MARKO KORI

SOCIOLOGIJA NAUKE
MERTONOVSKI
I KONSTRUKTIVISTIKI PROGRAMI

IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA STOJANOVIA

SREMSKI KARLOVCI NOVI SAD
2010
 I. OSNOVNI
EPISTEMOLOKO-METODOLOKI
PROBLEMI I SPOROVI U SOCIOLOGIJI
(NAUKE)
Poetkom 1955. godine u Filadelfiji je odrana konferen-
cija o istoriji, filozofiji i sociologiji nauke (Shryock 1955). Sam po
sebi ovaj dogaaj ne predstavlja neku bitnu prekretnicu u istoriji
ovih disciplina, ali je podesan za povlaenje paralele sa dananjom
situacijom koja se nakon pola veka u ovim intelektualnim poljima
nije znaajnije promenila. Najpoznatiji uesnici ovog skupa bili
su: Barber, Karnap, Koen, Fajgl, Frank, Merton, Nejgel, Ogbern
i Parsons1. Barberov (1955) rad govori o tome da je sociologija
nauke slabo upranjavana grana sociologije, iako su se njome ba-
1
Jedno od pitanja koje se postavljalo na ovoj konferenciji bilo je i
pitanje opravdanosti postojanja filozofije, istorije i sociologije nauke. Smatramo
da je kritika nekih naunika povodom ovog pitanja (npr. Vajnberg 1992/1997)
preterana i neodriva. Filozofija nauke je potrebna nauci, ali moemo se sloiti
sa Vajnbergom da ona moda nije potrebna naunicima kao individuama. Na
konferenciji se govorilo i o problemu fragmentacije naunih disciplina koja
danas predstavlja i drutveni problem (Margenau 1955). Alpert (1955: 333) je
istakao klasini problem finansiranja nauka i efektnu integraciju prirodnih
i drutvenih nauka koja e poveati doprinos svih nauka dravnom zdravlju,
prosperitetu, blagostanju i odbrani. Frank (1955) takoe zagovara nunost
postojanja svih ovih disciplina, ali insistira na njihovom boljem finansiranju.
Iako su i ovo veoma bitni problemi, naa interesovanja vezana su prvenstveno
za teorijske i epistemoloke aspekte sociologije nauke.

5
vila i velika imena poput Veblena, Ogberna, Sorokina, Parsonsa
i Mertona1. Meutim, brojnost sociologa nauke moda i nije bila
toliko mala ako se sociolozima dodaju teoretiari koji su izuavali
drutvene aspekte nauke, a koji ne pripadaju striktno sociologiji.
Barber je mislio na dve knjige koje su se tada pojavile. Knjiga
Knapa (psiholog) i Gudriha (biolog), Origins of American Scien-
tists, govori o drutvenoj klasi, ekonomiji i religijskom poreklu
amerikih prirodnih naunika, gde se obrauje i njihova socijali-
zacija2. Zatim, to je i knjiga Gilispija, Genesis and Geology, koja
govori o odnosu religije i nauke u Engleskoj u prvoj polovini 19.
veka.
Barber istie da je nauka socijalna aktivnost i da je zato
podlona prouavanjima drutvenih nauka kao i bilo koja druga
ljudska aktivnost. Na pitanje kako sociologija nauke uopte moe
da bude od koristi za nauku, odgovor je sledei: [S]ociologija
nauke nastoji da ustanovi to specifinije i preciznije drutvene
uslove pod kojima nauka ini maksimalni progres. (str. 340; u
originalu kurzivom)
Istorija nauke je specijalizovani oblik istorije koji se bavi
izuavanjem nastanka, rasta i uticaja naunih ideja, tehnika i
znanja i na same sebe i u odnosu sa glavnim tokovima kulture i
materijalne civilizacije. (Cohen 1955: 343) Mnogi radovi iz soci-
ologije nauke povezani su sa istorijom nauke, gde je najpoznatiji
primer Mertonova analiza nauke, tehnologije i drutva u 17. veku
u Engleskoj (Merton 1938a, b). Takoe, izuzetno su vani radovi
Cilsela i Barbera (npr. Zilsel 1942b; Barber 1952/1962).
Dingl (Dingle 1955: 348) se ne slae sa Barberom oko
odreenja predmeta sociologije nauke, jer je nauka predmet isto-
rije i filozofije nauke, dok je predmet sociologije nauke za njega
naunik. Istorija i filozofija nauke zavise od sadraja same nauke,
odnosno od stvarnog znanja do kojih dolaze naunici. Ako bi se
pokazalo, recimo, da je teorija relativiteta pogrena, to bi imalo

1
Vidi npr. Veblen 1906; Ogburn and Thomas 1922; Sorokin
1957/2002; Parsons 1937/1949.
2
Pod socijalizacijom se podrazumeva prihvatanje normi i vrednosti
naunog istraivanja.

6
velikog uticaja na prve dve discipline, ali ne i na sociologiju nauke
koja prouava odnos izmeu naunika i drutvenog okruenja.
Interesantan je Dinglov stav da bi istoriju naunih ideja i otkria
trebalo razdvojiti od drutvenih uslova pod kojima su one nasta-
le. Naune ideje za njega ne zavise od drutvenih ili bilo kojih
drugih okolnosti, i zato je mogue napisati istoriju nauke koja bi
u potpunosti bila internalistika (str. 349). Ova podela nije zado-
voljavajua, jer danas postoji i psihologija nauke koja se preteno
bavi naunikom kao agensom.
Na osnovu pregleda radova sa ovog skupa moemo da
vidimo da su se u poslednjih pedesetak godina iskristalisale re-
lativno srodne naune discipline: istorija, filozofija, sociologija i
psihologija nauke (o kojoj se na pomenutom skupu nije govorilo,
ali vidi Feist and Gorman 1998). Razmatranje iskljuivo jedne od
njih nije mogue bez osvrtanja na saznanja ostalih, iako osnovni
predmet naeg interesovanja predstavlja sociologija. Nije potreb-
no posebno isticati razlike i velike slinosti izmeu sociologije
nauke i sociologije znanja, gde bi sociologija znanja bila optija
socioloka disciplina koja izuava znanje uopte, a ne samo na-
uno znanje. Sociologija znanja se prvenstveno bavi zavisnou
znanja od drutvene pozicije i epistemolokim implikacijama ove
povezanosti (Merton 1937b)1.
Ako se sociologija znanja bavi odnosom izmeu ljudske
misli i socijalnog konteksta u kojem ona nastaje (Berger and Luck-
mann 1967), onda se sociologija nauke bavi analizom socijalnog
konteksta naune misli2. Dugo vremena sociolozi nauke insisti-
1
Merton u ovom radu nudi prikaz razvoja klasine sociologije znanja,
a naroito se osvre na radove elera i Manhajma. Neto kasnije, Gitler (Git-
tler 1940) takoe vidi sociologiju znanja kao preteu novije sociologije nauke
i govori o uticaju Vebera, elera i Manhajma. Brojne reference koje se tiu
sociologije znanja ovom prilikom su izostavljene jer nisu direktno povezane
sa problematikom koja e biti analizirana (vidi i Mili 1984 za neke odnose i
razlike izmeu ove dve socioloke discipline).
2
Izuzetno je problematino pitanje znanja. ta se podrazumeva pod
znanjem? Da li je svako verovanje znanje? Od odgovora na ova pitanja zavisi i
shvatanje sociologije znanja, odnosno opravdanost samog imena ove discipline.
Neophodan uslov znanja je istina, a pored istine neophodno je i verovanje. Ipak,
istinito verovanje nije dovoljno da bismo ga nazvali znanjem u uem smislu,
kada znamo da je neto istinito. Da bi istinito verovanje bilo znanje, ono mora

7
rali su na tome da se nauka razlikuje od drugih oblika miljenja
upravo po imunosti od drutvene determinisanosti. To znai da
naukom rukovodi razum, a ne, recimo, tradicija, tako da je ona
u stanju da izbegne uticaj nelogikih drutvenih sila. Zato kla-
sina sociologija nauke razlikuje nauku kao sistem ideja i nauku
kao socijalni sistem (King 1971). Nauka kao sistem ideja rukovodi
se unutranjom logikom, a na nauku kao socijalni sistem utiu
nelogike drutvene sile. Zadatak sociologije nauke bio je da se
bavi naukom u ovom drugom smislu, naukom kao socijalnom ak-
tivnou. Kasnije su ova odsena razdvajanja internih i eksternih
aspekata nauke dovedena u pitanje, tako da danas nema mnogo
ekstremnih internalista koji bi tvrdili da se nauka moe analizirati
kao u potpunosti autonomni sistem.
Sociologija nauke se prema Gitleru razlikuje od filozofije
i istorije nauke jer pokuava da posmatra nauku u svetlu dru-
tvene situacije. (Gittler 1940: 352) On pravi podelu same socio-
logije nauke na sociologiju naunog znanja, sociologiju naunika,
sociologiju naunih institucija i sociologiju primenjene nauke.
Ova podela nije zaivela u kasnijim radovima iz ove oblasti, ali
svakako je interesantna. Jo jedna podela jeste ona koju nudi Sal
Restivo (1981b; vidi i 1981a). On razlikuje tri glavne perspektive
koje razmatraju epistemoloku relevantnost sociologije nauke:
jaki program, evolucionu epistemologiju (tj. umereni program) i
metaistraivanje (tj. slabi program).
Ben-Dejvid (Ben-David 1971) deli osnovne pristupe u
sociologiji nauke na interakcijske i institucionalne. Interakcijski
pristup bavi se izuavanjem ponaanja naunika, a institucionalni
vezuje nauku za odreene varijable. Primeri tih varijabli su nau-
na uloga, tj. njena definicija u razliitim drutvima i vremenima,
veliina i struktura naunih organizacija, ideologija itd. Meu
ovim pristupima postoji i preklapanje. Izbor izmeu njih zavisi
da bude opravdano verovanje. Goldman (1986) smatra da znanje u sebi mora
da sadri kauzalni faktor. Da li je verovanje istinito zavisi od toga zbog ega
se poseduje neko verovanje. U pitanju su psiholoki procesi koji izazivaju (tj.
uzrokuju) neko verovanje. U skladu sa filozofskim shvatanjem istine kao istini-
tog opravdanog verovanja sociologija znanja postaje moda neadekvatan naziv
za ovu disciplinu, jer bi adekvatniji naziv bio sociologija verovanja. Ipak, zbog
ustaljenosti i rairenosti naziva sociologija znanja koristimo ovaj termin.

8
od problema koji se istrauje. Na ovaj nain Ben-Dejvid dolazi do
etiri pristupa, jer je na ove dve ravni mogue govoriti o proua-
vanju naune delatnosti i o pojmovnoj i logikoj strukturi nauke.
Uopteno posmatrano, interakcijski pristup bavi se tumaenjem
ponaanja naunika, a institucionalni polazi od sadraja nauke.
Od tridesetih do sedamdesetih godina prolog veka u so-
ciologiji nauke suvereno je dominirala mertonovska sociologija
nauke. Jedno od sutinskih obeleja te paradigme jesu procesi
evaluacije u nauci. Ono ime se Mertonov program ne bavi, a
to je bila jedna od glavnih inspiracija kasnijih izazivaa ove
paradigme, jesu drutveni problemi unutar same nauke i proble-
mi vrednosti, ideologije i objektivnosti u nauci. Tako je njegov
program esto proglaavan za nekritiku apologiju nauke kao
privilegovanog sistema znanja1. Ben-Dejvid, kao veoma bitan
predstavnik klasine tradicije, na sledei nain definie sociolo-
giju nauke i njene postulate.
Sociologija nauke se bavi drutvenim uslovima i
uticajima na nauku i drutvenim strukturama i proce-
sima naune aktivnosti. Nauka je kulturna tradicija,
ouvana i prenoena sa generacije na generaciju, de-
limino jer se vrednuje zbog nje same, a delimino
zbog svojih irokih tehnolokih aplikacija. Njena naj-
specifinija karakteristika jeste to to je osnovna svrha
njenih negovatelja, naunika, da promene tradiciju
kroz otkria. Ovo nosi odreene slinosti sa svrhom
modernih umetnika i pisaca. Meutim, inovacije u
umetnosti i knjievnosti su propraene neslaganjem
i konfliktom, jer nema eksplicitnih kriterijuma i
prihvaenih procedura da determiniu da li je ino-
vacija poboljanje ili pogoranje postojee tradicije.
Iako nauni kriterijumi i procedure nisu ni savreno
jasni, niti u potpunosti stabilni, oni su jo uvek daleko

1
Restivo govori o Kunu kao veoma bitnom uticaju na dalji razvoj
sociologije nauke, ali njegovu revoluciju proglaava mitom (1981b: 25; vidi i
Restivo 1983), jer se ni po emu znaajnom ne razlikuje od Mertonovog pris-
tupa. Kao centralnu dogmu mita o Kunovoj revoluciji Restivo vidi ubeenje
da je njegova paradigma radikalna alternativa Mertonovoj sociologiji nauke, o
emu su govorili mnogi konstruktivisti.

9
 superiorniji u odnosu na kriterijume koji se koriste
u evaluaciji drugih kulturnih produkata. Relativno
objektivna, konsenzusna evaluacija otkria ini nauku
ekstremnim sluajem institucionalno regulisane kul-
turne promene. [Ben-David and Sullivan 1975: 203]
Ovaj citat predstavlja sutinu mertonovske, tj. klasine
sociologije nauke. Pokuaemo da pokaemo razlike i slinosti iz-
meu klasine i konstruktivistike sociologije nauke ukazivanjem
na meusobne prednosti i slabosti, ali prvo je potrebno prikazati
nekoliko metodolokih pitanja koja se tiu same prirode nauke, a
time i sociologije nauke (vidi i Zuckerman 1988b).
Teorije o nauci koje su bile aktuelne u Evropi i Severnoj
Americi polovinom 20. veka poticale su iskljuivo od prosvetitelj-
stva 18. veka, perioda kada su brojni segmenti naune revolucije
17. veka inkorporirani u jedan opti pogled na svet. U tom peri-
odu nastali su pojmovi prirodnog zakona, naune istine i naune
racionalnosti. Oni su bili povezani racionalnim ubeenjem da su
istinski prirodni zakoni uopte mogui i dostupni ljudima. Uprkos
devetnaestovekovnoj romantiarskoj reakciji na nauku, prosveti-
teljska slika nauke dominirala je sve do polovine 20. veka. Zato i
ne udi to su osnivai logikog pozitivizma smatrali sebe za deo
drugog prosvetiteljstva.
Moe se rei da su tokom istorije mnoga drutva bila izlo-
ena borbi izmeu moi, proizvodnje i verovanja (Holton 1993) ili
nauke, proizvodnje i tehnike (Dobrov 1966/1969), a sama nauka
je naroito interesantan teren na kojem se ove borbe iskazuju, jer
su ona i na njoj zasnovana tehnologija imale izuzetan uticaj na
pomenute trijade. Od poetka 17. veka moemo govoriti o dva
shvatanja nauke (Holton 1993): bejkonovskom (nauka kao sve-
mo) i njutnovskom (nauka kao sveznanje)1. Naunici tada
nisu bili toliko zainteresovani za pojedine naune poduhvate ve
im je glavni cilj bila supstitucija itavog prednaunog sistema

1
Osnovna nauka se identifikuje sa Njutnom, primenjena sa Bej-
konom, dok se na osnovu rekonstrukcije raznih aktivnosti Tomasa Defersona
moe razlikovati i trei nain upranjavanja nauke, defersonski. U pitanju
je postavljanje istraivanja u oblast u kojoj postoji nauno neznanje koje lei u
osnovi nekog socijalnog problema (Holton 1993).

10
verovanja. Tokom 19. veka nauka je postala sekularizovana, ali
i sve ambicioznija. Tako je dolo do uestalosti progresistikih
teorija, od kojih je moda najpoznatija Kontova teorija socijalne
evolucije o tri stupnja (Comte 183042/1896), prema kojoj je za-
padna civilizacija dostigla stupanj nauke, prevazilazei stupnjeve
mita i religije. Ove spekulacije danas se ne uzimaju za ozbiljno,
jer smo svedoci da ivimo u svetu u kojem su sva tri stupnja
pomeana u jedan izuzetno sloen sistem.
Romantiari su u 19. veku kao pakleno trojstvo (Holton
1993) videli Bejkona, Loka i Njutna i zato je sasvim razumljivo
tadanje cvetanje mesmerizma, frenologije, raznih oblika spiritu-
alizma itd. Danas takoe postoje grupe koje nauku doivljavaju
kao negativnu pojavu, pretnju drutvu, i koje osporavaju njenu
privilegovanost kao sistema znanja. Problem sa klasifikacijom
ovih grupa jeste u tome to se one meusobno znatno razlikuju.
Neke se fokusiraju na epistemike tvrdnje nauke, druge na efekte
nauke preko tehnologije, a neke opet zagovaraju povratak roman-
tiarskim predmodernim verzijama nauke1. Zato je njihov jedini
zajedniki imenilac protivljenje (dananjoj) nauci kao takvoj i on
se zove antinauka.
Bez obzira na to kako bismo pokuali da definiemo kul-
turu, moramo se sloiti sa konstatacijom da se kulturni sistem
drutva sastoji iz brojnih podsistema, od kojih svaki ima odreeni
stepen autonomije, ali je istovremeno i u meusobnoj zavisnosti
sa drugim podsistemima (vidi npr. Parsons 1951; Barber 1998)2.
Veina podsistema, poput religije, nauke, umetnosti, vremenom
su postali deo akademskih programa koji izuavaju odreene za-
jednice kulturnih specijalista. Od velikih podsistema jedino ide-
ologija nema izriitu akademsku specijalizaciju, iako se provlai
kroz sve pomenute podsisteme. Za nae interesovanje najvanije
su nauka i ideologija. Njihov odnos, kao i bilo koji odnos kulturnih
podsistema, moe biti i pozitivan i negativan. Postoje ideologije
1
Interesantno poglavlje o Kitsovom otporu prema Njutnovom
raaravanju duge, tj. redukciji poezije duge na prizmatine boje i
romantiarskoj reakciji na nauku uopte napisao je (Dawkins 1998).
2
Zato moemo rei da je [nauka] relativno izolovan informacioni
sistem. (Dobrov 1966/1969: 21)

11
koje podravaju nauku, ali i one koje je dovode u pitanje. Nauka
nekad prua potporu odreenoj ideologiji, a nekad joj protivrei.
Moderni univerzitet je postao mesto gde se danas odvijaju
glavni procesi poduavanja, odravanja i novog stvaranja kultur-
nih tradicija drutva (najire shvaenih). Usmeriemo panju samo
na dve glavne funkcije modernih univerziteta: poduavanje nauci
i objektivnosti i odnos prema vrednostima i sa njima povezanim
ideologijama. Na univerzitetima preovladava zapadna racionali-
stika tradicija koja moe da ima razliite oblike, ali uvek poseduje
istu osnovu. Moemo je sumirati na osnovu njenih est osnovnih
obeleja (Barber 1998: 113114):
(1) Stvarnost postoji nezavisno od ljudskih predstava.
Ovo je osnovna postavka realizma i same zapadne racionalisti-
ke tradicije i to shvatanje ne negira postojanje odreenih delova
stvarnosti koji su socijalne konstrukcije.
(2) Najmanje jedna od funkcija jezika jeste da omogui
komunikaciju preko znaenja. esto se ta komunikacija odnosi na
objekte i stanja koji postoje u svetu nezavisno od samog jezika.
(3) Istina je stvar tanosti predstava (tj. reprezentacija).
(4) Znanje je objektivno i ono ne zavisi od subjektivnih
stavova i oseanja. Objektivna istina ili neistina u potpunosti su
nezavisne od motiva, moralnosti, pola/roda, rase, etnike pripad-
nosti itd.
(5) Logika i racionalnost obezbeuju standarde validno-
sti i proverljivosti, iako poivaju na prethodno datim skupovima
aksioma, pretpostavki, ciljeva itd.
(6) Intelektualni standardi su objektivni i predstavljaju
intersubjektivno validne kriterijume intelektualnih postignua.
Spomenute grupe koje dovode u sumnju i kritikuju nauku
najee insistiraju na tome da nauka kao institucija ne postie
objektivnost. Da li je onda nauna objektivnost mit ili stvarnost?
Da li je realizam kao kognitivna orijentacija mogu i odriv? Ova
pitanja su od izuzetnog znaaja jer od odreivanja prema njima
zavisi itava delatnost naunika.
Barber govori o realizmu kao nasleu zapadne tradicije.
Ovom prilikom nema potrebe detaljnije ulaziti u problematiku
realizma. Dovoljno je rei da je za realizam nauka manje ili vie

12
uspena u otkrivanju stvari onakvih kakve one jesu. Cilj nauke bi
tako bio da otkrije istinu o svetu, jer naune teorije mogu da budu
istinite ili lane i one zavise od dokaza koji je potkrepljuju1. Us-
pena odbrana realizma omoguila bi uspeno osporavanje (radi-
kalnog) socijalnog konstruktivizma u sociologiji nauke. Socijalni
konstruktivizam je antirealistika orijentacija, odnosno jedna od
antirealistikih orijentacija, jer postoji i instrumentalizam, koji ne
naglaava istinitost neke teorije ve njenu empirijsku adekvatnost.
Realizam u sebi inkorporira objektivnost, to je sluaj i sa teori-
jama instrumentalista i verifikacionista. Po tome se oni razlikuju
od konstruktivista. U izvesnom smislu moemo rei da je neko
objektivan ukoliko prihvata ili odbacuje teoriju na osnovu dostu-
pnih dokaza, a ne na osnovu socijalnih ili drugih faktora.
Nauka je delatnost u kojoj se opovrgavanja shvataju
veoma ozbiljno i ona su sastavni deo naunog napretka (Popper
1963)2. Istorija nauke svedoi o brojnim pogrenim poecima:
ptolomejskoj astronomiji, flogistonskoj hemiji, kalorikoj teoriji
toplote, konceptu etra, lamarkovskoj teoriji nasleivanja itd. Svaka
od ovih teorija je u odreenom vremenu sluila svrsi, ali je preva-
ziena putem opovrgavanja. Bitnost opovrgavanja nauku razlikuje
od drugih socijalnih institucija i ona nije samo jedan vid religije,
odnosno vere u znanje.
Ovo netano poreenje pada i na primeru posveenosti.
Naunici doputaju mogunost da je teorija u koju veruju pogre-
na i da e moda jednog dana biti zamenjena novom, tanijom.
Fiziar moe da napusti verovanje u savremenu fiziku, a da i
dalje ostane fiziar, dok svetenik ne moe da napusti religiju i da i
dalje ostane (posveeni) svetenik. Posveenost je vrlina u religiji,
ali greh u nauci. Ovo ne znai da su naunici indiferentni prema
svojim verovanjima, ali ukazuje na fundamentalnu dogmatsku
posveenost koja postoji u religiji i (relativnu) kognitivnu fleksi-
bilnost koja karakterie nauku kao instituciju.

1
Ovo ne iskljuuje mogunost da teorija, uprkos tome to je svi
dokazi podravaju, bude lana.
2
Iz ovog ne sledi da je Poperov falsifikacionizam u potpunosti
zadovoljavajui.

13
 Epistemoloki relativizam nije u potpunosti pogrean, jer
sadri u sebi zrno istine. Nauno istraivanje kree od pretpo-
stavke da su stavovi u principu opovrgljivi i podloni ispravkama
(Bunge 1992). U nauci se preutno zauzima stav metodolokog
(ili umerenog) skepticizma, ali on nije identian sistematskom
(ili radikalnom) skepticizmu. Sumnja se samo onda kada postoji
logiki ili empirijski razlog za sumnju, a ne u sve oko nas. Tano
je da je nae znanje o svetu samo parcijalno, ali to ne znai da ono
ne moe da dostigne status istine.
Pokuaemo da prikaemo nekoliko osnovnih problema
oko kojih postoji neslaganje unutar disciplina koje izuavaju nau-
ku. U pitanju je problem statusa sociologije kao nauke, problemi
internalizma/eksternalizma, vrednosti i ideologije, kao i raznoli-
kost znaenja termina naturalizam. Prikaz koji sledi preteno
je deskriptivnog karaktera, odnosno neka vrsta intelektualnog
mapiranja, jer e se u radu odreene dileme detaljnije razraivati.
Namera je bila da se preko prikaza raznih nesuglasica i nereenih
dilema ukae na vitalnost discipline i njen potencijalni razvoj.

1. Sociologija (nauke) kao nauka

[R]aspad odnosa izmeu nauke i kulture i istovre-
meno povlaenje nauke u isto tehniku sferu obino je
podran od strane prividnog i dvosmislenog argumenta
da nauka jeste, i mora da bude, etiki neutralna. U svom
najtrivijalnijem i individualistikom smislu, da naunici
ne mare na koji nain e se eksperimenti zavriti, ovo
je jasno netano; gotovo svi aktivni naunici manje ili
vie strastveno se nadaju da e biti u stanju da dokau
ili opovrgnu neku odreenu teoriju na kojoj rade. Me-
utim, to je irelevantno za funkciju nauke kao kulturne
sile. Daleko je vanije da naunici budu spremni da e se
njihove sopstvene teorije pokazati kao pogrene. Nauka
kao celina sigurno ne moe da dopusti da rasuivanje o
injenicama bude iskrivljeno od strane ideja o tome ta
bi trebalo da bude istinito ili ta moemo da se nadamo
da e biti tano. [Waddington 1941/1948: 30]
U knjizi Problematics of Sociology Smelser (1997) soci-
ologiju deli na osnovu nekoliko kriterijuma. Po svom osnovnom

14
predmetu i obimu prouavanja sociologija se moe podeliti na:
mikro (koja ukljuuje analizu osobe i line interakcije), mezo
(koja se bavi strukturalnim fenomenima, ali ispod nivoa drutva,
poput formalnih grupa, organizacija, drutvenih pokreta i nekim
aspektima institucija), makro (koja izuava nivo itavog drutva)
i globalnu (obrauje multidrutvene aspekte).
S druge strane, u pogledu tradicije sociologije iskristalisa-
le su se tri orijentacije: nauna, humanistika i artistika. Nauna
orijentacija fokusira se na prirodne zakone i logiki zatvorene
teorijske orijentacije (str. 3), na kauzalnu, ak i deterministi-
ku analizu, zauzima objektivni i neevaluativni stav ka subjektu
prouavanja, primat daje empirijskim istraivanjima i merenju
itd. Humanistika orijentacija fokusira se na ljude kao bia, brine
o situaciji u kojoj se ljudi nalaze (ukljuujui zalaganje za ljud-
sko blagostanje, pravdu, jednakost, za eliminaciju patnje itd.), ne
suzdrava se od preskriptivnih stavova i evaluacije i zaintereso-
vana je za znaenjske sisteme koji konstituiu kulturu. Artistika
orijentacija je ona koja preferira artistiki stav prema subjektu
istraivanja i naglaava primenu znanja, ali esto se preklapa
sa humanistikom orijentacijom povodom pitanja poboljanja
drutva, naglaavanja fenomenologije i individualnog znaenja
i kvalitativnih analiza.
Nauna orijentacija svoje neposredne korene ima u Konto-
vom pozitivizmu (Comte 183042/1896). Danas je jasno da njegov
vei deo nije odriv, ali to ne znai da je bezvredan. Landberg
(Lundberg 1939) je u prvoj polovini 20. veka smatrao da su sledee
pozitivistike pretpostavke ostale kao prihvatljive:
(1) Svi fenomeni su podloni invarijabilnim prirodnim
zakonima. Zadatak sociologije je da otkrije te zakone i da ih svede
na najmanji mogui broj. Poetkom 20. veka veliki broj sociologa
zagovarao je ovo stanovite. Danas preovladava antipozitivistika
filozofija nauke i mnogi naunici smatraju da je nauno orijenti-
sana sociologija zastarelo intelektualno shvatanje.
(2) Nauke meu sobom nisu veoma razliite i njihovo
jedinstvo je mogue postii preko metoda.

15
 (3) Pozitivna filozofija je jedino racionalno sredstvo po-
mou kojeg moemo da istraimo logike zakone ljudskog uma,
koje do njene pojave nije bilo mogue istraiti.
Neto pre Landberga, Ogbern (Ogburn 1930) je nauku
grubo definisao kao otkrie novog znanja. Na osnovu ove defi-
nicije on govori o tri prepreke razvoju naunosti u drutvenim
naukama. Prva je intelektualizam, koji je neka vrsta uenjatva
koje se razlikuje od nauke. Izraz intelektualizma je elaboracija
ideja koje ne moraju da budu (i retko kada jesu) odraz znanja koje
bismo nazvali naunim. Ideje intelektualaca su produkt mate
ili asocijacije prethodnih ideja i iskustava. U pitanju su interpre-
tacije. Druga prepreka jeste ideja da je cilj nauke u kontroli ili
ovladavanju, a ne u stvaranju boljeg sveta, promovisanju pravde
ili irenju znanja. Jedan od njenih primarnih ciljeva jeste savlada-
vanje najboljih procedura i njihova upotreba pri otkrivanju novih
znanja. Trea prepreka potie od akcije i rezultata, jer drutvene
nauke moraju da propisuju delovanje na osnovu aproksimacija, tj.
emocija i predrasuda.
Makajver (MacIver 1933) je govorio o shvatanjima soci-
ologije kao prirodne nauke. U vreme kada je pisao pomenuti rad,
koncepciju sociologije kao prirodne nauke mogao je da kontrastira
samo sa organicistikim i pozitivistikim naivnim teorijama koje
su bile bleda refleksija biologije. (str. 25) Interakcije izmeu
prirodnih i drutvenih nauka nisu uvek bile ujednaene i taj odnos
je istorijski promenljiv, ponekad i suvie pojednostavljen i naivan,
a ponekad veoma zanimljiv i koristan (vidi Cohen 1994).
Makajver objanjava razlike izmeu fizikih i socijalnih
procesa i s pravom ukazuje na tekoe i kompleksnost sa kojima
se drutvene nauke susreu. Kauzalnost je u socijalnom svetu
daleko slabije uoljiva, jer postoji problem motivisanosti soci-
jalnog sveta. Pored isticanja motivisanosti aktera, Makajver tvrdi
da [i]nterpretacija socijalnih fenomena nije nikad [neto] vie
od aproksimacije. (MacIver 1933: 35) Kompletna objanjenja u
drutvenim naukama ostaju nedostina jer nema mehanikog
metoda za otkrivanje socijalne kauzalnosti. (str. 35) Poput pope-
rovske prie o (navodnom) reenju Hjumovog problema indukcije
preko falsifikacionizma, Makajver zastupa tezu da u drutvenim
naukama nema kompletnih verifikacija, jer je mogue doi samo

16
do delimino potvrenih hipoteza. Kompletna verifikacija ostva-
riva je samo preko pojednostavljene verzije indukcije. Naalost,
Makajver zakljuuje da je u sociologiji presudna osobina dis-
ciplinovane imaginacije (str. 35), a ne tenja ka rigoroznijim
metodama i modelima.
Danas moda Landbergov i Kontov pozitivizam deluju
isuvie optimistino i poletno, meutim, ako neke stavove donekle
redefiniemo i uklopimo u naturalistiku filozofiju, dobija se in-
teresantan okvir za nauno orijentisanu sociologiju. Pre iznoenja
odreenih pretpostavki naturalizma, prikazaemo ukratko dve
novije apologije naune orijentacije u sociologiji koje potiu od
Kolinsa (Collins 1989) i Bungea (Bunge 1991, 1992). Bunge je
svoju kritiku prvenstveno uperio protiv nove sociologije nauke,
ali na osnovu nje moe mnogo toga da se primeni i na odreene
struje u sociologiji uopte.

1.1. Antinauka u sociologiji

Jedan od Kolinsovih saradnika, Ben-Dejvid, 1973. godine
(Ben-David 1973) eksplicitno je izneo zamerku svojim kolegama
zbog veoma neradog posveivanja panje filozofskim osnovama
sociologije. Jedan veoma vaan pokuaj, koji Ben-Dejvid komen-
tarie, potie od Roberta Fridrihsa (Friedrichs 1970/1972). Zaklju-
ak Fridrihsove studije iz domena sociologije sociologije jeste da
sociologija ima potencijala da postane objektivna nauka. O tome
je pisao i Homans (1967), borei se protiv negativnih kritika na-
uno orijentisane sociologije. Jedan od najradikalnijih poduhvata
formulacije naune sociologije potie od Voltera Volasa (Wallace
1983), koji eli da prikae sociologiju kao prirodnu nauku, jer
smatra da ona to i moe da bude. Ovom prilikom dovoljno je
samo ukazati na odbrane nauno orijentisane sociologije, dok se
specifinosti pristupa ovih autora mogu zanemariti.
Kolins je bio primoran da usled sve veeg uspona anti-
naunog raspoloenja u sociologiji brani njene naune potencijale.
Najee prigovore objektivnosti sociologije on (Collins 1989)
grupie na sledei nain: (1) sociologija nije uspela da proizvede
validna saznanja, odnosno zakonite generalizacije; (2) determi-

17
nistiki zakoni ne postoje jer se drutveno delovanje sastoji od
situacionih interpretacija zasnovanih na ljudskoj subjektivnosti,
refleksivnosti i kreativnosti; (3) ljudi ive u svetu diskursa, tako da
je drutvo samo vrsta teksta koji itamo na razliite naine i u ra-
zliito vreme; (4) ova pozicija esto se povezuje sa istoricizmom1,

1
Znaenje termina istorizam i istoricizam nije u potpunosti
jasno. Termin istoricizam potie od nemake rei Historismus i prvi put se
javlja krajem 18. veka. U ostale evropske jezike (francuski, italijanski, engleski,
panski itd.) uveden je poetkom prolog veka. U nemakom jeziku njegova
upotreba nikad nije bila jasno definisana i zato je korien u raznim kontek-
stima, gde je veina znaenja bila negativne konotacije. Najoptije gledano,
korien je za koncepciju istorije i drutva nastalu u istorijskoj koli koja se
bavila pravom i ekonomijom. Karl Menger je koristio termin kako bi kritikovao
redukciju ekonomske teorije na ekonomsku istoriju. Huserl je nekoliko decenija
kasnije tvrdio da su istoricizam i naturalizam dve paralelne forme miljenja
koje su redukovale filozofiju na pogled na svet. U ranom 20. veku autori poput
Trela ili Kroea koristili su ga preteno za pokrete i teorijske pristupe koji su
pripadali prethodeim stoleima. Ova upotreba termina, da se odnosi na neto
u prolosti, objanjava njegovu vieznanost (Rossi 2001):
(1) koncepcija istorije koja je karakteristina za nemaku istorijsku
kolu;
(2) pozicija (obino veoma razliitih) autora, poput Diltaja, Zimela,
Trela i donekle Vebera;
(3) koncepcija istorije koja se nalazi kod Hegela ili Marksa (to je
Poperova upotreba termina);
(4) spekulativna tradicija koja ide do Vikoa i Hegela i dolazi do autora
poput Kroea (upotreba koja je karakteristina za Italiju).
Sve do perioda izmeu dva rata termin je preteno imao negativne
konotacije. Danas istoricizam najee oznaava shvatanje o jedinstvenosti
svake istorijske epohe, to bi znailo da svaka istorijska situacija ili period mogu
da se razumeju samo sami iz sebe.
U engleskom je termin historism daleko manje u upotrebi, kao i
u nemakom termin Historizismus. Poetkom veka u amerikoj sociologiji
upotrebljavan je moda i ee nego istoricizam, ali sredinom 20. veka situ-
acija se obrnula. Historism je adekvatniji prevod nemakog originalnog
termina Historismus, ali historicism je preovladao ili zato to zvui pri-
rodnije na engleskom ili zato to lii na italijanski ekvivalent storicismo
koji je bio poznat preko Kroeove upotrebe (Rossi 2001). Zato se istorizam
danas najee podrazumeva pod pojmom istoricizam koji je preovladao u
engleskom (makar za sada). Izuzetak je npr. Mancovo shvatanje ove distinkcije
(pod Poperovim uticajem): Mislioci koji su verovali da su promene nasumine
zovu se istoristi; a oni koji veruju da su promene determinisane razvojnim
zakonom zovu se istoricisti. (Munz 1984/1987: 347)
Poper termin istorizam koristi za preovladavajuu upotrebu ter-
mina istoricizam (npr. Popper 1945/1947). Za njega je istoricizam shvatanje

18
tvrdnjom da postoje samo istorijske partikularnosti, a ne opti
zakoni koji bi se mogli primeniti na sva vremena i na sva mesta;
(5) i konano, postoje odreene tehnike kritike naunih metoda
i metateorije, naroito one koje se tiu koncepcije kauzalnosti.
S druge strane, Bunge (1991) kritiki razmatra novu
sociologiju nauke, kako naziva relativistike postmertonovske
orijentacije (tu spadaju prvenstveno konstruktivistike i postmo-
dernistike varijante). Zaista, veoma je teko nai zajedniki ime-
nilac svim varijacijama u sociologiji nauke, tako da Bunge svoju
kritiku sprovodi preko sledeih tema: (1) eksternalizma (teza da
je konceptualni sadraj determinisan socijalnim kontekstom); (2)
konstruktivizma (ideja da subjekt koji istrauje konstruie ne samo
svoje objanjenje injenica, ve i same injenice ili ak i itav svet);
(3) relativizma (teza da nema objektivnih i univerzalnih istina);
(4) pragmatizma (naglaavanje akcije i interakcije nautrb ideja i
izjednaavanje nauke sa tehnologijom); (5) ordinarizma (teza da
nauno znanje nema specijalni epistemoloki status, tako da se ne
razlikuje od ideologije, pseudonauke ili antinauke); (6) prihvatanja
zastarelih psiholokih doktrina (poput biheviorizma ili psihoana-
lize) i (7) zamene pozitivizma, racionalizma, i drugih klasinih

da se istorija rukovodi zakonima koje istoriari pokuavaju da predvide i time

se znatno razlikuje od doktrine razumevanja. Poperova distinkcija slui tome
da se napravi razlika izmeu dve vrste shvatanja koja zagovaraju tezu da je
objanjenje u istorijskim i drutvenim naukama drugaije od razumevanja
fizikog sveta. Tako bi nenaturalistiki istoricizam predstavljao uobiajeno
shvatanje istoricizma, a naturalistiki istoricizam npr. teorije Hegela, Konta i
Marksa, u kojima je pogreno predstavljena priroda naunog predvianja zbog
tvrdnji da je mogue predvideti istorijske promene. Zato je Marksova netana
predvianja o kolapsu kapitalizma Poper nazvao nenaunim proroanstvima
(Rossi 2001). Poperova kritika glasi da je ljudska istorija jedinstven istorijski
proces i da ga je logiki nemogue objasniti preko traganja za univerzalnim
zakonima. Mogue je da postoje uoljivi i objanjivi trendovi, ali trendovi nisu
zakoni (vidi Popper 1945/1947).
U skorije vreme, u odreenim krugovima upotreba termina istori-
cizam koja je postala uobiajena i dominantna jeste ona koja mu pripisuje od-
like relativizma, ali u ovom smislu se predstavlja na afirmativan i programski
nain od strane zagovornika. To je sluaj prvenstveno u SAD i dogodio se u
knjievnim studijama, a proirio se na kulturne i drutvene nauke. Po osnovnoj
orijentaciji blizak je postmodernizmu i tie se radikalnog odbacivanja ob-
jektivnog istorijskog znanja. To se objanjava preko specifinosti istorijskih
injenica i istorinosti same istorijske spoznaje (Rossi 2001).

19
filozofija za brojne nenaune ili antinaune filozofije (lingvisti-
ku filozofiju, fenomenologiju, egzistencijalizam, hermeneutiku,
kritiku teoriju, poststrukturalizam i dekonstrukcionizam).
Autor tvrdi da ovih sedam postulata ukazuje na nemogunost
razumevanja nauke od strane nove sociologije nauke. Njihovi
pozitivni doprinosi nauci o nauci blede u poreenju sa velikim
regresijama koje su nametnuli sociologiji nauke tokom poslednjih
godina. (str. 525) Jedna od najpoznatijih metodolokih odbrana
nove sociologije nauke jeste ejpinov tekst (Shapin 1982).

1.2. Zakonite generalizacije i (in)determinizam

Na najoptijem nivou Bungeova kritika je komplemen-
tarna Kolinsovoj. Kolins intelektualno opravdanje svoje teze o
mogunosti naune sociologije vri preko demonstracije optih
eksplanatornih principa, a oni se mogu organizovati u modele
osnovnih procesa koji generiu socijalni svet. Neto slino je po-
kuao da formulie i Homans (1961/1974), tragajui za elemen-
tarnim oblicima socijalnog ponaanja. Kolins navodi odreene
primere iz mikro i makrosociologije. Mikrosociologija je tokom
ovih decenija otkrila odreene zakonitosti drutvenog ivota,
naroito u domenu socijalne psihologije. Koreni ovih zakonitosti
mogu se pratiti od Zimela, preko Levina, Aa, Hajdera, Tiboa i
Kelija, Tverskog i Kanemana itd. Svi ovi autori (i mnogi drugi)
doli su do izuzetno interesantnih zakonitosti u ljudskom dru-
tvenom i kognitivnom ivotu. Kolinsova lista zakona do kojih je
dola sociologija prilino je ubedljiva. Nije dugaka, ali pokazuje
sutinu, da sociologija treba da tei da bude nauno orijentisana,
jer je to mogue.
Etnometodologija, koja preteno nije nauno orijenti-
sana, takoe je doprinela rasvetljavanju odreenih pravilnosti
drutvenog ivota. Sa potpuno drugaijih teorijskih pozicija od,
recimo, Tverskog i Kanemana (Tversky and Kahneman 1974),
Garfinkel (1967) i njegovi sledbenici pokazali su da individue
nisu u stanju da se racionalno izbore sa kompleksnou sveta oko
sebe. Zadravajui u sebi pozitivistiku (tj. naturalistiku) osnovu,

20
nauno orijentisana sociologija moe da inkorporira i neke stavove
etnometodologa.
Deterministiko objanjenje u drutvenim naukama
najee se kritikuje preko konstatacije da se drutveno delanje
sastoji iz situacione interpretacije, subjektivnosti, refleksivnosti
i emergencije. Ovo jeste tano, ali ne sledi da drutveni svet nije
deterministiki ili da nije podloan kauzalnim analizama, koje
je mogue izvesti preko okvira interakcije koji omoguava ra-
zumevanje subjektivnosti, a predstavlja jednu vrstu objektivnih
drutvenih regularnosti. Akteri mogu da se menjaju, ali mnoge
situacije drutvenog ivota formalno nadilaze svoje individualne
sadraje (Simmel 1950; Kelley et al. 2003). Ako se refleksivnost
konsekventno primeni na konstruktiviste, njihova objanjenja
socijalnih konstrukcija postaju jednako (in)validna konstrukcija
ili produkt ekstranaunih interesa.
Jo jedna zamerka o indeterminizmu moe da se pred-
stavi preko Tomasove teoreme (Thomas and Thomas 1928). Ono
to se esto zaboravlja jeste da i sama definicija situacije mora
odnekud da crpi sopstvenu definiciju, odnosno neki determi-
nizam. Indeterminizam mikrointerakcija najee je posledica
toga to akteri sa izvesnou poznaju samo sopstvene namere,
elje i ciljeve (o tome svedoi problem fundamentalne greke
atribucije; vidi Kelley 1979). Verovanje u indeterminizam ovde
je nusprodukt individualnog redukcionizma. Postoji i problem
samoobistinjujueg proroanstva (Merton 1948b), ali poznavanje
nekog principa ne znai da smo uvek u stanju da mu kontriramo.
esto se upuuju prigovori kako poznavanje principa na kojima
poivaju svakodnevne interakcije unitava uzbuenje koje ostali
ljudi doivljavaju spontano. To nije tano, jer su drutveni procesi
esto daleko snaniji od trenutne refleksivnosti (Collins 1989).

1.3. Objektivnost/subjektivnost i emika/etika perspektiva

Kada se govori o prirodnim i drutvenim naukama, naj-
ee se ukazuje na kontrast koji kod njih postoji izmeu objek-
tivnog i subjektivnog. S jedne strane, ova dihotomija moe da
predstavlja kontrast izmeu unutranjih mentalnih fenomena i

21
drugih tipova fenomena. U ovom smislu drutvene nauke jesu
subjektivne. Ipak, najee se ne misli na subjektivnost u psi-
holokom smislu, ve na to da istraivanja i rezultati drutve-
nih nauka nisu objektivni. Sa ovim stavom blisko je povezana i
teza da vrednosti utiu na istraivanja u drutvenim naukama. S
druge strane, pomenuta dihotomija moe da se razmatra onto-
loki i epistemoloki. U ontolokom smislu iskaz je objektivan
ako je istina nezavisna od nas. U epistemolokom smislu osoba
je objektivna ukoliko prihvata stav na osnovu zdravog razuma i
dokaza. U suprotnom sluaju verovanje te osobe je subjektivno.
Socijalni konstruktivisti su najee subjektivisti i u ontolokom i
u epistemolokom smislu. Sama po sebi, objektivnost ne implicira
sigurnu istinu. Pre kopernikanskog obrta ljudi su bili objektivni
u svom verovanju da je Zemlja centar univerzuma, jer su mnogi
dokazi upuivali na to. Neto moe biti ontoloki subjektivno, a
epistemoloki objektivno.
Foks (Fox 1994) pravi razliku izmeu eliminativnog i odo-
bravajueg relativizma i relativnih i relacionih tvrdnji. Eliminativni
relativizmi obino su inkonzistentni i inkoherentni. Kada govorimo
o veliini nekog objekta moemo to da inimo relativno i relaciono.
Ako se kae da je neto malo bez pozivanja na standard kom-
paracije, u pitanju je relativna tvrdnja. Ona postaje relaciona ako
je standard komparacije eksplicitan. Za Foksa je neto objektivno
ako ljudi mogu da se racionalno sloe oko toga, odnosno, ukoliko
prihvatanje neke tvrdnje ne ukljuuje arbitrarnost.
Braun (Brown 2001: 103) na sledei nain predstavlja
razlikovanje ontolokog, epistemolokog, objektivnog i subjek-
tivnog verovanja:

OBJEKTIVNO SUBJEKTIVNO
Voda je bezukusna
Voda je H2O (to je
(injenica zasnovana na
Ontologija injenica o nezavisnoj
nama, a ne na nezavisnoj
prirodi).
prirodi).
Verovanje da je voda Verovanje da je voda
H2O (zasnovano je na lekovita tenost (moe da
Epistemologija
standardnim dokazima iz proistie, npr., iz nekih
hemije). religijskih ideja).

22
 Nije na odmet da se navede jedan primer u kojem je kori-
sno traiti reenje problema objektivnosti u istraivanjima dru-
tvenih nauka. Radi se o znaaju distinkcije emiki/etiki koja je
prvenstveno karakteristina za lingvistiku i antropologiju, ali za
koju se pokazalo da moe da bude od pomoi i u sociologiji (vidi
kori 2004b). Ova distinkcija se u antropologiji danas najee
vezuje za kulturni materijalizam, odnosno za Marvina Harisa,
a u lingvistici za Keneta Pajka (Pike 1954/1967; Harris 1976,
1979/2001).
Kulturni materijalizam je posebno interesantna antropo-
loka intelektualna struja jer, za razliku od danas preovladavaju-
ih trendova u antropologiji i sociologiji, njegova epistemologija je
striktno nauna, odnosno tei da bude to vie nauna u klasinom
pozitivistikom smislu. Zadraemo se samo na analizi emikog i
etikog, odnosno njihovom znaaju u prouavanju subjektivnosti/
objektivnosti naunog znanja.
Na pitanje da li je neki teorijski konstrukt emiki ili etiki
odgovor moemo dati na osnovu toga da li on opisuje dogaaje,
entitete ili odnose iji fiziki lokus je u glavama drutvenih aktera
ili u toku ponaanja. (Harris 1976: 335) Ovde nastaju problemi,
jer ne moemo uvek da znamo ove podatke, ali sutina je u istica-
nju da se u ovoj distinkciji mogu potraiti neki odgovori na pitanje
da li je mogua (nauna) objektivnost, pre svega u antropologiji,
ali i u razmatranju insajderskog i autsajderskog znanja. Moe-
mo postaviti pitanje, koje i Haris postavlja: da li je uopte nuna
distinkcija emiko/etiko, ako ve moemo napraviti distinkciju
izmeu mentalnih i bihevioralnih dogaaja? Odgovor je da, jer
o obema ovim perspektivama ponaanja mogu da govore i akter
i posmatra, tako da dobijamo etvorostruku podelu ponaanja
i novi nain za njihovo klasifikovanje bihevioralno-emika
perspektiva, bihevioralno-etika, mentalno-emika i mentalno-
etika. Znaaj ovih distinkcija za opis i kroskulturno poreenje
moemo videti ako shvatimo da su emike jedinice kulturno spe-
cifine, a etike kroskulturno validne.
Kulturni materijalisti kulturu ne shvataju samo kao do-
men istih ideja, ve ona prema njihovim ubeenjima obuhvata
i obrasce miljenja i ponaanja. Ono to je moda najspecifinije

23
za Harisa jeste da se ponaanje ne posmatra kao emanacija mi-
sli; ve se misao tretira kao emanacija ponaanja. (str. 344) Sa
etikog stanovita univerzum znaenja, svrha, ciljeva, motivacija
itd. ne nalazi se u glavama aktera, ve u porukama koje oni alju.
Emiko znaenje se nalazi u glavama aktera, a etika znaenja
unutar poruka u govornim inovima ili uopte u bihevioralnim
dogaajima.
Najjednostavnija kritika koja se moe uputiti ovoj dis-
tinkciji jeste da je etiko samo emiko posmatraa i nita vie.
Ovo je ozbiljan problem, jer niko vie ne moe da porekne upliv
vrednosti, nekih pozadinskih pretpostavki ili iskustava u nauno
istraivanje. Ako shvatimo da bihevioralni tok ne postoji samo u
glavama posmatraa, onda ovaj prigovor nije validan (za detalj-
niji prikaz kontroverze oko emike i etike distinkcije vidi Fele-
ppa 1986). Sutina rasprava oko insajdera i autsajdera (Merton
1972), odnosno emike i etike perspektive, nalazi se u shvatanju
objektivnosti. Klasina sociologija nauke nije dovodila u pitanje
objektivnost naunog saznanja i bila je pod velikim uticajem po-
zitivistikih struja u sociologiji, shvaenih kao orijentacije koje su
zagovarale mogunost otkrivanja zakona u sociologiji. Shvatanje
objektivnosti naunog znanja veoma je bitna demarkaciona linija
klasine i konstruktivistike sociologije nauke, iako se najvei broj
podela ne zasniva na ovom kriterijumu.

1.4. Individualizam, holizam i sistemizam

Edvard ils (Shils 1982, 1986) je bio meu najvatrenijim
kritiarima relativistikih orijentacija u sociologiji, smatrajui da
posao sociologa nije da ustanovi (in)validnost znanja institucija
koje prouava, jer to pripada naunicima i samim istraivaima.
On insistira na tome da sociolog znanja (tj. nauke) mora da prizna
mogunost postizanja validnog znanja. Dostupnost validnog zna-
nja mora da bude postulat sociologije znanja. Negiranje tog postu-
lata predstavlja negaciju njene mogunosti kao discipline. Ako je
validno znanje mogue, onda sledi da kriterijumi validnosti lee
u usklaivanju prema odreenim pravilima. Ta pravila trebalo bi
da vae za itavu naunu zajednicu, ali ne zbog nekakvog pukog

24
konsenzusa, ve zbog racionalnog prihvatanja procedura koje
nam omoguavaju dolazak do optih istina. Nije ispravno gledite
po kojem su praktine potrebe zajednice ontoloki primarne u
odnosu na pravila, ve je obrnut sluaj zajednica postoji zato
to su njeni pripadnici posveeni potovanju odreenih pravila
(Shils 1982). Sutina je u tome da validnost mora da se posmatra
prvenstveno kao kognitivan problem, ne zanemarujui i njegovu
socijalnu komponentu.
ils je dotakao problematiku individualizma i holizma u
nauci. U svim naukama postoji metodoloki sukob izmeu ove
dve (ontoloki i metodoloki) suprotstavljene strategije. Holisti
favorizuju makro-mikro, odnosno, makroredukcionistiki pristup.
S druge strane, individualisti primenjuju mikro-makro ili mikro-
redukcionistiki pristup. Metodoloke verzije mikrosociolokog
individualizma ne negiraju realnu egzistenciju makrostruktura,
ali insistiraju na tome da nauno objanjenje mora da poe od
elementarnih jedinica analize. To stanovite je metodoloki in-
dividualizam. Ontoloka verzija individualizma makrofenomene
smatra reifikacijama, i to je ontoloki individualizam (vidi Fuchs
1989). Jedno od reenja ovih dilema je u sistemikom pristupu
(Bunge 2000). Sistemisti prihvataju neke redukcije kao legitimne,
ali naglaavaju ogranienja redukcije preko injenica da se socijal-
ni sistemi sastoje od individua i da su individualne akcije rezultat
i uslova drutvenog okruenja.
Na terenu sociologije nauke marksisti su holisti, iako
Marks i Engels nisu Darvina ili Rikarda smatrali pukim zago-
vornicima buroazije, niti su tvrdili da su njihove ideje nastale pod
uticajem materijalne infrastrukture. to se tie kasnijih marksista,
poput Bernala, oni su bili jo manje holistiki nastrojeni od Mar-
ksa i Engelsa, jer nisu negirali individualnu kreativnost, niti su
tvrdili da svaki nauni poduhvat ima socijalni sadraj. Naglaavali
su uticaj socijalnog konteksta, ali su pravili razliku u odnosu na
sadraj. Mertonovci bi po Bungeovoj klasifikaciji bili sistemisti,
jer se bave individualnim agensima u nauci, tj. naunicima, ali
govore i o naunoj zajednici koja je, recimo, formulisala nauni
etos ili koja predstavlja odreeno skladite znanja.
25
 Nakon mertonovaca sociologija nauke je, osim etnome-
todoloke orijentacije, preteno holistiki orijentisana. Filozofska
osnova etnometodologije je fenomenoloka, subjektivistika i
individualistika i odbacuje epistemoloki realizam. Nepotrebno
je objanjavati zbog ega intelektualna struja koja ni ne pokuava
da bude objektivna pri opisivanju stvarnosti nije nauna, makar
se tako i proklamovala, to je opet nonsens. Etnometodolozi su
eksternalisti, jer posmatraju naunike, ali oni su metodoloki ek-
sternalisti, a ne ontoloki (Bunge 1991).
Holizam ne moe da se izbori sa preprekama koje se tiu
individue kao agensa (Rosenberg 1995). Verovanje je mentalni
proces ili stanje, tako da ga moe formirati, drati, menjati, napu-
tati samo individua, odnosno mozak. Atribucija verovanja soci-
jalnim grupama ne sme da se shvati bukvalno. Drutvena grupa
X veruje Y znai Svi (ili veina) pripadnika X veruje Y. Ovo
je jedna od validnih pretpostavki metodolokog individualizma.
Individualizam nije imao mnogo uticaja u sociologiji na-
uke jer minimizira ili ignorie samo postojanje socijalnih sistema,
npr. naunih zajednica, kojima pripada individualni naunik. Za
objanjenje ponaanja naunika ovo je od krucijalnog znaaja.
Takoe, ne zadovoljava ni holizam, jer minimizira ili negira indi-
vidualnu inicijativu, kreativnost, sumnju, radoznalost, strast itd.
Obe strategije su jednostrane. Zato Bunge (1991, 2000) govori o
ispravnosti sistemikog pristupa. Jedino tako se moe govoriti o
validnom kombinovanju naina na koji se ljudi udruuju kako bi
stvorili ili razorili socijalne sisteme i naina na koji oni funkcio-
niu i stupaju u interakciju u drutvu kao sistemu.
Individualizam se fokusira na sastav drutvenih sistema,
a holizam na njihovu strukturu. Odatle i potie njihova neade-
kvatnost, jer sve individue jesu povezane, ali isto tako nema po-
vezanosti bez odnosa. Sistemizam je metodoloka strategija koja
uzima u obzir da su svi entiteti ili sistemi ili delovi sistema, ali isto
tako ne bei od oiglednih emergentnih svojstava sistema koja su
neto vie od zbira konstituentnih delova.

26
 1.5. Ostali non sequitur argumenti protiv pronaune
sociologije
Povodom prigovora istorista dovoljno je rei da nije tano
da ne postoje eksplanatorni principi koji su univerzalni tokom
istorije, niti da se istorija moe shvatiti bez odreenih teorija. Ono
to stoji u istoristikim argumentima jeste postojanje istorijskih
singularnosti, ali one ne negiraju zakone, ve samo stvaraju kon-
dicionalne situacije (Revolucija moe da se dogodi samo ako
postoji drava validan je istorijski zakon).
Prigovori koji se tiu diskurzivnosti drutva mogu veoma
lako da se opovrgnu ukazivanjem da je mogua (i realna) akumu-
lacija objektivnog znanja o svetu oko nas. Ovo je metodoloka
strategija tipina za poststrukturaliste i dekonstrukcioniste i ona
po svojim krajnjim konsekvencama vodi u ekstremni relativizam.
Ukoliko nema nezavisne stvarnosti, odnosno, ukoliko je svet oko
nas socijalni konstrukt i ako su injenice samo tvrdnje koje izgo-
varamo, onda se podrazumeva da nema objektivne istine, a time
se i nauna istraivanja dovode u pitanje. Ovaj princip je dobro
poznat u istoriji nauke i nalazi se u formulaciji veritas temporis
filia, ali je prilino bezopasan. Mnogobrojnost simultanih ili suk-
cesivnih, meusobno iskljuivih teorija o odreenim domenima
injenica samo dokazuju da nauno istraivanje ne garantuje tre-
nutnu, kompletnu i definitivnu istinu, a ne da nauka ne moe do
nje da doe. Nauni progres u ovom smislu zaista postoji.
Primedbe relativista da nauno znanje biva iskrivljeno
odreenim materijalnim i/ili ideolokim interesima i da zato ne
moe da se doe do objektivnog znanja jesu primer genetike
pogreke, iji poseban sluaj jeste i argumentum ad hominem.
Relativisti previaju injenicu da hipoteza moe da bude tana bez
obzira na njeno poreklo, ali, isto tako, da bude pogrena uprkos
svim najasnijim namerama. Tanost ideje nije u logikoj poveza-
nosti sa njenim poreklom i upotrebom, kao to ni ciljevi i motivi
radi kojih se traga za znanjem ne utiu na njegovu validnost.
Tom Botomor (Bottomore 1956) je svojevremeno argu-
mentima eksternalista pobijao relativizam, govorei u recenziji
Manhajmove knjige da, ukoliko su sve tvrdnje egzistencijalno

27
determinisane, onda i ova sama tvrdnja, ako je istinita, ne moe
da bude apsolutno istinita, ve je egzistencijalno determinisana.
(str. 56) Ovaj snaan argument je, izgleda, nepremostiva prepreka
relativistikim strujama u nauci uopte i pomenut je kao varijaci-
ja ad hominem argumenta. Ovom tvrdnjom Botomor se unapred
obraunao sa etvrtom tezom jakog programa, tezom da objanje-
nje mora da bude primenljivo i na samu sociologiju (nauke).
Pripadnici nove sociologije nauke (misli se preteno na
konstruktiviste) ne definiu pojam istine, ali ni greke, kao devi-
jacije od istine. Zato se u njihovim tekstovima esto moe nai
zagovaranje teze koja je slina argumentu batine u logici onaj
koji ima mo uvek je u pravu. Tako dolazimo u situaciju u ko-
joj kontroverza ne moe da bude zavrena uz pomo logike, jer
nema objektivne istine. Zavretak kontroverze ne dogaa se zbog
striktno naunih argumenata, jer nema kljunih dokaza, kljunih
eksperimenata, logikih dokaza itd. koji bi bili ubedljivi za sve
strane koje uestvuju u naunoj kontroverzi. Tako se nauka pre-
tvara u politizaciju interesa (Bunge 1992).
to se tie napada na uzronost, ni on ne stoji u svojim
radikalnim verzijama, jer nam kauzalnost daje mehanizme uz
iju pomo moemo da analiziramo procese koji se odvijaju pod
odreenim okolnostima i koji govore o tome kada moemo da
oekujemo odreene ishode. U drutvenim naukama uzrok je
samo metafora za odreeni skup uslova koji proizvode odreene
ishode (Collins 1989).
Na osnovu dosadanjih prigovora moe se govoriti o dve
vrste antipozitivizma (Bunge 1992) prosvetljenom i opskuranti-
stikom. Prosvetljeni je onaj koji napada slabosti pozitivizma i koji
pokuava da prevazie njegova ogranienja, a opskurantistiki
kritikuje ono to je najbolje naslee pozitivizma: velianje nauke
i matematike, konceptualnu jasnost i formalnost, zahtev za pro-
verljivou, odnosno testiranjima itd. Slinu podelu nudi i Braun
(Brown 2001), insistirajui na razlici izmeu nihilistikog i natu-
ralistikog krila socijalnog konstruktivizma. Nihilistike struje
miljenja su one koje crpe svoje kognitivne resurse od postmoder-
nih teoretiara (najire shvaenih). Njihovi doprinosi sociologiji
(nauke) daleko su manje znaajni od doprinosa naturalistikog

28
krila konstruktivizma, tako da e o nihilistima biti rei samo
usputno. Bungeova i Braunova podela se ne podudaraju. Bunge u
opskurantistiku struju stavlja veliki broj drutvenih naunika, jer
smatra da epistemoloki konstruktivizam i relativizam impliciraju
konvencionalizam i instrumentalizam.
Najea kombinacija koju zastupaju pripadnici post-
mertonovskih relativistikih struja jeste ona izmeu socijalnog
konvencionalizma i radikalnog instrumentalizma (ili pragmatiz-
ma). Zato se (nauno) znanje tretira kao neto to je socijalna
konvencija koja je i korisna za odreenu zajednicu. Problem sa
ovim tvrdnjama je u tome to se zanemaruje injenica da je te-
stiranje hipoteze put ka utvrivanju njihove istinitosti, bez obzira
na genezu, upotrebnu vrednost ili kredibilitet. Hipoteza koja je
dokazana ili koja izdri test opovrgljivosti biva proglaena pro
tempore istinitom i tek tada se otvara za dalje rasprave o njoj
samoj ili o njenoj eventualnoj primeni. Ukratko, istina prethodi
socijalnoj konvenciji, a ne obrnuto. (Bunge 1992: 54) Problem
sa ekstremnim pragmatizmom je u tome to on minimizira ulogu
teorije i to znaenje identifikuje sa operacionalnou, a istinu sa
efikasnou.
to se tie samog konstruktivizma kao intelektualne ori-
jentacije, epistemoloki konstruktivizam je donekle prihvatljiv,
ali ne i ontoloki. Empirijski koncepti su optereeni teorijski,
ali to ne podrazumeva naputanje distinkcije izmeu injenice i
teorije, to mnogi konstruktivisti propagiraju. Moe da se prihvati
tvrdnja da razlika izmeu posmatranja i teorije nije apsolutna ili
da je stvar stepena i da se zadri distinkcija injenice i teorije,
jer ovo prvo je epistemoloka distinkcija (tie se samo znanja), a
drugo ontoloka (tie se stvarnosti kao celine). Drugim reima,
moe se tvrditi da nauno posmatranje objektivnih (osloboenih
od teorije) injenica ukljuuje (neke) teorijske koncepte, a da se
stvari ne poistoveuju sa konstruktima ili obrnuto.
Mnogi socioloki pojmovi, poput drutvene strukture,
jesu teorijski, ali isto tako, poznato je da su sva moderna dru-
tva objektivno stratifikovana. U ovom sluaju, koji je prihvatljiv,
konstrukti (koncepti, hipoteze i teorije) jesu konstruisani, ali i-
njenice o stratifikaciji nisu konstruisane, to neki konstruktivisti

29
ele da pokau. Postulirani identitet koji subjektivisti pripisuju
injenicama i teorijama nije validan. Konstruktivistike analize
bivaju ozbiljno dovedene u pitanje kada se naunici analiziraju
kao pripadnici bilo koje od socijalnih institucija, to se moe vi-
deti iz njihovih najpoznatijih analiza. Ipak, najvei problem je sa
autorima koji tvrde da je realnost posledica naunog istraivanja,
a ne uzrok.
Ordinarizam je shvatanje koje nauku posmatra kao bilo
koju ili jednu od socijalnih konstrukcija i institucija. Posledice
ovakvog shvatanja imale su tokom skorije istorije izuzetno opasne
i ozbiljne drutvene implikacije, jer su u ovakvom shvatanju nauke
kreacionisti pronali intelektualistika opravdanja za nivelaciju
nauke sa bilo kojim sistemom znanja. Naune kontroverze u svetlu
ordinarizma postaju puko pregovaranje i nadmudrivanje naunika.
U skladu sa ovim argumentom, Votson i Krik su tokom svog rada
samo uspenije pregovarali sa Rozalind Frenklin i Lajnusom
Polingom ili ne znajui ili ne marei za to to su pokuavali da
otkriju strukturu hereditarnog materijala. Jo jedna konsekvenca
ordinarizma koja se nadovezuje na ve reeno jeste situacija u
kojoj sociolozi nauke objavljuju knjige o raznim uskostrunim
kontroverzama iz matematike, biologije, hemije itd., a nemaju po-
trebne kvalifikacije na osnovu kojih bi mogli da razumeju teoriju
kojom se bave1.
Nenaunost svojih tvrdnji (neki) konstruktivisti demon-
striraju na jo jedan interesantan nain. U skladu sa sopstvenim
kriterijumima, konstruktivista bi trebalo da prizna postojanje
Piltdaunskog oveka u prvoj polovini 20. veka jer je nauna zajed-
nica objektivno verovala u njegovo postojanje. Isto tako, trebalo bi
pretpostaviti da DNK nije postojala sve do 1953. godine. Nezainte-
resovanost teoretiara za razlikovanje nauke i pseudonauke treba
da se shvati kao teorijski, ali i praktino katastrofalna. (Filozofska)
plitkost ovakvih shvatanja se podrazumeva.

1
Ovo ipak ne vai za sve sociologe i istoriare nauke, jer neki od njih
poseduju kvalifikacije za probleme o kojima piu.

30
 2. Kognitivni internalizam, socijalni kontekstualizam
i prezentizam
Nema vie bilo kakve prie o internim
i eksternim aspektima nauke. Naune ideje,
organizacije i procesi sada se jasno vide od stra-
ne svih istraivaa kao podsistemi koji su me-
upovezani sa drugim socijalnim i kulturnim
podsistemima u drutvu. [Barber 1987: 132]
O razumevanju rada iz neke istorijske epohe postoje
dva meusobno suprotstavljena shvatanja. Prema jednom, koje
najee prihvataju istoriari ideja, za razumevanje je najvaniji
kontekst religijskih, politikih i ekonomskih faktora koji odre-
uju pravo znaenje teksta i koji nude ultimni okvir za njegovo
razumevanje. Prema drugoj ortodoksiji, za razumevanje teksta
najvanija je njegova autonomija i mogue je zanemariti potrebu
za rekonstrukcijom totalnog konteksta. Nijedna nije zadovoljava-
jua (vidi Skinner 1969).
Grubo gledano, ova razlika odgovara razlici izmeu
internalizma i eksternalizma koja je za sociologiju nauke od po-
sebnog znaaja. Nauka je u odreenom smislu socijalni produkt,
to verovatno niko ne osporava u postkunovskoj filozofiji nauke,
meutim, da li je mogue da je njen sadraj u izvesnom stepenu
oblikovan socijalnim interesima. Na koji nain racionalnost nau-
ke moe (ukoliko moe) da transcendira partikularno drutvo iz
kojeg potie?
Istoriari nauke, a potom i filozofi i sociolozi, dugo
vremena su kao veoma vaan problem razmatrali znaaj faktora
prilikom promene teorije. Jedan od glavnih zadataka bio je da se
utvrdi da li su ti faktori interni ili eksterni. Internim su se smatrali
oni koji ograniavaju posmatranje, teorijski sadraj kojim zapoi-
nje istraivanje ili eksperimentalna aparatura. Eksterni su bili oni
faktori koji se odnose na aktivnosti naunika kao pripadnika irih
kulturnih krugova i mogu se objasniti socijalnim ili ekonomskim
uslovima koji dominiraju u datoj kulturi ili ak i individualno-
psiholoki sklop aktera, tj. naunika. Zato su internalisti dugo
vremena mislili da na racionalni razvoj teorije utiu samo interni
faktori, a eksternalisti da na teorijski razvoj utiu najee eko-

31
nomski, religijski i tehnoloki faktori. Nijedna strana nije govorila
o tome da je teorijski sadraj determinisan na ove naine. Ovakva
teza javlja se sa konstruktivistima.
Ako se osvrnemo na rad teoretiara koji su pokuavali da
pronau apsolutne internalistike kriterijume demarkacije u nauci,
moemo videti da su se svi oni tokom vremena pokazali kao neza-
dovoljavajui. To je dovelo do nastanka teorija koje predstavljaju
drugu krajnost i koje su propagirale odluujui uticaj socijalnih
kriterijuma, gde bi itava nauka mogla da se tumai kao zavisna
od spoljanjih uslova. Sociologija nauke danas esto zapada u ek-
stremni eksternalizam tvrdnjama da kontekst determinie sadraj
ili da izmeu njih i nema razlika, jer eksterni uticaji dominiraju
ili ak determiniu sadraj naunih teorija. Zbog izraza socijal-
ni kontekst, determinie i konstituie, mogue su razliite
interpretacije eksternalistike teze.
Internalisti se fokusiraju na razvoj naunih ideja i teorija
i prate njihovu internu logiku i stepen potkrepljenosti (Richards
1987). Grubo reeno, oni istorijske tranzicije ideja posmatraju
platonistiki, razmatrajui logike forme ideja i dokaza, a za-
nemaruju njihov psiholoki i socijalni sadraj. S druge strane,
eksternalisti naune ideje smetaju u ljudski svet, gde psiholoki
i socijalni interesi igraju odreenu ulogu. Problem sa internaliz-
mom je u tome to su ideje same po sebi kauzalno impotentne (vidi
npr. Kornblith 1988), dok problem eksternalizma lei u tome to
se nauka objanjava kao i bilo koji drugi kulturni artefakt, a to
spada u argument ordinarizma. Eksternalizam pada na tu quoque
argumentu, kada socijalna determinisanost mora da se primeni i
na njegove zagovornike. Bunge (1991) klasifikuje eksternalizam
na umereni (slabi) i radikalni (jaki), koji imaju svoje podvarijante
(lokalnu i globalnu). Umereni eksternalizam (UE) kao svoj po-
stulat ima stav da je znanje socijalno uslovljeno:
UE1 (lokalni): Nauna zajednica utie na rad svojih
pripadnika.
UE2 (globalni): Drutvo kao celina utie na rad indivi-
dualnih naunika.
Radikalni eksternalizam (RE) insistira na tome da je
znanje socijalno po svom karakteru:

32
 RE1 (lokalni): Nauna zajednica emanira ili konstruie
naune ideje, jer sve one imaju socijalni sadraj.
RE2 (globalni): Drutvo kao celina emanira ili konstru-
ie naune ideje. Nema razlika izmeu unutranjosti i spolja-
njosti, mikro i makro dimenzije, konteksta i sadraja, diskursa i
prakse itd.
UE1 naunu zajednicu shvata kao autoregulativni entitet
koji sam za sebe postavlja svoj plan i reava svoje probleme. Su-
tinski se ova teza ne razlikuje mnogo od internalizma. Razlika
izmeu UE1 i UE2 je u tome to, za razliku od tradicionalnog
ekstremnog internalizma koji je individualistiki, UE2 eli da po-
kae da individualni naunici ne delaju po sopstvenom nahoenju,
ve da kao pripadnici svoje naune zajednice potuju odreene
norme i standarde tog okruenja i tragaju za priznanjem od strane
savremenika. U velikoj meri sociolozi nauke koji pripadaju merto-
novskoj tradiciji prihvataju UE1 koji je slian internalistikim ide-
jama da nauno istraivanje ima sopstvena pravila i standarde.
Radikalni eksternalizam (RE) jeste teza da je znanje
socijalno po svom sadraju, kao i po poreklu. Problem sa ovim
teorijama jeste u tome to jo uvek nije otkriveno delovanje dru-
tvene strukture izuavanjem, recimo, Maksvelovih jednaina ili
misaonih eksperimenata. Konstruktivisti su se bavili analizama
teorija (zato je neka prihvaena, odnosno odbaena), eksperime-
nata (zato je odreena praksa prihvaena, odnosno odbaena) i
raznim drugim obelejima nauke, ali nikad misaonim eksperi-
mentima, jer oni poivaju na manipulaciji koncepata koja ostaje
van njihovog dometa.
RE1 insistira na tome da su sve nauke i njihovi predmeti
bukvalno stvoreni od strane odgovarajue naune zajednice. Kla-
sian primer ovog shvatanja je Flekova knjiga (Fleck 1935/1979),
u kojoj se verovatno prvi put govori o sociogenezi medicinske
misli. RE1 ipak pravi razliku izmeu unutra i spolja i nije
konstruktivistiki pristup u striktnom smislu. RE2 ne trai ove
granice, jer se u tim teorijama kontekst i sadraj meaju, te nauka
postaje politika koja se vodi drugim sredstvima. Ovo shvatanje
je neodrivo, jer injenica da je sadraj pod uticajem konteksta
ne dokazuje da ih je nemogue razaznati, poto samo razliiti

33
entiteti mogu da stupaju u interakciju. Sociologu nauke sadraj bi
trebalo da bude centralna referentna taka, a drutvo, tj. kontekst,
periferna. Radikalni eksternalisti centar i periferiju posmatraju
zajedno i naune ideje tumae kao da proizilaze iz ove udne
meavine, koja je veoma zgodan trik kako bi se izbegle rasprave
o tehnikim detaljima odreenih teorija. injenica da stvaranje
konstrukata zahteva uenje od drugih i komunikaciju sa drugima
ne podrazumeva da su ovi konstrukti drutvene injenice. Koji bi
bio drutveni sadraj formule hemijske reakcije? O tome ekstre-
mni eksternalisti ne govore.
U filozofiji je dugo vremena bila naglaavana distinkcija
izmeu opravdanja teorije i otkria teorije, to je bilo zasnovano
na ubeenju da su u pitanju dva sutinski razliita procesa. Sma-
tralo se da je proces opravdanja mogue podvrgnuti odreenim
kriterijumima, dok logika naunog otkria ne postoji, odnosno
ne podlee nikakvim pravilima. Takoe, na opravdanje je bilo
mogue primeniti apriorne logike analize, a proces otkria mo-
gue je opisati samo aposteriorno. Na ovim kriterijumima esto
se pravila razlika izmeu filozofije nauke, s jedne strane, i socio-
logije, psihologije i istorije nauke, s druge. Ukoliko proces otkria
ne podlee striktnim logikim analizama, onda on za filozofiju
nije ni zanimljiv. Opravdanja teorija smatrana su osloboenim od
kontekstualnih faktora, koji su od izuzetnog znaaja za proces
otkria.
Nova saznanja doneo je sa sobom naturalistiki preokret
u filozofiji nauke (vidi Paller 1986; Callebaut 1993). Moe se
postaviti pitanje da li su se promene naunih teorija u prolosti
(deskriptivni momenat) odvijale na nain koji je potreban da bi
se postigli nauni ciljevi (normativni momenat). Filozofija nauke
se bavi normativnim aspektom, a istorija nauke deskriptivnim.
Naturalistiki preokret govori o odbacivanju tvrdnje da je ispra-
van filozofski metod apriorna konceptualna analiza. Jasno je da
filozofska pitanja ne mogu da imaju odgovor nezavisno od de-
skriptivnih, istorijskih pitanja. Nivoi istorije i filozofije nauke su
razliiti nivoi optosti, jer izmeu njih nema velike razlike.
Sutina opovrgavanja zahteva za apriornim pravilima za
opravdanje teorije dovela je do sloma distinkcije izmeu konteksta

34
otkria i konteksta opravdanja. Sada imamo situaciju u kojoj je do-
zvoljena mogunost da kontekstualni faktori utiu i na opravdanje.
Koja je onda analiza otkria mogua? Najbolje je da se opravdanje
i otkrie posmatraju kao delovi jednog optijeg procesa, razvoja
teorije.
Lakato (Lakatos 1970) je meu prvima pisao o tome da
su i eksterne analize potrebne, jer ljudi nisu u potpunosti racio-
nalni, tako da su eksterni faktori potrebni za analizu iracionalnih
aspekata promene teorija. Meutim, naturalistiko prouavanje
nauke ne vidi ovu grubu podelu na eksternalizam i internalizam
kao bukvalno tanu (Jarvie 1984; Paller 1986). Nije uvek mogue
napraviti odsenu razliku izmeu ove dve vrste faktora. Ta razlika
je odriva samo na analitikom nivou, jer se eksternalizmu ne
moe osporiti tano zapaanje da naunici ne ive u socijalnom
vakuumu, ali se i te kako moe osporiti shvatanje o uplivu eks-
ternalistikih faktora u sadraj teorije koji dovodi do ekstremnih
relativistikih teorija.
Danas ist internalizam verovatno i nema pristalica, tako
da ostaju dve mogunosti (Shapere 1986): ili nema internih fak-
tora koji rukovode naunim razvojem nezavisno od nenaunih
faktora (jaka teza) ili postoje interni faktori, ali oni nisu sami po
sebi dovoljni da bi objasnili nauni progres i moraju im se dodati
eksterni faktori prilikom objanjenja (slaba teza) (vidi i Turner
1986). Razlika izmeu eksternih i internih faktora nije razlika
koja postoji od zaetka nauke, ve je apir vidi kao proizvod
istorijsko-naunog razvoja. Na samim poecima veliku ulogu je
igrala intuicija, metode su bile jednostavne, holistike, u velikoj
meri su koriena gruba analoka objanjenja itd. Tokom istorije
ovi uticaji su bili isprepleteni i esto teki za odseno odvajanje.
Ono to je evidentno jeste da se taj proces moe okarakterisati kao
proces internalizacije, gde je nauka sticala sve veu autonomiju
od eksternih uticaja. Proces internalizacije odvijao se oslanjanjem
na neku vrstu pozadinskih verovanja koja su opstala zbog uspeha
pri objanjavanju svojih domena. Dostizanje nivoa internalizacije
u nauci bilo je kontingentno, a ne logiki nuno.
Veliki apologeta naune objektivnosti i naunog znanja,
Bernard Dejvis (Davis 1975/1986, 1983/1986), pravi razliku izme-

35
u tri razliite upotrebe rei nauka: nauka kao skup aktivnosti
(koje su ispunjene vrednostima), nauka kao metodologija (iji
je cilj postizanje to vee objektivnosti) i nauka kao skup (telo)
znanja (koja su rezultat kumulativnih primena metodologije)1.
Oigledno je da aktivnosti naunika u velikoj meri zavise od
subjektivnih faktora. U pitanju su vrednosni izbori problema
istraivanja, resursi i motivi odreenog drutva u kojem nau-
nik radi itd. Metodologija nauke je daleko objektivnija, ali je isto
tako pod uticajem nekih trendova u naunoj zajednici. Telo ili
skup naunih znanja je neto sasvim drugaije. Nakon brojnih
verifikacija ono korespondira sa stvarnou daleko pouzdanije od
bilo kojeg drugog oblika znanja koje ovek poseduje. Naravno, u
nauci su i greke este, ali vremenom bivaju eliminisane, naroito
uz pomo kritike naune zajednice i verifikacije. Kao to je a-
pir govorio o internalizaciji tokom istorije, Dejvisove distinkcije
mogu da se posmatraju kao mikro-internalizacije, koje se odnose
na mnoge naune teorije i njihovu genezu, a ne samo na nauku
kao instituciju.
Stiven ejpin (Shapin 1982), u sigurno najpoznatijem
konstruktivistikom prikazu istorije sociologije nauke, brani
konstruktivizam od kritiara koji smatraju da je sociologija na-
unog znanja jednaka studijama koje izuavaju ulogu spoljanjih
makrosociolokih faktora poput drutvene klase. Ipak, on pravi
logiku greku kada kae da sociologija nauke ne bi bila mogua
ako bi naune teorije bile determinisane prirodom: Ako su nau-
ne reprezentacije jednostavno determinisane prirodom stvarnosti,
onda ne bi bilo mogue ponuditi socioloka objanjenja produkcije
i evaluacije naunog znanja. (str. 159) Tano je da danas vero-
vatno nema vie naivnih realista i pozitivista u izvornom smislu,
jer su injenice o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naunih
objanjenja i vanost teorije u injeninim stavovima danas iroko
prihvaene, ali to ne implicira da je sociologija znanja (tj. nauke)

1
Ziman (1968) pominje razlike izmeu (1) nauke kao tela znanja, (2)
nauke kao onog to naunici rade i (3) nauke kao socijalne institucije. Za njega
nauka mora da bude javna i konsensibilna. To su njene najoptije karakteri-
stike, jer za razliku od prava, filozofije i tehnologije, nauka tei konsenzusu.
Meutim, nauka je neto vie od konsenzusa.

36
izgraena na shvatanjima o sluajnostima koje utiu na produkciju
i evaluaciju naunih objanjenja.
Verovatno najekstremnija verzija eksternalizma je ona o
socijalnoj produkciji injenica: Poto se eksperimentalni uslovi
ne mogu razdvojiti od posveenosti zajednica koje uokviruju i
ocenjuju eksperimente, nema mogunosti da se izbegne socio-
loko objanjenje produkcije injenica pozivanjem na bezlina
pravila eksperimentalne procedure. (str. 162) Problem ovakvih
shvatanja je negiranje kauzalne uloge spoljanjeg sveta. Zapravo,
nema nikakve razlike izmeu spoljanjosti i unutranjosti. Nije
sporno da stvarnost prolazi razne procese filtracije kroz znanja
naune zajedinice, ali na osnovu toga je apsurdno tvrditi da stvar-
nost samim tim nema neposrednu relevantnost na sadraj naunih
teorija.
Ako se ve realnosti, logici ili nekim impersonalnim
kriterijumima eksperimentalnih metoda odrie presudni znaaj
za konane sudove naunika, zbog ega bi kauzalni primat imali
socijalni interesi. ime su oni izazvani i ta im daje nadmo? O
tome ejpin ne govori. Za njega, zadatak empirijske sociologije
znanja jeste da pokae istorijski sluajne veze izmeu znanja
i interesa raznih drutvenih grupa u njihovim intelektualnim i
socijalnim okruenjima. (str. 164) Ve je bilo govora o krajnjim
konsekvencama ovakvog shvatanja.
Makmalin (McMullin 1984) nudi interesantnu distinkciju
preko koje emo govoriti i o vrednostima u nauci, a koja je u
vezi sa internim, tj. eksternim faktorima u nauci. Epistemiki
faktori za jednog naunika ne moraju da budu epistemiki u
analizi istoriara nauke. Oni su konstitutivni faktori teorija koje
stvaraju naunici, ali sa stanovita naunika. Njihova svrha je da
poslue kao garancije za tvrdnje koje imaju pretenziju da budu
istinite i one su opravdanje odreenih tvrdnji. Nije retko sluaj
da i sam naunik nije u potpunosti siguran iz kojih razloga ve-
ruje u neku teoriju ili zbog ega dolazi do odreenih zakljuaka.
[E]pistemiki faktor je onaj koji naunik uzima kao prikladan
deo argumenta koji on ili ona iznosi. (str. 129) Ostali faktori koji
utiu na pomenute ishode vode se kao neepistemiki.

37
 Problem sa tradicionalnom distinkcijom je u tome to sve
ono to istoriar nauke smatra da nije interno biva shvaeno kao
eksterno. Pomenuta distinkcija potie i od elje da se filozofska i
teoloka shvatanja naunika tretiraju kao vrednosti, tj. izraavanja
preferencija koje se objanjavaju sociopsiholokim, a ne kognitiv-
nim terminima.
Tako Ernst Majer (Mayr 1982) podsea da koncepcija
scala naturae potie iz filozofije, a izvrila je veliki uticaj na
predarvinistiku biologiju, iako je Aristotel ovu koncepciju razvio
na osnovu empirijskih posmatranja organizama. Takoe, plato-
nistiki esencijalizam potie iz filozofije, dok je njegovo opovr-
gavanje od strane Darvina bilo pod uticajem internih naunih
faktora, odnosno, posmatranja odgajivaa ivotinja i taksonoma.
Ovo samo pokazuje da je problem eksternalizma jo kompleksniji
nego to to deluje na prvi pogled. Eksterni faktori u odnosu na
neku disciplinu nisu samo religijski, filozofski, kulturni, politiki
itd., ve njihovo poreklo moe da lei i u drugim naukama. Zato
se njihovo delovanje moe posmatrati na dva nivoa. Mogu da utiu
na sveukupni nivo naune aktivnosti na datom mestu u odreeno
vreme ili mogu da utiu na odreene naune teorije. Usled neraz-
dvajanja ovih nivoa delovanja esto je dolazilo do nerazumevanja
u sporovima oko internalizma i eksternalizma.
Makmalin govori i o dvema vrstama racionalnosti kod
naunika i istoriara nauke. Racionalnost odreene epizode iz
istorije nauke moe se (re)konstruisati na dva razliita naina. Za-
datak istoriara nauke moe da bude otkrie normi koje su zaista
rukovodile naunika tokom neke epizode, to je obino veoma
teko. Razlog tome je to naunici esto ne ekspliciraju principe
i norme kojima su se rukovodili. Kada to i uine, ne znai da u
tome ne gree. Kako bismo otkrili implicitnu racionalnost nekog
naunog rada moramo da obratimo panju na to koji epistemiki
faktori su zaista uticali na naunika. S druge strane, istoriar na-
uke moe da se fokusira na one istorijske faktore za koje mu se
ini da konstituiu deo istraivanja i da inputiraju racionalnost
nauniku i njegovom istraivanju. To je inputirana racionalnost
(McMullin 1984).

38
 S obzirom na to da objavljeni nauni rad esto nije real-
na slika itavog procesa otkria, istoriar nauke gubi dragoceni
materijal ako je to njegov jedini izvor. Rol-Hansen (Roll-Hansen
1972) je po ovom pitanju kritikovao este greke redukcionistike
istoriografije, o emu je govorio i Makmalin. Redukcionistika
istoriografija ocenjuje prola nauna postignua relativno u od-
nosu na trenutnu nauku, a ne relativno u odnosu na tada savre-
mene (naune) alternative i time jo vie proiava istorijski
materijal, to dovodi do jo nejasnije slike. Na ovaj nain se i
naune kontroverze ublaavaju, kao da su nenaunog karaktera,
tj. da su rezultat nekih spoljanjih pritisaka, najee socijalnih i
politikih.
Istoriografski redukcionizam je pisanje istorije nauke kao
kumulativnog procesa koji rezultira u naem trenutnom telu zna-
nja. Potrebno je praviti razliku izmeu filozofskog i metodolokog
(anti)redukcionizma. Filozofska pozicija tie se dugotrajnog razvo-
ja koji je ogranien uslovima mogunosti, a metodoloka pozicija
se bavi strategijom koju treba upotrebiti u trenutnom istraivanju.
Ovo nisu suprotstavljene pozicije. Rol-Hansen navodi da su Ima-
nuel Kant i Klod Bernar bili filozofski antiredukcionisti, ali meto-
doloki redukcionisti (str. 348). Kant je uviao ogranienja analize
ivih organizama samo fizikim metodama, ali istovremeno je
insistirao na tome da tu analizu treba vriti koliko god je mogue
blie fizikoj, jer samo fizike nauke donose pravo nauno sazna-
nje. Bernar je svoj rad zasnivao na eksperimentalnoj nauci koja
je za cilj imala da hemijski objasni bioloke fenomene, ali on je
istovremeno uviao granice takve metode (Bernard 1865/1957).
Naunik moe da prihvati kao tvrdo jezgro svog istraivakog
programa heuristiki princip za koji ne veruje da je istinit u bu-
kvalnom smislu. S druge strane, mnogi filozofski redukcionisti
doputaju da antiredukcionistiki (ili makar neredukcionistiki)
istraivaki programi imaju veliku heuristiku vrednost, jer pri-
premaju put i nain za budue redukcije. Sociologija, filozofija i
istorija nauke moraju da pronau naine za izbegavanje istorio-
grafskog redukcionizma koji vri evaluacije naunih doprinosa
preko istine i greke, gde se ovi termini definiu preko trenutnog
naunog znanja.

39
 U svim ovim analizama postoji opasnost od zapadanja u
neke vidove prezentizma, koji je veoma ozbiljan problem discipli-
na koje izuavaju nauku. Baterfild je uveo termin vigovska inter-
pretacija istorije kako bi obeleio tendenciju mnogih istoriara da
uzimaju stranu protestanata i vigovaca, hvale revolucije koje su se
pokazale kao uspene, naglaavaju odreene principe progresa u
prolosti i proizvode priu koja predstavlja glorifikaciju sadanjo-
sti. Ovakve tendencije u istoriji nauke najjasnije je iskazao Stiven
Bra (Brush 1974). Istoriari nauke esto prosuuju ranije dopri-
nose naunika na osnovu modernih teorija. Na taj nain prolost
se tumai u odnosu na sadanjost, ne uzima se u obzir vremenski
kontekst i ire okolnosti u kojima su raniji naunici stvarali.
Istoriari, kako su prikazani u istorijskim teksto-
vima, mogu slobodno da se kreu u prolosti, poseduju
znanje budunosti, imaju sposobnost da vide okrue-
nje u koje nisu (i nikada nee biti) ukljueni, imaju
pristup motivima aktera i (poput boga) su sveznajui
i svevidei, u mogunosti da prosuuju ta je dobro i
loe. [Latour and Woolgar 1979/1986: 107]
Odreeni oblici prezentizma su nepoeljni u nauci i
mogue ih je eliminisati, a neki su nuni i legitimni. Hal (Hull
1979: 4) razlikuje tri oblika prezentizma: uitavanje (1) dananjih
znaenja, (2) principa razmiljanja i (3) empirijskog znanja u ranije
periode. U sva tri sluaja znanje o trenutnom jeziku, logici i nauci
nuno je za istraivanje prolosti i razmatranje rezultata nauke.
Ovi principi prvenstveno vae za istoriju nauke, ali verovatno i
za istoriju uopte.
Tako je, na primer, Lamark skovao re biologija 1802.
godine. Neki istoriari nauke smatraju da je usled toga besmi-
sleno naunike pre njega nazivati biolozima. Sluaj je slian i sa
Hjuelom i reju naunik. Meutim, jaz izmeu, recimo, Pastera
i Lamarka vei je nego izmeu Lamarka i Aristotela i zato nije
jasno od kakvog je znaaja to to emo odbiti da Aristotela na-
zovemo biologom, pogotovo ako je jasno da dananja upotreba
ove rei odstupa od Lamarkove upotrebe. Darvin u Poreklu vrsta
nije koristio re evolucija, jer je u to vreme ona oznaavala ono
to danas nazivamo ontogenetikim razvojem. Da li to znai da

40
Darvin nije evolucionista? Ako je upotreba sopstvenog jezika pri
pisanju o prolosti prezentizam, onda je prezentizam u istoriogra-
fiji neophodan.
Jedan nain da se relativnost znaenja izbegne, tj. ubla-
i, jeste da se skrene panja na relevantne razlike koje postoje
izmeu nekadanjih i trenutnih upotreba. Drugi je da se upotrebi
originalni termin, ali uz objanjenje ta je nekada zaista znaio.
Ako bismo u potpunosti odbacili prezentizam, nije jasno kako bi
se Darvinova shvatanja o nasleivanju mogla objasniti bez upo-
trebe anahronih termina, poput genotipa i fenotipa. Isto tako,
ne treba ni preterivati sa analogijama (i upadati u razne oblike
adumbracionizma) i rei da je Darvinova zamisao o gemulama
slina dananjem konceptu gena.
Pisanje istorije zahteva prevod ili sa jednog jezika na
drugi ili sa jednog stadijuma jezika na drugi, u istorijskom smi-
slu. Potrebna je i interpretacija originalnog teksta ili znaenja.
Problem takoe postoji i sa relativnou istine. U izvesnom smi-
slu, verovanja ljudi koji ive u odreenom drutvu u neku ruku
zaista definiu njihovu stvarnost, ali ne treba zaboraviti da se i
ta stvarnost na razne naine nama namee, nezavisno od naih
verovanja. Nuno je praviti razliku izmeu verovanja i racionalno
opravdanog verovanja.
Ako se vratimo problemu internalizma i eksternalizma,
moemo vrlo lako da uoimo da se reciproni uticaj drutva i
nauke najee ne uzima u obzir u dovoljnoj meri. Mnogo je tek-
stova napisano o uticajima kulture ili drutva na nauku, ali malo
je onih koji su se bavili problematikom uticaja nauke na kulturu.
Na poetku Naune revolucije nastali su novi (nauni) pogledi
na svet koji su kasnije doveli i do uspona scijentizma, odnosno,
nekritike adoracije nauke. Dauni (Downey 1967) zamera dota-
danjoj sociologiji nauke da nije bila u stanju da se bori sa ovim
tipom drutvene promene. Pria o jednostranoj determinisanosti
dovela je do ubeenja da je nauka ono to jeste samo zbog svoje
interne strukture.
Naunu revoluciju Dauni ne smatra toliko naunom koliko
socijalnom, koja je usledila zbog nauke. On razlikuje tri teorije o
efektima nauke na drutvo. Prva teorija (zamene) izlae mogu-

41
nost da e interne vrednosti nauke polako zameniti mnoge (ako ne
i sve) tradicionalne vrednosti drutva. Ovo je verovatno nerealno
oekivati, jer su i same vrednosti naunog etosa idealno tipske, a
ne uvek realne. Druga teorija (destrukcije) tie se shvatanja efekata
nauke na kulturu i na gradualnu destrukciju kulture od strane
nauke. Poto je nauka po ovom ubeenju vrednosno neutralna,
ona je u drutvu stvorila vrednosni vakuum i unitila (tj. unitava)
tradicionalne vrednosti. Trea teorija (akomodacije) jeste ona koja
promovie stav da nauka moe da se asimilira u kulturu. Najpo-
znatiji primer akomodacije sigurno je povezan sa Darvinovom
teorijom koja je uklopljena u drutvo u kojem dominira hrianska
teologija (to ne implicira da su hrianski i darvinistiki pogled
na svet komplementarni, a kamoli epistemiki fuzibilni!).
Gruba podela na internalizam i eksternalizam nije vie
odriva, jer je nauka socijalni proces, a priznavanje eksternih uti-
caja na njen razvoj ne podrazumeva relativizam (iako mu otvara
mnoge mogunosti). Dejvisova (Davis 1975/1986) distinkcija
govori da je u razmatranju objektivnosti nauke i u potrazi za epi-
stemolokim garantom naunog znanja nuno uzeti u obzir i soci-
jalnu strukturu nauke, a to nije isto to i ejpinovo (Shapin 1982)
naglaavanje socijalnih interesa. Ona govori i o internalizmu i
eksternalizmu, na slian nain kao i apirova teza o internalizaciji
(Shapere 1986). Partikularno poreklo naune ideje ne mora da
bude prepreka njenom univerzalnom vaenju. Ova problematika
blisko je povezana i sa vrednostima u nauci.

3. Vrednosti
Mnogi naunici ne vole ideju da su njihove
vrednosti drutvene, poto o sebi vole da misle
kao o pukim individuama i kreatorima sopstve-
ne sudbine. [Rose 1956: 6; kurziv u originalu]
U mnogim udbenicima o prirodi drutvenih nauka kao
osnovna razlika izmeu njihove zaostalosti i naprednosti
prirodnih nauka navodi se njihov odnos prema vrednostima. Za
dublje razumevanje ove problematike potrebno je razumeti razli-
ku izmeu injenica i evaluacija, odnosno, izmeu deskripcije i

42
preskripcije. Situacija postaje jo komplikovanija ako se zna da
postoji i stanovite po kojem ova razlika zapravo i ne postoji,
jer drutvena nauka navodno uvek raspravlja o vrednostima.
Vrednosno neutralni stavovi su oni koji su deskriptivni, odnosno
neutralni po pitanju kako bi stvari trebalo da izgledaju. Norma-
tivni, evaluativni, odnosno vrednosno obojen stav jeste onaj koji
izraava vrednosti ili vri evaluaciju injenica.
Strana koja negira da vrednosni stavovi mogu da budu
deo nauke istie kako su moralna rasuivanja izraz emocija, ukusa
ili subjektivnih preferencija. Kao jedan dokaz za ovu tvrdnju naj-
ee se koristi injenica da ljudi mogu da se slau oko injenica,
ali ne i oko njihovih moralnih konsekvenci. Drugi dokaz tie se
moralnog relativizma koji je posledica kulturno (ili ak potkul-
turno) specifinih obrazaca. Ako nema istinitosti ili lanosti u
pogledu vrednosti, onda se ova rasuivanja i ne mogu raunati
kao znanje.
Naunici dve istinite ili dve pogrene tvrdnje ne vrednuju
jednako. Mnogi pokuaji da se pronau apsolutne epistemike
vrednosti propali su jer je jedina vrednost koja je zajednika vee
vrednovanje istine u odnosu na greku, iako se danas i sam pojam
istine esto dovodi u pitanje. Naunici oigledno imaju i neke
druge interese osim interesa da budu u pravu. U samom procesu
donoenja odluka agensi (u ovom sluaju naunici) imaju za cilj
da zadovolje neke svoje interese, ciljeve ili vrednosti. U ovom
modelu vrednost je relativna evaluacija ishoda. (Giere 1988:
144; kurziv u originalu) Potencijalne naune interese generiu
kognitivni resursi. U kognitivne resurse ne spada samo intelek-
tualna familijarnost sa nekim modelima, ve i sposobnost da se
sa tim modelima radi, da se oni primenjuju na nove sluajeve, da
se koriste na neki nov nain itd. (str. 2134). S obzirom na to da
uticaj kognitivnih resursa nije jedini u nauci, moramo se osvrnuti
i na problem vrednosti.
Kada govorimo o vrednostima u nauci, locus classicus je
svakako Veber (Weber 1946). Prema njegovoj teoriji, izbor proble-
ma je uvek vrednosno relevantan ili vrednosno obojen. Nema
apsolutno objektivnih naunih analiza kulture ili drutvenih fe-
nomena i nema nepremostivog jaza izmeu procedura prirodnog i

43
drutvenog naunika, ve se oni razlikuju po svojim kognitivnim
namerama i projektima objanjenja. Veber je tvrdio da nae znanje
o prirodi uvek mora biti, i jeste spoljanje. Mi samo moemo da
posmatramo spoljanje procese i dogaaje i da beleimo njihovu
uniformnost. Meutim, ljudskoj akciji moemo da pripiemo
motive interpretacijom delanja i rei. Ovim metodom Veber
se suprotstavlja i pozitivistima i istoricistima. Ljudsko delanje
mora da se razume dopiranjem do subjektivnog znaenja koje
ljudi pripisuju sopstvenom ponaanju i ponaanju drugih i na taj
nain subjektivni aspekti delovanja postaju podloni analizi. Zato
Veber sociologiju definie kao nauku koja za cilj ima razumevanje
socijalnog ponaanja, kako bi uspela da objasni njegove uzroke,
tok i posledice.
Vrednosna orijentacija nema veze sa vrednosnim sudovi-
ma jer ona determinie pitanja koja postavljamo stvarnosti. (Fre-
und 1966/1968: 52) Tako je ona arbitrarni momenat koji prethodi
istraivanju, odnosno, preduslovni kriterijum (princip) selekcije.
Frojnd insistira na tome da Veber preko vrednosne orijentacije kao
subjektivnog faktora ne negira mogunost sticanja objektivnog
znanja. Za Parsonsa, vrednosna neutralnost takoe znai da nauka
ne mora biti ograniena vrednostima odreene istorijske kulture.
Isto tako oznaava slobodu da se vrednosti nauke ostvaruju uprkos
postojanju vrednosti koje ili protivree ili su irelevantne za nauno
istraivanje (Parsons 1965/1967).
Prvo vano pitanje koje Veber (Weber 1946) razmatra tie
se standarda selekcije elemenata iz svakodnevnog iskustva koji su
bitni za drutvene nauke, jer je selekcija nuni logiki preduslov
znanja, koji se razlikuje od sirovog iskustva. Odgovor lei u inte-
resima naunika, ali u svojoj interpretaciji Veber nije uvek jasan,
tako da je to metodoloka tekoa njegovog stanovita.
Interesi kod izuavanja prirodnih fenomena fokusirani
su na apstraktnu optost, a ne konkretnu individualnost (Parsons
1937/1949: 592) i stoga je cilj prirodnih nauka formulacija sistema
univerzalno primenljivih optih zakona. Interesi kod prouavanja
ljudi nisu u apstraktnoj optosti, ve u individualnoj unikatnosti.
ovek ne voli enu, ve odreenu enu; ne interesuju ga sli-
ke, ve odreene slike. (str. 592) Zato Veber pravi metodoloku

44
distinkciju izmeu dve grupe nauka, jer drutvene nauke moraju
i da razumeju individualnost.
Parsons izvor ljudskog interesa u prouavanju prirodnih
fenomena vidi u kontroli. Otkrivanje optih zakona omoguava
kontrolisanje prirode i njeno stavljanje u slubu ljudskih ciljeva.
Osim interesa radi kontrole, prirodni fenomeni su kao objekti
nauke indiferentni u odnosu na ljudske vrednosti. S druge strane,
ljudi, njihove akcije i kulturna dostignua predstavljaju otelotvo-
renje vrednosti prema kojima ljudi zauzimaju vrednosni stav.
Upravo vrednosna relevantnost konstituie kriterijum selekcije
za empirijski materijal drutvenih nauka, kako je ve reeno.
U posthumno objavljenom radu Parsons (1989) je vred-
nosti definisao kao normativne koncepcije poeljnog. Referentni
sistem vrednosti je drutveni sistem. Drutveni vrednosni sistem
se, dakle, sastoji od kompleksa normativnih kulturnih obrazaca
koji definiu poeljna stanja, ukljuujui smerove promene da-
tog drutvenog sistema. (str. 577) Vrednost ukljuuje aktera ili
sistem kao aktera, situaciju i skup odnosa izmeu njih, to se
zove orijentacijom (sa stanovita aktera). U tom smislu vrednost
predstavlja kategoriju odnosa izmeu aktera ili sistema i situacije,
to znai da ona nije njihov atribut nezavisno od drugog elementa.
Tu se Parsons razlikuje od Vebera, koji je vrednosti locirao prven-
stveno u jedinicu delovanja. Ukoliko je jedinica delanja individua,
onda je vrednost subjektivna. Druga varijanta lociranja vrednosti
je u samom objektu ili situaciji. Parsons objekte ne posmatra kao
vrednosti, jer su vrednosti osobenosti procesa evaluacije, koji
predstavlja uspostavljanje odnosa sa akterom ili skupom aktera.
Berdes (Burgess 1954) je kao holista isto govorio o pri-
matu grupnih vrednosti nad individualnim vrednostima, usled
njihovog ontolokog prioriteta, i smatrao ih je kljunim za razu-
mevanje motivacije ljudskih akcija. Ljudsko ponaanje je svojim
najveim delom reakcija na grupne definicije ponaanja, kao
odobrenog ili neodobrenog, ispravnog ili pogrenog, dobrog ili
loeg, prikladnog ili neprikladnog, lepog ili runog, bezgrenog
ili grenog, svetog ili sekularnog, moralnog ili sebinog. (str.
16) Smatrao je da se one mogu objektivno izuavati, a zadatak
sociologa je da brani odreene vrednosti, poput slobode miljenja,

45
poduavanja i istraivanja. Navedeni citat je parafraza definicije
situacije za koju je Berdes tvrdio da je odraz i izraz vrednosti
na osnovu kojih se deluje.
Guldner (Gouldner 1962) eli da opovrgne Veberov mit
o mogunosti drutvenih nauka da budu vrednosno neutralne.
On to ini kao sociolog, a ne kao logiar, to znai da verovanje u
vrednosno neutralnu sociologiju posmatra kao ideologiju odree-
ne radne grupe, a u ovom sluaju to su sociolozi. Da li verovanje
u vrednosno neutralnu sociologiju znai da sociolozi ne mogu
ili da ne bi trebalo da ine vrednosne procene koje se tiu stvari
van sfere njihove tehnike kompetentnosti? (str. 200) Da li to
verovanje znai da sociolozi ne moraju da brinu o moralnim impli-
kacijama svog rada? Da li sociolozi smeju iz injenica da izvlae
vrednosti? Guldner s pravom ukazuje na to da su odgovori na ova
pitanja razliiti kod ljudi koji se zalau za vrednosnu neutralnost
sociologije. Njegova teza je da se shvatanje o vrednosno neutralnoj
sociologiji odralo i zbog odreenih linih, ali i institucionalnih
potreba. Na institucionalnom nivou ovo shvatanje je bilo korisno
prilikom odravanja autonomije modernih univerziteta, naroito
drutvenih nauka.
Tragajui za Veberovim motivima kod uspostavljanja
paradigme vrednosno neutralne nauke, Guldner ih pronalazi u
Veberovoj elji da uspostavi modus vivendi meu akademicima
ija su se politika shvatanja esto intenzivno oseala i bila u
nasilnoj opoziciji. (str. 202) U takvim drutvenim okolnostima
doktrina o vrednosnoj neutralnosti bila je neka vrsta akademskog
primirja i Guldner priznaje da je ova doktrina ipak doprinela in-
telektualnom rastu i emancipaciji nae [tj. socioloke] delatnosti.
(str. 203) S druge strane, Veberova lina motivacija proistie iz
pokuaja da se napravi kompromis izmeu dve najdublje tradi-
cije zapadne misli, razuma i vere . . . izmeu znanja i oseanja,
izmeu klasicizma i romantizma, izmeu glave i srca. (str. 2123)
Guldner tvrdi da Veber ni sam nije verovao u konano razreenje
ovog konflikta i da je tragao za pomirenjem koje bi omoguilo da
obe strane dominiraju u razliitim sferama ivota. Naslov Guldne-
rovog rada otkriva nam njegovo shvatanje vrednosne neutralnosti.

46
Zbog ovog dubokog (i navodno nerazreivog) dualizma i njegovih
implikacija, sociologija osloboena vrednosti je Minotaur.
Na Guldnerov rad se nakon nekoliko godina gotovo di-
rektno nastavlja Grej (Gray 1968), koji insistira na tome da je stav
o vrednosnoj neutralnosti posledica elje unutar sociologije da
ona bude nauna. Navodei zaista brojne primere klasinih dela
sociologije on zakljuuje da je vrednosna pozicija ili eksplicit-
no iznesena u tim delima ili implicitno sadrana (str. 178). Zato
vrednosno neutralne tenje naziva licemernim i neprimerenim.
Kultgen (1970) istie da za sociologe nije pitanje da li da budu
osloboeni od vrednosti ili da se njima rukovode, ve da li da se
rukovode vrednostima koje su intrinzine ili ekstrinzine socio-
logiji. Intrinzini motiv bilo koje nauke je da se ona dovede do
savrenstva i zato je zahtev za vrednosnom neutralnou zapravo
ideologija koja skriva poziv da se naunici rukovode intrinzinim
vrednostima.
Petnaestak godina nakon objavljivanja Guldnerovog rada,
Dord Homans (1978a, b; vidi i Boulding 1978; Meehan 1978 kao
odgovore na Homansovu kritiku) je napisao najpoznatiju kritiku
Guldnerovog rada. On Guldnerovu interpretaciju uloge vrednosti
u nauci vidi kao tetnu za sociologiju, ali i za nauku uopte. Veber
nije postavio pitanje da li sociologija moe/treba da bude oslobo-
ena od vrednosti, ve na koji nain ona to moe da postigne. To
su sasvim razliita pitanja.
Pod pojmom vrednosti Homans shvata bilo koju preferen-
ciju koju odreena osoba ima prema neemu, u odnosu na makar
jednu alternativu. Primena drutvene nauke podrazumeva raspra-
vu o vrednostima, jer su i sami ciljevi drutvenog delanja vredno-
sti. Pored ciljeva i sredstava za njihovo postizanje one ukljuuju
i vrednosne sudove, jer moralno neprihvatljiva sredstva mogu da
budu praktino efikasna. Vrednosti drutvenih naunika Homans
deli na dve grupe: vrednosti koje se tiu isto intelektualnih ka-
rakteristika disciplina drutvenih nauka i vrednosti koje se tiu
onoga to lei izvan njihovih intelektualnih karateristika, kao to
su politike vrednosti. Nije ih uvek mogue razdvajati. isto inte-
lektualne vrednosti su one o pitanju zaista znaajnih vrsta istrai-
vanja, empirijskih i teorijskih, iako interne intelektualne vrednosti

47
esto bivaju pomeane sa eksternim politikim vrednostima. Tako
je intelektualno pitanje o mikro i makrosociologiji i politiko, jer
se obino smatra da su makro pitanja od vee politike vanosti.
Homans ak naglaava da bi jako voleo kada neki ljudi ne bi
prerano donosili zakljuke da su vrednosti politike, pre nego to
su se prvo uverili da nisu intelektualne! (str. 532)
On zablude mnogih drutvenih naunika da sociologija ne
moe da doe do istine deli na dve grupe. Prva je ona koju naziva
Arhimedovom pogrekom, aludirajui na Arhimedovu reeni-
cu o mogunosti pomeranja Zemlje dovoljno velikom polugom i
osloncem. U drutvenim naukama ovaj argument se odnosi na
kulturni determinizam i epistemoloki perspektivizam i u njemu
naroito dolazi do izraaja Homansov metodoloki individualizam
sa ijeg stanovita se mogu napasti kulturno-holistike teorije.
Osnovne propozicije drutvene nauke su propozicije o osobama,
a ne o drutvima i kulturama (Homans 1967: 3575). Drugi tip
teorija ima slinosti sa Hajzenbergovim principom ili sa onim to
je Merton nazvao samoobistinjujuim proroanstvom (Merton
1948b). Ovo je shvatanje da drutveni naunik svojim aktivno-
stima nuno menja procese koje izuava. O ovim problemima i
mogunostima prevazilaenja bilo je rei.
Nejgel (Nagel 1979/1994: 571) navodi etiri grupe razloga
zbog kojih se najee veruje da istraivanje drutvenih naunika
ne moe biti vrednosno neutralno: (1) izbor (selekciju) problema;
(2) uslovljenost sadraja zakljuaka; (3) identifikaciju injenica i
(4) (pr)ocenu dokaza. Razlozi u prvom smislu su oni o kojima je
najvie pisao Veber. Prema ovom shvatanju, naunik se bavi samo
onim problemima kojima on pripisuje izvesni kulturni znaaj.
To znai da je vrednosna orijentacija inherentna samom izboru
istraivanja. Veber se zalagao za drutvenu nauku osloboenu
od vrednosti u kojoj bi naunici trebalo da razumeju vrednosti
koje postoje u delovanju ljudi ili u institucijama koje istrauju.
Njihov posao nije da odobravaju ili poriu te vrednosti, akcije
ili institucije. Kultura je za Vebera vrednosni pojam, jer je ljudi
povezuju sa vrednosnim idejama. Nejgel smatra da nije jasno zbog
ega bi izbor predmeta istraivanja bio vaan samo za drutvene
nauke i istie da nema razlike meu naukama po pitanju izbora

48
problema. Jasno je da selekcija problema nije, tj. ne mora da bude
prepreka objektivnosti.
Druga grupa razloga tie se uplitanja sopstvenih vred-
nosnih koncepcija u same zakljuke istraivanja u drutvenim
naukama. Ovo je na prvi pogled jo ozbiljnija prepreka objektiv-
nosti drutvenih nauka, meutim, nauka je socijalna aktivnost
u kojoj postoje izvesni transpersonalni kriterijumi proveravanja
rezultata, kritike, poboljanja, usavravanja rezultata itd. Na duge
staze individualne vrednosne koncepcije bivaju odstranjene iz te-
orije, ija objektivnost nije umanjena individualnim vrednosnim
poreklom.
Trea grupa razloga naglaava da je distinkcija izmeu
injenica i vrednosti neodriva kada je u pitanju analiza ljudskog
ponaanja, jer su u kontekstu svesnog i svrhovitog ponaanja vred-
nosne procene neraskidivo povezane sa injeninim stavovima.
Ova navodna korelacija nije nuno tana.
to se tie etvrte grupe razloga, pomenuemo samo
najradikalniju verziju po kojoj postoji nuna logika povezanost
izmeu socijalne perspektive istraivaa i njegovih istraiva-
kih standarda. Ova pozicija danas je karakteristina preteno
za postmoderne i feministike teoretiar(k)e i nju Nejgel naziva
samoporaavajuim skeptikim relativizmom. (str. 582) Ona je
danas najpopularnija.
Na najoptijem nivou analize vrednosti moemo govoriti
o (1) neposrednim, intrinzinim i nezavisnim i (2) posrednim,
instrumentalnim i zavisnim vrednostima (Bush 1918)1. Vezano
za nauku, do sada se implicitno govorilo o epistemikim i nee-
pistemikim vrednostima. Ovu distinkciju je uveo Makmalin
(McMullin 1982) i ona se u literaturi najee koristi2. esto se
1
Bu takoe pravi razliku izmeu dve vrste situacija: kauzalnih i
vrednosnih, koje ukljuuju prisutnost nekih interesa ili inklinacija subjekta.
Zaista, drutvene vrednosti su elementi naeg iskustva na osnovu kojih dono-
simo neke odluke, a iskustvo je psihika akcija. Stoga i ne ude mnogobrojne
idealistike teorije vrednosti sa poetka prolog veka (npr. Hayes 1913), po
kojima vrednost moe da postoji samo u svesti.
2
Makmalin prvo govori o emocionalnim vrednostima ija stvarnost
lei u oseanjima subjekta, a ne prvenstveno u karakteristikama objekta.
(McMullin 1982: 5) To znai da razlike u vrednostima nastaju u skladu sa

49
smatralo da je istina kao vrednost prisutna u nauci. Prema klasi-
nim teorijama, ona je uvek bila cilj itave nauke, jer se za razliku
od ostalih vrednosti smatralo da ona nema nieg linog u sebi, ve
da predstavlja nekakvu reificiranu objektivnost. Ipak, u novijoj
filozofiji nauke istina je kao konstitutivni deo nauke dovedena
u pitanje.
Prilikom odabira neke teorije moemo da govorimo o
epistemikim procenama koje ne pridaju nikakvu vrednost teo-
rijskim alternativama, osim verovatnoe ili njene plodnosti. Ali
ako se radi o teoriji i njenoj praktinoj primeni, onda u igru ulaze
i procene eventualno razliitih ishoda teorija. Prediktivna preci-
znost, interna koherentnost, eksterna konzistentnost, ujedinjujua
mo, plodnost i jednostavnost jesu neke od epistemikih vrednosti
i pretpostavlja se da je njihov zadatak da promoviu istinoliki ka-
rakter nauke1. Epistemika vrednost je ona za koju imamo razlog
da verujemo da e, ako se ostvaruje, pomoi u sticanju takvog zna-
nja. Neepistemike su one vrednosti iz domena politike, morala,
drutva, religije itd. Ova lista je dugaka koliko i lista moguih
ljudskih ciljeva. (str. 19) Ponekad ih je teko razdvojiti od epi-
stemikih. Ovo je naroito uoljivo u feministikim shvatanjima
i borbi protiv teze neutralnosti, odnosno teze da vrednosna oce-
njivanja nemaju legitimnu ulogu prilikom opravdanja empirijskih
teorija (vidi Intemann 2001). To je teza irelevantnosti koju treba
razumeti kao tvrdnju da moralne ili druge socijalne vrednosti
nisu relevantne za opravdanje deskriptivnih tvrdnji. (str. S507)
Kod razmatranja Nejgelovih kritika verovanja da dru-
tveni naunici nisu u stanju da dou do vrednosno neutralnog

razlikama u stavu ili emocionalnoj reakciji kod odreenih subjekata. U ovom

smislu vrednosno rasuivanje postaje stvar emocionalnih reakcija. Meutim,
re rasuivanje je zbunjujua jer upuuje na neki kognitivni akt, na neku
vrstu merenja, odnosno (pr)ocenjivanja. Osobenost ili skup osobenosti moe
se raunati kao vrednost za entitet neke odreene vrste, jer je poeljan za entitet
te vrste. (str. 5)
1
Kao to se moe videti, istine nema na ovom spisku vrednosti.
Makmalin istie da epistemike vrednosti promoviu istinolikost nauke, kao
najpouzdanijeg znanja, nama dostupnom, o svetu koji elimo da razumemo.
(McMullin 1982: 18) To znai da je istina, u neku ruku, vrednost drugog reda
koja delimino determinie ta se vodi kao epistemika vrednost prvog reda.

50
znanja pomenuli smo identifikaciju injenica. Poslednjih godina
postalo je jasno da je distinkcija izmeu injenica i vrednosti
prilino pojednostavljeno posmatranje uloge vrednosti u nauci.
Zato je Makmalinova distinkcija korisna. Nauka je socijalna de-
latnost i stoga problemu epistemikih i neepistemikih vrednosti
(ili konstitutivnih i kontekstualnih; vidi Longino 1983 i Rooney
1992) mora da se posveti ozbiljna panja. Uticaj neepistemikih
vrednosti postoji, ali je pitanje da li on (i koliko) utie na interni
razvoj nauke, tj. naunog znanja, ali i drutvene politike1. Ako
bi se ispostavilo da one igraju znaajnu ulogu u kognitivnom ra-
zvoju nauke ili same naune racionalnosti, stvorila bi se potreba
da redefiniemo objektivnost i racionalnost nauke na nain koji
bi se znatno razlikovao od tradicionalnih artikulacija vrednosne
neutralnosti.
Nauni metod je pun pravila, normativnih stavova, koji
izraavaju epistemike vrednosti. Na prvi pogled ini se da je
razlika izmeu epistemikih i neepistemikih vrednosti u tome
to su samo ove prve povezane sa naukom, ali nije tako, to smo
videli na primeru internalizma i eksternalizma u nauci. Veoma je
jednostavno konstruisati neepistemike norme koje su u vezi sa
naunom praksom (npr. Nemoj nanositi bol ivotinjama nad ko-
jima vri istraivanje). Ove vrednosti nisu deo naunog metoda
u uem smislu, koji se tie odnosa teorija sa dokazima.
Govorei o paradigmi za sociologiju znanja i egzisten-
cijalnoj osnovi mentalne produkcije, Merton (1945/1973: 12) je
locira u drutvenu i kulturnu osnovu. U drutvenu osnovu spada-
ju: drutvena pozicija, klasa, generacijska pripadnost, zaposlenje,
nain proizvodnje, grupna struktura, istorijska situacija, interesi,
drutvo itd. U kulturnu spadaju: vrednosti, etos, klima miljenja,
tip kulture, mentalitet itd.2 Iz ovoga jasno sledi da vrednosti imaju
1
U nauci je evidentan induktivni rizik (Douglas 2000), tj. rizik od
greke. Ako i postoje uverenja da neepistemike vrednosti nemaju veu ulogu u
samoj nauci (to je danas malo verovatno), one definitivno treba da imaju svoje
mesto u razmatranjima neepistemikih konsekvenci moguih greaka. Nauka
je praksa koja se odvija u odreenom vremenu i u odreenom prostoru, a ija
se dostignua veoma esto odraavaju na svakodnevni ivot.
2
Pojam mentalitet navodi sam Merton i verovatno bi adekvatnije
bilo staviti ga pod navodnike, jer je u pitanju jedan od najslabijih (u eksplana-

51
veliku ulogu u nauci. Pitanje koje je otvoreno za debatu jeste samo
koliina njihovog uticaja u nauci i koje vrednosti imaju najve-
i uticaj. Pozitivistike teorije insistiraju na tome da vrednosti
odreuju pravac politike finansiranja istraivanja, a ne i sadraj
teorija. U praksi nije tako lako napraviti distinkciju izmeu pravca
i sadraja. Zato je izuzetno korisna Dejvisova (Davis 1975/1986)
podela na nauku kao skup aktivnosti, nauku kao metodologiju
i nauku kao telo znanja, koja veoma jasno govori o mogunosti
postizanja objektivnosti naunih teorija, bez obzira na njihovo
partikularno poreklo.
Radner (Rudner 1953) takoe zakljuuje da naunici
donose vrednosne stavove prilikom bavljenja naukom i zagovara
nunost uspostavljanja neke vrste nauke o etici kako bi progres
[nauke] ka objektivnosti bio kontinuiran. (str. 6) Poto takva
nauka prema njegovoj proceni nee biti mogua jo due vre-
mena, on naglaava da bi ona trebalo da obuhvati refleksivnu
samosvest naunika prilikom donoenja vrednosnih stavova koje
on mora doneti. (str. 6) Vrednosni sudovi su nuni, jer se nijedna
hipoteza u nauci ne moe u potpunosti potvrditi. Zato naunici
donose odluke o tome da li su dokazi dovoljno jaki za prihvatanje
neke hipoteze. Ovakvim stavom Radner otvara mogunost upliva
nekognitivnih interesa u nauku1.
Vrednosti moemo definisati i kao strukture moralne
preferencije (Barber 1998: 39, 115) koje postoje u svim drutvi-
ma i navode aktere da donose odluke prilikom raznih izbora sa
kojima se suoavaju. U svakodnevnom ivotu pojedinac je izloen
dilemama u izboru izmeu razliitih struktura preferencije i one
utiu na delovanje na svim drutvenim nivoima. Neke su hijerar-

tornom smislu) i najnejasnijih pojmova koji se koriste u drutvenim naukama.

1
Kritikujui Radnera, Defri (Jeffrey 1956) se zalae za hipotezu
da procesom vrednovanja naunici ne prihvataju niti odbijaju hipoteze. Rad-
ner dri da je zadatak naunika da odbaci ili prihvati hipotezu na nain koji
bi maksimizirao, npr., dobrobit njegove zajednice, dok Defri zakljuuje da,
ukoliko naunik zaista eli da maksimizira dobrobit, on treba da se suzdri od
prihvatanja ili odbacivanja hipoteza, jer ne postoji mogunost da optimizira
svaku odluku koja moe biti doneta na osnovu te hipoteze. Zato je Defrijev
zakljuak da nije posao naunika kao naunika da prihvata ili odbacuje hipo-
teze. Ova teza je slina onoj o induktivnom riziku (Douglas 2000).

52
hizovane i sastoje se iz optijih vrednosti i specifinijih normi.
Norme su specifine aplikacije optijih vrednosti1.
Slino definisanje Barberovom ponudio je mnogo ranije
i Torndajk (Thorndike 1936). Torndajkova aksiologija je naturali-
stika, jer je za njega nauno izuavanje vrednosti mogue ako su
one deo prirodnog sveta, to je suprotno dugoj tradiciji u filozofiji.
Preko karakterizacije vrednosti moemo zakljuiti neto i o njego-
vom shvatanju odnosa nauke i socijalne politike. Torndajk insistira
na tome da je nauka kompetentna da govori o vrednostima i da je
u stanju da rezonovanje o vrednostima pobolja. On pravi razliku
izmeu rasuivanja o vrednostima i rasuivanja o injenicama,
gde je rasuivanje o vrednostima samo jedna vrsta rasuivanja o
injenicama. Rasuivanje o vrednostima tie se posledica (delanja
svesnog bia). Ako pojavljivanje X nema uticaja na zadovoljstvo
ili nezadovoljstvo nekoga u sadanjosti ili budunosti, X nema
vrednost, nije ni dobro ni loe, poeljno ili nepoeljno. Vrednosti
su funkcije preferencija. (str. 2) Poput Barbera, Torndajk zapaa
da se vrednosti javljaju kada se u ivotu javljaju odreeni oblici
preferencija. One oigledno prethode uenju i znanju, koji rade
preteno u njihovu korist. (str. 2)2 Jo jednu formulaciju nudi i
Rouz (Rose 1956: 5):
Organizacija ponaanja sa pravcem i svrhom mora
biti nauena. Uenje se moe javiti sluajnim uslovlja-
1
Razmatrajui problematiku deskripitvnosti i normativnosti u
kontekstu naturalistike filozofije, Gir (Giere 2001: 57) pravi razliku izmeu
kategorikih i kondicionalnih normi. Kategorike norme nesvesno propisuju ili
zabranjuju delovanje. One imaju oblik: Uradi ovo ili Nemoj ovo da uradi.
Kondicionalne norme su one koje nauka zahteva i one imaju sledei oblik: Ako
eli da postigne X, uradi Y.
2
Interesantan je i Torndajkov pokuaj da obradi apsolutne vrednosti.
To su: istina, lepota i razvoj ili usavravanje ljudskih moi. Istina, u smislu
onih ideja o stvarnosti koje sa njom korespondiraju, omoguava nam da je
predvidimo i omoguava nam da se adaptiramo na nju i na elje koje moemo
zadovoljiti njome, jeste isto dobro . . . Sve to je u sutinskom konfliktu sa
njom je loe. (Thorndike 1936: 3) Istinu mogu posedovati mnogi ljudi i sticati
je na razne naine koji ne ometaju niti umanjuju istu tu vrednost kod drugih
ljudi. Mnoge druge vrednosti su ekskluzivne ili posesivne, u smislu da njihovo
zadovoljenje automatski ukljuuje i deprivaciju drugih. Kao veliki pobornik
nauke i borac za istinu Torndajk ispravno tvrdi da je deterministiki svet nauke
najmanje fatalistiki svet koji je mogu (str. 7).

53
 vanjem ili isto individualnim pokuajem i grekom,
ali njegov vei deo javlja se kroz razne psiholoke
mehanizme, reakcijom na oekivanja drugih ljudi koji
ve nose kulturu. Vrednosti, zajedno sa znaenjima,
jesu komponente ove kulture i individua u razvoju ui
ove vrednosti u interakciji sa drugima.
Vrednosti su u najveoj meri drutvene po poreklu i one
usmeravaju ponaanje i njegovu organizaciju. Veliki broj nije ek-
splicitan niti svesno artikulisan. Trei zakljuak je da individua
moe da internalizuje oprene vrednosti. Ovo je mogue upravo
zbog njihovog implicitnog karaktera, ali i zbog injenice da ovek
nije iskljuivo racionalno i logiko bie1. etvrta karakteristika
vrednosti jeste to da one mogu imati razliite uticaje na ponaa-
nje. Mogu biti visoko prinudnog karaktera, ali i jedva primetnog
uticaja. Moda zato mnogi naunici smatraju da u njihovom radu
vrednosti nemaju veliki uticaj, jer na njih deluju slabije i implicitne
vrednosti tokom dugog vremenskog perioda.
Nauni metod ostavlja izvestan prostor u kojem do izraa-
ja mogu da dou arbitrarni izbori naunika: problem istraivanja,
ogranienost broja hipoteza od kojih se kree, pojmovi koji se
koriste prilikom formulacije hipoteza i problema, tehnike istra-
ivanja i oblik zakljuka (str. 911). Zakljuak je da nauka nikad
ne moe da bude osloboena od vrednosti, ve da mora u sebi da

1
Racionalno empirijsko ponaanje postoji u izvesnoj meri u svim
ljudskim drutvima. Meutim, vrednost racionalnosti podrazumeva neto
vie od pukog ponaanja. Ona se odnosi na moralno odobrenu, ali prvenstveno
institucionalizovanu preferenciju ka racionalnoj praksi u mnogim oblastima
drutva. Vrednost racionalnosti rezultira u kritikom pristupu svim fenome-
nima ljudske egzistencije u pokuaju da se oni redukuju na sve konzistentnije,
ureene i generalizovane oblike razumevanja. (Barber 1998: 116; vidi takoe
i Barber 1952/1962: 9697) Kao vrednost, opozit racionalnosti je tradicionali-
zam, kao dominantna vrednost u predmodernim drutvima, iako u izvesnoj
meri postoji i u modernom drutvu. Tradicionalizam vrednuje sve to postoji
po sopstvenim kriterijumima, ali samo zato to je neto oduvek postojalo i
zato to je bilo moralno odobravano od strane predaka. U takvom vrednosnom
reimu nema podrke za kulturnu kritiku u smislu racionalne konzistentnosti
i generalizacije. Jednostavno reeno, moderni svet vrednuje i opravdava ulogu
razuma, a umanjuje vrednost i kritikuje pravilo obiaja i rituala (vidi kori
2008).

54
sadri kulturne i individualne izbore. Rouz pretpostavlja da je
kulturna varijabla vanija.
Jedan od najpoznatijih teoretiara vrednosti, Klakhon, za-
lagao se za njihovo objektivno izuavanje, kao i Torndajk. Ljudi
se ne rukovode samo situacionim pritiscima; njih takoe vuku i
idealizovani ciljevi postavljeni od strane njihove kulture. (Kluc-
khohn 1949: 217) Shvatanje da nauka nema veze sa vrednostima
Klakhon poistoveuje sa intelektualnim folklorom koji je bio to-
liko tetan po ljudske ivote. Ako e razmatranje vrednosti biti
ekskluzivno vlasnitvo religije i humanistikih disciplina, nauno
razumevanje ljudskog iskustva je nemogue. (str. 217)1 Vredno-
sti su drutvene injenice o kojima se moe govoriti neutralno i
Klakhon tvrdi da se nauna osnova vrednosti moe otkriti (vidi i
Kroeber 1949)2. Tako on (Kluckhohn 1958) navodi etiri glavna
pristupa problemu vrednosti:
(1) Platonistiki, koji vrednosti vidi kao vene objekte.

1
Prevod termina humanities, koji je opteprihvaen, a istovremeno
i adekvatan, ne postoji. Problem je u tome to sve varijante prevoda na srpski
u sebi sadre re nauke. Nemaki termin Geisteswissenschaften ima su-
fiks kao i Naturwissenschaften, dok u engleskom tog sufiksa nema. Jedna
varijanta prevoda (najea) jeste humanistike nauke, druga humanitarne
(u prevodu knjige Dobrov 1966/1969: 83n1), trea kulturnoistorijske nauke
(Mili 1995: 157n44). Ono oko ega nema dileme jeste da je prevod humani-
tarne nauke u potpunosti neadekvatan, dok je greka treeg prevoda u rei
nauke i u tome to je pojam kulturnoistorijski nejasan ili isuvie udaljen
od originalnog znaenja. Zato je ovde ponuena alternativa u vidu sintagme
humanistike discipline, dok bi moda interesantna alternativa bila human-
istika. Humanistike discipline karakterie kvalitativno prouavanje oveka
i zbog toga je nemogue uspostavljanje paradigme koja bi ih definisala, tako
da je re nauke nepotreban. Uobiajeno je da se u ove discipline ubrajaju:
knjievna kritika, muzika, religija i razne umetnosti. esto se i arheologija,
kulturne studije i istorija ubrajaju u ovaj korpus, iako je adekvatnije posmatrati
ih kao drutvene nauke. Poseban problem tie se filozofije koja se najee
definie kao humanistika. Meutim, naturalistiki orijentisana filozofija, koja
u sebi inkorporira razna saznanja prirodnih i drutvenih nauka nije samo puka
humanistika disciplina, indiferentna prema naunim (sa)znanjima.
2
Parsons je u svojoj koncepciji vrednosti u velikoj meri pratio Kla-
khona. Istiui kako svaki socijalni sistem ima osnovne vrednosti, Parsons
(1959/1967: 143) ih definie kao koncepcije poeljnog, odnosno kao definicije
smerova akcije koji su definisani u kulturi.

55
 (2) Subjektivistiki, to je pozicija radikalnog etikog
relativizma (vidi Kluckhohn 1955).
(3) Pristup koji je tipian za marksiste, logike pozitiviste
i lingvistike filozofe koji rasuivanje o vrednostima vide kao
puke emocionalne ili verbalne tvrdnje koje nemaju veze sa kate-
gorijama istinitosti ili lanosti.
(4) Naturalistiki pristup, koji insistira na tome da su
vrednosti podlone istim metodama istraivanja i kanonima va-
lidnosti koji se primenjuju na sve oblike empirijskog znanja.
Tokom poslednja dva veka u zapadnom svetu je dolo do
razdvajanja prirode i vrednosti, to je otelotvoreno u dihotomiji
Naturwissenschaften i Geisteswissenschaften, tj. u ubeenju da se
nauka bavi samo injenicama, a religija i humanistike discipline
vrednostima. Koreni se nalaze u 19. veku i konfliktu izmeu na-
uke i religije. Rezultati nauke (pre svega paleontologije, geologije,
arheologije i biologije) jasno su doveli u pitanje kognitivni auto-
ritet Biblije, ostavljajui mesta za njeno eventualno simboliko
znaenje. Organizovana religija je jo uvek imala dosta snage i
autoriteta da ponudi naunicima neku vrstu kompromisa. Nauci
je priznat primat u izuavanju prirode i sveta koji nije ljudski, a
problemi vrednosti i morala proglaeni su ultra vires scientiae.
Braun (Brown 2001) razmatra tri naina na koja se vred-
nosti prepliu sa naukom:
(1) Postoje vrednosti koje rukovode samim naunim istra-
ivanjem.
(2) Odreena nauna praksa uvek je ukorenjena u odree-
noj kulturi, tako da vrednosti u nauku ulaze i tim individualnim
putem, preko samih naunika, svesno ili nesvesno.
(3) Neke vrednosti nastaju iz nauke i iz nje mogu biti
distribuirane i inkorporirane u kulturu i drutvo.
S druge strane, postoje i vrednosti koje bivaju dovedene
u pitanje od strane nauke. On govori o etiri rivalska stava prema
pitanju nekognitivnih vrednosti u samom sadraju nauke (Brown
2001: 199): (1) u nauci nema kognitivnih vrednosti na delu; (2)
celokupna nauka je impregnirana nekognitivnim vrednostima i
nema objektivne razlike izmeu dobre i loe nauke; (3) nekogni-
tivne vrednosti ponekad igraju ulogu u nauci, ali one neizbeno

56
dovode do loe nauke, jer je dobra nauka osloboena od neko-
gnitivnih vrednosti; (4) postoji vana razlika izmeu dobre i loe
nauke, iako su obe proete nekognitivnim vrednostima.
Prva teza je izuzetno naivna. Malo je verovatno da po-
stoje naunici koji u nju veruju1. Druga je tipina za socijalne
konstruktiviste. Svuda su prisutne nekognitivne vrednosti i inte-
resi i zato i nema objektivnosti. Preostala dva shvatanja su veoma
interesantna. Tree je blisko naunoj ortodoksiji i ono doputa
postojanje loe nauke koja je obino posledica intelektualne
korupcije. Primer je Lisenko, koji je proizvodio lou nauku
pod uticajem ideologije. Naravno, ak i dobra nauka moe da
dovede do tetnih drutvenih posledica (npr. istraivanja iz nu-
klearne fizike i naknadno pravljenje i bacanje atomske bombe).
etvrto shvatanje vrednosti ide dalje od treeg i karakteristino
je za veliki deo feministike filozofije nauke. S jedne strane, ono
naglaava da u naukama postoji obilje nekognitivnih vrednosti,
ali s druge strane eli da izbegne nihilizam i relativizam. Prema
ovom shvatanju, jo uvek postoji prava objektivnost u naunom
donoenju odluka neke teorije zaista jesu nauno uspenije od
drugih. Jedan od najvanijih, ali i najvie zapostavljenih aspekata
feministike kritike nauke je normativni aspekt elja za prome-
nom nauke nabolje2.
Na kraju ovih razmatranja potrebno je istai da je ve i
sam zahtev za vrednosno neutralnom naukom vrednosno ispu-

1
Nauka i naunici mogu da postoje samo u drutvenom miljeu i oni
su, dakle, neizbeno pod uticajem istorijskih, socijalnih i kulturnih dogaaja i
obrazaca. (Shapiro 1959: 662)
2
Opirnije o problemu vrednosti u sociologiji pie Spejts (Spates
1983), koji prati istoriju pojma vrednosti od 19. veka do danas i posebno istrau-
je uticaj Parsonsovih spisa o vrednostima. Densen (Jensen 1941) pravi kratak
istorijski pregled o odnosima naunika prema ljudskim vrednostima. Razmatra
sluajeve Bejkona, Kondorsea, Spensera, Volasa, Mila i Konta. Sveobuhvatnija
teorija o vrednostima uopte morala bi da obuhvati mnoge pravce istraivanja i
da razjasni njihov uticaj na celokupnu ljudsku egzistenciju. Herskovic je govorio
o vrednostima u kulturi (Herskovits 1942), kritikujui, pre svega, estu praksu
karakterisanja kultura kao viih i niih. Takoe, morali bismo da ispitamo
i psiholoku osnovu vrednosti (ali na drugaiji nain nego to je to uinio Pi-
kard [Picard 1920]), odnosno ljudsku mentalnu arhitekturu i njen odnos prema
vrednostima.

57
njen stav. Razlikovanje injeninih stavova i vrednosnih stavova
je stari problem filozofije. Vrednosni stavovi izraavaju odreene
norme i klasino filozofsko shvatanje, koje postoji od Hjuma, jeste
da trebalo bi da nije izvodljivo iz jeste. Ovaj problem naroito
je bitan u etici, jer su injenini stavovi proverljivi, dok to nije
sluaj sa vrednosnim stavovima1.
Zakljuak ovog kratkog pregleda odnosa izmeu nauke
i vrednosti jeste da vrednosti nisu prepreka objektivnoj nauci, o
emu je najjasnije govorio Klakhon (Kluckhohn 1949) po pitanju
njihovog istraivanja, a Homans (1978a, b) za domen sociologije.
Cilj sociologije treba da bude kauzalno objanjenje drutvenih
pojava i veoma su korisne dve teze apira (Shapere 1986) i Dejvisa
(Davis 1975/1986) koje govore o procesu internalizacije, odnosno
o filtraciji neepistemikih faktora tokom naunog razvoja.
Verovatno najvea zabluda mnogih naunika jeste da su
vrednosti domen u kojem religija ima vie toga da ponudi u od-
nosu na nauku. Naturalistika sociologija posmatra vrednosti kao
deo prirodnog sveta i nema razloga za pretpostavke o opravdanom
kognitivnom autoritetu religije u bilo kojem domenu egzistencije,
a time i u vrednosnom, jer su vrednosti deo ljudskog sveta pod-
lonog naunom prouavanju.

4. Ideologija
[N]eolisenkoistika politizacija nauke,
i od strane levice i od desnice, verovatno e
rasti kako biologija sve vie utie na nae ivo-
te otkrivajui tajne o naim genima i naem
mozgu, preoblikujui sliku o naem poreklu i
naoj prirodi i dodajui nove dimenzije naem
razumevanju socijalnog ponaanja. Kada ideo-
loki posveeni naunici pokuaju da potisnu
ovo znanje oni ugroavaju mnogo toga, jer bez
ideala objektivnosti nauka gubi svoju snagu.
[Davis 1983/1986: 130; kurziv dodat]

1
Klasian primer kritike naturalistike pogreke izneo je Mur
(Moore 1903/1988), ali smatramo da tako formulisana pogreka nije nepre-
mostiva prepreka (evolucionoj) etici.

58
 Veliki broj pristalica nove sociologije nauke prihvata tezu
da nauka i tehnologija imaju odreeni ideoloki sadraj ili ak da
su u pitanju ideologije kapitalizma. Moderna nauka i tehnologija
jesu koevoluirale sa kapitalizmom i zakljuuje se da ideologija ima
upliv u drutvene nauke. Meutim, korisnost nauke ne mora da
bude nita manja u nekim drugaijim drutvima. Nauka moe da
se koristi u politike svrhe, dobronamerno i zlonamerno, to nije
sporno, ali to moe samo da bude argument koji bi iao u prilog
tezi da je nauka intrinzino ideoloki neutralna.
Poput vrednosti i normi, i ideologije nastaju iz potrebe da
se suoimo sa mnogim izborima u svakodnevnom ivotu. Izbori
koje akteri ine moraju da budu opravdani, a izbori koji se odba-
cuju moraju da budu kritikovani i predstavljeni kao manje vredni
ili negativni. Ta opravdanja i kritike jesu ideologije koje takoe
postoje na svim nivoima drutvenog ivota. Posmatrano isto
intelektualno, ideologija nije ni dobra ni loa, i zato predstavlja
standardnu socioloku varijablu. Moemo je definisati ne preko
sadraja, ve preko funkcije koju vri, u vidu opravdanja ili kritike
odreenih vrednosti ili normi. Problemi nastaju kada shvatimo da
razlika izmeu ideologije i nauke nije ba uvek najjasnija. Nauka
postaje ideologija kada se na njoj gradi odobravanje ili neodobra-
vanje vrednosti. (Barber 1998: 49)1
Diskusije o ideologiji spadaju u dva iroka domena: ideo-
logija u znanju i ideologija u politici. Ovom prilikom interesantniji
je prvi sluaj, odnosno pitanje da li je, i u kojoj meri, ovekovo
znanje ideoloki uslovljeno i/ili iskrivljeno. U drugom sluaju
zanimalo bi nas da li je ideologija osnovna osobenost politike, i
ako je tako, ta ona objanjava. U nauci se ideologija kontrastira
istini i validnom znanju uopte, a u drugom nas ne zanima istino-
likost, ve funkcionalna vrednost ideologije. U prvom sluaju pod
ideologijom podrazumevamo ideoloku doktrinu (i ekvivalente),
a u drugom ukazujemo na ideoloki mentalitet (tj. ideologizam)
(Sartori 1969: 398).

1
U drugoj polovini 20. veka, sigurno najpoznatiji primer kritikovanja
neke naune teorije preteno na ideolokom planu jeste sociobiologija.

59
 Moemo se sloiti sa ulceom (Schulze 1969) da nam
je potrebna neka vrsta univerzalne definicije ideologije koja bi
mogla da se primeni na sve tipove sistema verovanja. Tako ona
predstavlja
obrazac verovanja koja su zajednika drugim indi-
viduama i/ili grupi, koja se smatraju visoko rele-
vantnim za grupu i individuu, koja su sposobna da
generiu visoku posveenost i koja slue da opravdaju
i generiu posebne vrednosti, norme, stavove i pona-
anje grupe i njenih pripadnika. [str. 73]
Drugim reima, ideologija je obrazac verovanja koja ka-
rakteriu razni stepeni posveenosti, bez obzira na tip sadraja.
ulce pristupe ideologiji deli na socioloke i socijalno-psiholoke.
Socioloki pristup karakterie naglaavanje vrste sadraja, odno-
sno najee kvalitativni pristup. Socijalno-psiholoki karakterie
preteno razmatranje ideologije na individualnom planu.
Na slian nain moe se govoriti o ideologiji kao sadr-
anoj u temeljnom pogledu na svet koji u sebi sadri ontologiju
i skup vrednosti (Sharpe 1974: 55 i Sharpe 1976). Ideologija i u
ovom sluaju na izvestan nain spaja sociologiju i psihologiju. S
jedne strane, ona ima uticaj na formiranje linosti i na sazrevanje,
a s druge igra ulogu u definisanju grupe, jer organizuje linost
tako to joj nudi odreene uloge. I konano, ako je povezana sa
slikom o sebi, onda postaje i regulativni element tokom sazrevanja
(Sharpe 1974).
Gotovo sve rasprave o ideologiji istiu univerzalnu ljudsku
potrebu za njom. Neka vrsta kosmolokih ideologija postoji vero-
vatno u svim drutvima. One su obino otelotvorene u sistemima
verovanja koji se ue putem socijalizacije, procesima poduavanja
i prihvatanja partikularne ideologije. Pored dovoljno obraivanog
kosmolokog znaenja, ideologija ima i odreene sociopsiholoke
funkcije u svakodnevnom ivotu.
Ona je argument, izvuen iz pogleda na svet ili socijalne
paradigme, koji grupa ljudi svrhovito koristi kako bi opravdala
sopstvene akcije. Drugim reima, i pogled na svet i socijalna pa-
radigma mogu da se pretvore u ideologiju od strane ljudi koji ih
svesno koriste kako bi opravdali sopstvene akcije. Ideologija je

60
ui pojam od sistema verovanja. Konflikt oko toga ta konstitu-
ie paradigmu na osnovu koje bi trebalo voditi odreenu akciju i
procenjivati je kao razumnu, dobru ili pogrenu, esto se tumai
kao neki oblik politikog procesa (vidi npr. Barnes 1969; Olsen et
al. 1992). Razlog za prihvatanje i promovisanje ideologije jeste da
se objasni, opravda i legitimie neije delanje i/ili cilj. Zato se ona
sastoji iz verovanja, sistema verovanja i vrednosti.
Termin socijalna paradigma (Olsen et al. 1992) koristi
se za perceptivnu i kognitivnu orijentaciju koju komunikaciona
zajednica koristi kako bi interpretirala i objasnila odreene aspek-
te socijalnog ivota koji su za nju vani. Ona je vie ograniena
od pogleda na svet, na dva vana naina. Prvo, ona je zajednika
samo ogranienom broju ljudi i nije nuno da je prihvate svi ili
veina pripadnika drutva. Zato se ovi ljudi zovu komunikaci-
onom zajednicom, to je analogno naunoj zajednici kojoj je za-
jednika nauna paradigma. U komunikacionoj zajednici postoji
komunikacija koja stvara socijalnu paradigmu. Drugo, socijalna
paradigma se odnosi samo na odreene aspekte ivota, a ne na
totalitet socijalne egzistencije. Ti aspekti su teme koje se posebno
tiu komunikacione zajednice i zato su predmet komunikacije.
Paradigme obezbeuju okvir znaenja unutar kojeg i-
njenice i iskustva stiu znaenje i mogu biti interpretirane. One
poseduju i normativnu, a ne samo kognitivnu dimenziju, ukazu-
jui kako na ono to jeste, tako i na ono to bi trebalo da bude.
Socijalna paradigma je na izvestan nain mini pogled na svet,
karakteristian za komunikacionu zajednicu.
Ljudi stvaraju ideologije i proglaavaju ih oiglednom
istinom iz tri osnovna razloga: obezbeivanja znaenja, pojedno-
stavljenja egzistencije i stvaranja sigurnosti. Ove funkcije odnose
se i na poglede na svet i na socijalne paradigme, ali manje ekspli-
citno. Adekvatna ideologija pruie razumevanje znaenja svih
vrsta drutvenih dogaaja, aktivnosti i trendova koji se inae ine
nerazumljivim. Ona ove dogaaje, aktivnosti i trendove postavlja
u referentni okvir koji im pripisuje znaenje i transformie veliku
kompleksnost drutvenog ivota.
Verovanje nije ni miljenje o neemu, ali nije ni ideja. Mi-
ljenja ukljuuju i karakteriu efemerne i povrinske nivoe diskur-

61
sa i sasvim lako se mogu ostaviti po strani, u skladu sa sistemom
verovanja. S druge strane, o idejama se misli i one pripadaju vie
nekoj samosvesnoj dimenziji diskursa, razmiljanju i teoretisanju.
U verovanja se jednostavno veruje; ona se (najee) ne istrauju i
ne preispituju. S obzirom na to da niko ne moe da izbegne osla-
njanje na kognitivni autoritet, razlike moraju da poivaju na tome
kako se autoriteti biraju i kako se ocenjuju informacije koje nam
stiu od strane kognitivnog autoriteta. Na osnovu ovoga Roki
(Rokeach 1960a) pravi razliku izmeu otvorenog i zatvorenog
sistema verovanja. Otvoreni um (koji poseduje otvoren sistem
verovanja) je onaj koji omoguuje individui da primi, oceni i da
deluje na osnovu relevantnih informacija, ali po intrinzinim oso-
benostima same informacije. Zatvoreni um je kognitivno stanje u
kojem osoba ne razlikuje sutinsku informaciju od informacije o
izvoru. Odnosno, ovakav um nije u stanju da informaciju sagleda
po intrinzinim kriterijumima. Ovo je slino pozivanju na apso-
lutni autoritet, jer nema mogunosti da se autoritet bira niti da se
proverava njegova autoritativnost1.
Ideoloka zatvorenost nije nuno loa sama po sebi, niti je
pragmatina otvorenost dobra. Ovo moe da se proceni na osnovu
date situacije. Sutina je da ideologija ne moe istovremeno da
eli intelektualni i praktini primat (Sartori 1969). Uproeno
gledajui, ideoloki mentalitet moe se svesti na zatvorenu ko-
gnitivnu strukturu, dok se kognitivna zatvorenost definie kao
stanje dogmatske impermeabilnosti, i za dokaze i za argumente.
Suprotno tome, pragmatiki mentalitet se pojednostavljeno iden-
tifikuje sa otvorenom kognitivnom strukturom, dok se kognitivna
otvorenost definie kao stanje mentalne permeabilnosti (str. 403).
Ova analiza je pojednostavljena jer razmatra samo kognitivnu di-
menziju, dok verovanja i sistemi verovanja variraju, ne samo po
kognitivnoj liniji, ve i po emocionalnoj. U odnosu na kognitivnu
dimenziju sistem verovanja moe da bude otvoren i zatvoren. U
odnosu na emocionalnu verovanja mogu biti intenzivna ili slaba

1
Kod rasprave o ideologiji korisno je setiti se i Rokieve distinkcije
na ideoloku strukturu i ideoloki sadraj. (Rokeach 1960b: 125129)

62
i mogu se oseati jakim ili slabim intenzitetom (Rokeach 1960a;
Sartori 1969).
Sada se moe napraviti shema (Sartori 1969: 404) po
kojoj kognitivni status moe da bude zatvoren (nije podloan ni
dokazima ni argumentima) ili otvoren (podloan je dokazima i/
ili argumentima). Emocionalni status moe u oba sluaja da bude
slab i jak. Kombinacije su sledee:
(1) Zatvoreni kognitivni status koji se snano osea. Ova
kombinacija zove se fiksiranom.
(2) Zatvoreni kognitivni status, ali koji se osea u slaboj
meri. Ovi elementi zovu se neelastinim.
(3) Otvoreni kognitivni status koji se snano osea. Ovi
elementi zovu se vrstim.
(4) Otvoreni elementi koji se slabo oseaju predstavljaju
fleksibilnu kombinaciju.
Sartori (str. 405) na sledei nain definie ideologiju. Ona
je
sistem verovanja zasnovan na i) fiksiranim elemen-
tima koje karakteriu ii) snani afekti i iii) zatvorena
kognitivna struktura. [Pragmatizam je], suprotno
tome, sistem verovanja zasnovan na i) fleksibilnim
elementima kojeg karakteriu ii) slabi afekti i iii)
otvorena kognitivna struktura.
Sistemi verovanja mogu da budu u razliitim odnosima.
Neki elementi mogu da budu zajedniki za vie sistema verovanja.
S druge strane, oni elementi koji razlikuju jedan sistem verovanja
od drugog jesu distinktivni elementi. Moemo pretpostaviti i da
postoje elementi koji su centralni za neki sistem verovanja. Na
osnovu distinkcije izmeu fiksiranih, vrstih i fleksibilnih ele-
menata verovanja moemo napraviti razliku izmeu tri tipina
obrasca meusobnih odnosa sistema verovanja i grupa koje veruju
(str. 409):
(1) Ako su distinktivni elementi fiksirani (tj. zatvoreni, i u
koje se snano veruje), dva sistema verovanja su inkompatibilna ili
meusobno iskljuiva, i odnosi izmeu korespondirajuih grupa
koje veruju bie neizostavno konfliktni. Pomirenje nije mogue,
ali intenzitet i obim konflikta mogu da variraju u velikoj meri.

63
 (2) Ako su distinktivni elementi fleksibilni (tj. otvoreni, i
u koje se slabo veruje), dva sistema verovanja su koalescentna ili
fuzibilna. Odnos izmeu tih grupa je konsenzualan i mogua je
kooperacija. to je manje distinktivnih elemenata, to je mogua i
verovatnija vea konvergencija.
(3) Ako su distinktivni elementi vrsti (tj. otvoreni, ali
se u njih snano veruje), dva sistema verovanja su kompatibil-
na, tj. sposobna za mirnu koegzistenciju, dok e odnosi izmeu
korespondirajuih grupa biti pogodbenog tipa. Mogua su me-
usobna prilagoavanja. Koegzistencija je laka ako ima manje
distinktivnih elemenata. U sutini, politiki konflikt (nezavisno
od ekonomskog konflikta ili konflikta interesa) u velikoj meri
zavisi od toga koji distinktivni elementi su distribuirani i kako.
Roki (Rokeach 1960c) je pokuao da shvati otvoreni i
zatvoreni um preko odnosa koji postoje izmeu linosti, ideologije
i kognitivnog funkcionisanja. Kod oveka on vidi optu tendenciju
da se ljudi klasifikuju preko njihovih verovanja i ta klasifikacija
je (prema njegovom miljenju) verovatno najjaa. Ona je kontinu-
irana, a ne dihotomna. ovek organizuje svet ideja i ljudi preko
kongruencije verovanja, tako da se ak i inkongruentna verovanja
usklauju sa onim kongruentnim, o emu govori Festinderova
teorija kognitivne disonance, koja predstavlja jedan od najpopu-
larnijih pojmova socijalne psihologije. Ona se javlja kada nastane
nesklad izmeu mentalne predikcije i diskrepantnog ponaanja ili
afekta (izuzetno je zanimljiva studija koja govori o konkretnom
sluaju kognitivne disonance, Festinger et al. 1956).
Teoretiar od kojeg se u sociologiji najee kree kod
rasprava o ideologiji jeste Manhajm1. Manhajm (Mannheim 1936)
je razlikovao partikularni, totalni i opti koncept ideologije. Parti-
kularna ideologija konstituie samo segment miljenja oponenata,
1
Ne bi trebalo zanemariti uticaj Maksa elera i njegove tekstove o
sociologiji znanja, ali svi Manhajmovi tekstovi su znatno ranije prevedeni na
engleski i ostvarili su vei uticaj. Glavna razlika izmeu ova dva autora jeste
u tome to je Manhajm bio vie socioloki orijentisan, od preteno filozofski
orijentisanog elera. Manhajmova sociologija je bila uticajnija i zbog otvorene
konfrontacije sa marksizmom (Berger and Luckmann 1966: 22). O Marksovoj,
Manhajmovoj, Dirkemovoj i Sorokinovoj sociologiji znanja vidi opirnije u
radu (Merton 1945/1973).

64
totalna konstituie celinu njihovog miljenja, to je slino Markso-
vom pojmu lane svesti, a opta je karakteristina i za oponenta
i za nas same. Pojmom opte ideologije Manhajm naglaava da
nijedna ljudska misao nije imuna na ideologizaciju od strane soci-
jalnog konteksta. Jedini izuzeci su matematika i delovi prirodnih
nauka1. Na ovaj nain on je ideologiju izvukao iz uskog politikog
konteksta i postavio je kao veoma vaan epistemoloki problem
(vidi i Mannheim 1952)2.
Kao to je reeno, kada se u sociologiji govori o istini
i ideologiji, obino se pod ideologijom podrazumeva pogrena
interpretacija istine ili stvarnosti. Meutim, istina i ideologija ne
moraju da budu antitetine, jer ideologija nije nuno intrinzino
iskrivljen, a samim tim i lani sistem verovanja. Manhajm je eleo
da izbegne iracionalne i relativistike implikacije svog shvatanja i
zato je pokuao da razvije perspektivizam, odnosno relacionizam.
Relativizam se javlja kada statike koncepcije apsolutne istine za-
snovane na neistorijskoj epistemologiji primenimo na dinamian
predmet interesovanja. Zato je njegov relacionizam pokuaj izbe-
gavanja relativizma, jer validnost istorijskih kriterijuma znanja
formulie preko perspektive date situacije, tj. u odnosu prema
drutvenim okolnostima (Mullins 1979: 143). Relacionizam nije
priznavanje presudnog i relativizirajueg uticaja socioistorijskih
okolnosti, ve samo uvaavanje injenice da se znanje uvek stie i
iskazuje sa neke drutvene pozicije. Za Manhajma je samo inteli-
gencija u stanju da izvede teorijsku integraciju raznih perspektiva,
jer je sastavljena od ljudi iz raznih drutvenih klasa i kod nje ne
postoji jedinstveni klasni interes. Ovu tezu su kasnije s pravom
osporavali konstruktivisti.

1
Danas je jedna od mnogih sociolokih disciplina i sociologija
matematike. Kao i sve druge nauke i matematika ima svoje socijalne korene,
iako ne mora svaka sociologija matematike da bude ona koja e relativizovati
to znanje (vidi Bloor 1976; Restivo 1982). Potrebno je praviti razliku izmeu
sociologije matematike i matematike sociologije. Matematika sociologija je,
uopteno gledano, grana koja koristi matematike modele u sociologiji. Postoji
i asopis Mathematical Sociology.
2
Manhajm je govorio i o utopiji koja, poput ideologije, produkuje
iskrivljenu sliku socijalne stvarnosti, ali za razliku od nje ima u sebi dinamizma
da je transformie.

65
 Od klasika sociologije koji su se bavili sociologijom zna-
nja, kojoj ovde ne moemo posvetiti vie panje, Verner Stark
(1958) je najbitniji predstavnik nakon Manhajma. Njegov fokus
nije bio na ideologiji i kognitivnim distorzijama, ve se kao glavni
zadatak sociologije znanja proglaava sistematsko prouavanje
drutvenih uslova znanja. Tako glavni zadatak sociologije znanja
prestaje da bude sociologija greke, a na njeno mesto dolazi
sociologija istine (Berger and Luckmann 1966: 24). Stark je po
pitanju odnosa ideja i njihovog socijalnog konteksta verovatno
blii eleru nego Manhajmu. On (Stark 1958) razlikuje ideologiju
od sociologije znanja na sledei nain. Doktrina ideologije bavi se
nainom miljenja koji je skrenuo sa pravog kursa, a sociologija
znanja izuava sve naine miljenja, a naroito one koji formi-
raju intelektualni okvir naeg celog pogleda na svet. (str. 489)
Ideologije su, dakle, alternative istini. (str. 80)
umpeter (Schumpeter 1949) je pisao o uticaju ideologije
na nauku, ali prvenstveno na ekonomiju, jer je smatrao da je to-
kom istorije ideologija na nju vrila najvei uticaj.
[I]deologije nisu jednostavno lai; one su istini-
ti stavovi o onome to ovek misli da vidi . . . [S]ve
. . . drutvene grupe razvijaju protektivnu ideologiju
koja nije nita ako nije iskrena. Ex hypothesi mi nismo
svesni naih racionalizacija kako je onda mogue da
ih prepoznamo i da se od njih odbranimo? [str. 349;
kurziv u originalu]
On tvrdi da je sam nauni in percepcije nekog skupa
srodnih fenomena prednauni akt. Prednaunost ga ne ini pre-
danalitikim, jer naunik mora da bude u stanju da odreene
injenice prepozna kao relevantne. Ova meavina percepcija i
prednaune analize moe se oznaiti kao vizija ili intuicija
(str. 350). Znamo da je nauno znanje kumulativno, to implicira
da naa intuicija ipak ne kree uvek od poetka, ve se nastavlja na
prethodnike ili savremenike ili na izvesne ideje koje su trenutno
u nekom drutvu prisutne. U tim sluajevima naa vizija sadri
neke rezultate prethodnih naunih analiza1.

1
Spoznaja se razvija samo ako preivljava nestanak pojedinih

66
 Kada se stigne do izgradnje modela, shvaenih u naji-
rem smislu, oni se sastoje iz odabira odreene vrste injenica, to
ukazuje na prednaunu vrednosnu orijentaciju istraivaa. Iako
se ne poziva na Veberove zakljuke, umpeter izvor ideolokih
iskrivljenja miljenja vidi u poetnoj viziji fenomena, za koje se
opredeljujemo da e nam biti predmet istraivanja.
[O]riginalna vizija jeste ideologija po prirodi
i moe da sadri bilo koju koliinu zabluda koje se
mogu pratiti do ovekove drutvene lokacije, do nai-
na na koji on eli da vidi sebe ili svoju klasu ili grupu
i protivnike njegove klase ili grupe. [str. 351; kurziv
u originalu]
Parsons (1951; 1959/1967) je prvenstveno pisao o kolek-
tivnoj, a ne linoj ideologiji u drutvenom ivotu, dok se samo
posredno bavio i ideologijom u nauci1. Zdrav razum nije nuno
ideoloki u ovom smislu, jer moe da formulie kondenzovane i
pojednostavljene verzije znanja za koje se moe pokazati da su
nauno tane. Parsons razlikuje dva osnovna problema koja su ve-
zana za ideologiju. Jedan je problem objanjenja izvora ideoloke
selekcije i distorzije, a drugi je problem konsekvenci za socijalni
sistem koje nastaju prihvatanjem ideolokih verovanja (Parsons
1959/1967). [P]roblem ideologije nastaje gde postoji diskrepan-
cija izmeu onog to se veruje i onog to moe biti nauno tano.
(str. 154; kurziv u originalu) Nauka i ideologija se analitiki mogu
razdvojiti. Nauno istraivanje i filozofsko teoretisanje za njega
su tipovi akcije u kojima kognitivni interesi imaju neupitni primat
(Parsons 1951). Praktine primene nauke imaju unapred zadat cilj,
ali na instrumentalnom nivou kognitivni interesi imaju primat.
Kada govorimo o ideologijama, jasno je da u njima kognitivni
interesi nemaju primat, ve da on pripada evaluacijama.
Ideologija je sistem verovanja koji je zajedniki pripad-
nicima kolektiviteta. . . (str. 349)2 Sistem verovanja sam po sebi

umova ili generacija. (Roszak 1969/1978: 159)

1
Kako sam Parsons kae, njegovo shvatanje ideologije veoma je
slino Starkovom.
2
Neto kasnije (Parsons 1951: 354; kurziv u originalu) on ideologiju
definie kao empirijski sistem verovanja koji je zajedniki pripadnicima bilo
kojeg kolektiviteta.

67
ne konstituie ideologiju. Sve dok se tie samo interpretacije situa-
cija preko relevantnosti postizanja nekog cilja, sistem verovanja je
skup instrumentalnih verovanja. Da bi postao ideologija on mora
da poseduje i dodatno obeleje, a to je postojanje nivoa evalua-
tivne posveenosti verovanju, to predstavlja aspekt pripadnitva
nekom kolektivu. Ideologija slui kao jedna od primarnih osnova
kognitivne legitimacije obrazaca vrednosne orijentacije. (str. 351)
Obrasci vrednosne orijentacije uvek konstituiu definicije situacije
u smislu pravaca reenja nekih dilema koje se tiu akcije.
Poznato je da Parsons celokupnu ljudsku akciju posma-
tra kao sistem, odnosno ureeni sistem komponenata koje su
ukorenjene u fizikom svetu i ivom organizmu i koje su pod
kontrolom kulturnih obrazaca i simbola. (1959/1967: 140) Akcija
se u analitike svrhe moe podeliti na etiri primarna podsistema:
kulturni sistem, socijalni sistem, linost individue i bihevioralni
organizam, koji su hijerarhijski navedeni. Sveukupno ljudsko po-
naanje je konkretno istovremeno kulturno, socijalno, psiholoko
i organsko. (str. 141; kurziv u originalu) Za sociologiju znanja
najvanija su prva dva podsistema.
Socijalni sistem je aspekt ljudske akcije koji je organizo-
van oko interakcije raznih ljudskih individua. Njegova struktura
sastoji se od ureivanja odnosa individua i moe se analizirati na
etiri nivoa optosti individualnom, kolektivnom, i na nivou
normi i vrednosti. Individue su sa svojim ulogama organizova-
ne tako da konstituiu kolektive. I uloge i kolektivi su podloni
ureenju i kontroli od strane normi, koje su diferencirane prema
funkcijama ovih jedinica i njihovih situacija, i vrednosti, koje de-
finiu poeljni tip sistema odnosa (str. 141). Svaki socijalni sistem
sastoji se od uloga, organizovanih tako da sainjavaju kolektivitete
ili mnoge potkolektivitete. Svaka uloga i kolektivitet rukovoeni
su normama i vrednostima, gde ove kategorije sainjavaju dife-
rencirane sisteme.
S druge strane, kulturni sistem je organizovan oko obra-
zaca znaenja objekata i ekspresija tih znaenja kroz simbole i
znakove. On takoe ima etiri osnovne strukturalne komponen-
te: (1) obrasce empirijskih egzistencijalnih ideja koje definiu
konceptualne sheme u kojima su empirijski objekti spoznati; (2)

68
obrasce ekspresivne simbolizacije koji definiu oblike i stilove u
kojima su objekti simboliko predstavljeni ili kroz koje oni stiu i
izraavaju emocionalno znaenje; (3) obrasce evaluacije ili obras-
ce kroz koje se objekti procenjuju kao bolji ili loiji; i (4) obrasce
utemeljenja znaenja ili naine orijentacije u svetu u kojem su sve
glavne premise drugih komponenata kulture postavljene (Parsons
1951: 141142)1.
Iako u ideologiji kognitivni interesi nemaju primat, po-
drazumeva se da je verovanje u kognitivnu validnost funkcionalna
nunost sistema akcije. Upravo zato postoje mnoge veoma snane i
efikasne motivacije koje oveka navode na kognitivna iskrivljenja.
Jedan od elemenata drutvene akcije jeste i pokuaj integracije
kognitivnih vrednosti sa drugim elementima socijalnog sistema.
Horton ideologiju upotrebljava u tri razliita znaenja: (1)
kao bilo koju drutveno determinisanu perspektivu; (2) kao misao
koja se identifikuje sa postojeim drutvenim okolnostima; (3) kao
lano i pogreno miljenje (1964: 300n22). Nakon pokuaja da ra-
zjasni razliite vrednosti koje su uticale na rad Marksa i Dirkema i
na njihove pojmove alijenacije i anomije, Horton kritikuje Poperov
pokuaj (Popper 1945/1947) da objektivnost nauke u vrednosno
neutralnoj sociologiji locira u standarde naune zajednice, jer sma-
tra da je u pitanju brkanje konsenzusa sa objektivnou (Horton
1964: 295). Prema njegovom shvatanju, individualna kognitivna
ogranienja mogu biti i kolektivna. Nauka deluje unutar promen-
ljivog konteksta subjektivnosti. (str. 298) Sociologija znanja, po
Hortonovom miljenju, ne negira spoljanju stvarnost, ve samo
jaa ljudsku povezanost sa njom.
Na tragu konstruktivistikih sociologija nekim autorima
(npr. Leiss 1975) smeta trend koji je postojao tokom evolucije te-
oretisanja o ideologiji da se moderna nauka i tehnologija smatraju
za ekskluzivne instrumente pomou kojih je mogue ostvariti
dominaciju nad prirodom. Nauka je po ovom modelu intrinzino
ideoloka i nije jedini model objektivnosti. Na slian nain Gijerin
1
Kulturni obrasci ne funkcioniu automatski kroz nekakvu samoak-
tualizaciju ili emanaciju, ve kroz integraciju sa drugim komponentama akcije,
pre svega kroz institucionalizaciju u socijalnom sistemu i internalizaciju od
strane linosti.

69
(Gieryn 1983) govori o graninom radu. On se javlja kada je cilj
irenje autoriteta ili ekspertize u domene na koje pretenduju druge
profesije, monopolizacija profesionalnog autoriteta i resursa koji
bi iskljuili rivalske sisteme znanja kao autsajderske, amaterske,
pseudonaune itd., i kada je cilj zatita autonomije profesionalnih
aktivnosti, gde se esto neuspesi naunika pripisuju autsajderima
(str. 7912). Kao to moemo da vidimo, ova obeleja su osnovna
obeleja profesionalizacije. Zato Gijerin i govori o profesional-
nim ideologijama naunika. Neto kasnije on razmatra problem
demarkacije, ali ga posmatra kao deo ideolokog projekta na-
unika da svoj rad razlikuju od nenaunog. Zato se fokusira na
granini rad naunika, tj. njihov doprinos instituciji nauke i
njihovo konstruisanje drutvene granice koja razdvaja nauku od
neintelektualnih aktivnosti.
Gijerin i unutranju podelu u nauci vidi kao ideoloku,
gde postoji ideoloka demarkacija disciplina, specijalnosti ili
teorijskih orijentacija unutar nje. Ovaj rad nudi jedan izlaz iz
naizgled beskrajnih debata o jedinstvenosti i superiornosti nau-
ke meu aktivnostima koje proizvode znanje. (str. 792) Nauka
je tako ideologija koja pokuava da opravda pokuaje naunika
da dostignu autoritet u borbi oko materijalnih resursa. Naunici
moraju da procenjuju relevantnost raznih faktora u istraivanjima
i niko vie ne porie injenicu da ideologija moe da bude od
izuzetnog znaaja prilikom nekog istraivanja. Za eksperiment
iz nuklearne fizike malo je verovatno da e pravac istraivanja
zavisiti od pola ili nacionalnosti naunika, dok ispitivanje IQ-a
vrlo lako moe zavisiti od rasne pripadnosti istraivaa.
Danas pouzdano znamo da emocionalni i kognitivni fak-
tori i te kako utiu na tumaenje rezultata posmatranja (Koertge
1980: 3489), ali se u ovom priznanju vrlo lako moe preterati, kao
to to ine neke novije struje u filozofiji i sociologiji nauke. Tokom
istorije, nauka kao socijalna institucija, odnosno naunici, razvili
su razne metodoloke instrumente koji smanjuju individualne
predrasude i ine rezultate to je vie mogue intersubjektivno
proverljivim.
Kritike koje dolaze od strane pripadnika konstruktiviz-
ma, postmodernizma i feminizma esto preteruju u naglaavanju
pristrasnosti u nauci ili ideoloke obojenosti stavova samih nau-

70
nika (Koertge 1986). Sa porastom ambicioznosti ovih kritika uvek
opada njihova relevantnost. Kada feministkinje s pravom ukazuju
na neke nedostatke tradicionalne epistemologije, na njene politike
i filozofske dimenzije, te kritike mogu da budu ozbiljne i vredne
panje. Razmatrajui te prigovore nauka poveava samokritinost
i ozbiljnije uzima u obzir razmatranje nekada neupitnih ideja o
objektivnosti naunog znanja. Meutim, kada ponu da se zalau
za formulaciju nekakve nove epistemologije koja bi bila sutinski
drugaija od tradicionalne, androcentrike, ti stavovi esto bi-
vaju besmisleni ako se sprovedu do krajnjih konsekvenci.
Tako se, recimo, moe postaviti pitanje: koji bi bio ide-
oloki sadraj Euklidovih teorija? Ili: koji je to ideoloki sadraj
uticao na konstataciju da je odreeni hemijski element otrovan?
Nauka moe da se koristi u politike svrhe, i to dobronamerno i
zlonamerno, to nije sporno, ali to moe samo da bude argument
koji bi iao u prilog tezi da je nauka intrinzino neutralna, to
je reeno na poetku poglavlja. Problem sa novim sociolozima
nauke jeste u tome to ne nude ubedljive dokaze o naunim kon-
troverzama, odnosno o nainu njihovog razreenja. Neke naune
kontroverze su reavane (privremeno) politikom ili nekom dru-
gaijom borbom ili su bile manje ili vie ideoloki obojene, ali na
duge staze odluuje nauna, a ne politika ekspertiza. Suenja
Galileju jesu bila politika i ideoloka, ali to nije moglo da sprei
irenje i prihvatanje njegove teorije. Ovo nije poricanje injenice
da ponekad ideoloki i/ili politiki faktori zaista imaju uticaja na
tok kontroverze. Ali to nije uvek sluaj. to je najzanimljivije,
to nije sluaj sa omiljenim primerom konstruktivista, debatom
izmeu Pastera i Puea oko spontane generacije. Filozofija igra
ulogu u nekim naunim kontroverzama, ali ne nuno i politika.
Ako je i politika bitna, onda je to znak da u igri nije samo nauka,
a ne da je ona intrinzino ideoloki obojena.
Razmatranje ovih pojmova, iako u kratkim crtama, bilo
je znaajno iz prostog razloga to su u pitanju veoma istaknute
take sukoba izmeu protagonista Naunih ratova. Zakljuak koji
moemo da donesemo jeste da vrednosti igraju veliku ulogu u na-
unom istraivanju, ali da njihov upliv nije prepreka objektivnosti
naunog (sa)znanja, to je standardni prigovor od strane dananjih
antinaunih trendova. Isto tako, i ideologije mogu da igraju veoma

71
istaknutu ulogu prilikom odabira neke teorije, ali njihov uticaj nije
presudan na duge staze. Ideologija naune revolucije je u skladu
sa antiautoritarnou, antitradicionalnou i ona je proindividua-
listika (Campbell 1971/1988: 290).
Sociologija nauke koja pretenduje da opravda svoje posto-
janje mora da prevazie dihotomije koje postoje izmeu realizma
i konstruktivizma, racionalizma i iracionalizma i objektivnosti i
subjektivnosti. Svi ovi pojmovi imaju svoje mesto u nauci kao pro-
cesu saznavanja sveta, ali u trajnom naunom znanju ima mesta
samo za racionalne i objektivne teorije koje sve bolje korespondi-
raju sa realnou. (Drutvenom) naukom rukovodi jedna (ali ne i
jedina) najvia nauna vrednost, a to je traganje za istinom, koja
je uvek aproksimacija. Izjednaavanje nauke i ideologije ima svoje
korene i u pragmatistikoj epistemologiji, prema kojoj je sve zna-
nje bilo ta to ljudi smatraju znanjem. (Bloor 1976: 2) U skladu
sa ovim principom simetrije sociolog bi trebalo da prui jednak
tretman svim teorijama, iako tako postaje nemogue razlikovanje
nauke od nenauke.
Naune istine ne vae samo za odreene grupe, niti pre-
sudno zavise od konteksta. Ukoliko je neka ideja kontekstualno
zavisna, onda nije u pitanju nauna istina. Ako je neko nauno
stanovite prihvatljivo samo za neke drutvene grupe, onda je u
pitanju ideoloki, a ne nauni stav. Partikularno poreklo naune
ideje mora da se univerzalizuje (ali ne samo radi zadovoljenja
politikih i ideolokih interesa) unutar naune zajednice, koja u
datom istorijskom trenutku postaje njen garant.

5. Naturalizam
Umesto da pokuaju da razviju temelj na-
uke u metafizici vrstu teologije nauke, neki
bi rekli naturalizovani epistemolozi i filozofi
nauke sebe zamiljaju kao demitologizatore i
uklonitelje transcendentnog, ako ne i transcen-
dentalnog. [Callebaut 1993: 2]
Naturalizam je metodoloka orijentacija iji se pripadnici
zalau za to da metode i znanja nauka, pre svega prirodnih, treba
da rukovode epistemologijom i metafizikom (Rosenberg 2000:

72
9). Literatura o naturalizmu je izuzetno obimna (vidi bibliografiju
u Callebaut 1993), a razlike meu samim naturalistima prilino
velike, tako da je ovom prilikom mogue naznaiti samo njegove
osnovne obrise.
Glavne postavke naturalizma su odbacivanje filozofije
kao osnove nauke, naglaavanje posebnosti fizike kao najbolje
zasnovanog ljudskog znanja i ukazivanje na relevantnost izvesnih
naunih teorija pri reavanju odreenih filozofskih problema (na-
roito darvinistike teorije prirodne selekcije). Naturalizam kao
filozofski pokret tvrdi da sve to postoji ili se dogaa u svetu jeste
podlono objanjenju metodama prirodnih nauka; on porie da
postoji ili da moe ita da postoji to u principu lei van dometa
naunog objanjenja. (Callebaut 1993: xv) Razni epistemoloki
problemi zavise od aposteriornog reenja, jer se naputaju apriorni
standardi evaluacije induktivnih strategija.
Naturalisti su najee zagovornici progresizma, to
argumente o neracionalnim, nekumulativnim i neprogresivnim
karakteristikama nauke ini invalidnim. Bojd (Boyd 1980) pro-
gresistiki argument naziva dijalektikim. Novo teorijsko znanje
dovodi do poboljanja naunog jezika i metodologije, a bolja
metodologija dovodi do boljeg teorijskog znanja itd. Poto su svi
dogaaji u univerzumu, kao i bia u njemu prirodni, znanje o svim
fenomenima je predmet naunog prouavanja. U prirodi postoje
regularnosti, jedinstvo i celina koja implicira objektivne zakone
do kojih moe da doe samo nauno znanje. Ono to se smenjuje
u nauci jesu teorije, a ne metodologija.
U literaturi se naturalizam esto brka sa materijalizmom,
ali je mnogo iri od njega. Materijalizam u filozofiji oznaava
shvatanja po kojima su sve injenice (ukljuujui i ljudski um)
kauzalno zavisne od fizikih procesa ili ak i svodive na njih.
Materijalizam je uvek naturalistiki, ali ne vai nuno obrnuto.
Naturalizam nema ontoloke preferencije, odnosno nema unapred
definisan stav prema odreenim kategorijama stvarnosti: dualiz-
mu/monizmu, ateizmu/teizmu, idealizmu/materijalizmu itd. Sve
je to na optem nivou u skladu sa naturalizmom, dok je stvarnost
prirodna. To su jedina ogranienja. Zato naturalisti metafizici
retko poklanjaju panju i tvrde da je priroda jedina stvarnost.

73
 Prema naturalistiki orijentisanoj epistemologiji, sve to
radimo i sve to jesmo deo je prirodnog sveta, ije su osnovne
delove opisale fizika i biologija. Mi smo produkt prirodne selek-
cije koja deluje bez svrhe ili cilja i zato je teorija evolucije jedan
od najvanijih postulata naturalizma, odnosno jedno od njego-
vih najjaih uporita. Ona ima najveu naunu relevantnost pri
objanjavanju oveka i najbolje je zasnovana u naunom smislu
(vidi npr. Dawkins 1986). Takoe, darvinistika teorija se poka-
zala relevantnom pri reavanju odreenih filozofskih problema
preko objanjenja raznih procesa koji su slepi i mehanicistiki
(vidi npr. kori 2005 za darvinistiko opovrgavanje kosmike
teleologije).
Pitanje naturalizma u drutvenim naukama veoma je
kontroverzno i komplikovano. Ako su naturalisti teoretiari koji
insistiraju na tome da je prirodan svet jedini koji postoji i da je
jedini nain da ga zaista razumemo preko upotrebe naunih me-
toda prilikom izuavanja fenomena, onda je nauno znanje jedino
znanje koje je validno. U ovom smislu veoma je slian pozitivizmu
i ponekad razlike nisu najjasnije, s tim to je naturalizam ira
metodoloka orijentacija.
Poetkom 20. veka dominirala je antinaturalistika fi-
lozofija na koju je najvei uticaj ostavio Frege, a kasnije i Vit-
gentajn. Tek 30ih i 40ih godina dolazi do rasta popularnosti
naturalizma. Tokom svoje istorije epistemologija je kao jedno od
osnovnih pitanja imala opravdanje, koje je smatrano za norma-
tivni koncept. Epistemologija je isto tako smatrana normativnim
istraivanjem, gde je glavni cilj bilo sistematsko izuavanje uslova
opravdanog verovanja. Takva, fundacionalistika epistemologija,
najjasniji izraz dobija sa Dekartom. Fundacionalizam je strategija
koja objanjava opravdanje preko identifikovanja skupa verova-
nja koja su direktno opravdana, dakle, bez pozivanja na neki
derivacioni opravdani status od strane drugih verovanja. Zatim
se objanjava kako se druga verovanja mogu indirektno ili preko
zakljuivanja opravdati ukoliko su u odreenom odnosu prema
ovim ve opravdanim verovanjima. Osnovna verovanja sainjava-
ju osnovu dalje superstrukture neosnovnih verovanja, ali pitanje
je i koja verovanja mogu da se opravdaju direktno (Kim 1988).

74
Za Dekarta je to verovanje bila injenica da mislei subjekat eg-
zistira. Opravdanje potie od nemogunosti sumnje u verovanje.
Neosnovna verovanja nalaze opravdanje uz pomo dedukcije,
odnosno preko zakljuivanja.
Sve do 20. veka fundacionalistiki program kartezijan-
skog mentalizma (verovanja u sopstvena mentalna stanja) bio je
neprikosnoven. Ovu epistemoloku strategiju osporava tek Kvajn
u svojim najpoznatijim esejima u kojima se Dekartova izvesnost
proglaava zabludom. Najpoznatiji Kvajnov rad je iz 1951. godine
(Quine 1951) u kojem govori o dogmama empirizma i napada dve
glavne postavke filozofije logikog pozitivizma. U pitanju je dis-
tinkcija izmeu analitikih i sintetikih istina, od kojih su prve one
koje su utemeljene samo u znaenju i nezavisne su od injenica, a
druge su zasnovane na injenicama. Druga postavka o kojoj Kvajn
raspravlja jeste redukcionizam, po kojem sve smislene izjave stiu
znaenje preko neke logike konstrukcije termina koji se isklju-
ivo odnosi na neposredno iskustvo. Obe dogme su neosnovane i
njihovo reenje Kvajn nalazi u zamagljivanju navodnih granica
izmeu spekulativne metafizike i prirodne nauke. (str. 20)
Konceptualna shema nauke je mehanizam za predvianje
buduih iskustava na osnovu prolih iskustava. U epistemolokom
smislu fiziki objekti oko nas i razna mitska bia razlikuju se
samo kvantitativno, a ne u kvalitativnom smislu. Sve te koncepcije
imaju poreklo u kulturi oko nas. Taj mit o fizikim objektima
epistemoloki je superioran ovom o mitskim biima samo zato
to preko njega moemo da stvorimo strukturu za razmatranje
svakodnevnog iskustva. Kasnije e iz ovih stavova proizilaziti
razne kritike naturalizma koje ga predstavljaju kao indiferentnog
prema pitanju istinitosti ili lanosti neke teorije.
Herbert Fajgl (Feigl 1954, iako je ovaj rad izloen na jed-
nom skupu 1951. godine) je govorio o naunom metodu bez me-
tafizikih pretpostavki, odnosno da nema filozofskih postulata
nauke. (str. 17) Nauni metod se moe eksplicirati i opravdati bez
pretpostavki o transcendentnosti i verovanja da postoje apriorne
istine, nezavisno od podataka koje dobijamo posmatranjem. Kvajn
(Quine 1951) je poput Fajgla insistirao na tome da ontoloka pita-
nja spadaju u ravan pitanja prirodnih nauka.

75
 Kasnije Kvajn (Quine 1957) govori o tome da nauka nije
zamena za zdrav razum, ve njegova ekstenzija, i predlae da se
pitanja o ideji naune objektivnosti predaju psihologiji. Znanje,
um i znaenje deo su istog sveta i treba ih izuavati na isti empi-
rijski nain kao i u prirodnim naukama. Nema mesta apriornoj
filozofiji (Quine 1953/1961, 1968). Kvajn je govorio o socijalnoj
prirodi jezika, iji razvoj zavisi od intersubjektivne referentnosti,
i da nauka nikad nije dovoljno potkrepljena injenicama naeg
iskustva. To znai da validacija nauke nije mogua na osnovu
ulnog iskustva, ukoliko se pod validacijom podrazumeva logika
dedukcija. O tome i govori Dijem-Kvajnova teza. Epistemoloki
teret Kvajn prebacuje na psihologiju. Umesto validacije naunog
znanja potrebno je ispitati na kognitivni kapacitet preko deskrip-
tivne kauzalno-nomoloke nauke.
Najvei problem sa kojim se suoava naturalizam jeste
distinkcija izmeu opravdanja i uzronosti. Opravdanje daje osno-
vu za istinitost verovanja, to naizgled nije sluaj sa uzronou.
Opravdanje je logiki odnos izmeu dokaza i zakljuka, a logika
je stvar znaenja. Bez pozivanja na a priori istine, prvu filozo-
fiju, Tvorca itd. naturalizam moe da se poziva samo na nauna
saznanja i naunu metodologiju.
U negativnom smislu naturalizam se moe definisati kao
suprotnost supranaturalizmu, naroito religijskom. Naturalistiko
objanjenje odbacuje sve a priori principe ije opravdanje mora da
se pozove na neto izvan ljudskog iskustva. Istorijski posmatrano,
najvaniji egzemplar naturalistikog objanjenja jeste pomenuto
darvinistiko objanjenje porekla vrsta (Darwin 1859/1964). Pre
Darvina postojala je duga tradicija prirodne teologije, gde je naj-
jai argument za natprirodno bie bio argument iz stvaranja ili
dizajna, naroito u Pejlijevoj formulaciji. Darvin nije tragao za
dokazima protiv prirodne teologije, iako je bio svestan implikacija
svoje teorije, ve je ponudio alternativno objanjenje sa direktnim
dokazima koji su time podrivali autoritet teologije. Ovo je dobar
primer metodolokog principa koji Gir (Giere 2001: 56) naziva
naturalistikim prioritetom. Dostupnost naturalistikog obja-
njenja ini nenaturalistika objanjenja suvinim. Dostupno
objanjenje je ono koje u odnosu na trenutno prihvaenu naunu

76
praksu jeste u dovoljnoj meri plauzibilno da bi se neto to nije
znatno drugaije na kraju pokazalo kao tano.
Naturalizam se susree i sa problemom opravdanja episte-
mikih normi i esto mu se upuuju prigovori da nije u stanju da se
bavi normativnim elementima ivota, jer se nauka obino smatra
deskriptivnom praksom koja se ne bavi normativnou. U svetlu
naturalizma ovek je falini kognitivni sistem koji je produkt du-
gotrajnih evolucionih procesa. Ovo je veoma snaan argument iz
kojeg se vidi potreba za uzimanjem u obzir psiholokih i biolokih
kapaciteta i ogranienja. Apsihologizam koji preovladava u anti-
naturalistikoj filozofiji ovim biva ozbiljno osporen. Verovatno
konani udar apsihologizmu zadao je omski svojom recenzijom
Skinerove knjige (Chomsky 1959). Nakon toga, i kasnijeg razvoja
raznih teorija o uroenom znanju, kognitivna psihologija stie
legitimitet da raspravlja o epistemolokim problemima (vidi Gol-
dman 1986; Kitcher 1992).
Ljudska kognitivna arhitektura je u odreenoj meri
usklaena sa okruenjem. Naini klasifikacija moraju (grubo) da
korespondiraju sa objektivnim regularnostima u prirodi, to vai
i za produkciju reprezentacija, tj. predstava stvarnosti. Mozak je
nasta(ja)o dugotrajnim delovanjem prirodne selekcije i on nije fa-
vorizovan radi naunih poduhvata. Zato je razumno pretpostaviti
da postoje razna filogenetska ogranienja koja nas spreavaju da
imamo u potpunosti precizne i tane predstave stvarnosti. Kao to
smo rekli, odreena kompetentnost ljudskog mozga pri razvijanju
predstava o stvarnosti mora da postoji (vidi Giere 1985 i kori
2004b, 2006a).
Filozofska i socioloka teorija o nauci i sama mora da
bude nauna teorija (Giere 1985, 1999, 2001). Zasnivanje filozofije
i/ili sociologije nauke na logici i intuicijama ne moe da bude
uspeno. Teorija o nauci koja je iskljuivo filozofski autonomna,
u antinaturalistikom smislu, nije vie opravdana. Cilj istraivanja
nauke jeste da se objasni ta je nauka i zbog ega je ona toliko
uspena. Ona moe da bude normativna, ali normativnost mora
da bude zasnovana na pouzdanim empirijski utemeljnim teorijama
kako se nauka zaista upranjava. Gir kao druge osobenosti teorije

77
o nauci navodi i reprezentacionalnost, kognitivnu i evolucionu
orijentaciju.
Problem naunog realizma ovom prilikom nije od pre-
sudnog znaaja, jer postoje mnoge verzije realizma (Boyd 1980).
Epistemoloki relevantna sociologija nauke realnost posmatra kao
da prethodi miljenju. Ta realnost, ili svet oko nas, ima prilino
komplikovanu kauzalnu strukturu, iji mnogi aspekti nisu dostu-
pni naim ulima. Nauno znanje je ono koje se bavi domenima
stvarnosti koje (ne) moemo posmatrati, to postie preko procesa
sukcesivne aproksimacije. Tokom vremena nauka inkorporira te-
orije koje sve tanije objanjavaju kauzalnu strukturu.
Potrebno je razvi(ja)ti socijalno orijentisane episte-
moloke teorije koje bi bile u stanju da objasne i individualne i
kolektivne procese spoznaje. Donald Kembel (Campbell 1984)
insistira na tome da se nauna politika zasnuje na naturalistikoj
sociolokoj/socijalnoj epistemologiji. Naturalizaciju epistemologi-
je treba izvriti makar zbog toga to je nauka do sada bila uspena
u poboljanju sopstvenih verovanja. Ona pored toga mora da bude
i socioloka i evoluciona.
Epistemologije koje naglaavaju socioloki aspekt zovu
se socijalnim epistemologijama1. Ono to one treba da postignu
jesu zadovoljavajua objanjenja distribucije i diseminacije vero-
vanja u zajednicama. Ljudi poseduju line epistemike ciljeve,
gde subjekt pokuava da stekne istinita verovanja. S druge strane,
postoje i impersonalni epistemiki ciljevi koji pripadaju odreenoj
zajednici (Kitcher 1992). Kako zajednice individua distribuiraju
kognitivne aktivnosti radi postizanja impersonalnih epistemi-
kih ciljeva? Tu zajednicu Kier definie preko skupa individua,
distribucije verovanja meu njima i skupa rivalskih kognitivnih
objekata (hipoteza, teorija, istraivakih programa, metoda itd.).
U zajednicama moe da postoji kognitivna uniformnost, ali i ko-
gnitivni diverzitet, koji doputa podelu kognitivnog rada.

1
Iako se ovaj termin preteno upotrebljava za novije varijante soci-
ologije nauke i znanja, potrebno je podsetiti se da se i neki Mertonovi radovi
mogu uvrstiti u socijalnu epistemologiju. Na jednom mestu (Merton 1972: 13)
on eksplicitno i pominje ovaj termin. Pored ovog, veoma bitna dva rada su i
(Merton 1936, 1948b).

78
 Ljudi se meusobno razlikuju po kognitivnim inklinaci-
jama, jer neki ude za novim idejama, kognitivnom heterodoksi-
jom, a neki za kognitivnom ortodoksijom, u zavisnosti od linih
preferencija, koje se izmeu ostalog formiraju i preko prethodeih
iskustava. Takoe, predmet socijalne epistemologije mogu da
budu i pitanja o kognitivnom autoritetu, poverenju i kooperaciji.
To znai da socijalna epistemologija treba da se razvija kao ek-
stenzija tradicionalnog naturalizma.
U meuvremenu ostaje jo nekoliko interesantnih me-
todolokih problema koji nisu reeni. Neki drutveni naunici
veruju da se predvianje i interpretacija mogu pomiriti. Smatramo
da je mogue doi do kauzalnih teorija ljudskog ponaanja i da je
ovek u stanju da stvori modele, regularnosti, ak i zakone koji
bi bili u stanju da nam pomognu da predvidimo ljudsko delanje.
Ovo shvatanje je naturalistiko jer se oslanja na saznanja i metode
prirodnih nauka. Meu najveim protivnicima naturalizma, zago-
vornici interpretacije u izuavanju ljudskog ponaanja su idealisti,
fenomenolozi, strukturalisti, etnometodolozi, hermeneutiari,
postmodernisti i dekonstrukcionisti. Zato se ovo shvatanje moe
nazvati antinaturalizmom ili interpretativizmom. Interpretativna
sociologija i antropologija svaku naturalizaciju drutvenih i-
njenica vide kao ideoloku strategiju par excellance. (Lutz 1986:
300) itav napredak naune misli kroz istoriju moe se posmatrati
i kao napredak ka sve veoj prediktivnoj moi teorija i irem obi-
mu objanjenja. Taj napredak najvie duguje eliminaciji svrhe i
znaenja u prirodi. Zato je sada ljudsko ponaanje jedini bastion
gde se objanjenja pozivaju na svrhu, cilj, nameru i znaenje.
Malo ko spori shvatanje da, grubo gledano, prirodne nau-
ke konstituiu jedan epistemiki kontinuum. Pitanje je da li u njega
mogu da se postave i drutvene. Sama po sebi, upotreba metoda
prirodnih nauka ne garantuje vii stepen naunosti drutvenih
nauka. Ono to moe da bude dobar indikator jeste cilj objanjenja
drutvene nauke. Prototipski primer cilja istraivanja u prirodnim
naukama jeste otkrivanje nekog prirodnog mehanizma koji obja-
njava odreeni skup fenomena i koji je mogue testirati.
Do sada je bilo malo pokuaja da se stvori prirodna
drutvena nauka (iako danas postaju sve vie uobiajeni; vidi

79
npr. Sperber 1996; Plotkin 2002). Postoji jedan vei problem, a
to je injenica da politika, pravo, religija, novac, umetnost itd.
na prvi pogled nisu sastavni deo prirodnog sveta. Da li je onda
uopte mogua naturalizacija socijalne stvarnosti? Odgovor
koji je u najveoj meri zadovoljavajui jeste onaj koji naglaava
znaaj kognitivne nauke. Psihologija, naroito kognitivna, danas
je u velikoj meri naturalizovana, a njena granina disciplina je
sociologija.
Pitanje o naturalizaciji mentalnih stvari ima dosta kom-
pleksan, iako ne jo uvek kompletan odgovor, ali taj odgovor danas
je lake dati nego onaj na pitanje kako je mogue naturalizovati
drutvene stvari u prirodi. Jedan od najrazvijenijih naturalistikih
pristupa u drutvenim naukama jeste epidemiologija reprezen-
tacija (Sperber 1996), koji govori o tri mogua naina da se to
uini. Mentalno se moe u velikoj meri redukovati na neuroloko,
odnosno prirodno. Deskripcija mentalnih fenomena preko psi-
hologije moe da se redukuje na neurologiju. Drugi nain je da
se naturalizacija shvati slobodnije. Ako su mentalni fenomeni
neuroloki, odnosno prirodni, nije veliki problem to deskripcija
preko psiholokih kategorija ne moe da se translira u neuro-
loke kategorije. To je neka vrsta minimalnog naturalizma, bez
redukcionizma. Trei nain naturalizacije mentalnih fenomena je
putem rekonceptualizacije itavog domena i eliminisanjem svih
koncepata koji se ne odnose na prirodne fenomene, to je pozicija
eliminativizma.
Na slian nain mogue je naturalizovati domen socijal-
ne stvarnosti, iako postoje odreeni problemi. Prva mogunost
je redukcija socijalnog na prirodno, mada jo uvek ne postoji u
potpunosti razvijen i zadovoljavajui pokuaj totalne redukcije
drutvene nauke na prirodnu. Tako redukcija ostaje mogunost,
koja na ovom stadijumu razvijenosti nauke nije izvodljiva. Drugi
nain je da se naturalizacija opet shvati slobodnije i tako svaka
osobenost socijalne stvari jeste osobenost prirodne stvari, bez ob-
zira na eventualnu nesvodljivost sociologije na psihologiju. Trei
nain zagovara rekonceptualizaciju socijalnog domena. Moda su
nae kategorizacije u drutvenoj nauci pogrene ili je odgovor u
rekonceptualizaciji drutvenih fenomena kao prirodnih.

80
 Redukcija e verovatno ostati nemogua, dok su libe-
ralnije interepretacije naturalizacije prilino nejasne u pogledu
drutvenih nauka. Situacija je donekle jasnija u domenu kognitiv-
nih fenomena. Zato kao najadekvatnija strategija ostaje rekoncep-
tualizacija socijalnog domena. Cilj naturalistikih programa nije
vie Kontova velika teorija, odnosno fizika socijalnog sveta, ve
kompleks isprepletenih modela srednjeg obima.
Ovo je samo skica mogunosti primene naturalizma u so-
ciologiji na razne domene i ukazivanje na nunost naturalistikog
pristupa ako se eli dostii epistemoloki relevantna drutvena
nauka. Neki ambiciozniji pokuaji (npr. Wilson 1998) jo uvek
su preuranjeni, ali intelektualnom kooperacijom sociologije sa
evolucionom biologijom i psihologijom, pre svega kognitivnom
i socijalnom, moe da se dostigne vii stepen naunosti nego to
sada postoji u sociologiji. Izuavanjem ljudskih predispozicija koje
potiu od biologije, razmatranjem kognitivne i socijalne dimenzije
individualnog ponaanja, sociologija je u stanju da ta saznanja
postavi u iri drutveni kontekst.

81
 II. NASTANAK I EMANCIPACIJA
SOCIOLOGIJE NAUKE
Istorija moe da se bavi naukom u dva smisla: preko
sopstvene evolucije, koja se tie progresa nauke u odnosu na
saznavanje prirode i preko odnosa prema kulturi i drutvu (Gi-
llispie 1959). Nastanak sociologije nauke mora da se posmatra
u drutvenom i intelektualnom kontekstu, jer je odnos izmeu
nauke i drutva istorijski promenljiva kategorija (za analizu ranih
antinaunih raspoloenja vidi Holton 1993, pogl. VI; za prikaz
jakobinskog napada na nauku vidi Gillispie 1959). iri kontekst
podrazumeva analizu okolnosti koje su dominirale u Americi u
19. i 20. veku, jer je tamo sociologija nauke zvanino nastala.
Analiza se istovremeno osvre na antinaune trendove koji su
uticali na konstruktivistike orijentacije u sociologiji i kasnije na
pojavu Naunih ratova.

1. Zamisli o beskrajnoj nauci

[D]o sredine 1960ih godina nauka se
preteno posmatrala kao da je karakterie je-
dinstveni skup rigoroznih standarda i sopstveni
etos. Od tada sve vei broj ljudi koji izuavaju
nauku tvrdi da je ovo mit, i naravno, u svom
radu odbijaju da se povinuju tim standardima
i tom etosu. Tako je rezultat potpuno grotes-

82
 kna slika nauke. Ovaj rezultat sugerie sledee
pouke:
Ako eli da naui neto o nauci, poni od izu-
avanja nauke.
Ignorii filozofiju i ponovo e izmisliti lou
filozofiju.
Tamo gde sve prolazi, nita ne prolazi dobro.
[Bunge 1992: 73]
Za istoriare nauke izuzetno je zanimljiva injenica da
Amerika nije uspela da stvori veliku naunu tradiciju u devetnae-
stom veku. (Cohen 1959: 666) Interesantno je da je tada u Evropi
dolazilo do velikih otkria, dok Amerikanci nisu imali predstav-
nike velikih umova tog doba, izuzimajui Frenklina i Gibsa i
njihove doprinose fizici i Morija kao osnivaa okeanografije. U
gotovo svim drugim naukama Evropljani su dali daleko znaajniji
doprinos od Amerikanaca. S druge strane, poznato je da je u 19.
veku Amerika po primeni naunog znanja bila prva drava na sve-
tu. Na to su uticali industrijski rast amerikog drutva i poetak
modernog ratovanja u Graanskom ratu. Treba imati na umu da
sve do kraja 19. veka tehnologija nije zavisila od primene iste
nauke, tj. otkria novih naunih principa. Problem razumevanja
amerike naune stagnacije ini se teim ako znamo da je u 18.
veku nauka cvetala u Americi. Nije bilo nikakvog antinau-
nog raspoloenja koje bi sputavalo njen razvoj (Cohen 1959)1, ali
postojalo je mnogo vannaunih faktora koji su onemoguavali
nauno istraivanje i potragu za znanjem, jer se teorijska nauka
nije vrednovala radi samog znanja2.

1
Naunici su se sve vie zalagali za ubacivanje i to veu zastupljenost
nauka u kurikulumu, jer su do tada preovladavali kursevi iz knjievnosti,
grkog, latinskog itd. Najpoznatiji su stavovi Hakslija (Huxley 1880/1957) koji
se prvenstveno odnose na Englesku.
2
Koen postavlja i neka daleko interesantnija pitanja koja transcendi-
raju stanje nauke u Americi devetnaestog veka. Da li proizvodnja naunika
najvieg ranga uopte predstavlja indeks naune kulture? Ne treba pominjati
koliko malo danas znamo o biologiji genija, njegovom stvaranju i ekologiji,
tako da ne postoji apsolutno pouzdan nain da se govori o izostanku amerikih
naunika devetnaestog veka, ali jedno je sigurno, iako nam ne otkriva mnogo
toga, da su za stvaranje naunika bitni i okruenje i biologija. O pitanju genija,
tj. velikog oveka (u nauci) bie rei kasnije.

83
 U prvoj polovini 20. veka preovladavajue shvatanje na-
uke bilo je ono koje je Kier nazvao Legendom (Kitcher 1993).
Legenda je shvatanje nauke koje nije jedinstveno, ali poseduje
odreena zajednika obeleja. Neki zagovornici su smatrali da je
cilj nauke da otkrije konanu istinu o svetu, a neki da se nauka
bavi samo onim delom sveta koji ljudi mogu da posmatraju. Istina
se vrednovala radi nje same, ali i radi moi koju neko otkrie
moe da obezbedi. Za ovaj period filozofije nauke tipino je i
shvatanje o kumulativnosti nauke koje vodi ka Istini ili makar
sve boljoj aproksimaciji Istine. Zasluan za tu akumulaciju i pro-
gres bio je nauni metod. Uprkos velikim razilaenjima kada se
govori o pravoj prirodi naunog metoda, zajedniki imenilac bili
su kanoni evaluacije naunih tvrdnji i teorija. Osnova poverenja u
nauku bila je u objektivnosti i racionalnosti. Sigurno najpoznatije
artikulacije Legende dolaze od strane pripadnika Bekog kruga,
Karnapa, Hempela, Rajhenbaha, Nejgela i Popera. Ovi autori su se
razlikovali po mnogim postavkama, ali im je vera u progresivnost
naunog znanja bila zajednika1.
olakov (Cholakov 2000) obrauje tri sluaja snanog
pronaunog raspoloenja koja se u odreenoj meri poklapaju sa
opadanjem uticaja pozitivizma: situaciju nakon Drugog svetskog
rata u SAD, bivi SSSR i Nemaku pre Prvog svetskog rata. Ove
periode on metaforino opisuje kao nauka bez granica, nauka
kao direktna produktivna sila i nauka kao zemlja mogunosti.
Po zavretku Drugog svetskog rata mnogi ljudi su poeli da veruju
u beskrajan napredak naunog znanja. Tako je 1956. godine nauka
u SSSR proglaena direktnom produktivnom silom i malo koja dr-
ava je imala toliko poverenja u nauku. U to vreme se zahuktavao
hladni rat i mnogi naunici su bili ukljueni u procese stvaranja

1
Kier (Kitcher 1993: 4n4) insistira na pravljenju razlike izmeu dva
pokreta koje sainjavaju isti akteri. U pitanju su raniji, logiki pozitivizam, koji
je kao glavni filozofski problem isticao kriterijum kognitivnog znaaja i u
kojem je bio slabiji interes za bavljenje optom metodologijom. Opadanjem inte-
resovanja za problem demarkacije, tokom 40ih i 50ih godina, isti ovi naunici
i filozofi poeli su da se bave naunim potvrivanjima hipoteza, objanjenjem
i strukturom teorija. Ovaj period Kier zove logikim empirizmom. Ovde je
izuzetno vaan uticaj Popera, jer je on poeo da se bavi problemima koji su
kasnije postali od centralnog znaaja za logike empiriste.

84
brojnih oruja. Tako je poela i antinauna reakcija, usled bojazni
da e se nauka i tehnologija kao ljudski proizvodi otrgnuti iz ruku
svojih kreatora i naneti tetu oveanstvu.
Za analizu stanja u SAD bitno je razdoblje koje, grubo
govorei, obuhvata period izmeu 1870. i 1970. godine. To je pe-
riod tehnolokog optimizma i shvatanje nauke kao bezgranine.
Zavretkom Hladnog rata nauka se u SAD nala u zastarelom
okruenju u kojem je nastalo raspoloenje pogodno za smanjenje
finansiranja nauke i razoaranje prema nauci i samoj dravi, usled
neuspeha pri reavanju bitnih drutvenih problema poput rasizma,
kriminala, narkomanije itd. Nauka se nadmee za fondove koji bi
inae mogli biti usredsreeni direktno na same probleme. (Byerly
and Pielke 1995: 1531) Javnost je sve vie oekivala rezultate na-
unih istraivanja i opravdanje finansiranja. Pre Drugog svetskog
rata politika vlade SAD bila je doktrina korisnog znanja (str.
1531), gde je eksplicitno podravana samo nauka koja moe da
demonstrira efikasnost u odnosu na drutveno poeljne ciljeve
(odatle i pojava hemurgije)1. Nakon rata ekologija je promenjena
drutvenim ugovorom Vanevara Bua 1945. godine. Tada na-
staje predlog novog odnosa izmeu nauke i drutva beskrajna
nauka, pa je tako novo nauno znanje postalo intrinzino korisno
i nije vie bilo potrebe da zadovolji kriterijum praktinosti kako
bi dobila finansijsku podrku2.

1
Prevod ovog termina bio bi delovanje sredstvima hemije. He-
murgija je bila deo programa naunog i sociopolitikog razvoja s ciljem da se
poboljaju amerika privreda i ekonomija. Interesantan je podatak da projekat
nije bio povezan sa dravnom birokratijom niti sa vojnoindustrijskim kom-
pleksom. Nastala je kasnih dvadesetih godina kada je amerika poljoprivreda
poela da pati od hiperprodukcije, ali nije ispunila oekivanja.
2
Goldberg (1992) je pokuao da pokae kako je Vanevar Bu 1941.
godine sam doneo odluku da se zapone rad na projektu Menhetn. Formalno
je projekat stavljen pod nadzor vojske u junu 1942. godine i obino se smatra da
je sredinom 1941. godine ve postojalo dovoljno eksperimentalnih dokaza da
je mogue napraviti atomsko oruje. Meutim, Goldberg tvrdi da je Bu uspeo
da stvori klimu u kojoj su ljudi poeli tako da misle. U jesen 1941. godine nije
bilo ubedljivih laboratorijskih demonstracija separacije izotopa, nije postojalo
dovoljno znanja o hemiji uranijuma i nije bilo dovoljno plutonijuma u itavom
svetu, a samim tim ni tehnike za njegovo odvajanje od uranijuma. Ovaj sluaj
moe da poslui i kao primer kako su istraivanja nakon Drugog svetskog rata
pod pokroviteljstvom vlade SAD bila hijerarhijska, gde su prioritet imala ona
koja su vrena u vojne svrhe.

85
 Bajerli i Pilke (Byerly and Pielke 1995) smatraju da je
dananji drutveni ugovor amerike nauke i drutva prepreka
promenama u naunoj politici i zato govore o ekolokoj krizi
nauke. Ekologija nauke je odnos vodeih svetskih naunih in-
stitucija sa drutvenim okruenjem. Nauka funkcionie po dru-
tvenom ugovoru ija glavna funkcija jeste da oblikuje oekivanja
nauke i drutva. Nauka oekuje izvesnu samostalnost, a drutvo
koristi od nauke i njenog finansiranja. Sutina drutvenog ugo-
vora je u sledeem: (1) nauni progres je postao sutinski sastojak
nacionalnog blagostanja; (2) nauka obezbeuje rezervoar znanja
koji moe da se primeni za dravne potrebe; (3) nauka mora biti
osloboena od politike jer je ona stvar slobodnih umova i od njih
treba da zavisi pravac istraivanja. Buove metafore su u sebi krile
i odreene ideoloke stavove. Samim tim to nauka akumulira
znanje, nije vie bilo bitno kako e se to znanje koristiti i ona nije
vie morala da pravda svoje finansiranje.
Pomenuti Buov manifest oznaava proces koji je otpoeo
znatno ranije. Prethodei uslovi razvoja u posleratnom periodu
nalaze se u periodu izmeu dva rata i to vreme je najbolji primer
velikog poverenja u nauku i njene mogunosti da rei drutvene
probleme. Iako je taj period ispunjen i Velikom depresijom, ipak
je postojala proliferacija projekata koji su imali za zadatak da
naciji donesu prosperitet putem naunog otkria. I zaista, tokom
najgoreg perioda Depresije, 19331934. godine, organizovana je
poznata izloba Vek progresa u ikagu. Tamo je na najdirektniji
nain nekoliko miliona ljudi upoznato sa tehnolokim udima
koja su obeavala bolje vreme za oveanstvo. Ta svetlija budu-
nost trebalo je da se realizuje primenom nauke na ekonomiju i
svakodnevni ivot (Cholakov 2000).
Naune izlobe imaju dugu istoriju. Prva je organizovana
u Kristal Palasu 1851. godine, a tridesetih godina prolog veka one
su stekle posebno znaenje u industrijalizovanom svetu. Zadatak
im je bio da ubede milione rtava Velike depresije da e loa
vremena biti prevaziena magijom nauke. U isto vreme u SSSR,
gde su naune izlobe cvetale, harala je jednako jaka kriza u vidu
posledica rapidne industrijalizacije. Jedna takva izloba u Moskvi
postala je trajna sve do raspada SSSR.

86
 Nauka nije bila ta koja je pomenute drave izbavila iz
ekonomskih problema. Stvarno restrukturiranje privrede dogo-
dilo se tokom Drugog svetskog rata naporom nacija koje su bile
u ratu. Tokom tog rata dolo je do primene glavnog otkria iz
veoma apstraktnog naunog polja atomske fizike. Sve do sredine
tridesetih godina atomska fizika inila se isuvie apstraktnom i
udaljenom od praktinih aplikacija, ak i od strane nekih uvenih
naunika, poput Radeforda. U SSSR naunicima je jednostavno
bilo zabranjeno da se bave atomskom fizikom. Umesto toga, bilo
im je nareeno da se bave nekim praktinijim istraivanjima. I
pored svega, do poetka Drugog svetskog rata nova otkria su
atomsku fiziku nainila veoma atraktivnim poljem istraivanja,
to je rezultiralo atomskom bombom 1945. godine.
Holinger (Hollinger 1995) u svojoj kulturno-program-
skoj analizi polazi od tekstova amerikih intelektualaca tokom
etrdesetih, pedesetih i ezdesetih godina prolog veka u kojima
je ovaj nauno orijentisani kulturni program branjen. Zato je lo-
gina poetna taka Holingerove analize Merton, koji je pisao o
odnosu demokratije i nauke (1942/1973). Pored Mertona, naunici
i intelektualci koji su oko 1945. godine bili ukljueni u ove bor-
be u amerikoj kulturi bili su: Don Djui, Ernest Nejgel, Robert
Makajver, Melvil Herskovic, Margaret Mid i drugi. To su bili po-
bornici demokratije i borci protiv faizma, religijskih predrasuda,
provincijalizma i totalitarizma. U to vreme su brojni ameriki
katoliki intelektualci poeli da govore o obaveznoj ulozi reli-
gije u stvaranju vrednosti i o sutinskom doprinosu demokratiji,
naroito od strane hrianske religije. (Hollinger 1995: 442) Oni
su nauku optuivali za ruenje sekularnih vrednosti.
Holinger podsea da su mnogi ameriki katoliki asopisi
u najmanju ruku bili naklonjeni Musolinijevoj invaziji na Etiopiju
(1935) i Franku u paniji (1936). U Njujorku je Bertrandu Raselu
oduzet fakultetski angaman na osnovu privatne tube katolikog
sudije, jer je Rasel bio ateista i seksualni liberal. esto se zabo-
ravlja da je tadanje poimanje hrianske kulture ukljuivalo
u sebe i snane antisemitske barijere za zapoljavanje Jevreja

87
u viem obrazovanju, naroito u humanistikim disciplinama i
drutvenim naukama. (str. 443)1
Veoma bitan dogaaj po zavretku Drugog svetskog rata
bio je objavljivanje Crvene knjige (General Education in a
Free Society) na Harvardu, kojom je definisano ameriko visoko
obrazovanje od 1945. i tokom ezdesetih godina. U ovom izve-
taju nauka je identifikovana kao osnova duhovnih vrednosti
demokratskog humanizma. (str. 445) Tako je formulisan nauni
stav, o kojem su ranije pisali ljudi poput Dejmsa i Djuia2. U to
vreme (1946. godine) Dejms Konant je odrao predavanja od
kojih je kasnije nastala knjiga On Understanding Science (Conant
1947/1951), u kojoj je u istoriji nauke promovisan metod sluaja.
Istorijski znaaj ove knjige je daleko vei. Konant je govorio o
sekularnoj kulturi i pokuavao da ubedi savremenike u to da je
amerikom drutvu neophodna nauka kako bi se odrale drutve-
ne vrednosti koje je hrianstvo propovedalo. Na pitanje zbog ega
su ljudi u dananjem drutvu izgubljeni, Konant je imao specifi-
an odgovor: ti ljudi nisu uspeli da asimiliraju nauku u kulturu.
On (Conant 1944, 1948) je insistirao na tome da se o budunosti
1
Rasel nije jedini koji je imao loe iskustvo zbog tadanjeg stanja
u SAD. U martu 1948. godine Edvard Kondon je od strane potkomiteta koji
je istraivao antiamerike aktivnosti proglaen slabom karikom amerike
atomske bezbednosti. U pitanju je bila danas moda najpoznatija afera anti-
komunistikih maltretiranja amerikih naunika. Na osnovu studije sluaja
Kondona Desika Vong eli da ispita odnos izmeu politike Hladnog rata,
nauke i vlade SAD, odnosno kao posledicu toga da ispita reakciju amerike
naune zajednice na antikomunizam (Wang 1992).
2
Maliken (Mulliken 1937) definie nauni stav kao stav u kojem
je najvea vrednost povezana sa idejom objektivne istine. (str. 66) Sa tom
verom povezan je i temeljni skepticizam, jer je odavno poznato da nauka, tj.
naunici, mogu da (po)gree. U neku ruku, nauni stav je slian intelektualnom
stavu. To je mentalno stanje koje se nikad ne realizuje u potpunosti u praksi. . .
(str. 66) U njemu su uvek prisutne i emocije. Najpoznatija knjiga pod naslovom
Scientific Attitude potie od Vodingtona (Waddington 1941/1948) i na momente
podsea na neke Mertonove ideje o nauci i demokratiji iz istog perioda.
Govorei o racionalnosti u socijalnom svetu Alfred ic je opisao
naunu aktivnost na sledei nain: Nauna aktivnost kao socijalni fenomen
je jedna stvar, specifini stav koji naunik mora da prihvati prema problemu je
drugi. Shvaen kao isto ljudska aktivnost nauni rad se razlikuje od ostalih
ljudskih aktivnosti samo po injenici da konstituie arhetip za racionalnu in-
terpretaciju i racionalnu akciju. (Schuetz 1943: 134)

88
amerike nauke moe govoriti samo preko odreenih pretpostavki
o tome kako e SAD izgledati u naredne dve decenije. Napredak
nauke podrazumeva slobodno drutvo i slobodnog naunika koji
nije pod kontrolom dravnog aparata. Konant je bio ubeen da e
Amerika biti slobodno drutvo koje e uspeti da pobedi Nemaku
i Japan u Drugom svetskom ratu1.
Tokom pedesetih godina globalni kontekst amerikih kul-
turnih borbi obezbedila su deavanja u SSSR (Hollinger 1995).
Dok je u SAD podrka nauke dolazila u najveoj meri od strane
privatnih ili dravnih univerziteta, privatnih interesa ili velikih
korporacija, u SSSR ta podrka je dolazila od strane drave koja ju
je i usmeravala u skladu sa dravnim planovima i politikom. Haris
(Harris 1959) smatra da je Rusija kaskala za Zapadnom Evropom
po mnogo osnova. Prvo, Zapad je doiveo religijske revolucije u
vidu reformacije i kontrareformacije (16. i 17. vek), ekonomsku
revoluciju koja je otvorila vrata industrijskoj revoluciji (18. vek),
politike revolucije ka demokratiji u Francuskoj i Americi (18.
vek) i intelektualnu revoluciju u vidu prosvetiteljstva (18. vek).
Ovi dogaaji su se u Evropi odvijali vekovima, dok su se u Rusiji
dogodili za vreme jedne generacije, sa velikim zakanjenjem i
daleko veim intenzitetom.
U SSSR oficijelna nauna doktrina postalo je naelo
nauka kao direktna produktivna sila (1956. godine) i nauka je
smatrana za kljuni faktor ekonomskog uspeha. Mirski napominje
da izgradnja SSSR-a ne bi bila mogua bez razvijene naune eko-
nomske osnove. (Mirsky 1972: 281) Istraivanja o samoj nauci
u poetku su se kretala u okvirima organizacije naunog rada,
zajedno sa njegovim socijalnim i ekonomskim primenama. Poet-
kom dvadesetih i tokom tridesetih godina prolog veka istraiva-
nja o nauci su u SSSR bila izuzetno stimulativna i veoma uticajna.
Tako je nastala i nauka o nauci koja je trebalo da prouava samu
nauku i da je usmerava. Zaetak nauke o nauci moe se locirati
u Prag 1959. godine, gde je slavljena dvadesetogodinjica knjige
The Social Function of Science Dona Dezmonda Bernala. Sam

1
Konantovi tekstovi su izvrili veliki uticaj na sociologiju, filozofiju
i istoriju nauke (Conant 1947/1951, 1948, 1954).

89
naziv nauka o nauci (naukovedenie) odabran je u junu 1966.
godine na simpozijumu u Ljvovu1.
Hemurgija u SAD nije ispunila oekivanja koja su za
nju bila vezana, ali postojao je jo jedan nauni program koji se
pokazao kao veoma efikasan. U pitanju je nemaka hemija. To-
kom prve treine 20. veka Nemci su razvili tehnologije kako bi
sintetizovali materijale koji su bili potrebni ekonomiji u ratu i u
miru. Ovo je omoguilo dravi da preivi doba imperijalizma i
dva rata. U Nemakoj je nauka viena kao sredstvo ekonomskog
progresa (Cholakov 2000).
Hemija je vekovima bila vezana za nacionalne interese.
Ova tradicija je poela sa Glauberom u 17. veku, a nastavila sa
Libigom sredinom 19. veka. Libig je prigovarao nemakoj hemiji
da je isuvie asocijalna, odnosno isuvie teorijski nastrojena
i nezainteresovana za potrebe drutva. Nemaka je nedostatak
kolonija i prirodnih resursa nadomestila hemijskom sintezom i
postala gotovo sama sebi dovoljna u pogledu sirovina. Krajem 19.
veka Adolf fon Bajer je uspeo da sintetie indigo, to je dovelo do
kolapsa britanskih plantai indiga u Indiji. Industrija sintetikih
boja je delo Perkina iz Velike Britanije, ali je usavrena u Nema-
koj. Haber-Boov proces sinteze nitrata prekinuo je zavisnost Ne-
make od uvoza iz ilea i obezbedio je municiju za Drugi svetski
rat (Cholakov 2000).
Kao to se moe videti, kraj 19. veka predstavlja doba
imperijalizma i svet je bio podeljen u borbi za resurse. Zbog toga
ne udi to su mnoge nacije svoje nade uloile u nauku i smatrale
je za beskrajnu ili za direktnu produktivnu silu. U takvim okol-
nostima odvijao se razvoj istorije i sociologije nauke.

1
Dobrov (1966/1969) prua dobru ilustraciju ime se nauka o
nauci bavila: nauno-tehnikim progresom i uopte razvojem nauke, naunim
kadrovima, problemima naune organizacije rada naunika, planiranjem raz-
voja nauke itd. On smatra da je vreme u kojem je pisao zrelo za raanje nove dis-
cipline opteg poznavanja nauke (str. 203). U skladu sa tadanjom doktrinom
u SSSR-u autor knjigu zapoinje Bejkonovim reima: Nauka je snaga!

90
 2. Uticaji marksizma, Manhajma, Hesena i Bernala
[N]epoznavanje nauke znai neuspeh da
se razumeju faktori koji su u osnovi kljunih
dogaaja naeg vremena. Istorija poslednjih
nekoliko godina trebalo je da nam pokae da
nije vie stvar izbora, ve apsolutno neophodno
da se nauka razume, ceni i efektivno koristi.
[Bernal 1945: 474]
Sociologija je pre Drugog svetskog rata u SAD bila insti-
tucionalno relativno dobro uspostavljena. Gotovo na svim vode-
im univerzitetima postojali su departmani sociologije, iako je na
dubljem nivou intelektualnog sadraja i strukture same discipline
bilo daleko manje jedinstva, to neki pripisuju optim obelejima
stanja misli o oveku i drutvu. (Parsons and Barber 1948: 245)
Isto tako, sociolozi kao profesionalna grupa nisu bili u povoljnoj
poziciji, jer je u to doba [p]sihologija . . . bila osnovni posrednik
izmeu biolokih nauka i polja socijalnog ponaanja. (str. 246)
Najue povezana disciplina sa sociologijom nauke jeste
istorija nauke. Ako se zna da je Sarton bio jedan od lanova ko-
misije za odbranu Mertonove doktorske disertacije i da ju je on
prvi put i objavio, onda ne udi rana povezanost i isprepletenost
ove dve discipline i ljudi koji su se njima bavili.
Rana sociologija nauke razvijala se u okviru filozofskih
debata koje su se ticale prirode nauke i drutvenih osnova znanja
uopte. Sve do sedamdesetih godina prolog veka gotovo da je
bila sinonimna sa mertonovskom paradigmom, to je ve reeno.
Danas je sociologija nauke deo interdisciplinarnog polja koje se
zove socijalne studije nauke, a veoma su uobiajene estoke de-
bate i oko filozofskih i metateorijskih problema. Nema nikakvih
znakova da e se u skorije vreme pojaviti ujedinjena paradigma
koja bi mogla da uredi danas izuzetno raznoliko polje, iako postoje
odreeni pokuaji da se napravi izvesna sinteza ovih orijentacija.
Glavna obeleja sociologije nauke dugo su bili (i jo uvek jesu)
diverzitet i konflikt, to Kolins i Restivo (Collins and Restivo
1983: 185) tumae kao znak intelektualne vitalnosti i kao kljuni
faktor za budui razvoj discipline.

91
 U vreme konstituisanja sociologije nauke dominantne
kognitivne orijentacije bile su pozitivizam, marksizam i funkci-
onalizam, to ne iskljuuje eventualna meusobna preklapanja.
Pozitivisti (najire gledano) su teoretiari koji tvrde da se naune
injenice tiu stvarnog spoljanjeg sveta, da su samo u nekoj meri
posredovane neinduktivnim logikim i matematikim oblicima
znanja, i da ne zavise (makar ne u nekom znaajnom obimu) od
refleksija drutvenih stvarnosti. Rani oblici opozicije pozitiviz-
mu nalaze se kod Kanta i Hegela, iako je Kant svojom identi-
fikacijom apriornih kategorija razumevanja eleo da uspostavi
osnovu empirijske nauke. S druge strane, Hegel je bio jedan od
prvih filozofa koji je izrazio otvoreno neprijateljski stav prema
modernoj nauci, smatrajui nauku otuenjem Duha od njegovog
pravog lica. Njegova istorijski orijentisana kritika otvorila je put
Marksovim materijalistikim argumentima da su ideje socijalno
determinisane.
Sasvim u protivstavu prema nemakoj filozofiji,
koja sa neba na zemlju silazi, ovde se sa zemlje nebu
uzdie. To jest ne polazi se od onoga to ljudi kau, to
sebi uobraavaju, sebi predstavljaju, niti od reenih,
miljenih, uobraenih, predstavljenih ljudi, da bi se,
poavi od toga, dolo do realnih ljudi; polazi se od
stvarno delatnih ljudi i njihovim stvarnim ivotnim
procesom se takoe objanjava razvitak ideolokih
odraza i odjeka ovog ivotnog procesa. I mutne tvo-
revine u mozgu ljudi su nuni sublimati njihovog
materijalnog ivotnog procesa koji se da empirijski
konstatovati i sa svojim materijalnim pretpostavkama
povezati. Moral, religija, metafizika i ostala ideologi-
ja, i njima odgovarajue forme svesti gube time svaki
dalji privid samosvojnosti. Nemaju oni istorije, nema-
ju razvitka, ve ljudi koji razvijaju svoju materijalnu
proizvodnju i svoje materijalno optenje menjaju sa
ovom svojom stvarnou takoe i svoje miljenje i pro-
izvode svoga miljenja. Svest ne odreuje ivot, ve
ivot odreuje svest. U prvom nainu gledanja polazi
se od svesti kao ive individue, a u drugom nainu
gledanja, koji odgovara stvarnom ivotu, polazi se

92
 od samih stvarnih ivih individua i na svest se gleda
samo kao na njihovu svest. [Marks i Engels 1846/1964:
2223; kurziv u originalu]
Marks je ideje odreene epohe shvatao kao posledicu
organizacije sredstava intelektualne produkcije. Njegov cilj bio
je da preko materijalne osnove znanja pokae da su ideje funkcije
politikih ideologija. Najvei uticaj u sociologiji nauke marksi-
zam je ostvario idejom da su oblici znanja direktne refleksije
ekonomske organizacije ili interesa i pogleda na svet odreenih
drutvenih klasa. U stratifikovanom drutvu svi ljudi se raaju
u odreenim klasama, iji pripadnici imaju odreene interese,
vrednosti, verovanja, oekivanja itd. Pripadanje klasi utie na pri-
stup drutvenog naunika, ali to ne podrazumeva nepremostivost
ovih poetnih ogranienja, niti to da klasa misli kroz naunika.
Jednostavno, pogreno je tvrditi da sve ideje bivaju stvorene iz
ekonomske osnove drutva. Postavlja se pitanje uticaja Marksa (i
Engelsa) u sociologiji nauke, jer je njihova teza o socijalnoj uslov-
ljenosti ideja prilino nejasna i nesistematina. ta uopte znai da
drutveno bie determinie svest? Da li to znai da drutvo kao
celina izaziva mentalne procese ili da socijalna pozicija individue
i ponaanje snano utiu na nain njenog miljenja?
Dvadesetih godina prolog veka eler i Manhajm razma-
trali su ideju da je znanje refleksija drutvene strukture. Nijedan
od njih dvojice nije bio marksista, ali su obojica bili pod uticajem
intelektualne atmosfere u kojoj je marksizam bio veoma aktuelan.
Manhajm (Mannheim 1936) se naroito suprotstavljao marksizmu
i nekim relativistikim implikacijama marksistikih argumenata,
jer on objektivnu istinu smatra produktom slobodne inteligencije.
Matematika i nauka izlaze iz dometa sociolokog objanjenja, jer
predstavljaju isto i samoevidentno znanje. U dotadanjoj soci-
ologiji znanja nije bilo veeg interesovanja za nauku i nauno
znanje. Jedan od prvih autora koji su se zainteresovali i za tu
stranu problema bio je pengler.
pengler (Spengler 191822/1928) je poticao iz istog inte-
lektualnog miljea, ali je govorio o matematici kao kulturnom pro-
duktu istorijskog etosa odreenih civilizacija1. Njegovo miljenje
1
pengler (Spengler 191822/1928) je pisao o tome da ne postoji,

93
nije imalo uticaja na sociologiju znanja, delimino i zato to ove
ideje nije povezao sa odreenim klasama ili institucijama. Ipak,
izvrio je uticaj na pripadnike antinaune orijentacije u sociologi-
ji. Nekoliko godina nakon Manhajmovog dela (Mannheim 1936)
marksisti poinju da ulaze na teritoriju same nauke. Jedan od pr-
vih pokuaja, koji je svakako i najpoznatiji, jeste pokuaj Borisa
Hesena (Hessen 1931/1980), koji je izvrio dosta veliki uticaj na
Mertonove rane radove1. Tokom dvadesetih godina prolog veka
marksistiki orijentisani istoriari nauke pokazivali su veoma
malo interesovanja za istu istoriju nauke. Glavna interesovanja
bila su povezana sa epistemolokim dilemama moderne nauke,
jer su pod uticajem Lenjina mnogi od njih pokuavali da ponude
dijalektiko-materijalistiku interpretaciju moderne revolucije u
fizici (Vucinich 1982). Vuini pokazuje kako su reakcije Sovjeta
na Ajntajnove teorije uvek u sebi imale poreenje sa dijalektikim
materijalizmom. Teorije su se na osnovu toga i procenjivale u
kojoj meri su usklaene sa ideologijom.
Hesenov tekst predstavlja prvi sistematski pokuaj mark-
sistike interpretacije naune revolucije u 17. veku. Sutina je u
nastojanju da se pokae kako su teorijske ideje Principia produkt
Njutnovih pokuaja da pronae sistematska reenja za potrebe

niti moe da postoji, broj kao takav (str. 59; u originalu kurzivom) i da zato
imamo razliite tipove matematike (indijsku, arapsku, klasinu i zapadnu). Sve
te razliite matematike zavise od kulture u kojoj su ukorenjene: Ne postoji
matematika, ve samo matematike (str. 60; u originalu kurzivom) i zato je
matematika umetnost (str. 62).
1
Posvetiemo panju i Hesenovoj biografiji iz dva razloga. Jedan
je to nam ona dosta toga moe rei o okolnostima u kojima je Hesen radio,
a drugi je to Mili (1995) istie kako mu ona nije bila dostupna (str. 82n75).
Meutim, ova tvrdnja je u najmanju ruku udna, jer ve na sledeoj strani (str.
83) Mili kritikuje jednu analizu Hesenovih motiva za pisanje rada o Njutnu
(Graham 1985) i tvrdi kako u lanku nisu navedeni pouzdani izvori za ovakvo
tumaenje Hesenovih linih pobuda, te je tumaenje neubedljivo. (Mili 1995:
83) U fusnoti (str. 83n81) on tano navodi bibliografske podatke rada (Graham
1985), ali sasvim pouzdano se moe utvrditi da taj rad nije itan, jer se u njemu
nalazi biografija Hesena. to se tie kritike da je tumaenje Grejema neubedljivo
i da nije dovoljno potkrepljeno, ni ona ne stoji, niti se moe uzeti u obzir kao
relevantna, jer se ne nude nikakva kritika opovrgavanja, ve puko odbacivanje
i negiranje analize. Pitanje je koliko je sutina tumaenja adekvatna, ali ne
mogu se dovoditi u pitanje brojni izvori na koje se Grejem poziva.

94
tadanje tehnologije. Hesenov rad je izazvao razliite reakcije u
SSSR, ali tamo se dugo godina niko nije ozbiljno bavio metodo-
lokim i teorijskim aspektima njegovog rada. Rad je na engleskom
tampan 1931. godine, u zbirci Drugog meunarodnog kongresa
za istoriju nauke i tehnologije, odranog u Londonu. Na ruskom
je rad tampan dve godine kasnije. Hesen je izabran za dopisnog
lana Ruske akademije nauka 1933. godine, to je bila potvrda
njegovog pionirskog rada iz marksistike istorije nauke. Tek 1934.
godine u SSSR izlazi jedna kritika njegovog rada, gde mu se za-
mera na tome to je govorio o mehanikim i formalnim vezama
izmeu Njutnovih teorijskih ideja i tadanjih tehnolokih potreba i
to nije analizirao procedure translacije tehnikih potreba u nau-
ne probleme. Takoe, nema odgovora na pitanje koji su to uslovi i
izbori od Njutna nainili vou u novim oblastima susreta nauke i
tehnologije (Vucinich 1982: 128).
Hesen je roen 1893. godine u jevrejskoj porodici srednje
klase. U srednjoj koli ga je zainteresovala politika. Studirao je
fiziku u Edinburgu 191314. godine i u Petrogradu tokom Prvog
svetskog rata. Nakon Revolucije bio je vojnik u Crvenoj armiji,
a kasnije je bio profesor fizike na univerzitetu u Moskvi. Tokom
nekoliko poslednjih godina ivota radio je u Institutu za fiziku
Akademije, gde je direktor bio Sergej Vavilov, budui predsednik
Akademije i brat Nikolaja Vavilova, koji je kasnije bio u Londonu
sa Hesenom (vidi Joravsky 1965; Kojevnikov 1996).
Hesenovo pojavljivanje na skupu u Londonu bilo je ati-
pino u odnosu na ono ta je radio u SSSR, jer on nije objavljivao
radove o socijalnom kontekstu nauke, ve se bavio odbranom te-
orije relativiteta i kvantne mehanike od vulgarnih marksistikih
kritika (Graham 1985; Vucinich 1982). U tim radovima zagovarao
je tezu da je mogue napraviti razliku izmeu intelektualnog sa-
draja teorije i socijalnog konteksta u kojem je ona proizvedena.
Hesen je tada u SSSR imao politikih problema. Bio je marksi-
sta intelektualac iz postrevolucionarnog perioda, ali sada mu je
pretila opasnost od nove generacije dogmatiara pod protekcijom
Staljina. Umro je 1938. godine u zatvoru kao rtva staljinistikog
reima. U Londonu je na pomenutoj konferenciji prisustvovalo

95
osam Sovjeta, od kojih su svi osim dvojice zavrili na slian nain,
ukljuujui Buharina i Vavilova (Graham 1985: 708).
Kada je Hesenova karijera uzimala zamaha, tokom ranih
dvadesetih godina, politika i ekonomska kontrola bila je fleksi-
bilnija od one koja je nastala ubrzo nakon povratka iz Londona.
Fiziari u SSSR vodili su estoke debate oko teorije relativiteta i
kvantne mehanike. Kritike su dolazile od starijih fiziara koji nisu
mogli/eleli da se prilagode novim teorijama i od strane radikalnih
marksistikih ideologa koji su verovali da su obe teorije ispunjene
idealistikom buroaskom filozofijom. Teorija relativiteta je bila
estoko kritikovana, jer je Ajntajn esto pominjao uticaj Maha,
koga je Lenjin esto kritikovao u svojim delima (str. 710; vidi i
Graham 1966; Feyerabend 1966).
Dalja analiza ne zasniva se samo na injenicama i Grejem
nudi svoju interpretaciju Hesenovih motiva za pisanje rada o Njut-
nu. On zakljuuje da je Hesen zapravo eleo da zatiti marksizam
preko odbrane teorije relativiteta. Njegova briga bila je zasnovana
na pretpostavci o tanosti teorije relativiteta. Ukoliko se negira
njena uskladivost sa marksizmom, kako e onda marksizam moi
da se odbrani od nje ukoliko se pokae da je Ajntajnova teorija
tana? Zato se zalagao za razdvajanje teorije i filozofskih inter-
pretacija, emu e se vratiti u svom radu o Njutnu.
Hesen i njegovo shvatanje fizike kritikovani su na kon-
ferenciji o stanju sovjetske filozofije, koja je odrana od 17. do
20. oktobra 1930. godine. On je bio prisutan, ali je u konanoj
pismenoj verziji konferencije dva puta cenzurisan kada je go-
vorio o teoriji relativiteta i o kvantnoj mehanici (Graham 1985:
712). Milievo kritikovanje potkrepljenosti Grejemove analize
nije odrivo zbog injenice da je Grejem u nekoliko navrata
razgovarao sa Arnostom Kolmanom, filozofom nauke koji je u
vreme odravanja konferencije u Londonu bio odreen od strane
Komunistike partije da bude predvodnik grupe Sovjeta. Reeno
mu je da posebno pazi na Buharina i Hesena, koji su navodno ve
ispoljavali ideoloke devijacije i bili pod sumnjom. Odlazak u
London bio je test za njihovu ideoloku ortodoksiju.
etiri lana sovjetske delegacije (meu njima su bili i
Hesen, Buharin i Kolman) imala su nareenje od Politbiroa da

96
naglase marksizam u svojim izvetajima, dok je ostalim lanovi-
ma, koji nisu bili u partiji (gde je spadao Vavilov), bila doputena
vea sloboda u odabiru tema. Buharin se nije drao nareenja,
Hesen jeste (str. 713). Nikolaj Buharin je odrao govor Teorija
i praksa sa stanovita dijalektikog materijalizma. Objasnio je
kako se u sovjetskoj nauci odigrava revolucionarna unifikacija
teorije i prakse koja e eliminisati jaz izmeu intelektualnog i
fizikog rada. Ta unifikacija predstavlja ulazak masa u kulturnu
arenu i transformaciju proleterijata iz objekta u subjekt kulture, a
sve to je omoguio nauni metod. Glavni primer koji je Buharin
naglaavao bila je poljoprivreda (Roll-Hansen 2005). Sa ovim in-
formacijama na umu itava konferencija, odnosno nastup Sovjeta,
moe da se sagleda u potpuno drugaijem svetlu nego to se to
na prvi pogled ini. Naunici koji nisu pripadali partiji zaista su
manje ili nimalo panje posveivali politici.
U vreme kada je otiao u London Hesen je bio u tekoj
situaciji i ovo je bila prilika da trasira svoju buduu karijeru. Kol-
man je kao naunik, ali i ovek partije, bio zadovoljan Hesenovim
radom u kojem nije bilo govora o teorijskoj matematici i fizici kao
u njegovim prethodnim radovima. U izlaganju je veoma naglaena
uloga prakse u odreenju teorije. Hesen je posluao Staljinove na-
redbe oko toga da se naglasi i uloga tehnologije. Njutnova teorija
jeste apstraktna, ali njeno jezgro potie od tehnikih problema
nastalih u industriji i trgovini tokom 17. veka. U radu se na mno-
gim mestima poziva na Marksa, Engelsa i Lenjina (vidi Hessen
1931/1980).
U ranijim radovima on je naglaavao logiku i filozofiju, a
ne tehnologiju. Samo jedna stvar je zajednika radovima pisanim
pre Londona i onom izloenom u Londonu, a to je razdvajanje
vrednosti naune teorije od ideolokog okvira u kojem se ona
razvila (Graham 1985: 716). Po Grejemovom tumaenju, Hesen
je imao dva cilja koja je eleo da postigne ovim radom. Prvi je
bio da demonstrira sopstvenu marksistiku ortodoksiju koju su
mu mnogi kod kue odavno osporavali. Drugi je bio da odbrani
nauku od ideolokih iskrivljenja, isticanjem potrebe odvajanja
Njutnovih dostignua u fizici od ekonomskog poretka u kojem
su ona nastala i filozofskih i religijskih zakljuaka koje su Njutn

97
i mnogi njegovi savremenici izvlaili iz naune teorije. Ako bi
pokazao da ovo vai za Njutna, pretpostavljao je da e njegovi
kritiari uvideti da to vai i za Ajntajna. Kao to se Njutnova
fizika razvila u merkantilistikoj Engleskoj, a niko od Sovjeta
nije opovrgavao Njutna, tako su se teorije Bora i Ajntajna razvile
u imperijalistikoj Evropi, to bi moda moglo da natera mnoge
kritiare da na objektivniji nain sagledaju ove teorije. Implicitna
poruka je, po miljenju Grejema, bila: Ono to vi radite Ajntajnu
i Boru, ja mogu da uradim Njutnu1.
Hesen je kritikovao Njutnova religijska uverenja, sma-
trajui da time ukazuje na odvojenost ideologije i fizike. Analizu
koju je on sproveo na Njutnovim njegovi protivnici su sprovodili
na Ajntajnovim radovima. Meutim, on iz svoje socijalne analize
Njutnovog rada nije izvlaio iste zakljuke kao to su to protiv-
nici u SSSR inili Ajntajnu. Hesen je eleo da napravi razliku
izmeu socijalnog porekla nauke i njene kognitivne vrednosti.
(str. 718) Smatrao je da svojim radom brani i Njutna i Ajntajna,
jer je lake bilo ubediti protivnike da je Njutnova fizika tana,
iako je produkt buroaske kulture, nego da je to i dalje pokuavao
sa Ajntajnom.
Vuini smatra da nesporno moemo da zakljuimo dve
stvari. Prvo, da je to i prvi i poslednji pokuaj objanjenja razvoja
nauke preko klasinog marksizma, a drugo, da nijedan teoretiar
na Zapadu nije pomiljao da u potpunosti odbaci Hesenove pro-
vokativne analize. Tokom naredne dve decenije istoriari nauke
u SSSR-u su izbegavali pozivanja na njegov rad. Ona su poela
tokom ezdesetih godina, ali samo usputno i tek 1978. godine u
SSSR se pojavio rad koji ga je u potpunosti rehabilitovao (Vuci-
nich 1982: 130). Danas teoretiari koji se bave Njutnovim radom
njegove analize smatraju neadekvatnim.
Za marksistike ideologe nauka koja se razvija u okvirima
socijalistikih sistema dugo vremena je smatrana superiornom
u odnosu na kapitalistiku nauku. To je zato to kapitalizam
1
O poznatoj analizi drutvenih korena Ajntajnove teorije vidi
(Feuer 1971a, b). Sutina ovog poznatog teksta je u elji da se pokae da jed-
nom psiholoki zaeta teorija ne moe u potpunosti da se objasni injenicama i
logikom, jer to nisu jedini kauzalni agensi u artikulaciji naunih teorija.

98
eksploatie naunika i na lo nain koristi nauna saznanja, dok
socijalizam navodno obezbeuje pun razvoj nauke. Snaga ovih
ideolokih zabluda najbolje se ogleda u injenici da su i nakon
afere sa lisenkoizmom u SSSR-u preovladavala ekstremna ekster-
nalistika objanjenja naunog razvoja. Tehnologija i ekonomija su
i dalje smatrane za najvanije faktore razvoja nauke (Josephson
1985).
Grejem je pokuao da Borisu Hesenu uradi ono to je
Hesen pokuao da uradi Njutnu, odnosno, da pokae kako je nje-
gov rad ukorenjen u politici i ekonomiji. Smatra da se Hesenov
rad adekvatnije moe razumeti kao rezultat njegove specifine i
ugroene situacije u SSSR-u nego kao model marksistike analize
nauke, bilo vulgarne, bilo sofisticirane. Ovde nastaju problemi
konstruktivistikih analiza u sociologiji nauke. Istorijski kontekst
itave prie ne moe se osporiti, ali problematino je tumaenje
Hesenovih motiva od strane Grejema. Sam Hesen o tome nikad
nije govorio, tako da ne moemo da znamo u kojoj meri Grejemov
rad ima veze sa pravim motivima Hesena.
to se tie same tematike Hesenovog (Hessen 1931/1980)
rada, u njemu se zagovara teza da je Njutnov rad bio pod velikim
uticajem njegove (Njutnove) klase i vremena i da je njegov nauni
rad pokuaj da se ree tehnoloki problemi koje je nametnuo razvoj
kapitalizma. U ovoj tezi ima istine, jer se Njutn bavio problemima
koji nisu ni postojali pre modernog doba. Uspeh njegovog rada
moe se delimino objasniti njegovom korisnou tehnologiji i
ekspanziji kapitalistike industrije.
U tehnikom pogledu rad je prilino neobian po dana-
njim standardima, jer nema bibliografskih podataka. Mili (1995:
82n76) napominje da je neto kasnije objavljeni rad na ruskom
jeziku sadrao reference, ali koje nisu u neposrednoj vezi sa sa-
mim radom. Prema dananjim standardima Hesenov rad vei broj
autora (npr. Hall 1963) tumai kao izraz vulgarnog marksizma,
dok se Frojdental (Freudenthal 2005) ne slae sa takvom ocenom
i zalae se za odmereniju kritiku.
Hesenove analize ne ukazuju na to da Njutnovo nauno
postignue ima socijalni sadraj. Tekoa njegovog objanjenja
lei i u injenici da je Njutn jedini u svom vremenu kao pripadnik

99
odreene klase doao do novih saznanja. Ili: zbog ega Njutn
nije bio inenjer ako ga je toliko interesovala industrija (i njeni
problemi)? I kako to da je ista klasa proizvela jednog Hobsa,
ateistu, ali i Njutna, duboko religioznog oveka? Sve ovo samo
demonstrira da individualni mozak, kao i drutvene grupe, utie
na (naune) ideje.
[I]ako su okolnosti dovele do porasta broja naunika i
tako ubrzale razvoj srodnih podruja, nema nikakvih dokaza
da su ove okolnosti znatno uticale na sadraje naunih ideja.
Postoji ak i izvesna sumnja u jednostavan odnos izmeu
potranje za odreenim tipovima znanja u praktine svrhe i
obima relevantne naune aktivnosti u nekoj dravi. Na primer,
panci i Portugalci, koji su bili meu vodeim moreplovcima
tokom perioda rasta nove astronomije, malo su doprineli
razvoju te astronomije, dok su Poljaci i Nemci, delimino
zarobljeni kopnom, igrali centralnu ulogu, jer su ideje Koper-
nika i Keplera postavile okvir za naunu revoluciju. [Ben-
-David 1971: 1213]
Na kasnije istraivae u SSSR-u veliki uticaj su izvrile
publikacije Prajsa, ali naroito Bernala (19011971), koji je danas
ostao upamen kao najpoznatiji predstavnik marksizma u izua-
vanju nauke. Na njega je posebno uticala konferencija Drutva
za prouavanje istorije nauke i tehnologije na kojoj je uestvovao
Hesen1.
Moderna nauka je stvorena od strane istog po-
kreta koji je stvorio kapitalizam. Ona je snano po-
vezana sa idejama individualne inicijative i slobode
miljenja. Ipak, rezultat kombinacije naune tehnike i
kapitalistike ekonomije bio je stvaranje nacionalnih
i nadnacionalnih monopola, u ijem rastu su stare in-
dividualistike metode industrije uglavnom nestale.
Moderna nauka sa svojom skupom opremom, njena
potreba za sloenom organizacijom i njen blizak odnos
1
Hesenov rad nije izvrio vei uticaj u SSSR, ali jeste u Engleskoj.
Uticao je na Bernala i Holdejna, dok je izazvao kritike Klarka i Baterfilda.
Moda danas Hesenova analiza zaista deluje zastarelo, ali stavljena u kontekst
kada je pisana, uzimajui u obzir velika imena na koja je uticala, ne moe se
rei da je u pitanju samo jedan obian rad. Ako se Hesenu ne odaje priznanje
za rad u teorijskom smislu, u istorijskom se to ne moe osporiti.

100
 sa industrijom nisu se, zaista, ak ni pre rata slagali sa
liberalnom idealistikom slikom. Nezavisni naunici
su uglavnom nestali. [Bernal 1945: 475]
Bernalov istorijski uticaj gotovo je nemogue preceniti
(vidi Teich 1990). On se bavio kristalografijom i njegov rad je u
velikoj meri potpomogao otkriu strukture proteina, DNK i RNK.
Jedan je od pionira molekularne biologije i mnoge njegove kolege
pretpostavljaju da nije dobio Nobelovu nagradu samo zato to je
bio militantni komunista (vidi Bunge 1992: 529). Bernal i njegovi
saradnici bili su umereni marksisti u sociologiji nauke. Preciznije
reeno, oni i ne spadaju u sociologiju nauke, jer ih je interesovala
istorija nauke i drutvena politika nauke. Naglaavali su drutvene
uslove naunog istraivanja, razne aktualne i potencijalne (zlo)
upotrebe nauke, ali nisu tvrdili da matematika i prirodne nauke
imaju drutveni sadraj.
Interesovanja prvih istoriara nauke prvenstveno su bila
praktina, a ne teorijska, jer ih je najvie brinula primena nauke
(snano su se protivili upotrebi atomske bombe). Interesantno je
to to niko od Bernalovih saradnika nije bio drutveni naunik
po osnovnom obrazovanju. Jedino je Nidam postao profesionalni
istoriar nauke, dok je Prajs iz fizike uao u sociologiju i istoriju
nauke, ali njih dvojica i nisu bili ortodoksni marksisti. Nesporno je
da je nevidljivi koled oko Bernala proizveo mnogo interesantnih
ideja koje su kasnije usvojene od strane sociologije nauke. Za
razliku od proponenata nove sociologije nauke, koji su najvie
godinu dana provodili poseujui laboratoriju, ovo su bili priznati
naunici koji su znali o emu priaju ili piu, iako su ponekad
svoj rad posmatrali kroz optiku dijalektikog i istorijskog mate-
rijalizma, prilino grube i zastarele filozofije. (str. 52930) Od
marksistikih pokuaja danas su ostale samo neke opte ideje,
koje inae prihvataju svi oni koji izuavaju nauku, poput onih
da naunici ne rade u socijalnom vakuumu ili da je nauka veoma
vana socijalna institucija sa vanom drutvenom funkcijom.
Bez obzira na dananji relativno slab uticaj, Bernal si-
gurno ostaje kao jedna od najveih figura u prouavanju istorije
nauke (Ravetz 1981). Razlog slabog uticaja najveim delom potie
od njegove teorijske orijentacije, tj. marksizma. Problem sa mar-

101
ksistikim pristupom je u tome to on mora biti (preteno) ekster-
nalistiki, gde je nauka neka vrsta epifenomena klasnih sukoba
ili ekonomske superstrukture drutva. Zato se moemo sloiti
sa ocenom da ubedljiva marksistika istorija nauke jo uvek ne
postoji. (Westfall 1981: 403) Rast naunog znanja za marksiste
ostaje permanentna prepreka. Barber (1952/1962: 5758) po istom
osnovu kritikuje marksistiki pristup izuavanju nauke, zbog ne-
dovoljnog naglaavanja reciprociteta izmeu nauke i drutva.

3. Sarton, Merton, Barber, Ben-Dejvid i Prajs

Jednog dana pitao sam Mertona, Profesore
Merton, ako niko nije uradio adekvatan test DS i
A [Drutvene strukture i anomije], zato ga Vi
ne uradite sami ili u saradnji sa nekim drugim
[implicitno: sa mnom]? Mertonov odgovor me
je pratio svih ovih 40 godina. Rekao je: Stive,
koliko ljudi je u stanju da radi empirijske testove;
stotine ili hiljade? Koliko ljudi je sposobno da
razvije teoriju samo nekolicina. Testiranje ove
teorije ne bi bilo vredno troenja mog vremena
[implicitno: moda bi bilo vredno troenja tvog
vremena jer ne moe da pie teorijske radove
kao to ja mogu]. [S. Cole 2004: 835]
Nastanak sociologije nauke povezan je sa reakcijama na
pomenuti marksistiki program, a od naunih disciplina, najua
povezanost postoji sa istorijom nauke. U to doba istorija nauke
je sazrevala, a najvee zasluge za to pripadaju Dordu Sartonu
sa Harvarda i Linu Torndajku sa Kolumbije. Sartonov uticaj je
posebno interesantan zbog line i profesionalne povezanosti sa
Mertonom.
Formalno, istorija nauke poinje da se prouava na
Harvardu od 1911. godine pod nadzorom Lorensa Hendersona
(18781942), koji je bio hemiar po obrazovanju, a bavio se biohe-
mijom, fizikom hemijom, fiziologijom i sociologijom. Henderson
je ubedio tadanjeg dekana Harvarda, Lauela, da mu omogui
da pored kursa iz biohemije dri i kurs iz istorije nauke. U to
doba na Harvardu je Dozaja Rojs drao seminare iz filozofije

102
nauke, a postojao je i kurs iz istorije hemije koji je kod Teodora
Riardsa sluao Henderson, a kasnije i Dejms Konant. Henderson
je bio impresioniran radom Dorda Sartona, Belgijanca, koji je
u Briselu osnovao asopis Isis, tako da je na njegovu inicijativu
Sartonu omogueno da predaje dve godine na Harvardu. Nakon
1920. godine Sarton trajno naputa Belgiju i dolazi na Harvard.
Pored pomenutih velikana istorije nauke, u to vreme su na Har-
vardu radili i Vajthed i Lavdoj (Harvey 1999).
Dord Sarton (18841956) je roen u Gentu, u Belgiji.
Studirao je filozofiju, ali ju je ubrzo napustio (sa gaenjem)
kako bi se posvetio prirodnim naukama (Thackray and Merton
1972: 477). Studirao je i hemiju, kristalografiju, a potom i mate-
matiku, koju je i doktorirao 1911. godine. Veliki intelektualni uti-
caj na njega ostvarili su Kont, Dijem i Pol Teneri. Nauku je video
kao sistematizovano pozitivno znanje. Sticanje i sistematizacija
pozitivnog znanja je jedina ljudska aktivnost koja je istinski ku-
mulativna i progresivna. (Sarton, navedeno prema Cohen 1957:
292; u originalu kurzivom)
Nakon neuspelih pokuaja da obezbedi finansiranje svo-
jih (ekonomski neisplativih) poduhvata pisanja iz oblasti istori-
je nauke Sarton osniva asopis Isis. U septembru 1912. godine
imao je obezbeen patronat od strane Svantea Arenijusa, Emila
Dirkema, Tomasa Hita, aka Loba, Vilhelma Ostvalda, Anrija
Poenkarea, Vilijama Remzija i Dejvida Judina Smita. Ono to je
posebno interesantno jeste injenica da je Sarton tada bio svreni
dvadesetosmogodinji diplomac. Prvi broj asopisa izaao je 1913.
godine.
Sarton je znao latinski, grki, arapski, francuski, engle-
ski, nemaki, holandski, italijanski, panski, portugalski, vedski
i donekle turski, hebrejski i kineski jezik. Imao je asistente, ali je
uglavnom radio sam. Posao asistenata bio je da reavaju odreene
probleme oko oba asopisa (Isis i Osiris), da proveravaju greke
u tekstovima i tanost referenci, tako da im je ostajalo veoma
malo vremena da rade za sebe (Cohen 1957). Prvi doktorand kod
Sartona bio je Ajdin Sajli (1942. godine), a drugi, koji je bio jedan
od najpoznatijih istoriara nauke, Bernard Koen (1947. godine).
Neposredno pred smrt, u decembru 1955. godine, Sarton je od

103
strane Drutva za istoriju nauke primio prvu medalju koja i danas
nosi njegovo ime i njegov lik. Umro je 1956. godine.
Paradoks Dorda Sartona je u tome to je gotovo sam
uspeo da stvori infrastrukturu nove discipline, ali nije uspeo da
obezbedi prepoznatljive intelektualne orijentacije, probleme i
tehnike koje bi probudile interesovanja sledbenika. Pored ovih
paradoksa, ironino je to je on utabao put Aleksandru Koareu,
koji je izvrio ogroman uticaj na ameriku istoriju nauke kada
su se u drutvu stvorile okolnosti za potranjom univerzitetskih
profesora iz istorije nauke. I tako je umesto Sartona Koare, kao
ne preterano dobar poznavalac eksperimentalne nauke, posveeni
platonista, protivnik svih vrsta pozitivizma, stvorio intelektualni
smisao istoriji nauke koja je tada pronalazila svoj profesionalni
identitet. Koareov rad je bio antitetian Sartonovom, koji nije bio
u stanju da svoj rad efikasno prenese i predstavi drugima. Sarton
je stvarao elemente nove discipline, ali ne i metode za njihovo
reavanje (Merton 1985).
U to doba Robert Merton zapoinje postdiplomske stu-
dije na Harvardu, gde su najvei uticaj na njega ostavili Sorokin,
Sarton i Parsons. Tokom ovog perioda on se distancirao od le-
viarskih politikih uticaja koji su delovali na njega na samom
poetku intelektualnog razvoja. Marksove ideje su na Mertona
uticale indirektno, jer se marksizam morao omekati, odnosno,
osloboditi radikalnih eksternalistikih postavki da kontekst de-
terminie sadraj.
Robert King Merton (19102003)1 je nesumnjivo jedan od
najveih sociologa 20. veka. Nakon njegove smrti u dva asopisa
(Scientometrics i Social Studies of Science) objavljeno je nekoliko
radova koji govore o linim (npr. J. R. Cole 2004; S. Cole 2004;
Fox 2004; Garfield 2004a, b; Gieryn 2004a, b; Stigler 2004) i
profesionalnim (S. Cole 2004; Cronin 2004; Hargens 2004; Ri-
chardson 2004; Stephan 2004; vidi i Hodges Persell 1984; Schultz

1
Pravo ime bilo mu je Mejer R. kolnik, koje sa 14 godina menja u
Robert Merlin, jer je voleo da se bavi maioniarskim trikovima. Na nagovor
prijatelja prezime menja u Merton. Vei deo karijere proveo je na univerzitetu
Kolumbija u Njujorku. Njegov sin takoe se zove Robert Merton i dobio je
Nobelovu nagradu iz ekonomije.

104
1995; Holton 2004) dimenzijama njegove linosti i uticaju koji
je ostvario na sledbenike, sociologiju i nauku uopte. On je prvi
sociolog koji je primljen u prestinu instituciju National Academy
of Sciences.
Merton je roen u Filadelfiji kao sin siromanih emigra-
nata iz istone Evrope. Diplomirao je filozofiju i sociologiju 1931.
godine i na postdiplomske studije otiao je na Harvard. Naknadna
stipendija omoguila mu je doktorske studije. Pored ve pomenu-
tih profesora, Sartona, Sorokina, Parsonsa i Hendersona, Merton
je sluao i kurseve kod Vajtheda, umpetera, Konanta i Vilijama
Vilera, koji je predavao komparativnu sociologiju ivotinja. Jedan
od njegovih kolega postdiplomaca bio je i Kvajn. Najvie je itao
Konta, Marksa, Spensera, Dirkema, Tenisa, Vebera, Pareta, Ve-
blena, ali i Maha, Karnapa i neopozitiviste (Storer 1973; Holton
2004). Najvei intelektualni uticaj na njega ostavio je Dirkem,
naroito Samoubistvo (Durkheim 1897/2002), zbog empirijskog
testa teorije. Pored toga, bila je to polazna osnova za Mertonova
kasnija interesovanja za socijalnu strukturu i anomiju.
Na Harvardu je nakon doktorata mogao da ostane samo
privremeno, tako da je poslao na stotine pisama raznim koledi-
ma. Jedino mu je Tulejn ponudio mesto, gde je nakon godinu dana
postao i ef departmana. Dve godine kasnije odlazi na Kolumbiju,
gde ostaje do kraja karijere. Tamo je proizveo mnogo sledbe-
nika, od kojih je Harijet Zakerman bila i njegova druga supruga.
Tri najvanije doktorske disertacije iz sociologije nauke koje su
napisane pod Mertonovim nadzorom bile su od Harijet Zakerman
i brae Stivena i Donatana Kola1.
Intelektualni koreni Roberta Mertona seu u tridesete
godine prolog veka, u doba Depresije. Tada u SAD veliki uticaj
ostvaruju evropske intelektualne perspektive. U velikoj meri to
je bila posledica dolaska velikog broja intelektualaca iz Nema-
ke, iako je bilo i drugih kanala koji su bili manje dramatini i
indirektni. Merton pripada malom broju Amerikanaca koji su u
1
Dajana Krejn je diplomirala na Kolumbiji, doktorat je uradila na
drugom mestu, ali i njen rad spada u domen mertonovske paradigme. Verovatno
najpoznatiju knjigu iz klasine sociologije nauke iz ovog vremena napisao je
Voren Hagstrom (1965) koji je radio na univerzitetu Viskonsin.

105
to vreme ozbiljno poeli da crpe inspiraciju od velikih evropskih
sociologa (Coser and Nisbet 1975). On svakako nije prvi sociolog
koji je posetio evropske univerzitete. Albion Smol je studirao sa
Zimelom, a Vilijam Tomas, Robert Park, Vilijam Grejem Samner,
Vilijam Dejms, kao generacija sociologa pre Mertona takoe su
bili u Evropi i bili su upoznati sa evropskom intelektualnom tra-
dicijom. Kod Mertona je ovaj uticaj uoljiviji, odnosno, on je za
njega bio jo vie otvoren.
Kozer i Nizbet skreu panju na Mertonovu disertaciju u
kojoj se jasno ita evropski uticaj i poznavanje evropske sociolo-
ke misli, koja sve do kraja etrdesetih godina nije bila primetna
u SAD. Kako je i sam Merton govorio, ak i da na Sorokinovim
kursevima nije dobio nita drugo (a dobio je mnogo toga) osim
dugih spiskova evropske literature, to bi bilo dovoljno (str. 4).
Pored Mertona, verovatno najpoznatiji sociolog koji je veoma te-
meljno upoznao iru ameriku socioloku javnost sa evropskom
sociologijom bio je Parsons (vidi Parsons 1937/1949).
Tokom tridesetih godina 20. veka dolo je do renesanse
sociologije u SAD, a dva glavna centra nisu vie bili ikago i
Miigen, ve Harvard i Kolumbija. Harvard je uspostavio socio-
logiju neto pre nego to e Merton doi na univerzitet i postojala
je velika disproporcija izmeu reputacije Harvarda i sociologije
na Harvardu. Po tadanjim standardima Harvard je bio daleko iza
Viskonsina, Miigena, ikaga i Severne Karoline. Slina je bila
situacija i na Kolumbiji kada je Merton tamo otiao etrdesetih
godina, ali sa suptilnim razlikama. Veina Mertonovih studenata:
Guldner, brani par Blau, brani par Kozer, Lipset i mnogi dru-
gi, bili su politiki aktivniji nego studenti Harvarda iz perioda
tridesetih godina. Ovi mladi, prvenstveno jevrejski intelektualci,
sanjali su o pomeranju amerike politike prema levici, u emu su
ih podravali Robert Lind i Rajt Mils (Coser and Nisbet 1975).
Mertonov iri uticaj u amerikoj sociologiji poeo je da se
osea tek nakon Drugog svetskog rata, to je naroito bio sluaj
na Berkliju. Na Berkliju nije bilo sociologije u strogom smislu
rei sve do 1947. godine, kada je nekoliko mladih ljudi elelo
da zasnuje sociologiju. Jedan od tih ljudi bio je i Robert Nizbet.
Oni su pozvali Mertona da odri dva kursa 1948. godine i on je

106
pristao, uprkos tome to je Berkli po sociologiji postao poznat
tek pedesetih godina. Ta dva kursa bila su o drutvenoj strukturi
i o gradu. Predavanja su bila izuzetno poseena od strane raznih
mladih intelektualaca (sa ekonomije, politikih nauka, ali i sa an-
tropologije) i tako je poela da raste reputacija Berklija po pitanju
sociologije.
U svojoj disertaciji (Merton 1938b) koju je odbranio 1935.
godine Merton razvoj moderne nauke povezuje sa puritanskim
etosom, gde se itaju jasne antimarksistike implikacije. Slinosti
postoje u naglaavanju eksternih uticaja, gde nauka reflektuje ili
je pod uticajem interesa etosa autsajdera. Razlika je u tome to
Merton naglaava eksterni uticaj puritanizma, a marksisti kapi-
talizma.
Emancipacija sociologije nauke poinje najpoznatijim
Mertonovim radovima, naroito od njegove pomenute doktorske
teze, koja je danas nesumnjivo nauni klasik ili kako Koen (Cohen
1988) kae, nauni klasik, gde bi navodnici oznaavali da je to
zaista mnogo hvaljena, ali retko itana knjiga1. To je zbog toga to
je Merton koristio mnogo kvantitativnih podataka, zatim, to je
rad objavljen u asopisu iji tira je bio veoma ogranien, i kona-
no, problem je i u samoj tematici. Merton je doktorat zapoeo
1933. godine i zavrio ga je dve godine kasnije (Merton 1970c).
Nakon objavljivanja teze sama tematika je podrazumevala
da e probuditi interes istoriara nauke, tada veoma malobrojne
grupe ljudi. U to vreme (1935. godine) jo uvek nisu postojale
institucije koje su omoguavale sticanje doktorata iz istorije nau-
ke. Ovo je postalo mogue tek 1936. godine na Harvardu (Cohen
1988: 572n2). Kada je 1938. godine rad u celini objavljen u asopi-
su Osiris (Merton 1938b), broj pretplatnika asopisa Isis u itavom
svetu iznosio je manje od pet stotina (o nastanku asopisa Isis
vidi Sarton 1953). Osiris je osnovan tridesetih godina kako bi se

1
Makmalin (McMullin 1994) postavlja pitanje da li uopte postoje
nauni klasici, jer za razliku od literarnih klasika, klasici nauke se retko kad
itaju i konsultuju u svakodnevnoj naunoj praksi. Meutim, moemo uslovno
da podelimo naune klasike na dve vrste: one koji artikuliu novu paradigmu i
oni koji na najubedljiviji nain razrauju tu paradigmu. Mertonovi radovi bi po
ovoj podeli spadali u artikulisanje paradigme nove socioloke discipline.

107
objavljivale publikacije koje su bile isuvie dugake za Isis. Broj u
kojem se nalazi Mertonov rad sadrao je uskostrune radove koji
velikom broju naunika nisu bili od koristi. Zato je specijalistiki
karakter Osiris-a kao posledicu imao jo manju pretplatu. Do
1942. godine broj pretplatnika bio je manji od sto. Usled raznih
spletova okolnosti broj 4 u kojem je tampan Mertonov rad ubrzo
je postao nedostupan. U to vreme veina istoriara nauke bila je
zainteresovana za srednjovekovnu nauku i za istoriju posebnih
disciplina, poput matematike, astronomije, fizike, hemije, biolo-
gije, medicine itd. Broj ljudi zainteresovanih za nauku u 17. veku
bez sumnje je bio ispod sto, od kojih je samo nekoliko njih bilo
zainteresovano za religijski faktor u itavoj problematici1.
Slabo je poznato da naslov pod kojim je doktorska teza
tampana nije originalni naslov. Ovu greku napravio je ak i
Norman Storer (1973: xv). Merton je sam prekucao itavu diser-
taciju i tokom kucanja u znatnoj meri je menjao tekst, ali veina
promena bila je stilskog karaktera. Originalni naslov je glasio:
Sociological Aspects of Scientific Development in Seventeenth-
-Century England. Merton je zapravo eleo da njegova teza ima
naslov slian onom pod kojim je tampan, ali je komisija smatrala
da je u pitanju isuvie ambiciozan naslov. Jedanaesto poglavlje
je napisano specijalno za objavljivanje, jer nije bilo sadrano u
disertaciji.
Sorokin je kao mentor imao problema da sastavi komisiju
za Mertonovu disertaciju (Merton 1985). Pored njega, komisiju
su sainjavali Parsons, koji tada jo uvek nije bio poznat sociolog
(dve godine pre objavljivanja The Structure of Social Action) i Karl
Cimerman, ruralni sociolog kojeg je sa sobom doveo Sorokin sa
univerziteta u Minesoti. etvrti je bio Sarton.
Ako se zna da je ovaj rad bio nedostupan i ako je jasno
da pripada i istoriji i sociologiji nauke, to je za posledicu moglo
da ima da ga odbace i jedni i drugi, i ako je evidentna ogromna
koliina kvantitavnih podataka, kako je onda ova publikacija
ostvarila tako veliki uticaj. Koen ovo objanjava injenicom da
1
Sarton je pred objavljivanje predloio skraivanje dela u kojem se
govori o uticaju religije. Danas nam se ovo ini pomalo udnim, jer je upravo taj
deo postao najpoznatiji u itavom tekstu. Merton nije pristao da ga skrati.

108
su se pojavile brojne recenzije. Jedan od recenzenata bio je i Do-
zef Nidam, to je za jednog mladog naunika bila izuzetna ast.
Interesantno je da, recimo, American Journal of Sociology nije
objavio recenziju Mertonovog rada. Recenziju je trebalo da napie
Luis Virt, ali, kako je pisao Mertonu, njegov primerak je nestao
(Cohen 1988: 579n27). Ljudi iz asopisa su od Mertona traili da
im poalje drugu kopiju, to je on i uinio. Meutim, na recenziju
je ekao 32 godine, sve dok disertacija nije objavljena kao knjiga,
kada je itav tekst postao lako dostupan (Merton 1970b).
I pored toga to je ova knjiga danas jedan od najpoznatijih
tekstova iz domena sociologije nauke, uspostavljanje discipline
teklo je daleko tee nego to se to moda ini na prvi pogled. Kada
je Barber napisao svoju knjigu Science and Social Order (1952.
godine) sociologija nauke jo uvek nije postojala kao specijalnost
unutar sociologije (Barber 1987). Naravno, postojali su radovi i
pre Barbera, ali ljudi koji su ih pisali (npr. Bernal ili Henderson)
nisu bili sociolozi nauke, ve preteno prirodni naunici koji su
bili zainteresovani za probleme koji postoje na granici nauke i
drutva. Barberova knjiga je prva specijalizovana knjiga iz soci-
ologije nauke (Merton 1952, 1957: 635n1; Barber 1987, 1996).
Jedini profesionalni sociolog koji je pisao o nauci tokom
tridesetih i etrdesetih godina bio je Merton, ali on nikad nije
pisao sa osnovnim ciljem da uspostavi sociologiju nauke kao spe-
cijalnost. Njegov primarni interes uvek je bio razvoj drutvene
teorije, tako da i kada je pisao o nauci to je bilo iz interesa da
razvije svoju teoriju o ulozi ideja ili kulture u drutvenom sistemu
i o posledicama tih ideja za stabilnost i/ili promenu tih sistema.
Barber napominje kako su u vreme kada je Merton poeo da se
bavi sociologijom nauke u sociologiji i istoriji nauke preovladavale
materijalistike drutvene teorije, da su ideje samo superstruktu-
ra, epifenomeni, a ne delimino nezavisne sile u drutvu (Barber
1987). Zato je Mertonova disertacija vana i znaajna u svom
isticanju delimine nezavisnosti religijskih i normativnih ideja
koje utiu na drutveno delovanje.
Barber je uestvovao u Drugom svetskom ratu i 1948.
godine dobija svoju prvu profesuru. Namera mu je bila da predaje
o razvoju i primeni Parsonsove teorije drutvenog sistema. Sa

109
jednim svojim prijateljem razvija ideju da o tome napiu prvi tom
u nizu, o empirijskim ilustracijama, komparativnom materijalu i
modelima drutva. Trebalo je da se pozabave i problemom sta-
bilnosti i promene drutvenih sistema. Nakon ovog prvog opteg
toma plan je bio da napiu jo nekoliko knjiga o raznim podsiste-
mima drutva (Barber 1989: 629). Zbog linih razloga plan nije
realizovan, iako je za prvi tom napisano sedam poglavlja. Barber
se tada okrenuo drugom delu plana, da pie o podsistemima i
odabrao je da pie o nauci.
Pravi razvoj sociologija nauke kao specijalnost doivlja-
va tek tokom sedamdesetih godina, kada se uspostavljaju me-
unarodne profesionalne asocijacije, urnali, kada poinju da se
organizuju konferencije itd. Slika je jasnija nakon podatka da je
Amerika socioloka asocijacija osnovala sekciju sociologije na-
uke tek 1988. godine. Kao i Merton pre njega, Barber nije imao
nameru da uspostavlja sociologiju nauke, niti da pie o toj oblasti,
ve je eleo da prui svoj doprinos teoriji o drutvenim sistemima
(Barber 1987, 2000). Pored Mertonovog uticaja u SAD sociologija
nauke se razvijala u jo tri nezavisne linije, ali koje su komple-
mentarne Mertonovoj tradiciji. Te linije idu od Ben-Dejvida, Kuna
i Prajsa.
Dozef Ben-Dejvid (19201986) je roen u Maarskoj,
a emigrirao je u Izrael kasnih pedesetih godina. Studirao je na
Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, kada tamo nije radio ni-
jedan sociolog. Kurseve koji su imali naziv sociologija drao
je Martin Buber. Kasnije je Ben-Dejvid radio i u Jerusalimu i u
ikagu kao profesor (Collins 1986). Bavio se raznim oblastima
sociologije, tako da se njegova prva knjiga ticala poljoprivrednog
planiranja i seoskih zajednica u Izraelu. Pored sociologije nauke
ostao je upamen i po sociologiji profesija, obrazovanja i politike.
U nekoliko navrata na radovima iz sociologije nauke saraivao je
sa Rendalom Kolinsom i njegova najpoznatija knjiga iz ove oblasti
je The Scientists Role in Society, koja je izala 1971. godine. Ova
relativno mala knjiga (u originalnom izdanju na svega dvestotinak
stranica) nastajala je preko sedam godina, a nameravano je da
bude kratki uvod u seriju Foundations of Modern Sociology.

110
 Druga linija polazi od Kuna, o kojem e vie rei biti u
sledeem odeljku, jer je uobiajeno da se Kun klasifikuje prven-
stveno kao filozof nauke. Trea linija ila je od Dereka Prajsa
(19221983), Britanca, koji je profesionalnu karijeru proveo pre-
dajui na Jejlu (kratko je radio i u Singapuru). Ono to je intere-
santno za Prajsa jeste to to je najee radio sam, sa veoma malo
saradnika, tako da iza sebe nije ostavio nikakvu kolu, kao to je
to uinio Merton. Imao je doktorate iz fizike i iz istorije nauke.
Bavio se raznim oblastima (vidi Griffith 1983; Mackay 1984), a
za nas je od najveeg interesovanja nauka. Njegova najvanija
knjiga je Little Science, Big Science iz 1963. godine, gde su na
briljantan nain upotrebljene kvantitativne metode na prouavanje
nauke. Veliki deo podataka Prajs je dobio preko Judina Garfil-
da, osnivaa Science Citation Index-a, to je dovelo do razvoja
naukometrije.

4. Epistemoloke antiteze i klasina filozofija nauke:

Poper, Kun, Lakato i Fajerabend
Sedeo sam pored Popera na ruku (ovo je
bilo u paniji 1984) i pitao sam ga, Zbog ega
ste tako strogi prema relativistima? Na kraju
krajeva, Vi kaete Mi ne znamo, moemo
samo da nagaamo i slaete se da su injenice
koje opovrgavaju teorije samo konvencije
oko kojih se slau naunici koji rade u polju.
Zato ne prihvatite moju distinkciju izmeu
epistemolokog relativizma i ontolokog
nihilizma? Poper mi je rekao svojim toplim,
oinskim stavom, ali ipak mrtav ozbiljan: Do-
nalde, ako ste bilo koja vrsta relativiste, Vi ste
moj neprijatelj. Bio je to moj poslednji razgovor
licem u lice sa njim. Avet relativizma za njega
je bila toliko zastraujua. [Donald Kembel, u
Callebaut 1993: 5]
Nakon pedesetih godina prolog veka slika o Legendi
poela je da se menja. Javila su se pitanja da li je uopte Istina
konani cilj nauke. Da li se tokom istorije moe uoiti kumulativ-
nost naunog znanja? U ovom pogledu, svakako najvanija knjiga

111
bila je The Structure of Scientific Revolutions (Kuhn 1962/1970).
Stvorena je atmosfera u kojoj je postalo mogue dovoditi u pitanje
racionalnost, objektivnost i progres nauke. Kun je meu prvima
uoio da je nemogue govoriti o nekim apsolutnim kriterijumima
dobrog i ispravnog miljenja u nauci koji bi vaili za sve naunike
u svim vremenima. Takoe, on je govorio i o iskustvima konver-
zije u nauci, to su nakon njega mnogi iskoristili u druge svrhe i
radikalizovali njegov stav.
Sredinom sedamdesetih godina prolog veka tradicionalna
sociologija nauke predala je primat novim istraivakim programi-
ma koji su promovisali ideju da je nauka socijalno konstruisana ili
da je nauka kao sistem znanja jednaka drugim sistemima znanja,
npr. religiji ili magiji. Tako je nauna istina izgubila povlaeni
epistemiki status i postala je samo jedan od mnogih sistema vere
koji se (u potpunosti) moe objasniti socijalnim faktorima. Teren
za ovakve tvrdnje bio je pripremljen empirijskim studijama koje su
navodno pokazivale da nauna praksa ne prati uvek naune norme
koje su predstavljale osnov tradicionalne sociologije nauke koju su
zasnovali Merton i njegovi sledbenici. Novi socioloki pristupi su
sadraje znanja pretvorili u predmet sociolokih analiza. Oni su
se donekle suprotstavili i tradicionalnoj verziji sociologije znanja
Manhajmovog tipa, prema kojoj su prirodne nauke izuzetak od
pravila da je znanje pod uticajem socijalnih ideologija (Mannheim
1936). Poistoveivanje Kuna sa socijalnim konstruktivizmom i
relativizmom nije neuobiajeno u literaturi, iako postoje autori
koji srozavanje nauke i njene uloge u drutvu lociraju u delima
Karla Popera (vidi Theocharis and Psimopoulos 1987)!
Tokom ezdesetih godina prolog veka britanski budet
za nauku rastao je preko 10% svakih pet godina. U narednoj
deceniji rast je nastavljen, ali neto sporijim tokom. Do velikog
obrta dolo je osamdesetih godina, kada je do 1985. godine budet
poeo da opada za preko 10% godinje i Teokaris i Psimopulos
su u to vreme predviali da e se taj trend nastaviti tokom na-
rednih godina. Njima je bilo jasno da je do ove situacije dolo
usled uticaja mnogih faktora i da nisu u stanju da ih sve obrade,
tako da se opredeljuju za identifikovanje jednog, ali najvanijeg
uzroka koji potie iz same (filozofije) nauke. Ideje koje su najvie

112
otetile nauku nazivaju epistemolokim antitezama (Theocharis
and Psimopoulos 1987).
Koren raspoloenja protiv nauke oni lociraju u 1919. godi-
nu, kada je Poper poeo da kritikuje teorije Marksa, Frojda i Adle-
ra, iji sledbenici su u to doba sebe smatrali naunicima. Problem
je nastao kada je shvatio da nije u stanju da konkluzivno ukae
na pogrenost ovih teorija i kada je uveo pojam opovrgljivosti
kao kljunog elementa naune teorije. ini se da ovo optuivanje
Popera nije adekvatno, jer je on imao veoma negativno miljenje
o tadanjoj situaciji u naunim studijama (Horgan 1992). Socijalni
konstruktivizam je opisao kao hibris sociologa koji su eleli sebe
da predstavljaju kao bitnije i vanije od prirodnih naunika. Kao
to je rekao i u svojoj autobiografiji (Popper 1974/2002), on je
izriito tragao za epistemologijom koja bi, primenjena na dru-
tvo, dovela do politiki poeljnih posledica (Popper 1945/1947).
U tom smislu njegova ideja o pretpostavkama i pobijanjima (Po-
pper 1963) ima direktne veze i paralele sa demokratskim idealima
protiv totalitarizma. Iako je govorio o nemogunosti dokazivanja
neke naune teorije, Poper je uvek bio jasan u svom ubeenju da
nauka jeste sve bolja aproksimacija istine.
Kod pronaunih aktivista nemamo sveobuhvatni pokuaj
koji bi locirao zaetnike antinaunih pokreta, ali i trenutno najpo-
pularnije propagatore (tu lei sutinska razlika izmeu Teokarisa
i Psimopulosa, s jedne strane, i Grosa i Levita s druge, o emu
e biti rei u kontekstu Naunih ratova). Kompletna analiza ve-
rovatno ne bi mogla da ispusti iz vida ni Popera, ni Kuna, ali uz
jasnu ogradu ta su ovi autori imali nameru da kau, a ta im je
naknadno pripisivano. itanje njihovih dela sasvim jasno poka-
zuje da oni nisu imali nameru da zagovaraju bilo kakav ontoloki
relativizam i iracionalizam, ali je evidentno da u neku ruku jesu
bili inspiracija potonjim antinaunim teoretiarima.
Iz ovog jasno sledi da je sledei krivac za Teokarisa i
Psimopulosa bio Kun1 sa svojom tezom o naunom establimentu
1
Najvie panje bie posveeno Kunu, gde emo najee njegovim
reima iz Postskripta pokuati da opovrgnemo legitimnost tumaenja njego-
vih ideja na konstruktivistiki i relativistiki nain.

113
kao garantu naunog znanja i kritikom shvatanja o kumulativ-
nosti naunog znanja1. Kunova najpoznatija knjiga pisana je kao
doprinos ediciji International Encyclopedia of Unified Science,
pokuaju Ota Nojrata da se jo vre utemelji logiki pozitivizam
(Giere 1999: 246n5; Segerstrle 2000d: 96n21), iako predstavlja
njegov kraj2.
Paradigma je osnova istraivanja jer definie koji su pro-
blemi interesantni za normalnu nauku, a koji nisu relevantni. Pre
ili kasnije naunici poinju da primenjuju paradigmu na zagonetke
koje za nju nisu reive. Tada nastaju anomalije i odreena paradi-
gma nakon izvesnog vremena zapada u krizu. Tokom krize ira-
cionalni faktori igraju odluujuu ulogu, jer logika i eksperiment
nisu vie dovoljni. Borba izmeu paradigmi ne moe se uvek reiti
argumentima, jer je za tako neto najee potrebna konverzija,
koja je individualna i koja ne zavisi uvek puno od dokaza. Logika
nije dovoljno jaka da dovede do promene paradigme, jer su one
meusobno logiki nesamerljive. Ovde se (zaista) ne radi o iraci-
onalizmu, ve o verziji Dijem-Kvajnove teze3.
Zato to insistiram da ono to naunici dele nije
dovoljno da se donese uniformna saglasnost oko ta-
kvih stvari, poput odabira rivalskih teorija ili distink-
cija izmeu obine anomalije i one koja izaziva krizu,
mene povremeno optuuju za velianje subjektivnosti,
ak i iracionalnosti. [Kuhn 1962/1970: 186]
Kun se alio na tumaenja svojih kritiara koji su nesa-
merljivost paradigmi tumaili kao indikator da se izbor teorije vri
s razlozima koji su u krajnjoj liniji lini i subjektivni. (str. 199)

1
Zajednice ove vrste su jedinice koje je ova knjiga predstavila kao
proizvoae i potvrivae naunog znanja. Paradigme su neto to pripadnici
takvih grupa dele. (Kuhn 1962/1970: 178)
2
Pretpostavlja se da je Struktura ostvarila tako veliki uticaj, izmeu
ostalog i zbog toga to je morala da bude ogranienog obima. Verovatno bi
temeljnija knjiga sa vie tehnikih detalja bila slabije prihvaena.
3
[K]ada sam napisao tu knjigu [Strukturu naunih revolucija]
smatrao sam je u potpunosti internalistikom, to je ogranienje kojeg sam
se zapravo pomalo i stideo. U uvodu sam se namuio da dokumentujem svoju
svest o tome da uslovi u irem drutvu zaista utiu na nauni napredak. (Kuhn
1983: 26)

114
Za te stvarno donete odluke o promeni teorije odgovorna je, prema
njegovim kritiarima, neka vrste mistine apercepcije. (str. 199)
No, kako i sam Kun kae, izbor teorije ne moe se postaviti u
oblik koji bi u potpunosti bio nalik na logiki ili matematiki
dokaz. (str. 199)
Nema neutralnog algoritma za odabir teorije, nema
sistematske procedure odluivanja koja bi, prikladno
primenjena, morala da dovede sve individue u grupi
do iste odluke. U ovom smislu zajednica specijalista,
a ne njeni individualni pripadnici, donosi efektivnu
odluku. [str. 200]
Nesamerljivost paradigmi najee se tumaila kao po-
tvrda da nova paradigma moe samo da zameni staru, a ne da je
dopuni. Zato se Kunu pripisuje shvatanje da nauka nije kumulativ-
na, ve da se sastoji od smene revolucija kojima se menjaju pogledi
na svet. Iz svega ovoga sledi da promena paradigme ne garantuje
pribliavanje istini (vidi npr. Wade 1977). Kunova teorija je anti-
pod Poperovom falsifikacionizmu, jer istie da se teorije naputaju
samo kada se ponudi bolja alternativa, to je psiholoki zaista
adekvatnija teorija. Ipak, Kun je o naunom razvoju i progresu
rekao sledee:
[N]auni razvoj [je], kao i bioloki, jednosmeran
i ireverzibilan proces. Naknadne naune teorije su bo-
lje od ranijih za reavanje zagonetki, esto u prilino
razliitim okruenjima na koja se primenjuju. To nije
pozicija relativiste i ona prikazuje smisao u kojem sam
ja ubeeni vernik u nauni progres. [Kuhn 1962/1970:
206; kurziv dodat]
On je govorio o tome da u sledovanju teorija ne moe da
vidi nikakav koherentan pravac ontolokog razvoja. (str. 206)
Tako je Njutnova mehanika poboljanje u odnosu na Aristotelovu,
a Ajntajnova u odnosu na Njutnovu u raznim bitnim segmentima.
Isto tako, u nekim drugim segmentima Ajntajnova teorija je blia
Aristotelovoj nego to je bilo koja od ove dve bliska Njutnovoj.
Povlaei analogiju izmeu nauke i (darvinistike) bio-
loke evolucije Kun je napisao sledee. Sukcesivni stupnjevi u
tom [naunom] razvojnom procesu oznaeni su poveanjem arti-

115
kulacije i specijalizacije. I itav proces mogao se dogoditi, kako
mi sada pretpostavljamo da se dogodila bioloka evolucija, bez
pomoi nekog postavljenog cilja, trajno fiksirane naune istine,
iji svaki stadijum u razvoju naunog znanja je sve bolji primer.
(str. 172173)
Razvojni proces koji je opisan u ovom eseju bio je
proces evolucije od primitivnih poetaka proces ije
sukcesivne stupnjeve karakterie sve detaljnije i sup-
tilnije razumevanje prirode. Meutim, nita od onoga
to je reeno ili to e biti reeno ne ini ga procesom
evolucije ka neemu. Ta praznina je neizbeno uzne-
mirila mnoge itaoce. Mi smo svi duboko naviknuti
da vidimo nauku kao takav poduhvat koji neprekidno
vue nekom cilju koji je unapred postavljen od strane
prirode. [str. 170171; kurziv u originalu]1
Kao to moemo videti, Kun se zalagao za ponovno
oblikovanje naune racionalnosti, a ne za neki radikalni raskid
sa njom. Argumenti i dokazi su ti koji utiu na prihvatanje neke
hipoteze od strane naunika. On je samo uneo novinu, prema kojoj
nema argumenata i dokaza koji bi mogli da ubede sve naunike.
Prema naknadnim i iskrivljenim tumaenjima, Kun je doveo u
pitanje nauku kao paragon racionalnosti, gde su tokom perioda
naunih revolucija i promena disciplinarnih matrica, odnosno
paradigmi, dozvoljeni i potpuno legitimni iracionalni elementi.
Tako su konstruktivisti isticali iracionalnost naunih konverzija
i nali su opravdanje za ubacivanje socijalnih umesto filozofskih
objanjenja naunih promena.
Ne smemo zanemariti pitanje kakav je zaista bio Kunov
stav u odnosu na oigledno dijametralno suprotna tumaenja
njegovog rada. Koje tumaenje Kuna je legitimno? Ovo pitanje
je od velikog znaaja, jer mnogi konstruktivisti Kuna smatraju
za gurua sociologije naunog znanja. Iz brojnih izvora moemo
1
U srpskom (Beograd: Nolit, 1974, prevod Stanie Novakovia) i hr-
vatskom (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2002, prevod Mirne Zeli) prevodu
Strukture kraj prve reenice ovog citata zavrava se reima sve detaljnijim i
suptilnijim razumevanjem nauke [znanosti]. Meutim, u originalu se reenica
zavrava sve detaljnijim i suptilnijim razumevanjem prirode, to je veoma
znaajna razlika.

116
saznati da je Kunov stav nedvosmislen i sasvim jasan on se
protivio ekstremnim socijalnim interpretacijama svog rada, to
je uglavnom izjavljivao u intervjuima (vidi Kuhn 1997/2000;
Segerstrle 2000a, c, 2001).
Ulika Segerstrole je poetkom osamdesetih godina uradila
intervju sa Kunom, za koji i sama kae da je proao neoekivano
loe (Segerstrle 2001: 73) i da je Kun eleo nekoliko puta da ga
prekine, ali da se predomislio zbog linog poznanstva. Autorka
je tek kasnije saznala da je atmosfera tokom intervjua bila toliko
loa jer Kun nije eleo da ima ikakve veze sa Kunom kakvog
su predstavljali konstruktivisti i relativisti i kako ga je ona do tada
doivljavala. Interesantno je pitanje krivice (ili krivice) Kuna,
odnosno zbog ega se nije ee javno suprotstavljao pogrenim/
iskrivljenim tumaenjima svog rada. To ne znai da bi takva stra-
tegija i urodila plodom, jer je bilo autora, poput Edvarda Vilsona,
koji su mnogo godina ukazivali na ono ta su zaista eleli da kau,
a ta im je pripisivano ideoloko-moralistikim itanjem od strane
protivnika.
Na nekoliko mesta mogu se nai usputni, ali veoma jasni
Kunovi komentari jakog programa. Za Strukturu naunih revo-
lucija autor (Kuhn 1997/2000: 307) eksplicitno kae: [R]ekao
bih da to nije relativistika knjiga. I zaista, pomenuti zavretak
knjige (Kuhn 1962/1970: 170171) pokazuje da je Kun govorio o
progresu preko analogije sa darvinistikom evolucijom, koju niko
nije shvatio ozbiljno. Ljudi su samo prolazili pored toga. (Kuhn
1997/2000: 307; kurziv u originalu)1. Paljivo itanje Kuna poka-
zuje koliko je on zaista eleo da naglasi ulogu prirode u nauci, a
ne da dopusti upliv raznih interesa kao presudan. Mo i interesi
mogu da igraju ulogu u naunom razvoju, ali to je samo veoma
mali deo prie.
Neto ranije (Kuhn 1992/2000) moemo nai jo jednu
opasku o jakom programu: Ja sam meu onima koji tvrdnje jakog
programa nalaze kao apsurdne: primer poludele dekonstrukcije2.

1
Nauni razvoj je kao darvinistika evolucija, proces rukovoen od
nazad, a ne usmeren ka nekom fiksiranom cilju kojem se sve vie pribliava.
(Kuhn 1992/2000: 115)
2
O teorijama interesa Kun je napisao jedan kratak, ali jasan komen-
tar: Interesi ostaju dominantan faktor koji zagovornici novog polja koriste u

117
(str. 110) Tokom devedesetih godina, pred kraj ivota, Kun je za-
poeo rad na knjizi koju nije zavrio. Osnovne naznake te knjige
nalaze se u radu The road since Structure (Kuhn 1990). U to
doba Kuna je najvie interesovao problem nesamerljivosti preko
koje je eleo da pokae da nesamerljivost ne predstavlja opasnost
naunoj racionalnosti i njenoj osnovi u dokazima. Jednim delom
ova knjiga trebalo je da predstavlja i obraun sa konstruktivisti-
ma1.
Na osnovu svega reenog, nema nikakve sumnje da Kun
nije radikalni eksternalista kakvim su ga sociolozi naunog zna-
nja, tj. konstruktivisti esto predstavljali. Njega su daleko vie
interesovale ideje od njihovih drutvenih okolnosti2. O tome je
pisao i Merton.
[M]ora se naglasiti da su ideje u ovim diskusijama
[o filozofiji nauke nakon Kuna] adaptirane, esto u
iskrivljenim verzijama od strane sociologa koji nalaze
pomo i utehu za svoj totalni relativizam i subjektivi-
zam u onome to smatraju za Kunovu doktrinu, ak i
Poperove i Lakatoeve doktrine . . . [M]ogu samo da

objanjenju, a interesi koje koriste ostaju prvenstveno socio-ekonomski. Za

mene rezultat esto deluje katastrofalno. (Kuhn 1983: 30) Sledea reenica
takoe reflektuje njegov stav prema sociologistikim interpretacijama teza ne-
pristrasnosti i simetrije: Na kraju krajeva, nameravano je da Struktura sugerie
da status znanja nikako nije redukovan kada se znanje vidi kao socijalno. (str.
30)
1
Kun je svoje ideje samo u odreenoj meri smatrao socioloki rele-
vantnim. Struktura je socioloka po tome to naglaava postojanje naunih
zajednica, insistira da se one posmatraju kao proizvoai specijalnog produkta,
naunog znanja, i sugerie da se priroda tog produkta moe razumeti preko
onog to je specijalno u obuci i vrednostima tih grupa. (Kuhn 1983: 28) Neto
kasnije on dodaje: Ako je Struktura doprinos sociologiji nauke, onda je sutina
tog doprinosa promaena. . . (str. 28)
Latur je tano shvatio Kunovu poruku. On je papa crkve kojoj ne
pripada. Kun je nainjen herojem discipline koja mu se uopte ne dopada. Kada
je primio Bernalovu nagradu 4S [The Society for the Social Studies of Science]
on se istovremeno zahvaljivao Drutvu za nagradu bilo bi teko da je radio
drugaije i govorio da je sve to veliki nesporazum i da on uopte nije za
socijalnu istoriju. (Latour, u Callebaut 1993: 59)
2
Moji osnovni napori . . . bili su usmereni na ono to sam ponekad
nazivao dinamikim meuodnosima istih ideja. . . (Kuhn 1983: 27)

118
 tvrdim da ni samoopisujui Kun1 iz 1962, ni Kun2 iz
ranih sedamdesetih, ve samo rekonstruisani Kun3,
poeljno zamiljen od strane subjektivistikih socio-
loga, moe da omogui tu eljenu autoritativnu podr-
ku. Van toga zapaam samo da se Kunova skoranja
ponavljanja i ponavljanja meni ine da su u svojim
sociolokim aspektima, kao to se evidentno i njemu
ine, u skladu sa nainima strukturalne analize koja
se tokom godina razvijala u sociologiji nauke. [Merton
1975/1976: 135136]1
Teokaris i Psimopulos teke optube upuuju i Lakatou,
koji je zagovarao tezu da naune teorije nisu ni dokazive ni opovr-
gljive (Lakatos 1970). On je bio pod uticajem Popera, Kuna i Kvaj-
na, i za cilj je imao da pobolja Poperov falsifikacionizam, koji je
opet bio zamiljen kao poboljanje induktivizma. Lakato se slae
sa Poperom da je kljuni problem metodologije problem demar-
kacije, koji je Poper reavao preko opovrgljivosti. Pod uticajem
Kuna on (Lakato) shvata da sve teorije imaju svoje anomalije, to
znai da bi u skladu sa Poperovim falsifikacionizmom one mogle
da budu opovrgnute i naknadno odbaene. Opovrgljivost je tako
isuvie jak kriterijum demarkacije, a time i nezadovoljavajui.
Nakon burnog (linog i profesionalnog) razlaza sa Pope-
rom (vidi Watkins 1997) Lakato se okrenuo Dijem-Kvajnovoj
tezi, u skladu sa kojom falsifikacija neke teorije uvek moe da
bude izbegnuta pozivanjem na pomone hipoteze. Tako je on uveo
i varijaciju na Kunovu temu normalne nauke, gde je normalna
nauka sukcesija teorija sa metodolokim pravilima. To su osnovni
sastojci istraivakog programa i upravo ta sukcesija teorija posta-
la je kriterijum demarkacije izmeu naunog i pseudonaunog.
Lakatoev istraivaki program sadri tri komponente:
tvrdo jezgro, zatitni pojas i pomone hipoteze. On moe biti pro-
gresivan ili degenerativan. Progresivan je kada uspeno predvia
nove fenomene i ovde se slae sa Poperom oko sve bolje naune
aproksimacije istine. Moemo rei da je Lakato Poperovu meto-

1
Detaljnije o linom i profesionalnom odnosu Mertona i Kuna i
pokuaju da se Kun prikae u pravom svetlu, vidi Cole and Zuckerman 1975:
158159; Merton 2004: 262269.

119
dologiju okrenuo naopake. Za falsifikacionistiku metodologiju
najvanija su bila opovrgavanja, dok su potvrde bile nevane.
Lakato na osnovu Dijem-Kvajnove teze zagovara vanost i zna-
aj konfirmacija, dok se opovrgavanja ne raunaju kao bitna i
odluujua.
Na kraju je apsolutno oekivan i napad Teokarisa i Psi-
mopulosa na Fajerabenda i njegove stavove da bilo koja tvrdnja
moe biti nauna i njegov princip da je u nauci sve dozvoljeno.
Fajerabend tvrdi da nauka nije posledica primene racionalnog me-
toda. Ukoliko i moemo da govorimo o naunom progresu, to je
zato to odreeni naunici kre sve racionalne principe i usvajaju
moto sve je dozvoljeno. Na taj nain dolo je do poveanja broja
teorija, ali one meusobno nisu konzistentne. Progres u nauci (ako
uopte postoji) posledica je kompetitivnih pritisaka koji postoje
izmeu odreenih teorija, ime uspeh u nauci nije vie presudno
vezan za argumentaciju i racionalne elemente, ve za meavinu
retorike i propagande. itava nauka je u sutini anarhistiki po-
duhvat, a teorijski anarhizam je humanitarniji i verovatnije e
podstai progres nego njegove alternative zakona-i-reda. (Feyera-
bend 1975: 17; u originalu kurzivom) Poto nema istinitih teorija,
svim teorijama se mora pruiti jednak tretman. Tako bi astrologija
trebalo da ima isti tretman kao i astronomija (vidi takoe Broad
1979)1. [I]stina je da pojave kao to su telekineza i akupunktura
mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nain
nazvane naunim. (Feyerabend 1974/1985: 357)
Kunu su pripisivane i tvrdnje o vanosti iracionalnih
faktora u genezi naune teorije, poput istorijskog konteksta i psi-
hologije individue.
Neki itaoci su osetili da sam pokuavao da za-
snujem nauku na individualnim intuicijama koje nisu
podlone analizi, a ne na logici i zakonu. Meutim, ta
1
Fajerabend je verovatno jedini filozof na ovoj crnoj listi koji je bio
zadovoljan to se na njoj naao. Stoga i ne udi njegova tvrdnja da su naunici
u svakom pogledu isti kao drevni zabavljai, poput pripovedaa mitova, tru-
badura i dvorskih luda. (Horgan 1993: 37) On istinu shvata kao retoriki
termin, normalnu nauku kao bajku, Poperovu teoriju kao mali oblak toplog
vazduha u pozitivistikoj oljici, Kunovu teoriju kao sociopolitiki model
nauke, primenjivu na organizovani kriminal itd. (str. 37).

120
 interpretacija je na pogrenom putu u dva sutinska
aspekta. Prvo, ako uopte govorim o intuicijama, one
nisu individualne. One su, zapravo, proverena i zajed-
nika svojina pripadnika uspene grupe, a poetnik ih
stie kroz obuku kao deo svoje pripreme za lanstvo u
grupi. Drugo, one u principu nisu nepodlone analizi.
[Kuhn 1962/1970: 191]
Fajerabend ide korak dalje. Za njega je normalna nau-
ka bajka u kojoj presti, mo, starost i polemika utvruju ishod
konstantne borbe izmeu kompetitivnih teorija i teoretiara. Ovo
je posledica uverenja da nema teorije koja moe da obuhvati sve
injenice iz svog domena. Zato se protivrene injenice esto za-
nemaruju od strane naunika ili se izbegava njihovo razmatranje.
Ne postoji nauna metodologija koja bi se mogla upotrebiti da
odvoji nauku od svega ostalog. Nauka je samo jedna od mnogih
ideologija koje pokreu drutvo, i treba da bude tretirana kao
takva. . . (Feyerabend 1974/1985: 358; kurziv u originalu)
[Z]nanost je mnogo blia mitu nego to je filozo-
fija znanosti pripravna znanosti. Ona je jedna od mno-
gih formi miljenja koju je ovjek razvio i ne nuno
najbolja. Napadna je, buna, drska, ali je inherentno
superiornija samo za one koji su se ve odluili u korist
odreene ideologije ili koji su je prihvatili a da nikad
nisu ispitali njezine prednosti i njezina ogranienja.
[Feyerabend 1975/1985: 287; u originalu kurzivom]
U pokuaju da zatiti drutvo od nauke Fajerabend nauku
proglaava za ideologiju i preporuuje da se sve ideologije posma-
traju kao bajke koje imaju da kau mnogo interesantnih stvari,
ali koje u sebi takoe sadre i gnusne lai ili kao etike propise
koji mogu biti korisna praktina pravila, ali su kobni kada se slede
doslovno. (str. 351) On obrazovanju zamera to deci servira na-
une injenice, jer time nauka postaje isto tako opresivna kao
one ideologije protiv kojih se nekad borila. (str. 352)
Teokaris i Psimopulos (Theocharis and Psimopoulos
1987) ovakve stavove prema nauci smatraju izuzetno opasnim
i za samu nauku, ali i za drutvo u celini. Rizici koji se javljaju
su sledei (str. 597): (1) intelektualni bankrot moe da izazove

121
finansijski bankrot drutva; (2) epistemoloki anarhizam moe
da izazove drutveni anarhizam; i (3) epistemoloki relativizam,
kritika i nihilizam mogu da izazovu haos, konfuziju i stagnaciju
u nauci. Autori se uprkos ovakvoj situaciji nadaju da na duge
staze jedna stvar prolazi objektivna istina. (str. 596) Oni su
ukazali na jedan nain razmiljanja o opasnosti koja preti nauci,
povezujui finansijsku situaciju nauke sa irenjem antinaunih
raspoloenja. Ovaj stav nije uobiajen za amerike protivnike
antinauke, jer su mnogi od njih (npr. Gros i Vajnberg) poricali
da njihove motivacije proizilaze iz problema finansiranja. Ame-
rikanci su preteno govorili o antinauci u akademskim okvirima,
elei da na taj nain spree irenje antinaunih raspoloenja
kritikovanjem samih izvora. Ovom problemu vratiemo se kada
bude bilo rei o Naunim ratovima. Priu oko nastanka i razvoja
sociologije nauke zavravamo delom o direktnim insipiracijama i
uzorima konstruktivistikih sociologa, ali van klasine sociologije
i filozofije.

5. Socijalne i kognitivne okolnosti nastanka i razvoja

postmodernizma i studija nauke i tehnologije
Kuhnove ideje su zanimljive ali, avaj, one su
suvie neodreene da bi podstakle ma ta drugo
sem mnotva praznih pria. Ako mi ne verujete,
pogledajte literaturu. Nikada ranije toliko mno-
go uljeza i nestrunjaka nije prodrlo u literaturu
iz filozofije nauke. Kuhn je ohrabrio ljude koji
nemaju predstavu ni o tome kako kamen pada
na zemlju da sa sigurnou govore o naunom
metodu. [Feyerabend 1974/1985: 356]
ezdesetih godina prolog veka nastale su prve temeljne
opozicije nauci od strane kontrakulturnih pokreta, inspirisanih
Roakom (Roszak 1969/1978), Markuzeom (1964/1989) i dru-
gima. Roak je jasno istakao opoziciju tehnokratiji, naunim
ekspertima i korenu svega toga objektivnoj svesti.
[O]bjektivna svijest uope nije neka vrsta kona-
nog, transkulturnog razvoja, ija se uvjerljivost izvodi
iz toga to je ona u jedinstvenom dodiru s istinom.

122
 Prije se radi o tome da je ona, kao i mitologija, svojevr-
sna tvorevina u koju neko drutvo u datoj historijskoj
situaciji ugrauje svoj osjeaj za smisleno i vrijedno.
I nju, kao i mitologiju, mogu prevladati i dovesti u
pitanje kulturni pokreti koji smisao i vrijednost nalaze
drugdje. [Roszak 1969/1978: 159; kurziv u originalu]
Ove kritike nisu uticale na drutvenu poziciju nauke.
Nauni rast je nastavljen i tako je u posleratnoj Americi nauka
privremeno dobila rat za univerzalizam. Ali ta je bilo sa tradici-
onalnim nosiocima kulture, humanistima?
Problematika razvoja sociologije nauke, ali i analiza Na-
unih ratova ne moe se u potpunosti sagledati bez podseanja
na debatu o dve kulture koja je bila aktuelna polovinom 20.
veka. arls Snou je 1959. godine izazvao estoke polemike svo-
jom knjigom The Two Cultures (Snow 1959/1964). Sutina koju je
eleo da istakne jeste da u okviru nauke postoje nauna i literarna
kultura koje imaju malo toga zajednikog i da je nuna reforma
obrazovanja koja bi ispravila ove greke. Snou je naunu kulturu
(statistiki) identifikovao sa levicom, a humaniste sa desnicom1.
Izrazio je uverenje da je nauna kultura u stanju da se mnogo bolje
suoi sa socijalnim problemima. Iako postoje odreene paralele
sa dananjim Naunim ratovima, daleko su bitnije razlike. On je
kao primarnu brigu isticao kulturni znaaj nauke, dok je danas
primaran problem objektivnost nauke i kulturni znaaj. Objek-
tivnost nije bila sporna tema u vreme pisanja Dve kulture. Snou
je bio propagator nauke koja je tada bila u senci humanistikih
disciplina, dok je danas situacija obrnuta. I, kao to smo ve
napomenuli, Snou je naunike smatrao leviarima, a humaniste
desniarima, dok su Gros i Levit tokom Naunih ratova glavnim
neprijateljima nauke smatrali upravo leviare iz humanistikih
disciplina i drutvenih nauka.
Ukoliko postoji jedna posebno izrazita karakte-
ristika novog radikalizma, onda je to razlika izmeu
njega i radikalizma prethodne generacije u odnosu na

1
[S]tatistiki gledano . . . neto vie naunika je na strani levice. . .
(Snow 1959/1964: 10)

123
 znanost i tehnologiju. Starijim kolektivistikim ideo-
logijama, to su pristajale uz vrednotu industrijskog
razvoja na isti nain kao i kapitalistiki klasni nepri-
jatelj, nije bila jasna povezanost izmeu totalitarne
kontrole i znanosti. Na znanost se gotovo beziznimno
gledalo kao na nesumnjivo drutveno dobro, jer se ona
u popularnom miljenju poela usko povezivati (prem-
da esto ne na sasvim jasan nain) s tehnologijskim
progresom koji je obeavao sigurnost i obilje. [Roszak
1969/1978: 153]
Ono to je Snou zamerao humanistima nije samo nepo-
znavanje drugog zakona termodinamike1. Njegove optube nisu
bile prvenstveno kognitivne, ve moralne prirode. On im je zame-
rao to propagiraju mitologiju krvi i istorije, dok naunici propagi-
raju humanu i demokratsku orijentaciju. Snouove optube su bile
prilino otre. Humanisti su morali da uzvrate i ubrzo su poeli
da se pozivaju na imena, poput Kuna i Fukoa (Segerstrle 2000e).
Sada je red doao na humaniste da kau naunicima da je nauka
daleko od oslobaajue racionalnosti, ve da je pre ograniena
preovladavajuom dogmom ili da predstavlja opresivni fukoovski
sistem znanja-moi. Ukoliko je zaista tako, onda su zapravo
humanisti ti koji su pravi predstavnici slobode i demokratije, a ne
naunici. U svetlu ovih dogaaja trenutne kritike nauke od strane
humanista moemo razumeti kao njihov zakasneli protivnapad
na posleratnu kulturnu hegemoniju (prirodnih) nauka. Isto tako,
Gros, Levit i drugi mogu se shvatiti kao da reaguju upravo na ove
protivnapade od strane humanista. Postoji jo jedan bitan faktor
u Naunim ratovima, a to su (fundamentalistike) hrianske cr-
kve, naroito kreacionistiki pokret. Ovi konzervativni hriani
u poslednje vreme pozivaju se na Kuna i Fukoa. Za njih su ovi
teoretiari zgodni jer se mogu koristiti kao dokaz protiv epi-
stemolokog autoriteta nauke i za kognitivni legitimitet Biblije.
(Hollinger 1995: 453; kurziv dodat)

1
[V]eliko zdanje moderne fizike raste, a veina najumnijih ljudi
zapadnog sveta ima u nju onoliko uvida koliko bi imali njihovi neolitski preci.
(Snow 1959/1964: 15)

124
 Jedno je sigurno, a to je da su sredinom 20. veka i prona-
uni i antinauni stavovi bili zasnovani na veri u svemo nauke.
Kao to smo ve rekli, u to vreme se u filozofiji i sociologiji sve
ee javljaju relativistike teorije koje poinju da dovode u pitanje
sposobnost nauke da doe do istine. Najradikalniji predstavnici
novih istraivakih programa (koji su oigledno u znantnoj meri
iskrivljavali Kunove postavke) jakog programa Edinburke gru-
pe, empirijskog programa relativizma Harija Kolinsa ili teorije
aktera i mree Latura isticali su da su i same naune injenice
socijalno konstruisane. Ono to je alarmantno u ovim pokuajima
radikalnih tumaenja jeste to to tako (naune) injenice postaju
vie stvar konvencije ili kontekstualnih faktora nego inherentne
naune i objektivne nunosti.
Ove tvrdnje imale su implikacije i za tradicionalnu isto-
riju nauke. Ukoliko nema validnog naunog opravdanja za odabir
jedne teorije u odnosu na drugu, onda na snagu stupaju socijalni
uticaji kao razlozi uspenosti odreene teorije. Nauna shvatanja
se ovim redukuju na socijalne i politike interese. Postalo je jasno
da internalistiki pristupi nauci nisu dovoljni i da je neophodno
uzeti u obzir interakciju socijalnih i naunih faktora u odreenom
istorijskom vremenu, ali puka redukcija naunog znanja na politi-
ku i mo je u najmanju ruku isto toliko apsurdna. Konstruktivisti
su i u zaleini i najapstraktnijih naunih ideja, nekako videli fi-
guriranje socijalnih ili linih interesa.
Potrebno je skrenuti panju na poznat rad o nauci u post-
normalnom dobu koji je objavljen pre nego to su Nauni ratovi
zvanino poeli (Funtovicz and Ravetz 1993). Autori zapaaju da
je nauka nekad shvatana kao da napreduje po pitanju izvesnosti
znanja i kontrole prirodnog sveta, to je shvatanje koje se uklapa u
Kierovu sliku Legende (Kitcher 1993). Termin postnormalan
je kontrastiran terminu postmoderan. Danas se postnormalna
nauka bavi neizvesnostima, tj. pitanjima socijalne politike, okru-
enja, vrednosti itd. i u njoj su vrednosti eksplicirane, a ne samo
pretpostavljene. Ona je prilagoena novom dobu. Stare dihotomije
vrednosti/injenice bivaju prevaziene i briu se granice izmeu
znanja i neznanja. Nauka koja je prikladna za ove nove uslove
bie zasnovana na pretpostavkama o nepredvidivosti, nekomplet-

125
noj kontroli i pluralnosti legitimnih perspektiva. (Funtovicz and
Ravetz 1993: 739) Naune rasprave vie ne mogu da se posmatraju
kao formalizovane dedukcije, ve kao interaktivni dijalog i nauka
mora da inkorporira istorijsku dimenziju, da ukljuuje refleksije
o prolosti oveanstva i njegovu budunost.
Autori razlikuju istraivanja na osnovu ciljeva. Prime-
njena nauka je orijentisana prema misiji, profesionalno konsul-
tovanje je orijentisano prema klijentima, a postnormalna nauka
je orijentisana prema problemima. Tradicionalna osnovna ili
ista nauka motivisana je radoznalou. Postnormalna nauka
je ona u kojoj objektivnost nije mogua i u kojoj su predvianje
i kontrola ogranieni, i gde drutvo i politika moraju da igraju
kljunu ulogu.
Ovakvo shvatanje proizalo je iz ubeenja da je nauka
uvek pod uticajem osnovnih problema drutva. Postnormalna
nauka je jedina koja moe da obezbedi put ka demokratizaciji
nauke i da bude odgovor trenutnim tendencijama postmodernista.
To je, prema miljenju autora, jedina prikladna nauka u dananjoj
situaciji, jer fenomen postmoderne izaziva fragmentaciju na svim
nivoima drutva, ukljuujui i ideoloki i socijalni (str. 755).
Dok su studije nauke vremenom sve vie ile u konstruk-
tivistikom pravcu, kulturne i enske studije, nezavisno jedne od
drugih, takoe su odabrale nauku za jedan od primarnih objekata
analize. U centru panje bila je supremacija zapadnjako-mukog
uticaja u nauci, odnosno ubeenje da je nauka mogla i drugaije
da izgleda bez ovih uticaja1. Pod uticajem francuskog postmoder-
nizma, literarna kritika je poela da tretira nauku kao jedan od
mnogih tekstova koje treba dekonstruisati (vidi npr. Gross and

1
Ne moemo se detaljnije baviti feministikim kritikama tradicio-
nalne filozofije nauke jer je na predmet interesovanja prvenstveno sociologija
naunog znanja. Osnovno obeleje feminizma je isticanje razlike koja (navodno)
postoji izmeu bioloki determinisanog pola i kulturno determinisanog roda. Na
osnovu ove razlike obino se kao lajtmotiv provlai tema da bi nauka verovatno
izgledala drugaije da je produkt enskog roda (vidi npr. [Keller 1995], koja pie
o rodu i nauci, tj. o istorijatu ovih ideja, i [Kohlstedt 1995] koja govori o enama
u istoriji nauke). Kritiku feminizma kao jalove epistemologije izvodi (Koertge
1995), koja ne negira znaaj borbe za enska prava sa poetka 20. veka, ali se
protivi ekstremnim tvrdnjama o navodnoj androcentrinosti nauke.

126
Levitt 1994/1998, pogl. IV)1. Time je ponovo dovedena u pitanje
nauka kao racionalna praksa, a promovisano je shvatanje nauke
kao moi. Zajedniko za naune studije i nove postmodernistike
humanistike studije bilo je uskraivanje povlaenog epistemi-
kog statusa nauci.
Za sada je dovoljno samo da oznaimo sutinske razlike
izmeu mertonovske i konstruktivistike sociologije nauke (vidi
i Zuckerman 1988b). Za klasinu sociologiju nauke od izuzet-
nog je znaaja ono to sami naunici govore o svojim naunim
ubeenjima, dok su konstruktivisti sebe videli kao neku vrstu
psihoanalitiara naunika, tvrdei da pronalaze prave motive,
kojih sami naunici esto nisu svesni. Krivicu za ovakvo stanje
snose i sami naunici koji dugo vremena nisu marili za ovakve
(nasilne) pokuaje analize njihovog rada. Zato i ne ude brojni
komentari raznih naunika da do pojave knjige Grosa i Levita
najee nisu ni znali ta se dogaa po departmanima drutvenih
nauka, dok ima i onih koji smatraju da su do tada naunici igno-
risali leviarske antinaune polemike. (Parsons 1995: 44)
Kao to je to za oekivati u svakom sukobu irih razmera,
Nauni ratovi su doveli do polarizacije uesnika i do nastanka ma-
nje ili vie labavih koalicija. Na jednoj strani nalaze se pronauni
aktivisti, odnosno preteno akademski tradicionalisti iz raznih
polja, a s druge strane naune i drutvene grupe koje su Gros i Levit
otvoreno optuili za promovisanje antinauke, za koje se najee
koriste termini poput konstruktivista ili postmodernista. Oni
su tako spojili postmoderne humaniste sa socijalnim konstruktivi-
stima, grupe koje zapravo imaju razliite intelektualne korene, ali
nisu jedini koji su zarad lake kritike nainili ovu generalizaciju
(vidi takoe i Koertge 1998a) i gde se konstruktivizam obrauje
kao jedna vrsta postmodernih teorija2.

1
Danas je poznat postmoderni generator na internetu koji nasu-
mino stvara semantiki ispravne, ali apsolutno besmislene tekstove, koji
esto lie na ozbiljne postmoderne tekstove. Naslovi radova koje smo dobili
glasili su: The textual paradigm of narrative and objectivism i Marxism,
modernism and the material paradigm of consensus.
2
Kritiku ovakvih tendencija iznosi (Collins 1999b).

127
 Kada govori o kulturnoj levici Serl (Searle 1990) istie
da je u pitanju pogreno definisan termin, jer u sebe ukljuuje
mnoga razliita shvatanja i stanovita. U nju se svrstavaju radikali
iz ezdesetih godina, feministkinje, dekonstrukcionisti, marksisti,
ljudi koji su aktivni u gej i etnikim studijama, i ljudi leve po-
litike orijentacije koji rade na univerzitetima. Postoje i neka opta
mesta ovih teoretiara, a to je pozivanje na subverzivno itanje,
hegemoniki diskurs, ruenje tradicionalnih logocentrinih
hijerarhija itd. Mnogi pripadnici kulturne levice smatraju da je
primarna funkcija poduavanja humanistikih kurseva politika,
tj. da je najvea vrednost humanistikih disciplina u tome to su
one sredstvo za postizanje socijalne transformacije. Serl analizira
tadanju literaturu koja govori o krizi amerikog obrazovanja i
zakljuuje da te knjige isuvie esto imaju histerian ton u sebi
i da situacija nije toliko katastrofalna koliko je ponekad blesava.
Kao primer blesavog fenomena u amerikom obrazovanju on
navodi irenje poststrukturalistike literarne teorije.
Iako je pojam Naunih ratova novijeg datuma, postoje
naunici koji tvrde da su ratovi otpoeli pre tri do etiri dece-
nije, usponom konstruktivistike paradigme u naunim studija-
ma i usponom postmodernizma u humanistikim disciplinama.
Sa ovog stanovita Nauni ratovi su samo (zakasnela) reakcija
naunika. Ne treba izgubiti iz vida da je unutar samih studija
nauke i tehnologije postojala intelektualna opozicija socijalnom
konstruktivizmu, iako je prva temeljna socioloka kritika usledila
tek 1992. godine (vidi Cole 1992).
Konstruktivistike ideje su svoju dominaciju zapoele
iz Evrope sedamdesetih godina, kada grupa evropskih sociologa
prihvata relativistiku epistemoloku poziciju. U narednih desetak
godina njihov broj je naglo porastao i oni su zauzeli dominantnu
poziciju unutar sociologije nauke. Iako neki vole da negiraju ovu
dominaciju, jer ideoloki ne vole sebe da vide kao monu elitu,
njihova kontrola svih glavnih asocijacija i specijalizovanih ur-
nala jasna je svakome ko uestvuje u polju [sociologije nauke].
(Cole 1996: 274)1

1
Socijalni konstruktivizam Kol vidi ne kao puki intelektualni
pokret, ve kao interesnu grupu koja pokuava da monopolizuje nagrade za

128
 Na pojavu i popularnost socijalnog konstruktivizma uti-
caj su imale i ire drutvene okolnosti. Tokom ezdesetih godina
mnogo mladih ljudi je ulo u sociologiju, od kojih je veina bila
neomarksistiki nastrojena, tako da su dominantnu orijentaciju
u sociologiji, mertonovski funkcionalizam, smatrali politiki
konzervativnom. Sve do Kolove knjige, kritike konstruktivizma
najmanje su pisali sami sociolozi. Laudan, Gir, Hal, Bra, Radvik,
Galison i Kun pre su bili filozofi i istoriari nauke. Tek 1982.
godine Tomas Gijerin, Mertonov student, objavio je kritiku rela-
tivistiko-konstruktivistikih sociologija nauke, ali je naglasio da
sve glavne postavke konstruktivizma mogu da se nau kod samog
Mertona, to nije tano (Gieryn 1982). Neto kasnije Gijerin je
preao u konstruktivistiki tabor.
Uprkos veoma arolikim teorijskim pozicijama feminis-
tkinja, marksista, etnometodologa, dekonstrukcionista, sociologa
naunog znanja, kritikih teoretiara, Noreta Kertge (Koertge
1998b: 34) pronalazi njihova zajednika ubeenja i shvatanja:
(1) Svaki aspekt onoga to mi nazivamo naukom (uklju-
ujui i njene rezultate i sam sadraj) oblikuje se i mogue ga je
razumeti samo uz pomo njegovog lokalnog i istorijsko-kulturnog
konteksta.
(2) Zato se produkti naunog istraivanja, tzv. prirodni
zakoni, moraju posmatrati kao socijalne konstrukcije ija va-
lidnost zavisi od konsenzusa strunjaka, kao to bi legitimitet
dravnika trebalo da zavisi od volje njegovog naroda.
(3) Iz ovog sledi da nauka nema poseban epistemiki
autoritet, ve predstavlja jednu od mnogih pria. Ako nauka u

svoje pripadnike. U poznatoj publikaciji Handbook of Science and Technology

Studies koju je objavilo Drutvo za socijalno izuavanje nauke nema poglavlja
o socijalnoj stratifikaciji u nauci, iako je o socijalnoj stratifikaciji objavljeno
najvie radova u asopisima poput American Sociological Review. U poetku
se govorilo kako nije bilo zainteresovanih da o tome piu, ali kada se Stiven
Kol dobrovoljno javio, nikad nije pozvan (Cole 1996: 274). Kolova knjiga
(Cole 1992) je od strane konstruktivista dobila izuzetno negativne recenzije.
Meutim, zaista je udno to na njihovom terenu, u urnalima Social Studies
of Science i Science, Technology, and Human Values nije ni bilo recenzije.
Zato je vrlo mogue da veliki broj sociologa nauke i ne zna da se takva knjiga
uopte i pojavila.

129
nekom drutvu kojim sluajem ima privilegovani status, trebalo bi
je razotkriti i pokazati kako ona nije stoer objektivnog znanja.
(4) Naune tvrdnje najbolje je oceniti kroz politiku eva-
luaciju, jer nauni dokazi nikad nisu konkluzivni i otvoreni su za
razna pregovaranja. Sutinsko pitanje je u ijem je interesu da
odreena nauna tvrdnja bude prihvaena kao istinita.
(5) Sasvim je logian i sledei stav da je nauka samo
politika koja se vodi drugim sredstvima, jer je i ona oblikovana
ideolokim ciljevima monih elita.
(6) Na globalnom planu proizilazi da evropska nauka ne
moe da bude bolja, tj. objektivnija od neke druge nauke. Tra-
dicionalna nauka je na istoj ravni u traganju za istinom sa raznim
etnonaukama.
(7) Zato ne moemo govoriti o naunom progresu u nekom
evropskom smislu. Nauka je svojim izumima i teorijama mnogo
toga doprinela negativnim i opresivnim aspektima drutva.
(8) Poto u nauci nema objektivnosti i s obzirom na to
da nije mogue iz nje tako lako izbaciti ideoloku crtu, javlja se
potreba za ubacivanjem progresivnih politikih ideja u nauku,
za naglaavanjem njene emancipatorske dimenzije i odbrane
potlaenih.
Pojam koji se esto naglaava i promovie u postmodernim
teorijama jeste refleksivnost, preko koje se promovie moralnost
i politika superiornost u odnosu na tradicionalne naune pristupe
u kojima nezainteresovanost , univerzalizam i empirizam
imaju veliku ulogu. Ono to je oigledno jeste da je potkulturu
postmodernizma teko locirati precizno. Najrasprostranjenija je
u okviru humanistikih disciplina, iako je dolo i do ekspanzije
u drutvenim naukama i nije mogue postaviti je samo u okvir
jedne discipline. Nesporno je da postmodernizam ima sve veu
mo na univerzitetima, najee insistirajui na tome da je deo
intelektualne levice. Zato kritiari esto grekom poistoveuju
levicu sa postmodernizmom, tj. poststrukturalizmom (upor. Ep-
stein 1997/2000).
Intelektualni koreni postmodernizma seu u ezdesete
godine prolog veka i vezuju se za Fukoa, Deridu, Lakana, Liotara
i druge autore koji su bili povezani sa tadanjim radikalizmom.

130
U SAD je postmodernizam uao kasnih sedamdesetih godina i
poetkom osamdesetih, ali na nekoliko koloseka odjednom. Tako
je, recimo, Fuko svojom teorijom o socijalnoj konstrukciji seksu-
alnosti uticao na mnoge feministkinje i homoseksualne aktiviste.
Promenom teita analize, sa makrostrukture na mikrostrukturne
odnose svakodnevnog ivota, on je omoguio i poststruktura-
listike analize ideologije, drutvenih odnosa i kulture uopte.
Takoe, Fukoovo shvatanje moi drave kao permanentno re-
presivne imalo je uticaja na marginalizovane grupe mladih ljudi,
ena, raznih manjina i ljudi homoseksualne orijentacije (Fuko
1966/1971, 1969/1998).
Subjektivnost je za Fukoa produkt igre moi ija pravila
malo ko razume. Ideja moi moe se objasniti kao sinteza istine
(kao referentne take), diskursa (kao sistema intelektualne orga-
nizacije) i moi (kao difuzije diskursa u drutvu kroz institucije).
(Delanty 1997: 106) Jezik je koekstenzivan sa moi i zato mo
dolazi sa svih strana.
Termini poststrukturalizam i postmodernizam prili-
no su nejasni ako pokuamo da shvatimo koja su njihova osnovna
obeleja1. Kao poststrukturalisti najee se navode Fuko, Lakan
(1966/1983) i Derida, a kao postmodernisti Liotar (1979/1988) i
Bodrijar (npr. 1985/1991). Kako bismo na najlaki nain shvatili na
ta se misli kada se govori o ovim intelektualnim strujama, mora-
mo uzeti u obzir stanje na francuskim akademskim institucijama
tokom ezdesetih godina prolog veka (vidi npr. Delanty 1997).
Strukturalizam je bio dominantna orijentacija u antropologiji,
istoriji ideja, knjievnosti, kulturnim studijama, psihoanalizi i
sociologiji.
Zajedniko ovim strujama bilo je (pre)naglaavanje struk-
tura, a zanemarivanje delajuih aktera. Osnova analize prestaje
da bude individualni akter, ve strukture koje generiu kulturna
1
Meutim, to ne znai da ih treba posmatrati kao sinonime (upor.
Grassie 1997: 86). Koncept postmodernizma upuuje na evolucionu shemu
za razumevanje i interpretaciju kulturnih fenomena preko tri idealna tipa:
klasinog perioda, modernog i postmodernog. Svoju primenu ovaj pojam je
naao u literarnoj, artistikoj i arhitektonskoj kritici i vremenom mu je znaenje
postalo iskrivljeno i nejasno primenom na razne sfere ljudske egzistencije (Fun-
towicz and Ravetz 1992).

131
znaenja, ponekad ak i same aktere. Na izvestan nain ova stra-
tegija moe se posmatrati kao samo jedan od mnogih pokuaja
decentralizacije ljudi. Galilej je pokazao da Zemlja nije centar
univerzuma, Darvin da oveanstvo nije centralni dogaaj evolu-
cije, Marks da ljudi nisu centar svog drutva, a Frojd da individue
nisu puki akteri, ve produkti nesvesnih elja (Benton and Craib
2001: 161)1.
Najvaniji uticaj na poststrukturaliste izvrile su lingvi-
stike ideje Sosira. Jezik kojim govorimo postoji pre nas i nakon
nae smrti on nastavlja da postoji, to znai da individue nemaju
uticaja na njegovu osnovnu strukturu. Sosir je referentnost jezi-
ka video kao neku vrstu konvencije (1915/1996). Tako znaenje
postaje definisano ne eksternim objektima na koje se odnosi, ve
svojim vezama sa drugim znacima.
Fuko je znanje izjednaio sa moi, a Derida (Derrida
1967/1976) je isticao da treba vriti dekonstrukciju tekstova
kako bismo doli do u njima skrivenih dimenzija moi2. On je
kritikovao logocentrizam, tj. metafiziku fonetskog pisma (str.
9) i zalagao se za naputanje rei racionalitet3. Tako je i sama
nauka poela da se tretira kao tekst koji je mogue (i poeljno)
dekonstruisati. Paralelno sa ovim odvijao se i procvat pozicionih
epistemologija raznih grupacija, gde su sve one mogle da razvijaju
sopstvene partikularne istine. Sada moemo videti zato su neki

1
Nema potrebe da ulazimo dublje u ove tvrdnje, jer je jasno da sve
ove teorije danas nemaju jednak nauni status (npr. Darvinova, Marksova i Froj-
dova; vidi kori 2004a za problematiku incesta, gde darvinistika objanjenja
nude daleko adekvatnije reenje problema od psihoanalitikih).
2
Fuks i Vord (Fuchs and Ward 1994) razlikuju dva oblika dekon-
strukcije: radikalnu dekonstrukciju , koja je retkost, i umerenu. Radikalna
se javlja u vremenima duboke krize i neobino snanog skepticizma meu
intelektualcima. Umerena je na delu kada se u kompetitivnim i neprijateljski
nastrojenim drutvenim poljima jave konflikti oko znanja. Dekonstrukcija
je skeptina prema univerzalnim osnovama moderne kulture: racionalnosti,
emancipaciji, autonomiji i progresu i javlja se najee u poljima iji nain
proizvodnje je semiotiki i iji glavni nain komunikacije je konverzacija.
(str. 481)
3
Sve metafizike odredbe istine . . . jesu vie ili manje neposredno
neodvojive od logosa ili razuma miljenog u porijeklu logosa. . . (Derrida
1967/1976: 19)

132
naunici bili zabrinuti za privilegovani epistemiki status nauke,
jer ona je sve vie poela da se shvata kao samo jedan od moguih
naina saznanja1.
Poststrukturalistika teorija naglaava nestabilnost, fluks,
fragmentaciju i dovodi u pitanje validnost tvrdnji o istini. Ona se
poklopila sa sve prisutnijim temama u pop kulturi, kao to su
odsutnost ukorenjenosti u prolosti i oseaj besmisla. Jedan nain
da razumemo postmodernizam jeste da ga uslovno podelimo na
jaku i slabu verziju (Epstein 1997/2000). Prema jakoj verziji,
neto poput istine ne postoji, postoje samo tvrdnje o istini. Nema
nekog epistemolokog garanta, tako da sve te tvrdnje imaju istu
teinu. Retko ko bi se suprotstavio tvrdnji da je naa percepcija

1
Kako Kolins i Pin kau u svojoj poznatoj knjizi The Golem: What
Everyone should Know about Science, [i]stina o prirodnom svetu [je] ono to
moni veruju da je istina o prirodnom svetu. (Collins and Pinch; navedeno
prema Mermin 1996a: 12) Nauka tako postaje nain konstruisanja konsenzusa
meu istraivaima, ali kako Mermin kae, [s]laganje se ne postie samo zato
to su naunici tako jako dobri u slaganju da se sloe. (str. 13) U pitanju je neka
vrsta ogranienja koje nam namee sama priroda. U sledeem radu Mermin
(1996b) je kritikovao Kolinsovo i Pinovo (socijalno) objanjenje Majklson-
-Morlijevih eksperimenata. Verovatno najvee iskrivljavanje injenica jeste
pozivanje dvojice sociologa na pokuaj Dejtona Milera da opovrgne teoriju
relativiteta. Kolins i Pin navode injenicu da je Miler nagraen nagradom
AAAS (American Association for the Advancement of Science), to bi impli-
citno znailo da je opovrgavanje bilo uspeno i priznato. Meutim, Mermin
navodi kontekst i znaaj nagrade nagrada nije imala nikakve veze sa teorijom
relativiteta, ve je bila dodeljena Mileru za najbolji govor na godinjem skupu
AAAS. Sutina Kolinsovog i Pinovog argumenta je u elji da dokau da ek-
sperimenti ne igraju presudnu ulogu u utvrivanju istinitosti neke teorije, ve da
sve zavisi od toga u ta su ljudi spremni da veruju. Gotfrid i Vilson (Gottfried
and Wilson 1997) takoe govore o ovom primeru i naglaavaju da je godinu
dana nakon Milerovih eksperimenata, 1926. godine, izvren eksperiment koji
je imao za cilj da testira upravo Milerove navode i koji se uopte nisu slagali
sa njegovim rezultatima. Takoe, u svojoj analizi Kolins i Pin prestaju da
navode istraivanja povezana sa teorijom relativiteta koja su vrena u drugoj
polovini 20. veka, to stvara utisak kao da se teorija relativiteta danas dri na
staklenim nogama.
Holton (1969) na daleko ozbiljniji nain razmatra Majklsonove eks-
perimente i govori o zabludi o bliskoj genetikoj povezanosti izmeu njegovih
eksperimenata i naknadnih Ajntajnovih hrabrih teorijskih generalizacija. Spe-
cijalna teorija relativiteta nije nastala direktno iz generalizacije Majklsonovog
eksperimenta. Dokumentacija koja ovo potkrepljuje zaista je pozamana, i u
pitanju su mnogi primarni i sekundarni izvori.

133
realnosti posredovana, meutim, ono sa im se ne moemo slo-
iti jeste logika greka koja sledi iz ove premise, a to je da sve
tvrdnje imaju jednaku istinitosnu vrednost. Interesantno je da se
jaka pozicija postmodernizma retko kad otvoreno i konsekven-
tno zastupa u literaturi. Na ovakve argumente najee se moe
naii na konferencijama, seminarima i u privatnim razgovorima
(Epstein 1997/2000).
Evidentno je da se mora napraviti razlika izmeu post-
modernizma i konstruktivizma. Kritiari poput Grosa i Levita
ne mare mnogo za ove razlike i najee poistoveuju ove inte-
lektualne orijentacije, to je pogreno. Verovatno je u pitanju ve
pomenuta strategija upotrebljavanja to optijeg i sveobuhvatnijeg
termina ijom kritikom bi se omoguila i kritika svih partikular-
nih pristupa i orijentacija.
Kada postmodernisti i razni tipovi pozicionih epistemo-
loga (npr. feministkinje) govore da je nauka socijalno ili kulturno
konstruisana, njih prvenstveno interesuju vrednosti i ideologija
(Segerstrle 2000c: 9). Tako neke feministkinje itavu objektiv-
nost u nauci vide kao deo muke zavere. Ovo bi znailo da
teorijski okvir nuno implicira odreenu ideoloku poziciju.
Ovakvo shvatanje nauku poistoveuje sa politikom, jer se gube
svi eksterni parametri koji bi presudili izmeu suprotstavljenih
paradigmi. S druge strane, za sociologe naunog znanja vrednosti
i ideologije nisu od primarnog interesa. Njih najvie interesuje
epistemologija i kritika tradicionalnog racionalistikog modela
nauke (Segerstrle 2000c: 9). Njihova briga je bila da pokau kako
socijalni faktori utiu na produkciju znanja i oni sebe vide kao
epistemoloke radikale.
Kada govorimo o vrednostima i ideologiji, este su bile
kritike da se sociologija naunog znanja ne bavi dovoljno ovim
temama (vidi, npr. specijalni broj asopisa Social Studies of
Science iz maja 1996, koji se bavi politikom sociologije nau-
nog znanja) ili to se ne bavi vanim problemima koji postoje u
oblasti nauke i tehnologije (vidi npr. Bauer 2000). Neke od ranih
publikacija Edinburke kole, odnosno njenih osnivaa, zaista
su se bavile drutvenim interesima i njihovom povezanou sa
drutvenim klasama. Te analize nisu bile samo socioloke, bez

134
politikih konotacija (vidi npr. MacKenzie 1978). Iako zaetnici
ove kole nisu bili politiki zainteresovani za osnovu (naunog)
znanja, njihovi sledbenici su svoju misiju svakako shvatali kao
intelektualno-politiku.
Dok je tradicionalna sociologija znanja pitala
kako i u kojoj meri socijalni faktori mogu da utiu
na produkte uma, SNZ [sociologija naunog znanja] je
elela da pokae da je znanje konstitutivno socijalno
i tako je postavila fundamentalna pitanja o zdravo za
gotovo uzimanim podelama izmeu socijalnih pro-
tiv kognitivnih ili prirodnih faktora. [Shapin 1995:
289]
Studije nauke i tehnologije potiu od nekoliko razliitih
inicijativa. U Velikoj Britaniji direktna pretea je Don Bernal,
ija su lina marksistika ubeenja uticala na sam pokret. U SAD,
slian pokret, ali bez marksistikih ubeenja i nakon Drugog svet-
skog rata, doveo je do osnivanja asopisa Bulletin of the Atomic
Scientists. Unutar humanistike orijentacije takoe postoje najma-
nje dva izvora. Jedan je intelektualne prirode i potie od Kunovog
argumenta za realistikim, istorijski zasnovanim filozofskim ra-
zumevanjem nauke. Drugi istovremeni izvor Bauer (2000) locira
u studentskim protestima ezdesetih godina koji su se uglavnom
okrenuli kritici nauke i proglasili je glavnim krivcem za odreene
aspekte tehnolokog drutva. Tako su se pojavili brojni univerzi-
tetski kursevi koji su se bavili odnosom izmeu nauke i drutva.
Neki dananji programi studija prouavanja nauke i tehnologije
potiu od ovih kurseva. Moemo zakljuiti da studije nauke i teh-
nologije postoje iz nekoliko razloga koji nisu nuno povezani.
Akronim STS koji se koristi u literaturi, stoji i za Science
and Technology Studies (proirenje Science Studies ili Social
Studies of Science) i Science, Technology, and Society, odre-
enih interdisciplinarnih programa koji su razvijeni sedamdesetih
godina prolog veka, od kojih su neki jo uvek u opticaju. Ovaj
drugi tip STS bio je naroito od interesa i za naunike i inenjere,
dok su ezoterine akademske rasprave dananjih studija nauke i
tehnologije (Science and Technology Studies) imale otuujui

135
efekat na mnoge STS entuzijaste. O istoriji i promeni prirode
Studija nauke i tehnologije detaljnije pie Bauer (2000).
Termin sociologija naunog znanja okupljao je razne
socijalno konstruktivistike i relativistike kole. Vodea kon-
struktivistika kola koja je zastupala tzv. jaki program nastala je
u Edinburgu iz Jedinice za prouavanje nauke koja je nastala kako
bi humanizovala naunike i inenjere, iji prvi rukovodilac je
bio Dejvid Ed. Mnogi slini kursevi studija nauke i tehnologije
uvedeni su na tehnoloki orijentisanim univerzitetima oko 1970.
godine i u SAD i u Velikoj Britaniji. Kako se ispostavilo, istrai-
vanja u nekima od ovih jedinica, naroito u Edinburgu, kasnije
su sve vie postajala epistemoloka i izgubila su orijentaciju ka
odnosima nauke i drutva, to je bilo po planu prvobitne ideje (vidi
Segerstrle 2000c). U Britaniji je veoma uticajan bio i program iz
istorije nauke i socijalnih studija nauke na univerzitetu u Saseksu
pod rukovodstvom Roja Maklauda, ali i izuavanje naune po-
litike Kristofera Frimana (Storer 1973). Maklaud i Ed su 1971.
godine postali urednici asopisa Science Studies, urnala koji se
specijalizovao za istraivanje socijalnih i istorijskih dimenzija na-
uke i tehnologije. Taj urnal je nekoliko godina kasnije promenio
ime u Social Studies of Science (od 1975. godine) i predstavlja
najvaniji asopis u domenu sociologije nauke.
Kolins (Collins 1983) je pisao o britanskim uticajima, o
prvim autorima konstruktivistike orijentacije. U njegovoj anali-
zi je izostavljen uticaj marksizma i Dejvida Eda. est autora o
kojima govori mogu da se podele na dve grupe. Tako dolazimo
do Barnsa, Blura i Kolinsa koji su relativisti, i Malkeja, Vajtlija i
Dolbija koji po ovom pitanju nisu uvek bili najjasniji. Prva trojica
su doiveli najvie napada i kritika. Njihov rad nije nastao kao
opozicija tradicionalnoj sociologiji nauke, ve iz sasvim drugih
filozofskih i antropolokih korena. Druga trojica su zapoeli svoj
rad kao opozicija mertonovcima jer su na postdiplomskim studi-
jama bili u SAD (vidi i Collins 1996).
Kasnih ezdesetih i ranih sedamdesetih godina u Evropi
se pojavilo nekoliko radova koji su napadali standardnu socio-
logiju nauke. Zato se esto misli da je glavna motivacija autora
bila kritika tradicionalnog modela. Kolins zato eli da pokae

136
da je glavno obeleje tih radova bila relativistiko-simetrika
sociologija naunog znanja, koja svoje poreklo nema u reakciji
na mertonovsku orijentaciju. Odnos izmeu sociologije nauke i
sociologije naunog znanja time nije evolutivan, ve kognitivno
tangencijalan, sa primesom akademskog antagonizma. (Collins
1983: 271)
Programsko prihvatanje relativizma znai da mora
da se traga za objanjenjem sadraja naunog znanja
koliko god je mogue preko socijalnog. Racionalnost
(ta god to znai) mora da igra malu ulogu u objanje-
nju kako nam se svet predstavlja kako se predstavlja.
Stoga bi verovanja koja se ine manje racionalnim
trebalo objasniti na isti nain kao ona koja se ine vie
racionalnim. Relativizam je tako transliran u simetriju
i nepristrasnost, da koristimo Blurove termine. Blurov
rad je eksplicitno pokazao Vitgentajnovu relevantnost
za program. Barns je nairoko pisao o irelevantnosti
pojma racionalnosti, uvodei debate unutar antropo-
logije u prouavanje nauke. U kasnijem radu Barns i
Lo su pokazali da Lakatoeva analiza teorije polihe-
drona moe da se shvati kao da otkriva indeksine
kvalitete, ak i matematikih ekspresija. Stoga, ako
bi se matematika mogla analizirati etnometodoloki,
etnometodologija ima uticaj na sociologiju naunog
znanja i matematika je pravi deo njenog predmeta. Lo
je takoe zahtevao interpretativnu sociologiju nauke u
radu koji je napisao sa Frenom. Vitgentajnove ideje
i fenomenoloke/etnometodoloke ideje su koriene
s moje strane u analizi naunog rada na laserima i
detekciji gravitacione radijacije. iroki interpretativ-
ni pristup je prihvaen od strane Vulgara u njegovoj
diskusiji problema otkria. Tako su svi glavni sastojci
bili pomeani u tortu do sredine sedamdesetih. [str.
272273; kurziv u originalu]
Ne bi trebalo zanemariti ni uticaje Kuna, Fleka, Polanjija
i Raveca (str. 273n6). O Kunu je bilo rei, a o zakasnelom uticaja
Fleka i uticaju fenomenologije i etnometodologije govoriemo u
okviru konstruktivizma.
Socijalne studije nauke i tehnologije mogu se nai i pod
imenom kulturne studije naunog znanja (Rouse 1993) ili soci-

137
jalne i kulturne studije nauke (Labinger 1995). Termin kultura
odabran je zbog svoje heterogenosti, jer moe da ukljuuje i ma-
terijalnu kulturu, kao i socijalne prakse, lingvistike tradicije ili
konstituisanje identiteta, zajednica, solidarnosti itd.
Sutinsko obeleje kulturnih studija jeste da se ne pri-
znaje epistemika autonomija onome to se trenutno prihvata
kao nauno znanje. (Rouse 1993: 60) Koreni lee u konstrukti-
vizmu, ali za razliku od konstruktivizma ova tradicija negira bila
kakvu eksplanatornu mo po pitanju naunog znanja. Socijalni
konstruktivizam se najee zalae za objanjenje i u najveem
broju sluajeva kritikuje kulturni autoritet prirodnih nauka, ali ne
kritikuje toliko naunu praksu. Kulturne studije imaju za cilj da
uestvuju u konstruisanju autoritativnog znanja o svetu, ali preko
kritike naune prakse stvaranja znaenja.
Veterani socijalnih studija nauke i tehnologije poput
Henrija Bauera (npr. 2000) konstantno naglaavaju da socijalne
studije nauke treba da napuste epistemologiju i da se vrate svojoj
prvobitnoj misiji, a to su povezanost nauke i tehnologije i drutve-
ni problemi koji iz te povezanosti nastaju. Ziman (2000) takoe
zagovara povratak sociolokoj analizi ovih problema i naputanje
epistemolokih ambicija. Barber (2000) tvrdi da je jaki program
imao odreeni pozitivni uticaj, ali da je dolo vreme da se on pre-
vazie kako bi sociologija nauke mogla da napreduje. Fuler (Fuller
2000) insistira na tome da Nauni ratovi nisu ratovi izmeu dve
kulture samo zato to su delovi obe kulture umeane u sukobe. On
eli da pokae da ne postoji istorijska veza izmeu studija nauke i
tehnologije i postmodernog humanizma, o emu smo i govorili.
Studije nauke i tehnologije nisu beznaajan pokuaj so-
ciologa. Ipak, potrebno je ukazati na to da postoji i nekonstrukti-
vistika alternativa. Moda najvei problem skoranjih razvoja u
sociologiji naunog znanja nije taj to sociolozi ne (po)znaju na-
uku, ve to to uopte ne vide potrebu za dijalogom sa objektima
svojih prouavanja. Zato je potrebna sociologija naunog znanja
koja bi vratila naunika u priu oko epistemologije. Sociologija
nauke mora uzeti u obzir i ono to sami naunici kojima se ona
bavi imaju da kau o nauci i otkriima.

138
 Na kraju moemo konstatovati da se ekologija nauke u
SAD tokom devedesetih promenila. Klintonova administracija
se okrenula promovisanju praktinog znanja nauke to je dovelo
do promene odnosa finansiranja i nauke. Janovski i Braun (Ja-
nowski and Brown 1993) govore o njenom pokuaju da pobolja
industrijsku kompetitivnost, jer e ruenje barijera izmeu vlade
i industrije, izmeu osnovnog istraivanja i razvoja tehnologije,
biti profitabilno za sve: istraivae na univerzitetima, veliki i mali
biznis, ak i za dravne laboratorije. (str. 7) Ekonomska vizija
Klintonove administracije je, kako autori navode, interakcioni-
stika i kooperacionistika, jer je zagovarala partnerski odnos
izmeu vlade i industrije. Bajerli i Pilke smatraju da odrivost
nauke zavisi od dva povezana spoljanja uslova koje nauka treba
da zadovolji: da bude sposobna za postizanje nekih drutvenih i
demokratskih ciljeva i da osvoji trajnu politiku podrku (Byerly
and Pielke 1995). Interni nauni standardi se podrazumevaju.
U sledeem delu bie predstavljena mertonov(sk)a/kla-
sina sociologija nauke. Poto takav poduhvat nije mogue izve-
sti u potpunosti, zamisao je da se ta paradigma predstavi preko
Mertonovih najvanijih ideja na koje su se kasnije razni autori
nadovezivali. Autori koji e se najee pominjati jesu njegovi
najznaajniji nastavljai i/ili sledbenici: Bernard Barber, Stiven i
Donatan Kol, Harijet Zakerman, Voren Hagstrom, Dajana Krejn,
Dozef Ben-Dejvid i Derek Prajs.

139
 III. MERTONOV(SKI) PROGRAM
SOCIOLOGIJE NAUKE
Najvea zasluga Mertona u sociologiji nauke jeste to to
je stvorio njen pojmovni okvir i aparaturu ime je (in)direktno
uticao na razne pravce unutar nje. Mertonov program je prvi
koji je omoguio izuavanje institucionalnog okruenja nauke,
naunih normi, kulturnih vrednosti, njihov odnos prema nauci
itd. Izazivai mertonov(sk)e paradigme, konstruktivistiki
predstavnici sociologije naunog znanja, insistiraju na tome da je
ona ipak izneverila oekivanja. Kritike klasine sociologije nauke
mogu da se grupiu u dve kategorije (Knorr Cetina 1991): one koje
napadaju njenu normativnu ili funkcionalistiku orijentaciju i one
koje kritikuju nedostatak istraivanja sutine naunog znanja i
naunog rada.
Analizu mertonovskog programa sociologije nauke zapo-
eemo Mertonovim radovima koji su nastali sredinom tridese-
tih godina prolog veka. U tom periodu najznaajnija je njegova
doktorska teza, iako ona nije ostavila vei uticaj na sociologiju
nauke ako se poredi sa radovima koji su nastali tokom pedesetih
godina i kasnije (izuzetak je rad o normativnoj strukturi nauke
iz 1942. godine). Kako i sam kae u predgovoru (Merton 1938b:
360), adekvatniji naslov njegove doktorske teze bio bi Neki socio-
loki relevantni aspekti odreenih faza razvoja nauke u 17. veku.
Merton se na samom poetku ograuje da nije u pitanju istorija

140
nauke, tehnologije i drutva u sedamnaestom veku. Sutina koju je
eleo da istakne bila je u sociolokim implikacijama koje su esto
zapostavljane prilikom analiza nauke i u markiranju kulturnih
korena moderne nauke koji se nalaze u dominantnim kulturnim
vrednostima datog perioda. Pre doktorske disertacije Merton je
objavio nekoliko radova koji su sa istorijskog stanovita bitni
za nastanak sociologije nauke (Merton 1935, 1937a, b, 1938a).
U domen sociologije znanja i nauke spadaju i dve saradnje sa
Sorokinom (Sorokin and Merton 1935, 1937)1.
U ovim radovima Merton je pisao da su predmeti naunog
istraivanja determinisani i socijalnim i isto naunim faktorima
(Merton 1935). Nauka je socijalni produkt i veliki deo njenih
istraivanja jeste pod uticajem socijalnih faktora. Meutim, kada
neki problem postane evidentan tada istraivanje moe vrlo lako
da postane nezavisno od drutvenih sila. On ovom prilikom citira
Hesenov rad (Hessen 1931/1980) na koji e se u svojim ranim
radovima esto pozivati (Merton 1935: 542n1)2. Iz iste godine
datira i saradnja sa njegovim mentorom, Sorokinom, koja govo-
ri o arapskom intelektualnom razvoju. Koristei se Sartonovim
podacima autori su kvantitavnom metodom pokuali da prikau
komparativni znaaj doprinosa arapskih naunika (Sorokin and
Merton 1935).
Neto kasnije (1937a) Merton je govorio o odnosu izmeu
gustine populacije i stope naunog i tehnolokog napretka. Iste
godine objavljuje i prikaz sociologije znanja (1937b). U drugom
radu sa Sorokinom (Sorokin and Merton 1937) sprovodi se veo-
ma interesantna metodoloka i funkcionalna analiza drutvenog
vremena. Ova problematika spada u sociologiju znanja jer se
istrauje razlika izmeu astronomskog i drutvenog vremena, sa
zakljukom da [s]istem vremena varira sa drutvenom struktu-
rom. (str. 621)

1
Iz ovog perioda izuzetno je interesantan i uticajan rad (Merton
1936), ali on nije u vezi sa sociologijom nauke.
2
Na nekim mestima Merton je jasno isticao kako je njegova inter-
pretacija pod velikim uticajem Borisa Hesena (npr. Merton 1938b: 566n8), ali
se ograivao od Hesenove materijalistike perspektive.

141
 Moda najpoznatiji Mertonov rad iz sociologije znanja
jeste rad o insajderima i autsajderima. Osnovna teza Manhajmove
(Mannheim 1936, 1952) sociologije znanja je da postoje naini
miljenja koji se ne mogu adekvatno razumeti sve dotle dok njiho-
vo drutveno poreklo ostaje nejasno. Tako bi zadatak sociologije
znanja bio da otkrije odnose koji postoje izmeu znanja i dru-
tvene egzistencije. Merton (1972) je kao stari problem sociologije
znanja istakao diferencijalni pristup drutvenih grupa i slojeva
odreenim tipovima znanja. Jaki oblik ove tvrdnje u sebi sadri
epistemoloki princip prema kojem u svakom momentu u istoriji
odreene grupe imaju monopolistiki pristup odreenim vrstama
znanja. Slabiji oblik, u empirijskom obliku, jeste tvrdnja da neke
grupe imaju privilegovani pristup. Sve grupe imaju pristup, ali za
neke je on riziniji i tee ostvariv (str. 11)1.
Ekstremni insajderizam dovodi do grupnog metodo-
lokog solipsizma i u ovom sluaju svaka grupa ima monopol
nad znanjem o sebi. Zato Merton nudi strukturalno objanjenje
insajdera i autsajdera. [I]nsajderi su pripadnici odreenih grupa i
kolektiviteta ili oni koji poseduju odreene drutvene statuse; aut-
sajderi su oni koji nisu pripadnici. (str. 21) Na ovaj nain izbegava
se grupni solipsizam, jer se ove kategorije definiu strukturalno.
U skladu sa ovom definicijom svi ljudi pripadaju i insajderima i
autsajderima.

1. Mertonova teza i Cilselova teza

U svojoj knjizi o ulozi religije u podstica-
nju sedamnaestovekovne engleske nauke . . .
Merton koristi fusnotu da bi objasnio kako je
njegovo istraivanje povoljnih veza izmeu pu-
ritanizma i rane moderne nauke bilo inspirisano
jo jednom fusnotom, u autoritativnoj Prote-

1
Interesantan je rad Filipsa (Phillips 1974) u kojem on pokuava da
pokae da je za sociologiju znanja pored priznatog uticaja Manhajma i Mertona
bitan i rad Milsa, iako on (Mills 1939, 1940) u ovoj oblasti nije ostvario vei
uticaj. Nakon Manhajma nastavile su se polemike o mogunostima sociologije
znanja da zameni/komplementira epistemologiju (vidi Coombs 1966), to je
veoma interesantno pitanje koje je i danas aktuelno.

142
 stantskoj etici i duhu kapitalizma Maksa Vebera
. . . Zamislite: dve obine fusnote dovode do
moda najtrajnije i najvie raspravljane teorije
u istoriji nauke, eponimizirane kao Mertonova
teza. [Gieryn 2004: 861]
Za uspostavljanje klasine sociologije nauke najvanija
su tri Mertonova rada koja iz tampe izlaze izmeu 1936. i 1938.
godine (1936/1968, 1938a, b), a meu njima je daleko najpoznatija
i najznaajnija doktorska disertacija. Osnovni problem Mertonove
doktorske teze su kulturne vrednosti i njihov uticaj na nauku. Kao
jedna od ekspresija kulturnih vrednosti religija je u 17. veku bila
dominantna. Religija koja je inkorporirala tadanje dominantne
kulturne vrednosti, po Mertonovom miljenju, bila je puritani-
stika. Prema nekim procenama, u 17. veku bilo je oko 180 pro-
testantskih sekti (Merton 1938b: 416), ali interesantno je da su se
one meusobno razlikovale po pitanjima crkvenih ceremonija,
eklezijastike organizacije i ezoterine teologije, dok su prihvatale
zajednike vrednosti i imale isti religijski etos. Sve one potovale
su identini nukleus religijskih i etikih ubeenja. (str. 416)
Veber (Weber 1905/1930) je pre Mertona govorio o po-
stojanju stimulativnog efekta protestantskog etosa na kapitalizam.
Koliko god ova Veberova studija bila kontroverzna, ono to sva-
kako moemo da prihvatimo kao injenicu jeste da sline etike
maksime mogu da koreliraju sa potpuno razliitim dogmatskim
osnovama. Tako moe da se govori o sutinskoj uniformnosti so-
cijalnih implikacija raznih protestantskih dogmi i zato je vredan
i naporan rad postao neka vrsta praktine doktrine, bez obzira na
razlike u tome da li su neke sekte propovedale doktrinu o prede-
stinaciji ili o linom opravdanju kroz naporan rad.
Ipak, Merton i Veber se razlikuju po svojim analizama.
Veber analizira prvu polovinu sedamnaestog veka, Merton dru-
gu. Veber je vie naglaavao protestantski asketizam koji je bio
posledica njegovog interesovanja u prouavanju spasenja, dok je
Merton vie govorio o kulturnim motivacijama. Veber govori o
puritanizmu kako bi pokazao i njegov uticaj na odreene klase
ljudi, dok se Merton time ne bavi. Veberova teza ne dotie period
u kojem je protestantska etika postala deo socijalnog utilitarizma,

143
koji je bio posledica duha kapitalizma, dok Mertonova teza tu
zapoinje. Veber nije govorio (osim usputno) o tezi da je pro-
testantski asketizam imao veze sa nastankom nauke (Abraham
1983)1.
Puritanistiki etos je bio preteno utilitaristiki, gde se
znanje vrednovalo u skladu sa svojom korisnou. Uprkos posto-
jeoj korelaciji sa religijom, ne znai da su mnoga vana otkria
posledica religijskih uticaja na nauku. Odreena otkria i izumi
pripadaju internoj istoriji nauke i u velikoj meri su nezavisni od
faktora koji nisu isto nauni. (Merton 1938b: 434) Od kultur-
nih faktora u mnogome zavisi receptivnost naunih dostignua u
odreenom vremenskom periodu ili njihova primena. Merton je
naglaavao
ulogu ideja u usmeravanju akcije u odreene kanale.
Dominantan sistem ideja je taj koji determinie izbor
izmeu alternativnih naina akcije koji su jednako
kompatibilni sa osnovnim sentimentima. Bez tog
navoenja i usmeravanja nelogike akcije bi unutar
granica vrednosnog sistema postale nasumine. [str.
450; kurziv u originalu]
Odnos izmeu nauke i ekonomskih potreba je dvojak.
Direktan u smislu da se odreena nauna istraivanja namerno
sprovode radi utilitarnih ciljeva, i indirektan u onoj meri u kojoj
odreeni predmeti zbog svoje tehnoloke vanosti jesu dovoljno
naglaavani kako bi bili odabrani za prouavanje, iako naunici ne
moraju nuno da budu svesni njihovog praktinog znaaja. Zato
treba biti oprezan sa objanjenjem uticaja ekonomije na nauku. On
nije tako jednostavan kako moda deluje na prvi pogled.

1
Radi korektnosti treba napomenuti da Merton nije jedini koji je
govorio o ovoj kontroverznoj povezanosti. O ovom problemu pisali su, npr.
Doroti Stimson (1935), Dons (Jones 1939) i Torner (Thorner 1952). Dons
analizira pismo puritanaca koje datira iz 1659. godine u kojem se zahteva pot-
puno ukidanje starih obrazovnih kanona i da se uz pomo fondova uspostavi
u sutini novi koled koji bi najvie panje posveivao eksperimentalnoj filo-
zofiji. Torner je analizirao Sorokinove podatke (Sorokin 1957/2002) i zakljuio
da je ipak postojao uticaj protestantizma na nastanak moderne nauke. Najvie
panje posveeno je Mertonu jer je njegova analiza ipak najtemeljnija i najuti-
cajnija u sociologiji (nauke).

144
 Nauka je pre 17. veka bila slabo razvijena delatnost i zato
je analiza ekonomskih uslova i uticaja na nauku pre tog perioda
besmislena. Tek u drugoj polovini 17. veka moemo da opazimo
potranju za naukom i rast ekonomskih ulaganja u nauku. Zato ne
udi injenica da je nauka cvetala u razvijenim zemljama. Meu-
tim, to je nuan, ali ne i dovoljan uslov razvoja nauke. Razlike u
bogatstvu izmeu najbogatijih zemalja ne mogu da objasne njihov
diferencijalni nauni doprinos.
Do sredine 17. veka nauni centar je bila Italija, da bi se
on tada premestio u Englesku. Oko 1800. godine nauni centar
postaje Pariz, a najuglednija nauna organizacija Acadmie des
Sciences (osnovana 1666. godine). etiri decenije kasnije nauno
sredite postaje Nemaka, dok u 19. veku primat preuzimaju SAD,
a Engleska dolazi na drugo mesto (Ben-David 1971:15). Svi ovi
podaci ne pokazuju neku bitnu korelaciju izmeu naunog napret-
ka i ekonomskog napretka.
[I]ako drutva mogu da ubrzaju ili uspore nauni
rast, pruajui ili uskraujui podrku nauci ili njenim
odreenim delovima, ona mogu relativno malo toga
da uine po pitanju usmeravanja njenog toka. Ovaj
tok je determinisan konceptualnim idejama nauke i
individualnom kreativnou a oni slede sopstvene
zakone, ne prihvatajui ni nareenja ni mito. [str. 12]
Merton ukratko raspravlja o nekim temama koje su danas
sasvim uobiajene za sociologiju nauke, a o nekima je kasnije
i sam detaljnije pisao. Na primer, govori o relativnom znaaju
intrinzinih i ekstrinzinih faktora za utvrivanje prioriteta na-
unih istraivanja. Ovo je staro pitanje nauke i Merton navodi dva
ekstremna shvatanja (1938b: 558): (1) shvatanje da nauka nema
sopstvenu autonomiju i da je njen napredak gotovo iskljuivo
ishod eksternih pritisaka, od kojih je verovatno najznaajniji eko-
nomski; i (2) shvatanje da je naunik osoba u potpunosti izolova-
na od socijalnog sveta i da je njegov interes istraivanja utvren
unutranjom logikom nauke.
Jasno je da se odgovor na ovo pitanje ne moe nai ni
na jednoj od suprotstavljenih strana i zato je zadatak sociologije
nauke da utvrdi relativne doprinose ove dve ekstremne teorije. U

145
Mertonovo vreme bilo kakav pokuaj sveobuhvatne socioloke
teorije naunog razvoja bio je preuranjen (vidi str. 567), jer u obzir
moramo da uzmemo tri reda sociolokih fenomena: (1) drutvo
(odnosi se na obrasce interakcije izmeu osoba, naroito ako se
one posmatraju kao ishod prirodnih elja i uslova); (2) civilizaciju
(sastoji se od tela empirijskog i naunog znanja i skupa tehnikih
sredstava za kontrolisanje oveka i prirode [to su nauka i tehno-
logija]); (3) kulturu (sastoji se iz sheme vrednosti, normativnih
principa i ideala koji slue da definiu dobro i zlo, doputeno i
zabranjeno, lepo i runo, sveto i profano). Civilizacija i kultura
proimaju drutvo, ali su teorijski odvojeni od njega.
Mertonova teorija postala je poznata pod nazivom Mer-
tonova teza (vidi Shapin 1988b). Ona se najee predstavlja kao
zagovaranje kauzalne veze izmeu vrednosti asketskog prote-
stantizma i onih koje se povezuju sa modernom naukom (Merton
1936/1968, 1938b). Najvie reakcija i kritika Merton je dobio
povodom ove teze i zato emo se prvenstveno fokusirati na nju.
On je procenio (Merton 1970c) da se od svakih deset recenzija
i kritika njegove disertacije devet bavi odnosom puritanizma i
institucionalizacije nauke, iako je on sam vie prostora posvetio
drugim uticajima i povezanostima. Razlog za ovu asimetriju lei
verovatno u tome to se veza izmeu puritanizma i nauke shvata
kao idealistika interpretacija istorije, a povezanost ekonomije,
vojnih potreba i nauke kao materijalistika (Merton 1939/1968).
Nelson (1972) pretpostavlja da je to zbog toga to je argumentacija
o ekonomiji i vojnom uticaju ve bila obraivana (iako ne tako
duboko i temeljno).
Problematika velikog oveka i pitanje kreativnosti od
znaaja su za istraivanje eksternih uticaja na naunike i tom
problemu posebna panja bie posveena kasnije. Merton je u
svojoj doktorskoj disertaciji eleo da ispita da li je rani asketski
protestantizam pomogao da se motiviu i kanaliu aktivnosti ljudi
u pravcu eksperimentalne nauke. Na optijem nivou sutina je bila
da se pokae da nauka, kao i bilo koja druga drutvena institucija,
mora biti podrana od strane vrednosti grupe ukoliko je cilj njen
razvoj. Zato se moe postaviti pitanje da li je paradoksalno to
je nauka kao racionalna aktivnost utemeljena na neracionalnim

146
vrednostima. Merton zastupa tezu da je puritanska etika kao
idealno-tipska ekspresija vrednosnih stavova u osnovi protestan-
tizma i da predstavlja vaan element koji je doprineo kultivisanju
nauke.
Kako bi se razumeo izuzetno kompleksan odnos izmeu
religije i nauke potrebno je znanje raznih istorijskih trendova, jer
nauka i religija nisu veni i nepromenljivi entiteti, ve variraju u
odreenim epohama na odreenim prostorima. Nesporno je da
je od svih religija hrianstvo bilo u najblioj vezi sa razvojem
nauke. Mertonova teza nije jedina teza koja se bavi(la) objanje-
njem nastanka nauke. S obzirom na to da je ova tema danas vie
interesantna istoriarima nego sociolozima nauke, obradiemo
samo sluajeve Mertona i Cilsela1.
Merton je puritanistiki etos shvatio kao onaj koji je
veliao razum i racionalnost (iako postoje kritike ovakve karak-
terizacije puritanizma; vidi Kearney 1973). Tako se vremenom
razvio pozitivni stav prema aktivnostima koje zahtevaju konstan-
tnu aplikaciju rigoroznog miljenja. (Merton 1936/1968: 633) Za
razliku od srednjovekovnog racionalizma puritanski je komple-
mentaran empirizmu. Merton ostavlja mogunost da puritanski
etos nije direktno uticao na nauni metod, ve da je u pitanju
paralelni istorijski razvoj. Nastanak veza izmeu nauke i religije
bio je verovatno indirektan i nenameravan. Nije postojao nauni
entuzijazam per se. Luter je u najboljem sluaju bio indiferentan,
a u najgorem neprijateljski raspoloen prema nauci. Kalvin je bio
ambivalentan, dodeljujui praktinom intelektu odreenu vrlinu,
ali daleko manju od one koju je smatrao da poseduje znanje putem
otkrovenja. Ipak, Merton je promovisao ideju po kojoj je religijska
etika koja je potekla od Kalvina promovisala stanje uma i vredno-
snu orijentaciju koja je podstakla razvoj prirodne nauke.

1
Pitanje nastanka nauke i naune revolucije danas je vie domen
istorije nauke. Autori koji su se bavili ovom problematikom su brojni, sa manje
ili vie uticajnim teorijama. Najpoznatije su sledee: Kunova teza, Smitova
teza, ejpinova, Hojkasova, Vajtova, Lindbergova, Vestfalova, Mandrouova,
teza Elizabet Ajzentajn, Jejtsova teza, Popkinova, Nidamova, Koareova,
Baterfildova, Bartova, Krombijeva (ili teza kontinuiteta), Dijemova i dr.

147
 Vrednosna orijentacija ove vrste, jednom uspostavljena,
razvija odreeni stepen funkcionalne autonomije, tako da je ori-
jentacija ka upranjavanju nauke mogla da opstane nakon to se
otrgnula od svojih originalnih teolokih korena. Ovaj obrazac
ne mora da se svesno osea od strane samih naunika. Takoe,
vidljiva interakcija institucija nauke i religije moe da zamagli sla-
bije vidljivu, indirektnu, i moda njihovu znaajniju povezanost.
Nauka je stekla drutveni presti jer je tada bila rairena vrednost
utilitarnosti, to je posledica uticaja protestantizma. Puritanizam
za Mertona predstavlja religijsko uplitanje u ponovno oblikovanje
ovog sveta, ali naroito kako bi on bio koristan za drutvo.
Glavne ideje koje su figurirale kao objanjenja za naunu
revoluciju jesu: osnivanje Gream koleda1, uloga trgovaca i manu-
elnih radnika, Bejkonove ideje i intelektualni znaaj puritanizma i
graanskog rata. Gream koled (osniva je bio ser Tomas Gream
u Londonu 1597. godine, ija kua se nalazila u centru koleda)
esto zauzima strategijsku poziciju u raspravi. (Kearney 1964:
86) U pitanju je institucija kojom nisu dominirali crkveni kanoni
i crkvene institucije, ve je bila pod kontrolom trgovaca i pruala
je obrazovanje trgovcima i obuenim radnicima. Na osnovu re-
enog ne treba bez rezervi zakljuiti da je u pitanju koled koji je
sutinski bio nauno orijentisan. U njemu su se izuavali predmeti
kao i na dotadanjim koledima: pitanje boanstva, pravo i fizika,
a na poetnim godinama: umetnosti, muzika, retorika, geometrija
i astronomija.
Ne moemo definitivno zakljuiti da se Gream u znatnoj
meri razlikovao od ostalih tadanjih univerziteta. To nije neko
veliko odstupanje u obrazovanju od tadanjeg modela, ali svakako
jeste reorganizacija akademske kulture u okruenju Londona, gde
je veliki znaaj bio dodeljen praktinim potrebama. to se tie
teze o ulozi trgovaca i manuelnih radnika u razvoju naunih ide-
ja, njena sutina bi se ogledala u njihovoj odluujuoj drutvenoj
motivacionoj sili. Da li je to tano? Kerni procenjuje da je broj
naunika u Engleskoj izmeu 1550. i 1700. godine bio oko 600,
1
Pored Gream koleda ne sme se zanemariti ni Emanuel koled
u Kembridu koji je 1585. godine osnovao ser Volter Mildmej (vidi Stimson
1935).

148
to je po dananjim merilima izuzetno malo, iako je i taj procenat
naunika u drutvu bio vei nego ikada do tada. Zakljuak je da
nijedan trgovac nije na direktan nain doprineo razvoju nauke,
koja se tada nije videla kao utilitarna, ve pre kao matovita ak-
tivnost. (str. 94) Ovaj deo argumenta posebno je obradio Cilsel.
ire drutvene okolnosti sigurno su odigrale veoma vanu
ulogu. Ratovi koje je Engleska vodila u sedamnaestom veku bili
su uvek na tuem tlu, to joj je dalo veliku prednost u odnosu na
ostale drave tog perioda. Pre Graanskog rata tokom etrdeset
godina vladao je mir, strahote Inkvizicije nisu se reflektovale na
engleske eminentne mislioce, postojale su individualna bezbed-
nost i nezavisnost miljenja i nisu se oseale posledice Trideseto-
godinjeg rata.
Termin puritanizam javlja se oko 1559. godine za vreme
Elizabetine vladavine i za prvog lidera ovog pokreta smatra se
Tomas Kartrajt (Stimson 1935). Sve do Graanskog rata purita-
nizam je bio jedinstven i homogen, da bi se u tom periodu cepao
na grupe koje su birale izmeu crkve i sopstvenih linih ubeenja.
Puritanci tog doba pre su naglaavali ulogu razuma u religiji nego
emocionalno iskustvo religije. Tokom 1640ih godina kombinaci-
ja religijskog entuzijazma i utilitarizma izrodila je grupu poznatu
pod nazivom Nevidljivi koled. Ta grupa je prethodila osnivanju
Kraljevskog drutva (za detalje oko Kraljevskog drutva vidi npr.
Stimson 1935; Merton 1938: 441, 473; Webster 1967), iako se e-
sto govori o tome da je jo jedna grupa izvrila uticaj na njegov
nastanak. U pitanju je grupa koja je formirana u Oksfordu tokom
1650ih godina, sastavljena preteno od izuzetnih matematiara,
a ne eksperimentatora, koji su bili protiv puritanizma. Razlika
izmeu Nevidljivog koleda i Oksfordske grupe moe se uoiti
ako posmatramo Bojlov prelazak u Oksford, kako je postajao sve
posveeniji nauci. Kerol (Carroll 1954) smatra da nema dokaza
da je Nevidljivi koled bio organizovana nauna grupa. (str.
430431) Nesporno je da su osnivai bili u najveoj meri prote-
stanti, ali pitanje je da li je Merton bio u pravu kada je to povezao
sa ideolokim afinitetom prema nauci.
Jezgro Kraljevskog drutva inili su mladi ljudi koji su
odravali nedeljne sastanke u Londonu 1645. godine kako bi raz-

149
govarali o novim naunim otkriima i filozofiji. Danas nam je
poznato deset imena: Vilkins, Godard, Glison, Skarboro, Merit,
Hak, Volis, Foster, Ent i Bojl (Stimson 1935). Od ovih deset ljudi
koji su nam danas poznati kao pripadnici Nevidljivog koleda
samo je Skarboro nesumnjivo bio rojalista. estorica su nesum-
njivo bili puritanci i parlamentarci, a za dvojicu nema pouzdanih
dokaza.
Do 1663. godine lista lanova sadrala je 119 ljudi. O
svima njima danas znamo veoma malo. O tridesetdvojici nema
nikakvih informacija, a o devetnaestorici ne moemo da znamo
nita o politikim preferencijama i obrazovanju. Od ostalih znamo
da su etrdesetdvojica bili puritanskog obrazovanja ili da su bili
parlamentarci ili i jedno i drugo, a da je samo dvadesetest poje-
dinaca sigurno pre 1660. godine pripadalo rojalistima. Ako se od
ukupnog broja oduzmu nepoznati, dobija se podatak da je gotovo
polovina njih, tj. etrdesetdvojica od preostalih osamdesetsedam,
bila puritanskog porekla (Stimson 1935).
Graanski rat u tom periodu esto se tumai i kao borba
izmeu rivalskih kola u astronomiji, izmeu parlamentaraca (he-
liocentrista) i rojalista (ptolomejaca). Meutim, parlamentarci nisu
bili nita vie nauno nastrojeni od rojalista. Shvatanje o bitnosti
graanskog rata u Engleskoj isuvie je usko, jer iskljuuje ostatak
Evrope iz ire slike. Sa ovom kritikom slae se i Hil (Hill 1964), da
socioloka analiza nastanka nauke mora da obuhvati itavu Evro-
pu, a ne samo Englesku (str. 88). Rab ide toliko daleko da kae da
su Mertonovi zakljuci u najboljem sluaju sumnjivi. On ak tvrdi
da je Mertonov rad u odreenoj meri irelevantan (Rabb 1965:
114) kada se radi o irem kontekstu odnosa izmeu protestantizma
i nauke. U prii o razvoju nauke, dakle, religija je od perifernog
znaaja. (str. 126) Prema njegovom tumaenju ovog problema,
kljuni period ovih razmatranja jeste onaj pre 1640. godine, o
kojem se jako malo govorilo. On je zamerao Mertonu to nije
pravio razliku izmeu protestantizma i katolianstva, ve izmeu
anglikanizma i puritanizma. Kerol takoe (Carroll 1954) istie da
Merton esto brka protestantizam sa puritanizmom.
Hol (Hall 1963) upozorava da Merton nije govorio o uti-
caju puritanske teologije, ve o puritanskom duhu. Problem sa

150
Mertonovom tezom je to se na ovaj nain iskljuuje razmatranje
medicinskih nauka u 16. veku u Italiji, ali i uspeh jedne grupe
ljudi u Francuskoj (Gasendi, Dekart, Paskal i drugi), nekoliko
godina pre osnivanja Kraljevskog drutva. Hol govori i kako je
socioekonomska interpretacija naune revolucije kao produkta
nastajueg kapitalizma i merkantilistikog militarizma u svojim
tvrdim oblicima nestala. Njeni pogreni zakljuci poivali su
na defektnoj logici i pogrenoj psihologiji. . . (str. 9) Situacija
je daleko komplikovanija da bi jednostavne generalizacije bile
mogue. Istoriari nauke su tokom ezdesetih godina doli do
obrnutog zakljuka: [D]rutveni oblici ne dominiraju umom; ve,
na duge staze, um determinie drutvene oblike. (str. 10)
Kao to se lako moe primetiti, prema mnogim autorima
nema jasne direktne veze izmeu puritanizma i nauke (ali postoje
i pozitivne kritike Mertonovog rada; npr. Jones 1940). Hil kae
da nauka nije proizvod protestantizma ili puritanizma: i nauka i
protestantizam su odjednom nastali iz promene u kojoj su urbane
i industrijske vrednosti zamenile one koje su prikladnije za pre-
teno agrarno drutvo. (Hill 1964: 89) Prema Kerniju (Kearney
1964), ovo ne mora nuno da iskljui teorije o odnosu izmeu
religijskog radikalizma i naunog otkria. Sasvim je mogue da su
kritiki stavovi prema religijskim autoritetima stvorili klimu koja
je predisponirala neke ljude da budu jednako kritiki nastrojeni i
prema tadanjim naunim dogmama.
Nema direktne veze izmeu ekonomije i naunog razvoja,
jer tadanja nauna otkria nisu imala praktinu primenu. Merton
najvie govori o utilitarnoj i praktinoj nauci, iako znamo da je
to doba u kojem je cvetala matematiko-apstraktna nauka (Co-
nant 1947/1951). Kerni (Kearney 1964) nudi samo nagovetaj da
ni ovo ne mora nuno da iskljui uticaj drutvene promene koja
se manifestovala u tome to je dolo do akumulacije bogatstva
koje je omoguilo nekim ljudima da imaju daleko vie slobodnog
vremena nego to je do tada to bilo mogue. Ovakva drutvena
promena nije objanjiva samo ekonomskim faktorima.
Jedna temeljna kritika Mertonove teze naglaava po-
grenost njegovih zakljuaka o pozitivnom odnosu normativne
strukture nauke i nemakog pijetizma (Becker 1984, 1992). Beker

151
eli da pokae kako je Mertonov prikaz uticaja pijetizma na na-
uku iskrivljen i da su reakcije pijetista esto bile usmerene protiv
institucionalnih normi nauke. Ono to se dovodi u pitanje jesu
Mertonovi sekundarni izvori vezani za interpretaciju vrednosnog
sistema pijetizma, to za krajnju posledicu ima temeljno preis-
pitivanje i odnosa izmeu protestantizma i nauke. Beker (1992)
obrauje primer Fridriha Etingera1, odnosno njegovu religijsko-
mistinu koncepciju nauke koja propoveda vanost oseanja, in-
tuicije, ulogu boanstva i kvalitativni pristup prirodi. Preko ovog
primera Beker pokazuje koliko je pijetizam zapravo bio udaljen
od moderne nauke.
Mertonovo isticanje pijetistikog utilitarizma i empiriz-
ma kao vrednosti koje su odredile stav pijetizma prema nauci
predstavlja isuvie usko gledanje na pijetistiki vrednosni sistem.
Potrebno je detaljnije prikazati razvoj pijetistikih vrednosti i
verovanja izmeu 1650. i 1750. godine. U tom periodu naroito
su vana dva meupovezana faktora: odnos pokreta prema lute-
ranskoj crkvi i njegova reakcija na duh prosvetiteljstva (Becker
1984: 1066). U ovom periodu uticaj pijetizma je bio jak, ali je
odnos prema racionalnosti i nauci bio konfliktan i protivrean, a
ne samo podravajui. Naglaavanje aktivne i praktine religio-
znosti jeste omoguilo proklamovanje utilitarizma i racionalnog
ivotnog ureenja, ali mistini elementi, koji su isto bili prisutni,
slabili su podravajui odnos prema nauci. Pod uticajem duha
prosvetiteljstva i sukoba s njim pijetizam je usvojio prvenstveno
neprijateljski stav prema nauci i naglasio primarnost religijske
vere i oseanja u odnosu na znanje i na intelektualnu aktivnost
uopte.
to se tie obrazovanja, nauka jeste imala mesto u kuri-
kulumu pijetistikih obrazovnih institucija, ali Beker insistira da
je njeno mesto bilo potinjeno i sekundarno (str. 1072). U 18. veku
njihova podrka nauci bila je izuzetno ograniena. Mertonove
identifikacije postojanja snane kauzalne veze izmeu pijetizma
i nauke u 18. veku u Nemakoj nisu potkrepljene dokazima (str.
1081).

1
Teolog iz 18. veka.

152
 Merton (1984) u svom odgovoru na mnoge od ovih kritika,
a prvenstveno na Bekerov rad, svoju tezu svrstava meu Feniks
fenomene. U nauci on oznaava kontinuirano vraanje teorija ili
teorijski izvedenih hipoteza, poput Dirkemovog Samoubistva
ili Veberove teze o ulozi asketskog protestantizma u nastanku
modernog kapitalizma, iako su one s vremena na vreme bivale
(navodno) opovrgnute (str. 1092)1. Merton govori o Veberovim
belekama na koje se Beker poziva i smatra da nekoliko usputnih
(Veberovih) reenica nije dovoljno za donoenje konanih sudova
o Veberovom stavu prema problemu kojim se kasnije on (Merton)
pozabavio.
Zakljuak koji moe da se izvue iz ove kontroverze o
uticaju religije na nauku je sledei: nije sporno da je puritanizam
religijski pokret koji je veliki deo svojih karakteristika crpeo iz tih
religijskih ubeenja i da je jedan od njegovih ciljeva bila reforma-
cija, ali ne i destrukcija crkve. U teolokom smislu oni su kalvinisti
koji su naglaavali unutranje delovanje Duha. U epistemolokom
smislu oni nisu bili racionalisti, iako je racionalizam zadran u
religijskoj sferi i bio je potinjen veri i empirizmu.
Tako itava kontroverza moe da se svede na sedam osnov-
nih vrednosti, tj. pitanja da li postoji neto inherentno religijskoj
ideologiji zbog ega su ljudi prihvatali modernu naunu misao
(Greaves 1969): (1) utilitarni duh; (2) briga za dobrobit drutva;
(3) vera u progres; (4) opozicija autoritarizmu i korespondirajue
verovanje u slobodno istraivanje; (5) opozicija sholasticizmu; (6)
naglaavanje sistematskog, disciplinovanog rada; (7) uzdanje u
empirijski metod.
Puritanci jesu potencirali znanje koje je utilitarno, ali to
ne znai nuno da isto to vai i za naunike tog doba. Pitanje je i
da li je utilitarno isto za naunika i za puritanca. Najverovatnije
nije, jer je za naunika znanje utilitarno ako je primenljivo na
tehnoloke probleme, a puritanci su najvie vrednovali znanje koje
je utilitarno u metafizikoj sferi, koje je povezano sa Bogom. Pri-
roda puritanizma je metafizika, dok je nauni utilitarizam (ako

1
Sutina ovog fenomena ukazuje nam na znaaj kontroverzi u rastu
naunog znanja. ire o ovome vidi (Merton 1961).

153
je uopte kao takav i postojao) bio prvenstveno materijalistiki.
Nisu svi tadanji naunici bili motivisani utilitarnim idealima, jer
velika veina klasinih naunih eksperimenata nije bila utilitarna.
Paskal, Kepler, Galilej, Dekart, Harvi i Njutn nisu bili puritanci i
njihovi glavni motivi bili su intelektualne prirode.
to se tie brige za dobrobit drutva, Merton ju je na-
glaavao i kod puritanaca i kod naunika. Zbog svoje utilitar-
nosti nauka je mogla da doprinese toj dobrobiti, to je dovelo
do situacije da bude promovisana zbog opteg interesa. Ovde se
Merton takoe moe kritikovati, jer su naunici bili ukljueni
u promovisanje materijalnog stanja, a puritanci duhovnog, koje
je imalo malo ili nimalo veze sa naukom, naunim znanjem i
tehnolokim napretkom.
U pogledu vere u progres bitan momenat predstavlja Bej-
konova misao. Ne moe se opravdati shvatanje da su i naunici i
puritanci bili pod uticajem Bejkona, jer bi to trebalo da implicira
puritansko odobravanje nauke zbog njene utilitarne vrednosti. Za
ovo ne postoje dovoljno ubedljivi razlozi. Njihova filozofija je
deterministika, gde je ostavljeno veoma malo prostora za budui
progres. Koncept progresa nije igrao nikakvu ulogu u njihovom
vienju sveta, jer su oni kraj istorije u svojoj eshatologiji i soteri-
ologiji shvatali kao apokaliptini dogaaj. Sa takvim religijskim
doktrinama jasno je da se naunici i puritanci nisu jednako zalaga-
li za kritiki duh i otpor autoritetu. Nisu se svi naunici toga doba
borili protiv religijskih autoriteta, a mnogi od njih bili su duboko
religiozni, poput Njutna.
Po pitanju sholasticizma esto se govori o zajednikom
protivljenju naunika i puritanaca. Tako bi sledea pretpostavka
bila da je puritanizam potpomogao prihvatanje i irenje naunih
ideja. Ovaj skok u zakljuivanju je izuzetno velik. Puritanci nisu
imali simpatija za sholastiku, ali njihovo vienje univerzuma bilo
je i te kako obojeno sholastikim idejama. Naunici i puritanci
nisu kritikovali sholasticizam iz istih razloga.
Slina je situacija i sa promovisanjem sistematskog,
disciplinovanog, metodikog rada. Ciljevi su im bili drugaiji.
Naunici su radili kako bi doli do novih otkria, usled intelektu-
alne radoznalosti, usled elje da se doe do boljeg drutva i boljih

154
uslova za ivot, a puritanci kako bi inili dobra dela iz religijskih
poriva, najee usled psiholoke kompulsivnosti.
Merton je naglaavao da je eksperimentalni duh prote-
stantizma i puritanizma bio faktor koji je potpomogao u prihva-
tanju i razvoju nove empirijski zasnovane nauke. On se ogradio
tvrdnjom da moda i nema direktne veze izmeu ovih injenica,
ve da je mogue da su u pitanju paralelni razvoji. Slinu tezu
izneo je i Morgan (1979; vidi i Schaffer 1988). Puritanci su davali
prednost razumu u odnosu na autoritet, meutim, taj eksperimen-
talizam ne moe da se interpretira kao neto to je dovelo do rasta
eksperimentalne filozofije. Puritanski razum bio je samo sredstvo
za propagiranje vere.
to se tie filozofskih uverenja koja su (navodno) delili
naunici i puritanci, u pitanju su: (1) vera u nepromenljive zako-
ne i/ili predestinaciju; (2) opozicija hijerarhizmu (heliocentrini
sistem rui kosmiku hijerarhiju, a Harvi je sruio hijerarhiju
tela); (3) vera u pluralnost svetova (Greaves 1969). Grejvs navodi
pokuaje da se teoloka doktrina o predestinaciji prikae kao pri-
prema za filozofiju mehanikog determinizma. Kod Mertona, s
druge strane, postoje naznake da su nepromenljivi zakoni postali
deo opteg intelektualnog miljea kao rezultat uticaja i naunika i
puritanaca. Ta veza je postojala, ali bila je indirektna. Verovatno je
da nema nieg inherentnog u puritanizmu to bi moglo da inicira
razvoj moderne nauke. Moda je najvei znaaj Mertonove teze
(komplementarnosti) u tome to je pokazala da puritanizam nije
bio prepreka razvoju nauke.
Za Mertonovu analizu Gijerin (Gieryn 1988) kae da u
sebi sadri postulat institucionalne diferencijacije, koja za cilj
ima da analizira drutvo preko institucija, u ovom sluaju, nau-
ke i religije. Institucionalizacija je funkcionalna diferencijacija
drutva u manje ili vie nezavisne podsisteme koji (opet manje ili
vie) zadovoljavaju odreene drutvene potrebe (str. 583)1. Ona
podrazumeva najmanje etiri istorijska razvoja:
1
Zakerman i Merton su institucionalizaciju definisali na sledei
nain. [I]nstitucionalizacija je neto vie od puke promene vrednosti; ona
takoe ukljuuje njihovu inkorporaciju u autoritativno definisane uloge.
(Zuckerman and Merton 1971/1973: 467)

155
 (1) Ponaanje unutar odreenih institucija postaje sve vie
specijalizovano, odnosno specifino za odreenu institucionalnu
sferu.
(2) Poveavanjem institucionalne autonomije pretpostavlja
se vea interna kontrola nad evaluacijom, nagradama i kaznama
ponaanja unutar neke sfere.
(3) Institucije legitimiu svoje aktivnosti na sve vie au-
toreferencijalan nain, opravdavajui sebe uz pomo sopstvenih
vrednosti i ciljeva, a ne preko vrednosti i ciljeva drugih institu-
cija.
(4) Institucije sve vie postaju samostalne i postavljaju
svoje ciljeve i meusobno se udaljavaju.
Preko pojma institucionalne diferencijacije Gijerin pravi
razliku izmeu poetaka sociologije nauke i trenda koji je postojao
tokom sedamdesetih godina prolog veka. U pitanju su dva perio-
da institucionalizacije, raniji i kasniji. Mertonova teza je, smatra
Gijerin, morala da bude eksternalistika, jer je tada institucija
nauke imala veoma malo funkcionalne autonomije, tako da se
njene aktivnosti nisu mogle odvojiti od vrednosti i ciljeva drugih
socijalnih institucija. To objanjava internalistiku sociologiju
nauke koju su poetkom sedamdesetih upranjavali Mertonovi
sledbenici i uenici. Internalistiko prouavanje nagrada i sistema
evaluacije u okvirima dananje naune zajednice omogueno je
nakon tri veka institucionalizacije tokom kojih je nauka postala
autoreferencijalna i u mnogim svojim aktivnostima autonomna
(iako nikad u potpunosti autonomna). Gijerin eli da pokae kako
je razlikovanje ranog i poznog Mertona posledica istorijskog
stupnja institucionalizacije nauke, a ne nekih teorijskih ili meto-
dolokih principa.
Pored institucionalne diferencijacije Gijerin govori i
o institucionalnoj konstrukciji. Na taj nain institucije prestaju
da budu objektivne drutvene injenice i postaju socijalne kon-
strukcije, u smislu da njihove definicije, odnosi, vrednosti i ciljevi
bivaju definisani tokom pregovaranja od strane obinih ljudi u
obinim situacijama. Tako je definisanje omogueno interpre-
tativnom fleksibilnou. Institucionalna diferencijacija na ovaj

156
nain postaje retoriko postignue (str. 589) sa posledicama koje
su daleko vee od retorikih.
S druge strane, Ben-Dejvid (Ben-David 1971:75) pod
institucionalizacijom podrazumeva
(1) prihvatanje odreene aktivnosti od strane
drutva, kao vane drutvene funkcije koja se vred-
nuje radi sebe same; (2) postojanje normi koje reguliu
ponaanje u datom polju aktivnosti, na nain koji je
konzistentan sa ostvarivanjem njenih ciljeva i auto-
nomijom u odnosu na ostale aktivnosti; i konano, (3)
neke adaptacije drutvenih normi u ostalim poljima
aktivnosti na norme tih aktivnosti. Drutvena insti-
tucija je aktivnost koja je na taj nain institucionali-
zovana.
U nauci se pod institucionalizacijom podrazumeva pri-
znavanje egzaktnog i empirijskog istraivanja kao metode koja
dovodi do novih znanja koja se razlikuju od znanja koje potie od
tradicije, otkrovenja ili pukih spekulacija. Jedino su u Engleskoj
institucionalizovane norme bile prilagoene potrebama samo-
stalne naune delatnosti. Razvoj nauke je u Engleskoj od samih
poetaka bio vezan za verski pluralizam i drutvene promene.
Pitanje ekonomskog uticaja vremenom je postalo daleko
manje interesantno nego tridesetih godina prolog veka. Pored
Mertona, iz tog doba najuticajniji sociolog nauke koji se bavio
slinom problematikom bio je Edgar Cilsel (18911944). Njegova
osnovna teza bila je da je nauka nastala uz pomo novih ideja i
ambicija iz raznih vetina koje su ubacivane u nauku. Pridavao
je vei uticaj ekonomiji od Mertona.
Cilsel je izbegao u Englesku, a zatim u SAD, i tokom
tog izbeglitva napisao je nekoliko radova o poreklu moderne
nauke koji danas sainjavaju Cilselovu tezu. Ukratko reeno,
teza objanjava da je moderna nauka nastala kada su drutvene
barijere izmeu tri stratuma intelektualaca (univerzitetskih radni-
ka, humanista i najboljih manuelnih radnika) sruene usled rasta
kapitalizma i da su tako njihovi intelektualni kapaciteti transfor-
misani u kulturni poduhvat, tj. nauku. Najpoznatiji rad na ovu
temu jeste onaj u kojem Cilsel govori o sociolokim korenima

157
nauke. U ostalim radovima preteno se trudio da dokae svoju
tezu i da je potkrepi.
U Ameriku je iz Nemake stigao (to se zna na osnovu
njegova dva pisma upuena Dordu Sartonu 1939. godine) sa dva
nedovrena rukopisa, od kojih je jedan bio o sociolokim kore-
nima nauke, a drugi o prirodnim i istorijskim zakonima (Krohn
and Raven 2000)1. Cilselova prva knjiga, The Application Pro-
blem (1916), pokuava da rei problem primenjivanja statistike na
iracionalnu prirodu. eleo je da rei problem velikih brojeva u
prirodi, odnosno da objasni zbog ega je on uopte primenljiv na
prirodu. Kako je matematika racionalna aparatura uopte pri-
menljiva na nejasnu i iracionalnu prirodu? Ovaj problem je nazvao
problemom aplikacije i preko njega je doao do zakljuka da
postoje opti filozofski problemi koji su zajedniki za sve nauke,
ali koje ne moe da rei nijedna posebna nauka. Nije se slagao sa
pripadnicima Bekog kruga i logikog pozitivizma koji su ovakve
probleme smatrali metafizikim. Tvrdio je da filozofija ne treba da
bude odvojena od empirijskih nauka. Zamerao im je na apstrak-
tnom pisanju, smatrajui da im nedostaju empirijska istraivanja,
ali sa veinom ideja logikog empirizma se slagao.
U svojoj drugoj knjizi, On the Development of the Con-
cept of Genius (1926), predstavio je socioloku analizu kulta
genija koja je postojala tokom renesansnog humanizma i za koju
je smatrao da jo uvek dominira i njegovim vremenom. Zbog ove
knjige nije dobio mesto na Bekom univerzitetu, jer su kritiari
smatrali da knjiga nije filozofska. Uprkos tome to ga je to kotalo
univerzitetske karijere, odbio je da priloi nekakav drugi tekst,
koji bi bio vie filozofski.
Njegov projekat o socijalnom poreklu moderne nauke
imao je za cilj da na kauzalni nain objasni kako je koncept zako-
na poeo da dominira naim razumevanjem prirode i da pronae
razloge iz kojih se on slabije (ili nimalo) koristi u humanistikim
disciplinama. Insistirao je na tome da nema smislenih prepreka
da se to ini. Mehanicistiki pogled na svet mora da sadri tri
osnovne pretpostavke: (a) diferencijaciju stvarnosti na stvarni

1
Svi biografski podaci preuzeti su iz ovog rada.

158
svet mehanikih zakona i svet pojavnih fenomena; (b) redukciju
svih empirijskih zakona na mehanike zakone; (c) introspektivnu
psihologiju znanja.
Borio se protiv sociolokih kola koje promoviu shva-
tanje da pojam drutvenog zakona treba zameniti pojmovima
razumevanja, empatije, celine, entelehije i vrednosti. To
su holistike teorije o stvarnosti ija epistemologija nije zasnovana
na psihologiji. Cilsel je ove intelektualne struje nazvao pobunom
protiv kauzalnosti. (str. 931) Smatrao je da je u drutvenim nauka-
ma mogue doi do statistike koncepcije zakona i da sociologija
treba da bude naturalistika. Da bi potvrdio ovo shvatanje on je
sproveo istraivanje o sociolokim korenima nauke.
Analizu o sociolokim korenima nauke poinjemo Cilse-
lovim radom (Zilsel 1941) o Vilijamu Gilbertu, koji je pored svog
poznatog naunog doprinosa bio i lekar kraljice Elizabete i zago-
vornik kopernikanske teorije. Gilbertova knjiga De Magnete po-
javila se 1600. godine, est godina pre Galilejeve prve publikacije
i pet godina pre Bejkonove knjige The Advancement of Learning.
Cilsel tvrdi da je u pitanju prva knjiga pisana od strane akademski
obrazovanog uenjaka koja se bavi prirodnom naukom, a koja je u
potpunosti zasnovana na posmatranju i eksperimentu. Zato Cilsel
eli da pronae izvore Gilbertovog naunog metoda.
Ne treba misliti da je Gilbertovo delo u mnogome sli-
no dananjim naunim delima, jer ono predstavlja kombinaciju
modernih, metafizikih, sholastikih i animistikih elemenata. U
skladu sa trendom svog vremena (i u poreenju sa neto kasnije
objavljenim Galilejevim spisima) Gilbertov rad je preteno kvali-
tativne prirode. Jedini izuzetak predstavljaju prorauni i merenja
koji se tiu problema povezanih sa navigacijom.
Gilbert je bio izuzetno kritiki nastrojen i nije se oslanjao
na autoritet, tako da se uvek trudio da sam testira tvrdnje drugih
ljudi. Sujeverje je odbacio u velikoj meri, naroito kada je razot-
krivao drevne prie da dijamanti i luk unitavaju magnetizam
ili da magnet moe da detektuje nedostatak vere kod ena, da
moe da otvori bravu, da su elektrino i magnetiko privlaenje
posledica simpatije itd. Napadao je alhemiju, i to estoko, ali
je verovao u horoskop bez obzira na to to je astroloku teoriju o

159
korespondenciji izmeu metala i planeta nazivao suludom, jer
su prema njegovom miljenju metali, a naroito gvoe sutina
Zemlje, te ne mogu da zavise od zvezda. Filozofija koju je za-
stupao bila je vitalistika (Zilsel 1941). Interesantno je da njegov
animizam i neoplatonizam (a sholasticizam i astrologija u manjoj
meri) koji su prisutni u knjizi predstavljaju samo emocionalnu
pozadinu njegovog miljenja i ne utiu na empirijski sadraj nje-
gove nauke. (str. 6)1
Cilsel (str. 19) se ne bavi detaljno problematikom priori-
teta u naunim otkriima, ali ukazuje na to da je Gilbert u svom
delu na nekoliko mesta pomenuo Roberta Normana i da skriva
uticaj Normanovih ideja. Norman nije bio obrazovan ovek poput
Gilberta, jer je bio proizvoa kompasa, ali njih dvojica su ima-
li mnogo toga zajednikog. Obojica su eksperimentalni pristup
vrednovali vie od puke teorije. Razlike su uoljive u Normano-
vom verovanju u Paracelzusove teorije koje je Gilbert kritikovao i
u religioznosti koja je kod Normana daleko vie izraena. Ipak, ne
razlikuju se mnogo po naunom stavu i tu lei sutina Cilselovog
argumenta. On poreklo Gilbertovog eksperimentalnog metoda i
otpor prema autoritetu vidi ne u klasinoj ili tada modernoj lite-
raturi, ve poreklo takvih stavova locira kod rudara, livniara,
navigatora i proizvoaa instrumenata tog doba.
Ovakvom analizom Gilbertu se umanjuje originalnost
ukazivanjem na uticaj Normana koji je danas u potpunosti za-
boravljen, ali ova nepravda umanjuje se ukoliko se nastanak i
razvoj nauke analiziraju kao socioloki procesi. Jedna od knjiga
koju Cilsel navodi kao dokaz za ovakve analize jeste Mertonov
doktorat (str. 25n35). Nakon ove veoma interesantne epizode iz
istorije nauke moemo da uoptimo Cilselovu tezu i da je prime-
nimo na nastanak moderne nauke.
Cilsel (Zilsel 1942b) jednu od najradikalnijih promena
u organizaciji ljudskog ivota vidi u prelasku sa feudalizma na
kapitalizam. Zaboravlja se koliko je udesno to to je nauka

1
[A]stroloki prevaranti su bili uvek bogato nagraivani. I tako, dok
je pravo nauno istraivanje stimulisano samo s vremena na vreme, za astrolokim
spekulacijama postojala je stalna potranja. (Ben-David 1971: 25)

160
uopte i nastala, a naroito u odreenom periodu i pod posebnim
sociolokim uslovima. (str. 544) Nastanak ranog kapitalizma
povezan je sa promenom u okruenju, ali i sa nosiocima kulture.
U feudalnom drutvu centri kulture bili su dvorovi i ruralni ma-
nastiri, dok je u ranom kapitalizmu kultura premetena u gradove.
Cilsel tvrdi da je nauka mogla da nastane samo meu graanima,
a ne meu svetenstvom ili vitezovima. Krajem srednjeg veka
dolo je do rapidnog progresa tehnologije i tehnolokih izuma,
to je za posledicu imalo slabljenje magijskog i razvoj kauzalnog
miljenja1. Nauka je mogla u potpunosti da pone da se razvija u
modernoj zapadnoj civilizaciji jer je kapitalizam bio zasnovan na
slobodnom radu. U to vreme bilo je sve manje robova i oni nisu
proizvodili, ve su bili neka vrsta luksuznog poseda.
U feudalnom ureenju individua je bila okruena tradi-
cijom grupe kojoj je pripadala i ta pripadnost nije mogla lako da
se menja. U ranom kapitalizmu ekonomski uspeh zavisio je od
individue i njenih sposobnosti. Ekonomska kompeticija nije bila
poznata u srednjem veku. U ranom kapitalizmu se javlja racio-
nalnost jer je postojala potreba da se vri sve vie kalkulacija,
merenja, beleenja itd. Ekonomska kompeticija delom je zasluna
za slabljenje gildi i opadanje kolektivizma. Upravo je promocija

1
Kauzalno miljenje ovde treba da se shvati u kontekstu naunog
miljenja, a ne u smislu da sa kapitalizmom nastaje kauzalno miljenje, tj. da pre
kapitalizma postoji neka vrsta prelogikog miljenja. Jer, kako i sam Cilsel
kae, na sjajan nain izbegavajui zamke individualizma i holizma: ovek
je socijalno bie. Izgleda da ima sklonosti da interpretira prirodu, ne samo u
skladu sa potrebama, ve i preko obrasca drutva. (Zilsel 1942a: 279; kurziv
dodat)
Pitanje slabljenja magijskog miljenja moe se dovesti u pitanje kada
se govori o 17. veku. Don Mejnard Kejns je 1936. godine na aukciji kupio
izvesne Njutnove rukopise u kojima je sadrano oko tri miliona rei koje sa-
injavaju veliki deo Njutnovih alhemiarskih, teolokih i hronolokih radova.
Raniji Njutnovi biografi su ove podatke smatrali sramotom, tako da su oni
zbog preutkivanja ostali nedovoljno poznati naunoj javnosti. Kejns je stoga
zapisao sledee: Njutn nije bio prvi iz doba razuma. On je bio poslednji od
maioniara, poslednji od Vavilonaca i Sumera, poslednji veliki um koji je
gledao vidljivi i intelektualni svet istim oima kao oni koji su poeli da grade
nae intelektualno naslee neto manje od pre 10000 godina. (Keynes, prema
Munby 1952: 42) U klasinoj studiji iz istorije nauke Lin Torndajk (Thorndike
1905) nam pokazuje koliko je razvoj nauke bio intimno povezan sa magijom
i astrologijom.

161
individualizma bila veoma bitna za razvoj naunog miljenja, jer
bez kritikog miljenja nauka nije mogua. Cilsel govori o tome
da kritiki nauni duh nije poznat u drutvima bez ekonomske
kompeticije. Kao to je kasnije naglaavao (Zilsel 1945), u nauci su
individualistike tendencije bile ublaene naunom kooperacijom.
Na primeru Gilberta (Zilsel 1941) uoljivo je da u srednjovekovnoj
nauci nije bilo kvantitativnog metoda, a Cilsel ga prvenstveno
vezuje za brojanje i raunanje koje je sveprisutno u kapitalistikoj
ekonomiji. Tako je razvoj matematike povezao sa napretkom raci-
onalnosti u tehnologiji i ekonomiji (Zilsel 1942b: 547).
Meutim, racionalna istoa . . . tehnoloke
tradicije nije bila dovoljna da poslui kao osnova za
nastanak nauke. Na duge staze, arhitektura i grae-
vinarstvo su daleko manje doprinele rastu naunog
znanja nego astronomija ili medicina, uprkos injenici
da su ove druge dve bile beznadeno upletene u teolo-
giju i magiju, s jedne strane, i lane doktrine s druge.
[Ben-David 1971: 26]
Pored optih i poznatih karakteristika kapitalizma, so-
cioloko razumevanje ovog razvoja mora da uzme u obzir i tri
stratuma intelektualne aktivnosti u periodu izmeu 13001600.
godine. U pitanju su univerziteti, humanizam i manuelni rad. Iz
Mertonovog rada o slinoj problematici (Merton 1938b), i kritika
koje su mu upuivane, poznato je da je na tadanjim univerzite-
tima preovladavala teologija sa sholasticizmom. Racionalnost je
bila promovisana, ali u okvirima i pomou metoda sholastike. U
to vreme dolo je do raspada gildi i mnogi radnici su poeli da se
bave posmatranjima prirodnih fenomena i eksperimentima, mada
je malo toga poznato o njihovim intelektualnim interesovanjima.
Poto nisu imali obrazovanja, osim onog praktinog u radionica-
ma, njihova posmatranja i eksperimenti nisu bili metodiki.
Prvi predstavnici sekularnog uenja javljaju se u 14. veku
u italijanskim gradovima. To nisu bili naunici, ve sekretari i
zvaninici gradova, prineva i pape. Oni predstavljaju oeve hu-
manizma koji odlikuje racionalnost, ali njihove metode su druga-
ije od naunih. Humanisti su razvili metode naune filologije,
ali zanemarivali su kauzalno istraivanje, nisu poznavali fizike

162
zakone i kvantitativni pristup (Zilsel 1942b). Pored univerzitet-
skih uenjaka i humanista, zanatlije, pomorci, graditelji brodova,
stolari, livniari i rudari radili su na unapreivanju tehnologije. S
obzirom na to da je veina njih bila nepismena, danas ne znamo
njihova imena.
U njihovim redovima bilo je nekoliko grupa koje su za
svoj rad morale da poseduju odreena znanja, to je podrazumeva-
lo bolje obrazovanje. Meu najboljim zanatlijama najznaajniji su
bili umetnici, a pored njih bitni su i doktori i hirurzi, koji su tada
veoma esto saraivali sa njima, naroito zbog zainteresovanosti
za anatomiju. Ben-Dejvid upozorava da se uloga lekara ne sme
preceniti.
Lekari su bili glavni izvor tradicije empirijskog
istraivanja i interesovanja prirodnih nauka, sve do se-
damnaestog (a u izvesnoj meri ak i do devetnaestog)
veka. Ipak, ovi doprinosi naukama uopte imali su malo
efekta na medicinsku praksu ili teoriju. Profesionalna
tradicija u medicini bila je konzervativna i doktrinarna.
Profesija kao celina bila je veoma oprezna i skeptina
prema inovacijama, dok je uvala i branila besmisle-
ne tradicije. Dakle, dok je medicinski rad bio vaan
izvor individua sa predispozicijom da se bave nekom
naukom, medicinska zajednica nije stvorila drutvene
uslove za nastanak naune tradicije koju je sistematski
razvila profesija. [Ben-David 1971: 2627]1
Navigatori su oformili veze sa matematiarima, astrono-
mima i kosmografima i objavljivali su publikacije o navigaciji. I
konano, bitni su i proizvoai navigacijskih i muzikih instru-
menata. Svi oni su prethodnica modernoj eksperimentalnoj nauci,
bez obzira na to to ih naunici nisu smatrali respektabilnim par-
1
Ben-Dejvid se u nekoliko navrata bavio medicinom i njenom is-
torijom (Ben-David 1960a, b; Aran and Ben-David 1968). Razlike u produk-
tivnosti medicinskih nauka u Francuskoj, Nemakoj, Britaniji i SAD od 1800.
do 1925. godine on objanjava preko raznih stepena kompetitivnosti koji su
preovladavali u akademskim sistemima ovih zemalja. Nemaki i ameriki
sistem bili su kompetitivni, jer su bili decentralizovani, dok francuski i britan-
ski nisu bili kompetitivni. Kompeticija se odnosi na situaciju u kojoj nijedna
institucija sama po sebi nije u stanju da uspostavi standarde za sistem institucija
unutar kojeg su ljudi relativno slobodni da se kreu sa jednog mesta na drugo.

163
tnerima. Najbolje zanatlije su, dakle, pretee naunika, ali sami
nisu naunici.
Dve komponente naunog metoda jo uvek su bile
razdvojene pre 1600 metodika obuka intelekta bila
je uvana za uene ljude vie klase, za univerzitetske
uenjake i humaniste; eksperimentisanje i posmatra-
nje ostavljeni su vie ili manje plebejskim radnicima.
[Zilsel 1942b: 553]
Od antike do 17. veka postojala je jasna linija koja je raz-
dvajala liberalne i mehanike umetnosti. U pitanju je razlika
izmeu umetnosti za koje su bile potrebne glava i jezik, i one za
koje su bile potrebne samo ruke. Jasno je da su ove druge ostavljane
ljudima iz niih klasa. Prezir prema manuelnom radu iskljui(va)o
je eksperiment iz nauke (Zilsel 1941). Meutim, predrasude prema
manuelnom radu nisu spreavale alhemiare da eksperimentiu.
Alhemiju su upranjavali i pripadnici viih klasa kao hobi, iako
nijedan respektabilan uenjak kao predstavnik liberalnih umetno-
sti nije sebi dozvoljavao upotrebu metoda mehanikih umetnosti.
Neto drugaiji je sluaj italijanskih zanatlija iz 15. veka koji su
imali aspiracija ka viim drutvenim nivoima. Oni su konstantno
naglaavali da je manuelnom radu neophodna matematika, to je
trebalo da ukazuje na njihovu povezanost sa naukom.
Zato je koristan primer Gilberta kojeg Cilsel smatra pr-
vim uenjakom koji se usudio da prihvati eksperimentalni metod
od najboljih zanatlija i da te rezultate predstavi uenoj javnosti. To
je njegovo istorijsko postignue. Nekoliko godina kasnije njegov
primer su sledili i Bejkon, koji je velike izumitelje i navigatore
cenio vie od uenjaka svog doba, i Galilej, koji je krenuo od
vojnog inenjeringa.
Sa nastankom nauke Cilsel smatra da je nastao i koncept
fizikog zakona, sredinom 17. veka (Zilsel 1942a). Korene ovog
koncepta on locira u Bibliju i Corpus Juris, jer je boanstvo koje
postavlja zakone centralna ideja judaizma (ove ideje nema, npr. u
egipatskoj religiji). Bog je stvorio svet, moralne i ritualne norme,
a tako verovatno i odreene karakteristike prirodnog (tj. fizikog)
sveta. Empirijska pozadina biblijskih ideja o zakonu verovatno
potie od posmatranja i zakljuaka da u prirodi postoje izvesna

164
trajna obeleja. Njihova ideja je bila emocionalne prirode, da
priroda mora da se ponaa kako se ponaa, jer je tako propisao bog.
Koncept moranja postoji i u modernom fizikom zakonu.
Kod Grka se takoe javlja ideja da su fiziki procesi pod
rukovodstvom bogova. Progresom racionalizma ovakve inter-
pretacije prirode su prestale, tako da se kroz antiko doba ova
koncepcija javlja, ali ona je sporadina, odnosno nije sveprisutna.
Metafora o zakonu moe da se ilustruje preko termina astrono-
mija. Nauka o nebu ne bi mogla da bude nazvana tim imenom
da nije bilo ideje o poretku i regularnosti nebeskih kretanja koja
lie na ljudske zakone. Taj termin upotrebljava Aristofan (5. vek
p. n. e.), ali ne i Aristotel, Arhimed, Polibije i Hiparh. Oni koriste
termin astrologija. Deterministike ideje bile su poznate u anti-
ci, ali tada je ee koriena koncepcija logos nego nomos, i vie
je koriena u vezi sa razumom nego sa zakonom univerzuma.
Preovladavalo je emocionalno i mitsko objanjenje, a ne nauno
i iskustveno (str. 253). Tek sa Dekartom jasno se javlja koncept
prirodnog zakona koji svoj najpoznatiji izraz dobija u Njutnovim
delima. Ovaj dogaaj se odigrao u Francuskoj, a Cilsel to tumai
time to je to bila zemlja centralizovanog apsolutizma. [D]oktri-
na univerzalnih prirodnih zakona boanskog porekla mogua je
jedino u dravi sa racionalnim statutarnim zakonom i u potpunosti
razdvojenim centralnim suverenitetom. (str. 279)
Cilsel na neki nain zaokruuje priu oko nastanka
moderne nauke preko rada o genezi koncepta naunog progresa
(Zilsel 1945). Ideal naunog progresa ukljuuje sledee ideje: (1)
shvatanje da nauno znanje nastaje postepeno kroz doprinose
mnogih generacija koje ispravljaju greke prethodnika; (2) vero-
vanje da taj proces nikad nije zavren; i (3) ubeenje da doprinos
ovom razvoju jeste cilj istinskih naunika. Za nastanak ideala
naunog progresa nuno je bilo slabljenje autoriteta Biblije, crkve i
sholastike, zatim Aristotela i antike, ali to nisu bili dovoljni uslovi,
tako da i ovaj ideal mora da se postavi u prikazanu socioloku
analizu. Cilsel samo usputno govori o kooperaciji kao bitnom
preduslovu razvoja nauke, ali bitno je napomenuti da ona nije
postojala kod humanista, iji profesionalni ideali nisu sa njom tako

165
lako pomirljivi. Ona potie iz radnih uslova koji su postojali kod
srednjovekovnih zanatlija1.
Konanu ocenu ovih teza teko je doneti i za tako neto
potrebna su jo mnoga istraivanja. Razreenje debate oko Mer-
tonove teze moralo bi da objasni da li je u Engleskoj postojala
neka antinauna sila koju je puritanizam premostio ili Engleze
nije interesovala nauka sve do pojave puritanizma. Negativni
rezultati jedne studije (Mulligan 1973) pokazuju da je nauka vie
bila u korelaciji sa opadanjem uloge religije u drutvu nego sa
puritanizmom. Rab (Rabb 1965) je smatrao da nije puritanizam
zapoeo naune inovacije, ve sva etiri faktora zajedno: promene
u politici, religiji, obrazovanju i samoj nauci. Postavlja se pitanje:
da li je mogue sprovesti analizu koja bi bila u stanju da ponudi
ovako kompleksno objanjenje? Za sada jo uvek nemamo odgo-
vor. S obzirom na to da je Mertonova teza iz domena istorijske
sociologije, ona se kao i sve druge iz ovog domena mora smatrati
provizornom i otvorenom za kritiku u svetlu eventualnih novih
dokaza.
Sutina Mertonove teze jeste da se nauka razvija u dru-
tvima u kojima se nauna aktivnost visoko ceni. U Engleskoj 17.
veka nauka je imala veoma dobar poloaj i on je pokuao da po-
kae da je situacija bila takva zbog puritanizma koji je podravao
nauna istraivanja. Postavlja se pitanje: da li je za sociologiju zai-
sta bitno da istrai (navodni) uticaj protestantizma ili, to je sluaj
sa Cilselovom tezom, da objasni interakcije izmeu raznih slojeva
drutva? Verovatno nije. Za optu socioloku teoriju daleko je
vanije to da li je nastanak nauke u raznim vremenima i na raznim
mestima bio u korelaciji sa vrednosnim sistemom drutva, a ne
sa religijom ili zanatlijama. Umesto nekoliko decenija detaljisanja
oko Mertonove i Cilselove teze kritiari su mogli da razmotre ovu
optiju tezu.
Kod razmatranja uticaja varijabli na koliinu naunog
znanja koje je proizvedeno u odreenom drutvu u odreenom
vremenu sociolozi su koristili dva opta objanjenja naunog na-
1
Hagstrom (1965: 111) je kasnije isticao da je etos nauke
individualistiki i kompetitivan, jer gde god dominira individualizam ima i
kompeticije, ali se tako otvara i mogunost kooperacije.

166
pretka: kulturno i strukturalno (Cole 1992). Kulturno objanjenje
posmatra izbor nauke kao karijere kao funkciju vrednosnog siste-
ma drutva. Neka drutva zbog svoje kulture veu vrednost daju
naunim i tehnolokim aktivnostima nego druga drutva. Najbo-
lji primer ove vrste je Mertonova teza. Veina sociologa nauke,
ukljuujui i Mertona, makar implicitno pretpostavlja da koliina
potencijalnog naunog talenta ne varira od drutva do drutva, niti
tokom vremena. Razvoj nauke u nekom drutvu zavisi od njegove
sposobnosti da kanalie postojee talente u nauku. Strukturalno
objanjenje naunog napretka vidi broj talentovanih ljudi u nauci
kao posledicu strukture mogunosti. Ako u nauci ima vie zani-
manja, to e vie ljudi ulaziti u nauku (Ben-David 1971).
Na kraju moe da se konstatuje da jo uvek ne postoji
apsolutno prihvatljiva teza koja bi bez veih nedostataka obja-
snila nastanak moderne nauke. Ovo je pitanje na koje jo uvek
nemamo konaan odgovor. Iako je ovo danas prvenstveno domen
istorije nauke, Mertonov i Cilselov doprinos jeste meu prvim i
najznaajnijim pokuajima sociologa da objasne socioloke fak-
tore nastanka moderne nauke. U ovim tezama sadrani su mnogi
problemi koji su kasnije inkorporirani u sociologiju nauke.

2. Normativna struktura nauke i socioloka ambivalencija

Kada je Lok bio na vrhuncu svoje slave
naunici su tvrdili da su do svojih rezultata
doli preko Lokovog empirizma, iako nisu ni
najmanje promenili svoj pristup nakon itanja
Loka. Pre nekoliko godina, kada je Karl Poper
bio izuzetno popularan meu naunicima, su-
protstavljene kole taksonoma isticale su jedna
drugoj da su istinski sledbenici Popera. U vreme
kada je Darvin radio, indukcija (ili ono za ta se
verovalo da je indukcija) imala je veliki presti
i u skladu s tim Darvin je sveano objavio da je
pratio pravi bejkonovski metod, dok je zapra-
vo njegov hipotetiko-deduktivni metod bio sve
samo ne induktivizam. [Mayr 1982: 850]
Merton je ostvario najvei uticaj svojom idejom o nor-
mativnoj strukturi nauke. Koliko god ova ideja bila hvaljena ili

167
kritikovana, ona ostaje jedan od centralnih pojmova njegove so-
ciologije nauke. Najpoznatiju formulaciju ova teorija je doivela
za vreme Drugog svetskog rata. Ideja da su nauka i demokratija
vrsto povezani nije bila nova1. Tokom tridesetih i etrdesetih
godina prolog veka nastale su okolnosti u kojima je bilo nuno
braniti ovu ideju. Naroito se u SAD i Engleskoj insistiralo na
tome da je nauka izraz demokratske politike kulture i da autono-
mija nauke u velikoj meri zavisi i od snage demokratije. Merton
je tada bio mladi sociolog i 1942. godine objavio je pomenuti rad
pod nazivom A note on science and democracy. On je tokom
narednih decenija tampan pod razliitim naslovima, a najpozna-
tiji je svakako onaj pod kojim je objavljen u knjizi The Sociology
of Science (1973): The normative structure of science, iako su u
njemu prisutne neke (male) izmene u odnosu na originalni rad iz
1942. godine. U pitanju je tekst koji spada meu najvie citirane
u sociologiji nauke. Njegov uticaj danas u najveoj meri potie od
problematike o naunom etosu, a ne od pitanja povezanosti nauke
i demokratije.
Mertonovim normama se mnogo toga zamera(lo), ali jed-
no je sigurno. Veina sociologa nauke svoje formulacije vrednosti
u naunom istraivanju zasnovala je upravo na njima ili protiv
njih. Ono to je zanimljivo jeste to da se vremenom izgubilo inte-
resovanje za odnos ovih vrednosti i demokratije. Kao to je Mer-
tonova doktorska teza izazvala vie polemika o uticaju religije na
nastanak moderne nauke, a ne o uticaju drugih okolnosti, tako je
i ovaj rad izazvao vie polemika o naunom etosu nego o odnosu
nauke i demokratije. Glavni izuzetak je Barberova knjiga iz 1952.

1
O ovom problemu u Mertonovo vreme, i pre njega, pisali su npr.
(Cattell 1938) i (Edel 1944). Katelov tekst je transkript govora odranog 1912.
godine. U njemu se govori o uticaju nauke na demokratiju tokom istorije (od
Stare Grke, preko 11. veka i prvih univerziteta u Italiji) i zakljuuje da bez
nauke ne bi bilo ni demokratije. Ono to je omoguilo dananju demokratiju
jeste primena nauke na poljoprivredu, trgovinu i umetnosti. Meutim, kao
nedostatak nae civilizacije autor navodi situaciju u kojoj je nauka poveala
sredstva proizvodnje van naih moi za pravednom distribucijom. Edel (1944)
s pravom istie da je pitanje odnosa nauke i demokratije drutveno, a ne samo
teorijsko, jer odgovor na njega determinie drutvenu politiku u poljima morala,
obrazovanja i politike.

168
godine (Barber 1952/1962)1. Tematika odnosa izmeu demokratije
i nauke odjednom je postala ili naivna ili neinteresantna.
Kako je socioloko prouavanje nauke postajalo sve po-
pularnije i razvijenije to je Mertonova formulacija naunog etosa
postajala sve udaljenija od prakse da se nauka i demokratija po-
vezuju. Merton je i sam jedan od krivaca. Prvobitni naslov rada
prvi put je promenio u Science and democratic social structure
i pod tim nazivom se pojavio u prvom izdanju Social Structure
and Social Theory 1949. godine (1942/1968). Re demokratija
je povuena iz naslova 1973. godine kada se ovaj tekst pojavio u
knjizi The Sociology of Science, pod najpoznatijim naslovom. Rad
je originalno napisan za asopis Journal of Political and Legal
Sociology iji urednik je bio or Gurvi i koji je izlazio tokom
narednih pet godina. U broju u kojem se pojavio i Mertonov tekst
objavljeni su radovi Roberta Makajvera, Karla Levelina, Dejvida
Rismana, Talkota Parsonsa, Kingslija Dejvisa i jedna recenzija
koju je pisao Levi-Stros.
Merton prvi put eksplicitno govori o etosu nauke u radu
Science and the social order (1938a)2. Etos se odnosi na emoci-
onalno obojene komplekse pravila, propisa, verovanja, vrednosti i
pretpostavki koje vae za naunika (str. 327n16). Naunik je tako
u svojoj tehnikoj aktivnosti bezlina individua, ali on u svoj
rad ulae ogromne emocionalne investicije koje definiu te norme.
Drutvena stabilnost nauke moe se obezbediti samo ako postoje
adekvatne odbrane od promena koje nameu vannauni faktori.
Eliminisanjem sentimenta iste nauke nauka postaje podlona
direktnoj kontroli drugih institucionalnih agens i njeno mesto u
drutvu postaje sve vie neizvesno. (str. 328329)
ista nauka je, dakle, odbrana protiv invazije normi koje
ograniavaju potencijalni napredak nauke kao socijalne aktivnosti.
Veoma je bitan i tehnoloki aspekt nauke, jer kako Merton zapaa,
[s]premnost da se prihvati autoritet nauke poiva u znatnoj meri
na njenoj svakodnevnoj demonstraciji moi. (str. 329) Zakljuak
1
Jedan od retkih novijih izuzetaka je npr. (Chubin 1985).
2
U prvobitnoj formulaciji etos sainjavaju sledee norme: intelek-
tualno potenje, integritet, organizovani skepticizam, nezainteresovanost i
bezlinost (Merton 1938a).

169
koji se namee jeste da je Merton ideju o naunom etosu razvio
tokom eksplicitnog razmatranja odnosa nacizma prema nauci. Taj
trend je nastavljen i u radu Note on science and democracy koji
sadri i nekoliko pasusa rada iz 1938. godine.
Nauni etos je kompleks vrednosti i normi za koje se
veruje da ih naunici potuju. Merton je eleo da zasnuje kom-
parativno prouavanje institucionalne strukture nauke i smatrao
je da je pronaao osnov za provizornu tvrdnju da je razvoj nauke
najbolji u demokratskom poretku, jer je on integrisan sa etosom
nauke. Zato je u ovom kratkom radu (koji je morao biti prilagoen
zahtevima urednitva) primarno interesovanje usmereno, ne na
naune metode, ve na odreena pravila koja su u osnovi i tih
(tehnikih) metoda. Tako etos moderne nauke sainjavaju etiri
skupa institucionalnih imperativa: univerzalizam, komunizam,
nezainteresovanost i organizovani skepticizam.
Sve ovo ne znai da je nauka ograniena samo na de-
mokratske reime, ve samo da je njen napredak najlake obez-
bediti u demokratskom ureenju. Odatle i sledi prva norma koju
naunici (navodno) potuju, a to je univerzalizam, kojoj Merton
posveuje najvie panje i koju direktno kontrastira nacizmu. U
vreme pisanja ovog teksta briga o normi univerzalizma bila je
vitalna u borbi protiv faizma, dok je nekoliko decenija nakon
pisanja postala isto toliko trivijalna (Hollinger 1983: 4). Jo jedna
poznata antifaistika knjiga iz tog vremena pripada Vodingtonu
(Waddington 1941/1948) koji je takoe govorio o etosu, ali na
jedan difuzan nain, zagovarajui tezu da je nacizam nepomirljiv
sa naunim temperamentom.
Merton u prvoj verziji svog rada nije govorio o SSSR,
ali kasnije verzije sadre dve fusnote u kojima se Staljinov reim
poredi sa Hitlerovim po pitanju norme univerzalizma u nauci.
Time je eleo da potkrepi svoju tvrdnju da je nauka tokom istorije
u najveoj meri cvetala u demokratskim periodima. Kada je
rad tampan 1957. godine u drugom izdanju knjige Social Theory
and Social Structure, Merton je dodao jo jednu fusnotu koja se
odrala i u kasnijem izdanju iz 1968. godine, ali koja je izmenjena
1973. godine. Govorei o univerzalizmu Merton je isticao kako je
institucija nauke deo vee drutvene strukture sa kojom nije uvek

170
integrisana (1942/1968: 607). Kada se ira kultura suprotstavlja
univerzalizmu etos nauke se ozbiljno dovodi u pitanje. U ratnim
vremenima univerzalizam esto biva potisnut i na njegovo mesto
dolazi etnocentriki partikularizam. Na ovom mestu dodata je
fusnota (str. 607n4a). Ona se bavi stanjem u SSSR koji je ve 1948.
godine poeo da naglaava nacionalizam, odnosno da zagovara
nacionalnu nauku. Sledea reenica glasi: Pre ili kasnije, kom-
petitivne tvrdnje o validnosti reavaju se univerzalistikim inje-
nicama prirode koje su konsonantne sa jednom, a ne sa drugom
teorijom. Ona je promenjena 1973. godine (1942/1973: 271n6) i
glasi: Pre ili kasnije, kompetitivne tvrdnje o validnosti reavaju
se univerzalistikim kriterijumima.
Tvrdnje o istini, bez obzira na to koji je njihov izvor, treba
da budu izloene prethodno uspostavljenim bezlinim kriteriju-
mima (Merton 1942/1973: 270; u originalu kurzivom) koji moraju
da budu konsonantni sa posmatranjima prethodno potvrenog
znanja. Prihvatanje nekog znanja u nauci kao istinitog ne zavisi
(tj. ne bi trebalo da zavisi) od nekakvih linih ili drutvenih oso-
benosti naunika ili uticaja na njega, jer je ono transpersonalno.
Zato objektivnost naunog znanja mora da prevazie sve oblike
partikularizma. [I]mperativ univerzalizma je ukorenjen duboko
u bezlini karakter nauke. (str. 270)
Jedna od najvanijih stvari koje je sociologija nauke poka-
zala jeste da je institucija nauke samo jedan relativno izolovani i
nezavisni deo drutva, ali izmeu nauke kao dela sistema i itavog
drutvenog sistema moe da postoji neusklaenost. S obzirom na
to da smo pomenuli istorijske okolnosti pisanja ovog rada, jasno
je da je Merton pre svega mislio na Nemaku koja je svojim ne-
giranjem univerzalizma u nauci dovela u pitanje i samu naunu
praksu. Merton kritikuje ovakve tendencije na sledei nain. Prvo,
kulturni kontekst bilo koje nacije moe da predisponira naunike
da se bave odreenim problemima, ime se bavila i njegova dok-
torska disertacija. Ova tvrdnja je odavno poznata u sociologiji.
Drugo, kriterijum validnosti naunog znanja nije stvar nacional-
nog ukusa i kulture. (Merton 1942/1968: 608n4)
Rasprava o ostale tri norme nije u tolikoj meri povezana
sa nacizmom i problemom demokratije. Normu komunizma (koji

171
neki autori [npr. Barber 1952/1962] kasnije nazivaju komunaliz-
mom) Merton je povezao sa drutvima u kojima postoje mogu-
nosti za slobodnu diskusiju i otvorenu komunikaciju. Antiteza
ovoj normi je tajnost, jer komunizam podrazumeva verovanje u
zajedniko posedovanje rezultata nauke. U potencijalnom kon-
fliktu sa ovom normom jeste definicija tehnologije kao privatnog
vlasnitva u kapitalistikoj ekonomiji. Zato Merton istie da na-
unici ili zagovaraju neki oblik socijalizma ili patentiraju svoje
radove kako bi obezbedili njihovu javnu upotrebu.
U najirem smislu ova norma govori o tome da su nau-
na dostignua produkt drutvene saradnje i da su deo drutvene
zajednice. Prava kojima raspolae naunik koji je neto otkrio u
znatnoj meri su ograniena. Eponimiki zakon samo odaje prizna-
nje pronalazau koji unoenjem otkria u nauni fond ostavlja sebi
samo priznanje i ast. Eponimija je, dakle, samo mnemoniki
mehanizam koji odaje poast, a ne garantuje neko ekskluzivno
pravo na pronalazak. Rasprave oko prioriteta ne dovode u pitanje
status naunog znanja kao zajednikog vlasnitva.
Merton zanemaruje injenicu da u nauci postoji tajnost,
naroito za vreme istraivanja (vidi Hull 1985; McMullin 1985).
Zatim, tu je i problem nevidljivih koleda koji potencijalno mogu
da narue ideju komun(al)izma u nauci. Oni su selektivni i za-
tvoreni, to za posledicu moe da ima nedostatak adekvatnog
sistema kontrole tehnikih normi nauke (vidi i Price and deB.
Beaver 1966)1.
Institucija nauke ima sopstveni sistem nagrada u vidu
eponimikih zakona, naunih nagrada i istorijske pozicije. Ne
smemo zaboraviti ni uticaj ekstrinzinih nagrada na naunike.
Sasvim je mogue da etika uspeha koja karakterie itavo drutvo
moe da neutralie ezoterine norme nauke. Sutina ovih zapaa-
nja je da Mertonove norme moda i nisu (vie) adekvatne da pru-
e opis stvarnog ponaanja (dananjih) naunika (vidi Rothman
1972 i Wunderlich 1974). Meutim, Merton pod ovom normom

1
Mertonu je, naravno, jasno da u nauci postoje i tajnost i nevidljivi
koledi, ali u svojim analizama etosa nauke tim injenicama ne poklanja do-
voljno panje.

172
ne podrazumeva line ili individualne motive, ve institucionalni
atribut, to je i reeno.
O javnoj dimenziji nauke govori i norma nezainteresova-
nosti koja se odnosi na javni i testabilni karakter nauke i zahteva
upliv savremenika u ocenjivanje nekog znanja. Zato je Merton i
govorio kako u istoriji nauke skoro i da nema prevara. Individue i
interesne grupe na ovaj nain bivaju spreene da nametnu drutvu
neku istinu od koje bi imali koristi. Zloupotrebe ove norme bile su
oigledne u nacistikoj Nemakoj i SSSR. Ni ovde se ne misli na
line i individualne motive naunika, ve na institucionalni (ali
i metodoloki) atribut. Nezainteresovanost se ne sme izjednaiti
sa altruizmom, niti zainteresovano delovanje sa egoizmom. Poi-
stoveivanje ovih pojmova dovelo bi do brkanja institucionalnog
i motivacionog nivoa analize. Nema zadovoljavajuih dokaza koji
bi ukazivali na to da su naunici ljudi koji poseduju visoki mo-
ralni integritet. Zahtev za nezainteresovanou takoe ima vrstu
osnovu i u javnosti.
Organizovani skepticizam odnosi se na zauzimanje skep-
tikog stava prema stvarnosti i domenima svetog. Sistematski ili
organizovani skepticizam nauci slui kako bi se zatitila od pre-
vara. Kljuno u ovoj normi je isticanje isto naunih kriterijuma
prilikom prihvatanja neke teorije. U praksi esto postoji otpor
dokazima koji su nauni po svim kriterijumima, ali koji se razli-
kuju od konvencionalnih metoda naunog miljenja ili koji potiu
od nepoznatih naunika, tj. naunika. Etika neutralnost kao
deo skepticizma istie da istraivanja treba sprovoditi bez obzira
na osetljivost predmeta istraivanja. Ipak, u praksi postoje domeni
istraivanja na koje naunici gledaju sa prezirom (to je lako uo-
ljivo na primerima Artura Densena ili Edvarda Vilsona).
Barber (1952/1962) pod uticajem Mertona navodi est
glavnih tema koje su od sutinskog znaaja za razumevanje dru-
tvenih aspekata nauke: (1) univerzalnost ljudske racionalnosti; (2)
kontinuitet evolucije nauke; (3) varijabilnost nivoa aktivnosti i po-
stignua nauke kroz istoriju; (4) vanost mnogih raznih socijalnih
uticaja na razvoj nauke; (5) relativnu autonomiju nauke kao jedne
komponente drutva; (6) reciproni uticaj izmeu nauke i drugih
komponenti drutvenog sistema.

173
 Racionalnost je ljudska univerzalija jer postoji bez obzira
na svest o postojanju logikih kanona i od krucijalnog je znaaja
za nastanak nauke koja je po svojoj prirodi u velikoj meri kontra-
intuitivna (vidi npr. Wolpert 1992). Za nastanak nauke potrebno
je primeniti racionalnu misao na empirijski nain, jer nauka mora
da bude racionalna i empirijska. To se u istoriji prvi put dogodilo
u Staroj Grkoj.
Nove naune ideje koje protivree zdravom razumu vre-
menom bivaju inkorporirane u nauno znanje, a kasnije i u sistem
obrazovanja i ljudi se na njih navikavaju, iako mnogi i dalje ne
razumeju stvarne mehanizme, recimo, delovanja gravitacije, ije
delovanje na daljinu je protivreno intuitivnom razumevanju.
Kako je Mah rekao: neobina nerazumljivost je postala obina
nerazumljivost. (navedeno prema Barber 1952/1962: 49)
Mnogi misle da je empirijska racionalnost moderna poja-
va, iako nema nekog radikalnog istorijskog diskontinuiteta. Nove
nauke i nova saznanja zasnivaju se na prethodeim i taj proces
postoji ve par hiljada godina, bez nepremostivog jaza. Ovo ne
znai da sva nauna postignua imaju obaveznu vezu sa pretho-
deim znanjima, ali obino je tako. Sa ovim u vezi je i trea tema.
etvrta i peta tema tiu se starih iluzija o potpunoj istoi nau-
ke, ali sa napomenom da odreeni interni razvoj nauke postoji. Iz
ovog jasno sledi i recipronost nauke i drugih podsistema drutva.
Sva drutva tokom istorije imala su sopstvene vrednosti. Barber
kao osobenosti modernog drutva vidi: racionalnost, utilitarnost,
univerzalizam, individualizam i progres (ili meliorizam) (Barber
1952/1962).
Kongruencija racionalnosti sa naukom je oigledna. Ne
misli se na racionalnost koja postoji u svim drutvima, ve na
vrednost racionalnosti koja predstavlja moralno, emocionalno
institucionalizovano odobravanje ove prakse u raznim drutve-
nim delatnostima. To odobravanje rezultira u kritikom pristupu
prema svim fenomenima ljudske egzistencije kako bi se postiglo
sve konzistentnije, ureeno i uopteno razumevanje sveta oko
nas. Postojanje ove vrednosti u nauci je najevidentnije, ali Barber
naglaava da su i ekonomske aktivnosti u modernim drutvima
mogue usled difuzije ove vrednosti u populaciji.

174
 to se tie utilitarizma, Barber insistira na tome da se
odreene konotacije ovog pojma ne podrazumevaju u smislu u
kojem on koristi ovaj termin. On misli na zainteresovanost mo-
dernog oveka za deavanja u prirodnom svetu koji nas okruuje,
pre nego za neke mistine natprirodne procese. To znai da i ova
vrednost povoljno utie na nauku i njen razvoj. U ovom smislu
moderna racionalnost razlikuje se od racionalnosti srednjeg veka,
jer se primenjuje na empirijske fenomene svakodnevnog ivota.
I univerzalizam u znatnoj meri ide u prilog razvoju nauke, iako
jednim delom potie i od hrianske vere u bratstvo svih ljudi. U
nauci se ova vrednost ogleda u injenici da neko moe da se bavi
naukom bez obzira na poreklo, rasu, pol itd., ali pod uslovom da
je sprovedena do kraja. Takoe, ona oznaava injenicu da nema
amerike ili sovjetske nauke koje bi se zbog svog porekla
razlikovale (iako su se tokom istorije javljale takve ideje).
Pod individualizmom Barber podrazumeva moralnu pre-
ferenciju individualnoj savesti, a ne ka organizovanom autoritetu.
U tom smislu oigledan je kontinuitet sa naukom koja prezire
eksterno nametnute dogme1. Vrednost progresa ili meliorizma
takoe ima svoje korene u hrianskom perfekcionizmu i pro-
testantskom aktivizmu, kao i vei broj prethodnih vrednosti. Ne
misli se na unilinearni, teleoloki progres, ve na kumulativni.
Na kraju postaje evidentno da Barber oslikava vrstu ide-
alno tipskog drutvenog sistema kulturnih vrednosti i drutvenih
struktura koji bi bio u stanju da na najbolji nain omogui povoljne
uslove za razvoj nauke i njenog progresa. Pored ovih vrednosti taj
sistem bi trebalo da poseduje i drutvene strukture visoko spe-
cijalizovane podele rada, otvoreni klasni i neautoritarni politiki
sistem (str. 108).
Uoljivo je da se Barberova lista vrednosti donekle razli-
kuje od Mertonove. Barber govori o emocionalnoj neutralnosti
kao vrednosti preko koje naunici dostiu vrednost racionalno-

1
Hagstrom (1965: 105) je takoe govorio o normi nezavisnosti koja
se veoma ceni u nauci. Ona podrazumeva da je naunik u stanju sasvim slo-
bodno da bira predmet istraivanja. Od njega se oekuje da slobodno bira i
metode i tehnike koje e primeniti na problem i pretpostavlja se da je slobodan
i u evaluaciji rezultata.

175
sti, iako je i emocionalna ukljuenost u nauci od velikog znaaja
prilikom donoenja raznih odluka tokom istraivanja ili naunog
rada uopte. U primeni tih tehnika racionalnosti od naunika se
zahteva emocionalna neutralnost. Zatim, tu je i univerzalizam
kao druga vrednost koja je direktno povezana sa moralnou u
liberalnom drutvu. Na mesto komunizma dolazi komunalizam,
gde se razlikuju liberalno drutvo i nauka. Dok liberalno drutvo
vrednuje privatno vlasnitvo, u nauci su ta prava redukovana na
minimum u vidu kredita (tj. zasluge) koji se zasluuje prilikom ot-
kria. Nezainteresovanost je blisko povezana i sa komunalizmom.
Ovaj moralni obrazac se razlikuje u nauci u odnosu na ostatak
drutva, gde se retko kad moe govoriti o nezainteresovanosti,
to ne znai da ona ne postoji u vidu oekivanja da se uini neto
dobro za zajednicu.
Od svih normi najvie panje zasluuje detaljnija analiza
univerzalizma preko procesa evaluacije. Potrebno je dati odgovor
na (naizgled) paradoksalna pitanja. Kako je mogue da agregacije
partikularistikih odluka dovedu do racionalnih i univerzalisti-
kih ishoda u sistemu? Kako nepravde nanesene individuama mogu
da konstituiu socijalni sistem sa visokim stepenom pravde?
Merton je kasnije pisao o tome da prilikom objavljiva-
nja radova postoji meavina univerzalizma i partikularizma.
Radovi poznatijih naunika alju se manjem broju recenzenata,
dobijaju lake i bre saglasnost i ree bivaju odbijeni. Ova vrsta
elitizma ne znai da je na delu smanjenje naunih kriterijuma
za poznatije naunike, jer je frekvencija odbijanja nezadovolja-
vajuih radova jednaka, bez obzira na reputaciju (Zuckerman
and Merton 1971/1973). Na evaluaciju naunih doprinosa utiu
tri vrste faktora: kognitivne karakteristike doprinosa, socijalne
karakteristike samih naunika iji je doprinos i delovanje so-
cijalnih procesa poput intelektualnog autoriteta (Cole 1992). U
nauci postoji kompleksna interakcija izmeu kognitivnih faktora
(dokaza, modela, teorija) i partikularistikih socijalnih procesa.
Analitiki ih je esto mogue razdvojiti i na taj nain analizirati.
Ako nauku analiziramo na mikro nivoima, zaista se ini da parti-
kularistiki procesi dominiraju. Uzrok tome jeste i injenica da je
za veinu naunih doprinosa veoma teko utvrditi u kolikoj meri

176
se podudaraju sa empirijskim svetom oko nas. Na to ukazuje i teza
o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naunih teorija.
Konstruktivisti su u pravu kada kau da nema naina
da se objektivno oceni veina doprinosa koji se stvaraju na istra-
ivakom frontu. Ukoliko nema unapred utvrenih objektivnih
kriterijuma to znai da su evaluacije znanja sa istraivakog fronta
inherentno subjektivne, a time i partikularistike. Na koji nain
se partikularistiki kriterijumi primenjuju?
Kao to je sluaj sa veinom problema u sociologiji nauke,
i o ovom postoje oprena miljenja. Rotman se slae sa Mertonom
da je jedan od ciljeva moderne nauke svakako esktenzija valid-
nog, potvrenog znanja. (Rothman 1972: 102) Takoe, tano je
da se taj cilj postie uz pomo odreenih vrednosti i normi. Zato i
definie nauno znanje kao znanje koje je prikupljeno i organizo-
vano u skladu sa etiri tehnike norme empirijskom validnou,
logikom jasnou, logikom konzistentnou stavova i optou
principa. (str. 102) Prema njegovom miljenju ove tehnike norme
ne garantuju nuno ispunjenje ciljeva koje nauka ima. Tragovi
naunog etosa mogu se nai jo u 17. veku, to Rotman ne ospo-
rava, ali mu smeta insistiranje da isti takav etos vai za dananje
naunike. Zato on nudi dokaze koji bi pokazali da se devijacije u
odnosu na idealno tipski model naunog etosa dogaaju daleko
ee nego to se to obino misli. Jedno je idealno tipska analiza,
a sasvim drugo realnost.
U praksi stvari izgledaju drugaije, to zaista jeste evi-
dentno kada se pogleda finansiranje istraivanja. Elitizam i par-
tikularizam imaju veliki uticaj na nejednaku distribuciju resursa.
Tako Rotman navodi podatak da je u SAD 1965. godine 25%
dravnog novca od ukupnog novca za finansiranje nauke otilo
istraivaima sa deset univerziteta. Iako stoji i zakljuak da su na
tim boljim univerzitetima bolji strunjaci, ne moe se ni u potpu-
nosti negirati injenica da u ovoj prii veliku ulogu imaju i lini
faktori i institucionalna povezanost sa dravnim aparatom1.

1
Alen (Allen 1960) je razmotrio oko 6000 kompetitivnih aplikacija
za istraivake fondove tokom 1959. godine iz oblasti medicine i biologije. Od
ovog broja, oko 2000 aplikacija nije odobreno od strane tridesetak savetnika,
odnosno naunika koji sa tehnike strane razmatraju aplikacije.

177
 Jo neka istraivanja pokazuju da se alokacija zasluga ne
odvija uvek po univerzalistikim principima (Heffner 1979). U
SAD mnoge ene iz prirodnih nauka na postdoktorskim studijama
preteno bivaju samo ispomo mukarcima (Reskin 1976). Moda
je mogue izvui zakljuak (koji i autorka izvodi) da ene koje se
bave naukom rade u sistemu u kojem se njima alociraju relativno
nepoeljne pozicije, bez obzira na njihovu produktivnost i kvalitet.
ak i kada bivaju potpisane kao koautori ene ostaju subordini-
rane. Zato mnoge feministkinje postavljaju pitanje u kolikoj meri
je nauka zaista onakva kakvu je Merton predstavlja.
Veliki kritiar Mertonove sociologije nauke, Malkej (Mul-
kay 1976), eleo je da pokae kako nauna istraivanja generiu
naune elite. Naune elite postoje jer najvanije nagrade naune
zajednice bivaju distribuirane na nejednak nain, a drutvene veze
meu privilegovanim pripadnicima daleko su jae nego veze sa
drugim pripadnicima. Dva osnovna kriterijuma za definisanje
(naune) elite jesu specijalna kontrola nad ogranienim resursima
i postojanje mree socijalnih odnosa koji ih povezuju. Sledea dva
kriterijuma tiu se sposobnosti i mogunosti da se kontroliu ili
usmeravaju aktivnosti drugih i posedovanja znatnog uticaja za
dalje regrutovanje elite (str. 446447).
Iz ovog sledi pretpostavka da se elite grupiu u odreenim
centrima. Formiranje intelektualnih centara posledica je raznih
drutvenih procesa, poput selektivnog angaovanja kadrova. Sa-
svim je logino da bolji univerziteti stvaraju bolje strunjake i
Malkej navodi podatke da su u Velikoj Britaniji Oksbrid ko-
ledi 1967/68. godine dobili jednu sedminu svih univerzitetskih
istraivakih fondova i ugovora, iako zapoljavaju samo jednu
dvanaestinu ukupnog akademskog osoblja (str. 451). Zakljuak
bi bio da pripadnici prestinih naunih centara imaju koristi,
ne samo od nejednake alokacije priznanja i nagrada, ve i od
diferencijalne distribucije mogunosti da upranjavaju visoko
kvalitetni rad. (str. 452; u originalu kurzivom)
Dajana Krejn je na osnovu svojih istraivanja zakljuila da
klasno poreklo utie na najvie nivoe obrazovanja (Crane 1969b;
za kritiku vidi Gaston et al. 1976). Postoji i slaba povezanost izme-

178
u rangiranja doktorata i ranga departmana koji zapoljavaju tog
doktoranda, ali vea je verovatnoa da e postdiplomci sa visoko
rangiranih fakulteta upravo biti angaovani od strane prestinih
fakulteta. Meu mlaim naunicima se presti doktorata, a ne
kvalitet rada u prolosti uzima kao indikator predvianja budueg
rada od strane ljudi koji ih zapoljavaju (Crane 1971).
To znai da naunici na prestinijim univerzitetima osva-
jaju vie priznanja od ostalih naunika. Dajana Krejn (Crane 1965;
vidi i Hagstrom 1971) je elela da odgovori na pitanje da li je
nauna produktivnost i priznanje nauniku u potpunosti rezultat
njegovog linog postignua ili na sve to utie i okruenje u kojem
naunik radi. Radila je sa 150 naunika sa tri razliita univerziteta
i rezultati ukazuju na to da su diplomci prestinijih univerziteta
kasnije u karijeri ipak bili produktivniji od ostalih. Kao to emo
videti, ovo ne mora da se kosi sa normom univerzalizma.
Pored navedenih kritika univerzalizma u nauci (vidi i
Travis and Collins 1991 koji govore o kognitivnom partikulariz-
mu i njegovom uticaju na recenziranje od strane savremenika),
potrebno je skrenuti panju i na veoma interesantne odbrane ove
norme, koje prihvataju postojanje i partikularizma i univerzalizma
u nauci. Neke druge studije (vidi Cole 1992) su pokazale da ne-
nauni statusi naunika (poput religije ili rase) najee ne igraju
bitnu ulogu pri evaluaciji naunog rada. Partikularizam zasnovan
na naunim vezama (npr. presti departmana na kojem je naunik
zaposlen) moe da ima odreeni, iako veoma mali uticaj. ta je
onda sa mrenim vezama naunika koje su zasnovane na linim,
socijalnim i kognitivnim faktorima? One de facto utiu na nain
na koji se neki doprinos procenjuje. Kako je onda mogue da su
klasine studije iz sociologije nauke zanemarivale ove faktore,
kada je svima ve poznato da je ova vrsta partikularizma na delu
u nauci (vidi Cole 1992 i Long and Fox 1995)? Partikularistiki
kriterijumi mogu da se podele u dve grupe: nenauni statusi na-
unika (starost, religija, pol, rasa itd.) i naune afilijacije naunika
(rang departmana na kojem su stekli doktorat, rang departmana
na kojem trenutno rade, broj dobijenih priznanja itd.) (Cole 1992;
vidi i Hull 1990).

179
 esto se pretpostavlja da ene nemaju jednaku priliku
da uu u nauku i neka istraivanja to (navodno) potvruju. Ova
teza je zasnovana na pogreci o nejednakoj proporciji koja pret-
postavlja da je samo jednaka proporcija mukaraca i ena dokaz
protiv polne diskriminacije. Ishod se uzima kao dokaz za proces.
Diskriminacija moe da objasni neke procese u nauci, ali sama po
sebi ne objanjava mnogo. Preko pogrenih interpretacija ishoda
kao indikatora procesa pogreka o nejednakoj proporciji namee
kauzalni model sa jednom varijablom koji razmatra samo prilike i
mogunosti kao mogui uzrok slabije zastupljenosti ena i manji-
na u nauci. Empirijska istraivanja u SAD pokazuju da mukarci i
ene ipak imaju (pod)jednake anse u nauci (vidi Cole 1992).
Stratifikacijske analize nauke ukazuju na to da postoje
dve glavne determinante za dobijanje naunog priznanja izvo-
enje uloge i proces akumulativne prednosti, o kojoj e biti rei
preko analize Matejevog efekta. Ona se odnosi na injenicu da
kada je naunik jednom nagraen, postoji vea ansa da e biti
nagraen i u budunosti bez obzira na indikatore izvoenja uloge.
Kada bi nauka bila iskljuivo univerzalistika, tj. kada bi sistem
nagraivanja bio u potpunosti univerzalistiki, jedini kriteri-
jum za dodeljivanje nagrada bio bi izvoenje uloge. Delovanje
akumulativne prednosti je devijacija od tog ideala. Da li je ova
devijacija loa po nauku zavisi od odgovora na sledee pitanje.
Da li je pomenuti proces ishod nejednake distribucije talenta koji
se skuplja u prestinim centrima ili je talenat rezultat nejednake
distribucije resursa? Ako akumulativna prednost slui alokaciji
vie resursa najtalentovanijim naunicima, to moda nije fer pre-
ma nekim individuama, ali je svakako dobro za napredak nauke
uopte. S druge strane, ukoliko akumulativna prednost izaziva
nepravednu alokaciju resursa meu naunicima koji ne mogu
da ih iskoriste na najbolji nain, onda je to tetno za sveukupni
napredak znanja.
Na osnovu primera Velikovskog videemo da postoje
odreeni problemi sa definisanjem univerzalizma i partikulariz-
ma. Da li je partikularizam na delu kada verujemo da je odreena
teorijska orijentacija pogrena? Na koji nain je mogue povui li-
niju izmeu evaluacija zasnovanih na legitimnim (objektivnim)

180
kognitivnim kriterijumima i onih zasnovanih na nelegitimnim
kriterijumima? Po ovom pitanju izuzetno je bitna konstruktivi-
stika i relativistika kritika Mertonovog etosa (npr. King 1971 i
Mulkay 1969).
Sutina ovih kritika je u sledeem. Kritiari tvrde da je
empirijski veoma lako dokazati kako etos nije taan i realan, jer
Mertonove norme ne rukovode naunim istraivanjima. Jo va-
nije je to se moe pokazati da nema impersonalnih kriterijuma
evaluacije. Tako evaluacija u relativistikim sociologijama postaje
iskljuivo subjektivna, zasnovana na sopstvenim intelektualnim
interesima i perspektivi. I tree, relativisti istiu da se nauni
napredak ne odvija na racionalan nain, da pozitivistika slika
nauke nije tana, ali smatraju da to dokazuje kako norme nauke
nisu nuno garant za razvoj same nauke. Ako se ove relativistike
primedbe sprovedu do krajnjih konsekvenci, postavlja se pitanje
zbog ega se rad nekih ljudi u nauci smatra boljim, a nekih drugih
loijim.
Veina naunih teorija biva ignorisana ili je nivo em-
pirijske potkrepljenosti toliko mali da je veoma teko formirati
konsenzus o vrednosti kognitivnog doprinosa. Zbog nedostatka
konsenzusa razni socijalni procesi utiu na evaluaciju i zato je u
izvesnim sluajevima bitna i promocija rada, teorije, hipoteze,
ak i bitnija od pukih kognitivnih osobenosti. Zakljuak je da e
naunici koji su sposobniji u manipulisanju ovim nekognitivnim
procesima biti uspeniji po pitanju karijere i da univerzalizam u
ovim ranim stadijumima evaluacije nije ni mogu.
Nauka, kao i bilo koja druga institucija, zavisi i od raz-
mene linih usluga (Hagstrom 1965). Zato je u nauci veoma teko
ubediti naunike da piu negativne evaluacije o radu svojih kolega.
Takoe, to je vea socijalna mrea nekog naunika, to je vea
verovatnoa da e on u budunosti dobiti odreena priznanja i
nagrade. Da li se ove injenice nuno moraju svrstati u partiku-
larizam? Da, ali samo u smislu da se primenjuju subjektivni kri-
terijumi koji se ne mogu dokazati (ili opovrgnuti) kao (in)validni.
Dakle, pitanje nije vie da li partikularalizam postoji, ve koje su
socijalne osnove partikularistikih evaluacija.

181
 Neformalna komunikacija u nauci je veoma razvijena i na
nju se mogu primeniti modeli snage slabih veza (Granovetter
1973, 1983) i strukturalnih rupa (Burt 2004)1. U jednoj soci-
jalnoj mrei naunika mogu da postoje razne line veze izmeu
evaluatora i onih koji bivaju evaluirani. to su te veze jae to je
vea ansa da e uticati na ishod evaluacije. Procesi evaluacije
mogu da budu otvoreni ili zatvoreni. Ako se neki konkurs, do-
dela nagrada, fondova itd. odvija tajno, to je vea ansa da e
partikularizam veza biti na delu. Bitno je i pitanje oskudnosti
nagrada. to su nagrade oskudnije, to je vie verovatno da e
na njih uticati partikularizam. Takoe, vano je i pitanje jasnosti
kriterijuma evaluacije. to su kriterijumi nejasniji ili to manje
konsenzusa postoji oko kriterijuma, to je vea ansa za delovanje
partikularizma i mrenih veza.
Partikularizam, koji zaista deluje demoraliue ako se
ovako predstavi, moe da se zasniva na kognitivnim evaluacijama,
ali i na nekognitivnim uticajima linih valenci i mrenih veza.
S obzirom na to da prirodu ne moemo da spoznamo direktno,
partikularizam je inherentan nauci, jer tumaenja prirode nuno
moraju da sadre subjektivne elemente. Rei da bi naunici trebalo
da budu objektivni prilikom evaluacija rada drugih naunika, to
su govorili normativni filozofi nauke, verovatno nije delotvorno.
Napredak nauke je ponekad i ubrzan upravo ovim subjektivnim
elementima.
Univerzalizam i potenje su dobri naini distribuiranja
nagrada jer se uklapaju u na opti vrednosni sistem, a ne zato
to je empirijski pokazano da je to najadekvatniji nain na koji e
nauno znanje moi da napreduje. Kada budemo govorili o Or-
teginoj hipotezi i Lotkinom zakonu videemo da samo mali broj
naunika doprinosi rastu naunog znanja, tako da dodeljivanje
nagrada na partikularistiki nain ima veoma malo anse da na
neki ozbiljan nain utie na budunost nauke. Moemo da zaklju-
imo da je nauka esto blizu univerzalistikog ideala, a da tamo
gde od njega odstupa postoje razne kompenzacije, naroito ona u
vidu delovanja akumulativne prednosti. Akumulativna prednost

1
O mikrosociolokoj dimenziji ovih pojmova vidi kori 2006b.

182
ne naruava normu univerzalizma ako su oni sa akumuliranom
prednou zaista i bolji naunici (Price 1976b).
I Donatan Kol (Cole 1989) zagovara tezu da distinkcija
izmeu univerzalizma, kako on deluje na institucionalnom nivou,
tj. na nivou socijalnog sistema nauke, i partikularizma na indivi-
dualnom nivou analize najee nije adekvatna. Kao i u mnogim
drugim socijalnim institucijama, u nauci otkrivamo da postoji
prilina koliina univerzalizma na agregatnom nivou analize, a
da je situacija neto drugaija na nivou individua.
Merton nije tvrdio da je univerzalizam nepromenljivo
stanje u nauci, jer su veoma dobro poznati istorijski primeri ili
ak i istorijski periodi kada nauka nije sledila univerzalistike
principe. Na pozicije u akademskim institucijama tokom istorije
esto su uticale etnika pripadnost, pol, starost itd. Meutim, em-
pirijske studije koje je podstakao Merton svojim radovima ipak su
utvrdile da je ovaj ideal u nauci bio u velikoj meri ostvaren. Ono
to su ova istraivanja zapostavljala bilo je kombinovanje uticaja
institucionalnog nivoa sa individualnim. Moglo bi se rei da je
postojala ekoloka pogreka, tj. situacija u kojoj su se istraivali
agregatni ishodi i na osnovu njih se zakljuivalo o procesima na
individualnom nivou (Cole 1989).
Danas je situacija neto drugaija. Dolo se do zakljuka
da nauka kao institucija poseduje mehanizme koji sortiraju indi-
vidue na osnovu njihovih sposobnosti i potencijala, odnosno da
je u stanju da odvoji one koji produkuju bolji rad od ostalih. Tako
postoje grupe koje su (grubo gledano) rasporeene na osnovu
univerzalistikih kriterijuma. U tom inicijalnom sortiranju sistem
primenjuje univerzalistike kriterijume. Greke se javljaju u ovom
procesu evaluacije, ali odluke se donose na osnovu standarda koji
su racionalni za razvoj naunog polja i primenjuju se na univer-
zalistiki nain. Iskljuivanje i umanjivanje ansi ne vri se na
osnovu faktora poput pola, rase, etnike pripadnosti, religije itd.
Kol tvrdi da izbori oko najprestinijih pozicija i nagrada
zavise od partikularistikih, koliko i univerzalistikih kriterijuma.
Za to postoje najmanje tri razloga:
(1) Sa stanovita socijalnog sistema, odnosno u smislu
brzine i kvaliteta naunog progresa, nema puno veze kakav je

183
izbor. Sistem ne trpi tetu zbog partikularistikog izbora. Taj izbor
esto deluje kao univerzalistiki jer su aplikanti veoma blizu po
raznim kvalitetima.
(2) injenica je da je u nekim situacijama nemogue na-
praviti izbor meu aplikantima samo na osnovu univerzalistikih
kriterijuma.
(3) Vrlo lako moe da se desi da oni koji moraju da na-
prave izbor oko aplikanata moraju da biraju meu ljudima koje
poznaju, koji su im manje ili vie simpatini, kojima duguju razne
usluge itd. U tim sluajevima nije iskljueno zaobilaenje univer-
zalistikih kriterijuma radi vee koristi, npr. finansijske, u pogledu
institucionalnih ciljeva.
Na kraju analize normativne strukture nauke ostaje da
razmotrimo dve pomenute ozbiljne kritike. King (1971) vri jed-
nu interesantnu analizu u kojoj prikazuje Mertonov pokuaj da
pomiri antiracionalistiko i racionalistiko shvatanje nauke preko
funkcionalistikog pristupa sociologiji nauke, koji u svojoj osnovi
ima analogiju izmeu nauke i ekonomske aktivnosti. Nauka je
tako rad, naunici su radnici, a naune ideje produkti naunog
rada, tj. roba. U skladu sa tim King socijalni sistem nauke kod
Mertona posmatra kao sistem produkcije i diseminacije naunih
ideja u kojem veza izmeu upranjavanja nauke i znanja koje se
produkuje ostaje ekstrinzina. Zato se mertonovska sociologija
nauke ne bavi socijalnom determinacijom naunih ideja.
Druga i trea kritika slede iz Kingovog itanja Kuna kao
antipoda Mertonu. On kritikuje mertonovsko posmatranje nauke
kao sistema u kom preovladavaju asocijalne logike procedure i
promovisanje konkretnih, diskretnih i lokalnih tradicija koje se
prema njegovom miljenju ne mogu racionalizovati. Kunova teza
po Kingovom tumaenju odabir naune teorije vidi pre kao odabir
politike filozofije ili religije, a ne odabir ekonomskog produkta,
kako to naglaava mertonovska struja.
Kao to se moe videti iz ova tri prigovora, glavna pri-
medba koja se upuuje Mertonu jeste njegova pozitivistika orijen-
tacija u sociologiji nauke (jer King Mertona vidi kao antiracionali-
stu u njegovoj teoriji akcije) koja ga je spreila da realnije sagleda
socijalni karakter nauke. Pozitivisti naune ideje posmatraju kao

184
moralno i socijalno neutralne stvari, kao objekte ili robu, a ne
stanja ili stavove uma. (str. 9) S druge strane, funkcionalistike
inklinacije su Mertonu oteale raspravu o formiranju, lomu i re-
formisanju konsenzusa. Njegova sociologija nauke preteno se
bavi odranjem konsenzusa. Opravdanje posmatranja nauke kao
normativne tradicije King vidi u irim drutvenim okolnostima
koje su razumljive za tridesete godine prolog veka. Mertonova
analiza naunog etosa zanemaruje kljunu dimenziju socijalne
pozicije naunika. Autoritet naunika, bilo intelektualni, bilo
socijalni, potie i od tvrdnje o posedovanju znanja i kapaciteta da
se tom znanju doda novo znanje, a ne samo od pukog potovanja
odreenih vrednosti.
Neto ranije, Malkej (Mulkay 1969) je izneo i kritiku
Mertonove normativne strukture preko koje emo prikazati i
stvarni primer krenja univerzalizma u nauci. Malkej termin
kultura koristi za sferu kognitivnih simbola u nauci, tj. naune
teorije, konceptualne sheme, metodologiju i tehnike zakljuivanja.
U tom pogledu kultura nauke je prilino drugaija od drutvene
strukture nauke. U radu se prvenstveno bavi kulturnim razvojem
koji prethodi strukturalnoj promeni i analiza se ne odnosi na na-
uku pre sedamnaestog veka1.
Nauka po Mertonovom shvatanju kao jedan od najva-
nijih ciljeva ima ekstenziju potvrenog znanja (1942/1973) koja
je mogua preko naunih normi, odnosno tehnikih preskripcija.
On je kasnije (Merton 1957) dodao i normu originalnosti koja
sa Barberovom (1952/1962) dopunom norme individualnosti daje
potpuniju sliku naunog etosa koju Malkej kritikuje.
Najvea primedba koju Malkej upuuje Mertonu i Barbe-
ru je to to nije bilo adekvatnih studija koje bi empirijski potvrdile
da su ove norme karakteristine za nauku i naunike. Malkejov
rezon je sledei. Ako su ove norme zajednike u celoj nauci, kako
se onda moe objasniti brz i kontinuiran rast prirodnih nauka
preko pukog potovanja normi. Verovatno je adekvatnije istraiti
specifina obeleja znanja prirodnih nauka jer, po Malkeju, njih
1
Interesantan je i tekst (Lavine 1942) koji spada u domen sociologije
znanja i koji sadri mnoge interesantne reference iz klasine sociologije znanja,
a koji govori o sociolokoj analizi kognitivnih normi.

185
od ostatka naune zajednice pre razdvaja priroda njihovog znanja
nego moralne norme. Nauka je tako podeljena u specijalizovane
zajednice koje karakteriu ne neke posebne drutvene norme, ve
pre posveenost odreenim specijalizovanim znanjima. Pitanje je
zaista da li potovanje Mertonovih normi ima odluujui uticaj
na produktivnost, a kamoli na originalnost rada. S druge strane,
konformizam moe da bude nauno funkcionalan na nivou indi-
vidue (vidi Cohen 1952; Barber 1961).
U skladu sa svojom orijentacijom Malkej zamera funk-
cionalistima to se nikad ne bave znanjem u sutinskom smislu.
Potvreno znanje nastaje preko Mertonovih normi, ali funkcio-
nalisti nikad ne istrauju produkt tih socijalnih procesa, to se
podudara sa Kingovom kritikom (1971).
Jo jedna zamerka tie se negiranja mogunosti bilo
kakvog odnosa izmeu znanja i tehnika, s jedne strane, i struk-
ture uloga i drutvenih normi, s druge. I zaista, mertonovci ne
nude jasno objanjenje zbog ega je to tako. Zato Malkej eli da
pokae kako nauna teorija i metodoloka pravila deluju kao do-
minantni izvor normativne kontrole u nauci (Mulkay 1969). On
to ini preko najradikalnijeg sluaja metodolokog i socijalnog
nekonformizma u skorijoj istoriji nauke, a to je pomenuti sluaj
Imanuela Velikovskog. Analiza rada Velikovskog moe da bude
epistemoloki indiferentna (to je izuzetno nepoeljno, a to ine
[Mulkay 1969] i [Dolby 1975], ne zanimajui se za to da li su ideje
Velikovskog tane ili ne, niti im je cilj da utvrde da li one zado-
voljavaju standarde nauke), ali osvrnuemo se i na neke tehnike
detalje njegovih teorija.
Sluaj Velikovski zaista nudi jednu interesantnu situaciju
koja se tie normativne strukture nauke. On je ponudio teoriju
(vidi npr. Velikovski 1950/1982) koja naruava poznate zakone
mehanike. Sa njegovog stanovita uoljivo je buntovnitvo pre-
ma uvreenim naunim normama. Posledica ovog buntovnitva
je odbijanje mnogih ozbiljnih i priznatih naunika da se na bilo
koji nain uopte i pozabave njegovim teorijama. Takvo tretiranje
Velikovskog povlai za sobom naruavanje normi univerzalizma
i organizovanog skepticizma. Ne donose se sudovi o radu autora,
ve je u pitanju ad hominem argumentacija. Pored toga, njegovim

186
idejama nije pruen pravedan tretman, u smislu da su nepristra-
sno ponuene na nauno trite ideja. Time je narueno i pravilo
komun(al)izma. Diseminacija njegovih teorija bila je ograniena
ili pristrasno kritikovana (vidi Mulkay 1969; Dolby 1975).
itajui tekstove Velikovskog u potpunosti je jasno da je
u pitanju obina pseudonauna teorija, zasnovana na (pra)starim
istorijskim dokumentima i legendama. Najpoznatija teorija jeste
ona prema kojoj je velika kometa izbaena sa Jupitera zamalo uda-
rila Zemlju, ali je postala planeta Venera, a kasnije su njeni delovi
postali Mesec i Mars. Osim to su ove teorije bile u suprotnosti sa
tadanjim saznanjima, nije postojao nikakav kauzalni mehanizam
u teoriji koji bi bio u stanju da objasni ove dogaaje. Ono to
je ipak tano jeste da su prve reakcije na teorije Velikovskog bile
zasnovane ne na evaluaciji njegovih argumenata, ve na nestan-
dardnim argumentima, kada se uporede sa tadanjim znanjima.
Neko je morao biti u pravu: ili Velikovski ili nauna zajednica.
Velikovski je aprila 1952. godine pokuao da odgovori
svojim kritiarima na zasedanju American Philosophical Society,
govorei o neortodoksijama moderne nauke. Iako je njegov ar-
gument sasluan i kasnije se o njemu raspravljalo, zahtev da se
njegovo izlaganje tampa u asopisu Proceedings sa kritikama
njegovog rada je odbijen. Naunici su veoma ustro osuivali i
izdavaa knjige Worlds in Collision, kuu Macmillan Company,
ak i sa pretnjama da e bojkotovati njihove naune udbenike.
Ovakvo ponaanje zaista naruava razne, ako ne i sve norme koje
je opisao Merton.
Interesantan je i sluaj Gordona Atvotera koji je otputen
sa pozicije kuratora u Hejdenskom planetarijumu i sa pozicije
predsednika institucije Department of Astronomy at the American
Museum of Natural History. Njegov greh je bio dvojak. On je
bio jedan od ljudi koji su preporuili da se knjiga Velikovskog
tampa, a pokuao je da prezentuje program u planetarijumu koji
bi prikazao dogaaje onako kako ih je Velikovski opisao (Mulkay
1969).
Zato Malkej zakljuuje sledee: Originalnost je nesum-
njivo vrednovana od strane naunika, ali originalnost koja ostaje
unutar granica koje su nametnute postojeim stilom miljenja.

187
(str. 34) Zato se moe uiniti da Mertonove norme postoje vie
na mentalnom nego na bihevioralnom nivou, jer bi po funkciona-
listikoj teoriji naunici trebalo da reaguju protiv opisanih osuda
Velikovskog, to se nije dogodilo. Sve ovo ukazuje na to da su
teorijske i metodoloke norme vanije od Mertonovih socijalnih
normi, makar kada su u pitanju radikalne inovacije. Otpor prema
idejama Velikovskog Malkej objanjava preko redukcije kognitiv-
ne disonance (vidi Boring 1964)1.
Bauer (1984) se ne slae sa zakljucima da se teorije
Velikovskog mogu posmatrati nezavisno od njihove naune
relevantnosti. Ako ostavimo po strani razne teorije o problemu
demarkacije nauke od pseudonauke, jo uvek moemo da ospo-
rimo kredibilitet Velikovskog. Njegove (pseudonaune) teorije se
bave astronomijom, geologijom i fizikom. Ni u jednoj od ovih
oblasti on ne poseduje bilo kakve strune kvalifikacije, nikad se
nije bavio naunim radom u nekim obrazovnim institucijama, ni-
kad nije objavio rad iz ovih oblasti u tehnikim asopisima, i nikad
nije pripadao nijednom nevidljivom koledu u ovim oblastima.
Ideja o nauniku usamljeniku danas je u potpunosti neodriva
(Gardner 1950)2. Na osnovu ovih injenica Bauer (1984) smatra
da ga ne moemo ni nazvati naunikom. Dalje, on sasvim jasno
ukazuje na injenicu da Velikovski nije imao ni osnovna znanja
iz pomenutih oblasti.
Kao i svi socijalni statusi i grupna pripadnitva, status
naunika nije stvar neke vrste autoproklamacije, ve socijalne de-
finicije i askripcije. Naunik se ne postaje pukom proklamacijom,
jer taj status mora da bude potvren i validan od strane statusnih
sudija. Kriterijumi za status naunika najee su sticanje odre-
enog obrazovanja (steena akademska zvanja) i izvoenje uloge
(tj. iskustvo) (Zuckerman and Merton 1972/1973).

1
U svojoj otroj kritici funkcionalizma Malkej ipak nije u pravu
kada kae da mertonovci tvrde da znanje biva automatski akumulirano kao
posledica potovanja normi.
2
Ova ideja moe da se nazove i Kropotkinovom tezom (Feuer
1971a), jer je Kropotkin govorio o tome da u nauci doprinosi potiu preteno
od autsajdera, tj. ljudi sa margina institucionalne nauke ili od onih koji su bili
finansijski nezavisni od nauke.

188
 Gruenberger (Gruenberger 1964; vidi i Lafleur 1951) nudi
neka opta pravila na osnovu kojih moemo da razlikujemo nauku
od pseudonauke, iako ovo nisu dovoljni i neophodni uslovi: javna
proverljivost (nasuprot objavljenoj istini), prediktivnost teorije,
kontrolisani eksperimenti, Okamova otrica, plodnost, autoritet,
sposobnost komuniciranja sa drugima, skromnost, otvorenost ka
novim saznanjima i teorijama, Fultonov non sequitur (koji pred-
stavlja negativan test), paranoja (koja je takoe negativan test jer
prevaranti i pseudonaunici esto tvrde da ih ceo svet mrzi i
da protiv njih postoji neka zavera), kompleks dolara (kao jo
jedan negativni test, gde su prevaranti najee u ekstazi zbog
svog revolucionarnog otkria) i opsednutost statistikom (pseu-
donauna literatura dri se verovatnoe da novi baen 1000 puta
ipak ne mora da padne 500 puta na glavu, a 500 puta na pismo, i
iz toga izvlae razne zakljuke). Gruenberger rangira ove uslove
i ne pridaje svim uslovima jednak znaaj, ali istie da se prevare
esto mogu otkriti preko njih.
Pregled literature o normativnoj strukturi nauke pokazuje
da u sociologiji nauke jo dugo nee biti postignut konsenzus po
pitanju univerzalizma. Ono to je najvaniji doprinos svih ovih
neslaganja svakako jeste usvajanje injenice da u nauci esto po-
stoji i partikularizam. Ostaje samo da se utvrdi da li je njegovo
delovanje (ne)opravdano kada se posmatra nauka kao institucija.
Radi kompletnije slike o naunim normama potrebno je ovoj ana-
lizi dodati i analizu (naune) ambivalencije preko koje je Merton
eleo jo temeljnije da razjasni problem naunih normi.
Dvadesetak godina nakon rada o normativnoj struktu-
ri nauke Merton je sa Elinor Barber objavio rad o sociolokoj
ambivalenciji (Merton and Barber 1963/1976) koji moe da se
komplementira problematici (ne)potovanja normi u naunom
radu. Termin ambivalencija autori pripisuju Blojleru, koji ga
je u nauku uveo 1910. godine i napravio razliku izmeu tri vr-
ste ambivalencije: emocionalne (ili afektivne), koja nastaje kada
neki objekt izaziva istovremeno i pozitivna i negativna oseanja;
voluntarne (ili konativne), koja se javlja kada konfliktne elje ote-
avaju ili onemoguavaju odluivanje o delovanju, i intelektualne
(ili kognitivne), koja je posledica kontradiktornih ideja individue

189
(str. 4). Kao to se moe videti, panja je posveena psiholokim
aspektima ambivalencije, to je dominiralo upotrebama ovog
pojma nakon Blojlera1.
Socioloki orijentisana analiza ambivalencije mora da se
fokusira na njenu izgradnju u strukturi drutvenih statusa i uloga.
Na taj nain ona nije suprotstavljena psiholokoj ambivalenciji,
ve joj je komplementarna. Ako se psiholoka analiza fokusira pr-
venstveno na linost, onda je domen sociologije struktura, odno-
sno ambivalencija inherentna drutvenim pozicijama. Socioloka
ambivalencija se odnosi na nepomirljiva normativna oekivanja
stavova, verovanja i ponaanja, dodeljenih statusu (tj. drutvenoj
poziciji) ili skupu statusa u drutvu. (str. 6) To bi bila ambivalen-
cija u irem smislu. U uem smislu ona se odnosi na normativna
oekivanja, inkorporirana u jednoj ulozi ili jednom drutvenom
statusu. U ovoj definiciji nema razmatranja oseanja individua,
ve se radi o drutvenoj definiciji uloga i statusa. Merton i Bar-
berova razlikuju est tipova socioloke ambivalencije:
(1) U najuem smislu, u pitanju je ona sa konfliktnim
normativnim oekivanjima koja su drutveno definisana za odre-
enu drutvenu ulogu i koja je povezana sa odreenim drutvenim
statusom.
(2) Ona koja postoji kod konflikta statusa unutar statusnog
skupa (tj. skupa drutvenih pozicija koje zauzimaju individue).
(3) Ambivalencija koju nalazimo u konfliktu izmeu ne-
koliko uloga povezanih sa odreenim statusom.
(4) Postoji i ambivalencija koja je posledica kontradiktor-
nih kulturnih vrednosti koje zagovaraju pripadnici drutva.
(5) Ona se moe javiti i u sluaju diskrepancije izmeu
kulturno propisanih vrednosti i drutveno strukturiranih naina
za ostvarivanje aspiracija, to rezultira u kontradikciji izmeu
kulturne strukture i drutvene strukture.
(6) Poslednji tip ambivalencije javlja se kod ljudi koji su
iveli u dva ili vie drutava, tako da su priznavali razliite sku-
pove vrednosti.

1
Donekle slian pojmu ambivalencije jeste pojam kognitivne diso-
nance o kojem Boring (1964) govori u okvirima nauke.

190
 Iz perspektive socioloke ambivalencije drutvena uloga
je dinamina organizacija normi i kontranormi. . . (str. 17; u
originalu kurzivom) Potencijalno konfliktne norme ugraene su u
drutvenu definiciju uloga koje obezbeuju normativno prihvat-
ljive promene ponaanja kako se menja stanje drutvenog odnosa.
(str.19) Ovaj koncept Merton kasnije primenjuje i na naunike
(Merton 1963/1973, 1976b). Sve institucije, pa i nauka, u sebi sa-
dre potencijalno konfliktne parove normi. (Merton 1963/1976:
33) U nauci postoji nekoliko institucionalno definisanih parova
normi koji generiu potencijalnu inkonzistentnost unutar svakog
para (str. 3334):
Naunik mora da bude spreman da novo znanje to pre
uini dostupnim svojim savremenicima. Ali, on istovremeno mora
da izbegava prerano objavljivanje rada.
Naunik ne bi trebalo sebi da dozvoli da bude rtva inte-
lektualne mode, odnosno ideja koje nastaju s vremena na vreme i
ubrzo nestaju. Ali, on mora da bude fleksibilan, receptivan prema
novim, potencijalno obeavajuim idejama.
Novo nauno znanje trebalo bi da bude cenjeno od
strane savremenika. Ali, naunik bi trebalo da radi bez obzira na
uvaavanje od strane ostalih savremenika.
Naunik ne bi trebalo da iznosi tvrdnje o novim zna-
njima sve dok ona nisu u potpunosti dokazana. Ali, on bi trebalo
da brani svoje nove ideje i pronalaske, bez obzira na to koliko je
jaka opozicija.
Naunik bi trebalo da uini sve napore da spozna rad
svojih prethodnika i savremenika u datoj oblasti. Ali, previe i-
tanja i prevelika erudicija samo ometaju kreativan rad.
Naunik bi trebalo da poklanja veliku panju detaljima.
Ali, on mora da izbegava preteranu pedantnost.
Nauno znanje je univerzalno i ono pripada itavom
oveanstvu. Ali, svako nauno otkrie donosi ast naciji iji
pripadnik ga je uinio.
Naunik bi trebalo da prepozna obavezu da obuava
nove generacije naunika. Ali, ne sme da dozvoli da obuavanje
novih kadrova stane na put sopstvenoj kreativnosti.

191
 Za mlade naunike nema srenijih okolnosti od onih u
kojima ih obuava veliki poznavalac date oblasti. Ali, oni moraju
da postanu samosvesni naunici, da propituju sopstvenu autono-
miju i da ne ostanu u senci velikih naunika.
U pogledu ambivalencije najpoznatije su kritike Stivena
Braa (Brush 1974) i Jana Mitrofa (Mitroff 1972, 1974; Mitroff
and Mason 1974). Postoji samo jedna utvrena dogma u nauci
da naunici ne prihvataju slepo utvrene dogme. (Brush 1974:
1165) Bra postavlja pitanje: koje su posledice po izuavanje isto-
rije nauke ako shvatimo da mnogi naunici nisu potovali norme?
Istinski model istorije nauke moda i nije dobar za studente ako bi
se prikazalo mnogo sluajeva nepotovanja naunog etosa.
Mitrof je pisao o subjektivnoj strani nauke, priznajui
veoma komplikovan odnos izmeu subjektivnih i objektivnih
elemenata. Objektivnost je prema njegovom shvatanju rezultat
estokih konfrontacija izmeu naunika koji su na razne naine
pristrasni, odnosno neobjektivni, i zato o njoj govori kao o mitu.
Naunici uslovno mogu da se oznae kao konvergenti i diver-
genti, a na osnovu toga mogu da se podele po njihovim linosti-
ma. Konvergenti vie vole rad na dobro definisanim problemima
za koje postoji jedno, najbolje reenje. Divergenti se preteno
bave nejasnim i/ili loe definisanim problemima za koje postoje
mnogi mogui pristupi. Konvergenti su analitiari, fokusirani na
delove, a divergenti su sintetiari i orijentisani na celinu (Mitroff
1972; Mitroff and Mason 1974).
Na osnovu ovakvih stavova jasno je da Mitrof i Merton
nemaju mnogo zajednikih shvatanja o epistemologiji. Mertonova
normativna struktura ne doputa postizanje naune objektivnosti
preko iracionalnih i subjektivnih faktora (Merton 1976b). Mitrof
preko svojih shvatanja o subjektivnosti u nauci (Mitroff 1974)
govori o normama i kontranormama u nauci. Socijalne institucije
reflektuju skupove normi koje su potencijalno u konfliktu, gde se
slae sa Mertonom. Meutim, on normu univerzalizma vidi kao
ukorenjenu u impersonalnom karakteru nauke, a njenu kontranor-
mu u personalnom karakteru nauke.
Merton (1942/1973) je o univerzalizmu govorio da je
duboko ukorenjen u impersonalni karakter nauke, a Barber
(1952/1962) je to inio govorei o emocionalnoj neutralnosti na-

192
unika. Koreni ovog shvatanja idu veoma duboko u prolost, ali u
prolom veku sigurno najpoznatiji proponent ovog shvatanja bio
je Poper (Popper 1935/2002). Suprotstavljajui se Poperu, Polanji
(npr. Polanyi 1945) je smatrao da je nauka bitno lina delatnost.
Mitrof smatra da ovakve tvrdnje ne treba nuno brkati sa subjek-
tivizmom. Racionalnost nauke je posledica personalnih i imper-
sonalnih faktora. U tome se i sastoji socioloka ambivalencija koja
se tie nauke. Ako postoje ozbiljni razlozi za pretpostavke da u
nauci postoje norme univerzalnosti i emocionalne neutralnosti,
onda postoje i razlozi da se pretpostavi postojanje kontranormi
partikularizma i emocionalne posveenosti. Zapravo, Mitrof tvrdi
da sve norme imaju i svoje kontranorme. I jedne i druge ne deluju
jednako u svim situacijama. Ne moe se sa sigurnou rei da li
su neke uvek dominantne, jer verovatno i dominantnost zavisi od
konteksta (Mitroff 1974)1.

Norme Kontranorme
Vera u moralnu vrlinu racionalnosti. Vera u moralnu vrlinu racionalnosti i
neracionalnosti.

Emocionalna neutralnost kao instru- Emocionalna posveenost kao instru-

mentalni uslov za postizanje racio- mentalni uslov za postizanje racional-
nalnosti. nosti.

Univerzalizam, koji se ogleda u pri- Partikularizam, koji se ogleda u pri-

hvatanju ili odbijanju tvrdnji ukoliko
one zavise od linih ili socijalnih
atributa protagoniste. Objektivnost
iskljuuje partikularizam, jer je im-
perativ univerzalizma duboko ukore-
njen u impersonalni karakter nauke.
hvatanju ili odbijanju tvrdnji upravo
zbog toga to ih neki odreeni naunik
iznosi. Socijalne i psiholoke karakte-
ristike naunika su vani faktori koji
utiu na njegovo ocenjivanje rada dru-
gih naunika i na ocenjivanje njegovog
rada. Imperativ partikularizma dubo-
ko je ukorenjen u personalni karakter
nauke.

1
Formalno gledano, razlikovanje normi i kontranormi je nepotrebno,
jer su i kontranorme norme.

193
Komunizam se odnosi na raspolaga-
nje prava na odreeno znanje, gde se
naunicima priznaje samo zasluga za
prioritet otkria. Antiteza ovoj normi
je tajnost, jer komunizam zavisi od
otvorene komunikacije meu nau-
nicima.
Usamljenost se odnosi na pojavu kada
se prava na otkrie proiruju da ukljue
i protektivnu kontrolu nad otkriem.
Tajnost tako postaje nuni moralni
in.

Nezainteresovanost se odnosi na Zainteresovanost se odnosi na oeki-

oekivanja savremenika da naunik vanja bliskih kolega da sopstvene in-
sopstvene interese zadovoljava preko terese zadovoljava sluei sopstvenim
sluenja naunoj zajednici. interesima i interesima nevidljivih
koleda kojim pripada.

Organizovani skepticizam se odnosi Organizovani dogmatizam se odnosi

na obavezu naunika da kritikuju na pojavu da naunik mora da veruje
druge ako smatraju da su u pitanju u sopstvena otkria, dok sumnja u ot-
greke. Doprinos bilo kojeg naunika kria drugih.
ne sme se dogmatski prihvatiti, tako
da naunik mora da sumnja i u svoja
otkria i u otkria drugih.

Zakljuak nakon Mitrofove kritike Mertona i Mertonovog

odgovora je sledei: Mehanizmi drutvene kontrole u nauci funk-
cioniu na optem nivou u skladu sa institucionalnim normama,
uprkos individualnim devijacijama. (Ben-David and Sullivan
1975: 207) Subjektivna strana nauke koju Mitrof opisuje ne bi
mogla da opstane na institucionalnom planu o emu smo govorili
kod problema univerzalizma.
to se tie psiholokog dela Mertonovih normi i ambiva-
lencija, njih je obradio Mahoni (Mahoney 1979). Idealni naunik
trebalo bi da poseduje sledee atribute i da potuje sledee norme:
(1) objektivnost i emocionalnu neutralnost; (2) racionalnost (koja
je omoguena superiornim vetinama miljenja); (3) otvorenost
(suzdravanje od donoenja odluka i spremnost da se promeni mi-
ljenje); (4) superiornu inteligenciju; (5) integritet pri sakupljanju
podataka i njihovom predstavljanju; (6) komunalnost (otvoreno i
kooperativno deljenje znanja).
U domenu objektivnosti danas znamo da su percepcije
naunika u velikoj meri pod uticajem teorije u koju veruju. Teorija
odreuje ta moe da se posmatra i zato su u nauci veoma este

194
greke. Grekama prilikom percepcije ve dugo vremena bavi
se psihologija (npr. Churchman 1966). Naunici imaju odreene
osobine, naroito intelektualne, koje ih esto razlikuju od obi-
nih ljudi, ali to ne znai da je njihovo miljenje uvek logiki
konzistentno. Kao i svi drugi ljudi i oni su u stanju da zastupaju
oprena miljenja ili da zauzimaju stavove koji su meusobno
inkonzistentni. Kognitivna disonanca najee se stvara na ne-
svesnom nivou, ali ovek je moe biti svestan. Ona se reava
promenom ponaanja, promenom spoznaje, potiskivanjem, igno-
risanjem disonance ili racionalizacijom i iskrivljavanjem spoznaje
(Boring 1964). Emocionalnu neutralnost isticao je i Mitrof. Jedna
od najpoznatijih knjiga koja je neka vrsta autobiografije iz domena
sociologije i psihologije nauke (Watson 1968/2001) izazvala je
velike polemike i negodovanja u naunim krugovima, jer zaista
dovodi u pitanje ovaj idealno-tipski nauni kodeks1.
Racionalnost nauke relativno lako moe da se odbrani
(Davis 1975/1986), to nije sluaj sa individualnim naunikom i
njegovom racionalnou. Praksa takoe osporava i ideal otvore-
nosti. Naunici esto gotovo dogmatski veruju u odreene teorije
i nee tako lako da prihvate neke druge. Verovatno najpoznatiji
udarac otvorenosti i spremnost da se menja miljenje prilikom
susreta sa konkluzivnim dokazima koji osporavaju teoriju zadao
je Lakato (Lakatos 1970). Jednostavno reeno, on je smatrao da
naunici retko kada bivaju ubeeni dokazima koji se suprotstav-
ljaju teoriji koju zastupaju. Umesto promene miljenja, obino
se nailazi na reinterpretaciju originalne teorije, esto sa ad hoc
modifikacijama. Ovo je ujedno i sutina Dijem-Kvajnove teze
da bilo koja teorija moe biti spasena od opovrgavanja internim
izmenama i prilagoavanjima. esto se mogu uti zakljuci da su

1
Votsonova knjiga, iji je radni naslov bio Honest Jim, svojevre-
meno je izazvala pravi skandal u naunom svetu i postala je bestseler i klasik.
Frensis Krik je bio toliko besan da je tada zapoeo (ali i prekinuo) rad na knjizi
The Loose Screw koja je trebalo da predstavlja odgovor na Votsonovu verziju
dogaaja. asopis Nature je odustao od pokuaja (nakon dvanaest odbijanja!)
da recenziju napie molekularni biolog (Davis 1982/1986). Mnoge recenzije
su bile negativne i neozbiljne (vidi Stent 1968 kao recenziju sedam recenzija
Votsonove knjige, a Medawar 1968 kao najadekvatniju od tih) i u njima je jasno
uoljiv Raomonov efekat.

195
najeminentniji naunici najvie dogmatski raspoloeni i nefleksi-
bilni. Zato i ne udi iroka rasprostranjenost Plankovog principa
kod filozofa i sociologa nauke, koji emo pokuati da osporimo.
Po pitanju superiorne inteligencije nema ozbiljnih istra-
ivanja koja potvruju uzronu vezu izmeu IQ-a i kvaliteta na-
unih radova, ali jedno je sigurno, a to je da je Ortegina hipoteza
o znaaju osrednjih naunika opovrgnuta (Cole and Cole 1972).
Zakerman (Zuckerman 1967) je pokazala nakon istraivanja no-
belovaca da su u produkciji naunih dela motivisanost i istrajnost
u najmanju ruku jednako vani kao i inteligencija.
Integritet naunika je verovatno jo jedan mit o kojem
se esto pie. Osim Votsonovog prikaza kontroverze oko DNK
(Watson 1968/2001), u kojem su naunici prikazani kao obina
ljudska bia, danas znamo da su i mnoga velika imena nauke
u veoj ili manjoj meri varala. U prvu grupu naunika, koji su
u znatnoj meri nametali svoje rezultate ili varali, spadaju Siril
Bart i Kamerer, a postoje indicije da su donekle svoje rezultate
nametali Ptolomej, Galilej, Njutn i Mendel, koji spadaju u drugu,
daleko brojniju grupu naunika (vidi Mahoney 1979 i Broad 1981).
O pitanju komunalnosti bilo je rei, i tu je najei prigovor onaj
koji upuuje na evidentno postojanje sumnjiavosti i tajnovitosti u
nauci. Koliko god da su Mertonove norme (bile) kritikovane, one
ostaju veoma snaan eksplanatorni mehanizam raznih pojava u
nauci. Potrebno je samo veoma jasno naglasiti da on nije pisao o
normama koje naunici slepo potuju, ve ih je smatrao idealima
prema kojima naunici oseaju ambivalenciju. Preko detaljnije
analize Matejevog efekta videemo jo primera koji se tiu siste-
ma nagraivanja u nauci.

3. Matejev efekat, obliteracija putem inkorporacije i

sistem(i) nagraivanja u nauci
Mislim da Merton nikad nije verovao da je
teorija [Matejev efekat] pogrena ve pre da
je postojala neka greka u mom radu. Zapravo,
Merton i drugi su poeli da citiraju moj rad kao
ponudu za potkrepljujue dokaze za Matejev

196
 efekat. Ovo veoma jasno pokazuje da socijalni
kontekst u kojem je rad smeten ima snane
efekte na to kako je interpretiran. Matejev efe-
kat je zgodna socioloka teorija. Prvo, pokazuje
kako se [manje poznati naunici] iskoriavaju
u sistemu i da im se ne odaju zasluena pri-
znanja. Ovo je konzistentno sa kontinuiranom
potragom sociologije za rtvama radi njihove
odbrane. Drugo, ona pokazuje kako su socijal-
ne karakteristike, u ovom sluaju eminentnost,
vanije ili jednako vane kao i kognitivni sadr-
aj u evaluaciji novog rada. I tako, imamo rad
koji autor percipira kao da pokazuje jednu stvar
(da Matejev efekat objanjava veoma malo ili
nimalo varijacija pri prihvatanju novog rada), a
biva citiran kako bi podrao potpuno suprotne
zakljuke. Ovo je veoma slino procesu koji La-
tur opisuje za socijalno pregovaranje naunog
znaenja. [S. Cole 2004: 840841]
Harijet Zakerman je 1967. godine objavila rad u kojem
se bavila nobelovcima, odnosno obrascima njihove produktivno-
sti, saradnje i autorstva. Ona je intervjuisala 41 od tadanjih 55
dobitnika Nobelove nagrade koji su iveli u Americi i nazvala ih
je ultraelitom, odnosno elitom unutar elite (za sve detalje i me-
todoloke prepreke koje su se javljale tokom izrade ovog rada
vidi Zuckerman 1967, 1972). Iste godine i Stiven i Donatan Kol
(Cole and Cole 1967) objavljuju rad o naunoj produktivnosti i
priznanju koji spada u domen sistema nagraivanja u nauci. Oni
su izuavali odnos izmeu kvaliteta i kvantiteta objavljivanja na
grupi od 120 univerzitetskih fiziara. Neto slino pre njih radio
je Melcer (Meltzer 1949) sa naunicima iz drutvenih nauka.
Kolovi dele fiziare na etiri grupe u odnosu na objav-
ljivanje svojih radova: (1) prolifini (tj. plodni) autori (objavljuju
mnogo znaajnih radova); (2) tihi autori (objavljuju malo radova,
koji su preteno nebitni); (3) masovni proizvoai (objavljuju mno-
go radova koji ostavljaju mali ili nikakav uticaj); (4) perfekcionisti
(objavljuju malo, ali ostvaruju veliki uticaj na svoju disciplinu)1.

1
Problem kvantiteta i kvaliteta publikacija je veoma interesantan.
Melcer (Meltzer 1949) tvrdi da se produktivnost esto ocenjuje samo na osnovu
kvaliteta radova, to je dovelo do estih kritika i blagog prezira ljudi koji esto

197
Ovo su aproksimacije na osnovu kojih moemo da analiziramo
priznanje odreenih naunika u sistemu nagraivanja u nauci. Tri
najvanija oblika priznanja su poasne nagrade, gde je Nobelova
najcenjenija, zatim zaposlenje na najprestinijim univerzitetima
i poznatost (tj. vidljivost) u naunoj zajednici. Kvalitet radova se
izgleda vie boduje na boljim univerzitetima, dok se na onim ma-
nje priznatim esto kao indikator neijeg rada uzima kvantitet1.
Vrednost ovih radova (pored nesporne naune vrednosti)
bila je i u intelektualnom podsticaju na Mertona. On je godinu
dana kasnije (Merton 1968d) priznao da je rad Harijet Zakerman
i Kolovih uticao na formulaciju ideje o Matejevom efektu, jednom
od problema koji se tiu drutvene stratifikacije u nauci2. Ovaj
rad tie se odreenih psiholokih procesa koji utiu na alokaciju
nagrada meu naunicima za njihove doprinose. Ta alokacija utie
na tok ideja i pronalaske kroz komunikacijske mree nauke3.
Zakerman i Kolovi su shvatili da su naunici koji dobijaju
priznanje za svoj rad na poetku karijere produktivniji u kasnijem
radu od onih koji ga ne dobijaju za svoje rane radove. U nauci je
Nobelova nagrada dovela do fenomena etrdeset prve stolice.
Poznato je da ima naunika koji po svim kriterijumima zasluuju

objavljuju. Hipoteza moe da se obrne i da bude u najmanju ruku jednako teorij-

ski odriva. Produktivnost se, ini se, ipak ee meri kvantitetom, to naunike
koji paljivo i temeljno piu (bitne) radove stavlja u podreeni poloaj.
1
Merton (1968d) navodi termin koji bi se mogao prevesti kao svrab
za objavljivanjem: Insanibile scribendi cacoethes.
2
Kasnije je Merton objanjavao zbog ega Matejev efekat moda
i nije adekvatan termin za pojave koje je eleo time da oznai (Merton 1988:
609n7). Jedan kratki komentar iz asopisa Science (Geilker 1968) ima za cilj da
pokae kako se Matejeve rei mogu nai i kod Marka i Luke, a poto je Marko
bez sumnje prvi pisao, onda bi bilo loginije da se ovaj efekat zove po Marku.
Ali ako se uzme u obzir da sva trojica zapravo citiraju rei Isusa, onda bi ovaj
efekat mogao da se zove i Isusov efekat. Sa feministike strane ima predloga
da se ovaj efekat nazove Harijetin efekat, jer je Merton na osnovu njenih
podataka formulisao hipotezu (Rossiter 1993: 334). Autorka zamera Mertonu
to je svoja istraivanja preteno zasnovao na prvom delu Matejeve izreke, da
e oni koji imaju mnogo imati jo vie, a da je zanemario drugi deo, to autorka
pokuava da pokae na primeru zapostavljenosti ena u istoriji nauke i uzima
primer Matilde Gejd. Ipak, ovaj efekat se i danas zove po Mateju.
3
Merton je ovu temu kumulativne prednosti dotakao jo 1942. god-
ine (Merton 1942/1973), ali njena artikulacija je usledila tek 1968.

198
ovu nagradu, a da je nikad nisu dobili. Francuska Akademija je
davno odluila da treba da ima etrdeset lanova, to je esto
dovodilo do zanemarivanja ljudi poput Dekarta, Paskala, Moli-
jera, Rusoa, Sen-Simona, Flobera, Zole i Prusta (Merton 1968d).
U stratifikacijskom sistemu zasluga u nauci poznat je i fenomen
efekta zupanika. U pitanju je sluaj kada naunik na poetku
karijere zaista ostvari izuzetan doprinos nauci, a kasnije njegov
status u nauci ne opada. Jednom nobelovac, uvek nobelovac.
(str. 57)
Na osnovu intervjua Harijet Zakerman Merton je uvideo
da naunici odaju vee priznanje ve poznatim naunicima. To
se dogaa najee u dva sluaja (str. 57): u sluaju saradnje dva
ili vie naunika i u sluaju nezavisnih otkria do kojih su do-
li naunici razliitog ranga. Ponekad ova injenica moe da se
pretvori i u dobit za mlae i/ili manje poznate autore. Kada oni
kasnije u svojoj karijeri dou do izuzetno znaajnih rezultata,
njihov prethodni rad biva priznat retroaktivno. Dakle, mlai i ma-
nje poznati autori moda jesu zapostavljeni, ali samo na poetku
karijere. Sistem nagraivanja nauke naknadno e ih nagraditi ako
nastave sa dobrim i znaajnim radom. To je to se tie pogrenog
alociranja kredita (zasluga) u sluajevima rada na kojem radi vie
naunika.
Situacija je slina po pitanju nezavisnih otkria i njihove
povezanosti sa razliitim naunim statusom. Ve poznati naunici
dobijaju vie priznanja, a oni manje poznati ostaju fusnota u tek-
stovima. Ako posmatramo nauku kao sistem komunikacije onda
su uoljive jo neke posledice ovog efekta. Zato Merton zakljuuje
da e nauni doprinos biti uoljiviji u zajednici naunika kada
ga uvede naunik vieg ranga, nego kada je uveden od strane
onog koji jo uvek nije ostvario znaajan doprinos. (str. 59) Po-
sledica koja proizilazi iz ovakvog stanja je dvojaka. U jednom
sluaju Matejev efekat je disfunkcionalan sa stanovita sistema
nagraivanja u nauci, ali i za karijeru manje poznatih i/ili mladih
naunika. S druge strane, ovo je veoma pozitivan efekat za sistem
komunikacije kada su u pitanju saradnje manje poznatih i vie
poznatih naunika, jer na ovaj nain neko otkrie biva uoljivije
u naunoj zajednici. Ovo nam ukazuje na to da drutveni sistem

199
nauke istovremeno moe biti i disfunkcionalan i funkcionalan.
To su potvrdili i Kolovi, da vii rang naunika podrazumeva vee
privlaenje panje od strane naune zajednice. Zato su govorili o
vidljivosti naunika (Cole and Cole 1967), analizirajui neke
aspekte procesa komunikacije u nauci.
Preduslovi za visoku vidljivost su: kvalitet rada koji se
meri citiranou, strune nagrade koje autor dobije, prestinost
univerziteta (ili departmana) na kojem autor radi i specijalnost
autora. Na vidljivost ne utie kvantitet rada, starost, niti redo-
sled autora u zajednikim radovima. Kao to neki naunici jesu
vidljivi, odnosno poseduju visoku vidljivost, tako ih drugi vide,
odnosno poseduju svest o tome. Zakljuak je da komunikacioni
sistem u nauci jeste efikasan.
Postoje individualni i kontekstualni faktori vidljivosti.
Razlika izmeu vidljivosti i svesnosti je razlika slina onoj iz-
meu aktivnog i pasivnog. Vidljivost naunog istraivanja moe
se posmatrati kao kontinuum na jednom kraju su fiziari koji
nikad nisu objavili nijedan rad, a na drugom fiziari iji su radovi
svima poznati.
(1) Kvantitet vs. kvalitet objavljivanja. Kvantitet je u
korelaciji sa vidljivou, ali ni blizu koliko kvalitet. Zakljuak
je da ako fiziar objavi visoko kvalitetne radove nema veze da
li je njegova bibliografija kratka ili dugaka. To znai da puko
objavljivanje radova ne utie na vidljivost.
(2) Poasne nagrade. Ovde je u pitanju formalno prizna-
nje za neiji rad. Nobelova nagrada daje najvei doprinos vidlji-
vosti.
(3) Rang departmana na kojem fiziar radi. U efikasnom
sistemu komunikacije ne bi trebalo da postoji veza izmeu visokog
kvaliteta rada i mesta na kojem je on napisan. Visoka korelacija
izmeu vidljivosti i ranga departmana ima veze sa koncentracijom
fiziara koji su stvorili visoko kvalitetne radove na prestinim
departmanima (ovo je uvidela i Crane 1965). Testirajui razne
mogunosti Kolovi (Cole and Cole 1967) su uvek nalazili da je
rang departmana imao nezavisni uticaj na vidljivost.
(4) Specijalnost. U nauci, kao i u veini drugih instituci-
ja, odreene aktivnosti imaju vei presti od ostalih. Tako je i u

200
fizici. Fiziari iz manje priznatih specijalnosti koji imaju veoma
zapaene radove imaju slinu vidljivost kao i osrednji naunici iz
vruih specijalnosti.
(5) Starost. Zakljuak je da starost ne igra ulogu kod na-
unika koji kao mladi objave veoma uticajan rad. Vidljivost opada
u starosti ako naunikov bitan rad padne u zaborav, a ne usledi
adekvatna zamena.
(6) Saradnja. Zakerman (Zuckerman 1967) je utvrdila
da nobelovci redosled autora ne smatraju bitnim. Izgleda da je
redosled bitniji autorima radova nego onima koji ih itaju, jer on
nema mnogo uticaja na vidljivost. Redosled imena moda ima
malo uticaja na vidljivost, ali to ne iskljuuje njegov znaaj za
pripisivanje zasluga za odreeni rad.
Sledee pitanje jeste: koje su posledice za naunike sa
razliitim stepenom vidljivosti? Da li vidljivost utie na anse
dobijanja odreenih fondova, stipendija itd.? Da li to znai da e
budui radovi biti lake objavljivani? Kako sve to utie na karijeru
i akademsku mobilnost? Svesnost se ovde definie kao osobenost
socijalnih karakteristika individue, radnog okruenja i upoznato-
sti sa radom drugih naunika. Naunik koji ima visoku svesnost
je onaj koji ima odreene line atribute ili se nalazi na poziciji
koja mu omoguava da ima veliko znanje o stanju u svom polju
interesovanja.
U izuzetno efikasnom komunikacionom sistemu ne bi
trebalo da postoji mnogo strukturalnih osnova svesnosti, jer bi
pristup znanju trebalo da bude jednak, bez obzira na line ili kon-
tekstualne karakteristike. Meutim, u nauci postoje varijable koje
mogu da utiu na svesnost. Ona varira u manjoj meri od vid-
ljivosti. Sa svesnou su najvie povezane starost i profesionalni
rang. Visoku svest donosi, ne toliko akumulacija godina iskustva,
koliko dostizanje profesionalne zrelosti, tj. visoki akademski rang.
Profesori su u mogunosti da nadgledaju mnoge radove mlaih
ljudi, da ocenjuju projekte, da budu urednici urnala itd. itanje
najeminentnijih asopisa i starost (tj. zrelost) donose sa sobom naj-
veu svesnost. Najmanje svesnosti poseduju mladi naunici koji ne
itaju prestine asopise. Konani zakljuak jeste da je vidljivost
u svim segmentima zajednice jednaka (Cole and Cole 1968).

201
 Matejev efekat nam ukazuje na injenicu da je nauka jav-
na institucija koja nije sastavljena samo od privatnih i subjektivnih
iskustava naunika. Nauni rad moe biti lian, ali mora se odvi-
jati njegova difuzija kako bi otkrie postalo deo javne nauke. To
znai da je nuna komunikacija, jer nauni doprinos podrazumeva
usavravanje zajednikog fonda znanja. Na kraju, dakle, nauka je
drutveno zajedniko i drutveno validirano telo znanja. (Merton
1968d: 59) Zbog toga je prilikom razmatranja razvoja nauke neop-
hodno i razumevanje drutvenih i psiholokih mehanizama koji
utiu na usvajanje ili otpor novim dostignuima. Matejev efekat
moe biti od koristi i u situaciji kada doe do vie istovremenih
otkria. Opet je u pitanju disfunkcionalnost za eventualno manje
poznatog autora, ali za nauku kao instituciju ovo je izuzetno vaan
mehanizam akumulacije novih znanja1.
Merton upozorava da je rad priznatih i vrhunskih nau-
nika sam po sebi esto percipiran kao da poseduje veliku naunu
vrednost. To je sociopsiholoka osnova komunikacijske funkcije
Matejevog efekta i u pitanju je poseban sluaj samoobistinjujueg
proroanstva (Merton 1948b). Kao i ostala samoobistinjujua
proroanstva i ovo moe da bude disfunkcionalno. Kada se Ma-
tejev efekat, dakle, transformie u idol autoriteta, on naruava
normu univerzalnosti otelotvorenu u instituciji nauke i ograniava
napredak znanja. (Merton 1968d: 62) U praksi mi ne znamo ni-
ta o tome koliko esto se radovi odbijaju jer su pisani od strane
nepoznatih autora, i slino. Taj deo prie ostaje na nivou anegdota
i traeva.
Najdetaljniju analizu Matejevog efekta Merton je izvrio
na problemu Tomasove teoreme (Merton 1995). U pitanju je tekst
koji objanjava i opravdava odavanje priznanja samo Vilijamu, a
ne i Doroti Tomas za formulaciju definicije situacije (Thomas and
Thomas 1928). Interesantno je to Tomas nije prvi koji je formu-

1
Goldston (Goldstone 1979) nudi deduktivno objanjenje ovog efekta
na osnovu optih propozicija o ponaanju individua. Time se individualistiko
objanjenje kontrastira Mertonovom funkcionalistikom. Sutina je da Mate-
jev efekat moe da se posmatra ire nego to to ini Merton i da tako postaje
efekat koji je mogue objasniti na osnovu naina na koji individue reaguju na
stimulanse dok tragaju za nagradama.

202
lisao ovakvu teoremu. Epiktet je rekao da ono to uzbuuje ljude
i njima smeta nisu dela, ve miljenja i matanja o delima. open-
hauer je rekao da nije sutina u tome kakve su stvari objektivno i
stvarno, ve kakve su one za nas i za na nain gledanja na njih,
jer nas one tek tada ine srenim ili nesrenim (Merton 1995).
Dord Herbert Mid je Tomasov savremenik koji je na veoma
slian nain formulisao maksimu poput Tomasove, iako su te dve
formulacije doivele potpuno razliite kognitivne sudbine.
Mid (Mead 1936) u drugom poglavlju svoje knjige o
Kantu kao filozofu revolucije razmatra Kantov stav prema vred-
nostima i zakljuuje da je istina vredna samo u zajednici gde
ona ima univerzalnu prihvaenost. (str. 29) Takoe, [a]ko se
stvar ne prepoznaje kao istinita, onda ona ne funkcionie kao
istinita u zajednici. Ljudi moraju da je prepoznaju ako ele da
deluju na nju. (str. 29) S druge strane, Vilijam Tomas (Thomas
1923: 4243) je govorio da determinisanost delanja ne dolazi vie
iskljuivo od spoljanjih izvora, ve je locirano unutar samog
organizma. Tada prvi put i pominje definiciju situacije, od koje
zavisi ne samo konkretno ponaanje individue, ve itava ivotna
politika i linost individue. Ona je od izuzetne vanosti za formi-
ranje socijalne linosti i karaktera.
Eksplicitna forumulacija teoreme nalazi se u 13. poglavlju
knjige koju je Vilijam Tomas pisao sa Doroti Tomas (Thomas and
Thomas 1928), koje nosi naziv The methodology of behavior
study (str. 553576). uvena reenica se nalazi na 572. strani i
glasi: Ako ljudi definiu situacije kao stvarne, one su stvarne po
svojim posledicama. Problematika i konsekvence ove hipoteze ili
teoreme, za sociologiju su izuzetne, ali ovom prilikom interesuje
nas samo njena povezanost sa Matejevim efektom1.

1
Jo jedna slina varijacija ove teoreme nalazi se u radu (Lundberg
1939: 49) i ona glasi: O znaenju fenomena mora se zakljuivati na osnovu
ponaanja ljudi prema bilo emu to podstie njihovo ponaanje, bez obzira
na to da li su taj stimulans ljudi u uniformama, izrezbarene slike u kamenu,
totemske motke ili rei. Objektivnost fenomena se postulira na osnovu stepena
u kojem se posmatrai slau u svojim reakcijama.
Midova teorema nije bila zapaena kada je formulisana, to vai i za
Tomasovu. Merton temeljno analizira itavu epizodu oko ove teoreme i uoava
da se ona u prvim recenzijama nije pominjala. On pretpostavlja da je naunoj

203
 Kod Tomasove teoreme najee se javlja i fenomen obli-
teracije putem inkorporacije u transmisiju znanja. U pitanju je
posebna varijanta eponimije, jer obino iskljuuje i/ili autora i/ili
originalni izvor. To je neplanirani socijalni mehanizam u kojem
korisnici (dakle i prenosioci) odreenog dela znanja bivaju u to-
likoj meri upoznati sa poreklom tog znanja, te pretpostavljaju da
je isti sluaj i sa itaocima. Ovo je obino sluaj sa epigramima.
Tamo gde nema eponimije izostavljeni su i autor i originalno delo
(npr. Znanje je mo od Bejkona), dok u eponimikim zakoni-
ma obino biva izostavljeno delo (npr. Bojlov zakon). Obliteracija
putem inkorporacije moe da objasni izostajanje citiranja samo
teoreme, ali ne i injenicu da je samo Tomasu pripisivano autor-
stvo zajednike knjige (to spada u fenomene parcijalnog citiranja
koji u nauci nisu retki).
Fenomen obliteracije drugaije se zove i fenomen pa-
limpsesta ili anatopiki sindrom (Merton 1965/1993, 1968c;
Garfield 1975), i on u velikoj meri utie na citiranost otkria koja
su izuzetno brzo apsorbovana u telo znanja, tako da (isuvie brzo)
postaju institucionalizovana. esto se dogaa da se odreena ideja
pripisuje autorima kod kojih se prvi put naie na tu ideju. Jo
ei je sluaj da je odreeni autor jednostavno usvojio ili donekle
revidirao ve postojeu ideju za koju najee zna od koga potie.
Prenosioci odreenih ideja kojima je originalni izvor poznat mogu
da pretpostave da je i drugim ljudima poznat izvor i tako se stvara
situacija da se originalni izvor ne navodi, makar i zbog toga da se
ne potcenjuju itaoci. I konano, pretraga referenci za svaki pro-
blem esto ume da bude izuzetno iscrpljujua, to oteava rad.

javnosti prvi na nju skrenuo panju Kimbal Jang 1930. godine u udbeniku
iz socijalne psihologije. Merton dalje ulazi u trag grekama prilikom citira-
nja reenice iz knjige Tomasovih, u delima Hauarda Bekera i Vilarda Volera.
Bekerova greka se odnosila na pogrenu bibliografsku referencu, a Volerova
na pogreno citiran tekst. Merton je u svom ranom tekstu (1938a) ovu teoremu
nazvao sociolokom teoremom V. I. Tomasa, a veoma je interesantno to u
svom radu iz 1995. sam sebe pogreno citira (Merton 1995: 384). Njegov citat
u ovom tekstu upuuje na 333. stranu teksta iz 1938, ali se citat nalazi na 331. i
332. strani. U tekstu iz 1938. godine nema direktne reference koja bi upuivala
na zajedniku knjigu Doroti i Vilijama Tomasa. Naknadne analize citiranosti
pokazuju da je najvei broj autora citirao medijatorne izvore, najee Mertona
(Merton 1995).

204
 Premalo referenci takoe moe da stvori probleme i za i-
taoca i za autora. Funkcija citiranja je ista kao i funkcija rada da
obezbedi itaocu informacije koje on (najee) ne poseduje. I zato
veliki broj naunika nee citirati optepoznate dokumente, jer
postoji pretpostavka da je italac upoznat sa njima. Obliteracija je
verovatno jedan od najveih komplimenata koji nauna zajednica
moe da da autoru iji rad se inkorporira u fond opteg znanja.
Ona ukazuje na sutinski doprinos nekoj disciplini koji naunici
uzimaju zdravo za gotovo ili tacitno, tj. preutno.
Nakon izuzetno iscrpnih analiza Merton eli da ubedi
itaoce (i to vrlo ubedljivo) da njegovo imenovanje teoreme nije
posledica ni seksizma u nauci, ni Matejevog efekta. Njemu je
Doroti Tomas potvrdila da je teoremu smislio Vilijam Tomas.
Merton je tokom godina saznao da to nije bio jedini put da je
Tomas upotrebio teoremu. To je naknadno uinio jo dva puta u
samostalnim tekstovima (za detaljniji opis vidi Merton 1995)1.
Oigledno je da je Merton prvi put formulisao Matejev
efekat na osnovu podataka Harijet Zakerman, ali osim tih poda-
taka nije bilo konkretnih empirijskih podataka koji bi potvrdili
tanost itave teoreme. Za to su se pobrinuli Mertonovi uenici
i sledbenici. Zakerman je ve 1968. godine (Zuckerman 1968)
na posredan nain govorila o Matejevom efektu. Ona zapaa da
je nauni rad sve kompleksniji i da je posledica toga redukcija
vidljivosti individualne uloge naunika. Sve vie ima radova sa
nekoliko autora. Oko 80% radova iz hemije (to je etiri puta
vie nego pre jednog veka), 60% radova iz fizike i 40% radova
iz biologije delo je vie autora. U drutvenim naukama i huma-
nistikim disciplinama taj procenat je 1. Problem kod radova sa
vie autora je u redosledu imena. Simboliki gledano, redosled
imena je adaptivni mehanizam koji potpomae alokaciju odgo-
vornosti i zasluga meu saradnicima. Postoje tri osnovna obrasca
sreivanja redosleda prezimena autora: (1) A, B, C (cilj je da se
odri jednakost doprinosa autora); (2) Z, A, B, C ili X, Y, Z, A
(istie se vidljivost jednog ili vie autora); (3) nasumini alfabetni
1
Doroti Tomas prezivala se Tomas pre braka sa Vilijamom. Uzeli su
se kada je on imao 71, a ona 34 godine, to je bilo sedam godina nakon pisanja
knjige Child in America u kojoj je teorema prvi put eksplicitno formulisana.

205
obrazac (naglaava se vidljivost prvog autora). Naunici esto nisu
indiferentni prema redosledu kako su navedeni u referencama,
tako da se ini da je Merton izgleda bio na pravom tragu.
Razlike izmeu naunika u produktivnosti mogu se obja-
sniti na dva naina. Prvi je poznat pod nazivom sveta iskra, a
drugi kao akumulativna prednost (Allison and Stewart 1974).
Prva hipoteza se zasniva na supstancijalnim, predeterminisanim
razlikama meu naunicima u njihovoj sposobnosti i motivaciji
da upranjavaju kreativni nauni rad. Sa stanovita sociologije
interesantnija je druga hipoteza. Akumulacija prednosti javlja se
usled raznih socijalnih mehanizama, gde produktivni naunici
na duge staze bivaju jo produktivniji, dok oni manje produktivni
bivaju jo manje produktivni. Ova hipoteza (akumulativne pred-
nosti) predstavlja generalizaciju Matejevog efekta koja ukljuuje
i produktivnost, pored odavanja priznanja. Potrebno je imati na
umu da ove dve hipoteze nisu logiki iskljuive.
Malo ko bi negirao da se naunici razlikuju po svojim
produktivnim kapacitetima i da su te razlike u mnogome determi-
nisane pre poetka naune karijere. Ova hipoteza ipak ne uspeva
da odgovori na kljuno pitanje da li je ispravno pretpostaviti da
je nauna sposobnost distribuirana nejednako kao publikacije?
Poto su naunici relativno mala grupa ljudi, relativno rigoro-
zno odabrana, logino je pretpostaviti da su njihove sposobnosti,
relevantne za nauku, relativno homogeno distribuirane. Ipak, u
praksi je nauna produktivnost distribuirana nejednako, a mere
intelektualne sposobnosti uvek pokazuju slabe korelacije sa pro-
duktivnou (str. 597). Glavna implikacija akumulativne pred-
nosti je da distribucija produktivnosti postaje sve vie nejednaka
kako naunici stare. Ovo su autori potvrdili da vai za hemiju,
matematiku i fiziku, ali ne i za biologiju. Poveanje nejednakosti
ima veze sa promenljivom distribucijom vremena koje je prove-
deno u istraivanju. Potvrena je jo jedna implikacija, a to je da
povezanost izmeu produktivnosti, resursa i potovanja raste sa
brojem godina. Anomalija u biologiji moe se objasniti relativno
slabim konsenzusom i slabom komunikacijom, to onemoguava
efikasnu alokaciju nagrada i resursa u skladu sa zaslugama. Neto
kasnije Alison je ponovo pokuao da potvrdi hipotezu kumulativ-

206
ne prednosti (Allison et al. 1982; vidi i Pao 1986; za metodoloku
kritiku ovog pristupa vidi Faia 1975).
Barbara Reskin (1977) je vrila istraivanje na hemia-
rima, njihovim predoktorskim studijama, ranoj produktivnosti,
priznanju i produktivnosti na kraju prve postdoktorske decenije.
Zakljuak istraivanja je da rana produktivnost hemiara i prizna-
nje od strane kolega nemaju direktnog uticaja na dekadu produk-
tivnosti, ali snaga njihovih efekata varira, jer je rana produktivnost
vanija za one koji su zaposleni na univerzitetima. Ona je uvidela
da postoji razlika izmeu hemiara koji rade u akademskim in-
stitucijama i onih koji rade na drugim mestima.
Ono to je veoma interesantno jeste da je jedan od Mer-
tonovih inspiratora, Stiven Kol, u svojim kasnijim radovima kri-
tikovao Matejev efekat. Kol (S. Cole 1970) generalizuje koncept i
primenjuje ga na itav nauni rad. Ukoliko Matejev efekat postoji,
trebalo bi da se manifestuje prilikom recepcije naunih postignua
jednake ili pribline vrednosti. Recepcija e zavisiti od lokacije
autora u stratifikacijskom sistemu. Na osnovu podataka Kol je
uvideo da vrhunski radovi napisani od strane naunika visokog
ranga nisu podloni intenzivnijoj difuziji od vrhunskih radova
nie rangiranih naunika. Meutim, manje kvalitetni radovi od
strane visoko rangiranih naunika dobijaju vie panje od rado-
va istog kvaliteta koje piu slabije rangirani naunici. ini se da
nezaslueni autoritet ne igra toliko veliku ulogu kako je Merton
smatrao. Na duge staze izgleda da odluuje sam kvalitet radova, a
ne rangiranost autora koja moe da ima ulogu neposredno nakon
objavljivanja.
Kol je zakljuio da najvei neepistemiki autoritet imaju
institucije i departmani na kojima naunici rade. ak i kada je
broj citiranosti dva rada jednak, departman na kojem radi naunik
ima efekta na vidljivost. Od dva naunika koja imaju jednak broj
citiranosti (to je objektivan indikator izvoenja uloge), onaj
koji je lociran u prestinijem departmanu bie percipiran kao
da produkuje vredniji rad (to je subjektivna procena izvoenja
uloge) (Cole 1992: 196).
Nakon istraivanja aplikacija za odreene fondove i sti-
pendije (Cole 1992) Kolovi zakljuci su da karakteristike kandi-

207
data veoma malo utiu na ocenu projekata. Ocenjivanje raznih
projekata najbolje moe da objasni hipoteza ljubomore. Recenzenti
projekata su daleko stroi kada ocenjuju predloge i aplikacije koji
dolaze od strane kolega iz prestinih departmana. Stroi su prema
ljudima koje percipiraju kao konkurenciju. Izgleda da statusne ka-
rakteristike naunika igraju malu ulogu, u svakom sluaju manju
nego to je to Merton pretpostavljao.
Problematika Matejevog efekta, koju je Merton formuli-
sao pre etiri decenije, i danas je ostala aktuelna (vidi Strevens
2006) i neposredno se tie ve analizirane norme univerzalizma
u nauci. Znaaj Mertonove formulacije bio je u podsticaju i inte-
lektualnoj stimulaciji njegovih sledbenika i kritiara da se izuava
(pogrena) alokacija priznanja u nauci. Matejev efekat predstavlja
i deo jo jednog ireg problema, a to je pitanje nagraivanja u
nauci.
Glavno pitanje je ko ima kontrolu nad sistemom nagrai-
vanja. Postoje razliiti standardi za evaluaciju inovacija, kada se
ocenjuje u kojoj meri one zadovoljavaju trenutne kognitivne i teh-
nike norme. Prikazaemo dva modela, od kojih prvi (De Grazia
1963) predstavlja neku vrstu implicitnog napada na mertonovske
norme, pominjanog u primeru Velikovskog. Modeli recepcije u
nauci prema De Graciji su sledei:
(1) Racionalistiki model sistema recepcije jeste onaj ko-
jeg naunici zovu naunim metodom. Nekada se smatralo da je
prihvatanje u korpus naunog znanja iskljuivo zavisilo od ovog
faktora. Njegov cilj su istina, prosvetljenje, znanje ili jednostavno
reeno, nauka. Pretpostavlja istou nauke u kojoj preovladavaju
efikasne logiko-empirijske operacije. Nekognitivnim faktorima
se negira znaaj i podrazumeva se neometano postizanje nau-
ne objektivnosti. U ovom modelu najveu vanost imaju pravila
objavljivanja, itanja pre objavljivanja, recenzije, testiranje teorija
i potenje i ast u oceni teorija, ocena rada od strane specijalista,
otvorena diskusija, zanemarivanje popularnosti odreene teorije
u irim, vannaunim okvirima, shvatanje da je nepreciznost mana
naunog rada i odbijanje donoenja sudova na osnovu autoriteta.
Ovaj model podrazumeva postojanje racionalnih standarda koji
impliciraju da postoji objektivni pokuaj da se utvrdi da li ino-

208
vativni rad zadovoljava trenutne kognitivne i tehnike norme. U
ovom idealno tipskom obliku danas verovatno nema pristalica,
ali je najblii Mertonovoj zamisli o univerzalistikom sistemu
nagraivanja u nauci.
(2) Model neodreenosti pretpostavlja nasuminu apsorp-
ciju i/ili odbijanje unutar nauke. Obrazac naunog rasta postaje
prepoznatljiv nakon velikog broja sluajnosti. Istinitost nije krite-
rijum inkorporacije u telo naunog znanja, jer istina o stvarnosti
ima iste anse da bude apsorbovana/odbaena kao i neistina, tako
da ona prestaje da bude kriterijum relevantnosti. Ovaj model ne
smatra da istina ne postoji, ve da ona nije garant da e teorije biti
prihvaene. Nema propisanih naunih procedura, nema pravila o
objavljivanju radova (prihvatanje i odbijanje radova je neka vrsta
mistinog procesa), znanja ulaze u telo nauke putem poznanstava,
popularnosti, sluajno, gotovo anarhiki itd.
(3) Model moi je trei sistem recepcije i u njemu se na-
glaava nauka kao sredstvo ouvanja ili uveanja moi i prestia
vladajue grupe. Nauka je hijerarhijski organizovana u ime raci-
onalistikog mita. (str. 59) Znanje se evaluira na osnovu interesa
moi.
(4) Dogmatski model ima osobinu da odbija inovacije,
tako da se one prihvataju samo u onoj meri u kojoj su saglasne
sa preovladavajuim teorijama i normama. Na kraju De Gracija
zakljuuje da neprihvatanje teorija Imanuela Velikovskog moe
najbolje da se objasni preko drugog, treeg i etvrtog modela.
Dajana Krejn je pisala o sistemima nagraivanja u umet-
nosti, nauci i religiji (Crane 1976). U tim kulturnim institucijama
inovacije su regularna pojava, tako da su sistemi za evaluaciju
inovacija neophodni za alokaciju nagrada. Autorka smatra da su
elementi sistema nagraivanja slini u sva tri institucionalna si-
stema. Ona ne eli da kae da su inovacije u nauci, umetnostima
i religiji sline po obliku, sadraju ili nameri, ve samo koristi isti
model za opis kulturnih inovacija, uvaavajui injenicu da pa-
rametri mogu da se razlikuju. Tako moemo identifikovati etiri
kulturna sistema nagraivanja (str. 721):
(1) Nezavisni sistemi nagraivanja su oni u kojima se kul-
turne inovacije proizvode za publiku koju ine srodni inovatori.

209
U tom sluaju sami inovatori postavljaju kognitivne i tehnike
norme i alociraju simbolike i materijalne nagrade. Kao primeri
za ove sisteme mogu se uzeti osnovna nauka i teologija.
(2) Polunezavisni sistemi nagraivanja su oni u kojima
inovatori postavljaju norme za inovativni rad i alociraju simbolike
nagrade, ali materijalne nagrade bivaju alocirane od strane potro-
aa, preduzetnika ili birokrata. Primer je avangardna umetnost,
gde inovatori postavljaju norme, kritiari, radei u bliskoj vezi sa
njima alociraju simbolike nagrade, a potroai alociraju mate-
rijalne nagrade. U nekim oblastima osnovne nauke materijalne
nagrade sve vie bivaju alocirane od strane vladinih birokrata.
(3) Potkulturni sistemi nagraivanja su oni u kojima
su kulturne inovacije proizvedene za publiku koja predstavlja
odreenu potkulturu. Jedan primer je etnika potkultura koja je
zasnovana na raznim socijalnim karakteristikama koje je ine
relativno trajnom i kohezivnom. Drugi tip potkulturnog sistema
nagraivanja nastaje jer njegovi pripadnici dele skup znaenja,
odnosno interpretaciju egzistencije u odreenoj taki vremena.
Ove potkulture se formiraju kako bi podrale izraavanje odree-
nih tipova stavova, vrednosti i socijalnih tenzija, a onda nestaju.
Trei tip je generacijska potkultura. One se obino javljaju meu
mladim pripadnicima drutva, nestaju kako pripadnici stare i po-
staju apsorbovane u druge potkulture. Inovatori postavljaju norme
u potkulturnim sistemima nagraivanja, ali potroai alociraju
simbolike i materijalne nagrade. Neki primeri ovog tipa siste-
ma nagraivanja su dez muzika, religijske sekte i radikalna
nauka.
(4) Heterokulturni sistemi nagraivanja su oni u kojima
kulturne inovacije bivaju proizvedene za heterogenu publiku,
sastavljenu od raznih potkultura. Ovo je situacija u kojoj predu-
zetnici ili birokrate postavljaju norme za inovativni rad, potroai
alociraju simbolike nagrade, a preduzetnici ili birokrate aloci-
raju materijalne nagrade. U ovu kategoriju spadaju umetniki
programi masovnih medija i tehnologija. Ovaj tip kulturne forme
je parazitski, jer posuuje inovacije od drugih tipova ukoliko
uvari smatraju da e ove inovacije zainteresovati brojniju pu-
bliku. Novi stilovi inovacija esto bivaju proizvedeni u drugim

210
tipovima sistema nagraivanja i ako su uspeni bivaju preuzeti
od strane preduzetnika u heterokulturne sisteme. Za ove sisteme
karakteristino je to to materijalne nagrade preovladavaju u od-
nosu na simbolike nagrade. Takoe, injenica je da sam inovator
ostaje relativno nebitan i nemoan. Ovde je zajednica inovatora
bukvalno nepostojea, jer je svako veoma lako zamenljiv.
Kao to se moe videti, sistemi nagraivanja se razlikuju
u pogledu kohezivnosti odnosa izmeu inovatora i njihove kon-
trole nad resursima za proizvodnju, predstavljanje i distribuiranje
inovacija. S druge strane, ovi faktori utiu na koliinu kontro-
le koju su inovatori u stanju da iskau u sistemu nagraivanja.
Koji faktori utiu na prirodu inovacija koje bivaju proizvedene u
ovim sistemima nagraivanja? Pod kojim uslovima se inovacije
proizvedene u ovim sistemima nagraivanja mogu okarakterisati
preko varijeteta i/ili kontinuiteta? Varijetet se odnosi na diverzitet
tipova ili stilova inovacija koje su doputene unutar istog sistema
nagraivanja, na ta ukazuju brojni razni skupovi kognitivnih i
tehnikih normi za inovacije. Kontinuitet se odnosi na obim u
kojem se naknadne inovacije grade na prethodnim, unutar istog
skupa kognitivnih i tehnikih normi.
Da bi i varijetet i kontinuitet bili prisutni u sistemu nagra-
ivanja, moraju da deluju sledei uslovi: mora da postoji balans
izmeu dostupnosti materijalnih resursa povezanih sa brojnim
inovacijama, kako bi svaki inovator imao dobre anse da bude
nagraen, i simbolike nagrade bi trebalo da budu jednako va-
ne u sistemu nagraivanja, kao i materijalne nagrade. Ukoliko
dostupnost materijalnih nagrada opada, dogmatski standardi ili
standardi moi verovatno e zameniti racionalne standarde za
evaluaciju inovacija, to dovodi do kontinuiteta bez varijeteta.
Ako simbolike nagrade postanu manje vane od materijalnih,
racionalni standardi e verovatno biti zamenjeni neodreenim
standardima, to opet dovodi do varijeteta bez kontinuiteta i do
anomike situacije u itavom sistemu. Ako preovlada varijetet ili
kontinuitet, taj sistem e verovatno biti nestabilan (Crane 1976).
Mogue je da doe do promene u pomenutim sistemima.
Vana su dva faktora: relativna kontrola nad resursima za proiz-
vodnju, prikazivanje i distribuciju inovacija od strane inovatora,
kada se uporedi sa birokratama i preduzetnicima; i promene u

211
mogunostima za formiranje drutvenih zajednica inovatora. Do-
minantni trend u modernim drutvima je promena nezavisnih,
polu-nezavisnih i potkulturnih sistema u heterokulturne sisteme,
a ne obrnuto. Ovo ukazuje na sve veu mo organizacija koje
mogu da uzmu pod kontrolu resurse za proizvodnju, distribuciju
ili prikazivanje inovacija i da se meaju sa spontanim formira-
njem zajednica inovatora. Ovaj trend se izgleda odvija u sve tri
institucije (Crane 1976).
Na osnovu pregleda teorija o univerzalizmu u nauci, Ma-
tejevom efektu i o sistemu nagraivanja u nauci proizlazi nekoliko
zakljuaka. Potrebno je praviti razliku izmeu univerzalizma na
individualnom i institucionalnom nivou, jer je jedino na taj nain
mogue adekvatno govoriti o ovom problemu. Nauka na duge
staze (ta god to znailo) predstavlja autokorektivni mehanizam,
gde se partikularizam na individualnom nivou vrlo lako moe
nadomestiti univerzalizmom na institucionalnom planu. to se
tie sistema nagraivanja u nauci, verovatno nijedan ne vai u
svojoj idealno tipskoj varijanti, jer je nauka kao institucija vre-
menski promenljiva, tako da su mogui periodi u kojima se nor-
ma univerzalizma kri u veoj ili manjoj meri. Omiljeni primer
relativista, Velikovski, ne moe da se smatra adekvatnim, jer je
neozbiljno kritikovati normativnu strukturu nauke sa epistemiki
indiferentnim stavom. Kako bi se mogao doneti konaan sud o
Matejevom efektu, kao veoma interesantnom konceptu za istra-
ivanje akumulativne prednosti, on mora da izdri jo rigoroznija
empirijska istraivanja koja je zapoeo Stiven Kol sa zakljukom
da nema eksplanatornu mo koju mu je pripisivao Merton.

4. Viestruka otkria, spor oko prioriteta i problem naune

prevare
Potraga za prestiom moe izazvati kon-
flikt izmeu ciljeva nauke i ciljeva naunika.
[Reif 1961: 1957]
Jedan od najpoznatijih i najuticajnijih Mertonovih radova
jeste rad iz 1957. godine o prioritetu naunih otkria, koji je ujed-
no bio i njegov predsedniki govor pred Amerikom sociolokom

212
asocijacijom (Merton 1957, a kasnije se vraa ovoj temi u radu
Merton 1970a). On nije prvi koji je pisao o ovom problemu i u
svom obraanju (Merton 1957: 647n42) se poziva i na rani Bo-
ringov rad koji se bavi problemom originalnosti u nauci. Boring
(1927) je pisao o tome da se nove misli ne javljaju ili da jako retko
nastaju, i da je u nauci prisutna evolucija, a ne nastanak novih
misli. Sa takvim shvatanjem naune evolucije oevi i osnivai
neke naune discipline najee postaju sinovi i promoteri.
Nauna istina, prema njegovom miljenju, mora da na-
staje preko kontroverzi (Boring 1929/1978). Ideje nastaju kao
rezultat individualnog miljenja koje je, kao i tok naune misli,
gradualno. Formulator ideja ili osniva obino nije onaj koji arti-
kulie teoriju, ve je to neki drugi ovek koji zbog svoje linosti
ili zbog odreenog vremenskog trenutka poseduje kapacitet da
privue panju (Boring and Boring 1948). Tek kasnije istoriari
nauke otkrivaju da su originalni osnivai samo preformulisali
ili artikulisali ve postojee ideje. Zato je neophodno razmotriti
i mehanizme privlaenja panje javnosti, o emu je bilo rei kod
analize partikularizma1.
Hal (Hull 1988: 358) smatra da upravo trka za zaslugama
ima najmanje tri posledice: surovo nadmetanje gde samo prvi do-
bija sve zasluge, to dovodi do poznatih sporova oko prioriteta i
izaziva trku za objavljivanjem, koje nekad biva preuranjeno. Ideja
da je priznanje u nauci od velikog znaaja za naunike sasvim
je logina, jer je ono vano za sve drutvene institucije. Vilijam

1
Boring (1952) je pisao i o validaciji naunih verovanja, zagovarajui
jednu vrstu socijalne epistemologije. On insistira na tome da postoje razliite
vrste istine. Apsolutna istina nije dostupna nauci, jer ne postoji epistemoloki
garant naunog znanja. Ono to odluuje o istinitosti naunog znanja je budu-
nost koja ih revidira. Krajnja konsekvenca je da postoji i budunost budunosti,
i onda postaje jasno zbog ega nema apsolutne istine. Nauna istina je, dakle,
obino istina na osnovu sporazuma, socijalna vrsta istine. Ova vrsta istine jed-
nostavno je verovanje ili prihvatanje. (str. 535; kurziv u originalu) Objektivnost
se postie nekom vrstom apsolutnog konsenzusa i neko vreme nauna istina je
zaista objektivna i univerzalna. Ovo bi znailo da se u nauci smenjuju periodi
ortodoksije i heterodoksije. Boring uvodi i pojam praktine istine koja postoji
jer je funkcionalna. Takoe je interesantno da on u ovom radu na dva mesta
spominje prepirke u nauci kao da su one delovi malih naunih ratova koji se
vode izmeu zagovornika nepomirljivih verovanja o naunom znanju.

213
Tomas (Thomas 1923) je priznanje shvatio kao jednu od etiri o-
vekove elje. On nervni sistem vidi samo kao opti mehanizam
za delovanje. (str. 4) Sa tim nervnim mehanizmom korespondi-
raju etiri elje, odnosno sile koje nas teraju na delanje (str. 4):
(1) elja za novim iskustvom; (2) elja za bezbednou; (3) elja
za reakcijom (prilikom interakcija sa drugim ljudima); (4) elja
za priznanjem, koja se ogleda u borbi ljudi za poziciju u njihovoj
drutvenoj grupi. . . (str. 31)
Merton pokuava da pokae irelevantnost iskljuivo psi-
holokih analiza borbe za zaslugama, jer smatra da je ta potreba
posledica same institucije nauke, odnosno njene prirode. Original-
nost je izuzetno vana vrednost u nauci i zato se priznanje toliko
ceni, jer nakon nekog otkria nauniku ostaje samo priznanje.
Njegov doprinos postaje javno dobro, tj. javno znanje (Ziman
1968). Merton pokazuje koliko je zaista bitna trka za eponimikim
zakonima (Merton 1957: 642644), jer je eponimija najtrajnije i
verovatno najprestinije priznanje koje je institucionalizovano u
nauci1.
O etosu nauke je bilo rei, tako da je ovom prilikom do-
voljno rei da Merton najvie panje posveuje skromnosti, koja
se ogleda u vidu odavanja priznanja znanju svojih prethodnika.
Jedna od najpoznatijih formulacija ove vrline pripisuje se Njutnu:
Ako sam ja video dalje, to je zato to sam stajao na ramenima
dinova. (Njutn, u Koyre 1952: 315)2 Kako Merton (1957: 648)

1
Detaljnija istraivanja o eponimiji mogla bi mnogo toga da kau o
samoj nauci, sistemu nagraivanja i rastu naunog saznanja. Ako posmatramo
stanje u nauci u poslednjih nekoliko decenija, sve je manje zakona koji su naz-
vani po nauniku koji ih je otkrio (deB. Beaver 1976). Razlog tome je moda
manja elja za eponimijom od strane naunika, to je malo verovatno, ili je u
pitanju poveanje saradnje u nauci, to dovodi do oteanog odavanja priznanja
pojedinanim naunicima. Prvo polje koje je prikazalo devijacije u odnosu na
tradicionalni eponimijski rast jeste hemija, koja je poznata po kolaboracionim
radovima. I zaista, eponimiki zakoni u hemiji prestaju krajem 19. veka.
2
Poznata reenica se grekom esto smatra Njutnovom, koji ju je
upotrebio u svom pismu Huku. U knjizi Anatomy of Melancholy (1621) Robert
Barton (15771640) je napisao: Iako je bilo mnogo starih dinova u fizici i
filozofiji, slaem se sa Didakusom Stelom [Didacus Stella], Patuljak koji stoji
na ramenima dina moe videti dalje nego sam din; mogu lako dodati, menjam
i vidim dalje nego moji prethodnici . . . Didakus Stela je bio panski egzegeta

214
zapaa, nauno znanje nije bogatije ili siromanije ako se zasluge
daju tamo gde zasluge pripadaju. . . Ipak, od konstantnog ne-
pravednog alociranja naunog kredita, odnosno naunih zasluga,
patile bi nauka kao institucija i individualni naunici. Tako
se naunici esto nalaze u nelagodnoj situaciji kada treba da se
opredele izmeu skromnosti i originalnosti. Velika skromnost
moe dovesti do potovanja, ali velika originalnost obeava venu
slavu. (str. 649) Drutvena organizacija nauke alocira poasti na

(pravo ime mu je bilo Dijego de Estela; 15241578). Bartonova referenca je

verovatno preuzeta iz Dijegovog dela koje je Sarton naveo kao In sacrosanc-
tum Evangelium Lucae enarratio. Njutn ju je moda preuzeo od Bartona ija
pomenuta knjiga je u vreme pisanja Njutna Huku (1676) doivela osmo izdanje
(Sarton 1935, vidi takoe i Koyre 1952: 315n20).
Ovo objanjenje nam omoguava da shvatimo kako je ova reenica
opstala u sedamnaestom veku. Meutim, ona je daleko starija. Sarton je po-
kazao da se sutina te reenice moe pratiti sve do Bernarda od artrea koji
je umro 1126. godine i u ijoj se knjizi Metalogicon ona nalazi. Dublji znaaj
ove ideje jeste u tome to ona iskazuje veru u progres nauke, to je uglavnom
povezivano sa modernim dobom, a smatralo se izuzetkom za srednji vek i
antiku. Okenden (Ockenden 1935) je ovu izreku pronaao i kod Aleksandera
Nekama i locirao je u period izmeu 1150. i 1200. godine. Takoe, on upuuje
na jo nekoliko varijacija ove reenice iz raznih vremenskih perioda. Ono to je
interesantnije od pomenutih malo poznatih imena svakako je reenica u knjizi
poslovica koju je uredio Dord Herbert. tampana je 1640. godine i glasi:
Patuljak na ramenima dina vidi dalje od obojice.
Merton je kasnije itavu knjigu posvetio ovoj reenici i razotkrio
neke zablude vezane za nju. Kao prvo, moemo saznati da je pravi naslov
Steline knjige vekovima citiran pogreno. On zapravo glasi In sacrosanctum
Jesu Christi Domini nostri Evangelium secundum Lucam enarrationum. Ovo
nam ukazuje na injenicu da je i veliki Dord Sarton bez provere samo pre-
pisao Bartonovu referencu, iako se u pozivanju na nju ogradio i rekao da ona
verovatno potie od Stele. Verovatno je najinteresantnije da ni ovde nije kraj
iznenaenjima na koje je Merton naiao. Naavi Stelinu knjigu on je uvideo
da je Barton ovu reenicu citirao van konteksta, ak i pogreno (za sjajne ana-
lize vidi Merton 1965/1993, 1993). Merton na kraju knjige navodi 46 autora iz
istorije kod kojih se ona moe nai.
U sociologiji nauke interesantne su dve verzije uvene reenice, od
kojih jedna potie od Stivena Kola (Cole 1992: 218). Komentariui socijalnu
stratifikaciju nauke Kol je rekao sledee: [D]ivovi nauke stoje ne na ramenima
planine patuljaka, ve na ramenima nekoliko drugih divova. Druga verzija
potie od Gijerina (Gieryn 1988: 593) i oznaava njegovo udaljavanje od mer-
tonovske sociologije nauke. Nije uvek sluaj da neko vidi dalje jer stoji na
ramenima divova. Ponekad gledamo u suprotnom smeru, ali ramena i dalje
mnogo pomau.

215
nain koji tei da umanji institucionalno naglaavanje skromnosti.
Meutim, ni preterana skromnost nije korisna za razvoj nauke.
Zbog ovoga se i dogaaju velike debate oko prioriteta otkria.
Kompeticija se javlja kada dva ili vie naunika ili grupe
naunika tragaju za istom nagradom, tj. prioritetom i priznanjem
za neko otkrie, a kada samo jedan ili jedna grupa moe da ih
dobije. Oni ne moraju uvek da budu svesni postojanja svojih ta-
kmaca. S druge strane, kod saradnje postoji svest o zajednikom
cilju. Svaki naunik ima veliku brigu da ne bude ili da nije anti-
cipiran.
Za nadmetanje je potrebna neka vrsta konsenzusa oko
relativne vanosti naunih problema, ali i situacija gde su mnogi
naunici u stanju da ree te probleme. Ona jaa kako slaganje oko
relativne vanosti problema raste i kako raste broj specijalista koji
su u stanju da ree problem. Trei faktor je stepen preciznosti koja
se moe postii, koji utie na surovost kompeticije. U pitanju je
stepen poverenja koji specijalisti imaju u rezultate i kompeticija
je otrija ukoliko raste poverenje u odreene rezultate (Hagstrom
1965).
Zakljuak je da intenzitet i prisutnost kompeticije varira
u razliitim naukama. Ona je najprisutnija u fizici, umerena u
hemiji i molekularnoj biologiji, a relativno niska u formalnim
naukama. U matematici je kompeticija relativno odsutna jer ne
postoji slaganje oko vanosti odreenih problema. S druge stra-
ne, ona je najsurovija u formalnim naukama, manja u fizici, a
najmanja u molekularnoj biologiji (Hagstrom 1965). Surovost se
smanjuje kada je poeljna replikacija rezultata i kada akumulacija
rezultata tokom dugog perioda postane vanija od spektakularnih
otkria.
Drutvene nauke (sa izuzetkom ekonomije i psihologije)
u velikoj meri spajaju trenutnu teoriju sa sopstvenom istorijom,
daleko vie od prirodnih nauka. Problem sociologije je u njenom
neuspehu da razlikuje istoriju i sistematiku sopstvene teorije, to
se jasno oitava pri pokuaju istoriara ideja da objasne konti-
nuitet ideja (Merton 1968c: 8). Ovu problematiku Merton je sa
zadivljujuom minucioznou obradio u svojoj omiljenoj knjizi
On the Shoulders of Giants (1965/1993; 1993). injenica je da

216
su anticipacije veoma este u nauci, ali pitanje je kada to one
zaista jesu, a kada ih konstruie istoriar. Nauka ima izuzetno
kompleksnu istoriju, jer u njoj istovremeno egzistiraju i intelek-
tualni kontinuitet i diskontinuitet, to dodatno komplikuje njenu
istorijsku rekonstrukciju.
Kada se radi o borbi oko prioriteta Merton pravi veoma
korisne distinkcije (1968c). Nezavisna otkria su u pitanju onda
kada naunici dou do istog otkria nezavisno jedan od drugog.
Simultana su u pitanju onda kada se dogode u razmaku od neko-
liko godina. Kada su ta otkria razdvojena duim vremenskim
periodima radi se o ponovnim otkriima, gde je ono ranije pretho-
dee otkrie. Kriterijume za utvrivanje viestrukih otkria nije
jednostavno utvrditi. Pitanje je koliko slinosti je potrebno da bi
se govorilo o identinosti. Ovaj kriterijum je daleko tee uspo-
staviti u drutvenim naukama, gde su formulacije esto daleko
slobodnije nego u prirodnim naukama1.
Nauka se preteno razvija akumulacijom znanja, bez
obzira na povremene kvantne skokove koje je Kun nazvao re-
volucijama. Ova injenica sa sobom nosi i pretpostavku da je
veina novih ideja zapravo anticipirana ili adumbrirana ranije.
Anticipacije se odnose na odreeni stepen slinosti ranijih i na-
knadnih formulacija, ali se razlikuju po implikacijama koje se iz
njih izvode. Adumbracije se odnose na jo manje slinosti, gde
su ranije formulacije samo prethodnica kasnijih otkria ili ideja,
gde gotovo da nema istih implikacija (Merton 1968c). Adumbra-
cionistiki kredo je sledei (str. 22): Otkrie nije istinito. Ako je
istinito, nije novo. Ako je novo i istinito, nije znaajno. Moda bi
mogla da poslui i izreka: Nihil est sub solle novum. U huma-
nistikim disciplinama ak postoji i termin Quellenforscher za
osobe koje tragaju za izvorima ideja, to ukazuje na to koliko je
naunicima zaista stalo da utvrde ko je neto prvi otkrio2.

1
Interesantno je da se Merton (1968c: 10n18) poziva i na rad Brani-
slava Petronijevia o viestrukim otkriima, iako njegovo prezime navodi
pogreno (i u referenci i u indeksu imena), kao Petrovievics. Objavljeni rad
u Isis-u o Darvinu i Volasu (kao i sve druge radove na engleskom) Petronijevi
je potpisivao kao Petronievics (vidi Petronievics 1925).
2
Edvard Hol je u antropologiji termin adumbracija koristio u
drugom kontekstu, dajui mu i drugaiji smisao. Za njega su adumbracije one

217
 Poput Mertona, Ziman (1968) opti princip odavanja
priznanja za prioritetna otkria vidi kao sasvim opravdan. Kao
osnovu naunog rada on vidi ideje i otkria, a osobenosti naunog
znanja su sloboda i komunizam. Nije jasno zbog ega Ziman o
ovim dimenzijama govori preko odsustva autorskih prava i pa-
tenata, kada to jednostavno nije tano. Nije tano ni da su samo
alhemiari uvali svoja znanja (odnosno, najee znanja) jedni
od drugih, kada to ine i naunici. Istina je da nauno znanje
vremenom postaje javna stvar (ili, kako glasi naslov Zimanove
knjige Public Knowledge, koji je opet varijacija Polanjijevog na-
slova Personal Knowledge), ali dok traje proces otkria, reavanje
nekog problema, stvaranje i kontempliranje neke teorije ne podra-
zumeva da i tada postoje komun(al)izam i javnost (vidi Hull 1985;
McMullin 1985; Chubin 1985).
injenica je da se u nauci najvie panje posveuje novim
otkriima, a ne poduavanju studenata, pisanju recenzija, ponov-
nom vrenju ve poznatih eksperimenata itd. [N]auna zajednica
je voluntarna asocijacija individua, posveenih transcendental-
nom cilju napretku znanja. (Ziman 1968: 96) Kontinuirana
prezervacija principa nagraivanja samo originalnih doprinosa
po Zimanu ukazuje na vitalnost ovog cilja.
Kao to smo videli, zahtev za priznanjem ima svoj psi-
holoki koren, dok naglaavanje originalnosti postoji na institu-
cionalnom planu. Priznanje je simbol dobro obavljenog posla,
to ukazuje na to da nauka kao socijalna institucija intrinzino
naglaava potrebu za originalnou. Poznato je i da se borbe
oko prioriteta ne odvijaju samo na individualnom planu, jer ima
mnogo internacionalnih sporova oko prioriteta. Sigurno najvee
priznanje jeste eponimija, a najee se vezuje za osnivae nauke,
neke nove grane ili za ljude koji su nekoj disciplini dali oblik.
Eponimija moe da bude i obrnuta, kada neki autori (poput Ari-

indikacije koje prethode ili okruuju formalne komunikacije koje omoguavaju

organizmima da uestvuju u zajednikoj razmeni i evaluaciji skrivenih infor-
macija o tome ta mogu da oekuju jedan od drugog. (Hall 1964: 154) Nji-
hovo odsustvo u komunikaciji bi je onemoguilo. Pored toga, one su povezane
i sa teritorijom, tj. linim prostorom, javljaju se na raznim nivoima i imaju
proksemike implikacije.

218
stotela ili Euklida) stiu duplu besmrtnost (Merton 1957: 643)
za originalnu disciplinu, ali i njene naknadne antipode.
Usled konstantnog (pre)naglaavanja originalnosti, odno-
sno tenje da se prvi stigne do nekog cilja, u ovom sluaju otkria,
teorije, zakona itd., u nauci dolazi do tzv. devijantnog ponaanja.
Ekstremni oblik devijantnog ponaanja u nauci predstavlja preva-
ra, preko koje se eli stei zasluga za originalno otkrie. Merton
smatra da je u istoriji nauke bilo veoma malo potpunih prevara,
iako je tana procena nemogua. Na jednom ekstremu su podme-
tanja i falsifikovanja podataka, to je naroito karakteristino za
pseudonauke i podmetanje lanih podataka radi sticanja slave i/ili
novca. Pored prevare moe se govoriti i o plagijatorstvu. Kasnije
su Mertonu mnogi zamerali na insistiranju da [p]ostoje velike
razlike izmeu drutvene strukture nauke i drugih drutvenih
struktura u kojima je devijantnost esta. (str. 658) Ove zamerke
su opravdane.
Kao pojava, prevara je u nauci retko kad predmet poseb-
nog interesovanja naunika, ali to ne znai da je ona nebitna ili
izuzetno retka i zanemarljiva. Jedan od prvih autora koji se bavio
naunom prevarom bio je arls Bebid, ali njegova motivacija
nije bila nauna. Govorei o normama nauke, a posebno o ne-
zainteresovanosti, Merton je isticao apsolutnu odsutnost prevare
u nauci kada se uporedi sa drugim sferama aktivnosti (Merton
1942/1973). Neto kasnije (1957) on je prevaru shvatao, kako je
ve reeno, kao ekstremni oblik devijantnog ponaanja u nauci.
Prevara je, dakle, jedna od strategija da se stekne i zaradi nauna
zasluga za neko originalno otkrie. Nakon kratke analize nekoliko
poznatih naunih prevara Merton kao jedan od glavnih uzroka
pribegavanju prevari vidi kompeticiju meu naunicima. U skladu
sa svojom funkcionalistikom orijentacijom on je u nauci video
retko pribegavanje izmiljanju podataka, dok je kao estu pojavu
isticao svae ili rasprave oko prioriteta nekog otkria. Hal (Hull
1988) takoe tvrdi da je laganje, tj. publikovanje nametenih re-
zultata daleko rea pojava od krae, u smislu preutkivanja tuih
zasluga.
Koland (Koshland 1987) isto kao i Merton smatra da je
broj prevara u nauci manji nego u drugim poljima ljudske delatno-

219
sti, ali ne zbog nekakve moralnosti samih naunika, ve zbog ku-
mulativne prirode nauke koja neizbeno dovodi do isplivavanja
greaka ili prevara. Vajt (White 1987) se ne slae sa Kolandom
i iznosi miljenje da preko 10% svih objavljenih radova sadri
neke vidove prevare, poput zanemarivanja negativnih rezultata (sa
stanovita eksperimenta ili istraivanja), citiranja radova koji na-
vodno potkrepljuju problem koji se razmatra, statistikih analiza
koje se ne razmatraju detaljno i jasno itd. Problem ove tvrdnje je
u zanemarivanju razlike izmeu svesne i nesvesne obmane.
Hagstrom (1965) se slae sa Mertonom i njegovom pro-
cenom da su prevare retka pojava u nauci, s tim to tvrdi da se
one najee javljaju u perifernim oblastima istraivanja, gde se
pokuaji replikacije ree deavaju. On skree panju na bitnost
tajnosti u nauci koja se danas javlja najee zbog straha da se ne
bude anticipiran ili preduhitren. Jo jedan razlog za tajnost lei
u elji da se bude to sigurniji u validnost sopstvenih ideja, gde
je Darvinov sluaj sigurno najpoznatiji primer iz istorije nauke.
Danas se esto prvo tampaju apstrakti koji omoguavaju lake
reavanje sporova oko prioriteta.
Harijet Zakerman (Zuckerman 1984) je naune norme
ponaanja podelila na kognitivne i socijalne/moralne. Kognitivne
norme su zajednika oekivanja koja se tiu naunog istraivanja
i naune prakse, dok se ove druge odnose na meusobni odnos
naunika u radu. Njen zakljuak je da sistem drutvene kontrole u
nauci nije dovoljno razvijen kada se uporedi sa sistemima kontrole
koje moemo nai u medicini ili pravnom sistemu i da malo toga
znamo o prevarama u nauci sa empirijske strane.
Voren maus (Schmaus 1983, 1984) se vie fokusirao na
etike implikacije prevare u nauci kao celovitom sistemu znanja.
Zakerman je govorila najvie o oblicima, izvorima, uestalosti i
moguim konsekvencama koje prevare mogu da imaju na razvoj
naunog znanja. maus ima za cilj da pokae nunost razlikovanja
svesne ili nesvesne prevare u nauci, jer re prevara upuuje na
svesno delovanje, dok je nesvesna prevara stvar nemara ili slu-
ajnosti (vidi Feigenbaum and Levy 1996). Ova razlika je veoma
bitna. (Svesna) prevara je najtei oblik naruavanja naunih prin-
cipa, jer ona uruava same temelje poverenja na kojima se gradi

220
nauka (vidi takoe i Committee on the Conduct of Science 1989).
Ono oko ega se njih dvoje slau jeste da su namere manje vane
u odnosu na posledice koje mogu proizvesti pogreni rezultati
(vidi i Stewart and Feder 1987; Braunwald 1987)1. Kada govori o
1
Iz novijeg perioda u literaturi su esto obraivani sluaj Darsi sa
Harvarda 1981. godine (Culliton 1983), povlaenje rada iz imunologije harvard-
skih naunika (Culliton 1986, 1987; rad u kojem se nalaze nameteni rezultati
je Milanese et al. 1986a, a izvinjenje naunoj javnosti se nalazi u Milanese et
al. 1986b), sluaj Slatski iz San Dijega (Marshall 1986), a postoje i sluajevi
u kojima je Kongres optuio naunike za prevare jer su pronevereni odreeni
fondovi (Anderson 1988a, b). Samo tokom 1980. godine otkrivene su etiri
prevare iz biomedicinskih istraivanja (Broad 1981). Danas su ve klasini
primeri o radu Kamerera (Zirkle 1954), sluaj Piltdaunskog oveka, prevare
koja je trajala preko 40 godina, i primer nametanja rezultata istraivanja IQ-a
od strane Sirila Barta (vidi npr. Burt 1959).
Piltdaunska prevara je verovatno najdue opstala u nauci. Brojne
knjige i radovi pisani su kako bi se razjasnila misterija pravog poinioca. arls
Doson je kao arheolog amater 1908. godine poeo sa piltdaunskim arheolokim
iskopavanjima. Nakon godinu dana (1909) upoznaje Tejara de ardena. U febru-
aru 1912. godine Doson kontaktira Artura Smita Vudvarda kako bi mu pokazao
fragmente iskopane lobanje i u junu iste godine Doson, arden i Vudvard formi-
raju tim (u kojem je bio i Grafton Eliot Smit) koji pronalazi jo ostataka. arden
je 1913. godine pronaao zub koji se smatrao kljunim dokazom u itavoj aferi,
jer je jedino preko njega bilo mogue dokazati povezanost lobanje i vilice.
Otkria su se desila izmeu 1912. i 1915. godine (Doson je preminuo
1916. godine), a raskrinkavanje prevare dogodilo se izmeu 1953. i 1955 (jedan
od prvih radova o prevari bio je Straus 1954). Za poiniocima se traga od 1955.
do danas. Meu optuenima najee se navode arls Doson, Tejar de arden,
ser Artur Kit, ser Konan Dojl, Grafton Eliot Smit i jo neki ljudi manje poznati
nauci. Najvie dokaza za optubu nalazi se na strani prve trojice, naroito Kita,
koji je moda imao najvie interesa u itavoj situaciji (Campbell 1991; Tobias
1992). Kit je izmeu 1925. i 1947. godine bio najei protivnik hipoteze o
hominidskom statusu Australopitekusa, jer je to ugroavalo poziciju Piltdaun-
skog oveka (Keith 1914). Dosona optuuje Langdon (1991) i negira dokaze
da je u prevaru morao biti ukljuen i profesionalac. Sama prevara je prema
njegovom miljenju izvedena prilino aljkavo. Govorei o otkriu i znaaju
Pekinkog oveka, Grafton Eliot Smit je imao samo rei hvale za tada najstarije
poznate primitivne pripadnike ljudske porodice (Elliott Smith 1931: 193),
Pitekantropusa i Eoantropusa, tj. Piltdaunskog oveka, ali najmanje ima dokaza
koji bi njega optuili.
Jedan od razloga to je prevara opstala toliko dugo godina, iako je
bilo skeptinih naunika jo u doba kada su prvi ostaci pronaeni, sigurno
je i frustriranost britanske naune javnosti zbog injenice da su arheolozi u
Francuskoj i Nemakoj pronalazili fosilne ostatke, dok u Britaniji kao najveoj
imperiji ostataka nije bilo. Preko Piltdaunskog oveka Britanija bi postala
kolevka ljudskog roda i verovatno je jedan deo naune javnosti bio opinjen

221
naunicima i njihovom etosu mausu je jasno da u javnosti preo-
vladava slika o naunicima kao ljudima koji nezainteresovano
tragaju za istinom. Zato pokuava da pokae kako rast nauke ne
zavisi od specijalnih moralnih normi na osnovu kojih se naunici
suzdravaju od delanja u sopstvenom interesu. Kada naunici vre
prevare, to je jednostavno prevara, a ne krenje nekog posebnog
moralnog pravila. Oni nisu drugaiji od ostalih ljudi.
Ako bismo eleli da na optem nivou razmatramo naunu
prevaru, moramo pronai neophodne uslove koji su uvek u njoj
prisutni. Tako moemo rei da se nauna prevara sastoji iz tri
komponente (List 1985). Mora postojati najmanje jedna osoba koja
je prevarena, medijum preko kojeg se vri prevara (rad, tabela,
fosilni ostaci itd.) i model bez kojeg se prevara ne bi shvatila oz-
biljno. Preko modela se prevara prihvata kao prava stvar1.
List smatra da je evoluciona teorija naune prevare ta
koja na najbolji nain moe da objasni fenomen prevare, ba
kao to organska evolucija objanjava mimikriju. (str. 27) Prema
evolucionoj teoriji naune promene ideje preivljavaju ili se odba-
cuju usled svojih sposobnosti da opstanu u neprekidnom procesu
selekcije u nauci. U itavom kompleksu selekcije i varijacija pre-
vara moe biti adaptivna strategija maksimizacije profesionalnog
ugleda i uspeha. Ona moe biti posledica radnih okolnosti nekih
naunika (gde se rauna i pritisak da se konstantno objavljuju
radovi), tako da moe doi do pokuaja plagijatorstva rezultata
drugih ili fabrikovanja nepostojeih rezultata i eksperimenata.

tom injenicom, to je umanjilo kritiko sagledavanje dokaza.

Kenet Oukli je bio kljuan ovek koji je razotkrio prevaru. Prva
lobanja je bila ljudska, stara oko 620 godina, druga takoe (bio je pronaen i
drugi primerak koji je ubedio mnoge skeptike). Vilica je pripadala orangutanu
i bila je stara oko 500 godina. Zubi koji su pronaeni pripadali su slonu, nilskom
konju i impanzi. Na raznim listama nalazi se preko 15 imena moguih uesnika
prevare, ali je najverovatnije da pravi poinilac (ili poinioci) nikad nee biti
otkriven(i).
1
Najpoznatiji primeri metodologije prevare najee se nazivaju
doterivanje i kuvanje. Doterivanje se sastoji iz ublaavanja i izjednaavanja
numerikh podataka (dodavanjem lanih brojeva), dok se kuvanje odnosi na
odabir samo onih sluajeva koji potvruju neiju hipotezu. ista prevara je
ona u kojoj se podaci u potpunosti izmiljaju.

222
 Tako se izdvajaju dva stanovita sa kojih se moe po-
smatrati prevara. Stanovite prema kojem je prevara devijacija i
stanovite prema kojem je prevara strategija koja vodi (lakem)
uspehu. List (str. 28) je posmatra kao evoluiranu strategiju za
opstanak u odreenim vrstama kompetitivnih situacija i tvrdi
da striktniji standardi u naunoj praksi ne mogu da dovedu do
iezavanja prevara, jer novi standardi raaju nove modele za nove
vrste prevara (upor. Norman 1984). Striktnija nauka stvara sofi-
sticiranije prevare. On tvrdi da u tom pravcu ne moemo traiti
reenje za suzbijanje prevare.
I konano, postoji i ekonomska teorija naune prevare
(Wible 1992). Ona polazi od dve kategorije loeg ponaanja na-
unika: neuspeha replikacije i prevare. Tako prevara predstavlja
namerno krenje naunog principa radi line materijalne dobiti
i profesionalnog napredovanja. (str. 5) Neuspeh replikacije jav-
lja se kod onih rezultata koji ne mogu da budu ponovljeni usled
odreenih aspekata uobiajenog naunog istraivanja. Prvi razlog
je najee to to je vremena malo, a drugi to je nagrada daleko
vea za inovaciju nego za puku replikaciju inovacije1. Uobiajeno
je da naunici alociraju svoje vreme na (za njih) vrednija istrai-
vanja ili probleme. Zato ne ude pokuaji da se naunici prilikom
optube esto pozivaju na neuspeh replikacije.
Kako bi objasnio ovo esto pozivanje naunika na neus-
peh replikacije Vibl pravi varijaciju Bekerovog modela alokacije
vremena (Becker 1965), koji se tie alokacije vremena izmeu
dva zanimanja. Vibl govori o realokaciji vremena izmeu dve
aktivnosti unutar istog zanimanja, to je u ovom sluaju nauka.

1
Hagstrom (1965: 11) naglaava da se rukopisi za koje naunici
dobijaju finansijsku dobit, poput udbenika ili nauno-popularne literature,
rangiraju daleko ispod originalnih naunih doprinosa, a ponekad se na to gleda
i sa prezirom. Ovo je slina situacija onoj kod evaluacije originalnog doprinosa
i puke replikacije rezultata. Meutim, situacija o kojoj Hagstrom govori vero-
vatno se donekle izmenila u poslednjih tridesetak godina. Nauno-popularna
literatura vremenom je stekla vei kredibilitet i nisu retki autori koji pored
izuzetnih strunih naunih doprinosa preko svojih popularnih publikacija
(zarauju daleko vie novca, ali i) javnosti pribliavaju nauku. Dovoljno je
samo navesti nekoliko imena iz evolucione biologije: Dokins, Guld, Vilson,
Pinker, Dajmond, Mark Ridli, Met Ridli i drugi.

223
Sutina analize lei u tome da replikacija iscrpljuje vie vremena
od inovacije, jer zahteva sistematske pokuaje da se sauvaju svi
podaci svih vanih koraka u istraivanju. Ove zadatke naunici
najee ostavljaju asistentima i saradnicima iji rad obino nije
striktno nadgledan. Model alokacije vremena koji se tie neuspe-
ha replikacije posmatra naunike kao posveene svom poslu, ali
oni zbog pritiska i manjka vremena i velike kompeticije postaju
nesmotreni. Prevara je neto sasvim suprotno. U prevari naunici
svesno varaju, a stvaraju utisak konformiranja etosu nauke.
Nauna prevara mora da zadovolji sve standarde re-
gularnih naunih radova. U ovom sluaju veliku ulogu igraju i
reference koje (navodno) potkrepljuju tvrdnje iz falinog rada.
Sa metodoloke strane posmatrano, nekad je zaista teko uoiti
prevaru. Pomenuta replikacija u drutvenim naukama najee
nije ni mogua, dok i u prirodnim ona direktno ukazuje samo na
to da se rezultati ne podudaraju, a ne nuno da je u pitanju prevara.
Ona je upotrebljiva tek na duge staze.
injenica je da u nauci veliku ulogu igra (profesionalno)
poverenje, o emu se zaista malo pisalo. Na prvi pogled znanje i
poverenje deluju kao da su u protivrenom odnosu, jer poverenje
podrazumeva da postoji makar deli vere u nekoga (vidi npr. Rem-
pel et al. 1985). Don Hardvig (Hardwig 1991) insistira na tezi da
je u epistemolokom pogledu danas poverenje daleko vanije od
empirijskih podataka ili logikih argumenata, jer su oni dostupni
upravo na osnovu poverenja.
Oigledno je da u drugoj polovini 20. veka preovladava
trend ka sve veem broju radova u asopisima koji su delo vie
autora, kao i to da moderna nauka sve vie zavisi od istraivakih
timova, a ne pojedinaca. Sve vei udeo u naunom znanju ima
kooperativnost. Meutim, epistemika kooperacija mogua je
samo na osnovu oslanjanja na svedoenje drugih . . . Konsekventno
tome, vei deo naunog znanja poiva na moralnom i epistemi-
kom karakteru naunika. (str. 706)
Najkrae reeno, epistemika zavisnost (tj. dependenci-
ja) postoji jer je intelekt isuvie mali, a ivot isuvie kratak.
(Hardwig 1985: 335) Problem poverenja i epistemike zavisnosti
u velikoj meri se preklapa sa problemom intelektualnih autoriteta.

224
Racionalnost se nekada ogleda u tome da ni ne pokuamo da
mislimo za sebe, ve da se pozovemo na autoritet ili eksperta date
oblasti. Epistemika autoritarnost je u neku ruku esencijalni sa-
stojak ljudskog znanja, dok se time u pitanje dovodi i epistemiki
individualizam. Ovakvi zakljuci ne negiraju objektivnost i valid-
nost naunog znanja, ve samo ukazuju da je taj teren istraivanja
daleko klizaviji nego to se to na prvi pogled ini ili ako u glavi
imamo sliku naunika u belim rukavicama koji slepo potuju
nauni etos.
to se vie vrednuju eksterne nagrade, prevare e u nauci
biti uestalije. Institucije mogu da utiu na eksterne nagrade, po-
put uticaja i autoriteta naunika, ali ne mogu da utiu na interne
nagrade koje naunici mogu stei kao plod svog rada. Shvatanje
prevare kao vrste devijacije vidi nauku kao sistem pravila, s jed-
ne, i sistem nagrada i kazni koje utiu na ponaanje naunika, s
druge strane. Ovo shvatanje sutinski je tano, ali takvo stanje
u nauci jednostavno iznuuje prevare. Ovo postaje jasno kada
shvatimo dve stvari (List 1985: 31): da se prevare javljaju u peri-
odima intenzivne kompeticije za eksterne nagrade i da se one ne
javljaju tamo gde ta kompeticija nije prisutna. Sama kompeticija
nije kriva za pojavu prevara, jer je ona u nauci nuna. Probleme
stvaraju nagrade koje su rezultat kompeticije. Sutina je to se
interne nagrade ne mogu dostii varanjem, dok je to mogue za
eksterne. (str. 31)
Devijantno shvatanje naune prevare je pogreno. Posto-
janje kognitivnih i moralnih normi nije zadovoljavajue da bi se
objasnila evoluciona strategija pribegavanja prevari radi postiza-
nja raznih standarda i zahteva koji stoje pred naunicima prilikom
nadmetanja za eksterne nagrade, a nagradni sistem nauke prven-
stveno je zasnovan na eksternim nagradama. Sve ovo nam govori
da bi prevara kao strategija pokuaja dobijanja eksternih nagrada
verovatno mogla biti eliminisana, samo ako bi norme nauke bile
ukorenjene u vrlinama naunika, to je malo verovatno da e se
dogoditi. Prevara nije devijacija, ve reakcija na kompetitivni
pritisak. Sistem eksternih nagrada je logian ishod moi naunih
institucija koje zahtevaju nekakvu kontrolu ponaanja naunika.
Jedina sredstva koja je mogue koristiti u tu svrhu su eksterne

225
nagrade. Devijantno shvatanje prevare predstavlja nauku kao sa-
stavljenu od jedinstvene naune institucije, to nije tano. Unutar
svih grana nauke postoje institucije u nadmetanju i naunici u
nadmetanju. Zato se moemo sloiti sa Halom (Hull 1985: 4) kada
kae da [o]bjektivnost koja je toliko vana za nauku nije toliko
objektivnost individualnih naunika, koliko objektivnost naune
zajednice.
Pitanja prevare u nauci i borbe oko prioriteta povlae za
sobom jo mnoga pitanja. Jedno od njih je svakako pomenuto
pitanje otvorenosti i tajnosti u nauci. Makmalin (McMullin 1985)
predstavlja istorijsku analizu ovog problema, dok Hal (Hull 1985,
1988) vri teorijsku analizu. Otvorenost i tajnost mogu se smatrati
naunim kognitivnim strategijama, gde svaka ima svoje prednosti,
ali i mane. Kraa je sluaj kada jedan naunik tui rad predstavlja
kao svoj, a laganje i prevara su sluajevi kada naunik izmilja
rezultate. Kao to je reeno, ova dva tipa devijacija razliito
se kanjavaju. Kraa se u principu blae kanjava, jer najvie
kodi onom ko je sprovodi, dok je sasvim suprotno sa lairanjem
podataka i laganjem, zbog potencijalnih negativnih posledica na
sve naunike koji koriste lairane rezultate.
Tako moemo postaviti pitanje o kompetitivnosti u nau-
ci. Da li je kompetitivnost sluajni produkt nauke ili intrinzini
deo njene organizacione strukture? Verovatno je i jedno i drugo
razvijano simultano tokom istorije, odnosno, nauka se verovatno
odvija negde izmeu kompeticije i kooperacije, to Merton nije u
dovoljnoj meri naglaavao1. Danas je u nauci daleko tee da prou

1
Dobro su poznata dva primera iz novije istorije nauke gde su razni
autori potpisali fiktivan lik kao autora, to govori o naunoj kooperativnosti i
zanemarivanju sopstvenih interesa. Tokom zime 1934/35. godine grupa mladih
matematiara u Francuskoj odluila je da objavi tekst enciklopedijskih raz-
mera iz matematike analize, jer su bili nezadovoljni tadanjim tekstovima.
Oni su izabrali jednog autora koji bi predstavljao svih deset ljudi. U pitanju
je bio francuski general arl Burbaki (18161897) i po njemu je fiktivni autor
dobio prezime. Ime Nikolas je izmiljeno. Do 1968. godine ova knjiga (iji je
autor bio Nikolas Burbaki) se veoma dobro prodavala. Ono to je posebno
interesantno jeste da su se do tada ve mnogi autori promenili. Ljudi koji su se
koristili ovom knjigom morali su da citiraju autora, iako se vrlo brzo saznalo
da je u pitanju stvarna grupa autora i izmiljeni potpisnik. Ovaj primer otkriva
daleko vie od puke anegdote, jer na osnovu ovog prvoklasnog rada moemo re-

226
radovi i stavovi koji nisu potkrepljeni, a naunik se nalazi u situ-
aciji koja ga tera da bude i kooperativan i kompetitivan. Ukoliko
eli zasluge od strane naune zajednice on se mora pozivati na
druge autore kako bi potkrepio svoje stavove. Time on i drugima
odaje priznanje. Nauka je efikasna jer upravo u njoj esto koin-
cidiraju ciljevi individua koji je upranjavaju i ciljevi drutva, tj.
grupe. Ovo koincidiranje ne treba uzeti zdravo za gotovo. Sukobi
izmeu vrednosti nauke i individualnog naunika ogledaju se u
dilemama izmeu refleksije i produkcije, opreznog i brzog rada,
komunikacije i tajnosti, istraivanja i poduavanja (Reif 1961;
Merton 1963/1976, 1976b).
Ne smemo zaboraviti da pored priznanja koje autor dobija
za svoj rad treba da postoji i autorska odgovornost. Problem sa
sve uestalijim radovima sa mnogo autora nastaje kod pokuaja
pripisivanja odgovornosti. Anonimnost umanjuje anse za zaslu-
gama, ali i opasnosti od preuzimanja odgovornosti. Nauni do-
prinosi nisu kognitivni atomi koji se mogu procenjivati u izolaciji.
Znanje identiteta autora rada moe biti veoma vano za njegovu
objektivnu evaluaciju. (Hull 1985: 10) Hagstrom (1965: 140) jasno
naglaava da praksa da naune tekstove pie vie autora oteava
socijalnu kontrolu naune zajednice, jer nije redak sluaj da se na
radove potpisuju i ljudi koji nisu na njima radili.
Ne zauzimaju svi naunici iste pozicije u drutvenoj
strukturi, iz ega sledi da postoje razlike u pristupu moguno-
stima za nauno postignue. Individualne razlike u kapacitetu
se podrazumevaju. Kako bismo temeljnije razumeli anomine

alnije da govorimo o individualnoj kompetitivnosti u nauci. Naalost, malo toga

znamo o ovoj grupi autora. ta bi se dogaalo da su imali drugaija miljenja?
Kako su njihovi radovi prolazili kada su objavljivani odvojeno (za detalje vidi
Hull 1988)?
Postoji jo jedan poznat primer skrivanja iza nepostojeeg autora,
ovog puta Isidora Nabija (ponekad spelovanog kao Isidore, a nekad Isadore), po
imenu fiziara i nobelovca Isidora Rabija. U pitanju je grupa od pet izuzetnih
evolucionih biologa (Robert Makartur, Riard Levins, Riard Luontin, Lorens
Slobodkin i Edvard Vilson) koji su u svojoj mladosti smatrali da je nauka isuvie
kompetitivna i da bi mnogo bolje funkcionisala kada bi bila vie kooperativna
(detaljni prikaz epizode u vezi sa Nabijem i debate oko sociobiologije koja je
izuzetno interesantna sa stanovita sociologije nauke vri Segerstrle 2000a:
184188).

227
pojave u drutvenoj strukturi nauke (poput prevare), potrebno je
razmotriti razliite pritiske koji deluju na naunike u razliitim
pozicijama u drutvenoj strukturi. Iako pojam anomije nije tipian
za sociologiju nauke (vaan izuzetak je Merton 1997), Merton je
i ovom problemu posvetio dosta panje, ali prvenstveno u svojoj
optoj sociolokoj teoriji (Merton 1949/1968, 1968b). Najkrae
reeno, Merton anomiju shvata kao stanje koje se javlja kada u
drutvu doe do inkonzistentnosti izmeu institucionalizovanih
sredstava i prihvaenih ciljeva.
Hagstrom (1964) se bavio problemom anomije, elei da
je operacionalizuje i da objasni njenu pojavu u nauci i njene po-
sledice po samu nauku i naunike. On je definie kao neku vrstu
patologije podele rada u drutvu, tj. dezorganizaciju drutva ili
dela drutva u kojem bi odgovarajua osnova solidarnosti trebalo
da bude organska solidarnost (str. 186). Nauka ne moe biti inte-
grisana iskljuivo na osnovu zajednikih verovanja. Solidarnost
naune zajednice obino se odrava oseanjima meuzavisnosti,
kada specijalizovani naunici meusobno razmenjuju ideje. Tako
bi anomija u nauci predstavljala slom svih sistema razmene infor-
macija i odavanja poasti, to nije lako za operacionalizaciju, jer
grupe mogu vrlo lako da postanu anomine ukoliko se u njima javi
nepoverenje. Specijalnosti nesigurnog statusa mogu vrlo lako da
budu anomine. Ako specijalnost nema svoj identitet, pripadnici
e biti rasuti bez jasne identifikacije sa njom (Hagstrom 1965:
234).
Hagstrom (1964) zakljuuje da postoji razlika izmeu so-
lidarnosti/anomije u matematici i u sociologiji. Matematika ima
relativno visoku mehaniku solidarnost (zajednika verovanja),
ali slabu organsku solidarnost (anomija). Sociologija ima relativno
viu organsku solidarnost, ali slabiju mehaniku solidarnost (od-
sustvo zajednikih verovanja). Zato sociologiju karakteriu razna
suprotstavljena miljenja i u njoj preovladava teorijski disenzus.
O ovom problemu detaljnije emo govoriti preko stepena kodifi-
kacije razliitih nauka.
Na kraju samo treba skrenuti panju na to da temeljne
analize nauke otvaraju mnoge probleme koji se tiu funkcioni-
sanja nauke, ali istovremeno nude i realniju sliku o tome kakva

228
nauka jeste, a ne samo kakva bi trebalo da bude. Postojanje nau-
nih prevara ne znai da ne postoje nikakve norme u nauci. Kao
i druge drutvene institucije, institucija nauke ima sopstvene
karakteristine vrednosti, norme i organizaciju. (Merton 1957:
659) Ostaje samo da se ispita u kojoj meri su one internalizovane,
koliko su snane, kada dolazi do njihovog sloma, zbog ega, i kako
sve to utie na nauku kao drutvenu instituciju.

5. Socioloka koncepcija (naunog) genija, (nauna)

kreativnost i nauni konzervativizam

[N]auno istraivanje je drutvena aktiv-

nost. Tehnologija, umetnost i religija su moda
mogui za Robinzona Krusoa, ali pravo i nauka
nisu. [Ziman 1968: 10]
Veoma vaan Mertonov rad tie se viestrukih i singular-
nih otkria (Merton 1961) i u njemu se traga za odgovorima na dva
pitanja ono o otkriima, ali i na pitanje o geniju, tj. oveku koji
dolazi do otkria. Na prvi pogled moda deluje udno Mertonova
tvrdnja da u istoriji nauke izuzetak predstavljaju otkria koja su
uinjena samo jedanput. tavie, ta otkria zahtevaju posebna
objanjenja, a ne ona viestruka, i singularna otkria se najade-
kvatnije mogu tretirati kao potencijalna viestruka (za kritiku ove
ideje vidi Stokes 1986).
Dve tradicionalno suprotstavljene teorije naunog razvoja
tiu se pokuaja objanjenja uloge oveka koji dolazi do otkria.
Merton se zalae za socioloko, a ne psiholoko objanjenje. On ne
spori nijednu stranu argumenta, jer je razumljivo da je za nastanak
nekog otkria najee potrebna interakcija bioloko-psiholokih i
environmentalnih faktora, i zato insistira na sociolokoj koncepci-
ji naunog genija. Na ovaj nain koncipiran, genije je onaj ovek
iji rad e na kraju biti ponovo otkriven. (Merton 1961: 484)
Genije tako postaje funkcionalni ekvivalent brojnim naunicima
sa manje ili vie talenta. I zaista, najvei naunici esto su bili
ukljueni u viestruka otkria (a time i u rasprave o prioritetu).

229
 Prilikom razmatranja naune revolucije u 17. veku teo-
retiari su svoja objanjenja zasnivali na tri mogunosti. Obja-
njenje preko individualnog naunog genija (preteno objanjenja
istoriara), preko evolutivnog karaktera naunog znanja ili to je
preteno sluaj sa sociolozima, objanjenje preko znaaja nepo-
srednog drutvenog okruenja (Merton 1938b). Odreena koli-
ina genijalnosti neophodna je za neke poduhvate koje mi danas
posmatramo kao delove naune revolucije, meutim, preterano
naglaavanje genijalnosti podrazumeva da je nauna revolucija
nepredvidiva i teko objanjiva (vidi Kearney 1964, 1965).
Teorije o velikom oveku u drutvenim naukama nisu
nove. Sredinom 19. veka Karlajl (Carlyle 1841/1872) je pisao o
herojima, dok je Edvin Boring smatrao da [t]eorija o velikom
oveku ne moe da bude pogrena. Ona izraava isuvie oiglednu
istinu o drutvu. (1950: 339) Situacija je ipak daleko kompliko-
vanija od ove konstatacije. Boring pravi razliku izmeu persona-
listikog i naturalistikog shvatanja genija, za koja je mogue da
budu i protivrena i komplementarna. Personalistiko shvatanje
oveka vidi kao potpuno slobodnog agensa, dok je naturalistiko
donekle ire i moe da inkorporira ovo prvo, jer posmatra genija
ne samo kao prethodnika novina, ve i kao konsekvencu njemu
prethodeih zbivanja. Naturalistiko shvatanje time negira mi-
steriju i pokazuje preduslove genijalnosti. Boring je pokuao da
nae sinkretistiko objanjenje. Personalistiki argument bio je
da veliina oveka determinie veliinu otkria. Naturalistiki ar-
gument obre kauzalni red; veliina otkria je ta koja determinie
veliinu pronalazaa. (str. 341) U oba sluaja veliki ljudi dolaze
do velikih otkria.
Karlajlova objanjenja su personalistika, a verovatno
najpoznatiji rad koji zagovara tanost teorije o velikom oveku je
Dejmsov tekst (James 1880), dok je najpoznatija kritika takvog
stava Kroberov tekst (Kroeber 1917). Kroberovu argumentaciju
je kasnije prihvatio Lesli Vajt (White 1949/2005) i ona spada u
domen kulturnog determinizma.
Dejms svoj tekst poinje uenjem to do tada nikom
nije palo na pamet da postoji paralela izmeu injenica socijalne
evolucije i mentalnog rasta rase, s jedne, i Darvinove teorije evolu-

230
cije, s druge strane (James 1880). Uzroci stvaranja velikog oveka
lee u sferi, u potpunosti nedostupnoj socijalnom filozofu. On
jednostavno mora da prihvati genije kao podatke, kao to Darvin
prihvata svoje spontane varijacije. (str. 445)
Dejms je bio svestan uticaja okruenja, tako da govori
(str. 448) kako je socijalna evolucija rezultat interakcije dva neza-
visna faktora, individue i drutvenog okruenja. Individua pose-
duje odreene fizioloke i intra-socijalne atribute, dok okruenje
ima zadatak da ih prihvati ili odbaci. Oba faktora su znaajna
za promenu, jer individua daje impuls, a zajednica ga ili prihvata
ili odbacuje. Njegova teorija nije toliko jednostrana to su mu
pripisivali kasniji kritiari. Evoluciono shvatanje istorije ne moe
da negira vitalni znaaj individualne inicijative, jer se time zapada
u orijentalni fatalizam.
Godinu dana kasnije Fisk (1881) hvali analogiju genija sa
Darvinovim spontanim varijacijama i genije posmatra kao socio-
loke varijacije, a i bioloke i socioloke varijacije su odstupanje
od proseka. Takoe smatra da socijalna filozofija nije u stanju
da objasni genija. Fisk i Alen (Allen 1881) nau rasu vide kao
progresivnu, jer rasama pridaju odreeni karakter i osobine. Ne
slau se po pitanju Dejmsove analogije, tako da Alen ukazuje na
njenu pogrenost.
Od klasinih sociologa Kuli je posvetio panju ovoj temi,
i to dosta temeljno (Cooley 1897). Genijalnost je za njega neto sa
ime se ovek raa, neka vrsta sklonosti ka velikim postignuima,
a slava je priznanje veliine od strane drugih ljudi. Izmeu genijal-
nosti i slave nalazi se delovanje drutva na individuu (obrazovanje,
anse, razni uticaji itd.). Produkcija genija je tako funkcija rase,
a dodeljivanje slave je funkcija istorije.
Reakcije na ova miljenja u sociologiji potiu od Vilija-
ma Ogberna i Doroti Tomas (Ogburn and Thomas 1922), koji su
raspravljali o neizbenosti otkria i na osnovu 148 sluajeva neza-
visnih otkria i izuma zakljuili su da odreene inovacije postaju
bukvalno neizbene, tako to odreeno znanje biva akumulirano
u kulturnom nasleu i tako to socijalni razvoj usmerava panju
istraivaa ka odreenim problemima. Autori se pozivaju na Kro-
bera (Kroeber 1917) koji zakljuuje da su otkria posledica dva

231
faktora: mentalne sposobnosti i postojeeg statusa neke kulture.
Ne raunajui sluajna otkria, Ogbern i Tomas pretpostavljaju
da su izumitelji ljudi koji su mentalno obdareni, ali skreu panju
na to da sposobnost moe da varira tokom vremena i odreenih
vremenskih perioda. Ako govorimo o uroenoj sposobnosti, a
ne o onoj koja je rezultat vebanja i obrazovanja, onda je sledei
primer veoma ilustrativan. Bilo koji srednjokolac danas zna
bolje matematiku od Aristotela, ali njegova uroena sposobnost
za matematiku verovatno je mnogo manja. (Ogburn and Thomas
1922: 87)
Za pojavu genija veoma je bitan stadijum razvoja mate-
rijalne kulture, a elementi materijalne kulture u nekom vremenu
u velikoj meri odreuju prirodu odreenih izuma. Za neke izume
potrebne su kulturne pripreme (str. 88). Autori na kraju zaklju-
uju (to e u velikoj meri uticati na kulturoloki orijentisane
teoretiare) da procesi kulturne evolucije moraju biti objanjeni
uz pomo kulture i drutva, dakle preko sociologije, a ne biologije
i psihologije (str. 93).
Ogbern se kasnije (Ogburn 1926) vratio ovoj temi, uka-
zujui na greke svojih prethodnika koji (navodno) brkaju dve
koncepcije veliine veliinu koja se pripisuje nasleu i veliinu
koja je produkt i okruenja i naslea. Kulturnu varijabilnost sma-
tra vanijom od bioloke i zato (pre)naglaava znaaj kulturnih
sila u produkciji genija. Poput Dejmsa, ni autori suprotstavljenog
stanovita nisu toliko jednostrani kao to se na prvi pogled ini.
I Ogbern insistira na bitnosti mentalnih sposobnosti i kulturnog
materijala, ali i treeg faktora, kojeg naziva socijalnim valuaci-
jama (str. 228). Drutvo moe/ne mora da ohrabruje izume. Oni
zavise od drutvenih sila i predstavljaju neku vrstu dinamikih
elja grupe. (str. 228) To su impulsi koji deluju na velikog ove-
ka i u ovom sluaju on je medijum kroz koji se te sile iskazuju.
Problem velikog oveka bitan je i za razmatranje umetnosti i
religije, to Ogbern i naglaava.
Tekst Ogberna i Doroti Tomas ostavio je veliki uticaj na
Mertona i Barbera, ija pozivanja na ovaj rad su veoma esta. Bar-
ber poput Mertona smatra da [n]auno otkrie nije misteriozni
ishod neobjanjivog individualnog genija. (1952/1962: 252) Ono

232
zavisi od odreenih drutvenih procesa u kojima i individue, ali i
drutvo, imaju veoma vanu ulogu. Barber uobiajenu distinkciju
izuma, kao neke maine ili fizike stvari, i otkria, kao novog sku-
pa ideja, smatra neprihvatljivom, jer novi skup ideja stoji u osnovi
i izuma i otkria. Zato on ova dva termina smatra analitiki istim i
koristi ih naizmenino1. Poput Mertona, i on odbacuje ekstremna
tumaenja procesa otkria, jer kulturno naslee samo ini izum
moguim, a ne neizbenim. Drutveni uticaji nauke postavili su
ograniene alternative za individue, ali one su ipak alternative, a
ne predeterminisane staze. (str. 270)2
Malo je bilo sistematskih istraivanja o tome kako se
zaista odvijaju procesi istraivanja i otkria, jer nain na koji na-
unici govore o svojim otkriima esto zamagljuje veoma vane
aspekte ovog procesa. To je zato to su odreene norme instituci-
onalizovane u njihovoj profesionalnoj zajednici, zbog ega se od
naunika oekuje da najvie govore o logikoj strukturi metoda
koje su koristili i idejama na koje su nailazili tokom istraivanja,
a koje imaju veze sa konceptualnim okvirom relevantne naune
specijalnosti (Barber and Fox 1958). Sve ostale osobenosti ovog
procesa najee se smatraju sluajnim. Zato se od naunika
oekuje da ne govori o irelevantnim socijalnim i psiholokim
aspektima istraivakog procesa i tu praksu objanjavanja nau-
nog istraivanja moemo nazvati retrospektivnom falsifikaci-
jom (str. 128). Naunici biraju samo one komponente stvarnog

1
Ogbern (Ogburn 1928: 2627; vidi i 1929) je proces izuma podelio
na etiri dela: (1) poreklo ideje, (2) pokuaj da se ona formulie, ali na nain
na koji ju je mogue verifikovati, (3) naunu verifikaciju ili test i (4) razvoj
praktine i komercijalne upotrebe.
2
Jedna novija studija (Diamond 1997) moe da poslui za proirenje
rasprave o velikom oveku. Ako se ljudska istorija posmatra makroskopski,
u jednom irem evolucionom kontekstu, psiholoka obdarenost i socijalno
okruenje postaju nezadovoljavajue kategorije za raspravu o ljudskoj inge-
nioznosti. Mora se uzeti u obzir i prirodno okruenje koje je svojim osobeno-
stima nametalo oveku potrebu da ga savlada. Tako su, recimo, veoma bitne i
geografske osobenosti nekih regiona koji su zahvaljujui toj prirodnoj injenici
imali olakane okolnosti za bru kulturnu evoluciju. Teko da je veliki ovek
mogao to da postane tokom istorije u okolnostima gde je gustina naseljenosti
bila izuzetno mala i gde je protok informacija bio otean geografskim uslovima.
Meutim, situacija je drugaija ako govorimo o savremenoj nauci.

233
istraivakog procesa koje imaju primarnu funkciju, a preutkuju
ono to se moe otkriti u njihovim memoarima i neformalnim
meusobnim razgovorima. Takva selekcija izobliuje, a u izve-
snom smislu i falsifikuje ono to se zaista dogaalo tokom samog
procesa istraivanja.
Metanaune analize nauke ne mogu biti kompletne bez
psihologije, naroito kognitivne i socijalne. Zato ni sociologija
nauke ne sme da zapostavlja rezultate psihologije nauke, odno-
sno psihologije naunika. Teorije (npr. Roe 1961) koje tvrde da
se drutveni naunici razlikuju od prirodnih u pogledu linosti i
motivacija su netane, a psihologija naunika ne moe ostati na
pukom teorijskom i spekulativnom nivou. Ona moe da pojasni
mnoge osobenosti naunika, jer se nauka ne moe razmatrati bez
obraanja panje na subjektivnost ljudi koji je upranjavaju.
Kada naunik doe do neke hipoteze on je doslovno
emocionalno vezan za nju. Ona je njegova kreacija kao to je
umetniko delo kreacija umetnika, s tim to je naunik u daleko
teoj poziciji jer e njegova hipoteza na kraju biti ili odbaena ili
prihvaena, i podaci koji je eventualno potkrepljuju ili obaraju
jesu deo javnog domena, to kritika umetnosti (nikad) nije. Jedini
nain da naunik bude siguran da e dobiti priznanje jeste da obja-
vi rad, odnosno da ga predstavi naunoj javnosti. Zato je pravo
na vlasnitvo u nauci ogranieno. Objavljivanje rada oznaava
gubitak ekskluzivnih prava na njega (vidi Zuckerman 1988a).
Naunici verovatno nisu ni svesni svojih linih vezivanja
za sopstveni rad, tako da veliki broj njih veruje u mit o imperso-
nalnoj objektivnosti. (Roe 1961: 457) Problem sa intelektualnim
stvaralatvom jeste u tome to je ono intimno, veoma lino i to
se odvija i na podsvesnom nivou, to u znatnoj meri oteava
njegovo izuavanje. Najverovatnije je da na poetnim stadijumima
miljenje i ne mora da bude logiki validno, ve prelogiko. U
pitanju je nasumino miljenje, ali koje je ciljno usmereno i veoma
teko za kontrolisanje.
Inteligencija i nauna kreativnost nisu identini pojmovi,
iako inteligencija igra (veoma vanu) ulogu u procesu naune
kreativnosti. Malo toga se zna o psihologiji stvaranja, odnosno o
psihologiji kreativnosti i stvaralatva, gde se moe uvrstiti i nauni

234
rad, kao jedan specifian oblik1. Mahoni (Mahoney 1979) navodi
kolski primer karakterizacije naunika, gde linost naunika na-
vodno sadri u sebi: (1) objektivnost i emocionalnu neutralnost;
(2) racionalnost (koja je evidentirana superiornim intelektualnim
sposobnostima); (3) otvorenost (spremnost da se menja miljenje u
skladu sa raspoloivim dokazima); (4) superiornu inteligenciju; (5)
integritet pri sakupljanju i tumaenju podataka; (6) komunalnost
(otvoreno i kooperativno deljenje znanja). Zakljuak njegove ana-
lize je da ovih est osobenosti ne vae za sve naunike, jer oni nisu
nikakvi posebni ljudi (osim moda u nekim domenima intelekta)
u smislu da se njihova linost znatno razlikuje od linosti neke
druge grupe ljudi (vidi i Goodenough 1993). Razlika izmeu
naunika i drugih nije u radu ljudskog uma, ve u nainu borbe
sa nesavrenostima ljudskog uma. (Ben-David 1973: 450)
Najradikalnije stanovite o kreativnosti moemo nai kod
Fajerabenda (Feyerabend 1987) koji insistira na tome da kulturi
nije potrebna individualna kreativnost i da je shvatanje o potrebi
kreativnosti apsurdno i opasno. Navodno, i najracionalnije shvata-
nje sveta moe da funkcionie samo kada se kombinuje sa najira-
cionalnijim dogaajima i zbog toga je kreativnost za njega opasni
mit. Veliko otkrie zaista ne mora da bude produkt kreativnosti,
jer postoje otkria koja su sluajnosti, ali preterano je rei da ona
nije ni potrebna.
Postoje dva glavna pristupa izuavanju kreativnog rada
(Gruber 1981; Holmes 1981). Jedan naglaava tzv. Aha Erlebnis,
a drugi naglaava procesualnost nastanka ideja, gde je kreativno
miljenje proces, a ne dogaaj. Ove ideje ne moraju nuno da budu
suprotstavljene i/ili iskljuive. Prema popularnim koncepcijama
naunog otkria puno panje se posveuje eureka iskustvu. Zato
Gruber (1981) govori o tri B koja su navodno veoma bitna za
kreativnost: kupanje (bath), krevet (bed) i autobus (bus).
Ovi doivljaji uglavnom su opisivani kao veoma retki, nagli, kao
da nemaju nikakvu unutranju strukturu, i predstavljani su kao
1
Ziman umesto kreativnosti predlae da se analizira imaginacija,
kao sposobnost da se konstruiu novi obrasci i kombinacije ideja. Pored ima-
ginacije, (dobar) naunik mora da poseduje i kritiki smisao i uenost, jer se
moderni naunik ne raa, on se stvara (1968: 81).

235
neka vrsta singulariteta ili naglog raskida sa prolou. Adekvatan
opis aha-doivljaja morao bi u sebi da sadri frekventnost, brzinu i
trajanje, a to onda prestaje da bude trenutak, ve postaje proces.
Moda najpoznatiji primer aha-doivljaja, Arhimedovo
otkrie, pisano je tri veka kasnije od strane Vitruvija. Danas zna-
mo i da je pria o Njutnu i jabuci apokrifna. Mi o otkriima naj-
ee saznajemo od samih istraivaa koji kontekst otkria obino
belee posle izvesnog vremena. Problemi sa ovim objanjenjima
su brojni, a mnogi su isto psiholoke prirode. Povodom aha-do-
ivljaja i transformacije seanja bitan je proces teleskopiranja,
gde se kompleksan dogaaj u vremenu saima u jednu taku
(Gruber 1981). Na ovaj nain javlja se dvostruka teta, jer nestaje
vremenska struktura otkria, a istovremeno se gube iz vida brojni
odnosi sa drugim bitnim procesima, od kojih ne moraju svi da
budu psiholoke prirode. Njutnova annus mirabilis je isto jedna
vrsta mita, iako nam dolazi od samog Njutna. Postoje dokazi da
je on zaista zapoeo rad na optici, mehanici i gravitaciji, kako je
i sam to opisao, ali ta postignua nisu zavrena onako kako je on
to kasnije mislio da je bio sluaj (vidi Westfall 1980).
Nije sporno da su aha-iskustva esta, ali ona imaju tem-
poralnu i konceptualnu strukturu i ne predstavljaju neki radikalan
prekid sa prolim razmiljanjima, jer su epizode stvaranja naj-
ee kompleksni intelektualni procesi. S druge strane, poznato
je da ljudi pojednostavljuju svoja seanja i organizuju ih u vee
celine. O mikrogenezi naunog miljenja jo uvek je poznato malo
toga, ali dovoljno se zna da bi se mogla odbaciti bukvalna tanost
eureka principa.
Kun (Kuhn 1962) zapaa da su dugo vremena naunici i
istoriari nauke proces otkria razmatrali kao singularni dogaaj,
koji iako ima preduslove i posledice, nema internu strukturu. On
smatra da za mnoga nauna otkria, a naroito ona najvanija i
najinteresantnija, nije prikladno postaviti pitanja gde ili kada.
Otkria najee poinju eksperimentalnim ili opservacionim iz-
dvajanjem anomalije koja se ogleda u neuspehu prirode da bude
u skladu sa naim oekivanjima. Tada period normalne nauke
biva naruen i stvaraju se preduslovi za naunu revoluciju (Kuhn
1962/1970).

236
 to se tie naune kreativnosti, mogui nain za njenu
ocenu je preko strukturalne analize naunog rada (Dirk 1999).
Nauni rad se najee sastoji iz hipoteze, metoda i rezultata, koji
su u literaturi ili ve poznati ili nepoznati. Na taj nain nauna
originalnost moe da se definie kao permutacija novih i starih
informacija i tako se dobija osam tipova originalnosti kada su svi
elementi od ranije poznati, pa sve do situacije kada su svi elementi
novi1. Problem je u tome to je u nauci jedan od mehanizama
za ocenu tueg rada proces recenziranja od strane savremenika,
a nauna novina ne moe da ima savremenike, tako da se vrlo
lako moe dogoditi da neka novina bude odbaena jer moe da
bude suprotstavljena (u manjoj ili veoj meri) ve uspostavljenim
kanonima neke discipline (vidi Polanyi 1963).
U nauci postoje mnoge teorije kreativnosti, ali nijedna jo
uvek nije samodovoljna i u potpunosti zadovoljavajua. Pomenu-
emo samo neke, ali bez ocenjivanja njihove adekvatnosti, jer tako
neto zahteva daleko temeljniji prikaz i analizu.
Veoma interesantan pokuaj potie od primene darvini-
stike teorije na problem kreativnosti. Evolucija znanja moe da se
predstavi kao proces zasnovan na generisanju varijacija koje proi-
zvodi ljudski um, ali pitanje na koje je potrebno dati odgovor jeste
na koji nain on stvara te varijacije. Donald Kembel (Campbell
1960) je ponudio odgovor u vidu procesa (slepe) varijacije i (selek-
tivne) retencije. Darvinistika perspektiva kreativnosti (Simonton
1999) ukljuuje produkciju odreenih entiteta koji su istovreme-
no originalni i adaptivni. Na ovaj nain i bioloka evolucija jeste
kreativan proces. Kreativna individua proizvodi originalne ideje
koje podleu kognitivnim i sociokulturnim selekcionim procesi-
ma, gde dolazi do retencije ideja na osnovu odreenih kriterijuma
(npr. korisnosti, istine ili lepote). Originalna ideja je tako ideja koja
poseduje malu a priori verovatnou, to samo ukazuje na to da
neke ideje moraju da nastanu tokom procesa selekcije.
Sternberg (npr. Sternberg and Lubart 1992) je u svojim
radovima ponudio investicionu teoriju kreativnosti, smatrajui da
1
Struktura rada u kojem je sve od ranije poznato (i hipoteza i metod
i rezultati) bi izgledala P-P-P, a struktura rada gde je sve novo N-N-N. Per-
mutacijama se dolazi do osam tipova originalnosti.

237
se najvei kreativni doprinosi mogu ostvariti u oblastima (ili sa
idejama) koje se u datom vremenu ne cene. Po ovom modelu krea-
tivnost sadri est komponenti: inteligenciju, znanje, stil miljenja,
linost, motivaciju i kontekst okruenja. On razmatra i kognitivne
i nekognitivne varijable.
Ajsenk (Eysenck 1993) razlikuje (a) kreativnost (ili
originalnost) kao dispoziciono obeleje ili kognitivni stil koji je
normalno distribuiran u populaciji i koji je opti u svojoj primen-
ljivosti i (b) kreativnost definisanu preko izuzetnog postignua,
koje se procenjuje preko naunog ili umetnikog rada, koji ima
distribuciju u obliku J-krive i koja je visoko specifina u svojoj
primeni.
Sajmon (Simon 1983) kao karakteristike kreativnog
miljenja navodi: (1) spremnost da se prihvate nejasno defini-
sani problemi i da se postepeno strukturiraju; (2) kontinuiranu
preokupaciju problemima tokom znatnih vremenskih perioda;
(3) ekstenzivno pozadinsko znanje iz relevantnih i potencijalno
relevantnih oblasti. Ovim se negira romantiarsko shvatanje
otkria sa uvidima, intuicijom i kreativnim momentima
(str. 4570).
Kolins (Collins 1987, vidi i 1998) nudi socioloku teoriju
intelektualne kreativnosti koja sadri mikro i makro aspekte: (1)
individua sa sobom nosi kulturni kapital, tj. skup ideja koje je
stekla iz prethodnih interakcija; (2) sve individue nose sa sobom
odreenu emocionalnu energiju koju su stekli iz prethodnih
interakcija (u pitanju su entuzijazam, poverenje i asertivnost ili
pasivnost, depresivnost i povuenost); (3) individua nosi sa sobom
oseaj sopstvenih trinih prilika. Ovo je percepcija, zasnovana
pre svega na iskustvima iz skorije prolosti. U pitanju je procena
o tome sa kojim osobama se moe stupati u interakcije i koji je
odnos moi i statusa u odnosu na druge. Za intelektualnu inova-
tivnost veoma je bitan kulturni kapital koji ne nastaje u izolaciji,
ve u mreama interakcije sa drugim individuama, to je vaan
momenat Kolinsove teorije.
Jedna esto zapostavljena komponenta stvarnog procesa
naunog otkria, koja se izostavlja ili skriva u naunim izvetajima
o procesu otkria, jeste element nepredvidivog razvoja ili sluajne

238
sree, o emu je prvi govorio Merton (1945: 469n18, 1948a) preko
pojma sluajnog otkria1. Sluajnost i srea u nauci su bitni
koliko i pripremljenost pre istraivanja, ali je o toj komponenti
veoma malo pisano (rad Barber and Fox 1958 detaljno opisuje
ovaj proces).
Merton (1948a: 506) je govorio o serendipity obrascu,
tj. obrascu sluajnog otkria, da se on odnosi na relativno esto
iskustvo posmatranja nepredvienih, anomalnih i strategijskih
podataka koji postaju osnova za formulisanje nove teorije ili za
irenje postojee teorije. Podatak je nepredvien jer je istraivanje
usmereno ka testiranju jedne hipoteze, a rezultat se odnosi (i) na
neke druge teorije. Anomalija se odnosi na to da su posmatranja
ili rezultati inkonzistentni sa preovladavajuom teorijom ili po-
stojeim injenicama. U oba sluaja inkonzistentnost moe da
stimulie dalje istraivanje. Neoekivana injenica je strategijska
ako ima uticaja na optu teoriju, a od teoretiara zavisi da li je u
stanju da detektuje univerzalno u partikularnom.
Obrazac sluajnog otkria ima daleko vei znaaj nego
to se to ini na prvi pogled. On moe da se proiri i na temu
standardnog naunog rada i obliterovanih naunih sluajnih
otkria (Merton 2004). Sutinu ovih problema Merton je saeo

1
Merton (1945: 469n18) pojam serendipity objanjava kao kom-
ponentu istraivanja, tj. otkrie validnih rezultata do kojih se dolo sluajno,
nenameravano. Ovu temu on je prvi put naeo radom o nepredvidivim i
neoekivanim posledicama drutvene akcije (Merton 1936). Re serendipity
u engleskom jeziku ima veoma interesantnu istoriju, kojom se Merton sa Elinor
Barber pozabavio pre pola veka, 1958. godine. U pitanju je zajednika knjiga
koja nije objavljena na engleskom sve do 2004. godine, nakon smrti oba autora.
Elinor Barber je preminula 1999. godine, dok je Merton doiveo da vidi izdanje
knjige na italijanskom (Merton and Barber 1958/2004). U pogovoru knjige
Merton (2004) navodi i srpskohrvatski prevod rei serendipity: sposobnost
srenih otkrivanja sluajem i sposobnost sretnog sluajnog otkrivanja (str.
254). Termin serendipity skovao je Horas Volpol 1754. godine, a insipiracija
mu je bila bajka The three princes of Serendip. Serendip je staro ime za
Cejlon, tj. ri Lanku. Ovaj pojam najlake je definisati opisno, kao dolazak
do srenih i neoekivanih sluajnih otkria ili kao potragu za jednom stvari
i pronalazak druge. Najpoznatiji istorijski primeri ovakvih otkria jesu: Ko-
lumbova, Keplerova, Plankova, Hercova, Rendgenova, Bekerelova i dr. (vidi
Barber and Fox 1958; Merton and Barber 1958/2004; Kantorovich and Neeman
1989).

239
u jednoj reenici: Ukratko, publika zahteva dobro formulisan
argument koji retrospektivno namee logiku formu o romansi
istraivanja. (str. 270) Piter Medavar je u jednom svom govoru
pod nazivom Is the scientific paper a fraud? (Medawar 1963)
kritikovao standardni nauni rad, a pod tim se obino pretpo-
stavlja da je nauno otkrie induktivan proces.
[N]e mislim, naravno, na to da nauni rad po-
greno predstavlja injenice, i ne mislim da su in-
terpretacije koje ete nai u naunom radu netane
ili namerno pogrene. Mislim da nauni rad moe da
bude prevara jer pogreno predstavlja procese milje-
nja koji prate ili dovode do nastanka rezultata koji je
opisan u radu. To je pitanje i odmah u rei da je moj
odgovor da. Nauni rad u svojoj ortodoksnoj formi
otelotvoruje totalno pogrenu koncepciju, ak i trave-
stiju, prirode naune misli.
Riard Fajnmen (Feynman 1966) je na slian nain izneo
svoju kritiku. U svom predavanju povodom Nobelove nagrade
Fajnmen istie kako naunici prikrivaju stvarne procese koji se
odvijaju tokom otkria i svoje predavanje je iskoristio da istakne
pravi proces otkria (naglaavajui da mu to nigde ne bi bilo do-
zvoljeno da objavi).
Rad u kojem je prvi put objavljeno otkrie DNK sadri
oko 900 rei (Watson and Crick 1953) i predstavlja verovatno
najpoznatiji primer standardnog naunog rada i obliterovanih
naunih sluajnih otkria. U radu se ne govori o procesu otkria,
ali znaajno je to to su se kasnije pojavile dve verzije utrkivanja
za otkrie DNK, i od strane Votsona i od strane Krika (Watson
1968/2001; Crick 1988), koje daju realniju sliku (o tekstualnom
ubeivanju preko naunog rada prilikom naunih kontroverzi vidi
npr. Yearley 1981b).
Radikalne naune promene obino su zapoete preko
aktivnosti reavanja problema unutar normalne nauke (Kuhn
1962/1970). Aktivnost kojom se reava jedan problem dovodi do
nepredvienih rezultata. Iako se ovakva otkria javljaju najee
u okviru normalne nauke, ona mogu da dovedu do procesa naune
revolucije. Slepo otkrie je nuan uslov naune revolucije, jer su

240
naunici najee zarobljeni unutar preovladavajue paradigme
i retko kada namerno pokuavaju da preu njene granice (Kanto-
rovich and Neeman 1989).
Naunik teko moe da bude emocionalno neutralan u
svom radu, to je reeno. Zato je sasvim uobiajeno da postoji
otpor prema izmeni ve usvojenih teorija ili teorijskih stanovita,
to ne znai da je konverzija stanovita nemogua ili da je uvek
ispunjena iracionalnim elementima. Otvorenost, u smislu prihva-
tanja novih dokaza i ideja osporena je mnogo puta u literaturi, pre
svega od strane Koena (Cohen 1952), Barbera (1961) i Kuna (Kuhn
1962/1970)1. Psiholoke komponente ovog procesa bie obraene
kod razmatranja Plankovog principa.
Kada je Barber (1961) pisao svoj, danas klasini tekst iz
sociologije nauke, nije bilo puno radova koji su se bavili tematikom
opiranja naunika novim otkriima (rad koji se kasnije bavio ovim
problemom je Duncan 1974). On zamera dotadanjim usputnim
pokuajima da se objasni otpor prema novim otkriima to su bili
isuvie inkluzivni i nejasni. Odgovori na otpor koji se pozivaju
na injenicu da su naunici ipak ljudska bia koja gree, da je
problem otpora u Zeitgeist-u, ljudskoj prirodi, nedostatku
progresivnog duha, strahu od novih stvari, klimi miljenja
itd. za njega nisu validni.
Pojam Zeitgeist je prvi verovatno upotrebio Gete 1827.
godine, ali ga je ograniio na nesvesne, pritajene i implicitne efek-
te klime miljenja, jer je smatrao da su obrazovanje i ubeivanje
neefikasni naini za promenu miljenja. Kasnije je bilo raznih
mistinih tumaenja Zeitgeist-a, kao neke superorganske due, be-
smrtne svesti koja tokom istorije sazreva i ispunjava svest ljudi itd.
Boring (1955) ga shvata kao skup totalne socijalne interakcije
(str. 102) koja je uobiajena za odreeni period i odreeno vreme.
U ovom smislu Zeitgeist ima dvojaku ulogu, jer moe da ide u
prilog razvoju naunog znanja, ali moe i da ga koi. Problem je
u tome to najee ovaj pojam ne objanjava nita. Ova holistika
teorija ne nudi nikakve kauzalne mehanizme preko kojih bi se

1
Dejvid Ed (Edge 1996b: 728729n1) navodi da su Kunova
neposredna inspiracija povodom ovog problema bili Barber i Koen.

241
individualna interesovanja i verovanja mogla objasniti. Ipak, ne
treba smetnuti sa uma da kreativnost moe da se javi samo uz
socijalne stimulanse (Boring 1963)1.
Adekvatnije je drugaije objanjenje, koje probleme u
nauci deli na intrinzine (koji su od interesa za naunike, tehno-
loge i medicinare) i ekstrinzine (koji naglaavaju odnos nauke,
tehnologije i medicine sa drugim drutvenim institucijama i i-
rom kulturom) (Blanpied 1974). U intrinzine kategorije spada i
pitanje vrednosti koje su inherentne nauci. Slika o nauniku koji
iskljuivo traga za istinom konzistentna je sa (netano shvaenom)
tradicionalnom ekskluzivnou naune zajednice.
Potpuno objanjenje mora da inkorporira i psiholoku
dimenziju, tj. faktor odreene linosti, jer su razni autori pomi-
njali i otpor naunika promeni miljenja. Ali, isto tako, nune
su i kulturne i socijalne dimenzije, tj. zajedniki obrasci idejnih
sistema i obrazaca socijalne interakcije koji takoe doprinose
otporu. Barber (1961) razmatra prvenstveno kulturne i socijalne
faktore. U pitanju su: osnovni koncepti nekih naunih disciplina
koji se mogu menjati novim otkriima, metodoloke koncepcije
odreenih naunika, religijske ideje, profesionalni ugled (status)
onog koji dolazi do otkria, obrasci specijalizacije koji preovlada-
vaju u nauci u datom vremenu i nauna drutva, kole i stariji
naunici koji se opiru drugaijim koncepcijama.
Koen (Cohen 1952) je govorio o ortodoksiji u nauci. Re
ortodoksija nije uobiajena u raspravama o nauci zbog svoje
konotacije koja je naizgled antitetina duhu nauke i slobodnom
istraivanju. Pitanje je koliko (i da li) ima naunika koji su zado-
voljni objavljivanjima novih teorija koje se kose sa njihovim nau-

1
Umesto Zeitgeist-a ili sveukupne klime miljenja, koji je prilino
nejasan pojam za objanjenje intelektualnih kauzalnih odnosa, u nekim anali-
zama nudi se alternativa u vidu izo-emocionalne linije (Feuer 1971a, b) koja se
sastoji od izo-emocionalnih teorija ili ideja. [N]eka ideja je izo-emocionalna
sa drugom ili sa bilo kojom kulturnom manifestacijom kada je ekspresija, re-
fleksija, ishod ili projekcija iste vrste emocije. Kada dati deo intelektualne
klase osea da je pod uticajem zajednike osnovne emocije, on u ovom smislu
postaje intelektualna zajednica, a njeni intelektualni proizvodi koji izraavaju
zajedniku emocionalnu osnovu donoenja odluke konstituiu izo-emocionalnu
liniju. (str. 315)

242
nim ubeenjima, bez obzira na ljubav prema istini. Naunici nisu
drugaiji ljudi od ostatka populacije i pre naputanja teorije oni se
slue svim dostupnim i poznatim intelektualnim mehanizmima
kako bi spasili staru doktrinu, ortodoksiju, odnosno paradigmu.
Ove procese Koen naziva inercijama uma (str. 506) koje
se javljaju kada kroz istoriju nauke tragamo za genezom, dise-
minacijom, prihvatanjem i odbijanjem ili revizijom neke naune
ideje. Drugi naziv za ovu pojavu mogao bi da bude tradiciona-
lizam. Moemo govoriti o internim i eksternim ortodoksijama,
gde se interne odnose na one koje potiu iz same nauke, a eksterne
na one koje potiu od spoljanjih uticaja, poput lisenkoizma. Na
prvi pogled moe se initi da ortodoksija spreava bri napredak
nauke, ali ona zapravo omoguava sigurniji napredak, jer deluje
kao neka vrsta selektivnog kriterijuma koji mora biti zadovoljen.
Ortodoksija predstavlja prepreku za svaku novu naunu ideju.
(str. 509) Poput Koena, i Prajs (Price 1963) otpore u nauci smatra
funkcionalnim mehanizmima konzervativizma nauke. Meutim,
u nauci se promene teorija i paradigmi de facto dogaaju i Kun
(Kuhn 1962/1970) objanjava da se one odvijaju kao vrsta konver-
zije. Zato Riards (Richards 1987) njegovu teoriju razmatra kao
getalt teoriju. Promena paradigme je promena pogleda na svet
naunika koji ga vie ne vidi istim oima1.

1
O ovom problemu verovatno najpoznatiji radovi pripadaju Hortonu
koji je pisao o afrikoj konverziji, koja se tie konverzije od tradicionalnih ka
svetskim religijama (Horton 1971). Islam se u zemlji Joruba (u najveoj meri
obuhvata deo Nigerije) pojavio sredinom 18. veka, a hrianstvo sredinom 19.
veka. Islam su doneli ueni ljudi i trgovci sa severa, a hrianstvo misionari
koji su dolazili sa obale. Nekoliko decenija hrianstvo je bilo ogranieno na
povratnike iz Sijera Leonea i na nekolicinu ljudi koji su iveli van svojih rod-
nih gradova. Meutim, u 20. veku Evropljani su postali simbol moi, a samo
hrianstvo poelo je da se shvata kao deo veeg poretka koji je ukljuivao
zapadnjako obrazovanje, kolonijalnu administraciju, trgovinu i industriju.
Tako se stvarala povoljna klima za konverziju (str. 86).
Afrika kosmologija je uglavnom sadrala manje duhove i jedno
vrhunsko bie. Ovi manji duhovi bitni su za dogaaje i procese mikrokosmosa
lokalne zajednice i njenog okruenja, dok je vrhunsko bie zauzeto dogaajima
i procesima u makrokosmosu, tj. u svetu kao celini. Poto je mikrokosmos deo
makrokosmosa, manji duhovi su ili manifestacije vrhovnog bia ili entiteti koji
svoje moi crpe od njega.
U vreme rapidnih drutvenih promena Afrikanci su shvatili da je

243
 Kao to se moe videti, pomenuti autori nisu dovodili u
pitanje snagu naunih dokaza pri promeni stanovita, tj. konverzi-
ji. Ova teza se javlja sa konstruktivistima. Kada budemo govorili o
Plankovom principu, jednoj od velikih zabluda sociologije i filozo-
fije nauke, videemo da promena stanovita na osnovu dostupnih
uverljivih dokaza i nije tako retka u nauci, naroito ako se govori o
najveim umovima nauke. Pitanje koje bi bilo izuzetno interesan-
tno istraiti (nije nam poznat tekst koji se direktno time bavi) jeste
da li postoji razlika izmeu otpora promeni stanovita kod najve-
ih naunika i onih osrednjih. U literaturi ima naznaka o ovom
problemu (Kim 1994a), ali intuitivno razmiljanje nudi jednako
plauzibilne teze koje bi ile u korist i jednoj i drugoj hipotezi. Ako
je Lotkin zakon taan, najvei nauni progres potie od veoma
malog broja naunika koje moemo smatrati velikim i onda je
intuitivno oekivanje da e tvorac ideje pruati najvei otpor nje-
noj promeni. Isto tako, veliki naunik moe lako da se prilagodi
novoj paradigmi i da i u njoj postigne velike rezultate. S druge
strane, nita manje intuitivna nije hipoteza o tome da se osrednji
naunici plae promene ideje, jer zbog svoje osrednjosti imaju
strah od prilagoavanja novom intelektualnom okruenju i njihov
dotadanji rad gubi ak i na istorijskom znaaju, to nije sluaj
sa postignuima velikih naunika koji imaju osigurano mesto
u istoriji makar i zbog pogrene teorije. Pitanje je, zapravo, ije
investicije su vie ugroene naunim progresom.
Na kraju emo se osvrnuti na jedan autobiografski prikaz
i demonstraciju konzervativizma u nauci koji dolazi od Polanjija
(Polanyi 1963), koji se 1948. godine povukao iz svoje profesije

njihov tradicionalni pogled na svet postao neadekvatan metod objanjenja,

predikcije i kontrole. Kada su granice mikrokosmosa poele da se rue (npr.
inkorporiranjem afrikih drava u evropske imperije), makrokosmos je poeo
da vri uticaj na svakodnevni ivot i ljudi su doiveli duhovnu krizu. Jedino
ko je mogao da im pomogne da se snau u novoj situaciji bilo je glavno boan-
stvo. Zato su bili prinueni da prihvate zadovoljavajuu kosmologiju koju su
pronali u islamu i hrianstvu. Ipak, u samom procesu konverzije tradicionalna
kosmologija je igrala vanu ulogu. Ona je imala pomenutu strukturu i kako su
drutveni odnosi i granice svakodnevnog ivota bivali redefinisani, sve manje
panje je posveivano manjim duhovima, a glavno boanstvo je postalo domi-
nantno jer je pomagalo konvertitima da (makar prividno) razumeju, predvide i
kontroliu dogaaje (Horton 1975a, b).

244
(hemije) kako bi se posvetio filozofiji. Kao mladi hemiar on je
1914. godine napisao rad o adsorpciji koji je gotovo univerzalno
bio kritikovan kao netaan ili je bio ignorisan, jer je bio u su-
protnosti sa tada prihvaenim teorijama. Kako i sam priznaje,
Polanji verovatno nikad ne bi doao do teorije adsorpcije da je
kojim sluajem imao boljeg uvida u razvoj tadanje fizike1. Za
ovu naunu epizodu postoje i profesionalni razlozi koji se nalaze
u hemiji tog vremena, ali nas prvenstveno zanimaju filozofske
i socioloke implikacije ovog dogaaja, jer se nakon 25 godina
ispostavilo da je teorija tana.
U svakom trenutku u nauci mora da postoji pogled na
prirodu stvari (str. 1012) koji je zajedniki naunoj zajednici. Zato
Polanji tvrdi da je nauna zajednica postupila ispravno kada je
njegovu teoriju odbacila. Velika veina novih ideja koje se su-
protstavljaju ustaljenoj tradiciji u nauci ispostavi se kao malo ili
nimalo vredno. Prihvatanje svih novih ideja ugrozilo bi konsenzus
u nauci i time bi intelektualna struktura nauke postala haotina,
a standardi istraivanja bi postali ugroeni i neorganizovani. Za
nauku kao instituciju bolje je da odbaci ideju koja e se kasni-
je pokazati kao tana nego da prihvata sve nove ideje. Nauni
metod jeste i mora da bude ortodoksija koja doputa samo male
koliine devijantnosti. Za nauku kao instituciju nauni autoritet
je nezamenljiv. On ima funkciju da ouva konsenzus u nauci i da
preko svoje konzervativnosti ne doputa olako prihvatanje novih
teorija.

1
Verovatno kontraintuitivno deluje tvrdnja da neznanje ima svoje
drutvene funkcije, a kamoli da moe da ima pozitivne konsekvence. Ono moe
da se definie kao odsustvo empirijski validnog znanja. (Moore and Tumin
1949) Totalno znanje je totalitet svih znanja koja su idealno dostupna oveku
. . . a ne samo ono to se veruje da je dostupno unutar konteksta socijalne akcije.
(str. 788n4) Ali poto ono nije mogue, neznanje moramo posmatrati ne kao
pasivni ili disfunkcionalni uslov, ve kao aktivan i esto pozitivan element u
delujuim strukturama i odnosima.

245
 6. Ortegina hipoteza, Lotkin zakon i Plankov princip
[N]ova nauna istina ne trijumfuje preko
ubeivanja svojih protivnika i njihovog pro-
svetljenja, ve pre zato to njeni protivnici na
kraju umiru, a raste nova generacija koja je sa
njom upoznata. [Plank, prema Zuckerman and
Merton 1972/1973: 514]
Od svih drutvenih institucija nauka je jedna od najvie
stratifikovanih. Ono to je vrlo lako primetiti pri samo letiminom
pregledu naunih bibliografija jeste postojanje velike nejednakosti
u produktivnosti naunika. U pogledu produktivnosti, uticaja i
znaaja naunika postoje dve kompetitivne hipoteze Lotkin
zakon i Ortegina hipoteza. Pored njih, analiziraemo jo jednu
uvreenu teoriju, Plankov princip, koja se tie korelacije starosti
naunika i elje da se promeni miljenje o nekom vanom pro-
blemu.
U poznatoj analizi akumulativne prednosti, Alison i Stju-
art (Allison and Stewart 1974) polaze od Lotkinog rada iz 1926.
godine (The frequency distribution of scientific productivity),
gde je on napisao da se distribucija frekvencije naunika koji
objavljuju radove moe predstaviti na sledei nain: F(n)=k/n2. U
ovoj jednaini n predstavlja broj radova, F(n) je broj naunika koji
objavljuju n radove, a k je konstanta. Na osnovu ove i jo nekih
analiza koje e biti obraene naknadno (npr. Price 1963; Allison
et al. 1976) jasno se moe zakljuiti da manje od est procenata
naunika objavljuje oko pedeset posto od ukupno objavljenih
radova1.
Lotkin zakon je meu prvima formulisao Alfred Lotka,
iako je danas kao najpoznatiji predstavnik ostao Derek Prajs (Pri-
ce 1963, 1965, 1971, a za kritiku Prajsovih prorauna MacRoberts
and MacRoberts 1982). U proseku nauni rad sadri 15 referenci,
od toga se 12 odnosi na druge serijske publikacije, a ne na knjige,

1
Interesantno je razmotriti i okolnosti koje utiu na to da naunici
ne objavljuju radove. Jedan od faktora koji moe da ih obeshrabri jeste i loa
recepcija njihovih radova od strane savremenika (vidi Boice and Jones 1984).

246
teze i neobjavljene radove. Taj prosek nam pokazuje samo deo
celokupne slike, jer oko 10% radova uopte ne sadri reference.
Na prvi pogled veoma iznenaujue deluju i ostali Praj-
sovi rezultati, poput onog da u proseku svaki nauni rad koji je
objavljen biva citiran oko jedanput godinje. Svake godine oko
35% radova ne bude nikad citirano, a jo 49% bude citirano samo
jednom. To ostavlja ukupno oko 16% radova koji bivaju citirani
oko 3,2 puta godinje. Samo jedan procenat radova citira se vie
od est ili vie puta godinje (njihov prosek je zapravo 12 puta
godinje). Pored ovih podataka koji posredno idu u prilog Lot-
kinom zakonu jo jedan je veoma znaajan, koji govori o tome
da oko 10% svih radova umre, tj. ne bude nikada vie citirano
nakon prve godine po objavljivanju. Prema kriterijumu citiranosti
moe da se pravi razlika izmeu klasine i efemerne literature
(Price 1964, 1965).
Ono o emu malo ta znamo jeste korelacija broja puta
koliko je neki rad citiran i broja referenci koje on sadri. Ono
to znamo (zahvaljujui Prajsovim briljantnim analizama) je da
novi radovi najee citiraju veoma mali deo ukupne literature,
jer preteno citiraju novije radove. Ovu pojavu Prajs je nazvao
faktorom neposrednosti (Price 1965). U pitanju je fenomen zbog
kojeg se ini da su radovi stariji od desetak godina prevazieni
ili zastareli.
Jedni od prvih autora koji su empirijski testirali Orteginu
hipotezu (na polju fizike) bili su Stiven i Donatan Kol (Cole and
Cole 1972). Kako smo ve rekli, u skladu sa Orteginom hipote-
zom proseni naunici rade na manje vanim projektima i daju
manji doprinos nauci, ali bez tih malih otkria ne bi bio mogu ni
proboj velikih naunika. Koliko god ona intuitivno bila ubedljiva,
empirijska istraivanja je opovrgavaju.
Potrebno je samo istai da Kolovi ne ele da negiraju i-
njenicu da velika otkria zavise od malih, niti da velika stimuliu
mala. Oni insistiraju na tome da naunici koji doprinose nauci
malim otkriima u principu dolaze sa vrha naune zajednice.
Kunova normalna nauka za njih nije period u kojem rade pro-
seni naunici, ve elita. Kolovi zapravo istovremeno testiraju i
Lotkinu, tj. Prajsovu tezu da je nauka visoko stratifikovan sistem.

247
Prajs (Price 1963) nije govorio o tome u kolikoj meri elita zavisi
od ostatka naune populacije. Podaci jasno ukazuju na to da vr-
hunski naunici (i po svom radu i po radnom mestu na prestinim
univerzitetima) preteno citiraju naunike koji su isto pripadnici
elite. Za ovaj fenomen postoje razna objanjenja, kao na primer
da u viim krugovima postoji neki oseaj grupne pripadnosti ili
meusobnog potovanja, da najprestiniji univerziteti dobijaju
najvie sredstava itd. Ti prigovori ne stoje u svetlu empirijskih
dokaza, jer i fiziari iz niih slojeva najvie citiraju vrhunske
strunjake (S. Cole 1970).
Babuk i Bejts (Babchuk and Bates 1962) su istraivali
situaciju u drutvenim naukama i zakljuili da je ona jo gora.
Koristili su uzorak od 262 sociologa koji su stekli doktorat izme-
u 1945. i 1949. godine. Profesionalnog sociologa autori shvataju
kao pripadnika dve profesionalne zajednice: zajednice ljudi koji
poduavaju na univerzitetima i zajednice disciplinarnih specija-
lista. Uloge u ove dve zajednice su razliite. Oni koji objavljuju
tekstove u relevantnim asopisima pre e oseati kao da intimnije
pripadaju zajednici disciplinarnih specijalista, i obrnuto. No, jasno
je da doprinos nauci ne mora da se ogleda samo kroz kvantitet
objavljivanja. Jedan rad moe da izvri vie uticaja nego velika
koliina radova.
Nije dovoljno posmatrati objavljivanje, ve i uticaj objav-
ljenog rada. Tada disparitet postaje jo vei. Na ovaj nain dola-
zimo do podataka da u odreenim oblastima mali broj naunika
biva citiran. U okeanografiji se 2% naunika javlja u 65% svih
navoenja i citiranja. U psihologiji samo 10% od ukupnog broja
psihologa objavi po jedan rad godinje, a od tih 10% samo 10%
biva citirano (Hull 1988). Barbara Reskin (1977) je na uzorku od
238 hemiara koji su stekli doktorat izmeu 1955. i 1961. godi-
ne otkrila da 7,5% ovih hemiara nisu nita objavili tokom prve
decenije nakon sticanja doktorata, dok je 11% objavilo po jedan
rad. U svakoj godini oko 60% hemiara ne objavi nijedan rad, a
injenica je da je hemija nauka u kojoj razna istraivanja omogu-
avaju relativno lako pisanje radova. Moe se postaviti pitanje u
kojoj meri je citiranost adekvatan nain ispitivanja uticaja radova,
o emu e biti rei u sledeem poglavlju, ali isto tako treba imati

248
u vidu da danas neobjavljeni rad teko moe da izvri bilo kakav
uticaj. Zakljuak do kojeg su doli, pre svega sociolozi, jeste da je
nauka elitistika, a ne egalitaristika.
Odlika visoko stratifikovane institucije jeste da su mo
i resursi koncentrisani u rukama (relativno male) manjine. Dru-
tvenu mobilnost u nauci objanjavaju dve teorije. Prema jednoj, si-
stem stratifikacije u nauci funkcionie po strogo univerzalistikim
kriterijumima. Naunici koji objavljuju najvanije radove dobijaju
onoliko zasluga koliko zasluuju, dok oni iji rad nije znaajan
bivaju ignorisani. Prema drugoj teoriji nauku kontrolie elita sa
najboljih univerziteta. Rezultati brae Kol podravaju prvu teoriju,
tj. oni zakljuuju da kvalitet objavljenih radova utie na dobijanje
zasluga vie nego bilo koji drugi tip priznanja (Cole and Cole
1972), o emu je bilo rei kod rasprave o normi univerzalizma.
Zakljuak njihovog istraivanja jeste da rad relativno malog broja
fiziara postaje osnova za dalji razvoj discipline. Analiza takoe
govori da nema jednog naunika koji bi mogao da bude odgovoran
za razvoj neke nauke. To potvruju viestruka otkria na koja je
Merton (1961) skrenuo panju. Nastanak i/ili razvoj neke naune
discipline ne moe se posmatrati kao proces partenogeneze, gde
veliki ovek sve sam stvara, bez oslanjanja na savremenike i
prethodnike.
Sorokin i Merton (1935) su preko istraivanja arapske na-
uke zakljuili da postoji korelacija izmeu broja naunika i otkria
u nekom polju nauke. Merton je to pripisao injenici da najvei
naunici privlae manje talentovane sledbenike, i to u vreme kada
u drutvu postoji najvei interes za promovisanjem nauke. Tada je
broj otkria najvei. Prajs (Price 1963) se ne slae sa ovom teori-
jom, smatrajui da vana otkria nisu direktna funkcija ukupnog
broja naunika, jer je oko 10% naunika odgovorno za oko 90%
naunih radova.
Moemo da zakljuimo da su Prajs i Kolovi bili u pravu
po pitanju invalidnosti Ortegine hipoteze, ali ne i po pitanju posle-
dica za nauku. Oni su smatrali (suprotno Ben-Dejvidu i Mertonu)
da nauni napredak nije funkcija broja ljudi koji ulaze u nauku.
Empirijski podaci (Cole 1992) ovo opovrgavaju i podravaju im-
plicitne pretpostavke Mertona i Ben-Dejvida (Sorokin and Merton

249
1935; Ben-David 1971). Broj dobrih naunika ne raste sporijom
stopom od ukupnog broja naunika, to se suprotstavlja Prajsovim
zakljucima. Ni ranije implikacije Kolovih, da bi se broj naunika
mogao smanjiti, a da se time ne smanji stopa razvoja nauke ne
stoje. Kim (1994) je veoma jasno ukazao na znaaj prosenih
naunika, jer oni mogu da budu bitni makar kao artikulatori
paradigme.
Mnogi smatraju elitistiki karakter nauke intrinzino ne-
gativnim i propovedaju egalitaristiki model kao bolji. Meutim,
egalitarizam u drutvu ne podrazumeva egalitarizam institucija.
Ne moe se svim idejama pruiti isti tretman. Kognitivna pro-
mena u nauci nuno je elitistika. (Hull 1988: 361) Ublaavanje
visoke selektivnosti u nauci bilo bi kobno po nju samu, o emu
je bilo rei.
Treba rei neto i o Plankovom principu koji je u velikom
delu naune javnosti uvreen kao injenica. Ako je Plank bio u
potpunosti u pravu po pitanju naune promene, onda dokazi, argu-
menti i razum ne igraju neku veliku ulogu u naunoj promeni. U
teoretisanju se ovaj princip najee uzima zdravo za gotovo, bez
ikakvih empirijskih testova. Dodatnoj popularizaciji ovog prin-
cipa u velikoj meri doprineli su Barber (1961), Hagstrom (1965),
a naroito Kun (Kuhn 1962/1970), jer je njegov rad najuticajniji.
Barber (1961) je isticao da je starenje omnibus termin koji
pokriva razne socijalne i kulturne izvore otpora novim otkriima.
Ti izvori imaju veze sa pukom injenicom starosti, jer je vea
verovatnoa da e stariji naunik biti pripadnik neke kole, da
ve ima razna ubeenja koja je tee menjati, da ima odreene
standarde itd. Hagstrom (1965) je takoe svojom veoma uticajnom
knjigom iz sociologije nauke popularizovao ovu ideju. Njemu se
sasvim loginim uinilo objanjenje prema kojem mlai nau-
nici lake prihvataju nove ideje od starijih, jer su ovi drugi vie
posveeni svojim ranijim idejama. Mlai naunici su na poetku
karijere samo povrno vezani za neke ideje, jer se jaka posvee-
nost odreenim idejama javlja kada su one isprobane i kada postoji
uverenje u njihovu snagu. Tako Hagstrom veruje da drutvene po-
zicije mlaih naunika njih predisponiraju da prihvate inovacije.

250
 U poslednjih tridesetak godina vreno je nekoliko istra-
ivanja sa ciljem da se ispita tanost opservacije da jedna nauna
teorija umire samo onda kada umru i poslednji veliki naunici koji
je zagovaraju. Nakon takvih testova (Hull et al. 1978; Nitecki et
al. 1978; Diamond 1980; Messeri 1988; Levin et al. 1995) postaje
jasno da je u pitanju (bila) zabluda. Ovo su istraivanja iz oblasti
teorije evolucije, geologije i kliometrije koja pokazuju da manje
od 10% varijacija u prihvatanju teorije ima veze sa godinama,
odnosno sa starou naunika. Ubedljiv(ij)e korelacije nisu pro-
naene.
Meseri (Messeri 1988) je pisao o kontroverzi oko konti-
nentalnog pomeranja. Na poetku kontroverze (pre 1966. godine)
stariji naunici su lake prihvatali ovu teoriju od mlaih. Srednji
period kontroverzi, od 1966. do 1968. godine, ne pokazuje razlike
izmeu starijih i mlaih naunika. Meseri nudi objanjenje za ove
razlike na osnovu sledeeg kriterijuma. Ponaanje naunika pre
zavisi od njegovog poloaja nego od starosti (iako je verovatnije
da e stariji naunik biti na boljem poloaju u stratifikacijskom
sistemu nauke). Stariji naunici su bolje situirani i zato im je lake
da prihvate nekonvencionalna istraivanja i da brane kontroverzne
ideje.
Mnogi autori su Plankov princip prihvatali preko socijalne
osmoze. Ono to previaju jeste mogunost davanja alternativnog
objanjenja za razlike u prihvatanju novih teorija starijih i mlaih
naunika. Starost se pre moe dovesti u vezu sa, recimo, intere-
sima karijere, kao to je pokazao Meseri, a ne sa konceptualnom
inercijom koja bi bila psiholoka karakteristika starijih naunika.
Godine nisu operativni faktor u opiranju novim idejama. Ne radi
se toliko o opiranju novoj ideji, koliko o strahu od naputanja
svoje/stare ideje.
Barber, Hagstrom i Kun previaju jo jednu bitnu inje-
nicu, a to je da je sam Plank prekrio sopstveno pravilo1. Na
osnovu detaljnijih analiza Plankovog stanovita jasno je da je u
pitanju obiter dictum, a nikako pretenzija Planka da definitivno
1
Rad (Gernard and Reedy 1986) opisuje slinost i razlike izmeu
Kunovih i Plankovih shvatanja o filozofiji nauke, ali nije znaajan za pro-
blematiku Plankovog principa.

251
objasni ponaanje naunika (Blackmore 1978). Blekmor navodi
detalje iz Plankove biografije koji ukazuju na to da je i sam Plank,
kako bi formulisao svoju kvantnu teoriju 1900. godine, morao da
prihvati Bolcmanovu konstantu kojoj se protivio itavih dvadeset
godina, od svoje doktorske disertacije 1879. godine. Plank je pre-
mostio nesamerljivost paradigmi i priznao da nije bio u pravu
povodom Bolcmanovih radova.
Plank nije jedina velika figura koja je zaista bila uverena
dokazima da je suparnika teorija ispravna. Helmholc, Ostvald i
Hajzenberg su tokom ivota bivali ubeeni dokazima da promene
miljenje (Blackmore 1978). Plankov princip ne moe da vai za
ljude od visokog intelektualnog integriteta kojima je stalo do to
objektivnijeg razmatranja dokaza koji im nekad idu, ali ponekad
ne idu u korist. ak i oni naunici ije su socijalne i kognitivne
investicije ogromne bivaju najee ubeeni snagom dokaza. Ipak,
nije sporno da ima i obrnutih primera, kada neki naunici za ivota
nisu hteli da menjaju svoje (pogreno) miljenje. Meu poznatijim
primerima su stavovi Agasija prema Darvinu, Pristlija prema teo-
riji o kiseoniku ili Ajntajna prema kvantnoj mehanici.
Sa ovim problemom povezana je jo jedna Kunova za-
bluda, da revolucije u nauci zapoinju mladi naunici. Na prvi
pogled ova teza je zdravorazumska jer mladi naunici na po-
etku karijere nemaju velike investicije u svojoj karijeri i nisu pod
snanim uticajima nekih uvreenih teorija (Barber 1961; Kuhn
1962/1970; Hagstrom 1965). I alternativa nije manje odriva, da su
stariji naunici u stanju da ine velike doprinose u nauci, upravo
zbog ve svoje uspostavljene pozicije sa koje mogu da ine smele
izlete u nove teorije. Reenje je potrebno potraiti u empirijskim
podacima. Kun je zaista navodio primere mladih ljudi koji su
vrili revolucije, kao i Zakerman i Merton (Kuhn 1962/1970; Zuc-
kerman and Merton 1972/1973).
Kol (Cole 1979) se bavio produkcijom mlaih i starijih
naunika u poljima hemije, geologije, matematike, fizike, psiholo-
gije i sociologije. Zakljuio je da produktivnost gradualno raste do
45. godine, a da onda gradualno opada. Otkrio je i da su naunici
sa preko 60 godina produktivni koliko i oni ispod 35. Sutina je u
tome da godine nemaju presudni uticaj na stvaralatvo. Oni koji

252
stvaraju veoma bitne radove na poetku karijere to ine i kasnije.
Kolovo istraivanje tie se korelacije izmeu starosti i produkcije
koje nije u potpunosti nezavisno od korelacije izmeu starosti i
sklonosti prihvatanja neke ideje.
Ako bi Plankov princip bio taan, konsekvence po nauku
nisu beznaajne. Prvo, nauna politika i obrazovanje trebalo bi da
se promene, jer bi svaka nauna institucija elela da ima odreen
broj mladih ljudi ili bi ohrabrivala mlade ljude da se bave naukom.
Po ovom principu mladi ljudi igraju disproporcionalno veliku ulo-
gu u revolucionarnim naunim otkriima. Drugo, potvrda ove
hipoteze znaajno bi ojaala eksternalistika objanjenja nauke,
gde neepistemiki faktori determiniu tok naunog razvoja. U
izvesnoj meri ovo bi bila i dopuna Plankovom principu, jer re-
akcija starijih naunika na nova otkria ne bi imala toliko veze
sa epistemikim faktorima. Tree, ova hipoteza je znaajna iako
nije tana, jer je empirijskim putem stavljena taka na jo jednu
zabludu u izuavanju nauke (Wray 2003).

7. Komunikacija u nauci: nevidljivi koledi,

citatologija i nastanak naunih disciplina
U sutini, imam veoma ambivalentne
stavove prema Mertonu oveku i Mertonu
sociologu, i iako se Merton moe smatrati
mojim intelektualnim ocem, nisam se divio
Mertonu kao oveku. Oseao sam da je isuvie
naglaavao instrumentalne aspekte drutvenih
veza, a gotovo nimalo ekspresivne aspekte. [str.
830] Biti Mertonov student, iako intelektualno
veoma zahvalno, bilo je psiholoki teko. ta
god da sam napisao, a to je on itao, bilo mi
je vraano sa detaljnim komentarima gotovo
svi su bili kritiki . . . Iako su ovi komentari
nesumnjivo bili veoma korisni, pomaui nam
da poboljamo nae pisanje i ukazujui na gre-
ke u naoj logici, bili su od veoma male koristi
za krhki ego koji veina studenata ima. Neki
studenti to nisu mogli da izdre i bili su toliko
paralisani onim to je bog Merton mogao da
kae o njihovom radu da su prestajali da rade . . .

253
 Da biste uspeno radili sa Mertonom morali ste
da imate granitni ego. Na sreu, ja sam imao
takav ego. [S. Cole 2004: 833]
Danas ivi izmeu 80 i 90 procenata od svih naunika koji
su ikada iveli. Upravo zbog ove injenice i evidentnog naunog
progresa Derek Prajs smatra da moemo govoriti o velikoj nauci
i maloj nauci, gde je velika nauka relativno nova pojava (Price
1963; vidi i Crane 1971, koja govori o transnacionalnim mreama
osnovne nauke)1. Nakon 1660. godine dolazi do osnivanja nau-
nih drutava u modernoj tradiciji. Tada su uspostavljeni i prvi
asopisi, a naunici su poeli da piu radove umesto knjiga, koje
su do tada bile njihova jedina forma pisanja. Kada je Prajs objavio
svoju knjigu do tada je bilo osnovano oko 50000 asopisa, od kojih
je 30000 jo uvek izlazilo. To znai da je do tada bilo objavljeno
oko est miliona naunih radova. Uoljiv je i rast broja naunika,
koji je 1800. godine u Americi iznosio oko hiljadu, 1850. oko
10000, oko 100000 1900. godine, a polovinom prolog veka taj
broj bio je oko milion. Pukom analizom brojeva moemo da vidi-
mo postepeni prelazak male nauke u veliku nauku (Price 1963)2.
Poznato je na koji nain su se naune informacije irile
u Staroj Grkoj. Interesantna je promena metoda nakon difuzije
tampanja, kada su klasina nauna dela mogla daleko lake da
budu dostupna. Euklid je tampan 1482. godine u Veneciji, dok su
radovi Plinija, Hipokrata, Galena, Aristotela i dr. bili povremeno
tampani od 1469. godine (Andrade 1949). Prva velika nauna
dela koja su tampana, De Revolutionibus Orbium Coelestium od
Kopernika i De Humani Corporis Fabrica od Vesalija, pojavila
su se 1543. godine. Do 1660. godine tampanje knjiga ve je bilo

1
Dajana Krejn pravi razliku izmeu osnovne i primenjene nauke
(osnovna je ona koja se bavi problemima za ija reenja se smatra da nemaju
neposrednu praktinu primenu) i analizira internacionalni karakter nauke i
naine finansiranja, odnosno zavisnost od kulturnog okruenja (vidi i Price
1976a).
2
Znaaj Dereka Prajsa za sociologiju nauke gotovo da je nemogue
preceniti. Njegovi naukometrijski prorauni su najpoznatije numerike
deskripcije nauke koje se i danas esto koriste (vidi Mackay 1984; Griffith
1988).

254
uobiajeno. Ipak, privatna pisma jo uvek su bila omiljeni i uobi-
ajeni nain komunikacije.
Vremenom su naunici shvatili da su knjige postale nez-
godno sredstvo za objavljivanje eksperimenata. Isto je vailo i
za pisma, kada se radi o diseminaciji raznih otkria (Price 1963;
Porter 1964). U 17. veku glavni motiv za osnivanje prvih urnala
nije bio objavljivanje novih radova, ve saimanje novih publika-
cija i pisama kojih je bivalo previe da bi ih naunik mogao itati
i pratiti.
Nauni rad je dananji izgled dobio izmeu 1780. i 1790.
godine, a polovinom 19. veka javlja se moderni obrazac ekspli-
citnog navoenja referenci. Primarni motiv Prajs vidi u tienju
intelektualnog vlasnitva (Price 1963: 64, 68), jer je glavna svrha
objavljivanja radova (bila) u nadmetanju oko prioriteta, a ne u
objavljivanju novih informacija. Viestruka otkria samo su povod
za rasprave, a ne uzrok, odnosno osnova konflikta. Konflikte u na-
uci ne treba posmatrati psihologistiki kao da su odraz egoizma ili
nekih drugih linih osobina (iako ne treba zanemariti injenicu da
i line osobine mogu da doprinesu nainu rasprave oko prioriteta),
ve je potrebno shvatiti da je u pitanju naruavanje institucional-
nih normi intelektualnog vlasnitva (Merton 1957: 637).
asopis Journal des Savans prvi put je objavljen u
Parizu 1665. godine, 5. januara. Imao je 20 strana i sadrao je
deset lanaka, pisama i beleaka. U to vreme vre se i pripreme
za asopis Philosophical Transactions koji izlazi 6. marta iste
godine. Imao je 16 strana sa devet lanaka i spiskom vanih filo-
zofskih knjiga1. Tek 47. broj iz 1753. postaje oficijelna publikacija
Kraljevskog drutva. Prvi urednik bio je Henri Oldenburg, koji
je u poetku tampao asopis mimo Drutva, a bio je tadanji
sekretar (Porter 1964).
1
An accompt of the improvement of optick glasses, A spot in
one of the belts of Jupiter, The motion of the late comet predicted, An
experimental history of cold, An account of a very odd monstrous calf,
Of a peculiar lead-ore of Germany, and the use thereof, Of an Hungarian
Bolus, of the same effect with the Bolus Armenus, Of the New American
whale-fishing about the Bermudas, A narrative concerning the success of
pendulum-watches at sea for the longitudes, The Character, lately published
beyond the seas, of an eminent person, not long since dead at Tholouse, where
he was a councellor of Parliament.

255
 Izmeu 1665. i 1730. godine u Evropi je osnovano 330
asopisa (182 u Nemakoj, 51 u Velikoj Britaniji, 34 u Holandiji,
30 u Francuskoj, 23 u Italiji i po 5 u vajcarskoj i skandinavskim
zemljama). Interesantno je da je i u to vreme bilo kritika na raun
tolikog broja asopisa, tako da je poznato najmanje est asopisa
koji su tampali samo najbolje radove iz drugih asopisa. Ponuda
je nadmaila potranju i mnogi asopisi su izlazili tokom veoma
kratkog perioda. Ono to je moda danas interesantno jeste i-
njenica da je od 113 specijalizovanih asopisa koji su se pojavili
izmeu 1665. i 1730. godine svega 30 bilo posveeno prirodnim
naukama, a samo osam je pisano na latinskom. Njih osamnaest
bilo je opteg karaktera, jedanaest je bilo iz oblasti medicine, a
samo jedan je bio primarno posveen matematici i fizici (Barnes
1934).
Kao najranija nauna drutva esto se navode: Neapoli-
tan Secret Academy (1560), The Roman Academy of the Lynxes
(1603), Invisible College (1645), iz kojeg nastaje Royal Society
(1660) i Florentine Academy of Experimentation (1657). To sva-
kako nisu prava nauna drutva u dananjem smislu, jer je u njima
bilo prisutno mnogo diletantizma. Sva ova navedena udruenja
bila su pod patronatima plemia (Fielding 1934). Tako je Akade-
miju u Firenci sponzorisao Medii, Kraljevsko drutvo arls II, a
Francusku akademiju nauka Luj XIV. Sve do polovine 19. veka ve-
ina ljudi koji su se bavili naukom nisu bili naunici u dananjem
smislu. Stvaranje naunih profesija dovelo je do ubrzanja procesa
otkria u nauci, jer je profesionalizacija nauno istraivanje pre-
tvorila u monopol insajdera, tj. naunika (Ben-David 1960a).
asopisi i nauna drutva su institucije koje i danas
postoje u nauci i igraju veoma vanu ulogu1. Uporedo sa njima
razvijao se i sistem recenziranja. On se nije pojavio odjednom
i nije odmah postao integralni deo nauke. Zakerman i Merton
(Zuckerman and Merton 1971/1973) smatraju da je on evoluirao
kao reakcija na konkretne probleme naunog rada radi razvijanja
ciljeva naunog istraivanja i kao nusprodukt nastajue socijalne
organizacije naunika.
1
Porter (1964) navodi podatke i za Jugoslaviju iz 1963. godine, da je
postojalo izmeu 350 i 400 asopisa.

256
 Kao to je ve reeno, nauna drutva i akademije iz 17.
veka bile su krucijalne za razvoj naunih asopisa, ali razlika koja
se mora podvui jeste ona izmeu pukog tampanja i objavljiva-
nja (tj. publikovanja). U poetku su nauni radovi tampani bez
prethodne kompetentne evaluacije od strane eksperata. Poeci ove
prakse mogu se uoiti ve kod prva dva asopisa. Za uspostavlja-
nje sistema recenziranja bitna je drutvena organizacija asopisa
Philosophical Transactions. Glavnu odgovornost imao je Henri
Oldenburg koji ubrzo nakon uspostavljanja asopisa postaje ured-
nik kako bi asopis uopte mogao da opstane. Odbor Kraljevskog
drutva, koje je bilo sponzor asopisa, uskoro je postao veoma
zainteresovan za sudbinu urnala i javila se elja za kontrolom
njegovog sadraja. Te adaptivne odluke koje su bile odgovor na
odreene probleme predstavljaju osnovu sistema recenziranja.
Prvi problem bila je nabavka dovoljno kvalitetnog ma-
terijala za tampanje, jer se u to vreme mali broj ljudi ozbiljno
bavio naukom. Drugi je bio rezultat tadanjih okolnosti, kada je
briga naunika bila uvanje intelektualnog vlasnitva. Tada se jo
uvek veliki broj ljudi opredeljivao za tajnost rada, iako je razvo-
jem tampanja stvorena tehnoloka osnova za nastanak norme
komun(al)izma, norme koja propisuje otvorenu komunikaciju na-
unih pronalazaka. Uskoro je nastala situacija u kojoj je sve vei
broj naunika eleo da uje kompetentne komentare svojih radova
od strane Kraljevskog drutva. Tako je novi urnal uspostavio
praksu po kojoj su lanovi naune zajednice mogli da utiu na
uredniku politiku (Zuckerman and Merton 1971/1973).
Do sada smo videli da je nauka kompetitivna i koope-
rativna delatnost koja se uvek odvija izmeu tajnosti i javnosti.
Ovakve ambivalencije samo oteavaju analize, kao i injenica da
nauna zajednica nije nekakva ogromna celina, ve da je sastavlje-
na od mnogih neformalnih grupa i da je njena struktura demika
(Hull 1988). Najmanja jedinica nauke je naunik, zatim sledi
istraivaki tim, pa onda naune deme, sastavljene od nekoliko
desetina do nekoliko stotina naunika, u zavisnosti od discipline
kojoj pripadaju. Najvee grupe su nevidljivi koledi. Naunik koji
radi u izolaciji teko moe da ima veliku vidljivost. Ona se pove-
ava upotrebom njegovih radova od strane drugih naunika, to

257
se moe lake obezbediti pripadnitvom nekoj istraivakoj grupi.
Neformalne grupe omoguavaju da radovi ne ostanu nezapaeni
i obezbeuju makar neke (pozitivne) reakcije na naunikove ra-
dove. Zato je od izuzetne vanosti razumevanje procesa naune
komunikacije, koja moe da bude formalna ili neformalna1. Preko
nje moemo bolje da razumemo i procese citiranja i nastajanja
naunih specijalnosti.
Potovanje metodolokih standarda je neophodno ako je
cilj da postoji drutveno priznanje za odreene doprinose. Za to
postoje dve vrste sankcija (Hagstrom 1965). Prva grupa je ona koja
sankcionie radove koji isuvie odstupaju od norme i koji bivaju
odbijeni od strane asopisa. Drugi tip se sastoji iz ekstrinzinih
nagrada, naroito pozicije i novca, jer naunici rade i zbog ovih
nagrada. Bitno je da ekstrinzine nagrade budu manje ili vie
konzistentne sa priznanjem.
Hagstrom razlikuje dve osnovne vrste priznanja: institu-
cionalno i elementarno. Institucionalno priznanje se daje preko
formalnih kanala komunikacije u nauci, a elementarno se daje pre-
ko direktne komunikacije. Ono nije adekvatno za nauku, ali igra
vanu ulogu, jer posreduje izmeu individualnog naunika i ire
naune zajednice. Formalna komunikacija se odvija prvenstveno
preko publikacija koje se objavljuju u asopisima. U radovima se
javno odaje priznanje savremenicima i prethodnicima preko bibli-
ografskih podataka, tj. referenci. Knjige su takoe bitne, ali ne kao
nekad, i one su bitnije u drutvenim naukama nego u prirodnim.
Bitna su i saoptenja na naunim skupovima, ali, kao i knjigama,
njihova vanost je vremenom opala.
Sutina je u zakljuku da formalna komunikacija u nauci
predstavlja samo veoma mali deo u odnosu na neformalnu. Pored
toga to predstavlja mali deo, preko nje se razmenjuju relativno
starije informacije. Razmatranje komunikacije u nauci mora da
obuhvati nekoliko aspekata, tj. kanala komunikacije. Hagstrom
(str. 43) kanale klasifikuje na sledei nain:

1
Sistematsko prouavanje neformalne komunikacije u velikoj meri
poiva na Prajsovim istraivanjima (Price 1963).

258
 (1) Objavljeni lanci, knjige i radovi koji se itaju na
skupovima su najvaniji kanal komunikacije sa stanovita vee
zajednice. Oni koji preko ovog kanala ne doprinose nauci ne mogu
se smatrati naunicima.
(2) Kontakti koji se ostvaruju na skupovima.
(3) Neformalni kontakti sa drugima u okviru iste spe-
cijalnosti, ali iz razliitih institucija. Oni se mogu odvijati kroz
korespondenciju, posete ili na skupovima.
(4) Neformalni kontakti sa kolegama iz istog departmana.
Ovi kontakti su najee kontinuirani, iako nisu retki sluajevi da
u jednoj jedinici radi samo jedna osoba koja se bavi odreenom
oblau.
(5) Kontakti sa bivim i sadanjim studentima (naroito
postdiplomcima).
(6) Kontakti sa pripadnicima razliitih disciplina ili sa
ljudima koji nisu naunici.
Ukljuenost u bilo koji od ovih kanala moe da se kla-
sifikuje na visoku i nisku i na osnovu svih ovih parametara
Hagstrom pravi klasifikaciju naunika (str. 4447):
(1) Visoko ukljueni lideri. Ovi lideri participiraju u
velikom broju komunikacionih kanala unutar naune discipline.
Mnogo objavljuju, dobijaju formalna priznanja, participiraju u
drutvenim aktivnostima, korespondiraju sa drugima, poseuju
druge i drugi njih poseuju, i provode mnogo vremena u diskusi-
jama sa svojim kolegama iz departmana.
(2) Neformalni lideri. Neki visoko produktivni i potovani
naunici imaju mnoge neformalne kontakte, ali malo formalnih.
Oni izbegavaju formalne aktivnosti. Za njih je esto karakteristi-
no da ne itaju literaturu iz svog polja i umesto toga se oslanjaju
na neformalne kontakte1.
(3) Naunici-dravnici, tj. naunici javne linosti. Lju-
di sa reputacijom koji mnogo vremena posveuju specijalistima u
drugim poljima i nenaunicima. Oni su ostvarili doprinos u svojoj

1
Jedan od najradikalnijih primera ove vrste dolazi od Ogista Konta
koji je upranjavao striktnu cerebralnu higijenu, izbegavajui da ita lite-
raturu iz oblasti u kojima je radio.

259
disciplini, u njoj imaju relativno malo neformalnih kontakata, a
sada stvaraju van nje.
(4) Lideri koji su orijentisani ka studentima. Eminentni
naunici koji veoma mnogo vremena posveuju svojim studen-
tima. Ponekad uestvuju i u ostalim aktivnostima, ali najvie
sarauju sa studentima i smatraju se voama odreenih kola.
(5) Naunici koji su orijentisani ka studentima. Za manje
eminentne naunike studenti mogu da budu jedina veza sa nau-
nom zajednicom. Oni pre mogu da budu uveni po radu svojih
studenata nego po svom radu.
(6) Unutardepartmanski orijentisani naunici. Neki nau-
nici imaju potrebu za interpersonalnom potporom, ali je trae od
svojih kolega iz istog departmana. Njima esto nedostaje presti
koji je nuan da bi za njih znale kolege iz drugih departmana, tako
da se uzdaju u kolege iz svog departmana.
(7) Produktivni izolovani naunici. Nemaju mnogo ne-
formalnih kontakata. esto su to jedine osobe koje se u svom
departmanu bave odreenim problemima.
(8) Neproduktivni izolovani naunici. Retko komuniciraju
sa drugima, a esto posveuju svoje vreme poduavanju stude-
nata.
(9) Marginalni naunici. Nije neuobiajeno da ovi ljudi
napuste naunu zajednicu i da se posvete nekom drugom poslu.
Izmeu ovih raznih tipova naunika odvija se (nauna)
komunikacija, odnosno razmena informacija koja se moe po-
smatrati kao sistem socijalne interakcije. Sistem diseminacije u
nauci ima odreeni stepen ureenosti zbog dinamike meupo-
vezanosti elemenata koji deluju pod snanim ogranienjima. Tri
glavna elementa koja rukovode ovom dinamikom su: socijalne
dimenzije, ekonomske dimenzije i funkcionalne karakteristike
formalnih i neformalnih elemenata sistema (Garvey and Griffith
1967: 1012).
Jedan od glavnih zadataka naunika tokom njihovog
rada je potraga za relevantnim informacijama. Ukoliko ne postoje
adekvatni formalni kanali za komunikaciju, dolazi do modifi-
kacije starih i/ili stvaranja novih. Zakljuci brojnih istraivanja
iz ove oblasti su da (ekstremno) produktivne osobe u odreenoj

260
specijalnosti imaju izuzetno veliki broj neformalnih kontakata u
odnosu na ostale naunike (Garvey and Griffith 1971; Griffith et
al. 1971). Naunici pre objavljivanja najee razmenjuju radne
verzije teksta sa kolegama. To su prvo prijatelji i istomiljenici,
a onda i neto iri krug kolega. Nakon ovih kritika naunik alje
svoj rad u asopis gde ga ekaju kritike recenzenata. Pre tridesetak
godina izmeu slanja rukopisa i objavljivanja postojalo je zaosta-
janje od devet meseci, a oko 20% radova koje tampaju glavni
psiholoki asopisi ve je bilo odbijeno u jednom ili u nekoliko
urnala (Garvey and Griffith 1971).
Kao rezultat javlja se nunost organizovanja formalnog
mehanizma koji bi regulisao razmenu jo uvek neobjavljenih
radova. Tako nastaju grupe eksperata koje poinju da se bave
pregledom radova koji jo nisu u tampi i dolazi do formalizacije
mehanizama neformalnih razmena, tj. formiraju se izvesna pravi-
la. Taj proces formalizacije razvija se sve dok nekom ne postane
jasno da je stvorena nova institucija koja ima sve karakteristike
ve postojeih urnala. Tada veoma esto nastaju novi asopisi ili
ak i nova nauna drutva.
Interesantno je da naunici retko kada alju svoj rukopis
u asopis koji je na viem nivou ukoliko je prethodno odbijen u
asopisu na niem nivou. Tokom godina mnogi autori shvataju
kojoj ekolokoj nii pripadaju i retko pokuavaju da iz nje izau.
U SAD radovi iz psihologije po objavljivanju bivaju itani oko
200 puta i manje. Zato je potrebno obratiti panju na transfer
informacija iz neformalnog u formalni domen. Po objavljivanju
rada naune informacije koje su u njemu sadrane postaju na-
uno znanje, naroito nakon kombinovanja sa znanjima iz drugih
oblasti i iz drugih urnala (Garvey and Griffith 1971).
to se tie ekonomskih aspekata, obino postoje indirek-
tne veze izmeu toka resursa i funkcija raznih delova sistema.
S druge strane, postoje direktne veze izmeu toka informacija i
toka resursa u sistemu, i finansijska podrka odreenih delova za
sobom povlai finansijsko zapostavljanje drugih. Razlike izme-
u formalnih i neformalnih elemenata nekad su jasno uoljive, a
nekad su nejasne (Garvey and Griffith 1967: 1013):

261
 (1) Nekoliko formalnih elemenata u sistemu je javno, ima
potencijalno veliku publiku i razmenjuje informacije sa relativno
malim trokom. Mnogi neformalni elementi su ogranieni i imaju
manju publiku.
(2) Informacije koje su prenesene od strane formalnih
elemenata trajno se skladite i lako ih je povratiti. Ako se prenose
neformalnim kanalima, obino se privremeno skladite i teko
ih je povratiti.
(3) Formalni kanali (pre)nose informacije koje su relativno
stare ako se uporede sa onima koje prenose neformalni kanali.
(4) U formalnim kanalima postoji monitoring koji se
brine za potovanje standarda discipline. Neformalne kanale niko
ne nadgleda.
(5) Formalni kanali bivaju odabrani prvenstveno od stra-
ne korisnika, dok je aktivna kooperacija diseminatora potrebna
u neformalnom domenu. Tada uloge diseminatora i korisnika
postaju zamagljene i nejasne.
(6) Rezultati raznih istraivanja prenose se raznim kana-
lima, formalnim i neformalnim, ime sistem postaje redundantan
u mnogim aspektima.
(7) Neformalni kanali najee ukljuuju direktnu inte-
rakciju i linu korespondenciju naunika, to je jedno od najva-
nijih obeleja uspenog funkcionisanja nauke.
Po pitanju diseminacije i asimilacije naunih informacija
postoje razlike izmeu fizikih i drutvenih nauka u tri aspekta
(Garvey et al. 1970): (1) zaostajanje u procesu toka informacija;
(2) organizacija efektnosti neformalnih mrea; (3) transfer infor-
macija iz neformalnog u formalni domen. U obe grupe disciplina
tok informacija se suoava sa zaostajanjima i filterovanjem, ali
postoje razlike u raznim disciplinama. Nauna komunikacija u
drutvenim naukama je na poetnom stadijumu ako se poredi
sa prirodnim naukama. Njeni elementi komunikacijske strukture
su relativno inkohezivni, tok informacija je tee predvidiv, obra-
da informacija je napornija jer zahteva vie vremena i daleko je
difuznija. Zato se naune discipline mogu posmatrati kao soci-
jalni mehanizmi koji imaju funkciju analize i redukcije sirovih

262
informacija i njihovo utapanje u asimilirano znanje koje se moe
prenositi kroz profesionalnu obuku.
Naunici su suoeni sa preoptereenjem koje potie od
mnogobrojnih naunih informacija. Istraivanja pokazuju da u
psihologiji jedna od sedam ideja potie iz formalnih izvora, poput
radova iz urnala ili prezentacija na naunim skupovima. U veli-
koj veini sluajeva naunici se kao dinamiki korisnici naunih
informacija oslanjaju na neformalne mree (Garvey and Griffith
1972). U ovom procesu mogu se razlikovati intraindividualne
i interindividualne promene (Garvey et al. 1974). Intraindivi-
dualne su one koje se odnose na promene unutar individualnog
naunika kako njegov rad napreduje. Interindividualne su one
izmeu drutvenih i prirodnih naunika, naunika koji se bave
osnovnom i primenjenom naukom i sl.
Pitanje kojim sociologija nauke treba da se bavi nije da li
se naunici organizuju, ve kako, zato i u kojoj meri se organizu-
ju. Najvie nivoe komunikacije i organizacije dostiu grupe koje
su u procesu formulacije i radikalne konceptualne reorganizacije
unutar svog polja. (Griffith and Mullins 1972: 960) Autori su
izuavali est takvih grupa iz raznih nauka i uoili da su svi pri-
padnici tih grupa bili ubeeni da uspevaju u ruenju dominantnih
pozicija u okviru svojih disciplina ili u metodolokoj reviziji.
Reeno Kunovim renikom, najjaa saradnja izmeu na-
unika odvija se prilikom menjanja paradigme, odnosno tokom
revolucije. Ono to autori takoe zapaaju jeste da su u takvim
situacijama prisutni i intelektualni i/ili organizacioni lider(i), ge-
ografski centar i kratak period izuzetno intenzivnih aktivnosti.
Veoma koherentne grupe se svesno organizuju, esto sa
jasno definisanim voom koji slui kao nauni model. Te nau-
ne grupe imaju poziciju koja je rezervisana za intelektualnog i
organizacionog lidera, s tim to jedna osoba moe da igra obe
uloge. Intelektualni lider postavlja originalnu konceptualnu
osnovu itavog poduhvata, u javnosti komentarie novu teoriju i
istraivanja kako bi se objavio teorijski diskontinuitet, i odobrava
ili kritikuje rad ostalih, esto je centralni komunikator unutar
grupe, mada je mogua i disperzija na nekoliko lanova. S druge
strane, organizacioni lider obezbeuje vreme rada, finansiranje,

263
ustanove za istraivanja i dr. On ne mora da bude i intelektualni
lider, ali najee je u pitanju cenjen istraiva (ukoliko su u pita-
nju dve osobe) koji obezbeuje fondove za istraivanja i sredstva
komuniciranja pronalazaka i ideja.
Ono to je takoe bitno u ovom procesu jeste regrutova-
nje novih pripadnika grupe. Ove aktivnosti su sasvim jasne ako
znamo da grupe bez novih lanova izumiru. Ponekad je tipino
obeleje neke grupe naunika generisanje tribalnog folklora (str.
962), kojeg karakteriu nekakvi obiaji, moda ak i specifini
ivotni stil, aljive ceremonije ili grupni sport (u sluaju kvantne
mehanike i grupe oko Bora to je bio stoni tenis). Problemi mogu
i da nadive odreene naune grupe, mada u drugom obliku, u
drugom kontekstu, u drugoj oblasti itd. Veoma je est sluaj i
objavljivanja programskog dela (neke vrste manifesta) neke
grupe, od strane veoma uglednog pripadnika.
Jedno od najtemeljnijih empirijskih istraivanja naune
komunikacije objavljeno je kao serija radova (Garvey et al. 1972a,
b, c, d)1. Autori su izuavali devet disciplina i sledee karakteri-
stike naune komunikacije: (1) zaostajanja u toku informacija; (2)
odnose izmeu raznih medijuma; (3) strukturu i funkciju nefor-
malne mree; (4) strukturu i funkciju formalne mree; (5) transfer
informacija iz neformalnog u formalni domen; (6) informacijski
fidbek od asimilatora do diseminatora; (7) korelaciju karakteristi-
ka naunika sa njihovom upotrebom u raznim komunikacijskim
medijumima.
Tok informacija moe se razloiti na komponente koje ga
sainjavaju. Informacije o najranijim stadijumima naunih istra-
ivanja u principu su nedostupne za javnu naunu zajednicu. Ako
iskljuimo usputne, ali esto veoma plodne diskusije sa najbliim
kolegama, naunik veoma retko diskutuje o svom radu tokom
perioda od jedne do dve godine, tj. u vremenu koje tee kada
istraivanje pone i traje do momenta kada je naunik spreman
da predstavi rad svojim (najbliim) kolegama. Prva izlaganja rada
su najee neformalna. Predstavljaju se maloj grupi ljudi koji su

1
Ovo istraivanje je trajalo etiri i po godine i u njemu je ispitano
12442 naunika i inenjera iz fizikih, drutvenih i inenjerskih nauka.

264
obino naklonjeni nauniku. Tek tada se istraivanje objavljuje
izvan neposrednog okruenja.
Nauni skupovi su mesta na koja naunici dolaze radi
razmene informacija. Mlai naunici veoma mnogo oekuju od
neformalne komunikacije, dok iskusniji naunici najverovatnije
ve poseduju te nove informacije. Uloga naunih skupova je veo-
ma vana u sveukupnom procesu komunikacije, jer oni najee
predstavljaju prvu veliku priliku za ranu diseminaciju naunog
rada, ali i poslednji veliki neformalni medijum pre nego to se rad
ponovo povue iz javnosti pre objavljivanja (vidi i Collins 1998).
Informacije o istraivanju ne postaju javne u pravom
smislu pre objavljivanja u asopisima, a tada su te informacije
uglavnom zastarele. Zato je esta pojava da naunici ele da pro-
nau to vie informacija relevantnih za njihov rad pre nego to
postanu zastarele. Zakljuak ovog istraivanja je da veina pro-
duktivnih naunika koji objavljuju u bitnim asopisima vei deo
svoje karijere ulae u reavanje zagonetki, tj. provode je u stanju
koje je Kun (Kuhn 1962/1970) nazvao normalnom naukom.
Izuavanje neformalne komunikacije meu naunicima
pokazuje da naunici koji rade na slinim problemima obino
znaju jedni za druge i da ponekad ak pokuavaju da sistemati-
zuju svoje veze razmenjivanjem svojih objavljenih radova ili ak
i raznih verzija radova koji jo uvek nisu objavljeni. Postojanje
drutvene organizacije, tj. nevidljivih koleda unutar neke istra-
ivake oblasti moe se detektovati ako naunici koji objavljuju
radove iz odreene oblasti imaju vie meusobnih drutvenih veza
nego sa naunicima koji u tim oblastima ne objavljuju radove, i
ako naunici koji objavljuju u datoj oblasti mogu meusobno da
se razlikuju po stepenu drutvene participacije unutar oblasti, to
bi ukazalo na postojanje vostva u nekom polju (Crane 1969c,
1972). Ova ideja o nevidljivim koledima je Prajsova (Price 1963),
a Dajana Krejn ju je obradila uz pomo sociometrijske analize.
Prajsov pojam ne obuhvata dve osobine koje je Krejn uoila: (a)
interakciju izmeu najaktivnijih i najuticajnijih pripadnika neke
oblasti i (b) ulogu autsajdera (u smislu naunika koji ne pripa-
daju odreenoj neformalnoj grupi) u organizaciji oblasti (vidi i
Griffith et al. 1971).

265
 Veoma vana karakteristika nevidljivih koleda je meu-
sobno citiranje istomiljenika. Sasvim je jasno ta naunik dobija
time to u svom radu koristi i navodi, recimo, iskljuivo pozitivne
citate, tj. one koji mu samo idu u korist (vidi Hull 1988). Analiza
citiranosti je veoma popularan metod utvrivanja uticaja odree-
nih naunika u sociologiji nauke i veoma koristan metod prilikom
raznih statistikih analiza (vidi Cole 1992 o raznim aspektima
ovih analiza; upor. Goudsmit 1974; za klasinu analizu citiranosti
vidi Price 1965 i Bayer and Folger 1966, a za novije bibliometrij-
ske primere i tehnike detalje mapiranja autora u intelektualnom
prostoru vidi Bayer et al. 1990 i McCain 1990)1.
Merton je svojim radovima obezbedio teorijsku osnovu
za naukometriju i citatologiju, tako to je govorio o simbolizmu
odavanja intelektualnog priznanja ili duga (vidi Small 2004).
Pored njega, ovek koji je sigurno dao najvei tehniki dopri-
nos izuavanju citiranosti jeste Judin Garfild. Po osnovnom
obrazovanju Garfild je hemiar, zatim je magistrirao iz domena
bibliotekarstva, a doktorirao iz strukturalne lingvistike. Proua-
vanjem naune komunikacije poeo je da se bavi 1951. godine
na univerzitetu Johns Hopkins (vidi Caraway 1999 i Cole 2000).
Pored raznih prigovora o kojima emo govoriti, analize citiranosti
ipak ostaju jedan veoma koristan nain za merenje i izuavanje
uticaja i kvaliteta naunog rada, za meusobnu isprepletenost
raznih naunih specijalnosti itd.
Ideja o Science Citation Index-u poinje radom iz asopisa
Science 1955. godine (Garfield 1955), gde su prvi put iznete ideje
o ovom ambicioznom projektu. Prva detaljna studija u kojoj se
primenjuje tehnika indeksa citiranosti na istoriju nauke je (Garfi-
eld et al. 1964). Garfild je u svojim kasnijim radovima govorio i o
impakt faktoru (tj. faktoru uticajnosti) koji omoguuje smisleno
poreenje velikih i malih asopisa (vidi npr. Garfield 1996a).
Merton (1988) je pisao o tome kako pozivanje na refe-
rencu moe da ima instrumentalnu kognitivnu i/ili simboliko
institucionalnu funkciju. Instrumentalnu u smislu to nam govori

1
Bibliometrija se odnosi na sve pokuaje kvantifikacije procesa
komunikacije koji su sadrani u pisanim i objavljenim radovima.

266
o radu za koji ranije nismo znali, a simboliku jer registruje pore-
klo neke ideje i odnosi se na intelektualno vlasnitvo. To znai da
reference ne predstavljaju samo eruditsku ornamentaciju. (str.
622) Postavlja se pitanje: kada je potrebno citirati?
Garfild (Garfield 1996b: 451452) navodi petnaest mo-
menata kada je poeljno pozvati se na izvor(e): (1) kada se odaje
priznanje pionirima odreenih oblasti; (2) kada je potrebno odati
priznanje za odreeni rad savremenicima; (3) kada se identifikuju
metodologija, oprema za odreene eksperimente itd.; (4) kada se
ukazuje na literaturu o odreenom problemu; (5) kada se upu-
uje na ispravke sopstvenog rada; (6) kada se ispravljaju radovi
drugih; (7) kada se kritikuju prethodni radovi odreene oblasti;
(8) kada se potkrepljuju odreene tvrdnje; (9) kada postoji elja
da se italac upozna sa literaturom koja e se tek pojaviti; (10)
kada je poeljno podsetiti itaoce na slabo poznate radove, koji su
moda (nepravedno) retko citirani; (11) kada se potvruju podaci i
injenice; (12) kada se identifikuju originalne publikacije u kojima
se raspravlja o nekoj ideji; (13) kada se identifikuju originalne
publikacije koje opisuju eponimiki koncept ili termin; (14) kada
se eli opovrgnuti rad drugih ljudi, to je negativno citiranje; (15)
kada se radi o borbi oko prioriteta sa drugim naunicima, to je
vid negativnog odavanja priznanja.
Citiranje i navoenje referenci igraju veoma znaajnu ulo-
gu u nauci, ali postoje razliita vienja ovog problema, od kojih su
neka prilino radikalno suprotstavljena. Tako Kaplan (1965) tvrdi
da njegova istraivanja pokazuju da citiranje pre slui borbi oko
problema prioriteta nego preciznoj i tanoj rekonstrukciji pret-
hodnika koji su uticali na autora koji citira (vidi i Small 1978). Jo
jedna latentna funkcija citiranja je to se preko njega svom radu
daje intelektualna i nauna respektabilnost.
Za sada se ne zna koliko esto naunici citiraju tue rado-
ve, a da ih nisu (paljivo) proitali. Ono to se sa sigurnou moe
tvrditi je da se to dogaa. Pretpostavka koja je prilino razumna
jeste da se esto odvija prepisivanje tuih referenci oko odreenog
problema. Treba imati u vidu i da se reference esto ubacuju u rad

267
nakon zavretka, jer je to tehniki posao koji ponekad moe da
oduzme veoma mnogo energije i vremena1.
Garfildova uputstva naelno jesu korisna (vidi i Garfield
and Sher 1963; Garfield 1970), ali problem moe da nastane prili-
kom pokuaja da se tano ukae na intelektualni uticaj prethodnika
i/ili savremenika. Kaplan (1965) navodi istraivanja koja pokazuju
da ameriki psiholozi citiraju prvenstveno radove iz poslednjih pet
godina, dok Englezi i Francuzi esto navode uticaje i do autora iz
19. veka. Postavlja se pitanje kada sociolog treba da citira uticaj
Maksa Vebera, a kada ne? Klasicima sociologije (pre svega Dir-
kemu, Veberu i Zimelu) dugujemo mnogo toga, ali problem kada
je potrebno da ih citiramo, a kada ne, nema jednostavno reenje.
Kada se govori o citiranju, moemo razlikovati biblio-
grafsko uparivanje, kocitiranje, direktno citiranje, simboliko
1
Iz novije istorije nauke veoma je interesantan primer koji se tie
sudbine jednog od najvanijih radova evolucione biologije (Hamilton 1964a,
b). Ova pojava moe da se nazove Hamiltonovo zaostajanje (Segerstrle
2000a: 8790). Do sredine sedamdesetih godina ovaj rad je bio veoma slabo
citiran, a tada dolazi do epidemije citiranja koja je kulminirala 1981. godine
(Dawkins 1976/1989: 325). Jedno objanjenje ovog fenomena mogue je preko
knjiga i radova koji su se bavili pregledom literature iz ovog polja, koji su
Hamiltonove ideje pribliile iroj publici. Upravo u ovom kontekstu verovatno
najvaniju ulogu odigrala je knjiga Sociobiology: The New Synthesis (Wilson
1975/2000). Postoje i odreeni dokazi za ovu tvrdnju, da su naunici o Hamil-
tonu prvenstveno (sa)znali preko Vilsona. Dokaz se nalazi u vidu pogrenog
citiranja Hamiltonovog rada koje je sainjavalo gotovo 80% svih citata tokom
1978. godine. Rad je najee citiran pod imenom The genetical theory of
social behavior. to je jo interesantnije, pogrena referenca se nalazi u dve
najpopularnije sociobioloke knjige, i kod Vilsona (Wilson 1975/2000) i kod
Dokinsa (Dawkins 1976/1989).
Dokins odbacuje ovo jednostavno reenje i tvrdi da je mutirani
naslov Hamiltonovog rada mogao da nastane nezavisno od njegove ili Vilsonove
knjige, podseajui da se Fierova klasina knjiga evolucione biologije zove
The Genetical Theory of Natural Selection, tako da ova pojava moda i nije
toliko udna. Takoe, on navodi primere da je pogreno citiranje poelo pre
1975. godine i da je on sam pogreio jo 1970. godine u bibliografiji koju je
delio studentima, a da kod nekih autora greke postoje jo 1973. godine. Zato
vrsto negira mogunost da su on i Vilson odgovorni za pogreno citiranje
kod drugih autora. Nemogue je do kraja utvrditi ko je kriv za pogreno
citiranje Hamiltona, jer nije retka praksa da se u elji za skraivanjem pretrage
po literaturi konsultuju kompetentne knjige (kakve sigurno jesu i Vilsonova i
Dokinsova) radi bibliografskih podataka. Isto tako, esto nije mogue utvrditi
ko je zaista itao originalne reference, a ko ih je samo prepisao.

268
citiranje, pomenuto negativno citiranje, diplomatsko citiranje i
autocitiranje1. Direktno citiranje se odnosi na citiranje ranijeg rada
od strane kasnijeg, i ono je najee. Kocitiranje (Small 1973) se
definie kao frekvencija kojom se dva dokumenta citiraju zajedno.
Mree kocitiranih radova mogu da se koriste za izuavanje na-
unih specijalnosti. Termin bibliografsko uparivanje javlja se u
radu Majka Keslera (Kessler 1963). Razlika izmeu kocitiranja i
bibliografskog uparivanja je u sledeem: uparivanje se javlja kada
rad A citira grupu radova koja se javlja i u radu B i ako oba rada
imaju identinu bibliografiju to oznaava uparivanje od 100%.
Bibliografsko uparivanje povezuje izvorne dokumente, a kocitira-
nje povezuje citirane dokumente, tako da se rezultati istraivanja
ovih pojava razlikuju.
Kocitiranost uspostavljaju autori koji citiraju. Snaga koci-
tiranosti je mera percipiranog odnosa izmeu dokumenata koji se
citiraju od strane odreene naune zajednice. Bibliografsko upari-
vanje je statiko, jer odnos izmeu dokumenata zavisi od referenci
koje su sadrane u uparenim dokumentima. Obrasci kocitiranosti
su dinamiki i vremenski promenljivi. Kada se dva rada esto za-
jedno citiraju, onda su oni verovatno i sami po sebi veoma citirani
radovi. Zato se moe pretpostaviti da su u pitanju kljuni radovi
za odreenu disciplinu. Ovo je jedan od sofisticiranijih naina za
modeliranje intelektualne strukture naune specijalnosti.
Citiranje moe da imputira znaenja izvorima na koje se
poziva. U ovom sluaju citiranje je proces obeleavanja u kojem
autor stvara znaenje, tj. simbole (vidi Li 1976/2002, pod ijim
uticajem Smol pie o simbolima). Tekst je simbol ukoliko ozna-
ava neku ideju i u velikom broju sluajeva citirani dokumenti
su autorovi privatni simboli za odreene ideje koje koristi (Small
1978). Privatni simbol vrlo lako moe da postane standardni sim-
bol odreene grupe autora (u okviru nekog nevidljivog koleda).
Sutina problema je u tome da jo uvek nismo u stanju definitivno
da objasnimo kako neki dokumenti postaju klasici, tj. standar-

1
Problem koji je takoe izuzetno bitan tie se diplomatskog ne-
citiranja.

269
dni simboli nevidljivih koleda1. Alen takoe posveuje panju
socijalnom kontekstu citiranja (Allen 1997) i nastavlja se na rad
Smola o simbolikom citiranju, koje je verovatno najvanije tokom
snanih naunih kontroverzi. esto se citiranje ne odnosi toliko na
autora koji se citira, ve na kolu miljenja ili neki skup miljenja,
o emu je govorio i Smol. Ovu vrstu motivisanosti kod citiranja,
kada su citirani dokumenti neto vie od pukog citata, Smol je
nazvao konceptnim simbolima (Small 1978). Autor i citirani
rad stoje za, i simboliu, neto to je vee od samog rada. (Allen
1997: 938) Ovakvo ponaanje naunika (koje nije retkost) samo
oteava prouavanje citiranosti zbog socijalne dimenzije. Citiranje
moe da zavisi od linosti, tj. naunika koji citira, od drutvenog
konteksta u kojem on radi, od svrhe zbog koje se citiranje vri na
odreeni nain itd. Teorija prakse citiranja, ako je takva teorija
mogua, mora uzeti u obzir simboliki in autora koji se vezuje za
odreene ideje sa odreenim dokumentima. (Small 1978: 337)
Novije analize (npr. Newman 2001) prave paralelu sa
drutvenim mreama kada se govori o meusobnom citiranju
unutar nevidljivog koleda. Drutvena mrea je skupina ljudi, od
kojih svaka individua poznaje neki podskup drugih individua koji
sainjavaju tu mreu, odnosno itav skup. Ona moe da predstav-
lja razne skupove ljudi (firmu, kolu, naunu zajednicu, itavo
oveanstvo itd.) i njihov znaaj za drutvene nauke je veliki, ako
ni zbog ega drugog, onda zbog interesovanja za obrasce ljudske
socijalne interakcije, ali i zbog toga to njihova struktura ima
vane implikacije za irenje informacija. Jasno je da varijacije u
prosenom broju poznanstava individua (to se zove prosenim
stepenom mree) mogu sutinski da utiu na propagaciju traa,
mode, ale ili neke epidemije (mentalne ili virusne). Analogno
raznim socijalnim mreama Njuman pokuava da naunu zajed-
nicu od preko milion ljudi predstavi i analizira kao mreu. On
1
Smol (Small 1978: 339n1) pokuava da napravi i razliku izmeu
citata i reference. U pitanju je razlika u perspektivi povezanosti izmeu citiranja
i citiranog dokumenta. Ako se gleda od citiranja dokumenta ka citiranom doku-
mentu, u pitanju je referenca. Ako se gleda od citiranog ka citiranju, onda je
u pitanju citat. Na engleskom postoji razlika izmeu rei citation i quote,
dok se u srpskom obe rei prevode sa citat. Ovde se ne misli na citiran tekst
iz neke publikacije, ve na njene bibliografske podatke.

270
to ini preko saradnje koja je dokumentovana u radovima koji
se objavljuju. Meutim, ova analiza je daleko od nekih konanih
odgovora1. Njuman dva naunika smatra povezanim ukoliko su
objavili zajedniki rad. Ta definicija naunog poznanstva ini se
validnom, ali ona ne nudi odgovore na pitanja na koja se bolje
moe odgovoriti preko pojma nevidljivih koleda2.
Kao dodatak analizi socijalnih mrea i nevidljivih ko-
leda moe da koristi tehnika prosopografije. kole miljenja su
neka vrsta klastera srodnih ili povezanih ideja. One mogu da se
formiraju svesno, kada odreeni broj autora zastupa iste ili veo-
ma sline ideje povodom odreenih problema. esto se dogaa
da odreeni autori rade nezavisno jedni od drugih i da se tek
retrospektivno klasifikuju kao pripadnici iste kole miljenja.
Grana koja bi ove nedostatke mogla da ispravi je prosopografija,
koja se bavi istraivanjem zajednikih pozadinskih karakteristika
odreene grupe istorijskih aktera preko kolektivnog izuavanja
njihovog ivota. Pitanja koja se postavljaju su uniformna: o srod-
stvu, socioekonomskoj poziciji, mestu stanovanja, zanimanju itd.
Zatim se podaci sreuju kako bi se testirale hipoteze o ponaanju
istorijskih aktera (Carney 1973).
Postoje dve kole prosopografije: ona koja se bavi izua-
vanjem elita i ona koja izuava mase. Elitisti se fokusiraju na
1
Verovatno jedan od prvih istraivaa koji su poeli da se bave
izuavanjem socijalnih mrea bio je Stenli Milgram. Nakon ovih istraivanja on
je formulisao problem malog sveta. Meutim, Milgramova istraivanja nam
ne kazuju nita o detaljnoj strukturi socijalnih mrea (Milgram 1967; Travers
and Milgram 1969).
2
Do danas nije stvorena neka iscrpna rekonstrukcija naune sarad-
nje, osim moda primera Erdeevog broja iz zajednice matematiara. Erde je
bio Maar i za njega se smatra da je matematiar koji je objavio najvie radova
u istoriji. Nakon 1954. godine, kada je ve oko dve decenije iveo u SAD,
formalno nije imao ni posao ni dom. Od tada je putovao po raznim svetskim
matematikim centrima i pisao radove sa mnogim kolegama. Tokom ivota
kao autor ili koautor objavio je preko 1400 radova. Njegova spremnost da deli
zasluge oko pisanja radova dovela je do novog pojma u sociologiji nauke i
matematike. Neki matematiar ima Erdeev broj 1 ukoliko je objavio zajedniki
rad sa Erdeem. Onaj ko je objavio rad sa matematiarem koji je objavio rad sa
Erdeem imao je Erdeev broj 2. Broj matematiara sa brojem 2 iznosi preko
4500 ljudi. Zato je veoma teko nai matematiara sa brojem veim od 3 ili 4,
osim ako ta osoba nikad nije objavila rad sa jo nekim (vidi Goffman 1969).

271
genealogije, poslovne interese i politike aktivnosti monih elita,
gde je srodstvo od kljunog znaaja. Najee su u pitanju studije
sluaja, u kojima se podrazumeva da elite kreiraju istoriju. Pro-
sopograf masa ima drugaiji pristup. On se vie slui metodama
drutvenih nauka i pokuava da rekonstruie idealni tip grupnog
portreta. Za njega se oblikovanje istorije odvija preko raznolikih
drutvenih sila (vidi Shapin and Thackray 1974 za primer analize
britanske naune zajednice).
Nakon pregleda citiranja kao kvantitativne tehnike soci-
ologije nauke ipak treba izneti i neke kritike. Veliki problem za
sociologiju nauke jeste nain na koji je mogue meriti kvalitet
radova, jer je poznato da nemaju svi radovi jednaku citiranost.
Science Citation Index je osnovan 1961. godine pod nadzorom
Judina Garfilda i na osnovu njega moe da se meri znaaj poje-
dinih naunika i njihov doprinos odreenim disciplinama (Gar-
field 1955, 1964, 1972). Ono to predstavlja prepreku prilikom
ovakvog izuavanja naunog znaaja i uticaja je mogunost (koja
nije verovatna) da velika citiranost bude posledica toga to je autor
objavio mnogo radova, ali onih koji su manje znaajni. Verovatno
ozbiljniji problem jeste to najznaajniji radovi vrlo brzo postaju
zajedniko znanje i naunici ih ni ne citiraju. Dalje, postoje
i pozivitni i negativni citati, a ova analiza najee zanemaruje
razliku. Razna polja nauke se razlikuju po obimu, tako da je teko
uporeivati uticaje i znaaj ljudi iz razliitih oblasti. Takoe, isto-
rija nauke nas ui da znaaj nekih naunika ne mora biti prepoznat
od strane savremenika (Cole and Cole 1967: 380n15).
Jedna veoma poznata kritika potie od Dejvida Eda
(Edge 1979), jednog od prvih proponenata konstruktivizma.
Glavna pretpostavka autora koji zagovaraju analizu citiranosti je
da citirana publikacija sadri informacije koje su bile od koristi
prilikom pisanja rada koji se na nju poziva. Prajs (Price 1963) nije
objanjavao zbog ega nauno znanje raste, a Dajana Krejn (Crane
1972) je nudila objanjenje po kojem je nauno znanje rezultat
eksploatacije intelektualnih inovacija od strane odreenog tipa
drutvene zajednice. (str. 2) Ta eksploatacija se priznaje preko
citiranja.

272
 Ed (Edge 1979: 108) eli da istakne dve stvari da kvan-
titativne metode odravaju racionalizovano objanjenje naunih
procesa koje pokuavaju da mere i da zamagljuju njihove prave
osobenosti. Nudei objektivnu sliku nauke, kakva ona navod-
no jeste, takve metode impliciraju neadekvatnu, pozitivistiku
i realistiku perspektivu, a zanemaruju i potiskuju dinamiku
perspektivu samih naunika. Objanjenja naunika se smatraju
parcijalnim, tako da se kvantitativnim metodama navodno dolazi
do objektivnije slike.
Smol (Small 1973) kocitiranje vidi kao tehniku preko
koje se odstranjuju subjektivni elementi koji bi nastali kada bi
istraiva sam odluivao i pretraivao literaturu iz neke speci-
jalnosti. Ed tvrdi da je to preterivanje i citiranje shvata samo
kao jedan aspekt ponaanja naunika. Ako uopte i prihvatimo
ovaj metod kao najadekvatniji, to je samo zato to je potkrepljen i
drugim dokazima. Samo citiranje, istie Ed, nije dovoljno (vidi
i Chubin and Moitra 1975). U analizi citiranosti citiranje B od
strane A posmatra se kao da reflektuje uticaj B na A. U analizi
kocitiranosti jedina pretpostavka je da citiranje B i C od strane A
implicira da su iz perspektive A rad B i C povezani. Dakle, mape
kocitiranja reflektuju samo percepcije autora. Ipak, veliki broj
analitiara iz ove povezanosti zakljuuje drugaije. Kocitiranost
za njih predstavlja dokaz da su B i C povezani komunikacionim
vezama i da autori grupisani na osnovu kocitiranja predstavljaju
grupu koja je u interakciji.
Kol (J. R. Cole 1970) je kao i Ed pisao o ceremonijal-
nom citiranju, ali za razliku od njega, citiranje tretira kao validni
indikator uticaja. Ne treba zaboraviti da pored ceremonijalnog
citiranja postoji i sluaj demonstracije poznavanja literature,
diplomatsko citiranje (jer se reference de facto esto ubacu-
ju i na kraju pisanja) i diplomatsko necitiranje (ako je neka
grupa naunika u sukobu sa drugom, malo je verovatno da e
biti meusobnog citiranja, osim ako su u pitanju kritike) itd. Ed
specijalnosti vidi kao socijalne konstrukcije koje omoguavaju
naunicima da pronau smisao i orijentaciju u svom radu. Iz ovog
sledi da nema jasnog konsenzusa oko granica discipline i njenih

273
pripadnika, a da analize citiranosti unitavaju individualne vari-
jacije ovih konstrukcija.
Ovakva analiza sadri u sebi relativistike i subjekti-
vistike komponente. Kritika citatologije mogua je i bez ovih
pretpostavki. Pojava autocitiranja je veoma rairena, ali to ne treba
da udi. Naunicima je najbolje poznat sopstveni rad, a obino su
razni radovi deo jedne ire celine na kojoj naunik radi godinama.
Problem nastaje sa pukim brojanjem citiranosti. Ukoliko naunik
objavi deset radova i niko se na njega ne poziva osim njega samog,
on moe da ima npr. 45 pozivanja na svoje radove. Ova situacija
je, kvantitativno gledano, povoljnija od situacije kada se naunik
u svojih deset radova ne poziva na samog sebe, ali se na njega
pozivaju 44 naunika samo jedanput. Ovaj problem se reava
iskljuivanjem autocitata iz analize (Ruse 1979).
Niko ne eli da porekne da postoji problem sa analizi-
ranjem ceremonijalnog citiranja. Ruz navodi i aljivu preporuku
akademskog ivota: Hvali nekog ako moe. Kritikuj ga ako
mora. Ali, za ime boije, ne ignorii ga. U suprotnom, stvorie
sebi ivotnog neprijatelja. Na delu je esto ono to sociobiolozi
zovu recipronim altruizmom, ali taj fenomen stvara pogrenu
sliku o kvantitativnoj analizi citiranja. Da li e isti broj citata
imati prosean rad u kojem autor citira deset svojih prijatelja koji
na osnovu reciprociteta kasnije citiraju i njegov rad, i rad koji je
daleko bolji, ali u kojem se ne citiraju prijatelji i kolege? Koliko
citiranost ima veze sa snagom slabih veza (Granovetter 1973,
1983), a koliko je u pitanju proces zasnovan na univerzalistikoj
meritokratiji?
Problem se javlja i kada doe do izjednaavanja broja
citata za dva rada nejednakog kvaliteta. Kvalitet rada jednostavno
nije jednak njegovoj citiranosti. Dva naunika mogu da objave ra-
dove koji su citirani jednak broj puta, s tim to jedan od njih dobija
preteno pohvale, a drugi preteno kritike. Na osnovu analize ci-
tiranosti oba rada su podjednako vana i/ili vredna. Meutim, pre
e biti da je jedan rad dobar, a drugi loiji. Jedno od reenja je da se
i kritikovani rad posmatra kao vredan jer preko kritikovanja moe
da dovede do novih i plodnih ideja, zato to je malo verovatno da
e bezvredni rad biti smatran dovoljno vanim da bi mu se posve-

274
tilo panje, makar i u vidu kritika. Pretpostavka je da pogrean rad
koji nije plodna greka nee uspeti da akumulira mnogo citata.
Ovo predstavlja korak ka relativizmu, koji (naalost) dominira u
drutvenim naukama, gde (veoma esto) nije bitno ta je tano ili
pogreno, ve se samo rauna ta ljudi misle o neemu. U nauci je
ipak najvanije ta je tano, a ta pogreno. Jedan poznat primer
iz biologije moe da poslui kao dobra ilustracija.
ezdesetih godina prolog veka u biologiji je bilo dosta
rasprava o pitanju jedinice prirodne selekcije. Koja je jedinica
na koju deluje prirodna selekcija? Da li je u pitanju nivo indi-
vidue ili prirodna selekcija moe da deluje i na nivou grupe ili
ak i vrste? Da li je altruizam posledica delovanja selekcije radi
zadovoljenja individualnog interesa ili dobrobiti grupe? Debata
se prvenstveno odvijala izmeu teorija Vin-Edvardsa i Dorda
Vilijamsa. Vin-Edvards je zagovarao teoriju grupne selekcije, a
Vilijams je svojim snanim argumentima pokazao da selekcija
deluje (u ultimnom smislu) na individuu ili jo tanije, na gene.
Brojni autori su poeli da raspravljaju o ovom problemu citirajui i
Vin-Edvardsa i Vilijamsa, to je dovelo do situacije u kojoj nije bio
bitan kvalitet rada ovih autora (u smislu istine, jer je Vin-Edvards
bitan makar u istorijskom smislu) ako samo brojimo citiranost,
koja je bila podjednaka. Vremenom je postalo jasno da su Vi-
lijamsove ideje daleko plodnije i da njegova teorija adekvatnije
objanjava injenice1.
Mogue je da se desi jo jedna nepravedna situacija
za odreene radove, naroito u malim i nerazvijenim naunim
sredinama. U nauno razvijenim zemljama, sa relativno velikim
brojem naunika, razne oblasti odreenih nauka imaju odreeni
broj ljudi koji u njima rade, koji stvaraju nevidljive kolede. U
manjim sredinama je mogua situacija u kojoj postoji jedan ili
svega nekoliko naunika iz odreene oblasti, to za posledicu ima
izostanak citiranja tih publikacija, ali ne nuno zbog nedostatka
kvaliteta, ve zbog nedostatka poznavanja odreenih oblasti ili
nezainteresovanosti od strane kolega. Pukom kvantitativnom ana-

1
Ova debata ipak nije u potpunosti reena, jer su se kasnije javile
obnovljene teorije grupne selekcije.

275
lizom takvi radovi jednostavno ne postoje u jednoj maloj naunoj
zajednici, to ne znai nuno da su bezvredni. Ignorisanje rada u
SAD i u manjim zemljama najee nema isti razlog, jer u SAD
postoji velika verovatnoa da postoji sasvim solidna grupa ljudi
koja radi u datoj oblasti i koja ima nauni autoritet da (pro)oceni
odreeni rad kao vaan ili nebitan. Ali ni to ne iskljuuje mogue
greke, o emu je bilo rei. Citatologija u budunosti mora da
odgovori na sledea pitanja (Moravcsik and Murugesan 1975):
(1) Da li je referenca konceptualna ili operacionalna?
Drugim reima, da li je referenca upotrebljena u vezi sa teorijom
ili konceptom koji se koristi u dokumentu koji se na nju poziva
ili je u vezi sa nekim tehnikama koje se koriste u citiranom do-
kumentu?
(2) Da li je referenca organska ili rutinska (tj. indiferen-
tna)? Pitanje je da li je referenca zaista nuna za razumevanje
rada koji se ita ili je u pitanju samo odavanje priznanja citiranom
dokumentu.
(3) Da li je referenca evoluciona ili uporedna? Ovo se
odnosi na pitanje da li je dokument koji analiziramo zasnovan na
citiranom radu ili mu je alternativa.
(4) Da li je referenca potvrdna ili negativna? Ovde se radi
o kontekstu citiranja, da li se referenca navodi zbog toga to se
smatra da je tana ili zato to se njena tanost osporava. Ovo su
veoma vani problemi na kojima je potrebno raditi, jer citiranje
moe da poslui prilikom izuavanja naunih specijalnosti.
Preko modela kocitiranja Henri Smol (Small 1977) je ana-
lizirao specijalnost koja se bavila istraivanjima kolagena. Sutina
je da citiranje kljunih publikacija od strane naknadnih klasinih
publikacija dovodi do formiranja istorijske mape odreenog
polja (vidi Garfield et al. 1964; Small and Griffith 1974; Griffith
et al. 1974). Tako Smol (Small 1977) skree panju na to da se
nastanak specijalnosti reflektuje u promeni obrazaca citiranosti
specijalista. Podaci o citiranosti omoguavaju kvantitativne indi-
katore konceptualnih promena u nekoj oblasti. Pretpostavlja se
da je kocitiranost gruba mera povezanosti izmeu koncepata koje
simboliu najvie citirani radovi.

276
 I abin (Chubin 1976) navodi da je klju za razumevanje
strukture specijalnosti moda u prirodi komunikacije koja pove-
zuje naunike. Jedna od strategija merenja spada u bibliografski
(ili bibliometrijski) model, fokusira se na rast literature i uzima
citiranost kao veoma bitan aspekt komuniciranja. Jedno od reenja
pomenutih problema naeno je u kocitiranju. Ono identifikuje
odnose izmeu radova koji se smatraju vanim od strane autora
u nekoj specijalnosti. I ovde postoje odreeni problemi, jer citira-
nje najee ne moe da bude tana mera intelektualnih dugova
(Crane 1972). Zato je i nastala sociometrijska strategija izuavanja
specijalnosti. Potrebno je izuiti i frekventnost meusobne komu-
nikacije autora, razmenu radnih verzija publikacija, neformalnu
komunikaciju itd.
Grupe naunika mogu da se opiu sa dva stanovita: pre-
ko strukturalnih aspekata (ko je sa kim povezan sociometrijskim
vezama) i preko normativnih aspekata (tipovi stavova i ponaa-
nja koji su oekivani od strane pripadnika) (str. 34). Socijalna
dimenzija discipline predstavlja veliinu i sastav specijalnosti, a
intelektualna njen obim i problemski sadraj. Pojam nevidljivih
koleda tesno je povezan sa specijalnostima, ali on se vie odnosi
na socijalnu dimenziju specijalnosti. Grubo reeno, kognitivni
pristup bi specijalnost posmatrao prvenstveno preko citiranosti,
a socijalni (ili mreni) bi o pripadnitvu specijalnosti zakljuivao
na osnovu komunikacionih veza ili drugih socijalnih odnosa.
Jedan od razloga zbog kojih nastaju specijalnosti u nauci
jeste kompetitivnost koja nije jednaka u svim naukama (Hagstrom
1965). Kao jednu krajnost moemo da analiziramo nauke ili hu-
manistike discipline u kojima dominira spekulativno miljenje.
U tim oblastima nema razvijenih kriterijuma koji bi na neki smi-
slen nain precizno klasifikovali spekulativne doprinose. Zato se
oni obino dele na velike, dobre, osrednje i bezvredne. Uvoenje
empirijskih metoda i rigoroznih logikih standarda donosi sa so-
bom odreene prednosti za grupu kompetitora. Prvo, empirijska
polja omoguavaju vie specijalizacija bez bojazni da e doi do
mnogih dupliranja radova. Zato Kolins (Collins 1968) zakljuuje
da vei broj ljudi u nekom naunom polju dovodi, ne samo do
specijalizacije i unutranjih podela, ve i do poveanog nagla-

277
avanja znaaja empirijskih metoda. Drugo, empirijske metode
omoguavaju laku klasifikaciju doprinosa od puko spekulativnih
polja, tako da je za oekivati da e ih mladi naunici vie upra-
njavati, jer im one lake omoguavaju borbu sa privilegovanim
i priznatim starijim kolegama.
U sociologiji se uvoenje empirijskih metoda dogodilo
tokom dvadesetih godina prolog veka (str. 134n23), u vreme kada
je disciplina postala institucionalizovana na glavnim amerikim
univerzitetima i kada je broj ljudi u njoj dostigao kritinu masu.
Moe se rei da se jednom steena kvantitativna preciznost tokom
naunih revolucija vie ne naputa, jer je kontroverze lake reiti
putem kvantitativnih metoda. Iz ovih razloga esto se ini da se
filozofija bavi veno nereivim pitanjima, to nije tano1.
Tree, ono to nedostaje u puko spekulativnim oblastima
omoguavaju empirijske metode, a to je diverzifikacija stepena
naunog postignua. Na mesto graenja sistema koje preovladava
u spekulativnim oblastima dolaze specijalizacije. Tako se otvaraju
mogunosti i za graditelje sistema koji sintetiu nova saznanja, ali
i za empiriare. Time nastaje povoljna situacija za ljude osrednjeg
talenta iji rad u drugaijoj konstelaciji nikad ne bi bio priznat.
Takoe, potencijalno dolazi do situacije gde itavo nauno polje
1
Ova konstatacija moe da bude sporna, meutim, smatramo da je
danas npr. problem tabula rasa samo pseudoproblem, kao i pitanje postojanja
imaterijalne due. Nauka je dokazala da ovo nisu odrive hipoteze sa stanovita
dananjih naunih znanja. Slina je stvar i sa tvorcem koji je navodno stvorio
ovaj svet, jer nakon darvinistike revolucije bilo kakva pria o natprirodnim
entitetima postaje nepotrebna i besmislena. Ipak, ovo poslednje pitanje se
najvie osporava, prvenstveno zbog nepoznavanja vrste naune osnove teorije
evolucije, ali i zbog nespremnosti mnogih ljudi da poveruju u injenicu da ovek
nema povlaeni ontoloki status.
Postavlja se pitanje: kakva je situacija po ovom pitanju u naunoj
zajednici? Jedno ranije istraivanje iz 1916. godine pokazalo je da 60% od 1000
nasumino odabranih naunika nije verovalo u boga. Objanjenje se zasnivalo
na tome da je neverovanje posledica sve boljeg i dostupnijeg obrazovanja (vidi
Larson and Witham 1997). Na kraju 20. veka ovi istraivai su pokuali da to
vernije replikuju ranije istraivanje i rezultati su bili sledei (u oba istraiva-
nja!): oko 40% naunika jo uvek veruje u linog boga i/ili ivot nakon smrti,
oko 45% su nevernici, a oko 15% se izjanjava da su agnostici. Iako su procenti
otprilike isti, starije i novije istraivanje treba tumaiti sasvim drugaije. U
ranijem istraivanju ovi brojevi su svojevremeno bili skandalozni zbog broja
nevernika, a danas zbog broja vernika koji dolaze iz nauke.

278
moe u veoj meri da iskoristi ljudski potencijal, a ne da se samo
oslanja na nekoliko velikih umova (Collins 1968).
Proces uspostavljanja naune discipline jeste proces in-
stitucionalizacije znanja, jer svaka disciplina poinje kao difuzno
polje istraivanja, koje tek treba da uspostavi sopstveni kognitivni
identitet. Pored kognitivnog identiteta veoma je bitan i socijalni
proces stvaranja profesionalnog identiteta. Profesionalni identitet
prvenstveno se stvara na univerzitetima, ali i preko osnivanja
asopisa.
Merton (1968c; vidi i Thackray and Merton 1972; Gieryn
and Merton 1978) je ukratko govorio o problemu osnivanja neke
nauke, a razmatrao je osnivae sociologije. Do tada je bilo malo
sistematskih pokuaja izuavanja nastanka odreenih naunih dis-
ciplina, tako da su se pretpostavke obino zasnivale na biolokim
metaforama o jednom ocu discipline, iako gotovo svi primeri
iz istorije nauke ukazuju na to da je nastanak naunih disciplina
poligenetiki proces. To smo videli na primeru istorije nauke i
sociologije nauke. Tada je analiza bila zasnovana na biografskim
(linim i socijalnim) aspektima teoretiara koji su zasnivali so-
ciologiju nauke. Sada emo videti i uopteni znaaj socijalnih i
kognitivnih procesa, sa tendencijom da se primer uopti kako bi
vaio i za nastanak drugih naunih specijalnosti.
S jedne strane, u prouavanju nastanka naunih specijal-
nosti posebno je privlaan Kunov (Kuhn 1962/1970) model revolu-
cionarne promene u naukama. Novi i mladi naunici su (navodno)
ti koji revolucionarizuju disciplinu, koji prave radikalne raskide sa
tradicijom. S druge strane, pojam nevidljivog koleda koji je Prajs
(Price 1963) ponovo uveo u sociologiju nauke i dao mu posebno
znaenje ima odreene prednosti u odnosu na kunovski model.
Prajsov model naglaava neformalne veze i odnose meu nau-
nicima i smatra ih sutinom svake discipline. Jo uvek ne postoji
opteprihvaen model izuavanja nastanka naunih specijalnosti.
Vei broj teoretiara koji su se doticali ovog problema pretpostav-
ljao je da su obrasci rasta i institucionalizacije isti za sve naune
specijalnosti. to se tie sociologije nauke, ona po svom nastanku
nije nailazila na neki vei otpor od strane savremenika, ali nije
probudila ni vei entuzijazam.

279
 Specijalizacija je veoma bitna odlika moderne nauke. Sa
institucionalizacijom nauke na univerzitetima (Ben-David 1971;
Thackray and Merton 1972) intelektualna fragmentacija znanja u
discipline je postala legitimna. Specijalnosti se mogu opisati kao
neka vrsta mikrookruenja u kojem se vre odreena istraivanja
(Chubin 1976). Ono to veoma utie na recepciju, brzinu instituci-
onalizacije i opstanak nove discipline jeste njen kognitivni status
ili pozicija u akademskoj zajednici. To je samo jedan element, jer
naunici koji ele da se bave novom disciplinom imaju problem
sa intelektualnim prostorom, tj. sa kognitivnim niama koje su
prazne ili slabo popunjene.
abin (Chubin 1976) specijalnosti vidi kao jedinice nauke
kao institucije sa sopstvenim intelektualnim i socijalnim dimenzi-
jama. Socijalna dimenzija predstavlja veliinu i sastav specijalno-
sti, a intelektualna njen obim i sadraj problema. Povezanost ovih
dimenzija definie skup odnosa ija evolucija je odvaja od ostatka
nauke. Socijalna dimenzija specijalnosti esto se izjednaava sa
svrhovitom komunikacijom meu skupom individua. Ovaj skup
je manji od skupa ljudi koji sainjavaju disciplinu ili polje. Smatra
se da nevidljivi koledi sadre ne manje od 15, ali ne vie od 100
ljudi (Price 1963), dok je pripadnitvo u socijalnim krugovima
neodreeno.
Salivan i dr. (Sullivan et al. 1977) su analizirali speci-
jalnost slabih interakcija u fizici, smatrajui da nova disciplina
nastaje na osnovu percepcije razlika u naunom sadraju od strane
naunika. Ova definicija je prvenstveno intelektualna, tj. kogni-
tivna, a ne socijalna. Ovim se ne negira znaaj institucionalizacije
specijalnosti, ali ukazuje se na to da specijalnosti ne moraju uvek
da dostignu institucionalni stupanj. Institucionalizacija se odvija
onda kada individue koje odravaju neformalne veze shvate da
pripadaju jednom neformalnom socijalnom entitetu. Sa specija-
lizacijom dolazi do alokacije kognitivnog i socijalnog prostora
discipline, o emu su govorili Ben-Dejvid i Kolins (Ben-David
and Collins 1966)1.
1
Pored istraivanja u oblasti slabih interakcija (Sullivan et al. 1977),
poznata su socioloka istraivanja raznih specijalnosti: istraivanja kolagena
(Small 1977), sociologije nauke (Cole and Zuckerman 1975), matematike logike

280
 Kol i Zakerman nude tri osnovna postulata programa koji
bi bio u stanju da objasni kognitivni razvoj specijalnosti i njenu
institucionalizaciju (Cole and Zuckerman 1975: 142):
(1) Parametri rasta pripadnika discipline i produkcije
literature, odnosno njihovo menjanje tokom vremena. Da li je u
pitanju simultani rast? Da li su uoljivi obrasci napredovanja ili
zaostajanja? U kolikoj meri postoji meuzavisnost ovih faktora?
Kako su ti faktori povezani sa kognitivnim stanjem specijalno-
sti?
(2) Procesi kognitivnog razvoja specijalnosti. U kojim
domenima postoje konflikti, a u kojima konsenzus oko kljunih
metodolokih pitanja? Da li su razvoji povezani sa jednom inte-
lektualnom bazom ili postoje razne intelektualne osnove discipli-
ne? Kojom brzinom se dolazi do novih otkria? Na koji nain su
povezani teorija i empirija i kako se ta povezanost menja tokom
vremena? Kada je otpoela teorijska kodifikacija i koji su njeni
indikatori? Koji su doprinosi utemeljivaa discipline i da li se jo
uvek njihovi doprinosi koriste, i na koji nain?
(3) Razvoj organizacionih infrastruktura. Koliko brzo je
specijalnost inkorporirana u obrazovni kurikulum i sa koliko ot-
pora se susrela? Na koji nain i u kojoj meri su socijalne i istorijske
okolnosti institucionalizacije uticale na brzinu njenog razvoja i
uspeh? Odakle se crpe materijalna sredstva, tj. finansiranje dis-
cipline i na koji nain to utie na kognitivni razvoj? U kojoj meri
je sistem komunikacije unutar specijalnosti povezan sa naunom
zajednicom uopte?

(Wagner-Dobler 1997) ili sociologije kao nauke i distribucije specijalnosti u

okviru nje (Cappell and Guterbock 1992; Ennis 1992). Posebno su interesantna
dva rada o sociologiji sa grafikim prikazima sociolokih specijalnosti (Ennis
1992: 261; Capell and Guterbock 1992: 269), gde se nude etiri teorije dife-
rencijacije specijalnosti u okviru sociologije (Capell and Guterbock 1992): (1)
ideaciona teorija (same ideje su kljuni izvor diferencijacije i integracije); (2)
politiko-ekonomska teorija (interesi drave i raznih fondova utiu na rad u ne-
koj disciplini); (3) teorija profesionalne moi (priroda trita i statusni interesi
ljudi u disciplini su ono to utvruje strukturu teorije); (4) teorija intelektualnog
kruga/mree (naglasak je na procesima komunikacije i socijalizacije kroz koje
se specijalnost razvija).

281
 Veoma je problematino definisati koncept kognitivne
strukture. Sociolozi nauke jo uvek nisu doli do opteprihvaene
definicije. I filozofi i psiholozi i sociolozi jo uvek se fokusiraju
na razliite aspekte kognitivne strukture. Sociolozi ove struktu-
re smatraju multidimenzionalnim i one ukljuuju (str. 143): (1)
nauno znanje, onakvo kakvo se ispoljava u teorijskim i eksperi-
mentalnim istraivanjima; (2) standarde na osnovu kojih naunici
procenjuju metode, instrumente, tehnike i dokaze kao prihvatljive;
(3) teorijske orijentacije koje omoguavaju kriterijume za procenu
znaaja novih problema, novih podataka i predloenih reenja;
(4) opteprihvaene probleme za dalje istraivanje; (5) reakcije
na nove doprinose, naroito pitanja konsenzusa i disenzusa. Ove
kognitivne strukture raznih nauka meusobno se razlikuju i va-
riraju tokom vremena. Zajedniki razvoj kognitivnih i drutvenih
struktura specijalnosti jeste od sutinskog znaaja za instituciona-
lizaciju i uspostavljanje legitimne oblasti istraivanja.
to se tie sociologije nauke, u pitanju je disciplina koja je
kognitivno konformistika, a ne radikalna, u smislu da ne do-
vodi u pitanje ranije uspostavljenu matinu nauku, tj. sociologiju.
Njeni kognitivni i strukturalni atributi ukazuju na to da ona nije
imala traumatino utemeljenje, to je jasno nakon kratkog pre-
gleda njenih veoma bliskih veza sa istorijom i filozofijom nauke.
Ali to ne znai da je prihvatanje same discipline ilo brzo i lako.
Videli smo da je veoma malo ljudi bilo direktno zaintere-
sovano za sociologiju nauke tokom etrdesetih godina 20. veka.
Do 1949. godine samo je jedan procenat lanova Amerikog
sociolokog drutva1 ubrojao sociologiju znanja meu tri polja
svog interesovanja i kompetencije. Sociologija nauke ak nije bila
ni ponuena kao odvojeni izbor (Riley 1960). Ista situacija bila
je i 1959. godine, dok je 1970. procenat za sociologiju znanja i
nauke bio 1,42. Na pitanje je odgovorilo oko dve treine od 13000

1
Zbog nezgodnog akronima ASS (American Sociological Society)
Ameriko socioloko drutvo je promenilo ime u American Sociological As-
sociation (ASA). To se dogodilo 1958. godine u ikagu, na godinjem zase-
danju.
2
Za desetak godina (19501959) lanstvo u ASA je poraslo sa 3522
na 6345 lanova (Riley 1960).

282
lanova. Do 1973. godine procenat je iznosio 2,2 to je 301 lan
od 13700 (Cole and Zuckerman 1975: 142).
U kontekstu slika izgleda donekle drugaije. Tokom 1970.
godine najuestalije birana specijalnost imala je 9%, a svega e-
tiri od trideset tri specijalnosti prikupile su vie od 5% glasova.
lanstvo je izmeu 1970. i 1973. naraslo za 5,4%, a kompeten-
tnost za sociologiju znanja je porasla duplo, to ukazuje na dale-
ko intenzivniji rast nego to to pokazuju puki brojevi. Najvee
interesovanje pokazali su mlai lanovi, dok se kod starijih nisu
javila interesovanja za sociologiju nauke. Svega 25 doktorskih
disertacija uraeno je iz sociologije nauke izmeu 1937. i 1967.
godine. U narednih pet godina taj broj je iznosio 40. Sociolozi
koji su pisali disertacije iz ove oblasti bili su uglavnom sa univer-
ziteta Kolumbija, Kornel, ikago, Pardju i Miigen. Na njima je
odbranjeno 50% disertacija. Isti ti univerziteti proizveli su 28%
od ukupnog broja doktora nauka iz sociologije u SAD. Kritina
masa sociologa nauke skupljala se na malom broju univerziteta
(str. 145). Od 1950. godine do 1975. broj publikacija iz sociologije
nauke iznosio je 195 (radi se o est najpoznatijih asopisa, od kojih
su etiri iskljuivo socioloka). Treina je tampana izmeu 1958.
i 1965, a gotovo polovina od 1966. do 1975. U ranim godinama
specijalnost nije imala jasan intelektualni identitet, tako da su rani
radovi preteno spekulativni (Cole and Zuckerman 1975).
Kognitivni identitet disciplina stie onda kada pone da
se javlja konsenzus specijalista oko znaaja odreenih publikaci-
ja. Grubo merilo tog konsenzusa je citiranost odreenih autora i
publikacija. Nedostatak zajednike orijentacije eksperata doveo
bi do disperzije citiranja unutar specijalnosti. Ipak, konvergencija
citiranosti ne znai da se svi eksperti slau oko svih pitanja, ve
da je citirana referenca u odreenom smislu znaajna. Kol i Za-
kerman izjednaavaju konvergenciju citiranosti i konsenzus.
Barber (1987) je govorio da su prvi radovi koji su se ba-
vili problematikom sociologije nauke retko kad upuivali jedni na
druge. Danas nam je veoma dobro poznato da se [s]pecijalnosti
. . . sastoje od gustih mrea meusobnog citiranja. (str. 131) Prajs
(Price 1965) je formulisao pojam neposrednosti koji se odnosi i
na konsolidaciju istraivake granice u pogledu citiranja. Oblasti

283
u kojima se vre mnoga istraivanja i koja doivljavaju intelektu-
alnu ekspanziju karakterie preteno citiranje skorijih publikacija.
Upravo to se dogodilo i sa sociologijom nauke. Kako je vreme
odmicalo, tokom ezdesetih godina, uoava se citiranje sve novijih
referenci.
Sutina je u sledee tri injenice: konsenzus o radu odre-
enih autora vremenom je rastao, mlaih autora je bilo sve vie
meu najcitiranijim autorima i sve vie su se citirale novije publi-
kacije. Analize citiranosti pokazuju da tokom pedesetih godina u
sociologiji nauke nije postojala zajednika intelektualna orijenta-
cija. Na listi najpoznatijih najcitiranijih autora od 1954. do 1959.
godine nalaze se (redom) Landberg, Djui, Parsons, Merton, Veber,
ils, Konant, Kun, Dirkem, Ogbern i dr. Malo ko od ovih autora je
ostvario neki veliki doprinos u sociologiji nauke. To su preteno
bili radovi iz raznih disciplina, a iji rad se mogao transponovati
u sociologiju nauke. Verovatno najpoznatiji sluaj jeste sa radom
Ogberna i Doroti Tomas (Ogburn and Thomas 1922) koji je esto
bio citiran od strane Mertona i Barbera.
Ve od 1955. godine Merton preuzima prvo mesto po citi-
ranosti. Tek od 1960. godine na listi poinju da se nalaze sociolozi
i sociolokinje koji su i danas poznati u ovoj disciplini: Barber,
Gilispi, Kun, rajok, Prajs, Garfild, Hagstrom, Zakerman, Ben-
-Dejvid, braa Kol, Storer, Krejn i dr. Nedostatak ovih podataka
koje iznose Kol i Zakerman (Cole and Zuckerman 1975) jeste u
tome to je tek sredinom sedamdesetih godina uopte i bilo mogu-
e da se na listi pojave autori koji su izazivai mertonovske para-
digme. Danas se na listi nalazi i mnogo imena konstruktivistike
provenijencije, poput Blura, Barnsa, ejpina, Latura, Knor-Cetine
i dr. Pri analizi nove discipline interesantan je i odnos izmeu
uitelja i uenika. Poetkom sedamdesetih godina na listi najci-
tiranijih autora nalazi se i sedam Mertonovih studenata: Barber,
braa Kol, Glejzer, Guldner, Kaplan i Harijet Zakerman. Dajana
Krejn je takoe bila njegov student, ali nije radila doktorat pod
Mertonovim nadzorom.
Kao osniva istorije nauke kao discipline Sarton nije us-
peo da regrutuje mnogo sledbenika (Thackray and Merton 1972).
Kao osnivau sociologije nauke Mertonu je to polo za rukom.

284
Sarton je svoje studente isuvie optereivao, tako da mnogi nisu
uspeli da izdre pritisak i napor. Nije svaki student bio zaintere-
sovan da naui neke klasine i orijentalne jezike, pored pet ili est
modernih jezika koje je Sarton smatrao neophodnim. Jo manje
je bilo onih koji su imali diplome ili neko ekvivalentno znanje
iz fizikih i biolokih nauka. Zato danas za veoma malo ljudi
moemo da kaemo da su Sartonovci. Merton je takoe bio po-
znat po svojim visokim zahtevima prema studentima, ali je uspeo
mnoge da privue u novu disciplinu. Njegov rad je, za razliku
od Sartonovog, nudio teorijsku orijentaciju za reavanje mnogih
problema nove discipline.
Osniva discipline ima mnogo problema koje mora da
prevazie. Zato i ne ude priznanja velikih drutvenih naunika
(npr. Gillispie 1974) da nisu odmah uspeli da shvate znaaj Merto-
novih radova iz sociologije nauke. Ogranieni uticaj prvih radova
iz nove discipline posledica je nedostatka publike i interesovanja
za neto to jo uvek ne postoji ili nije jasno artikulisano. Rad o
kojem je Gilispi govorio bio je predsedniko obraanje Amerikoj
sociolokoj asocijaciji. udno je da je taj rad imao veu citiranost
kako je vreme odmicalo, nego odmah po objavljivanju, iako je to
obraanje veoma dobro primljeno od strane savremenika. Skoro
deset godina bilo je potrebno da ovaj Mertonov rad postane ire
korien od strane kolega.
Mertonovi raniji radovi (objavljeni do 1959. godine) da-
nas imaju znatno manji uticaj na sociologiju nauke nego kasniji
radovi. Jedini izuzeci su doktorska disertacija i rad o normativnoj
strukturi nauke. Sutina je u tome da interesovanje za Merto-
novu srednju fazu rada u sociologiji nauke nije podstaklo vee
interesovanje za njegove najranije radove. Pitanje diferencijalnog
uticaja nije jednostavno. Noviji radovi se vie citiraju, jer se stariji
esto smatraju zastarelim ili je njihov sadraj ve inkorporiran
u kognitivnu strukturu discipline, kao deo procesa obliteracije
putem inkorporacije. Meutim, ovom prilikom nijedno od ova
dva objanjenja nije zadovoljavajue. Sutina je u tome to su Mer-
tonovi kasniji radovi laki za operacionalizaciju. To su radovi o
prioritetu, Matejevom efektu, evaluativnim kriterijumima u nauci
itd.

285
 Zakljuak je da Mertonova srednja faza nosi sobom veliki
potencijal za elaboraciju. Njegovi uenici su imali hipoteze koje
su mogli da testiraju, dovode u pitanje, potvruju, opovrgavaju
itd. Disciplina u kojoj je vei uticaj njegovih ranijih radova jeste
istorija nauke koja se vie bavi uticajem puritanizma na nauku
nego sociologija nauke. Najvei uticaj na istoriare nauke ostvarila
je Mertonova teza, ali i ona je to uinila sa zakanjenjem, o emu
je bilo rei.
Ako uoptimo primere iz sociologije nauke, mogue je
navesti neke osnovne karakteristike disciplinarne diferencijacije.
Ona najee zahteva vostvo od strane ljudi koji se ne boje da
uestvuju u organizacionim kontroverzama, razvoj ideologije
koja opravdava novu disciplinu i tehnike koje inkorporiraju novu
disciplinu u organizacije koje rukovode istraivanjima (Hagstrom
1965).
Bitni momenti koji zasluuju posebnu panju u ovoj gene-
zi jesu problem novih ideja i stvaranje novih uloga. Ben-Dejvid i
Kolins (Ben-David and Collins 1966) su veoma detaljno analizirali
uticaj pre svega socijalnih faktora na nastanak novih nauka ili dis-
ciplina. Autori pretpostavljaju (s pravom, jer ne postoji konstantan
eksponencijalni rast u naukama ili disciplinama) da su samo neke
ideje u nauci u stanju da generiu nove ideje, odnosno, da je veina
ideja kognitivno sterilna. Za prihvatanje neke ideje nije dovoljno
da ona bude (potencijalno) plodna. Bitna je i njihova transmisija.
Nisu sve originalne ideje plodne, ali isto tako, neke potencijalno
plodne ideje bivaju neiskoriene, izgubljene, zanemarene itd.
Pitanje interne strukture intelektualnih mutacija deli-
mino je obraeno sa pitanjem originalnosti i procesom naunog
otkria, ali sada nas prvenstveno interesuju environmentalni
mehanizmi koji determiniu selekciju mutacija. Zato Ben-Dejvid
i Kolins (str. 452) zakljuuju sledee: (1) ideje koje su neophodne
za stvaranje nove discipline obino su dostupne tokom relativno
dugog vremenskog perioda, i to na nekoliko mesta; (2) samo ne-
koliko od ovih potencijalnih poetaka vodi daljem rastu; (3) taj
rast se javlja kada osobe postanu zainteresovane za novu ideju, ali
ne samo po pitanju intelektualnog sadraja, ve i ako je procene
kao potencijalno sredstvo za uspostavljanje novog intelektualnog

286
identiteta, a naroito nove profesionalne uloge; (4) uslovi pod ko-
jima ovaj interes nastaje mogu se identifikovati i iskoristiti kao
osnova za izgradnju prediktivne teorije1.
Za nove profesionalne uloge neophodno je da postoje
uslovi u odreenom naunom polju. Pre razmatranja naunih
uloga razmotriemo problem uloga sa stanovita opte sociologije.
Potrebno je razjasniti nekoliko termina (Gullahorn and Gullahorn
1963: 3236). Drutveni status se odnosi na poziciju u okviru
drutvenog sistema, onakvu kako je ona definisana preko konfi-
guracije oekivanja koja se odnose na poziciju u sistemu kao celini
i prema ostalim pozicijama unutar sistema. Drutvena uloga
se odnosi na skup oekivanja koja su povezana sa zauzimanjem
odreenog statusa. Opti status oznaava opta oekivanja koja
vae za sve pojedince koji zauzimaju odreenu poziciju u grupi.
Specifini status se odnosi na oekivanja znaajnih altera prema
ponaanju i kvalitetima koji su prikladni za odreenu poziciju u
odreenom drutvenom sistemu.
Kada osoba poseduje odreeni status, mogue je da se
jave novi obrasci oekivanja. Alteri mogu da promene svoju de-
finiciju specifinog statusa kako bi prilagodili odreene line ka-
rakteristike, kvalifikacije ili ogranienja ega. Ovaj skup definicija
zove se oekivanja u odnosu na ulogu. Definicija uloge odnosi
se na egovu percepciju konfiguracije oekivanja koja se povezuju
sa odreenim statusom. Ovde je naglasak na kognitivnom nivou
organizacije linosti, gde ego procenjuje ono to percipira kao
realnost. Na ove percepcije utiu i razni motivacioni procesi.

1
Autori govore o primeru psihologije koja je na svojim poecima
bila podeljena na spekulativnu filozofiju i fiziologiju. Krajem 19. veka (oko
1880. godine) nastajalo je sve vie specijalizovanih publikacija u kojima su se
zapostavljale i kritikovale filozofske publikacije. Publikovanje je postalo sve
intenzivnije, tako da je rasla svest naunika o postojanju specifine discipline,
psihologije. esto se nastanak nove grupe koja je posveena novoj specijalnosti
posmatra kao efekat intelektualnog rasta. Ubrzo nije bilo pojedinaca koji bi bili
u stanju da imaju znanje iz svih oblasti discipline, jer je znanje postalo preobim-
no. U radu se pokazuje kako je mogue da novi nauni identitet nastane pre
rasta discipline i da omogui rast naune produkcije. Dakle, makar na primeru
psihologije socijalni faktori su igrali veoma vanu ulogu, (relativno) nezavisno
od intelektualnog sadraja.

287
 Uloga je jedinstvo koje ego postie izmeu skupa eleme-
nata koji sainjavaju njegovu definiciju uloge i skupa elemenata
koji sainjavaju oekivanja u odnosu na ulogu od strane altera,
koji formiraju referentnu grupu za egov status. Uloga je tako
interakcija sistema linosti sa drutvenim sistemom. Ponaanje
tipino za ulogu odnosi se na ponaanje ega koje je zasnovano na
kognitivnoj organizaciji njegove definicije uloge i njegove percep-
cije oekivanja altera. Ono to je oigledno jeste da su ove razliite
percepcije esto i u preklapanju i u konfliktu. U tim procesima
razilaenja i usklaivanja dolazi do redefinisanja uloga.
Konflikt uloge definie se kao situacija koju ka-
rakteriu svi sledei uslovi: (1) odluka se zahteva od
osobe ija uloga je takva da se oekuje odluivanje;
(2) odluka je izmeu dve ili vie alternativa, od kojih
e svaka ispuniti legitimna oekivanja altera. . .; (3)
nijedna odluka koja je otvorena osobi nee zadovoljiti
zahteve koji su joj nametnuti od strane svih oekivanja
ili obaveza u konfliktu. Uopteno gledajui, bez obzira
na to ta ego odlui, on nee uspeti da ispuni neka
od legitimnih oekivanja njemu nametnutih od strane
njegove uloge ili njegovih uloga. [str. 38]
Postoje dva tipa konflikta uloga. Onaj koji je proizveden
preko statusa (razvija se usled nepomirljivih oekivanja ili obave-
za povezanih sa statusom) i onaj koji je proizveden kontingentno
(rezultira kada legitimna oekivanja ne mogu da se ispune simul-
tano). Postoje tri naina za reenje konflikta uloge. Ego moe da
prihvati odgovornost za odluku i da odlui izmeu alternativa koje
mu se nude, moe da odloi snoenje odgovornosti za odreene
odluke i moe da odbaci odgovornost za donoenje odluke.
Uvoenje novih disciplina u akademski sistem zahteva
da se sistem iri, u smislu broja dostupnih pozicija. Oskudnost
resursa u sistemu verovatnije e uiniti to da oni koji ve imaju
poziciju budu manje receptivni prilikom uvoenja novih specijal-
nosti i disciplina. Zato se kae da nova specijalnost esto poinje
kao strukturalno atipina. Kao to je reeno na primeru istorije
nauke, Sarton je kao pionir igrao mnoge uloge u svom odnosu
prema disciplini.

288
 Na osnovu ove kratke eksplikacije nazire se mogunost
nastanka naunih uloga. Jedan nain je mogu preko hibridizacije
uloga, gde se individua kree iz jedne uloge u drugu, na primer iz
jedne profesije u drugu ili iz jednog akademskog polja u drugo.
U tom procesu makar trenutno dolazi do konflikta uloga. On se
moe reiti odustajanjem od stavova i ponaanja koji su prikladni
staroj ulozi, gde se identifikacija sa starom referentnom grupom
odbacuje. Ipak, individue esto ne ele da odustanu od identi-
fikacije sa starom referentnom grupom jer ona moe da nosi sa
sobom vii intelektualni i/ili socijalni status od nove grupe. U
ovim sluajevima najee se konflikti reavaju preko inovacija,
odnosno usklaivanjem metoda i tehnika stare uloge na mate-
rijal nove, sa namerom da se stvori nova uloga. Na ovaj nain
su stvorene psihoanaliza (od strane Frojda) i bakteriologija (od
strane Pastera) (Ben-David and Collins 1966). Hibridizacija uloga
se razlikuje od hibridizacije ideja, to se odnosi na kombinaciju
ideja iz raznih polja prilikom pokuaja pravljenja nove intelektu-
alne sinteze. Ona ne pokuava da dovede do nove akademske ili
profesionalne uloge.
Mobilnost naunika iz jednog polja u drugo javlja se kada
su anse za uspeh (anse za dobijanje priznanja, dobijanje profe-
sure, ansa za postizanje veeg doprinosa odreenom polju itd.)
u jednoj disciplini male, to je esto rezultat velikog broja ljudi u
polju gde je broj pozicija stabilan. U tim sluajevima naunici se
sele u polja gde su uslovi za kompeticiju bolji. esto je to novo
polje manjeg prestia od starog (Hagstrom 1965: 9104, 208220;
Hargens et al. 1980). Sve ovo stvara uslove za konflikt uloga.
Pitanje koje je u tesnoj vezi sa odabirom problema u nau-
ci, naunim tradicionalizmom, duhom odreenog vremena, jeste i
pitanje mode u nauci. Da li u nauci postoje modni trendovi? Da li
nova specijalnost raste kao modni trend? Moda postoji u mnogim
segmentima kulture i razne teorije objanjavaju njeno poreklo i
funkcije. Prva predrasuda je ona koja se tie miljenja da se moda
javlja samo u nevanim, trivijalnim oblastima ivota. Druga se
tie shvatanja da modu prate samo prosene osobe koje imaju
slabu mo samostalnog rasuivanja, to bi znailo da je difuzija
mode u velikoj meri iracionalan proces, jer njeno prihvatanje

289
moe da se tie i racionalnih kalkulacija prednosti i mana koje se
njome stiu. Najvie se govorilo o uticajima elita koje postavljaju
modu, a pitanje je samo da li im se pridaje primarna ili sekundarna
uloga (Crane 1969a).
Tako ostaju dva osnovna pitanja: koja je priroda modnih
fenomena i koji procesi proizvode modu? Moda se javlja tamo
gde postoji spremnost da se stari oblici odbace i zamene novim.
Ovo je koristan zakljuak jer omoguava postojanje mode u svim
oblastima ivota, i bitnim i nebitnim. Manje je jasno kako
dolazi do konvergencije interesovanja mnogih ljudi, odnosno koji
mehanizmi to omoguavaju. Konformizam je svakako jedan od
bitnijih takvih procesa, na ta su jo davno ukazali erif (Sherif
1937) i A (Asch 1951/1958). U novije vreme pojavila se i intere-
santna ideja koja potie iz memetike, da se i moda transmituje i
replikuje kao i drugi memi (Dawkins 1976/1989), iako jo uvek
nema u potpunosti zadovoljavajuih teorija koje bi uspele da
objasne uspenost odreene mode. Objanjenje koje se zasniva
na Zeitgeist-u odreenog perioda nije zadovoljavajue.
Hagstrom (1965: 177) modu vidi kao rezultat dva suprotna
procesa: socijalne diferencijacije i socijalne emulacije. Nju diktira
manjina, a oponaa veina. U modi postoji konstantna promena,
ali ta promena nije ciljno usmerena. Naunici je smatraju devi-
jacijom od norme originalnosti, ali ovo ne mora da bude tano.
Nekonformizam u nauci ne biva uvek odobren, jer moe da uka-
zuje na originalnost, ali isto tako i na manjak originalnosti, na
fokusiranost na mrtve, nebitne i prozaine probleme (str. 180).
Modni trend u nauci ne mora uvek da bude tetan, jer (ne)po-
pularnost nekog problema ne iskljuuje njegovu (ne)vanost. Modu
naunici shvataju kao indikator da se selekcija problema vri na
osnovu nenaunih kriterijuma i pretpostavlja se da moe doi do
iracionalnog rasta u jednom manje vanom polju istraivanja.
Modni trend u nauci moe da bude pozitivnog motivacionog ka-
raktera, ali i da dovede do troenja vremena i energije na totalno
pogrene i nepostojee probleme, kao to je bio sluaj sa naglim
porastom popularnosti istraivanja n-zraka (za konstruktivistiki
prikaz ove zablude vidi Ashmore 1993 koji iznosi mnoge intere-

290
santne podatke). Problem je u tome to se sami naunici esto ne
slau oko toga ta konstituie modu u nauci.
Krejn (Crane 1969a; vidi i Crane 1999) postavlja tri pi-
tanja: Koji uslovi omoguavaju eksponencijalni rast nauke? Pod
kojim uslovima emo taj period oznaiti kao modu? Pod kojim
uslovima emo smatrati taj rast prikladnim? Rapidni eksponen-
cijalni rast u naunom polju moe da bude posledica nekoliko
faktora. Jedan od vanijih sigurno jeste uticaj publikacija koje
ukazuju na interesantne ili iznenaujue rezultate.
Uopteno gledajui, u nauci nema tako masovnog prihva-
tanja nove ideje koje je mogue u irem drutvu. To je zato to je
nauka organizovana u relativno male grupe ili problemske obla-
sti, o emu je bilo rei. Svi naunici imaju primarnu posveenost
odreenoj oblasti, a sekundarnu i tercijarnu posveenost nekim
drugim oblastima. Eksponencijalni rast u odreenim oblastima
javlja se jer se one ire, ukoliko naunici sa sekundarnom i ter-
cijarnom posveenou odlue da promene svoje prioritete. Ako
neko polje postane atraktivno, odreeni broj naunika sa periferije
postaje asimiliran. S druge strane, novi, tj. mlai naunici koji
jo uvek nemaju isprofilisana ranija interesovanja tada mogu da
budu regrutovani za atraktivnu oblast koja im u startu moe biti
od primarnog interesa.
Poveanjem broja zainteresovanih u odreenoj oblasti
diseminacija informacija postaje rapidna, a ne vie gradualna.
Ukoliko je, recimo, naunik u proseku sa est ljudi u komunika-
ciji, 187 naunika e biti u posrednom kontaktu nakon samo tri
razmene informacija. U pitanju je efekat interakcije, odnosno
proces u kojem individue koje su u socijalnom sistemu prihvatile
uticaj inovacije utiu na one koji je jo uvek nisu prihvatili (Crane
1969a: 437 n13a).
Proces difuzije biva jo krai i bri ukoliko se odvija ko-
munikacija izmeu malog broja visokoproduktivnih naunika, koji
uglavnom predstavljaju deo naune elite i (velikog broja) njihovih
sledbenika. U nauci veliki broj informacija cirkulie neformalnim
putevima, jer bi inae maloas opisana komunikacija bila isuvie
spora (Crane 1969c; Price 1963). Naroito to se ne podrazumeva

291
da e primljena informacija biti dalje prenesena, niti da e biti
tano prenesena.
Kako bi ovaj model bio realistian potrebno je jo ne-
koliko ispravki. Naune informacije se meusobno razlikuju po
privlanosti. Zato Krejn nudi distinkciju izmeu mree trans-
misije i mree prihvatanja. Mrea transmisije odnosi se na do
sada opisan proces komunikacije, a mrea prihvatanja govori o
tome da li su, i koliko, komunicirane informacije koriene u radu
naunika. U znatnoj meri prihvatanje ideje zavisi i od koliine
kognitivne reorganizacije koja je potrebna radi integracije novih
informacija u preegzistirajue znanje. Tehnike ideje zahtevaju
najmanje reorganizacije, a najvie zahtevaju teorijske. Poreenje
nauke sa modom potie i od razliitog doivljaja eksponencijal-
nog rasta od strane insajdera i autsajdera neke discipline koja se
brzo razvija. Insajder rast objanjava intrinzinim osobenostima
polja interesovanja, a autsajderu se rast esto ini neprirodnim i
neopravdanim.
U nauci esto postoje jaki teorijski razlozi za ekspanziju
odreenih oblasti. Tada se zaista odvija proces koji je nalik na ire-
nje mode, ali u smislu rapidnog rasta, iako to nije moda u pravom
smislu jer postoje objektivni kriterijumi za evaluaciju informacija
koje se transmituju kroz komunikacijske mree.
Iako su navedena objanjenja analize nastanka disciplina
interesantna i teorijski potkrepljena, mogue je pronai nekoliko
slabih taaka. ram (Shrum 1984) postavlja pitanje da li koncept
specijalnosti tano predstavlja uslove koji karakteriu nauni rad i
uvodi pojam tehnikog sistema kao jedinice socioloke analize,
koji je povezan sa irim socijalnim i politikim strukturama. On
insistira na tome da pojam specijalnosti ne reflektuje adekvatno
ukorenjenost savremene nauke u matrici nenaunih institucija,
jer nauka danas zavisi od drave, uloge organizacionih ograni-
enja, meusobnih uticaja naunih i tehnolokih problema itd.
ram smatra da ove okolnosti utiu na socijalni i kognitivni razvoj
nauke.
Nadovezujui se na rama, Stouks i Hartli (Stokes and
Hartley 1989) takoe kritikuju dotadanje koncepcije socijalne
dimenzije specijalnosti, smatrajui da nije dovoljno da postoji

292
odreeni broj specijalista, ve da izmeu njih mora da postoji i
interakcija. Analiza kocitiranosti govori o kognitivnoj, ali ne nu-
no i o socijalnoj strukturi specijalnosti. O uticaju u nauci moe da
se govori na nekoliko naina. Moemo da govorimo o uticaju kada
informacije teku od jednog do drugog naunika i kada to rezultira
u promeni ponaanja recipijenta. Uticajne informacije mogu da se
ire i formalnim i neformalnim kanalima. Paradigmatian primer
formalnog modela komunikacije je preko objavljenih publikacija,
dok neformalne kanale predstavljaju razgovori (uivo, telefonom,
preko interneta), korespondencija itd. Radi preciznosti potrebno
je razlikovati uticaj osobe (socijalni) i uticaj njene ideje (intelek-
tualni) na druge naunike. U klasinoj sociologiji nauke esto se
specijalnosti mapiraju preko analize kocitiranja. Takav pristup je
prvenstveno kognitivan, a ne socijalan, dok se esto pretpostavlja
izomorfizam kognitivnog i socijalnog.

8. Stepen kodifikacije sociologije i mertonovsko

objanjenje problema konsenzusa
Mislim da je tetno po dugotrajno zdravlje
discipline to je mertonovski istraivaki pro-
gram zatvoren. Dalje, mislim da je Merton de-
lom odgovoran za to, jer iz nekog razloga nikad
nije uzvraao. Umesto toga, ostavio je to meni
i mojoj monografiji iz 1992. Da li je to zbog
toga to je Merton voleo da izbegava bilo kakvu
kontroverzu? Ili je to bilo zato to bi Merton
pre radio nego uestvovao u polemikama? Ne
znam. Ali znam, kako je mertonovska sociolo-
gija nauke napadnuta, da bi nam u velikoj meri
pomoglo da smo imali vou Mertonovog reno-
mea. Da je Merton napisao snane kritike rada
Latura, Knor-Cetine ili Malkeja, imali bismo
interesantne skupove, a ne ljubavne fete tap-
anja po leima u koje su se pretvorili skupovi
4S [Society for Social Studies of Science]. Uop-
teno gledano, Merton nije bio organizaciono
aktivan u bilo kojem od kulturnih ratova. Znam
iz line komunikacije da je on verovao da je
veliki deo konstruktivistikih tekstova glupost,

293
 ali to nikad nije hteo da kae u tekstovima. [S.
Cole 2004: 842]
U poslednjem poglavlju o mertonovskoj sociologiji nau-
ke obraeni su problemi stepena kodifikacije odreenih nauka,
prvenstveno sociologije, i problem konsenzusa u nauci. Prvom
problemu Merton je posvetio panju u radu o starosnoj diferenci-
jaciji u nauci (Zuckerman and Merton 1972/1973). Kodifikacija
se odnosi na konsolidaciju empirijskog znanja u jezgrovite i me-
uzavisne teorijske formulacije. (str. 507) Nauke i discipline se
meusobno razlikuju po stepenu kodifikacije, to svaki naunik
zna intuitivno, ali to je potrebno teorijski objasniti. Grubo gle-
dano, nauke koje su vie kodifikovane su prirodne, a one koje su
manje kodifikovane su drutvene nauke i humanistike discipline.
Iz stepena kodifikacije slede mnoge osobenosti odreenih naunih
disciplina ili nauka, a razmotriemo one najvanije.
Prva posledica ovakvog posmatranja nauka je njihova
mogua hijerarhizacija na osnovu stepena kodifikacije. Kada se
govori o ovom fenomenu obino se misli i na kompleksnost fe-
nomena koje odreene nauke izuavaju, ali i na stepen njihovog
intelektualnog razvoja. Tako je astronomija prva nauka koja se
razvila, a za njom su usledile fizika, hemija, biologija i sociologija
(ovde se misli na Kontovu pojednostavljenu zamisao hijerarhije
[Comte 183042/1896). Nauke se po ovom kriterijumu mogu po-
deliti na tvrde i meke. Tvrde nauke bi bile: fizika, hemija
i biohemija; srednje tvrde: botanika, zoologija i ekonomija; a
meke: psihologija, sociologija i politika nauka (Storer 1967:
80).
U manje kodifikovanim naukama veu ulogu bi trebalo
da igra iskustvo, jer u njima naunici moraju da vladaju velikim
brojem deskriptivnih injenica i teorijama niskog nivoa, ije im-
plikacije esto nisu u potpunosti shvaene. Preko konsolidacije
podataka i ideja u teorijske formulacije vie kodifikovana polja
imaju tendenciju da vre obliteraciju originalnih verzija izvesnih
prolih doprinosa i da inkorporiraju njihovu sutinu u novije for-
mulacije. to je polje vie kodifikovano to je nivo obliteracije
publikacija vei (Weiss 1960). Vajs je preko analize citiranja za-
kljuio da vie kodifikovane nauke ee citiraju noviju literaturu.

294
Efekat ili faktor neposrednosti (Price 1965) je zaista uoljiviji
u ovim naukama. Empirijski podaci pokazuju da se po efektu
neposrednosti (a time i kodifikaciji) drutvene nauke nalaze na
sredini, izmeu prirodnih nauka i humanistikih disciplina (Zuc-
kerman and Merton 1972/1973)1.
Zakljuak je da kodifikacija olakava ovladavanje nekim
poljem time to povezuje osnovne ideje u teorijski okvir i to
redukuje koliinu injeninih informacija koje su potrebne kako
bi se vrila (znaajna) istraivanja. Zato u vie kodifikovanim
poljima naunici bivaju ranije kvalifikovani za profesionalni rad
od naunika u manje kodifikovanim poljima. Zakerman i Mer-
ton pominju da je intuitivno poznato (iako ne navode empirijska
istraivanja) da se odluke da se ue u polje matematike ili fizike
donose ranije od odluka da se ue u neku od mekih nauka (str.
510n33).
Posledica kodifikacije je i teina, odnosno lakoa ocenji-
vanja nekog naunog doprinosa kao (ne)bitnog. U manje kodifi-
kovanim naukama tee je oceniti ideje kao bitan doprinos i zato
su radovi mlaih naunika tee primetni, a Zakerman i Merton
tvrde da je stoga u njima Matejev efekat ee na delu. U vie ko-
difikovanim naukama nove ideje mogu lake da budu primeene,
bez obzira na njihov izvor i mladi naunik ima podjednake anse
da doe do vanog otkria kao i stariji (Zuckerman and Merton
1972/1973). esto se misli da je starost u negativnoj korelaciji
sa produktivnou i kreativnou, jer su neka nauna postignua
ostvarena od strane veoma mladih naunika2. Meutim, Kol (Cole
1979) na osnovu istraivanja zakljuuje da starost i produktivnost

1
Vajs (Weiss 1960) je u izuzetno zanimljivom radu nae znanje
uporedio sa ivim telom, prvenstveno sa telom vie ivotinje. Sutina ove
zanimljive analogije je u tome da tokom rasta organizam nikad ne usvaja stranu
materiju odjednom, ve mora sebe da reorganizuje i da tu materiju asimilira
kako bi je uskladio sa svojim specifinim obrascem. Neke analogije su sledee:
tradicija/naslee, nove ideje/mutacije, timski rad/simbioza itd. On eli da pokae
da je aktivni vek istih podataka u nauci veoma kratak, jer oni izumiru ili usled
asimilacije ili usled zaborava.
2
Ajntajn je imao 26 godina kada je razvio specijalnu teoriju relati-
viteta , Njutn 24 kada je poeo da radi na svojim najpoznatijim otkriima,
Darvin 29 kada je razvio teoriju prirodne selekcije.

295
nisu u negativnoj korelaciji. Kakve su sve posledice na dostizanje
i odranje konsenzusa u naunim disciplinama, s obzirom na to
da je jedan od ciljeva nauke postizanje konsenzusa racionalnih
miljenja (Ziman 1968)?
Na osnovu empirijskih istraivanja (Zuckerman and
Merton 1971/1973) dolazi se do sledeih podataka. Najveu stopu
odbijanja imaju urnali iz humanistikih disciplina, zatim slede
drutvene i bihevioralne nauke, zajedno sa matematikom i statisti-
kom. Najmanju imaju oni iz prirodnih nauka (fizikih, hemijskih
i biolokih), koja iznosi ne vie od treine stope iz humanistikih
disciplina1. Zakljuak je sledei: to je asopis blii humanisti-
kim disciplinama to je stopa odbijanja vea, a smanjuje se to je
asopis vie orijentisan ka eksperimentalno potvrenom znanju
sa sve rigoroznijim logikim analizama. Neka vrsta pravila u a-
sopisima u kojima je stopa odbijanja visoka jeste: Kada sumnja
u kvalitet rada, odbaci ga. U asopisima gde je stopa odbijanja
mala, moto je: Kada sumnja u kvalitet rada, prihvati ga (str.
473). Oromaner (1977) je kritikovao Zakerman-Mertonovu tezu
i zakljuio je da profesionalne godine autora u sociologiji nema-
ju veze sa koliinom citiranosti. On eli da pokae kako je za
sociologe verovatno vanije gde se objavljuju radovi, a ne ko ih
objavljuje.
Znaajne razlike u stopama odbijanja meu raznim nauka-
ma mogu se pripisati razlikama u konsenzusu koji u njima postoji,
ali postoje i objektivne razlike u relativnoj koliini prostora koji je
dostupan za objavljivanje. Urednici urnala moraju da rasporede
prostor koji im je na raspolaganju, a daleko vie prostora imaju
asopisi iz prirodnih nauka (Zuckerman and Merton 1971/1973).
Postavlja se pitanje koji obrasci evaluacije su ukljueni u
procese slanja radova u asopis i njihovog naknadnog objavljiva-
nja? Postoji oigledna razlika u objavljivanju radova fiziara sa
1
Kod nas nije uobiajeno razlikovanje bihevioralnih i drutvenih
nauka. Bihevioralne su one koje izuavaju aktivnosti organizama i njihove
interakcije u prirodnom svetu. Nalaze se u sredini hijerarhije, izmeu pri-
rodnih i drutvenih nauka. Kao tipian primer drutvenih nauka uzimaju se
sociologija, ekonomija, politike nauke itd. Bihevioralne bi tako bile: socio-
biologija, etologija, psihobiologija, memetika, ali moda i socijalna psihologija
(vidi Smelser and Baltes 2001).

296
prestinijih departmana i fiziara sa onih manje priznatih. I jedni
i drugi alju skoro jednak broj radova, ali nejednak procenat biva
objavljen. Jedna interpretacija pripisuje razlike izmeu departma-
na delovanju sistema stratifikacije. Na taj nain rad naunika sa
prestinijih departmana biva ocenjivan po slabijim kriterijumima,
tj. manje strogim. Ovo znai da status autora i recenzenta znatno
utiu na rasuivanje o rukopisima, odnosno da status utie na
razlike u evaluacijama. Druga interpretacija bi razlike u odbijanju
pripisala razlikama u kvalitetu samih radova. Ova hipoteza je
u skladu sa univerzalistikim pretpostavkama. Bolji naunici su
na boljim departmanima, imaju bolje resurse i piu bolje radove.
Ovde na delu nije partikularizam, ve su njihovi radovi intrin-
zino kvalitetniji. Ove dve interpretacije procese evaluacije vide
razliito, ali nisu nuno iskljuive. I univerzalistiki i partikula-
ristiki standardi mogu biti konkretno ukljueni u stvarni proces
evaluacije, ali u razliitim koliinama i u razliitim delovima
stratifikacionog sistema nauke. (str. 481; kurziv u originalu)
To znai da rang autora u hijerarhiji prestia utie na pro-
ceduru evaluacije. Retko kada se radovi najpoznatijih naunika
alju spoljnim recenzentima. Najvei broj takvih radova ocenju-
ju samo urednici asopisa. Merton i Zakerman (str. 483) razlikuju
obrasce alociranja recenzenata u skladu sa rangom ocenjivanih
autora. Oni se mogu opisati preko etiri modela:
(1) Oligarhijski model je onaj u kojem nauna elita ima
mo da ocenjuje rad ljudi ispod njih u hijerarhiji.
(2) Populistiki model je onaj u kojem narod ima pravo
ocenjivanja. U njemu autori sa niim naunim statusom ocenjuju
one sa viim.
(3) Egalitaristiki model, s druge strane, zahteva odree-
nu politiku po kojoj se radovi ocenjuju samo od strane osoba sa
slinim statusom.
(4) Model ekspertize je onaj u kojem postoji alokacija ru-
kopisa recenzentima koji su, bez obzira na rang, naroito struni
da ih ocenjuju. Empirijske analize pokazuju da stvarni sistemi
recenziranja nisu nikada ovako isti i jasni (Zuckerman and Mer-
ton 1971/1973).

297
 Rekli smo da visina ranga fiziara utie na smanjivanje
broja recenzenata njegovog rada, ali nije presudan status autora
kao takav, ve status relativan u odnosu na recenzenta. Mogue
je zamisliti nekoliko odnosa izmeu aplikan(a)ta i recenzen(a)ta.
Kada je status recenzenta i autora jednak, u skladu sa hipote-
zom statusne solidarnosti recenzent e verovatno dati pozitivno
miljenje o rukopisu. Ako postoji statusna kompeticija, a uz to
i zagarantovana anonimnost recenzenta, recenzenti esto ote-
avaju svojim rivalima situaciju preterano otrim komentarima.
Kada su autori vieg statusa od recenzenata dolazi do hipoteze o
statusnom potovanju, gde recenzenti povoljno ocenjuju rukopis
jer se dive ili cene autora ili do hipoteze statusne zavisnosti pri
kojoj su veoma kritini prema radu superiornijih kolega. Kada
recenzenti nadmauju autore, mogua je hipoteza statusne patro-
nae ili sponzorstva, gde su recenzenti blagonakloni autoru, ali i
hipoteza statusne subordinacije, kada recenzenti postaju isuvie
zahtevni (str. 489490). Ovih est hipoteza imaju optiji znaaj,
jer pretpostavljaju da relativni status recenzenata i autora u znat-
noj meri utie na rasuivanje recenzenata. Rezultati pokazuju da
recenzenti bilo kojeg ranga prihvataju istu proporciju radova od
strane autora iz raznih stratuma. Ova vrsta opisanog elitizma ne
znai da je na delu smanjenje naunih kriterijuma za poznatije
naunike, jer je frekvencija odbijanja nezadovoljavajuih radova
jednaka, bez obzira na reputaciju.
U skladu sa svim ovim teorijskim pretpostavkama mogu
da se uoe sledei zakljuci. U manje kodifikovanim naukama u
oceni nekog doprinosa esto veliku ulogu imaju neepistemiki
kriterijumi, poput relevantnosti za zajednike vrednosti ili prak-
tine probleme, elegantnost stila itd. (Storer 1967). Storer je stepen
rigoroznosti u nauci direktno povezao i sa stepenom u kojem se
u njoj koristi matematika, koja je ini tvrdom. Zato sociologija
nije tvrda nauka, iako danas u nekim granama postoji primena
matematike i matematikih modela.
Storer govori i o socijalnim implikacijama ovakvog stanja
u naukama, smatrajui da postoji uticaj relativne tvrdoe ili meko-
e nauke na socijalne odnose meu naunicima. Prema njegovom
miljenju pomenute karakteristike tvrdih nauka stvaraju predu-

298
slove za vei stepen impersonalnosti. Navodno, sa veim rizikom
javlja se manje poverenja u kolege i manje oseaja bliskosti. Iako
je ovo sociologistiko objanjenje ponaanja naunika u tvrdim
i mekim naukama adekvatnije od psihologistikog (upor. Roe
1961), jer iz kognitivnih karakteristika nauka izvlai bihevioral-
ne konsekvence, dokazi na koje se Storer poziva nisu dovoljno
ubedljivi. On svoju tezu brani empirijskim putem. Naime, on (im)
personalnost meri preko navoenja autora u tekstu, gde prirodni
naunici prvenstveno koriste samo inicijale, a ne puna imena au-
tora na koje se pozivaju. Iako J. Doe zaista deluje bezlinije od
John Doe, to ne mora da ima bilo kakve implikacije na bliskost
izmeu autora.
Pored ovih oiglednih pojava u nauci Storer zapaa da
nauka ima svoje inflatorne periode, kada teorije doivljavaju
snanu ekspanziju u odnosu na koliinu dostupnih podataka. U
tim situacijama reputacije lako rastu i relativno je lako doi do
vanih doprinosa i priznanja. U obrnutoj situaciji, kada teorija za-
ostaje u odnosu na akumulaciju podataka, teko je doi do prizna-
nja jer ne postoje kriterijumi koji bi utvrdili bitnost i relevantnost.
Nastaje neka vrsta konsenzusne anarhije. Zato se moe napraviti
razlika izmeu deflatornih i inflatornih naunika, odnosno
stavova naunika. Deflatorni stav imaju naunici koji vei deo
vremena provode skupljajui podatke, a inflatorni oni koji grade
grandiozne teorije na nedovoljno potkrepljenim podacima.
Moe se govoriti o indeksu inflacije unutar polja nau-
ke. U pitanju je koliina materijala u literaturi koja je postala u
potpunosti zastarela i na koju se vie niko ne poziva, osim moda
istoriara nauke. Postoje dve vrste opsoletnosti ili zastarelosti.
Zastarelost pojedinanih publikacija (individualna) koja se javlja
usled toga to se interpretacija podataka koji se nalaze u njima
usavrila od strane drugih, tako da se originalna publikacija
vie ne citira, ali njen sadraj nastavlja da bude vaan za sva-
kodnevnu naunu praksu. Drugi tip (kolektivna) se javlja kada se
itavo polje znanja vie ne uzima u obzir, ak ni implicitno jer se
smatra pogrenim, i koje je iskljueno iz korpusa literature koja
je relevantna za trenutna istraivanja. Ova tela znanja preteno
potiu iz mekih perioda istorije neke nauke. Ta vrsta kolektivne

299
zastarelosti danas se pre moe nai u mekim naukama. Tako
se, recimo, kao primer moe navesti meki period nuklearne
fizike i pomenuti fenomen n-zraka, koje je otkrio Blondlo 1902.
godine, est godina nakon otkria x-zraka. Njegovo otkrie je
u narednih pet godina dovelo do nastanka stotinak radova o tim
nepostojeim zracima1.
Kao primer inflacije moe se uzeti stanje u botanici to-
kom druge polovine 19. veka. Prirodnjaci su u to vreme veoma
lako identifikovali nove vrste koje (zapadna) nauka do tada nije
poznavala. Priznanje se odavalo u vidu imenovanja novog otkria
po pronalazau. Tako je nastala situacija u kojoj su esto irelevan-
tne razlike preuveliavane kako bi se opravdalo imenovanje jo
jedne vrste po pronalazau. Nastala je situacija u kojoj je veoma
lako moglo da se stigne do priznanja, tako da je bilo nuno doneti
striktnija taksonomska pravila (Storer 1967).
Teorije koje potiu od Roberta Mertona, Harijet Zaker-
man i Normana Storera ipak ne mogu da izdre empirijske kritike.
One su u skladu sa intuitivnim poimanjem razlika izmeu pri-
rodnih i drutvenih nauka, ali to nije dovoljno da bi se prihvatile.
Najtemeljniji izazov ovim teorijama uputio je Stiven Kol (npr.
Cole 1983, 1992), ali Merton na njih nikad nije odgovorio. Merton
i Zakerman su manju stopu odbijanja u urnalima prirodnih nauka
videli kao potvrdu postojanja vieg nivoa konsenzusa u prirodnim
naukama, ali su uzeli u obzir i injenicu pukog prostora u asopisi-
ma. Empirijskim putem je demonstrirano da distribucija prostora
utie na stope odbijanja i veoma ubedljivo pokazuje znaaj ove
varijable (Beyer 1978). Pristalice teze da stopa odbijanja zavisi od
konsenzusa odreene discipline implicitno pretpostavljaju da je
veina radova u drutvenim naukama slabijeg kvaliteta od onog u
prirodnim. Postoje dva problema sa ovom pretpostavkom. Jedan je
to se pretpostavlja da svi objavljeni radovi u prirodnim naukama
1
Barton i Kebler su neto ranije pisali o naunoj literaturi, da ona
poseduje odreeno vreme poluraspada (Burton and Kebler 1960), jer u
sebi ima ugraenu opsoletnost (ili zastarelost) koja joj garantuje raspad,
tj. ispadanje iz okvira aktivne literature, s tim to neki radovi nikad ni ne
budu deo aktivne literature. Literatura stabilnih nauka pokazuje due vreme
poluraspada od onih iz nauka koje doivljavaju velike promene u sadraju ili
u tehnikama.

300
zasluuju da budu objavljeni. Mnoge studije obrazaca citiranja
pokazuju da ogromna veina objavljenih radova ne biva nikada
citirana (Price 1963). Drugi problem je to se pretpostavlja da od-
baeni radovi u drutvenim naukama zasluuju da budu odbaeni.
To jednostavno nije tano (Cole 1979, 1983; Cole et al. 1988).
Druga varijabla, pored prostora, tie se normi objavlji-
vanja koje su tipine za odreeno polje nauke. Tako za fiziku
najee vai pretpostavka da rad nee biti tampan samo ukoliko
je pogrean. Naravno, misli se na povrno ocenjivanje tanosti,
jer samo naknadna istraivanja i vreme mogu da pokau tanost.
urnali iz fizike radije ine pogreku tipa 1, a to je prihvatanje
relativno nebitnih radova, pre nego pogreku tipa 2, to je odba-
civanje potencijalno bitnih radova. Sociolozi pre prave pogreku
tipa 2. Za ovu tvrdnju postoji ubedljiv dokaz. Urednici jednog
od najprestinijih sociolokih asopisa, Social Forces, svojim
recenzentima alju pismo u kojem ih mole da obrate panju na
injenicu da u asopisu ima mesta za svega 15% poslatih radova
(Cole 1992: 115). To znai da recenzenti ve unapred gledaju pre
kako da odbace rad, nego da ga prihvate.
Trea varijabla koja moe da utie na stopu odbijanja je
difuznost sistema urnala odreenog polja. U fizici dva vodea
urnala objavljuju ogroman deo literature iz fizike, a u sociologi-
ji dva vodea asopisa objavljuju veoma mali procenat ukupnih
radova. Kada bi asopisi Amerike socioloke asocijacije (Ame-
rican Sociological Review, Social Forces i American Journal of
Sociology) predstavljali jedan asopis dobili bismo situaciju slinu
onoj u fizici, tako da stopa odbijanja ne bi bila razliita u ove
dve nauke. Sociolozi moraju da alju svoje radove od asopisa do
asopisa, sve dok im rad ne bude negde prihvaen ili dok sami ne
odustanu. Istraivanja koja se tiu asopisa American Sociological
Review (Bakanic et al. 1987: 640) dolaze do podatka da skoro 29%
svih poslatih radova bude tampano. Moemo da zakljuimo da je
veina ranijih sociolokih studija iz ovog domena unapred pretpo-
stavljala razlike izmeu fizike i sociologije (Cole et al. 1988).
etvrta varijabla su razlike u profesionalnoj obuci u ra-
znim poljima (Cole et al. 1988). U prirodnim naukama mnogi
studenti rade pod neijim pokroviteljstvom i objavljuju svoje prve

301
radove u saradnji sa svojim mentorima. Verovatno tokom rada sa
mentorima oni ue kako da piu lanak koji e najverovatnije biti
objavljen. U drutvenim naukama je daleko tee nauiti studenta
kako se pie dobar rad, jer student najee sam bira problem,
radi nezavisno od mentora i malo toga zna o tome kako rad treba
da izgleda. Ovo je jedan od razloga zbog kojih drutveni naunici
ee piu neadekvatne radove koji bivaju odbijeni.
Struktura sistema nagraivanja u nekoj disciplini u ve-
likoj meri zavisi od konsenzusa date discipline. U fizici i hemi-
ji naunicima je lake da se sloe oko toga koji rad je bitan. U
takvim sluajevima kvantitet publikacija ne igra veliku ulogu u
distribuciji nagrada. U psihologiji i sociologiji, poljima sa slabim
konsenzusom, daleko manje ima slaganja oko toga koji radovi su
(veoma) bitni i vrlo lako se namee zakljuak da i puki kvantitet
moe da utie na distribuciju nagrada. Ipak, istraivanja (Cole et
al. 1988) pokazuju da se ne moe rei da kvantitet u veoj meri
utie na uspeh u drutvenim naukama nego u prirodnim. Deter-
minante vidljivosti su iste u svim naunim poljima.
Postoje tri vrste naunih priznanja (Cole and Cole 1967):
(1) dodeljivanje poasnih nagrada; (2) zaposlenje na prestinim
departmanima; (3) poznatost sopstvenog rada u naunoj zajednici
(specijalista). Na institucionalnom nivou radovi visokog kvaliteta
bivaju prihvaeni bez obzira na socijalne karakteristike naunika.
Iako postoje sutinske razlike u konsenzusu u raznim poljima,
mogue je da one ne utiu na sistem nagraivanja.
Pretpostavka o razliitoj kodifikaciji prirodnih i drutve-
nih nauka odriva je samo u jednom segmentu svojih implikacija.
Kako bismo razjasnili na suptilniji nain razlike izmeu prirodnih
i drutvenih nauka potrebno je osvrnuti se na dodatne teorijske
elaboracije. Tako Kol (Cole 1983) pravi razliku izmeu znanja
jezgra i istraivakog fronta neke nauke. Znanje nije, kao to se
esto pretpostavlja, nekakva uniformna celina, ve je sastavljeno
iz ove dve osnovne komponente. Jezgro sainjava mali broj teorija
koje su datost u odreenom vremenskom periodu za naunike
iz odreene oblasti. To su univerzalno prihvaene ideje koje slue
kao polazna osnova u obrazovanju u nekoj struci i kao poetna
taka istraivanja na osnovu kojih e se doi do novih znanja.

302
Istraivaki front se sastoji iz istraivanja koja se u datom trenutku
vre od strane svih aktivnih istraivaa i on je sa jezgrom povezan
preko procesa evaluacije. Vei deo novog znanja vremenom e
se pokazati kao malo bitan ili nebitan. Tokom vremena mali broj
ideja se smatra bitnim, a neke od njih postaju deo jezgra.
Istraivanja koja je Kol sproveo nisu uspela da potvrde
pretpostavke da postoji vii nivo kognitivnog konsenzusa u razvi-
jenijim naukama. Na istraivakom frontu i prirodne i drutvene
nauke imaju isti konsenzus (veoma nizak), ali postoje razlike u
konsenzusu oko toga koje znanje sainjava jezgro (u prirodnim
naukama je konsenzus po ovom pitanju daleko vei). Zato Kol
insistira na tome da se konsenzus na istraivakom frontu stvara
i odrava socijalnim procesima koji su slini u raznim naukama.
Meutim, ostaje pitanje kako socijalni procesi stvaraju i odravaju
konsenzus i kako se on pomera i/ili menja nastankom novih ideja.
Kol smatra da se to odvija socijalnim procesima evaluacije ideja
u nauci.
U svakodnevnoj praksi naunik uestvuje u procesima
evaluacije rada drugih naunika. O ovom procesu sociologija na-
uke jo uvek ima veoma malo znanja, tako da itava teorija eva-
luacije mora u sebi da sadri dosta spekulacije. Ono to je sigurno
jeste da u tom procesu uestvuju najmanje tri kategorije varijabli:
(1) atributi autora naunih doprinosa; (2) proces delovanja autori-
teta intelektualnih elita; (3) atributi samog doprinosa (Cole 1992:
103). Prvu varijablu sainjavaju socijalne karakteristike naunika.
Ukoliko se sadraj naunog doprinosa posmatra kao konstanta, da
li e rad odreene vrste naunika biti favorizovan i postavljen
u znanje jezgra. Drugi tip varijable sainjavaju socijalni procesi
kao to je delovanje intelektualnog autoriteta. Kako autoritet utie
na to koji doprinosi zasluuju panju? Kako se uticaj autoriteta
iri kroz naunu zajednicu? Trea varijabla tie se pitanja da li
postoje neki opti atributi naunih doprinosa koji utiu na njihovu
recepciju i evaluaciju.
Kao to je reeno, mertonovske teze su intuitivno plau-
zibilne. Lodal i Gordon (Lodahl and Gordon 1972) su ispitivali
percepciju koja vlada meu naunicima etiri nauna polja (fizici,

303
hemiji, sociologiji i politikoj nauci) o relativnom stepenu razvoja
paradigme sedam naunih polja. Ovi empirijski rezultati slau se
sa uvreenim pretpostavkama o hijerarhiji nauka, to predstavlja
dokaz da naunici veruju da hijerarhija postoji i da su percepcije
naunika iz raznih oblasti gotovo identine. Istraivanja pokazuju
neto drugo. Koncept hijerarhije nauka sadri u sebi est varijabli
koje karakteriu razliite tipove nauka (Cole 1992: 107):
Varijabla Vrh hijerarhije Dno hijerarhije
Visoko razvijena teorija; Nema ni teorije, ni generali-
istraivanje se rukovodi zacija niskog nivoa; pretpa-
1. Razvoj teorije
paradigmom; postoji visok radigmatski stadijum; posto-
nivo kodifikacije ji nizak nivo kodifikacije
Ideje se izraavaju matema-
2. Kvantifikacija Ideje se izraavaju reima
tikim jezikom
Visoki nivoi konsenzusa o Niski nivoi konsenzusa o
3. Kognitivni teoriji, metodama, znaaju teoriji, metodama, znaaju
konsenzus problema i znaaju indivi- problema i znaaju indivi-
dualnih doprinosa dualnih doprinosa
Sposobnost da se teorija Nesposobnost da se teorija
4. Prediktibilnost koristi za predikcije koje je koristi za predikcije koje je
mogue proveriti mogue proveriti
Mala proporcija novijih re-
Velika proporcija novijih
ferenci jer stariji rad ostaje
5. Stopa zastare- referenci kako stariji radovi
jednako vaan kao i novi,
vanja zastarevaju, to ukazuje na
to ukazuje na nedostatak
znatnu akumulaciju znanja
znatne akumulacije znanja
Progres ili stopa rasta no- Progres ili stopa rasta no-
6. Stopa rasta
vog znanja je relativno brz vog znanja je relativno spor

Iz svega navedenog moe se izvui nekoliko zakljuaka.

Sociologija ima veoma burni istraivaki front, ali malo toga ulazi
u jezgro (Cole 1994a, b). Nema mnogo sociolokih znanja koja bi
se od strane svih smatrala i istinitim i veoma vanim. U udbe-
nicima iz fizike (Cole 1983) ima relativno malo referenci oko
100. U udbenicima iz sociologije taj broj iznosi preko 800. U ud-
benicima iz fizike veina citiranih radova pisana je pre perioda

304
pisanja knjige, a u sociologiji se citiraju preteno relativno savre-
meni radovi. Materijal u udbenicima iz fizike od pre 20 godina
veoma je slian kao i u dananjim, to nije sluaj sa sociologijom.
Drugim reima, tekstovi iz fizike govore o onome to je u jezgru,
a tekstovi iz sociologije govore o onome to je u stalno promenlji-
vom frontu. Kol (Cole 1994b) tvrdi da dve varijable utiu na razvoj
znanja jezgra koje razlikuju prirodne i drutvene nauke. U pitanju
su mutabilnost fenomena koji se istrauju i mera u kojoj su izbor
problema i odluke koje se donose prilikom njegovog reavanja
zasnovani na kognitivnim ili nekognitivnim kriterijumima.
Ukoliko je razreena dilema oko konsenzusa (oko znanja
jezgra i znanja na istraivakom frontu) u raznim naukama, ostaje
samo da se osvrnemo na jo jednu ekstenziju hipoteze o kodifi-
kaciji koja se tie mladih naunika koji navodno zatiu drugaiju
intelektualnu niu u raznim naukama i koji na razliite naine
izvode svoju ulogu. Jedan od mitova nauke je svakako onaj o
mladom i revolucionarnom nauniku, koji kao komplementarnu
implikaciju ima verovanje da nauna kreativnost opada sa go-
dinama (Kuhn 1962/1970; Zuckerman and Merton 1972/1973).
Kolova istraivanja (Cole 1979, 1992) nude drugaiju sliku. Ako
se kao mlai naunici uzmu ljudi do 35 godina, njihova proporcija
u radovima objavljenim izmeu 1965. i 1969. godine u raznim dis-
ciplinama bila je sledea: u hemiji 29%, geologiji 38%, matematici
11%, fizici 25%, psihologiji 24% i sociologiji 13%. Na osnovu
empirijskih podataka ponovo moemo da vidimo da hipoteza o
kodifikaciji nije tana.
Kakve su onda posledice razlike u konsenzusu u znanju
jezgra u raznim naukama? I kakav je status sociologije? Pojam
naunog progresa teko je definisati, naroito ako govorimo o
drutvenim naukama. Jedan od naina da neko nauno polje oce-
nimo kao progresivno jeste da utvrdimo da li ono ima jezgro i da
li razvija novo znanje koje se dodaje jezgru. Iako priroda utie
na naunu istinu, odnosno, namee odreena ogranienja naim
teorijama koje nisu puke socijalne konstrukcije, danas teko da
moemo da govorimo o apsolutnoj naunoj istini. Uticaj prirode
moe da varira u odreenim teorijama, a i ne moemo biti sasvim
sigurni da su neka dananja znanja apsolutne istine (npr. Boring

305
1952). Zato je znanje jezgra najbolje definisati, ne kao istinito, ve
kao znanje za koje nauna zajednica trenutno veruje da je istinito
(Cole 1994b: 135).
Sadraj jezgra moe da se menja i zato progres u nauci
mora da bude vremenski specifian koncept. Neki doprinos nauci
nakon izvesnog vremena moe biti zamenjen i uklonjen iz jezgra,
ali to ne znai da u datom vremenu on nije predstavljao progres
(npr. ptolomejska astronomija nije predstavljala samo nazadovanje
u astronomiji). Razloge zbog kojih sociologija ne razvija jezgro
Kol vidi u samom njenom predmetu i shvata ih kao nepromen-
ljive.
Prema njegovom miljenju (koje je, u principu, uvree-
no miljenje kod veine sociologa), postoje dve osnovne razlike
izmeu fenomena koje prouavaju fizika i sociologija. Prva je
mutabilnost izuavanih fenomena, a druga se odnosi na to da
sociolozi (za razliku od fiziara) i sami uestvuju u prouavanju
fenomena. U pogledu mutabilnosti fiziari se bave fenomenima
koji se nikad ne menjaju ili se menjaju veoma sporo. Struktura
atoma je ista kao i pre milion godina. Fenomeni koje izuava
sociologija bre se menjaju nego to su sociolozi u stanju da ih
adekvatno opiu, ali ne moemo se sloiti sa Kolom da sociologija
ne moe da doe do izvesnih univerzalnih i optih zakona. Kolins
(Collins 1989) veoma ubedljivo brani sociologiju od prigovora
pronauno orijentisanoj sociologiji, a jo radikalnije zamisli o
sociologiji kao nauci brani Volas (Wallace 1983). Ovo ne znai
da pomenuti prigovori nisu validni. Njihova snaga je u tome to
su prenaglaavanjem posluili kao korektiv klasinom i naivnom
pozitivizmu drutvenih nauka. Sa istorijske pozicije njihova uloga
je bila korisna, iako treba imati u vidu opasnost od potencijalne
dominacije ekstremnijih slinih orijentacija ove vrste po nauno
orijentisanu sociologiju.
Neto kasnije, Kolins se vratio odbrani sociologije kao
nauke, ali istovremeno dajui svoje miljenje o problemu prirode
sociologije (kao nauke). Klasina filozofija nauke je mnogo panje
poklanjala kriterijumima demarkacije koji bi mogli da naprave ra-
zliku izmeu nauke i nenauke. Vreme je pokazalo da je za nauku
verovatno najbolje rei da svoje opravdanje nalazi u globalnom

306
pragmatizmu. Kriterijumi logikog pozitivizma pokazali su se
kao nedovoljni, a isto to vai i za kriterijume preciznosti, proverlji-
vosti, opovrgljivosti itd. Dijem-Kvajnova teza govori o nedovoljnoj
empirijskoj potkrepljenosti naunih teorija, to ne mora da impli-
cira relativizam, ve samo promenu teita analize kada se govori
o demarkaciji. Globalni pragmatizam se odnosi na injenicu da su
neke naune teorije bolje od drugih ili u celini ili na duge staze.
Pitanje zbog ega je to tako za sada nema konani odgovor, jer u
filozofiji nauke oko tog pitanja ne postoji konsenzus.
Ostaje pitanje: da li su onda sve naune discipline iste?
Postmodernizam brie sve granice, pa tako i sociologija, teologija
i fizika imaju jednak (ne)nauni status. Kolins tvrdi da odgovor
na ovo pitanje ne treba traiti u epistemologiji, ve u socijalnoj
organizaciji disciplina (Collins 1994). Kakva je bila socijalna or-
ganizacija disciplina koje zovemo prirodnim naukama, a kakva
je bila u drutvenim?
U 17. veku u Evropi dolo je do naune organizacije
koju su karakterisala dva obeleja: visoki konsenzus o tome ta
se smatra sigurnim znanjem i rapidna otkria. Pre 17. veka ovih
obeleja nema, ak ni u prirodnim naukama. Adaptaciju na ovu
organizaciju zovemo Naunom revolucijom, iako ona nije jedan
dogaaj, ve proces koji je tokom narednih 300 godina zahva-
tio veinu prirodnih nauka, poevi od mehanike i matematike.
Pre Naune revolucije i prirodne nauke su posedovale strukturu
neslaganja. Zato ne udi to antropologiju i sociologiju 20. veka
karakterie odsustvo konsenzusa, tj. pluralistika kognitivna
struktura (Merton 1975/1976: 129) i proliferacija raznih kola mi-
ljenja. Visok konsenzus je suprotan i situaciji na koju nailazimo
u humanistikim disciplinama i filozofiji. U filozofiji se veoma
esto rivalske pozicije stvaraju istovremeno i traju tokom mnogih
generacija, a da nijedna od njih ne uspostavi definitivnu dominaci-
ju. Osnovni obrazac intelektualnog ivota, dakle, nije konsenzus,
ve konflikt (Collins 1968, 1998). Sutina ovog argumenta je da
moramo razmotriti naine kognitivne, ali i socijalne organiza-
cije u raznim naukama. Postoji nekoliko pogrenih teorija koje
razmatraju Naunu revoluciju i nastanak nauke rapidnih otkria
preko empirizma, merenja i matematizacije i eksperimentalnog

307
metoda (npr. Storer 1967). Ovo objanjenje je daleko adekvatnije
i potpunije od Storerovog kriterijuma tvrdoe i/ili mekoe neke
nauke preko njene upotrebe matematike, tj. matematizacije.
Nauna revolucija se esto karakterie kao period u kojem
su naunici odustali od filozofskih spekulacija i posveenosti di-
rektnom izuavanju prirode. Krivci za ovakvo shvatanje delimino
su i sami tadanji naunici koji su po svaku cenu eleli da naprave
razliku u odnosu na svoje prethodnike iz sholastike i humanistike
tradicije. Meutim, istorijski podaci se ne podudaraju sa ovom
teorijom, jer su empirijska posmatranja postojala i pre 17. veka
i van Evrope. Astronomska posmatranja su paljivo beleena i
u Grkoj, Kini i Indiji, a da nije dolo do nauke rapidnih otkria
ili konsenzusa. Sam empirizam nije mogao da izazove sve ove
promene.
Nauna revolucija takoe nije povezana samo sa preci-
znou, tj. naglaavanjima merenja i formulaciji matematikih
zakona. Veliki broj naunih postignua tadanjeg vremena nije
bio naroito precizan, tako da je zakljuak da ni matematizaci-
ja nauke ne dovodi nuno do modusa rapidnih otkria (Collins
1994)1. to se tie eksperimentalnog metoda, njega su pozitivisti
smatrali zatitnim znakom nauke, ali tu se ne uklapaju Galilejeva
posmatranja ili fiziologija iz 19. veka. Induktivna logika nije uni-
katno obeleje moderne nauke, jer se ona koristi i u drutvenim
naukama, to ih ne ini automatski slinim prirodnim naukama
koje karakteriu rapidna otkria. Ni to objanjenje ne zadovoljava
(Collins 1994).
Kolins kao jezgro revolucije rapidnog otkria vidi ge-
nealogiju istraivakih tehnologija, jer one produkuju vitalni
istraivaki front sa tendencijama ka konsenzusu i imputiranoj
objektivnosti rezultata. Naunici iz 17. veka nisu otkrili neku
posebnu tehniku, ve su bili praktini i shvatili su znaaj mani-
pulacije tehnologijama koje su ve bile dostupne, koje su mogle
da rezultiraju uoavanjem i otkrivanjem fenomena koji do tada
1
Izuzetak su svakako npr. Galilejevi eksperimenti povezani sa
ubrzanjem, ali isto tako, njegovo otkrie Jupiterovih meseca nije ukljuivalo
nikakva merenja, ve posmatranje pomou teleskopa. S druge strane, preciznost
i matematizacija dugo su krasile i ptolomejsku astronomiju.

308
nisu bili uoeni. Tako bogati opus otkria omoguio je zauzvrat
bogati materijal koji su nove naune teorije mogle da interpre-
tiraju. Drugim reima, otkriven je metod otkria. Istraivake
tehnike su pojaale veru u objektivnost fenomena, jer ih je bilo
mogue fiziki demonstrirati. Nauka rapidnih otkria generie
snaan oseaj objektivnosti i injeninosti zbog svoje istraivake
tehnologije. Na ovaj nain genealogije istraivakih tehnologija
igraju kljunu ulogu u svakom aspektu moderne nauke rapidnih
otkria, jer poveavaju veru u mogunost napretka i promoviu
konsenzus i oseaj objektivnosti.
Ako je sve ovo tano, drutvene nauke imaju ozbiljne
prepreke kako bi postale nauke rapidnih otkria. Njima nedosta-
ju autogeneriue istraivake tehnologije. Problem drutvenih
nauka nije u tome to su mlade. Tokom prethodnih vekova njima
nisu nedostajali ljudi koji ih upranjavaju, niti im je nedostajala
institucionalna potpora. Konsenzus nije karakteristian kao stanje
u sociologiji, koja je posebno poznata po raznim neslaganjima
raznih kola miljenja, niti drutvene nauke imaju obrazac rapid-
nog otkria. Sve dok se verovalo da problemi lee u oblastima
teorijskih pristupa i metodolokih kanona bilo je mogue verovati
da e sociologija moi da bude nauna u striktnom smislu. Kolins
smatra da dokazi pokazuju da se prihvatanjem odreenih ideja
i metodolokih kanona ne moe postii stepen nauke rapidnih
otkria. To ne znai da sociologija nije nauka, ve da ne moe da
bude nauka rapidnih otkria.
Paradoks sociologije lei u injenici da se njen intelektual-
ni sadraj sukobljava sa nainom na koji je ona socijalno organizo-
vana. Sociologija poseduje razna nauna znanja, jer je akumulirala
znanja o kauzalnim i strukturalnim uslovima drutvenog ivota,
ali problem lei u njenoj socijalnoj organizaciji kao disciplini.
Mnogo toga od sadraja sociologije kao nauke je naunog karak-
tera i nema potrebe proklamovati relativizam u sociologiji. Oko tih
sadraja esto nema konsenzusa jer nisu povezani u lance rapidnih
otkria. Drutvene nauke nemaju maineriju prirodnih nauka za
generisanje prethodno neuoljivih fenomena i zato problemi i
pitanja u drutvenim naukama bivaju gotovo konstantni tokom
veoma dugih vremenskih perioda (Collins 1994).

309
 Jedan od najveih pobornika teze da je sociologija prirod-
na nauka, odnosno da je u stanju da dostigne stupanj razvijenosti
prirodnih nauka je Volter Volas (Wallace 1983, 1994a, b). Njegova
knjiga je znaajna iz nekoliko razloga. Prvi je taj to eli da od-
brani naunost sociologije, drugi jer predstavlja pokuaj inkorpo-
riranja sociobiologije u tradiciju sociologije, a trei (i najvaniji)
je tretiranje sociologije kao prirodne nauke1. Kol (Cole 1994c) se
ne slae sa Volasovim pozitivizmom i shvatanjem da je sociologiji
neophodno jasno definisanje osnovnih pojmova, jer uniformne de-
finicije i dalje ne podrazumevaju uniforman pristup fenomenima.
Puki lingvistiki konsenzus oko definisanja osnovnih pojmova ne
bi doneo nita novo, sve dok ne postoji konsenzus i oko znaenja
i znaaja fenomena.
Volasov projekat je veoma ambiciozan. On eli da prona-
e nain na koji teorijska raznolikost sociologije moe da dostigne
nivo komplementarnosti, a ne samo kontradikcije, jer nijedna
[teorija] nije u pravu o svim aspektima socijalnog ivota, ali svaka
je u pravu o nekim aspektima. . . (Wallace 1968: 440) Glavni cilj
nije u ocenjivanju sociolokih orijentacija, ve u demonstraciji
osnove za njihovu integraciju preko isticanja njihovih tipinih
obeleja. Neto slino, ali sa daleko manje ambicija i pretencio-
znosti, rekao je Merton razmatrajui status strukturalne analize
u sociologiji.
[S]koranja dogaanja u strukturalnoj analizi
dovode do sfera slaganja i komplementarnosti, a ne
navodnih osnovnih protivrenosti izmeu raznih
sociolokih paradigmi. Ovo nije nita udno. Jer nije
lako dostii ak i umereno plauzibilne socioloke
doktrine (paradigme, teorije, konceptualne sheme,
modele) koje protivree jedne drugima u osnovnim
pretpostavkama, konceptima i idejama. Mnoge ideje
u strukturalnoj analizi i simbolikom interakcionizmu
su, na primer, suprotstavljene jedne drugima otprilike
1
Interesantno je to je Edvard Vilson citiran vie puta nego Dirkem,
Merton, Veber i Parsons pojedinano. Vanost ove knjige ogleda se i u tome
to demonstrira relevantnost biologije za sociologiju i to u Volasovom sluaju
sociologija asimilira sociobiologiju, a ne obrnuto kako je pretpostavljao Vilson
(Wilson 1975/2000).

310
 u istom smislu kao to je unka suprotstavljena jaji-
ma: oni su vidno razliiti, ali meusobno obogaujui.
[Merton 1975/1976: 119]
Termin teorija (uopteno) znai neki skup simbola za
koje se proverljivo tvrdi da predstavljaju specifine klase dogaaja
i njihove odnose. (Wallace 1968: 442) To bi znailo da problemi
u sociolokim teorijama nastaju ve oko same definicije pojma
socijalan. Meutim, Volas insistira na tome da je mogue pro-
nai zajedniki imenilac svim definicijama i socijalne fenomene
univerzalno definie preko interorganizmikih bihevioralnih
odnosa.
Pored ove opte definicije socijalnog postoje i teorijski
specifine definicije koje se mogu dalje podeliti na one koje nagla-
avaju objektivne ili oigledne ili motorne bihevioralne odnose,
i na one koje naglaavaju subjektivne ili prikrivene ili dispozici-
one bihevioralne odnose. Posmatrano idealno-tipski, objektivne
definicije ponaanja zagovaraju definisanje socijalnog u skladu
sa tim da li oigledno hodanje, prianje, pevanje, pisanje, disa-
nje itd. jednog uesnika jeste ili nije u odnosu sa nekim slinim
objektivnim ponaanjem drugog uesnika, ak i kada ti odnosi
nisu propraeni prikrivenim ili subjektivnim bihevioralnim od-
nosima. Suprotno tome, idealno-tipska karakterizacija definicije
subjektivnog ponaanja identifikuje socijalno sa skrivenim per-
cepcijama, sposobnostima, ciljevima, sentimentima, miljenjima,
navikama, eljama, potrebama itd. koje su uesnicima zajednike,
komplementarne ili u konfliktu, ak i kada one ostaju latentne,
makar to se tie odnosa objektivnih aktivnosti.
Figurativno, moemo ak da kaemo da razlika izmeu
ovih definicija korespondira onoj izmeu Njutnove i Veberove
definicije akcije. Njutnova definicija mehanike akcije zasniva se
u potpunosti na onome to je spolja uoljivo. Veberova, s druge
strane, na subjektivnom znaenju koje akciji pripisuje individua.
Vei deo sociolokih teorija definie socijalno preko objektivnih i
subjektivnih odnosa, ali meu njima je mogue napraviti logiku
distinkciju.
Veliki broj rasprava u sociologiji svodi se na razliita
definisanja socijalnog i zato je Volas po ovom osnovu kriti-

311
kovao Kola (Wallace 1994a, b), koji kao socioloki interesantne
fenomene vidi one idiografske, a ne nomotetske (iako su pre u
pitanju metodoloke strategije, a ne fenomeni kao takvi). Moe-
mo se sloiti sa Volasom da bi veliki broj sociolokih dilema bio
reen ili bio na dobrom putu da budu reen, kada bi terminologija
bila jedinstvena i kada bi bila univerzalna i jasna. Ovom projektu
sigurno ne doprinose postmoderne teorije koje najee imaju stil
zabavne proze sa nejasnom terminologijom, gde se zanemaruju
svi pokuaji da se dostigne nivo naunosti. Volas (Wallace 1968:
451) nudi klasifikaciju sociolokih teorija na osnovu prostora koji
im pripada u teorijskom smislu:

Osnovni bihevioralni odnosi koji defi-

niu socijalno
Objektivni (mate- Subjektivni (idea-
rijalistiki) listiki)
Nametnuti
socijalnom
(determini-
sani)
Osnovni
fenomeni koji
objanjavaju
socijalno
Generisani od
strane socijal-
nog (posledica
slobodne volje)

Iz priloenog se vidi da se definisanje socijalnog preko

objektivnog ili subjektivnog ponaanja reflektuje na stare filozof-
ske probleme izraene u antinomijama materijalizma i idealizma,
uma/duha i materije, misli i dela, kontemplacije i akcije itd. Slino
tome, pitanje da li su osnovni eksplanatorni uslovi nametnuti ili
generisani od strane socijalnog tie se shvatanja oveka, da li se on
posmatra kao determinisana konsekvenca prethodeih dogaaja
ili kao tvorac svoje istorije.

312
 Prava priroda sociologije kao nauke verovatno se nalazi
negde u graninim oblastima Kolove, Kolinsove i Volasove teo-
rije. Detaljnija analiza metodolokih osnova sociologije odvela
bi nas u filozofiju drutvenih nauka (ili drutvene nauke), tako
da je ovom prilikom mogue samo izneti razliita stanovita
o ovom problemu, koja se na osnovu poetnih poglavlja mogu
oceniti da idu u korist Volasovih shvatanja. Moda sociologija
nikad nee biti klasifikovana kao prirodna nauka i verovatno nee
nestati usled kanibalizacije od strane biologije (upor. Wilson
1975/2000), ali shvatanje sociologije kao nenauke moe za nju
da ima nekoliko nepovoljnih drutvenih implikacija. U uvodnim
poglavljima predstavljena je apologija pronauno orijentisane
sociologije i demonstrirana su neka njena dostignua koja se de
facto mogu okvalifikovati kao nauna. Ako se ona zanemaruju
i promovie se sociologija kao humanistika disciplina, to e za
posledicu imati jednu vrstu epistemoloke retardacije sociologije
i srozavanje njenog ugleda kao nauke u javnosti.

313
 IV. KONSTRUKTIVISTIKI PROGRAM(I)
SOCIOLOGIJE NAUNOG ZNANJA
Nakon prikaza mertonov(sk)e sociologije nauke videe-
mo koje su osnovne osobenosti njegovog izazivakog programa
koji svoj uspon doivljava sedamdesetih godina prolog veka, a
koji i danas predstavlja dominantnu orijentaciju unutar sociologi-
je nauke. Potrebno je prvo objasniti razliku u pristupu prilikom
eksplikacije ova dva razliita programa. Mertonovska tradicija je
predstavljena preko problemskog pristupa, a konstruktivistika e
biti izloena prvenstveno preko izlaganja specifinosti pojedinih
(najvanijih) autora. Dok je Merton u svojim radovima u velikoj
meri postavio temelje disciplini, ali i itavoj jednoj tradiciji, to
ne vai za konstruktivistiki orijentisane autore, koji se ne mogu
programski ujediniti oko jedne figure.
Kod Mertonove struje nije bilo mnogo rasprava o filo-
zofiji, iz prostog razloga to u tom sluaju postoji kontinuitet sa
tradicionalnom filozofijom nauke. Situacija je drugaija sa kon-
struktivizmom koji predstavlja diskontinuitet. Zbog toga e biti
potrebno objasniti slinosti i razlike u odnosu na tradicionalnu
epistemologiju. Pod tradicionalnom se ne podrazumeva nikakva
odreena kola miljenja, ve shvatanje da se svet oko nas moe
saznati, da postoji (i) nezavisno od nas, da je nauka najbolji nain
za njegovo izuavanje i da je mogue dostii odreeni stupanj
objektivnog (sa)znanja o njemu. Neki od ovih problema ukratko

314
su obraeni u prvom poglavlju, jer nisu svi jednako relevantni za
prikaz konstruktivizma.
Nijedan teoretiar konstruktivizma nije bio toliko uticajan
da bi se smatrao njegovim paradigmatinim predstavnikom. Ipak,
nakon vie od tri decenije uspona konstruktivizma mogue je
izdvojiti najuticajnije predstavnike o kojima emo govoriti. Danas
se kao verovatno prvi konstruktivista uzima Ludvik Flek i njegove
zamisli emo predstaviti zbog istorijskog znaaja, ali i (velikog i
zakasnelog) uticaja njegovih ideja. U delu o nastanku sociologije
nauke on je izostavljen jer nije izvrio gotovo nikakav uticaj na
savremenike, kao to je to bio sluaj sa Borisom Hesenom.
Veliki problem sa konstruktivistima lei u klasifikaciji
teoretiara (vidi i Zuckerman 1988b). Sam termin konstruktivi-
zam istovremeno je izuzetno nejasan, ali i zgodan ako se preko
njega pokuaju predstaviti sve varijacije. Do sada ne postoji ni-
jedna opteprihvaena podela, ali to ne mora da se odrazi na izla-
ganje njihovih ideja i korien pristup po autorima. Ovaj pristup
opravdanje nalazi i u studijama sluaja kojima se konstruktivisti
najee slue, a one su isuvie heterogene da bi se analizirale
zajedno.
U prvom poglavlju pomenuta je distinkcija na nihilistiko
i naturalistiko krilo socijalnog konstruktivizma (Brown 2001).
Ovom prilikom ona je veoma korisna jer nam omoguava da se
ogradimo od vrsta konstruktivizma kojima se neemo detaljnije
baviti. Nihilistikom krilu pripadaju mahom postmodernisti. Ako
govorimo o filozofiji i sociologiji nauke, njihovo glavno obeleje
tie se kritike velike naracije ili prie (Liotar 1979/1988) o jednoj
istini. Oni nauku vide kao jednu igru sa arbitrarnim pravilima.
Glavno epistemoloko obeleje ovih autora je lokalizam ili per-
spektivizam. U pitanju je shvatanje da je istina neto to zavisi
od lokalne drutvene ili kulturne definicije, tj. neto to zavisi od
perspektive posmatranja. Iz ovoga proistiu tri osnovne karakteri-
stike: antiracionalnost, odbacivanje objektivne istine i lokalizam.
Neka od ovih shvatanja zastupaju i naturalisti, ali, kao to smo
videli u istorijskom pregledu, njihove motivacije i inspiracije su
drugaije. Sociolozi naunog znanja kreu od nauke i stiu do ana-
lize u kojoj socijalno igra dominantnu ulogu, a postmodernistike

315
analize izviru iz politikih i istorijskih zbivanja. Ova razlika e
biti od znaaja kada budemo govorili o Naunim ratovima.
Sigurno najvea mana prikaza konstruktivistike sociolo-
gije naunog znanja jeste izostavljanje problema samih socijalnih
konstrukcija. Detaljno razmatranje ovog veoma interesantnog
problema odvelo bi nas u sasvim druge vode nauke, pre svega u
filozofiju uma, kognitivnu psihologiju i evolucionu biologiju. Kao
polazne i preutne pretpostavke uzimaju se injenino postajanje
socijalnih konstrukcija i na kognitivni kapacitet da ih proizvo-
dimo i razumemo (Hacking 1999; Searle 1995). Ovom prilikom
prvenstveno nas interesuje nauno znanje.

1. Konstruktivizam, antirealizam i relativizam

u sociologiji nauke
Kao i mnoge revolucije, dakle, ova [kon-
struktivistika] ima svoje jednostrane tenden-
cije. Ona pokuava, ili se meni tako ini, da
bude relativistika po ontolokim aspektima
nauke i racionalistika na socijalnoj strani.
Suprotno ovoj koli, ja ne mislim da su pri-
rodni i drutveni svet u potpunosti konstrukcije
naunih ideja o njima, niti mislim da je nauni
rad iskljuivo motivisan interesima, kao to
nekoliko pripadnika ove kole tvrdi bez pru-
anja zadovoljavajuih teorijskih definicija
tog termina. Naukom rukovode nauka, norme,
interesi i stvarni svet, sve etvoro. [Barber
1987: 132]
U teoriji se termini konstruktivizam i konstrukcioni-
zam najee upotrebljavaju naizmenino, kao sinonimi. Utisak
je da je konstruktivizam vie rasprostranjen termin i zato emo
njega koristiti. Kenet Gergen (1985: 266n1) se opredeljuje za kon-
strukcionizam, jer ga konstruktivizam podsea na pijaeovsku
perceptualnu tradiciju i na pokret u umetnosti iz prolog veka.
Preko termina konstrukcionizam on pokuava da izbegne te
konfuzije, ali i da odri vezu sa knjigom u kojoj je prvi put upo-
trebljen termin konstrukcija, a to je The Social Construction of
Reality (Berger and Luckmann 1966). Za konstrukcionizam se

316
opredeljuju i Vivijen Ber (1995/2001), Stiven Tarner (Turner 1991)
i Jan Haking (Hacking 1999).
Kukla (2000) konstruktivizam deli na metafiziki, episte-
miki i semantiki. Metafiziki se odnosi na injenice o svetu u
kojem ivimo, epistemoloki na to ta moemo da znamo o svetu,
a semantiki na ono to se o njemu moe rei. Jedno od njegovih
osnovnih obeleja je epistemiki relativizam shvatanje da nema
apsolutnog garanta naeg znanja, ve samo relativnog, koji zavisi
od individue, grupe, kulture, vremena itd. Obino se metafiziki
i epistemiki smatraju istom stranom konstruktivizma. Termi-
nologija koju upotrebljava Kukla nije identina onoj koju upotre-
bljava Nelson (1994). Kukla koristi termin konstruktivizam za
ono to Nelson naziva ontolokim relativizmom, epistemiki
relativizam za ono to Nelson oznaava kao relativizam o ra-
cionalnosti, dok je metafiziki konstruktivizam esto jednak
Nelsonovom ontolokom relativizmu.
Nelsonov rad se bavi pitanjem kako se uopte naune i-
njenice mogu konstruisati. On brani filozofski konstruktivizam
koji je relativistiki u dva pomenuta smisla po pitanju ontolokih
entiteta i procesa i po pitanju racionalnosti. To znai da fenomeni
koji se izuavaju nisu nuno manifestacije objektivno postojeih
entiteta i procesa, ve se teorijski entiteti i procesi konstituiu ili
konstruiu post hoc od strane naunika. Nakon to se naunici
sloe o teorijskom opisu ta injenice jesu, oni mogu da prihvate
realistiki stav prema tome o emu teorija govori, ali realnost ovih
stvari nije deo objanjenja zato oni zavravaju sa verovanjima i
teorijom sa kojima zavravaju. To je neka vrsta retrospektivnog
realizma (str. 536).
Drugi relativistiki aspekt tie se naune racionalnosti.
Konstruktivisti negiraju postojanje univerzalnosti racionalnih
standarda i insistiraju na tome da naunici donose odluke na
osnovu posveenosti koja je grupno specifina. Takoe, naje-
e se pretpostavlja da su te zajednike posveenosti implicitne i
preutne.
Na prvi pogled deluje da su (metafiziki) konstruktivizam
i epistemiki relativizam nezavisne doktrine (Kukla 2000). Moe
da se ini kako konstruktivizam ne ukljuuje nuno epistemiki

317
relativizam, jer je mogue kombinovati konstruktivizam (inje-
nice su konstruisane) sa antirelativistikom idejom da o njima
moemo da imamo apsolutno istinite ili lane ideje. Ovo se pre
svega odnosi na ideju da su samo neki aspekti drutvene stvarnosti
socijalne konstrukcije. Novac i njegova vrednost dobar su primer
socijalne konstrukcije. Isto tako, ini se moguom i pozicija da
naune injenice, jednom konstruisane, postanu istinite. Latur i
Vulgar su, na primer, odbacili relativizam, a prihvatili konstruk-
tivizam (Latour and Woolgar 1979/1986).
Takoe, mogue je kombinovati shvatanje da su vero-
vanja samo relativno zagarantovana sa antikonstruktivistikom
hipotezom da postoji nezavisna stvarnost. Ovi realisti priznaju
da neto postoji nezavisno od ljudske aktivnosti, ali negiraju da
o tome moemo da imamo neko apsolutno znanje. Ovo je pozicija
Knor-Cetine (Knorr-Cetina 1981a) koja smatra da su relativne
injenice nauno konstruisane.
Hari Kolins zastupa semantiku hipotezu. On je rekao
da priroda ne igra ulogu u naem prihvatanju naunih tvrdnji. U
pitanju je sigurno jedna od najpoznatijih reenica koja se veoma
esto pominje kada se govori o konstruktivizmu. Jedna kola,
meutim, posebno inspirisana Vitgentajnom i neto kasnije
fenomenolozima i etnometodolozima, prihvata eksplicitni rela-
tivizam u kojem prirodni svet igra malu ili nepostojeu ulogu u
konstrukciji naunog znanja. (Collins 1981b: 3; kurziv dodat)
Reenice nemaju utvren empirijski sadraj i nema veze da li
dogaaj potvruje ili opovrgava hipotezu, jer se o ishodu moe
pregovarati. Semantiki konstruktivizam je time nezavisan od
epistemikog relativizma i metafizikog konstruktivizma.
U najirem smislu i mertonovci su konstruktivisti ako
pod konstruktivizmom podrazumevamo injenicu da nauna
verovanja esto imaju socijalne uzroke. Ta teza je prihvatljiva.
Problem je sa smelijim tvrdnjama, kada se ne govori samo o kon-
strukciji naunih verovanja, ve i o naunim injenicama. Krajnja
konsekvenca ove teze, koja je donekle prihvatljiva, jeste da danas
imamo nauku kakvu imamo zbog odreenih deavanja u socijal-
noj istoriji nauke. To znai da su naa dananja saznanja o atomu
pod uticajem socijalne istorije nauke. Druga teza, daleko jaa, ali

318
neprihvatljiva, jeste da sa drugaijom socijalnom istorijom nauke
ne bi uopte ni bilo atoma (Kukla 2000). Ova teza, da se preko
socijalnih procesa produkuju naune injenice, najee se napada
u kritikama konstruktivizma.
Do sada je reeno da je socijalni konstruktivizam zasno-
van na relativistikoj epistemolokoj poziciji i argumentu da priro-
da ne igra nikakvu ili veoma malu ulogu u razvoju sadraja nauke.
Na sadraj teorije ne utie priroda, ve je naunici konstruiu u
laboratoriji. Ova pozicija se najoptije moe okarakterisati kao
relativistiko-konstruktivistika i njeni najradikalniji predstavni-
ci su sociolozi. Kao to se moe videti iz pregleda mertonovske
sociologije nauke, esto se preutno pretpostavljalo da naunici
nisu na isti nain pod drutvenim uticajima kao drugi ljudi. To je
naslee koje je posledica Manhajmovih teorija (Mannheim 1936,
1952), gde prirodne nauke ne trpe iste uticaje kao drutvene. Nji-
hov sadraj je odreen injenicama i stvarnou.
Socijalni konstruktivisti svoja istraivanja zasnivaju na
nekoliko pretpostavki. Oni veruju da nauka nije aktivnost kojom
rukovode pravila, to znai da naunici ne potuju neki skup pro-
cedura koje im omoguavaju da se kao nezavisni agensi sloe
oko toga ta je istinito. ele da pokau da se naune rasprave i
kontroverze najee ne mogu reiti preko empirijskih dokaza,
jer su dokazi, navodno, smisleni samo u svetlu teorije koja je do-
vela do njihove produkcije. Ono to je moda najvanije jeste da
prihvataju relativistiku poziciju i negiraju vanost prirode kao
objektivne eksternalnosti koja utie na sadraj naunog znanja.
Tako priroda ne determinie nauku, ve socijalno ponaanje na-
unika u laboratoriji determinie definisanje zakona prirode. Na
taj nain socijalno ponaanje naunika postaje najvanija deter-
minanta sadraja njihovih ideja (Cole 1992: 5).
Kol navodi tri klasine pozicije koje razmatraju uticaj
socijalnih varijabli na kognitivne aspekte nauke. Prva je pozicija
tradicionalnih pozitivistikih istoriara i filozofa nauke, poput
Karnapa, Nejgela, Gilispija i Sartona. Drugi pristup je svoju
najpoznatiju artikulaciju doiveo kod Kuna i novijih filozofa i
istoriara nauke, poput Lakatoa, Fajerabenda i Polanjija. Trea je
opisana pozicija konstruktivista. Razlike izmeu ova tri pristupa

319
postaju jasne na primeru shvatanja naunog konsenzusa, odnosno
na pitanju kako se postie dogovor oko toga koji se nauni rad
prihvata kao istinit i vaan.
Kun (Kuhn 1962/1970) ne negira da je teorija u Vremenu
2 bolja od teorije u Vremenu 1, ali ne pominje istinu kao
kriterijum za evaluaciju paradigmi. Koncept objektivne istine
kod njega ne igra vanu ulogu. Nova paradigma je drugaija od
stare, a ne nuno bolji nain sagledavanja realnosti. Svaka nova
paradigma ima i prednosti i nedostatke u odnosu na staru i zato
nauka nije nuno kumulativna, u smislu da je nova teorija nuno
poboljanje u odnosu na staru.
Konstruktivisti postizanje konsenzusa objanjavaju preko
serije socijalnih procesa. U ovom smislu sadraj nauke je socijalno
konstruisan. Nova otkria nisu rezultat primene racionalnih pra-
vila za evaluaciju empirijskih dokaza, ve posledica sluajnosti,
tehnike opreme, socijalnog pregovaranja itd. To znai da kogni-
tivni sadraj naunih radova nema uticaja na evaluaciju od strane
naune zajednice, jer je recepcija pod uticajem autorskih retori-
kih strategija i sposobnosti ubeivanja. Pitanju konsenzusa bie
posveena posebna panja u poslednjem poglavlju, kada emo
videti po emu se sutinski razlikuju mertonovski i konstrukti-
vistiki program, odnosno gde (ne) postoje mogunosti njihovog
sinkretizma.
Pokuaemo i da pokaemo da konstruktivisti nisu uspeli
da dokau kauzalnu vezu izmeu socijalnih varijabli i odreenog
kognitivnog sadraja nauke, to je njihov glavni cilj. esto nije ja-
sno kako bi trebalo definisati socijalne uticaje, a kako kognitivne.
Zbog toga je esta situacija da se kognitivne odluke nazivaju soci-
jalnim, samo zato to su donete u socijalnom okruenju. Ukoliko
ne postoji makar analitika razlika izmeu socijalnih i kognitivnih
uticaja, konstruktivistike teorije postaju tautoloke i gotovo be-
znaajne za razumevanje nauke. Druga veoma vana stvar koju
nisu uspeli je uspostavljanje veze izmeu socijalnih procesa koje
opisuju i onoga to Kol naziva ishodima znanja (Cole 1992).
Ishod znanja je specifini sadraj naune ideje. Konstruktivisti
su pokazali da je svakodnevna nauna praksa pod direktnim uti-
cajem socijalnih procesa, ali nisu uspeli da pokau da ti procesi

320
utiu na sadraj znanja. Oni smatraju da svojim mikrosociolokim
prouavanjem kognitivnih odluka pokazuju kako socijalni procesi
utiu na kognitivni sadraj produkcija znanja, ali nema ubedljivih
primera o tome kako varijacije u socijalno nezavisnim varijabla-
ma utiu na ishode znanja, a esto to uopte i ne pokuavaju da
demonstriraju.
Gergen (1985) karakterie konstruktiviste kao teoretia-
re koji pre imaju zajedniku svest nego to sainjavaju pokret.
Slino Kolu, on objanjava njihove osnovne postulate na sledei
nain:
(1) Nae iskustvo nije produkt indukcije, tj. graenja i
testiranja optih hipoteza. Svet se ne saznaje na direktan ili de-
kontekstualizovan nain. Socijalni konstrukcionizam kree od
radikalne sumnje u svet uzet zdravo-za gotovo . . . Dakle, on nas
poziva da izazovemo objektivnu osnovu konvencionalnog zna-
nja. (str. 267) Objektivni kriterijumi su posredovani kulturom,
istorijom ili socijalnim kontekstom ili i ne postoje.
(2) Razumevanje sveta nije pod direktnim uticajem priro-
de, ve je rezultat aktivnog, kooperativnog pokuaja osoba koje
su u odnosu. (str. 267)
(3) Stepen u kojem odreeni oblik razumevanja preovla-
dava nema veze sa empirijskom validnou, ve sa promenama
socijalnih procesa, tj. komunikacijom, pregovaranjem, konflik-
tom, retorikom itd.
(4) Razumevanje koje je rezultat pregovaranja povezano
je sa drugim aktivnostima u ivotu pojedin(a)ca. Deskripcije i
objanjenja sveta i sami konstituiu socijalnu akciju. (str. 268)
Videli smo koji su noviji (in)direktni uticaji konstrukti-
vizma, dok Gergen ide dalje u istoriju i posmatra ga kao jednu
od dve osnovne epistemoloke tradicije. Ona koju zastupaju Lok,
Hjum ili Mil obino je zauzimala egzogeniku perspektivu i
polazi od toga da se izvor znanja, kao mentalne predstave, nalazi
u stvarnom svetu. Znanje kopira (ili bi trebalo idealno da kopi-
ra) konture sveta. (str. 269) Ono je pod uticajem prirode. Razne
fenomenoloke orijentacije kod filozofa poput Spinoze, Kanta ili
Niea endogenike su po pitanju porekla znanja. Znanje kod njih
zavisi od procesa koji su endemski organizmu. Ljudi poseduju

321
inherentne tendencije, kae se, da misle, kategorizuju ili obrauju
informacije, i upravo te tendencije (a ne osobenosti samog sveta)
od najvee su vanosti u stvaranju znanja. (str. 269)
Antinomija izmeu egzogenikog i endogenikog takoe
je igrala vanu ulogu i u psihologiji. Promenu od egzogenike ka
endogenikoj perspektivi Gergen vidi kao kognitivnu revoluciju.
Svoju poziciju ovaj poznati psiholog karakterie kao sociora-
cionalizam, gde se lokus naune racionalnosti stavlja ne u um
nezavisnih osoba, ve unutar socijalnog agregata. Racionalnost
je tako rezultat pregovarane inteligibilnosti. Konstrukcionizam
ne nudi fundamentalistika pravila garanta i u ovom smislu je
relativistiki. Ipak, ovo ne znai da sve prolazi. (str. 273) Nauka
i dalje zahteva normativna pravila, a konstrukcionizam samo do-
daje istorijsku i kulturnu situiranost. Ova verzija konstruktivizma
bila bi slaba verzija, ali kada se misli na konstruktivizam u
sociologiji nauke, obino se misli na radikalnije ideje.
Prema Stivenu ejpinu (Shapin 1982) neki teoretiari
naglaavaju upotrebu kulturnih resursa i najee govore o ve-
zama izmeu naunog znanja i ireg drutva. Poenta je u tome
kako naunici koriste intelektualne resurse koji su povezani sa
drugim oblicima kulture. Postoje dve osnovne tehnike koje obra-
uju granice izmeu nauke i drugih oblika kulture. Jedna, koja je
preteno povezana sa filozofima nauke i nekim internalistikim
istoriarima nauke, ukljuuje unapred odreeno ubeenje o tome
ta konstituie nauku, a ta ne. Ta ubeenja obino su formirana
modernim naunim uslovima. ejpin ove pokuaje smatra isto-
rijskim besmislicama (str. 177). Drugi pristup ukljuuje pokuaj
da se utvrdi kako su sami istorijski akteri definisali ta pripada
nauci, a ta ne. Shodno prethodnoj karakterizaciji internalistikog
pristupa ejpin ovaj projekat proglaava istorijski znaajnim
(str. 177).
U nekim teorijama naglaena je socijalna upotreba pri-
rode u irem drutvu. U pitanju su istorijska dela koja tretiraju
upotrebu koncepcija prirode u odreenom drutvu. Danas je nau-
ka profesionalizovana i visoko izdiferencirana, ali u 17. veku seku-
larno ureenje je bilo daleko od dananjeg. Postojale su i moralne,
socijalne i politike razlike. Zato ejpin tvrdi da je priroda nekad

322
imala konstitutivnu normativnu dimenziju (str. 180) i da su ljudi
verovali da taj normativni karakter potie od boanstva koje je
stvorilo i prirodni i drutveni poredak. Nauka tog doba teko se
moe razumeti ukoliko ne obratimo panju na institucionalizovani
moral i njegovu drutvenu upotrebu. Moralne upotrebe prirode
u 17. i 18. veku nisu bile scijentistike ekstrapolacije ezoterinih
otkria prirodnih nauka na socijalne probleme; moralne i socijalne
upotrebe prirode bile su sutinska razmatranja u evaluacijama
istorijskih aktera, sainjene od raznih teorija, modela, metafizike
i injeninih stavova. (str. 181)
Studije koje su karakteristine za konstruktivistiki
pristup najee naglaavaju sluajnost i ire drutvene intere-
se. Pretpostavlja se, recimo, da pripadnici razliitih klasa imaju
divergentne kognitivne interese i onda se kao odluujui momenat
u reavanju kontroverzi uvode interesi. Sutina je u tome to po-
kazuju da i tehnike i ezoterine naune aktivnosti mogu da budu
posledica nekih irih drutvenih interesa. Studije o kojima ejpin
govori, od kojih emo nekima posvetiti vie panje, osporavaju
tezu klasine sociologije nauke da iri drutveni interesi utiu na
spoljanjost naunog znanja (modele, metafiziku i metafore),
dok se ezoterino jezgro generie iskljuivo kroz nezainteresova-
nu kontemplaciju stvarnosti. (str. 191)
Neto kasnije ejpin iznosi svoje (konstruktivistiko)
shvatanje prirode. Stvarnost se ini sposobnom da izdri vie
od jednog objanjenja koje joj se daje, u zavisnosti od ciljeva onih
koji se njome bave; i makar u ovoj instanci, onih ciljeva koji su
ukljueni u razmatranje u irem drutvu, poput redistribucije pra-
va i resursa meu drutvenim klasama. (str. 194) Preovladavajui
model sociologije znanja on zove prinudnim modelom koji se
moe opisati na sledei nain:
(i) ona dri da se socioloka objanjenja sastoje od
tvrdnji sledee vrste: sve (ili veina) individua u
odreenoj drutvenoj situaciji verovae u odreenu
intelektualnu poziciju; (ii) ona tretira drutveno kao
da se moe izvui putem agregacije individua; (iii) ona
vezu izmeu socijalne institucije i verovanja tretira
kao determinaciju, iako je malo toga eksplicitno

323
 reeno o prirodi determinizma; (iv) ona izjednaava
drutveno sa iracionalnim; (v) ona izjednaava
socioloko objanjenje sa pozivanjem na eksterne
makrosocioloke faktore; (vi) ona postavlja socioloko
objanjenje protiv shvatanja da je nauno znanje empi-
rijski zasnovano u ulnom uplivu spoljanje stvarnosti.
[194195; kurziv u originalu]
Veoma su zanimljiva dva rada koja se bave odnosom
izmeu mertonovske i konstruktivistike sociologije nauke, nji-
hovim slinostima, razlikama i (ne)mogunostima sinteze. Elkana
(1978) je eleo da pokae kako otra polarizacija izmeu realista
i relativista ne predstavlja logiku nunost, ve da je posledica
istorijskih okolnosti. Da je u pitanju logiki problem, on bi bio
nereiv. [O]no to demarkacionisti i racionalni rekonstrukcionisti
propovedaju je pass ono to neki od njih rade je mejnstrim
dobre filozofske istorije. (str. 310; kurziv u originalu) Obino se
smatra da naunik pripada jednoj od ove dve kognitivne orijen-
tacije i da je nemogue praktino biti pristalica obe. Elkana tvrdi
da je to mogue.
Najee se realisti suprotstavljaju konvencionalizmu, ali
on ima za cilj da demonstrira da relativizam i konvencionalizam
nisu identini, tj. da relativizam ne obuhvata nuno i konvenciona-
lizam. Osnovno obeleje konvencionalizma jeste da je istina stvar
konvencije, a ne injenica, i ono nije identino glavnom obeleju
relativizma, po kojem je injenica injenica samo u odnosu na
dati konceptualni okvir i da u odnosu na neki drugi moe da
predstavlja kompleksni teorijski entitet. Na ovaj nain se ukazuje
na to da nema nunih inkonzistentnosti izmeu konvencionalizma
i relativizma, a tako i izmeu realizma i relativizma.
Pozivanje na konsenzus nije nuno realistika niti
relativistika pozicija. Dostizanje konsenzusa o valid-
nosti naunih tvrdnji zapravo znai da konsenzus (ili
pre delimini konsenzus izmeu kompetitivnih pod-
grupa koje su kritiki nastrojene prema meusobnim
shvatanjima) ukljuuje slike znanja koje determiniu
kriterijume unutar odabranog okvira u odnosu na koji
je svet relativno ureen po pitanju aproksimacije ili
Istine. Konsenzus je socijalni mehanizam uz pomo

324
 kojeg se uspostavljaju slike znanja i hijerarhijski
poredak izvora znanja, povezujui tako realistiki i
relativistiki pogled na svet. Stari problem o tome da
li bi bilo konsenzusa da nema neke realnosti do koje
se stie konsenzusom samo je jo jedna formulacija
pitanja realizma/relativizma. [str. 316]
S druge strane, Gijerin (Gieryn 1982) je ukazivao na
redundantnosti i povlaenja konstruktivistikog programa,
poredei ga sa mertonovskim. Demonstrirau pseudonovinu
relativistikog /konstruktivistikog programa poredei ga sa
najpoznatijim prethodnikom, teorijskom orijentacijom koju je
razvio Robert Merton pre pola veka. (str. 280) On to ini preko
konstitutivnih pitanja, onih koja definiu problematiku nekog
polja. Konstitutivno istorijsko pitanje sociologije nauke je ono
o nastanku nauke u 17. veku i njen naknadni uspon. Odgovor
na njega zahteva i odgovor na konstitutivno analitiko pitanje,
o tome zato je nauka jedinstvena u odnosu na ostale drutvene
institucije.
Postoje tri redundancije. Socijalni i kulturni faktori su
sutinske komponente u konstrukciji naunog znanja, to je neka
vrsta truizma u sociologiji nauke. O ovome je pisao i Merton
(1945/1973). Nauno znanje je samo aproksimacija, jer su naunici
retko kada sigurni u svoja verovanja. O tome govori norma orga-
nizovanog skepticizma (Merton 1942/1973). Verovanja i pretpo-
stavke naunika determiniu kasnije konstrukcije novih naunih
verovanja. Ono to znamo ograniava ono to moemo da znamo
(ovo je pretpostavka iz klasine filozofije).
Prvo povlaenje ili odstupanje jeste korak nazad ka
sociolokom redukcionizmu. Pretpostavka o znaaju socijalnih
i kulturnih faktora u produkciji znanja postaje osnovna i najre-
levantnija. Drugo je ono koje ograniava nauku na prouavanje
lokalnih procedura objanjenja. Relativisti pretpostavljaju da je
proces konstrukcije znanja objanjiv samo na osnovu verbalnih
deskripcija naunika, gde se najvie panje poklanja lokalnim
interpretativnim kontekstima, najee laboratoriji.
Gijerinov rad je izazvao kritike (Collins 1982; Knorr-Ce-
tina 1982b; a kasnije ga je kritikovao i Cole 1992). Relativistika

325
kola je prvenstveno zainteresovana za prirodu ljudskog znanja,
dok su mertonovski istraivai, kako ja to vidim, prvenstveno zain-
teresovani za prirodu naune zajednice. (Collins 1982: 300) Zato
je konstitutivno pitanje relativista o znanju uopte, a ne o naunom
znanju. Nauno znanje ne bi trebalo i ne sme biti tretirano kao
epistemoloki posebno. . . (str. 300; kurziv u originalu) Gijerin i
mertonovci naunom znanju pripisuju kognitivni monopol, dok se
iz Kolinsovog citata jasno vidi negacija ove tvrdnje. Relativisti po
Kolinsovom ubeenju ne moraju da se bave normama nauke. Sve
ovo ne znai da naunu zajednicu ne karakteriu ove norme . . .
[J]a verujem da akademska nauka prikazuje vie univerzalizma,
komunizma, nezainteresovanosti i skepticizma od drugih profesi-
onalnih institucija, iako to nije ni blizu dovoljno. (str. 301)
Knor-Cetina (Knorr-Cetina 1982b) se slae sa nekim
Gijerinovim tvrdnjama, ali najvie mu zamera na razmatranju
relativizma. Ona pravi razliku izmeu epistemikog i rasuiva-
kog relativizma. Epistemiki relativizam nije posveen ideji da
nema materijalnog sveta ili da su sve tvrdnje o znanju jednako
dobre ili loe. . . (str. 320321), ve se tie naih pretpostavki i
selekcija koje su specifine za odreeno istorijsko mesto i vreme.
Knor-Cetina za svoju verziju konstruktivizma tvrdi da nije zasno-
vana na epistemikom relativizmu. Kao to emo videti kasnije,
njen pristup je mikrointerni pristup, a klasinoj sociologiji znanja
zamera na makro orijentaciji.
I Gijerin i Elkana nude interesantne pokuaje komparacije
mertonovskog i konstruktivistikog pristupa nauci, ali oni nisu
u jednakoj meri odrivi. Elkana je u pravu kada kae da realisti
ee propovedaju realizam nego to ga dosledno praktikuju, a
Gijerinovi dokazi su ipak preterani, jer konstruktivizam nije
nastao kao puko distanciranje od mertonovaca. Kognitivni resursi
su im drugaiji, kao i motivacije. Nakon analize nastanka kon-
struktivizma videli smo da nije u pitanju samo izdanak klasine
sociologije nauke.
Takoe su veoma problematini i pojmovi konstrukcija
i socijalna konstrukcija. Sismondo (1993a: 516) razlikuje etiri
upotrebe ove metafore:

326
 (1) Konstrukcija preko isprepletenosti aktera: instituci-
je, ukljuujui znanje, metodologije, polja, navike i regulativne
ideale.
(2) Konstrukcija teorija i objanjenja od strane naunika,
u smislu da su to strukture koje poivaju na osnovama podataka
i posmatranja.
(3) Konstrukcija artefakata u laboratoriji kroz materijalnu
intervenciju.
(4) Konstrukcija objekata miljenja i predstava u neokan-
tovskom smislu (vidi i Knorr Cetina 1993; Sismondo 1993b).
Rei da su injenice konstruisane najee znai da
njihova injeninost zavisi od odreenih ljudskih akcija. Nega-
cija ove pozicije je tvrdnja da su injenice nezavisne od ljudske
aktivnosti. To bi bila pozicija realizma, koji najoptije govori o
tome da je stvarnost koju naune teorije opisuju u velikoj meri
nezavisna od nas i naih teorija. Ronald Gir (Giere 1988) svoj
glavni prigovor konstruktivistima zasniva na ovom argumentu,
da je tvrdnja da konstrukcije ontoloki prethode stvarnosti veoma
malo verovatna1. Kada budemo govorili o antropologiji nauke, o
teoretiarima koji su konstruktivizam sprovodili u praksi u nau-
nim laboratorijama, govoriemo o materijalnom konstruktivizmu,
jer, po tim autorima, mi u laboratoriji nigde nemamo prirodu ili
stvarnost. One se u njima konstruiu.
Iako je o pojmovima objektivnosti, subjektivnosti, racio-
nalizma, iracionalizma, realizma i relativizma usputno bilo rei,
naroito u prvom poglavlju, gde je cilj bio da se pokae kako
sociologija moe da bude/jeste objektivna nauka, ovom prilikom
panja e biti posveena aspektima koji se direktno odnose na
konstruktivistiki orijentisanu sociologiju. Tokom veeg dela
njihove istorije u drutvenim naukama je kao kognitivna orijen-
tacija preovladavao realizam. Drutveni naunici su stvarnost i
spoljanji svet uzimali zdravo za gotovo i pretpostavljali su da je
njihov zadatak da ga objasne to objektivnije.

1
[P]o konstruktivistima, nauna teorija ne opisuje svet, ve, supro-
tno tome, konstituie ga. (Nola 1994: 692: kurziv u originalu)

327
 U metodolokim radovima neokantovci poput Zimela i
Vebera su kritikovali realizam, to je (bilo) u skladu sa (tadanjim)
idealizmom, ali u svojim sociolokim i istorijskim razmatranjima i
oni su bili realisti. [O]ni nisu izmislili sadanjost ili ak i prolost,
ve su praktikovali uveni Rankeov diktum iz 1824. godine, da je
zadatak istoriara da pokae wie es eigentlich gewesen ist, tj. ta
se zapravo dogodilo. (Bunge 1993: 207208; kurziv u originalu)
Zimel i Veber nisu bili naturalisti, odnosno bihevioristi, jer su
smatrali da se u razmatranje mora uzeti i unutranji ivot ljudi,
naroito njihova verovanja, motivacije i namere, i u tom smislu bili
su subjektivisti. Mogue je biti objektivan po pitanju subjektivnih
iskustava drugih ljudi ukoliko se upotrebljavaju pouzdani objek-
tivni indikatori i sve dok se svaka imputacija verovanja, motivacija
ili namera tretira kao pretpostavka koja se podvrgava empirijskim
testovima. (str. 208)
Situacija se promenila tokom ezdesetih godina prolog
veka usled dva izvora filozofskog i politikog. Filozofski potie
od reakcije protiv pozitivizma koji je predstavljan kao objektivi-
stiki, zato to nije uzimao u obzir mentalna stanja. Ova reakcija
se pre moe tumaiti kao regresivna, a nikako progresivna. Ume-
sto pokuaja da se prevaziu nedostaci pozitivizma odbaena je
i potreba za jasnou i empirijskim testovima. Tako su se javile
zamene za pozitivizam u vidu konvencionalizma, fikcionizma,
konstruktivizma, intuicionizma, hegelijanizma, fenomenolo-
gije, hermeneutike i egzistencijalizma (ponekad zainjenog
marksizmom) (Bunge 1993). Politiki izvor savremenih vidova
antirealizma je u protivljenju Vijetnamskom ratu, odnosno te rat-
ne generacije prema establimentu, shvaenog kao moi koja se
krila iza nauke i pronaune filozofije. Zato je borba protiv nauke
shvaena i kao borba protiv establimenta. Ove teme su obraene
ranije.
Bunge eli da istrai glavne vrste realizma (tj. objektivi-
zma) i subjektivizma u savremenoj drutvenoj metateoriji i koristi
sledee definicije:
Objanjenje injenice (ili grupe injenica) je
objektivno ako, i samo ako (a) nema pozivanja na
posmatraa i (b) ako je razumno istinito (ili istinito

328
 do dovoljne aproksimacije) inae je subjektivno.
Uslov (a) je neophodan jer je mogue istinito opisati
sopstvenu reakciju (npr. oseanje) kao injenicu: ovo,
iako istinito, predstavlja subjektivnu procenu situacije.
I uslov (b) je neophodan jer je mogue dati nesubjek-
tivno, ali totalno imaginarno objanjenje. Naa druga
definicija je ova: objanjenje injenice (ili grupe inje-
nica) je intersubjektivno u datoj zajednici, ako i samo
ako se svi pripadnici slau oko nje. Intersubjektivnost
moe da bude perceptivna, konceptualna ili i jedno i
drugo zajedno. [str. 208; kurziv u originalu]
Dva koncepta su logiki nezavisna jedan od drugog.
[K]oncept objektivnosti je epistemoloki i semantiki . . . a
intersubjektivnosti je psiholoki i socioloki. (str. 209) Unutar
naune zajednice intersubjektivnost je indikator objektivnosti, ali
on moe da bude pogrean. Svi pripadnici grupe mogu da perci-
piraju ili konceptualizuju datu injenicu na isti, ali netaan nain.
Konsenzus nije sutinsko obeleje istine, ve poeljan privremeni
ishod procesa istraivanja i poduavanja.
Objektivizam ili realizam je filozofska doktrina. To je
shvatanje da, osim u umetnosti, treba da stremimo da eliminiemo
sve subjektivne elemente iz naih shvatanja o stvarnosti. (str.
209210; kurziv u originalu) Objektivizam zahteva eliminaciju
naih oseanja i elja kada govorimo o spoljanjem svetu. Sutina
objektivizma za drutvene nauke je u tome da nauna teorija
moe da se odnosi na subjektivna iskustva, ali ne sme to da radi
na subjektivan nain. (str. 210) Subjektivizam je, dakle, filozof-
sko shvatanje da je svet, daleko od toga da postoji sam za sebe,
kreacija spoznajuih subjekata. (str. 210)
Poznati primer modernog subjektivizma je fenomenolo-
gija, koja se predstavlja kao ista egologija, tj. nauka o konkretnoj
transcendentalnoj (neempirijskoj) subjektivnosti. Subjektivizam
fenomenologije nije samo epistemoloki, ve i ontoloki, jer je i
sam svet jedna beskrajna ideja). On predstavlja dvostruku opasnost
za drutvenu nauku. U pitanju je naglaavanje individue i zane-
marivanje ili negiranje stvarne egzistencije drutvenog sistema i
makrosocijalnih injenica koje su eventualno produkt interpreta-

329
cije i agregacije. Druga opasnost ili tetnost jeste odvraanje od
empirijskih istraivanja, tj. naglaavanje humanistike dimenzije
socijalnih studija. Efekat prvog koraka jeste da je drutvena
nauka nemogua; drugog da je drutvena nauka nemogua. (str.
211; kurziv u originalu) Ovi efekti su vidljivi u fenomenolokoj
sociologiji i kod etnometodologa. Tradicionalni subjektivizam
je bio individualistiki jer se bavio subjektom kao individuom
u socijalnom vakuumu i zato ne moe da se izbori sa krajnjom
konsekvencom o postojanju onoliko svetova koliko postoji ljudi i
nema objanjenje za pojavu intersubjektivnosti. Jedino reenje,
kao puki azilum ignorancije, nalazi se u bogu i prestabiliranoj
harmoniji.
Bunge relativizam vidi kao verziju subjektivizma, iako
je to prilino pojednostavljeno shvatanje. Relativizam u filozo-
fiji predstavlja veoma staru orijentaciju koja moe jasno da se
prati od samih njenih poetaka. Njegova sveobuhvatna analiza
u filozofskoj i naunoj tradiciji je izuzetno komplikovana, tako
da emo govoriti samo o korenima modernog relativizma. U pr-
vom poglavlju relativizam je predstavljen uopteno kao jedna od
dominantnih orijentacija nove sociologije nauke, a sada emo se
osvrnuti na neke dublje implikacije.
Verovatno najpoznatija vrsta modernog relativizma poti-
e iz antropologije, gde predstavlja neku vrstu reakcije na kontakt
sa drugim/razliitim kulturama. Najpoznatiji predstavnik kultur-
nog partikularizma, odnosno kulturnog relativizma svakako je
Franc Boaz, koji je sa svojim mnogobrojnim sledbenicima negirao
postojanje hijerarhije meu narodima i kritikovao (esto) grube
evolucionistike generalizacije Frejzera, Tajlora i Morgana. ove-
anstvo je u boazovskoj tradiciji deljeno na odvojene kulture koje
nisu meusobno svodljive jedna na drugu, poseduju sopstvene
vrednosne sisteme i imaju neku vrstu individualnosti. U naji-
rem smislu ovaj relativizam se moe posmatrati kao reakcija na
prosvetiteljski racionalizam i verovanje da postoje univerzalni
zakoni ljudske prirode i nauni metod koji omoguava akumu-
laciju naunih znanja. Ova vrsta relativizma, koja je neka vrsta
romantiarske reakcije, ostala je veoma rairena u antropologiji
(Boas 1940; vidi i Geertz 1973/2000).

330
 Kada se govori o sociologiji i filozofiji nauke, daleko su
znaajniji nauni i antiepistemoloki relativizmi od romanti-
arskog (vidi Hollis and Lukes 1982b), jer su mnogi pripadnici
sociologije naunog znanja tvrdili da pravo/nauno socioloko izu-
avanje nauke zahteva relativistiki pristup. Najpoznatiji je tekst
Barnsa i Blura (Barnes and Bloor 1982). Kod antiepistemolokog
relativizma u pitanju je filozofski motiv za njegovim prihvatanjem
u vidu odbacivanja potrage za racionalnim osnovama znanja. To
su najee holistike, antifundacionalistike i pragmatistike
analize znanja. One negiraju znaaj i mogunost samerljivosti,
odnosno skupa pravila koja mogu da nam kau kako je mogue
postii racionalni sporazum ili reiti kontroverzu. Zastupnici ove
struje miljenja insistiraju na tome da filozof ne moe da otkrije
algoritam za izbor meu naunim teorijama. Pre nego to anali-
ziramo metodoloka uputstva koja nude Barns i Blur videemo
koje sve oblike relativizam moe da ima.
Budon (Boudon 2005) analizira najoptiju i najznaajniju
podelu u drutvenim naukama, na kognitivni i kulturni relativi-
zam. On insistira na tome da je nuno odrati distinkciju izmeu
naunih i nenaunih rasprava i odbacuje obe vrste relativizma,
smatrajui ih preteranim ili hiperbolikim verzijama skeptikih
konsekvenci kritikog racionalizma Montenja, Hjuma i Vebera.
Jedno od glavnih obeleja kognitivnog relativizma jeste
shvatanje znanja kao konstrukta, to onemoguava objektivnost
i u prvi plan postavlja interpretaciju. Reeno je da je jedan od
najveih podsticaja konstruktivistima bio Tomas Kun. Klasina
sociologija nauke bavila se vannaunim poreklom naunih kon-
cepata, ulogom institucija u naunoj produktivnosti ili uticajem
ideja iz sfera van nauke na razvoj nauke, to nije ukazivalo na
nemogunost dostizanja objektivnosti u nauci. Kun je jedan od
prvih koji je jasno doveo u pitanje linearnost istorije nauke, ali kao
to smo videli, on nije izvodio zakljuke da se sve naune teorije
u svim okolnostima prihvataju ili odbacuju na osnovu razloga koji
spadaju van domena nauke. Na primerima iz nekih studija sluaja
bie evidentne relativistike implikacije.
Budon na veoma zanimljiv nain govori o razliitim
socijalnim implikacijama kognitivnog i kulturnog relativizma.

331
Kognitivni je stanovite odreene grupe ljudi unutar akademske
zajednice, to znai da je njegov socijalni uticaj ogranien, dok
je kulturni daleko uticajniji izvan akademske zajednice. to se
tie istorijskog uticaja pomenuta tri autora, Montenj je na Gerca
(Geertz 1973/2000) uticao najvie idejom da nema normativne
istine, ve samo kroskulturno varijabilnih obiaja. Hjum je kri-
vac zbog ideje da se iz deskriptivnih stavova ne mogu izvlaiti
preskriptivni zakljuci, a Veber je promovisao shvatanje o ne-
skladu normi i vrednosti meu razliitim drutvima, jer se radi o
vrednosnom konfliktu.
Neto drugaija podela (Niiniluto 1991) je na ontoloki,
semantiki, epistemoloki i aksioloki relativizam. Ontoloki se
odnosi na objekte, osobenosti, injenice i svet; semantiki na istinu
i znaenje; epistemoloki na percepciju, verovanje i racionalnost;
aksioloki na moralnost. Ontoloki relativizam moe da opravda
semantiki, koji implicira epistemoloki, ali obrnuta situacija ne
mora da bude odriva, jer je mogue da je istina apsolutna, iako
su verovanja o njoj relativna. Relativizam moe da se odnosi na
grupe, kulture, okruenja, jezike, konceptualne okvire, teorije,
paradigme, stanovita, oblike ivota, vrednosti, interese itd., tako
da postoji mogunost da su razni oblici relativizma nezavisni jedni
od drugih relativizam u odnosu na individue (protagoreanski)
ne mora da implicira relativizam konceptualnih okvira (nesamer-
ljivost) ili relativizam socijalnih interesa, i obrnuto.
Holis i Luks (Hollis and Lukes 1982b) prave osnovnu
razliku izmeu moralnog i kognitivnog relativizma, a on se opet
moe podeliti na konceptualni i perceptivni relativizam. Moralni
relativizam je potrebno razlikovati od moralnog diverziteta (ili va-
rijacija) i moralne relativnosti (to je relativnost varijacija u odnosu
na nezavisne varijable, kao to su kulturni i socijalni faktori). On
porie univerzalnost moralnih verovanja i praksi. Ukoliko sma-
tramo da moralno rasuivanje ne moe da bude pitanje istinitosti
i/ili lanosti i da je ono produkt ljudi, onda nauci nema mesta u
oceni suprotstavljenih miljenja o moralu. Moralni relativizam je
naunicima daleko prihvatljiviji od kognitivnog. Ipak, Blur tvrdi
da je [n]auno gledano, isti stav prema moralnosti i spoznaji . . .

332
mogu i poeljan (Bloor 1976: 142), jer [a]ko moemo da ivimo
sa moralnim relativizmom, moemo da ivimo [i] sa kognitivnim
relativizmom. (str. 143)
Konceptualni relativizam odnosi se na tvrdnju da razliite
grupe i kulture ureuju svoja iskustva preko razliitih koncepa-
ta. Poredak koji postoji nije direktno dat ulima, to znai da je
posredovan raznim faktorima1. Razliite klasifikatorne sheme
inkorporiraju vetice i duhove, flogiston i etar, atome i planete
itd. Relativisti tvrde da iskustvo esto ne daje dovoljnu empirij-
sku potkrepljenost svakodnevnoj racionalnosti. Sheme povezuju
pomenute partikularnosti sa optijim konceptima, sve do onih
osnovnih ili apstraktnih, koji se zovu kategorijama miljenja. Sa-
vremeni zapadni svet oslanja se na kategorije prostora, vremena,
uzronosti, broja, linosti itd., koje se u komunikaciji unutar iste
kulture ne dovode u pitanje, ali se razlikuju od kategorija iz drugih
kultura. Iz ovoga ne slede nuno relativistiki argumenti, iako
mnogi autori padaju u zamku samo na osnovu injenice da su
konceptualne varijacije relativne socijalnom ili kulturnom kon-
tekstu. Neki koncepti su relativni na ovaj nain, to je nesumnjivo,
ali veoma je teko poverovati u ideju da su osnovne kategorije
miljenja relativne. Sheme su relativne kontekstu kulture, ali se
usklauju sa prirodom.
esto se moe uti fraza da razliiti ljudi ive u razliitim
svetovima, to je glavno obeleje perceptivnog relativizma. On
ima dve verzije: transkulturnu (potie iz antropologije) i transte-
orijsku (potie iz istorije, sociologije i filozofije) (Bloor 1976).
Sapir-Vorfova hipoteza u sebi nosi dve ideje. Prva je da ono to
opaamo ne moe da se objasni prirodom percipiranog objekta,
a druga da jezik na neki nain determinie ili konstituie ono
to se percipira. Detaljnije e o konceptualnom i perceptivnom
relativizmu biti rei kada budemo govorili o Blurovom shvatanju
ovog problema.
Na osnovu svega reenog sasvim je razumljivo zbog
ega relativisti prihvataju i relativizme istine i razuma. Istina se
1
Rad na koji su se konstruktivisti najvie pozivali, a koji ide u
prilog ovoj tezi, jeste rad iz antropologije o arbitrarnosti klasifikacije (Bulmer
1967).

333
u relativistikom taboru posmatra kao relativna kulturi, vremenu,
individui, klasnoj poziciji, polu/rodu itd. (vidi Friedman 1998).
Favorizuju se holistike koncepcije istine i znaenja, gde su one
uvek neto vie od pukih rei i reenica. Postavlja se pitanje: da
li postoji neko zajedniko skladite nerelativnih opservacionih
istina koje omoguavaju komunikaciju? Ukoliko bi odgovor bio
ne, onda postoje nesamerljive konceptualne sheme i stvarnosti.
Neki relativisti dre da postoji takvo skladite, ali svoje stano-
vite brane preko teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti.
Problem sa ovim stavom i prihvatanjem Kvajnovih argumenata je
to naunici, a naroito antropolozi i sociolozi, moraju da veruju
u uspeh razjanjenja onoga to njihovi objekti istraivanja veruju
(Quine 1953/1961), ali o ovim prigovorima bilo je rei u prvom
poglavlju.
Konani korak je da se relativizuje ono to se smatra
razumnim, o emu je takoe bilo rei kada se govorilo o prezen-
tizmu. Argument je slian onim prethodnim, gde se insistira na
tome da garant verovanja zavisi od kanona miljenja koji je opet
neka vrsta drutvene norme, relativne odreenoj kulturi i vreme-
nu. Racionalisti se brane tako to ne ele da razdvoje razum od
objektivne istine. Tamo gde relativista vidi samo razlike u ovim
standardima za procenu razloga kao dobrih racionalista insistira
na rangiranju standarda. (Hollis and Lukes 1982: 11)
Iz okvira konstruktivistike sociologije naunog znanja
najpoznatiji tekst o relativizmu je od Barnsa i Blura (Barnes and
Bloor 1982), ranije pomenut.
Naa tvrdnja jeste da je relativizam od sutinskog
znaaja za sve one discipline, poput antropologije,
sociologije, istorije institucija i ideja, ak i kognitiv-
ne psihologije, koje objanjavaju diverzitet sistema
znanja, njihovu distribuciju i nain njihove promene.
Oni koji se suprotstavljaju relativizmu i koji doputaju
odreenim oblicima znanja privilegovan status su ti
koji predstavljaju pravu pretnju naunom razumevanju
znanja i spoznaje. [str. 2122]

334
 Jasno se vidi da je relativizam za njih od sutinskog zna-
aja za sve discipline koje pokuavaju da objasne sisteme znanja i
da je glavni zadatak naunog izuavanja nauke da otkrije specifi-
ne, tj. lokalne uzroke verovanja, gde se relativistiki metodoloki
stav podrazumeva. Poto se pod relativizmom obino podrazu-
meva da verovanja ljudi o odreenoj temi variraju, Barns i Blur
zagovaraju jo jau verziju relativizma koja sadri u sebi postulat
ekvivalencije1.
Postulat ekvivalencije se odnosi na shvatanje da su sva ve-
rovanja jednaka po pitanju uzroka njihove kredibilnosti. (Barnes
and Bloor 1982: 23) To znai da je kredibilnost jednako problema-
tina i za istinita i za lana verovanja. Za sociologa je najvanija
potraga za kredibilitetom, a ne za (ne)istinitou ili(i)racional-
nou verovanja. O kredibilitetu verovanja moe se govoriti bez
obzira na ove kategorije. Oni se pozivaju na mnoge studije sluaja
iz istorije nauke gde autori ne govore o epistemolokom statusu
sluaja koji je u pitanju, ve samo istrauju sluajne determinante
verovanja i miljenja, bez obzira na to da li su verovanja istinita ili
zakljuivanja racionalna. (str. 23) Zato je njihov zakljuak da se
vie dokaza moe navesti u korist relativizma nego protiv njega i
da se opozicija relativizmu moe nai preteno na programskom
nivou.
Barns i Blur svoje stanovite nazivaju monistikim i sva
verovanja tretiraju kao jednaka zarad objanjenja. Racionalisti koji
odbacuju relativizam su dualisti, jer prave razliku izmeu racio-
nalnih i iracionalnih verovanja i onih istinitih i pogrenih. Oni
ova verovanja razliito tretiraju i insistiraju na tome da iracionalna
verovanja zahtevaju eksternalistika objanjenja.
Sutinsko obeleje ovakvog relativizma je negiranje
(mogunosti) postojanja transkulturnih normi racionalnosti ili
racionalnosti koja transcendira (drutveni) kontekst. Zbog toga
je njihovo najjae metodoloko oruje postulat ekvivalencije.
Insistiranje na socijalnom domenu objanjenja Barns i Blur ne
vide kao suprotstavljeno nativizmu. Pozivanje na nativizam je

1
[S]ve znanje je relativno lokalnoj situaciji mislilaca koji ga proiz-
vode. . . (Bloor 1976: 142)

335
jednako odrivo kao i pozivanje na drutvenu strukturu, jer se
oni tiu objanjenja, a ne opravdanja. Zato je nativizam prema
njihovom shvatanju u skladu sa relativizmom. Davanjem primata
kredibilnosti sociologija (naunog) znanja ne moe mnogo toga da
kae o validnosti verovanja. [B]ilo koji delovi logike koji mogu
da budu opravdani nee biti univerzalni, ve isto lokalni u svojoj
kredibilnosti. (str. 46) Kao jedino mogue reenje u korist racio-
nalizma Barns i Blur istiu veru. Vera je uvek bila tradicionalna
i najefikasnija odbrana od relativizma. (str. 4647)
Pored relativizma u sociologiji su izuzetno rasprostranjeni
i pomenuti konvencionalizam, fikcionizam, socijalni konstruktivi-
zam i hermeneutika. Konvencionalizam je shvatanje da su naune
hipoteze i teorije korisne konvencije, a ne vie ili manje istinite
(ili lane) reprezentacije injenica. (Bunge 1993: 212; kurziv u
originalu) Radikalni konvencionalizam nije pomirljiv sa naukom,
jer se u nauci raunaju empirijski podaci koji nisu konvencije. Zato
postoji blaa varijanta umerenog konvencionalizma prema kojem
je izbor izmeu rivalskih teorija koje na podjednako dobar nain
objanjavaju podatke stvar konvencije.
Fikcionizam kombinuje konvencionalizam sa pragmatiz-
mom. Naune teorije i hipoteze su po ovom shvatanju u najboljem
sluaju fikcija. To znai da stvari oko nas samo izgledaju kao da
su istinite, dok zapravo ne moraju to da budu. U izvesnom smislu
ova orijentacija sadri u sebi zrno istine, jer svaka teorija ukljuuje
fikcije u obliku idealizacija ili simplifikacija, kao to je sluaj sa
Veberovim idealnim tipovima. Ali to nisu uvek puke fikcije, jer
bivaju prihvaene kada su aproksimativno istinite. Tradicionalni
fikcionisti i konvencionalisti su bili metodoloki individualisti.
Prema njihovom shvatanju konvencije i fikcije bivaju predloene
od strane individualnih naunika, a onda bivaju odbaene ili pri-
hvaene od strane drugih naunika. U sociologiji nauke javio se i
kolektivistiki konvencionalizam koji je kombinovan sa subjekti-
vizmom, fikcionizmom, relativizmom i hermeneutikom.
Socijalni konstruktivizam, prema Bungeovom miljenju,
predstavlja meavinu antirealizma i kolektivizma (ili holizma).
Sve drutvene injenice, a esto i prirodne, konstrukcije su
kolektiva miljenja, poput naune zajednice. Razliiti kolektivi

336
miljenja imaju meusobno nesamerljiva shvatanja i zato je kon-
struktivizam u bilo kojem obliku relativistiki. Konstruktivisti
brkaju stvarnost sa naim predstavama stvarnosti, ono to se
istrauje sa istraivaem, injenice sa podacima, objektivne za-
kone sa izjavama o zakonima, pretpostavke sa konvencijama itd.
Osim radikalnih empirista, svi se slau da su koncepti, hipoteze i
teorije konstruisane, ali samo subjektivisti tvrde da su i injenice
konstruisane. Epistemoloki konstruktivizam je u izvesnoj meri
opravdan, ali ontoloki ne.
Hermeneutika filozofija drutva zasniva se na pretpo-
stavci da je sve drutveno svrhovito, simboliko ili tekstualno i da
mora biti interpretirano preko intencija, a ne uzroka. Konvencije,
simboli, izbori itd. ne smeju se zanemariti u izuavanju oveka,
ali treba ih izuavati objektivno. Interpretacijom odreene akci-
je stvaramo hipotezu koju bi trebalo empirijski testirati. Zato je
mogue doi do odreenih socijalnih injenica i zakona. Herme-
neutiku drutvenu teoriju zbog toga najee karakteriu trivijal-
nosti i greke. [S]ubjektivnost se mora izuavati nauno, tj. preko
pouzdanih objektivnih (fiziolokih ili bihevioralnih) indikatora.
Arbitrarno pripisivanje verovatnoa stanjima uma ili moguim
ishodima nameravanim akcijama nije nauna procedura, upravo
zato to je arbitrarna. (str. 225)
Na kraju ostaje da vidimo poziciju realizma koja je ne-
ophodna kako bi sociologija uspela da se po naunosti priblii
prirodnim naukama, o emu je bilo rei u prvom poglavlju. Fi-
lozofski realizam ili objektivizam je shvatanje da spoljanji svet
postoji nezavisno od naeg ulnog iskustva, ideacije i volje i da
moe biti saznat. (str. 229) Ova definicija sadri ontoloku i epi-
stemoloku tezu i nije kontradiktorno zagovarati jednu, a negirati
drugu. Mogue je misliti da materijalni objekti postoje van nas,
ali da ih ne moemo zapravo saznati. Ili, mogue je misliti da je
svet spoznatljiv, jer ga mi konstruiemo, ali kao to konstruiemo
mitove ili matematike teorije.
Realizam je suprotstavljen subjektivizmu i sukobljava
se sa konvencionalizmom, fikcionizmom, konstruktivizmom i
fenomenalizmom. S druge strane, mogue je da bude u skladu
sa imaterijalizmom, kao kod Tome Akvinskog, i da se veruje u

337
imaterijalne due ili anele. Zato se ne sme poistoveivati sa ma-
terijalizmom, koji je ontoloki stav, a ne epistemoloki, niti se sme
poistoveivati sa empirizmom ili pozitivizmom, koji ograniavaju
ono to je spoznatljivo na eksperimentalne dokaze, tako da su
delimino subjektivistiki. Ontoloka teza realizma najjednostav-
nije glasi: postoje stvari za sebe. Epistemoloka je da ih moemo
istinski saznati, a ne samo onako kako nama izgledaju.
Obino se razlikuju tri vrste realizma: naivni (zdravo-
razumski), kritiki i nauni. Naivni realizam tvrdi da su stvari
onakve kakvima ih mi vidimo. Ne pravi razliku izmeu stva-
ri po sebi i stvari za nas. Pravo znanje je ogledalo stvarnosti.
Naivni realista je nekritian i podloan perceptivnim iluzijama
i samoobmani i ne moe da objasni greku, niti da pokua da je
ispravi preko konstruisanja teorija koje bi sadrale koncepte koji
su udaljeni od direktne percepcije i intuicije. On je neupotrebljiv
za prouavanje, npr. atoma ili drutvenog sistema, jer oni nisu
direktno perceptibilni i imaju kontraintuitivna obeleja. Mogue
ga je odbaciti ili rafinirati. Njegovo odbacivanje je obeleje anti-
realizma i predstavlja defetistiki pokuaj. Antirealizam je blatan-
tno nerealistian, tj. pogrean, jer je sutina naunog istraivanja
istraivanje stvarnog sveta kako bismo ga saznali.
Kritiki realista shvata da je percepcija ograniena, da
moe da bude pogrena i da je veoma teko doi do potpune isti-
ne. Priznaje da nain na koji percipiramo injenice, naroito u
socijalnom domenu, zavisi od naih verovanja i oekivanja. Sve
to ga predisponira da prihvati kritiki ili skeptiki stav, tj. da bude
falibilista. On shvata da percepcija mora da se ispravi i dopuni
konstrukcijom koncepata, hipoteza i teorija koje se odnose na im-
perceptibilne stvari, poput socijalnih mrea, monetarnih sistema,
institucija i nacija. Kritiki realista razume da naune teorije ne
mogu da budu jednake stvarnim referentima jer sadre pojedno-
stavljenja, idealizacije i konvencionalne elemente, poput mernih
jedinica ili koordinatnog sistema. Ukratko, naune teorije sadre
konstrukte bez stvarnih odgovarajuih entiteta u stvarnosti.
Nauni realizam je rafinirana verzija kritikog realizma.
Pored ontolokih i epistemolokih postulata realizma on tvrdi
da je metodoloki princip naunog istraivanja najbolji nain

338
istraivanja o bilo emu, ak iako nije infalibilan, i da nauno
istraivanje, iako falibilno, moe da nam omogui sve tanije
predstave o svetu. Ova dva dodatna principa se mogu zajedno
nazvati scijentizmom (Bunge 1993). Ovim se vraamo na poetak
prie o naturalistikoj sociologiji, odnosno o sociologiji koja u
metodolokom smislu mora da se ugleda na prirodne nauke.
Ovi problemi nisu bili toliko bitni prilikom razmatranja
mertonovske sociologije nauke, jer su njihove filozofske pozicije
bile daleko jasnije i manje kontroverzne u odnosu na tradicionalnu
epistemologiju. Sa konstruktivizmom se ova situacija komplikuje
i opire sveobuhvatnom pregledu. Zato emo posle uoptenog pri-
kaza videti gde najznaajniji predstavnici konstruktivizma pripa-
daju po pitanju iznesenih podela. Predstavljanje konstruktivizma
zapoinjemo povratkom u prvu polovinu prolog veka, kada je
iveo i radio dugo zaboravljeni Ludvik Flek.

2. Konstruktivistiki holizam i sociologizam Ludvika

Fleka
Ovo [Genesis and Development of a Sci-
entific Fact] je stimuliua i iritirajua knjiga
koja obiluje originalnim zapaanjima, upadlji-
vim grekama i dosadnim ponavljanjima. Ne bi
trebalo da bude ignorisana od strane filozofa,
sociologa i istoriara nauke, naroito onih koji
su zainteresovani za utvrivanje razlike izmeu
socioepistemologije legitimnog interesovanja
i sociologizma, opasne aberacije koja ignorie
mozgove i objektivnost. [Bunge 1981: 180]

Ludvik Flek je izostavljen pri analizi nastanka sociologije

nauke jer se njegov uticaj rairio znatno kasnije od Hesenovog
i drugih pretea/zaetnika discipline. U vezi sa tim je i drugi
razlog. Flek je u najveoj meri prisvojen od strane konstrukti-
vistike sociologije nauke i znanja koja je svoju dominaciju za-
poela sedamdesetih godina prolog veka. Kao najzasluniji za
oivljavanje Flekovog uticaja najee se navodi Tomas Kun, to
je dobro poznato na osnovu predgovora u knjizi Struktura naunih
revolucija (Kuhn 1962/1970). Do pojavljivanja engleskog prevoda,

339
koji je usledio neto vie od etiri decenije nakon originalnog iz-
danja Flekove knjige, Kun je sreo samo dve osobe koje su proitale
knjigu bez njegove intervencije. U pitanju su Edvard ils (koji
je, kako Kun kae, oigledno proitao sve) i Mark Kac (koji je
lino poznavao Fleka) (Kuhn 1979).
Za razliku od mnogih svojih savremenika Ludvik Flek
je (bio) slabo poznat (sociolokoj) naunoj javnosti. Dovoljno
je samo uporediti njegovu socioloku sudbinu sa sudbinama
Popera i Malinovskog, naunicima iji rad je bio veoma priznat i
potovan u vreme objavljivanja. Flekove ideje su po objavljivanju
ostale u senci tadanje epistemologije Bekog kruga, a naroito
Poperove uvene knjige (Popper 1935/2002). Malinovski je imao
veoma uspenu karijeru, to je dobro poznato. Interesantne su
razliite sudbine Malinovskog i Fleka u podruju antropologije
nauke koja je izuzetno popularna meu konstruktivistima. Danas
je uticaj Malinovskog kao jednog od najveih klasinih antro-
pologa u sociologiji nauke u potpunosti zaboravljen i ignorisan
(Gonzalez et al. 1995). Kao i Flek, on je bio znaajni kritiar
zapadne nauke, ali na drugaiji nain. Malinovski je naglaavao
univerzalnost nauke u svim drutvima, to je bilo i u funkciji
opovrgavanja Levi-Brilovog koncepta prelogikog mentaliteta
(vidi Malinowski 1948).
S obzirom na to da se o uticaju Fleka na Kuna dosta pisa-
lo, potrebno je detaljnije ispitati puke slinosti i pravi uticaj. Nekad
se njihove slinosti zanemaruju, ali esto i prenaglaavaju. Kun
je knjigu proitao tokom 1949. ili poetkom 1950. godine (Kuhn
1979). Razmiljajui o problemu naunih revolucija, problemu koji
do tada nije ni postojao u tradicionalnoj filozofiji nauke, Kun kao
prekretnicu navodi dve fusnote. Jedna se nalazila u Mertonovoj
doktorskoj disertaciji i upuivala je na Pijaea, a druga je kod
Rajhenbaha upuivala na Fleka, gde je njegova epistemoloka
pozicija pogreno predstavljena (Shapin 1980). Rajhenbahovo ci-
tiranje Fleka bilo je usputno, ali Kunu se naslov reference uinio
veoma interesantnim. Njega je privukla sintagma razvoj naune
injenice.
Bilo je to, ja mislim, u Rajhenbahovoj knjizi Expe-
rience and Prediction, da sam pronaao referencu za

340
 knjigu koja se zove Entstehung und Entwicklung einer
wissenschaftlichen Tatsache. Rekao sam, Boe moj,
ako je neko napisao knjigu sa tim naslovom moram je
proitati! To nisu stvari koje treba da imaju ... mogu da
imaju Entstehung, ali ne bi trebalo da imaju Entwick-
lung. Ne verujem da sam nauio mnogo itajui tu
knjigu, mogao sam nauiti vie da Poljakov nemaki
nije bio tako jako teak. Ali sigurno sam dobio jako
vano ohrabrenje. Postojao je neko ko je po mnogim
pitanjima mislio o stvarima na nain kao i ja, mislio
o istorijskom materijalu na nain kao i ja. Nikad se
nisam slagao, i jo uvek se ne slaem sa kolektivom
miljenja1 . . . To mi je smetalo i bilo mi je donekle
odbojno. To mi je pomoglo da ostanem na odstojanju,
ali bilo je veoma vano da proitam tu knjigu jer sam
shvatio, u redu, nisam jedini koji stvari vidi na ovaj
nain. [Kuhn 1997/2000: 283; kurziv u originalu]2
Ono to se ne moe osporiti jeste da je Flekov uticaj na
Kuna, a time i na sociologiju naunog znanja, bio najjasniji u
isticanju postojanja socioloke dimenzije problema naunog ra-
zvoja (to se kasnije isticalo u recenzijama amerikog prevoda
[npr. Trenn 1979a; Gutmann Rosenkrantz 1981; Tilley 1985]).
Pre detaljnije analize Flekovog dela prikazaemo socioistorijske

1
Prevodi termina Denkstil i Denkkollektiv na srpski jezik
donekle su komplikovani. Engleski prevodi ovih rei glase: thought style i
thought collective. Kao eventualne mogunosti za prvu re postoje misaoni
stil i stil miljenja. Mogunosti za drugu su misaoni kolektiv i kolektiv
miljenja, a moda i mislei kolektiv ako uzmemo u obzir karakteristike
koje mu je Flek pripisivao. Odluili smo se za varijante stil miljenja i kole-
ktiv miljenja. Stil miljenja je adekvatniji jer se odnosi na karakteristike
miljenja neke grupe, tj. na stil kojim neki kolektiv misli. Misaoni stil moe
da se odnosi, npr. na nain (tj. stil) dolaenja do istine, preko misaonog
stila, a ne, recimo, preko intuitivnog ili nekog drugog stila, a time Flekova
upotreba pojma postaje nejasna. Misaoni kolektiv takoe moe da ukazuje
na neto to Flek nije implicirao, a to je da je u pitanju kolektiv koji je nastao
kao produkt miljenja (kao npr. misaona konstrukcija). Kolektiv miljenja
je adekvatniji jer ukazuje na skup (tj. kolektiv) slinih miljenja.
2
Original je imao i gramatikih greaka, tako da je prevod zahtevao
dosta interpretacije, a ona po nekim autorima nije (bila) uvek zadovoljavajua
(vidi Schnelle 1981).

341
okolnosti na koje bi trebalo obratiti panju pri analizi ovog dugo
zaboravljenog klasika.
Odreeni biografski podaci o Fleku u izvesnoj meri su,
ako ne kontradiktorni, onda nejasni i teki za ocenu. Nije sporno
da je roen 11. 7. 1896. godine u Ljvovu1, ali neslaganja poinju
ve sa datumom zavretka medicinskog fakulteta. U prevodu, u
biografskim podacima stoji da je fakultet zavrio 1922. godine
(Fleck 1935/1979: 149), a na drugom mestu (Freudenthal and Lwy
1988: 636) navodi se da je u pitanju 1920. godina. U biografskim
podacima pie i da je od 1920. do 1923. godine radio kao asistent
kod Rudolfa Vajgla, priznatog strunjaka za tifus, dok Frojdental i
Levi tvrde da je ta saradnja trajala svega godinu dana i da je Flek,
to zbog svaa sa kolegama, to zbog svog jevrejskog porekla, bio
primoran da napusti posao. Neto kasnije specijalizirao je bakteri-
ologiju u Beu, gde je i radio u laboratoriji. Vratio se u rodni grad
i tamo je radio od 1928. do 1935. godine kao ef laboratorije, kada
je otputen zbog svog etnikog porekla.
U prevodu knjige (Fleck 1935/1979) u Biografskoj ski-
ci navodi se da je u pitanju bio neobian ovek, humanista sa
enciklopedijskim znanjem. (str. 149) Kao njegova profesionalna
karakteristika istie se da je bio priznat mikrobiolog i duboki
mislilac. Izmeu 1926. i 1935. godine objavio je dosta radova
iz raznih oblasti (opte serologije, hematologije, eksperimental-
ne medicine, imunologije i bakteriologije), od kojih su neki bili
uticajni. Meu njima je i sedam radova o metodologiji i filozofiji
nauke. Monografija je bila zavrena 1934. godine, tampana je
1935. u vajcarskoj, jer mu u Nemakoj objavljivanje nije bilo
dozvoljeno.
Izmeu 1935. i 1939. radio je u privatnoj mikrobiolokoj
laboratoriji, kada mu je bilo dozvoljeno da se vrati na univerzitet.
Na poetku Drugog svetskog rata u doba epidemije tifusa uspeo
je da razvije rapidni dijagnostiki test za tifus koji je omoguio
brzo otkrivanje i izolaciju. Od 1942. godine bio je u logorima,
Auvicu i Buhenvaldu, radei na vakcinama za Nemce kako bi
1
Kada se Flek rodio Ljvov je pripadao Austrougarskoj, izmeu dva
rata Poljskoj, nakon Drugog svetskog rata je bio pod vlau SSSR-a, a danas
je to ukrajinski grad.

342
sauvao svoj ivot. Nakon rata nastavio je sa karijerom koja je bila
uspena (bio je lan Poljske akademije nauka, Njujorke akademi-
je nauka, Meunarodnog hematolokog drutva i Meunarodnog
drutva mikrobiologa). Emigrirao je u Izrael 1957. godine, gde je
bio direktor departmana za patologiju. Umro je 5. 6. 1961. godine
u Tel Avivu.
Knjiga Genesis and Development of a Scientific Fact
svojevremeno je objavljena u 640 primeraka, a prodato je oko
200 (Trenn 1979b). Nekoliko primeraka dospelo je u Ameriku,
oko sedam u amerike biblioteke (Shapin 1980), a jedna od njih i
na Harvard, gde ju je proitao Kun. Tokom 1937. godine izalo je
oko 11 recenzija u evropskim asopisima, ali uglavnom od stra-
ne medicinara i istoriara medicine (Stent 1980 je primer novije
recenzije prevoda iz prirodnjakog asopisa, a Brorson 2000,
2006 pokazuje da neke Flekove ideje i danas imaju znaaj u me-
dicinskoj epistemologiji).
Interesantno je da su njegovi epistemoloki radovi nastali
preteno u periodu dok je bio iskljuen iz institucionalizovanog
naunog istraivanja. Ovu injenicu neki autori vide kao kljunu
za razumevanje njegove epistemologije (npr. Freudenthal and
Lwy 1988; Lwy 2004). U doba kada je Flek objavljivao svoje
prve epistemoloke radove sociologija nauke jo uvek nije postoja-
la, a sociologija znanja je bila ustanovljena disciplina koja izgleda
nije na njega ostavila neki vei uticaj (Harwood 1986). Meutim,
on se u knjizi poziva na izvesne ideje Konta, Dirkema, Levi-Brila
i Gumplovia (Fleck 1935/1979: 46). U svojim analizama otiao
je korak dalje od Dirkema i Manhajma koji su nauno miljenje
videli kao sutinski drugaije od svakodnevnog. Flek sve naine
miljenja posmatra simetriki kroz prizmu ordinarizma, bez ob-
zira na njihovu (ne)tanost. Zato je i mogao da propagira neki vid
demokratskog karaktera nauke, gde (grubo gledano) elita predla-
e, a egzoterina masa prihvata ili odbacuje ideje.
Direktan uticaj na njega izvrile su odreene ideje iz ta-
danje poljske filozofije (vidi Schnelle 1981; Bunge 1981; Borck
2004). Pored njih, bitan je uticaj nemakog idealizma, sa idejom o
amalgamaciji hipoteze i injenice. Uticaj sociologistike tradici-
je, koja je verovatno zaeta marksizmom, ogleda se u ideji po kojoj

343
se svaka ljudska misao i akcija tretiraju kao produkti drutva, a
ne samo kao da su uslovljeni drutvom. Trei uticaj je iz domena
antropolokog relativizma, gde ni istina nije iznad drutva. e-
tvrti je ispoljen kao reakcija protiv formalizma, naroito protiv
neistorijskih analiza i rekonstrukcije naunih ideja koje su tipine
za Beki krug, a njih Flek kritikuje (Bunge 1981).
Centralni argument Flekove studije je Vasermanova reak-
cija koja predstavlja veoma vano nauno otkrie. S obzirom na to
da Flek nije ostao upamen po svojoj sociolokoj analizi Vaserma-
novog otkria, ve po svojim teorijskim idejama, neemo se baviti
samom reakcijom. Sutina je u tome da je Vasermanova reakcija
otkrie koje je redifinisalo sifilis, uglavnom u sekundarnom i
tercijarnom stadijumu, a naroito u oblasti tzv. metasifilitikih
bolesti. . . (Fleck 1935/1979: 14)1 Naznake Flekovog shvatanja
vide se u narednim reenicama, kada zakljuuje i naglaava da je
uz pomenuta dostignua naknadni razvoj etiologije sifilisa kom-
pletirao dananju (!) definiciju sifilisa. (str. 14)
To bi znailo da je reakcija na nauni nain objasnila ono
to je ve vekovima postojalo kao objanjenje sifilisa. Ona je samo
njegova nauna ekspresija. Ta prednauna ideja je ono to Flek
zove protoidejom. Verovatno jo poznatiji istorijski primer je
sa razvojem savremene atomistike teorije koja ima korene u De-
mokritovim razmiljanjima. Iako je Fleku bilo jasno da nije svaka
nova ideja potomak neke starije, niti da starija mora nuno da ima
veze sa dananjom, on nije pravio razliku izmeu anticipacija i
adumbracija (vidi Merton 1968c). Teko da se dananja atomska
teorija moe posmatrati kao da direktno sledi iz starogrkih ideja,
pogotovo to izmeu zaetka ideje i dananjeg stadijuma stoji
mnogo vekova i mnogo modifikacija. Ako se pri tom uzme u
obzir da mi ne znamo kako e naa znanja o atomima izgledati u
budunosti, to je ovo poreenje jo manje adekvatno.
Zamisao o protoidejama je veoma interesantna. Proto-
ideje se moraju smatrati za razvojne rudimente modernih teorija
i kao da potiu iz sociokognitivne osnove. (Fleck 1935/1979: 25)
1
Vasermanova reakcija je bitna i zbog toga to je inicirala nastanak
nove discipline, serologije, tako da je poznata i pod imenom seroloki test
(vidi van Helvoort 1992; Lindenmann 2001; van den Belt 2002)

344
Flek se ne slae za konstatacijom da je tokom istorije nauka pri-
hvatala i odbacivala ideje koje su istinite i pogrene. Ovu svo-
ju tvrdnju potkrepljuje mogunou da postoji nekoliko moguih
interpretacija nepoznatih objekata i da sifilis danas znai sasvim
neto drugo nego to je nekad znaio. Zato je znaaj protoideja
u heuristikoj plodnosti. [N]ema sumnje da se injenica razvija
korak po korak od ove nejasne protoideje, koja nije ni tana ni
pogrena. (Fleck 1935/1979: 25)
Protoideje, prema Flekovom miljenju, konstituiu zna-
ajan deo naeg zajednikog sociokulturnog naslea i one u
odreenom vremenu predstavljaju kolektiv miljenja u procesu
spoznaje. Neke od njih opstaju tokom dugih vremenskih perioda
i bivaju koriene od strane raznih kolektiva miljenja. Tako je
i Vasermanova reakcija samo reenje koje se zasniva na staroj
protoideji sifilisa kao promene u krvi (alteratio sanguinis letica)
(vidi Brorson 2000, 2006).
Metodoloki problem sa identifikovanjem protoideja u
istoriji uvek pretpostavlja neko savremeno znanje. Zato se po-
stavlja pitanje: zbog ega bi analitiar u stvarnosti bio privilegovan
u identifikaciji protoideja u istoriji? Kako on moe da prevazie
ogranienja svog kolektiva miljenja? Ovo je, zapravo, problem
prezentizma o kojem je bilo rei (vidi Hull 1979) i gde je ukazano
na to da je on u istoriji nauke nuan i da nije uvek pogrean i lo.
Svaka epistemoloka teorija koja ne uzima u obzir . . . socioloku
zavisnost sveukupne spoznaje na fundamentalan i detaljan nain
je trivijalna. (Fleck 1935/1979: 43) Upravo preko negiranja bilo
kakvog oblika prezentizma Flek promovie svoj relativizam, jer
zagovara tezu o nemogunosti dananje procene starogrkih ato-
mistikih teorija kao lanih ili pogrenih. Hronoloki kontekst
neke teorije jeste bitan i nuno ga je uzeti u obzir, ali tu se brka
objektivnost u epistemolokom i ontolokom smislu. Mogue je
objektivno verovati u pogrenu naunu teoriju jer dokazi na to
ukazuju, ali to nema veze sa njenom ontolokom tanou.
Kada se jednom stvori, sistem miljenja nekog kolektiva
aktivno se opire svim protivrenostima i taj proces ima nekoliko
stadijuma:

345
 (1) Kontradikcija sistemu deluje nezamislivo. (2) Ono
to se ne uklapa u sistem ostaje neprimeeno; (3) su-
protno tome, ako je primeeno ili se uva u tajnosti ili
(4) se ine teki napori kako bi se objasnio izuzetak
tako da ne protivrei sistemu. (5) Uprkos legitimnim i
kontradiktornim shvatanjima pojedinac vidi, opisuje
ili ak ilustruje one okolnosti koje potkrepljuju trenut-
na shvatanja i tako im daju sutinu. [str. 27]
S obzirom na to da svako doba ima svoje koncepcije o
stvarnosti i da su neke od njih dominantne, zadatak epistemolo-
gije, prema Flekovom miljenju, jeste da otkrije transformaciju
ideja i koncepcija kroz vreme. One mogu da imaju oblik rigidnih
struktura koje su posledica vrste harmonije iluzija. (str. 28)
Ove ideje su verovatno uticale na Kuna koji je kasnije
govorio o nesamerljivosti paradigmi, kao i o getalt promenama.
Individua moe da pripada mnogim kolektivima miljenja, ali
direktna komunikacija izmeu sledbenika dva razliita stila mi-
ljenja je nemogua. (str. 36) Kolektivom miljenja dominiraju
tajnost i dogmatizam, tako da komunikacija unutar njega nema
veze sa logikim opravdanjem ili sadrajem komunikacije. In-
dividua se kao epistemoloki faktor ne mora izbaciti, ali sutina
epistemologije je da istrai grupnu osnovu spoznaje, jer je nosilac
stila miljenja kolektiv miljenja (str. 102). Epistemoloki, pro-
blem je nereiv sa individualistikog stanovita. Ako bilo koje
otkrie elimo da uinimo dostupnim istrazi, mora se prihvatiti
socijalno stanovite, tj. otkrie se mora shvatiti kao socijalni do-
gaaj. (str. 76; kurziv u originalu)
Stil miljenja karakterie kolektiv miljenja koji se de-
finie kao zajednica osoba koje meusobno razmenjuju ideje
ili odravaju intelektualnu interakciju. . . (str. 39; u originalu
kurzivom) Iz toga sledi zakljuak da spoznaja nije individualan
proces, ve socijalan (str. 38). Meutim, koncept kolektiva mi-
ljenja koji bi vaio za celu vrstu Homo sapiens nije koristan, jer
su intelektualne interakcije izmeu dva razliita tipa ljudskog
drutva isuvie slabe. (str. 174n41) Zato u drutvima istovremeno
egzistiraju mnogi kolektivi miljenja.

346
 Danas (verovatno) niko ne tvrdi da je spoznaja odvojena
od socijalnog konteksta, ali pitanje je kako se ona sutinski shvata,
jer rei da je spoznaja socijalna ne znai nita. Za Fleka je spo-
znaja socijalna jer je istina socijalni proizvod, a takvo shvatanje
je sporno. Ovde se verovatno reflektuje uticaj Dirkema, kao i kod
problema holizma1.
Flekovi zakljuci po ovom pitanju nisu odrivi, kao ni
pomenuti holizam. Njegov pojam zajednice miljenja je holistiki
pojam jer, navodno, kolektiv misli. Ova shvatanja Flek je verovatno
preuzeo iz antropologije koja je esto bila holistiki orijentisana.
Dirkem (Durkheim 1895/1982) je drutvo shvatao kao sui generis
fenomen, nakon njega Krober je pisao o superorganskom (Kroe-
ber 1917), a Lesli Vajt (White1949/2005) je kao sui generis entitet
video kulturu. Lista holistikih ideja i njihovih autora je dugaka
i nemogua za kratki pregled. Jednostavno (i banalno) reeno,
drutvo ne moe da misli jer nema mozak, a istina je u tome da je
spoznaja uslovljena drutvom. Zanemarujui individuu Flek moe
(netano) da tvrdi da je svako otkrie socijalni dogaaj. Tano je
da se otkria ne javljaju sama od sebe, ve da postoje odreene
istorijske okolnosti i pretee, kao i razni drugi drutveni uslovi,
ali otkria su prvenstveno procesi unutar (individualnog) mozga,
a postaju socijalni dogaaji kroz proces(e) prihvatanja/odbijanja
naune zajednice.
Flek je zagovarao tezu da transmisija (naunog) znanja
nikad nije potpuna, jer se individue ukljuene u ovim procesima
nikad ne mogu razumeti u potpunosti, o emu govori razliitost
stilova miljenja meu kolektivima miljenja. Mogue je da se
ovde nalaze koreni naknadnih konstruktivistikih ideja o fini-
tizmu. Obre se tradicionalno shvatanje naunog jezika, jer se
smatralo da je invarijantnost znaenja uslov za nauno znanje
(Schnelle 1981). Sada nerazumevanje, koje je nemogue otkloniti,
postaje sutinski uslov promene i razvoja u nauci. U skladu sa
holizmom misli, teorije, ideje itd., koje cirkuliu, ne pripadaju
nijednoj individui ve kolektivu. Zato su razumljivi dalji zakljuci

1
O ovom veoma bitnom problemu klasifikacije socijalnog sveta bie
rei u poglavlju o Dejvidu Bluru.

347
o naunoj injenici, znanju i kauzalnosti. Odnos kauzalnosti . . .
dugo vremena je smatran kao isto racionalan, dok je zapravo bio
relikvija snanih demonolokih ideja koje su pripadale kolektivu.
(Fleck 1935/1979: 49) Ako ve kauzalnost nije isto racionalna, to
znai da su i miljenje i injenice promenljivi, jer se promene u
miljenju manifestuju u promenjenim injenicama. (str. 50) ak
ni izmeu eksperimenta i prirode nema direktnog kontakta. Kod
Fleka je znanje uvek posredovano zajednicom (vidi Stump 1988)1.
ta je onda po Fleku nauna injenica i kako ona nastaje?
Nauna injenica je miljenjem stilizovan konceptualni
odnos koji se moe istraivati sa stanovita istorije i psihologije,
individualnog i kolektivnog, ali koji se ne moe sutinski rekon-
struisati in toto samo sa ovih stanovita. (Fleck 1935/1979: 83)
Tu se ogleda neraskidivi odnos izmeu aktivnih i pasivnih delova
znanja. Aktivni element znanja predstavljaju ideje, teorije i sta-
vovi, a pasivni ono to je sa njima dovedeno u vezu ili to iz njih
nuno logiki sledi, a to je njihov sadraj.
Aktivni i pasivni delovi znanja ne mogu se razdvojiti
jedni od drugih, ni logiki ni istorijski. Iz ovog sledi i da se mit
i nauka razlikuju samo stilski. Nauka eli da ukljui u svoj si-
stem maksimum tih pasivnih elemenata bez obzira na inherentnu
lucidnost. Mit sadri samo nekoliko tih pasivnih elemenata, ali
oni su umetniki sastavljeni. (str. 95; kurziv u originalu) Odnos
izmeu Vasermanove reakcije i sifilisa bio je za Fleka samo slu-
ajni istorijski dogaaj.
Pretpostavke stila miljenja aktivno postavlja kolektiv.
Ono za im naunici tragaju su pasivne povezanosti koje rezul-
tiraju iz ovih aktivnih okolnosti. Kada se odreeni preduslovi
odaberu i prihvate pasivne povezanosti koje su unutar njih im-
plicirane nisu vie otvorene za diskusiju unutar kolektiva, ve
poinju da se oseaju kao prirodni zakoni. Naunik je u pasivnoj
ulozi, on samo reaguje. Proces znanja tako postaje razvoj ovih

1
Flek je verovatno uticao na Kunovo formulisanje pojma nauna
zajednica, ali indirektno, jer se Kunov pojam ipak razlikuje od Flekovog pojma
kolektiva miljenja. Flekov pojam se ne odnosi na naune zajednice kao takve,
ve na zajednice iz bilo kog polja kulture i znanja. Njegov pojam je daleko iri
(vidi Jacobs 2002).

348
provera naunikih arbitrarnosti koje nastaju usled otpora u mi-
ljenju kolektiva (Schnelle 1981). Ako kolektiv miljenja pokua
da inkorporira otpor u svom razvijenom sistemu on kasnije moe
da postane percipirani getalt. Iako se smatra za neto objektivno
dato, injenica biva determinisana kroz aktuelni stil miljenja.
Kao to smo videli, danas nije neuobiajeno da se ana-
lizira otpor naunika prema novim otkriima (Barber 1961), niti
da se naglaava otpor promenama u nauci (npr. Cohen 1952) kao
konzervativnoj instituciji. Stil miljenja je neka vrsta priprem-
ljenosti za usmerenu percepciju, pri emu se odvijaju procesi men-
talne i objektivne asimilacije u odnosu na ono to se posmatra.
On namee nain miljenja individui. I ovde se verovatno radi o
direktnom uticaju na Kuna koji je govorio o uticaju paradigme na
nain na koji naunici posmatraju svet. injenica je neto to se u
tradicionalnoj epistemologiji vezuje za istinu, ali za Fleka ona nije
ni relativna ni subjektivna u popularnom smislu rei, ve je
u potpunosti determinisana unutar stila miljenja . . .
Istina nije konvencija, ve pre (1) u istorijskoj per-
spektivi, dogaaj u istoriji misli, (2) u svom savreme-
nom kontekstu, stilizovano ogranienje misli. [Fleck
1935/1979: 100; kurziv u originalu]
Kolektiv miljenja ima tendenciju da objektivizuje
strukture miljenja koje je stvorio, ali u sebi sadri ezoterine
i egzoterine krugove i intra- i interkolektivnu komunikaciju.
Unutarkolektivna komunikacija ima stabilizirajuu funkciju, jer
repetitivno potvruje stvarni stil miljenja kolektiva. Meukolek-
tivna omoguava uticaje van kolektiva koji rezultiraju promenom.
Ezoterini krug sainjavaju (nauni) eksperti, a egzoterini, tzv.
obrazovani amateri. Tako se dolazi do podele na ekspertsko i
popularno znanje. Na slian nain mogue je razlikovati sledee
vrste nauke: urnalsku za eksperte, priruniku za obrazovane
laike (vade mecum nauku), popularnu nauku za egzoterini krug
i udbeniku koja je deo inicijacije za ezoterini krug. Kun je
takoe govorio o znaaju udbenike nauke.
Ideja o razliitim vrstama nauke treba da se shvati samo
figurativno, jer se ne radi o nekim distinktnim epistemolokim
sistemima. Ova Flekova ideja je veoma interesantna, jer se na

349
osnovu ove podele jasnije moe shvatiti i pomenuto razlikovanje
istraivakog fronta i znanja jezgra neke nauke (Cole 1983, 1992),
kao i problem kontroverzi. Popularna nauka s jedne strane, i ud-
benika s druge, usled raznih pojednostavljivanja deluju sigurno,
vrsto su utemeljene, gotovo osloboene od kontroverzi, iako je
apsolutno neprihvatljiv Flekov zakljuak da na osnovu predstave
o popularnoj nauci i popularnom znanju naunici stiu veru u
izvesnost i objektivnost1.
Flek tvrdi da nema apsolutne istine ili greke, jer je mogu-
e da postoje mnoge istine. Istina u nauci je funkcija odreenog
stila miljenja koji je prihvaen od strane kolektiva miljenja. Biti
u pravu znai biti prihvaen kolektivno. Zato istina moe da va-
rira sa vremenom i kulturom, jer je determinisana datim stilom
miljenja. (Trenn 1979a: 156) Stvarnost, kao pasivna komponenta
znanja, predstavlja manifestaciju specifinih pretpostavki i predu-
slova koje aktivno pretpostavlja kolektiv. Aktivni aspekt znanja
moe da se objasni preko istorijskih, sociolokih i psiholokih
faktora. ak i pasivni aspekt znanja, fiksirana realnost, zavisi od
datog skupa pretpostavki koje se iznose u skladu sa odreenim
stilom miljenja. Zato je i realnost funkcija vremena i kulture.
Holistiki orijentisana epistemologija negira individual-
nu kreativnost, jer injenice nisu objektivno date, ve kolektivno
proizvedene. Mogunost statusa injenice zavisi od njene uskla-
enosti sa prihvaenim stilom miljenja, jer je njeno poreklo u

1
Interesantno je to je Flek kao relativista ipak govorio o drutvenoj
stratifikaciji unutar nauke. Svaka disciplina ima svoju avangardu, grupu
istraivaa koji praktino reavaju neki problem. Njih prati glavno telo, tj.
zvanina zajednica. Pored njih, tu su i neorganizovane lutalice. to je vei
progres odreenog naunog polja to je vei jaz izmeu urnalske i udbenike
nauke, koja uvek mora da zaostaje (str. 124). Flek je takoe govorio i o drutvenoj
strukturi naunih aktivnosti, ali ta tema je kasnije inkorporirana (bez njegovog
uticaja) u klasinu sociologiju nauke, tako da nije sporna. Ukazao je na organi-
zovani napor podele rada u nauci, kooperaciju, pripremni rad, tehniku pomo,
meusobnu razmena ideja i kontroverze (str. 42). Bilo mu je jasno da je za
veliko otkrie potrebno da postoje posebne drutvene i intelektualne okolnosti
(str. 45). Takoe, veoma moderno zvui i sledea tvrdnja koja moe da poslui
mnogim teoretiarima sociologije emocija: Koncept apsolutno bezemocio-
nalnog miljenja je besmislen. Nema bezemocionalnog stanja kao takvog, niti
iste racionalnosti kao takve. (str. 49)

350
bezlinom kolektivu. Zato one svoj ivot otpoinju preko otpora
od strane kolektiva i preko kolektivne interakcije postaju stili-
zovane, prolaze kroz fazu konsolidacije i bivaju prihvaene kao
injenice.
Flekov konstruktivizam, koji u njegovom sluaju pred-
stavlja neku vrstu retronima, zagovara tezu da se Vasermanova
reakcija ne moe smatrati jednostavnim indikatorom ove bolesti,
jer je nae shvatanje sifilisa postalo definisano testom, jednako
koliko je i test indicirao prisutnost bolesti. Test je imao u potpu-
nosti pragmatine osnove, jer mu je nedostajala teorijska potpora
u tadanjoj teoriji. Krajnja konsekvenca ovakvog shvatanja je da
bi razliite tehnike dovele do drugaijih odnosa izmeu Vaserma-
nove reakcije i sifilisa i da bi naa koncepcija sifilisa bila drugaija
(ovde postaje u potpunosti jasno zbog ega je bio inspiracija nekim
konstruktivistima; vidi Pickering 1982).
Ako smo videli da holizam nije Flekova originalna ideja,
ostaje nekoliko ideja za koje mu se odaje priznanje po pitanju
originalnosti (Schnelle 1981): (1) radikalna sociologizacija teorije
nauke; (2) radikalna istorizacija nauke; (3) interpretacija naune
injenice. On je verovatno prvi autor koji je pisao o sociogenezi
naune misli. Pored usputnih kritika Flekove misli potrebno je
jo jednom ukazati na glavne nedostatke. Spoznaja za njega ne
predstavlja binarni odnos izmeu subjek(a)ta i sveta, ve je to neka
vrsta tercijarnog odnosa. Umesto da kae X otkriva Y, Flek
kae X otkriva Y (ili ga ak konstruie) uz pomo pozadinskog
znanja Z. Promenom faktora Z subjekt moda i nee videti Y ili
e ga negirati ili e ga ak i reinterpretirati kako bi ga uskladio
sa svojim sistemom verovanja. To znai da empirijski dokazi nisu
neutralni. Iste injenice mogue je interpretirati na razliite naine
i tako se gubi logiki odnos izmeu hipoteza i dokaza (vidi Bunge
1981, 1991).
Istina i greka su za njega socioloki, a ne epistemoloki
pojmovi. Teorije se ne odbijaju jer su pogrene, ve zato to se
misao razvija, ali ne zbog eliminacije greaka i otkria novih
istina, ve je situacija obrnuta. Drutvo evoluira i tako se kree
od jedne paradigme ili stila miljenja ka drugom, bez obaziranja
na istinitost/lanost teorija koje se prihvataju/odbacuju. Istina je

351
ono to kolektiv smatra da jeste, to je kasnije (pogreno) Ziman
isticao kao kljunu karakteristiku nauke (Ziman 1968).
Flek ne prihvata tezu o kumulativnosti i progresivnosti
naunog znanja. Nauka je za njega kontinuirana promena stilova
miljenja koji se istorijski razvijaju, koji su socioloki uslovljeni i
koji su u meusobnim interakcijama. Dinamika ove strukture ge-
nerie razvoj nauke, ali razvoj koji se ne moe shvatiti kao progre-
sivni ili evolutivni. Novo znanje nastaje, a staro se gubi, ne zbog
progresa, ve zbog toga to odreeni problemi gube relevantnost
u odnosu na stil miljenja. Za razliku od Kuna, Flek ne govori
o revolucijama. Naunici po Flekovom shvatanju nisu ni svesni
promena. Odreene ideje due ive jer predstavljaju inspiraciju
novijim stilovima miljenja, ali bivaju reinterpretirane u skladu
sa promenama novog stila miljenja.
Flekova knjiga je prilino loe organizovana i repetitivna,
a empirijski materijal je prilino nejasan, jer obuhvata anegdote,
kao i lino nauno iskustvo autora, delove istorije medicine itd.
Pored svih nedostataka radi se o jednom bitnom sociolokom delu,
veoma vanom doprinosu (u potpunosti) sociologizovanim obja-
njenjima naunog znanja i Flekov uticaj nije samo istorijski.
Za kraj analize Flekovog rada vratiemo se na biografske
podatke koji e posluiti za socioloku analizu njegovog teorijskog
stanovita. Veoma je interesantno zbog ega je on propagirao rela-
tivizam, uprkos injenici da se istovremeno veoma uspeno bavio
empirijskim radom u okviru medicine. Poznat nam je samo jedan
rad koji se bavi ovom problematikom (Freudenthal and Lwy 1988)
preko teorijskog okvira Ben-Dejvida (Ben-David 1960a, 1971;
Ben-David and Collins 1966). U pitanju je problem hibridizacije
uloga i ideja. Ukratko, Ben-Dejvid (i Kolins) zapaa(ju) da dobre
i vredne ideje postoje na mnogim mestima i u raznim vremenima,
ali da li e te ideje preiveti zavisi od socijalnih uslova, naroito od
toga da li e odreeni broj ljudi uvideti njihovu korisnost. Obino
akter usvaja ili propagira ideju koja je konzistentna sa njegovom
ulogom ili ulogama.
Ovo bi znailo da je Flekova teorija verovatno produkt
njegovog naunog obrazovanja i socijalnog okruenja u kojem
je iveo. Njegova karijera spada u domen bakteriologije koja je

352
prilino deskriptivna i klasifikatorna nauka, meutim, sporan je
zakljuak do kojeg dolaze Frojdental i Levi, da ga je ve njegova
profesija predisponirala ka relativizmu (Freudenthal and Lwy
1988). Nije ubedljiva ni tvrdnja da su Flekova nauna shvatanja
bila nazadna za njegovo vreme, to ga je izolovalo od ostatka na-
une populacije i takoe otvorilo veu mogunost za relativistiku
poziciju. Nije uspeo da ostvari svoje ambicije najveim delom
zbog svog porekla, a ne zbog inkompetentnosti. Adekvatnija
tvrdnja je ona koja govori da je posedovao elju za uzdizanjem
statusa, te da je na taj nain odluio da se isproba u drugoj disci-
plini, tj. istoriji i filozofiji medicine. Tu se implicira relativizam
kao posledica ovih (navodnih) elja. Dakle, sporna je teza da su
holizam, konstruktivizam i relativizam posledica Flekove socio-
profesionalne marginalnosti.
Ono to se ne moe osporiti jeste da je Flek svoje episte-
moloke radove pisao izmeu 1926. i 1936. godine, u periodu kada
se zvanino nije bavio naunim istraivanjima. Napomenuli smo
da je Flekov teorijski izvor verovatno bio Dirkem ili dirkemovska
tradicija, a u praksi on potie verovatno iz Vajglove laboratorije.
Flek je odbacio redukcionistiki pristup patolokim fenomeni-
ma, a holizam je negirao shvatanje da se bolest moe svesti na
jedan uzrok. To je bila osnova tvrdnji da bolesti ne postoje tamo
negde u prirodi, ve da ih lekari socijalno konstruiu. Na taj
nain bolesti postaju idealne fiktivne slike koje putem apstrakcije
stvaraju lekari kako bi razvili praktinu nauku leenja. Iz ovog
sledi da je Flekova uoptena tvrdnja o socijalnoj konstrukciji svih
naunih entiteta samo generalizacija njegovih shvatanja bolesti
(Freudenthal and Lwy 1988).
Rad u kojem je Flek radikalizuje svoju poziciju biva
objavljen 1929. godine (On the crisis of Reality). Sada nisu
konstruisane samo bolesti, ve i njihovi kauzalni agensi, odnosno
bakterije. I ova pozicija potie iz Vajglove laboratorije. Rudolf
Vajgl je bio pristalica manjinskog shvatanja u svom polju koje
se protivilo dominantnom shvatanju, tzv. Koh-Konovoj dogmi
u bakteriologiji (Freudenthal and Lwy 1988; van den Belt and
Gremmen 1990). Prema dogmi, bakterije pripadaju fiksnoj vrsti
i svaka infektivna bolest je definisan entitet izazavan od strane

353
specifinih bakterija. Vajgl i njegovi istomiljenici insistirali su
na tome da su bakterije varijabilne, tj. da bakterija moe da ima
razliitu morfologiju i fiziologiju u razliitim okruenjima i/ili
u razliitim stadijumima ivotnog ciklusa. Zato su klasifikaciju
bakterija shvatali kao laboratorijski artefakt.
Pored holizma videli smo da je Flek prihvatio i ekstremni
relativizam. Ako je klasifikacija zavisna od uslova u kojima se
bakterija posmatra, onda klasifikacije nemaju objektivnu valid-
nost, ve sve one zavise od svrhe i sredstava pomou kojih se to
ini. Ovo su koreni njegove ideje da je istina relativna u odnosu
na stil miljenja i da razliita shvatanja mogu da budu jednako
istinita.
Frojdental i Levi Flekov izvor otpora prema tadanjoj nor-
malnoj nauci vide u socijalnim faktorima. Tako se brani teza da
je njegova epistemologija razvijana postepeno i da je bila u slubi
njegove socijalne uloge sa kojom nije mogao u potpunosti da se
identifikuje. Ovde je nauni konzervativizam posledica marginal-
ne institucionalne pozicije. Kada je Flek uao u bakteriologiju
veina bakteriologa i imunologa bila je iskljuivo praktino orijen-
tisana, tako da je intelektualni presti medicinske bakteriologije
i imunologije opao i preovladao je redukcionizam, a bakteriolozi
i serolozi su posmatrani kao puki uslunici lekara.
Flek je usled pomenutih okolnosti postao praktiar, a ne
svojom voljom. Sve do 1939. godine njegova nauna pozicija je
bila marginalna, a pre rata je objavio preko 30 radova to pokazuje
njegovu ambicioznost i neprihvatanje svoje iskljuivo prakti-
arske uloge. Prezir prema redukcionizmu potie od elje da
pomiri neeljenu praktiarsku aktivnost sa naunom slikom koju
je o sebi imao. Redukcionizam podrazumeva hijerarhijsko shva-
tanje naunih disciplina, gde su praktiari veoma slabo cenjeni, a
preko holistike orijentacije mogao je da tvrdi da su sve discipline
podjednako vane za medicinu i da stoga treba da uivaju jednak
presti (Freudenthal and Lwy 1988: 640).
Flekova nauna shvatanja mogu da se okarakteriu kao
multifunkcionalna1, jer su mu omoguila da brani svoju socijalnu

1
Termin multifunkcionalnost potie iz konstruktivistike so-

354
poziciju. Poto nije mogao da tvrdi da je on u pravu, a veina
njegovih kolega u zabludi (to je nesumnjivo verovao), promovisao
je relativizam. Ni njegova (tadanja) teorijska i institucionalno
marginalna pozicija mu to nije dozvoljavala.
Iz ovog se moe izvesti zakljuak da je teza o nesamer-
ljivosti takoe bila u slubi socijalnih interesa. Kako bi pomirio
sliku o sebi (sliku o tome da je on i naunik, a ne samo praktiar)
i shvatanja veine, promovisao je tezu o nesamerljivim stilovima
miljenja, gde se brie pitanje istinitosti i lanosti, a uvodi se kate-
gorija izbora. Tako je ostavljena mogunost da se preovladavajua
klima miljenja promeni njemu u korist. Na ovaj nain mogao je
da kae da je moda i manjina kojoj pripada jednako u pravu, jer
ne postoje injenice po sebi.
Socijalna dimenzija ove multifunkcionalnosti moe da
se pronae i u naunom i u epistemolokom domenu njegovog
delanja. eleo je da pokae kako je njegov praktini rad neza-
obilazan (tj. jednako vredan), a da istovremeno nije svodiv na
puku teoriju. Njegova ciljna grupa bila je potencijalno ira od
kruga njegove struke. Podrku je zatraio i od istoriara i fi-
lozofa medicine. Ova strategija imala je za cilj stvaranje novog
profesionalnog identiteta. Tada su istorija i filozofija medicine
postojale na poljskim univerzitetima, tako da je ovo predstavljalo
njegov pokuaj da eventualno ostvari svoju staru ambiciju, da
dobije poziciju na medicinskom fakultetu, jer su profesionalne
uloge istoriara i filozofa nauke bile institucionalizovane. Bio je
to neuspeli pokuaj hibridizacije uloge (Ben-David 1960a, 1971;
Ben-David and Collins 1966). U kasnijim intelektualnim okol-
nostima njegove ideje je otkrio Kun i sa dananjeg stanovita
tadanja neuspela hibridizacija je konano uspela, ali sa velikim
zakanjenjem.
Problem sa sociologizovanom interpretacijom sociologi-
zovane epistemologije isti je kao i sa Grejemovim pokuajem ana-
lize Hesenovih motiva za odbranu Njutna (Graham 1985). Neke
injenice iz oba primera jesu nepobitne, ali nikad ne moemo sa

ciologije (Lawrence 1979), gde se govori kako je edinburki model tela bio
multifunkcionalan. To znai da je edinburka fiziologija bila pod uticajima
socijalnih i tehnikih interesa.

355
sigurnou znati koliko i da li su one uticale na teorijska shvatanja
ova dva pionira sociologije nauke. Moda kao najtrajniji uticaj
Flekove epistemologije ostaje njegovo ukazivanje na alternativu
koju pozitivisti nisu imali u vidu, a to je postojanje neracionalne
dimenzije nauke, makar i preko ekstremnog sociologizma. Ipak,
treba jo jednom istai da priznavanje postojanja socijalne i ne-
racionalne dimenzije u nauci ne podrazumeva nuno prihvatanje
relativizma i konstruktivizma. U pitanju je samo realniji reali-
zam od pozitivistikog.
Postojanje neracionalne dimenzije u prirodnoj na-
uci, naravno, nije razlog za brigu. Svest o tome je samo
postavlja na realniju osnovu, ali ne uklanja nijedan
sutinski atribut koji nauka zapravo poseduje. Prirod-
na nauka je takoe kulturno uslovljen fenomen. Ona
nije prazni ideal koji treba izolovati u neku platonsku
stvarnost i potovati. Nauka je moda najvia ljudska
ekspresija, ali kao i sam ovek, ona je neto daleko
vie nego samo racionalna. [Trenn 1976: 13]
Ovu stranu nauke mertonovci nisu u dovoljnoj meri obra-
ivali jer su racionalnost nauke esto uzimali zdravo za gotovo.
Nakon Flekovog podsticaja na sledbenike i razreenjem debate
izmeu dve dimenzije nauke, racionalne i socijalne, sigurno emo
dobiti jednu realn(ij)u sliku nauke, to predstavlja vredan doprinos
filozofiji i sociologiji nauke koji daleko prevazilazi puki istorijski
znaaj.

3. Formanovo objanjenje uspona akauzalne fizike

u vajmarskom intelektualnom miljeu i uticaj kvantne
filozofije na antinauku
Jo uvek sam oboavalac Polovog rada Vaj-
marska kultura i kvantna teorija. Jasno je da to
u celini ne moe da bude tano, ali mislim da je
puno toga propustio kako se udaljio od kritika.
I seam se kada sam to prvi put proitao. Bio
sam na Prinstonu i na tablu na zidu kancelarije
departmana okaio sam beleku koja kae:
Upravo sam proitao najuzbudljiviji rad od

356
 kada sam otkrio Aleksandra Koarea. [Kuhn
1997/2000: 304]
Najpoznatiji rad Pola Formana objavljen je pod nazivom
Weimar culture, causality, and quantum theory, 191827: Adap-
tation by German physicists amd mathematicians to a hostile
intellectual environment (Forman 1971). Zbog potpunije slike
koristiemo i Formanovu doktorsku disertaciju pod nazivom The
environment and practice of atomic physics in Weimar, Germany:
A study in the history of science, koja je odbranjena 1968. godine
(Forman 1968; lanovi komisije su bili Hanter Dupri, Tomas Kun
i Frederik Rajf ).
Pre analize Formanove teze potrebno je istai da je u
pitanju zaista izuzetno poznat rad o kojem se i danas mnogo pri-
a, a malo pie. Stiven ejpin (Shapin 1982: 202n26) je desetak
godina nakon njegovog objavljivanja bio upoznat samo sa jednim
pismenim i sistematskim pokuajem kritike (Hendry 1980). To
ne znai da je on percipiran kao beznaajan i da zbog toga nije
privlaio panju, jer je situacija bila obrnuta. Ovaj rad i danas
ostaje kao jedan od najboljih primera socijalnih studija nauke i
kulture. Usmene kritike na raznim skupovima su postojale, ali
do Hendrijevog pokuaja nismo uspeli da pronaemo detaljniju
kritiku. Zato se moe govoriti o gotovo mitskom statusu ovog
rada kojeg mnogi konstruktivisti, ali i kritiari, navode kao jedan
od najpoznatijih, ali ocene o njegovoj (ne)adekvatnosti obino
slede u nekoliko pasusa ili to je jo ee, reenica.
Razloga za ovakvu situaciju ima nekoliko. Kao to emo
videti, Formanova istorijska graa je izuzetna i u mnogim seg-
mentima teka za osporavanje. Tematika kojom se bavi obino nije
poznata sociolozima koji su/bi eleli da kritikuju uticaj intelek-
tualnog miljea na sadraj nauke, tako da je i to verovatno jedan
od razloga to su kritike najee upuivane usmenim putem ili
su bile predmet neformalnih razgovora. Takoe, kvantna teorija,
tj. kvantna mehanika, verovatno je jedna od najmisterioznijih
naunih teorija za koju se vezuju razne legende i pogrena tuma-
enja. Interesantno je i da je Formanov rad jedan od prvih koji se
bave dramatinim ideolokim promenama koje su pratile razvoj
kvantne mehanike, tako da mu je vrednost dvostruka, jer i pored

357
svih nedostataka predstavlja veliki doprinos naunoj istoriografi-
ji1. Sutina Formanove teze je jednostavna. U prvom delu

1
Radi korektnosti treba napomenuti da je neto ranije Braun (Brown
1970) objavio rad gde se primenjuje slina metodologija. U njemu se analizira
jatromehanizam, koji se danas smatra retrogradnim i prilino udnim intelek-
tualnim pokretom. Jatromehanizam se najjednostavnije moe definisati kao
kola miljenja koja sve fizioloke procese tretira kao rigidne posledice zakona
fizike. Moe se nai i pod imenom jatrofizika ili jatromatematika, ali bez
obzira na termin, u pitanju je nusprodukt Naune revolucije koji predstavlja
pokuaj mehanizacije slike sveta u medicini na nain na koji se to uspelo u
fizici. U zavisnosti od perspektive iz koje se posmatra, jatromehanizam se esto
smatrao besmislenim ili preuranjenim naunim pokuajem.
Ono to Braun eli da pokae jeste da je ova uobiajena predstava
jatromehanizma nekompletna, odnosno da nije u pitanju samo (nus)produkt
Naune revolucije, ve pre skup ideja koje su zastupali neki medicinari i da je
potrebno odgovoriti na pitanja ko su bili jatromehanisti, koji je bio njihov status
u okviru medicinske zajednice i koja je bila njihova motivacija za prihvatanje
ovih ideja. Braunova strategija poiva na uverenju da se relevantnost ideja moe
utvrditi preko njihove upotrebe, a da je upotreba blisko povezana sa okolnostima
onih koji ih upotrebljavaju. Zato je osnovni predmet njegovog rada analiza
pripadnika institucije College of Physicians od 1665. do 1695. godine. Okolnosti
koje su najvanije u njegovoj analizi su intelektualne i sociopolitike.
U intelektualnom domenu Koled je sredinom sedamnaestog veka
bio u fazi konceptualne konfuzije, konfuzije koja proistie iz pokuaja da
se istovremeno bude nauno progresivan i medicinski konzervativan. (str.
13) Uopteno gledano, pripadnici Koleda su bili pristalice Harvijeve teorije
cirkulacije krvi, koja se u nekim krugovima smatrala za kraj tradicionalne
medicine. Pored ove injenice ima jo nekoliko jasnih naznaka o progresivnoj
orijentaciji Koleda, odnosno njegovih pripadnika. Istovremeno, postoje i jasne
naznake konzervativne orijentacije pripadnika i zato se moe rei da je Koled
eleo da pomiri nepomirljive krajnosti modernu nauku i tradicionalnu medi-
cinu (vidi Brown 1970). Sve ovo dovelo je do intelektualne dezorijentacije.
Sociopolitike okolnosti bile su jo tee. Kako Braun kae, Koled je sredinom
sedamnaestog veka jo uvek iveo svoju esnaestovekovnu istoriju.
Jatromehanike teorije su podravale tradicionalne medicinske pro-
cedure, odnosno njima je bilo dozvoljeno prisustvo u medicinskoj praksi. To
znai da su jatromehanisti veoma lako mogli da prevaziu tadanju trenutnu
intelektualnu dislokaciju, a da istovremeno odre najvanije profesionalne
stavove netaknutim. Meutim, Braun ovu intelektualnu motivaciju vidi kao
samo delimino objanjenje pri razmatranju rasprostranjenosti jatromehanizma
i poziva se i na sociopolitike okolnosti. S obzirom na to kakve su one bile, on
tvrdi da je jatromehanizam prihvaen delimino i zato to je bio relevantan za
praktine potrebe Koleda.
Jatromehanizam je bio prihvaen kada je Koled imao sociopolitike
probleme i, sada se ini prilino verovatnim, takoe zato to ih je Koled imao.
(str. 2829, kurziv u originalu) U sociopolitikom domenu jatromehanizam je

358
rada opisuje se vajmarska kultura kao neprijateljsko intelektualno
okruenje, u drugom adaptacija ideologije na njega, a u treoj
adaptacija znanja. To znai da kvantna mehanika i njeni tvorci
nisu uspeli da prevaziu antiintelektualistiku ideologiju koja je
postojala u Nemakoj nakon Prvog svetskog rata, ve su se na nju
adaptirali. Sadraj fizike je adaptiran vrednostima intelektualnog
okruenja1.
Godine izmeu 1919. i 1926. konstituiu period
od naroite vanosti u istoriji atomske fizike. Ve na
samom poetku ovog perioda Borov atom hidrogena
i uoptena pravila kvantizacije koje je Zomerfeld na
njega primenio bili su nairoko i pouzdano prihvaeni
kao osnova za dalji eksperimentalni i teorijski rad.
ak i nakon ovog datuma mnogi fiziari, najaktivniji i
najnapredniji u atomskoj fizici i kvantnoj teoriji, odbili
su da ozbiljno razmotre te karakteristine koncepcije,
poput kvantizacije direkcije, a naroito kvanta sve-
tlosti. Ipak, do kraja perioda Borov atomski model i
Zomerfeldova pravila kvantizacije bili su u potpunosti
zamenjeni od strane radikalno nove kvantne mehanike
koja je dokazala da je sposobna da rei problem atom-
ske i molekularne strukture i bukvalno itav spektar
fizikih procesa na ovom nivou. [Forman 1968: ii]
Nakon Prvog svetskog rata nauka je u Nemakoj bila u ve-
oma tekom periodu izolacije. Za to su postojala tri glavna uzroka.
Usled inflacije strane naune publikacije su bile izuzetno skupe i

imao odreenu funkciju. Lekari Koleda pozajmljivali su tada dominantne ideje

Kraljevskog drutva, jer su bili ukljueni u politike borbe oko profesionalnog
prestia koji je bio umanjen, tako da su preko pozajmljivanja dominantnih ideja
u naunoj zajednici eleli da ponovo podignu svoj presti, to bi dovelo i do
poboljanja politike pozicije. Pozivanjem na mehanicistike ideje nadali su
se da e spreiti optube u javnosti za neznanje, intelektualnu zaostalost ili
konceptualnu zbrku. Ipak, Braun se ograuje kada kae da ne treba misliti kako
su jatromehanike teorije uvek predstavljale manifestaciju politikog ponaanja.
Zagovaranje ovih ideja vrlo lako se moglo initi racionalnim, naroito jer je
jatromehanizam takoe zadovoljio stvarne intelektualne potrebe lekara. Sutina
teksta bila je da se istakne i znaaj sociopolitikih faktora.
1
Naputanje kauzalnosti u fizici predstavlja pokuaj nemakih
fiziara da prilagode sadraj njihove nauke vrednostima njihovog intelektual-
nog okruenja. (Forman 1971: 7)

359
veoma retke, to znai i da su i putovanja za Nemce bila preskupa.
Zbog rata mnogi naunici nisu eleli da obnavljaju ili uspostav-
ljaju veze sa nemakim naunicima, dok su neto ranije postojale
izuzetno bliske veze, naroito sa Amerikancima. Usledilo je i
formalno i institucionalno iskljuenje Nemake iz uestvovanja
u meunarodnim naunim organizacijama i aktivnostima. Do
rata su Nemci bila vodea nauna sila u zaecima meunarodne
saradnje, ali 1919, kada je ona uzela maha, bili su izostavljeni. Tek
1926. godine nemaki fiziari su dobili poziv na meunarodni
kongres (Forman 1968).
Implicitno ili eksplicitno, nauka je trpela posledice du-
hovne obnove Nemake. Naunici su bili ambivalentni prema
novonastaloj situaciji, a reagovali su najee u vidu obeshra-
brenja, otuenja i izolacije. Poreklo kulturnog antiracionalizma
moe da se locira najmanje nekoliko decenija ranije, pred kraj 19.
veka, a pravi koreni verovatno lee u prve dve decenije 19. veka.
Tako Forman pozitivizme Maha i Ostvalda smatra za kvazi-ro-
mantiarske doktrine, eksplicitno suprotstavljene mehanikom
pogledu na svet i materijalizmu. Obojica su teili monistikom
stanovitu koje bi eliminisalo linije demarkacije izmeu subjekta i
objekta, materije i duha, nauke i etike, oveka i prirode i drutva.
(str. 1112) Na ovaj nain Forman raspravu izmeu Ostvalda i
Bolcmana ne prihvata kao raspravu o atomima, ve kao o pitanju
da li mehaniko stanovite jo uvek preovladava u naunom svetu
(kao to je govorio Ostvald) ili je u potpunosti nestalo (to je
tvrdio Bolcman).
Nemaki naunici su razne reakcije protiv materijalizma
ispoljavali i pre Prvog svetskog rata, dok su nakon rata slina
shvatanja imale i obrazovane elite, ali izvor je dolazio s druge
strane neoromantiarskih trendova iz humanistikih disciplina,
a ne iz fizike. Forman kao veoma bitan uticaj na tadanje intelek-
tualce vidi penglerovu pseudoistoriju. Veoma vaan dokument
pruskog ministarstva kulture iz 1924. godine sadrao je mnoge
penglerovske ideje (str. 16). esto se moglo uti da je nemaki
duh dostigao vrhunac sa Kantom i Geteom, a da je nakon toga
usledila degeneracija pozitivistikog doba. Usledile su i revizije
planova i programa u gimnazijama, gde je znatno smanjen udeo

360
prirodnih nauka, ali finansijska podrka za nauke, a naroito za
atomsku fiziku, bila je jo uvek relativno visoka. Zato Forman
zakljuuje da rairena antipatija prema nauci i naunom miljenju
nije dovela do velike tete po nauku, jer se kvantna mehanika
razvijala uprkos ovim restriktivnim okolnostima.
Nakon poraza u ratu Nemaka je odbacivala utilitarizam
pobednikih snaga, traei tako mogunost preuzimanja novog
evropskog kulturnog lidera. Pre rata (i za njegovo vreme) hva-
ljeni su ideali tehnologije, ali sada su poeli da se posmatraju
kao zagaeni produkti materijalizma koji je poticao iz Velike
Britanije, Francuske, judaizma i marksizma. Zato je poduavanje
matematike u kolama bilo svedeno na minimum, zarad veeg
udela kulturnog obrazovanja. Pozitivizam koji je preovladavao
u sociologiji zamenjen je intuitivnim pristupima. U biologiji i
psihologiji je dolo do obnove romantiarskih ideja o individui,
preko vitalizma i getalt psihologije.
Zanemariemo neke detalje veoma iscrpne i istorijski
izuzetno potkrepljene analize koju Forman sprovodi o politi-
kim zbivanjima u kulturnom miljeu, o inflaciji, univerzitetskim
deavanjima itd., a usmeriemo panju na profesionalnu grupu
fiziara. Zakljuak je da je za fiziare sa desne strane politi-
kog spektruma bila karakteristina opta averzija ka teorijskoj
fizici i poseban antagonizam prema teorijskim fiziarima kao
specifinoj vrsti, koji ne dodiruju aparaturu, manipuliu samo
brojevima, simbolima i apstrakcijama. (str. 56) Kao posledica
ovakvog stanja, ovi buntovnici su veoma nerado prihvatali ili
ak i odbijali da prihvate relativitet i kvantnu teoriju. Navodno,
ideje koje su bile u osnovi ovih teorija smatrane su za arbitrarne,
nepotrebne i apsurdne. Nakon Prvog svetskog rata opozicija rela-
tivitetu prevazilazi granice naunog diskursa. pengler je u to
vreme pisao da je teorija relativiteta jedna cinina hipoteza, a
njegova popularnost je bivala sve vea, naroito meu desniari-
ma (Forman 1968).
Njegovo delo (Spengler 191822/1928) reflektuje kul-
turnu krizu, revoluciju u tadanjoj nauci i filozofiji ivota.
Najvaniji je prvi tom gde se govori o tome da su fizika i ma-
tematika kulturno uslovljene, kao i umetnost, religija i muzika.

361
Preovladavajui ton ove knjige Forman opisuje kao fatalistiko-
relativistiki pesimizam. Od 1918. do 1926. godine ona je prodata
u preko 100 000 primeraka i bila je veoma itana u akademskim
krugovima (Forman 1971: 3037)1. Pod uticajem penglera, Ernst
Trel je pisao o novoj revoluciji u nauci, a pri tom je o kau-
zalnosti govorio samo peorativno (str. 17). Veoma su znaajni i
podaci da je Beki krug u istom periodu imao svuda uspeha osim
u Nemakoj, kao i to da je pokret Bauhaus ispoljavao antagonizam
prema nauci i tehnologiji, preko propovedanja Lebensphiloso-
phie (str. 1923).
Forman (1968) je u doktoratu pretpostavio da antinauni
trendovi kod naunika izazivaju povlaenje u nauku i naunu
zajednicu, uz reafirmaciju tradicionalne ideologije odreene
discipline. Meutim, na taj nain nije mogue direktno dovesti
u vezu intelektualno okruenje i nauni diskurs, to pokuava u
radu (Forman 1971). Pojednostavljeno gledano, moe se rei da
Formanova teza u sebi sadri tri teze (Radder 1983: 166167):
(1) On optu intelektualnu klimu u Nemakoj izmeu
1918. i 1927. godine opisuje kao da je bila pod uticajem filozo-
fija ivota i antiracionalizma, sa neprijateljskim stavom prema
pozitivizmu, mehanicizmu i materijalizmu. Sve to je sumirano
kod penglera, gde se naroito propoveda opadanje uticaja kau-
zalne prirode nauke. Najvaniji faktor za promenu intelektualne
klime prema Formanovom miljenju je poraz Nemake u Prvom
svetskom ratu. Sutina njegovog argumenta ipak nije nuno u vezi
sa postojanjem odreenih sociopolitikih prilika. On konstatuje
kakav je bio vajmarski intelektualni milje, kakva je bila preo-
vladavajua nauna ideologija i kakvo je bilo stanje u tadanjoj
fizici, a na osnovu toga eli da utvrdi efekte socijalnih, politikih
i intelektualnih uticaja na fiziare kao pripadnike nemake aka-
demske zajednice.
(2) Zatim pokuava da dokae postojanje dva vana efek-
ta koja su posledica sociointelektualnih pritisaka. Prvo se nauna
1
Forman (1971: 56) navodi naunike koji su nesumnjivo bili upoznati
sa penglerovom knjigom: Maks Born, Albert Ajntajn, Franc Eksner, Filip
Frank, Gerhard Hesenberg, Paskval Dordan, Konrad Knop, Riard fon Mizes,
Fridrih Poske, Herman Vejl i Vilhelm Vijen.

362
ideologija (tj. opravdanje dato od strane naunika za nauku kao
sociokulturnu aktivnost) prilagoava ovom neprijateljski raspolo-
enom okruenju. Naunici vie ne naglaavaju (kao tokom Prvog
svetskog rata) utilitarne, tehnike i vojne primene nauke, ve je
predstavljaju, to je u skladu sa optom intelektualnom klimom,
kao spontanu i kreativnu ekspresiju ivota.
(3) U drugoj fazi Forman ukazuje na adaptaciju sadraja
fizike na ove spoljanje vrednosti. Interni faktori za njegovu teo-
riju jesu neophodni, ali ne i dovoljni da bi se razumelo uvoenje
akauzalnosti u fiziku, pre nastanka kvantne mehanike 1925. i
1926. godine. Akauzalnost je tako pokuaj nemakih fiziara da
adaptiraju sadraj svoje nauke vrednostima svog intelektualnog
okruenja. Kao jednu od najvanijih teorija pominje se Bor-Kra-
mers-Slejterova teorija. Forman se ograuje od razlike izmeu
internih i eksternih faktora i uticaja, jer ona negde ne postoji,
a negde ju je nemogue razlikovati. Grubo gledano, prihvatili
smo kao motive i uticaje line odnose i interese. (Forman 1968:
iv; kurziv u originalu) Ovom tezom naroito e uticati na teorije
interesa1.
Pre dalje razrade Formanove teze (i njene kritike) poku-
aemo da proirimo kontekst analize u intelektualnom smislu. U
kulturnom i socijalnom smislu Formanova teza nema mnogo ne-
dostataka, jer se zasniva na istorijskim injenicama, ali kognitivni
aspekt njegove teze je onaj koji se moe kritikovati. Kognitivno
proirenje na periode pre i posle Formanove analize omoguava
nam da realnije sagledamo njegovu tezu i da istovremeno uka-
emo na odreene internalistike momente razvoja fizike koji
ne moraju da se tumae (samo) kao adaptacija sadraja nauke
na intelektualni milje. Na kraju emo pokuati da ukaemo na
odreene predrasude koje postoje prema kvantnoj mehanici, jer je
ona idealno uska i prilino opskurna specijalnost koja mnogim
postmodernim teoretiarima omoguava da iz nje izvode potpu-

1
Na kraju rada Forman (1971: 114) ipak jasno stavlja do znanja da
socioloki model koji je korien u ovom radu ne moe da bude cela istina.
On obezbeuje opti okvir i izgleda da funkcionie naroito dobro u nekim
ekstremnim sluajevima. Potpunija analiza trebalo bi da obuhvati i psiholoke
faktore.

363
no neosnovane i netane zakljuke, podrivajui time njen stvarni
autoritet i ogroman nauni znaaj. Ovo nije u direktnoj vezi sa
Formanovim argumentom, ali vano je ukazati na posledice koje
su se kasnije osetile u Naunim ratovima.
Iako je teorija relativiteta daleko poznatija, delom i zbog
slave glavnog protagoniste Alberta Ajntajna, kvantna teorija (na-
roito u revidiranoj verziji kvantne mehanike) predstavlja verovat-
no jo veu revoluciju u modernoj fizici. Poznato je da postoje dve
teorije relativiteta, specijalna (1905. godine) i opta (1915. godine).
Specijalna se bavi prostorom i vremenom, gde je formulisana si-
gurno najpoznatija formula u fizici: E=mc. Opta teorija se bavi
gravitacijom i o njoj se mnogo vie raspravljalo. Razlog tome je
verifikacija predikcije opte teorije relativiteta iz 1919. godine o
krivljenju svetlosti pod uticajem suneve gravitacije. Nakon ovoga
popularnost teorije je naglo skoila. Jedna od najvanijih konse-
kvenci relativiteta bila je naputanje ideje o apsolutnom prostoru
i vremenu, ali i koncepta etra, za koji se dugo vremena smatralo
da predstavlja medijum za transmisiju svetlosti i drugih oblika
elektromagnetske radijacije. Tehniki detalji ove teorije (kao i
onih koje emo pominjati) izuzetno su kompleksni, ali oni nas
ovom prilikom interesuju samo na filozofskom nivou.
Koen (Cohen 1985) navodi podatke da Ajntajnov revo-
lucionarni rad iz 1905. godine nije ostvario gotovo nikakav uticaj
sve dok se Plank nije zainteresovao za njega. Njegov uticaj u i-
renju ove teorije bio je izuzetno velik, ali ne treba zanemariti jo
jednog njenog velikog pobornika, Maksa Borna. Za specijalnu
teoriju relativiteta i sam Ajntajn je rekao da bi ona svakako bila
otkrivena da je on nije otkrio (Cohen 1985), jer je vreme bilo
zrelo za takvu teoriju. Meutim, to ne vai za optu teoriju, koja
predstavlja jo vei korak napred. Nakon prihvatanja specijalne
teorije, za mnoge naunike opta je opet predstavljala problem
zbog svoje nekonvencionalnosti. Znalo se da specijalna teorija
ima nedostatke jer se ne bavi ubrzanjima i gravitacijom, ali moe
se rei da je Ajntajnov uinak za gravitaciono polje slian Mak-
svelovom doprinosu izuavanja elektromagnetskog polja. Ajntajn
je Njutnovu sliku univerzuma promenio u zakrivljeni etvorodi-
menzionalni prostor-vreme kontinuum.

364
 Javnosti je daleko manje poznata kvantna teorija, koja isto
tako predstavlja naunu revoluciju u pravom smislu rei. Ona se
moe podeliti na tri perioda: staru kvantnu teoriju (Plank, Ajn-
tajn, Bor, Zomerfeld, Kompton), kvantnu mehaniku (de Brolji,
redinger, Hajzenberg, Dordan, Born) i noviju relativistiku
kvantnu mehaniku ili kvantnu teoriju polja (Fajnmen i Dajson).
(Cohen 1985) Za datum zaetka kvantne teorije obino se uzima
1900. godina, kada je Plank objavio svoju ideju o kvantu akcije.
Njegove ideje su bile inspiracija kasnijim istraivanjima iz ove
oblasti, ali on sam nije preduzimao neke radikalne korake, niti je
izvodio sve implikacije koje su sledile iz njegove teorije (Einstein
1951). Nije razmiljao o nekim radikalnim teorijskim (is)koracima,
tj. o pretpostavci da se svetlost sastoji od diskretnih paketa ener-
gije. Takva pretpostavka nije bila neophodna za njegovu teoriju.
Ono to je daleko vanije, ova ideja bi se suprotstavila jednoj od
najbolje ustanovljenih ideja u tadanjoj fizici, da je svetlost tala-
sni fenomen koji se iri kroz prostor kontinuiranom undulacijom.
U takvoj koncepciji diskretne jedinice su neto veoma strano i
udno. Pet godina kasnije o ovom problemu je pisao Ajntajn.
Meutim, nas interesuje druga linija razvoja kvantne teorije, u
kojoj su glavni akteri oni o kojima pie Forman.
Tokom 1912. godine Nils Bor je radio u Radefordovoj
laboratoriji u Manesteru i ponudio je novi model atoma. Elektron
ne emituje, niti apsorbuje energiju, ve prilikom spontanih sko-
kova emituje/apsorbuje kvant svetlosti. Od 1913. do 1924. godine
Bor je pokuavao da pokae kako je njegova teorija deo klasine
tradicije fizike ukljuujui u nju to je vie mogao klasinih ideja
(Cohen 1985). Sredinom dvadesetih godina mnogim fiziarima
postaje jasno da je Borova ideja revolucionarna. U velikoj meri
Prvi svetski rat je kriv za veoma sporo prihvatanje ove ideje.
Pored Bora, veliku ulogu u prihvatanju ovih ideja odigrao je Ar-
nold Zomerfeld (Einstein 1951). Kao to moe da se vidi iz ovog
izuzetno pojednostavljenog prikaza razvoja kvantne teorije, dru-
tvene okolnosti su definitivno izvrile neki uticaj na naunike,
makar u vidu brzine/sporosti prihvatanja teorije. Ali ni tu ne treba
zanemariti internu revolucionarnost ovih teorija koja se kosila
sa mnogim dotadanjim znanjima iz fizike.

365
 Borova ideja o diskretnim ili fiksiranim stanjima, bez
intermedijarnih stanja, u to doba bila je veoma teka za prihvata-
nje u teorijskom smislu. Ova revolucija je bila kratkog veka jer je
inkorporirana u kvantnu mehaniku (Forman 1968; Cohen 1985).
Dobro je poznato da je Ajntajn poetkom dvadesetih godina pro-
log veka prekinuo gotovo sve kontakte sa naunom zajednicom
fiziara jer nije prihvatao kvantnu mehaniku, a njegovi doprinosi
su bivali sve manje znaajni. Ono emu se suprotstavljao bilo
je odsustvo klasine kauzalnosti i determinizma u novoj fizici,
uvoenje verovatnoe kao osnove za fizike dogaaje i konse-
kventno (kako je njemu to izgledalo) nekompletni opis prirode.
(Cohen 1985: 432) Statistiki karakter kvantne teorije za njega je
bio posledica nekompletnog opisa fizikih sistema, emu emo se
vratiti neto kasnije. Ipak, predloio je redingera i Hajzenberga
za Nobelovu nagradu jer je shvatao da su njihove teorije veliki
napredak za fiziku.
Sada ve moemo da uoimo neke slabosti Formanove
teze. On nije uspeo da dokae da su antinaune, vitalistike i
iracionalistike filozofije, koje su nedvosmisleno dominirale u
tadanjoj Nemakoj, uticale na kvantne fiziare koji su u velikoj
meri bili pronauno orijentisani, iako emo videti u kojoj meri.
Fokusiranjem na Nemaku Forman zaboravlja da su osnivai
kvantne teorije, pored Hajzenberga, Borna i Jordana i Danac
Bor, Austrijanac redinger, Francuz de Brolji, Englez Dirak i dr.
Centar ovih teoretiara bio je Kopenhagen, a ne Getingen, Berlin,
Lajpcig ili Minhen.
To znai da je ve sam pojam vajmarska kultura neade-
kvatan. Videli smo da se on ne podudara sa geografskom oblau
o kojoj Forman govori. Problem u njegovom radu je to on tu
oblast iri van geografskih granica, a kao potkrepljenje za svoje
teze esto uzima fiziare koji nisu bili Nemci. Tako Kramersa
(Holananina) opisuje kao predstavnika penglerovskog pesimiz-
ma. Bora navodi kao nekog ko se pridruio ovom pokretu koji
je odbacivao kauzalnost (Radder 1983), a o njegovom autoritetu
i uticaju emo govoriti detaljnije. Pri kraju eseja Forman (1971:
96100) govori, to stvara nejasnoe, o tome kako se u tom periodu
nisu mogle nai kritike kauzalnosti izvan nemake kulturne sfere.

366
Time pobija primere Kramersa i Bora. Problem je u sledeem: ili
nemaka kulturna sfera ne obuhvata samo Nemaku, ali onda Bor
i Kramers spadaju van te sfere ili su makar neki fiziari koji nisu
bili Nemci imali slian mentalni stav kao Nemci.
Najkontroverznija teza je ona o adaptaciji sadraja fizike
na kulturni milje. U najboljem sluaju, ako je Formanova inter-
pretacija svih sluajeva tana, on moe da podri svoju drugu tezu
koja govori o adaptaciji naune ideologije na milje. Jedini relevan-
tan primer za njegovu treu tezu ostaje Bor-Kramers-Slejterova
teorija. Meutim, on joj posveuje svega dve stranice i zato Rader
eli da je ispita, naroito sluaj Kramersa. Daleko je prihvatljivija
pretpostavka da je kvantna mehanika pokuaj reavanja problema
koji su izvesno vreme muili fiziare, gotovo dve decenije pre
nastanka Vajmarske Republike. I pre vajmarskog perioda u fizici
mnogo se prialo o kauzalnosti. Nastankom kvantne teorije taj
unutranji pritisak je postao veoma jak. Tragovi se nalaze kod
Planka i Poenkarea koji nisu bili u stanju da ponude kauzalne
mehanizme za odreene teorijske probleme (Hendry 1980; Bunge
1991).
U itavoj Formanovoj argumentaciji nije jasno kako bi
neko mogao da se dodvori filozofskom opskurantizmu ili pseu-
doistorijskim teorijama penglera izmiljanjem talasne mehanike,
kvantne elektrodinamike itd. Bor jeste bio pod uticajem Kjerkego-
rove filozofije kada je smislio svoj princip komplementarnosti, ali
on ne igra nikakvu ulogu u samoj teoriji. Forman koristi indirek-
tan, socioloki pristup objanjenju nastanka kvantne mehanike,
ali pretenduje da otkriva direktnu kauzalnost.
Jedna od retkih temeljnih kritika Formanove teze potie
od Hendrija (Hendry 1980) i on mu najvie zamera na prihvatanju
linearne kauzalnosti, koja se veoma retko moe sresti u istoriji
ideja. Nije sporno da su matematika i fizika tog doba u Nema-
koj napadane izvan disciplinarnih okvira, ali u svim sluajevima
napadi su se odnosili na njihovu vrednost, a nikako sadraj. Udeo
matematike u obrazovanju bio je smanjen jer se smatralo da nije
dovoljno korisna individui, a ne zato to se sumnjalo u njen sadraj
(bilo je i takvih napada, ali izvan discipline). Kauzalni matemati-

367
ki pristup drutvenim naukama bio je kritikovan zbog verovanja
da nije primenljiv na subjekte istraivanja.
pengler i Trel su napadali kauzalnost i fiziku kao sim-
bole zapadnog materijalizma, ali ni u jednom od ovih sluajeva
nije bilo govora o tome da bi ove nauke/pristupe trebalo adaptirati
na nove kulturne okolnosti. Trel je kritikovao samo drutvene
nauke, a u penglerovom radu su fizika i kauzalnost izjednae-
ni, bez ikakvih kritika na taj raun. Pre bi se moglo rei da je
on smatrao da e doi do kraja fizike, a ne njene transformacije
(Hendry 1980). Ovde od krucijalnog znaaja postaje distinkcija
vrednost/sadraj, kao i zakljuak da su matematiari i fiziari u
izvesnoj meri bili izolovani od strane svog kulturnog miljea, ali ne
i napadnuti. Forman pominje i tezu o izolaciji, ali se u analizama
fokusira na adaptaciju na milje, to je dovelo do jednostrane slike
itave situacije.
Forman (1968, 1971) je ukazivao na popularna obraanja
javnosti od strane fiziara i matematiara u kojima je vidljivo pri-
lagoavanje na milje. Ako se razlika izmeu vrednosti i sadraja
ozbiljno shvati, onda se te injenice mogu tumaiti na drugaiji
nain. Na delu je bilo prilagoavanje vrednosti, a ne sadraja. U
tim obraanjima naunici su koristili jezik miljea i opravdavali ci-
ljeve svojih istraivanja jezikom koji je bio razumljiv onima koji su
ispitivali kulturnu vrednost tih istraivanja. Tako je diskreditovani
utilitarni motiv za bavljenje egzaktnim naukama zamenjen kul-
turnim motivom. Postoje implikacije da je kod naunika postojala
svest o kritikama koje su dolazile spolja, iz kulturnog miljea,
ali to ne implicira nikakvu adaptaciju sadraja egzaktnih nauka,
a ak je i akomodacija vrednosti sumnjiva (Hendry 1980: 159).
Glavni motiv za matematiare i fiziare nikad nije bio utilitarne
prirode. Motivi koji su navedeni samo su oni koji su inae delovali
privatno, tako da se njihova akomodacija teko moe objasniti kao
neko rtvovanje njihovih ideala ili kao prvi korak na tom putu.
Problem je u tome to se Forman najmanje bavi najlini-
jim stavovima, odnosno privatnom korespondencijom tadanjih
fiziara. Kada se i poziva na ove izvore, oni nisu uvek adekvatno
protumaeni, kao to je sluaj sa Ajntajnovim pismom Bornu
iz januara 1920. godine (Forman 1971: 70). Ovo pismo, koje

368
predstavlja odgovor na jedno od Bornovih izgubljenih pisama,
prvenstveno se bavi socijalnim i politikim pitanjima. Nakon prie
o tim temama Ajntajn kae: pengler me nije potedeo (str.
71n169), to se odnosi na to kako ovek lee u krevet ubeen u
tanost penglerovih ideja, ali da se budi i uvia tanost svih
kritika koje su mu upuivane. Ukratko, penglerova knjiga je
Ajntajna zaista okupirala i on je dosta mislio o njoj, ali Forman
ovo interpretira kao da je ona izvrila neki mnogo jai uticaj i
na Borna i na Ajntajna. U fusnoti priznaje da ne moe da se
zakljui pouzdano za Ajntajna, ali to ga ne spreava da nastavi
sa ovakvom interpretacijom.
Kasnije u pismu Ajntajn govori o kauzalnosti, kako bi
bio veoma nesrean kada bi morao u potpunosti da se odrekne
kauzalnosti. Iz ovog konteksta je jasno da je Born raspravljao
o nekim internim argumentima protiv kauzalnosti koji dolaze
iz kvantne mehanike, kojih ima nekoliko, da je Ajntajn uviao
njihovu snagu i da je zato to smetalo njegovom uverenju da je ka-
uzalnost nuna. Ajntajn pri tom pominje ternovu interpretaciju
koja je posledica neto ranije zapoetog ternovog i Gerlahovog
eksperimentalnog rada na fenomenu poznatom kao prostorna
kvantizacija. Ukoliko bi se pokazalo da su teorijska predvianja
kvantne mehanike tana (kao to se ispostavilo kasnije), to bi
ukazalo na ozbiljne interne pretnje idealu kauzalnosti. Izostavlja-
njem ovih bitnih kontekstualnih faktora Forman pretpostavlja da
je tema ove korespondencije bila vezana za diskusiju o pengleru
(u pismu nema te veze) i da je Born bio spreman da prihvati ideju
o akauzalnosti zbog eksternih razloga. Ajntajnovo oklevanje da
se odrekne kauzalnosti interpretira se kao da je ipak bio spreman
da to uini donekle (Hendry 1980: 159160).
Jedna od velikih vrednosti Formanovog rada jeste u tome
to je uspeo da pokae da su tadanji matematiari i fiziari bili
svesni vrednosti njihovog miljea i da je taj milje bio neprijateljski
raspoloen prema principu kauzalnosti. Kada se radi o sutinskim
tvrdnjama, da je postojalo odbacivanje kauzalnosti u fizici, ali da
ono nije bilo posledica internih faktora, onda je to neto drugo i tu
je argument daleko slabiji. Postojalo je mnogo internih razloga za
odbacivanje kauzalnosti, a kada se oni uzmu u obzir Formanova

369
teza o konverziji ka akauzalnosti deluje neubedljivo, jer tako ona
prestaje da bude prilagoavanje i pre ukazuje na tendenciju ka
izolaciji od strane samih fiziara, a ne obrnuto.
Prve adaptacije ideologije na opisano intelektualno okru-
enje Forman locira kod Vijena i fon Mizesa. Od poetka Prvog
svetskog rata pa do svoje smrti 1928. godine Vilhelm Vijen je
uz Planka bio najvei zagovornik fizike u nemakoj javnosti. U
svojim govorima i predavanjima, naroito iz 1918. godine, zalagao
se za nezavisnost fizike od filozofije i shvatao ju je kao isto em-
piristiku opoziciju nemakom idealizmu, naroito Hegelu. Samo
godinu dana kasnije u novom predavanju uoava se distanciranje
od mnogih ranijih tvrdnji i Forman sasvim jasno pokazuje kako
se Vijen transformisao u idealistu (Forman 1971: 4148).
to se tie konverzija zagovornika akauzalnosti, prva
znaajnija se dogodila Eksneru 1919. godine, kada je imao se-
damdeset godina. Nakon njega stavove je promenio Herman Vejl
(str. 7476). Konverzije su postale uobiajene tokom leta i jeseni
1921. godine. Na osnovu primarnih izvora Forman dokazuje da
se to dogodilo sledeim fiziarima: Valteru otkiju (jun), Riar-
du fon Mizesu (septembar) i Valteru Nernstu (oktobar) (str. 80).
Kasnije znaajne konverzije su redingerova i Rajhenbahova (str.
8791).
Jedan od internih uticaja na prihvatanje indeterminizma
potie od Ajntajna i njegovog razmatranja svetlosti kao kvanta,
1911. godine (Forman 1971; Cohen 1985). Nakon pet godina on je
demonstrirao da ako se energija i momentum konzervacije odr-
avaju, onda emitovano ili apsorbovano svetlo od strane atoma
mora da poseduje usmereni momentum, tj. da bude estine pri-
rode. Poto je veina fiziara verovala da je talasna teorija svetla
apsolutno neophodna, imali su veoma malo opcija osim one da
ozbiljno razmotre mogunost odbijanja ouvanja energije. Iako
ovo nije striktno impliciralo odbacivanje kauzalnosti, postojao
je teorijski pritisak u tom pravcu. Poto je bilo teko, ako ne i
nemogue zamisliti smisleni sistem u kojem bi opstala kauzalnost,
a bila naputena konzervacija energije, morao je postojati neki
pritisak koji bi povezao ta dva problema. Ajntajnov rad iz 1916.
godine takoe je odigrao vanu ulogu u uvoenju verovatnoa

370
koje rukovode tranzicijama izmeu stanja u Borovom atomu, i
iako je kauzalni mehanizam iza verovatnoa opet bio pretpostav-
ljen, eksplicitno odsustvo takvog mehanizma bilo je samo po sebi
provokativno, naroito s obzirom na to da nije bilo izgleda da se
takav mehanizam pronae.
Bor je i ranije pisao o lomu klasine mehanike u kvan-
tnom kontekstu i bio je svestan pritisaka na kauzalnost. Ono to
je bitno jeste da su ti pritisci gotovo u potpunosti bili interni,
nametnuti od strane problema i paradoksa kvantne teorije. Hendri
(Hendry 1980) pokazuje da ni Vejlovo odbacivanje kauzalnosti
ipak nije tako jasno kako ga Forman predstavlja. Primarni eksterni
uticaji na njegove ideje o fizici ini se da potiu iz intuicionistike
filozofije koja prethodi vajmarskom miljeu. Njegova promena od
odbrane kauzalnosti do odbrane akauzalnosti bila je pod daleko
veim uticajem internih razmatranja. U pitanju je bila metafizika,
a ne empirijska odluka, ali isto pod uticajem internih problema.
Bilo koji pokuaj da se nemaki kvantni fiziari polarizuju po
pitanju kauzalnosti . . . je nuno donekle vetaki. (str. 164)
Nakon Hajzenbergove teorije, 1925. godine, princip ka-
uzalnosti je odbaen od strane Rajhenbaha, a Born je to uinio
nakon redingerove teorije 1926. godine. Rajhenbahovi motivi
izgleda mogu da se pripiu miljeu, jer nisu bili u direktnoj vezi sa
fizikom. Istorijski gledano, prvo znaajno naputanje kauzalnosti
u kvantnoj teoriji potie od Borna. Prema njegovom miljenju
determinizam prestaje u svetu atoma. Ali to je filozofsko pita-
nje, jer argumenti fizike nisu konkluzivni. (Born; prema Hendry
1980: 167)
Ono to je moda najudnije povodom Borna jeste to to
je Forman njegovu kauzalnost izbacio iz analize, smatrajui da je
ona odraavala uticaj kvantne mehanike, dok Hendri pretpostavlja
da je upravo njegova konverzija bila pod najveim uticajem miljea,
ali i internih faktora. Namee se zakljuak da niko od fiziara
nije aktivno tragao za akauzalnom kvantnom mehanikom, jer
direktnih dokaza o tome nema.
Pomenuli smo BKS teoriju, koja moe da poslui za jo
detaljniju demonstraciju Formanove teze. Nijedan od ovih ljudi
nije pripadao vajmarskom kulturnom miljeu. Bor je bio Danac,

371
Kramers Holananin, a Slejter Amerikanac. Kramersova kores-
pondencija nam ukazuje na to da ne moemo govoriti o konver-
ziji, niti o adaptaciji na intelektualni milje 1918. godine. On svoj
romantiarski stav iskazuje ve 1916. godine (Radder 1983).
Iz njegovih spisa moe da se vidi da on kauzalnost ne vidi kao
univerzalni princip koji rukovodi stvarnou, ve samo da je u
pitanju manje ili vie koristan epistemoloki alat.
Rader pravi razliku izmeu epistemolokog i metafizi-
kog pozitivizma. Metafiziki se odnosi na pogled na svet i ima
korene kod Konta. Njegova glavna teza je da e nauka zameniti
svu metafiziku. pengler je protiv ove vrste pozitivizma usmerio
svoje kritike i vajmarski milje je u ovom smislu protivniki ras-
poloen prema pozitivizmu. Epistemoloki pozitivizam ima veze
sa statusom znanja i uglavnom obuhvata empiristike i instru-
mentalistike teze. Kramersov pozivitizam je epistemoloki. On
ne mora da bude u kombinaciji sa metafizikim, jer ima za cilj da
nauku stavi na mesto koje joj pripada, a to je domen vidljivog, tj.
pojavnog sveta. Razumevanje esencije ne spada u njegove priori-
tete. Ovakav pozitivizam ostavlja prostor filozofiji ivota i nauka
je u njemu u stanju da ini samo formalne deskripcije prirodnih
fenomena (Radder 1983).
Po pitanju Formanove prve teze oigledno je da su i Kra-
mers i Bor bili pristalice filozofije ivota i antiracionalizma
(Slejter se protivio bilo kakvom indeterminizmu). Rader smatra
da bi eventualno traganje za socijalnim faktorima njihovih ube-
enja trebalo da pone od Danske, gde je Kramers iveo od 1916.
godine, teno govorio danski i bio oenjen Dankinjom. Da li je
antiracionalizam bio obeleje intelektualnog miljea Danske? Da li
je penglerovski pesimizam imao uticaja i izvan granica vajmar-
ske oblasti? Koje su bile posledice Prvog svetskog rata, ne samo u
Nemakoj? Na ova pitanja Formanova teza ne nudi odgovore.
to se tie druge Formanove teze, Kramers nije doiveo
nikakvu konverziju. To samo govori da, ak i ako bi se prva teza
mogla proiriti na Dansku, u sluaju Kramersa bilo bi veoma
teko uspostaviti kauzalni uticaj opteg intelektualnog miljea na
njegovu naunu ideologiju. Ako bi se Formanova teza proirila
na Dansku, shvatanje epistemolokog pozivitizma moglo bi da

372
se shvati kao veza ili mehanizam koji je posredovao u socijalnom
uticaju miljea na promovisanje BKS teorije. U ovom sluaju For-
manova trea teza izgleda da je podrana rezultatima analiza,
ali ako u razmatranje uzmemo, ne samo uvoenje ve i incijalnu
recepciju BKS teorije, problem postaje daleko komplikovaniji.
Raderov zakljuak je da u sluaju Kramersa moemo govoriti o
uticaju miljea na sadraj nauke, jer je njegova vrsta pozitivizma u
velikoj meri svoju prihvatljivost crpela iz slaganja sa miljeom, a s
druge strane, bila je aktivna kao sredstvo u poveanju kredibiliteta
konkretnih naunih postignua.
Kao to je reeno na poetku poglavlja, teko je dati ko-
nanu ocenu Formanovog rada. Poput Fleka pre njega, Forman
je relativista i radikalni eksternalista, ali oni nisu konstruktivisti
u striktnom smislu, jer esto prave distinkciju izmeu unutra
i spolja (Bunge 1991). Flek je to inio preko naune zajednice,
a Forman u odnosu na inteligenciju kao entitet u datoj dravi i
u datom vremenu. Radikalni globalni eksternalisti ne trae ove
granice.
Izuzetno je zanimljivo to to su Formanovi kritiari, Hen-
dri i Rader, nalazili nekakve povezanosti izmeu uticaja kulturnog
miljea i shvatanja nekih fiziara, tako da je jedino sigurno da For-
manovu tezu ne smemo odmah odbaciti kao potpuno pogrenu. I
druga krajnost je daleko od poeljne, da se ona nekritiki prihvati.
Potpuno objanjenje nastanka kvantne mehanike, koliko nam je
poznato, ne postoji. Ono bi moralo da obuhvati interne, socijalne,
filozofske i psiholoke uticaje. Nijedna vrsta uticaja ne moe sama
po sebi da objasni reakcije fiziara.
Problem je u tome to su mnoge line motivacije imune
na istorijske objektivizacije (Skinner 1969). Iako Formanov rad
ne zadovoljava po mnogim kriterijumima, prvenstveno zbog pre-
teranog eksternalizma, on istovremeno pokazuje i neadekvatnost
isto internalistikih analiza. Fiziari su zaista bili pod uticajem
miljea u kojem su iveli, ali njegovo objanjenje isuvie pojedno-
stavljuje itavu ovu zanimljivu i veoma vanu epizodu iz istorije
nauke. Formanov neuspeh kao najvei doprinos ima i zakljuak
da objanjenje kauzalnog razvoja nauke ne sme da ima privile-
govane uticaje, ve da mora da razume kako svi uticaji stupaju u

373
meusobne interakcije i na taj nain deluju u oblikovanju naunog
znanja.
Nakon svega postavlja se pitanje kako treba razumeti
koncept kauzalnog sociolokog objanjenja, a s tim je povezano i
metodoloko pitanje, kako bismo ga dokazali. Odgovor verovatno
u sebi treba da sadri mnogo vie od onoga to Forman nudi, neku
razvijenu teoriju o drutvu, a posebno teoriju o naunim zajedni-
cama, ali kod Formana toga nema. Ima nekih korisnih implicitnih
ideja, ali ih je potrebno dodatno pojaati i istai.
Forman dovodi u pitanje racionalnost kao vrednost nauke,
a u prvi plan istie oportunizam i sopstvene interese, iako e to biti
teme o kojima emo govoriti kod teorija interesa. Ako internalisti
ili pristalice intelektualistikih objanjenja odabir teorije vide kao
racionalni momenat, gde naunika jedino zanima istinitost date
teorije u odreenom vremenu, konsekvence Formanove teorije
govore neto drugo. Tu se radi o odabiru prilika za odabir teorije.
Veoma interesantna kritika Formanove teze potie od Laga (Lugg
1984), koji razlikuje dva smisla u kojima nauno verovanje moe
da bude uzrokovano. Radi se o razlici izmeu determinizma
i prilike ili povoda. Tako treba razlikovati ono to je determi-
nisalo vajmarske fiziare da veruju u kvantni indeterminizam od
onoga ta je bio njihov povod za takvo verovanje. Lag Formanovu
tezu shvata kao da se odnosi na uzronost u smislu povoda. Jedino
je na taj nain mogue da ova teza zadri smisao ako se posmatra
sa intelektualistikog/internalistikog stanovita.
Za razliku od Hendrija, koji Formanovu analizu vidi kao
apsiholoku (Hendry 1980), Stiv Fuler (Fuller 2002) kao kljunu
vidi psiholoku ravan analize, koja u skladu sa njegovom teorij-
skom orijentacijom zasluuje dosta simpatija. Veoma su bitna dva
pitanja. Prvo je, da li bi fiziari prihvatili kvantni indeterminizam
da njihov kulturni milje nije iao u prilog takvom verovanju?
Drugaije reeno, da li su filozofije ivota uticale na fiziare
da se predomisle u korist indeterminizma? Drugo pitanje je da li
su fiziari bili iskreni u svom prilagoavanju kulturnom miljeu?
Odnosno, da li bi fiziari prihvatili indeterminizam da to nije
bilo u njihovom interesu (str. 235)? Na ovaj nain itava debata o

374
socijalnom poreklu kvantnog indeterminizma prerasta u raspravu
oko moralne psihologije vajmarskih fiziara. (str. 236)
Lagovi i Fulerovi dalji zakljuci odnose se na psiholoku
ravan argumenta. Drutveni pritisci mogu da utiu na naunike
pri odabiru odreene teorije, ali samo u mertonovskom smislu.
To bi znailo da su drutvene okolnosti samo uticale na bolji pri-
jem teorije indeterminizma. Na osnovu ovog Fuler razmatra tri
mogunosti: ako je socijalni milje nesvesno vrio uticaj na nau-
nike da se opredele o prirodi kvantne mehanike, naunici su bili
amoralni; ako su naunici bili svesni pritiska i nisu dozvolili da
on utie na sadraj teorija, onda su bili moralni; ako su shvatili
stanje socijalnog miljea i njemu prilagodili svoje teorije, onda su
bili nemoralni.
Problem je u tome to na ova pitanja ne postoji definitivan
odgovor, ali mogue je na posredan nain doi do razreenja. Uko-
liko je sadraj kvantne teorije bio prilagoen socijalnom miljeu,
kako je onda mogue objasniti heuristiku plodnost ove teorije ili
njeno transkulturno prihvatanje. Kako je mogue da takva teorija
ima uticaj na raznolike interese fiziara koji je i danas zastupaju?
Na ovo Formanova teza ne moe da ponudi odgovor. Jo je Merton
(1938b) pisao o uticaju odreene kulture na prihvatanje odreene
teorije i dalje od ove teze ne moemo ii. O tome je govorio i Lag.
Nije iskljueno da su vajmarske drutvene okolnosti imale nekog
uticaja na prihvatanje indeterminizma, ali sam sadraj ne moe
da zavisi od njih. Problem je ako se nastanak kvantne fizike po-
smatra samo kao nastanak obine teorije. Time se onemoguava
sagledavanje jedne ire slike fizike 20. veka.
Ako je poznato da fiziari tragaju za teorijom svega, tj.
teorijom unifikacije koja bi uspela da ujedini etiri poznate sile,
gravitaciju, elektromagnetizam i jaku i slabu nuklearnu silu, kako
se onda mogu objasniti razna preklapanja ovih teorija po pitanju
mnogih problema. Kako bi se objasnila dananja situacija sa teo-
rijom struna koja u poslednjih dvadesetak godina predstavlja jed-
nog od najozbiljnijih kandidata za teoriju svega? Koji drutveni
uslovi su uticali na njen sadraj? Kako bi zagovaranje stvarnosti
od jedanaest dimenzija moglo da ima veze sa linim interesima
fiziara kao profesionalne grupe ili samih naunika? Prihvatljiviji

375
je zakljuak da kontraintuitivnost dananjih fizikih teorija moe
pre da udalji fiziare od svog okruenja nego da ih priblii.
Lag (Lugg 1984) zakljuuje da ni intelektualistika ni so-
cijalno-istorijska pozicija nisu u potpunosti adekvatne. Socijalni
istoriari . . . samo gree u pretpostavci da je socijalno objanjenje
uvek potrebno, dok je ono zapravo samo retko kad potrebno. (str.
200) Intelektualni istoriari, s druge strane, gree zbog ograni-
avanja tehnika socijalnog objanjenja na sluajeve u kojima su
verovanja prihvaena zbog promocije socijalnih interesa ili kao
rezultat socijalnih pritisaka. (str. 200) Zato i smatra da je mogue
transcendirati ove dve vrste istoriografskih strategija.
Forman je brojne pristalice kvantne mehanike okarakte-
risao kao zagovornike akauzalnosti, ali i danas se u istoriji nauke
vode debate oko toga da li je Bor bio realista ili antirealista, kakve
implikacije ima Hajzenbergov princip (i da li ih ima) na svakod-
nevni ivot, kakvi su filozofski stavovi ovih naunika itd. Jedino
to im se ne moe osporiti je doprinos fizici kao nauci, ali van tog
terena, situacija je znatno drugaija.
Uopte nije razreeno pitanje oko Borovog (anti)realiz-
ma, jer postoje neslaganja oko njegove pozicije. Verovatno je vie
dokaza na strani antirealizma koji je svojevremeno bio snana
kohezivna sila unutar njegovog nevidljivog koleda, koja je spre-
avala otuenje od irih kulturnih krugova. Postoje indicije da
su Hajzenberg i Born esto podravali ovu Borovu poziciju iako
je bila nepomirljiva sa njihovom. Pitanje podrke javnosti jeste
jedan od glavnih izvora kontradikcija u spisima Hajzenberga i
Borna (Beller 1996). Na ovom polju su Formanove analize izu-
zetno znaajne i ne smeju se zanemariti. Meutim, Formanova
teza slabi na primeru kopenhagenke paradigme, tj. interpretacije.
Ona nije bila sastavljena samo od ljudi na koje je direktno uticao
vajmarski milje, to smo napomenuli, niti je u tolikoj meri kohe-
rentna kako na prvi pogled izgleda. Javnosti je esto predstavljano
da je u pitanju koherentna filozofija, ali unutar nje postojale su
velike razlike meu njenim pripadnicima (Beller 1992, 1996).
Zanimljivo je pitanje stvarnih naunih shvatanja pripadnika, ali je
jo zanimljivije ono koje se tie uspostavljanja konsenzusa meu
kopenhagenovcima. Zbog ega je odravana iluzija ujedinjeno-

376
sti i zbog ega Born i Hajzenberg nisu objavljivali svoja neslaganja
sa Borom? Ovde verovatno moe da se prihvati slabija verzija
Formanove teze, da su fiziari svoju jedinstvenost odravali zbog
spoljanje situacije, o emu je bilo rei.
Zbog svoje kontraintuitivnosti i ozbiljnih raskida sa mno-
gim klasinim idejama, razloga koji su internalistike prirode,
verovatno je kohezija bila i produkt Formanovih uzroka koji su
prosto iznuivali konsenzus na tetu individualnih razlika usled
vee elje za kredibilitetom meu irom populacijom. Nova kvan-
tna fizika je bila teorija izuzetne kompleksnosti i apstraktnosti.
Jedna od njenih najradikalnijih osobenosti je kontraintuitivnost,
u daleko veoj meri nego to to vai za optu teoriju relativiteta.
Jedna od opasnosti koja se tada javila ticala se fizike kao profesije.
Poetkom 20. veka postojala je jasna hijerarhija unutar zajednice
fiziara i videli smo da su najvie cenjeni eksperimenti i prikuplja-
nje podataka (Forman 1968; Beller 1992), dok su teorijski fiziari
predstavljali pretnju takvoj hijerarhiji, a sa usponom kvantne teo-
rije oni su se jo vie udaljavali od ostatka naune zajednice.
Hajzenberg je govorio da je praktini realizam sutinski
deo prirodne nauke. To se nije u potpunosti slagalo sa Borovim
shvatanjem da ne bi trebalo pretpostaviti realnost odreenih
atomskih atributa nezavisno od procesa merenja. Na taj nain
Bor stvarnost vidi kao neto to je kvantna mehanika u stanju da
opie. Prema Boru, zdravorazumske koncepcije i obian jezik
predstavljaju osnovu na kojoj poiva sva komunikacija, dakle i
nauka. Born i Hajzenberg zdravi razum vide kao pogrean, jer
nauku shvataju kao kontraintuitivnu, tako da koncepti klasine
mehanike nisu ekstenzije zdravog razuma. Klasina fizika koristi
zdravorazumske koncepte poput mase i sile, ali njihovo znae-
nje je drugaije. Isto vai i za koncepte kvantne teorije i tu nema
drastine razlike (Beller 1996).
Kopenhagenka interpretacija nema koherentan filozofski
okvir, kao to ga nema nijedna filozofija ovih fiziara ponaosob.
Postojao je konsenzus oko matematike i u eksperimentalnom do-
menu, ali nisu postojale zajednike metafizike postavke. Hajzen-
berg je prirodnu nauku shvatao kao nain kako prilazimo objek-
tivnoj stvarnosti, kako se raspravljamo s njom. (1969/1989: 137)

377
Na ovom mestu on iskazuje i svoje shvatanje odnosa i razlikovanja
izmeu nauke i religije. Tako se nauka bavi istinom o objektivnom
materijalnom svetu, a religija o vrednostima. Ova podela, gde
se religiji ostavlja pravo da raspravlja o vrednostima, a da se
istovremeno ono nauci negira, apsolutno nije adekvatna, ali ovde
je sutina da je Hajzenberg ipak govorio o objektivnom svetu, a da
nije mislio da je sve relativno i neodreeno. [N]aa sposobnost
miljenja sazdana je tako da moe shvatiti prirodu. (str. 163) Haj-
zenberg zamera devetnaestovekovnom shvatanju nauke to to je
[o]bjektivni svet prirodne nauke u prolom stoleu bio . . . idealni
granini pojam, a ne stvarnost. (str. 145; kurziv u originalu) Ovi
navedeni citati vrlo lako mogu da se ospore navoenjem citata
istog autora, ali koji govore sasvim suprotno, tako da je njegova
prava filozofija izuzetno konfuzna.
Maks Born (1953) je shvatao teinu situacije koju je do-
nela fizika, stvarajui zabune i zablude o fizikoj realnosti. On
se protivio fizikom solipsizmu, shvatanju da je objektivna
stvarnost produkt eksperimenata koje fiziari obavljaju. U tim
shvatanjima nema nieg spornog, ali ponekad su u svojim filozof-
skim spekulacijama ovi velikani nauke zaista preterivali. Born je
pisao i o politikim implikacijama Hajzenbergovog principa neo-
dreenosti i Borove komplementarnosti. U izuzetno ambicioznom
tekstu on je govorio i o buduoj kvantnoj teoriji ljudskih odnosa.
(Born; navedeno prema Beller 1998: 29) Sline (udne) zamisli
mogu se nai i kod Paulija, u njegovim filozofskim radovima i
korespondenciji. On je pisao o postavljanju religije i nauke u jedan
celovit sistem, a ta ideja realnosti je ideja stvarnosti simbola.
(Pauli; navedeno prema Beller 1998: 29) Pored toga, izuzetno je
dobro poznata meavina kvantne fizike i psihologije koja potie iz
saradnje Paulija sa Jungom (Jung i Pauli 1952/1989), gde je bitan
mistini princip sinhroniciteta (vidi i Progof 1973/1994).
Sutina ove kritike je u tome to, koliko god ovo bili veliki
naunici, njihove filozofije nisu bile koherentne. Sasvim je mogu-
e da bi ovde mogla da se prihvati jo jedna Formanova teza, ali
opet u slaboj verziji. To bi znailo da ne prihvatamo Formanov
(glavni) argument, da je na sadraj fizike uticalo intelektualno i
kulturno okruenje, ali da su filozofske ekspresije fiziara esto
u sebi sadrale obeleja njihove kulture.

378
 Najvie panje svakako zasluuje Bor (npr. 1958/1985)
koji je esto pisao nerazumljivim jezikom i koji se i danas esto
posmatra sa divljenjem, usled uverenja da njegovi spisi nisu ni
namenjeni obinim smrtnicima. Beler (Beller 1998) navodi pri-
mere strahopotovanja koje su naunici oseali prema Boru i da
su greke i nejasnoe u njegovim spisima pripisivane itaocima,
a nikako velikom umu. Kao izuzetke koji nisu ba uvek Bora
shvatali za ozbiljno Beler istie Ajntajna i redingera. Stoga i
ne udi Sokalova tvrdnja da je Bor pretea postmodernistike
epistemologije. [I]nteligentni nenaunici koji su ozbiljno zain-
teresovani za konceptualne probleme koje je stvorila kvantna
mehanika ne moraju vie da se oslanjaju na vulgarizacije (u oba
smisla) koje su objavili Hajzenberg, Bor i brojni fiziari i njuejd
autori. (Sokal 1996/1998: 276n14) Nita manje veliki fiziar od
pomenutih, Stiven Vajnberg (Weinberg 1996/2000) takoe je uka-
zivao na to da filozofske ideje njegovih prethodnika treba uzimati
sa mnogo rezerve. redinger je u pismu Vijenu iz 1929. godine
pisao sledee:
On [Bor] je potpuno ubeen da je bilo kakvo razu-
mevanje u uobiajenom smislu rei nemogue. Dakle,
konverzacija je skoro odmah odvedena u filozofska
pitanja i ubrzo vie ne zna da li zaista zauzima pozi-
ciju koju on napada ili da li stvarno mora da napadne
poziciju koju on brani. [redinger; prema Goldstein
1996: 120]
Tridesetak godina kasnije u jednom pismu je napisao:
Sa veoma malo izuzetaka (poput Ajntajna i Lauea) svi ostali
teorijski fiziari bili su isti magarci i ja sam bio jedina normalna
osoba koja je preostala. (Goldstein 1996: 120) Ovde se misli na
slepo potovanje autoriteta Bora, principa komplementarnosti i
kopenhagenke interpretacije.
Ideja koja je istoriarima nauke bila od najveeg intere-
sovanja po ovom pitanju bila je Borova ideja komplementarnosti.
U istoriji novije nauke ovo je sigurno jedna od najvie hvaljenih,
ali i najvie kritikovanih ideja. Obino se tvrdi da koreni Borove
komplementarnosti lee u eksperimentalnom opovrgavanju Bor-
-Kramers-Slejterove teorije. Beler smatra da to nije tano (Beller

379
1992). Ovu Borovu poziciju je teko razumeti samo na osnovu
internalistikih okolnosti. On je za razliku od vie matematiki
orijentisanih fiziara, npr. Hajzenberga, redingera, Borna i Dira-
ka, eleo da odri odsene dijalektike tenzije izmeu opozita. . .
(str. 178) Komplementarnost bi se danas mogla nazvati multifi-
zikalizmom (Goldstein 1996).
Princip komplementarnosti nije u potpunosti shvatljiv bez
razumevanja brojnih psihosocijalnih faktora, poput ambiciozno-
sti, profesionalnih interesa, grupne dinamike itd. Veoma je inte-
resantno u kolikoj meri su kognitivne pozicije kvantnih fiziara
koincidirale sa njihovim profesionalnim interesima. Tako je Bor
u Komo predavanju, kada je i uveo princip komplementarnosti,
naglaavao talasni aspekt materije i svetla, to mu je omoguilo
da brani i ouva svoje najvee doprinose fizici, izmeu ostalih i
BKS teoriju (Holton 1973; Beller 1992).
U kasnijem radu, koji se bavio filozofskim aspektima
komplementarnosti (Bohr 1937), Bor je pisao o tome da smo pri-
morani da zamenimo ideal kauzalnosti optijim gleditem koje
se obino zove komplementarnost. (str. 291) On je komplemen-
tarnost video kao potrebnu zbog novih epistemolokih situacija na
koje nailazimo u fizici. Njena sutina je u dualnosti koja je rezultat
razliitih merenja sistema. U nekim sluajevima detektujemo ta-
lasna, a u nekim estina obeleja. Kao i ostali pomenuti njegovi
saradnici, Bor je u mnogo aspekata bio pozitivista, u najirem
smislu, i zalagao se za unifikaciju znanja, koja danas u fizici ima
naziv teorija svega.
Kvantna teorija u sebi sadri razne analogije od kojih
mnoge nisu odrive, poput onih sa esticom i talasom, jer su
meusobno inkonzistentne. Ona se ipak bavi sui generis feno-
menima i stoga Bunge predlae da ih zovemo kvantonima, to bi
u mnogome umanjilo nepreciznost i nategnute analogije (Bunge
1968). Kopenhagenka interpretacija kvantne mehanike je tana
kada naglaava da talasni aspekt i estini aspekt zavise od
eksperimenta i to je ono to se po Hajzenbergu zove princip
neodreenosti, koji se esto pogreno shvata zbog antropocen-
trikih interpretacija. Korienjem pogrenih analogija dobijaju se
dualizam i negacija autonomne egzistencije kvantona. Dualizam i

380
subjektivizam tako nisu samo filozofska osnova Kopenhagenke
kole, ve i posledica analokog naina miljenja. Sve ovo stvara
preduslove za razne konfuzije.
Sredinom dvadesetih godina mnogi najvei fiziari
mislili su da se bave dvema dualnostima dualnou prirode
elektromagnetskog polja i moguim dualitetom materije. Iz ove
duple dualnosti bilo je potrebno da se naini samo jedan mali
korak u ontoloke spekulacije da svaki fiziki entitet poseduje
korpuskularne i undulatorne aspekte. To je teza opteg dualiz-
ma, metafizike hipoteze koja se tie osnovne prirode svega to
postoji. Na poecima kvantne mehanike Hajzenbergovi zakljuci
su interpretirani u svetlu ovog dualizma. Borov princip komple-
mentarnosti, koji nikad nije jasno i nedvosmisleno izreen, takoe
je bio reinterpretacija opteg dualizma (Bunge 1968).
S obzirom na to da su aspekti komplementarnosti meu-
sobno iskljuivi, Bor je tvrdio da je nemogue doi do jedinstvene
slike atomskih fenomena. Osnova doktrine komplementarnosti je
shvatanje da mikrosistemi sa masom jednostavno nisu po sebi ono
to jesu, jer nita ne moe da postoji mimo posmatranja. (Bunge
1955a: 2) Tako rei estica ili talas ne oznaavaju materijalne
objekte, niti osobenosti materijalnih objekata. One jednostavno
ne poseduju ontoloki status, ve samo empirijski, jer su u pitanju
entiteti koji se koriste za deskripciju odreenih eksperimenata.
Doktrina komplementarnosti, ne samo to naglaava nesumnjivo
aktivnu ulogu eksperimentatora, aktivnu stranu znanja; ona ide da-
lje od toga, tvrdei da su opservacije alfa i omega znanja, da nema
nieg to se posmatra, nieg van samog posmatranja. (str. 3)1
Komplementarnost jaa dualizam donekle preciznijim
formulacijama, ali ne i dovoljno preciznim. S druge strane ga
slabi jer ne moe da ga primeni na prirodu. Stvari same po sebi
nemaju dualnu prirodu. Principu komplementarnosti nema mesta
u kvantnoj teoriji. ta onda, osim autoriteta, objanjava opsta-
nak komplementarnosti? (Bunge 1968: 276277; kurziv dodat)
Glavni razlog je izgleda njegova velika korisnost, jer (naizgled)
1
Bunge je pre vie od pola veka tano predvideo ishod eventual-
nog transponovanja principa komplementarnosti, indeterminizma i principa
neodreenosti u sociologiju, da bi to moglo da dovede do smenih teorija [u
sociologiji]. (Bunge 1955b: 150)

381
objanjava mnoge tekoe. Te tekoe se ogledaju u objanjavanju
dve vrste eksperimenata: misaonih, koji zapravo nikad nisu ni
bili izvedeni, i stvarnih, koji nisu objanjeni kvantnom teorijom.
Komplementarnost je moda svojevremeno imala razumljivu
ulogu, ali sada je istroila sav potencijal i postala je izgovor za
opskurnost i inkonzistentnost. (str. 277)
Verovatno najvea inspiracija postmodernim teoretia-
rima bio je Hajzenbergov princip, tako da je poeljno rei neto
i o njemu. Princip neodreenosti nesumnjivo pripada temeljima
kvantne mehanike, ali njegove epistemoloke ekstenzije, speku-
lacije i banalizacije su ono o emu treba voditi rauna. Argument
antinauno orijentisanih teoretiara zasnovan je na non sequitur
zakljuku. Navodno, fizika je otkrila princip neodreenosti, tako
da ne moe vie da bude garant objektivnosti. Ovo . . . demon-
strira . . . konotativnu snagu rei kada im se dopusti da odlutaju
od njihovog kontekstualnog znaenja. Da su Hajzenberg i dru-
tvo odabrali manje evokativan termin, izuzetno mnogo gluposti
ove vrste moda ne bi ni videlo svetlost dana. (Gross and Levitt
1994/1998: 51)
Ako odbacimo opskurantistike mistifikacije i pseudofi-
lozofske diskusije o principu neodreenosti ostaje nam prediktiv-
ni zakon o ponaanju konkretnih fenomena koji se moe testirati i
potvrditi kao i drugi fiziki principi. (str. 5152) Ovde se ne radi
o metafizikom odnosu izmeu subjekta i objekta spoznaje, ve
o nainu na koji statistiki ishodi repetitivnih opservacija raznih
fenomena moraju da budu povezani. Radi se o empirijskoj tvrdnji
koja je potvrena kao i bilo koja druga za koju se smatra da je
istinita. U pitanju je objektivna istina o svetu oko nas. [P]rincip
neodreenosti omoguava osnovu za neverovatnu preciznost me-
renja u modernoj fizici. (Kleppner 1996: 129; kurziv dodat)
Zato smo skrenuli panju na to da su neke tvrdnje kvan-
tnih fiziara doprinele ovim interpretacijama i da je nuno ra-
zlikovati kvantnu fiziku od kvantne filozofije. Tokom tridesetih
godina (1932. godine) Don fon Nojman je, kao jedan od najveih
matematiara prolog veka, tvrdio da je matematiki dokazao da
je Ajntajnov san o deterministikoj interpretaciji kvantne teorije
nemogu, a slinih shvatanja bio je i pomenuti Born (Goldstein
1996). Tokom 1952. godine Dejvid Bom je pronaao upravo takvu

382
interpretaciju. Bomovska mehanika je bila precizna, objektivna i
deterministika (Bohm 1952a, b; vidi i Gardner 2000a)1. Nakon
pola veka razreenja nekih osnovnih problema kvantne mehanike
teko je shvatiti kako to da jo uvek postoje mistike interpreta-
cije mistikih interpretacija kvantne filozofije. Moda je sledei
zakljuak taan: Razumna kritika nauke moe da bude kon-
struktivna, ali izgleda da nerazumne kritike privlae veu panju
javnosti. (Kleppner 1996: 126)

4. Experimentum crucis, konvergirajui dokaz ili

odbrana socijalnih interesa Luja Pastera u debati oko
spontane generacije
Koliko je teko reformulisati zdravorazum-
ske pojmove koji sa sobom nose toliko mnogo
nelogikog naslea u ideje i termine koji se
odnose na eksperiment. Zdravorazumske ideje
koje izraavamo reima poput ivi organiz-

1
Dejvid Bom je doktorat stekao kod Roberta Openhajmera i tokom
karijere je imao velikih problema zbog svojih politikih stavova. Bio je marksi-
sta i potovalac Lenjina, Staljina i politikog sistema SSSR-a, tako da je izazvao
bes senatora Dozefa Makartija. Zbog toga to je odbio da oda imena naunika
koji su zastupali ideje sline njegovim dobio je otkaz na Prinstonu. Jedno vreme
je radio u Brazilu i Izraelu, da bi do penzije ostao u Londonu (Gardner 2000b).
to je bio stariji, Bom je sve vie bio okupiran istonjakim misticizmom i
parapsihologijom, tako da je postao veliki prijatelj sa indijskim filozofom (i
prevarantom) Krinamurtijem i zagovornik holistikih aspekata budizma, hin-
duizma i panteizma Hegela i Vajtheda. Iako je Bomova interpretacija kvantne
mehanike vratila determinizam, on je verovao da ispod kvantnog nivoa postoje
beskrajni nivoi koje ne moemo da saznamo.
Nakon 1956. godine veoma se razoarao u komunizam, upao je u
drugi period depresije (prvi je bio kada je imao 26 godina i trajao je dve go-
dine) i leio se psihoanalitikom terapijom. Trei napad depresije imao je
nakon raskida prijateljstva sa Krinamurtijem. Veoma je zanimljivo pitanje
kako je mogue da je jedan velikan fizike Dejvid Bom naseo na isprazne prie
Krinamurtija, koji je pre prevarant nego filozof. Ovde takoe moemo da
vidimo nunost razlikovanja kvantne fizike od kvantne filozofije. Bom e ostati
upamen kao jedan od najveih fiziara 20. veka, ali sve to je pisao izvan
ove oblasti moe se smatrati bezvrednim u naunom smislu. Pored oaranosti
Krinamurtijevom filozofijom Bom je bio impresioniran i morfogenetikim
poljima Ruperta eldrejka, orgonskom teorijom Vilhelma Rajha, natprirodnim
moima Jurija Gelera i ve pomenutom parapsihologijom. Bio je i pristalica
panpsihizma, shvatanja da je sva materija u nekom smislu iva, tj. da sadri
nekakve niske nivoe svesti. Jednom prilikom njegov uenik Bazil Hajli rekao
je da je Boma esto trebalo sauvati od idiota. (str. 23)

383
 mi, ivi prethodnici mikroorganizama ili
mikrobi imaju psiholoku i socioloku osno-
vu. One postaju koncepti nauke samo polako i
kao rezultat velike koliine rada. [Conant 1951:
256]
Pored Formanovog rada, sigurno najpoznatija studija slu-
aja koja pripada konstruktivistikim strujama jeste ona koja se
bavi kontroverzom izmeu Pastera i Puea. U pitanju je problem
spontane generacije koji autori ovog poznatog rada, Farli i Gajson,
objanjavaju na slian nain kao to je Forman objanjavao uspon
akauzalne fizike. Pokuaemo da pokaemo da se i ova epizoda
iz istorije nauke moe objasniti na racionalistiki nain, bez
prenaglaavanja ekstranaunih interesa.
Na prvi pogled tema koju su Farli i Gajson odabrali moe
se initi nevanom, meutim, to je daleko od istine. Debata oko
spontane generacije ticala se veoma vanih pitanja i njene impli-
kacije su izuzetno znaajne za nauku. Kao to emo videti, ona na
povrini deluje veoma apstraktno, ali dublja sutina bila je u tome
to se nakon nje dolo do boljeg znanja o distribuciji i diseminaciji
bakterija i do uspostavljanja eksperimentalne bakteriologije. Luj
Paster je jedan od najveih naunika i eksperimentatora 19. veka i
ostao je upamen po mnogim stvarima koje je uradio ili otkrio, ali
konstruktivisti su se najvie fokusirali na njegov doprinos debati o
spontanoj generaciji. iroj javnosti on je verovatno najpoznatiji po
teoriji fermentacije koja ga je i dovela do problema spontane gene-
racije. Za razliku od prethodnika on je utvrdio da je fermentacija
posledica aktivnosti mikroorganizama i daljom elaboracijom je
zakljuio da postoje aerobni i anaerobni mikroorganizmi.
Problem spontane generacije veoma je stari problem filo-
zofije i ukratko emo prikazati neke osnovne karakteristike kako
bismo shvatili njegov istorijski i nauni znaaj. Kada se govorilo
o poreklu organizama obino su se navodile tri mogunosti (von
Hofsten 1936): mehanika spontana generacija iz neorganske ma-
terije, natprirodna kreacija i evolucija. Stvaranje iz niega nije
se ozbiljnije razmatralo u istoriji filozofske/naune misli. Danas
moderna nauka priznaje samo evolucioni razvoj. Teorija evolu-

384
cije je stoga . . . ne samo nauna hipoteza, ve logika nunost.
(str. 80)
Verovanje u spontanu generaciju biljaka, malih ivoti-
nja, jegulja, aba itd. bilo je veoma raireno u prolosti. Ovo nije
bila nauna teorija, ve skup ideja koje potiu iz primitivnih
mitologija. Atomistika prirodna filozofija meu prvima je po-
smatrala granicu izmeu neorganske materije i ivih organizama
kao veoma tanku. Na posredan ili neposredan nain o spontanoj
generaciji su govorili Platon svojom teorijom ideja i Aristotel
svojom doktrinom forme, tvrdei da nisu svi organizmi nastali
seksualnom generacijom, ve da nastaju spontano. Prvenstveno
je mislio na neke insekte, biljke, ribe itd.1
Kasnije su se spontanom generacijom bavili i Avgustin,
Toma Akvinski, Dekart, Bifon, Line, Lamark, Kivije i drugi (von
Hofsten 1936). Naune rasprave postaju sve aktuelnije usponom
mikroskopske biologije u 17. veku. Njene pretee mogu se pro-
nai kod Galileja, Franciska Stelutija i Harvija, ali najvaniji
predstavnici mikroskopske biologije 17. veka bili su Malpigi, Le-
venhuk i Svamerdam, iji su doprinosi nauci izuzetni (vidi Wolf
1950/1959).
Svamerdamov (16371682) doprinos ogleda se i u i-
njenici da se usprotivio teoriji spontane generacije koja je bila
izuzetno rairena. ak je i Harvi, uprkos svojoj hrabroj maksimi
ex ovo omnia, verovao da neki nii organizmi ipak nastaju putem
spontane generacije. Uz Svamerdama, bitan je i Franesko Redi
(16181676) koji je 1688. godine objavio rezultate svoje studije o
formiranju crva u mesu. Uspeo je da pokae, to je bilo suprotno
tadanjim shvatanjima, da se crvi koji su se pojavili u mesu nakon
nekoliko dana nisu spontano formirali, ve da potiu iz jaja koje su
postavile muice (vidi Conant 1951 za opis eksperimenta). Moe
se rei da su njih dvojica bili vei Harvijevci od samog Harvija.
Levenhuk (16321723) je kao definitivno najpoznatiji klasini mi-

1
Prema Aristotelovom shvatanju seksualne generacije enka daje
sav telesni materijal budueg organizma. Tokom kopulacije mujak emituje
seme koje poseduje inherentnu mo ili izvor promene za proizvodnju forme,
tj. za organizaciju materijala enke u organizam odreene vrste (vidi Balme
1962; Lennox 1982).

385
kroskopski posmatra tog perioda po pitanju spontane generacije
bio na strani Redija i Svamerdama (Wolf 1950/1959).
Nakon Redijevih eksperimenata izgledalo je kao da se
teorija o spontanoj generaciji mora napustiti. Otkrie sveta mi-
kroskopskih organizama otvorilo je novu oblast u kojoj je kon-
troverza mogla da se odri. Postavilo se pitanje porekla najmanjih
organizama koji su sada mogli da se vide mikroskopom. Pobornik
teorije spontane generacije u 18. veku, kasnije nazvane teorijom
heterogeneze, bio je Bifon. On je ivu materiju shvatao kao sai-
njenu od organizovanih estica koje su neunitive, ali sposobne
da se kombinuju na razne naine.
Sa njim je saraivao Don Nidam koji je tvrdio da je ek-
sperimentalno dokazao sposobnost mrtvog materijala da rege-
nerie ivu materiju. Nidam je bio biolog amater koji je verovatno
prvi upotrebio poviene temperature kako bi pokuao da ubije
ili uniti sve ive organizme u tenosti ili vrstom materijalu.
Dokazivao je da se zagrevanjem unitavaju svi postojei mikro-
bi, ali da se nakon nekoliko dana od hlaenja u materiji javljaju
mikroorganizmi. Njegove eksperimentalne ideje bile su dobre,
ali je njegova interpretacija rezultata bila pogrena. Povodom
ovog problema Nidam je imao spor sa Spalancanijem koji je na
osnovu svojih eksperimenata zakljuio da se ivi mikroorganizmi
ne mogu pojaviti ukoliko se materijal zagreva dovoljno dugo. Ni-
dam se branio tezom da je Spalancani svojim duim zagrevanjima
unitavao vitalnu silu. Ovako definisana vitalna sila, u smislu
otpora prema povienim temperaturama, ne eliminie doktrinu
heterogeneze. Predstavljena na ovaj nain kontroverza je dobila
jo nekoliko obrta pre nego to se njome pozabavio Paster (Conant
1951).
U starijim prikazima debate izmeu Pastera i Puea (npr.
Geddes and Thomson 1895) o heterogenezi, shvatanja da novi
organizmi nemaju roditelje poput samih sebe, uzima se zdravo za
gotovo da je Paster pobedio jer je putem naunog metoda dokazao
da spontana generacija ne postoji. Takoe, esto se isticalo da ima
veoma malo informacija o Pasterovim filozofskim i religijskim
uverenjima (Geddes and Thomson 1895: 635n), na emu Farli i
Gajson grade svoju verziju odvijanja kontroverze. Videemo da

386
se na osnovu Pasterove korespondencije i predavanja zaista moe
rekonstruisati njegova filozofska i religijska pozicija. Prvo emo
ukratko prikazati kako se u klasinoj istoriji nauke predstavlja
ova kontroverza da bismo pokazali da se ona u potpunosti moe
opisati i internalistiki, a onda emo predstaviti verziju Farlija
i Gajsona i kritiku Rol-Hansena. Sutina je u tome da je debata
imala i ekstranaune aspekte, ali da oni nisu bili presudni u kon-
statovanju naune istine.
Luj Paster je roen 1822. godine i vodio je interesantan
ivot, ako ni zbog ega drugog onda zbog toga to je bio ukljuen
u mnoge naune kontroverze (vidi Geddes and Thomson 1895; Jo-
nes 1902; Moschcowitz 1948; Ligon 2002). Pue je bio naturalista
i direktor Muzeja prirodne istorije u Ruenu, uveren u mogunost
spontane generacije. Kontroverza izmeu njih dvojice trajala je
nekoliko godina i Paster je konano pobedio, a interesovanje je
opalo do sedamdesetih godina kada ju je ponovo naeo Henri
Bastijan, engleski lekar. Naknadno zanimanje za ovu temu bilo je
veoma korisno za nauni napredak, tako da je do kraja osamdese-
tih godina bilo izuzetno mnogo dokaza protiv heterogeneze. Kada
je Bastijan objavio svoja shvatanja o heterogenezi 1910. godine,
bilo je vrlo malo zagovornika ove teorije (Conant 1951).
Pueov znaajan proboj na naunu scenu dogodio se 1842.
godine kada je govorio o oplodnji sisara i naglaavao znaaj em-
pirijskih injenica. On se nije samo pozivao na teorije Aristotela,
Hipokrata i Bifona, ve se ograniio na potvrene injenice. U
oktobru 1859. objavljuje knjigu o heterogenezi, a Akademija sle-
deeg januara najavljuje da e dati nagradu za eksperimente koji
bi mogli da donesu nova saznanja o spontanoj generaciji. Njegova
prva knjiga o spontanoj generaciji imala je dva dela empirijski
i teorijski, gde je empirijski proglaen za sutinski. Kao svoj cilj
istakao je sledee: da demonstrira injenicu, a ne da diskutuje
o esencijama ili nebuloznim teorijama. (Pue, navedeno prema
Roll-Hansen 1979: 279)
Izmeu februara 1860. i januara 1861. godine Paster je
Akademiji predstavio pet kratkih radova sa glavnim rezultatima
o mikrobima i spontanoj generaciji. Oigledno je ve neko vreme
radio na ovom problemu, a tada je bio dovoljno pripremljen da

387
odgovori na Pueove rezultate. Za Puea je spontana generacija
bila oigledna injenica koju je mogue uoiti i njegove glavne
primedbe, kao i kasnije Bastijanove, ticale su se optubi da Paster
ne potuje eksperimentalni metod u dovoljnoj meri.
U Pasterovim radovima dokazivano je da mikroorganizmi
nastaju iz estica koje nosi vazduh, a ne iz samog vazduha. Trei
rad je trebalo da predstavlja krucijalni eksperiment u kojem
je Paster tvrdio da ukoliko vazduh izaziva generaciju, onda je
logino da se pretpostavi da bi bilo koja koliina vazduha bila
jednako efektna. Njegova teorija je predviala da je generacija
nejednako distribuirana u vazduhu. Obe hipoteze je uspeo da
dokae (Roll-Hansen 1979).
Sledea Pueova knjiga o heterogenezi izala je 1864.
godine i u njoj pie kako jedan naunik, tj. Paster, i dalje negira
prihvaene injenice i menja svoje teorije na arbitraran nain.
Prema Rol-Hansenovom tumaenju Akademija je bila prilino
skeptina prema Pueovim teorijama, tako da se moe zakljuiti
da je isticanje Pastera kao jedinog zastupnika suprotnog miljenja
preterano. Pue je iza sebe imao veinu laika i nenaunu tampu,
tj. javnu podrku. On je kritikovao i izlete hemiara u biologiju
i esto se pozivao na razne autoritete kako bi potkrepio svoje
tvrdnje, a koristio je i tadanju retoriku prema kojoj su inje-
nice smatrane za osnovu nauke, a teorije kao spekulativne i
sumnjive.
Pueovo vienje heterogeneze bilo je da preko nje nastaju
samo mikroorganizmi. Paster je mikroorganizme video kao da
potiu od iste vrste, a s obzirom na to da oni postoje u vodi, va-
zduhu, praini itd., ta injenica moe da objasni njihov spontani
nastanak. Metodoloki gledano, obe teorije su imale simetrian
odnos jedna sa drugom. I jedna i druga su morale da izgrade
svoju injeninu bazu i da istovremeno oslabe onu koja pripada
protivniku. To znai da su morali da proizvedu nove injenice
kako bi potkrepili sopstvenu teoriju, ali i da omalovae injenice
koje naizgled podravaju suparniku. Glavni problem nije bio u
tome da li se spontana generacija mogla dokazati ili ne. Korelacija
izmeu prisustva mikroorganizama i fermentacije jeste problem
koji je Pastera odveo iz hemije u biologiju. On u prvom radu o
spontanoj generaciji govori i o svojim shvatanjima fermentacije.

388
 Konant Pasterov rad Organizovane korpuskule koje po-
stoje u atmosferi iz 1862. godine smatra za jedan od najznaaj-
nijih dokumenata eksperimentalne nauke. U njemu je razmotrio
rad Redija, Nidama, Spalancanija, neke tadanje eksperimente
nemakih naunika i ukazao na injenicu da lanovi Akademije
nisu bili u stanju da dokau greke Pueovih eksperimenata koji
su sticali popularnost. Zbog toga je Akademija i raspisala nagradu
za nove uspene pokuaje koji bi doprineli rasvetljavanju pitanja
spontane generacije. Pasterove eksperimente Konant naziva kon-
vergirajuim dokazima, jer nikakvi eksperimenti sami po sebi
nisu bili dovoljni da u potpunosti uklone sve sumnje ljudi koji
su verovali u spontanu generaciju (vidi Conant 1951: 248251 za
opis eksperimenata).
Pue je verovao da je osnovni sastojak fermentacije i
truljenja kiseonik. Jednostavno reeno, eksperimenti su zaista
bili falini nain dokazivanja tanosti jedne ili druge teorije, jer
su bilo kakve greke u samoj proceduri uvek ile u korist Pueu.
[S]vi neuspesi da se unite ili iskljue mikrobi bi, prema Paste-
rovoj hipotezi, doneli rezultate koji se ine da indiciraju spontanu
generaciju. (str. 253; kurziv u originalu) to se tie komisije koju
je oformila Akademija, a koja je trebalo da presudi u korist jednog
od dvojice aktera, Konant kae da je
[Pasterov] dokaz bio najubedljiviji. Iz razloga koji
nisu jasni Pue i njegovi saradnici su uputili trivijalne
primedbe na uslove koje je za test propisao komitet,
odbili su da izvedu svoje eksperimente i konano su se
povukli. Komitet je odluio u korist Pastera. Pobeda se
inila konanom 1865. godine. Meutim, deset godina
kasnije postalo je oigledno ak i Pasteru da se Pue
sa polja bitke povukao isuvie rano. [str. 253]
To ne znai da se dolo do novih dokaza u korist spon-
tane generacije koji bi mogli da izdre eksperimentalno opovr-
gavanje. Ispostavilo se da Pueovi eksperimentalni rezultati nisu
bili posledica pogrenih izvoenja eksperimenata. Problem je bio
u tome to su uesnici debate pretpostavljali da priroda fermen-
tabilnog materijala nije vana. Pue je koristio infuzum, a Paster
eernu vodu. Tu je bila sutina nesporazuma, jer mikroorganizmi

389
koji su prirodno prisutni u senu formiraju spore koje su stadijum
u ivotnoj istoriji ovih bakterija. One su veoma otporne na to-
plotu, ali ne dovode do rasta mikroorganizama osim u prisustvu
kiseonika.
Toplota koja je dovoljna da sterilizuje Pasterovu eernu
vodu nije adekvatna za infuzum. Uvoenje kiseonika otpoinje
rast kod infuzuma koji nije adekvatno sterilizovan, kao to je bio
sluaj sa Pueovim eksperimentima. Sutina jeste u tome da je
u Pueovim eksperimentima od kljunog znaaja bilo prisustvo/
odsustvo kiseonika, a ne prisustvo/odsustvo mikroba u vazduhu.
Ove nejasnoe su tokom sedamdesetih godina dovele do daljih
kontroverzi. S jedne strane je sada bio Bastijan, a s druge Paster
i Don Tindal. Ukratko reeno, Bastijan je primorao Pastera i
Tindala da revidiraju svoje ideje o eliminaciji svih pretea ivih
organizama u odreenim procedurama (vidi Dallinger 1876; Slack
1876; Inquirer 1877; Crellin 1966).
Do osamdesetih godina ideje poput Nidamovih, o vitalnoj
energiji, gotovo su iezle iz naune upotrebe u hemiji. Biohemija
i bakteriologija su sve vie suavale definicije svojih koncepata.
Krajem 19. veka Pasterovi i Tindalovi eksperimenti su poprimili
samo istorijski znaaj (Conant 1951). Danas su mnogi aspekti kon-
troverze oko spontane generacije zdravorazumski razumljivi, ali
itava njena istorija ukazuje na transformaciju nejasnih zdravora-
zumskih koncepata u naune. Ona nekada moe da bude izuzetno
teka i spora, kao u ovom sluaju.
Pue se u prvoj rundi kontroverzi povukao u novembru
1862. godine. Akademija je 29. decembra dodelila nagradu za
eksperimentalne doprinose problemu spontane generacije. U
septembru 1863. godine Pue je sa svojim saradnicima Akademiji
ponovo predstavio razne eksperimentalne dokaze koji se kose sa
Pasterovim. Paster je tvrdio da planinski vazduh sadri manje mi-
kroba i da je u planinskim uslovima daleko lake doi do uzoraka
sterilnog vazduha. Pue i saradnici su na Pirinejima, na visini od
preko 2000 metara, vrili eksperimente gde su demonstrirali da
se nakon nekoliko dana formiraju razni mikroorganizmi. Paster
je izneo nekoliko zamerki na ovaj eksperiment i insistirao je na

390
nepotovanju njegove tehnike procedure, to je zaista i bio sluaj
(Roll-Hansen 1979).
Ovog puta Akademija je osnovala telo koje bi presudilo u
korist jedne ili druge strane. Ovo je odgovaralo Pasteru, jer je to
bila prilika da se kontroverza svede na krucijalni eksperiment koji
bi on odabrao. Poetkom 1864. godine objavljen je sastav komisije,
ali su eksperimenti odloeni za leto jer su Pue i njegov tim tvrdili
da je zima lo period za heterogenezu. U junu se ispostavilo da
Pueov tim ne eli samo da replikuje Pasterove eksperimente, ve
da prikae i neke druge. Na zahtev komisije oni su rangirali svoja
istraivanja po vanosti. Pasterov eksperiment, koji je komisija
smatrala krucijalnim, na toj listi je bio poslednji.
Komisija je elela da obe strane paralelno vre ekspe-
rimente, ali Pueov tim je zahtevao proirenje eksperimenata,
to je odbijeno jer komisija nije smatrala da bi takve procedure
dovele do jasnih rezultata. Tada se Pue povukao, dok je Paster
svojim eksperimentima potvrdio sve od ranije. Kasnije je komisija
ponavljala Pasterove eksperimente i dolazila do istih rezultata. S
obzirom na to da je do tada najbolja sezona za heterogenezu pro-
la, istraivanja su prekinuta bez konanih zakljuaka. Konana
presuda komisije doneta je 20. 2. 1865. u korist Pastera, jer Pue
nije uspeno demonstrirao razloge zbog kojih bi se osporavali
Pasterovi rezultati. Farli i Gajson insistiraju na tome da je odu-
stajanje Puea jedan od kljunih razloga za Pasterovu pobedu,
to se ne moe prihvatiti. Odluke pariske Akademije nauka iz
1864. godine, u drugoj fazi kontroverze, imale su vrstu naunu
osnovu. (str. 291) Komisija je samo raspravljala o injenicama i
nije bilo meanja politike i religije.
S ovim poslednjim zakljukom Farli i Gajson se apsolutno
ne slau. Oni (Farley and Geison 1974) naglaavaju da je komisija
Akademije od samog poetka, od 1862. godine, bila sastavljena od
ljudi koji su bili protivnici spontane generacije. Od pet lanova,
etvorica su bili katolici, a postoji izvor koji navodi podatak da se
Pue povukao iz nadmetanja jer su neki lanovi komisije objavili
svoje odluke pre ispitivanja rezultata obe strane. Tokom 1864.
godine osnovana je nova komisija i svi su se slagali sa Pasterom.
Jedan lan je bio i Pasterov mentor.

391
 Osvrui se na internalistike prikaze kontroverze, Farli
i Gajson su dali sledei komentar: Prema naem shvatanju, ovaj
pristup ignorie veoma stvaran znaaj ekstranaune, politike
aspekte debate. (str. 161162) Oigledno je da je stanovite o
tome da debata nije bila reiva samo na osnovu eksperimentalnih
injenica. Pored toga, oni se zalau i za revidiranje opisa (nau-
nog) karaktera dva glavna uesnika. Dok je Paster bio nekritiki
hvaljen za svoju metodologiju, Pue je bio odbacivan zbog svog
a priori, metafizikog pristupa. . . (str. 162) Na poetku rada
Farli i Gajson kao najbolji noviji primer socijalnih uticaja na kon-
ceptualni sadraj nauke navode Formanov rad (str. 162n3). [V]
erujemo da nae preispitivanje debate izmeu Pastera i Puea ot-
kriva direktan uticaj ekstrinzinih faktora na konceptualni sadraj
ozbiljne nauke. (str. 162) O optim metodolokim problemima
ovakvih pristupa bilo je rei.
Pored istorijskog pregleda debate o spontanoj generaciji
neto vie panje potrebno je posvetiti Francuskoj 19. veka. U
Francuskoj je spontana generacija doivela popularnost kroz dela
nekih materijalista i kroz dela Lamarka, ali je bila kratkog veka.
Lamark je u svom transformizmu insistirao na kontinuiranoj
spontanoj generaciji koju je smatrao neophodnom zbog opstanka
najniih oblika organizama koji su evoluirali u kompleksnije. Zato
je pretpostavio da spontana generacija postoji zbog mikroorgani-
zama. Usled povezanosti sa materijalizmom i transformizmom
ona je ubrzo nauno diskreditovana, ali bila je sumnjiva i sa
socijalnog, politikog i teolokog stanovita. Pored Lamarka,
veoma bitan zagovornik ove teorije bio je i ofroa. Nakon njih
dvojice u Francuskoj je postojala tendencija da se teorija spontane
generacije vezuje za evolucionizam (Farley and Geison 1974; vidi
i Mayr 1982).
ofroa je tokom dvadesetih i tridesetih godina 19. veka
vodio intelektualnu borbu protiv Kivijea. Preovladalo je miljenje
da je Kivije pobedio jer je iznosio mnoge dokaze protiv tran-
sformizma. Njegove glavne kritike ticale su se diskontinuiteta u
fosilnim ostacima i taksonomske sheme. Kivije je u javnosti za-
nemarivao kompleksnost problema spontane generacije, transfor-
mizma, panteizma, materijalizma itd. i u celoj debati najvanija

392
je bila percepcija javnosti i verovanje da spontana generacija
nekako pripada ovim politiki i religijski opasnim doktrinama. . .
(Farley and Geison 1974: 164)
Kivije je umro 1832. godine i njegov uticaj je bio veoma
jak u Francuskoj. Njegove katastrofike teorije su odbaene, ali
nekoliko decenija nakon njegove smrti geolozi u Francuskoj jo
uvek su bili ubeeni da postoji diskontinuitet u razliitim geo-
lokim stratumima. Nove vrste su se objanjavale boanskom
voljom, nekim nepoznatim (nat)prirodnim uzrokom. Spontana
generacija je odbacivana kao mogunost zbog kompleksnosti
ivog sveta. Debata izmeu Pastera i Puea politiki i nauno lii
na ovu debatu.
Nakon opisa intelektualne klime Farli i Gajson prelaze
na kljuni problem, a to je socijalna i kulturna klima. Prema
njihovim navodima, politiki ivot tadanje Francuske uao je u
period konzervativizma nakon kojeg je usledio republikanski ek-
speriment tokom tridesetih i etrdesetih godina. Kivije je svoje
napade izlagao tokom Prvog carstva, a Paster tokom Drugog. Ovo
su istorijske injenice koje nisu sporne. Sporni su zakljuci koje
Farli i Gajson izvode, da presudan uticaj na kontroverze potie
od ovih faktora, a ne kognitivnih. Zbog toga je njihova analiza
pre svega socijalno-istorijska. Tokom Drugog carstva religijska
pitanja su bila i politika.
Sile crkve i drave ujedinile su se naspram za-
jednikog neprijatelja republikanizma i ateizma.
Opozicija crkvi dolazila je ne samo od strane repu-
blikanizma ili liberalizma, ve i od strane pozitivista,
materijalista i ateista, a svi oni su se povezivali sa
naunim pokretom devetnaestog veka. [str. 166]
Sa usponom liberalizma crkva je sve vie postajala auto-
ritarna i reakcionarna, to je kulminiralo 1864. godine kada je u
jednoj papskoj enciklici naglaena opasnost religijske tolerancije i
prilagoavanje silama liberalizma i republikanizma (vidi i Farley
1978).
Bitan dogaaj je i pojavljivanje prevoda Porekla vrsta
1862. godine, kada darvinizam postaje politiko-teoloka dok-
trina koja je povezana sa silama koje su pretile crkvi i dravi.

393
(Farley and Geison 1974: 167) Zato i ne udi to su se mnogi
kritiari darvinizma u Francuskoj fokusirali na pitanje spontane
generacije. Taj problem je bio percipiran kao pretnja verovanju
u tvorca. Zbog svega ovog Farli i Gajson ishod debate izmeu
Pastera i Puea vide kao da je nosio sa sobom implikacije koje
su bile od velikog uticaja na politika deavanja Drugog carstva
(18521870).
Prihvatanje spontane generacije tada je predstavljalo
podrku materijalizmu koji se poistoveivao sa doktrinom da
ivot poseduje neka opta obeleja materije koja je sposobna da
se organizuje. Farli (Farley 1978) istie znaaj Pasterovog govora
na Sorboni aprila 1864. Tom govoru je prisustvovala drutvena
elita Pariza, a Paster je eksplicitno govorio o teolokim, filozof-
skim i naunim implikacijama doktrine o spontanoj generaciji.
Prema njegovom miljenju, [b]ila je to doktrina koja je negirala
stvaranje, negirala fiksiranost vrsta i podravala materijalistike
koncepte. (Paster; prema Farley 1978: 145) Ovaj primer veoma
jasno pokazuje u kojem smeru se odvija konstruktivistika analiza
itave debate.
Pue je na poetku debate imao skoro 60 godina i u nju
je uao kao biolog. Izgleda da nije sasvim jasno kada je postao
zagovornik spontane generacije, jer je negira u svojim knjigama
iz 1842. i 1847. godine (Farley and Geison 1974). Tek 1859. godine
u knjizi Heterogeneza brani ovu hipotezu. Najtipinije za njegovu
verziju heterogeneze jeste to to je tvrdio da spontanom generaci-
jom ne nastaju odrasli organizmi, ve jaja. Tako je spontana gene-
racija proces koji se odvija kao i seksualna generacija. Pue je bio
vitalista i negirao je mogunost abiogeneze. U knjizi je pokuao
da pokae kako je njegova teorija u skladu sa geologijom, a tokom
ezdesetih godina tvrdio je da je ona pomirljiva i sa teorijom suk-
cesivnih stvaranja, ali ne i sa evolucionim transformizmom.
Paster je u doba kontroverze imao 37 godina i do tada se
prvenstveno bavio kristalografijom i hemijom, a tek neto ranije
poeo je da se bavi biolokim problemima. Zanimljivo je da Farli
i Gajson priznaju da je u poetku Pasterova borba protiv heteroge-
neze bila posledica interne logike njegovog istraivanja (str. 174).
Meutim, njima je udna Pasterova otra borba protiv Puea,

394
dok je u tiini zagovarao teoriju abiogeneze, a to nam pokazuju
podaci da je pokuavao da proizvede ivot vetakim putem. Na
osnovu prethodnih verovanja i eksperimenata autori zakljuuju da
je Paster mogao da negira mogunost spontane generacije samo
zato to je potiskivao deo svojih naunih verovanja. (str. 179)
Zato je zakljuak da je Pueova verzija spontane gene-
racije iskrena, a ne fasada iza koje su se krila shvatanja evolucije
i materijalizma. Njegov kognitivni sistem je bio koherentan. On
je bio protestant i vernik i zato je njegova teorija inkorporirala
vitalistiki i katastrofiki pogled na prirodu. Paster se, s druge
strane, nadao da e Francuska uspeti da povrati svoj sjaj, internu
stabilnost i presti, koje je izgubila nakon pada Prvog carstva.
U svojim javnim nastupima govorio je o nepristrasnom pristupu
problemu i znaaju eksperimentalnog metoda, ali njegovo nauno
ponaanje Farli i Gajson vide kao inkonzistentno.
Njih dvojica na kraju navode i jasnu politiku dimenziju
Pasterove borbe protiv heterogeneze. Tokom 1872. godine Paster
je ovu teoriju poeo da opisuje kao nemaku teoriju i time je
dovodio u pitanje patriotizam Francuza koji su se usuivali da je
brane, naroito s obzirom na rat sa Pruskom. Autori tvrde da je do
sredine sedamdesetih godina donekle ublaio svoj stav, govorei
da je heterogeneza nemogua za eksperimentalno opovrgavanje na
trenutnom stadijumu nauke (Farley and Geison 1974). Pre nego to
vidimo na koji nain je debata okonana, potrebno je ukazati na
neslaganja koja postoje izmeu Farlija i Gajsona i Rol-Hansena.
Pomenuli smo razliku koju Rol-Hansen pravi izmeu
filozofskog i metodolokog redukcionizma i da nisu u pitanju
potpuno razliite pozicije (Roll-Hansen 1972). Pasterova pozicija
najverovatnije pripada filozofskom redukcionizmu i metodo-
lokom antiredukcionizmu. Zbog velikih napora da opovrgne
redukcionistike eksperimente svojih protivnika on nije samo ne-
redukcionista, ve metodoloki antiredukcionista. Daleko je tee
utvrditi njegovu filozofsku orijentaciju, jer nije iskazivao veliko
interesovanje za filozofske probleme. Za razliku od naglaavanja
nekognitivnih faktora Pasterovog rada, Rol-Hansen tvrdi da je za
Pasterov nauni uspeh najvie zasluna njegova sposobnost da
omogui eksperimentalnu potvrdu za svoje teorije. Ipak, treba

395
objasniti i njegovo prilino dogmatsko insistiranje na odreenim
teorijama suoenim sa nepovoljnim dokazima ili eksperimental-
nim neuspehom. (str. 349)
Farli i Gajson ne negiraju da je Paster doao do tanih
zakljuaka, ve da je on u ovoj kontroverzi bio naunik koji se u
naunom smislu ponaao iracionalnije. Navodno, na njega su
snano uticali eksterni faktori i zato su oni mislili da su otkrili
direktan uticaj spoljanjih faktora na konceptualni sadraj nauke.
Sutina konstruktivistikog argumenta je u analizi Pasterovog
metodolokog ponaanja i u tezi da je on naruio pravila ekspe-
rimentalnog metoda. Kao deo objanjenja uvode se ekstranauni
faktori, dok Rol-Hansen tvrdi da Paster nije krio pravila.
On je izriit u svojoj tvrdnji da Paster, za razliku od ve-
ine savremenika, nije dozvolio da ga u naunom radu ometaju
razne predrasude, iako je kombinovao teorijsku smelost i neku
vrstu imaginacije sa kritikim naunim stavom. Da li je mogue
da su na njegove teorije izvrili uticaj neki ekstranauni faktori,
pre svih politiki i religijski? Rekli smo da su tokom ezdesetih
godina 19. veka politiki konzervativci i rimokatolici u Francuskoj
bili neprijateljski raspoloeni prema doktrini spontane genera-
cije koja se povezivala sa darvinizmom i drugim radikalnim
shvatanjima. Ova injenica nije sporna, kao to nije sporno ni da
je Paster bio politiki konzervativac i da je svoje opovrgavanje
spontane generacije video kao potvrdu spiritualizma i tradicio-
nalnih vrednosti i kao teoriju protivnu materijalizmu i ateizmu.
Njegov istraivaki program bio je antiredukcionistiki i neke
odbrane antiredukcionizma slede iz njegovih socijalnih nazora,
ali to je daleko od potvrde uticaja eksternih faktora na sadraj
njegove nauke. Farli i Gajson nisu uspeno demonstrirali upliv
politikih i religijskih inilaca na njegove naune ideje. Neodriva
je teza da je Paster pobedio Puea zato to su Francuzi ve bili
ubeeni u nemogunost spontane generacije, jer implicitno sledi
da bi drugaije raspoloenje ireg kulturnog okruenja omoguilo
pobedu Feliksa Puea ili da bi bez odreenih predrasuda Akade-
mija nauka odluila u Pueovu korist.
Ideja koju su Farli i Gajson izneli ima svoje korene u ra-
nijoj istoriografiji nauke. Verovatno se taj impuls nalazi u drugoj

396
rundi kontroverze iz leta 1863. godine, koja je ujedno privukla
najvie panje naune javnosti. Sumnje u Pasterovu pobedu tiu
se naune osnove Pasterovih eksperimenata. Zagovornici ove teze
Pasteru pripisuju pobedu samo zato to Pue nije eleo svoj sluaj
da izloi pred Akademijom. O tome je pisao i Konant (Conant
1951), da se Pue povukao iz nepoznatih razloga. Farli i Gajson
unose jednu novinu, a to je tvrdnja da je upravo Pue bio prise-
ban naunik koji je svoje zakljuke zasnivao na logici i temeljno
testiranim injenicama. Rol-Hansen tvrdi upravo suprotno, da je
Paster taj koji je najbolje razumeo i primenio eksperimentalni me-
tod i koji je bio najpaljiviji u izbegavanju da se poziva na religijski
i politiki autoritet u svojim naunim argumentima. Njegov rad
je bio inspirisan kontroverznim antiredukcionistikim principima
koji su u to doba imali jasne ideoloke afinitete. Zbog toga njegova
istraivanja deluju izuzetno primamljivo za razmatranje eksternih
uticaja na njih. Ali ne treba zaboraviti da je Paster tokom karijere
imao daleko bolje eksperimentatore protiv sebe nego to je to bio
Pue: Marselina Berteloa, Justusa fon Libiga, Kloda Bernara i
Roberta Koha (Conant 1951).
Eksplicitne filozofske i metodoloke napomene retke su
kod Pastera, jer se nije bavio epistemolokim opravdanjima svojih
metoda. Ali s obzirom na injenicu da je Paster bio ukljuen u
mnoge kontroverze, one obezbeuju materijal na osnovu kojeg
je mogue izvriti rekonstrukciju njegove metodologije. Preko
raznih kritika i protivljenja moemo da doemo do njegove po-
zicije. Pasterov koncept naunog metoda predstavlja deo optijeg
pogleda na nauku i njenu socijalnu ulogu. Danas njegovi osnovni
postulati deluju prilino naivno. Verovao je da ispravno izvreno
nauno istraivanje dovodi do apsolutne istine i da postoji potpuna
harmonija izmeu naunog i socijalnog progresa.
Pasterovo shvatanje praktine primene nauke bilo je u
skladu sa naukom kao motorom socijalnog progresa. On je 1870.
godine negirao da se nauna istraivanja menjaju, tj. da teorijske
nauke polako predaju primat praktinim. Zapravo, govorio je da
nema posebne kategorije nauke, ve da postoje samo nauka i nje-
na primena. Slino ovome, Pasterova koncepcija odnosa izmeu
nauke i religije bila je deo optijeg shvatanja. Nauka je omoguila

397
apsolutnu istinu koju religija treba da potuje. Ako nauka podr-
i religioznost, to je za njega bilo dobro, ali religija ne sme da
ima bilo ta sa pronalaskom naunih istina. Kao to moemo da
vidimo, autonomija naunog metoda dovela je do asimetrinog
odnosa. Nauna istina moe da se koristi u podravanju religije,
ali religija ne moe da se koristi u potkrepljivanju naunih tvrdnji.
Autoritet religije ne vai na terenu nauke (Roll-Hansen 1979).
Ova separacija omoguila je Pasteru da koristi rezultate
svojih eksperimenata o spontanoj generaciji kao argumente protiv
materijalizma i ateizma dok je tvrdio da njegovi nauni zakljuci
nisu pod uticajem religijskih doktrina. Za ovo postoje dokazi iz
njegovog uvenog predavanja o spontanoj generaciji iz 1864. go-
dine. Rekao je da bi materijalizam pobedio kada bi samo mogao
da potvrdi injenicu da se materija sama organizuje, stvara ivot
sama od sebe. (Paster; prema Roll-Hansen 1979: 276) Uprkos
tome, govorio je i da je pitanje oko spontane generacije pitanje
injenica i da problemu nije pristupio sa bilo kakvim predrasu-
dama. Moda je preterivao sa priom o svojoj otvorenosti kada
su u pitanju eksperimenti, ali Pueove tvrdnje je proveravao na
nauno ispravan nain. Paster nije eksplicitno pominjao religiju u
naunom kontekstu, dok je Pue vrlo otvoreno govorio o tome da
je heterogeneza u skladu sa ortodoksnim religijskim doktrinama,
vie nego Pasterova teorija. U govoru pred Akademijom nauka
1882. godine Paster je raspravljao o odnosu izmeu religije i na-
uke. Naroito je kritikovao pozitivizam i Konta zbog zloupotrebe
naunih metoda u odnosu prema politici i religiji, jer nije mislio da
nauni metod moe da rei sve probleme (Roll-Hansen 1979)1.
Kao jedan od glavnih zadataka eksperimentalne nauke vi-
deo je istraivanje nepoznatih mogunosti. Pasterov nauni metod
slagao se sa hipotetiko-deduktivnim idealom. Naglaavao je da
nauni dokazi moraju da budu izgraeni na empirijskim injenica-

1
Tokom 1876. godine Paster je pokuao da ue u politiki ivot
Francuske i da bude izabran u senat. Iz njegovog izbornog programa bilo je
uoljivo da gaji prezir prema obinim politiarima i naglaavao je da nije pove-
zan sa nekom partijom, ve da samo eli da slui svojoj dravi preko slube
nauci. Priao je o istoi nauke i njenoj nezavisnosti, to nam pokazuje njegovu
politiku naivnost. Veoma malo ljudi je glasalo za njega.

398
ma i na nunosti hipoteza u rukovoenju naunim istraivanjem.
Uspeno predvianje novih injenica za njega predstavlja kruci-
jalni test za (istinitu) teoriju. O ovim shvatanjima znamo iz pisma
koje je Paster uputio Libigu povodom njihove kontroverze oko
jednog oblika fermentacije, gde se govori da istinite teorije dovode
do nastanka logikih dedukcija. Danas je ovo naivno verovanje
u nesumnjive rezultate i u krucijalne eksperimente, ali ukazuje
na Pasterovo jasno razumevanje snage eksperimentalnog metoda.
Verovanje u mo nauke, da ona moe da obezbedi apsolutne istine,
odvelo je Pastera u vrstu dogmatizma, jer je tvrdio da se naune
hipoteze mogu definitivno dokazati ili opovrgnuti. Na osnovu
ovog apriorizma Paster je dopustio da njegove metode dominiraju
injenicama. U to vreme Bernar mu se suprotstavljao tezom o
eksperimentalnom aposteriorizmu, po kojem eksperimentalni
rezultati ne diktiraju zakone prirodi, ve je situacija obrnuta. Ber-
nar je ak izrazio sutinu svojih primedbi poperovskom idejom:
Pokuavam da unitim moju hipotezu, pre nego da je potvrdim.
(Bernar; prema Roll-Hansen 1979: 278)
Veoma je problematina tvrdnja Farlija i Gajsona o dile-
mama koje su navodno imali protivnici spontane generacije. Oni
tvrde da teza protivnika svi organizmi nastaju od roditelja ne
moe da se dokae, ve samo opovrgne, dok se teza heterogenista,
neki organizmi zaista mogu da nastanu direktno iz materije,
moe samo dokazati, ali ne i opovrgnuti. Iz ove logike dileme oni
(Farley and Geison 1974) zakljuuju da su protivnici heterogeneze
mogli samo da dokau pogrenost odreenih eksperimenata. Po-
stavlja se pitanje o problematinosti termina svi i neki, ali to
nije velika opasnost. Heterogenisti su takoe morali da podleu
logici eksperimentalne nauke i da uopte svoje zakljuke koje bi
bilo mogue testirati: pod odreenim okolnostima heterogeneza
se redovno javlja. Paster je svojim eksperimentima pokazao da
uklanjanjem mikroba biva uklonjena i heterogeneza. Iz svoje te-
orije izvukao je predvianja koja je bilo mogue eksperimentalno
testirati.
Akademija je veoma loe prihvatila Pueove eksperi-
mente jer su rezultati bili u suprotnosti sa tadanjim znanjima
iz biologije. Opti utisak je bio da nije dovoljno paljivo vrio

399
eksperimente, bez obzira na sastav komisije o kojem su Farli i
Gajson govorili kao veoma bitnom. injenica je da nema nijednog
zabeleenog komentara koji je iao u korist Pueu. Sve Pueove
eksperimentalne inovacije Paster je uspevao da opovrgne. Farli
i Gajson na kraju svog rada zakljuuju da su eksterni uticaji vie
uticali na Pastera nego na Puea, jer se Pue drao svog stava
izuzetno dosledno, dok je Paster svoje stavove menjao u zavisnosti
od preovladavajuih sociopolitikih okolnosti.
Ovo ne znai nuno da se Paster namerno ovako
ponaao. Niti je tvrdnja da su nepovoljne socijalne
okolnosti uskratile Pueu pobedu koja je s pravom
pripadala njemu. Jer, ostaje injenica da je Paster bio
ingeniozniji i vetiji eksperimentalista, kao i ubedlji-
viji branilac svog stanovita. [str. 197]
Ovo na neki nain zamagljuje sutinu itavog konstrukti-
vistikog argumenta. Farli i Gajson nisu ekstremni konstruktivisti
jer ne dovode u pitanje tanost Pasterovih teorija, ve na kraju
samo brane tezu da je on nesvesno u svom naunom ponaanju
trpeo veliki uticaj ekstranaunih faktora. Kod njih se ipak ne radi
o konstrukciji samih naunih injenica, tj. nema tvrdnje da je
Paster konstruisao mikrobe.
Izmeu 1859. i 1864. godine, dok je trajala kontroverza
sa Pueom, Paster je pronaao reenje za problem, i do 1880. go-
dine njega je prihvatila nauna zajednica, kada su ove rasprave
izmeu Bastijana i Tindala zavrene. Teorija spontane generacije
nije umrla nakon kontroverze, ali je bila vana zato to je pred-
stavljala deo internacionalne debate o nastanku mikroorganizama
i zato to je Pasterov rad na ovom problemu bio percipiran kao
veoma vaan. On je svojim reenjima postavio jedan obrazac za
budua istraivanja, iako je bilo potrebno jo tridesetak godina da
opozicija konano odustane.
Farli i Gajson u svojoj analizi ne prave sutinsku razliku
izmeu heterogeneze i abiogeneze, to ne prua pravu sliku de-
bate. Pravi nauni problem ove debate nije bila abiogeneza, ve
heterogeneza. Heterogeneza je nastanak mikroorganizama spon-
tano iz organskog sastava koji ne sadri ive roditelje potomaka
u sebi. Abiogeneza je stvaranje ivih organizama iz neorganske

400
materije. Ova razlika je veoma vana sa naunog stanovita, jer
Pasterovi eksperimenti govore o nemogunosti heterogeneze. Po
pitanju abiogeneze (u dalekoj prolosti) on je prvenstveno bio
agnostik. Konzistentno je da se prihvata heterogeneza i odbacuje
abiogeneza, kao to je to radio Pue, ali i da se odbacuje heteroge-
neza, a da se ostane otvoren po pitanju abiogeneze, to je Pasterova
pozicija. Pasterova teorija mikroba je oblik homogeneze, da slino
potie od slinog.
Meu relativistima postoji tendencija da misle kako
snani ideoloki i drugi socijalni interesi nuno vode ka iskriv-
ljenim naunim zakljucima. (Roll-Hansen 1983: 487) Zato se
istie da je Pue bio protestant i republikanac, Paster katolik blisko
povezan sa vladarom, a da su lanovi komisije bili katolici, protiv-
nici spontane generacije. Zakljuak koji relativisti nameu jeste da
je u takvoj klimi Pueova pobeda bila nemogua. Rol-Hansenovo
objanjenje ukazuje na sposobnost naune zajednice da doe do
objektivnih zakljuaka uprkos preprekama koje predstavljaju lini
i socijalni interesi.
Debata izmeu Pastera i Puea nije prikladan
sluaj da se demonstrira uticaj eksternih faktora na
zakljuke osnovne nauke, jer su Pasterova nauna i
tehnika superiornost toliko jasne tokom kontroverze.
Shodno tome, ostaje malo mesta za zanimljivo uplita-
nje eksternih faktora. [Roll-Hansen 1979: 291]
Moemo konstatovati da je objanjenje Rol-Hansena i Ko-
nanta adekvatnije od onog koje su popularizovali Farli i Gajson.
Njihov rad predstavlja veliki doprinos naunoj istoriografiji, jer
oni sa te strane nude mnogo interesantnih i relevantnih podataka,
ali samo objanjenje Pasterove pobede je neuspeno. Jo jedna
veoma bitna stvar u njihovom tekstu jeste dovoenje u pitanje
krucijalnih eksperimenata o kojima se mnogo govorilo u klasinoj
filozofiji nauke. Zato je Konantovo insistiranje na konvergiraju-
im dokazima najadekvatniji opis Pasterovih eksperimenata.
U poslednjem poglavlju dodatno e biti obrazloeno zbog ega
smatramo da je racionalistiko objanjenje adekvatnije. U pitanju
je Laudanov princip aracionalnosti.

401
 5. Jaki program Dejvida Blura i empirijski program
relativizma Harija Kolinsa
Najjaa varijanta ovog shvatanja obino se
zove relativizam jer ne pretpostavlja nikakve
fiksirane take u fizikom svetu, niti fiksni do-
men logike koji bi prisilio slaganja izmeu ne-
pristrasnih posmatraa ili mislilaca iz radikalno
razliitih kultura. Ni Priroda ni Racionalnost
ne uzimaju se kao samoevidentna univerzalija
ljudske kulture. Istraivanje zasnovano na ovom
programu tie se pitanja kako odreena shvata-
nja o fizikom i matematikom svetu poinju
da se raunaju kao tana unutar drutva, a ne
kako se drutvo moe organizovati da bi nastala
istina. Autori iz relativistikog anra obino go-
vore o socijalnoj konstrukciji naunog znanja.
[Collins 1983: 267]
Metodoloka formulacija Blurovog jakog programa so-
ciologije naunog znanja predstavlja sigurno najpoznatije krilo
socijalnog konstruktivizma. S obzirom na odreene slinosti sa
jakim programom prikazaemo i empirijski program relativizma
Harija Kolinsa koji predstavlja jednu od najradikalnijih formulaci-
ja konstruktivistikog programa. Prilikom grupisanja ovih autora
nailazi se na odreene tekoe, jer je uobiajeno da se grupa oko
Blura i Barnsa naziva Edinburkom kolom, to smo i uinili ne-
koliko puta zbog rasprostranjenosti tog imena, kao i da se autori
poput Kolinsa i Pina nazivaju kolom Bat univerziteta. Kada se
radi o detaljnijim prikazima dela ovih autora, taj naziv nije sasvim
zadovoljavajui. Teorije Barnsa, ejpina, Makenzija i njima sli-
nih autora bie iznete u poglavlju o teorijama interesa.
Blurova neposredna i glavna inspiracija je Dirkem, to
nije sluaj sa njegovim nekadanjim kolegom Barnsom, kod kojeg
su prisutne izvesne primese (neo)marksizma1. Dirkemova socio-

1
Stiven Kol (Cole 1996) je ove razlike zanemarivao i Bluru je takoe
pripisao marksistiku poziciju, zajedno sa drugim pripadnicima Edinburke
kole, to nije tano (vidi Bloor 1997; vidi i Collins 1996, gde se govori i o
uticajima Vitgentajna, Vina i Kuna; i Pickering 2001 koji pominje uticaj
Strukture na njegov rad).

402
logija znanja je neto na ta se Blur najvie oslanja, jer je za njega
Dirkem prvi teoretiar koji je pokuao da prodre u sutinu znanja
(Durkheim 1912/1947). On tvrdi da samo proiruje Dirkemovu
sociologiju na nauno znanje (vidi Freudenthal 1979; Turner 1981),
emu emo se vratiti kod Blurovog shvatanja klasifikacije.
Do sada smo mogli da vidimo da niko od znaajnih soci-
ologa nauke ne porie da postoji uticaj socijalnih faktora u nauci.
Ovo je naroito oigledno nakon analize dve poznate studije
sluaja Formana i Farlija i Gajsona, gde socijalne faktore nisu ne-
girali ni njihovi najvei kritiari. Pitanje na koje treba odgovoriti
jeste: da li su oni u potpunosti odgovorni za produkciju verovanja/
znanja? Od Manhajma postoji trend da se u sociologiji znanja
pravi razlika izmeu matematike i prirodnih nauka, s jedne, i
skoro svega ostalog, s druge strane. Taj ostatak predstavljaju
kulturni fenomeni, poput religijskih verovanja, morala, prakse i
drutvenih nauka.
Ono to je najkarakteristinije za novu sociologiju nauke
jeste to to matematika i prirodne nauke nisu vie izuzete iz so-
ciolokih analiza. Jedan od prvih znaajnih konstruktivistikih
radova o ovoj temi pripada Dolbiju (Dolby 1971). Cilj njegovog
rada bio je da istrai ulogu sociolokih faktora u aktivnosti pro-
dukcije znanja prirodne nauke. (str. 3) Nakon ovog rada Dolbi je
razmatrao kritiku Blurovog rada o Poperovom Svetu 3 i ukazivao
na znaaj socijalne dimenzije naunog znanja. U pitanju je recen-
zija Poperove knjige (Popper 1972), gde Blur govori o mistifika-
ciji objektivnog znanja (Bloor 1974). Sutina kritike je da nema
potrebe da se pretpostavi realnost Sveta 3 koji bi transcendirao
socijalnu grupu. Godinu dana ranije Blur je objavio rad koji spada
u domen sociologije matematike. Pre nego to preemo na analize
ovih ideja prikazaemo najpoznatiju formulaciju jakog programa
koja je objavljena 1976. godine (Bloor 1976).
Za sutinsko obeleje jakog programa proglaava se nje-
gova spremnost i mogunost izuavanja samog sadraja i prirode
naunog znanja (str. 1). Kao to je rekao u prethodnom radu (Blo-
or 1973), Blur predmetom sociologije znanja smatra i matematiku.
Nema ogranienja koja lee u apsolutnom ili transcendentnom
karakteru samog naunog znanja ili u specijalnoj prirodi racio-

403
nalnosti, validnosti, istine ili objektivnosti. (Bloor 1976: 1) Nova
sociologija znanja trebalo bi da tei sopstvenoj generalizaciji koja
bi obuhvatala znanje na antropolokom nivou, u smislu da u njen
predmet spadaju i primitivne kosmologije koliko i nauno znanje.
Kao to smo videli, klasina sociologija nauke bila je ograniena
prvenstveno na institucionalni okvir i eksterne faktore koji utiu
na stopu rasta ili smer rasta nauke.
Tokom istorije sociolozi i filozofi najee su zagovarali
tezu da nauno znanje poseduje specijalni status, odnosno da je u
pitanju superioran sistem znanja u odnosu na sve druge. Preokret
koji sa sobom donosi nova sociologija nauke ogleda se u samom
posmatranju znanja. Sociolog se bavi znanjem, ukljuujui na-
uno znanje, kao isto prirodnim fenomenom. (Bloor 1976: 2)
Znanje se tako ne definie kao istinito verovanje, ve je ono za
sociologa bilo ta to ljudi smatraju znanjem. (str. 2) Sastoji
se od verovanja koja ljudi neke zajednice poseduju i u skladu sa
njima ive. Sociologija se bavi preutnim znanjima, onima koja su
uzeta zdravo za gotovo, koja su institucionalizovana ili povezana
sa autoritetom grupa. Znanje se od verovanja razlikuje po indi-
vidualnosti/kolektivnosti, a ne po opravdanju. Ono je povezano
sa kolektivom, a verovanja sa individualnou. Sutina jakog
programa je u naunom ispitivanju kolektivne spoznaje, a time i
nauke (Bloor 1997).
Za Blura je karakteristina dirkemovska pretpostavka da
drutvo ima prioritet u odnosu na individuu i njeno saznanje. In-
dividualno iskustvo nastaje unutar drutvenog konteksta i unutar
odreenog drutva koje ga ispunjava pretpostavkama, standar-
dima, svrhama i znaenjima. Individua ima ulna iskustva, ali
drutvo je to koje joj daje okvir razumevanja i znaenja. Znanje
drutva je kolektivna vizija ili vizije Realnosti. (Bloor 1976: 12)
Zato se zagovara teza da je znanje adekvatnije izjednaiti sa kul-
turom nego sa iskustvom. Glavni zadatak sociologije znanja jeste
da se fokusira na distribuciju verovanja i razne faktore koji na
njega utiu. (str. 3) Tako sociolog trai teorije koje objanjavaju
verovanja koja se pronalaze, bez obzira na to kako ih istraiva

404
vrednuje. (str. 3) Sociologija naunog znanja trebalo bi da potuje
etiri osnovna principa1:
1. Bila bi kauzalna, tj. bavila bi se uslovima koji stva-
raju verovanje ili stanja znanja. Naravno, bie drugih
tipova uzroka osim onih socijalnih koji e saraivati
u stvaranju verovanja.
2. Bila bi nepristrasna po pitanju istine ili pogreno-
sti, racionalnosti ili iracionalnosti, uspenosti ili
neuspenosti. Obe strane ovih dihotomija zahtevaju
objanjenje.
3. Bila bi simetrina u svom stilu objanjenja. Isti tip
uzroka objasnio bi, recimo, istinita i pogrena vero-
vanja.
4. Bila bi refleksivna. U principu, njeni obrasci obja-
njenja morali bi da budu primenljivi na samu soci-
ologiju. Poput zahteva za simetrijom, ovo je odgovor
na potrebu da se traga za optim objanjenjima. To je
oigledno principijelni zahtev, jer bi inae sociologija
predstavljala pobijanje sopstvenih teorija. [str. 45]
Ovo znai da kauzalnost, nepristrasnost, simetrija i re-
fleksivnost definiu sutinu jakog programa sociologije naunog
znanja. Ako sociologija ne bi mogla da se primeni na temeljan
nain na nauno znanje, to bi znailo da nauka ne moe sebe da
zna nauno. (str. 40)
Cilj sociologije znanja postaje objanjenje procesa nasta-
janja verovanja ljudi preko uticaja koji na njih deluju. Prvi princip
govori o lociranju uzroka verovanja, odnosno o optim zakonima
koji povezuju verovanja sa uslovima koji su nuni i dovoljni da ih
determiniu. Drugi se odnosi na to da se ne sme praviti izuzetak
za verovanja istraivaa koji primenjuje program, jer je program
indiferentan/nepristrasan prema istini/greci. Trei govori o tome
da ista vrsta uzroka mora da generie obe klase verovanja, i tana i
netana, dok se etvrti odnosi na objanjenje nastanka sopstvenih
zakljuaka istraivaa (Bloor 1973: 173174).

1
Blur je prvi put izneo etiri osnovna postulata jakog programa
1973. godine u radu o sociologiji matematike (Bloor 1973). Formulacija iz 1976.
godine je najpoznatija.

405
 Jaki program mora da uzme u obzir sve uticaje koji proi-
zvode verovanja, ali i oveka, kao objekta na kojeg uzroci deluju.
Model ovekove bioloke prirode potreban je da
nadogradi sociologiju znanja. I suprotno tome, so-
ciolog ne sme da ignorie ulni input sa kojim ljudi
moraju da se bore. Ono to je vieno, to se ulo i
to je dodirnuto sainjava deo totalne kauzalne slike,
zajedno sa ljudskim kapacitetom za obradu ili neuspeh
obrade tih informacija. [str. 174]
Pored ovog, sociolog postavlja i pitanja o odnosu verovanja
sa institucionalizovanim nainima ponaanja u drutvu. Poetni
korak ka odgovoru je pretpostavka da razliite pozicije u drutve-
noj strukturi mogu da koreliraju sa razliitim verovanjima.
Uobiajeno je da se ponaanja i verovanja dele na dva
tipa: ispravna ili neispravna, istinita ili pogrena, racionalna ili
iracionalna, gde bi se sociologija bavila samo desnom stranom
podele. Uzroci objanjavaju greku, ogranienje i devijaciju.
Pozitivna strana evaluativne podele je potpuno drugaija. Ovde
logika, racionalnost i istina izgledaju kao sopstveno objanjenje.
Tu ne treba da se poziva na uzrok. (Bloor 1976: 6)
Sociologija znanja je do jakog programa bila neka vrsta
sociologije greke. Podrazumevalo se da loginost i racionalnost
ne zahtevaju objanjenja i uzroke. Zato Blur uvodi simetriju i ne-
pristrastnost, a taj klasini model objanjenja naziva teleolokim
i kontrastira ga kauzalnom. Teorije ne nastaju zajedno sa isku-
stvom, niti su uvek njime podrane. Osim fizikog sveta ulogu u
njihovoj genezi ima i socijalna komponenta. [T]o je nuni deo
istine, a ne znak puke greke. (str. 13)
Pored opovrgavanja teleolokog modela i empirizma jaki
program mora da se obrauna i sa problemom samoopovrgava-
jueg relativizma. Ne mora li i sociolog da prihvati injenicu da
su onda i njegove tvrdnje socijalno determinisane? Blur tvrdi da
ovaj problem ima svoje poreklo upravo u teleolokom modelu ili
u obliku individualistikog empirizma. On ovde vidi pogreku
koja sledi samo zato to se prihvata ideja da kauzalnost implicira
greku, devijaciju ili ogranienje. Slabija verzija ove tvrdnje je da
se samo socijalna kauzalnost odnosi na greku, a Blurovo stano-

406
vite je da istinitost ili pogrenost verovanja nemaju veze sa tim
da li imaju uzrok.
Danas nije vie sporna teza da ljudi nemaju direktan, ne-
posredovan pristup stvarnosti. Ovo je omoguilo problematizaciju
istine koja za Blura ima nekoliko funkcija. Prva je diskriminatorna
(ljudi moraju da urede i srede svoja verovanja i da ih klasifikuju
kao efikasna ili neefikasna), druga retorika (koristi se prilikom
rasprave, kritike ili ubeivanja, jer znanje poseduje socijalnu
komponentu i ono nije direktna refleksija sveta oko nas), a trea
materijalistika (nae miljenje pretpostavlja da mi postojimo
unutar zajednike spoljanje stvarnosti koja ima determinisanu
strukturu, to je dovoljno za praktine svrhe).
Jaki program ima obeleja konvencionalizma, ali ne
totalnog, jer ne moe bilo ta da bude arbitrarna konvencija.
Ogranienja o tome ta moe da postane konvencija ili norma
ili institucija, su socijalni kredibilitet i praktina korisnost. (str.
37) Prihvatanje konvencija podrazumeva i politiki problem
prihvatanja. O pitanju kredibiliteta bilo je rei kod rasprave o
relativizmu (vidi Barnes and Bloor 1982). Prihvatanje teorija ih
ne ini automatski istinitim, to nije sporno, ali Blur brie granice
izmeu znanja (kao opravdanog verovanja) i verovanja kada kae
da prihvaena teorija postaje znanje kolektiva i predstavlja osnovu
razumevanja prilagoavanja svetu.
Kako bi opravdao svoje tvrdnje on se poziva na klasinu
Dirkemovu podelu na sveto i profano i na analogije izmeu nauke
i religije. Dotadanja filozofija i sociologija nauku su posmatrale
kao da pripada domenu svetog, kao neto prema emu se zauzima
respektabilna distanca. S obzirom na to da znanje posmatra kao
u potpunosti prirodan fenomen, Blur analogije izmeu religije i
nauke smatra opravdanim, jer su u pitanju dve sfere socijalnog
ivota sa slinim principima. Ako klasinu sociologiju znanja e-
limo da okarakteriemo na osnovu ove podele onda ona pripada
sferi profanog i ne moe da se bavi domenom svetog, odnosno
naukom. Problem ipak nije u samoj sociologiji znanja, koju Blur
vidi kao naunu disciplinu, ve u tome to se njen predmet, nauka,
posmatra kao sveto. Ovo su za njega ujedno i uzroci njene zaosta-
losti i zapostavljenosti od strane samih sociologa.

407
 Blurovo shvatanje nauke prihvatljivo je za veinu natu-
ralista. Ona je kauzalna, teorijska, vrednosno neutralna, obino
redukcionistika, u izvesnoj meri empiristika i materijalistika,
poput zdravog razuma.1 Ona je suprotstavljena teleologiji, an-
tropomorfizmu i transcendentnom i zato drutvene nauke treba
povezati sa empirijskim naukama preko metoda. Svoj metod, koji
je predstavljen preko etiri osnovna postulata jakog programa,
Blur naziva metodolokim relativizmom, ije su glavne odlike
simetrija i refleksivnost2.
Moda najvanija promena u istoriji nauke, i sva-
kako u prouavanju nauke uopte, tokom poslednje
decenije jeste da je ono postalo oputenije i naturali-
stiko. Sve vie smo spremni da tretiramo nauku kao
aspekt nae kulture, kao i bilo koji drugi. Intenzivna
briga ranijih generacija sa specijalnim statusom nauke
i njenim navodnim specifinim karakteristikama po-
ela je da opada. [Barnes and Shapin 1979b: 9]3
1
Teza o nauci kao slinoj zdravom razumu je sporna (vidi Wolpert
1992).
2
Ovaj program Blur je najtemeljnije pokuao da sprovede na primeru
matematike i logike. Obino se smatra da su logika i matematika bezline i
objektivne i da se na njih ne moe primeniti socioloka analiza. Tako bi se
matematika bavila istinom po sebi ili istinom o preegzistirajuoj stvarnosti,
to je neka vrsta platonizma ili realizma (Bloor 1973, 1976). Platonska kon-
cepcija matematike uklanja mogunost sociologije matematike, kako je Blur
koncipira. Zato je njemu potrebna koncepcija matematike koja ostavlja mesto
socijalno uzrokovanim varijacijama u matematikom miljenju i nju nalazi u
Milovoj tvrdnji da se matematika ne moe jednostavno apstrahovati iz fizike
realnosti, jer bilo koja konkretna situacija moe da se apstrahuje na beskonano
mnogo razliitih naina.
Sutina Blurovog shvatanja jeste u isticanju kauzalne veze izmeu
injenice da su brojevi socijalne kreacije i konvencije i zakljuka da se i sama
matematika tie socijalnog domena. Zato ona, posmatrana iz njegove vizure,
na indirektan nain govori o drutvu. Ona nije platonska, ve predstavlja kom-
binaciju fizike stvarnosti i drutvenog ivota (vidi Freudenthal 1979 za veoma
efektnu kritiku Blurovih ideja).
3
Ovo je najpoznatija rana zbirka radova koji spadaju u istoriju i
sociologiju nauke koje se mogu pripisati Edinburkoj koli. Svi eseji su studije
sluaja koje se bave naunim aktivnostima kao sredstvom za interpretiranje pri-
rodnog sveta, a te aktivnosti se vide kao kulturna ekspresija koja se ne razlikuje
od ekspresije drugih aktivnosti unutar drutva. Jedan od kurioziteta je to se
tekstovi bave preteno naukom iz 19. veka, a ne periodom iz Naune revolucije,

408
 To znai da ima sve manje potrebe za racionalnom re-
konstrukcijom prolosti. Konstruktivisti shvataju znanje kao
prirodno, kao produkt naeg naina ivota, kao neto to smo
pre konstruisali nego neto to je bilo, da tako kaemo, nama
otkriveno. (str. 9) Na ovaj nain nauka se izjednaava sa ostalim
kulturnim produktima i brie se granica izmeu internih i ek-
sternih faktora.
Jo pre svoje najpoznatije knjige Blur je izneo prve ideje
o drutvenim korenima klasifikacije (Bloor 1975) koje su kasnije
razraene u jednom od njegovih najkontroverznijih i svakako
najpoznatijih radova (Bloor 1982a). Osnovu ovog rada sainjava
teorija primitivne klasifikacije Dirkema i Mosa i njihova teza
da klasifikacija stvari reprodukuje klasifikaciju ljudi (Durkheim
and Mauss 1903/1963)1.
Svi sistemi znanja sadre podelu koja se vri izmeu vrsta
stvari, to je optepoznata injenica. Problem je kako se naini
klasifikacije objanjavaju i koje je njihovo poreklo. Dve suprot-
stavljene ideje verovatno su one po kojima su nam taksonomski
principi u potpunosti uroeni ili po kojima u celini zavise od kul-
ture i drutva u kojem ivimo. Blur eli da rekonstituie Dirkemo-
vu i Mosovu ideju na novoj teorijskoj, relativistikoj osnovi. Na
primitivni smisao za slinost nuan je deo transmisije, upotrebe
i ekstenzije znanja. On je sveprisutan, ali nedovoljan da objasni
delovanje stvarne klasifikatorne sheme. (Bloor 1982a: 271) Za to
mu je potreban opti model klasifikacije koji pronalazi u mre-
nom modelu. Znanje po ovom modelu nije izgraeno od
diskretnih, samodovoljnih injenica koje zadravaju
svoju individualnost i status u meusobnoj izolaciji.
Znanje je, zapravo, organsko i organizacija celine ima

jer bi jaki program morao da se suoi sa mnogim klasinim istraivanjima od

strane istoriara nauke koji se preteno protive ubacivanju sociologije znanja
u domen prirodne nauke.
1
Etnografski podaci koje su Mos i Dirkem koristili bili su izloeni
brojnim kritikama (vidi Bloor 1982a; Lukes 1973/1985) i danas je prihvaeno
stanovite po kojem njihovi dokazi o korelaciji izmeu kognitivnih sistema
i socijalne klasifikacije nisu tani. Blur im zamera to vezu izmeu znanja i
drutva ne objanjavaju adekvatno, ali svoju teoriju gradi na njihovoj osnovnoj
ideji.

409
 prioritet nad delovima, nadgledajui njihovo prilago-
avanje i ispravku. tavie, model sugerie da organi-
zacija klasifikatornih sistema nije, niti moe da bude,
determinisana nainom na koji svet postoji. Nema
tako neeg poput prirodne ili jedinstveno objektivne
klasifikacije. [str. 269; kurziv dodat]
Mreni model daje snagu modelu Dirkema i Mosa, a Blur
to pokuava da demonstrira na materijalu iz domena istorije nau-
ke. Ovaj model sadri u sebi princip korespondencije, to znai da
postoji mogunost internog prilagoavanja mrea. U njemu se re
korespondencija odnosi na bilo koji odrivi odnos koji se moe
uspostaviti sa okruenjem. Odbacuju se sve savrene refleksi-
je stvarnosti u naem znanju, a to je zato to model poiva na
pretpostavci da je stvarnost beskrajno kompleksna. Ovde se vidi
slinost Blurovih ideja sa idejama Fleka (Fleck 1935/1979). Svi
sistemi klasifikacije jednostavno uproavaju ono to prikazuju,
a ovo unitava mogunost sjedinjenosti izmeu znanja i sveta.
Zato uvek postoje beskrajne mogunosti za reklasifikaciju. (Blo-
or 1982a: 278) Postulat korespondencije istovremeno naglaava i
vezu izmeu znanja i sveta, ali i njenu labavost. Zato Blur smatra
da re korespondencija nije najsreniji izbor i da je bolja re
adaptacija, jer postoji vie naina da se bude adaptiran na svet1.
Klasifikatorne odluke zavise od sveta i iskustva, ali ostaje pitanje
da se utvrdi da li postoji neka osnova koja bi bila univerzalna,
nezavisna od drutvenog konteksta, ime bi se umanjila vrednost
Blurovog relativistikog modela.
Retko ko bi mogao da porekne postojanje izvesne sta-
bilnosti naunog teorijskog znanja, ali u objanjenju geneze tog
znanja odgovori se mogu znatno razlikovati. Za Blura ta stabilnost
potie od kolektivnih odluka koje donose njihovi stvaraoci i ko-
risnici. Odreeni zakoni i klasifikacije ostaju netaknuti, a neki se
menjaju. Ako se neki deo mree ne menja, ne znai da je to zbog
intrinzinih osobenosti poput istine. Istina se kod Blura javlja kao
neka vrsta opravdanja, a ne uzroka. Stabilni delovi mree, tj. oni
koji su zatieni, mogu da se podele na dva tipa. Jednom pripadaju
1
Princip korespondencije potie od Meri Hese iji mreni model
Blur razrauje i nadograuje.

410
favorizovani teorijski modeli, metafore i analogije. Drugom favo-
rizovane granice ili distinkcije koje razdvajaju razliite modele i/
ili metafore i analogije.
Govorei da stabilnost mree i njena aktivna protekcija ne
mora da se objanjava preko istine ili stvarnosti, Blur se poziva na
debatu izmeu Pastera i Puea (Farley and Geison 1974). Kada se
naie na probleme, rutinska procedura u nauci je, kao i drugde, da
se prihvaena teorija i praksa tite putem elaboracije mree oda-
tle kontinuitet istraivakih programa i teorijske tradicije. (Bloor
1982a: 281) Blurovi primeri iz istorije nauke navodno pokazuju da
je mogue za sisteme znanja da istovremeno reflektuju drutvo i
da se obraaju prirodnom svetu. (str. 293) Ovako nauni progres
postaje samo kolektivna iluzija, jer se sve klasifikacione sheme
odravaju i menjaju preko socijalnih procesa.
Nakon ovog rada usledile su mnoge kritike Blurovih ideja
(Bloor 1982b, c, 1984a; Buchdal 1982; Hesse 1982; Lukes 1982a;
Smith 1984), koji je u svojim odgovorima razjanjavao svoju po-
ziciju i eleo da pokae kako se znanje gradi od konvencionalno
strukturiranih odnosa slinosti. Znanje ne moe biti isto soci-
jalno, ali ne moe da bude ni isto induktivno. Svi nai koncepti
i klasifikacije i teorije su socijalno strukturirani i konvencionalno
kanalisani oblici indukcije. (Bloor 1982b: 305)
Dirkem (Durkheim 1912/1947) je govorio o socijalnoj
uslovljenosti spoznaje, to je unelo velike zabune i zablude u
sociologiju i antropologiju. Drutvo je za njega homogen, orga-
nizovan i samoreprodukujui entitet, a kategorije razumevanja i
sistemi klasifikacije su po svom poreklu drutveni. Ova druga
pretpostavka predstavlja drutveni determinizam spoznaje. Prva
je dosta kritikovana od strane antropologa, dok je druga retko kad
dovoena u pitanje.
Razlozi to teorija o drutvenom poreklu kognitivnih si-
stema dugo vremena nije bila kritikovana nisu u potpunosti jasni,
ali jednim delom to je sigurno zbog toga to je ona povezana sa
verovanjem mnogih antropologa da razliite kulture ili drutva
imaju sutinski razliite sisteme miljenja, koje svoj najradikalniji
izraz dobija u Sapir-Vorfovoj tezi (npr. Sapir 1929; Whorf 1950;
vidi i Lukes 1982b).

411
 Jezik je vodi kroz drutvenu stvarnost . . . Lju-
di ne ive samo u objektivnom svetu, niti samo u svetu
drutvene aktivnosti kako se ona obino razumeva,
ve su u velikoj meri u milosti odreenog jezika koji je
postao medijum izraavanja njihovog drutva. Iluzija
je zamisliti da je mogue sutinski prilagoditi se stvar-
nosti bez upotrebe jezika i da je jezik samo sluajno
sredstvo reavanja specifinih problema komunikacije
ili refleksije. injenica je da je stvarni svet u velikoj
meri nesvesno izgraen na jezikim navikama grupe.
Dva jezika nikad nisu dovoljno slina da bi se smatra-
lo da predstavljaju istu drutvenu stvarnost. Svetovi
u kojima razliita drutva ive su razliiti svetovi, ne
samo isti svet sa drugaijim etiketama. [Sapir 1929:
209; kurziv dodat]
Neto kasnije i Vorf je jasno ispoljio svoj relativizam.
Kao to je mogue da postoje mnoge geometrije
osim Euklidove, koje daju jednako savreno objanje-
nje prostornih konfiguracija, tako je mogue da ima-
mo deskripcije univerzuma, sve jednako validne, koje
ne sadre nae poznate kontraste vremena i prostora.
Stanovite relativiteta moderne fizike je jedan takav
pogled, a Hopi Weltanschauung je drugi, i prilino
drugaiji, nematematiki i lingvistiki. [Whorf 1950:
67; kurziv dodat]
Dirkem je na osnovu (navodnog) postojanja razliitih si-
stema miljenja u istom svetu u kojem ljudi ive zakljuio da te ra-
zlike moraju poticati od drutva. U antropologiju se ovo shvatanje
proirilo preko Boazovog (Boas 1940) kulturnog partikularizma,
u vidu ubeenja da svi narodi imaju ispravan pogled na svet.
Grubo gledano, ova formulacija je govorila sledee: Kultura je
jedino vana, biologija je nebitna.
Kasnija istraivanja donela su sa sobom suprotne rezul-
tate. Verovatno su najpoznatija ona od Berlina i Keja (npr. Kay
and Maffi 2000; Kay 2005), na osnovu kojih se moe zakljuiti
da su klasifikacije boja, biljaka, ivotinja, ak i ljudi zasnovane na
istim kriterijumima i da proizvode iste klase. Evidentne su samo
razlike u stepenu elaboracije. Berlin i Kej su 1969. godine objavili,

412
danas ve klasinu antropoloku studiju, u kojoj su veoma ubed-
ljivo pokazali principe kroskulturnih klasifikacija boja. Odavno
je poznato da razliiti jezici imaju razliite leksike klasifikacije
boja, ali dugo vremena je ova injenica tumaena na pogrean
nain. Smatralo se da nedostatak leksikih distinkcija sa sobom
nosi i perceptivnu nesposobnost pripadnika odreene kulture, tj.
korisnika odreenog jezika, da razlikuju neke boje.
Rezultati Berlina i Keja pokazuju da postoje univerza-
lije u semantici boje (Kay and Maffi 2000) u (verovatno) svim
jezicima i da postoji evoluciona sekvenca razvoja leksikona boja,
gde bela i crna prethode crvenoj, crvena prethodi zelenoj i utoj,
zelena i uta prethode plavoj, plava prethodi braon, a braon pret-
hodi ruiastoj, narandastoj i sivoj. U psihologiji su ovi zakljuci
uglavnom prihvaeni kao nekontroverzni, to nije bio sluaj u
antropologiji (Kay 2005).
Blok (Bloch 1977) misli da se ovaj problem (meusobnog
nerazumevanja razliitih kolektiva miljenja) moe reiti. Poznat
je primer, na koji se klasini antropolozi esto pozivaju, da isku-
stvo o vremenu kulturno varira. Odatle potie pria o linearnom
i statikom ili ciklikom vremenu, gde je krajnja posledica da
relativnost pojma o vremenu opravdava zakljuak da su i svi
ostali aspekti kulture relativni. Zato on govori samo o percepciji
trajanja, a ne o nainima na koje se vreme deli ili metaforiki
predstavlja.
S jedne strane nalaze se pojmovi kao to je na svakodne-
vni pojam linearnog vremena, a s druge pojam statikog vremena,
koje zovemo ciklinim. Nesklad prilikom interpretacije ovih razli-
itih rezultata istraivanja potie i iz injenice da su Berlin i Kej
izuavali neritualnu, praktinu komunikaciju, a Dirkem i njegovi
sledbenici su govorili o ritualnoj komunikaciji i mitu. Problemi
nastaju ako se iz ritualne percepcije vremena izvlai zakljuak da
preko toga saznajemo neto o kognitivnim sistemima ljudi koje
prouavamo. Dirkemovi zakljuci mogu da opstanu samo ako
govorimo o razliitim percepcijama vremena u ritualnim kontek-
stima. U svakodnevnim interakcijama kategorije i klasifikacije su
oigledno zasnovane na kognitivnim univerzalijama (D. E. Brown
1991) koje funkcioniu u socijalnom kontekstu, ali to ne znai da

413
je naa spoznaja pod odluujuim uticajem kulture (vidi i kori
2004b, 2006a).
Blur se poziva na Dirkema i Mosa jer su oni odbacili
prirodu kao izvor klasifikatornih koncepata. Svaka klasifikacija
ukljuuje i hijerarhizaciju, a ona prema njihovom shvatanju mora
da bude socijalnog porekla. Strukturalne osobenosti naeg znanja
su socijalne i one su nametnute iskustvu, a ne potiu od njega.
Meutim, Dirkem je ipak realista, jer nije negirao da su ive vrste
sastavljene od stvarnih bia. On nije brkao epistemoloki i metafi-
ziki realizam i verovao je da stvarne stvari postoje i da moemo
da ih saznamo (Lukes 1973/1985). Nauka je tako socijalna kon-
strukcija, ali to nema antirealistikih posledica u metafizikom
smislu (Schmaus 1994).
Ukratko, klasifikacije i verovanja o prirodnom
svetu mogu da nose socijalnu poruku, one mogu
da slue socijalnim i politikim interesima odreenih
grupa, one mogu to da ine ak i reprodukcijom, kroz
eksploataciju prihvaenih analogija, favorizovanih
konfiguracija drutvenog poretka. Ali nita od ovoga
ne pokazuje da postoje beskonane klasifikatorne
mogunosti ili da organizacija naune klasifikacije
nije i da ne moe biti determinisana nainom na koji
svet postoji, da pojmovi istine, samoevidentnog
dokaza i plauzibilnosti nemaju ulogu u objanjenju
naunikovog prihvatanja nekih zakona, pre nego dru-
gih ili da je njihovo prihvatanje samo stvar odluka,
stvaranja konvencija i determinisano interesima
u drutvenoj kontroli. ak i ako su naune teorije
nedovoljno empirijski potkrepljene podacima, ne sledi
da nain na koji svet postoji ne ograniava odabir
teorije. Prirodno je pretpostaviti da se nauni progres
sastoji, izmeu ostalog, u suavanju tih ogranienja, a
Blur nije pokazao da je ta pretpostavka lana. [Lukes
1982a: 316317]
Ostaje nam jo da pojasnimo Blurovo stanovite kada su
u pitanju antirealizam i znanje kao socijalna institucija.
elim da ponem osvrtom na stari problem koji
okruuje sociologiju znanja. Problem nastaje iz sum-

414
 nje koju gaje mnogi filozofi, da sociolozi znanja veruju
u neki oblik antirealizma. To jest, oni zagovaraju
pristup prema kojem verovanje nema nita ili ima
veoma malo toga sa nezavisnom stvarnou. Optuba
se svodi na ovo: sociolozi znanja predstavljaju svet kao
da on zavisi od verovanja, a ne da verovanje zavisi od
toga kako stvari stoje u svetu. Drugim reima, optu-
ba je na raun idealizma. [Bloor 1996: 839; kurziv u
originalu]1
Blur ne prihvata ove optube i brani se na jedan veoma
interesantan nain. Za njega je znanje vrsta socijalne institucije, a
one postoje jer ljudi u njih veruju. U tom smislu one predstavljaju
stvarnost, iako su socijalne konstrukcije konstituisane preko ve-
rovanja i referentnosti prema stvarnosti (vidi i Barnes 1983). Blur
znanje i stvar o kojoj se zna posmatra kao neodvojive, tako da su
subjekt i objekt saznanja jedno. Znanje je i za njega i za Barnsa
autoreferentno, tako da im nije potrebno pozivanje na nezavisnu
stvarnost.
Ovde je mogue napraviti razliku izmeu ontolokog i
metodolokog idealizma, jer konstruktivisti najee posmatraju
stvarnost kao da je u potpunosti socijalna. Oigledno je da ova-
kvo shvatanje autoreferentnosti ima relativistike implikacije jer
se briu svi standardi za ocenu tanosti ili greke. Zapravo, re
ispravno nema nikakvog ni znaaja, ni znaenja. Ne postoji
prikladna osnova za normativnost, a time nema ni znaenja. Sve
ovo vodi zakljuku da normativnost svoj legitimitet crpi iz kon-
senzusa, ime konsenzus postaje institucija sa autoreferentnom
strukturom. Konsenzus se u izvesnom smislu (o emu Blur ne
govori) moe povezati sa definicijom situacije na nivou drutva ili
grupe, gde je istinito ili tano ono to kao takvo vai u zajednici
(Thomas and Thomas 1928). Istinitost u zajednici ne zavisi od
prirode, ve od internih mehanizama pregovaranja (shvaenog
u najirem smislu). Ona biva interakciono generisana i tako stie
normativnost. Na delu je vrsta (dirkemovskog) holizma, jer soci-
jalna grupa ima i epistemoloki prioritet u odnosu na individualni
um. Individualistima je teko da shvate da nam drutvo omogu-
1
Ovaj rad predstavlja odgovor na kritiku rada Haack 1996.

415
ava, a ne da nas onemoguava; da znamo stvarnost kroz njega,
a ne uprkos njemu. (Bloor 1996: 853)
Intrinzina intencionalnost je osobenost grupa
ljudi, ne postignue individualne psihe ne ak ni
individualne psihe sa svojom evolucionom istorijom
i njenim kauzalnim odnosima sa materijalnim okru-
enjem. Argument je bio: nema grupe, nema konsen-
zusa; nema konsenzusa, nema normativnosti; nema
normativnosti, nema sadraja; nema sadraja, nema
znaenja. Dakle: nema grupe, nema znaenja. Rei
ovo ne znai negiranje vanosti individue, psiholoke
mainerije, poput uporeivanja obrazaca. Tvrdnja se
tie njene nedovoljnosti da generie istinit, logiki sa-
draj. Oigledno, jedna od posledica ovog zakljuka
jeste da originalno formiranje grupa i institucija mora
da bude podlono analizi preko neintencionalnih ter-
mina. Konano, mora da zavisi od onog to se moe
zvati slepi instinkt. [str. 848]
Poput Fleka (Fleck 1935/1979), Blur primat daje kolektivu,
jer intrinzinu intencionalnost ne vidi kao individualni fenomen
(upor. Searle 1995). U skladu sa strategijom metodolokog indi-
vidualizma ili sistemizma (vidi kori 2006b) adekvatnije bi bilo
posmatrati je kao osobenost individua koje stupaju u interakcije
smetene u socijalnom kontekstu. Intencionalnost potie iz naih
biolokih kapaciteta koji se ispoljavaju u drutvu.
Blur se poziva na finitizam znaenja, o emu emo govo-
riti i kod Barnsa, koji predstavlja doktrinu da je znaenje uvek
otvoreno i stvoreno korak po korak. (Bloor 1996: 850) Znaenje
prati upotrebu, to znai da ne postoji unapred kao neka datost.
Zato ni institucije ne postoje nezavisno, a samo znaenje je fini-
tistiko po karakteru. Serl (Searle 1995) ne dozvoljava finitizam
znaenja u svojoj teoriji. Niko ne porie da su definicije konvenci-
onalne, ali uglavnom se pretpostavlja da njihova tanost ne zavisi
od naih odluka, ve od stvarnosti. Ljudi samo definiu svoje
koncepte i oni su po svom karakteru socijalni, ali fiksiranjem
znaenja njihova (ne)prikladnost svetu postaje objektivna. Serl
ne zapada u relativizam poput Blura, s tim to Blur ni ne eli da
ga izbegne.

416
 Pre kritike jakog programa videemo i osnovne postavke
empirijskog programa relativizma da bismo mogli da ih kritikuje-
mo odjednom, jer meu njima postoje znatne slinosti. Hari Kolins
je svoj empirijski program relativizma razvio delimino i na tragu
Blurovog jakog programa (Collins 1981d), ali neke njegove delove
proglaava nepotrebnim. Osnova radikalnog programa nalazi se u
drugom i treem Blurovom postulatu nepristrasnosti i simetriji,
koji su sutinska obeleja relativizma. Kolins ne govori o ontologi-
ji i epistemologiji, ve samo o metodologiji. Relativistiki pristup
je prema njegovom miljenju adekvatan za izuavanje prirodnog
sveta, ali ne i socijalnog, tako da Blurov zahtev za refleksivnou
smatra suvinim.
Kolins problem normalnog programa, odnosno tradicio-
nalne epistemologije, vidi u tome to pokuava da objasni znanje
pozivanjem na istinitost, racionalnost, uspenost ili progresivnost.
Radikalni program postaje metodoloki imperativ, jer shvata da
cilj objanjenja zavisi od istraivakog rasuivanja, a ne od obje-
ktivnog rasuivanja o istinitosti, racionalnosti ili uspenosti.
Ukratko, princip simetrije implicira da moramo
da tretiramo prirodni svet kao da on ni na koji nain
ne ograniava ono to se veruje da postoji. Bez obzira
na to ta mi verujemo, ovako moramo da tretiramo
prirodni svet u svrhu izvoenja objanjenja radikal-
nog programa naunog znanja. [str. 218; kurziv u
originalu]1
Istina, racionalnost i uspenost ili progresivnost postaju
tako samo kategorije aktera koje su, zapravo, njegove percepcije
bez obzira na to u kojoj meri korespondiraju sa stvarnou.
Akterove kategorije mogu se slobodno pominjati
u objanjenjima radikalnog programa. Bez sumnje,
ove percepcije su sutinski deo kompletnog obja-
njenja naunog znanja. Ali one mogu biti primenjene
simetrino. Na primer, ono to je istinito moe biti
percipirano od strane naunika kao pogreno, i obr-
nuto. [str. 218]

1
Kolins je simetriju video kao najbolje metodoloko reenje za pos-
tizanje neutralnosti nauke (Collins 1996).

417
 I normalni i radikalni program mogu da objanjavaju ra-
cionalnost, ali to ine na razliite naine. Objanjenje normalnog
programa je sledee: Naunik X je delovao racionalno u pokuaju
da opovrgne Y hipotezu. Objanjenje radikalnog programa je:
X je radio ono to se smatralo racionalnim u pokuaju da opovr-
gne Y hipotezu. Racionalnost, kao i u jakom programu, postaje
lokalna i relativna. Formulie se na osnovu definicije situacije.
[M]odeli racionalnosti koje su razvili filozofi izgleda da gene-
ralno nisu korisni pri pomaganju naunicima da odlue kako da
delaju nauno. (str. 221)
Kolins je u svojim empirijskim radovima (npr. Collins
1974) nastojao da pokae kako svi tipovi znanja sadre (delimino
i) preutna pravila koja nije mogue precizno formulisati. Zato
u nauci veoma vanu ulogu igraju neformalna pravila i preut-
no znanje. Dotadanjoj sociologiji nauke zamerao je to nije bila
u stanju da prouava prirodu naunog znanja. Pravo socioloko
prouavanje mora da uzme u obzir sve elemente iz kojih se sastoji
nauno znanje, a ne samo one formalne i neformalne. Potrebno je
saznati elemente ubeivanja, politike i emocionalne, ak i one
neizrecive, jer je mogue govoriti o onome o emu se ne moe
govoriti. (str. 184; kurziv u originalu)
Kolins kritikuje shvatanja prema kojima je nae znanje
vrsto, te da zbog toga ne zahteva neko posebno opravdanje.
Ovakvo vienje je za njega posledica posmatranja okruenja koje
shvatamo kao ispunjenog
objektima znanja koji su ve ustanovljeni. Da kaem
figurativno, to je kao da epistemologe zanimaju ka-
rakteristike brodova (znanje) u bocama (opravdanje),
dok ive u svetu gde su svi brodovi ve u bocama, sa
osuenim lepkom i odseenim icama. Brod unutar
boce je prirodni objekt u ovom svetu i zato to nema
naina da se proces obrne, nije lako prihvatiti da je
brod ikada bio samo gomila tapia. Veina percepcija
o osnovama znanja je strukturirana na naine koji poti-
u od ove perspektive. Teorije, istorije i epistemologije
obino su u odreenom stepenu podlone onome to se
moe nazvati etnocentrizmom sadanjosti. [Collins
1975: 205; kurziv u originalu]

418
 Usled institucionalizacije produkcije naune istine studije
nauke delimino mogu da izbegnu kulturni determinizam trenu-
tnog znanja. Ovaj proces je mogue locirati u naunim laborato-
rijama, u pismima, na konferencijama i u razgovorima. Izvodljivo
je fenomenoloko stavljanje u zagradu za ideju i injenice, tako to
e se posmatrati dok se formiraju, pre nego to postanu deo bilo
ijeg prirodnog (naunog) sveta. (str. 206) Tako bismo dobili
sliku nauke koja je jo vie relativistika.
Nakon razmatranja modela naunog znanja i njegovog
transfera (Collins 1974) Kolins pravi razliku izmeu algoritmikog
modela i modela enkulturacije (Collins 1975). Algoritmiki mo-
del pretpostavlja da je znanje mogue redukovati na neto slino
kompjuterskom programu1. Postoji konaan broj instrukcija koje
je mogue formulisati, preneti i preko njih replikovati tui nauni
rad i dobiti proverljivo znanje. Model enkulturacije istie da algo-
ritmi ne postoje, odnosno da istovremeno postoji bezbroj moguih
algoritama, ali ne i formalni nain da se odabere pravi2.
Verovatno u svim udbenicima koji govore o naunom
znanju pie da je replikacija eksperimenata jedno od njegovih
glavnih obeleja, jer time ono stie transpersonalnost i validnost.
Kolinsova ideja (Collins 1975, 1981a) je da najbolji nain za in-
terpretiranje aktivnosti naunika nije u replikaciji, ve u pre-
govaranju o znaenju kompetentnog eksperimenta. . . (Collins
1975: 216; kurziv u originalu) Preko pregovaranja naunici (iz
polja fizike koje je on prouavao) pregovaraju o karakteru gra-
vitacione radijacije i grade kulturu tog dela nauke koji e moda
postati poznat kao posmatranje gravitacionih talasa. (str. 216)
Za Kolinsa tvrdnja o postojanju nekog fenomena za sobom povlai
elju za

1
Kolins pokazuje da model enkulturacije bolje opisuje studiju sluaja
sa TEA laserom od algoritmikog modela, jer njegova studija sluaja pokazuje
da transfer znanja nije mogue direktno nadzirati (Collins 1974).
2
Ova tvrdnja slina je Poperovoj, da ne postoji logika otkria i
da je zbog toga korisno praviti razliku izmeu konteksta otkria i konteksta
opravdanja (Popper 1935/2002). Kasnija istraivanja (npr. Simon 1973) dovode
u pitanje Poperovu teoriju, prema kojoj je nastanak neke ideje bitan za psi-
hologiju, ali ne i za analizu naunog znanja.

419
 odreenom organizacijom konceptualnih i perceptiv-
nih kategorija, kako bi dogaaji koji se odigravaju na
drugim lokacijama i u razliito vreme i pod razliitim
okolnostima bili vieni kao isti tj. manifestacije
tog fenomena. I eksperimentalna replikacija je, kako
je ja interpretiram, njegova nauno institucionalizo-
vana kopija. Kada naunik tvrdi da je eksperiment
bio ispravno replikovan, on tvrdi da ova dva skupa
dogaaja, original i repliku, treba tretirati jednako.
Dalje, on tvrdi da svi eksperimenti koji se ukljuuju
u skup kompetentnih eksperimenata u polju mora-
ju da se vide kao da manifestuju fenomen. Sledi da
ukljuivanje ili iskljuivanje raznih eksperimenata iz
skupa kompetentnih eksperimenata reava karakter
fenomena. [str. 217; kurziv u originalu]
Akcije naunika su pregovaranja o tome koji eksperimen-
ti se mogu smatrati za kompetentne. Reavajui ovaj problem,
oni odluuju o karakteru gravitacionih talasa. (str. 220; kurziv
dodat)
U nauci se veoma mali broj naunika bavi problemima
replikacije eksperimenata, o emu smo govorili kod problema
naune prevare. Kolins iz ove injenice izvlai zakljuak da mali
broj naunika snosi odgovornost za metodoloke osobenosti nau-
ke. To su skupovi koji ine jezgro. Oni u sebi sadre naunike
koji su aktivno ukljueni u eksperimente ili posmatranje ili koji
doprinose teoriji o nekom fenomenu ili eksperimentu, ali na nain
koji ima znaaja za ishod kontroverze (misli se na one kontrover-
ze koje ukljuuju eksperiment i posmatranje). To znai da nije
mogue ponuditi jasnu podelu koji naunici gde pripadaju, jer se
nikad sa sigurnou ne moe znati ko je i u kojoj meri uticao na
kontroverzu (Collins 1981c).
Kolins (vidi i Pickering 1981; Pinch 1981) negira validnost
retrospektivnog realizma. Tako se konsenzus oko nekog problema
ili fenomena ne objanjava preko njegovog postojanja, jer percep-
cija, recimo DNK, zavisi od naune zajednice i promena njene in-
terpretativne prakse. Verovanje u DNK je posledica tih promena,
ali ne predstavlja razlog za te promene. Zato objanjenje promena
u interpretativnoj praksi mora da se objasni drugaije, a ne preko

420
DNK. Rot i Baret sutinu Kolinsovog programa karakteriu na
sledei nain. Nauka se moe bolje razumeti preko socijalne ana-
lize nego oslanjanjem na dokazne i druge faktore za koje se dugo
mislilo da sainjavaju logiku nauke. (Roth and Barrett 1990)
Promene nikad nisu u dovoljnoj meri empirijski potkre-
pljene od strane dostupnih dokaza i zato na scenu stupaju socijalni
faktori koji jedini mogu da objasne opravdanje otkria. Konsenzus
u zajednici se stvara sociolokim pregovaranjem, a ne preko
ogranienja prirodnog sveta. Konaan zakljuak je sledei. S
obzirom na to da socioloki faktori objanjavaju konsenzus, ve-
rovanja o tome da li neto postoji su produkt interakcija meu
naunicima.
Tokom naunih kontroverzi sasvim je uobiajena praksa
da se rezultati suparnika predstavljaju kao pogreni. Zato Kolins
naglaava da se kontroverze reavaju, ne ishodom eksperimenata,
ve ishodom rasprave oko definicije uspeha. (Collins 1981c: 16)
Sve ovo ne konstituie uplitanje eksternih faktora, ve konstitu-
ie neizbeni socijalni proces naunog metoda. (str. 17)1
Dok je Blur veliki kritiar antinaturalizma, Kolinsov pro-
gram je vie orijentisan na praktinost (Collins 1981a, b). Postoje
tri stadijuma njegovog empirijskog programa relativizma (EPOR):
(1) otkrivanje neizbene otvorenosti ili interpretativne fleksibil-
nosti naunih rezultata; (2) istraivanje socijalnih procesa koji se
koriste da bi se zavrile debate oko rezultata; (3) istraivanje veze
izmeu tih procesa i socijalnih sila koje se nalaze iza zajednice
naunika (Yearley 2005).
Od naunika se zahteva interpretativna fleksibilnost (Co-
llins 1981b: 67), jer Kolins tvrdi da ne bi bilo kontroverzi da je
mogua samo jedna interpretacija naunih rezultata. O tome je
bilo rei kod njegovog shvatanja replikacije. Pristalice EPOR-a
istiu da interpretativna fleksibilnost tokom kontroverzi ne je-
njava i zato se toliko govori o socijalnim interesima, retorikim

1
Empirijski program relativizma kasnije se proirio i na izuavanje
tehnologije (vidi Pinch and Bijker 1984; Pickering 1993), ali na osnovni
predmet rada je nauno znanje i zato emo u poslednjem poglavlju ukazati na
neke konsekvence ovog programa relativizma koje moe da izazove u irem
drutvenom kontekstu.

421
manevrima, pregovaranju itd. Kolinsov stav je da se kontroverze
zavravaju jer ljudi odluuju da ih zavre, a ne zato to priroda
nudi neoborive dokaze za jednu ili drugu stranu. Trei stadijum
nije nuno primenljiv na sve sluajeve. Kada je primenljiv, misli
se na to da esto makrosocioloki procesi odluuju o ishodu kon-
troverzi jer favorizuju jednu interpretaciju. Sutina EPOR-a je u
tome da naglaava da su glavni eksplanatorni faktori oni socijalni
i kulturni unutar naune zajednice. Konanu re u nauci na ovaj
nain dobija drutvo, a ne priroda.
Pitanje je da li ova dva najpoznatija metodoloka progra-
ma mogu da izdre kritike i da se stoga usvoje kao polazno naelo
sociologije nauke. Daleko vie kritika izazvao je jaki program,
samim tim to je iri i to je nastao ranije, ali veliki deo tih kriti-
ka vai i za Kolinsovu verziju. Jedna od najpoznatijih i svakako
najeih kritika je ona koja predstavlja razmenu ideja izmeu
Laudana i Blura (Laudan 1981a, b; Bloor 1981; vidi i Barnes 1979).
Laudan je tom prilikom Blurov jaki program nazvao pseudonau-
kom o nauci. Kao i veini kritiara, Laudanu najvie smetaju teze
nepristrasnoti i simetrije (vidi Pels 1996 za prikaz o prihvatanjima
ili odbijanjima teze simetrije meu samim konstruktivistima) i
naunost ovog programa. Ukoliko se on detaljnije analizira
moemo videti da nije u pitanju socioloka teorija u uem smislu,
jer ne nudi ni funkcionalne, ni kauzalne mehanizme, niti nudi
zakone. Zbog toga ga Laudan (1981a) naziva metasociolokim
manifestom koji nudi samo najoptije karakteristike koje bi tre-
balo da poseduje adekvatna sociologija znanja.
Blur je u svom prikazu filozofskih teorija ignorisao i-
njenicu da je veoma malo stvarnih filozofa tokom istorije kojima
se njegova kritika s pravom moe uputiti. Tradicionalna filozofija
odabir verovanja posmatra preko njegovog istinitosnog statusa i
statusa racionalnosti. Ako je filozof teleolog (a Blur smatra da je
veina filozofa teleoloke orijentacije), on e insistirati na tome
da se ne mogu ponuditi objanjenja za istinita ili racionalna vero-
vanja, jer su ona za njega niim izazvana. Samo lana i pogrena
verovanja zahtevaju objanjenja. Empiristi veruju da se moe
ponuditi objanjenje i za istinita i lana verovanja, ali da na njih
utiu razliiti uzroci.

422
 Njima je zajedniko to to naglaavaju da su epistemiki
status i status racionalnosti verovanja relevantni mehanizmu na
koji se poziva pri objanjenju tog verovanja. Za Blura je to nenau-
na procedura i naroito mu smeta teleoloka orijentacija koja insi-
stira na tome da su istinita i racionalna verovanja niim izazvana.
Time ovaj model kri Blurovu tezu da su sva verovanja izazvana,
tj. uzrokovana. On zanemaruje injenicu da filozofi ve dugo vre-
mena ele da objasne kako otkriti istinito i racionalno. Ono to
je istina jeste da mnogi filozofi veruju da istinitim i racionalnim
verovanjima ne treba pripisivati socioloke uzroke, a to je neto
sasvim drugaije. [N]egiranje da istinita i pogrena verovanja
imaju socijalne uzroke evidentno nije ekvivalentno tvrdnji da su
istinita i racionalna verovanja neizazvana! (Laudan 1981a: 178;
kurziv u originalu) Laudan tvrdi da je malo koji filozof u istoriji
bio teleolog. Zapravo, on kae, ne znam nijednog filozofa nauke
koji je ikada tvrdio da istinita ili racionalna nauna verovanja
nemaju uzroke. (str. 178; kurziv u originalu)
Laudanov zakljuak je da pravu opoziciju Bluru predstav-
ljaju empiristi, iako ni ovde nije potpuno u pravu po pitanju naina
na koji o njima pie. On probleme epistemologije i racionalnosti
tretira kao da su isti i empiristike filozofe karakterie kao da dre
da istinita verovanja treba objasniti drugaije od pogrenih i da
racionalna treba objasniti drugaije od iracionalnih. Izmeu ovih
pitanja Laudan ne vidi logiku povezanost, jer je esto bio sluaj
da su filozofi zagovarali jednu od ove dve pozicije i kritikovali
drugu. Lakato ne smatra da istinita verovanja treba objasniti
na drugaiji nain od pogrenih, ve samo da je racionalna i
iracionalna potrebno objasniti drugaije (Lakatos 1970). Mnogi
psiholozi objanjavaju drugaije istinita i lana verovanja (poznat
primer je mogue nai u asimetrinom objanjavanju veridikih
percepcija i halucinacija), a ne moraju da razlikuju racionalna od
iracionalnih verovanja. Iz navedenog se vidi da Blur nije pravedan
prema filozofskoj tradiciji jer njegove kritike ne pogaaju sutinu.
ini se kao da mu je najvea zamerka ipak nenauni karakter
dotadanjih istraivakih programa filozofije i sociologije.
Kako je i sam Blur rekao, ukoliko bi se pokazalo da su
mentalistiki ili teleoloki modeli racionalistikih filozofa tani,

423
jaki program ne moe biti taan. Veoma je interesantan pokuaj
da se ova hipoteza isproba preko kompjutera (Slezak 1989). Tele-
oloki modeli prisutni su u interdisciplinarnim istraivanjima u
kognitivnim naukama, naroito u domenu vetake inteligencije.
Zato kognitivna nauka (ukljuujui psihologiju, lingvistiku, filo-
zofiju, neuronauke i vetaku inteligenciju) predstavlja empirijski
izazov za jaki program i konstruktivistika shvatanja o socijalnoj
uzronosti verovanja. Razna istraivanja iz domena vetake in-
teligencije bave se problemom naunog otkria, gde bi se javila
velika opasnost za jaki program ukoliko bi se pokazalo da su
kompjuteri u stanju da autonomno dou do (naunih) otkria, to
bi ilo u korist teleolokim modelima, prema kojima postoje prin-
cipi racionalnosti i naunog metoda koji su nezavisni od socijalnih
faktora. Jaki program ne bi bio u stanju da objasni sluaj u kojem
je nauno otkrie totalno izolovano od svih, bilo socijalnih ili
kulturnih faktora. (str. 563)
Kao to smo videli u empirijskim studijama, konstruktivi-
sti nisu uspeli da pokau kauzalnu relevantnost socijalnog miljea
za nauno znanje. Ma koliko opis drutva i raznih faktora bio
temeljan i detaljan, to jo uvek ne pokazuje njihov kauzalni uticaj.
O kauzalnim vezama se zakljuuje najee na osnovu dokaza
o simultanom pojavljivanju odreenih fenomena. [S]ocijalni
determinizam u SNZ [sociologiji naunog znanja] ima karakter
astrologije. (str. 594) Pozivanje na socijalne interese kao uzroke je
adekvatnije od pozivanja na socijalne kontekste per se, ali problem
je u tome to su interesi psiholoki, tj. slini motivima, ciljevima,
svrhama i eljama1.
Nakon ove kritike jakog programa Nola (1992; Bloor 1992)
je takoe pokuao da ga ospori, ali umesto kompjuterskih modela
to ini preko obinog ljudskog miljenja. Najvie se bavi kau-
zalnou i kritikuje Blurovo (pre)naglaavanje socijalnih uzroka,
jer ako bi taj njegov zahtev bio opovrgnut time to bi se pokazalo

1
Ovaj rad je izazvao zanimljive polemike (vidi Social Studies of
Science 19 [4]) u kojima su uestvovali: Brenigen, Kolins, Fuler, Gir, Gorman,
Tagard, Vulgar i Majers. Nekoliko brojeva kasnije (21 [1]) ponovnu diskusiju
inicirao je Herbert Sajmon (Simon 1991), kada su skoro svi pomenuti komen-
tarisali njegov komentar.

424
da makar neka verovanja ljudi ne potiu od socijalnih uzroka, tj.
da je socijalni faktor kauzalno irelevantan, jaki program ima pred
sobom nepremostivu prepreku. Za razliku od mnogih kritiara,
Nola je fer prema Bluru, jer se retko koji kritiar jakog programa
osvrtao na injenicu da Blur zagovara potrebu i biologije i psiho-
logije, a da sociologija (samo) ima glavnu ulogu (vidi Bloor 1976:
4, 1981, 1996).
Grubo govorei, jaki program podravaju tri injenice
(Brown 1989). Prva je zasnovana na tvrdnji da je to jedini pristup
nauci koji je i sam nauan. Druga potie od filozofskih rasprava o
nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorija i slinih problema,
to kao krajnju posledicu ima nedostatak dovoljno dokaza kako
bi se donosile racionalne odluke. Trea se zasniva na (percipi-
ranom) uspehu raznih studija sluaja. Sada emo videti kakve
konsekvence ima svaka od osnovnih teza jakog programa kada
se sprovede dosledno.
Pitanje kauzalnosti je veoma bitno za sociologiju naunog
znanja i Nolina kritika je u principu odriva. Barns i Blur (Barnes
and Bloor 1982) ele da pronau razloge za verovanja i prema
njihovom shvatanju nema nesklada izmeu razloga i uzroka kao
objanjenja akcije. Razlozi mogu da se smatraju uzrocima akcije.
Neki autori (npr. Haddock 2004) umerenu varijantu jakog progra-
ma ne vide kao suprotstavljenu tradicionalnoj epistemologiji. Pita-
nje je samo koliko bi Blur bio zadovoljan umerenom verzijom i
zato je problem uzroka i razloga veoma vaan. Videli smo da Blur
i Barns sva verovanja posmatraju kao potencijalno ravnopravna
po pitanju njihovog kredibiliteta. Nije problematina njihova isti-
nitost ili lanost, ve kredibilitet koji uvek ima lokalne uzroke
(Barnes and Bloor 1982: 23). Kredibilnost je tehniki termin, jer
je verovanje kredibilno ako ga kao takvo prihvata zajednica.
Problem akcije, razloga i uzroka jeste klasian problem
filozofije (vidi Davidson 1963). Koji je odnos izmeu razloga i
akcije, kada razlog objanjava akciju dajui agensu razlog da radi
ono to radi? Takva objanjenja moemo nazvati racionalizacija-
ma i rei da razlog racionalizuje akciju. (str. 685; kurziv u origi-
nalu) U ovom radu Dejvidson brani tezu da je racionalizacija samo
vrsta obinog kauzalnog objanjenja. Razlog racionalizuje akciju

425
samo ako dovodi do neega to je agens video ili mislio da je
video u svojoj akciji. U pitanju je neka osobenost, konsekvenca ili
aspekt akcije koji je eljen ili neto slino. Objanjenje akcije mora
da sadri i razlog zbog kojeg je akcija izvedena. maus (Schmaus
1985) princip kauzalnosti vidi kao pravi izvor kontroverznosti
jakog programa, naroito kao izvor nesuglasica izmeu Laudana
i Blura. Iako ovaj princip prihvataju obojica, oni se razlikuju po
tome to Laudan razloge ukljuuje meu uzroke verovanja, a Blur
nije zadovoljan idejom da su razlozi i uzroci.
Nije sve nauno znanje kauzalno, dok istovremeno postoji
velika koliina nenaunog znanja koje je navodno kauzalno (npr.
teoloko ili metafiziko). Laudan (1981a) se slae sa pokuajem
Blura da je vano identifikovati uzroke verovanja, ali isto tako
tvrdi i da uspeh u tom poduhvatu ne garantuje nauni karakter
tog pokuaja, niti da ga neuspeh automatski ini nenaunim. Ova
teza nema veze sa tim da li je sociologija nauna ili ne, jer je
sasvim mogue prihvatiti tezu da su verovanja izazvana, tj. da
imaju uzroke, a da se ne prihvati teza da su uzroci socijalni, tj.
sociolokog karaktera.
Dok Laudan kritikuje Blurovu koncepciju zajednikog
uzroka, Braun (Brown 1989) je smatra jednim od najjaih argu-
menata jakog programa. Laudan kao krajnju konsekvencu vidi
mogunost da se sociolog poziva na bilo koji kauzalni mehanizam
za koji mu se ini da moe da objasni odreeno verovanje, to
prema njegovom miljenju promovie kauzalnu ili eksplanatornu
irelevantnost znanja istine, racionalnosti ili uspenosti verovanja,
jer je dovoljno dati naturalistiko objanjenje kako se dolo do
nekog verovanja. Braun se poziva na razumnost pretpostavke da
obino postoje korelacije izmeu skupa ljudi koji veruju u odre-
ene teorije i njihovih drutvenih okolnosti. Konstruktivisti su u
pravu kada ukazuju na znaaj ovog principa, jer na njemu moe
da se zasnuje ozbiljna analiza uticaja drutvenog na nauku. Teza o
kauzalnosti je time relativno neproblematina, jer bi retko ko bio
u stanju da negira stav da neto uzrokuje nae verovanje. Stav
da naa verovanja nemaju uzroke koji im prethode nema mnogo
predstavnika u filozofiji i nauci (ako ih uopte ima).

426
 Druga teza, o nepristrasnosti, ne postoji ni u jednoj nauci.
Ona je nepotrebna i redundantna nakon eksplikacije prve teze da
je potrebno tragati za uzrocima svih naunih verovanja. Isto vai
i za etvrtu tezu, o refleksivnosti, jer sledi iz prve. Bilo kakav
pokuaj formulisanja opte teorije o formiranju verovanja mora
da obuhvati autoreferencijalnost bez obzira na to da li je teorija
nauna ili ne. Laudan zakljuuje da su tri Blurove teze sasvim
nekontroverzne, ali da je potrebno ispitati njihov nauni status.
On (Laudan) teze nepristrasnosti i refleksivnosti vidi kao da se
nadovezuju na prvu, jer bi bilo veoma teko prihvatiti prvu tezu
i negirati ove dve. Zato sa sigurnou moemo tvrditi da ni one
nisu posebno vezane za jaki program.
Poseban sluaj je teza simetrije (vidi npr. Laudan 1981a;
Hollis 1982; Brown 1989, 2001; Koertge 1999; upor. Collins 1999a).
Ona se kosi sa mnogim ustanovljenim naunim principima. Njen
glavni zahtev je da se poziva na iste kauzalne mehanizme kod
objanjenja svih verovanja, bez obzira na njihovu tanost, lanost,
racionalnost, iracionalnost, uspenost ili neuspenost. Ovaj prin-
cip nije poznat nijednoj prirodnoj nauci, jer se u njima ne koriste
isti kauzalni mehanizmi za objanjenje razliitih fenomena. Teza
simetrije je samo formulacija kognitivnog relativizma i mogue
je njeno razlaganje na tri podteze: (1) epistemiku simetriju (isti-
nita i pogrena verovanja se objanjavaju istim tipom uzroka); (2)
racionalnu simetriju (racionalna i iracionalna verovanja se obja-
njavaju istim tipom uzroka); (3) pragmatiku simetriju (uspena
i neuspena verovanja se objanjavaju istim tipom uzroka). Ona
bi mogla da se prihvati kao nauna samo ako bi uspela da poka-
e da je nastajanje verovanja kauzalno homogeno. U odsustvu
nezavisnih dokaza za tu homogenost (dokaza koje Blur ne nudi),
teza simetrije moe da rei empirijsko pitanje a priori sredstvima.
(Laudan 1981a: 182; kurziv u originalu)
Laudan (1977) je govorio o principu aracionalnosti, koji
predstavlja princip asimetrije. On se zalae za racionalno objanje-
nje racionalnog verovanja, a drugi faktori (socijalni, psiholoki ili
neki drugi prirodni) se pozivaju u pomo samo kada je verovanje
iracionalno. Blur racionalnost vidi kao relativnu i pozicionu i zato
predlae simetriju koja je ravnoduna prema (i)racionalnosti, jer

427
prema njegovom miljenju nije posao sociologa nauke da ocenjuje
verovanja. Ovu zamisao je mogue kritikovati, ali daleko opre-
znije nego to se to ini na prvi pogled. Istina nije transparentna
i potrebno ju je razlikovati od racionalnosti. Prilikom objanjenja
verovanja mogue su dve osnovne strategije koje se tiu racio-
nalnosti. Jedna bi bila ona kojom bismo verovanje objanjavali
na osnovu naih trenutnih saznanja, a druga ona kojom bismo
objanjavali verovanje na osnovu dokaza koji su bili dostupni
akterima, tj. naunicima. Na taj nain mi procenjujemo njihove
procese miljenja, a ne (ne)tanost njihovih pretpostavki ili zaklju-
aka. Blur govori o tome da naa procena verovanja ne bi trebalo
da igra nikakvu ulogu u naem objanjenju verovanja i s te strane
je u pravu, ukoliko misli na nau procenu istinitosti verovanja. Ali,
nije u pravu ako misli na nau procenu racionalnosti verovanja
(vidi Brown 2001).
Mogue je praviti razliku izmeu tri vrste simetrije:
psiholoke, logike i metodoloke (Kim 1994b). Metodoloka
simetrija kod Blura ima znaaj kod kritike tradicionalne prakse
filozofije/sociologije/istorije nauke, gde se razliit tretman prua
pobednicima i gubitnicima. Oni se tretiraju asimetrino. Prvo
se ocenjuje tanost rivalskih istraivakih programa, a zatim se
primenjuju razliite vrste uzroka teorije u skladu sa tom ocenom.
Uspeni(ji) istraivaki program se tretira kao racionalan, gde se
kao glavni uzroci navode eksperimentalni dokazi, a gubitniki se
tretira kao socijalan, gde se navode socijalni (odnosno iracionalni)
faktori kao uzroci njegove degeneracije. Oigledno je da se vre
pozivanja na dve vrste uzroka.
Odbacujui vigovsku interpretaciju istorije Blur pie o ne-
poeljnosti evaluacija po pitanju istine ili greke. Metodoloka si-
metrija diferencijalni uspeh istraivakih programa ne objanjava
preko pozivanja na istinu ili greku i racionalnost ili iracionalnost.
Martin Holis (Hollis 1982) kritikuje Blura to zanemaruje inje-
nicu da istraiva prilikom objanjenja drutvenog delanja mora
da donese sopstvene ocene o istinitosti ili pogrenosti verovanja
koje analizira. Posledica toga je da mora da doe do prihvatanja/
odbijanja razloga samih aktera. Kao primer moemo se pozvati
na Mertonovo razdvajanje manifestnih i latentnih funkcija, a bilo

428
je rei i o razlikovanju emike i etike perspektive objanjenja
(npr. Harris 1976).
Mertonova distinkcija (Merton 1957/1968), izmeu
ostalog, slui da se napravi razlika izmeu svesnih motivacija
za socijalno ponaanje i njegovih objektivnih posledica. Pomou
nje moemo da analiziramo i razjasnimo naizgled iracionalne
socijalne obrasce. Poznato je iz mnogih antropolokih studija da
razne socijalne prakse opstaju uprkos tome to nikad ne postiu
svoju manifestnu svrhu i ova tvrdnja ne zahteva neku detaljniju
obradu. Mertonov primer je sa Hopi indijancima (str. 118) koji
uporno izvode svoj ples dozivanja kie. Ovo na prvi pogled moe
da se opie kao iracionalni in, ali uvoenjem latentne funkcije
postaje evidentno da opisano ponaanje ima grupnu funkciju koja
je udaljena od svrhe grupe, tj. prizivanja kie.
Merton odbacuje (manifestni) razlog Hopi indijanaca za
ceremoniju i zakljuuje da je pravi (latentni) razlog u povea-
nju solidarnosti meu uesnicima. On u svojoj analizi postavlja
normativni kriterijum racionalnosti i na osnovu njega dolazi do
objanjenja gde latentna funkcija nije poznata ni samim akterima.
Nudi se asimetrino objanjenje, jer se odbacuju razlozi samih
aktera na osnovu svog (navodno) racionalnog verovanja. Iraci-
onalna Hopi verovanja izazvana su misterioznim silama, dok
Mertonovo racionalno verovanje nije izazvano i ne mora da se
objanjava kauzalno.
Blur razlikuje i psiholoku i logiku asimetriju, to je
povezano sa njegovim odbacivanjem bilo kakve evaluativne kon-
cepcije racionalnosti, odnosno normativnog realizma. Psiholoka
asimetrija odnosi se na rasuivanje istraivaa po pitanju pogre-
nosti ili istinitosti verovanja koje se analizira, dok se logika asi-
metrija odnosi na logike razloge koji se uzimaju kao dokazi za
svako pojedinano rasuivanje. (Kim 1994b: 394) Analiza Hopi
ceremonije, prema Bluru, ne mora da ukljuuje naa rasuivanja o
istinitosti ili pogrenosti njihovog verovanja. Ta dva tipa asimetrije
za njega rezultiraju iz nametanja standarda nae normativne
koncepcije racionalnosti i on se zadovoljava opisom Hopi ceremo-
nije iz njihovog ugla, jer ga ne zanima naa evaluacija tih praksi.

429
 Da bi jaki program bio kompletan on mora da pokae ne
samo da se naune kontroverze mogu objasniti preko socijalnih
faktora, ve i da se na taj nain razreavaju i zavravaju, tj. na
osnovu ega i na koji nain se naunici slau oko toga ta treba
da bude usvojeno u korpus naunog znanja kroz proces socijal-
nog pregovaranja. Blur i zagovornici jakog programa moraju da
pokau kako tokom vremena asimetrija (tj. promena konsenzusa)
nastaje iz simetrine opozicije suprotstavljenih strana. Na ova
pitanja jaki program nema odgovor. Ono to nedostaje u anali-
zama jakog programa jeste objanjenje procesa restrukturiranja
preegzistirajue mree saveznika i neprijatelja preko promene
verovanja individua ukljuenih u kontroverzu.
Ostaje nam jo samo da spomenemo i tezu refleksivnosti
koja se u sociologiji nauke najee odnosi na autoreferencijalnost.
Ona predstavlja ozbiljan problem, jer oteava sociologu nauke da
definie svoj predmet izuavanja nezavisno od svoje metodologi-
je. Takoe, refleksivni odnos izmeu subjekta i objekta oteava
samoj disciplini da zauzme kritiki odnos prema nauci (vidi npr.
Gruenberg 1978; Lynch 2000).
Preko principa refleksivnosti Blur eli da izbegne pro-
bleme samopobijajuih argumenata koji su prepreka za sve re-
lativistike tvrdnje. Blura je on najmanje zanimao, dok Kolins
negira bilo kakvu potrebu za njim. Za Blura je refleksivnost deo
opravdanja naunosti jakog programa, iako je bio svestan svih
tekoa koje ona sa sobom nosi. Ako bismo prihvatili Kolinsov
radikalizam i socioloki imperijalizam, svaka analiza neke epi-
zode iz istorije nauke moe biti propraena metaanalizom i tako
u beskonani regres. Svaka naredna analiza prethodnu menja iz
realistinog opisa u socijalnu konstrukciju. Ispunjenje Kolinsovih
zahteva iziskuje neku vrstu mentalnog podviga koji je verovatno
i psiholoki nemogu, a kamoli logiki1.
1
Zbog svoje heterogenosti, sam pojam refleksivnosti veoma je
problematian u drutvenoj nauci. U nekim istraivakim programima on se
posmatra kao metodoloka osnova za uveanje objektivnosti, a u nekim kao
kritiko sredstvo za njeno podrivanje. Lin nudi etnometodoloku koncepciju
refleksivnosti koja ne privileguje teorijsko ili metodoloko stanovite preko
njenog kontrastiranja nerefleksivnom antipodu. (Lynch 2000: 26) Ona kod
njega predstavlja nain na koji se akcije izvode, razumevaju i inkorporiraju

430
 Blurov program bi u nekoj oslabljenoj varijanti bio
daleko manje kontroverzan i prihvatljiviji za veinu teoretiara.
Njegova namera je verovatno bila da pokae da bi sva znanja
trebalo istraivati na isti nain, a ne da su sva znanja ista, ali
o tome se nije eksplicitno izjanjavao. Naturalistiki mehanizmi
istraivanja su delovi programa koji su prihvatljivi. Blur je zai-
sta govorio o znaaju psiholokih, biolokih i socijalnih faktora,
ali je uvek prenaglaavao uticaj socijalnih, smatrajui da su oni
najjai i odluujui. Pre Blura, Kvajn je zagovarao naturalistiku
epistemologiju, ali sa psihologistikim tendencijama (Quine 1951).
Blur biologiju i psihologiju vidi kao nedovoljne za naturalistiko
objanjenje znanja, jer znanje nastaje iz interakcija i zato se njego-
va socioloka i/ili kulturna dimenzija moraju oitavati u naturali-
stikom objanjenju. Problem je kada se socioloki faktori koriste
za promociju relativizma, kada se istie njihova kroskulturna
varijabilnost. Iz toga sledi zakljuak da razne kulture poseduju
razliite tradicije znanja, to relativizuje ak i matematiku i lo-
giku. Nakon ublaavanja jaki program ne bi bio toliko okantan,
ali ne bi bio ni jak.
Kolinsova pozicija donekle se razlikuje od Blurove i ona
je daleko manje prihvatljiva u originalnoj verziji. Odbacujui teze
o kauzalnosti i refleksivnosti Kolins sociologu daje primat u od-
nosu na objanjenje prirodnih naunika. Preostale dve teze Kolins
prihvata na metodolokom planu. Za njega istina verovanja nije
deo objanjenja naunih kontroverzi, jer ona nije poznata u vreme
kontroverze. Zato analiza nauke ne bi trebalo da obuhvata TRASP
tvrdnje, tj. one o istini, racionalnosti, uspehu ili progresivnosti
ideja ili koncepata.
Jaki program i empirijski program relativizma se najee
posmatraju kao direktno suprotstavljeni filozofskom realizmu,
iako ta suprotstavljenost nije potpuna i jednaka u svim domenima.
Sve tri orijentacije tvrde da nauna zajednica determinie kakav je

u drutveno okruenje i ne eli da je izjednai sa odreenom intelektualnom

orijentacijom, kulturnom uslovljenou ili politikom perspektivom. On raz-
likuje mehaniku, supstantivnu, metodoloku, metateorijsku, interpretativnu
i etnometodoloku refleksivnost. Neke od njih mogu da se podele na podvrste
(vidi str. 2734).

431
prirodni svet. Realisti taj proces opisuju kao proces odstranjivanja,
tj. eliminacije socijalnih i kulturnih faktora, koji bi u idealnom slu-
aju bili u potpunosti uklonjeni. Kolins realizam vidi kao razuman
stav naunika u praksi, ali ga istovremeno vidi i kao neostvarivi
ideal. Ukoliko on samo malo grei, realisti su u pravu, a samo
malo preterani realizam opravdava EPOR. U poglavlju o akteru
i mrei videemo da na osnovu ovih slinosti izmeu realizma i
konstruktivizma Latur i Kalon odbacuju i jednu i drugu opciju.
Za razliku od veine realista, Blur i Kolins ne govore o
normativnosti, tj. kako bi trebalo praktikovati nauku, ve samo
kako se ona praktikuje. Blur za najvee postignue konstruktiviz-
ma smatra finitizam. O svemu se moe pregovarati i sve to se pri-
hvati ima karakter drutvene institucije (Bloor 1976). Veoma bitni
problemi koji igraju veliku ulogu u konstruktivistikoj sociologiji
nauke su problem nedovoljne empirijske potkrepljenosti i problem
nesamerljivosti. Problem nedovoljne empirijske potkrepljenosti
govori o tome da postoji beskrajno mnogo logiki moguih teorija
koje dati empirijski podaci u jednakoj meri podravaju. Iz ovoga
se esto izvlae zakljuci da odluke koje naunici donose nisu
zasnovane na racionalnim odlukama. Uzroci za njihove odluke
nalaze se negde drugde. Kako Blur navodi, teorijska komponen-
ta znanja je socijalna komponenta. (str. 13; detaljnije vidi Bloor
1984b)
Jaki program je i danas veoma aktuelan u sociologiji i
filozofiji nauke, o emu svedoe debate iz poslednjih godina, ali
one ne donose mnogo toga novog, tako da emo ih samo ukratko
predstaviti. Jedna od poznatih kritika potie od Kempa (2003,
2005, 2007), a druga od Toa (Tosh 2006, 2007). Kemp je u prvom
radu (2003) govorio o Blurovom monizmu. Monistike pretenzije
jakog programa tiu se razmatranja ujedinjenja instrumentalne
adekvatnosti i socijalnih interesa u objanjenju razvoja naunog
znanja. Videli smo da je u filozofiji nauke dominantan dualistiki
pristup, gde se pitanja interesa razdvajaju od pitanja adekvatnosti.
Monizam jakog programa ne pravi razliku izmeu elje za ostva-
rivanjem socijalnih interesa i elje za postizanjem adekvatnih
verovanja. Posveenost zasnovana na interesima jednaka je po-
sveenosti zasnovanoj na instrumentalnoj adekvatnosti.

432
 U drugom radu Kemp (2005) kritikuje Blurov idealizam,
a nastavlja se na debatu izmeu Suzan Hak i Blura (Haack 1996;
Bloor 1996). Idealizam se u ovoj debati odnosio na pretpostavku
da prirodni objekti nemaju egzistenciju nezavisnu od naunog
znanja. Blur smatra da jaki program izbegava idealizam zato to
prihvata da su nauni koncepti razliiti od objekata u prirodnom
svetu i da procesi autoreferentnosti nude osnovu za spoljanju
referentnost objekata u prirodnom svetu.
Kemp Blurovu poziciju vidi kao slabi idealizam, jer Blur
snanu idealistiku poziciju izbegava time to prihvata razliku
izmeu koncepta i objekta. Prema njegovom shvatanju drutvene
institucije omoguavaju znaenje i sadraj naunim konceptima.
On priznaje postojanje i samim objektima i prirodnu stvarnost
vidi kao nezavisnu, kao entitet koji nije socijalno konstruisan.
Ljudi konstruiu koncepte, a ne njihove stvarne ili imaginarne
objekte. Menjanje socijalnih verovanja menja koncept, ali ne i
objekt koncepta (kritiku po ovom pitanju Bluru e uputiti i Latour
1999). Blurovo autoreferencijalno objanjenje sadraja koncepata
nije usklaeno sa shvatanjem spoljanje referentnosti. Zbog toga
mu se moe pripisati verzija slabog idealizma. Autoreferentnost
ne moe na adekvatan nain da objasni povezivanje naunih kon-
cepata i prirodnog sveta. Blur je u svom odgovoru na skoranje
kritike jakog programa eksplicitno negirao tanost kritika koje
se pripisuju, pre svega, njemu, Barnsu, ejpinu i aferu, o jedna-
koj validnosti raznih verovanja (Bloor 2007: 213n4; vidi takoe
i Fehr 2007).
Bluru se ne mogu prebaciti antinaune tendencije u smislu
protagonista Naunih ratova. On je naturalista koji u potpunosti
prihvata nauku i njene metode i spreman je da se suoi sa posledi-
cama tog stava. Edinburkoj koli se ipak moe pripisati pogreka
parcijalne deskripcije: Nauka je socijalna aktivnost, to znai da
se mora objasniti socioloki. (Laudan 1981a: 194) injenica je
da je nauka socijalna aktivnost, kao i to da se naunici obuavaju
unutar drutva, ali to ne garantuje da se svi delovi nauke mogu
najbolje razumeti preko sociologije. Nauka nije iskljuivo socijalni
fenomen, jer je socioloki koliko i psiholoki, ako joj dodamo i
ulogu spoznaje i percepcije. Na slian nain moe da se kae i da
je ekonomska, politika i bioloka aktivnost.

433
 6. Teorije interesa i uticaj etnometodologije i analize
naunog diskursa na izuavanje nauke
Nakon nekoliko decenija benignog zapo-
stavljanja, sadraj nauke je jo jednom doao
pod strogi pogled sociologije znanja. Aberantni
marksisti, strukturalisti, habermasovci, arhe-
olozi znanja i razni ostali poeli su da tvrde
(ili ponekad da pretpostavljaju, preteno bez ar-
gumenta) da moemo da ponudimo socioloko
objanjenje zato naunici prihvataju bukvalno
sva specifina verovanja o svetu koja prihvata-
ju. I vie od ovog, obino se tvrdi da samo preko
sociologije (ili njenih srodnika, antropologije i
arheologije) moemo da se nadamo da emo
stei nauno razumevanje same nauke. [Lau-
dan 1981a: 173; kurziv u originalu]
Pre nego to detaljnije prikaemo teorije interesa u soci-
ologiji naunog znanja ukratko emo se osvrnuti na jo dve struje
koje se sa njima ponekad podudaraju. U pitanju su etnometodolo-
ka izuavanja nauke i analiza naunog diskursa. To emo uiniti
preko radova Garfinkela i Lina iz etnometodologije i radova Mal-
keja i Gilberta za analizu diskursa. Do sada smo nekoliko puta
govorili o problemu racionalnosti. Garfinkel je svoje shvatanje
formulisao pod direktnim uticajem ica (vidi Schuetz 1943; ire
o problemu racionalnosti izvan nauke vidi kori 2006b).
Program njegove discipline zahteva da sociolog
na nauni nain opie svet koji kao problematine
fenomene ukljuuje, ne samo akcije druge osobe, ve
znanje druge osobe o svetu. Kao rezultat, sociolog ne
moe da izbegne neke radne odluke po pitanju raznih
fenomena na koje se misli pri upotrebi termina racio-
nalnost. [Garfinkel 1960: 72; kurziv u originalu]
U vreme kada je Garfinkel pisao tekst jedna od najpri-
hvatljivijih definicija racionalnosti bila je ona koja se ticala em-
pirijske adekvatnosti sredstava (str. 72n1). Sociologija se bavi i
neracionalnou ljudskih akcija i zato on problem racionalnosti
smeta u empirijsku stvarnost i eli da istrai razna racionalna
obeleja ponaanja i uslove socijalnog sistema pod kojima se ona

434
javljaju. Garfinkel ova ponaanja naziva racionalnostima. U
pitanju su:
(1) kategorizacija i uporeivanje (osoba traga za raznim
okvirima komparacije i kategorizacije u svakodnevnom ivotu);
(2) greka koja se tolerie (stepen usklaenosti izmeu
opservacije i teorije moe da varira);
(3) potraga za sredstvima (tie se uporeivanja raznih
sredstava za postizanje ciljeva u razliitim i slinim situacija-
ma);
(4) analiza alternativa i konsekvenci (racionalnost se po-
nekad tie anticipacije mogunosti);
(5) strategija (karakter strategije akterovih anticipacija);
(6) briga za tajmingom (tie se moguih ishoda koji
mogu da se jave u vremenu);
(7) predvidivost (cilj je redukcija iznenaenja);
(8) proceduralna pravila (na osnovu kojih osoba odluuje
o ispravnosti svojih rasuivanja, zakljuivanja, percepcija i kate-
gorizacija. Ova pravila definiu saznanje stvari oko nas i mogu
se podeliti na kartezijanska i tribalna);
(9) izbor (pod racionalnou se esto podrazumeva sve-
snost osobe o izboru ili samo vrenje izbora);
(10) osnove izbora (racionalna osnova moe da bude na-
uni korpus informacija, znanje individue, strategije akcije, retro-
spektivna interpretacija sadanjih ishoda, tj. istorizacija ishoda);
(11) usklaenost odnosa cilja i sredstava sa principima
formalne logike (osoba planirani tok akcije moe da tumai kao
ureene korake pri reavanju problema);
(12) semantika jasnost i razliitost/specifinost (kao ra-
cionalnija smatra se akcija osobe koja ima elju za razjanjenjem
konstrukata koji sainjavaju definiciju situacije i razmatranje nji-
hove spojivosti sa znaenjima koja potiu od terminologije drugih
individua, a kao manje racionalno ponaanje smatra se ono koje
upranjava akter koji na ovo obraa malo ili nimalo panje);
(13) jasnost i razliitost/specifinost sami za sebe (ovi
procesi mogu da budu sami sebi svrha);

435
 (14) saglasnost definicije situacije sa naunim znanjem
(racionalno ponaanje ovde oznaava podreivanje sopstvenog
znanja naunom).
Stavke od 11 do 14 Garfinkel naziva naunim racional-
nostima. One su stabilne osobenosti akcija i neka vrsta ideala
koje je mogue sankcionisati, ali samo u sluaju akcija koje su
rukovoene stavom naunog teoretisanja. U svakodnevnom ivotu
akcije karakterie odsutnost ovih racionalnosti i nai racionalni
izbori ne zadovoljavaju kriterijume naune racionalnosti. Pod uti-
cajem ica Garfinkel predlae da sociolozi prestanu da tretiraju
naune racionalnosti kao metodoloko pravilo za interpretiranje
ljudskih akcija. (str. 7980) U etnometodologiji osobenosti raci-
onalnosti nisu metodoloki princip za interpretaciju aktivnosti.
Zato se istie da je rutina veoma vana osobenost racionalne ak-
cije svakodnevnog ivota (tj. principa realnosti).
Veoma bitna obeleja etnometodologije su refleksivnost
diskursa i indeksinost ekspresija koje su veoma blisko povezane.
Kod Garfinkela (1967) indeksinost se odnosi na aspekte objanje-
nja koji nastaju iz injenice da su obeleja socijalno organizovanih
prilika za njihovu upotrebu. Tu se ogleda uticaj Huserla koji je go-
vorio o ekspresijama iji smisao ne moe da se razume bez znanja
o svrsi korisnika ili konteksta upotrebe (Barnes and Law 1976).
Etnometodolozi nisu zainteresovani za istinitosnu vrednost, jer
su za njih ekspresije indeksine kada njihova znaenja zavise
od odreenog konteksta njihove upotrebe i kada su kontinuirano
pregovarana od strane aktera na osnovu onog to svi znaju. (str.
224) Sa ovom pretpostavkom se slae Barns (vidi i Barnes 1985) u
ijem radu je uoljiv izvestan uticaj etnometodologije. Za njega su
sve ekspresije, bez izuzetka, indeksine. Takvo shvatanje naune
deskripcije vidi kao kontekstualno zavisne od pretpostavki koje
se uzimaju zdravo za gotovo i na ovaj nain drutvo prethodi
racionalnosti.
Najpoznatiji etnometodoloki rad iz sociologije nauke je
o optiki otkrivenom pulsaru (Garfinkel et al 1981)1. Poetkom
1
Moram priznati, ne znam ijoj se hrabrosti vie divim: profesora
Garfinkela jer se izloio grupi filozofa drutvene nauke; ili onih filozofa poto
su se izloili radikalnom pristupu i opasnim idejama profesora Garfinkela; ili

436
1969. godine otkriven je pulsar od strane etiri naunika i tokom
nekoliko narednih veeri (od 18. do 23. januara) oni su snimali
svoje konverzacije i zapaanja. U pitanju je veoma zanimljiva
analiza naunog diskursa koja ukazuje na to da etnometodoloka
filozofija nauke nije normativna, jer ne uspostavlja pravila kako bi
naunici trebalo da se ponaaju da bi bili racionalni ili nauni.
Trake i transkripti su omoguili autorima da uoe neke
nove momente u izuavanju naunog rada. U dotadanjim studija-
ma nauke autori razlikuju studije koje su o radu naunika, koje su
daleko ee, i studije njihovog rada. Konstruktivistiki element
etnometodologije nauke uoljiv je na primeru samog pulsara. Au-
tori na osnovu lokalne istorinosti rada fiziara pulsar nazivaju
kulturnim objektom. Materijalni sadraj astronomske stvari
je zadran, ali otkriven je kulturni, a ne fiziki ili prirodni
objekt. Astronomske specifikacije su tako posledica lokalno pro-
izvedene i lokalno shvaene ureenosti prakse naunika.
Analiza naunog diskursa, poput etnometodologije, pred-
stavlja prvenstveno empirijski pristup koji se fokusira na detalje
raznih naunih tekstova, ukljuujui formalne i neformalne
spise i transkripte razgovora meu naunicima. U ovom pogledu
veoma je slina etnometodologiji. Malkej i Gilbert su u komentaru
Gijerinovog rada (Gieryn 1982; Mulkay and Gilbert 1982b) kriti-
kovali njegovu podelu, smatrajui da je osnovna podela autora u
sociologiji nauke na analizu naunog diskursa i ostalo. Poput
Blura i Barnsa, Malkej klasinim sociolozima zamera to su nau-
ku posmatrali kao specijalni socioloki sluaj jer ima specijalni
epistemoloki status. (Mulkay 1979: 2) Zbog ovakvog naina
razmiljanja analiza naunog znanja je ostavljana istoriarima
ideja i filozofima nauke. Ovde se analiza diskursa razlikuje od
Garfinkelovog shvatanja koji je nauci pridavao povlaeni status,
na emu su mu zamerali naroito Knor-Cetina i Latur i Vulgar, to
emo videti na primeru njihovih antropolokih studija nauke.
Malkej svoju kritiku upuuje principu uniformnosti (vidi
str. 129 o njegovom prikazu klasine sociologije znanja i nauke).

svima njima jer su me zamolili da komentariem njegov rad. (Holton 1981:

159)

437
Taj princip, prema njegovom miljenju, ne karakterie svet oko
nas, ve je aspekt metoda naunika za konstruisanje njihovih
objanjenja o tom svetu. (str. 29) Zbog toga ne moe da se koristi
kao osnova za generalizacije prirodnih nauka o prirodnom svetu.
Uspenim teorijama koje su dolazile do novih posmatranja i novih
injenica o fizikom svetu pridavana je odreena intelektualna
autonomija u odnosu na analitiku shemu koja ih je stvorila. Pre-
ma standardnom shvatanju sociologija ne moe nita da kae o
sadraju naunog znanja, jer se smatralo da su zakljuci nauke
determinisani fizikim, a ne socijalnim svetom. (str. 60; kurziv
u originalu)
Malkej kritikuje razlikovanje teorijskih i opservacionih
pojmova i pokuava da pokae kako svi pojmovi stiu svoje zna-
enje preko lokacije u okviru koncepata i propozicija. To znai da
nijedna injenina tvrdnja nije teorijski neutralna. Njihova provera
ne moe da se izvri van analitike sheme naunika, jer bi time
koncepti izgubili znaenje. Zbog svega ovoga Malkej odbacuje
standardno shvatanje prema kojem su injenini stavovi nauke
nezavisni od teorije i stabilni prema pitanju znaenja. Tako inje-
nini stavovi o svetu postaju podloni ispravljanju i revidiranju,
njihova povezanost sa svetom postaje problematina i posredovana
teorijskim pretpostavkama, a znaenje podlono promenama kako
se i sam analitiki okvir razvija. Malkej prihvata ove postulate,
ali negira da je znaenje injeninih propozicija determinisano
totalitetom zakona i pravila primenjivanja koji pripadaju korpusu
pretpostavki nauke datog vremena. Drugim reima, kohezivnost i
meupovezanost naunog znanja previe je naglaena i pogrena,
jer nauka nije izgraena na neutralnim injenicama i njen rast nije
linearan.
Povodom statusa posmatranja u nauci Malkejevo shvata-
nje je veoma blisko ostalim konstruktivistima. U tradicionalnoj
filozofiji ono se posmatra kao pasivan proces. Konstruktivisti
kritikuju to stanovite i posmatranje karakteriu kao izrazito
aktivan proces kojim mi delujemo na svet, a ne radi se o pukom
delovanju sveta na nas. Iz toga proizilazi da je posmatranje pod
velikim uticajem jezika. Taj uticaj je kod njih od sutinskog
znaaja. Ukratko, suprotno standardnom shvatanju, ini se da

438
nauno znanje nije stabilno po pitanju znaenja, nije nezavisno od
socijalnog konteksta i nije potvreno primenom opteprihvaenih
procedura verifikacije. (str. 59)
Malkej ne vidi nita u fizikom svetu to bi moglo da utie
na zakljuke naune zajednice. U trivijalnom smislu on vri uticaj,
ali taj uticaj je posredovan znaenjima koja stvaraju naunici u
svojim pokuajima interpretacije sveta. Interpretacija je pod kon-
stantnom revizijom promenljivog znaenja koje je pod uticajem
socijalnog konteksta. Ako se ovo shvatanje, koje je centralno
novoj filozofiji nauke, prihvati, nema alternative nego da produkte
nauke smatramo socijalnim konstrukcijama kao i sve druge kul-
turne produkte. (str. 61; kurziv dodat) Ovakvim stavom briu se
sve razlike izmeu naune i socijalne misli i otvara se mogunost
sociologiji (naunog) znanja da analizira sadraj naunih teorija.
Malkej i Gilbert (Mulkay and Gilbert 1982a: 173) tradi-
cionalni diskurs sociologije nauke nazivaju empiristikim, koji
nauno verovanje predstavlja kao da relativno neproblematino
sledi iz eksperimentalnih injenica. Pet osnovnih pretpostavki
ovog diskursa su sledee: (1) govornik je u stanju da prepozna
eksperimentalne injenice; (2) tano nauno verovanje je deter-
minisano injenicama koje su po sebi nezavisne od teorija; (3)
ne moe biti vie od jedne tane teorije; (4) netano verovanje je
izazvano nekognitivnim uticajima; (5) tano verovanje je od tih
uticaja nezavisno.
Oni naunicima zameraju na ovoj asimetriji i naglaavaju
kako se u nauci tano verovanje tretira kao normalno stanje koje
ne zahteva neka posebna socijalna objanjenja, dok se greka
uvek predstavlja kao posledica upliva nenaunih interesa koji
su iskrivili nauniko razumevanje prirodnih fenomena. (str.
166) Asimetrino objanjenje greke je mehanizam preko kojeg
naunici ine da njihove akcije deluju kao da predstavljaju tradi-
cionalnu koncepciju naune racionalnosti i tako uvaju uobiajeno
prihvaenu sliku nauke. (str. 166) Ove zamisli su sline kao i
Blurove o kojima smo detaljnije govorili.
Neke ideje Garfinkela Barns je smatrao prihvatljivim, ali i
pored velikih slinosti i sa Blurovim programom on je najpoznatiji
po isticanju znaaja interesa u nauci. Pored njega, spomenuemo i

439
najpoznatije studije sluaja iji autori su ejpin, afer i Makenzi.
Verovatno najvei problem jeste to to ovi teoretiari nisu jednako
definisali socijalne interese, tako da ne postoji studija sluaja koja
bi ih sve jasno predstavljala. Znaaj ove orijentacije ka drutvenim
interesima jeste u tome to je tu prvi put temeljno sprovedena trea
taka Kolinsovog programa. Radi se o pitanju makrosociolokih
procesa koji utiu na ishod kontroverzi, ali videemo da ono nije
reeno na zadovoljavajui nain.
Na prvi pogled ini se da je veoma lako razumeti pove-
zanost izmeu verovanja i interesa. U svakodnevnom ivotu ljudi
najee veruju u stvari koje im odgovaraju, bez obzira na stvarnu
iskrenost ili puke racionalizacije. Verovanja legitimiu interese,
a interesi podravaju potkulture gde verovanja nastaju. Teorija
socijalnih interesa je (neo)marksistika, sa korenima kod Marksa
i Lukaa, a najpoznatiji predstavnik je Habermas (vidi Barnes
1977). Tu lei najvea razlika izmeu Blura i Barnsa, jer je na
Blura najvei uticaj izvrio Dirkem.
Prema Barnsovoj teoriji znanje se sastoji od prihvae-
nog verovanja i javno dostupnih zajednikih predstava. Sociolog
se bavi naturalistikim razumevanjem onog to ljudi smatraju
znanjem, a ne evaluativnim procenama o tome ta zasluuje da
se smatra znanjem; njegova orijentacija obino je drugaija od
one filozofa ili epistemologa. (str. 1) Kao i Blur, i on je holista i
relativista po mnogim pitanjima. Obojica kritikuju tradicionalno
objanjenje znanja kao produkta izolovanih individua, gde se pret-
postavlja da se stvarnost saznaje pasivno, kao da govori za sebe i
da je percepcija tih individua nezavisna od njihovih interesa.
Znanje nije produkovano od strane pasivno percipirajuih
individua, ve socijalnih grupa u interakciji koje vre odreene
aktivnosti. Ono se procenjuje komunalno, a ne od strane izolo-
vanih individua. Njegovo nastajanje ne moe se razumeti preko
psihologije, ve se mora objasniti preko pozivanja na socijalni i
kulturni kontekst u kojem nastaje. Njegovo odravanje nije samo
stvar toga kako se odnosi prema stvarnosti, ve takoe i kako se
odnosi prema ciljevima i interesima koje drutvo poseduje usled
svog istorijskog razvoja. Prikladni konkretni model koji integrie
ove razne teme moe da se omogui preko razmatranja znanja

440
drutva kao analognog njegovim tehnikama ili njegovim konven-
cionalnim oblicima umetnike ekspresije, od kojih se oba mogu
razumeti kao kulturno transmitovani i kao sposobni za modifika-
ciju i razvoj koji odgovara odreenim zahtevima (str. 2).
Ovim znanje dobija jednu istorijsku dimenziju, ali u re-
lativistikom smislu. [R]ast znanja ne bi trebalo shvatati kao re-
zultat nasuminog uenja o stvarnosti, ve kao korelat istorijskog
razvoja procedura, kompetencija i tehnika, relevantnih u raznim
stepenima, za ciljeve kultura ili potkultura. (str. 6)1
Kada govori o pitanju socijalnih interesa i ideologiji,
Barnsova direktna inspiracija je marksizam. Evropsko idealistiko
krilo marksizma zastupa stav suprotan pozitivizmu, koji promo-
vie ideju da postoji striktna odvojenost injenica i vrednosti, gde
se objektivno znanje u tolikoj meri naglaava da se ini kao da
je saznajui subjekt iskljuen iz epistemikih procesa. Socijalna i
istorijska dimenzija u potpunosti su zapostavljene i zastupa se neka
vrsta atomistikog koncepta validacije. Barns i sam priznaje da
je etiketa pozitivizam dosta konfuzna, ali ne objanjava detalj-
nije njegove karakteristike, ve nudi jednu isuvie optu sliku sa
kojom se ne bi sloio verovatno nijedan pozitivistiki autor.
Poput Blura, Barns je naturalista koji kritikuje teleoloko
shvatanje znanja. Naturalistiko shvatanje znanja je ono koje ga
razumeva preko preegzistirajuih kulturnih elemenata i trenutnih
uzroka, a teleoloko je ono koje znanje posmatra preko buduih
stanja. Zato Barns istie kako kompletno znanje stvarnosti nije
mogue i po tom pitanju on se zalae za instrumentalizam i soci-
jalnu odrivost znanja. Znanje je instrumentalno jer se generie
i ocenjuje na osnovu prethodnih interesa koji za cilj imaju pred-
vianje i kontrolu. Ono je i normativno, jer se odrava konsen-
zusom zajednice, a o njemu se odluuje i zato nema nuno veze
sa racionalnou. Stanovite progresivnog realizma za njega nije
odrivo.

1
[J]ueranje ontologije imaju . . . tendenciju da postanu sutranje
instrumentalno adekvatne predstave. . . (Barnes 1977: 6) Neto kasnije Barns
kae sledee. [J]ueranja ideologija esto se neprimetno transformie u
dananju nauku. (str. 42)

441
 U pokuaju kritike pozitivista Barns zapada u veoma
zanimljiv non sequitur argument. On tvrdi, kada bi pozitivistike
teorije o odnosu znanja i objekta saznanja bile tane, da bi bio
mogu samo jedan korpus znanja na osnovu racionalne percepcije
stvarnosti. Ako je za njega znanje produkt kulturnih resursa, onda
on mora da objasni zato zastupnici istih interesa ili ljudi koji
dele zajedniko istorijsko i kulturno naslee esto nemaju iste
teorije. Problem o kojem Barns govori daleko je kompleksniji od
toga kako ga on predstavlja. Niti je saznanje proces koji ukljuuje
direktan i neposredovan odnos izmeu epistemikog subjekta i
objekta, niti je ono pod iskljuivim uticajem kulturnog i istorij-
skog naslea. Ovo su samo dva izuzetno ekstremna shvatanja koja
verovatno niko ne zastupa u praksi, jer preko njih nije mogue
adekvatno objasniti nauno znanje. O moguim reenjima bilo je
rei u poglavlju o ideologiji i vrednostima.
Kulturna i istorijska determinisanost znanja Barnsu
omoguava opravdanje relativizma. Znanje nikad nije nezavisno,
ve je pod direktnim uticajem socijalnih procesa i time Barns
modifikuje teoriju korespondencije. [Z]nanje nije sainjeno od
injenica koje korespondiraju sa pojavnou; ono je uvek skup
datih teorija koje se evaluiraju u onoj meri u kojoj korespondi-
raju sa moima i mehanizmima koji konstantno deluju u svetu
i time sutinski sainjavaju stvarnost. (str. 22) Barns je svestan
injenice da ne postoji epistemoloka ekvivalencija raznih znanja
(shvaenih u njegovom i Blurovom smislu), ve samo socioloka.
Njihov metodoloki imperativ jeste da se ne dopusti evaluacija
verovanja1.
Zato je kod Barnsa bitan koncept prirodne racionalnosti
(Barnes 1976). Prirodna racionalnost je nain na koji ljudi razmi-
ljaju, a ne onaj na koji bi idealno trebalo da razmiljaju. Kada
ljudima imputiramo neke kognitivne karakteristike da bismo po-
kuali da razumemo i objasnimo kako oni misle, mi artikuliemo
teoriju prirodne racionalnosti. Prirodna racionalnost se razlikuje
1
Barns eksplicitno potvruje da u njegovom radu postoje analogije
izmeu nauke i alternativnih interpretacija prirode, to znai da je nauka samo
jo jedan kulturni oblik, ali isto tako sasvim jasno istie da nigde nije izjavio
da su naunici iracionalni ili ak neracionalni. (Barnes 1984: 113)

442
od evaluativne, jer se ova druga zasniva na kulturnim konvenci-
jama. [Z]ato bismo oekivali da strane kulture odravaju, na
primer, ono to Poper zove pravilima igre emprijske nauke, vie
nego to bi se oekivalo da odravaju pravila ragbija? (str. 118)
Evaluativna i prirodna racionalnost odnose se na razliite svrhe i
Barns smatra da ih ne treba brkati.
Naturalistike teorije uzronosti ne treba da objasne zato
svet nije onakav kakav bismo mi voleli da bude, ve da objasne
devijacije od osnove koja je zamiljena naturalistiki. Antropo-
lozi su se esto bavili racionalnou koja karakterie primitivne
kulture. Razne navodne iracionalnosti u tim kulturama obeleava-
ne su kao magija ili neto slino. Barns se zalae za odbacivanje
tih termina i analiza, jer se u njima ogleda naa kultura, a ne naa
racionalnost. Krajnje implikacije za antropologiju i sociologiju su
sledee: [V]arijacije u institucionalizovanim verovanjima koja se
nalaze kod predaka, stranaca i devijanata trebalo bi da se tretiraju
kao kulturne varijacije, a ne kao razlike u osnovnoj prirodnoj
racionalnosti. . . (str. 123)
U domenu sociolokog istraivanja nauke ovaj princip
predstavlja suprotnost tradicionalnom shvatanju da je prirodna
nauka izuzetno racionalna aktivnost koju sociologija znanja ne
moe da izuava. Barns nauku vidi kao jednu od mnogih kultur-
nih institucija i eli da pokae koliki je znaaj koncepta prirodne
racionalnosti u drutvenim naukama. Preko njega miljenje u svim
drutvima poinje da se posmatra kao prirodno racionalno i time
nestaje problem objanjenja iracionalnih verovanja. Varijacije u
verovanjima postaju deo kulturnih varijacija i sva verovanja u
svim kulturama postaju ekvivalentna za sociologa. (str. 125; kur-
ziv dodat) O ekvivalenciji, tj. simetriji, bilo je rei kod Blura.
Barns se posebno bavio problemima ideologije i imputa-
cije (Barnes 1977). Za ideoloki determinisana verovanja kae se
da su ona koja su stvorena, prihvaena ili odravana u njihovom
odreenom obliku, samo zato to se odnose na odreene dru-
tvene interese. (str. 27) Ti interesi su uzroci verovanja. Znanje je
ideoloki determinisano ukoliko je stvoreno, prihvaeno ili odra-
vano preko skrivenih, nepriznatih, nelegitimnih interesa. Ono ne
mora da bude iracionalno odravano. Njega je najbolje posmatrati

443
kao prirodno racionalan odgovor na potrebu za legitimitetom, a
to se postie raznim socijalnim procesima.
Barnsova teorija dobija jasne obrise teorije interesa, na
ta se nadovezuje problem imputacije. On se odnosi na to [d]a li
i kako se misao ili verovanje moe pripisati socijalnim klasama ili
drugim formacijama, kao posledica njihovih partikularnih intere-
sa. . . (str. 45) I ova ideja potie od marksista. Barnsova pozicija po
ovom pitanju je izuzetno interesantna. Za njega povezanost izmeu
interesa i znanja nije interna, odnosno logika. On samo tvrdi da
interesi utiu na konstrukciju znanja preko dostupnih kulturnih
resursa na naine koji su specifini odreenim vremenima i situaci-
jama i njihovim sveukupnim socijalnim i kulturnim kontekstima.
(str. 58) to se tie odnosa izmeu drutvene strukture i znanja, on
prihvata tezu da su neki interesi strukturalno generisani i da ih je
u konanom smislu mogue pripisati socijalno-strukturalnim kate-
gorijama. Ne prihvata teoriju po kojoj postoji direktna povezanost
izmeu interesa i klasa ili nekih drugih kategorija.
Za Barnsa se veoma esto vezuje i problem finitizma koji
moe da ima razne oblike, a svi oni otvaraju mesto za socijalnu
uzronost. Ukoliko su teorije zaista nedovoljno empirijski potkre-
pljene, onda je (navodno) izbor meu njima refleksija drutvenih
interesa i ne moe da bude racionalan. Apsolutna ekstenzija kon-
cepata najee nije mogua, tako da se otvara mogunost za kon-
vencionalne odluke koje su posledica socijalnih interesa. Sutina
finitizma jeste da se ukazuje na ogranienu prirodu naeg isku-
stva. Nedovoljna empirijska potkrepljenost teorija, nesamerljivost
i konvencionalizam predstavljaju zajednike teme finitizma.
U gotovo svim konstruktivistikim tekstovima (najire
shvaenim) javlja se implicitna ili eksplicitna potvrda teze o ne-
dovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorija. Autori ovih tekstova
tvrde da konaan broj podataka tano moe da objasni besko-
nano mnogo teorija. Meutim, ako je to tano, zbog ega nau-
nici uopte biraju teorije. Ako podaci ne utiu na sadraj teorije,
onda taj izbor ne moe da bude racionalan. Racionalan izbor je
onaj koji je zasnovan na dostupnim dokazima, a konstruktivisti
uzrok izbora lociraju u socijalnim uzrocima. Po ovom pitanju se
slau i Blur, Barns, Kolins i Malkej. Malkej (Mulkay 1979) nauku

444
vidi kao interpretativnu delatnost, gde je priroda fizikog sveta
socijalno konstruisana i zato su nauka i njeni produkti socijalne
konstrukcije.
Danas verovatno nijedan teoretiar ne bi rekao da nau-
nici biraju istinitu teoriju samo na osnovu empirijskih dokaza.
Pitanje naune racionalnosti daleko je sloenije. Ukoliko ona i
postoji, sastoji se od odabira najbolje dostupne teorije u odnosu na
rivalske teorije, na osnovu dostupnih dokaza. Istorijski gledano,
prema Braunovom miljenju (Brown 1989), stvarni izbori su se
deavali izmeu ptolomejske i kopernikanske teorije, Njutnove ili
Ajntajnove, klasine i kvantne fizike itd. U ovim najpoznatijim
sluajevima empirijski podaci su zaista izdvajali jednu teoriju kao
bolju u odnosu na drugu. Ipak, mogue je da se ponekad jave
i empirijski ekvivalentne teorije, kada pitanje o odabiru teorije
postaje daleko komplikovanije. Braun podsea na primer Poenka-
reovog shvatanja geometrije prostora koji je isticao da se za fiziki
prostor moe rei da ima ovakvu ili onakvu geometrijsku struk-
turu (euklidovsku ili neeuklidovsku), samo relativno u odnosu na
odreeni nain merenja duine. To znai da pre odabira metoda
merenja prostor nema geometriju i da je geometrijska struktura
prostora konvencija, poto zavisi od arbitrarnih naina merenja.
Nezavisno od toga da li je Poenkare bio u pravu ili ne,
ovde se radi o stavu koji naunici zauzimaju kada su suoeni sa
pravom nedovoljnom potkrepljenou. Poenkare je mislio da svi
mogui podaci jednako potvruju bilo koju geometriju. Zato je
izbor smatrao arbitrarnim. Postpozitivistiki filozofi nauke (npr.
Kuhn 1962/1970) su naglaavali da je posmatranje pod velikim
uticajem teorije, to znai da mi vidimo i opisujemo kroz neku
teoriju. Ovo je veoma vano za problem nesamerljivosti. Umesto
da nastane situacija gde teorije T i T impliciraju dve izjave o
posmatranju, P i ne-P (gde bismo mogli da proverimo ove tvrdnje
i utvrdimo koja je tana), imamo situaciju gde T i T impliciraju P
i P i situaciju nesamerljivosti.
Da li je ba uvek u istoriji nauke izbor bio komparativan
i ovako jednostavan? Braunovo opovrgavanje konstruktivistikog
shvatanja teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti moe da
se dopuni (Okasha 2000). U stvarnim primerima nije uvek sluaj

445
da empirijski podaci izdvajaju jednu teoriju. Kao to smo videli
na primeru Pastera, krucijalni eksperimenti su izuzetno retki
u nauci (ukoliko uopte i postoje), jer je daleko ei sluaj da
dokazi podjednako odgovaraju svim rivalskim teorijama. Tako,
na primer, Kopernikova teorija (ali ne i kopernikanska) nije nu-
dila prediktivna poboljanja u odnosu na ptolomejsku. Braun je
u pravu kada kae da su empirijski podaci kasnije ili u prilog
Kopernikovoj teoriji, ali pitanje je kako se mogu objasniti rane
konverzije (Keplerova, Galilejeva i sl.).
Slino vai i za sukob njutnovske i relativistike meha-
nike. Nakon 1905. godine specijalna teorija relativiteta brzo je
postala prihvaena unutar naune zajednice uprkos Lorencovoj i
Ficderaldovoj teoriji koja je mogla jednako dobro da inkorporira
rezultate Majklsonovih i Morlijevih rezultata. Ovde je opet jasno
da je Ajntajnova teorija bila prihvaena u vreme kada su dostupni
podaci bili saglasni sa alternativnom teorijom. Na osnovu ovog,
Braunov argument implicira sledee ukoliko naunik odabere
jednu teoriju uprkos tome to su dokazi kompatibilni sa alterna-
tivom potrebno je socioloko objanjenje konverzije. U ovakvim
sluajevima Braunova kritika ne pogaa jaki program. Zato je
potrebno objasniti formiranje konsenzusa u nauci, a to je pitanje
na koje ni mertonovski ni konstruktivistiki programi nemaju
zadovoljavajui odgovor.
Donald Kembel (Campbell 1989) je Bluru, Barnsu i Kolin-
su zamerao to ne nude eksplicitni socioloki model uenja jezika
i da zbog toga ne uspevaju da objasne kako prirodni svet doprinosi
promeni verovanja naunika. Blur se u odgovoru na Kembelovu
kritiku (Bloor 1989) poziva na mreni model koji prema njegovom
miljenju moe da objasni razna ponaanja naunika, ak i izbor
teorije. Optije pitanje koje je u igri upravo jeste ono oko uloge
prirodnog/socijalnog sveta u izboru teorije (Kim 1992).
Mreni model uenja jezika koji koriste Blur i Barns kao
epistemoloku osnovu jakog programa ima dve glavne komponen-
te princip koherentnosti i princip korespondentnosti. Taj model
uzima u obzir ulogu prirodnog sveta u konstrukciji sistema znanja,
ali ga u praksi Barns i Blur ne sprovode. U istorijskim primerima
koje su obraivali oni su namerno naglaavali ulogu koju igra

446
samo jedna od dve osnovne komponente modela, a to je uslov ko-
herentnosti. Druga komponenta modela (empirijska posmatranja)
je zapostavljana. Ovakva, ontoloki nihilistika sociologija nauke
(Campbell 1989), nije u stanju da ponudi prihvatljiv kauzalni sce-
nario o promeni teorije u nauci. Kembelovo shvatanje jezika je
evolucionistiko. Ljudi su produkt prirodne selekcije, to implicira
da su im uroene odreene spoznajne karakeristike. On istie
da postoje selekcioni pritisci koji potiu od fizikog okruenja
koji nam govore kako da razumevamo prirodu. Ovaj model se
razlikuje od Sapirovog, gde je uloga prirodnog sveta veoma mala,
o emu je bilo rei.
Barns (Barnes 1981a) alternativne sisteme klasifikacije,
poput Blura, vidi kao konvencije. U pitanju su institucije koje
se odravaju socijalnim mehanizmima. Svi sistemi empirijskog
znanja su totalne konvencije, jer se znaenje kreira preko sistema
upotrebe. U ovoj teoriji veliku ulogu imaju i socijalni interesi.
Ljudi egzistiraju u izuzetno kompleksnoj fizikoj sredini koje su
svesni i gde se uenje odigrava tokom
recepcije kompleksnih inputa informacija preko isku-
stva ili sveta ili stvarnosti ili bilo kog termina
koji favorizujemo. Drugo, uenje uvek zapoinje unu-
tar socijalnog konteksta; nauiti da se klasifikuje znai
nauiti da se koriste klasifikacije neke zajednice ili
kulture, a to ukljuuje interakciju sa kompetentnim
pripadnicima kulture. [str. 305]
Deca su nekompetentni akteri koji stupaju u interakcije sa
kompetentnim odraslim pripadnicima odreene kulture u odree-
nom okruenju. Potrebno je objasniti procese preko kojih uenik
stie i uitelj prenosi kompetentnost pri korienju koncepata.
Mogu se upotrebiti dva tipa procesa: ostentacija i generalizacija.
(str. 306) Ostentacija je [b]ilo koji pokuaj da se napravi direktna
asocijacija izmeu termina i objekta, dogaaja ili procesa, eviden-
tnog u okruenju. . . (str. 306) Ona je nezaobilazni element uenja
koje je verbalno posredovano, jer termine povezuje sa okrue-
njem. Generalizacije povezuju termine i ukazuju na asocijacije
izmeu njih i sainjavaju telo znanja odreene kulture. Zato se
Blur i Barns pozivaju na teoriju mree koja predstavlja instrumen-

447
talistiko shvatanje znanja i klasifikacije. Primena koncepta nije
socijalna aktivnost, u smislu da je determinisana kulturno datim
klasifikacijama stvarnosti. Ona je socijalna u smislu da dovodi do
same klasifikacije i razvija njen obrazac. Obrazac ne objanjava
aktivnost; aktivnost objanjava obrazac. (str. 310; kurziv dodat)
Stvarnost se shvata kao gomila neverbalizovanih infor-
macija koje ljudi grupiu. Relativistike implikacije su veoma
jasne razliite mree klasifikacije ekvivalentne su u odnosu na
stvarnost, tj. fiziko okruenje. Meu njima zato nije mogue
praviti razliku u mogunosti racionalnog opravdanja. [A]lterna-
tivne klasifikacije su konvencije izmeu kojih ni stvarnost ni
ist razum ne mogu da diskriminiu. Prihvaeni sistemi klasifi-
kacije su institucije koje se odravaju socijalno. (str. 316; kurziv
u originalu)1
Ako i pretpostavimo da nedovoljna empirijska potkre-
pljenost zaista implicira da je izbor teorije rezultat socijalnih sila,
nastaje situacija opte nedovoljne potkrepljenosti. To znai da
odreena teorija T moe da slui naunikovim interesima, ali da
je to mogue za vie od te jedne teorije. Dakle, kao to bi onda
beskonano mnogo teorija moglo da odgovara konanom skupu
empirijskih podataka, tako bi mnoge teorije mogle da oslikavaju
interese naunika. Zbog ega uopte odreena teorija slui neijim
interesima, a ne neka druga? Ako se ovaj regres konsekventno
sprovede do kraja, ni podaci ni interesi ne determiniu teorijske
preferencije. Neki konani interes I se moe pozvati kao objanje-
nje za izbor teorije T, meutim opet postoji beskonano velik broj
teorija koje jednako korespondiraju sa tim interesom i podacima
(Brown 1989).
Barns (Barnes 1977) je naglaavao da je odnos izmeu
specifinih interesa i specifinih verovanja kontingentan i inde-
terminisan. Ali ukoliko se alternativni sistemi verovanja ne mogu
jasno postaviti u odnos sa razliitim socijalnim interesima, ve
se mogu samo povezati kroz interpretacije (indeterminisane i
podlone reviziji, odnosno promeni), onda razlike u sistemima
1
Kao i Blur, Barns se ovde poziva na poznati rad o klasifikaciji koji
demonstrira instrumentalnu adekvatnost kulturno specifinog znanja (Bulmer
1967).

448
verovanja ostaju zauvek neobjanjive (Yearley 1981a, 2005). Jedi-
no reenje koje se ini odrivim jeste da se umesto ideje o besko-
nano mnogo dostupnih izbora pretpostavi da je samo nekoliko
alternativa stvarno i praktino dostupno. Interes zaista moe da
determinie odabir teorije, ali o tome i racionalisti govore kada
kau da se racionalnost sastoji od najboljeg odabira meu do-
stupnim alternativama. Argument o nedovoljnoj potkrepljenosti
nije odriv u konstruktivistikoj varijanti.
Ostaje jo da vidimo kakav je konani status teorije inte-
resa, odnosno da li je pozivanje na interese kao objanjenje validna
metodoloka strategija1. Kod Barnsa je prilino nejasno defini-
sanje naturalizma. Nekad ga poistoveuje sa metodom prirodnih
nauka (Barnes 1977: viii), nekad sa neevaluativnim metodom,
gde se on kao deskriptivan pristup suprotstavlja preskriptivnom
(str. 1). Za to je dobar primer da je znanje ono to ljudi smatraju
znanjem. Naturalizam takoe oznaava neteleoloke modele (str.
12, 65), a negde koherentni model koji je direktan (u smislu da
se naturalistika analiza ne bavi evaluacijama) i nepristrasan (str.
13).
Nejasnoa upotrebe naturalizma kod Barnsa prenosi se i
na upotrebu interesa kao primarnog sredstva objanjenja. Inte-
resi bilo koje vrste smatraju se eksplanatornim resursom ija se
egzistencija uzima zdravo za gotovo. (Woolgar 1981a: 369) Oni
se ne problematizuju u dovoljnoj meri i njihova egzistencija se po-
smatra odvojeno od naunog sadraja koji navodno objanjavaju.
Nakon pretpostavke o sutinskoj nezavisnosti fenomena i principa
objanjenja upotrebljava se kauzalno objanjenje. Interesi se tako
koriste u objanjenju nastanka znanja, ali govori se o njihovom
uticaju, a ne o determinaciji produkcije znanja.
Najvei problem sa kojim se Edinburka kola suoava
jeste to njeni predstavnici znanje smatraju socijalnom konstruk-
cijom, ali tu simetriju ne prenose na socijalne interese preko kojih
se sve objanjava. Barns eli da objasni kako akteri raspolau
znanjem, ali i ukazuje na to da je u pitanju sredstvo za postizanje

1
Veoma interesantna rasprava o validnosti interesnog modela odi-
grala se izmeu Vulgara, Barnsa i Makenzija (Woolgar 1981a, b; Barnes 1981b;
MacKenzie 1981).

449
cilja na odreeni nain (zato). Ovde se u njegovom argumentu
uoava asimetrija. Objekti kako domena (predstave, argumenti,
znanje) se tretiraju naturalistiki u smislu da se vide kao aktivno
konstruisani, dok se objekti zato domena uzimaju kao pret-
hodno dati, kako bi se koristili kao izvor u nekoj vrsti kauzalnog
objanjenja i da se pri tom ne pravi problem oko njihovog konstru-
isanog karaktera (Woolgar 1981a; vidi i Yearley 1981a).
Razlika izmeu kako i zato dimenzije ostavlja
nejasno pitanje o tome kako su interesi konstruisani i kako se
koriste. Jo jedan veoma ozbiljan problem koji se javlja kada se
interesi podrazumevaju, kao i to da se znanje uvek moe objasniti
pozivanjem na interese aktera, jeste to to svaki problem postaje
tehniki. Tako je uvek mogue objasniti problem o kojem se radi.
Ako je jasno da konstruktivisti pokuavaju da otkriju skrivene
interese aktera, onda je oigledno sa kojim tekoama se ova
struja susree pri objanjavanju. Barns je svestan problematike
otkrivanja skrivenih interesa, ali samo na tehnikom nivou, jer
sam postupak ne dovodi u pitanje (Barnes 1977)1.
Zagovornici teorije interesa esto zapostavljaju razliku
izmeu kognitivnih i socijalnih interesa kada objanjavaju kontro-
verze. Do danas su nastale mnoge studije koje naune kontroverze
posmatraju iz ugla teorije interesa, ali najpoznatije su one koje su
pisane na samim poecima razvoja konstruktivizma2. Ne moemo
se detaljnije baviti analizama tih tekstova, jer je pored ozbiljnog
strunog poznavanja odreenih epizoda iz istorije nauke potrebno
i dosta prostora, ali moemo da iznesemo njihove opte karakte-
ristike koje bi mogle da vae za sve ili veinu njih3. Kao kratak

1
Vulgar u svojoj kritici (Woolgar 1981a) interesni model ne vidi kao
radikalni raskid sa mertonovskom paradigmom, ve kao malu razliku gde se
samo promenio fokus socioloke analize, a to je nauno znanje, dok je oblik
analize isti, samo to umesto normi figuriraju interesi.
2
Barns je jasno iskazao aljenje to je najvie kritika upueno pro-
gramskim stavovima, a ne empirijskim studijama (Barnes 1984).
3
Najpoznatije kritike rasprave su sledee: Shapin and Schaffer
1985, 1999a, b; Pinnick 1998, 1999 su radovi koji se tiu istorijske epizode
izmeu Bojla i Hobsa; Cantor 1975a, b; Shapin 1975 su radovi o frenologiji;
a MacKenzie 1978, 1979; MacKenzie and Barnes 1979; Kim 1994a; Sullivan
1998 o biometriji, mendelizmu i statistici.

450
primer uzeemo knjigu o Bojlu i Hobsu (Shapin and Schaffer
1985)1.
Autori debatu izmeu Hobsa i Bojla predstavljaju kao
klasian primer standardne istoriografske strategije asimetrinog
objanjenja odbaenog i prihvaenog znanja. (str. 11) Oni preko
teze simetrije kritikuju rasprostranjeno miljenje da odbaeno
znanje uopte i nije znanje, ve greka. Istoriari nauke takav
stav najee postiu zauzimanjem strane prihvaenog znanja i
korienjem kauzalnog objanjenja kojim pobednika strana ka-
rakterie poziciju njihovih protivnika. S obzirom na to da su se
pobednici oslobodili greke, odbacivanje od strane istoriara je
opravdano.
Predloiemo da su reenja problema znanja uko-
renjena unutar praktinih reenja drutvenog poretka
i da razliita praktina reenja problema drutvenog
poretka sadre kontrastirajua praktina reenja
problema znanja. O tome su bile kontroverze izmeu
Hobsa i Bojla. [str. 15; kurziv u originalu]
Na ovaj nain istorija nauke postaje veoma slina istoriji
politike u tri smisla: (1) naunici stvaraju, odabiraju i odravaju
politiku unutar koje rade i stvaraju intelektualne produkte; (2) ti
intelektualni produkti, stvoreni unutar odreene politike, postaju
elementi politikih aktivnosti unutar drave; (3) postoji uslovni
odnos izmeu prirode politike koju zauzimaju naunici i prirode
ire politike (str. 332).
Knjiga ejpina i afera govori o odnosu izmeu preo-
vladavajuih kulturnih ili sociopolitikih koncepcija i shvatanja
prihvatljive nauke i bavi se istorijskom situacijom u kojoj su
intelektualci slobodno povezivali shvatanja o prirodi nauke sa
moralnim/politikim razmatranjima. Oni analiziraju debatu koja
se odigrala kada se mnogo polemisalo o naunoj legitimnosti i
drutvenoj poeljnosti eksperimentalne nauke, jer ele da pokau
kako su razliite epistemoloke pozicije Hobsa i Bojla veoma tesno
povezane sa njihovim moralnim i politikim stavovima. Hobsova
1
Knjiga Leviathan and the Air Pump jedini je rezultat saradnje
ejpina i afera i predstavlja do tada najvaniju publikaciju nakon njihovih
doktorskih disertacija.

451
socijalna i nauna shvatanja bila su ujedinjena oko ideala univer-
zalne saglasnosti preko potinjavanja neosporivom autoritetu (koji
se moe shvatiti i kao geometrija/logika ili kao suveren). S druge
strane, Bojl je postao jedan od glavnih zagovornika novog, neza-
visnog izvora znanja, tj. produkcije eksperimentalnih injenica
u laboratorijama pred svedocima. Njegova socijalna tehnologija
imala je za cilj da promovie konsenzus i mir unutar eksperimen-
talne zajednice.
Tokom Graanskog rata u Engleskoj (16421651) plem-
stvo, kojem je pripadao i Bojl, bilo je podeljeno na one koji su
eleli da se srui monarhija i one koji su podravali apsolutistiki
kraljevski autoritet. Bojl je, prema ejpinu i aferu, spadao u gru-
pu ljudi koja je elela da ima kralja na prestolu, ali kralja koji nije
apsolutista, i da povrati mo crkve. Hobs je zastupao miljenje da
je najbolja vladavina jednog vladara. Dok je Bojl pokuavao da
pomogne oslabljenoj crkvi preko eksperimenta, Hobs je kritiko-
vao eksperiment kao metod dolaenja do istine. Bojl je ljudsku
sudbinu stavio u ruke boga, a Hobs u ruke vladara.
Stvaranje vakuuma vazdunom pumpom bio je jedan
od tada najpoznatijih primera eksperimentalne nauke. Hobs je
kritikovao neku vrstu postavljanja epistemolokih granica, jer je
tvrdio da se na taj nain ne mogu istraiti pravi uzroci. Kako se
moe znati da je proizveden vakuum, a da se prvo ne istrai prava
priroda vazduha? Eksperimentaliste je video kao grupu koja eli
da obezvredi prirodnu filozofiju i da je pretvori u neku vrstu za-
nata. Hobs je smatrao da bilo koja grupa intelektualaca (svetenici,
advokati ili naunici) koja sebe iskljui iz autoriteta suverena i
ustanovljenih zajednica sa sopstvenim pravilima po pitanju toga
ta se moe smatrati znanjem, automatski predstavlja pretnju
drutvenom poretku. Odgovor na pitanje zato je Bojl pobedio je
jasan i oigledan, ali autori na njega ne odgovaraju.
ejpin i afer preko kontroverze dovode u pitanje sledee
postulate: (1) da metod nauke poseduje privilegovanu objektivnost
i konkluzivnost; (2) da posmatranje, naroito kako je izraeno u
eksperimentalnom metodu, predstavlja nezavisnu kontrolu nad
teorijom; (3) da centralnost eksperimenta u modernoj nauci donosi

452
konane potvrde ili opovrgavanja epistemikih tvrdnji; (4) da je
nauka uspela u autoizolaciji od drutva, kulture i politike.
Autori ne odbacuju sve ove postulate u potpunosti, ve
ele da ih interpretiraju socioloki. Tako nauna objektivnost i
centralnost eksperimenta postaju postignue zajednice, a ne
produkti individualne refleksije i kontemplacije. Interpretacija
posmatranja zavisi od interesa i verovanja drutvene zajednice,
te nauka predstavlja ekspresiju socijalnih, politikih i kulturnih
okolnosti. Ona je ljudska aktivnost koja reflektuje nain na koji je
drutvo organizovano. U debati izmeu Bojla i Hobsa iste ulne
epizode izazvale su razliite intelektualne reakcije. Eksperimenti
nisu u stanju da lie posmatraa njegovih teorijskih predispozi-
cija, jer je epizode ulnog iskustva mogue tumaiti na mnoge
naine. ejpin i afer ele da pokau da su Hobs i Bojl zagovarali
razliite epistemike stavove zbog razliitih drutvenih pozicija.
Sada postaje jasno zbog ega je za njih i Hobs bio u pravu on je
tvrdio da stvarnost ne moe da determinie ljudsko verovanje i da
eksperiment i stvarnost ne stvaraju znanje.
Iz kratkog prikaza sutine ejpinove i aferove knjige
moemo da uoptimo teorije interesa i njihovu primenu sledeeg
algoritma (Woolgar 1981a): (1) identifikuju primer/sluaj naune
akcije; (2) uzimaju akciju kao indikator neke elje koja je u osnovi
akterovog delanja; (3) ponavljaju korake (1) i (2) kako bi generi-
sali skup elja; (4) ovaj skup elja izjednaavaju sa akterovim
interesima; (5) i tvrde da je objanjenje akcije konzistentno sa
njima. Nauna akcija se odnosi na irok dijapazon aktivnosti
koje korespondiraju raznim vrstama izvora itava kontroverza,
odreeni problem, eksperiment itd. Bilo ta od navedenog uzima
se zatim kao indikator neke eksterne elje. Nezavisnost interesa
postie se na slian nain kako se odvija konstrukcija injenica.
Konstrukcija injenica sastoji se iz tri glavna
stadijuma. Prvo se naunici bave izjavama razliitih
stepena spekulacije. Drugo . . . kako se stabilni oblik
odreene izjave postepeno uspostavlja, javlja se tran-
sformacija kojom izjava nije vie samo izjava, ve je
izjava o neemu. Skup rei biva prihvaen u diskursu
koji stvara referenta u stvarnom svetu. Objekt stvarnog

453
 sveta je tako kreiran preko izjave: kroz proces cepanja
izjava postaje i odvojena od i nezavisna od objekta
o kojem navodno jeste. Trei stadijum ukljuuje in-
verziju ovog odnosa: objekt se transformie u entitet
koji je sve vreme postojao, i to je jo vanije, prethod-
na egzistencija objekta sada se vidi kao da je dovela
do nastanka izjave o objektu. Izjava, daleko od toga
da se smatra kao osnova za konstrukciju objekta, sada
se vidi kao izvetaj koji pokuava da reflektuje neki
stvarni karakter objekta. [str. 383384; kurziv u
originalu]
Teoretiare koji su zagovornici teorije aktera i mree obra-
diemo kasnije, ali Kalon i Lo na jasan nain demonstriraju zato
se ove dve veoma popularne konstruktivistike kole razlikuju
po pitanju interesa. Njihova pozicija je drugaija i od Vulgarove
i od Barnsove, a slina je novijim Laturovim radovima. Poput
Vulgara, Kalon i Lo pokazuju da su interesi u naunom radu uvek
prisutni, ali za razliku od njega oni se ne bave oblikom interesnog
objanjenja. Njihovo glavno interesovanje jeste da otkriju na koji
nain naunici jedni druge upisuju, odnosno regrutuju, i zato
neki uspevaju u tome, a drugi ne. U tom pogledu su sliniji Barnsu
(Callon and Law 1982). Njih posebno zanima manipulacija i tran-
sformacija interesa, poto mi sve socijalne interese vidimo kao
privremeno stabilizovane ishode prethodnih procesa upisivanja.
(str. 622)
Edinburani kategoriju socijalnih interesa koriste kako
bi organizovali i strukturirali empirijski materijal. Za njih im-
putacija interesa ima smisla. Kalon i Lo preko teorije upisivanja
govore o nainima na koje se poredak predlae i ponekad postie.
Samo jedan nain je preko kategorije interesa. Oni smatraju da
naunici preko interesa pokuavaju da nametnu poredak socijal-
nom svetu.
Oni pokuavaju da izgrade verziju drutvene
strukture. Prema ovom shvatanju, interesi (i druge
kategorije poput udnja, motiva i elja) se ne vide kao
pozadinski faktori koji se inputiraju od strane analiti-
ara. Oni su pre pokuaji da se definiu (i to je va-
nije, da se primene) institucije, grupe ili organizacije

454
 koje odreeno vreme postoje u socijalnom svetu. Za
nas je, dakle, fokus prouavanja konstrukcija, konso-
lidacija, erozija i destrukcija drutvenih svetova i nji-
hovih komponenti. U sadanjem kontekstu nas zanima
sudbina interesa i grupa sa socijalnim interesima kao
jedan vaan deo (sluajno) prinudnih entiteta koji utiu
na strukturu akcije. [str. 622]
Problem sa svim teorijama interesa jeste u tome to kada
se prizna da je povezanost izmeu znanja i interesa interpreta-
tivna, neizbena povezanost izmeu interesa i verovanja nestaje.
Da bi znanje bilo povezano sa interesima potrebno je da izmeu
njih postoji neka vrsta usklaenosti. Akteri treba da se sloe da
teorija X jeste u interesima grupe Y. Pretpostavlja se da akteri
mogu racionalno da shvate implikacije svojih verovanja, tj. da
postoji neki pravi odgovor na pitanje ijim interesima slue koja
verovanja.
Objanjenje preko interesa je intuitivno i konstruktivisti
su ga smatrali samo praktinom tekoom, a ne ozbiljnim pro-
blemom. Ali nakon tri decenije i dalje nema ujedinjene teorije
interesa koja bi bila primenljiva na nauno znanje. Iz toga sledi da
razne nejasnoe ipak nisu samo tehnike i praktine prirode, ve
da problem lei dublje. Verovatno najvei problem ovih teoretiara
jeste da pokau uticaj interesa na reenje kontroverzi. Do sada
ne postoji konstruktivistika studija sluaja koja bi definitivno
dokazala da su interesi u najveoj meri reili kontroverzu. Ove
teorije ostaju kao veoma znaajne za sociologiju nauke, naroito
konstruktivistike provenijencije, jer predstavljaju prvi pokuaj
razvijanja teorijskog vokabulara koji se tie praktinih studija
sluaja kojima se sociologija naunog znanja bavi. Problemi koji
su ostali nereivi za ovu orijentaciju lee u identifikaciji i koncep-
tualizaciji interesa.
Na kraju emo samo ukratko prikazati promenu teita
analize u novijim radovima Stivena ejpina, kako bi njegovo
stanovite bilo predstavljeno potpunije. Na ejpina su u intelek-
tualnom smislu najvie uticale debate o internalizmu i eksterna-
lizmu, Kunova Struktura i jaki program. On je iz injenice da
nauna zajednica ima sopstvenu drutvenu strukturu, a ujedno je

455
i deo kulture, smatrao da je drutvo interni faktor. Na ovaj nain
direktno se otvaraju vrata istoricizmu, koji u njegovom smislu
predstavlja istoriografski alat preko kojeg se zahteva da istoriari
prolost posmatraju na nain na koji su ga posmatrali istorijski
agensi koji se prouavaju. Istoricizam je, dakle, program posveen
analizi istorijskih akcija sa stanovita istorijskih aktera (vidi npr.
Shapin 1999).
Fukoov rad Of other spaces (Foucault 1986), u kojem
se pravi razlika izmeu utopije i heterotopije, predstavlja jednu
od inspiracija Stivena ejpina za analizu geografije znanja. ej-
pin eli da pokae da je veoma problematino pitanje lociranja
nauke (Shapin 1998). Tradicionalna epistemologija istinu shvata
kao pogled ni od kuda, kao neto to nije geografski locirano.
On insistira na tome da se znanje mora posmatrati preko njegove
lokalnosti i prostornosti i da je nuno uzeti u obzir pluralnost
pristupa nauci (Shapin 2001a).
Ovde se mogu uoiti promene stanovita u odnosu na ono
koje se zastupa u Levijatanu i vazdunoj pumpi. ejpin je napustio
ideju o znaaju drutvenih tenzija za naunu promenu i ideju da
je nauka neka vrsta politikog alata. Poeo je da naglaava znaaj
kredibiliteta i poverenja. Istoriar nauke treba da istrai lokalnu
kulturu kako bi objasnio zbog ega se neke teorije prihvataju
kao znanje, a ta vrsta kredibiliteta poiva na poverenju, odnosno
sposobnosti aktera da stvore osnovu za zajedniku kooperaciju i
interakciju. Ova promena u ejpinovom razmiljanju kao glavnu
posledicu ima promenu teita analize. Fokus se sa suprotstav-
ljenih drutvenih grupa pomera na kulturne faktore koji omogu-
avaju istorijskim agensima da stvore odnos poverenja. Moglo
bi se rei da je neka vrsta antagonistikog modela zamenjena
kooperativnim modelom.
Najznaajnija promena je u tome to se daleko manje
naglaavaju politiki ciljevi aktera. Umesto politike energije
koja dominira u Levijatanu i vazdunoj pumpi, dominantnu ulogu
dobija motivacija da naunici sebe predstave kao kredibilne i do-
stojne poverenja. Nauka sada postaje kulturno i moralno kolektiv-
no postignue zasnovano na poverenju, a ne politiko, kulturno i
moralno kolektivno postignue zasnovano na drutvenom sukobu.
ejpin eli da objasni kako se znanje stvara i opravdava u drutvu,

456
a ne kako znanje ima za cilj da oblikuje drutvo (Shapin 2001b).
Nauni kredibilitet se tie pitanja kako/zato naune tvrdnje (ne)
uspevaju i zato se u njih (ne) veruje. Ovo ne znai da zagovornici
jakog programa sva verovanja tretiraju kao jednako tana/lana,
ve se radi o tome da je bez obzira na istinitost ili pogrenost
pitanje kredibiliteta jednako problematino za sve vrste tvrdnji.
Razumeti osnove naunog kredibiliteta znai
razumeti dosta toga o modernom drutvu. Nauni
kredibilitet je toliko pomean sa institucionalnim
ivotom modernog drutva njegovim kolama, uni-
verzitetima, vladom, medicinom, vojskom i medijima
da se ne moe lako zamisliti kredibilna nauka bez in-
stitucija koje je odravaju i transmituju, niti kredibilne
institucije bez znanja koje im daje veliki deo njihovog
legitimiteta. [str. 1593015931]
ejpin je uveo i postulat svetovnosti, to znai da istoriar
ili sociolog proces stvaranja istine treba da posmatraju kao bilo
koji svetovni objekt socioistorijskog istraivanja. Ovo je isto ver-
zija relativizma, ali onog koji ne implicira nita o epistemolokim
evaluacijama ili ontolokim rasuivanjima (Shapin 1999: 3), ve
samo negira validnost epistemolokog apsolutizma (str. 12).

7. Antropologija nauke i teorije aktera i mree

Stvaranje novih vrsta objekata u laborato-
riji demonstrira vaan subjektivni aspekt nau-
ke, naime sposobnost ljudi da menjaju prirodu,
ak i da stvore nove vrste objekata. Meutim, to
nije subjektivizam koji mora da je u konfliktu
sa realizmom. Postoji razlika izmeu mate-
rijalne konstrukcije objekata i konceptualne
konstrukcije ideja o njima. Jednom oformljeni,
novi objekti laboratorije postoje nezavisno od
teorije. S druge strane, oni nisu postojali pre
nego to ih je nauka stvorila. Stoga je udno
opisati ih kao nauna otkria. [Roll-Hansen
1998: 167168]
Pored jakog programa i Edinburke kole, najpoznatija je
verzija konstruktivizma iji su glavni predstavnici Latur i Knor-

457
-Cetina. Njihove teorije se razlikuju, ali mogue ih je objediniti
pod nazivom antropoloka izuavanja nauke. Latur je u ovoj fazi
svog rada saraivao sa Stivom Vulgarom, a kasnije je uz Miela
Kalona i Dona Loa postao glavni zagovornik teorije aktera i
mree. Za antropologiju nauke karakteristian je laboratorijski
mikrosocioloki pristup izuavanju konstrukcije naunih injeni-
ca, tako da emo najvie panje posvetiti klasinim empirijskim
studijama Latura i Vulgara i Knor-Cetine (Latour and Woolgar
1979/1986; Knorr-Cetina 1981a). Kasnije su ovakvi poduhvati po-
stali izuzetno popularni meu konstruktivistima (vidi npr. Lynch
1982; Woolgar 1982; Brown 1988; Martin 1998).
Preko izuavanja preteno eksperimentalne nauke kon-
struktivisti su doli do zakljuka da su objekti prirodne nauke
vetaki, a ne prirodni, i na taj nain su umanjili ulogu prirodi
i dali veliki znaaj ljudskoj konstrukciji prirode. Antropoloki
pristup trebalo bi da sugerie da konstruktivisti dobijaju podatke
direktno sa terena, za razliku od tradicionalnih sociologa i filozofa
nauke koji zbog toga bivaju proglaeni kabinetskim istraivai-
ma. Meutim, i racionalisti su u tom smislu antropolozi nauke,
to se moe videti po brojnim empirijskim istraivanjima, ali oni
imaju drugaiju viziju o tome ta utie na ponaanje naunika.
U pitanju su pre dobri razlozi i dokazi, a ne drutvene sile ili
interesi. Kognitivni resursi sociologa su u ovom sluaju razliiti
i oni drugaije vide kauzalnu strukturu drutva koja utie na na-
unike. Na kraju moemo konstatovati da nije pravo pitanje da li
treba da primenjujemo antropoloki pristup, ve koje antropoloko
objanjenje je ispravno. Da li ono koje se poziva na interese ili
na razloge?
Latur i Vulgar su se upoznali 1975. godine na skupu so-
ciologije nauke na Berkliju. Vulgar je bio upoznat sa trendovima
sociologije nauke, dok Latur nije znao gotovo nita o tom polju1.
1
Stiv Vulgar je pre saradnje sa Laturom pisao o kvantitativnim
istraivanjima nauke (Gilbert and Woolgar 1974) kritikujui Prajsove teorije
i o problemskim oblastima i istraivakim mreama u nauci (Mulkay et al.
1975; vidi i Woolgar 1976). Uobiajeno shvatanje jeste da je nauni rast ek-
sponencijalan i da je kao takav proizvod kontinuirane ekspanzije istraivakih
oblasti koje su postojale na poetku kumulativnog razvoja, gde je ekspanzija
najvea tokom perioda intelektualnih kriza i revolucija kada se regeneriu

458
Kako i sam Latur kae u postkriptu drugog izdanja, njegovo zna-
nje o nauci bilo je nepostojee, veoma slabo je znao engleski
i apsolutno nije bio svestan postojanja socijalnih studija nauke.
Njihova jedina zajednika knjiga nije pokuaj da se razvije alter-
nativna epistemologija, niti je napad na filozofiju. Moda najbolji
nain da izrazimo svoju poziciju je preko predloga o desetogodi-
njem moratorijumu na kognitivna objanjenja nauke. (Latour and
Woolgar 1979/1986: 280)
Knjiga Laboratory Life predstavlja prvu iscrpnu studiju
dnevnih aktivnosti naunika u njihovom prirodnom okruenju,
tj. laboratoriji. Zasnovana je na Laturovom boravku u Gijemano-
voj laboratoriji, gde je Latur doao oktobra 1975. godine i proveo
dve godine na Salk institutu. [M]oglo bi se rei da nas zanima
socijalna konstrukcija naunog znanja u onoj meri u kojoj ovo
skree panju na proces preko kojeg naunici nalaze smisao svojih
posmatranja. (str. 32; kurziv u originalu) Autori se fokusiraju na
dva glavna pitanja. Kako se injenice konstruiu u laboratoriji i
kako sociolozi mogu da objasne taj proces? Koje su razlike, ako
postoje, izmeu konstrukcije injenica i konstrukcije objanjenja?
Naunici se posmatraju kao pripadnici plemena, samo to umesto
primitivnih mitologija imaju sopstvenu, prema kojoj na njih ne
utiu kultura i razna verovanja, ve su zainteresovani samo za
tvrde injenice.
Iz injenice da je nemogue da posmatra (antropolog/so-
ciolog) ue bez ikakvih pozadinskih pretpostavki u laboratoriju

opadajue istraivake mogunosti. Malkej, Gilbert i Vulgar ele da pokau

kako je veliki deo naunog napretka sasvim drugaije prirode, odnosno da
je posledica stvaranja potpuno novih oblasti istraivanja i formiranja novih
istraivakih mrea. Zato je razumevanje nastanka novih istraivakih mrea
od sutinskog znaaja za socioloko prouavanje naunog razvoja. Na nivou
tih mrea postoji regularna razmena informacija izmeu istraivaa koji su
kompetentni da ocene rezultate drugih. Nauni konsenzus se uspostavlja prvo
na ovom nivou. Istraivake mree su koncentracije interesnih veza bez jasnih
granica. To su amorfne socijalne grupe, konstantno u stanju kretanja zbog
preklapajueg osoblja i migracija. Istraivaka zajednica se sastoji od raznih
mrea u razliitim stupnjevima formiranja, rasta ili opadanja. Iz saradnje sa
Malkejem uoljivo je i zanimanje za analizu diskursa (Woolgar 1986). U svojim
kasnijim radovima Vulgar se bavio problemima refleksivnosti (vidi npr. Baber
1992), ali i tehnologije, moi, dominacije, poput Latura, Loa, Kalona i drugih
(vidi npr. Law 1991).

459
Latur i Vulgar izvlae zakljuak da kulturni afiniteti posmatraa
utiu na njegov dalji rad. Posmatra i naunik dele slino/isto
kulturno znanje, s tim to posmatra nije upoznat sa odreenim
naunim poljem u kojem naunik radi.
On je u dovoljnoj meri insajder da razume optu
svrhu zidova, stolica, kaputa itd., ali ne u dovoljnoj
meri da zna ta termini poput TRF, hemoglobina i
ublaivaa znae. Ali ak i bez poznavanja ovih ter-
mina on ipak ne moe da ne primeti upadljivu razliku
izmeu dve oblasti laboratorije. Jedna oblast laborato-
rije . . . sadri razne objekte aparature, dok druga . . .
sadri samo knjige, renike i radove. [str. 45]
U praksi nije mogue ostvarenje ideala potpunog novajlije,
jer su samo odreena pitanja smislena i relevantna u laboratoriji,
to posmatra zna od ranije. On je negde izmeu dve ekstremne
uloge totalnog novajlije i uesnika u eksperimentu. Problem
antropologa nauke je u odabiru principa organizacije koji bi mu
omoguio da stvori objanjenje koje se razlikuje od objanjenja
naunika, ali i da bude istovremeno smisleno samim naunicima
i itaocima. Njegov princip organizacije treba da unese red u haos
i konfuziju.
Najvie panje posvetiemo mikrosociolokim procesima
konstrukcije naunih injenica, a samo ukratko emo se osvrnuti
na specifinosti istraivanja koje je posmatrano1. Rad koji je Latur
posmatrao nagraen je Nobelovom nagradom iz medicine 1977.
godine, kada su nagradu za nezavisna otkria podelili pomenuti
Gijeman i njegov suparnik ali. Empirijsko jezgro ove knjige
je studija sluaja o hemijskoj identifikaciji hormona koji osloba-
a tirotropin (TRH), koji se takoe zove i faktor koji oslobaa
tirotropin (TRF). On je kljuna supstanca u regulaciji aktivnosti
tiroidne lezde koja rukovodi rastom i sazrevanjem ljudi i viih
ivotinja.

1
Potrebno je skrenuti panju na to da termin socijalno Latur i Vul-
gar upotrebljavaju za fenomene, a ne na uticaj ideologije (vidi npr. Forman 1971)
ili makrosocioloke aspekte (vidi npr. Shapin and Schaffer 1985). U kasnijoj
Laturovoj fazi pojam socijalno dobija drugaije znaenje i tim prelazom on
postaje zagovornik teorije aktera i mree.

460
 Gijeman i ali su se ovim problemom najintenzivnije ba-
vili izmeu 1962. i 1969. godine. ali je bio Gijemanov saradnik
od 1957. do 1963. godine, kada ga je napustio i poeo da radi u
drugoj laboratoriji, tako da su njih dvojica u ovoj trci oko otkria
bili rivali. Do 1962. godine sakupljeno je mnogo dokaza da hor-
mon postoji i bilo je jasno da e njegova izolacija i identifikacija
dovesti do Nobelove nagrade. Glavni problem predstavljala je
injenica o izuzetno malim koliinama hormona u prirodi. Zbog
toga je bilo potrebno obezbediti nekoliko stotina tona ivotinjskog
tkiva. Do 1975. godine rad na TRF(H) je ve bio deo istorije, ali
je Latur svoja naknadna zapaanja iskoristio za rekonstrukciju
otkria. Zakljuak koji su on i Vulgar izvukli iz itave epizode
jeste da je TRF(H) nastao onda kada su se naunici dogovorili
oko njegove hemijske strukture.
Gijeman je radio sa oko 500 tona svinjskih mozgova, dok
je ali koristio ogromnu koliinu ovijih mozgova. U oba sluaja
dobijena koliina TRF(H) bila je izuzetno mala. Glavni problemi
u laboratorijskom radu bili su problem identifikacije hormona, jer
ga je veoma teko izolovati u veim koliinama, i problem testi-
ranja testova provere. Razvijeni su razni biotestovi za TRF(H),
ali zbog male koliine hormona nemogue je bilo utvrditi koji je
istinit. Situacija nije toliko beznadena kako se moda na prvi
pogled ini (i kako Latur i Vulgar ele da je predstave), jer je
injenica da postoji supstanca u hipotalamusu koja lui hormon
tirotropin iz hipofize i njegova hemijska struktura je poznata.
Autori svoju tezu zasnivaju na pretpostavci da postojanje
injenice poiva na prihvatanju odreenog biotesta. To znai da
za njih bez biotesta ova supstanca i ne postoji. Nedostatak stan-
dardizovanog testa, prema njihovom miljenju, ukazuje na va-
nost socijalnog pregovaranja. Dakle, TRF(H) postoji samo ako je
biotest X prihvaen; test X je prihvaen kao rezultat socijalnog
pregovaranja; TRF(H) nije otkriven, ve je socijalna konstrukcija
(J. R. Brown 1991). Nijedna od ovih premisa nije prihvatljiva. Ja-
sno je da Latur i Vulgar ne misle na situaciju u kojoj se za TRF(H)
bez biotesta ne moe tvrditi da postoji, jer ova interpretacija samo
govori da injenica (hormon) nije socijalna konstrukcija. Proble-
matina je i tvrdnja da je prihvatanje biotesta rezultat socijalnog

461
pregovaranja. Ako se sloimo sa prethodnim pasusom da naunici
barataju injenicama koje nisu oni konstruisali, onda je logino i
prihvatiti mogunost da oni makar nekad rade sa injenicama koje
nisu konstruisane. Pre nego to preemo na detaljniju kritiku rada
prikazaemo neke zanimljive ideje koje su Latur i Vulgar izneli,
a koje su od velikog znaaja za sociologiju nauke.
Prva pretpostavka od koje autori kreu u svom antropo-
lokom posmatranju plemena naunika jeste da citiranost radova
zavisi od njihovih intrinzinih karakteristika, tj. od sadraja. Me-
utim, on [istraiva] uopte nije bio u stanju da razume znae-
nje tih radova, a kamoli da razume kako je to znaenje moglo da
odri itavu kulturu . . . [O]n je sada otkrio da su krajnji produkti
kompleksnih serija operacija sadrali potpune gluposti. (Latour
and Woolgar 1979/1986: 75) Nakon ovoga Latur je pokuao da se
obrati svojim eksperimentalnim objektima (naunicima) koji su
mu rekli da radovi sami po sebi nisu toliko interesantni i bitni, ve
da su oni samo sredstva za komuniciranje vanih pronalazaka.
Iz ovoga Latur i Vulgar izvlae zakljuak da mora postoja-
ti jaka povezanost izmeu procesa literarne inskripcije, tj. zapisa,
i pravog znaenja radova. Ako je laboratorija sistem literarnih
inskripcija, onda su literarne inskripcije tabele, grafikoni, odtam-
pani kompjuterski podaci, dijagrami i konani rezultat napisan
izvetaj gde se inskripcije koriste za potkrepljenje nekih tvrdnji ili
zakljuaka. Te inskripcije se generiu mehanizmima inskripcije ili
aparaturom iz laboratorije ija je funkcija da transformie delove
materije u pisane dokumente. Mehanizam inskripcije je bilo koji
deo aparature ili konfiguracija tih predmeta koja moe da trans-
formie materijalnu supstancu u figuru ili dijagram.
Produkcija radova u velikoj meri zavisi od literarne in-
skripcije. Njena funkcija je da uspeno ubedi itaoce, a itaoce
je mogue potpuno ubediti samo ako im se ini da su svi izvori
ubeivanja nestali. injenice ne igraju veliku ulogu, jer one na-
staju preko ovih operacija. Postoji
sutinska kongruencija izmeu injenice i uspene
operacije raznih procesa literarne inskripcije. Tekst
ili izjava se moe itati kao da sadri ili da je o
injenici kada su itaoci u dovoljnoj meri ubeeni

462
 da o njoj nema debate i kada su procesi literarne
inskripcije zaboravljeni. Obrnuto, jedan nain da se
oslabi injeninost izjave jeste da se skrene panja
na (puke) procese literarne inskripcije koje omogua-
vaju injenicu. [str. 76]
Najekstremniji primer ubeenosti u injenicu jeste onaj
kada se ne vre eksplicitna pozivanja na nju. To su delovi znanja
koji se uzimaju zdravo za gotovo i koji se koriste pri dokazivanju
drugih injenica. Zato Latur i Vulgar izlau shemu koja odgovara
razliitim tipovima izjava i prave tipologiju pet tipova izjava (str.
7681). Izjave koje korespondiraju sa injenicama koje se uzimaju
zdravo za gotovo su izjave tipa 5. One se retko javljaju u diskusi-
jama u laboratoriji. Izuzetak su situacije kada se novajlije uvode
u neko polje. to je vee neznanje novajlije to njegovi instruktori
zadiru dublje u implicitno znanje, ali postoji odreena granica
preko koje ni novajlija nee ii sa svojim pitanjima, makar zbog
pristojnosti.
Nauni udbenici sadre mnogo reenica koje imaju sle-
dei oblik: A je u odreenom odnosu prema B. To su izjave tipa
4. Iako odnos iskazan u izjavi ovog tipa ne deluje kontroverzno,
on se za razliku od izjave tipa 5 razlikuje po eksplikaciji. Ovaj tip
izjava najee se smatra prototipom naunih tvrdnji. Latur je u
laboratoriji i na ovu kategoriju izjava retko kada nailazio.
Izjave tipa 3 razlikuju se od prethodnih po modalnosti-
ma. Ovo su izjave: A ima odreeni odnos sa B, koje sadre
modalnosti. Brisanjem modalnosti dobijamo izjave tipa 4. Nije
isto struktura DNK je. . . i smatra se da je struktura DNK. . .
Ovo su pre tvrdnje nego prihvaene injenice. Izjave tipa 2 sadre
modalnosti koje privlae panju na optost dostupnih dokaza ili
na njihov nedostatak. To su reenice poput opte je poznato
ili ono to je razumno pretpostaviti da je istinito. Modalnosti
u izjavama tipa 2 najee sugeriu na dalja istraivanja. Izjave
tipa 1 su pretpostavke ili spekulacije koje se najee nalaze na
kraju radova, u zakljuku, ili koje se razmenjuju tokom privatnih
razgovora i diskusija.
Tako Latur i Vulgar dobijaju kontinuum gde na jednoj
strani stoje izjave o entitetima poput istine, a na drugoj spekula-

463
tivne tvrdnje. Promene u tipu izjava na ovaj nain postaju promene
u injeninom statusu, ali ovo vai samo za teorijski nivo, jer
je situacija drugaija na empirijskom planu. Ne postoji nekakav
jednostavan odnos izmeu oblika izjave i nivoa injeninosti koji
se iznosi1.
Cilj laboratorijskih aktivnosti postaje generisanje to ve-
eg broja izjava tipa 4 preko modifikacije gramatikih oblika ili
modalnosti izjava naunika. Kako bi to postigli, naunici moraju
da odvoje odreenu izjavu od procesa laboratorijske inskripcije
koji se tie produkcije izjave. Drugim reima, njihov cilj je da
ubede itaoce da tvrdnje u pisanim dokumentima jesu objektivne,
tj. da ne zavise od procesa laboratorijskih inskripcija. Ovakav
nain posmatranja naunog rada u laboratoriji sve aktivnosti u njoj
tumai kao vid borbe za stvaranje i prihvatanje odreenih tipova
izjava. Indeks uspenosti je prihvatanje izjave od strane drugih
naunika kao injenice ili injenine tvrdnje. Ako je neuspena,
izjava e biti pripisana mehanizmima inskripcije. Ontoloki status
injenica se postie preko ubeivanja druge grupe naunika. Na
ovaj nain se konstruiu injenice u laboratorijskom kontekstu
(vidi Tibbetts 1986).
Kao i kod ostalih konstruktivista, sociologija kod Latura
i Vulgara ima mo da objasni konstrukciju injenica. Jedini pro-
blem je objanjenje procesa koji otklanjaju socijalne i istorijske
okolnosti od kojih ona zavisi. Pitanje injeninosti povezano je
i sa pitanjem specijalnosti u nauci, jer injeninost zavisi i od
pravila koja vae u odreenom trenutku unutar neke specijalnosti.
U specijalnostima se menjaju kriterijumi prihvatljivosti. Unutar
fiziologije, naunici koji su se bavili istraivanjem TRF(H)-a u
odreenom trenutku su podigli standard naunosti/injeninosti
svojih istraivanja. Problem Laturovog i Vulgarovog tumaenja
je u tome to pre ovih kriterijuma za njih TRF(H) nije postojao.
U vanom smislu, dakle, TRF nije postojao pre nametanja ogra-
nienja, jer su ta ogranienja prethodila prvim eksperimentima i
unapred definisala ta se moe prihvatiti. (Latour and Woolgar

1
Zanimljiv tekst koji takoe dotie ovu problematiku je (Latur
1980/2003).

464
1979/1986: 121) Meutim, konstrukcija TRF(H)-a ne porie nje-
govu injeninost, ve se samo eli naglasiti kako, gde i zato je
on stvoren. Autori prihvataju Blurov postulat nepristrasnosti u
svojim objanjenjima, ali smatraju da makar i implicitno prihva-
tanje vrednosti istine menja oblik objanjenja koje se proizvodi
(str. 149n1).
Mi ne tvrdimo da su samo injenice socijalno konstru-
isane. Mi takoe elimo da pokaemo da proces konstrukcije
ukljuuje upotrebu odreenih mehanizama preko kojih svi tra-
govi produkcije bivaju ekstremno teki za otkrivanje. (str. 176; u
originalu kurzivom) Otkrivanje tragova produkcije veoma je bitno
za Laturov i Vulgarov pokuaj objanjenja konsenzusa. Na poet-
ku laboratorijskog rada naunici nisu u stanju da ocene tanost/
pogrenost, objektivnost/subjektivnost i veliku/malu verovatnost
tvrdnji. Modalnosti se konstantno menjaju, dodaju i odbacuju, dok
se kljuna promena odigrava stabilizacijom izjava, kada injenica
postaje razdeljeni entitet.
S jedne strane, ona je skup rei koji predstavlja izjavu o
objektu, a s druge, ona korespondira sa objektom i zapoinje svoj
sopstveni ivot. To je kao da je originalna izjava projektovala
virtualnu sliku sebe koja postoji izvan izjave. (str. 176) U taki
stabilizacije naunici prestaju da se bave izjavama i sve vie stvar-
nosti se pripisuje objektu, a sve manje izjavama o objektu. To je
proces inverzije objekt postaje razlog zbog kojeg se izjava uopte
i formulisala. Objekt nije vie virtualna slika izjave, ve izjava
postaje slika stvarnosti u ogledalu. Tada nastupa i proces inverzije
prolosti, gde se zakljuuje da je injenica oduvek i postojala, da
ju je samo trebalo otkriti. Sve ovo znai da snaga korespondencije
izmeu objekata i izjava o ovim objektima izvire iz cepanja i
inverzije izjava unutar laboratorijskog konteksta.
U nauci izjave manifestuju dupli potencijal ili se obja-
njavaju preko lokalnih uzroka (subjektivnost ili artefakt) ili se
posmatraju kao stvar koja postoji tamo negde (objektivnost i
injenica). Lokalni status injenice zavisi od okolnosti koje izja-
vu stavljaju negde na kontinuum izmeu injeninog statusa ili
artefaktskog statusa. Ova distinkcija izmeu stvarnosti i lokal-
nih okolnosti postoji samo nakon to je izjava uspostavljena kao

465
injenica. (str. 180; kurziv u originalu) Stvarnost ne moe da
objasni zato je izjava postala injenica, jer se efekat stvarnosti
postie samo nakon to izjava postane injenica. Izjave se cepaju
na entitete i izjave o entitetu zato to se kontroverze smiruju. To
cepanje nikad ne prethodi reavanju kontroverze. Pojam stvarnosti
se ne koristi u objanjavanju stabilizacije izjave, jer je stvarnost
posledica stabilizacije. Mi ne elimo da kaemo da injenice ne
postoje ili da ne postoji neto poput stvarnosti. U ovom jedno-
stavnom smislu naa pozicija nije relativistika. (str. 180; kurziv
dodat) Sa stanovita ovog zanimljivog objanjenja u reavanju
kontroverze uzima se da je stvarnost uzrok reenja, ali dok ona
traje stvarnost je posledica debate. U naunim argumentima,
dakle, priroda je upotrebljiv koncept samo kao nusprodukt ago-
nistike aktivnosti. Ona nije od pomoi pri objanjenju ponaanja
naunika. (str. 237)
Laboratorija je sistem inskripcije koji omoguava kon-
strukciju naunih injenica i smanjenje entropije. Stvaranje reda
u nauci odnosi se na transformaciju skupa jednako verovatnih
izjava u skup nejednako verovatnih izjava. Nauna aktivnost nije
o prirodi, to je okrutna borba da se konstruie stvarnost. (str.
243; kurziv u originalu)
Rezultat konstrukcije injenice je da se ini da ona
nije konstruisana od strane nekoga; rezultat retori-
kog ubeivanja u agnostikom polju je da su uesnici
ubeeni da nisu ubeeni; rezultat materijalizacije je
da ljudi mogu da se zakunu da su materijalna razma-
tranja samo minorne komponente procesa miljenja;
rezultat investiranja kredibiliteta je da uesnici mogu
da tvrde da ekonomija i verovanja nikako nisu pove-
zani sa vrstoom nauke; a to se tie okolnosti, one
jednostavno nestaju iz objanjenja i ostavljene su pre
politikoj analizi nego kritici tvrdog sveta injenica!
[str. 240; kurziv u originalu]
Opti zakljuak koji bi mogao da se donese o ovoj izu-
zetno zanimljivoj sociolokoj studiji jeste da opis otkria TRF(H)
zavisi od realistikog opisa objekata koje prouava nauka. Na taj
nain konstruktivizam parazitira na realizmu i nije u stanju da

466
bude dosledan. Vanost i stimulativnost ove knjige moe se videti
i u brojnim recenzijama, kritikama i pohvalama veoma poznatih
autora (npr. Hacking 1988a, b, 1999; Roll-Hansen 1998). Razlika
je to kritiari laboratorijsku praksu tumae u realistikom, a
ne konstruktivistikom kljuu. Ronald Gir je u svom antropo-
lokom radu nastojao da odbrani realistiko objanjenje nauke,
odnosno da pokae da je mogua realistika interpretacija labo-
ratorijskih aktivnosti (vidi Giere 1988). Studije Vulgara, Latura i
Knor-Cetine najjednostavnije mogu da se shvate kao da ukazuju
na injenicu da objavljeni radovi ne sadre pozivanja na komplek-
sne kontingencije i pregovaranja koja se odvijaju u laboratoriji. To
je jedan od naina na koji naunici nude sliku o sebi, po kojoj oni
otkrivaju injenice o svetu oko nas. Autori ne govore o tome da
je proces vrenja eksperimenta podloan sluajnim dogaajima i
pregovaranju, ve i sami zakljuci. Gir je pokazao da kontingen-
cija i pregovaranje mogu da budu pomirljivi sa realizmom. Sada
emo videti glavne karakteristike druge veoma poznate knjige iz
domena antropologije nauke.
Rad Knor-Cetine treba razumeti unutar konteksta njene
vizije jedinstva nauke koje ukljuuje i drutvene i prirodne na-
uke, ali je zasnovano na principima ovih prvih. Osnova za novo
jedinstvo je u principima komunikacije i ljudske emancipacije, a
ne u instrumentalnoj racionalnosti koja prema njoj i Haberma-
su rukovodi prirodnom naukom i tehnologijom (Roll-Hansen
1998). Knor-Cetina ne odbacuje razlikovanje izmeu prirodnih i
drutvenih nauka i uvaava postojee razlike u metodu, analizi i
proceduri, ali ima za cilj da prirodne nauke prikae u jednom neu-
obiajenom svetlu, makar kada je u pitanju tradicionalna filozofija
nauke. Pozivajui se na postpozitivistiku filozofiju nauke ona
zakljuuje da empirijska posmatranja ukazuju na to da su prirodne
nauke zasnovane na situacionoj logici i indeksinom miljenju koje
se obino povezuju sa socijalnim svetom (Knorr-Cetina 1981b).
Termin indeksinost koristi se za situacionu lokaciju naune
akcije i Knor-Cetina napominje da je u raspravama o nauci esto
zapostavljen problem lokalnih idiosinkrazija i situacione logike
istraivanja. Sutina njenog pokuaja jeste da pokae da je metod
prirodnih nauka slian metodu drutvenih nauka. Ni ideja da su

467
prirodne nauke sutinski sline hermeneutikim naukama nije
nova, jer se nagovetaji mogu nai u fenomenolokoj filozofiji,
ali njena novina je empirijska osnova ovih tvrdnji.
Kontekstualna lokacija otkriva da su produkti na-
unog istraivanja proizvedeni i pregovarani od strane
odreenih agensa u odreenom vremenu i prostoru;
da su ti produkti izneseni partikularnim interesima
ovih agensa i lokalnim, a ne univerzalno validnim
interpretacijama; i da nauni akteri igraju na samim
granicama situacione lokacije njihove akcije. Ukratko,
kontingentnost i kontekstualnost naune akcije demon-
striraju da su produkti nauke hibridi koji nose znak
indeksine logike koja karakterie njihovu proizvodnju
i nisu izdanak neke specijalne naune racionalnosti
koja se suprotstavlja racionalnosti socijalne interakcije.
[Knorr-Cetina 1981a: 33; kurziv u originalu]
Knor-Cetina nauku vidi kao aktivnost koja je ispunjena
donoenjem odluka u odreenom kontekstu. Problem injeninosti
locira se u korespondenciju izmeu produkata nauke i spoljanjeg
sveta, a reenje se nalazi u deskriptivnoj adekvatnosti naune pro-
cedure. Objektivacija stvarnosti je mogua preko procesa naunog
istraivanja i tako problem injeninosti postaje i problem konsti-
tucije sveta preko logike naune procedure koliko i objanjenja i
validacije. injeninost postaje problem laboratorijske fabrikacije,
a nauna laboratorija se shvata kao prilika za instrumentalnu pro-
izvodnju znanja. Produkti nauke su tako kontekstualno specifine
konstrukcije.
Tokom istraivanja konstantno se odvijaju procesi inter-
pretiranja. Kriterijumi (i)relevantnosti za neko istraivanje nisu
u potpunosti definisani ili standardizovani u naunoj zajednici,
kako se esto misli. Zato ona zagovara tezu da su u nauci kon-
stantno prisutne lokalne interpretacije koje se odnose na najmanje
tri oblasti selekcije: (1) pitanja kompozicije (koja se tiu selekcije
specifinih supstanci, sastojaka ili sredstava instrumentacije); (2)
pitanja kvantifikacije (o koliini neke supstance koja se koristi,
koliko je potrebno da proces traje, kada je najbolje vriti merenje
itd.); (3) pitanja kontrole (odnose se na metodoloke opcije poput

468
jednostavnosti ili kompleksnosti kompozicije, direktnog ili indi-
rektnog uporeivanja itd.) (Knorr-Cetina 1981a). Na osnovu ovog
uoava se da su tokom naunog istraivanja izbori sveprisutni, to
ukazuje na znaaj linih interpretacija i u prirodnim naukama.
Najpoznatija knjiga Knor-Cetine bavi se prirodom nauke i
naune promene i zasnovana je na jednogodinjem istraivanju na
Berkliju (od oktobra 1976. do oktobra 1977. godine). Njen glavni
zadatak (Knorr 1979; Knorr-Cetina 1981a) je obraun sa objek-
tivizmom shvatanjem po kojem je svet sainjen od injenica,
gde bi cilj znanja bio u vernoj ili bukvalnoj predstavi sveta preko
empirijskih zakona i teorijskih propozicija. Antirealisti, s druge
strane, problem injeninosti vide kao interni problem znanja, a
ne kao eksterni faktor nauci1. Knor-Cetina pravi jednu zanimljivu
analogiju izmeu bioloke evolucije i evolucije znanja koja nije
uobiajena u konstruktivistikoj sociologiji. Poput samog pro-
gresa evolucije, progres nauke se moe povezati sa mehanizmima
koji ne pretpostavljaju da znanje oponaa prirodu. (Knorr-Cetina
1981a: 2) Ova analogija se ne obrauje detaljnije2.
Poput Latura i Vulgara, autorka problem injeninosti po-
stavlja u kontekst laboratorije i naglaava njegovu instrumentalnu
dimenziju.
[P]raktini uspeh nauke zavisi vie od naunikove
sposobnosti da analizira situaciju kao celinu, da misli
na nekoliko razliitih nivoa odjednom, da prepozna
tragove i da sklopi disparatne delove informacija, nego
od samih zakona. Kao i sa bilo kojom igrom, pobeda
zavisi manje od pravila nego od onoga ta je uinjeno
unutar prostora koji su ta pravila stvorila. [str. 3]
Nauno istraivanje nije deskriptivno, ve konstruktivno,
jer u laboratoriji nema prirode i stvarnosti, ve je stvarnost
laboratorije prekonstruisana (tj. konstruisana unapred) ili ak

1
Prilino je nejasan zakljuak iz predgovora (Harre 1981) koji knjigu
opisuje kao realistiku raspravu.
2
U kasnijem radu Knor-Cetina se bavi odnosom evolucione episte-
mologije i sociologije nauke (Knorr-Cetina 1987). Ovaj odnos je prilino
zanimljiv, ali njegovo razmatranje zahtevalo bi velike digresije da bismo na
zadovoljavajui nain mogli da ga prikaemo.

469
u potpunosti vetaka. Laboratorija je [l]okalna akumulacija in-
strumenata i sprava unutar radnog prostora koji je sastavljen od
stolica i stolova. (str. 3) Tu se nalaze i manja pomagala, fijoke,
hemikalije, friideri, uzorci itd. Zato nema prirode u laboratoriji,
ukoliko se ona ne definie od poetka kao da je produkt naunog
rada. (str. 4) Zbog povezanosti sa instrumentima teorije postaju
ateorijske u laboratoriji i uobiajene su njihove parcijalne inter-
pretacije. ista teorija, onda, moe da se nazove iluzijom koju su
nauke zadrale od filozofije. (str. 4)
Produkti nauke su kontekstualno specifine konstrukcije,
tako da je proces konstrukcije veoma bitan za produkte koje do-
bijamo. Iz ovog sledi i zakljuak da su naune injenice interno
strukturirane kroz proces produkcije, bez obzira na spoljanju
strukturu koja u veoj ili manjoj meri odgovara stvarnosti.
Strukturiranje naunih proizvoda se odvija preko nekoliko ni-
voa selekcije, to naglaava nemogunost replikacije u razliitim
uslovima. Selekcije se vre na osnovu prethodnih selekcija, koje
su zasnovane na translacijama ka buduim selekcijama. Labora-
torija je tako lokalna akumulacija materijalizacija od prethodnih
selekcija. (str. 6)
Knor-Cetina istie da se rad u laboratoriji odvija sa pogle-
dom ka potencijalnim kritikama ili prihvatanjem, iako situacija
nije toliko jednostavna, to smo videli iz analize mode u nauci.
Nisu prihvatljivi zakljuci da potvrivanje znanja zavisi od toga
ko iznosi rezultat, gde je rad vren i kako je postignut. Ovo je
isuvie pojednostavljena slika prihvatanja/odbijanja naunog ot-
kria, to smo takoe videli na primeru Matejevog efekta. Svi
navedeni faktori jesu vani, ali nisu jedino relevantni. Nauka ne
napreduje zbog identifikacije rezultata sa okolnostima nastajanja
njenih tvrdnji. Autorka smatra da se otkrie i proces potvriva-
nja znanja ne mogu razdvojiti ako se paljivo posmatra nauna
praksa. Validacija je proces formiranja konsenzusa za koji se naj-
ee govori da je racionalan ili socijalan. Knor-Cetina ga shvata
kao proces formiranja miljenja koji je lociran izvan naunog
istraivanja. Kao adaptacija, prihvatanje moe da se vidi kao
rezultat kontekstualnih pritisaka koji utiu na selekcije naunika
u environmentalnim niama koje obezbeuju laboratorije. (str. 9)

470
Selekcije u laboratoriji nisu posledice individualnih odluka, ve
interakcije i pregovaranja.
Ona pravi razliku izmeu senzitivne (osetljive) i frigidne
metodologije. Senzitivna metodologija je ona koja zahteva uklju-
enost, kontakt i zainteresovanost i metodoloku intersubjek-
tivnost. Frigidna je ona koja se zalae za odsutnost, udaljenost,
nezainteresovanost i neutralnost (str. 17). Knor-Cetina zagovara
metodoloki relativizam i metodoloki interakcionizam (koji se
zanima i za praksu, a ne samo spoznaju subjekata).
Kao to se moe videti na osnovu kratke analize knjige, u
njoj su prikazani svi vani stadijumi laboratorijskih istraivanja,
od definisanja problema do konstruisanja eksperimenta i prezen-
tovanja rezultata naunoj zajednici. Knor-Cetina eli da pokae
kako je nauka u svim ovim stadijumima konstruktivistika i kon-
tekstualno zavisna. U est poglavlja ona razmatra naunike kao
osobe koje rezonuju praktino, indeksino, analoki, u zavisnosti
od socijalne situacije, literarno i simboliki. Zakljuak je da su
produkti nauke vie konstrukcije nego deskripcije, i to konstruk-
cije koje su situaciono determinisane ili uslovljene (indeksine),
dok je njihova validacija kompleksna, ali prvenstveno posledica
socijalne selekcije (a ne isto epistemoloke). Ipak, ona nae teorije
vidi kao adekvatne svetu oko nas, ali adekvatnost se ne shvata kao
oponaanje prirode, ve kao nalaenje odgovora na pitanja koja mi
postavljamo. Racionalnost nauke ona ne vidi u laboratoriji, ve u
prezentaciji rezultata koji ne sadre bukvalni opis istraivanja, ve
predstavljaju rekonstruisani tekst. Laboratorijska nauka sa analo-
kim miljenjem, nalaenjem smisla u posmatranju i pokuajima da
eksperimenti uspeju, vie je hermeneutika nego instrumentalno
racionalna.
Bavei se drutvenim kontekstom u kojem naunici ele
da zadovolje svoje interese, Knor-Cetina taj kontekst naziva va-
rijabilnim transnaunim poljem. Time eli da izbegne socioloki
pojam zajednice naunika koje se definiu preko njihovih disci-
plinarnih povezanosti. Ovo polje se definie preko resursa. Ako
su naunici oportunisti onda je dostupnost resursa i pitanje onog
ko ih ima vanije od profesionalne posveenosti iroj zajednici.
Na ovaj nain i laboratorijski administratori i finansijeri postaju

471
integralni deo naunog polja. Diskurs u koji se uklapaju selekcije
u laboratoriji ukazuje na varijabilna transnauna polja, odnosno,
ukazuje nam na mree simbolikih odnosa koji u principu idu
izvan granica naune zajednice ili naunog polja, koliko god ona
bila iroko definisana. (str. 82) Na najoptijem nivou transnauno
polje je mesto percipirane borbe za nametanje, irenje i monopo-
lizaciju onoga to je najbolje nazvati resursnim odnosima. (str.
83; kurziv u originalu)
Knor-Cetina prezentuje odlian empirijski materijal koji
pokriva deo o pisanju radova u nauci, to predstavlja jedno od
najbitnijih pitanja u prouavanju proizvodnje znanja. Rekli smo
da su u laboratoriji prisutne kontekstualne sluajnosti selekcija i
oportunizam istraivanja, tako da nauni rad na neki nain pred-
stavlja laboratorijsku konstrukciju, ali onu koja sadri i materijal
koji se donekle suprotstavlja radu u laboratoriji.
Nauni rad vie sakriva nego to govori na svojoj
pitomoj i civilizovanoj povrini. Prvo, u njemu se
namerno izostavlja vei deo onog to se dogodilo u
laboratoriji, iako toboe predstavlja izvetaj tog
istraivanja. Drugo, pisani produkti istraivanja kori-
ste dobar deo literarne strategije koju itaoci u velikoj
meri ne primeuju. [str. 94]
Tokom pisanja rada dolazi do raznih modifikacija. Tri
glavne strategije modifikacije su brisanje odreenih izjava iz
originalne verzije, menjanje modalnosti odreenih tvrdnji i me-
anje originalnih izjava (str. 102). Na ove naine rad moe da
dobije sasvim drugaiju strukturu u finalnoj verziji od one prve,
to veoma jasno pokazuju podaci na kraju knjige.
Relativistike sociologije nauke grubo mogu da se podele
na onu koja izuava procese pregovaranja na makro nivou i onu
koja izuava formiranje konsenzusa putem publikacije. Ove prve
smo obradili kao teorije interesa, a druge su antropoloke studije.
Jedna od najpoznatijih kritika studije Knor-Cetine je Frojdentalova
kritika (Freudenthal 1984) preko koje on pokuava da pokae kako
interna logika konstruktivizma neumoljivo vodi do ekstremnog,
oigledno apsurdnog oblika pozitivizma i solipsizma. (str. 286)

472
 S obzirom na fenomenoloku inspiraciju, Knor-Cetina
sve socijalne agense vidi kao interpretatore situacija u kojima
se nalaze, iz ega izvlai relativistike implikacije. Naunikove
interpretacije se odnose na laboratoriju, tako da dva naunika
navodno ne rade u istoj situaciji zbog interpretativnih razlika. To
za sobom povlai i sledeu tezu. Na poetku istraivanja naunik
se nalazi u otvorenoj situaciji, a do krajnjeg naunog produkta
stie preko serije selekcija, odnosno izbora sa kojima se susree
tokom istraivanja. Logika koja se primenjuje je oportunistika,
jer svaki sledei korak zavisi od dostupnih resursa u odreenom
trenutku. Tako nauno istraivanje postaje u potpunosti ispunjeno
sluajnostima, selekcijama koje zavise od dostupnosti laboratorij-
skog materijala, drutvenog konteksta laboratorije itd. To znai
da bi i drugaiji uslovi doveli naunika do drugaijeg produkta
(vidi i Giere 1988).
Nauni rad obino ne sadri u sebi ove razne sluajnosti.
Tokom naunog procesa najee se odvijaju i procesi dekon-
tekstualizacije koji eliminiu tragove stvarnog konteksta koji je
uticao na istraivanje i njegov krajnji produkt. Zato oni izgledaju
kao kulminacija procesa miljenja koji je voen impersonalnom
i nelokalnom logikom. (Freudenthal 1984: 287) Ukoliko bi se-
lekcije zavisile samo od linih interpretacija lokalnog konteksta
problem viestrukih otkria ne bi bio toliko vaan za sociologiju
nauke, jer bi predstavljao pre izuzetak nego pravilo (upor. Merton
1961)1.
Uprkos ozbiljnim nedostacima knjiga Knor-Cetine pred-
stavlja jedan od najznaajnijih tekstova konstruktivistike soci-
ologije nauke. U svojim kasnijim radovima (npr. Knorr-Cetina
1995; Merz and Knorr-Cetina 1997) Knor-Cetina se fokusirala
na fiziku, a ne vie na biologiju. Ona tvrdi da su formiranje i
stabilizacija konsenzusa makar u nekim vremenskim trenucima
tesno povezani sa socijalnom ontologijom domena. Zato koristi
metaforu superorganizma kako bi artikulisala ontologiju ek-
1
Konstruktivisti uglavnom ne koriste re otkrie jer upuuje na
to da je nauna injenica ili teorija ve postojala pre nego to ju je naunik
otkrio. Oni insisitiraju na tome da injenice ili teorije postoje samo kao rezultat
ponaanja naunika, tj. da se ne otkrivaju, ve socijalno konstruiu.

473
sperimenata fizike visoke energije i opisala oblik promene ovih
eksperimenata kao genealoku promenu. Pod ovim pojmom ona
ne misli na neki bioloki organizam, tako da ne pokuava da oivi
organizmike analogije. Termin se vie odnosi na samo drutvo.
U ovakvim masovnim eksperimentima iz fizike postoje mnogi
diskursni prostori koji se stvaraju preklapanjem uesnika, to
(navodno) potvruje ve obraenu tezu o znaaju interpretacije i
lokalnosti u generaciji naunog znanja.
Ostaje nam jo da prikaemo Laturovo stanovite nakon
knjige Laboratory Life koje se naziva teorija aktera i mree i
da ukratko razmotrimo slinosti i razlike izmeu dva najpoznatija
novija teoretiara nauke, Latura i Blura. Teorije aktera i mree
je veoma komplikovano objediniti i klasifikovati jer ne potiu iz
nekih programskih ideja kao jaki program ili empirijski program
relativizma, iako su tipine pre svega za tzv. Parisku grupu studija
nauke i tehnologije. Jedan od prvih radova ove orijentacije je ve
pomenuti rad Kalona i Loa (Callon and Law 1982) u kojem se kri-
tikuju teorije interesa, odnosno njihova jednostranost i statinost.
Interesi se posmatraju kao relativno stabilni atributi (ili interni
akterima ili kao da rezultiraju iz okolnosti u kojima se akteri na-
laze), dok se jednostranost ogleda u uticaju interesa na spoznaju,
ali ne i obrnuto. Zato su se oni zalagali za dinaminiju koncepciju
interesa, gde bi interesi aktera predstavljali ishod pregovaranja i
interakcija. Kasnije emo se vratiti na ovu problematiku, jer je
potrebno objasniti neke osnovne pojmove.
Sutina teorije aktera i mree jeste u tome to se mrea
proiruje i van ljudskih aktera, na ne-ljudske entitete. Zato se kod
Latura moe naii na predlog da se umesto aktera govori o
aktantima. Aktant je entitet koji dela, to znai da nisu u pita-
nju iskljuivo ljudi. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih
je podnaslov prvog izdanja knjige Laboratory Life glasio The
Social Construction of Scientific Facts, a podnaslov drugog The
Construction of Scientific Facts. Cilj ove teorije je da ponovo
izgradi socijalnu teoriju mrea sa novim sociolokim, ali i on-
tolokim pretenzijama. U pitanju je promena topologije, gde se
vie ne misli u dve ili tri dimenzije (povrina i sfera), ve preko
vorova koji imaju onoliko dimenzija koliko imaju veza. Na ovaj

474
nain se slabi antropocentrizam i sociocentrizam u drutvenim
naukama i vri se kontrakopernikanska revolucija, gde se gubi
apsolutna distinkcija izmeu predstava i objekata. Za razliku
od Blurovog programa Latur se zalae za neku vrstu uoptenog
principa simetrije, gde se i priroda i drutvo tretiraju simetrino
(vidi npr. Crawford 1993).
U jednom poznatom zajednikom radu Kalon i Latur se
bave problemom mikro-makro translacije u sociologiji, gde je po-
lazna taka Hobsov Levijatan. Cilj ovog lanka je da pokae ta
sociologija postaje ako zadrimo Hobsovu centralnu hipotezu ali
da zamenimo ugovor optim zakonom translacije. (Callon and
Latour 1981: 279) Problematika Levijatana je veoma dobro po-
znata i nije potrebno detaljnije opisivati jedno od najvanijih dela
iz istorije filozofije. Ono to nam istorija, antropologija i etologija
danas pokazuju je da Hobsov odgovor na tzv. Hobsov problem nije
adekvatan drutveni ugovor nije postojao. Ostavljajui razne
specifinosti po strani, ovaj primer je znaajan za demonstraciju
problema translacije. Latur i Kalon drutveni ugovor vide samo
kao jednu instancu optijeg fenomena translacije. Pod translaci-
jom oni podrazumevaju sva pregovaranja, intrige, kalkulacije,
inove ubeivanja i nasilja (str. 279) na osnovu kojih neki akter
ili sila dobija autoritet da govori u ime drugih. Ili:
Translacija stoji za sve mehanizme i strategije kroz
koje akter ko god on bio identifikuje druge aktere
ili elemente i postavlja ih u odnos jedne sa drugima.
Svaki akter oko sebe gradi univerzum koji je kom-
pleksna i promenljiva mrea raznih elemenata koje on
pokuava meusobno da povee i da ih uini zavisnim
od sebe. Ali taj univerzum nije odvojeni svet: drugi
akteri grade druge mree, druge univerzume, iji je i
onaj njegov [univerzum] deo. Tenzije, konflikti i bor-
be koje se generiu putem ovog neometanog procesa
translacije/kontratranslacije vode, izmeu ostalog,
(a) do fiksiranja ali uvek privremenog identiteta
aktera, njihovih interesa i njihovih strategija; (b) do
definisanja i mrenih problema; (c) do objektivacije,
remodeliranja i transfera znanja; (d) do uspostavljanja
hijerarhija izmeu organizacija, grupa i individua.

475
 Drugim reima, ovaj veni proces translacije/kontra-
translacije odgovoran je za determinisanje sociokogni-
tivne prirode elemenata koji su povezani u mreama i
kako ove asocijacije nastaju. To je prilika za odreene
aktere da afirmiu ili da modifikuju njihov identitet,
kao i identitet drugih aktera. [Callon et al. 1983: 193]
To su situacije u kojima akter govori preko mi, a za-
pravo sprovodi translaciju drugih aktera u jedinstvenu volju iji
glavni zastupnik postaje on sam. On/a poinje da dela za neke,
a ne samo za jednog. On/a postaje jai/a. On/a raste. (Callon and
Latour 1981: 279) Akter (ili aktant) je [b]ilo koji element koji oko
sebe zakrivljuje prostor, ini da drugi elementi budu zavisni od
njega i translira njihovu volju u sopstveni jezik. (str. 286) Uopta-
vajui Blurovu simetriju, akteri se ne dele na socijalne/tehnike,
ljudske/ivotinjske ili mikro/makro, ve se u obzir uzima stepen
otpornosti i razmatraju se samo varijacije u relativnoj tvrdoi i
izdrljivosti razliitih vrsta materijala.
Primer translacije u nauci Lo i Vilijams ele da prikau
preko analiziranja naunih radova. Neke osobenosti naunog
rada koje nisu naune u striktnom smislu imaju odreeni uticaj
na njegovu recepciju, ali Lo i Vilijams (Law and Williams 1982) te
uticaje precenjuju. Jedan od ciljeva naunika jeste da rad bude to
bolje prihvaen, tj. da bude smatran vanim radom u nekom polju.
Mo u nauci, kao i drugde, dolazi od uspenog kapaciteta da se
kreira i nametne vrednost. Upravo za ovaj kapacitet se naunici
bore kada piu rad. (str. 539) Naunici pribegavaju raznim mane-
vrima dok piu radove (o emu je bilo rei), pokuavajui da preko
translacije stvore konvergencije i homologije iz partikularnosti,
odnosno da kreiraju to vie univerzalno prihvaenih tvrdnji. Ako
alijanse shvatimo kao skupove sline nevidljivim koledima (za-
jedno sa ne-ljudskim akterima), gde priroda igra odluujuu ulogu
u procesima ubeivanja, ove ideje se ne razlikuju mnogo od nekih
koje smo videli u prikazu mertonovske tradicije.
Problem je u tome to zagovornici teorije aktera i mree
ne spominju ulogu prirode u procesu ubeivanja. Nadmetanje
u nauci nije samo bitka oko nametanja translacije preko koje se
alociraju vrednosti na grupe, individue i injenice kao delove

476
alijansi. Tano je da puka produkcija injenica ne podrazumeva
njihovo prihvatanje, ali i puko ubeivanje unutar naune zajednice
ne podrazumeva da e ideja biti prihvaena nezavisno od stvar-
nosti ili prirode. Ipak, sasvim je tano zapaanje da naunici na
razne naine pokuavaju da udovolje kognitivnim preferencijama
(potencijalnih) italaca, jer nametanje strukture rada ukljuuje i
prezentaciju rada kao vanog, realnog i korisnog.
U dva kasnija zanimljiva rada (Latour and Strum 1986;
Strum and Latour 1987) Latur iznosi tvrdnju da nema sutin-
ske razlike izmeu naunih pria (koje su opovrgljive) i mitskih
pria (koje nisu opovrgljive), jer je objanjenje uvek pria1. Ako
je poznato da se sva objanjenja u nauci moraju razumeti kao
pismena i objavljena u naunim asopisima, bez obzira na njihovu
ubedljivost, onda je sa stanovita relativizma sasvim logian
zakljuak da se tekstovi meusobno mogu razlikovati po tome to
se za neka objanjenja ini da su vie zadovoljavajua od drugih.
Shvatanje objanjenja prema Laturovom miljenju ne zavisi od
kvaliteta prie, ve od tipa publike i institucionalnog okruenja
gde je pria smetena (Latour and Strum 1986). To bi znailo da
je pria o bogu kreatoru odriva u kreacionistikim krugovima,
a darvinistika pria u naunim krugovima.
Poreenjem razliitih filozofskih i naunih objanjenja
porekla socijalnosti Latur eli da pokae kako su ona izuzetno
razliita. Glavni problem ove analize, ujedno i nepremostiv, jeste
to to se jednako posmatraju, recimo, Frojdovo i Dokinsovo obja-
njenje porekla socijalnosti. Latur je u pravu iz prostog razloga
to govori o adekvatnosti u odreenom kontekstu i zato to na
osnovu radikalizovanih postulata jakog programa u potpunosti
iskljuuje priu o validnosti ovih teorija. O problematinosti ova-

1
Latur je kasnije na primeru Ajntajna i Pastera (Latour 1988, 1993)
primenjivao semiotiku analizu: Semiotika je etnometodologija tekstova.
(Latour 1993: 131) Ona je za njega od izuzetnog znaaja jer je u stanju da stavi u
zagradu pitanja referenta (postoje samo interni referenti koje generie sam tekst).
Nezavisnost od referenta i konteksta je glavna prednost teorije knjievnosti
jer u izuavanju tekstova nema apriorne distinkcije izmeu antropomorfikih
aktera i fiziomorfikih ili zoomorfikih. Potrebna je ista koliina rada kako
bi se pripisala uloga ljudskom ili ne-ljudskom akteru to je, prema Laturu, njen
ogroman doprinos.

477
kvih nivelacija bilo je govora kod Blurove i Barnsove teorije o
kredibilnosti teorija (Barnes and Bloor 1982). Bez obzira na to
kakva je strategija naunika, kada postignu konsenzus o jednom
objanjenju znamo da je to posledica saveznika koje biraju da
zadovolje. (Latour and Strum 1986: 172)
Na ovaj nain ne pravi se razlika izmeu strukture i
sadraja pria. Sasvim je oekivan rezultat da se ovom meto-
dologijom moe dovesti u pitanje nauno objanjenje porekla soci-
jalnosti, jer Frojdovo i Dokinsovo objanjenje nemaju gotovo nita
zajedniko. Dokins govori o sebinim genima, a Frojd o hordama.
Kako bi jo vie banalizovali celu situaciju autori u priu uvode i
Hobsa, Rusoa, Niea i jo neke savremene autore. Tako se, zane-
marujui injenicu da danas znamo mnogo o genima, a da nema
nikakvih podataka o Frojdovim hordama i patricidu, dobija slika
o neskladu naunih objanjenja. Simetrija u objanjenju se jo
jednom pokazuje kao prilino zavodljiva, ali i veoma opasna.
Blurovu simetriju Latur shvata kao najvei doprinos soci-
jalnim studijama nauke (Latour 1994) i iz prethodnih primera smo
videli da je izvodi verovatno do njenih krajnjih granica. Blurova
simetrija se odnosila prvenstveno na istinu i greku, racionalnost i
iracionalnost, dok Latur eli da je proiri na simetriju izmeu ljudi
i ne-ljudi. To je samo ekstenzija Blurove simetrije koja zamagljuje
granice izmeu ljudskih subjekata i neljudskih objekata, to smo i
napomenuli. On ovo zamagljivanje objanjava preko tehnike.
Tehnika je za Latura vrsta delegacije koja nam omogu-
ava mobilizaciju pokreta interakcije koji su izvreni ranije i od
strane drugih aktera, kao da su jo uvek prisutni i nama dostupni
u sadanjosti. Bez prisustva prolosti ili prisustva udaljenosti,
prisutnost neljudskih aktera bila bi ograniena na interakcije, na
ono to moemo da postignemo u datom trenutku sopstvenim
sposobnostima. Objekti, materija, sila i priroda su novi pojmovi
koji se ne mogu koristiti kao polazna taka, tako da tradicionalnu
definiciju tehnike kao nametanja oblika koji je planiran unapred
na neku bezoblinu materiju treba zameniti tanijom definicijom,
kao socijalizacijom ne-ljudi. Postoji jo jedna posledica ove kritike.
Kada menjamo obeleja sa ne-ljudima preko procesa delegacije mi
ulazimo u kompleksnu transakciju koja je uoljiva u savremenim

478
i tradicionalnim kolektivima. Moderna drutva su ona u kojima
tehnologija i drutvo nisu razdvojeni, ve u kojima su njihovi
odnosi izuzetno intimni, sa mnogim transakcijama. Konana
posledica je da prihvatanje ove simetrije izmeu ljudi i ne-ljudi
s jedne strane, i kontinuitet izmeu tradicionalnih i savremenih
kolektiviteta s druge, podrazumeva i menjanje socijalne teorije.
(str. 793). Svoju genealogiju menjanja obeleja ljudi i ne-ljudi La-
tur naziva pragmatogonijom. Ona predstavlja kritiku dualistike
paradigme izmeu drutva i tehnologije.
Radikalizovana simetrija zahteva i rekonceptualizaciju
samog drutva. Latur je shvata kao socioloki preokret koji bi
nakon dugo vremena doneo pobedu Tardu nad Dirkemom (Latour
2000). Drutvo ne objanjava nita, ve se ono mora objasniti. To
je mogue preko prisustva mnogih drugih malih stvari koje nisu
po prirodi socijalne, ve samo socijalne u smislu da su meusobno
povezane. (str. 113; kurziv u originalu) Re socijalno ne treba
vie da oznaava supstanciju ili domen realnosti, ve nain pove-
zivanja heterogenih entiteta, to je translacija jednog tipa entiteta
u drugi (translacija se suprotstavlja supstituciji).
Zanimljivo je da Latur nije relativista u smislu da negira
mogunost objektivne nauke o drutvu i on ovaj problem predstav-
lja preko odnosa prirodnih i drutvenih nauka. Ako se posmatra
istorija nauke, mogue je govoriti o dva suprotstavljena shvatanja
drutvenih nauka. Jedno se zasniva na oponaanju fizike, a dru-
go na interpretativnosti. Drutveni naunici iz Laturove vizure
mogu da postignu objektivnost samo ako promene stav prema
subjektima istraivanja. Treba stvoriti uslove u kojima bi se ljudi
ponaali kao prirodni objekti koje izuavaju prirodni naunici. U
tim uslovima subjektima bi trebalo omoguiti da prigovaraju na
rezultate koji prikazuju analizu njihovog ponaanja, da budu to je
vie mogue neposluni u odnosu na protokol, da im se dozvoli da
sami postavljaju pitanja, i to ona koja bi bila u njihovom interesu,
a ne samo u interesu naunika (str. 116).
Naunici iz prirodnih nauka bave se primarnim kvalite-
tima prirode, a drutveni primarnim kvalitetima drutva. Znanje
o primarnom univerzumu omoguava prirodnim naunicima da
sekundarne kvalitete definiu kao iracionalne, privatne, subjektiv-

479
ne itd. Drutvene nauke moraju da odbace dihotomiju primarne/
sekundarne karakteristike, tj. one moraju da modifikuju predstavu
javnosti koju ona ima o sebi1.
Ako bismo eleli da sumiramo osnovna obeleja teorije
aktera i mree, klju sigurno lei u pomenutim terminima: upi-
sivanje, translacija, aktant i heterogenost. Upisivanje (ili
regrutovanje) tie se procesa kada jedan akter budi interesovanje
kod drugog za neto. Ovim fleksibilnijim terminom Kalon i Lo
(Callon and Law 1982) mogu da objasne kako interesi rukovode
znanjem, ali i kako okolnosti znanja mogu da oblikuju interese.
Jedan akter moe da upie ili regrutuje drugog ako on (prvi
akter) uspe da pokae da je njegovo znanje sredstvo preko kojeg
drugi akter moe da postigne svoj cilj. Tako ideje ili teorije pr-
vog aktera postaju interesi drugog aktera. Interesi drugog aktera
se transliraju u interese prvog aktera, to znai da doivljavaju
suptilnu transformaciju. Njegovi interesi su ouvani, ali donekle
izmenjeni. Zato Kalon i Lo sociologiju naunog znanja vide kao
sociologiju translacije. Interesi su i ishod i poreklo translacija.
Videli smo takoe da je centralna ideja teorije aktera i
mree da su najjae ideje one koje imaju najvie pristalica. Ali-
janse se vide kao otvorene i heterogene i sastoje se od aktera
i institucija, tehnologije i neljudskih aktera (epruvete, reagensi,
radovi, naunici, mikroskopi itd.). Nije bitno od ega se alijanse i
asocijacije sastoje, ve koliko su jake, jer se one ne stvaraju samo
radi dokazivanja istine. Uspene alijanse konstituiu istinu o bilo
kom domenu u kojem imaju uticaj. Nauka tako postaje proces
heterogenog inenjeringa u kojem se delovi socijalnog, tehnikog,
konceptualnog i tekstualnog uklapaju zajedno i tako se konvertuju
(ili transliraju) u skup jednako heterogenih naunih produkata.
Aposteriorno izgleda da je alijansa imala istinu na svojoj
strani, dok je sutina u tome da ju je ona izgradila/konstruisala.
Prilikom konstruisanja znanja naunici kao veoma vaan deo

1
Najpoznatiji Laturov pokuaj simetrinog tretiranja prirodnih i
drutvenih nauka tie se pomenutog objanjenja teorije relativiteta (Latour
1988). Meutim, u radu se o ovoj teoriji pie na osnovu analize nauno-
popularnih Ajntajnovih tekstova, a uz to su prisutne i razne Laturove pogrene
interpretacije (vidi Bunge 1991; Huth 1998).

480
svoje delatnosti upranjavaju i skrivanje tragova aktivnosti kon-
struisanja, to smo videli kao bitan deo teorije i kod Latura i Vul-
gara i kod Knor-Cetine. Graenje lanaca alijansi odvija se preko
translacija interesa, a lanci se sastoje od ljudi, stvari, tehnika,
tekstova, simbola, artefakata itd.
Pokuaj Latura je pre svega da se prevaziu ogranienja
socijalnog konstruktivizma preko irenja simetrije na sve vrste
aktera i preko ove heterogenosti on kritikuje Blurovu koncepciju
simetrije (Amsterdamska 1990; Schaffer 1991; Yearley 2005).
Najvei problem radikalne simetrije je to kontroverze bivaju
reene na osnovu snage jedne od alijansi ija se superiornost de-
monstrira time to je pobedila. Ovakva teorija je uvek tana,
ali i cirkularna, to je ini neadekvatnom. Problem cirkulanosti
se javlja i kod objanjenja injeninosti. injenica je izjava koja je
liena modalnosti. Kada se izjava kolektivno tretira kao injenica
uklanjaju se njene modalnosti, a tretiranje stava kao injenice ima
za posledicu da on postaje injenica.
Ponekad se ini kao da nisu najjasnije slinosti/razlike
izmeu Blura i Latura, tako da su se i sami autori pozabavili ovim
nejasnoama. Jedno je sigurno, a to je da se moe napraviti razlika
izmeu jakog programa i konstruktivizma Latura (vidi Freuden-
thal 1984; Niiniluto 1991). Videli smo da jaki program pod znanjem
podrazumeva sve ono to neki kolektiv smatra znanjem. Blurova
teorija je zasnovana na materijalizmu, relativizmu i scijentizmu, a
nauka je shvaena kao kauzalna, teorijska, vrednosno neutralna,
esto redukcionistika, a u nekoj meri i empiristika. U pitanju je
metodoloki monizam koji epistemike faktore vidi kao socijalne,
jer je veza izmeu premisa i konkluzije socijalno konstruisana.
S druge strane, antropoloki pristupi su zainteresovani
prvenstveno za laboratorijsku produkciju injenica. Latur i Vulgar
nauku ne posmatraju kao aktivnost koja je racionalnija od ostalih
svakodnevnih aktivnosti. Tako je nauna realnost artefakt, stvoren
selektivnim, kontekstualnim i socijalno situiranim praksama u
naunim laboratorijama i pregovaranjima. Veoma je vano pod-
setiti se da Latur sebe ne smatra relativistom. On ne tvrdi da nema
stvarnosti, ve da je ona na neki nain konsekvenca naunog rada,
a ne uzrok.

481
 Debata izmeu Blura i Latura (vidi Bloor 1999a, b; Latour
1999; Seguin 2000) koja se odigrala pre nekoliko godina prilino
je zanimljiva iz nekoliko razloga. Ona nam govori da socijalni
konstruktivizam ni izbliza nije koherentan kako se to esto pred-
stavlja u literaturi (to emo videti na primeru Naunih ratova),
kao i to da ovo polje jo uvek izaziva veoma ive polemike koje
traju i nakon trideset godina.
Blur svoj i Laturov pristup vidi kao duboko suprotstavlje-
ne (Bloor 1999a), jer isti fenomen objanjavaju na razliite naine.
Latur ipak nauku prouava kao znanje, a ne kao bilo koji kolektiv-
ni sistem verovanja. On pravi razliku izmeu znanja i iracionalnih
verovanja, tako da se nauka razlikuje od svih ostalih kosmologija.
U svojim novijim radovima Latur je pomerio analizu sa socijal-
nih determinanti naunog znanja na ontoloku produkciju koju
sprovodi nauna aktivnost, a ta aktivnost je politika. Moglo bi se
rei da se jaki program bavi drutvom u nauci, a Latur naukom
u drutvu. Blur Laturov kasniji zaokret tumai kao zaokret ka
Mertonu koji je socioloko ispitivanje naunog znanja smatrao
ogranienim na deskripciju uslova koji potpomau ili oteavaju
nauni rast. Ovo se ne moe prihvatiti kao adekvatna kritika, jer
Latur ne govori o autonomiji razuma i prirode.
Glavni sukob se odvija na polju simetrije. Oba autora
simetriju vide kao sutinsko obeleje svoje sociologije, ali je ne
shvataju identino. Latur (Latour 1999) jaki program proglaava
asimetrinim, jer je sva eksplanatorna mo data drutvu, a ni-
ta prirodi. Zanemaruju se nesocijalne stvari i procesi i njihov
doprinos socijalnim aranmanima. Laturova ideja je da ne treba
objanjavati prirodu preko drutva, niti drutvo preko prirode,
niti je reenje u nekoj meavini. I drutvo i prirodu treba objasniti
odjednom preko tree stvari ili procesa, jer su one koproizvede-
ne. Za Latura, socijalne kategorije nisu dovoljno diskriminiue
da bi mogle da objasne ono to pokuavaju zagovornici primata
drutvenog.
Uoptavanje simetrije je uzrok stavu da naunici moraju
da napuste sve aprirorne distinkcije izmeu prirodnih i drutvenih
dogaaja. Ovo naizgled poboljanje principa simetrije omoguava
da se struktura drutva moe objasniti kao rezultat nauke, kao to
nauka moe da se objasni kao rezultat drutva. No, ovo bi znailo

482
da protoni pregovaraju sa fiziarima, mikrobi sa hemiarima,
planete sa astronomima, to nas dovodi do apsurdne situacije. Ovaj
princip ima vie smisla u jednom drugom kontekstu simetrije pri-
rode i drutva, time to se prirodni entiteti (npr. mikrobi) stavljaju
u jednaku ravan sa drutvenim (naunici). Ali ni ovo nije simetrija
koju Latur, Kalon i Lo zagovaraju. Mikrobi stupaju u interakciju
sa ljudima, ali oni to ne ine bioloki, hemijski, gravitaciono itd.,
ve stupaju u interakciju socijalno. Latur ne uspeva da eliminie
asimetriju priroda-drutvo, jer on samo obdaruje prirodu raznim
socijalnim interesima. Kao i Blur, ni njegova verzija simetrije ne
daje zadovoljavajuu ulogu prirodi.
Kritikujui Laturovu kritiku jakog programa, Bluru naj-
vie smeta tvrdnja koju mu Latur pripisuje, da on pokuava da
objasni prirodu preko drutva. Njegov glavni zadatak je da obja-
sni uzroke zajednikih verovanja o prirodi (Bloor 1999a, b). Jaki
program se bavi uzrocima znanja ili onog to se smatra znanjem,
a ne objektima o kojima postoji znanje.
Laturova kritika, dakle, poinje ignorisanjem
injenice da je jaki program deo naturalistikog i
kauzalnog poduhvata. Sa stanovita jakog programa
samo drutvo je deo prirode. Re priroda odnosi
se na sveobuhvatni materijalni sistem u kojem ljud-
ske ivotinje i itav obrazac njihovih interakcija i svi
produkti i konsekvence tih interakcija imaju svoje
dodeljeno mesto. Govoriti o drutvu koje objanjava
prirodu, kada je ono samo jedan deo prirode, jeste
inkoherentno. Samo znanje je samo jedan prirodni
fenomen. Pre nego to se jaki program pozicionira
na subjektivistiki kraj subjekt-objekt ose, kao to to
Latur ini, bilo bi blie duhu poduhvata da se postavi
na suprotni kraj. [Bloor 1999a: 87]
Blurova simetrija govori o tome da sva drutva i sve teorije
imaju kauzalnu vezu sa prirodom, ali sa razliitim uspehom. Latur
nije u pravu kada jakom programu prigovara da naunici reaguju
na drutvo, a ne na prirodu. Jaki program naunike vidi kao da
reaguju na prirodu, ali kolektivno, preko zajednikih konvencija
i institucionalizovanih koncepata. Blur je relativista u smislu da
nema apsolutnih dokaza da je jedna teorija superiorna drugoj,

483
ve samo lokalno kredibilnih razloga. Fenomen diferencijalne
kredibilnosti je stvaran. Cilj relativistike sociologije znanja nije
da ignorie te varijacije, ve da ih objasni. Laturova kritika da
jaki program sva verovanja vidi kao jednako kredibilna jedno-
stavno nije tana. Tvrdnja je da se sve teorije i verovanja jedna-
ko suoavaju sa problemom kredibiliteta i da stoga sve razlike u
kredibilitetu i stepen kredibilnosti jednako zahtevaju kauzalno
objanjenje. (str. 89)1
Ostaje da vidimo koje su posledice uspona konstruktivi-
stikih sociologija po nauku uopte. Pokuaemo da ukaemo na
ire drutvene posledice koje je proizvela nova sociologija nauke,
najee nenameravano. U pitanju je sukob izmeu pronauno
i antinauno nastrojenih teoretiara, gde je dolo do mnogih
nesporazuma, pogrenih kategorizacija, zanemarivanja suptilnih
razlika i namernog pojednostavljivanja protivnikih argumenata.
Uporednu analizu mertonovske i konstruktivistike socioloke
tradicije zavravamo drutvenom i intelektualnom kontekstuali-
zacijom Naunih ratova.

1
Za slinosti i razlike izmeu Latura i ejpina i afera vidi Shapin
1988a; Latour 1990 i Schaffer 1991.

484
 V. NAUNI RATOVI KAO POSLEDICA
USPONA ANTINAUNE SOCIOLOGIJE
(NAUKE)
Osnovni predmet ovog dela jeste borba izmeu nauke
i tzv. antinauke, koja je kulminirala krajem 20. veka sukobom
poznatim kao Nauni ratovi. Pokuaemo da ponudimo objanje-
nje Naunih ratova koje nije jednostrano, obuhvatanjem mnogih
aspekata ovih sukoba i njihovu (pred)istoriju1. Najei problem u
literaturi je pogrena percepcija itavog sukoba. Tako Gir (Giere
1999: 1) smatra da se sa jedne strane nalaze racionalisti pro-
svetiteljstva ili metafiziki realisti koji se ponekad nazivaju
redukcionistima ili esencijalistima. U ovu kategoriju spada
veliki broj naunika i neki istoriari i filozofi nauke. Drugu kate-
goriju ine preteno intelektualci, neki istoriari i filozofi nauke,
mnogi sociolozi nauke i mnogi istraivai iz oblasti knjievnosti i
kulture uopte. Njihovi protivnici ih najee oznaavaju kao re-
lativiste ili postmoderniste. Ovako pojednostavljeno gledano,
Gir zakljuuje da se na najoptijem nivou sukob odvija izmeu
humanistikih intelektualaca i naunika, to nije u potpunosti
tano.

1
Poto se Nauni ratovi u najveoj meri vezuju za SAD i Veliku
Britaniju, najvie panje posveeno je dogaanjima u ovim dravama, naroito
u SAD. O Naunim ratovima u Japanu vidi (Fuller 1996, 1999).

485
 Neto preciznija slika je ona koja itav sukob predstavlja
kao borbu izmeu zagovornika realizma, racionalizma i objekti-
vizma, s jedne strane, i zagovornika relativizma, konstruktivizma
i subjektivizma s druge (Labinger and Collins 2001b). Naune
studije pripadaju ovom drugom skupu. One se fokusiraju na ulogu
ljudskih faktora u nauci i na sluajnost naunog znanja u odnosu
na konstrukciju tih faktora: socijalni karakter naunih institucija,
kulturu u kojoj se nauno istraivanje vri, jezik kojim se govo-
ri o istraivanju itd. Naunici vie naglaavaju kako je nauno
znanje determinisano prirodnim svetom i kodirano objektivnim
istraivanjem istog.
Iako naziv ratovi implicira sveoptu borbu izmeu
dva tabora, najpreciznije gledano u pitanju je borba izmeu pro-
naunih aktivista i relativno malog broja zagovornika nauke, s
jedne strane, i odreene kole u okviru studija nauke i tehnolo-
gije (sociologije naunog znanja), s druge. Kao to smo videli,
sociologija naunog znanja obuhvata socijalno konstruktivistike
i relativistike orijentacije unutar sociologije. Kada su u pitanju
humanistike discipline, borba je uperena protiv postmodernih
pravaca (Segerstrle 2000c).
Uprkos ovim preciziranjima suprotstavljenih strana, i-
njenica je da su Nauni ratovi deo jedne optije debate o nauci i
antinauci. Potpuna analiza mora da obuhvati socioloke, istorijske,
filozofske i naune aspekte ove interesantne pojave. Antinauka
je etiketa koja se u poslednje vreme koristi za razne kritike na-
uke. Najpoznatiji odgovor (ali i estok napad) na mnoge aspekte
antinaunih kritika predstavlja knjiga Higher Superstition: The
Academic Left and Its Quarrels With Science (Gross and Levitt
1994/1998). Ona je ujedno bila i neposredni povod za pisanje uve-
nog Sokalovog teksta, kojim i zvanino otpoinje rat. Ovo sva-
kako nije ni jedina ni prva knjiga koja je bila posveena apologiji
naunog znanja. Teren je bio pripremljen, pre svega knjigama The
Unnatural Nature of Science (Wolpert 1992), Dreams of a Final
Theory (Vajnberg 1992/1997) i Science and Anti-Science (Holton
1993, 1994). Kasnije su se u debatu ukljuili i glavni protagoni-
sti sociobiologije (Dawkins 1998, 2003; Wilson 1998), to samo
pokazuje da postoji izvesna povezanost izmeu kontroverze oko

486
sociobiologije i Naunih ratova. Rat oko sociobiologije moemo
posmatrati i kao neku vrstu pretee Naunih ratova, to emo
videti kasnije.
Gros i Levit su glavne protagoniste antinauke nazvali
akademskom levicom. Meutim, otili su i korak dalje, istiui
da dananja levica nije pretnja samo nauci, ve i kulturi kao celini.
Na ovaj nain oni su se obraali i ljudima koji su ve bili ukljueni
u kulturne ratove na amerikim univerzitetima. Kako Serl tvrdi
(Searle 1990), razvoj radikalne postmoderne kulturne analize bio
je oekivan. Razlog tome je to novi talas humanista ne smatra
sebe vie za nastavljae i protagoniste zapadnih kulturnih vredno-
sti, ve za politike radikale nove generacije. Takoe, Serl zapaa
da je politika inicijativa na univerzitetima ve due vremena
na strani humanista. O kulturnom kontekstu koji je prethodio
Naunim ratovima i opisu intelektualnih tenzija i konflikata u
akademskim krugovima bilo je rei.

1. Reakcije na antinaune reakcije: Ben-Dejvid, ils,

Volpert, Vajnberg i Holton
Mislim da je oigledno da sadraj nauke
koja je o prirodi ne moe da bude determini-
san drutvenim odnosima naunika. [Gillispie
1959: 677]
Iako su Nauni ratovi pojava karakteristina za devede-
sete godine prolog veka, to ne znai da pojedini autori, naroito
sociolozi, nisu uviali krizu koja je postala oigledna jo tokom
sedamdesetih godina. Dva velika sociologa koji su o ovome govo-
rili pre tri decenije iz vizure sociologije nauke bili su Ben-Dejvid
i ils. Ben-Dejvidovo ime se ne spominje u Naunim ratovima,
to je udno ako znamo da je pisao gotovo o svim relevantnim
problemima o kojima su se kasnije vodile estoke debate. On
(Ben-David 1975) pretee antinaunih stavova locira u romantiz-
mu osamnaestog veka, iako, kao i mnogi drugi, glavnu inspiraciju
vidi u pengleru i njegovim negiranjima univerzalne validnosti
nauke. Takoe, kritikuje stavove po kojima je opta intelektualna
atmosfera tog doba uticala na otkrie principa neodreenosti 1927.

487
godine, tvrdnjom da za to nema validnih dokaza, iako je ova teza
izuzetno rasprostranjena u sociologiji nauke (to smo videli na
primeru Formanovog teksta).
Ali pored ovih pretea antinaunih stavova vremenom
su dodavani novi elementi u reakcijama protiv nauke. Skoro svi
naunici nastavili su da se bave naukom na neutralan i univerza-
listiki nain, osim manjine koja je pripadala ekstremnoj levici i
desnici. Ona je u nauci videla snane ideoloke i politike uticaje.
Levica je bila karakteristina prvenstveno za SSSR, ali i za neke
zapadnjake simpatizere komunizma. Ipak, tokom ezdesetih i
sedamdesetih godina prolog veka jedini znaajni naslednici an-
tinaunih filozofija bili su pojedini leviari, a ne desniari. Oni
su negirali kognitivnu i institucionalnu autonomiju nauke. Dalje u
radu Ben-Dejvid se ne bavi filozofskim napadima na univerzalnu
validnost nauke, ve preteno napadima na njene institucionalne
osnove, sa posebnim naglaskom na tradicionalne norme ponaanja
naunika.
Desetak godina kasnije Edvard ils je takoe govorio i
upozoravao na opasnosti koje prete nauci od antinaunih pokreta.
U pitanju je predgovor uvenoj knjizi Bernarda Dejvisa (Shils
1986). ils istie kako je ranijih godina poeo da raste antinau-
ni pokret, ali da ga je nauna zajednica ignorisala. On podrku
antinauci vidi u malom broju grupa naunika, to moe da ima
opasne posledice. Dalje u tekstu kritikuje pojednostavljene vizije
nauke kao inherentno opasne, kao elje za dominacijom ove-
ka nad prirodom, kao vlasnitva drutvene elite, kao buroaske
ideologije itd. Nema potrebe detaljnije kritikovati ove pozicije.
Vanije pitanje je ono koje se tie mogueg uticaja antinauke na
samu nauku.
Kao prvi uticaj ils navodi podrku nauci, odnosno finan-
siranje. Naukom se odavno ne bave samo amateri koji sami sebe
finansiraju i neophodna je institucionalna potpora u vidu stipendija
i fondova koji zavise od mnogih okolnosti. Antinauno raspoloe-
nje moe vrlo lako da se okrene protiv nauke i da stvori probleme
finansiranju naunih i tehnolokih projekata. Drugi mogui uticaj
moe se odraziti na regrutovanje naunika. Napredak nauke
zavisi i od konstantnog upliva novih ljudi u samu nauku. Promo-

488
visanje antinaunog raspoloenja u javnosti moe vrlo lako da
doprinese opadanju interesovanja za ulazak u naune vode. Trei
razlog zbog kojeg se problemu antinauke treba ozbiljno posvetiti
jeste injenica da je tokom protekla dva veka nauka bila izuzetno
cenjena na Zapadu po pitanju intelektualnih i praktinih uspeha.
Ova moralna podrka izuzetno je vana za naunu praksu, jer su
i sami naunici podloni raznim uticajima i njihov moral u velikoj
meri zavisi i od ireg raspoloenja u drutvu, to se moglo uoiti
iz kratkog pregleda amerike nauke u poslednja dva veka.
Ne moe se porei injenica da je nauka jedno od defi-
niuih obeleja dananjeg sveta. Meutim, antinauni krugovi
su umanjivali vrednost ovog univerzalnog sistema ili su isticali
njegovu kulturnu uslovljenost. Kao to smo ve napomenuli, jedna
od najuticajnijih knjiga koja je imala za cilj da promovie nauno
znanje, a koja ima direktne veze sa Naunim ratovima, bila je
knjiga britanskog embriologa Volperta (Wolpert 1992). U pitanju
je mala knjiga koja je nastojala da pokae kako je nauka jedan
specifian, neprirodan sistem miljenja, odnosno da ukae na
njenu kontraintuitivnu prirodu. Nauka se ne poklapa sa naim
prirodnim oekivanjima. (str. 1)
Volpert tvrdi da se svet nauke ne konstruie na osnovu
zdravorazumskih teorija. Svakodnevni zdrav razum ne moe
nam pomoi da spoznamo pravu prirodu nauke. Zdravorazumske
teorije o svetu oko nas najee su pogrene. Volpert se bavi i
razlikovanjem tehnologije od nauke i tvrdi da su naini miljenja u
ovim oblastima razliiti. Zdrav razum, smatra Volpert, reflektuje
ogroman broj informacija koje je neko stekao o svetu i snabdeva
nas velikim brojem praktinih pravila od kojih su mnoga prili-
no logina za rukovoenje u svakodnevnom ivotu. (str. 1)1 On
je deo naeg svakodnevnog ivota koji uzimamo zdravo za gotovo,
dok nauka obino objanjava poznato uz pomo nepoznatog.
(str. 3; u originalu kurzivom)2.
1
apiro iznosi tezu da su i nauka (u najirem smislu) i tehnologija
nastale usled adaptivnih potreba ljudi u novim environmentalnim niama nae
evolucije (Shapiro 1959).
2 Volpert navodi nekoliko izuzetno interesantnih primera iz sva-
kodnevnog ivota iz kojih moemo videti koliko smo esto obmanuti od strane

489
 Zdrav razum nam obezbeuje samo sirov materijal koji je
neophodan za nauno miljenje. Za razliku od mnogih drutvenih
pojava, poput religije ili tehnologije, nauka je u istoriji nastala
samo jedanput, u Grkoj1. Dalje u knjizi Volpert kontrastira nauku
sa tehnologijom, umetnou, razmatra ulogu kreativnosti u nau-
ci, socijalne odnose meu naunicima, kooperaciju, nadmetanje,
posveenost itd.2 Za problematiku Naunih ratova od najvee
vanosti su delovi knjige koji se bave relativizmom, nenaukom i
moralnom i nemoralnom naukom.
Autor za sebe kae da je zdravorazumski realista, od-
nosno da veruje da postoji spoljanji svet, nezavisan od nas, koji
je mogue prouavati. Iako je prirodnjak, jasno mu je da se ne
smeju zanemariti socijalni faktori u nauci, jer [n]aunici ne rade
u kulturnom ili socijalnom vakuumu. (str. 109) Ono to najvie
zamera sociologiji naunog znanja jeste ideja da nauka nije privi-
legovan sistem znanja. Volpert ne porie uticaj socijalnih faktora
na prihvatanje neke naune ideje ili teorije, ali negira mogunost
da su ti faktori odluujui na duge staze. On takoe zamera kon-
struktivistima na odabiru istorijskih primera uz pomou kojih
zdravog razuma. Naravno, postoje i pojave koje se ne suprotstavljaju zdravom
razumu, ali njih je daleko manje. Volpert ak ide toliko daleko da istie da
je prilino siguran da ono to se poklapa sa zdravim razumom nije nauka.
Sa ovim stavovima slae se i Dokins (Dawkins 2000/2003). Glavni razlog je
to funkcionisanje univerzuma i zdravog razuma nije kongruentno. Ako se
pozovemo na evolucionu biologiju i psihologiju, onda ove tvrdnje imaju vrstu
potvrdu. Na mozak, a samim tim i nae ponaanje, favorizovani su tokom
evolucije u kontekstu malih grupa radi funkcionisanja u neposrednom svetu
oko nas. ovek je u nekim oblastima ivota vie nadaren, a u nekim manje.
Zato se tehnologija, kao oblik ovladavanja okruenjem, daleko lake savlada od
nauke, koja tokom veeg dela evolucionog vremena oveku nije ni bila potrebna.
Tehnologija ne mora biti zavisna od nauke jer je od sutinskog znaaja za njeno
sticanje uenje, to ne podrazumeva razumevanje. Nauka proizvodi ideje, a
tehnologija korisne objekte. Kao to smo ve rekli, sve do druge polovine 19.
veka nauka nije imala veeg uticaja na tehnologiju.
1
Neemo se detaljnije baviti spekulacijama da li je nauka nastala
u Kini i na Istoku, davno pre zapadne nauke. Kinezi su bili inenjeri koji su
malo toga doprineli nauci. Mogue je da je njihov misticizam sputavao razvoj
naunog miljenja, jer su racionalnost i koncept zakona koji rukovode prirodom
tipini za Evropu (za detaljnije analize vidi Zilsel 1942a; Needham 1951a, b).
2
Volpert zadire i u sociologiju i filozofiju nauke kada ukratko
raspravlja o Orteginoj hipotezi i Plankovom principu.

490
potkrepljuju relativizam. Nije jasno kako bi konstruktivisti uspeli
da pokau da je otkrie, npr., transportne RNK puki socijalni
konstrukt. Kada govori o nenauci, Volpert prvenstveno misli na
parapsihologiju, levitaciju, telekinezu, prekogniciju, sujeverje,
astrologiju itd. o kojima ne treba troiti rei i dokazivati njihovu
jalovost. Meutim, kada govori o teorijama u drutvenim nauka-
ma, Volpert uzima primer psihoanalize, za koju tvrdi da ako i jeste
nauka, onda je preuranjena, odnosno na primitivnom stadijumu
(vidi i kori 2004a).
Vajnberg je u svojim tekstovima bio daleko suroviji prema
filozofiji uopte, a ne samo prema relativizmu. [N]e poznajem ni-
koga ko je ita doprineo napretku fizike u razdoblju posle Drugog
svetskog rata, a da mu je rad ijednog filozofa znaajno pomogao.
(1992/1997: 148; kurziv u originalu) Iako je kritikovao stari kla-
sini mehanicizam i pozitivizam, odnosno njihov lo uticaj na
fiziku i nauku uopte, on ipak uvia i njihov pozitivan uticaj na
otklon od religije i raznih vidova spiritualizma.
U devetnaestom veku herojska tradicija meha-
nicizma ugraena je, na nesreu, u dijalektiki ma-
terijalizam Marksa i Engelsa, i njihovih sledbenika.
Godine 1908. jedan izbeglica po imenu Lenjin napisao
je visokoparnu knjigu o materijalizmu; njemu je, do-
due, materijalizam bio uglavnom sredstvo za napad
na razne druge revolucionare, ali njegovi sledbenici
su Lenjinove komentare i komentarie prihvatili kao
Sveto pismo, tako da je, tokom izvesnog razdoblja, di-
jalektiki materijalizam onemoguio prihvatanje opte
teorije relativnosti u Sovjetskom Savezu. [str. 150]
Za razliku od metafizike i epistemologije, koje su ipak
imale neku konstruktivnu ulogu u istoriji nauke, u poslednje
vreme krenuo je jedan novi napad na nauku, a to je napad nepri-
jateljski nastrojenih komentatora koji su se okupili pod barjakom
relativizma. (str. 161) Pod relativistima Vajnberg podrazumeva
ljude koji negiraju naunu objektivnost i koji nauku izjednaavaju
sa svim drugim drutvenim pojavama1.
1
U navoenjima prethodnika ovih relativistikih naina bavljenja
problemima nauke nepravedno se osuuju Kun i Merton. Vajnberg kae da je

491
 Relativizam u filozofiji i sociologiji nauke nema utica-
ja na same naunike i njihov profesionalni rad. Meutim, kao i
Holton, Vajnberg se plai uticaja relativizma na one koji odluuju
o budetu nauke i kolovanju naunika. Zato se obojica slau sa
hipotezom da su radikalni napadi na nauku jedna manifestacija
neprijateljstva prema zapadnoj civilizaciji uopte, to u 20. veku
potie prvenstveno od penglera.
Godinu dana kasnije izlazi Holtonova knjiga (1993) koja
je sastavljena preteno od ve objavljenih radova, iji cilj je takoe
promovisanje i apologija nauke. Eseji govore o uticaju Maha na
pozitivizam, o Mahu i Ajntajnu, defersonovskom istraivakom
programu, dok su za debatu o antinauci neposredno vezana dva
poglavlja poglavlje o kontroverzama oko kraja nauke i poglavlje
o fenomenu antinauke. Poglavlje koje se bavi kontroverzom oko
kraja nauke razmatra dva najoptija pogleda na nauku: jedan istie
da e nauka po svojoj prirodi morati da propadne, dok drugi zago-
vara tezu da e nauke jednog dana stvoriti jedno koherentno telo
znanja i razumevanja svih fenomena. Holton (1973) ove poglede
naziva tematskim idejama.
Tematska ideja o krahu nauke karakteristina je za cikli-
are, koji u nauci uoavaju progres, ali smatraju da nakon toga
nailazi doba opadanja i raspada. Pripadnici druge struje mogu
se nazvati linearistima. Tano je da postoje zastoji u nauci,
ali na optem nivou poveavaju se interna koherentnost, tanost
predvianja, meusobna povezanost teorija itd. U ekstremnoj
varijanti cikliari smatraju da je nauka rukovoena prvenstveno
socijalnim procesima i da ona predstavlja samo jedan opti duh
vremena i da je predmet socijalne konstrukcije. Holtonu je jasno
da nije jednostavan zadatak odluiti se za istinitu sliku nauke.
Zato se odluuje za prikaz shvatanja dva mislioca koji pripadaju
razliitim tematskim idejama. U pitanju su pengler i Ajntajn
(Holton 1993).
pengler, o kojem smo govorili i kod Formanove analize
kvantne teorije, nekoliko godina je radio na knjizi enciklope-

Merton zapoeo tradiciju prouavanja nauke kao bilo koje druge drutvene
pojave, to nije tano.

492
dijskih ambicija, delom i tokom Prvog svetskog rata (Spengler
191822/1928)1. On je stvorio tevtonsku teoriju toka prolosti,
ali i budunosti, zasnovanu na spekulacijama koje su esto bile
apsurdne. Knjiga je objavljena 1918. godine, i uprkos tome to
predstavlja besmislenu pseudoistoriju ona ostaje jedna od naj-
znaajnijih knjiga 20. veka, makar zbog svog uticaja na Tojnbija
(193461/1970), Roaka (1969/1978), spise Luisa Mamforda (npr.
1967/1986, 1970/1986), tzv. njuejd autore, ak i na radikalne fe-
ministkinje i dananje antinaune pokrete. Nema potrebe da se
dalje bavimo penglerom i Ajntajnom (njihova nauna ubeenja
prilino su poznata), jer je za nau temu interesantnija i znaajnija
pria o antinauci.
Antinauka (nekad pod nazivom alternativna nauka ili
paranauka) jeste deo funkcionalnog pogleda na svet pojedinca.
U pitanju je simptom dugotrajne borbe oko legitimiteta autoriteta
nauke, kao i koncept modernosti za koji se tvrdi da je u njemu
ukorenjena nauka. Analiza antinaunih pokreta, teorija, ideja,
moe biti od pomoi za borbu protiv antinauke, jer ona moe biti
u potpunosti bezopasna, ali i politiki ambiciozna. Sam termin
antinauka prilino je problematian, jer moe da se odnosi na
velik broj raznovrsnih stvari i ideja, kojima je zajedniko samo to
to mogu da budu pretnja nauci. Zato Holton pravi razlike izmeu
prave nauke (dobre, loe, indiferentne, nove itd.), patoloke nau-
ke (nju praktikuju naunici koji zaista misle da praktikuju pravu
nauku, ali su u zabludi)2, pseudonauke (astrologija i nauke o

1
U originalu se knjiga zove Der Untergang des Abendlandes, dok
je na prevod zasnovan na engleskom prevodu naslova knjige The Decline of
the West.
2
Ovde Holton misli, pre svega, na poznati rad Langmjura, koji je
1932. godine dobio Nobelovu nagradu iz hemije. On se svojevremeno bavio
istraivanjima u okviru patoloke nauke, iako nikad nije objavio svoje rezul-
tate. Umro je 1957. godine. Njegov rad o patolokoj nauci zapravo je transkript
predavanja iz 1953. godine, gde on (Langmuir 1989) analizira nekoliko naunih
kontroverzi koje su se pokazale kao primeri bolesne nauke, poput n-zraka,
mitogenetskih zraka, vanulne percepcije i leteih tanjira. Bolesnu nauku (tj.
patoloku) Langmjur karakterie, ne kao onu u koju je ukljueno nepotenje
i tenja za prevarom (kao to je npr. sluaj sa Piltdaunskim ovekom), ve
kao vrstu nauke gde ljudi veruju u pogrene rezultate usled nerazumevanja
uticaja subjektivnih efekata i raznih predrasuda na istraivanja. Langmjur nudi

493
paranormalnim fenomenima)1, obine gluposti ili sujeverja (npr.
mo koja je sadrana u piramidama i sline pojave)2, scijentizma
(preterano primenjivanje naunih modela u nenauna polja ili
preterana vera u nauni progres) itd. Najtetniji oblik antinaune
aktivnosti svakako jesu pseudonauni poduhvati koji uspevaju
da prou u drutvu kao alternativna nauka, to je esto posledi-
ca politikih ambicija. U SSSR su ova iskustva esto bila i veoma
tragina, to se moe videti na primerima lisenkoizma, napada na
teoriju relativiteta i kvantnu mehaniku3.

i karakteristina pravila patoloke nauke koja su se do danas iskristalisala (str.

44).
1
Poper je o pseudonauci govorio preko kriterijuma demarkacije
(Popper 1935/2002). Kao kriterijume koji razdvajaju nauku od pseudonauke
Vilson navodi: ponovljivost, ekonominost (tj. elegantnost teorije), merljivost i
heuristinost (Wilson 1995).
2
Interesantna je, recimo, polemika o tome da li je postojala sofi-
sticirana nauka u vreme kamenog doba u Britaniji, jer se u javnosti esto mogu
uti razni dokazi koji na to ukazuju. Ozbiljna istraivanja pokazuju da je to
apsolutno netano. Iako su postojala odreena astronomska zapaanja, ona su
bila veoma daleko od naunih (vidi npr. Ellegrd 1981). Ovim samo skree-
mo panju na uobiajeni obrazac dokazivanja postojanja nauke u dalekoj
prolosti, to za sobom povlai ak i besmislene prie o tehnolokoj superior-
nosti drevnih naroda.
3
Verovatno najpoznatiji primer od pomenutih jeste Lisenkovo protiv-
ljenje zapadnoj genetici. Kako bi se shvatile okolnosti koje su omoguile da se
dogodi uspon Lisenka potrebno je objasniti uslove u kojima se razvijala nauka
SSSR-a pre Drugog svetskog rata. Pozadina Lisenkovog strahovitog naunog
uspona nalazi se u politici drave koja je po svaku cenu podravala nauku i
tehnologiju. Bio je to prvi petogodinji plan, od 1928. do 1932. godine. U tom
periodu dravno podrane nauka i tehnologija su kao svoj rezultat imale ter-
monuklearnu bombu, prvi satelit u orbiti Zemlje i prve letove u svemir. Iako je
SSSR sve do sedamdesetih godina prolog veka bio drava sa najvie naunika
na svetu, sve su se investicije pokazale kao nedovoljno efikasne. Tako je uzrok
rasta lisenkoizma mogue pronai u pokuajima da se modernizuje sovjetska
poljoprivreda. Lenjinova akademija poljoprivredne nauke je uspostavljena 1929.
godine kada je poela velika modernizacija i kolektivizacija poljoprivrede. Prvi
predsednik bio je Nikolaj Vavilov.
Vavilov i Lisenko su dve kljune figure koje su dovele do rasta lisen-
koizma. Vavilov je bio sin bogatog trgovca koji je iz Rusije pobegao 1917. godi-
ne. Bio je izuzetno obrazovan, a bavio se prvenstveno botanikom, patologijom
biljaka i njihovim uzgajanjem. Nakon bega oca iz Rusije on je ostao sa svojim
bratom Sergejem (fiziar) i postao jedna od vodeih figura sovjetske nauke (o
njemu je bilo rei kod Borisa Hesena i njegovom uticaju na sociologiju nauke).
Lisenko je, s druge strane, bio sin ukrajinskog seljaka. Sve do svoje trinaeste

494
 Holton u 28 taaka nudi analitiku osnovu za analizu
antinauke (str. 157). Antinauka moda nije opasna sama po sebi,
ali kada postane neka vrsta politikog pokreta, situacija postaje
daleko ozbiljnija. Nekim teoretiarima se kao prikladniji izraz
umesto antinauke moe initi alternativna nauka. Meutim,
sama re alternativno stvara pogrean utisak da bi dve razliite
vizije nauke imale jednak ontoloki status kao i prava nauka.
Zato je moda adekvatniji naziv paranauka. Poto je termin

godine nije nauio da ita i pie i nikada nije nauio nijedan strani jezik. Vavilov
i Lisenko predstavljaju dva osnovna tipa naunih eksperata u ranoj sovjetskoj
Rusiji. Potrebno je samo napomenuti da nijedan od njih dvojice nije bio lan
Komunistike partije i nisu se bavili ideolokim i politikim debatama.
Vavilov je tokom tridesetih godina kritikovao sovjetsku vladu po
pitanju poljoprivrede i 1940. godine je uhapen pod optubom da je britanski
pijun. Osuen je na smrt, iako je presuda kasnije preinaena u doivotnu robiju.
Pred kraj ivota se borio protiv suzbijanja genetikih istraivanja i do danas je
ostao upamen kao simbol borbe za nauku u staljinistikoj Rusiji (Roll-Hansen
2005).
Meutim, Nikolaj Vavilov je u mnogome zasluan za uspon Lisen-
ka u naunoj zajednici. Ranih tridesetih predloio ga je za lana Ukrajinske
akademije nauka i branio ga je od raznih kritika. Tek 1938. godine, kada je
Lisenko dobio njegovo mesto, Vavilov je poeo otro da ga kritikuje. Do tada
je priznavao da je Lisenkovo poznavanje genetike prilino slabo, ali ga je hva-
lio povodom radova iz fiziologije i vernalizacije. Vernalizacija se odnosi na
razvoj biljaka i sazrevanje na niskim temperaturama. Termin je uao u naunu
upotrebu 1933. godine kao latinizirani prevod Lisenkovog termina. Sve do
sedamdesetih godina zapadni udbenici su se pozivali na Lisenkov rad u ovoj
oblasti. Njegova elja bila je da otkrije formulu koja bi bila u stanju da predvidi
efekat temperature na razvoj biljaka. Jedan od glavnih motiva to je Vavilov
podravao Lisenka nisu bile ideje iz genetike, ve instrumentalna korisnost za
njegov lini projekat. Vavilov je radio na projektu Svetska kolekcija, prvoj
velikoj banci gena kultivisanih biljaka. Vlada je 1931. godine odluila da skrati
vreme za realizaciju ovog velikog projekta i Vavilov je umesto 1012 godina
dobio 45 godina da ga zavri. Osnovni problem bio je u adaptiranju raznih
vrsta da rastu u surovoj sovjetskoj klimi. Reenje za ovu prepreku video je
u Lisenkovim eksperimentima. Tako je vernalizacija Vavilovljeve kolekcije
postala Lisenkova ulaznica u genetiku. Na poetku karijere on je bio fiziolog
biljaka, a ne genetiar. Tada je uivao veliki ugled meu starijim i priznatim
kolegama. Ipak, u prvoj polovini tridesetih godina svoju karijeru preusmerava
na genetiku (Roll-Hansen 2005).
S obzirom na to da se u to vreme jo uvek nije znalo sa sigurnou
da li na molekularnom nivou postoje geni, neolamarkistike teorije su jo uvek
bile popularne. Zato ne udi to su ga tokom kasnih tridesetih i poetkom
etrdesetih godina branili velikani poput Dozefa Nidama, Dona Bernala i
Dona Holdejna, iako ne treba zaboraviti da su ovo teoretiari i naunici sa

495
antinauka opteprihvaen i datira pre Holtona, mi emo koristiti
njega. Neto kasnije (Holton 1996), on je govorio i o moralnom
autoritetu nauke i neophodnosti odbrane nauke od pogrenih pred-
stava o njoj koje su este u javnosti.

marksistikim inklinacijama.
Vavilov je Lisenka video kao entuzijastu, jer mu je kao vrsnom na-
uniku bilo jasno da Lisenko ne poznaje genetiku ba najbolje. Verovao je u
sluajnost da e Lisenko postii neko vano otkrie. Poznat je i sluaj iz 1933.
godine kada je jedan poznati britanski uzgajiva intervjuisao Lisenka i bio
zapanjen njegovim neznanjem.
U svojim istkama izmeu 1936. i 1938. godine Staljin je uklonio
ogromnu veinu najeminentnijih naunika koji su bili skeptini prema praksi
Lisenka, a kada je i on sam postao predsednik Lenjinove akademije 1938. go-
dine, nije vie bilo znaajne opozicije koja bi mu se suprotstavila.
Iako nije bio lan Komunistike partije, Lisenko je tokom svoje na-
une karijere uvek bio blisko povezan sa rukovodstvom partije i vladom. Pod
vlau Staljina i sve do dolaska Hruova na vlast on je bio u mogunosti i
na poziciji da se lako obraunava sa svojim naunim protivnicima. Njegov
sluaj je lekcija o teti koja rezultira iz pokuaja da se nauci nametne eksterni
dogmatizam. (Caspari and Marshak 1965: 275)
Lisenko je bio pod velikim uticajem Marksa i Engelsa. Meutim,
treba imati u vidu injenicu da su njih dvojica objavljivali glavne radove pre
nego to su Mendelovi radovi postali poznati iroj javnosti (1900. godine) i u
vreme kada je dominantna ideja o teoriji nasleivanja bila Lamarkova. Tek
1925. godine u naunim krugovima je zauvek naputena Lamarkova teorija
nasleivanja steenih karakteristika, ali ne i u Sovjetskom Savezu. Pavlovljeva
istraivanja o uslovljenom refleksu naglaavala su vanost uticaja okruenja
na ponaanje i 1923. godine on objavljuje rad u kojem tvrdi kako se uslovljeni
refleks kod mieva nasleuje i usavrava u narednim generacijama. Kasnije je
Pavlov povukao ove tvrdnje na osnovu adekvatnijih empirijskih dokaza, ali
to nije spreilo lamarkistike marksiste iz SSSR da i dalje propagiraju svoje
pogrene ideje (Caspari and Marshak 1965).
Lisenkov rad je u velikoj meri bio pripremljen antimendelovskim,
odnosno prolamarkovskim istraivanjima Miurina, koji je preminuo 1935. go-
dine. Moda najvaniji faktor koji je uticao na opstanak Lamarkovih ideja bila
je pomenuta potreba Sovjetskog Saveza da pobolja poljoprivredu. Na Zapadu
se ovaj proces odvijao po Mendelovim principima, nedovoljno brzim i efika-
snim za Sovjete, kojima je bilo potrebno rapidno poboljanje i unapreivanje
poljoprivrede. Tokom tridesetih godina Lisenko uz politiku podrku komu-
nista otpoinje borbu protiv ruskih klasinih genetiara. Klasinu genetiku je
karakterisao kao pasivnu, idealistiku i metafiziku, u odnosu na svoju
aktivnu, materijalistiku i empirijsku teoriju nasleivanja (Caspari and
Marshak 1965). Tako je 1948. godine na skupu Lenjinove poljoprivredne aka-
demije Lisenkova teorija proglaena za istinitu i validnu teoriju nasleivanja,
u odnosu na pogrenu, Mendelovu. Nakon ovog dogaaja u SSSR-u poinje

496
 U recenziji Volpertove i Vajnbergove knjige Stiv Fuler
(Fuller 1994a) je kao njihovu glavnu zabrinutost video razmi-
ljanje o finansijerima nauke (koji nisu naunici). Dakle, glavni
problem sa socijalnim prouavanjima nauke oni, prema Fulero-
vom miljenju, vide u uticaju na nenaunu javnost1. Njegov krajnji
cilj bio je da istakne vanost participacije javnosti u postavljanju
prioriteta istraivakog naunog rada. Volpert se sa tim ne slae.
Odgovarajui na ove kritike, on (Wolpert 1994) insistira na tome
da je sociologija nauke potencijalno vredna oblast (str. 745) i da
upravo zbog toga eli da ukae na bizarne teorije koje u njoj esto
nastaju. Takoe, ostao je dosledan svojoj tezi da veliki deo socio-
logije nauke nastaje iz kompleksa inferiornosti sociologa.

uspostavljanje nove biologije, jer Lisenko zabranjuje istraivanja iz klasine

genetike i proganja neke od svojih najpoznatijih protivnika u Sibir (Vavilov je
umro u sibirskom logoru). U godini Staljinove smrti, 1954, Lisenko je sve bitne
pozicije popunio svojim sledbenicima i bukvalno unitio klasinu genetiku u
Sovjetskom Savezu.
Nakon dolaska Hruova na vlast nekim Lisenkovim protivnicima
dozvoljeno je da se vrate iz Sibira i da nastave istraivanja iz klasine genetike,
iako je Lisenkov uticaj i dalje bio veliki. Kraj Lisenkove naune vladavine
poeo je priznanjem lisenkoista da postoji molekul DNK i da nije u pitanju
apstraktni idealistiki koncept, ve stvarni molekul koji igra vanu ulogu u
nasleivanju. . . (str. 277)
Sve donedavno ostalo je nerazjanjeno pitanje u kolikoj meri je itavu
debatu oko ispravne i buroaske genetike kontrolisala tadanja sovjetska
politika elita na elu sa Staljinom. Lisenko je tvrdio da je njegov uveni govor
iz 1948. godine pred Lenjinovom poljoprivrednom akademijom odobren, ak
i prepravljen na nekim mestima od strane Staljina lino, iako za te tvrdnje
tada (nekoliko dana nakon Staljinove smrti) nije ponudio dokaze. Danas zaista
posedujemo dokaze o ovoj tvrdnji (Rossianov 1993). Na osnovu komentara i
korekcija koje je Staljin napisao u Lisenkovom tekstu, moemo jasno uoiti
njegove (Staljinove) naune poglede koji su ga predisponirali ka miurinizmu.
Na osnovu ovih podataka slika o Lisenku se donekle menja i danas moemo
govoriti o izuzetno jakom uticaju Staljina na sovjetsku nauku uopte (Rosijanov
iznosi jo neke podatke prema kojima je Staljin prilino esto menjao naune
tekstove svojih savremenika). Tadanja sovjetska nauka imala je pretenziju da
bude objektivna, u ta je i sam Staljin verovao. Jedini problem bio je taj to
je on sebe proglasio garantom naune objektivnosti.
1
Interesantno je da Edvard Vilson u svojoj autobiografiji (Wilson
1994) pie kako je tokom svoje predavake karijere vie voleo da kurseve dri
drutvenim smerovima. Smatrao je da e za nauku biti bolje ako drutvenjaci,
koji e kasnije najverovatnije odluivati o drutvenoj ulozi nauke, ispravno
shvate ta je nauka i koje su njene mogunosti.

497
 Vajnberg u svom odgovoru ublaava napad na filozofiju i
sociologiju, tvrdei da sociologija nauke nudi interesantna i kori-
sna zapaanja o nauci. Ono emu se on protivi je korumpiranost
sociologije nauke konstruktivistikom ideologijom (Weinberg
1994: 748). U svom konanom odgovoru Fuler (Fuller 1994b)
zagovara civilizovanu raspravu izmeu naunika i sociologa na-
uke i zavrava konstatacijom da se u vreme razmene miljenja
izmeu njega, Volperta i Vajnberga pojavila jedna veoma vana
knjiga koja kritikuje akademsku levicu. U pitanju je knjiga Grosa
i Levita.

2. Napad Grosa i Levita na akademsku levicu

Znanje je ozbiljna stvar i za levicu kao i
za desnicu, i mora da se istrauje u ozbiljnom
duhu. [Feyerabend 1974/1985: 351]
Kao to smo ve rekli, u Naunim ratovima antinauka
oznaava pokuaje odreenih autsajdera nauke ili pripadnika
akademskih polja van prirodnih nauka da se bave (kulturnom)
analizom rezultata prirodnih nauka. Pored neprijateljstva pre-
ma nauci obino im se pripisuje i nepoznavanje nauke. Kasnije
emo videti koliko su ove uoptene kritike opravdane. Svakako
najpoznatija knjiga napada na antinauku pripada Grosu i Levitu.
Izboru njihove kritike moe se zameriti mnogo toga. Tako je, na
primer, Latur nekoliko puta eksplicitno negirao da je socijalni
konstruktivista (Segerstrle 2000d: 95n12), dok je njihova omilje-
na meta, Aronovic, pre popularizator ideja konstruktivizma nego
bitan predstavnik ove struje. S druge strane, moramo potovati
i konstruisanu kategoriju kulturnih konstruktivista u koju su
autori svrstavali teoretiare prema dva najvanija kriterijuma: na
osnovu jezika i temperamenta autora (za koji Gros i Levit smatraju
da je tipian za akademsku levicu) i popularnosti, naroito meu
studentima.
Kada su Gros (biolog) i Levit (matematiar) objavili svoju
knjigu (Gross and Levitt 1994/1998; vidi takoe i Gross and Levitt
1995) veliki broj naunika najverovatnije nije ni bio svestan ta se
dogaa po departmanima drutvenih nauka i humanistikih di-

498
sciplina ili su, kao to smo ve rekli, ignorisali te radove. I zaista,
knjiga predstavlja (ponekad surov i netaan) napad na ono to su
autori nazvali akademskom ili kulturnom levicom. Iste godine
(1994) odrana je prva od dve konferencije koje je organizovala
The National Association of Scholars, akademska organizacija
koja je posveena promovisanju tradicionalizma univerzitetskog
kurikuluma, pokuavajui da oformi front protiv antinaune pret-
nje. Prvi od ovih, veoma dobro medijski propraenih dogaaja,
bila je konferencija Objectivity and Truth in the Natural Scien-
ces, the Social Sciences, and the Humanities koja je odrana u
Bostonu. Na njoj su uestvovali (izmeu ostalih i) fiziar Vajn-
berg, (socio)biolog Vilson i istoriar nauke Holton. Ovo je takoe
bila godina uvenog okraja izmeu (sociologa) Harija Kolinsa i
(biologa) Luisa Volperta na sastanku British Association for the
Advancement of Science (BAAS) u Engleskoj. Na toj konferenciji
konstruktivisti i naunici nisu bili u stanju ni da smisleno komu-
niciraju jedni sa drugima (Rose 1996; Segerstrle 2000c).
Gros i Levit naglaavaju da je njihova knjiga podstaknuta
tadanjim stanjem u akademskim institucijama. Smatrali su da je
bio potreban javni odgovor na razne kritike nauke. U predgovoru
za izdanje iz 1998. godine oni objanjavaju sa kakvim kritikama
i pohvalama su se susretali, a kao najvee (i najprijatnije) izne-
naenje navode Sokalov rad1. Definisanje akademske levice od
strane Grosa i Levita kao onih koji ne razumeju i pogreno
tumae nauku nije bilo adekvatno. Umesto to su akademsku
levicu definisali kao ljude koji ne razumeju nauku usled svojih
doktrinarnih osobenosti, bilo bi mnogo bolje da su koristili termin
leviarski kritiari nauke (definiui ih kao one koji kritikuju
nauku sa stanovita levog krila), a da su termin akademska le-
vica sauvali za ono to ona zaista predstavlja teoretiare koji
zagovaraju leviarska shvatanja, uzimajui tako u obzir oiglednu
injenicu da neki jesu, a neki nisu kritiari nauke (Segerstrle
2000c). Sokal je, recimo, pripadnik akademske levice, ali nije
leviarski kritiar nauke. I konano, Gros i Levit su leviari, ali
1
Autori su imali nameru da u svoje izdanje iz 1998. ukljue i Sokalov
rad. Meutim, autorska prava na Sokalov tekst poseduje Stenli Fi, kao urednik
asopisa Social Text, koji nije dozvolio tampanje.

499
strogo pronauno orijentisani. Isto tako, akademska desnica je
prilino neutralan termin to se tie stavova prema nauci, gde kri-
tiari nauke desnog krila ukljuuju, na primer, mnoge religiozne
protivnike darvinizma. Jednostavno reeno, uobiajena podela na
naunu levicu i desnicu nije u potpunosti zadovoljavajua.
Gros i Levit u svojoj kritici nisu eleli da krenu od filozo-
fa nauke kao to su to uinili Teokaris i Psimopulos (Theocharis
and Psimopoulos 1987), jer su smatrali da je rad filozofa u velikoj
meri iskrivljen od strane sledbenika, naroito Kunovih. Za Grosa
i Levita, Kunov izuzetno kritiki stav prema svojim sledbenicima
jedina je istina o Kunu. Zapravo, za razliku od Teokarisa i Psi-
mopulosa, njih nisu toliko interesovali originalni inspiratori,
ve trenutni i najpopularniji predstavnici kulturne levice. Dakle,
nijedan od ovih napada (tj. odbrana) nije bio potpun. Teokaris i
Psimopulos nisu obraali panju na ljude koji su tada (i danas)
delovali protiv nauke, ve su napadali (navodne) pokretae i in-
spiratore.
Bez obzira na to da li su u pitanju epistemoloki ili poli-
tiki razlozi za napad na nauku, zajedniki imenilac antinaunih
propagatora bila je sumnja u objektivnost naunog znanja. To je
takoe jedan od razloga zbog kojih su se Gros i Levit odluili
da postmodernistima, feministkinjama i konstruktivistima daju
zajedniko ime kulturni konstruktivisti. Ono to su oni videli
kao zajedniku pretnju koja nauci dolazi od ovih kola miljenja
bile su potencijalno sline ili identine drutvene posledice. Tako
je nastala paradoksalna situacija u kojoj su sada sami naunici
morali da dokazuju da zaista rade neto vredno i korisno, jer su
socijalni konstruktivisti ve uveliko pisali o naunim dostignui-
ma kao o skrivenim sredstvima politike borbe ili line afirmacije.
Zato i ne udi to je naizgled ezoterini karakter Naunih ratova
vrlo brzo prerastao u bitku za kredibilitet u oima javnosti. Na-
stala je situacija u kojoj su ozbiljno dovedene u pitanje praktine
posledice delovanja i jedne i druge strane (vidi Segerstrle 2000b;
a naroito Bauer 2000).
Akademski leviari (po ovoj klasifikaciji) mahom su
pripadali raznim postmodernim trendovima u humanistikim dis-
ciplinama i konstruktivistikim i relativistikim orijentacijama iz

500
polja sociologije nauke. Svi ovi akademski trendovi svrstavaju se
u novu levicu na osnovu jednog kriterijuma njihovog dovoenja
u sumnju i kritikovanja sposobnosti nauke da proizvede znanje
koje je istinitije od nekih drugih tipova znanja. Napad od stra-
ne Grosa i Levita je otvoren i veoma estok, jer se postmoderna
orijentacija ocenjuje kao deo intelektualne lenjosti akademskih
naunika, samim tim to ne zahteva poznavanje bilo kakvog sa-
draja nauke, dok se najozbiljnije optube upuuju na raun same
levice, koja je svojim delovanjem dovela do opadanja poverenja
javnosti u nauku.
Na prvi pogled knjiga Grosa i Levita deluje kao konzer-
vativna kritika levice. Problemi za kompletno objanjenje itavog
sukoba nastaju kada shvatimo da i Gros i Levit za sebe kau da
su leviari, jer su njihova uverenja drugaija od ubeenja kulturne
levice. U knjizi moemo nai naznake da oni smatraju kako je
kulturna levica izdala razlog postojanja leviarskog pokreta i da
je ona kao tradicija egalitarne drutvene kritike . . . rtva doktri-
narne kritike nauke . . . kao to je dugo vremena bila rtva naj-
gorih vrsta marksizma, lenjinizma i staljinizma (Gross and Levitt
1994/1998: 252). Akademsku levicu autori nazivaju ideolokim
plemenom, odnosno smatraju je izvitoperenom verzijom levice,
istiui da naunici ili ljudi koji su nauno potkovani nikad nee
odabrati neki oblik socijalizma koji za cilj ima subverziju naunog
znanja.
Stav koji autori promoviu jeste da se dananja akadem-
ska levica bavi nevanim i beznaajnim pitanjima, umesto da
se bavi stvarima, pojavama ili procesima koji direktno utiu na
drutvo (npr. elektrifikacija naselja i urbani razvoj) i na njihovu
povezanost sa novcem i moi. Stoga i ne udi to su Gros i Levit
sa svojim leviarskim ubeenjima objektivnu nauku videli kao
moralno oruje u borbi za bolje uslove ivota i drutvenu pravdu.
Ovakve i sline izjave nainile su da Gros, Levit i njihovi saborci
deluju kao politiki konzervativci. Levica je nekada imala zajed-
niki cilj koji je vremenom zamenjen politikim interesima raznih
drutvenih podgrupa. Nauka na ovaj nain dobija novu politiku
ulogu i postaje ekvivalentna drutvenoj moi, a prestaje da bude
sredstvo borbe za drutvenu pravdu. Zato je za akademsku levicu

501
novo politiko oruje kritika nauke. Borci protiv antinauke bili su
ujedinjeni oko emocionalne vere u politiku vanost objektivnosti
i borili su se i za kulturni autoritet nauke. Ovim se univerzalistiko
i objektivistiko shvatanje nauke suprotstavlja partikularizmu i
subjektivizmu/relativizmu antinaunih stavova.
Problem koji je nastao na samom poetku itave kontro-
verze bio je u eksplicitnim optubama na raun akademske levice
za promovisanje antinaunih stavova i raspoloenja u javnosti.
Na taj nain je itava kontroverza privukla puno panje javnosti,
ali istovremeno su bile onemoguene ozbiljne diskusije. Pitanje
je da li naunici uopte mogu biti deklarisani za antinauku? To
bi bila kontradikcija. Moda u tome lei razlog zbog kojeg Gros i
Levit meu kulturne leviare nisu ukljuili (prirodne) naunike.
Meutim, neki teoretiari su verovali da naunici mogu da budu
antinauno opredeljeni (Ruse 1994; Wilson 1994, 1995).
Gros i Levit naglaavaju da su bitne posledice odreenih
shvatanja, a ne samo namere. Teko je negirati da postoje odree-
ne potencijalne drutvene posledice konstruktivistikog shvatanja
nauke. Jedna od najpogubnijih posledica bila bi izjednaavanje
nauke sa ostalim sistemima znanja, odnosno negiranje privile-
govanog epistemikog statusa nauke. To bi moglo da dovede i
do legitimnosti, npr. kreacionizma1. Autori na samom poetku
knjige zakljuuju da se ne moe rei da akademska levica ima
neku vrsto definisanu poziciju u odnosu na nauku. Jedino to
se sa sigurnou moe rei za levicu je da je ona neprijateljski
raspoloena prema nauci. Jednostavno reeno, akademska levica
ne voli nauku. (Gross and Levitt 1994/1998: 2)
Unutar akademske levice . . . neprijateljstvo se
iri do drutvenih struktura kroz koje se nauka insti-
tucionalizuje, do sistema obrazovanja pomou kojeg
se stvaraju profesionalni naunici i do mentaliteta za

1
U naem obrazovanju ovo se dogodilo uvoenjem veronauke u
osnovno obrazovanje i implicitnim (epistemikim) izjednaavanjem sa teorijom
evolucije. U SAD je poznat skandal od pre nekoliko godina, kada je u emisiji
televizijske stanice NBC na jedan arlatanski nain predstavljena evolucija
oveka (objanjavano je kako su ljudi iveli istovremeno sa dinosaurusima, a
da nauna zajednica sakriva dokaze koji bi to potvrdili!) (Holden 1996).

502
 koji se smatra, tano ili pogreno, da je karakteristian
za naunike. Ono to najvie iznenauje je da postoji
otvoreno neprijateljstvo prema aktualnom sadraju
naunog znanja i prema pretpostavci, za koju se moe
pretpostaviti da je univerzalna meu obrazovanim
ljudima, da je nauno znanje veoma pouzdano i da
poiva na sigurnoj metodologiji. [str. 2; kurziv u ori-
ginalu]
Gros i Levit ipak ele donekle da preciziraju termin
akademska levica i u nju stavljaju, u najveem broju, pripad-
nike drutvenih nauka i humanistikih disciplina. Ve smo rekli
da se ova podela ne podudara sa politikom podelom na levicu
i desnicu. Moda osnovni definiui faktor naune levice jeste
posveenost ideji da je fundamentalna politika promena nuna
i da se ona moe postii samo putem revolucionarnih procesa
ukorenjenih u celokupnoj reviziji kulturnih kategorija. (str. 3)
Meutim, zakljuak do kojeg autori dolaze jeste da nije sama nau-
ka toliko u opasnosti, koliko je to ira kultura, odnosno interakcija
sa naukom. Pojam ire kulture obuhvata i masovne medije i proces
obrazovanja. To znai da promovisanje leviarskih ideja o nauci
moe kao svoju posledicu da ima dovoenje globalne kulture u
opasnost, ako problem posmatramo sa dugoronog interesa. Ako
bi nain miljenja levice o nauci postao dominantan i kod nena-
unika, samo razmiljanje o nauci moglo bi da bude diletantsko i
opasno irelevantno. (str. 4)
Kao izvore i uticaje leviarske misli o nauci Gros i Levit
navode pre svega postmodernizam, odnosno shvatanje da je pro-
svetiteljska intelektualna orijentacija jalova i nesposobna da se
bori za dananjim kulturnim zahtevima. Pored postmodernizma,
glavni uticaji dolaze od marksizma, odnosno promovisanja ideje
da je nauka zapravo buroaska nauka, superstrukturalna ma-
nifestacija kapitalistikog poretka (str. 5), to su u raznim vido-
vima prihvatile doktrine kulturnog konstruktivizma. U kulturni
konstruktivizam autori svrstavaju feminizam, multikultiralizam,
radikalni environmentalizam, socijalno konstruktivistike socio-
logije naunog znanja itd.

503
 Kulturni konstruktivizam ne predstavlja jedinstvenu dok-
trinu, to se moe videti iz njegovih sastavnih delova koji mogu
da budu raznih teorijskih orijentacija. On sam po sebi nema ja-
sno definisano intelektualno jezgro svojih teorija, odnosno neki
teorijski centar. Ujedinjujui faktor kulturnog konstruktivizma
tako postaju vannauni faktori, najee u vidu prezira ili samo
kritike moderne nauke. Najea situacija sa kojom se susreemo
je neka vrsta hibridnog spoja izmeu ovih razliitih orijentacija.
Ipak, moda bismo mogli rei da je najoptije zajedniko obele-
je akademske levice perspektivizam. Perspektivizam naglaava
partikularnost, vremenitost i kontekstualnost naunog znanja.
Detaljna kritika svih ovih pristupa zahtevala bi mnogo prostora,
tako da emo se fokusirati preteno na Grosovu i Levitovu kritiku
kulturnog konstruktivizma.
U zdravorazumskom smislu ljudi su konstruktivisti u
pogledu nauke, jer nauka je zaista neto to je ljudska kultura
konstruisala. Autori se u samom startu ograuju od hiperpozi-
tivistike orijentacije prema kojoj bi nauka bila u potpunosti oslo-
boena od interesa, verovanja, ak i predrasuda. Takoe, jasno je
da postoji i hijerarhizacija finansiranja istraivanja, odnosno, ne
moe se porei da na nauku deluju i neki ekstranauni faktori.
Stoga oni imaju opravdanje za klasifikaciju konsktruktivistikih
teorija na jake i slabe. Prethodne stavove retko koji naunik bi
uopte i eleo da porekne, tako da moemo rei da je neka vrsta
slabog konstruktivizma u nauci uvek na delu. Problemi nastaju
kada metanaune analize poprime karakteristike jakog konstruk-
tivizma.
Sa stanovita jakog socijalnog (ili kulturnog) konstruk-
tivizma nauka predstavlja skup konvencija karakteristinih za
odreenu kulturu i odreeni istorijski period. Ona nije znanje o
stvarnom svetu oko nas, ve neka vrsta diskursa koji je razvila
izvesna interpretativna zajednica. Posebni problemi se javljaju
kada shvatimo da je taj diskurs za socijalne konstruktiviste samo
jedan od mnogih koji trenutno postoje i koji su postojali kroz isto-
riju. Krajnja posledica ovakvog nauno destruktivnog shvatanja je
u tome da nauka gubi privilegovanu poziciju u pokuaju da otkrije
istinu o svetu. Nauka je praksa a ne znanje; a praksa ukljuuje

504
konvenciju i arbitrarnost (str. 45), jer je tekstualna praksa besmi-
slena van odreene zajednice koja joj daje znaenje.
Ako paljivo razmotrimo sve konsekvence ovakvog shva-
tanja, moemo uoiti da se ovakvim pristupom nauci opovrgava
privilegovan status u traganju za istinom i da nam je onemogue-
no da razlikujemo stvarna i objektivna znanja o svetu od mnjenja,
sujeverja, pogleda na svet itd. Naalost, najvei pobornici jakog
socijalnog konstruktivizma jesu sociolozi, to mnogi vide kao
veliki problem dananje sociologije nauke. Ovo ne znai da treba
insistirati na nekoj ekstremnoj pozitivistikoj poziciji gde je nauka
u potpunosti osloboena od nekih interesa, spoljanjih i istorijskih
okolnosti, ali nauka zaista deluje. U nastavku kritike konstruk-
tivizma autori se osvru na neke najpoznatije konstruktivistike
studije o kojima je uglavnom bilo govora.
U recenziji knjige Higher Superstition Martin (B. Martin
1996) tvrdi da su Gros i Levit prvo morali da konstruiu aka-
demsku levicu i takoe kritikuje (s pravom) neadekvatan izbor
konstruktivista i terminologije. Iako su Gros i Levit priznali da
termin akademska levica nije najsrenije odabran, Martin im ne
zamera na izboru samog termina, ve zbog onog ta se pod njim
podrazumeva, a to je da je akademska levica iskljuivo povezana
sa kritikom naunog znanja.
O (neadekvatnom) izboru meta svojih napada Grosa i
Levita takoe je pisao i Dejvid Ed (Edge 1996a, b). On brani
Edinburku kolu, naroito od Vajnbergovih napada. I zaista, ve-
oma je esta pojava da se o konstruktivizmu pie bez pozivanja na
reference, tj. autore koji bi predstavljali prave primere koji se kri-
tikuju unutar konstruktivizma. Najee se kritike piu uopteno.
Gros i Levit (Gross and Levitt 1994/1998) samo na jednom mestu
spominju Dejvida Blura (str. 5253), dok se o Edinburkoj koli
raspravlja samo usput, bez referenci koje bi upuivale, recimo na
Blura, Barnsa, Makenzija i ejpina, to je zaista veliki propust.
Ako je u pitanju prilino ambiciozna kritika konstruktivistikog
programa, onda su njena teina i relevantnost daleko manje bez
kritike najrelevantnijih autora1.

1
injenica koju nije tako lako osporiti kada se kritikuju konstruk-

505
 Vajz (Wise 1996: 323) u svojoj recenziji Grosovog i Le-
vitovog napada smatra da [d]emonizacija poinje reifikacijom
sila dobra i zla u crno-belu sliku jakog kontrasta. Bele boje je,
naravno, prosvetiteljstvo, ali prema Vajzovom miljenju ono rei-
ficirano, a ne sedamnaestovekovno. U pitanju je stereotipizirana
esencija. Na ovu esenciju Vajz i ukazuje kada razmatra Grosove i
Levitove kritike postmodernizma, konstruktivizma i feminizma.
eleo je da ukae na to da su se autori rukovodili strategijom
napada na stereotipe, a ne na stvarne primere. Gijerin (Gieryn
1996) takoe napada Grosa i Levita kao predstavnike naune
policije koja konstruie retoriku granicu izmeu nauke i STS
intepretacija nauke (str. 101; kurziv u originalu), jer posledice
toga su stavovi da studije nauke i tehnologije nemaju apsolut-
no nikakav kognitivni autoritet. Na ovaj napad je uzvratio Gros
(Gross 1996).
Dve godine nakon prvog izdanja knjige Higher Supersti-
tion Gros i Levit sa Martinom Luisom ureuju knjigu The Flight
from Science and Reason (Gross, Levitt and Lewis 1996) koja
predstavlja skup radova sa konferencije New York Academy of
Sciences 1995. godine. Kako se napominje u predgovoru (Green-
berg 1996), knjiga je nastala kao rezultat brige za fizike i bioloke
nauke koje su u poslednje vreme bile predmet napada od strane
drutvenih naunika. Ono to je interesantno jeste to da najvei
broj uesnika na ovoj konferenciji (a time i najvei broj autora u
knjizi) potie iz drutvenih nauka. Sutina Grinbergovog uvoda
je u tome da itaocima skrene panju na konferenciju, takoe iz
1995. godine, gde se raspravljalo o opasnom uplivu socijalnog
konstruktivizma u medicinu. Gros (Gross 1996a) u uvodu eli da
istakne da je opozicija nauci stara koliko i sama nauka, ali da ona
nije zasnovana na dokazima, ve na poricanju efikasnosti raci-
onalnog istraivanja ili insistiranju na jednakoj epistemolokoj
validnosti alternativa. (str. 2)

tivisti jeste da je Blur 1996. godine dobio Bernalovu nagradu koja je izuzetno
prestina i koju su pre njega dobili mnogi ozbiljni autori (npr. Holton, Merton
i Malkej). Prilino je problematino precizno odrediti metu napada Grosa i
Levita. Jaka verzija socijalnog konstruktivizma, kako je opisana kod njih, retko
se moe sresti u celini u delima nekih ozbiljnijih sociologa naunog znanja.

506
 Knjiga je sastavljena od nekoliko tematskih celina koje
se u odreenoj meri i preklapaju, jer se u svim tim oblastima
govori o uticaju i opasnostima antinauke1. Govori se o slici nauke
u javnosti, njenim razumskim osnovama, osnovama fizike, medi-
cini, okruenju, odnosno environmentalizmu, sociologiji nauke,
istoriji i politici, feminizmu, humanistikim disciplinama, reli-
giji i obrazovanju. Meu autorima, najpoznatiji su: Gros i Levit,
Suzan Hak, an Brikmon, Martin Luis, Noreta Kertge, Stiven
Kol, Mira Nanda, Robin Foks, Derald Holton i Bernard Ortiz
de Montelano2.
Ostaje jo da odgovorimo na interesantno pitanje: zbog
ega su se Gros i Levit fokusirali samo na kritiku antinauke
u okviru akademskih institucija? Bilo je autora koji su kritiku
usmerili ka javnosti, a ne samo na univerzitete. Prema nekim
istraivanjima (npr. Woolley 1995; Lawler 1996), jasno se vidi
da je nauna pismenost u amerikoj javnosti izuzetno slaba, to
svakako pogoravaju mediji, esto zamagljujui granice izmeu
nauke i fikcije (npr. Holden 1996, o emu je bilo rei)3. Autori koji
su izrazili svoju brigu prema irenju antinauke van akademskih
institucija su Holton (1993), o kojem je bilo rei, i Kerc (Kurtz
1994).
Kerc je kao pretee uspona antinauke identifikovao Kuna
i Fajerabenda, zbog njihovih tvrdnji da ne postoji nauni metod,
da je znanje relativno u odnosu na sociokulturne institucije, da
se paradigme menjaju usled ekstranaunih razloga itd. Meutim,
1
Najpoznatija kritika knjige The Flight from Science and Reason
dolazi od strane Pola Formana (1997), koja je izazvala estoke rasprave i reak-
cije.
2
Interesantan je rad (Zrcher 1996) koji opisuje dve konferencije
koje su odrane 1995. godine. Jedna je ve pomenuta konferencija New York
Academy of Sciences koja je bila podeljena po sledeim delovima: envi-
ronmentalizam, feministika epistemologija, razum i politika i istorija i
razum. S druge strane, u arlotsvilu je odrana konferencija 4S (Society for
Social Studies of Science) i SHOT (The Society for the History of Technology).
Autorka jasno ukazuje na neka veoma vana mesta nerazumevanja ova dva
tabora.
3
Ova istraivanja pokazuju da su naunici meu najpotovanijim
profesionalcima u SAD i da graani snano podravaju finansiranje nauke,
iako je iz pojedinih oblasti poznavanje nauke jako slabo.

507
za razliku od Teokarisa i Psimopulosa, Kerc drugi filozofski
napad locira u delima Hajdegera, ali naroito francuskih postmo-
dernista, poput Deride (1967/1976), Fukoa (1966/1971), Lakana
(1966/1983) i Liotara (1979/1988), koji nauku vide kao samo jednu
od mnogih pria ili tekstova. Sutina metoda dekonstrukcije
naunog jezika je u tome da se doe do saznanja da objektivnost
i nije mogua, odnosno da ne postoje standardi objektivnosti. Nije
problem u Fukoovoj tvrdnji da u nauci esto preovladavaju odnosi
moi (jer sigurno i od takvih odnosa zavisi finansiranje odreenih
projekata ili istraivanja), ali je problem ako se to smatra uzrokom
neobjektivnosti, odnosno subjektivnosti u nauci.
Kerc je zabrinut injenicom to u oima javnosti paranor-
malna verovanja imaju jednak tretman kao i naune injenice. Nje-
ga, za razliku od Grosa i Levita, brine rast antinauke uopte. (str.
258) Zatim, on navodi deset kategorija odreenih primedbi koje su
upuivane nauci u poslednje vreme: nakon Drugog svetskog rata
povean je strah od nuklearnog rata; strah od environmentalnih
katastrofa; od upotrebe hemijskih aditiva; sumnja u biogenetski
inenjering; sve vie je prisutna sumnja u ortodoksnu medicinu; u
psihijatriju; sve je prisutniji rast alternativne medicine; time i rast
azijskog misticizma; sve je ee vraanje na fundamentalistike
religije, to je najee povezano sa izuzetno dobro finansiranim
kreacionizmom; i konano, Kerc navodi sve prisutnije multikul-
turalistike i feministike kritike naunog obrazovanja. Naravno,
posledice su daleko ire i ima ih jo mnogo, ali ovo su sigurno
najei sluajevi osporavanja nauke i njenih dostignua1.
Uspon antinauke nije vie dovoljno razmatrati samo u
kontekstu same nauke, ve je nuno razmatranje strategije za
njeno suzbijanje i u masovnoj kulturi. Za to je kljuan proces obra-
zovanja, iji jedan od glavnih ciljeva treba da bude obezbeivanje
naune pismenosti. Problem koji ovo oteava je neumitan rast
naunih (sub)specijalizacija (Rosovsky 1996). Zato je u ljudima
potrebno razvijati i svest o onome to ne znaju. Razvoj neke vrste
1
Pozitivan doprinos ovih pokreta, multikulturalizma i feminizma,
svakako jeste otvaranje nauke za ene i manjine. Problem je samo to se apetiti
sledbenika ovih intelektualnih struja ne zadravaju na ovom nivou i vrlo esto
zadiru i u epistemoloke revizije.

508
skeptikog stava prema nauno neproverenim stavovima verovatno
bi pomogao ljudima da se odbrane od besmislenih pseudonaunih
i antinaunih teorija. Pored specijalizacije neophodno je razviti
i neku vrstu naunog pogleda na svet pomou kojeg bi ljudi bili u
stanju da shvate nae mesto u prirodi.
Na najoptiji nain nauna pismenost se moe definisati
kao posedovanje dovoljne koliine znanja iz nauke koje omogu-
ava efikasno suoavanje sa naunim komponentama problema
svakodnevnog ivota (Trefil 1996: 543). Kada se ljudi suoavaju
sa socijalno relevantnim pitanjima, esto njihovo smisleno razma-
tranje ukljuuje i poznavanje ekonomije, politike i nauke. Uzmimo
primer globalnog zagrevanja, gde se susreemo sa naunim osno-
vama ovog problema (Da li ono postoji? Kolika je ovekova uloga
u tome?), drutveno relevantnim pitanjima (Da li razvijene zemlje
imaju pravo da eksploatiu ume manje razvijenih zemalja?), eko-
nomskim problemima (Da li je mogue ometati ekonomiju zarad
neke odreene ume?) itd.
Trefil naunu pismenost posmatra kao deo ire, kulturne
pismenosti. U svim drutvima ljudi imaju pretpostavke o tome ta
drugi ljudi ve znaju. Komunikacija nikad ne poinje ab initio,
ve se odigrava u odreenom socijalnom kontekstu. Kulturna
pismenost je telo znanja za koje . . . ljudi u datom drutvu, u
datom vremenu, pretpostavljaju da [ga] drugi . . . ljudi poseduju.
(str. 544) U principu, kulturna pismenost podrazumeva najoptija
znanja o odreenim problemima, a ne specifinosti koje spadaju
u domen strunog znanja. U pitanju je velika matrica znanja
(str. 545), neka vrsta preegzistirajueg znanja, koje je esto dobro
artikulisano i koje omoguava relativno laku apsorpciju novih
znanja u matricu. Kulturna pismenost nije apsolutna i ona se me-
nja tokom vremena i varira meu kulturama. Isto vai i za naunu
pismenost, koja ne podrazumeva sposobnost da se pojedinac bavi
naukom, ve samo da poseduje neka opta saznanja o nauci. Jedan
od velikih problema je na koji nain sprovesti reformu obrazova-
nja koja bi za cilj imala odbacivanje pseudonaunih kurikuluma
i irenje naune pismenosti (Holton 1996; Ortiz de Montellano
1996; Rosovsky 1996; Trefil 1996).

509
 Razne kritike socijalnih studija nauke dolazile su i iznu-
tra. Henri Bauer (2000) je jedan od veterana naunih studija, po
obrazovanju hemiar. Njegova kritika naunih studija ima druga-
ije motive od kritike Grosa i Levita. Dananjim studijama nauke
i tehnologije on zamera to to poniavaju socijalno prouavanje
nauke1. Raniji vidovi studija nauke i tehnologije kritiki su is-
pitivali odnos izmeu nauke i drutva, bez isticanja ekstremnih
epistemolokih pretpostavki o nauci. Moemo se sloiti sa kon-
statacijom Bauera da su Gros i Levit isuvie generalizovali neke
probleme, govorei da naunici treba da se suprotstave sociolo-
zima i filozofima koji napadaju same osnove nauke. Isto tako, i
sami konstruktivisti preteruju kada istiu da su, npr. eksperimenti
retko kad odluujui faktori pri reavanju naunih kontroverzi.
Ovakve tvrdnje postaju izuzetno opasne u kontekstu obrazovanja
i ekspanzije naune pismenosti.

3. Prevara Sokal
Nekoliko godina sam kao student bio zane-
sen filozofijom, a onda sam se razoarao. Uvidi
onih filozofa koje sam ja prouavao izgledali su
mi mutni i tamni u poreenju sa zasenjujuim
uspesima fizike i matematike. Od tih dana pa do
danas, ja sam ponekad pokuavao itati najno-
vija dela iz oblasti filozofije nauke. Naao sam
da su neka od njih napisana argonom tako ne-
probojnim, da naprosto moram zakljuiti da su
pisana sa ciljem da budu zadivljeni oni koji ne
razlikuju nejasnost od dubokoumnosti. Poneki
od tih tekstova bili su dobri za itanje, pa ak
i duhoviti, na primer spisi Vitgentajna i Paula
Fajerabenda. Ali vrlo retko sam sticao utisak da
imaju ikakve veze sa onim to je meni poznato
kao nauni rad. [Vajnberg 1992/1997: 1478]
Zvanian poetak Naunih ratova moe se locirati u leto
1996. godine. Tada je u asopisu Lingua Franca objavljen tekst
fiziara Alana Sokala u kojem je on otkrio svoju (naunu) prevaru.
1
U Britaniji je uobiajen naziv naune studije, a u Americi studije
nauke i tehnologije.

510
Sutina Sokalovog (ne)uspelog pokuaja prevare bila je u tome da
objavi grandiozan i besmislen tekst pod nazivom Transgressing
the boundaries: Toward a transformative hermeneutics of quantum
gravity, u jednom od vodeih postmodernistikih/konstruktivi-
stikih asopisa Social Text (Sokal 1996). Da ironija bude vea,
taj broj je bio imenovan The Science Wars i bio je osmiljen kao
odgovor kulturne levice Grosu i Levitu.
U ovom broju izali su radovi poznatih teoretiara post-
moderne, konstruktivistike i feministike orijentacije. Pokuae-
mo ukratko da opiemo opti stav koji se moe doneti na osnovu
itanja (najpoznatijih) tekstova u tom broju. Sandra Harding
(1996) je elela da istakne da glavne kritike novih studija nauke
i tehnologije [dolaze od] antidemokratske desnice, jer se te studije
percipiraju kao glavna pretnja civilizaciji i standardima razuma.
(str. 15) Ona negira sutinu te kritike koja se uglavnom zasniva na
optubama naunih studija za relativizam, tvrdei da nauke jesu
istorijski relativne u odnosu na pitanja odreene kulture o pri-
rodnom i drutvenom poretku, a ne da su epistemoloki relativne
raznim kulturnim verovanjima.
Rouzova (Rose 1996) govori da su se kulturni ratovi u
Britaniji, za razliku od amerike verzije koja je bila uoptena,
odvijali u serijama napada, najvie na psihoanalizu i sociologiju
naunog znanja. Kritika psihoanalize bila je zasnovana prvenstve-
no na usponu bioloke paradigme u psihologiji i psihijatriji. Martin
(E. Martin 1996) se zalagao za pomirenje nauke i kulturnih studi-
ja, jer smatra da bi prirodne nauke mogle od njih da imaju koristi.
Doroti Nelkin (1996) naglaava ve pomenute argumente napada
pronaunih aktivista, da je njihova glavna inspiracija povezana
sa strahom od smanjivanja finansiranja, iako smo videli da su
neki pronauni aktivisti to izriito negirali. Livajn (Levine 1996)
ukazuje na iracionalnost branilaca nauke koju ispoljavaju prilikom
napada na antinauku, koja je nekad zaista prisutna, i to sa obe
strane, jer nisu svi napadi i sve odbrane zasnovane samo na istoj
logici i argumentima.
Aronovic (Aronowitz 1996) optuuje veinu naunika i
novinara da pripadaju naunom establimentu koji uspeno mar-
ginalizuje ili priguuje alternativnu nauku, i na nivou objanjenja i

511
na nivou otkria. (str. 179) Za klju uspeha nauka od 17. veka on
smatra dogmu o metodu (str. 179) iji elementi su sledei: ubee-
nje da je knjiga prirode napisana jezikom matematike i da je put do
legitimnog i pouzdanog znanja jedino mogu eksperimentalnom
metodom. Nakon ovoga, zaista i ne udi stav da istoriju nauke
piu pobednici, koja ima karakter kontinuiranog progresa razuma.
Aronovic ne negira korisnost nauke, ali eli da istakne da ona ipak
ne dolazi tako lako do istine i da je taj put pun prepreka, makar u
vidu ekonomskih, socijalnih ili kulturnih okolnosti. Nauka zaista
postie rezultate, ali on se zalae za omoguavanje ideoloke kri-
tike nauke i za njenu dekonstrukciju. Aronovic se slui sledeom
logikom: ako je nauka drutvena institucija, onda je ona podlona
(kao i bilo koja druga drutvena institucija) ideolokoj kritici i
dekonstrukciji. Svoje kritiare naziva naunim konzervativcima1.
I konano, Ros (Ross 1996b) je pored uvoda, o kojem e jo biti
rei, eleo da pokae da je san o istoj nauci samo jedan mit i da
je nauka najee bila u slubi vojne industrije.
Objanjenje Naunih ratova koje u obzir uzima samo
naune faktore odnosi se na to kako je Sokal bio inspirisan Gro-
som i Levitom. On je proveravao njihove reference jer se pitao
da li su one moda ipak izvuene iz konteksta. Meutim, doao
je do zakljuka da su one mnogo loije izgledale u kontekstu!
Ovo objanjenje nam je neophodno, ali ne i dovoljno, jer se iz
vida gube politika i moralna dimenzija. Pitanja koja su poela da
se nameu nakon objavljivanja samog rada i naknadne Sokalove
objave (1996a/2000) da je u pitanju prevara jesu od izuzetnog
znaaja za nauku uopte, naroito za sociologiju. Da li Sokalova
prevara ita dokazuje? Da li objavljivanje takvog rada pokazuje da
su drutveni naunici iz konstruktivistikog/postmodernistikog
krila arlatani koji ne poznaju nauku? Da li je Sokal imao moralno
pravo da uini ono to je uinio? ta nam itava afera govori o
samoj nauci i naunom znanju?
Pored reakcija iz naunih krugova Sokalova prevara je
dospela na naslovnu stranu dnevnog lista The New York Times,
1
Vilsona, Skinera, Foksa i Lorenca naziva socijalnim darvinistima,
to nije adekvatno. O ovakvoj kritici nauke bie rei kasnije, kada budemo
govorili o najeim napadima (sociologa) na sociobiologiju.

512
18. 5. 1996. godine. Sokal je tada bio nepoznat profesor fizike koji
je svoj rad pripremao u tiini i sa velikim naporom. Rad je morao
biti dovoljno lo kako bi pokazao ono to je nameravano, ali i
dovoljno dobar da prevara ne bude otkrivena tako lako (The
Editors of Lingua Franca 2000b).
Sokal svoj rad poinje konstatacijom da mnogi prirodni
naunici odbacuju samu pomisao da discipline koje se bave soci-
jalnom i kulturnom kritikom mogu neto da doprinesu njihovom
istraivanju. Razlog tome on vidi u zastupanju dogme nametnute
od strane dugotrajne postprosvetiteljske hegemonije nad zapadnim
intelektualnim pogledom na svet, ije osobenosti se mogu ukratko
sumirati. . . (Sokal 1996: 217) U pitanju su realistike pretpostav-
ke o svetu oko nas: da postoji spoljanji svet, nezavisan od itavog
oveanstva, da su njegove osobenosti kodirane u fizikim zako-
nima, i da ljudi mogu stei pouzdano znanje o tom svetu. Sve ovo
mogue je na osnovu (takozvanog) naunog metoda. (str. 217)
Dalje, Sokal se poziva na Hajzenberga, Bora i na revizionistike
studije iz filozofije nauke (Kuna, Fajerabenda, Latura, Aronovica
i Blura), feministike i poststrukturalistike kritike, istiui kako
su se u 20. veku dogodile duboke konceptualne promene koje su
ozbiljno dovele u pitanje kartezijansko-njutnovsku metafiziku i
koje su demistifikovale supstantivni sadraj mejnstrim zapadne
naune prakse, otkrivajui ideologiju dominacije, skrivenu iza fa-
sade objektivnosti. (str. 217) Zakljuak je da i fizika realnost,
kao i socijalna, predstavlja puki konstrukt. Nauno znanje nije
objektivno, ve reflektuje dominantne ideologije i odnose moi
kulture koja ju je proizvela. (str. 218) U skladu sa esto nerazu-
mljivim i besmislenim renikom postmodernih (i njima slinih)
teoretiara, Sokal istie da diskurs naune zajednice nema
privilegovani epistemoloki status u odnosu na kontrahegemo-
nike narative koji emaniraju od disidentskih ili marginalizovanih
zajednica. (str. 218)
Nakon uvoda Sokal naglaava kako eli da analizira tre-
nutni razvoj u oblasti kvantne gravitacije, u kojoj se raa sinteza
Hajzenbergove kvantne mehanike i Ajntajnove opte teorije rela-
tiviteta. U kvantnoj gravitaciji . . . prostor-vreme . . . prestaje da
postoji kao objektivna fizika realnost; geometrija postaje relaci-

513
ona i kontekstualna (str. 218), gde ak i sama egzistencija postaje
problematizovana i relativizovana. Kvantna gravitacija predstavlja
konceptualnu revoluciju i vri veliki uticaj na sadraj budue
postmoderne i oslobodilake nauke. (str. 218) Ostatak Sokalovog
teksta sastoji se iz tri dela: od pregleda filozofskih i ideolokih
pitanja koja su (navodno) postavile kvantna mehanika i opta te-
orija relativiteta, izlaganja nastajue teorije kvantne gravitacije i
diskusije o nekim njenim konceptualnim pitanjima, i komentara
kulturnih i politikih implikacija ovih naunih razvoja. itav rad
obiluje besprekornim referencama (ima ih 220) u kojima se Sokal
poziva na: Altisea, Aronovica, Blura, Boma, Bora, Brikmona,
omskog, Deleza i Gatarija, Deridu, Ajntajna, Fajerabenda, Gol-
tona, Gedela, Grosa i Levita, Suzan Hak, Donu Haravej, Sandru
Harding, Hajzenberga, Evelin Foks Keler, Kuna, Latura, Liotara,
Minkovskog, Ortiz de Montelana, Pikeringa, Rosa, eldrejka,
Vajnberga, Vilera, Vulgara, ieka itd.
Pozivajui se na Hajzenberga i Bora, Sokal je ponudio
jo jednu od postmodernih interpretacija kvantne mehanike,
odnosno njenih (navodnih) postulata: principa neodreenosti,
principa komplementarnosti, odnosno dijalektizma i principa
diskontinuiteta. Kritikujui Njutnovu mehanicistiku fiziku i
apsolutnost vremena i prostora, on istie kako je teorija relativiteta
nainila radikalni konceptualni raskid sa tradicionalnom fizikom,
jer geometrija prostor-vremena postaje kontingentna i dinamina,
i na taj nain zamenjuje Euklidovu geometriju Rimanovom (uz
obaveznu napomenu kako su srednjokolci jo i danas zaraeni
euklidskom geometrijom). Uoljivo je konstantno pozivanje na
nelinearnost Ajntajnove fizike koja transcendira linearnu Njut-
novu fiziku.
U principu, tekst je popunjen (besmislenim, ali precizno
navedenim) citatima (ini se da je Sokalov miljenik bio Derida
sa svojim izletima u teoriju relativiteta) i velikim brojem fusnota
(ima ih 55 i one sa bibliografijom zauzimaju vie od pola rada).
Podnaslovi rada su sledei: Kvantna mehanika: neodreenost,
komplementarnost, diskontinuitet i meupovezanost, Her-
meneutika klasinog opteg relativiteta, Kvantna gravitacija:
struna, tkanje ili morfogenetiko polje?, Diferencijalna topo-

514
logija i homologija, Teorija mnogostrukosti: celine i granice i
Prekoraenje granica: ka oslobodilakoj nauci. Na kraju Sokal
karakterie oslobodilaku nauku postmoderne. Tako se kao jed-
nostavan kriterijum postmoderne nauke navodi njena osloboe-
nost od koncepta objektivne istine. Znajui da se u postmodernoj
literaturi princip neodreenosti i teorija haosa esto navode kao
nekakvi principi protiv koncepta objektivnosti, Sokal namerno
navodi kvantnu gravitaciju kao arhetipski primer postmoderni-
stike nauke. (str. 227) Oslobodilaka postmoderna nauka treba
da oslobodi ljude od tiranije apsolutne istine i objektivne real-
nosti. (str. 227)1 Dugakim, zamagljenim i esto besmislenim
reenicama, poput ove, da postmoderne nauke dekonstruiu i
transcendiraju kartezijansku metafiziku distinkciju izmeu o-
veanstva i Prirode, posmatraa i posmatranog i Subjekta i Objek-
ta (str. 2278), Sokal se zalae za ruenje statikih ontolokih
kategorija i hijerarhija karakteristinih za modernistiku nauku.
(str. 228) Zakljuak bi bio da sadraj i metodologija postmoderne
nauke omoguavaju snanu intelektualnu podrku progresivnom
politikom projektu, shvaenom u najirem smislu: prekoraenje
granica, ruenje barijera, radikalnu demokratizaciju svih aspekata
socijalnog, ekonomskog, politikog i kulturnog ivota. (str. 229)
I konano, tekst ne bio spadao u po(st)mod(er)nu literaturu da ne
govori neto i o lingvistikom determinizmu naunog diskursa.
Tako matematika postaje konstruisana Galilejevim jezikom, jer
ak ni logika ni matematika ne mogu da pobegnu od socijalnih
uticaja. Oslobodilaka nauka stoga ima za zadatak da sprovede i
ozbiljnu reviziju matematikih kanona koji nedvosmisleno reflek-
tuju androcentrinu strukturu interpersonalnih odnosa.

1
Najvei problem stvara princip neodreenosti koji se tumai na
mnoge naine, oigledno kako kome to odgovara. Meutim, odnosi neodre-
enosti se ne odnose na nekakvu metafiziku neodreenost koja ima subver-
zivne epistemoloke konsekvence na osnovu kojih bi itavo nae (objektivno)
znanje bilo dovedeno u pitanje. To je zaista jedan od najvanijih zakona fizike,
prediktivni zakon o ponaanju konkretnih fenomena, ali koji vrlo lako moe
da bude potvren, kao i ostali principi fizike. U pitanju je objektivan zakon
koji ne dovodi u pitanje odnos izmeu subjekta i objekta spoznaje, ve samo
na matematiki jednostavan nain govori o statistikim ishodima repetitivnih
posmatranja odreenih fenomena (vidi Gross and Levitt 1994/1998: 52).

515
 Sokal u razotkrivanju itave afere (Sokal 1996a/2000) isti-
e kako je eleo da vidi da li e urednici poput Rosa i Dejmsona
prihvatiti i tampati lanak koji je namerno zainjen glupostima
ukoliko je (a) zvuao dobro i (b) laskao ideolokim ubeenjima
urednika (str. 49). Kasniji radovi (1996b/2000, 1997/2000, 1998;
Sokal and Bricmont 1998b) posveeni su opovrgavanju sopstvenih
prethodno izreenih tvrdnji, gde je lako uoljivo autorovo pona-
vljanje da gotovo sve to je pisao nije podrano nauno validnim
argumentima. Sokalu je jasno i sasvim razumljivo da urednici
asopisa Social Text nisu bili u stanju da kritiki (pr)ocene teh-
nike aspekte njegovog rada, ali im zamera to nisu konsultovali
strunjaka za datu oblast. Ono to jo vie iznenauje jeste koliko
spremno su prihvatili moju implikaciju da potraga za istinom u
nauci mora biti podreena politikoj agendi i koliko su nemarni
bili prema sveukupnoj logici rada. (1996a/2000: 51) Kako sam
kae, njegov metod je bio satirian, ali motivacija je bila izuzetno
ozbiljna.
Ukratko, moja briga oko irenja subjektivistikog
miljenja je i intelektualna i politika. Intelektualno,
problem sa takvim doktrinama je u tome to su lane
(kada nisu u potpunosti besmislene). Postoji stvarni
svet; njegove osobenosti nisu puke socijalne konstruk-
cije; injenice i dokazi su znaajni. [str. 51; kurziv u
originalu]
to se tie politike strane Sokalove motivacije, kako sam
priznaje, izuzetno je bio besan zbog raznih besmislenih teorija koje
potiu od samoproklamovane levice koja je u poslednja dva veka
bila simbol za favorizovanje nauke u odnosu na opskurantizam i
imala veru u racionalnu misao i neustraivu analizu objektivne
stvarnosti (i prirodne i drutvene). . . (str. 52) Preokret dananje
levice u epistemiki relativizam je ono to Sokal smatra izdajom
istorijskog naslea i neim to umanjuje inae slabe izglede za
progresivnom drutvenom kritikom. (str. 52)
Teoretisanje o socijalnoj konstrukciji stvarnosti
nee nam pomoi da pronaemo efikasni tretman side,
niti da razvijemo strategije za prevenciju globalnog
zagrevanja. Niti moemo da se borimo protiv lanih

516
 ideja u istoriji, sociologiji, ekonomiji i politici, ukoliko
odbacimo pojmove istinitog i lanog. [str. 52]
Kao glavni rezultat svog eksperimenta on pominje
demonstraciju da su makar neki leviarski akademski krugovi
intelektualno lenji. Jasno je da je njegov rad prihvaen usled
politikih i ideolokih delova koji nemaju nikakvu naunu podr-
ku u samom tekstu.
Neto kasnije Sokal (1998: 10) navodi kako njegov cilj nije
negiranje tvrdnje da je nauka ljudska delatnost koja je kao takva
podlona rigoroznoj drutvenoj analizi. On ne eli da pokae
kako u nauci presti, mo, politika, ekonomija i ideologija nemaju
uticaja. Samo eli da istakne da se interna logika naunog istrai-
vanja takoe ne sme izostaviti iz razmatranja. Sociolog i istoriar
nauke mogu da zadre svoje uloge u istraivanju nauke, jer oni
svojim analizama ukazuju na ove, esto zapostavljene eksterne
faktore naunog istraivanja. Ono to Sokal govori jeste da su i
ovi problemi podloni racionalnoj analizi i debati.
U poslednje tri decenije sociolozi su postali daleko am-
biciozniji u svojim pokuajima da napadnu normativnu strukturu
naunog istraivanja, jer su je time srozali na samo jednu od
mnogih drutvenih praksi. Odatle i potiu tvrdnje sociologa da
prirodni svet igra malu ili nepostojeu ulogu u konstrukciji nau-
nog znanja (Collins 1981: 3) ili da je stvarnost pre posledica nego
uzrok tzv. socijalne konstrukcije injenica (Latour and Woolgar
1979/1986: 237).
Sokalu je jasno da sama injenica objavljivanja njegovog
teksta u asopisu Social Text ne dokazuje mnogo toga. To nije
dokaz da su svi teoretiari iz polja kulturnih studija arlatani ili
neznalice, da su njihove studije besmislene ili da su intelektualni
standardi u ovim poljima izuzetno niski. Prevara neposredno
dokazuje samo da su urednici odreenog asopisa bili spremni
da tampaju rad koji brani njihove ideoloke postavke, ne konsul-
tujui se sa strunjacima iz oblasti kvantne fizike. Sokal priznaje
da je njegov rad prilino duhovit i smean, ali ono to je alar-
mantno jeste da delovi koji su u njegovom tekstu najsmeniji sa
stanovita nauke nisu njegovi, ve direktni citati postmodernih
gurua! Zapravo, lanak je strukturiran oko najblesavijih citata

517
koje sam mogao da pronaem o matematici i fizici (i filozofiji
matematike i fizike) od nekih najpoznatijih francuskih i amerikih
intelektualaca; moj jedini doprinos bio je da izmislim besmislen
argument koji povezuje ove citate i hvali ih. (Sokal 1998: 11) Da
bi ovo postigao, Sokal se pozivao na moderne ideje dekonstrukci-
onista, njuejd ekologiju, feministiku epistemologiju, ekstremni
socijalni konstruktivizam, lakanovsku psihoanalizu itd. Zato su
u njegovom tekstu toliko interesantne parodije sa postmodernim
teorijama o Gedelovoj teoremi, teoriji haosa, diferencijalnoj topo-
logiji, nelinearnom vremenu, morfogenetikim poljima itd.
Latur (Latour 1997/2000) je kritikovao itavu aferu pre-
ko dokazivanja da je urnal Social Text lo, to prema njegovom
miljenju vai i za mnoge druge asopise iz ove oblasti. Druga
najvanija kritika na Sokalov raun je Laturova tvrdnja da se So-
kal namerno okomio na Francuze. Meutim, Sokal (1997/2000)
izriito eli da istakne kako nije tano da je Social Text lo urnal,
pozivajui se na neke izuzetno hvaljene ranije brojeve, a to se tie
Francuza, jasno je istakao kako nije vano poreklo ideje, ve njen
sadraj. [N]apisao sam svoju parodiju, ne da bih branio nauku
protiv navodno varvarskih sociolokih hordi, ve da bih branio
ameriku akademsku levicu od iracionalistikih tendencija koje,
iako pomodne, ipak jesu suicidne. (str. 127)1
Bogosijan (Boghossian 1996/1998) smatra da Sokalov
tekst dokazuje tri stvari: (1) da su relativistike koncepcije na-
uke izuzetno rasprostranjene; (2) da u njima postoje akademski
i intelektualni standardi koji se za njih mogu oekivati; (3) da
nijedna od ove dve tvrdnje ne mora da reflektuje odreenu po-
litiku poziciju, naroito ne onu konzervativnu. On tvrdi da je u
Americi postmodernizam blisko povezan sa multikulturalizmom,
koji se u najirem smislu moe shvatiti kao neka vrsta politikog
projekta koji odaje priznanje doprinosima kultura i zajednica
ija postignua su bila istorijski zapostavljena ili potcenjena.
(str. 30) Moda najradikalnija verzija multikulturalizma u planu i
programu nekih univerziteta jeste afrocentrizam (vidi Gross and
Levitt 1994/1998)2.

1
Vidi i (Latour 2002).
2
Najoptije gledano, afrocentrizam bismo mogli okarakterisati kao

518
 Stiven Vajnberg je u svom nita manje poznatom radu
od Sokalovog (Weinberg 1996/2000) ukazao na greke u So-
kalovom radu, ne negirajui da su neki fiziari zaista donekle
krivi za konfuziju koja postoji oko nekih tema iz fizike. Recimo,
kada govorimo o principu neodreenosti, Vajnberg smatra da

jednu vrstu pseudoistorije, dakle, onu koja nije zasnovana na (naunim) doka-
zima. Kao najea polazna taka uzima se tvrdnja da ono to zvanina istorija
pripisuje Grcima samo predstavlja pozajmljivanje ili ak krau iz Starog Egipta.
Logiki ekstrem ovakve tvrdnje jeste da je svetska istorija lana ili pogrena.
Afrocentristi zanemaruju istorijske injenice i svoju panju usmeravaju na
(navodne) kulturne motive istoriara. Koreni afrocentrizma nalaze se u knjizi
Dorda Dejmsa Stolen Legacy koja je objavljena 1954. godine. Dejmsova,
danas veoma uticajna teza, ali bez ikakvog uporita u istorijskim dokazima ima
zadatak (izmeu ostalog i) da dokae kako je Aristotel ukrao svoju filozofiju
iz Aleksandrijske biblioteke. Kao jedan od dokaza za svoju tvrdnju Dejms
navodi da nijedan ovek nije u stanju da pie o toliko razliitih tema. Sutina
afrocentrizma je da su crni ljudi, poreklom iz Egipta, tvorci savremene nauke i
filozofije. Meutim, nereivi problemi nastaju kada pristalice ovih teza treba da
dokau i opiu korpus egipatske filozofije koja je bila osnov za grku. Navodni
dokazi su zaista neverovatno slabi i naivni (vidi Lefkovitz 1996).
Osnove afrocentrike egiptologije su sledee (Roth 1996: 315): (1)
stari Egipani su bili crni; (2) staroegipatska civilizacija je bila superiorna svim
drugim civilizacijama tog doba, naroito Staroj Grkoj; (3) egipatska kultura
je izvrila izuzetno snaan uticaj na kasniju evropsku i afriku kulturu; (4)
postoji zavera protiv irenja ovih dokaza. Autorka smatra da je rasa sutinski
socijalni koncept i da je u potpunosti anahrono na osnovu naih savremenih
kategorija govoriti o tome kojoj rasi su pripadali Egipani. Iako su ovo intere-
santna pitanja, eventualni odgovori ne govore nam apsolutno nita o egipatskom
drutvu, kulturi i istoriji. Superiornost Egipana zasnovana je na preterivanju
prilikom tumaenja istorijskih dokaza. Sutina argumenta o uticaju egipatskog
kulturnog naslea na evropsku civilizaciju jeste da on omoguuje ljudima crne
puti da se pozivaju na svoje pretke kao stvaraoce civilizacija. Sve i da je ovo
istina, veina dananjih afroamerikanaca potie iz afrikih predela koji nisu
bili deo Egipta.
Blaa varijanta afrocentrizma eli da naglasi kako bi istoriari trebalo
da se fokusiraju i na Egipat i Nubiju, a ne samo na Grku i Rim kao kolevke civi-
lizacije. Problem je kada se umesto egipatske kulture i umetnosti eli izuavati
egipatska nauka koju su Grci navodno ukrali od njih. Meri Lefkovic smatra da
ovakva vrsta pseudoistorije nije mogla da bude ire prihvaena pre etrdesetak
godina, ve da je ona posledica novog istoricizma, tj. istorije-bez-injenica.
(Lefkowitz 1996: 303)
Dobar primer uplitanja politike i ideologije u nauku predstavlja
hamitska hipoteza. Prema ovoj hipotezi, sve u Africi potie od Hamita koji su
navodno bili bele rase. Biblija se ne bavi rasnim razlikama Nojevih sinova, ali se
ideja o rasnoj razlici javlja u pogledu potomaka Nojevog sina Hama. U Talmudu
(VI vek p. n. e.) se govori da su Hamovi potomci prokleti da budu crni, jer je
Ham predstavljen kao grean ovek, ije potomstvo je degenerisano (Sanders
1969: 521522). Dakle, tradicija identifikuje Hamite kao crne sa odreenim
fiziognomskim karakteristikama i nepoeljnim karakterom. Ova ideja se

519
ne smemo zanemariti injenicu da Hajzenberg nije ba uvek bio
naroito paljiv mislilac, na ta ukazuju njegove tehnike greke
prilikom rada na nemakom projektu nuklearnog oruja. Zato
on insistira da se filozofske implikacije raznih teorija iz fizike
daleko opreznije razmotre nego to se to obino ini. Ove kritike
su opisane pri analizi Formanovog rada o kvantnoj mehanici1.

odrala i kroz srednji vek, sve do 17. veka. Crni ljudi su smatrani za proklete
Hamove potomke i ova shvatanja su bila slina tadanjim interesima odreenih
drutvenih slojeva. S jedne strane, ona je obezbedila opravdanje eksploatacije
ljudi crne puti, a s druge je ostala u skladu sa hrianskom kosmologijom, jer
su crni i beli ljudi preko Hama i dalje bili braa.
U 18. veku pitanje porekla crnih ljudi postaje predmet mnogih
naunih debata tog vremena. Jedno od glavnih pitanja bilo je pitanje monoge-
neze/poligeneze. Tako su se krajem 18. veka iskristalisala dva shvatanja porekla
crnih ljudi jedno, da su oni rezultat degeneracije, usled environmentalnih
uslova, a drugo, daleko rasprostranjenije, da su oni plod odvojenog stvaranja i
da nisu ljudi, poput belaca.
Napoleonova invazija na Egipat 1798. godine donela je sa sobom nova
tumaenja porekla Egipana i postala je osnova za novi hamitski mit. Tada je
otkriveno da Zapadna civilizacija ima korene koji seu dalje od Stare Grke i
da Egipani potiu od crnih ljudi. Ova shvatanja su postojala i ranije, ali nisu
bila prihvaena (str. 525). Tako je dolo do sukoba izmeu istorijskih podataka
i tadanje zapadne ideologije. Nametnula se pretpostavka da su degenerisani
i inferiorni crni ljudi ipak zaetnici civilizovanog ivota.
Nakon ovih otkria usledile su reakcije prema kojima su sada
Egipani ipak tumaeni kao belci i time je oivljena hipoteza da su Hamiti
bili beli. Ova ideja se poetkom 19. veka irila velikom brzinom, naroito od
strane hrianskog svetenstva. Vraanjem na Bibliju i ponovnim tumaenjima
otkriveno je da je proklet bio Hamov sin, a ne Ham i njegova ostala deca.
Tako je uspostavljeno kao injenica da su Egipani bili beli, to je znailo da
nisu prokleti i da su sposobni za stvaranje civilizacije. Makgafi (MacGaffey
1966) smatra da termin Hamit treba odbaciti kao rasnu etiketu zbog pogrene
teorije rase sa kojom se povezuje. U svakom sluaju, ovo je koristan primer
ideologizacije istorije i nametanja podataka po potrebi odreenih vladajuih
struktura.
Pria o zvaninoj istoriji kao o zaveri danas je najpoznatija po
primeru da holokaust nije bio ba toliko straan kao to to ele da prikau,
npr., jevrejski istoriari ili da se on nije ni dogodio (vidi npr. Hines 1994; a o
poreenju afrocentrizma sa jo nekim pseudonaukama, poput parapsihologije,
vidi Ortiz de Montellano 1996).
1
veber (Schweber 1997) je pisao o fiziarima nakon Drugog svet-
skog rata, odnosno o njihovoj slici u oima javnosti SAD. Oni su u to vreme
imali izuzetno snaan autoritet, igrali su veoma vanu ulogu u tadanjoj trans-
formaciji amerikih univerziteta i prvi su ukinuli tadanje diskriminatorne
prakse povezane sa naunim institucijama. itava debata se u tekstu na ovaj

520
 to se tie samih urednika koje je Sokal direktno nasama-
rio, oni (Robbins and Ross 1996/2000) su izjavili da im je ao to
su uopte i tampali Sokalov tekst. Kako sami priznaju, kada su
dobili rad, prvo to su pomislili bilo je da jedan nepoznati fiziar
ima elju da se afirmie u postmodernoj filozofiji. Urednici nagla-
avaju da bi takav rad bio smatran zastarelim da ga je pisao neki
drutveni naunik i da su ga objavili kao znak ohrabrenja za sline
budue pokuaje prirodnjaka, a ne kao rad sa ijim tvrdnjama se
oni slau. Ovi argumenti su prilino slabi i neubedljivi.
to se tie samog asopisa Social Text, Aronovic, jedan
od njegovih osnivaa, tvrdi da je u pitanju marksistiki projekat
(Aronowitz 1997/2000). Podnaslov koji su mu osnivai dali bio
je Teorija, kultura, ideologija. Upotreba termina ideologija
u podnaslovu otkriva pravu nameru urednika osnivaa. Ideo-
logiju oni nisu shvatali kao neku lanu svest, ve kao oblik
proivljenog iskustva. Svi procesi znanja, ukljuujui i nauku,
posredovani su od strane njihovih praksi; jer za nas praksa nije
mentalna, ve materijalna kategorija. (str. 201) Aronovic insistira
na tome da nije glavni problem da li realnost postoji, ve da li je
znanje o realnosti transparentno i ovde locira Sokalovu greku
da su razum, logika i istina u potpunosti neproblematine kate-
gorije. Meutim, Sokalu je jasno da je interpretacija nuna, s tim
to on insistira na tome da adekvatni nauni metodi proiavaju
socijalne i kulturne uticaje prilikom procesa otkria. Sa ovim se
Aronovic ne slae i smatra ovakav argument slinim religijskoj
veri. (str. 201)
Stenli Fi je takoe pokuao da kritikuje Sokala na osnovu
pogreno shvaenih protivnika (Fish 1996/2000), tvrdei da on (So-
kal) nije adekvatno razumeo dve stvari. Jedna je ta to je socijalno
konstruisano poistovetio sa neim to nije stvarno. Fi ne vidi
protivrenost u tome da je neto konstruisano i stvarno u isto vreme.
Kako on istie, sociolozi nauke ni ne pokuavaju da se bave nau-
kom, ve pokuavaju da pokau ta naunici rade i ta znai baviti

nain prebacuje na nivo rasprave o uticaju Sokalove prevare na dalje promene

u amerikom obrazovanju. Takoe, govorei o stanju fizike, ali i o njenoj bu-
dunosti, Gruner i dr. (Gruner et al. 1995) smatraju da fiziari treba vie da se
fokusiraju na interne okolnosti na koje sami mogu da utiu, nego na eksterne.

521
se naukom, prema tome, nije domen njihove krivice to to nisu
razumeli parodiju. Ipak, ako uzmemo u obzir Rosov Uvod u broju
posveenom Naunim ratovima (Ross 1996a), videemo da Fiova
kritika nije adekvatna. Ros govori o tehnofobiji, opasnosti naunog
znanja (a ne o opasnosti koja potencijalno preti od primene naunog
znanja!) i tvrdi da nauka nema monopol nad racionalnou! (str.
3) Takoe, on pie i o udaljenosti naunog znanja od socijalnih i
fizikih okruenja, zakljuujui da je ono iracionalno kao i bilo
ta drugo to moemo zamisliti. . . (str. 3)
Pod uticajem Borisa Hesena (Hessen 1931/1980) Ros
naunu objektivnost (znakovi navoda su Rosovi) u velikoj
meri povezuje sa ekonomskim silama slobodne trgovine. Tako-
e, govori i o androcentrinoj racionalnosti na koju ve due
vremena ukazuju filozofije koje potiu iz feministikog krila.
Sve u svemu, racionalnost i objektivnost su svedeni na socijalne,
politike, ekonomske i ideoloke interese naunih aktera, protiv
ega je Sokalova kritika i bila uperena. Branei konstruktiviste,
odnosno sociologe naunog znanja, Ros na sledei nain karak-
terie njihove studije:
Takve studije su demonstrirale da nauno znanje
nije dato od strane prirodnog sveta, ve da je proizve-
deno ili ogranieno kroz socijalne interakcije meu
naunicima i njihovim instrumentima i da su te inte-
rakcije posredovane od strane konceptualnih aparata
stvorenih kako bi ih postavili u okvir i interpretirali
rezultate. [str. 11]
Nema sumnje da je shvatanje sadraja i racionalnosti
nauke kao epifenomena irih kulturnih i drutvenih struktura ko-
risno za razotkrivanje igre moi u navodno objektivnim objanje-
njima sveta. (Nanda 1997/2000: 206) Meutim, konstruktivisti
svojim shvatanjima promoviu validnost raznih etnonauka, gde
je nauna racionalnost subordinirana oblicima ivota razliitih
zajednica. Kada postojeim drutvenim vrednostima dopusti da
odluuju o validnosti znanja, znanje gubi svoju mo da kritikuje
ove, obino opresivne vrednosti. (str. 206)
Sokal se 1997. godine udruio sa Brikmonom, koji je
takoe fiziar, i napisao je knjigu Fashionable Nonsense: Postmo-

522
dern Intellectuals Abuse of Science (Sokal and Bricmont 1998a).
Knjiga je 1997. godine izala u Francuskoj, pod drugaijim naslo-
vom (Impostures Intellectuelles) i sa neto drugaijim sadrajem.
Motiv pisanja ove knjige je potreba naunika da laicima objasne
zbog ega je Sokalov rad bio besmislen i ispunjen apsurdnim
citatima postmodernih teoretiara. Poglavlja su posveena de-
moliranju odreenih teoretiara: Lakana, Kristeve, Irigarejeve,
Latura, Bodrijara, Deleza i Gatarija i Virilioa. Dva poglavlja su
posveena epistemikom relativizmu u filozofiji nauke i Gedelo-
voj teoremi.
Ono to je uinio Stiven Vajnberg (Weinberg 1996/2000),
uradili su i Sokal i Brikmon (Sokal and Bricmont 1998b). U pitanju
je detaljna analiza Sokalovog rada u kojoj se ukazuje na besmislice
o kojima je Sokal govorio. Kao prvo, teorija kvantne gravitacije
jo uvek ne postoji u nekom konanom obliku, tako da su mnogi
zakljuci koje je Sokal navodio bili samo puke spekulacije, bez
ikakvih potkrepljenih tvrdnji. Kao drugo, kvantna gravitacija e
verovatno donekle izmeniti nae poimanje prostora i vremena (u
naunom smislu), ali malo je verovatno da e ona imati validne
politike implikacije. Kako kae u pogovoru itave afere, njego-
va namera je bila da uini mali doprinos dijalogu izmeu leviara
humanista i leviara prirodnih naunika. Smatrao je da su ove
dve kulture danas verovatno udaljenije po mentalitetu nego
ikad u poslednjih pedeset godina. (Sokal 1996/1998: 268)1
Francusko izdanje sadri i poglavlje o Bergsonovom ne-
razumevanju teorije relativiteta. U recenziji francuskog izdanja
Sokalove i Brikmonove knjige Kalon (Callon 1999) je naziva rat-
nom mainom (str. 261) i knjigom bez sadraja, koja je pokrenula
debatu bez sadraja. (str. 263) Dalje u radu Kalon govori o Laturu
i relativitetu i (navodno) pogrenoj interpretaciji Sokala i Brikmo-
na, i o sporu izmeu Bergsona i Ajntajna (vidi takoe i [Linker
2001] za negativnu recenziju; [Nagel 1998] za pozitivnu).
U veoma poznatoj recenziji knjige (Sokal and Bricmont
1998a) Riard Dokins (Dawkins 1998/2003) se direktno ukljuio u

1
Ovaj lanak Sokal je poslao urednicima asopisa Social Text, ali
je odbijen pod izgovorom da ne zadovoljava intelektualne standarde asopisa.
Zato je originalno tampan u asopisu Dissent, u jesen 1996. godine.

523
Naune ratove. Njegovo vienje postmoderne lako je okarakterisa-
ti, jer recenzija poinje citatima postmodernih autora koje Dokins
razotkriva kao besmislene. On insistira na tome da nejasan stil
pisanja postmodernista samo predstavlja nain skrivanja praznih
i besmislenih reenica i da nauna terminologija ne podrazumeva
iznoenje nauno relevantnih stavova. Neto kasnije on (Dawkins
2000/2003) izdaje esej u kojem kritikuje stavove teoretiara koji
izjednaavaju epistemiki status nauke sa ostalim znanjima i na-
inima saznavanja.
Dokins smatra da, na primer, ljudi iz Amazona veruju u
istinitost svojih sistema verovanja, jer ne znaju za nauku. To ne
znai da naunici takva shvatanja treba da stavljaju u istu ravan sa
(zapadnim) naunim znanjem, to implicira konstruktivizam. Go-
vorei o snazi nauke Dokins navodi da je konverzija domorodaca
u hriansku veru bila posledica, pre svega nauno zasnovane teh-
nologije, a ne religije. injenica je da je religiji grekom pridavana
superiornost i da je hrianski bog smatran superiornim u odnosu
na neka lokalna boanstva, jer su njegovi vernici nosili puke,
imali teleskope, radio aparate i medicinu koja funkcionie.
Na kraju situacija postaje jo komplikovanija kada Sokal
kae da je stari leviar kojem nije jasno kako e dekonstrukcija
moi da pomogne radnikoj klasi i promovisanju drutvene pravde.
Za sebe kae da je naivina koja ipak veruje da postoji spoljanji
svet i objektivne istine o njemu koje je mogue otkriti uz pomo
nauke. On se ograuje od drutvenih nauka za koje smatra da u
principu treba da imaju iste metode kao i prirodne nauke, ali da
ipak imaju odreene metodoloke specifinosti koje nastaju usled
predmeta istraivanja, a to su ljudi koji imaju subjektivna stanja
svesti. On ne negira postojanje socijalnih konstrukcija. Rei da
je fizika stvarnost socijalni i lingvistiki konstrukt jednostavno
je blesavo, ali rei da je socijalna stvarnost socijalni i lingvistiki
konstrukt bukvalno je tautologija. (Sokal 1996/1998: 270n4)
Sokal ne misli da nauku treba po svaku cenu spasiti od
postmodernista, ve da levo usmerenu politiku treba spasiti od
neozbiljnog i laikog razmiljanja. On istie da relativizam, ira-
cionalizam i pogreno miljenje ometaju progresivne politike
ciljeve. Jasno miljenje trebalo bi da bude glavno oruje levice,

524
kao to je to tokom istorije prvenstveno i bilo. Kao to moemo
da vidimo, pravi problem izmeu Sokala i postmodernista nije
Kako bi trebalo razmiljati o kvantnoj gravitaciji? ve Koji je
najbolji nain da promenimo drutvo? Naravno, Sokal nije bio
ni prvi, a sigurno ni poslednji koji je postavio ta pitanja, ali je bio
najdramatiniji.
Braun smatra da je sama prevara malo toga dokazala
(Brown 2001; vidi takoe i Parsons 2002). Niko vie ne porie da
na objektivnu nauku mogu da utiu socijalni faktori, to smo videli
prilikom razmatranja vrednosti u nauci. Moda najvea vrednost
Sokalove prevare jeste u tome to je ona pokazala da sutina nije
u borbi izmeu antinaune levice i pronaune desnice. Braun nudi
tabelu pomou koje je itava problematika oko Naunih ratova
moda lake uoljivija.

POLITIKA LEVICA POLITIKA DESNICA

Neprijateljski raspolo-
Neki socijalni konstruk- Religiozni konzervativ-
eni prema ortodok-
tivisti i postmodernisti ci, antidarvinisti
snom shvatanju nauke

Prijateljski raspoloeni
Sokal, omski, Guld, Neki sociobiolozi i teo-
prema ortodoksnom
Luontin, Beki krug retiari rase i IQ-a
shvatanju nauke

Gornji desni ugao igra veoma malu ulogu u Naunim

ratovima, ali je veoma bitan za krupniju sliku. Ovde emo ga
spomenuti uglavnom radi kompletnosti i radi kontrastiranja sa
drugim stanovitima. Najvanija karakteristika religiozne desnice
je odbacivanje darvinizma i prihvatanje kreacije. Posmatrano iz
ire perspektive, to je snana opozicija uplitanju nauke u aspekte
ivota u kojima bi navodno trebalo da vladaju moralna i religij-
ska naela. Oni se protive, recimo, naunom istraivanju uzroka
homoseksualnosti ili mladalake delinkvencije itd., jer se time
navodno nalaze opravdanja za nemoralna ponaanja. U tim
domenima treba (prema njihovom miljenju) da vlada boiji sud,
a ne nauka.

525
 Socijalni konstruktivisti i postmodernisti (gledajui uop-
teno) smatraju da nema sveta onakvog kakav jeste, gde bismo
mogli da otkrijemo nekakve objektivne, prirodne zakone, ve je
sutina nauke u tome to mi nameemo nae okvire svetu, koji su
izraz naih politikih i socijalnih interesa. Tako bi trenutna nauka
bila samo puki izraz zapadnjakih belih mukaraca bogate klase.
Postojea nauka mora da trpi kritiku zbog njene ideologije koju
treba promeniti kako bi bila u slubi potlaenih (siromanih, ena,
ljudima druge boje koe, ak i okruenja itd.). Neki sociobiolozi,
teoretiari rasa i IQ-a svrstavaju se u naune konzervativce, sa
motom: Mi samo elimo da otkrijemo injenice. Neke od njih
moda nisu prijatne, ali to nije naa greka. Zato Edvard Vilson
sebe i sebi sline naunike naziva ekspanzionistima, koji ele da
proire granice nauke.
Ako ovu kategorizaciju prebacimo na teren Grosove i
Levitove terminologije, onda se akademska levica (gornji levi
ugao) bori sa naunicima u klasinom smislu (donjim desnim
uglom). Sokalova afera ukazala je na to da postoji i donji levi ugao,
odnosno pronauno orijentisani leviari. Njihovo ubeenje je da
objektivna nauka moe biti snaan mehanizam za ostvarivanje
progresivnih ciljeva. Oni preteno odbacuju konstruktivizam i
veruju da spoljanji svet i njegovi zakoni postoje nezavisno od
nas. Pronicanjem u njegove tajne bili bismo u boljoj poziciji da
poboljamo situaciju mnogih ljudi.
Jedan od najinteresantnijih aspekata Naunih ratova po-
vezan je sa bitkom za samu levicu. Leviari imaju irok spektar
drutvenih ciljeva, ali uopte se ne slau oko toga koji je najbolji
nain za njihovo postizanje. Ovo nas dovodi do nekih krucijalnih
pitanja: Kakvu ulogu igra nauka (ako je uopte ima) u stvaranju,
odravanju i menjanju drutvenog poretka? Kakvu ulogu (ako
je uopte ima) igraju drutveni faktori u produkciji i odravanju
naunih teorija? Kakvo bi shvatanje nauke levica trebalo da usvo-
ji kako bi promovisala sopstvene drutvene ciljeve? Na osnovu
razlika u odgovorima nastale su ove debate koje do danas nisu
zavrene.

526
 4. Kontroverza oko sociobiologije kao pretea Naunih
ratova
Napisao sam Sociobiologiju kao dve razli-
ite knjige u jednoj. Prva, sa 26 poglavlja, koja
sainjava 94 procenta teksta, bila je enciklo-
pedijski pregled socijalnih mikroorganizama
i ivotinja, sa informacijama organizovanim u
skladu sa principima evolucione teorije. Druga,
29 strana sa dve kolone poglavlja 27 (ovek:
od sociobiologije do sociologije), sastojala
se preteno od injenica iz drutvenih nauka,
interpretiranih hipotezom o biolokim osno-
vama ljudskog ponaanja. Razlike u sadraju
i tonu izmeu knjiga jedan i dva dovele su do
dualnih sociobiologija u popularnoj percepciji.
Prva je sociobiologija kakvu sam ja eleo da
prikaem: disciplina, sistematsko prouavanje
biolokih osnova socijalnog ponaanja i napred-
nih drutava. A tu je i zli brat blizanac, kako
ga je percipirao Maral Salins i neki pripadnici
Amerike antropoloke asocijacije, nauno-
ideoloka doktrina da je ljudsko ponaanje
determinisano genima. [Wilson 1994: 332]
Kontroverza oko sociobiologije isuvie je komplikovana
da bi se saeto prikazala. Zato emo se ovde osvrnuti samo na
neke direktne veze koje postoje izmeu debate oko sociobiologije
i Naunih ratova tokom prethodne decenije. U recenziji knjige
Higher Superstition Majkl Ruz (Ruse 1994) je Grosu i Levitu
zamerio to nisu napali najvee kritiare sociobiologije, Gulda
i Luontina. Kako je mogue da Ruz ova dva velikana nauke 20.
veka smatra protagonistima antinauke? Osnov za svoju tvrdnju on
nalazi u viedecenijskom protivljenju Gulda i Luontina istraiva-
nju biolokih osnova ljudskog ponaanja, odnosno sociobiologiji i
bihevioralnoj genetici. Drugi razlog je to su to prirodni naunici
koji su izuzetno esto citirani od strane humanista i drutvenih
naunika, i to naroito radi opravdanja nekih leviarskih ideolo-
kih postavki1.

1
Knjiga koja je zapoela kontroverzu (Wilson 1975/2000) danas je

527
 Ruz ocenjuje Grosovu i Levitovu knjigu kao korisnu, ali
kritikuje autore to s vremena na vreme svoje protivnike netano
prikazuju i to ne razmatraju kritiku nauke koja potie iz same na-
uke. To je istinski najbolja vrsta knjige o vanoj temi, sutinski
u pravu, iritirajue pogrena i uvek stimulativna. (str. 41) On se
slae sa autorima da je nauka istinski objektivna, iako je produkt
neke partikularne kulture. Nekoliko godina kasnije on je objavio
knjigu (Ruse 1999) u kojoj se temeljno bavi uticajima kulture na
objektivnu nauku. Razne preferencije i predrasude drutva imaju
malo uticaja na ono to nauna zajednica prihvata kao istinu u
prirodnim naukama. Socijalne varijable utiu na obrazac rasta
naunog znanja i stopu rasta, ali ne i na njegov pravac, ako ga
shvatimo kao pravac (tj. smer) ka nekakvoj istini (vidi takoe i
Davis 1986). Ruz sebe smatra leviarem i nije jedini koji bi vrlo
rado voleo da vidi napad na Gulda kao kritiara nauke.
Alkok (Alcock 2001) tvrdi kako su sociobiolozi ubeeni
da poseduju sredstva za sticanje razumevanja sveta oko nas i pri-
meuje da su u naunoj javnosti sve uestaliji kritiari objektivnog
naunog znanja. U pitanju su teoretiari koje on naziva kulturnim
relativistima, postmodernistima, odnosno socijalnim konstrukti-
vistima. Ova podela nije u potpunosti adekvatna (kao to i sam
autor priznaje), ali Alkok govori samo o tvrdim i mekim
kulturnim relativistima.
Stav tvrdih relativista jeste da je nauka samo jedan od
naina gledanja na svet, gde je svaki metod samo socijalni kon-
strukt, produkt kulturnih pravila i sistema miljenja prihvaenih
od strane pripadnika odreene grupe u okviru drutva, i [gde]
svaki socijalni konstrukt navodno ima jednaku vrednost. (str. 81)
Izvedeno do krajnjih konsekvenci, prema ovom shvatanju prirode
znanja ne postoje pravila za utvrivanje superiornosti ili inferi-
ornosti neke ideje (u naunom pogledu). Meki kulturni relativisti
obino priznaju da dostignua nauke nisu zasnovana iskljuivo na
arbitrarnim konstruktima, ve istiu da je nauka samo ukorenjena
u odreenom kulturnom kontekstu. Tako nauno znanje reflektuje

nauni klasik. Neto detaljniji prikaz osnovnih sociobiolokih ideja Edvarda

Vilsona nalazi se u radu (kori 2003).

528
odreene kulturne specifinosti. Meutim, pravo pitanje nije da li
je nauka kulturno uslovljena, ve da li je ona tana i objektivna,
uprkos svom poreklu.
Nauka jeste socijalna aktivnost u kojoj do izraaja dola-
ze mnogi interesi, predrasude, tatina, zavist, ali teko je porei
pretpostavku (tj. injenicu) da ona funkcionie i postie odreene
rezultate koji se ne mogu vezati samo za odreeni pogled na svet
ili kulturnu uslovljenost. Prihvatanje ili odbijanje neke hipoteze
kao istinite ipak zavisi od zajednice naunika i rezultata koje
hipoteze i istraivanja generiu. Danas nemamo, niti emo ikad
imati, neku ozbiljnu verziju neolisenkoizma u genetici, niti neka-
kvu neoptolomejsku teoriju u astronomiji.
esto se u literaturi moe naii na priu o Darvinu gde
se razmatra uticaj njegove klasne pripadnosti na otkrie teorije
evolucije. Ovo objanjenje je relevantno za tanost teorije evolu-
cije, isto koliko i jabuka za otkrie zakona gravitacije. Darvin je
sigurno prihvatio neke filozofske postavke kapitalistikog drutva
tog vremena i verovatno su one uticale na njegovu teoriju, ali
ono to je sutinski bitno jeste da li je teorija o prirodnoj selekciji
tana ili nije, a ne njeno socijalno i/ili ideoloko poreklo. Teorija
evolucije je prihvaena od strane drugih naunika na osnovu us-
penih reenja nekih vanih problema, a ne na osnovu toga da li je
branila neke klasne interese (vidi kori 2005). I konano, Volas
je nezavisno doao do iste teorije kao i sam Darvin, iako je bio
siromani prirodnjak, a ne pripadnik vladajue klase1.

1
Ben-Dejvid (Ben-David 1971) sociologiju znanja opisuje kao oblast
koja eli da pokae kako postoje odnosi izmeu perspektiva i motiva drutvenih
grupa s jedne strane, i filozofskih, pravnih, religijskih i ideolokih sistema
miljenja s druge. To znai da drutvena determinisanost nauke zavisi od (a)
postojanja sistematskog odnosa izmeu konceptualne strukture filozofija koje
preovladavaju u datom vremenu, s jedne strane, i varijabli drutvene situacije s
druge, i (b) sistematskog odnosa izmeu ovih filozofija i nauke. (str. 8)
Ono to nam pokazuje istorija nauke jeste da nijedan od ovih odnosa
nije sistematian. Ben-Dejvid navodi primer Hobsa i Adama Smita. Hobs je
jedan od najpoznatijih individualistikih filozofa, a ipak je zagovarao apsolu-
tistiku monarhiju. Smit je takoe bio individualistiki filozof, ali optuivao je
trgovce da zahtevaju monopolistike povlastice. Ova injenica je dovoljna da
ozbiljno dovede u pitanje pretpostavku kako je klasna pristrasnost na bilo koji
nain determinisala perspektive filozofa. (str. 9) Pored toga, nema nikakvih

529
 Interesantno je to to je Vilson svoje protivnike u autobi-
ografiji nazvao postmodernistima (Wilson 1994). Ovaj anahroni
termin lako je objanjiv Vilsonovim povezivanjem svojih isku-
stava sa leviarima tokom sedamdesetih i osamdesetih godina
prolog veka. Meutim, razlozi imaju i svoju praktinu stranu.
Identifikujui svoje protivnike sa postmodernizmom, a i dalje
govorei o objektivnoj nauci i protiv ideologije, Vilson je sada
mogao da pronae saveznike sa pronaune strane u Naunim
ratovima. U igri je retroaktivno klasifikovanje uesnika u debati
oko sociobiologije. Na jednoj konferenciji 1994. godine Vilson je
izjavio da ga je kontroverza oko sociobiologije nauila koliko su
bitni saveznici u borbi za nauku (Wilson 1995).
Gros i Levit (Gross and Levitt 1994/1998) o Guldu i Vil-
sonu imaju samo rei hvale. Gulda svrstavaju u levicu, odnosno
karakteriu ga kao oveka sa snanim leviarskim ubeenjima,
ali iji rad se ni u kojem sluaju ne sme porediti sa konstruktivi-
stikim programom. Iako je Guld jedan od najveih i najpoznatijih
politikih kritiara nauke koji (kao ni Gros ni Levit) ne pokuava
da porekne drutvene interese i vannauna ubeenja koja utiu
na nauku, on je ubeen da logika, empirijski dokazi i objanjenje
predstavljaju zatitini znak nauke. Po svojim shvatanjima Guld
podsea na Kuna ija shvatanja su u velikoj meri iskrivljena i
pogreno tumaena od strane konstruktivista. Gros i Levit bez-
rezervno izraavaju svoju podrku i Vilsonovom angaovanju na
polju biodiverziteta i kritikuju konstruktivistika tumaenja so-
ciobiologije kao izraza kapitalistiko-patrijarhalistike zavere.
(str. 288)
Zakljuak koji se jasno namee jeste da za Grosa i Levita
nije svaka kritika nauke neosnovana i tetna, ve samo konstrukti-
vistike kritike. Gros i Levit prihvataju kritike nauke koje priznaju

dokaza da su trgovci sistematski favorizovali individualistiku (ili bilo koju

drugu) filozofiju.
ini se, dakle, da nema nikakvog odnosa izmeu klasnih interesa
s jedne strane, i filozofskih pojmova i metoda s druge, ak ni u takozvanom
ideolokom polju gde ova povezanost deluje veoma plauzibilno. Verovatno pos-
toji nekakav odnos izmeu konkretnih socijalnih ili kulturnih problema kojima
filozofi posveuju panju i okruujue drutvene stvarnosti, ali ako i jeste tako,
ovaj odnos je trivijalan. (str.9)

530
da je nauka analitiki odvojena od politike, a kritikuju shvatanje
nauke kao konglomerata epistemologije i politike. Nauna istina
se mora sauvati od takvih teorija i zato je Guld nekoliko puta spo-
menut kao primeran kritiar nauke. Za razliku od njih, takoe dva
velika borca za nauku (i sociobiologiju), Vilson i Dejvis, koristili
su politika ubeenja kao indikatore antinaunog stanovita. Na
videlu je politika razlika izmeu prosociobiologa i pronaunih
aktivista. Za Grosa i Levita kritika nauke nije nuno ispoljavanje
antinaunog stanovita.
Dejvis je smatrao da i sam antinauno nastrojeni nau-
nik vrlo verovatno praktikuje lou nauku. On je jo 1983. godine
pokuao da pokae povezanost izmeu Guldovih marksistikih
ubeenja i pogrene teorije evolucije (Davis 1983/1986). Isto
to pokuao je da uini i Vilson (Wilson 1995) sa Luontinovim
marksizmom. Meutim, Vilson ovakve kritike nije povezivao sa
Guldom. Ulika Segerstrole (Segerstrle 2000a: 342) smatra da je
razlog ovome to to je Guld, kao i Vilson, veliki popularizator
teorije evolucije, ali i to je napad na Gulda bio tei nakon njegove
glorifikacije od strane Grosa i Levita, Vilsonovih novih savezni-
ka. Ovde nailazimo na interesantnu situaciju biranja saveznika u
naunoj i profesionalnoj karijeri. Vilsonov stari saveznik Dejvis
je u Guldu video inspiraciju za lanak o neolisenkoizmu, zbog
njegovih pokuaja da se zabrani oblast nauke usled njenih konfli-
kata sa politikom dogmom (Davis 1983/1986: 130), dok su Gros
i Levit za njega imali samo pohvale. Vilson se naao izmeu dve
razliite pozicije o antinauci. U praksi Vilson ipak nije morao da
se opredeljuje za saveznike, jer je Dejvis preminuo neposredno
pre poetka Naunih ratova.
Vilson i Dejvis su napade na svoja polja prouavanja
shvatali kao napade na samu nauku. Za njih je suprotstavljenost
sociobiologiji, bihevioralnoj genetici i psihometriji automatski
znaila stav protiv nauke. Iako je jasno da biti protiv loe nauke
ne znai nuno biti antinauno opredeljen, mogue je istraiti neke
veze izmeu ranijih kritika sociobiologije i naknadnih kritika
nauke uopte. Uoljivo je da se neki elementi pozicije Grupe za
prouavanje sociobiologije u velikoj meri preklapaju sa kasnijim i
trenutnim kritikama nauke koja dolazi od strane kulturne levice.

531
 Kada ils (Shils 1986: 56) kae da [v]ana kola so-
ciolokog prouavanja nauke zauzima poziciju Karla Manhajma
jednog od osnivaa sociologije znanja - da praktini interesi i
drutvena pozicija ulaze u same kategorije i kriterijume validno-
sti znanja, on je daleko rigorozniji od dananjih boraca za nauku,
koji su preteno napadali humanistike discipline i drutvene
naunike. ils je u svom napadu izuzetno precizan. Za njega i
Dejvisa samo kritikovanje raznih istraivanja bilo je signal da
se radi o antinauci. Meutim, moe se postaviti pitanje da li su
ti kritiari automatski predstavnici antinauke ili samo kritiari
nauke? Mogu li se, recimo, Guld i Luontin smatrati par excellence
predstavnicima antinauke? Kompromisno reenje je da su njih
dvojica konkretno bili protiv loe nauke, a ne nauke uopte.
Pripadnici Grupe za prouavanje sociobiologije zastupali
su jednu specifinu koncepciju drutvene odgovornosti naunika
koja se u znatnoj meri razlikuje od koncepcije koju su zastupali,
recimo, Dejvis i Vilson. Zato se kritiari mogu nazvati iskore-
niteljima, a sociobiolozi i njima slini, sadiocima (Segerstrle
2000a: 215). Sadioci su pripadnici naunog mejnstrima koji ne
dovode u pitanje veru u dostizanje znanja, integritet i drutvenu
korisnost produkata naunog znanja. Oni obino samo ele da
sprovode svoja istraivanja. S druge strane, iskorenitelji veruju da
lou nauku treba identifikovati i razotkriti pre nego to moe
da nakodi drutvu. Oni svoju misiju vide u konstantnoj potrazi
za (navodno) opasnim porukama koje se nalaze u naunim tek-
stovima, novim ili starim.
Dejvisova knjiga (Davis 1986) zasnovana je na ubeenju
da bi socijalna politika bila najefektnija kada bi bila zasnovana
na objektivnom znanju (o) stvarnosti. Upravo ovakvo shvatanje
je Dejvisa i Edvarda Vilsona esto dovodilo u neprilike (vidi
Segerstrle 2000a). Dejvis kritikuje eksternalistike struje u socio-
logiji i filozofiji nauke, s jedne strane, i one struje koje ne dovode u
pitanje objektivnost naunog (sa)znanja, ali dovode u pitanje njenu
relevantnost kod reavanja socijalnih pitanja i problema.
Na pitanje da li nauka moe (i treba) da ima uticaj na
socijalnu politiku, Dejvis odgovara potvrdno. Ove odluke koje
se donose na osnovu nauke su vrednosne, u smislu da ukljuuju

532
vrednosno ocenjivanje, jer nauka sama po sebi nije u stanju da
specifikuje odgovore. [D]ok nauka ne moe da propie ta-
ne odgovore na takva pitanja, ona je ipak relevantna. (Davis
1975/1986: 21; kurziv u originalu) Metodologija nauke promovie
intelektualnu nezavisnost i objektivnu istinu, ime generie skep-
tiki stav prema autoritetu. Takoe, na ovaj nain ona promovie
i demokratiju, umanjujui relevantnost hijerarhijskog autoriteta
i drutvenog statusa u pogledu pretenzije na istinu. Dejvis isto
tako smatra da je u nekim oblastima donoenja politikih odluka
nauka umanjila ideoloke uticaje i poveala poverenje u strunost.
I konano, moderna tehnologija nam omoguava efikasniju borbu
protiv siromatva, poboljanje ivotnih uslova, jednakost ivotnih
ansi itd. Ipak, danas je evidentno da postoji i vrlo velika mogu-
nost drutvene zloupotrebe ovih dostignua, o kojima Dejvis ne
govori.
Za Vilsona i Dejvisa, drutvena odgovornost naunika
sastoji se u tome da se on ponaa kao objektivan i racionalni auto-
ritet za javnost. to se tie donoenja odluka, Dejvis je predlagao
dvostepeni proces, gde bi nauni eksperti prvo vodili racionalnu
diskusiju meu sobom, a tek onda te probleme iznosili pred jav-
nou (Davis 1986)1. Kada je u pitanju moralno/politiki aspekt
nauke, Dejvis, a ne Vilson, bio je Luontinov najvei protivnik i
konstantno je promovisao vrednosti tradicionalne nauke i opo-
vrgavao shvatanja kritiara. Luontin i ostali videli su sebe kao
uvare nevinih laika od loe nauke i eleli su da upozore javnost
da ne veruju ekspertima (koji su navodno u slubi monih), dok
su Vilson i Dejvis ohrabrivali javnost da veruje ideolokoj neu-
tralnosti naune ekspertize.
1
Fajerabend (Feyerabend 1974/1985) se zalagao za formalno odva-
janje drave i nauke, kao to je to sluaj sa dravom i crkvom. Nauka moe
da vri uticaj na drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo
kojoj politikoj ili nekoj drugoj grupi za vrenje pritiska na javnost. Naunici
mogu biti konsultovani u vezi sa vanim projektima, ali krajnji sud mora biti
ostavljen demokratski izabranim savetodavnim telima. Ova tela e se sastojati
uglavnom od laika. Da li e laici biti sposobni da dou do ispravnog suda? To
je sasvim izvesno, jer su kompetencija, komplikovanost i uspeh nauke mnogo
preuveliani. [Nauka je] intelektualna disciplina koju moe da ispituje bilo ko
od zainteresovanih i koja izgleda teka i duboka jedino zbog sistematske kam-
panje zamagljivanja koju vode mnogi naunici. . . (str. 358; kurziv dodat)

533
 Pitanje koje se namee je ono o poreklu ovakvog izrazito
negativnog shvatanja nauke, pogotovo ako znamo da su, recimo,
Luontin i Guld izuzetno poznati i priznati naunici, i to jedni
od retkih prirodnih naunika koji su izuzetno popularni meu
drutvenim naunicima. Razlike izmeu ove dve suprotstavljene
koncepcije uloge naunika u drutvu, ali i same nauke, moemo
uoiti ako shvatimo da su sadioci prvenstveno tradicionalno po-
zitivistiki orijentisani naunici koji vide jasnu podelu izmeu
nauke i politike, dok iskorenitelji predstavljaju kasniju generaciju
radikalne misli u akademskim krugovima, koji smatraju da po-
litike vrednosti dominantne klase prodiru u sve sfere drutva,
ukljuujui i nauku.
Ve smo videli neke stavove koje su Vilson i Dejvis izno-
sili povodom ovog problema, ali sutina je u sledeem. Sadioci
veruju da e demokratski procesi omoguiti donoenje odgovornih
drutvenih odluka, zasnovanih na najboljem raspoloivom znanju.
S druge strane, iskorenitelji uopte ne veruju politikom sistemu
liberalne demokratije i njenoj sposobnosti ili politikoj volji da
deluje zarad pravinijeg drutva. Uverenja iskorenitelja su se u
mnogim stavovima poklapala sa pokretom amerikih studenata
ezdesetih godina i jo ireg mirovnog pokreta iz tog doba.
Ulika Segerstrole (Segerstrle 2000a) navodi razlike iz-
meu preovladavajue leviarske ideologije u Evropi i Americi.
Amerika radikalna ideologija menjala se od opteg antiratnog
stava ka marksistikoj poziciji, ali se nije od poetka drala mark-
sistike teorije kao to je to bio sluaj u Evropi. U Americi je
radikalna ideologija bila zasnovana vie na linom poznavanju
njenih pripadnika problema otuenja, rata, rasizma i siromatva.
Evropski leviarski pokreti bili su povezani sa tradicionalnom
marksistikom analizom klasa, a teorije koje su prihvatili ameriki
pokreti (npr. Students for a Democratic Society) bile su inspirisane
modernim kritiarima masovnog drutva, poput Markuzea i dru-
gim lanovima kritike kole. Ameriki radikali bili su ubeeni
da mona elita manipulie atomiziranim graanima masovnog
drutva. Ovo ubeenje obino je ilo zajedno sa shvatanjem da,
ne samo da su stvari loije nego to izgledaju, nego da se malo

534
toga uopte moe uiniti. Zato se ova ideologija moe nazvati
radikalnim idealizmom.
Na osnovu ovog opisa, u ovu grupu moemo svrstati
veliki broj protivnika Vilsona i Artura Densena. Protivnici ili
iskorenitelji zaista su pokuavali da njih dvojicu dovedu u vezu sa
monom elitom, odnosno sa njenim interesima. Zato je mogue
da je taj pesimizam, povezan sa takvom analizom elite moi i
masovnog drutva, doveo do toga da kritiari moralno osuuju
svoje mete kritike za njihove naune stavove. Tako imamo mogu-
e objanjenje za iznenaujue linu prirodu politikih napada na
svoje protivnike od strane amerikih naunika aktivista. Mark-
sistika perspektiva evropskog stila tako bi imala apstraktniju i
teorijsku politiku kritiku, koja verovatno ne bi bila toliko uspena
u SAD.
Ono to je bilo tipino, naroito za prve i najee kriti-
ke sociobiologije ili istraivanja IQ-a, jeste politiki i ideoloki
karakter tih napada. Treba imati na umu da su prve recenzije
Sociobiologije bile izuzetno pozitivne, sve dok se nije pojavio
neoekivani i nenajavljeni ideoloki napad na Vilsona od stra-
ne Grupe1. Pitanje je kako bi se itava afera oko sociobiologije
odvijala tokom tih prvih godina da nije bilo preteno ideolokih
itanja Vilsonove uvene knjige, jer su politike debate u velikoj
meri odluile pravac u kojem se debata odvijala tokom narednih
decenija2. Moda je interesantno to to su kritiari sociobiologije
1
Ono to se esto zaboravlja kod razmatranja poetaka kontro-
verze oko sociobiologije jeste da su Luontin i Vilson bili prijatelji i u vreme
neoekivano surovog napada Luontina, kao nesumnjivo glavnog predstavnika
Grupe, na Vilsona. Vilson je njega ak i doveo na Harvard. Takoe, najvee
debate povezane sa Dejvisom odvijale su se sa Donatanom Bekvitom, kojeg
je Dejvis doveo na Harvard.
2
Treba imati na umu da mnogi kritiari sociobiologije nisu imali
nikakvih dodira sa evolucionom biologijom, to samo pokazuje da je njihova
namera prvenstveno bila ideoloka, a ne nauna, da se sociobiologija kritikuje
zbog svoje netanosti. Meu najveim protivnicima sociobiologije bili su i
mnogi sociolozi, iako bi bilo veoma interesantno ispitati koliko su oni zaista
razumeli o emu se tu zapravo radi, a koliko su bili uplaeni navodnim kraj-
njim konsekvencama Vilsonovog (preteranog) hiperpozitivizma, po kojem
e sociobiologija vrlo brzo zameniti sociologiju. Takoe, pitanje je i koliko
su uopte mogli/eleli da shvate razliku sociobiologije u odnosu na socijalni
darvinizam.

535
otro kritikovali, npr. Vilsona, Dejvisa i Densena, zbog njihovih
stavova o navodnom prieljkivanju status quo-a, iako oni sami
nisu bili naroito zainteresovani za rasprave u korist nekakvog
radikalno drugaijeg tipa drutva. To je moda posledica razliite
koncepcije jednakosti kod amerikih i evropskih leviarski ori-
jentisanih radikala tog vremena. Evropski socijalisti radikali bo-
rili su se za jednakost rezultata, a ameriki radikali su uglavnom
promovisali jednakost ansi (Segerstrle 2000a). Zato su kritiari
sociobiologije kao svoj politiki zadatak videli spreavanje mo-
nika da zloupotrebe lou nauku (u ovom sluaju sociobiologiju)
u politike svrhe.
Sada imamo situaciju da se marksisti, priznati nauni-
ci, proglaavaju za policiju koja ima za cilj da iskoreni lou
nauku, jer nauni progres nije sam po sebi dobar. Iskorenitelj
mora da informie javnost o moguim opasnostima koje prete
od strane tehnologije. Meutim, ono to se preutno provlailo
kroz tekstove kritiara bilo je ubeenje da moralno/politiki loa
nauka mora biti i nauno loa. Zato je glavno oruje (koje je danas
izuzetno prisutno i u postmodernoj i multikulturalistikoj litera-
turi) moralistiko itanje odreenih tekstova, i zato je Dejvis
pisao o moralistikoj pogreci svojih protivnika. Ta pogreka
se sastoji iz straha od injenica do kojih nauka eventualno moe
da doe, a koje se ne bi svidele odreenim ideoloki nastrojenim
kritiarima. Takvo je, recimo, pitanje o genetskoj determinisano-
sti polnih uloga.
Nakon nekoliko intervjua sa kritiarima sociobiologije
Ulika Segerstrole dolazi do podataka koji se ne mogu smatrati
samo za puki strah od injenica. Kritiari se moda ne plae
toliko injenica, jer ipak veruju da nauka do njih moe da doe.
Oni su samo eleli da pokau kako mi jo uvek ne raspolaemo
dokazima, odnosno da naune injenice na koje se pozivaju
sociobiolozi (jo uvek) nisu injenice1.
1
I sam Luontin je u intervjuima (Segerstrle 2000a) govorio da
nema nita protiv ljudske sociobiologije ili protiv istraivanja IQ -a, ali da je
njegov cilj dobra nauka, do koje je mogue dospeti samo uz pomo bezbedno
ustanovljenog znanja. Mi zaista jo uvek nemamo nauno pouzdano znanje
o tome da li se i koliko, recimo, obrazovanjem moe podii IQ. Zato je sa
dananjeg stanovita ovo pitanje za Luontina nenauno, a samim tim i opasno

536
 Ono oko ega se ipak obe strane nedvosmisleno slau
jeste da je nauka potraga za istinom. Postojanje istine je neto to
nijedna strana nije negirala, ali razlike nastaju sa eventualnom po-
litikom upotrebom istine i sa razliitim koncepcijama nje same.
Dejvis i Vilson veruju u etos nauke, gde se moralnost naune
prakse po definiciji podudara sa trenutnom naunom praksom.
Kritiari su ti koji su smatrali da nauna praksa nije inherentno
moralna, jer je tokom istorije potvreno da moe nastati loa na-
uka. Tako moralnost ima veze sa upotrebom u koju e nauka biti
stavljena1.
Dejvis je, kao to smo videli, optuio Gulda za neolisen-
koizam. Poenta njegove kritike bila je u tome da, koristei se istom
strategijom kao i iskorenitelji, pokae kako je Guld takoe svoju
nauku zatrovao marksistikom ideologijom. Meta ove kritike
bio je Guldov saltacionizam i kritika dominantne gradualistike
teorije evolucije. Jedan od problema bio je taj to je ovim Dejvis
posegao za ekstranaunim faktorima Guldove nauke, a drugi,
takoe veoma ozbiljan, bio je taj to Eldred (koautor ove teo-
rije) nije bio marksista. Ipak, Dejvis nije dovodio Guldov nauni
kredibilitet u pitanje. Guldove popularizacije evolucione biologije
smatrao je izuzetno korisnim.

ako se na njega daju odgovori koje je nudio Densen (vidi npr. Jensen 1967 i
Feldman and Lewontin 1975). Tako u startu imamo Densena kao naunika koji
upranjava lou nauku, koja je moralno loa i socijalno opasna. Zato su Dejvis
i Guld vodili ve pomenute sporove, jer je Dejvis smatrao prilino iritantnim
Guldove pokuaje povlaenja paralela izmeu istraivanja IQ-a i nekadanje
kraniologije. Guldova poenta bila je u sledeem. Kao to je savremeno testi-
ranje IQ-a izuzetno popularno polje istraivanja, tako je nekada kraniologija
bila prava umetnost od nauke. Tada niko nije dovodio u pitanje zakljuke
kraniologije, jer su ili na ruku preovladavajuim drutvenim ubeenjima, a
isto tako danas ljudi mogu verovati u mentalno testiranje, jer rezultati potkre-
pljuju trenutne drutvene koncepcije. Drugim reima, Guld smatra da nauka
o merenju kognitivnih sposobnosti nije eliminisala sopstvene greke. On je
eleo da dovede u pitanje dananje nauno znanje koje se uzima zdravo za
gotovo. Takoe, usled ovakvih akcija nee biti mogue rei da su svi u naem
vremenu verovali u merenja IQ-a.
1
Dejvis je u jednom intervjuu ponosno izjavio da mu je Merton
rekao da je on (Dejvis) naunik koji na najbolji nain predstavlja etos nauke
(Segerstrle 2000a).

537
 Sada moemo videti da shvatanje dobre nauke nije jedin-
stveno i opteprihvaeno. Poput Vilsona i drugih tradicionalista
Dejvis je verovao u inherentnu objektivnost nauke i u tendenciju da
se nauna greka vremenom smanjuje. Ta objektivnost je politiki
ideal, jer je ona jedina odbrana od ideoloki zasnovane nauke. S
druge strane, Guld je eksplicitno pokuavao da kao obeleje dobre
nauke uspostavi princip razotkrivanja. On se zalagao za kontrolu
kvaliteta u nauci i smatrao da se za objektivnost treba boriti. Tako
dolazimo do paradoksa. I za sadioce i za iskorenitelje naglaavanje
i opovrgavanje objektivnosti samo su razliite strategije kako bi se
postigao isti cilj, a to je odravanje iste nauke. Dok su kritiari
pokuavali da razotkriju IQ istraivanja kao lou nauku, upravo
to je bilo ono to je Dejvis eleo da ouva, sa ubeenjem da je to
dobra nauka. I kao to je za kritiare sociobiologije opasnost od
loe nauke povezana sa potencijalnom drutvenom zloupotrebom,
za Dejvisa je prosperitet dobre nauke povezan sa njenom potenci-
jalnom drutvenom korisnou.
Kontroverza oko sociobiologije je u ovom kontekstu va-
na jer predstavlja tranzicionu taku izmeu nove levice ezdesetih
godina i nove kritike nauke od strane kulturne levice. Interesantno
je da ak postoji i kontinuitet kod samih kritiara. Izdanje broja
asopisa Social Text u kojem se nalazi i Sokalov tekst pojavilo se i
kao knjiga. Sokalov tekst je bio izbaen, a dodat je bio Luontinov
rad. Levinsov lanak se nalazio i u asopisu i u knjizi1.
Levins u svom tekstu (Levins 1996) nema pretenzija
da okarakterie marksistiku poziciju, jer je svestan teorijskih
raznolikosti unutar samog marksizma. Njegov cilj je da ponudi
izvesne propozicije koje su rukovodile njegovim radom. Propozi-
cija ima deset i u najkraim crtama one govore o tome da itavo
znanje potie iz iskustva i refleksije tog iskustva, u smislu nekog
prethodnog znanja. Po ovom principu nauka se ne razlikuje dra-
stino od ostalih naina uenja. Nauno i intuitivno znanje nisu
fundamentalno razliiti epistemoloki; ona se zapravo razlikuju
u drutvenim procesima njihove proizvodnje i nisu meusobno

1
Kod nas su delimino prevedene poznate knjige (Lewontin et al.
1984) ovih autora: Lewontin i dr. 1984/1987; Levins i Lewontin 1985/1987.

538
iskljuiva. (str. 102) Levins s pravom ukazuje na to da je greka
intrinzina naunom saznanju i da sadanjost nikad ne sme imati
neki privilegovani epistemoloki status.
Svi naini saznanja pretpostavljaju neko stanovite. Ako
stavimo ovu nespornu tvrdnju u kontekst evolucije, onda je jasno
da se ovo stanovite razlikuje od vrste do vrste, jer spoznavanje
sveta zavisi od ulnih modaliteta vrste. (str. 103) Meutim, ako
ponemo da razmatramo gotovo beskrajan broj interpersonalnih
stanovita kod ljudi postoji opasnost od zapadanja u relativizam.
Iz tog relativizma potiu tzv. pozicione epistemologije prema ko-
jima objektivnost zavisi od pozicije u drutvu i mnogih drugih
ekstranaunih faktora, a ne vie od ulnog aparata vrste. Levins
prihvata oba stanovita, ali ne negira da nauka zaista rasvetljava
nae interakcije sa ostatkom sveta. . . (str. 103)
On modernu nauku vidi kao produkt kapitalistike revo-
lucije sa kojom ona deli liberalnu progresistiku ideologiju, ali je
kritikuje kao dehumanizovanu, jer je proklamovala izvesne univer-
zalne ideale koje nije uspela da ispuni i ispotuje, i prekrila ih je
u praksi. Kao marksista, Levins postavlja dva pitanja. [Z]ato su
stvari onakve kakve jesu, umesto malo drugaije i zato su stvari
onakve kakve jesu umesto dosta drugaije? Ovde stvari imaju
dvostruko znaenje, odnosei se i na objekte prouavanja i na stanje
nauke koja ih prouava. (str. 107) Na kraju Levins zakljuuje da
raznolikost prirode i drutva ne spreava nauno razumevanje i da
je [n]ajbolja odbrana nauke od reakcionarnih napada . . . [insisti-
ranje] na nauci za narod. (str. 111)1
Jedno je sigurno, a to je da su i kritiari sociobiologije
zaista bili inspiracija mlaoj generaciji leviara, jer unutar levice
definitivno postoji solidarnost politike, a ne intelektualne pri-
rode. Mogue je povui izvesne paralele. Grupa za prouavanje
sociobiologije povezivala je nauku sa moi, naglaavala je nepo-

1
Sutina razlikovanja ranih kritiara sociobiologije i Vilsona moe
se neposredno uoiti u Vilsonovom tekstu (Wilson 1995: 81). [O]seati se
dobro nije sutina nauke. Saznati neto, a potom zasnovati drutvene odluke
na testiranom i paljivo odmerenom objektivnom znanju je sutina nauke.
Zato Vilson za sebe kae da je ekspanzionista. Dejvisova shvatanja po ovom
pitanju su veoma slina i o njima je bilo rei.

539
verenje u eksperte i samu objektivnost nauke, zagovarala je demo-
kratizaciju nauke, a iznad svega je isticala potrebu za ideolokom
analizom naunih tekstova1. Naglaavanje tekstualne analize jedna
je od najvanijih veza izmeu kritiara sociobiologije i dananjih
postmodernih (leviarskih) kritiara nauke. Moda Vilson i nije
pogreio kada je svoje kritiare sa poetka debate oko sociobio-
logije nazvao postmodernistima. Kao to se opozicija kritiara
sociobiologije prema looj nauci u Naunim ratovima proirila
na sveobuhvatnu kritiku celokupne nauke, tako se i ideoloko-kri-
tika tekstualna analiza iz kontroverze oko sociobiologije kasnije
pretvorila u totalnu dekonstrukciju. (Segerstrle 2000a: 343)
Postoji i krucijalna razlika. Cilj ideolokih kritiara sociobiologije
bila je istina, dok se rezultati dekonstrukcije ne smatraju istinitijim
od samog originalnog teksta, to vodi u jedan besmisleni relati-
vizam, prenaglaavanje drutvenih i zanemarivanje kognitivnih
interesa i resursa.
Kako bismo konano shvatili poziciju Grupe za prouava-
nje sociobiologije, potrebni su nam i neki lini stavovi samih ak-
tera do kojih ne moemo doi samo na osnovu njihovih tekstova.
Autorka koja ve vie od 25 godina prati kontroverzu (Segerstrle
2000a) Grupu za prouavanje sociobiologije u pogledu shvatanja
nauke locira na sredinju poziciju izmeu starije levice i postmo-
derne ili kulturne levice. Politiki ciljevi su im isti, jer su i aktivisti
ezdesetih godina i marksisti starije levice podravali potlaene
klase. Meutim, dok su leviari starije orijentacije, poput Grosa
i Levita, smatrali da je objektivna nauka upravo to oruje kojim
se istina moe postii i odbraniti od lanih tvrdnji vlastodraca i
drutvenih monika, pripadnici Grupe su mo locirali, ne u esta-
blimentu per se, ve u nauci i naunoj ekspertizi, koju su videli
kao slugu establimenta. Za Grosa i Levita, objektivne injenice
su bile vane kao moralni argumenti. Bilo koja pretnja autoritetu
nauke potkopala bi njenu snagu kao politikog oruja.
Gde onda spadaju Guld i Luontin? Autorka za Gulda kae
da je izgleda tradicionalniji, jer se kretao u starim leviarskim
krugovima Njujorka, gde ga je verovatno Levit i upoznao. On je

1
Meu glavnim lanovima bili su Luontin i Guld.

540
po svom dubokom uverenju marksista, dok je Luontin konvertit.
Luontinov marksizam je interesantna meavina totalnog dija-
lektikog materijalizma, antirasizma pedesetih godina i aktivizma
ezdesetih, to je pomeano sa ozbiljnim i striktnim eksperimen-
talistikim pristupom nauci. Guld je taj koji je jasnije govorio o na-
uci i za nauku, dok je Luontin ee govorio o neuspesima nauke,
nego o uspesima. Ipak, obojica su se protivili looj nauci1.
Zakljuak do kojeg moemo doi jeste da je debata oko
sociobiologije relevantna za razumevanje Naunih ratova, jer su
mnogi akteri (bili) ukljueni u obe kontroverze. Ona nam samo
potvruje da Nauni ratovi moda jesu zvanino otpoeli Soka-
lovom prevarom, ali da je u nauci ve due vremena prisutna
dihotomija racionalistiki i realistiki nastrojenih naunika i (sve
vie) antinauno raspoloenih (drutvenih) naunika. Naalost,
jo uvek ne moemo govoriti o konanom razreenju itavog
kompleksa ovih problema, ali moda moemo da upozorimo na
injenicu da je novoj sociologiji nauke i znanja neophodna jedna
temeljna revizija, koja bi daleko ozbiljnije uzela u obzir nauna
dostignua iz drugih oblasti.
Interesantan i vredan svakako jeste pokuaj da se nae
kompromisno stanovite na kojem bi se mogla izgraditi nekakva
jedinstvena nauna kultura (npr. Segerstrle 2000b; Labinger and
Collins 2001a). Meutim, u nauci ne sme biti kompromisa koji bi
se zasnivali na balansiranju nekih oprenih stavova koje smo do
sada opisali. Ono to moemo tvrditi da je nesporno jeste da even-
tualna jedna kultura u nauci moe biti izgraena na realizmu,
progresu naunog znanja i objektivnosti. Sociologija (nauke) bi u
ovoj slici mogla da ima izuzetno zapaenu ulogu, ali bie potrebno
jo neko vreme kako bi se oslobodila antinaunog zalea koje
danas u njoj preovladava. Demokratija verovatno jeste najbolje
okruenje u kojem se moe tragati za istinom, ali u formulisanju
i prihvatanju te istine ne sme biti demokratije u Fajerabendovom
smislu.

1
Autorka ak iznosi i spekulaciju za koju tvrdi da je sigurna da bi
Vilson, kada bi bio marksista, pre pripadao starom marksizmu (staroj levici)
poput Levita i Gulda.

541
 5. Bilans Naunih ratova
Naravno, moe se rei (a feministkinje
su to i uradile), poto je gotovo cela nauka do
sada bila upranjavana od strane patrijarhalnih
mukaraca, da se bilo koje loe obeleje nauke
mora povezati sa patrijarhalnim miljenjem. Ali
postoje dve slabosti u ovom argumentu. Prvo, on
ne uspeva da objasni dobra obeleja nauke. Da
li patrijarhat dobija zasluge za njih? Drugo, ne
uspeva da uoi da su veinom naunici do sada
takoe bili desnoruki, smei, judeohrianski
ljubitelji govedine koji su visoki preko pet stopa.
Ko zna kako bi izgledala nauka razvijena od
strane ambideksternih, vegeterijanskih, crveno-
kosih ateista patuljaka! [Koertge 1980: 356]
ta moemo da zakljuimo o Naunim ratovima nakon
itave decenije otvorenih sukoba? Problem je ponovo usposta-
viti odnose izmeu tri strane koje su bile direktno ukljuene u
konflikte: naunika koji prouavaju nauku, odnosno sociologa,
naunika i javnog mnenja. Moe li se ponovo uspostaviti komu-
nikacija u ovoj trijadi, ali na nain koji se razlikuje od onog pre
poetka debate?
Fuler (Fuller 2000: 186; takoe i 1998) ovu situaciju nazi-
va komedijom greaka, jer su studije nauke i tehnologije razvile
sofisticirane metode za analiziranje uloge nauke i tehnologije u
drutvu, ali nisu uspele da te metode konzistentno primene na
sebe i preteno ih ne interesuje ta sami naunici imaju da kau o
sopstvenim istraivanjima. S druge strane, naunici jo uvek ne
razumeju svoje mesto u drutvu na dovoljno sofisticiran nain i
smatraju da ga pripadnici studija nauke i tehnologije ugroavaju.
Fuler je ponudio i prilino interesantnu alternativu koja se tie
odgovora urednika asopisa Social Text na prevaru Alana Sokala.
On smatra da bi najbolje bilo da su urednici negirali da su uopte
i bili prevareni, jer prevara u postmoderni nije ni mogua.
Kao neko ko stoji na granici izmeu suprotstavljenih
strana (iako pripada studijama nauke i tehnologije), on pokuava
da pokae gde je izvor nesporazuma dve suprotstavljene strane
(str. 204):

542
Kada pripadnici studija nauke i teh-
... naunici uju:
nologije kau...
Nauka je socijalno konstruisana. Nauka je ono to dovoljan broj ljudi
misli da jeste.
Validnost naunih iskaza mora se Nema razlike izmeu stvarnosti i nai-
procenjivati iz perspektive onog koji na na koji je ljudi reprezentuju.
ih iznosi.
Studije nauke i tehnologije poseduju Pripadnici studija nauke i tehnologije
autonomiju u odnosu na nauku. namerno ne potuju i ne poznaju na-
uku.
Nauka je samo jedan od nekoliko Nauka je samo interpretacija koja
moguih naina interpretiranja isku- iskrivljuje pravu prirodu iskustva.
stva.
Gravitacija je koncept koji naunici Gravitacija postoji samo u naim
koriste da objasne, recimo, zato glavama; ako bismo mislili drugaije,
padamo nadole, a ne nagore. Postoje mogli bismo da padamo nagore, a ne
i drugi naini za objanjenje istog nadole.
fenomena.
Objanjenje sopstvenih aktivnosti od Objanjenje sopstvenih aktivnosti od
strane naunika nije nuno najbolje strane naunika moe se zanemariti
objanjenje tih aktivnosti. kada se objanjavaju te aktivnosti.

Ova tabela je interesantna, ali samo na nekom najopti-

jem nivou, jer postoje preterivanja sa obe strane. Na primer, nije
logino da studije nauke i tehnologije budu autonomne u odnosu
na nauku, jer po principu refleksivnosti i za njih bi trebalo da vae
isti principi analize. Isto tako, nisu potene optube pronaunih
aktivista na raun svojih protivnika, da oni ne poznaju nauku.
Ve smo rekli da Nauni ratovi nisu ratovi izmeu dve
kulture u striktnom smislu. Nisu u pitanju samo sukobi izmeu
prirodnih i drutvenih naunika. U pitanju je pokuaj prirodnih
naunika da povrate neto za ta su mislili da je izgubljeno, a to je
njihov progresivni karakter kao kulturne sile (Segerstrle 2000e:
102). Pronauni aktivisti nauku vide kao sutinsko obeleje kulture
kao celine, koja u sebi sadri vane drutvene vrednosti. Upravo
taj aspekt nauke oni smatraju najvie ugroenim. itav sukob se

543
u velikoj meri zasniva(o) na pogreno odabranim i definisanim
metama napada. Etiketa antinauka nije ba najbolja konceptualna
kategorija, jer grupie isuvie veliki broj heterogenih fenomena i
borci protiv antinauke esto se ne slau oko toga ko tano spada
u krug njihovih neprijatelja. Meutim, moda i nema potrebe
tragati za pravim znaenjem antinauke ukoliko je jednostavno in-
terpretiramo kao konstruisanu kategoriju, odnosno kao heuristiki
mehanizam za ujedinjavanje naunika u kolektivni protest protiv
kritiara nauke. Inae nepovezani naunici su u stanju da se stra-
teki ujedine u borbi protiv onog to se podrazumeva pod pojmom
antinauka. Takoe, omogueno im je da crpe iz zajednikog
repertoara anti-antinaunih argumenata. Ve smo videli kako je
Vilson sainio jednu anahronistiku rekonstrukciju kontroverze
oko sociobiologije, gde je on trpeo napade od strane postmodernih
radikala.
Za aktiviste koji su protiv antinauke, nauka je bila ne-
to vie od pukog racionalnog i efikasnog naina za pribavljanje
znanja o svetu za njih ona ima dodatno znaenje kao sekularni
sistem verovanja. Nauna objektivnost je na taj nain bila poveza-
na sa snanim emocionalnim vrednostima. Ali na slian nain, za
mnoge kulturne kritiare nauke ona je takoe imala emocionalno
znaenje zato to su nju i objektivnost identifikovali sa drutve-
nom opresijom i elitizmom. Na sceni ponovo imamo borbu oko
vrednosti, gde su dve najvee sama nauka i njen poloaj u iroj
kulturi.
Pronauni aktivisti delom su bili ujedinjeni oko snane
emocionalne vere u politiku bitnost objektivne nauke. Ova vera
bila je aktuelna i kod leviara iz prirodnih nauka, jer kao to smo
videli, Luontin i Guld nisu negirali objektivnost naunog znanja.
Meutim, ovaj primer nam pokazuje jo neto na dubljem nivou
analize. U kontinuiranom redefinisanju levo-liberalne pozicije u
SAD, tokom godina, ispravan levo-liberalni stav prema nauci
takoe se menjao. Tokom ranijeg perioda oigledna politika oru-
ja za leviare bila su nauka i argumenti zasnovani na objektivnim
injenicama. Kasnije se fokus promenio na drugaije politike
interese i novo politiko oruje postala je kritika nauke. Razlog
to su lanovi National Association of Scholars vieni kao konzer-
vativci od strane nekih pripadnika akademske zajednice mogao

544
bi da bude taj to je ideja naune objektivnosti postala antitetina
za novi liberalni kredo u akademskim krugovima (Segerstrle
2000e).
Analizirajui incident sa Sokalom rekli smo da je itava
afera pokazala da su Nauni ratovi velikim delom posledica su-
koba izmeu tradicionalne i kulturne akademske levice. Grosova
i Levitova terminologija samo je odmogla u definisanju itavog
spora. Akademska levica sasvim eksplicitno optuuje itav
dijapazon naunika i u praksi se pokazala kao netaan termin.
Delimino opravdanje se nalazi u glavnom cilju koji su sebi ovi
autori postavili da se preko svog elitistikog shvatanja nauke
obraunaju sa levicom na univerzitetima.
Ono to smo takoe mogli da primetimo jeste da obe strane
u ovim ratovima imaju razliite koncepcije o drutvenoj upotrebi
nauke. Za pronaunu stranu nauka slui konkretnim drutvenim
ciljevima. Ona je stvorila pouzdano znanje ija upotreba treba
naknadno da bude predmet pregovaranja u okviru demokratskih
drutvenih procesa. Takoe, veoma bitan motiv napada na antina-
uku nalazi se i u pokuaju ouvanja kulturnog autoriteta nauke i
ponovnom pokuaju da se nauka i njene vrednosti vrate tamo gde
su bile nakon Drugog svetskog rata. Za kulturnu levicu, s druge
strane, osnovni interes bili su drutveni odnosi moi, ukljuujui
odnose moi unutar nauke i zbog toga bi kritika nauke mogla biti
korisna u borbi protiv politike opresije raznih manjina. Ono to je
bilo u pitanju celokupne diskusije esto uopte nije bila nauka, ve
razliite koncepcije demokratije. O ovome smo govorili kada smo
ukazali na kontinuitet koji postoji kod levice od sredine prolog
veka do danas.
Jo jedan izuzetno ozbiljan problem koji je nastao u ovim
sukobima tie se pojma racionalnosti. Obe strane u Naunim rato-
vima uzimale su zdravo za gotovo da je racionalnost nauke jedini
tip racionalnosti koji postoji. Za pronaune aktiviste, nauka samo-
stalno odrava drutveni razum i poredak, a za kulturnu levicu,
nauka je bila korumpirana, povezana sa drutvenim monicima i
onemoguavala je demokratsku diskusiju. Zato je u ovim otrim
raspravama isuvie naglaska na nauci (kao ideji ili otelotvorenju
razuma), a malo pravih diskusija o nauci, tj. o prirodi nauke ili o
odnosu izmeu nauke i drutvenih vrednosti. Kako navodi Ulika

545
Segerstrole (Segerstrle 2000e: 116), racionalnost moe ozna-
avati i nauno-tehniki diskurs o sredstvima za ostvarenje nekog
cilja, ali i razumni diskurs o samim ciljevima. Jedno su injenice
o tome koje mi naune rezultate posedujemo, a drugo ta emo sa
njima kao drutvo da uinimo1.
Iz ovog osvrta konano moe da se zakljui da su po-
bornici nauke i protivnici loe nauke imali za cilj istu stvar
odravanje iste i od ideologije osloboene nauke. Problem je
ipak bio u tome to su obe strane podrazumevale razliite stvari
pod ideologijom. Gros i Levit su pod ideologijom podrazumevali
shvatanja kulturne levice, Dejvis i Vilson su kao glavnu prepre-
ku objektivnoj nauci videli (pre svega) marksistiku ideologiju, a
Guld i Luontin su glavni problem videli u buroaskoj ideologiji
koja je za cilj imala ouvanje drutvenog verovanja u uroene
nejednakosti (Segerstrle 2000d).
Pored ovoga moramo imati na umu da ujedinjene kritike
protiv postmodernizma i konstruktivizma teko mogu da prou
kao adekvatne. Bauer (2000) i Fuler (Fuller 2000) ukazuju na
razliite intelektualne korene ovih tradicija koji se moraju uze-
ti u obzir. U pokuaju napada na ove intelektualne struje mora
postojati razlika izmeu postmodernistike kritike i socijalno
konstruktivistike i relativistike epistemoloke kritike nauke.
Postmodernistika kritika nauku vidi kao deo opte kulture koji
je proet socijalnim vrednostima i ideologijama i tvrdi da nauka
nema neku posebnu osnovu za svoje tvrdnje o objektivnosti. Kon-
struktivisti takoe vide sebe kao kritiare nauke, ali prvenstveno
kao epistemoloke kritiare, a ne politike. Motivi sociologije na-
unog znanja bili su u nezadovoljstvu postojeim paradigmama
u sociologiji nauke. Njihov osnovni cilj ipak je stvaranje nove
intelektualne strategije, a ne kritika nauke radi kritike. I opet, kao
trea stvar koju treba imati na umu jeste da ovakva kategorizacija
vai za osnivae sociologije naunog znanja, ali ne i za sve njihove
sledbenike, koji su esto imali i politiku pozadinu. U neku ruku
etiketa antinauke je konstrukcija sa promenljivim sadrajem koju
su pronauni aktivisti koristili u razne svrhe. Ne radi se o nekoj
prirodnoj kategoriji koja bi bezuslovno vaila za sva vremena.

1
O instrumentalnoj racionalnosti govori Gelner (Gellner 1988).

546
 VI. KA EPISTEMOLOKI RELEVANTNOJ
SOCIOLOGIJI NAUKE
Pored analize mertonovskog i konstruktivistikog progra-
ma sociologije nauke, koja je za cilj imala da pokae prednosti i
mane oba programa, ova problematika moe da se predstavi i kao
jedna od mnogih naunih kontroverzi. Kroz tekst su se provlaile
kontroverze koje se tiu shvatanja prirode nauke, objektivnosti,
vrednosti, sociobiologije itd. One su sastavni deo naunog ivota
jer naunici nisu nezainteresovani ljudi koji primat uvek daju
racionalnim razlozima i objanjenjima. I nije samo borba za istinu
ta koja se rauna, jer je i te kako vano ko je do nje prvi stigao. U
delu o Naunim ratovima mogli smo da vidimo neke od (poten-
cijalnih) drutvenih posledica zagovaranja relativizma, a ostaje
nam jo da se osvrnemo na probleme naune kontroverze i uloge
naunika u njima. Na samom kraju videemo koje su mogunosti
za epistemoloki relevantnu sociologiju nauke u 21. veku.

1. Nauna kontroverza i naunik kao akter

Uniavanje svojih protivnika uzdie na
sopstveni status. Zato je fiziar Radeford re-
kao za biologiju da je sakupljanje potanskih
markica. [Mayr 1982: 851]
Jedno od najkonstantnijih obeleja naunog ivota jeste
kontroverza. U pitanju je pojam ije znaenje se najee podrazu-

547
meva. Kontroverza se moe definisati kao trajna antagonistika
diskusija koja se vodi argumentima, o neslaganju koje se tie su-
tinskog naunog pitanja koje nije reivo standardnim sredstvima
discipline o kojoj se radi. (Freudenthal 2002: 575) Znaaj ove
definicije jeste u tome to nam ukazuje na to da se ne mogu sve
rasprave i sva neslaganja posmatrati kao kontroverze. One se tiu
kognitivnog sadraja i vode se argumentima, to znai da moraju
da se odnose na neki nauni sadraj (to ne iskljuuje i razne
ideoloke i vrednosne implikacije). Diskusija mora da bude trajna
i antagonistika da bi se nazvala kontroverzom, jer neslaganje
koje se reava nakon jedne rasprave nije kontroverza. Ono postaje
kontroverza kada ne moe da bude reeno na osnovu trenutnih
znanja odreene discipline, ali kada se ini da je to mogue.
Verovatno najpoznatija nauna kontroverza povezana je
sa teorijom evolucije i arlsom Darvinom, iji primer predstavlja
jednu od najeih tema u istoriji nauke, naroito ako se radi o pi-
tanju kreativnosti i kontroverznosti. Kada smo govorili o problemu
kreativnosti, videli smo da se njime bave brojne nauke na razliite
naine. Autor koji je etvrt veka istraivao njenu povezanost sa
redosledom raanja je Frenk Salovej (Sulloway 1996; upor. Datta
1968) i on je analizirao mnoge revolucionarne mislioce, od kojih
je jedan bio i Darvin. Salovejov zakljuak na prvi pogled deluje
paradoksalno. Darvin nije bio revolucionaran zbog poznavanja
injenica, ve zbog toga to je bio revolucionarna linost. Ono
to razlikuje revolucionarne mislioce od nerevolucionarnih gotovo
nikad nije vee znanje injenica. (str. 20) Oni esto znaju manje,
ali (nekako) razumeju vie.
Darvinov primer pokazuje da kapacitet za radikalnu
inovaciju zahteva neto vie od puke izloenosti anomalnim pro-
nalascima. Neophodno je ono to se esto zove otvorenou za
iskustvo. Brojna istraivanja pokazuju da je otvorenost nasledna
osobina i danas se smatra da je oko 3040% varijacija obeleja
linosti genetskog porekla. Zajedniko porodino okruenje moe
da objasni svega 5% varijacija u otvorenosti ka iskustvu, dok en-
vironmentalni uslovi koji nisu zajedniki objanjavaju oko 35%
varijacija (Sulloway 1996). Srodnici koji odrastaju u istoj poro-
dici imaju dva izvora individualnog iskustva. Jedan je sluajno

548
iskustvo, koje se u veoj meri doivljava van porodice, a drugi
obuhvata sistematske uticaje, preteno unutar porodice1.
Od 28 naunih revolucija koje je Salovej izuavao 16 su
imale ogromne posledice po nauku, a 12 manje. On se rukovodio
sledeim principima: (1) uzorci moraju da budu reprezentativni;
(2) ocene o naunim stavovima uesnika moraju da budu precizne;
(3) moraju da budu pouzdane, jer ukljuuju subjektivne ocene.
Sigurno najpoznatije od svih revolucija su Galilejeva, Njutnova,
Darvinova i Ajntajnova. Uopteno gledano, revolucije mogu da
se klasifikuju na radikalne ideoloke revolucije i tehnike re-
volucije (Sulloway 1996). Radikalne ideoloke revolucije su one
koje su izazvale i religijske kontroverze. Formalni indikator ovog
kriterijuma je da li su knjige bile stavljene na Index Librorum
Prohibitorum. Jo jedan kriterijum je objavljivanje ideja pod pse-
udonimima ili anonimno. Prema ovim kriterijumima svega etiri
od esnaest najveih revolucija spadaju u ovu kategoriju: koper-
nikanska teorija, Hatonova uniformitarijanistika teorija Zemlje,
predarvinistike teorije evolucije i darvinizam. Manji doprinosi
se karakteriu kao kontroverzne inovacije i konzervativne teorije.
Konzervativne teorije mogu se shvatiti i kao antiteze radikalnim
ideolokim revolucijama. Kontroverza izmeu dve sociologije na-
uke ne spada u znaajnu naunu kontroverzu, ali nam omoguava
da razmotrimo njihov znaaj i pitanje naunika kao aktera.
U nauci se debata odvija usmenim i/ili pismenim putem,
ali ne samo izmeu teorija, ve i izmeu ljudskih bia (vidi Pels
1998). To nije cela pria, jer bi u tom sluaju objanjenje do sada
pomenutih debata bilo isuvie jednostavno i ne bi zahtevalo toliko
pozadinskih informacija o uesnicima debata. Pozadinske infor-
macije (Martin 2000) su podaci o pripremama za debatu, planovi,

1
Salovej je preko sekundarne literature obradio 28 najveih naunih
kontroverzi /revolucija u istoriji nauke. Oko izbora kontroverzi i ljudi koji su
u njima uestvovali konsultovao se sa 110 strunjaka. Na ovaj nain obradio
je biografije od vie od 6700 naunika koji su bili znaajni u nekima od njih.
Revolucije obuhvataju period od Kopernika do Vegenera. Meu 110 konsul-
tovanih ljudi nalaze se i Bernard Koen, Hanter Dupri, Pol Forman, Piter Gali-
son, Derald Gajson, arls Gilispi, Stenli Goldberg, Don Hajlbron, Dejvid
Hal, Bruno Latur, Rejel Laudan, Roj Porter, Robert Riards, Martin Radvik,
Sajmon afer i drugi.

549
beleke, napomene, skladite argumenata i reakcija i intervjui
u kojima uesnici pojanjavaju svoje stavove. Problem sa ovim is-
crpnim pristupom je to pozadinske informacije obino poseduju
sami akteri debate i moda nekoliko ljudi oko njih. Martin naune
debate smatra vetakim procesima, a ne spontanom razmenom
ideja. (str. 202) Njihov cilj je da se izae kao pobednik, odnosno
kao osoba koja je imala ubedljivije argumente. Slabosti sopstvenih
argumenata se prikrivaju, a protivnikove ideje se najee redu-
kuju na nekoliko pojednostavljenih argumenata radi lake kritike
i/ili napada. Argumenti koji (navodno) podravaju jednu stranu
mogu da dolaze iz raznih oblasti, najee iz same nauke, ali i
etike i politike (vidi npr. Segerstrle 1983, 1987, 2000a).
Kontroverza uvek ukljuuje neto vie od injenica i doka-
za. U igru ulaze i razne retorike tehnike koje oblikuju borbu, tj.
diskusiju1. Zagovornici odreene ideje o kojoj se raspravlja poku-
avaju da suze obim kontroverze, da se oslobode ili da umanje pro-
blem neopipljivih ili netehnikih pitanja, tako to se fokusiraju
direktne, konkretne i ukazive koristi koje je mogue ostvariti u
relativno kratkom roku. Protivnici pokuavaju da proire diskusiju
na razna druga polja. Ti retoriki mehanizmi zovu se prividna
redukcija i prividna inflacija (McGinn 1979). Takoe je est
sluaj da naunici nekad probleme definiu kao filozofske, a ne
naune, kako bi pokuali da izbegnu kontroverze (Hagstrom 1965:
277).
Meutim, ovde treba paljivo razmotriti naunu debatu
kao vetaki proces. Tano je da se argumentacije protivnika
i uproavaju i iskrivljavaju, ali to nikako ne sme da implicira
pregovaranje oko injeninih sadraja naunih teorija, naro-
ito onih o prirodi. Robins i Donston (Robbins and Johnston
1976) i Altimor (Altimore 1982), u skladu sa svojim shvatanjem
da je nauno znanje socijalno konstruisano, prenaglaavaju uticaj
ekstranaunih faktora na problem donoenja odluka, naroito iz
domena socijalne politike. Navodno, taj izbor je pod najveim
uticajem vrednosti drutvenih grupa iji je naunik pripadnik.

1
Kada dve ideje dou u meusobni konflikt aktiviraju se sve sile
demagogije. (Fleck 1935/1979: 120)

550
Bilo da naunik kao specijalista nudi svoje miljenje putem insaj-
derskih ili autsajderskih kanala, njegova percepcija problema
i znanje koje moe da ponudi kako da se rei kontroverza bie
strukturirani kognitivnim i profesionalnim okvirom (str. 363)
Drugaije reeno, na naunika utiu podgrupne ideologije. S
obzirom na to da naunik pripada mnogim grupama, pa i samoj
grupi naunika, nije jasno koja pripadnost dominira. Nije sporno
ni da je sama kontroverza (ili kako kae Pels [1998], intelektualni
rivalitet) socijalni konstrukt, ali to ne znai da se time konstruie i
predmet kontroverzi, tj. nauno znanje. Najtrajnije i najee kon-
troverze jesu one koje (mogu da) imaju implikacije na socijalnu
politiku, to se moe vrlo lako uvideti na primeru sociobiologije,
gde kontroverza traje ve 35 godina.
Poput sociobiologije, i kontroverza oko RDNK odvijala
se na tri nivoa (Altimore 1982): naunom (ili tehnikom), filozof-
skom i politikom. Nauna ili tehnika komponenta sadri stavove
koji ograniavaju diskusiju na nauna pitanja, poput bezbednosti
istraivanja i projektovanih drutvenih koristi koje su mogue
od istraivanja. U ovom segmentu debate naunici su eksperti, a
javnost je posmatra. Filozofski stavovi se fokusiraju na netehni-
ka, etika pitanja. U ovom domenu naunici ne poseduju poseban
kredibilitet i autoritet u oima javnosti. Politika dimenzija je ona
koja se tie nenaunih stavova, poput dobrih ili loih politikih
potencijala istraivanja, kao to je genetiki inenjering. Ovde
spadaju i pitanja oko kontrole nad finansijskim fondovima i cilje-
vima istraivanja. Diskusije ovog profila ne zahtevaju akademski
kredibilitet. Na tok kontroverze moe da utie i uokviravanje u
masovnim medijima, to u velikoj meri moe na nju da utie. Tako
je bitka oko sociobiologije percipirana vie kao ideoloka bitka, a
ona oko RDNK vie kao tehnika. Ali ne treba zaboraviti da kon-
troverzu moe da izazove/produbi i autsajder, tj. osoba koja nema
formalno nauno obrazovanje (vidi Gibbons and King 1972).
Karakteristika vrhunskih naunika je razvijanje izuzetno
koherentnog sistema, to je znak duboke posveenosti nekoj temi
ili verovanju u svoju teoriju. Zato su te rasprave na visokim
nivoima izuzetno kompleksne i zamrene. Takoe, tipino za de-
bate je skrivanje sopstvenih interesa. Na prvi pogled ovo moda

551
deluje kao nebitna stavka u debati, meutim, detektovanje (esto
navodnih) tuih skrivenih interesa vrlo lako moe da prui priliku
za napad na objektivnost stanovita. Ovo je pokazala naroito i
debata oko sociobiologije koja nije puka rasprava o Vilsonovoj
sintezi, ve debata oko shvatanja prirode nauke, etike, politike
itd. Na osnovu skrivenih pretpostavki moe da se govori o looj
i dobroj nauci.
Za naune debate karakteristino je da se na konferencija-
ma i naunim skupovima esto zagovaraju radikalniji stavovi od
onih koji se iznose u pisanoj formi. Tipian sluaj sa kojim smo
se susreli je jaka konstruktivistika pozicija koja se esto brani
na naunim skupovima, ali retko kada u radovima ili knjigama
(Epstein 1997/2000; Martin 2000). U naunoj debati izuzetno je
bitan i (zaslueni) autoritet, odnosno kredibilitet naunika. Debata
je od veeg interesa ako su u nju ukljueni eminentni naunici, jer
se pretpostavlja da je tema od velikog znaaja. Problem koji moe
da nastane jeste halo efekat, gde veu ulogu moe da igra auto-
ritet nego argumenti velikih naunika. Teko je rei da li nauna
kontroverza ikad moe da bude samo nauna u striktnom smislu.
Uvek su u igri i neki lini interesi, odnosno, uvek postoji tenja za
sopstvenom dobiti, ma ta ona predstavljala. Tako, recimo, bitka
oko sociobiologije sasvim jasno pokazuje da se oko nje vrti i bitka
za moralni kapital naunika. Nauna kontroverza je, zapravo, i
moralno/politiki diskurs, koji je sutinski sastojak same nauke
(Segerstrle 1987). Ubeenje da su naunici nezainteresovani
tragai za istinom nije vie odrivo u svetlu dananjih saznanja
(vidi Merton 1957)1.
Nauka je daleko vie ispunjena raznim konfliktima nego
to se to ini iz Mertonove vizure. Idealno tipska slika istog
naunika podrazumeva beskompromisno traganje za istinom,
bez obzira na mogue drutvene posledice i bez obzira na ire

1
Kako napominje Faral (Farrall 1975), Kun (1962/1970) i Hagstrom
(1974) su za razliku od Mertona konflikte i kontroverze u nauci videli kao veoma
vane dogaaje u istoriji nauke. On pokuava to da pokae na konfliktu izmeu
mendelovaca (gde je svojevremeno glavni predstavnik bio Vilijam Bejtson) i
pripadnika biometrike kole (gde su dominirali Rafael Veldon i Karl Pirson).
Ovoj interesantnoj epizodi iz istorije nauke kasnije je posveena itava knjiga
(Kim 1994) koja analize vri sa stanovita sociologije naune validnosti.

552
okolnosti. Meutim, ak su i ovi isti naunici podloni dru-
tvenim i kompetitivnim pritiscima u svom radu. Institucionalni
okvir u kojem naunik najee radi jeste univerzitet i evidentno
je da u poslednje vreme kompetitivni pritisci u nauci jaaju (o
profesionalnom pritisku i relaciji izmeu ivotnog doba naunika
i njegovog naunog postignua vidi [Reif and Strauss 1965])1.
Naunik eli da bude uspean, kao i mnogi ljudi u drugim pro-
fesijama, s tim to je definiciju uspenosti u nauci teko odrediti.
U prirodnim naukama rad istog naunika zasniva se na pri-
kupljanju novih podataka i formulaciji novih zakona, pojava itd.
Da bi te novine postale deo naunog znanja neophodno je da budu
proverene/proverljive od strane ostatka kvalifikovane naune
zajednice. Sama priroda naune aktivnosti implicira potrebu za
priznanjem od strane drugih naunika iz odreene oblasti.
To znai da se odnosi izmeu naunika reguliu i
razmenom informacija i priznanja (Hagstrom 1965), gde se
priznanje odaje za informacije. Naunik koji svojim kolegama
daje mnogo informacija biva nagraen visokim prestiom. Ovaj
odnos moe da se uopti i da vai i za grupe koje su od posebnog
znaaja u naukama gde se vre kompleksni eksperimenti, to je
sluaj sa nekim granama fizike. Razmena informacija moe da
bude i simetrina, ali je ee asimetrina.
Drutvena kontrola u nauci deluje kroz proces u kojem
kolege savremenici (pr)ocenjuju individualne ezoterine dopri-
nose naunika i predstavljaju ih laicima. U ovom smislu u nauci
postoji drutvena kontrola i zadatak sociologa nauke je da pokae
da nauka nije neka nezavisna intelektualna tvorevina koja egzi-
stira sama za sebe bez drutvenih uticaja (ali i uticaja na drutvo).
Hagstrom (1965, 1974) je pokazao koliko naunicima zaista znai

1
Na primeru fizike moemo videti koliko se kompetitivni pritisci
na naunike pojaavaju. Nekada je u asopisu Physical Review vreme od pri-
hvatanja do tampanja rada iznosilo oko pet meseci, a za objavljivanje pisma
uredniku bilo je potrebno od dva do tri meseca (Reif 1961; Gustin 1973). Kako
je pritisak za objavljivanje novih informacija rastao, urednici su odluili da
naprave odvojen urnal posveen pismima i komentarima (Physical Review Let-
ters) kako bi protok informacija bio daleko bri. Tako je vreme za objavljivanje
publikacija smanjeno na etiri nedelje. Ovi podaci govore koliko je zaista bitno
da se prvi doe do nekog otkria.

553
priznanje njihovih kolega, a Merton (1957) koliko je naunicima
zaista bitno da ostvare originalni doprinos u svojoj disciplini. Pod
uticajem Kuna Kolins zakljuuje da je intelektualni konsenzus
nesumnjivo produkt drutvene kontrole unutar naune zajednice
(Collins 1968: 126; kurziv u originalu) i da sve to utie i na intelek-
tualni sadraj nauke. Kunova paradigma se ovde tumai kao neka
vrsta drutvene kontrole, jer ona je ta koja determinie relevantne
probleme i pravce istraivanja.
Nadmetanje je izuzetno estoko kod pitanja i problema
za koje se naunici slau da su veoma vani i u trenutku kada
veina smatra da ih je mogue reiti. To iskustvo anticipacije
(Hagstrom 1974: 4) najee je u disciplinama u kojima postoje
logiki rigorozne empirijske teorije i iroka primena istraivakih
tehnika. Tako, na primer, matematici nedostaje empirijski kontakt
sa iskustvom koji bi neke probleme proglasio za kljune, to ek-
sperimentalnu fiziku ini disciplinom sa najeim nadmetanjem
meu naunicima. Nadmetanje u nauci moe da ima funkcionalne
i disfunkcionalne posledice. Tajnovito ponaanje moe da ima
line i drutvene trokove, jer izoluje naunika na odreeno vreme
od zajednice i onemoguava jedan proces koji je izuzetno bitan u
nauci, a to su komentari i saveti savremenika, naroito na poet-
ku nekog istraivanja. Odatle nastaju i drutveni trokovi, jer
postoji mogunost zastoja nekih istraivanja usled skrivanja rele-
vantnih podataka. Moramo uzeti u obzir i individualno psiholoke
karakteristike odreenih naunika, jer nijedna generalizacija ne
moe bezuslovno da vai za sve naunike, makar kada su u pitanju
nauna nadmetanja.
Jedini nain na koji bi nadmetanje moglo da se ublai
jeste da se meu naunicima uspostavi saradnja, ali ona ne bi
eliminisala inherentnu kompeticiju, jer su meusobno uslovljene.
im neko polje postane isuvie kompleksno nijedan pojedinac nije
u stanju da ga prati sam i da ga procenjuje, a to nije mogue ni za
laiku javnost. Za to je neophodna grupa naunika savremenika.
Veoma je bitan odnos profesije sa njenim klijentima, to je u
ovom sluaju javnost, koja mora da podri aktivnosti i nagrade
naunika za njihove doprinose. Danas je sutina naunih dopri-
nosa postala isuvie ezoterina da bi obrazovana javnost uopte

554
mogla da prati nauna dostignua. Ona formira svoje miljenje na
osnovu prethodno formulisanog stava grupe savremenika nekog
naunika iji nauni doprinos se ocenjuje (Collins 1968). Ako
nauku posmatramo kao profesiju, onda je uoljivo da je u okvi-
ru nje drutvena kontrola slina kontroli u drugim profesijama.
Profesija nastaje kada odreena grupa stekne/poseduje odreena
znanja ili vetine koje nisu neposredno dostupne laicima, odnosno
obinoj javnosti (Gieryn 1983). Pripadnici profesije monopolizuju
selekciju i obuavanje novih pripadnika i stiu pravo da procenjuju
proizvode rada u skladu sa standardima koje sami nameu.
Veoma interesantan prikaz izvora naune motivacije
nudi Gastin (Gustin 1973). Jedan od glavnih motiva za bavljenje
istom naukom on pronalazi u harizmi. Najoptije reeno, ha-
rizmatine stvari su one koje stvaraju red iz haosa i koje rukovode,
usmeravaju i stvaraju smislenu ljudsku akciju. (str. 11231124)
U striktnom smislu harizma je osobenost individua, ali postoje i
odreene institucije koje pripadnicima obezbeuju harizmu sa-
mom injenicom pripadnitva. Nauka je, po Gastinovom ubee-
nju, harizmatina jer se smatra da uz njenu pomo ovek dolazi u
kontakt sa onim to je sutinsko u Univerzumu. Validnost harizme
zavisi od onih koji je percipiraju kod neke individue. Objektivna
povezanost neke osobe sa harizmom uopte nije bitna, jer spada
u domen vrednosti i verovanja. Harizma nauke, otelotvorena u
literaturi, jeste drutveni cement koji omoguava da ovaj ciklus
motivacije funkcionie. (str. 1131)
Sve do sada reeno o naunim kontroverzama ukazuje
nam na to da je vrlo opravdano uverenje da postoje odreene na-
une koalicije, tj. neformalni skupovi naunika slinih shvatanja
o nekom vanom problemu. U nauci je neformalna komunikacija
oduvek postojala i nju smo obradili na problemu nevidljivih ko-
leda. Kao to smo videli iz primera Naunih ratova, ali i soci-
obiologije, veoma je esta bila pojava (pozitivnog i negativnog)
simbolikog citiranja meu pripadnicima nevidljivih koleda.
Tako su, recimo, samo ime Edvarda Vilsona i njegovi radovi
poeli da personifikuju itav niz nepoeljnih i opasnih osobina
za nekog naunika. Vremenom se ustalila (intelektualno lenja i
jalova) praksa koja je dugo vremena bila izuzetno efikasna, gde

555
su kritiari sociobiologije samim pozivanjem na monstruozne
konsekvence Vilsonovog rada bili (samo)proglaavani borcima za
demokratiju i pravino drutvo.
Zbog uestalosti sukoba u samoj nauci nije neuobiajeno
da se naunici posmatraju kao kvaziekonomski akteri koji imaju
elju da poveaju svoj simboliki kapital, tj. priznanje od svojih
savremenika za svoje naune doprinose. Prema ovom shvatanju
(vidi npr. Merton 1973; Segerstrle 2000a; upor. Knorr-Cetina
1982a), ideje oko kojih se naunici bore nemaju jednak status,
odnosno vrednost. Koliina uloenog vremena i energije u
odreenu ideju ili teoriju zavisi od kapitala koji donosi odreena
ideja u naunoj zajednici u odreenom vremenu.
Merton je jedan od prvih koji je govorio o kvaziekonom-
skoj kompeticiji i tu je ideju prvenstveno primenjivao na borbe
oko prioriteta naunih otkria (Merton 1957). Kvaziekonom-
ski modeli mogu se podeliti na prekapitalistike i kapitalistike.
Prekapitalistiki model normativno funkcionalno ponaanje
naunika objanjava pomou mehanizma na osnovu kojeg kreativ-
ni i nauni doprinosi predstavljaju razmene za razne nagrade koje
su tipine za odreeni sistem. Mehanizam razmene povezan je sa
idejom o darivanju u normativno integrisanoj zajednici, a ne sa
maksimiziranjem profita na antagonistikom tritu (Hagstrom
1965). Postojanje nadmetanja nije tetno po ivot zajednice, jer se
ona sama vrednuje veoma visoko i u njoj nema nikakve slinosti
sa kapitalistikim prisvajanjem vika vrednosti ili oskudnih
resursa. Na ovaj nain nauna praksa poinje da lii na lart pour
lart delatnost, to je daleko od stvarne prirode naune delatnosti.
U kapitalistikom modelu nauka se ne shvata vie kao zajednica
specijalista koji se nadmeu za kreativno postignue, ve kao
lokus kompetitivne borbe za monopol nad naunom zaslugom.
(Knorr-Cetina 1982a: 104) Pojam kredita (zasluge) ne sme da se
brka sa priznanjem. Ono se definie kao posebna vrsta nagrade
i odnosi se na delovanje sistema koji lii na psiholoku situaciju
stimulusa i reakcije. Priznanje deluje kao selektivni mehanizam i
pojaava vrstu ponaanja za koje se dobija. Pored toga promovie
i ponaanje iji cilj je saznanje istine.

556
 S druge strane, zasluga se definie kao simboliki kapital
koji nauni agensi stiu kroz nametanje tehnikih definicija i legi-
timnih predstava naunih objekata u polju [istraivanja]. (str. 105)
On se sastoji od naune kompetentnosti i drutvenog autoriteta i
poput monetarnog kapitala moe biti konvertovan u razne vrste
resursa koji su neophodni za nastavak naune produkcije. Ono to
je najvanije, borba za zaslugama se odvija meu naunim agen-
sima pomou strategija dominacije i monopolizacije uperenih
protiv drugih relevantnih proizvoaa na tritu, formiranom od
strane naunih polja i disciplina. (str. 105) Dok priznanje de-
luje kao kohezivni i kooperativni faktor, zasluga (ili simboliki
kapital) rukovodi tritem na antagonistiki nain. Uprkos tome,
uoljiv je i nauni progres, jer se naunici meusobno kontroliu
u procesu promovisanja istine.
Latur i Vulgar (Latour and Woolgar 1979/1986: 192)
smatraju da naunici o zaslugama govore u etiri znaenja. U
prvom smislu zasluga je dobro koje se moe razmenjivati, to
je situacija kada se drugom nauniku odaje priznanje za neko
otkrie. U drugom se moe deliti, kao izmeu dva naunika koja
su uestvovala u istom procesu otkria. U treem ona moe biti
ukradena, kada se ili preutkuje neiji doprinos ili u potpunosti
negira. I na kraju, zasluga se moe akumulirati ili troiti. Kao
to moemo da zakljuimo, ona ima osobenost valute, iako Latur
i Vulgar insistiraju na tome da objanjenje ponaanja naunika
preko potrage za ovom valutom predstavlja pojednostavljenje
stvarnog naunog procesa.
Na osnovu svojih istraivanja autori zakljuuju da je
kredit (zasluga) ipak od sekundarnog znaaja i uvode pojam
kredibiliteta. Ponaanje naunika po pitanju upravljanja i sticanja
kredita slino je ponaanju investitora kapitala i tako je akumula-
cija kredibiliteta preduslov za investiciju. Zato se moe govoriti o
kreditu kao nagradi i o kreditu kao kredibilitetu. U prvom smislu
kredit se odnosi na nagrade koje simbolizuju priznanja od strane
savremenika, ali za neko prolo otkrie. Kredibilitet se tie spo-
sobnosti naunika da se bavi naukom i zato se moe odnositi na
samu proizvodnju (naunih injenica) i na uticaj eksternih faktora,
poput novca i institucija. Naunici ulau u polja, teme i probleme

557
za koje smatraju da im mogu doneti najvei profit. Tako su oni
pre investitori kredibiliteta nego puki tragai za nagradama. Na-
grade nisu ultimni cilj naune aktivnosti, ve samo jedan mali deo
ciklusa investiranja kredibiliteta, gde je sutina u kontinuiranom
ulaganju akumuliranih resursa.
Naunici su zainteresovani jedni za druge ne zato to su
na to primorani preko specijalnog sistema normi da meusobno
priznaju postignua (o emu govore Merton i Hagstrom), ve zato
to su jedni drugima potrebni za poveanje sopstvene produkcije
kredibilnih informacija. Latur i Vulgar norme ne vide kao uzrok
socijalne aktivnosti, ve kao posledicu. Zasluga koja se moe stei
od proizvodnje vika novih informacija tie se reinvesticije, to
znai da nema zainteresovanosti za istinom, ni za vikom infor-
macija, ni za priznanjem per se. Interes je ubrzanje i proirenje
reproduktivnog ciklusa koji stvara nove informacije, za koje je
troak dovoenja u pitanje to je mogue vei. Reprodukcija za-
rad reprodukcije je obeleje istog naunog kapitalizma. (Knorr-
-Cetina 1982a: 105)
Snaga ovih modela lei u tome to demonstriraju slino-
sti izmeu nauke i drutvenog ivota, iako analogija moe vrlo
lako postati isuvie neprecizna. Knor-Cetina pie da je problem
prekapitalistikih modela u internalizmu i ortodoksnom funkcio-
nalizmu. Zato nudi teoriju po kojoj je teren naunog istraivanja
transepistemiki, to bi znailo da ukljuuje i naunike i nenau-
nike, ali i da ukljuuje argumente tehnike i netehnike prirode.
Njen model preveliki znaaj pridaje neepistemikim faktorima u
produkciji naunog znanja, o emu je bilo rei.
Ekonomske analogije su korisne kada se govori o naunim
aktivnostima i pokuajima da se unaprede profesionalni interesi
naunika, ali uz jednu vanu napomenu. U socijalnim studijama
nauke, od kojih smo razmatrali preteno konstruktivistiki ori-
jentisane teoretiare, raireno je shvatanje da uspeno objanjenje
nauke preko neepistemikih ciljeva, kao to je promovisanje sop-
stvene reputacije, negira postojanje nauke kao aktivnosti traganja
za istinom ili sticanja znanja. Obino se misli da se time naruava
objektivnost nauke.

558
 Potrebno je skrenuti panju na to da esto postoji pozitiv-
na povezanost izmeu cilja profesionalnog uspeha i promovisanja
traganja za istinom. U nauci se lini uspeh sastoji velikim delom
iz dobre reputacije koja obino biva translirana i u drugu robu:
visoku platu, prestinije radno mesto, nagrade itd. Radi se o pro-
fesionalnoj reputaciji, a ne linoj. Profesionalna se u nauci stie
preko doprinosa odreenom polju, a oni zavise od njihove procene
i recepcije od strane zajednice, gde se najvie vrednuju originalni
doprinosi. Potovanje u nauci moe da se podeli na direktno i
indirektno (Goldman and Shaked 1991). Direktno daju specijalisti
polja u kojem autor radi, a indirektno daju ljudi van polja, koji to
ine na osnovu svedoenja specijalista.
Kvaziekonomski model je mogue proiriti na naune
kontroverze koje se tiu i vrednosno osetljivih problema, kao to
je, recimo, debata oko doprinosa uroenog i steenog u mnogim
naukama, gde svakako spada i debata oko sociobiologije. Kod
ovakvih kontroverzi, osim standardnog dvoboja na polju injenica
akteri svoje odbrane/napade odvode i u moralno-politiku sferu.
Zato moemo govoriti i o moralnom kapitalu koji je poseban tip
simbolikog kapitala. Pohod ka moralnom kapitalu ponekad je
bio direktna motivaciona sila za naunike koji su bili ukljueni u
kontroverze oko IQ-a i sociobiologije, a ponekad su to bili i razlozi
koji su ih uopte i uvukli u te kontroverze (Segerstrle 2000a).
Stoga i ne udi gomila udnih rei koje su bile pri-
kladne za protivnike, a koje smo i ovom prilikom spominjali:
neolisenkoizam, marksizam, postmodernizam, antinauka, kon-
zervativizam, genetski determinizam itd. Svrstavanjem svojih
protivnika u najgore zamislive kategorije oni koji kritikuju (ili se
brane) time sebi poveavaju moralni kapital u budunosti. Ako
nauka doe do istine koja bi eventualno razjasnila debatu, onda
bi oni koji su bili u pravu mogli da kau da su pobedili strane
protivnike i da su znali da e ta borba biti teka, upravo zbog
teine i moralne izopaenosti protivnika.
Nauni ratovi, ali i sociobiologija i rat oko IQ-a, posebno
su interesantne teme za ovu raspravu, jer nije sluajno to su ovo
bili izuzetno dobro medijski propraeni dogaaji i okraji. Takoe,
u sluaju sociobiologije i Naunih ratova, svi akteri ovih debata

559
obraali su se i naunoj i laikoj javnosti, zagovarajui navodno
istinit(ij)e teorije o samoj nauci i naunom znanju. Kao najvanije i
evidentne argumente u korist svoje, ali i protiv protivnike teorije,
suprotstavljene strane su se pozivale na iste udbenike ortodoksi-
je ili prouavanja, recimo fenilketonurije u sluaju sociobiologije,
gde je svaka strana nastojala da pokae kako je zvanina nauka
uz nju. Ili, u sluaju Naunih ratova, obe strane su se pozivale
na udbenike primere istorijskih debata (kao to su, na primer,
debate izmeu Hobsa i Bojla ili Pastera i Puea), gde su svi za cilj
imali da pokau kako je njihova analiza ispravna.
Kako smo ve rekli, ono to je esto uoljivo za sve de-
bate je namerno pojednostavljivanje i iskrivljavanje protivnikih
argumenata. Zato su, recimo, Dejvisove tvrdnje o individualnim
razlikama kod ljudi protivnici kritikovali kao rasistike izjave i
tako nastojali da se oslobode konkurencije oko moralnog kredita,
inei Dejvisa rasistom. Ovde je na videlu ista konstrukcija pro-
tivnika, jer se Dejvisu nikako ne moe pripisati da je rasista, to
je jasno na osnovu njegovih tekstova, ali i iz prakse (Davis 1986;
Segerstrle 2000a)1.
Sociobiologija je u jednom smislu specifina debata, jer
se njen veliki deo obre oko toga ta je dobra nauka. U interesu
obe strane cilj je bio da se ona definie po sopstvenim potrebama,
odnosno u skladu sa sopstvenim naunim i moralno-politikim
delovanjem i razmiljanjem. Vilson je esto tvrdio da kritiari ne
pogaaju sutinu problema. Za njega je glavni problem sadraj
sociobiolokih stavova, a ne nauna opravdanost njegovog pristu-
pa. On je naturalista i induktivista koji prikuplja injenice, pravi
modele i uporeuje ih sa posmatranjima. Njemu su se insistiranja
kritiara na metodolokoj kritici inila kao politiki motivisana i
sumnjiva. S druge strane, kritiari su problem videli kao da ima
manje veze sa sadrajem, ve sa strukturom i logikom argumenata
i sa moralnim i socijalnim implikacijama predstavljanja (prema
njihovom shvatanju) pogrenih otkria ozbiljne nauke. To je de-
1
Poznato je da je u SAD jedna od najgorih optubi optuba za ra-
sizam. Zato su kritiari vremenom proirili termin da se odnosi na sve one koji
istrauju bilo kakve grupne razlike ili ak genetske razlike meu individuama,
a da ih niko, osim samih protivnika, nije osporavao.

560
duktivistiki stav i zato su kritiari eleli da diskusiju ostave na
ovom nivou.
Jedan od glavnih problema naunih debata uopte jeste
pokuaj da se definiu kao da se vode o problemu koji bi jednoj
strani omoguio da sakupi najvie simbolikog kapitala i kako bi
se u budunosti naknadno moglo govoriti o uloenim investicija-
ma, to bi se u tom sluaju moglo iskoristiti. Ako bi se zamisao
dobre nauke jedne strane ostvarila kao istinita, itav proces bi se
vrlo lako naknadno isplatio.
Nakon Kuna preovladavalo je shvatanje da naunici u
kontroverzi ele da komuniciraju i rasprave meusobne razlike,
ali da ih nesamerljivost paradigmi u tome sputava. Posle ovih
razmatranja stie se utisak da se pre radi o izbegavanju konstruk-
tivnih dijaloga, nego o elji da se oni uspostave. esto zapostav-
ljeni element u analizi kontroverzi je i neisplativost konanog
razreenja, jer time sve prestaje. S jedne strane imamo pobednike
i gubitnike, ali s druge ne postoji vie materijal oko kojeg bi se
vodile rasprave. Ne sme se zapostaviti ni finansijski momenat, jer,
kao to smo ve i pomenuli, i Nauni ratovi i sociobiologija pred-
stavljaju plodna polja za objavljivanje veoma tiranih i poznatih
knjiga, bez obzira na to o kojoj se sukobljenoj strani radi. Neke
od tih knjiga dobile su i Pulicerovu nagradu, bile proglaavane
za naune klasike, doivljavale viestruka izdanja itd. Pored sim-
bolikog i moralnog imamo i ekonomski kapital, iako on sigurno
nije glavni pokreta, jer su mnogi naunici zaista imali za cilj da
razjasne odreene naune detalje u ovim polemikama.

2. Problem naunog konsenzusa i mogunosti

postkonstruktivistike sociologije nauke
Kada smo zamoljeni da napiemo tekst za
ovu knjigu naa prva reakcija bila je: Mi uopte
nismo eleli ni nauni rat i zato bismo sada
eleli mir? Ne elimo ni primirje, takoe. Ovo
jednostavno nisu prave kategorije za intelek-
tualnu diskusiju. U mirovnim pregovorima
moe i mora da se pregovara: Ja u tebi dati
ovo, a ti meni daj ono. Ali o istini se ne moe

561
 pregovarati na taj nain. Zapravo, usvajanje
ove diplomatske terminologije dovelo bi do i
suvie velikog priznanja relativistikoj filozofiji
za koju intelektualna diskusija nije nita vie
od borbe za mo koja ukljuuje meavinu ube-
ivanja, prinude i pregovaranja koju elimo
da kritikujemo. S druge strane, mi verujemo
u razmene ideja: one slue da razjasne oblasti
slaganja i neslaganja, da testiraju teze podvrga-
vajui ih prigovorima, i uopteno, da promoviu
kolektivnu potragu za istinom. I zato smo ovde.
[Bricmont and Sokal 2001: 27]
Na kraju uporedne analize najvanijih karakteristika
mertonovskog i konstruktivistikog programa sociologije nau-
nog znanja moemo da zakljuimo nekoliko stvari. Mertonovska
sociologija za sada predstavlja vrhunac sociolokog prouavanja
nauke, ali puki povratak njoj nije vie mogu (niti poeljan)1.
Postkonstruktivistika sociologija nauke mora da uzme u obzir i
neke konstruktivistike korekcije, ali relativistike, ordinaristike
i epistemoloko-nihilistike komponente ovog programa mogu
samo da nanese tetu sociologiji i nauci uopte.
Zadatak svih disciplina koje se bave izuavanjem nauke
jeste da razviju koherentnu, ujedinjenu teoriju nauke. Za sada ovaj
cilj nije ostvariv, to ne znai da su takvi pokuaji besmisleni i
potpuno preuranjeni. Glavni problem je u tome to postoji neko-
liko pristupa koji su kandidati za ujedinjenu teoriju, ali potiu iz
razliitih disciplina istorije, filozofije, sociologije i psihologije
(za najvanije probleme integracije vidi Nickles 1989). Izuavanje
nauke mora da tei izgradnji modela, a trebalo bi da se poe od
individualnih naunika i njihovih meusobnih odnosa. Do danas
je najvei broj teorijskih modela poticao iz filozofije i sociologije.

1
Ova ocena je blaa od Bungeove, koji mertonovsku sociologiju
nauke takoe vidi kao superiorniju, ali kae: [o]nog momenta kada je poela
da je zamenjuje nova sociologija nauke, sredinom ezdesetih godina, sociolo-
gija nauke je poela da se survava. . . (Bunge 1992: 534) Kierova ocena je
vie u skladu sa zakljucima koje emo izneti: Dok mi se ini tanim da je
mertonovska sociologija nauke prva (i poslednja) ozbiljna sociologija nauke,
moj predlog . . . nije da je ostavim nepromenjenu. (Kitcher 2000: S38; kurziv
u originalu)

562
Istorija nauke nam je pomogla da temeljnije shvatimo nauku, ali
nije proizvela neke snane teorijske modele. Psihologija se done-
davno najmanje bavila naukom, to se polako menja, jer upravo u
kognitivnoj psihologiji lei trenutno najvei potencijal za ujedinje-
nu, optu teoriju nauke (Giere 1989; vidi i Fuller et al. 1989).
Merton je najvie naglaavao internalizovane norme, dok
je od izuzetnog znaaja izuavanje psiholokih stavova naunika,
njihovih motivacija, donoenje odluka itd. Koreni kognitivnog
pristupa nalaze se kod Donalda Kembela (Campbell 1960). Kogni-
tivna psihologija se bavi rasuivanjem i mentalnim predstavama
koje bi lako mogle da se operacionalizuju i omoguava objanjenje
kauzalnih mehanizama individualnih naunika. Jedinica analize
mora da bude individua postavljena u grupnom kontekstu. Gir
(Giere 1989) navodi etiri nivoa analize: (1) kognitivne resurse
(teorijsko znanje, eksperimentalne tehnike, tehnike sposobnosti);
(2) materijalne resurse (vreme, oprema, asistenti); (3) line resurse
(imaginacija, motivacija, istrajnost); (4) socijalne resurse (mentori,
prijatelji, saradnici).
S obzirom na to da smo se najvie bavili naunim znanjem,
obradiemo samo neke najvanije teorijske probleme u kojima se
moe traiti kompromis izmeu dva tabora u prouavanju nauke
koje Kier naziva realistiko-racionalistikim i socioistorijskim
(Kitcher 1998: 3436). Glavna nekontroverzna obeleja realista
su sledea:
(1) U najveem broju naunih oblasti istraivanje je pro-
gresivno, to se manifestuje u poveanju predikcije i intervenci-
je.
(2) Ta poveanja su opravdanje za tvrdnje o egzistenciji
entiteta koji su nezavisni od nas i potvrda da su nae deskripcije
prilino tane.
(3) Ipak, one su podlone opovrgavanjima i potrebno je
priznati da e u budunosti najverovatnije doi do njihovih revi-
zija.
(4) Naune kontroverze najee se reavaju dokazima i
pozivanjem na kanone razuma.

563
 (5) Kako sve vie saznajemo o svetu oko nas i o samim
nainima za njegovo saznavanje, kanoni razuma i dokaza vreme-
nom takoe napreduju.
Isto tako, socioistorijska grupa zastupa nekoliko nekon-
troverznih stavova:
(1) Nauku upranjavaju ljudi, kognitivno ograniena bia
koja ive u socijalnim grupama sa relativno komplikovanim struk-
turama i dugim istorijama.
(2) Nijedan naunik ne zapoinje istraivanje bez odree-
nih pretpostavki koje nosi sa sobom iz grupe kojoj pripada.
(3) Drutvene strukture unutar nauke utiu na nain na
koji se istraivanja vre, transmituju i prihvataju, to moe da ima
uticaja na unutarteorijske debate.
(4) Drutvene strukture na kojima poiva nauka utiu
na vrstu pitanja koja se smatraju najznaajnijim, a ponekad i na
odgovore koji se predlau i prihvataju.
Ono to je potrebno unutar studija nauke jeste izgradnja
modela koji bi bio u stanju da inkorporira ove nekontroverzne ide-
je u jedan okvir. Od sedamdesetih godina prolog veka naglasak
je bio stavljen na drugu grupu pitanja. Da li je mogue uspostaviti
balans, i ako jeste, na koji nain? Kao to govori citat sa poetka
poglavlja, ne radi se o pukim kompromisima koji bi trebalo da
zadovolje obe strane, jer epistemoloki relevantna sociologija
nauke mora da tei tome da njeni rezultati budu relevantni za
naunike.
Ako bismo pokuali da pronaemo jednu odluujuu
taku ili problem gde se na najjasniji nain sukobljavaju merto-
novska i konstruktivistika tradicija, to bi verovatno bilo pitanje
naunog konsenzusa sa kojim su povezani i problemi evaluacije.
Problem konsenzusa je verovatno najvanije pitanje na koje soci-
ologija nauke jo uvek nema konaan i zadovoljavajui odgovor
(vidi npr. Olby 1994). Konstruktivizam nije u stanju da objasni
proces formiranja konsenzusa u nauci, jer otkrivanjem socijalnih
mehanizama koji su navodno u osnovi naunih kontroverzi on ne
objanjava adekvatnu perspektivu za reenje problema institucio-
nalizacije i promene kolektivnih verovanja. S druge strane, mer-
tonovski modeli formiranja naunog konsenzusa su cirkularni, jer

564
se nauni konsenzus pretpostavlja kao egzogeno dat. Taj model
je statian i zato ne uspeva da pokae na koji nain konsenzus
zasnovan na kognitivnim kriterijumima evoluira od prethodnog
disenzusa.
Prema Mertonu, moralne ili drutvene norme nauke
predstavljaju moralni konsenzus naune zajednice pomou kojeg
ona postie svoj institucionalni cilj, a to je poveanje potvrenog
znanja. Internalizacija normi od strane naunika omoguava uje-
dinjavanje potencijalno diskrepantnog ponaanja individua. Zato
su etiri institucionalna imperativa nuna za nauku. Normativno
propisani socijalni odnosi u nauci zajedno sa tehnikim, tj. kogni-
tivnim normama (npr. logikom konzistentnou, prediktivnom
moi teorije itd.) doprinose napretku empirijskog znanja o svetu.
U uvodu svog poznatog rada Merton (1942/1973: 268)
kae da njega ne zanimaju problemi odnosa koji postoji izme-
u moralnih imperativa i rasta naunog znanja, ve drutvena
struktura nauke kao institucije. Ti opisi normativne strukture
onemoguavaju odgovore na neka veoma vana pitanja. Merton
nudi samo opis stanja, a ne opis procesa, to podsea na nedosta-
tak analitike paradigme koja bi bila u stanju da postavi pitanja
i stvori kriterijume na osnovu kojih bismo mogli da ocenjujemo
odgovore.
Prekretnica mertonovskog istraivakog programa je
objavljivanje rada Priorities in scientific discovery (Merton
1957), gde se objanjavaju rasprave o prioritetu meu naunici-
ma kao rezultat njihove posveenosti jednoj od institucionalnih
vrednosti u nauci, tj. originalnosti. U ovom radu najinteresantniji
momenat je odbacivanje objanjenja koje bi na osnovu ljudske pri-
rode objasnilo elju za takmienjem. Umesto toga, istie se da je
priroda naune zajednice ta koja generie rasprave o prioritetu, jer
se u nauci veoma visoko vrednuje originalnost. Dakle, ponaanje
naunika (npr. rasprave oko prioriteta) objanjava se poveziva-
njem prioriteta (i originalnosti) sa nagradama koje se dobijaju od
strane naune zajednice u obliku profesionalnih priznanja. Tako
je nastao strukturalno-funkcionalni program u sociologiji nauke,
koji je obraivao odnos normativne strukture nauke i sistema
nagraivanja u nauci.

565
 Zato Merton i njegovi sledbenici nisu obraali mnogo
panje na kognitivne dimenzije nauke, odnosno produkciju i
validaciju naunog znanja. Odnos izmeu normativne strukture
nauke i sistema nagraivanja u nauci doveo je do posebnog shva-
tanja formiranja konsenzusa u nauci, tj. funkcionalistike teorije
socijalne stratifikacije u nauci, prema kojoj ljudi koji izvravaju
najvrednije funkcije u drutvu dobijaju najvee nagrade. Braa
Kol su ovo potvrdila kod amerikih fiziara (Cole and Cole 1967).
U socijalnom sistemu nauke nagrade se raspodeljuju u skladu sa
zaslugama, to znai da najznaajniji naunici u najveoj meri
doprinose naunom progresu i dobijaju najvei broj priznanja. Ko-
lovi su pokazali da postoji pozitivna korelacija izmeu citiranosti
i drugih oblika priznanja u nauci. Zakljuak njihove studije je da
alokacija zasluga u nauci poiva prvenstveno na univerzalnim
kriterijumima, odnosno kvalitetu naunog doprinosa, a ne na par-
tikularnim kriterijumima, poput nacionalne pripadnosti, pola ili
drutvenog porekla naunika. Ovo se obino smatra empirijskom
potvrdom univerzalizma u sistemu nagraivanja u nauci.
Ipak, ostaju dva pitanja. Da li uvek postoji visok stepen
konsenzusa koji omoguava velike naune doprinose i to tako da
se alokacija nagrada moe vriti objektivno? Ako takav konsenzus
postoji, ko postavlja standarde evaluacije naunog rada? Njihovi
odgovori su jednostavni. Iako nema opteg slaganja oko toga kada
je neki rad u nauci izuzetan, ini se kao da postoji visoki nivo kon-
senzusa oko toga koji su vani problemi koje treba reavati i koje
su empirijske tehnike prihvatljive za testiranje naunih teorija. to
se tie odgovora na drugo pitanje, Kolovi smatraju da se on moe
nai ako posmatramo funkciju zvezda, odnosno naunika koji
su na vrhu stratifikacijskog sistema. Stvaranje zvezda odvija se
tokom socijalnog procesa stratifikacije. Nauna zajednica, dakle,
priznaje kognitivni autoritet zvezdama zbog njihovog doprino-
sa naunom progresu. One postavljaju standarde za evaluaciju i
odluuju koje znanje je prihvatljivo, a koje nije. Jedna od njihovih
funkcija je odravanje konsenzusa i bez njih moderna nauka ne
bi mogla da funkcionie.
Ovo znai da funkcionalistika interpretacija naunog
konsenzusa poiva na dve pretpostavke da postoji visok stepen

566
konsenzusa o kognitivnim kriterijumima koji se mogu koristiti
kod odluivanja o validnosti novih naunih tvrdnji i da se oni
uspostavljaju i odravaju uz pomo zvezda na vrhu stratifika-
cijskog sistema nauke. O daljim implikacijama ovog shvatanja
govorili smo kod Ortegine hipoteze.
Funkcionalisti smatraju da je recepcija naunih otkria od
strane naune zajednice relativno neproblematina. S obzirom na
to da postoje manje ili vie definisani kognitivni kriterijumi za
procenjivanje validnosti inovacija, ak i naune elite se ne opiru
naunim inovacijama, jer potuju normu univerzalizma. Zato je
kontinuirana promena konsenzusa i mogua u nauci, jer ih elite
ne doivljavaju kao pretnju svojim pozicijama. Kolovi promenu
konsenzusa shvataju kao ishod jednostavnog prihvatanja inovacija
od strane monih ljudi u nauci, tj. naunih elita.
Merton i Zakerman (Merton and Zuckerman 1971/1973:
474) pokuali su da pokau kako je velika razlika u stopi odbija-
nja radova u asopisima prirodnih i drutvenih nauka posledica
razliitih stepena konsenzusa koji je postignut u tim disciplina-
ma. Manja stopa odbijanja u prirodnim naukama jeste, prema
njihovoj teoriji, posledica visokog stepena konsenzusa o tome ta
ini adekvatan nauni rad. Ovo shvatanje uspostavljanja naunog
konsenzusa nailazi na tekoe kada pokua da objasni stanje u
kojem se same zvezde ne slau oko toga ta je vredan nauni
doprinos, jer Kolovi svoju analizu zapoinju pretpostavkom da
postoji kognitivni konsenzus meu zvezdama. Postoje sluajevi
u istoriji nauke u kojima se elite nisu slagale oko evaluativnih
kriterijuma. Tako mertonovci ne nude reenje za konflikte meu
samim zvezdama. Ono to nedostaje jeste objanjenje procesa
tokom kojeg autoriteti sa raznih teorijskih pozicija uspevaju da
uspostave kognitivni konsenzus.
Mertonovski model formiranja konsenzusa poiva na
funkcionalistikoj teoriji drutvene stratifikacije. Pretpostavlja
se da postoji konsenzus oko evaluativnih kriterijuma i analiza
poinje od diferencijalnog nagraivanja u skladu sa univerzali-
stikim kriterijumima. Diferencijalne nagrade zatim objanjavaju
postojanje raznih stratuma u socijalnom sistemu nauke, a tokom
ovog procesa raaju se naune zvezde koje poseduju legitimni

567
kognitivni autoritet u odnosu na masu prosenih naunika. Naj-
vei problem za ovaj model je nemogunost objanjenja kako kon-
senzus nastaje iz prethodeeg stanja disenzusa i zato je cirkularan.
Jedan od naina na koji se ovaj model moe braniti jeste da ga
predstavimo kao deskripciju onog stanja koje je Kun nazvao nor-
malnom naukom, gde su ve dostupni relativno uspostavljeni
evaluativni kriterijumi. Meutim, to ne umanjuje slabosti ovog
modela, jer nije mogue objanjenje tranzicije iz naune krize
u stanje normalne nauke. Mertonovci su uglavnom smatrali da
u prirodnim naukama postoji visok stepen konsenzusa i da je to
njihovo prirodno stanje. S druge strane, iako su konstruktivisti
ispravno eksplicirali ovaj problem, ni oni nisu uspeli da objasne
mehanizam koji uspostavljanje konsenzusa ini moguim.
Na prvi pogled moda se ini da je realistiko-konstruk-
tivistika sociologija nauke nemogua, ali Stiven Kol na veoma
interesantan nain pokuava da pokae odrivost ove orijentacije
(Cole 1992). Njeno glavno obeleje bilo bi priznavanje socijalne
konstruisanosti nauke, ali uz ogradu da je ona ograniena priro-
dom, odnosno empirijskom stvarnou. Kolove rane radove smo
obradili u okviru mertonovske tradicije, ali neke njegove ideje su
prilino zanimljive ako se posmatraju kao pokuaj inkorporiranja
najboljih ideja konstruktivizma u klasinu sociologiju nauke.
Kol se po pitanju nivoa konsenzusa u prirodnim nauka-
ma slae sa konstruktivistima, ali ne i kada se radi o njegovom
postizanju. Glavna podela naunog znanja za Kola je na znanje
jezgra i na istraivaki front. Jezgro se sastoji od malog skupa
teorija, analitikih tehnika i injenica koje sainjavaju datost u
odreenom vremenskom trenutku i predstavlja osnovu za proi-
zvodnju novog znanja (Cole 1983, 1992). Latur i Vulgar ovo znanje
nazivaju injeninim (Latour and Woolgar 1979/1986). Nauna
zajednica znanje jezgra mora da ocenjuje kao vano. Veliki deo
naunih znanja sa istraivakog fronta pre produkuje deskriptivne
analize nego to reava neke probleme, a kako bi novi nauni
doprinosi postali deo jezgra moraju da budu procenjeni kao vani
i istiniti. Ono to najjasnije razdvaja jezgro od istraivakog fronta
jeste nivo ili prisustvo/odsustvo konsenzusa. Istraivaki front je
povezan sa jezgrom preko procesa evaluacije i veliki broj naunih

568
doprinosa sa istraivakog fronta se ispostavi kao malo bitan ili
nebitan (Cole and Cole 1972).
Razlika u odnosu na konstruktiviste postoji po pitanju
geneze konsenzusa iz haosa istraivakog fronta. Prihvatanje no-
vih naunih teorija je proces na koji utiu sadraj samog naunog
rada, socijalne karakteristike autora i delovanje socijalnih procesa,
poput intelektualnog autoriteta. Kognitivni sadraj rada je veoma
bitna stavka koja je ograniena prirodnim svetom oko nas, a nije
puki rezultat socijalnih procesa ubeivanja, translacije, retorike
itd.
Argumenti koje smo pominjali protiv relativizma uglav-
nom su bili filozofski ili istorijski. Pored toga, moe se ponuditi
i socioloka osnova odbacivanja relativizma. U nekom ultimnom
smislu mi ne moemo da znamo koja nauna teorija predstavlja bli-
u aproksimaciju zakonima prirode, ali uporeivanjem ponuenih
alternativa ova evaluacija je esto mogua i opravdana. Bilo koje
negiranje kauzalne uloge prirode u proceni adekvatnosti teorija
onemoguava razumevanje konstituisanja jezgra, jer ona postavlja
striktne granice po pitanju sadraja reenja koje nauna zajednica
moe da prihvati. Mogue je izbei apsolutni racionalizam, ali
zadrati realistiku poziciju.
Konstruktivisti precenjuju znaaj autora za prihvatanje
nekog rada, koji za njih predstavlja retoriki mehanizam za pri-
kupljanje saveznika i izazivanje tvrdnji protivnika. Zapostavlja
se kognitivni sadraj publikacije i tako postaje nemogue obja-
njenje zbog ega neki uspevaju u svojim retorikim strategijama,
a neki ne. Nemogue je objasniti, npr. prihvatanje Votsonovog i
Krikovog rada (Watson and Crick 1953) u naunoj zajednici. U
vreme objavljivanja rada u asopisu Nature autori su bili mladi
naunici, bez znaajnije naune reputacije. Malo je verovatno da
je rad prihvaen samo zbog kvaliteta pisanja, jer bi to znailo da
mladi naunici samo treba da naue kako lepo i ubedljivo da piu,
to je prilino slaba teza.
Veoma je vana injenica to to je problem strukture
DNK u to vreme bio shvaen kao jedan od najvanijih problema
biohemije. Postojalo je ubeenje da reenje tog problema sigurno
donosi Nobelovu nagradu. Takoe, na tom problemu radili su i

569
eminentni naunici poput argafa i Polinga, koji su bili motivisani
da ne prihvate model Votsona i Krika kao injenicu. Njihovi pro-
fesionalni interesi kosili su se sa prihvatanjem tog modela. Ipak,
bili su ubeeni, ali ne samo retorikom i nekim ekstranaunim
sposobnostima Votsona i Krika. Zato je sasvim razumna pretpo-
stavka da je sadraj njihovog modela ono to je bilo presudno za
njegovo prihvatanje.
Sasvim je razumljivo da prihvatanje modela od strane
velikih naunih imena oteava osporavanje tanosti teorije, jer
se jednom uspostavljena paradigma opire promenama. Meutim,
to ne objanjava zbog ega su protivnici uopte ubeeni u tanost
suparnikog modela. Postoje dva objanjenja. Jedno je ono koje
naglaava karakteristike samog rada (intelektualni resursi), a dru-
go karakteristike naunika (socijalni resursi). Sasvim je sigurno
da intelektualni resursi imaju primat. Neadekvatnost objanjenja
teorija interesa po ovom pitanju smo prikazali. One su su tauto-
loke i ispunjene ex post facto argumentima. Da bi teorije interesa
bile validne konstruktivisti bi morali da pokau da se interesi
zajednice mogu odrediti pre odluke koja se tie odabira izmeu
dve ideje koje su sukobljene i da naunici ne ele da promene svoja
shvatanja u svetlu novih dokaza koji se sukobljavaju sa njihovim
interesima.
Konstruktivistiki opisi naina na koje se ideje kreu od
pretpostavki do injenica takoe nisu u suprotnosti sa realistikom
pozicijom. Kada se neka ideja prvi put razmatra nema veze da
li je tana ili pogrena, jer to naunik ne moe da zna unapred.
Indiferentnost je razumljiva i za relativistu i realistu. Relativisti
i realisti se ne slau samo po pitanju objanjenja zbog ega su
neki pokuaji uspeniji od drugih. Realisti insistiraju na vanosti
sadraja prilikom prihvatanja ideje, a relativisti mu negiraju ili
umanjuju ulogu.
Umanjivanjem znaaja prirode ne moe da se objasni ni
promena teorije. Jedan od najpoznatijih pokuaja objanjenja ovog
veoma kompleksnog problema potie od Kuna (Kuhn 1977/2002).
Da li se mogu pronai objektivni kriterijumi pomou kojih je
uglavnom mogue objasniti favorizovanje jedne teorije u odnosu
na drugu/e? Ako se zadrimo na Kunovoj terminologiji, trebalo

570
bi pronai kriterijume koji transcendiraju bilo koju pojedinanu
paradigmu. Na nekoliko mesta eleli smo da skrenemo panju na
to da je Kun ipak bio na strani racionalista. To ne opovrgava socio-
loke pristupe nauci, ali im oduzima sam izvor njihove inspiracije
i (navodne) podrke.
ta je dobra teorija, odnosno koje su njene karakteristike?
Kun (Kuhn 1977/2002) navodi pet individualno vanih i kolek-
tivno dovoljnih osobenosti dobre teorije. Ona treba da bude
precizna (tana), to znai da u okviru svog domena posledice
koje se mogu izvui iz teorije treba da budu u skladu sa rezulta-
tima postojeih eksperimenata i posmatranja. Pored toga, teorija
treba da bude konzistentna, ali ne samo interno, ve i sa trenutno
prihvaenim teorijama koje se tiu prirode. Njen obim treba da
bude irok, odnosno, posledice teorije treba da budu primenljive
i van postojeih posmatranja, zakona ili podteorija koje treba da
objasne. Veoma je bitna i jednostavnost koja unosi red u odreenu
klasu fenomena koji bi bez nje delovali izolovano. Od naroite
vanosti je i plodnost preko koje teorija otkriva nove fenomene,
ili ukazuje na povezanost prethodno poznatih.
To su standardni kriterijumi za evaluaciju adekvatnosti
teorije. Problem je to nisu pojedinano precizni, a esto su i u me-
usobnom sukobu. Tako, na primer, preciznost sama po sebi esto
ne moe da bude odluujui razlog za odabir teorije. Ve smo rekli
da Kopernikov sistem nije bio precizniji od Ptolomejevog, sve
dok ga ezdeset godina nakon Kopernikove smrti nije revidirao
Kepler. Kada naunici moraju da biraju izmeu dve sukobljene
teorije, dva oveka u potpunosti posveena istoj listi kriterijuma
za izbor mogu ipak doi do razliitih zakljuaka. (str. 424)
Kun postavlja zanimljivo pitanje o subjektivnim elemen-
tima u nauci koji su se obino smatrali ljudskom slabou, a ne
delom prirode naunog znanja. Zakljuak je da se odabir teorije
ne moe postaviti u univerzalnu logiku formu koja bi uvek dovela
do racionalnog izbora bolje teorije, ali da ipak postoje opti
kriterijumi koji esto omoguavaju pribliavanje idealu racional-
nosti. Moja sutina je, dakle, da svaki individualni izbor izmeu
suprotstavljenih teorija zavisi od meavine objektivnih i subjek-
tivnih faktora, ili od zajednikih i individualnih kriterijuma. (str.
425)

571
 Kun je i jedan od prvih teoretiara koji su branili tezu o
znaaju teorije za posmatranje (Kuhn 1962/1970) i jasno je pokazao
da injenica da su koncepti i kategorije ukljueni u posmatranje
ne znai da je njima determinisan i sadraj iskustva ili da nismo
u stanju da preko iskustva rekonceptualizujemo fenomene. Ljudi
nisu odseeni od sveta, tako da konstrukcija stvarnosti nije jedini
nain za njegovo saznavanje. Percepcija je kauzalno povezana sa
fizikim objektima i bez obzira na to to je kontakt sa stvarnou
posredovan naim raznim psiholokim stanjima (percepcijama,
predstavama itd.) mi je ne saznajemo preko pukog percipiranja tih
stanja. Zato je adekvatnije rei da svet nije oblikovan naim ka-
tegorijama, ve da su nae predstave o svetu oblikovane na takav
nain da je samo oblikovanje otvoreno za empirijsko istraivanje.
Prenaglaavanje znaaja teorije pri posmatranju vodi u neku vrstu
globalnog skepticizma.
Na nekoliko mesta razmotrili smo ideju o nedovoljnoj
empirijskoj potkrepljenosti i ukazali na njene krajnje konsekven-
ce koje konstruktivisti esto istiu. U pitanju je konsekvenca
da prirodni svet nema uticaja na to ta naunici prihvataju po
pitanju teorija, ideja, reenja itd. Na isti nain je mogue pobiti
konstruktiviste (jednako smislenom ili besmislenom) tezom da
onda ni drutvo ne moe da utie na naunike. Iz ove teze samo
sledi da nema neke evidentne naune racionalnosti, ali ne i to da
ne postoje kontekstualno nezavisni standardi ispravnog miljenja
koji bi mogli da ree naune kontroverze. Primeri iz istorije nauke
sasvim jasno govore o ovim situacijama. U rano doba hemijske
revolucije zagovornici ideje o flogistonu mogli su da nude alter-
nativne analize hemijskih reakcija koje je Lavoazje prikazivao
kao da ukazuju na apsorpciju ili oslobaanje kiseonika. Nakon
izvesnog vremena postalo je sve tee, a na kraju i nemogue,
pronai konzistentan i jedinstven nain za objanjenje svih reak-
cija iz flogistonske paradigme. Lavoazjeovo objanjenje je bilo
daleko uspenije i univerzalnije (Kitcher 1993). Teza o nedovoljnoj
empirijskoj potkrepljenosti teorije od strane naunih injenica ne
povlai nuno za sobom hipotezu da spoljanji svet ne igra nika-
kvu ulogu u privoenju kontroverze kraju. Ona samo govori o
tome da jo uvek ne znamo koliku ulogu stvarnost igra.

572
 Na samom kraju uporedne analize ukazaemo na me-
todoloko naelo koje postkonstruktivistika sociologija nauke
treba da inkorporira kako bi bila epistemoloki relevantna. Mer-
tonovska sociologija nauke nije se bavila objanjenjima verovanja
o svetu, to je Blur (Bloor 1976) video kao njen veliki hendikep
i zato je eleo da sociologiji dodeli daleko ambiciozniju ulogu.
Postavlja se pitanje da li uopte postoje granice socioloke analize
verovanja?
Uprkos pomenutim pokuajima sociologizacije matema-
tike, teko da bi se ubedljivo moglo pokazati da je verovanje u
tanost iskaza 2 + 2 = 4 socijalno uslovljeno, kao to bi bilo
verovatno nemogue dokazati da je rasistiko opravdanje ropstva
iz 19. veka posledica isto intelektualnih razloga. To znai da mo-
ramo pretpostaviti kako su neka verovanja racionalno zasnovana,
a ne samo socijalno determinisana. Laudan (1977) razlikuje tri
metodoloka principa koja se povezuju sa kognitivnom (tj. kon-
struktivistikom) sociologijom nauke, od kojih je prvi najvaniji:
pretpostavka aracionalnosti, istorijsko-socijalna pretpostavka i
interdisciplinarna pretpostavka.
Manhajm (Mannheim 1936) je razlikovao imanentne i ne-
imanentne (egzistencijalno determinisane) ideje, gde su imanentne
one koje su prirodno i racionalno povezane sa drugim idejama
koje osoba ima. Najjednostavnije je dati primer iz matematike,
gde se prihvatanjem aksioma moraju prihvatiti i dalje teoremske
konsekvence. Neimanentne ideje su one koje ljudi mogu da pri-
hvate, ali koje nisu intrinzino vie racionalne od mnogih drugih
alternativnih ideja koje su mogli da prihvate. (Laudan 1977: 202)
Sociologija moe da objasni samo ove druge ideje.
Ovaj kriterijum demarkacije Laudan naziva pretpostav-
kom aracionalnosti, gde sociologija znanja moe da se ukljui
u objanjenje verovanja, ako i samo ako ta verovanja ne mogu da
se objasne preko racionalnih kriterijuma. (str. 202; u originalu
kurzivom) Ovim se pravi razlika izmeu posla kojim se bavi
istoriar ideja i onog koji upranjava sociolog znanja/nauke. So-
cioloka analiza verovanja potrebna je samo ukoliko racionalna
analiza prihvatanja/odbacivanja nekog verovanja nije adekvatna.
Laudanova aracionalnost, koja zapravo predstavlja samo uoblia-

573
vanje osnovnih postavki Mertonove sociologije nauke, mora da
bude glavna ideja sociologije nauke kojom bi se zadrao raciona-
lizam, a eliminisao nepotrebni relativizam.
Jedan od najrazvijenijih programa koji predstavljaju post-
konstruktivistiku sociologiju nauke jeste tvrdi program. On je
kritiki orijentisan prema jakom programu i pokuava da preva-
zie njegove slabosti.
Skoranji rad u sociologiji naunog znanja prika-
zao je alarmantnu tendenciju da tretira naunike kao
neznajue lutke ije su akcije objanjive samo preko
raznih nekognitivnih faktora ili kao makijavelijanske
stratege koje nije briga za rast znanja. Eksplanatorni
faktori ukljuuju delanje sa pozicije nejasno definisa-
nih sociopolitikih interesa, slepog dranja diktata
oblika ivota, angaovanja pomoi saveznika kako
bi se porazio neprijatelj itd. Iz skoranjih studija moe
se zakljuiti da je razvoj nauke nasumina etnja, bez
ogranienja od strane empirijske stvarnosti, u kojoj
istraivaki programi doivljavaju uspon i pad iz
razloga koji nemaju veze sa kognitivnim sadrajem
njihovih naunih tvrdnji. [Schmaus et al. 1992: 243]
Novina koju tvrdi program sociologije nauke unosi je
obraanje panje na kognitivne namere samih naunika. On za-
govara povratak kognitivnih vrednosti i normi koje rukovode
naunom praksom u socioloka objanjenja nauke. Kognitivne
norme i vrednosti rukovode logikim, metodolokim, metafizi-
kim, estetikim i retorikim aspektima nauke. (str. 243) Autori
empirijski program relativizma, etnometodoloke programe i jaki
program nazivaju mekim programom. Njihov najoptiji naziv
je konstruktivizam i oni u sebi sadre inkoherentne meavine
antirealizma, relativizma i sociolokog redukcionizma, gde se
verovanja naunika objanjavaju preko reificiranih sociolokih
kategorija. Interesantan je odabir naziva meki program. Razlog
lei u opravdanom naglaavanju da svi ovi programi dele skup
meusobno iskljuivih pretpostavki koji im omoguava da se ire
poput ameba od jedne filozofske pozicije do druge. (str. 244)

574
 I pored detaljnih prikaza konstruktivistikih ideja, kritika
i odbrana, moramo da zakljuimo da je problem relativizma i
antirealizma nereiv (za nezadovoljavajui pokuaj odbrane vidi
Barnes 1981b). Nemogue je istovremeno tvrditi, a da tvrdnja bude
istinita, da nauni koncepti nemaju veze sa neim stvarnim, a da
se koncepti sociologije naunog znanja odnose na neto stvarno
i da je sociologija nauka. Naunici bez sumnje jesu pod raznim
uticajima, to znai da kognitivni uticaji nisu jedini, ali potrebno
je uzeti u obzir eksplanatorne faktore na socijalnom nivou, nivou
naune zajednice i individualnom nivou. Tu spadaju i preovlada-
vajue socijalne koncepcije, moralni i politiki stavovi naunika,
kao i autoritet u naunoj zajednici i drutvu, lini podaci, faktori
linosti i kognitivna posveenost. Potrebno je vratiti naunika u
naune studije. Veoma je vano ta sami naunici misle o nau-
nom radu u kojem uestvuju, ali i o onome to govore sociolozi
naunog znanja. To znai da bi sociolozi trebalo da sarauju sa
naunicima u razumevanju nauke i naunog rada (Schmaus et al.
1992; Labinger 1995).
Neophodno je razmotriti i uloge sociologa i sociologije u
ovom domenu. Zbog ega bi sociologija imala autoritet nad svim
ostalim razmatranjima nauke? Kako maus i dr. kau, nauni-
cima je dozvoljeno da govore u laboratorijskim studijama, analizi
diskursa, ak i u istorijskim studijama sluaja. Meutim, njima
nije dozvoljeno da misle. (Schmaus et al. 1992: 246; kurziv u
originalu) Konstruktivisti imaju tzv. Besserwisser stav. Najveu
zloupotrebu sigurno doivljava problem naunih kontroverzi i
naunog konsenzusa, gde se neslaganje naunika prikazuje kao
odraz raznih drutvenih sila. Zato se kao posao sociologa shvata
identifikacija eksternih razloga za odluke koje donose naunici
o tome ta se rauna kao injenica, ta se objavljuje i o emu se
uti i raspravlja itd.
Na mesto Besserwisser pristupa treba da doe onaj koji
je orijentisan ka akterima, tj. naunicima. Potrebno je da se uje
da li se naunici koji su ukljueni u izvesne kontroverze slau
sa sociolokim analizama. Tako bi sociolozi direktno mogli da
doprinesu meusobnom razumevanju naunika.

575
 Deluje neodgovorno da se istovremeno napusti
socioloka analiza na deskriptivnom nivou, nekriti-
ki prihvataju koncepcije samih naunika i insistira
na delujuim mehanizmima koje naunici uopte ne
mogu sami da prepoznaju. Reenje mora da bude neki
pristup koji kombinuje miljenja aktera i analitiara.
[str. 247; kurziv u originalu]
Metodoloki gledano, sociolozi naunog znanja trebalo bi
da saznaju ta naunici smatraju za dobru nauku, jer to je neto to
utie na njihovo ponaanje i rezonovanje. Neka budua sociologija
naunog znanja ima potrebu za kritikom perspektivom o nor-
mama i praksama grupa naunika. Do sada se konstruktivistika
sociologija naunog znanja bavila preteno deskripcijom, ali ne i
evaluacijama. Normativni aspekt, kao naslee mertonovske tra-
dicije, bio je zapostavljan. Tvrdi program zagovara eksplikaciju
operativnih normi koje rukovode ubeivanjem i vrednostima. U
naunoj praksi one su esto u meusobnom konfliktu i zato tvrdi
program vri i evaluacije. Njegove tvrdokorne pretpostavke su
sledee (str. 254):
(1) Veruje se u eksplanatornu relevantnost kognitivnih
vrednosti i normi, a naroito u to da odluke naunika da prihvate
teorije ili istraivake programe mogu da se objasne u velikoj meri
kognitivnim normama i vrednostima koje rukovode ubeivanjem
unutar relevantne naune zajednice. Tako Dijem-Kvajnova teza
nije prepreka objanjenjima verovanja preko razloga za njihovo
prihvatanje.
(2) Nastupa se protiv hegemonije redukcionistikih obja-
njenja u sociologiji naunog znanja i ne prihvata se teza da bi
verovanja naunika trebalo objasniti iskljuivo preko socijalne
stvarnosti.
(3) Teza simetrije proglaava se praznom, jer je u najbo-
ljem sluaju zanemarljiva, ali moe da bude opasna po dalji razvoj
sociologije nauke.
(4) Prihvata se pozicija kritike refleksivnosti. Kao to
se nauna verovanja objanjavaju preko eksplikacije kognitivnih
normi koje rukovode odreenom naunom zajednicom, tako se i
verovanja tvrdog programa mogu objasniti preko eksplikacije nor-
mi i vrednosti sociologa. Pored refleksivnosti, kritika dimenzija

576
odnosi se na to da norme i vrednosti mogu da se procenjuju kao
to se procenjuju norme i vrednosti drugih. To znai da sociolog
moe i sam da iznosi svoje vrednosti.
Sociologija nauke treba da uvaava znaaj kognitivnih
normi, ali ne sme da negira injenicu da je nauka drutveni fe-
nomen i da drutvene injenice zahtevaju socioloko objanjenje.
Kognitivne vrednosti specifikuju ciljeve nauke, bez obzira na
to da li su u pitanju teorijska objanjenja ili praktine primene.
Kognitivne norme specifikuju sredstva za postizanje ovih ciljeva.
(str. 254255)
Konstruktivisti esto istiu da filozofi nauke nisu uspeli
da pronau kriterijum demarkacije to znai da naunici zapravo ni
ne formiraju posebne socijalne grupe. Ovaj argument nije validan,
jer se brkaju definisanje znanja i definisanje drutvenih grupa.
Ono to drutvenu grupu ini grupom naunika jeste njihova elja
da poveaju znanje u skladu sa sopstvenim konceptom nauke, a ne
naim. Pitanje o verovanju u esenciju (ili njeno odsustvo) naunog
metoda je irelevantno. Ako te granice i nisu uvek jasne, to ne znai
da nauna zajednica, tj. naune zajednice, ne postoje. Razliite
naune zajednice esto potuju razliite norme i vrednosti. Ove
razlike u miljenju povodom empirijskih tvrdnji meu naunicima
prihvatljivije je objasniti preko razlike u kognitivnim normama i
vrednostima. Slino tome, razlike u kognitivnim normama i vred-
nostima mogu se objasniti delimino i preko razlike u verovanjima
o empirijskom svetu.
Osnova normi i vrednosti u nauci mora jednim delom biti
i racionalna, jer su norme i vrednosti neke institucije ili drutva u
celini racionalno ograniene. Drutvena grupa koja napusti rast
znanja kao svoju vrednost prestaje da bude grupa naunika. Ova
ogranienja su nametnuta institucijama i drutvima i od strane sa-
mih definicija i od strane uslova za njihovu moguu egzistenciju.
(Schmaus et al. 1992: 255) Nijedno drutvo, na primer, ne moe
da prihvati obavezno samoubistvo pre puberteta kao moralnu
normu.
Videli smo da jaki program ne pravi razliku izmeu ra-
zloga i uzroka. U skladu sa ovom idejom njegove pristalice ne bi
bile zadovoljne objanjenjima koja se zaustavljaju na ekspliciranju
znaenja odreenih verovanja, jer se time navodno ne nudi kau-

577
zalna analiza. Insistiranje na distinkciji izmeu razloga i uzroka
omoguava novu distinkciju, izmeu normativnog principa raci-
onalnosti (koji povezuje verovanja sa razlozima za dranje datih
verovanja) i deskriptivne empirijske generalizacije (koja povezuje
posledice sa njihovim uzrocima). Razlozi naunika za dranje
nekog verovanja nalaze se u opisivanju normi racionalnosti koje
su operativne u epistemikim situacijama u kojima se naunici na-
laze, a one se opisuju preko kognitivnih normi i vrednosti delujui
i preko dostupnih dokaza i naunih tvrdnji. Objanjenje verovanja
preko kognitivnih normi i vrednosti nije nita manje socioloko
od objanjenja preko socijalnih, ekonomskih i politikih interesa.
Potrebno je takoe naglasiti da teoretiari interesa najee pret-
postavljaju da su principi racionalnosti koji povezuju verovanja i
elje sa akcijama bezvremeni, a preko tvrdog programa mogue je
ispitati kako se principi racionalnosti vremenom menjaju i u kojoj
meri zavise od okolnosti.
U nekoliko navrata bilo je rei o opasnosti epistemolokih
nivelacija raznih sistema znanja, gde najveu opasnost moe da
izazove pomenuto favorizovanje i propagiranje principa simetrije.
Veoma je upeatljiv primer koji potie od Pina i Kolinsa (Pinch
1979; Pinch and Collins 1984), zbog svoje drutvene relevantnosti
i potencijalno veoma tetnih posledica koje je lako uoiti. Autori
pokuavaju da daju odgovor na sledee pitanje: Na osnovu ega
se pravi demarkacija izmeu prihvatljivog naunog znanja i pseu-
donauke? Odnosno, zbog ega se pseudonauka objanjava preko
hipoteze o prevari, a ne preko hipoteze o paranormalnom? Videli
smo da su i prevare sastavni deo nauke. Ono to je specifino
za tretman pseudonaunih pokuaja jeste da se svi tretiraju kao
prevare. itav jedan skup disciplina posmatra se kao prevara.
Hipoteza o prevari poiva na pretpostavci o nepomirlji-
vosti nauke i pseudonauke, kakva je recimo parapsihologija. Pin
i Kolins kritikuju ovaj stav, ali ak i ako dopustimo takvu in-
kompatibilnost, argument je irelevantan za potragu za nezavisnim
standardima racionalnosti. (Pinch 1979: 332; kurziv u originalu)
Oni glavni problem vide u tome to mi sa sadanjeg stanovita
ocenjujemo ta je nauno znanje. Sledei argument je iz ove po-
zicije sasvim razumljiv i logian:

578
 Neuspeh verovanja da bude prihvaeno kao va-
lidno nauno znanje lei u nesposobnosti onog koji ga
iznosi da ispregovara zadovoljavajui ishod. Neuspeh
se moe razumeti kao rezultat razlika u znaenjima,
definicijama i preutnim konvencijama (koje u kona-
nom smislu mogu da poivaju na razliitim socijal-
nim interesima). [str. 342]
Oigledno je da se ovde provlai teza da je jaz izme-
u nauke i pseudonauke samo kulturni jaz. to je tvrdnja neke
pseudonauke radikalnija, tj. odvojenija od kulturne ortodoksije,
to je naunicima lake da joj uskrate nauni status. Sutina je u
tome da ne postoje nezavisni standardi racionalnosti, to ipak ne
znai da moemo da prihvatamo sa jednakom validnou bilo
koje verovanje. Kontekstualno zavisna racionalnost obraena je
na nekoliko mesta i argumentacija protiv teze simetrije je u pot-
punosti prihvatljiva.
Mertonova sociologija nauke je u izvesnom smislu bila
pozitivistika, i kao to smo videli, nije davala presudni znaaj so-
cijalnim faktorima (uz priznanje da ih je ponekad ipak nedovoljno
uzimala u obzir). Neke ideje su se pokazale kao tane i odrive, o
nekima debate jo uvek traju, a neke su nakon empirijskih kritika
ispravljene, to samo ukazuje na to da kumulativni (iako ne nuno
linearni) napredak ipak postoji. Merton je svojim izuzetnim ide-
jama inspirisao stotine sociologa (nauke), postavio okvire jedne
socioloke discipline, ukazao na njenu vanost i znaaj, ali tokom
sedamdesetih godina prolog veka njegov uticaj poeo je da slabi
pred usponom relativistikih i konstruktivistikih teorija. Ove ori-
jentacije sa sobom su donele odreena poboljanja i modifikacije
tradicionalnog (pozitivistikog) shvatanja nauke, ali naglaavanje
relativizma, subjektivizma i raznih kontingentnih faktora ini ih
nedovoljno dobrim da bi se prihvatile kao u potpunosti validna
alternativa ili nastavak mertonovske sociologije nauke. Kako bi
sociologija nauke mogla da nastavi sa razvojem potrebno je stvo-
riti sintezu ove dve struje, ali sintezu koja bi u sebi kao glavne
osnove imala naglaavanje naunog znanja kao epistemoloki
superiornog (ali nikako savrenog) u odnosu na sva ostala ljudska
znanja. To znai da treba prevazii subjektivizam i relativizam
konstruktivistikih teorija.

579
 LITERATURA
Abraham, G. A. (1983). Misunderstanding the Merton thesis: A boundary dis-
pute between history and sociology. Isis 74 (3): 368387.
Alcock, J. (2001). The Triumph of Sociobiology. New York: Oxford University
Press.
Allen, B. (1997). Referring to schools of thought: An example of symbolic
citations. Social Studies of Science 27 (6): 937949.
Allen, E. M. (1960). Why are research grant applications disapproved? Science
132 (3439): 15321534.
Allen, G. (1881). The genesis of genius. The Atlantic Monthly 47 (281): 371
381.
Allison, P. D., D. de Solla Price, B. C. Griffith, M. J. Moravcsik, and J. A.
Stewart (1976). Lotkas law: A problem in its interpretation and applica-
tion. Social Studies of Science 6 (2): 269276.
_____, J. S. Long and T. K. Krauze (1982). Cumulative advantage and inequa-
lity in science. American Sociological Review 47 (5): 615625.
_____ and J. A. Stewart (1974). Productivity differences among scientists:
Evidence for accumulative advantage. American Sociological Review
39 (4): 596606.
Alpert, H. (1955). The social sciences and the National Science Foundation.
Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 332333.
Altimore, M. (1982). The social construction of a scientific controversy: Co-
mments on press coverage of the recombinant DNA debate. Science,
Technology, & Human Values 7 (41): 2431.
Amsterdamska, O. (1990). Surely you are joking, monsieur Latour! Science,
Technology, & Human Values 15 (4): 495504.
Anderson, A. (1988a). US congressional committee takes on role of reviewer.
Nature 332 (6166): 670.
_____ (1988b). Criminal charge in scientific fraud. Nature 332 (6166): 670.

580
Andrade, E. N. Da C. (1949). The presentation of scientific information. Procee-
dings of the Royal Society of London, Series B 136 (884): 317333.
Aran, L. and J. Ben-David (1968). Socialization and career patterns as deter-
minants of productivity of medical researchers. Journal of Health and
Social Behavior 9 (1): 315.
Aronowitz, S. (1996). The politics of the Science Wars. Social Text 46/47 (14):
177197.
_____ (1997/2003). Alan Sokals Transgression. In: The Editors of Lingua
Franca (2000a), pp. 200204.
Asch, S. E. (1951/1958). Effects of group pressure upon the modification and
distortion of judgements. In: E. E. Maccoby, T. M. Newcomb and E. L.
Hartley (eds), Readings in Social Psychology (1958), 3rd Edition. New
York: Henry Holt and Company, pp. 174183.
Ashmore, M. (1993). The theatre of the blind: Starring a Promethean prankster,
a phoney phenomenon, a prism, a pocket, and a piece of wood. Social
Studies of Science 23 (1): 67106.
Babchuk, N. and A. P. Bates (1962). Professor or producer: The two faces of
academic man. Social Forces 40 (4): 341348.
Baber, Z. (1992). Sociology of scientific knowledge: Lost in the reflexive fun-
house? Theory and Society 21 (1): 105119.
Bakanic, V., C. McPhail, and R. J. Simon (1987). The manuscript review and de-
cision making process. American Sociological Review 52 (5): 631642.
Balme, D. M. (1962). Development of biology in Aristotle and Theophrastus:
Theory of spontaneous generation. Phronesis 7: 91104.
Barber, B. (1952/1962). Science and the Social Order Revised Edition. New
York: Collier Books.
_____ (1955). Present status and needs of the sociology of science. Proceedings
of the American Philosophical Society 99 (5): 338342.
_____ (1961). Resistance by scientists to scientific discovery. Science 134
(3479): 596602.
_____ (1987). The emergence and maturation of the sociology of science. Sci-
ence & Technology Studies 5 (3/4): 129133.
_____ (1989). Talcott Parsons and the sociology of science: An essay of appre-
ciation and remembrance. Theory, Culture & Society 6 (4): 623635.
_____ (1996). Acceptance. Science & Technology Studies 21 (3): 342346.
_____ (1998). Intellectual Pursuits: Toward an Understanding of Culture. New
York: Rowman & Littlfield Publishers, Inc.
_____ (2000). Some patterns and processes in the development of a scientific
sociology of science: Notes from a sixty-year memoir. In: Segerstrle
(2000b), pp. 6373.
_____ and R. C. Fox (1958). The case of the floppy-eared rabbits: An instance
of serendipity gained and serendipity lost. The American Journal of So-
ciology 64 (2): 128136.

581
Barnes, B. (1976). Natural rationality: A neglected concept in the social scien-
ces. Philosophy of the Social Sciences 6 (2): 115126.
_____ (1977). Interests and the Growth of Knowledge. London: Routledge &
Kegan Paul.
_____ (1979). Vicissitudes of belief. Social Studies of Science 9 (2): 247263.
_____ (1981a). On the conventional character of knowledge and cognition.
Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 303333.
_____ (1981b). On the hows and whys of cultural change (response to Wo-
olgar). Social Studies of Science 11 (4): 481498.
_____ (1983). Social life as bootstrapped induction. Sociology 17 (4): 524
545.
_____ (1984). Problems of intelligibility and paradigm instances. In: Brown
(1984), pp. 113125.
_____ (1985). Ethnomethodology as science. Social Studies of Science 15 (4):
751762.
_____ and D. Bloor (1982). Relativism, rationalism and the sociology of
knowledge. In: Hollis and Lukes (1982), pp. 2147.
_____ and J. Law (1976). Whatever should be done with indexical expressions?
Theory and Society 3 (2): 223237.
_____ and S. Shapin (eds) (1979a). Natural Order: Historical Studies of Scien-
tific Culture. Beverly Hills and London: SAGE Publications.
_____ and S. Shapin (1979b). Introduction. In: Barnes and Shapin (1979a),
pp. 913.
Barnes, S. B. (1934). The scientific journal, 16651730. The Scientific Monthly
38 (3): 257260.
_____ (1969). Paradigms Scientific and social. Man 4 (1): 94102.
Bauer, H. (1984). Velikovsky and social studies of science. 4S Review 2 (4):
28.
_____ (2000). Antiscience in current science and technology studies. In:
Segerstrle (2000b), pp. 4161.
Bayer, A. E. and J. Folger (1966). Some correlates of a citation measure of
productivity in science. Sociology of Education 39 (4): 381390.
_____, J. C. Smart and G. W. McLaughlin (1990). Mapping intellectual struc-
ture of a scientific subfield through author cocitations. Journal of the
American Society for Information Science 41 (6): 444452.
Becker, G. (1984). Pietism and science: A critique of Robert K. Mertons hypo-
thesis. The American Journal of Sociology 89 (5): 10651090.
_____ (1992). The Merton thesis: Oetinger and German pietism, a significant
negative case. Sociological Forum 7 (4): 641660.
Becker, G. S. (1965). A theory of the allocation of time. The Economic Journal
75 (299): 493517.

582
Beller, M. (1992). The birth of Bohrs complementarity: The context and the
dialogues. Studies in the History and Philosophy of Science 23 (1):
147180.
_____ (1996). The rhetoric of antirealism and the Copenhagen spirit. Philo-
sophy of Science 63 (2): 183204.
_____ (1998). The Sokal hoax: At whom are we laughing? Physics Today 51
(9): 2934.
Ben-David, J. (1960a). Roles and innovations in medicine. The American Jour-
nal of Sociology 65 (6): 557568.
_____ (1960b). Scientific productivity and academic organization in nineteenth
century medicine. American Sociological Review 25 (6): 828843.
_____(1971). The Scientists Role in Society: A Comparative Study. New Jersey:
Prentice-Hall, Inc.
_____ (1973). The state of sociological theory and the sociological community:
A review. Comparative Studies in Society and History 15 (4): 448472.
_____ (1975). On the traditional morality of science. Newsletter of the Program
on Public Conceptions of Science 13: 2436.
_____ and R. Collins (1966). Social factors in the origins of a new science: The
case of psychology. American Sociological Review 31 (4): 451465.
_____ and T. A. Sullivan (1975). Sociology of science. Annual Review of So-
ciology 1: 203222.
Benton, T. and I. Craib (2001). Philosophy of Social Science: The Philosophical
Foundations of Social Thought. Palgrave: St. Martins Press.
Ber, V. (1995/2001). Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd: Zepter Book
World.
Berger, P. L. and T. Luckmann (1966). The Social Construction of Reality: A
Treatise in the Sociology of Knowledge. London: Penguin Books.
Bernal, J. D. (1945). Transformation in science. The Scientific Monthly 61 (6):
474476.
Bernard, C. (1865/1957). An Introduction to the Study of Experimental Medici-
ne. New York: Dover Publications.
Beyer, J. M. (1978). Editorial policies and practices among leading journals in
four scientific fields. Sociological Quarterly 19 (1): 6888.
Blackmore, J. T. (1978). Is Plancks principle true? The British Journal for the
Philosophy of Science 29 (4): 347349.
Blanpied, W. A. (1974). Subjective impressions regarding contemporary con-
cerns and trends. Newsletter of the Program on Public Conceptions of
Science 8: 136156.
Bloch, M. (1977). The past and the present in the present. Man 12 (2): 278
292.
Bloor, D. (1973). Wittgenstein and Mannheim on the sociology of mathematics.
Studies in History and Philosophy of Science 4 (2): 173191.

583
_____ (1974). Poppers mystification of objective knowledge. Science Studies
4 (1): 6576.
_____ (1975). Epistemology or psychology? Studies in History and Philosophy
of Science 5 (4): 382395.
_____ (1976). Knowledge and Social Imagery. London: Routledge & Kegan
Paul.
_____ (1981). The strenghts of the strong programme. Philosophy of the Social
Sciences 11 (2): 199213.
_____ (1982a). Durkheim and Mauss revisited: Classification and the socio-
logy of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4):
267297.
_____ (1982b). A reply to Gerd Buchdahl. Studies in History and Philosophy
of Science 13 (4): 305311.
_____ (1982c). Reply to Steven Lukes. Studies in History and Philosophy of
Science 13 (4): 319322.
_____ (1984a). Reply to J. W. Smith. Studies in History and Philosophy of
Science 15 (3): 245249.
_____ (1984b). The sociology of reasons: Or why epistemic factors are really
social factors. In: Brown (1984), pp. 295324.
_____ (1989). Professor Campbell on models of language-learning and the
sociology of science: A reply. In: Fuller, et al. (1989), pp. 159166.
_____ (1992). Ordinary human inference as material for the sociology of
knowledge. Social Studies of Science 22 (1): 129139.
_____ (1996). Idealism and the sociology of knowledge. Social Studies of
Science 26 (4): 839856.
_____ (1997). Remember the Strong Program? Science, Technology, & Human
Values 22 (3): 373385.
_____ (1999a). Anti-Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30
(1): 81112.
_____ (1999b). Reply to Bruno Latour. Studies in History and Philosophy of
Science 30 (1): 131136.
_____ (2007). Ideals and monisms: Recent criticisms of the strong program-
me in the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of
Science 38 (1): 210234.
Boas, F. (1940). Race, Language and Culture. New York: The Free Press.
Bodrijar, . (1985/1991). Simulakrumi i simulacija. Novi Sad: Svetovi.
Boghossian, P. A (1996/1998). What the Sokal hoax ought to teach us. In: Ko-
ertge (1998a), pp. 2331.
Bohm, D. (1952a). A suggested interpretation of the quantum theory in terms
of hidden variables. I. Physical Review 85 (2): 166179.
_____ (1952b). A suggested interpretation of the quantum theory in terms of
hidden variables. II. Physical Review 85 (2): 180193.

584
Bohr, N. (1937). Causality and complementarity. Philosophy of Science 4 (3):
289298.
Boice, R. and F. Jones (1984). Why academicians dont write. The Journal of
Higher Education 55 (5): 567582.
Bor, N. (1958/1985). Atomska fizika i ljudsko znanje. Beograd: Nolit.
Borck, C. (2004). Message in a bottle from the crisis of reality: On Ludwik
Flecks interventions for an open epistemology. Studies in History and
Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 35 (3): 447464.
Boring, E. G. (1927). The problem of originality in science. The American
Journal of Psychology 39 (1/4): 7090.
_____ (1929/1978). The psychology of controversy. In: E. R. Hilgard (ed.), Ame-
rican Psychology in Historical Perspective: Addresses of the Presidents
of the American Psychological Association, 18921977. Washington:
American Psychological Association, pp. 233250.
_____ (1950). Great men and scientific progress. Proceedings of the American
Philosophical Society 94 (4): 339351.
_____ (1952). The validation of scientific belief. A conspectus of the sym-
posium. Proceedings of the American Philosophical Society 96 (5):
535539.
_____ (1955). Dual role of the Zeitgeist in scientific creativity. The Scientific
Monthly 80 (2): 101106.
_____ (1963). The social stimulus to creativity. Science 142 (3593): 622623.
_____ (1964). Cognitive dissonance: Its use in science. Science 145 (3633):
680685.
Boring, M. D. and E. G. Boring (1948). Masters and pupils among the American
psychologists. The American Journal of Psychology 61 (4): 527534.
Born, M. (1953). Physical reality. The Philosophical Quarterly 3 (11): 139
149.
Bottomore, T. B. (1956). Some reflections on the sociology of knowledge. The
British Journal of Sociology 7 (1): 5258.
Boudon, R. (2005). The social sciences and two types of relativism. Journal of
Classical Sociology 5 (2): 157174.
Boulding, K. E. (1978). Do the values of science lead to a science of value?
Social Science Quarterly 58 (4): 548550.
Boyd, R. (1980). Scientific realism and naturalistic epistemology. PSA 1980
(2): 613662.
Braunwald, E. (1987). On analysing scientific fraud. Nature 325 (6101): 215
216.
Bricmont, J. and A. Sokal (2001). Science and sociology of science: Beyond war
and peace. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 2747.
Broad, W. J. (1979). Paul Feyerabend: Science and the anarchist. Science 206
(4418): 534537.

585
_____ (1981). Fraud and the structure of science. Science 212 (4491): 137
141.
Brorson, S. (2000). Ludwik Fleck on proto-ideas in medicine. Medicine, Health
Care, and Philosophy 3 (2): 147152.
_____ (2006). The seeds and the worms: Ludwik Fleck and the early history of
germ theories. Perspectives in Biology and Medicine 49 (1): 6476.
Brown, D. E. (1991). Human Universals. New York: McGraw-Hill.
Brown, J. R. (ed.) (1984). Scientific Rationality: The Sociological Turn. Dor-
drecht: D. Reidel Publishing.
_____ (1988). The experimenters social circle. Philosophy of the Social Sci-
ences 18 (1): 101106.
_____ (1989). The Rational and the Social. London and New York: Routled-
ge.
_____ (1991). Latours prosaic science. Canadian Journal of Philosophy 21
(2): 245261.
_____ (2001). Who Rules in Science?: An Opinionated Guide to the Wars.
Cambridge: Harvard University Press.
Brown, T. M. (1970). The College of Physicians and the acceptance of iatro-
mechanism in England, 16651695. Bulletin of the History of Medicine
44 (1): 1230.
Brush, S. G. (1974). Should the history of science be rated X? Science 183
(4130): 11641172.
Buchdahl, G. (1982). Editorial response to David Bloor. Studies in History and
Philosophy of Science 13 (4): 299304.
Bulmer, R. (1967). Why is the Cassowary not a bird? A problem of zoological
taxonomy among the Karam of the New Guinea Highlands. Man 2 (1):
525.
Bunge, M. (1955a). Strife about complementarity (I). The British Journal for
the Philosophy of Science 6 (21): 112.
_____ (1955b). Strife about complementarity (II). The British Journal for the
Philosophy of Science 6 (22): 141154.
_____ (1968). Analogy in quantum theory: From insight to nonsense. The
British Journal for the Philosophy of Science 18 (4): 265286.
_____ (1981). Genesis and development of a scientific fact. Behavioral Science
26 (2): 178180.
_____ (1991). A critical examination of the new sociology of science: Part 1.
Philosophy of the Social Sciences 21 (4): 524560.
_____ (1992). A critical examination of the new sociology of science: Part 2.
Philosophy of the Social Sciences 22 (1): 4676.
_____ (1993). Realism and antirealism in social science. Theory and Decision
35 (3): 207235.
_____ (2000). Systemism: The alternative to individualism and holism. Journal
of Socio-Economics 29: 147157.

586
Burgess, E. W. (1954). Values and sociological research. Social Problems 2
(1): 1620.
Burt, C. (1959). The examination at eleven plus. British Journal of Educational
Studies 7 (2): 99117.
Burt, R. S. (2004). Structural holes and good ideas. The American Journal of
Sociology 110 (2): 349399.
Burton, R. E. and R. W. Kebler (1960). The half-life of some scientific and
technical literatures. American Documentation 11 (1): 1822.
Bush, W. T. (1918). Value and causality. The Journal of Philosophy, Psychology
and Scientific Methods 15 (4): 8596.
Byerly, R. Jr. and R. A. Pielke, Jr. (1995). The changing ecology of United States
Science. Science 269 (5230): 15311532.
Callebaut, W. (organizer and moderator) (1993). Taking the Naturalistic Turn
or How Real Philosophy of Science Is Done. Chicago and London: The
University of Chicago Press.
Callon, M. (1999). Whose imposture? Physicists at war with the third person.
Social Studies of Science 29 (2): 261286.
_____, J. Courtial, W. A. Turner and S. Bauin (1983). From translations to pro-
blematic networks: An introduction to co-word analysis. Social Science
Information 22 (2): 191235.
_____ and B. Latour (1981). Unscrewing the big Leviathan: How actors ma-
cro-structure reality and how sociologists help them to do so. In: K.
Knorr-Cetina and A. V. Cicourel (eds), Advances in Social Theory and
Methodology: Towards an Integration of Micro- and Macro-Sociologies.
Boston: Routledge & Kegan Paul, pp. 277303.
_____ and J. Law (1982). On interests and their transformation: Enrolment and
counter-enrolment. Social Studies of Science 12 (4): 615625.
Campbell, D. (1991). The Piltdown forgery: Pursuit of the perpetrator. Current
Anthropology 32 (2): 217218.
Campbell, D. T. (1960). Blind variation and selective retention in creative
thought as in other knowledge processes. Psychological Review 67 (6):
380400.
_____ (1971/1988). The experimenting society. In: D. T. Campbell, Methodolo-
gy and Epistemology for Social Science (Edited by E. Samuel Overman).
Chicago and London: University of Chicago Press, pp. 290314.
_____ (1984). Science policy from a naturalistic sociological epistemology.
PSA 1984 (2): 1429.
_____ (1989). Models of language learning and their implications for social
constructionist analyses of scientific beliefs. In: Fuller, et al. (1989), pp.
153158.
Cantor, G. N. (1975a). Phrenology in early nineteenth-century Edinburgh: An
historiographical discussion. Annals of Science 32 (3): 195218.
_____ (1975b). A critique of Shapins social interpretation of the Edinburgh
phrenology debate. Annals of Science 32 (3): 245256.

587
Cappell, C. L. and T. M. Guterbock (1992). Visible Colleges: The social and
conceptual structure of sociology. American Sociological Review 57 (2):
266273.
Caraway, B. L. (1999). An interview with Eugene Garfield. Serials Review 25
(3): 6780.
Carlyle, T. (1841/1872). On Heroes, Hero-Worship and the Heroic in History.
London: Chapman and Hall.
Carney, T. F. (1973). Prosopography: Payoffs and pitfalls. Phoenix 27 (2):
156179.
Carroll, J. W. (1954). The Merton thesis on English science. American Journal
of Economics and Sociology 13 (4): 427432.
Caspari, E. W. and R. E. Marshak (1965). The rise and fall of Lysenko. Science
149 (3681): 275278.
Cattell, J. M. (1938). Science and democracy. The Scientific Monthly 46 (1):
8088.
Cholakov, V. (2000). Visions of science in the twentieth century. In: Segerstrle
(2000b), pp. 123134.
Chomsky, N. (1959). Verbal behavior. Language 35 (1): 2658.
Chubin, D. E. (1976). The conceptualization of scientific specialities. Sociolo-
gical Quarterly 17 (4): 448476.
_____ (1985). Open science and closed science: Tradeoffs in a democracy.
Science, Technology, & Human Values 10 (2): 7381.
_____ and S. D. Moitra (1975). Content analysis of references: Adjunct or
alternative to citation. Social Studies of Science 5 (4): 423441.
Churchman, C. W. (1966). Perception and deception. Science 153 (3740):
10881090.
Cohen, I. B. (1952). Orthodoxy and scientific progress. Proceedings of the
American Philosophical Society 96 (5): 505512.
_____ (1955). Present status and needs of the history of science. Proceedings
of the American Philosophical Society 99 (5): 343347.
_____ (1957). George Sarton. Isis 48 (3): 286300.
_____ (1959). Some reflections on the state of science in America during the
nineteenth century. Proceedings of the National Academy of Sciences of
the United States of America 45 (5): 666677.
_____ (1985). Revolution in Science. Cambridge and London: The Belknap
Press of Harvard University Press.
_____ (1988). The publication of Science, Technology and Society: Circum-
stances and consequences. Isis 79 (4): 571582.
_____ (1994). Interactions: Some Contacts between the Natural Sciences and
the Social Sciences. London: The MIT Press.
Cole, J. R. (1970). Patterns of intellectual influence in scientific research. So-
ciology of Education 43 (4): 377403.

588
_____ (1989). The paradox of individual particularism and institutional uni-
versalism. Social Science Information 28 (1): 5176.
_____ (2000). A short history of the use of citations as a measure of the impact
of scientific and scholarly work. In: B. Cronin and H. B. Atkins (eds),
The Web of Knowledge: A Festschrift in Honor of Eugene Garfield. New
Jersey: Information Today, pp. 281300.
_____ (2004). Robert K. Merton, 19102003. Scientometrics 60 (1): 3740.
_____ and H. Zuckerman (1975). The emergence of a scientific specialty: The
self-exemplifying case of the sociology of science. In: Coser (1975), pp.
139174.
Cole, S. (1970). Professional standing and the reception of scientific discoveries.
The American Journal of Sociology 76 (2): 286306.
_____ (1975). The growth of scientific knowledge: Theories of deviance as a
case study. In: Coser (1975), pp. 175220.
_____ (1979). Age and scientific performance. The American Journal of So-
ciology 84 (4): 958977.
_____ (1983). The hierarchy of the sciences? The American Journal of Socio-
logy 89 (1): 111139.
_____ (1992). Making Science: Between Nature and Society. Cambridge: Har-
vard University Press.
_____ (1994a). Introduction: Whats wrong with sociology? Sociological Fo-
rum 9 (2): 129131.
_____ (1994b). Why sociology doesnt make progress like the natural sciences.
Sociological Forum 9 (2): 133154.
_____ (1994c). Progress in the natural and social sciences: A reply to Wallace.
Sociological Forum 9 (2): 319323.
_____ (1996). Voodoo sociology: Recent developments in the sociology of
science. In: Gross, et al. (1996), pp. 274287.
_____ (2004). Mertons contribution to the sociology of science. Social Studies
of Science 34 (6): 829844.
_____ and J. R. Cole (1967). Scientific output and recognition: A study in the
operation of the reward system in science. American Sociological Review
32 (3): 377390.
_____ and J. R. Cole (1968). Visibility and the structural bases of awareness of
scientific research. American Sociological Review 33 (3): 397413.
_____ and J. R. Cole (1972). The Ortega hypothesis. Science 178 (4059):
368375.
_____, J. R. Cole, and G. Simon (1981). Chance and consensus in peer review.
Science 214 (4523): 881886.
_____, G. Simon, and J. R. Cole (1988). Do journal rejection rates index con-
sensus? American Sociological Review 53 (1): 152156.
Collins, H. M. (1974). The TEA set: Tacit knowledge and scientific networks.
Science Studies 4 (2): 165185.

589
_____ (1975). The seven sexes: A study in the sociology of a phenomenon, or
the replication of experiments in physics. Sociology 9 (2): 205224.
_____ (1981a). Son of seven sexes: The social destruction of a physical pheno-
menon. Social Studies of Science 11 (1): 3362.
_____ (1981b). Stages in the empirical programme of relativism. Social Studies
of Science 11 (1): 310.
_____ (1981c). The place of the core-set in modern science: Social contingen-
cy with methodological propriety in science. History of Science 19 (1):
619.
_____ (1981d). What is TRASP?: The radical programme as a methodological
imperative. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 215224.
_____ (1982). Knowledge, norms and rules in the sociology of science. Social
Studies of Science 12 (2): 299309.
_____ (1983). The sociology of scientific knowlegde: Studies in the contempo-
rary science. Annual Review of Sociology 9: 265285.
_____ (1996). In praise of futile gestures: How scientific is the sociology of
knowledge? Social Studies of Science 26 (2): 229244.
_____ (1999a). Philosophy of science and SSK: Reply to Koertge. Social Stu-
dies of Science 29 (5): 785790.
_____ (1999b). The science police. Social Studies of Science 29 (2): 287294.
Collins, R. (1968). Competition and social control in science: An essay in the-
ory-construction. Sociology of Education 41 (2): 123140.
_____ (1986). In memoriam: Joseph Ben-David, 19201986. Science & Tech-
nology Studies 4 (2): 3840.
_____ (1987). A micro-macro theory of intellectual creativity: The case of
German idealist philosophy. Sociological Theory 5 (1): 4769.
_____ (1989). Sociology: Proscience or antiscience? American Sociological
Review 54 (1): 124139.
_____ (1994). Why the social sciences wont become high-consensus, rapid-
discovery science. Sociological Forum 9 (2): 155177.
_____ (1998). The Sociology of Philosophies: A Global Theory of Intellectual
Change. Cambridge: Harvard University Press.
_____ and S. Restivo (1983). Development, diversity, and conflict in the soci-
ology of science. Sociological Quarterly 24 (2): 185200.
Committee on the Conduct of Science (1989). On being a scientist. Proceedings
of the National Academy of Sciences of the United States of America 86
(23): 90539074.
Comte, A. (183042/1896). The Positive Philosophy of Auguste Comte, 13.
Freely translated and condensed by Harriet Martineau. London: George
Bell & Sons.
Conant, J. B. (1944). The advancement of learning in the United States in the
post-war world. Science 99 (2562): 8794.

590
_____ (1947/1951). On Understanding Science: An Historical Approach. New
York: A Mentor Book.
_____ (1948). The role of science in our unique society. Science 107 (2769):
7783.
_____ (1951). Science and Common Sense. New Haven: Yale University
Press.
_____ (1954). Modern Science and Modern Man. New York: Doubleday An-
chor Books.
Cooley, C. H. (1897). Genius, fame and the comparison of races. Annals of the
American Academy of Political and Social Science 9: 142.
Coombs, R. H. (1966). Karl Mannheim, epistemology and the sociology of
knowledge. Sociological Quarterly 7 (2): 229233.
Coser, L. A. (ed.) (1975). The Idea of Social Structure: Papers in Honor of
Robert K. Merton. New York: Harcourt Brace Jovanovich.
_____ and R. Nisbet (1975). Merton and the contemporary mind: An affectio-
nate dialogue. In: Coser (1975), pp. 310.
Crane, D. (1965). Scientists at major and minor universities: A study of produc-
tivity and recognition. American Sociological Review 30 (5): 699714.
_____ (1969a). Fashion in science: Does it exist? Social Problems 16 (4):
433441.
_____ (1969b). Social class origin and academic success: The influence of
two stratification systems on academic careers. Sociology of Education
42 (1): 117.
_____ (1969c). Social structure in a group of scientists: A test of the Invisible
College hypothesis. American Sociological Review 34 (3): 335352.
_____ (1970). The academic marketplace revisited: A study of faculty mobility
using the Cartter ratings. The American Journal of Sociology 75 (6):
953964.
_____ (1971). Transnational networks in basic science. International Organi-
zation 25 (3): 585601.
_____ (1972). Invisible Colleges: Diffusion of Knowledge in Scientific Commu-
nity. Chicago and London: The University of Chicago Press.
_____ (1976). Reward systems in art, science, and religion. American Behavi-
oral Scientist 19 (6): 719734.
_____ (1999). Diffusion models and fashion: A reassessment. Annals of the
American Academy of Political and Social Science 566: 1324.
Crawford, T. H. (1993). An interview with Bruno Latour. Configurations 1
(2): 247268.
Crellin, J. K. (1966). The problem of heat resistance of micro-organisms in
the British spontaneous generation controversies of 18601880. Medical
History 10 (1): 5059.
Crick, F. (1988). What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery.
New York: Basic Books.

591
Cronin, B. (2004). Normative shaping of scientific practice: The magic of Mer-
ton. Scientometrics 60 (1): 4146.
Culliton, B. J. (1983). Coping with fraud: The Darsee case. Science 220 (4592):
3135.
_____ (1986). Harvard researchers retract data in immunology paper. Science
234 (4780): 1069.
_____ (1987). Integrity of research papers questioned. Science 235 (4787):
422423.
Dallinger, W. H. (1876). Professor Tyndalls experiments on spontaneous
generation, and dr. Bastians position. The American Naturalist 10 (7):
415422.
Darwin, C. (1859/1964). On the Origin of Species by Means of Natural Selecti-
on, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life. (facs.
ed. of 1st ed.) Cambridge and London: Harvard University Press.
Datta, L. (1968). Birth order and potential scientific creativity. Sociometry 31
(1): 7688.
Davidson, D. (1963). Actions, reasons, and causes. The Journal of Philosophy
60 (23): 685700.
Davis, B. D. (1975/1986). Science, objectivity, and moral values. In: Davis
(1986), pp. 1826.
_____ (1982/1986). Review of The Double Helix. In: Davis (1986), pp. 34
36.
_____ (1983/1986). Neo-Lysenkoism, IQ, and the press. In: Davis (1986), pp.
114131.
_____ (1986). Storm Over Biology: Essays on Science, Sentiment, and Public
Policy. New York: Prometheus Books.
Dawkins, R. (1976/1989). The Selfish Gene Second Edition. New York: Oxford
University Press.
_____ (1986). The Blind Watchmaker: Why the Evidence of Evolution Reveals
a Universe without Design. New York: W. W. Norton & Company Inc.
_____ (1998). Unweaving the Rainbow: Science, Delusion and the Appetite for
Wonder. London: Penguin Books.
_____ (1998/2003). Postmodernism disrobed: Review of Intellectual Impostu-
res by Alan Sokal and Jean Bricmont. In: Dawkins (2003), pp. 5562.
_____ (2000/2003). What is true? In: Dawkins (2003), pp. 1722.
_____ (2003). A Devil's Chaplain. London: Phoenix.
De Grazia, A. (1963). The scientific reception system and Dr. Velikovsky (in-
cluding Some Additional Examples of Correct Prognosis by Immanuel
Velikovsky). American Behavioral Scientist 7 (1): 4567.
deB. Beaver, D. (1976). Reflections on the natural history of eponymy and
scientific law. Social Studies of Science 6 (1): 8998.
Delanty, G. (1997). Social Science: Beyond Constructivism and Realism. Buc-
kingham: Open University Press.

592
Derrida, J. (1967/1976). O gramatologiji. Sarajevo: Veselin Maslea.
Diamond, A. M. (1980). Age and acceptance of cliometrics. The Journal of
Economic History 40 (4): 838841.
Diamond, J. (1997). Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies.
New York: W. W. Norton & Company, Inc.
Dingle, H. (1955). Comments on Margenau, Barber, Cohen. Proceedings of the
American Philosophical Society 99 (5): 348349.
Dirk, L. (1999). A measure of originality: The elements of science. Social Stu-
dies of Science 29 (5): 765776.
Dobrov, G. M. (1966/1969). Nauka o nauci. Beograd: Institut za nauno-tehni-
ku dokumentaciju i informacije i Centar za prouavanje politike razvoja
naunog rada.
Dolby, R. G. A. (1971). Sociology of knowledge in natural science. Science
Studies 1 (1): 321.
_____ (1974). In defence of a social criterion of scientific objectivity. Science
Studies 4 (2): 187190.
_____ (1975). What can we usefully learn from the Velikovsky affair? Social
Studies of Science 5 (2): 165175.
Douglas, H. (2000). Inductive risk and values in science. Philosophy of Science
67 (4): 559579.
Downey, K. J. (1967). Sociology and the modern scientific revolution. Sociolo-
gical Quarterly 8 (2): 239254.
Duncan, S. S. (1974). The isolation of scientific discovery: Indifference and
resistance to a new idea. Science Studies 4 (2): 109134.
Durkheim, E. (1895/1982). The Rules of Sociological Method (and Selected
Texts on Sociology and its Method). Edited by Steven Lukes. New York:
The Free Press.
_____ (1897/2002). Suicide: A Study in Sociology. London and New York:
Routledge.
_____ (1912/1947). The Elementary Forms of the Religious Life: A Study in
Religious Sociology. Glencoe: The Free Press.
_____ and M. Mauss (1903/1963). Primitive Classification. The University of
Chicago Press.
Edel, A. (1944). The relations of science and democracy. The Journal of Philo-
sophy 41 (26): 701710.
Edge, D. (1979). Quantitative measures of communication in science: A critical
review. History of Science 17 (2): 102134.
_____ (1996a). Editorial. Social Studies of Science 26 (1): 56.
_____ (1996b). Editorial. Social Studies of Science 26 (4): 723732.
Einstein, A. (1951). The advent of the quantum theory. Science 113 (2926):
8284.
Elkana, Y. (1978). Two-tier-thinking: Philosophical realism and historical rela-
tivism. Social Studies of Science 8 (3): 309326.

593
Ellegrd, A. (1981). Stone age science in Britain. Current Anthropology 22 (2):
99125. (With peer commentaries.)
Elliott Smith, G. (1931). Sinanthropus -- Peking Man its discovery and signifi-
cance. The Scientific Monthly 33 (3): 193211.
Ennis, J. G. (1992). The social organization of sociological knowledge: Mo-
deling the intersection of specialties. American Sociological Review 57
(2): 259265.
Epstein, B. (1997/2000). Postmodernism and the Left. In: The Editors of Lingua
Franca (2000a), pp. 214229.
Eysenck, H. J. (1993). Creativity and personality: Suggestions for a theory.
Psychological Inquiry 4 (3): 147178.
Faia, M. A. (1975). Productivity among scientists: A replication and elaboration.
American Sociological Review 40 (6): 825829.
Farley, J. (1978). The social, political, and religious background to the work of
Louis Pasteur. Annual Review of Microbiology 32: 143154.
_____ and G. L. Geison (1974). Science, politics and spontaneous generation
in nineteenth-century France: The Pasteur-Pouchet debate. Bulletin of the
History of Medicine 48 (2): 161198.
Farrall, L. A. (1975). Controversy and conflict in science: A case study The
English biometric school and Mendels laws. Social Studies of Science
5 (3): 269301.
Fehr, M. (2007). Saving the strong programme: A critique of Stephen Kemps
recent paper. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1):
235240.
Feigenbaum, S. and D. M. Levy (1996). The technological obsolence of scien-
tific fraud. Rationality and Society 8 (3): 261276.
Feigl, H. (1954). Scientific method without metaphysical presuppositions. Phi-
losophical Studies 5 (2): 1729.
Feist, G. J. and M. E. Gorman (1998). The psychology of science: Review and
integration of a nascent discipline. Review of General Psychology 2 (1):
347.
Feldman, M. W. and R. C. Lewontin (1975). The heritability hang-up. Science
190 (4220): 11631168.
Feleppa, R. (1986). Emics, etics, and social objectivity. Current Anthropology
27 (3): 243255.
Festinger, L., H. W. Riecken, and S. Schachter (1956). When Prophecy Fails.
Minneapolis: University of Minnesota Press.
Feuer, L. S. (1971a). The social roots of Einsteins theory of relativity, part I.
Annals of Science 27 (3): 277298.
_____ (1971b). The social roots of Einsteins theory of relativity, part II. Annals
of Science 27 (4): 313344.
Feyerabend, P. (1966). Dialectical materialism and the quantum theory. Slavic
Review 25 (3): 414417.

594
_____ (1974/1985). Kako zatititi drutvo od nauke. U knjizi: N. Sesardi (ur.),
Filozofija nauke, Beograd: Nolit, str. 350363.
_____ (1975). Against Method: Outline of an Anarchistic Theory of Knowledge.
London: NLB.
_____ (1987). Creativity: A dangerous myth. Critical Inquiry 13 (4): 700
711.
Feynman, R. P. (1966). The development of the space-time view of quantum
electrodynamics. Science 153 (3737): 699708.
Fielding, G. H. (1934). The medical and scientific periodicals of the 17th and
18th centuries. Bulletin of the Institute of the History of Medicine 2 (5):
285343.
Fish, S. (1996/2000). Professor Sokals bad joke. In: The Editors of Lingua
Franca (2000a), pp. 8184.
Fiske, J. (1881). Sociology and hero-worship: An evolutionists reply to Dr.
James. The Atlantic Monthly 47 (279): 7584.
Fleck, L. (1935/1979). Genesis and Development of a Scientific Fact. (Edited
by T. J. Trenn and R. K. Merton.) Chicago and London: University of
Chicago Press.
Forman, P. (1968). The environment and practice of atomic physics in Weimar,
Germany: A study in the history of science. PhD dissertation.
_____ (1971). Weimar culture, causality, and quantum theory, 19181927:
Adaptation by German physicists and mathematicians to a hostile in-
tellectual environment. In: R. McCormmach (ed.), Historical Studies in
the Physical Sciences 3. Philadelphia: University of Pennsylvania Press,
pp. 1115.
_____ (1997). Assailling the seasons. Science 276 (5313): 750752.
Foucault, M. (1986). Of other spaces. Diacritics 16 (1): 2227.
Fox, J. F. (1994). How must relativism be construed to be coherent? Philosophy
of the Social Sciences 24 (1): 5575.
Fox, M. F. (2004). R. K. Merton Life time of influence. Scientometrics 60
(1): 4750.
Frank, P. G. (1955). Summarizing remarks. Proceedings of the American Phi-
losophical Society 99 (5): 350351.
Freudenthal, Gad (1979). How strong is dr. Bloors strong programme? Studies
in History and Philosophy of Science 10 (1): 6783.
_____ (1984). The role of shared knowledge in science: The failure of the
constructivist programme in the sociology of science. Social Studies of
Science 14 (2): 285295.
_____ (2005). The Hessen-Grossman thesis: An attempt at rehabilitation.
Perspectives on Science 13 (2): 166193.
_____ and I. Lwy (1988). Ludwik Flecks roles in society: A case study using
Joseph Ben-Davids paradigm for a sociology of knowledge. Social Stu-
dies of Science 18 (4): 625651.

595
Freudenthal, Gideon (2002). Perpetuum mobile: The Leibniz-Papin controversy.
Studies in History and Philosophy of Science 33 (3): 573637.
Freund, J. (1966/1968). The Sociology of Max Weber. Middlesex: Penguin
Books.
Friedman, M. (1998). On the sociology of scientific knowledge and its philo-
sophical agenda. Studies in History and Philosophy of Science 29 (2):
239271.
Friedrichs, R. W. (1970/1972). A Sociology of Sociology. New York: The Free
Press and London: Collier-Macmillian Limited.
Fuchs, S. (1989). On the microfoundations of macrosociology: A critique
of microsociological reductionism. Sociological Perspectives 32 (2):
169182.
_____ and S. Ward (1994). What is deconstruction, and where and when does
it take place? Making facts in science, building cases in law. American
Sociological Review 59 (4): 481500.
Fuko, M. (1966/1971). Rijei i stvari: Arheologija humanistikih nauka. Beo-
grad: Nolit.
_____ (1969/1998). Arheologija znanja. Beograd: Plato i Sremski Karlovci:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Fuller, S. (1994a). Can science studies be spoken in civil tongue? Social Studies
of Science 24 (1): 143168.
_____ (1994b). Being civil with scientists: Reply to Wolpert and Weinberg.
Social Studies of Science 24 (4): 751757.
_____ (1996). Does science put an end to history, or history to science? Social
Text 46/47 (14): 2742.
_____ (1999). The Science Wars: Who exactly is the enemy? Social Epistemo-
logy 13 (34): 243249.
_____ (2000). Science studies through the looking glass: An intellectual itine-
rary. In: Segerstrle (2000b), pp. 185217.
_____ (2002). Social Epistemology, Second Edition. Bloomington and India-
napolis: Indiana University Press.
_____ M. De Mey, T. Shinn, and S. Woolgar (eds) (1989). The Cognitive Turn:
Sociological and Psychological Perspectives on Science. Dordrecht:
Kluwer Academic Publishers.
Funtowicz, S. O. and J. R. Ravetz (1992). The good, the true and the post-mo-
dern. Futures 24 (10): 963976.
_____ and _____ (1993). Science for the post-normal age. Futures 25 (7):
739755.
Gardner, M. (1950). The hermit scientist. Antioch Review 10 (4): 447457.
_____ (2000a). The guided wave theory of Louis de Broglie and David Bohm.
The Skeptical Inquirer 24 (3): 914.
_____ (2000b). David Bohm and Jiddo Krishnamurti. The Skeptical Inquirer
24 (4): 2023.

596
Garfield, E. (1955). Citation indexes for science. Science 122 (3159): 108111.
_____ (1964). Science Citation Index A new dimension in indexing. Sci-
ence 144 (3619): 649654.
_____ (1970). Citation indexing for studying science. Nature 227 (5259):
669671.
_____ (1972). Citation analysis as a tool in journal evaluation. Science 471
479.
_____ (1975). The obliteration phenomenon in science -- and the advantage
of being obliterated! Current Contents 51/52: 396398.
_____ (1996a). How can impact factors be improved? British Medical Journal
313 (7054): 411413.
_____ (1996b). When to cite. Library Quarterly 66 (4): 449458.
_____ (2004a). The intended consequences of Robert K. Merton. Scientome-
trics 60 (1): 5161.
_____ (2004b). The unintended and unanticipated consequences of Robert K.
Merton. Social Studies of Science 34 (6): 845853.
_____ and I. H. Sher (1963). New factors in the evaluation of scientific literatu-
re through citation indexing. American Documentation 14 (3): 195201.
_____, _____ and R. J. Torpie (1964). The Use of Citation Data in Writing the
History of Science. Philadelphia: Institute for Scientific Information.
Garfinkel, H. (1960). The rational properties of scientific and common sense
activities. Behavioral Science 5 (1): 7283.
_____ (1967). Studies in Ethnomethodology. Cambridge: Polity Press.
_____, M. Lynch and E. Livingston (1981). The work of a discovering science
construed with materials from the optically discovered pulsar. Philosophy
of the Social Sciences 11 (2): 131158.
Garvey, W. D. and B. C. Griffith (1967). Scientific communication as a social
system. Science 157 (3792): 10111016.
_____ and _____ (1971). Scientific communication: Its role in the conduct
of research and creation of knowledge. American Psychologist 26 (4):
349362.
_____ and _____ (1972). Communication and information processing within
scientific disciplines: Empirical findings for psychology. Information
Storage Retrieval 8 (3): 123136.
_____, N. Lin, and C. E. Nelson (1970). Communication in the physical and
the social sciences. Science 170 (3963): 11661173.
_____, _____, _____ and K. Tomita (1972a). Research studies in patterns of
scientific communication: I. General description of research program.
Information Storage Retrieval 8 (3): 111122.
_____, _____, _____ and _____ (1972b). Research studies in patterns of
scientific communication: II. The role of the national meeting in scien-
tific and technical communication. Information Storage Retrieval 8 (4):
159169.

597
_____, _____ and K. Tomita (1972c). Research studies in patterns of scientific
communication: III. Information-exchange processes associated with
the production of journal articles. Information Storage Retrieval 8 (5):
207221.
_____, _____ and _____ (1972d). Research studies in patterns of scientific
communication: IV. The continuity of dissemination of information by
productive scientists. Information Storage Retrieval 8 (6): 265276.
_____, K. Tomita and P. Woolf (1974). The dynamic scientific-information
user. Information Storage Retrieval 10 (34): 115131.
Gaston, J., F. D. Wolinsky and L. W. Bohleber (1976). Social class origin and
academic success revisited. Sociology of Education 49 (2): 184187.
Geddes, P. and J. A. Thomson (1895). Louis Pasteur. Contemporary Review
68: 632644.
Geilker, C. D. (1968). Matthew, Mark, or Luke effect. Science 159 (3820):
1185.
Gellner, E. (1988). Plough, Sword and Book: The Structure of Human History.
Chicago: University of Chicago Press.
Geertz, K. (1973/2000). The Interpretation of Cultures. New York: Basic Books.
Gergen, K. J. (1985). The social constructionist movement in modern psycho-
logy. American Psychologist 40 (3): 266275.
Gernard, H. W. and W. J. Reedy (1986). Planck, Kuhn, and scientific revoluti-
ons. Journal of the History of Ideas 47 (3): 469485.
Gibbons, M. and P. King (1972). The development of ovonic switches: A case
study of a scientific controversy. Science Studies 2 (4): 295309.
Giere, R. N. (1985). Philosophy of science naturalized. Philosophy of Science
52 (3): 331356.
_____ (1988). Explaining Science: A Cognitive Approach. Chicago: The Uni-
versity of Chicago Press.
_____ (1989). The units of analysis of science studies. In: Fuller, et al. (1989),
pp. 311.
_____ (1999). Science Without Laws. Chicago: University of Chicago Press.
_____ (2001). Critical hypothetical evolutionary naturalism. In: C. Hayes and
D. L. Hull (eds), Selection Theory and Social Construction: The Evolu-
tionary Naturalistic Epistemology of Donald T. Campbell. Albany: State
University of New York Press, pp. 5370.
Gieryn, T. F. (1982). Relativist/constructivist programmes in the sociology
of science: Redundance and retreat. Social Studies of Science 12 (2):
279297.
_____ (1983). Boundary-work and the demarcation of science from non-scien-
ce: Strains and interests in professional ideologies of scientists. American
Sociological Review 48 (6): 781795.
_____ (1988). Distancing science from religion in seventeenth-century En-
gland. Isis 79 (4): 582593.

598
_____ (1996). Policing STS: A boundary-work souvenir from the Smithsoni-
an exhibition on Science in American life. Science, Technology, and
Human Values 21 (1): 100115.
_____ (2004a). Eloges: Robert K. Merton, 19102003. Isis 95 (1): 9194.
_____ (2004b). Merton, teacher. Social Studies of Science 34 (6): 859861.
_____ and R. K. Merton (1978). The sociological study of scientific specialties.
Social Studies of Science 8 (2): 257261.
Gilbert, G. N. and S. Woolgar (1974). The quantitative study of science: An
examination of the literature. Science Studies 4 (3): 279294.
Gillispie, C. C. (1959). Science in the French revolution. Proceedings of the
National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5):
677684.
_____ (1974). Mertonian theses. Science 184 (4137): 656660.
Gittler, J. B. (1940). Possibilities of a sociology of science. Social Forces 18
(3): 350359.
Goffman, C. (1969). And what is your Erds Number? The American Mathe-
matical Monthly 76 (7): 791.
Goldberg, S. (1992). Inventing a climate of opinion: Vannevar Bush and the
decision to build the bomb. Isis 83 (3): 429452.
Goldman, A. I. (1986). Epistemology and Cognition. Cambridge and London:
Harvard University Press.
_____ and M. Shaked (1991). An economic model of scientific activity and
truth acquisition. Philosophical Studies 63 (1): 3155.
Goldstein, S. (1996). Quantum philosophy: The flight from reason in science.
In: Gross, et al. (1996), pp. 119125.
Goldstone, J. A. (1979). A deductive explanation of the Matthew effect in sci-
ence. Social Studies of Science 9 (3): 385391.
Gonzalez, R. J. and L. Nader, and C. Jay Ou (1995). Between two Poles: Bro-
nislaw Malinowski, Ludwik Fleck, and the anthropology of science.
Current Anthropology 36 (5): 866869.
Goodenough, U. W. (1993). Creativity in science. Zygon 28 (3): 399414.
Gottfried, K. and K. G. Wilson (1997). Science as a cultural construct. Nature
386 (10 April): 545547.
Goudsmit, S. A. (1974). Citation analysis. Science 183 (4120): 28.
Gouldner, A. W. (1962). Anti-Minotaur: The myth of a value-free sociology.
Social Problems 9 (3): 199213.
Graham, L. R. (1966). Quantum mechanics and dialectical materialism. Slavic
Review 25 (3): 381410.
_____ (1985). The socio-political roots of Boris Hessen: Soviet marxism and
the history of science. Social Studies of Science 15 (4): 705722.
Granovetter, M. (1973). The strenght of weak ties. The American Journal of
Sociology 78 (6): 13601380.

599
_____ (1983). The strength of weak ties: A network theory revisited. Sociolo-
gical Theory 1: 201233.
Grassie, W. (1997). Postmodernism: What one needs to know. Zygon 32 (1):
8394.
Gray, D. J. (1968). Value-free sociology: A doctrine of hypocrisy and irrespon-
sibility. Sociological Quarterly 9 (2): 176185.
Greaves, R. L. (1969). Puritanism and science: The anatomy of controversy.
Journal of the History of Ideas 30 (3): 345368.
Greenberg, H. (1996). Introductory remarks: Medicine took an earlier flight.
In: Gross, et al. (1996), pp. ix-xi.
Griffith, B. C. (1983). Derek Price (19221983) and the social studies of science.
4S Review 1 (4): 24.
_____ (1988). Derek Prices puzzles: Numerical metaphors for the operation of
science. Science, Technology, & Human Values 13 (34): 351360.
_____ and N. C. Mullins (1972). Coherent social groups in scientific change.
Science 177 (4053): 959964.
_____, M. J. Jahn and A. J. Miller (1971). Informal contacts in science: A
probabilistic model for communication. Science 173 (3992): 164166.
_____, H. G. Small, J. A. Stonehill and S. Dey (1974). The structure of scienti-
fic literatures II: Toward a macro- and microstructure for science. Science
Studies 4 (4): 339365.
Gross, P. R. (1996a). Introduction. In: Gross, et al. (1996), pp. 17.
_____ (1996b). Reply to Tom Gieryn. Science, Technology, and Human Values
21 (1): 116120.
_____ and N. Levitt (1994/1998). Higher Superstition: The Academic Left and
Its Quarrels With Science Updated Edition. Baltimore and London: The
Johns Hopkins University Press.
_____ and N. Levitt (1995). Knocking science for fun and profit. The Skeptical
Inquirer 19 (2): 3842.
_____, N. Levitt and M. W. Lewis (eds) (1996). The Flight from Science and
Reason. New York: New York Academy of Sciences.
Gruber, H. E. (1981). On the relation between Aha experiences and the con-
struction of ideas. History of Science 19 (1): 4159.
Gruenberg, B. (1978). The problem of reflexivity in the sociology of science.
Philosophy of the Social Sciences 8 (4): 321343.
Gruenberger, F. J. (1964). A measure for crackpots. Science 145 (3639): 1413
1415.
Gruner, S. M., J. S. Langer, P. Nelson and V. Vogel (1995). What future will we
choose for physics? Physics Today 48 (12): 2530.
Gullahorn, J. T. and J. E. Gullahorn (1963). Role conflict and its resolution.
Sociological Quarterly 4 (1): 3248.
Gustin, B. H. (1973). Charisma, recognition, and the motivation of scientists.
The American Journal of Sociology 78 (5): 11191134.

600
Gutmann Rosenkrantz, B. (1981). Reflecktions. Isis 72 (1): 9699.
Haack, S. (1996). Towards a sober sociology of science. In: Gross, et al. (1996),
pp. 259265.
Hacking, I. (1988a). The participant irrealist at large in the laboratory. The
British Journal for the Philosophy of Science 39 (3): 277294.
_____ (1988b). Philosophers of experiment. PSA 1988 (2): 147156.
_____ (1999). The Social Construction of What? Cambridge: Harvard Uni-
versity Press.
Haddock, A. (2004). Rethinking the strong programme in the sociology of
knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 35 (1): 1940.
Hagstrom, W. O. (1964). Anomy in scientific communities. Social Problems
12 (2): 186195.
_____ (1965). The Scientific Community. New York and London: Basic Books,
Inc.
_____ (1971). Inputs, outputs, and the prestige of university science depar-
tments. Sociology of Education 44 (4): 375397.
_____ (1974). Competition in science. The American Journal of Sociology 39
(1): 118.
Hajzenberg, V. (1969/1989). Fizika i metafizika. Beograd: Nolit.
Hall, A. R. (1963). Merton revisited. History of Science 2: 116.
Hall, E. T. (1964). Adumbrations as a feature of intercultural communication.
American Anthropologist 66 (6): 154163.
Hamilton, W. D. (1964a). The genetical evolution of social behaviour. I. Journal
of Theoretical Biology 7 (1): 116.
_____ (1964b). The genetical evolution of social behaviour. II. Journal of The-
oretical Biology 7 (1): 1752.
Harding, S. (1996). Science is good to think with. Social Text 46/47 (14):
1526.
Hardwig, J. (1985). Epistemic dependence. The Journal of Philosophy 82 (7):
335349.
_____ (1991). The role of trust in knowledge. The Journal of Philosophy 88
(12): 693708.
Hargens, L. L. (2004). What is Mertonian sociology of science? Scientometrics
60 (1): 6370.
_____, N. C. Mullins, and P. K. Hecht (1980). Research areas and stratification
processes in science. Social Studies of Science 10 (1): 5574.
Harre, R. (1981). Preface. In: Knorr-Cetina 1981a: vii-viii.
Harris, C. D. (1959). Society, science, and education in the Soviet Union. Pro-
ceedings of the National Academy of Sciences of the United States of
America 45 (5): 684692.
Harris, M. (1976). History and significance of the emic/etic distinction. Annual
Review of Anthropology 5: 329350.

601
_____ (1979/2001). Cultural Materialism: The Struggle for a Science of Cul-
ture Updated Edition. Walnut Creek: AltaMira Press.
Harvey, J. (1999). History of science, history and science, and natural sciences:
Undergraduate teaching of the history of science at Harvard, 19381970.
Isis 90 (Supplement): S270S294.
Harwood, J. (1986). Ludwik Fleck and the sociology of knowledge. Social
Studies of Science 16 (1): 173187.
Hayes, E. C. (1913). Social values. The American Journal of Sociology 18 (4):
470508.
Heffner, A. G. (1979). Authorship recognition of subordinates in collaborative
research. Social Studies of Science 9 (3): 377384.
Hendry, J. (1980). Weimar culture and quantum causality. History of Science
18 (3): 155180.
Herskovits, M. J. (1942). On the values in culture. The Scientific Monthly 54
(6): 557560.
Hesse, M. (1982). Comments on the papers of David Bloor and Steven Lukes.
Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 325331.
Hessen, B. (1931/1980). Drutveni i ekonomski koreni Newtonovih Principia.
Marksizam u svetu 7 (910): 241303.
Hill, C. (1964). Puritanism, capitalism and the scientific revolution. Past and
Present 29: 8897.
Hines, T. M. (1994). Irrational disbelief Denying the Holocaust. The Skeptical
Inquirer 18 (3): 295296.
Hodges Persell, C. (1984). An interview with Robert K. Merton. Teaching
Sociology 11 (4): 355386.
Holden, C. (1996). Anti-evolution TV show prompts furor. Science 271 (5254):
1357.
Hollinger, D. A. (1983). The defense of democracy and Robert K. Mertons
formulation of the scientific ethos. Knowledge and Society: Studies in
the Sociology of Culture 4: 115.
_____ (1995). Science as a weapon in Kulturkmpfe in the United States during
and after World War II. Isis 86 (3): 440454.
Hollis, M. (1982). The social destruction of reality. In: Hollis and Lukes (1982a),
pp. 6786.
_____ and S. Lukes (eds) (1982a). Rationality and Relativism. Cambridge:
MIT Press.
_____ and S. Lukes (1982b). Introduction. In: Hollis and Lukes (1982a), pp.
120.
Holmes, F. L. (1981). The fine structure of scientific creativity. History of Sci-
ence 19 (1): 6070.
Holton, G. (1969). Einstein, Michelson, and the crucial experiment. Isis 60
(2): 132197.

602
_____ (1973). Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein.
Cambridge: Harvard University Press.
_____ (1981). Comments on proffesor Harold Garfinkels paper. Philosophy of
the Social Sciences 11 (2): 159161.
_____ (1993). Science and Anti-Science. Cambridge: Harvard University
Press.
_____ (1994). The antiscience problem. The Skeptical Inquirer 18 (3): 264
265.
_____ (1996). Science education and the sense of self. In: Gross, et al. (1996),
pp. 551560.
_____ (2004). Robert K. Merton. Proceedings of the American Philosophical
Society 148 (4): 505517.
Homans, G. C. (1961/1974). Social Behavior: Its Elementary Forms Revised
Edition. New York: Harcourt Brace Jovanovich, Inc.
_____ (1967). The Nature of Social Science. New York: Harcourt, Brace &
World, Inc.
_____ (1978a). What kind of a myth is the myth of a value-free social science?
Social Science Quarterly 58 (4): 530541.
_____ (1978b). Rejoinder. Social Science Quarterly 58 (4): 551552.
Horgan, J. (1992). Profile: Karl R. Popper; the intellectual warrior. Scientific
American 267 (5): 3840.
_____ (1993). Profile: Paul Karl Feyerabend; the worst enemy of science. Sci-
entific American 268 (5): 3637.
Horton, J. (1964). The dehumanization of anomie and alienation: A problem
in the ideology of sociology. The British Journal of Sociology 15 (4):
283300.
Horton, R. (1971). African conversion. Africa: Journal of the International
African Institute 41 (2): 85108.
_____ (1975a). On the rationality of conversion. Part I. Africa: Journal of the
International African Institute 45 (3): 219235.
_____ (1975b). On the rationality of conversion. Part II. Africa: Journal of the
International African Institute 45 (4): 373399.
Hull, D. L. (1979). In defense of presentism. History and Theory 18 (1): 115.
_____ (1985). Openness and secrecy in science: Their origins and limitations.
Science, Technology, & Human Values 10 (2): 413.
_____ (1988). Science as a Process: An Evolutionary Account of the Social
and Conceptual Development of Science. Chicago and London: The
University of Chicago Press.
_____ (1990). Particularism in science. Criticism 32 (3): 343359.
_____, P. D. Tessner and A. M. Diamond (1978). Plancks principle. Science
202 (4369): 717723.
Huth, J. (1998). Latours relativity. In: Koertge (1998a), pp. 181192.

603
Huxley, T. H. (1880/1957). Science and culture. In: M. Gardner (ed.), Great
Essays in Science. New York: Pocket Books, pp. 128144.
Inquirer (1877). The germ theory and spontaneous generation: Pasteur-Tyndall-
Bastian. Contemporary Review 29: 901924.
Intemann, K. (2001). Science and values: Are value judgements always irre-
levant to the justification of scientific claims? Philosophy of Science 68
(3): S506S518.
Jacobs, S. (2002). The genesis of scientific community. Social Epistemology
16 (2): 157168.
James, W. (1880). Great men, great thoughts, and the environment. The Atlantic
Monthly 46 (276): 441459.
Janowski, P. and P. G. Brown (1993). Science, technology and the U. S. econo-
my. The Sciences: 78.
Jarvie, I. (1984). A plague on both your houses. In: Brown (1984), pp. 165
182.
Jeffrey, R. C. (1956). Valuation and acceptance of scientific hypotheses. Philo-
sophy of Science 23 (3): 237246.
Jensen, A. R. (1967). Estimation of the limits of heritability of traits by com-
parison of monozygotic twins and dizygotic twins. Proceedings of the
National Academy of Sciences of the United States of America 58 (1):
149156.
Jensen, H. E. (1941). Science and human values. The Scientific Monthly 53 (3):
258266.
Jones, D. M. (1902). The life and work of Pasteur. Temple Bar 125: 287298.
Jones, J. S. (1989). Peas before swine. Nature 342 (6248): 352353.
Jones, R. F. (1939). Puritanism, science, and Christ church. Isis 31 (1): 6567.
_____ (1940). Science, technology, and society in seventeenth century En-
gland. Isis 31 (2): 438441.
Joravsky, D. (1965). The Vavilov brothers. Slavic Review 24 (3): 381394.
Josephson, P. R. (1985). Soviet historians and the Structure of Scientific Revo-
lutions. Isis 76 (4): 551559.
Jung, K. G. i V. Pauli (1952/1989). Tumaenje prirode i psihe. Zagreb: Glo-
bus.
Kantorovich, A. and Y. Neeman (1989). Serendipity as a source of evolutionary
progress in science. Studies in History and Philosophy of Science 20 (4):
505529.
Kaplan, N. (1965). The norms of citation behavior: Prolegomena to the footnote.
American Documentation 16 (3): 179184.
Kay, P. (2005). Color categories are not arbitrary. Cross-Cultural Research 39
(1): 3955.
_____ and L. Maffi (2000). Color appearance and the emergence and evolution
of basic color lexicons. American Anthropologist 101 (4): 743760.

604
Kearney, H. F. (1964). Puritanism, capitalism and the scientific revolution. Past
and Present 28: 81101.
_____ (1965). Puritanism and science: Problems of definition. Past and Present
31: 104110.
_____ (1973). Merton revisited. Science Studies 3 (1): 7278.
Keith, A. (1914). President adress. The reconstruction of fossil human skulls.
The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and
Ireland 44: 1231.
Keller, E. F. (1995). Gender and science: Origin, history, and politics. Osiris
10: 2638.
Kelley, H. H. (1979). Personal Relationships: Their Structures and Processes.
New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates.
_____, J. G. Holmes, N. L. Kerr, H. T. Reis, C. E. Rusbult, and P. A. M. Van
Lange (2003). An Atlas of Interpersonal Situations. New York: Cambrid-
ge University Press.
Kemp, S. (2003). Toward a monistic theory of science: The strong programme
reconsidered. Philosophy of the Social Sciences 33 (3): 311338.
_____ (2005). Saving the strong programme? A critique of David Bloors recent
work. Studies in History and Philosophy of Science 36 (4): 706719.
_____ (2007). Concepts, anomalies and reality: A response to Bloor and Fehr.
Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 241253.
Kessler, M. M. (1963). Bibliographic coupling between scientific papers. Ame-
rican Documentation 14 (1): 1025.
Kim, J. (1988). What is naturalized epistemology? Philosophical Perspectives
2: 381405.
Kim, K. M. (1992). The role of the natural world in the theory choice of scien-
tists. Social Science Information 31 (3): 445464.
_____ (1994a). Explaining Scientific Consensus: The Case of Mendeliam Ge-
netics. New York: The Guilford Press.
_____ (1994b). Natural versus normative rationality: Reassessing the strong
programme in the sociology of knowledge. Social Studies of Science 24
(2): 391403.
King, M. D. (1971). Reason, tradition, and the progresiveness of science. History
and Theory 10 (1): 332.
Kitcher, P. (1992). The naturalists return. The Philosophical Review 101 (1):
53114.
_____ (1993). The Advancement of Science: Science without Legend, Objecti-
vity without Illusions. New York: Oxford University Press.
_____ (1998). A plea for science studies. In: N. Koertge (1998a), pp. 3256.
_____ (2000). Reviving the sociology of science. Philosophy of Science 67
(Supplement): S33S44.
Kleppner, D. (1996). Physics and common nonsense. In: Gross, et al. (1996),
pp. 126130.

605
Kluckhohn, C. (1949). Mirror For Man: A Survey of Human Behavior and
Social Attitudes. Greenwich: Fawcett Publications, Inc.
_____ (1955). Ethical relativity: Sic et non. The Journal of Philosophy 52 (23):
663677.
_____ (1958). The scientific study of values and contemporary civilization.
Proceedings of the American Philosophical Society 102 (5): 469476.
Knorr, K. D. (1979). Tinkering toward success: Prelude to a theory of scientific
practice. Theory and Society 8 (3): 347376.
Knorr-Cetina, K. D. (1981a). The Manufacture of Knowledge: An Essay on
the Constructivist and Contextual Nature of Science. Oxford: Pergamon
Press.
_____ (1981b). Social and scientific method or what do we make of the dis-
tinction between the natural and the social sciences? Philosophy of the
Social Sciences 11 (3): 335359.
_____ (1982a). Scientific communities or transepistemic arenas of research? A
critique of quasi-economic models of science. Social Studies of Science
12 (1): 101130.
_____ (1982b). The constructivist programme in the sociology of science:
Retreats or advances? Social Studies of Science 12 (2): 320324.
_____ (1987). Evolutionary epistemology and sociology of science. In: W. Calle-
baut and R. Pinxten (eds), Evolutionary Epistemology: A Multiparadigm
Program. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company, pp. 179201.
_____ (1991). Mertons sociology of science: The first and the last sociology
of science? Contemporary Sociology 20 (4): 522526.
_____ (1993). Strong constructivism from a sociologists point of view: A
personal addendum to Sismondos paper. Social Studies of Science 23
(3): 555563.
_____ (1995). How superorganisms change: Consensus formation and the
social ontology of high-energy physics experiments. Social Studies of
Science 25 (1): 119147.
Koertge, N. (1980). Methodology, ideology and feminist critiques of science.
PSA, vol. II: 346359.
_____ (1986). Reflections on empirical, external and ideological studies of
science. PSA, vol. II: 152159.
_____ (1995). How feminism is now alienating women from science. The
Skeptical Inquirer 19 (2): 4243.
_____ (ed.) (1998a). A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths
About Science. New York: Oxford University Press.
_____ (1998b). Scrutinizing science studies. In: Koertge (1998a), pp. 36.
_____ (1999). The zero-sum assumption and the symmetry thesis. Social Stu-
dies of Science 29 (5): 777784.
Kohlstedt, S. G. (1995). Women in the history of science: An ambiguous place.
Osiris 10: 3958.

606
Kojevnikov, A. (1996). President of Stalins academy: The mask and responsi-
bility of Sergei Vavilov. Isis 87 (1): 1850.
Kornblith, H. (1988). How internal can you get? Synthese 74: 313327.
Koshland, D. E., Jr. (1987). Fraud in science. Science 235 (4785): 141.
Koyre, A. (1952). An unpublished letter of Robert Hooke to Isaac Newton. Isis
43 (4): 312337.
Kroeber, A. L. (1917). The superorganic. American Anthropologist 19 (2):
163213.
_____ (1949). Values as a subject of natural science inquiry. Proceedings of
the National Academy of Sciences of the United States of America 35
(6): 261264.
Krohn, W. and D. Raven (2000). The Zilsel Thesis in the context of Edgar
Zilsels research programme. Social Studies of Science 30 (6): 925933.
Kuhn, T. S. (1962). Historical structure of scientific discovery. Science 136
(3518): 760764.
_____ (1962/1970). The Structure of Scientific Revolutions, Second Edition.
Chicago: The University of Chicago Press.
_____ (1979). Foreword. In: Fleck (1935/1979), pp. vii-xi.
_____ (1983). Reflections on receiving the John Desmond Bernal award. 4S
Review 1 (4): 2630.
_____ (1990). The road since Structure. PSA 1990 (2): 313.
_____ (1992/2000). The trouble with the historical philosophy of science. In:
Kuhn (2000), pp. 105120.
_____ (1997/2000). A discussion with Thomas S. Kuhn. In: Kuhn (2000), pp.
253323.
_____ (2000). The Road since Structure: Philosophical Essays, 19701993,
with an Autobiographical Interview. Edited by J. Conant and J. Hauge-
land. Chicago and London: The University of Chicago Press.
Kukla, A. (2000). Social Constructivism and the Philosophy of Science. Lon-
don: Routledge.
Kultgen, J. H. (1970). The value of value judgements in sociology. Sociological
Quarterly 11 (2): 181193.
Kurtz, P. (1994). The growth of antiscience. The Skeptical Inquirer18 (3):
255263.
Labinger, J. A. (1995). Science as culture: A view from the Petri dish. Social
Studies of Science 25 (2): 285306.
_____ and H. Collins (eds) (2001a). The One Culture? A Conversation about
Science. Chicago: University of Chicago Press.
_____ and H. Collins (2001b). Introduction. In: Labinger and Collins (2001a),
pp. 110.
Lafleur, L. J. (1951). Cranks and scientists. The Scientific Monthly 73 (5):
284290.
Lakan, . (1966/1983). Spisi. Beograd: Prosveta.

607
Lakatos, I. (1970). Falsification and the methodology of scientific research pro-
grammes. In: I. Lakatos and A. Musgrave (eds), Criticism and the Growth
of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 91196.
Langdon, J. H. (1991). Misinterpreting Piltdown. Current Anthropology 32 (5):
627631.
Langmuir, I. (1989). Pathological science. Physics Today 42 (10): 3648. Tran-
scribed and edited by Robert N. Hall.
Larson, E. J. and L. Witham (1997). Scientists are still keeping the faith. Nature
386 (6624): 435436.
Latour, B. (1988). A relativistic account of Einsteins relativity. Social Studies
of Science 18 (1): 344.
_____ (1990). Postmodern? No, simply amodern! Steps towards an anthro-
pology of science. Studies in History and Philosophy of Science 21 (1):
145171.
_____ (1993). Pasteur on lactic acid yeast: A partial semiotic analysis. Confi-
gurations 1 (1): 129146.
_____ (1994). Pragmatogonies: A mythical account of how humans and nonhu-
mans swap properties. American Behavioral Scientist 37 (6): 791808.
_____ (1997/2000). Is there science after the Cold War? In: The Editors of
Lingua Franca (2000a), pp. 124126.
_____ (1999). For David Bloor and beyond: A reply to David Bloors Anti-
Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 113129.
_____ (2000). When things strike back: A possible contribution of scien-
ce studies to the social sciences. British Journal of Sociology 51 (1):
107123.
_____ (2002). The Science Wars A dialogue. Common Knowledge 8 (1):
7179.
_____ and S. Strum (1986). Human social origins: Oh, please, tell us another
story. Journal of Social and Biological Structures 9 (2): 169187.
_____ and S. Woolgar (1979/1986). Laboratory Life: The Construction of Sci-
entific Facts Second Edition. New Jersey: Princeton University Press.
Latur, B. (1980/2003). Tri mala dinosaurusa ili nona mora sociologa. urnal
za sociologiju 1: 93100.
Laudan, L. (1977). Progress and Its Problems: Toward a Theory of Scientific
Growth. Berkeley and Los Angeles: The University of California Press.
_____ (1981a). The pseudo-science of science? Philosophy of the Social Sci-
ences 11 (2): 173198.
_____ (1981b). More on Bloor. Philosophy of the Social Sciences 11 (2):
199213.
Lavine, T. Z. (1942). Sociological analysis of cognitive norms. The Journal of
Philosophy 39 (13): 342356.
Law, J. (ed.) (1991). A Sociology of Monsters: Essays on Power, Technology and
Domination. London and New York: Routledge.

608
_____ and R. J. Williams (1982). Putting facts together: A study of scientific
persuasion. Social Studies of Science 12 (4): 535558.
Lawler, A. (1996). Support for science stays strong. Science 272 (5266): 1256.
Lawrence, C. (1979). The nervous system and society in the Scottish Enlighten-
ment. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 1940.
Lefkowitz, M. (1996). Whatever happened to historical evidence? In: Gross, et
al. (1996), pp. 301312.
Leiss, W. (1975). Ideology and science. Social Studies of Science 5 (2): 193
201.
Lennox, J. (1982). Teleology, chance, and Aristotles theory of spontaneous
generation. Journal of the History of Philosophy 20 (3): 219238.
Levin, S. G., P. E. Stephan, and M. B. Walker (1995). Plancks principle revisi-
ted: A note. Social Studies of Science 25 (2): 275283.
Levine, G. (1996). What is science studies for and who cares? Social Text 46/47
(14): 113127.
Levins, R. (1996). Ten propositions on science and antiscience. Social Text
46/47 (14): 101111.
_____ i R. Lewontin (1985/1987). Biolog dijalektiar. Marksizam u svetu 14
(9/10): 125200.
Lewontin, R. C., S. Rose and L. J. Kamin (1984). Not in Our Genes: Biology,
Ideology, and Human Nature. New York: Pantheon Books.
_____, _____ i _____ (1984/1987). Biologija, ideologija i ovekova priroda.
Marksizam u svetu 14 (9/10): 1124.
Li, E. (1976/2002). Kultura i komunikacija: Logika povezivanja simbola: uvod
u primenu strukturalistike analize u socijalnoj antropologiji. Beograd:
XX vek.
Ligon, L. (2002). Louis Pasteur: A controversial figure in a debate on scientific
ethics. Seminars in Pediatric Infectious Diseases 13 (2): 134141.
Lindenmann, J. (2001). Siegel, Schaudinn, Fleck and the etiology of syphilis.
Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences
32 (3): 435455.
Linker, M. (2001). Epistemic relativism and socially responsible realism: Why
Sokal is not an ally in the Science Wars. Social Epistemology 15 (1):
5970.
Liotar, . (1979/1988). Postmoderno stanje. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo.
List, C. J. (1985). Scientific fraud: Social deviance or the failure of virtue?
Science, Technology, and Human Values 10 (4): 2736.
Lodahl, J. B. and G. Gordon (1972). The structure of scientific fields and the
functioning of university graduate departments. American Sociological
Review 37 (1): 5772.
Long, J. S. and M. F. Fox (1995). Scientific careers: Universalism and particu-
larism. Annual Review of Sociology 21: 4571.

609
Longino, H. (1983). Beyond bad science: Skeptical reflections on the value
freedom of scientific inquiry. Science, Technology, & Human Values 8
(1): 717.
Lwy, I. (2004). Introduction: Ludwik Flecks epistemology of medicine and
biomedical sciences. Studies in History and Philosophy of Biological and
Biomedical Sciences 35 (3): 437445.
Lugg, A. (1984). Two historiographical strategies: Ideas and social conditions
in the history of science. In: Brown 1984, pp. 183208.
Lukes, S. (1973/1985). Emile Durkheim: His Life and Work. Stanford: Stanford
University Press.
_____ (1982a). Comments on David Bloor. Studies in History and Philosophy
of Science 13 (4): 313318.
_____ (1982b). Relativism in its place. In: Hollis and Lukes (1982a), pp.
261305.
Lundberg, G. A. (1939). Contemporary positivism in sociology. American So-
ciological Review 4 (1): 4255.
Lutz, C. (1986). Emotion, thought and estrangement: Emotion as a cultural
category. Cultural Anthropology 1 (3): 287309.
Lynch, M. E. (1982). Technical work and critical inquiry: Investigations in a
scientific laboratory. Social Studies of Science 12 (4): 499533.
_____ (2000). Against reflexivity as an academic virtue and source of privi-
leged knowledge. Theory, Culture & Society 17 (3): 2654.
MacGaffey, W. (1966). Concepts of race in the historiography of northeast
Africa. The Journal of African History 7 (1): 117.
MacIver, R. M. (1933). Is sociology a natural science? Papers and Proceedings
of the American Sociological Society 25: 2535.
Mackay, A. (1984). Derek John de Solla Price: An appreciation. Social Studies
of Science 14 (2): 315320.
MacKenzie, D. (1978). Statistical theory and social interests: A case-study.
Social Studies of Science 8 (1): 3583.
_____ (1979). Karl Pearson and the professional middle class. Annals of Science
36 (2): 125143.
_____ (1981). Interests, positivism and history. Social Studies of Science 11
(4): 498504.
_____ and B. Barnes (1979). Scientific judgement: The Biometry-Mendelism
controversy. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 191210.
MacRoberts, M. H. and B. R. MacRoberts (1982). A re-evaluation of Lotkas law
of scientific productivity. Social Studies of Science 12 (3): 443450.
Mahoney, M. J. (1979). Psychology of the scientist: An evaluative review. Social
Studies of Science 9 (3): 349375.
Malinowski, B. (1948). Magic, Science and Religion and other Essays. Boston:
Beacon Press.

610
Mannheim, K. (1936). Ideology and Utopia: An Introduction to the Sociology
of Knowledge. London: Routledge and Kegan Paul; New York: Harcourt,
Brace and Co.
_____ (1952). Essays on the Sociology of Knowledge. (Edited by P. Kecskemeti).
London: Routledge & Kegan Paul LTD.
Margenau, H. (1955). Present status and needs of the philosophy of science.
Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 334337.
Marks, K. i F. Engels (1846/1964). Nemaka ideologija, II toma. Beograd:
Kultura.
Markuze, H. (1964/1989). ovjek jedne dimenzije: Rasprave o ideologiji razvi-
jenog industrijskog drutva. Sarajevo: Veselin Maslea.
Marshall, E. (1986). San Diegos tough stand on research fraud. Science 234
(4776): 534535.
Martin, B. (1996). Social construction of an attack on science. Social Studies
of Science 26 (1): 161173.
_____ (2000). Behind the scenes of scientific debating. Social Epistemology
14 (2/3): 201209.
Martin, E. (1996). Meeting polemics with irenics in the Science Wars. Social
Text 46/47 (14): 4360.
_____ (1998). Anthropology and the cultural study of science. Science, Tech-
nology, & Human Values 23 (1): 2444.
Mayr, E. (1982). The Growth of Biological Thought: Diversity, Evolution,
and Inheritance. Cambridge: The Belknap Press of Harvard University
Press.
McCain, K. W. (1990). Mapping authors in intellectual space: A technical
overview. Journal of the American Society for Information Science 41
(6): 433443.
McGinn, R. E. (1979). In defense of intangibles: The responsibility-feasibility
dilemma in modern technological innovation. Science, Technology, &
Human Values 29 (5): 410.
McMullin, E. (1982). Values in science. PSA, vol. II: 328.
_____ (1984). The rational and the social in the history of science. In: Brown
(1984), pp. 127163.
_____ (1985). Openness and secrecy in science: Some notes on early history.
Science, Technology, & Human Values 10 (2): 1423.
_____ (1994). Scientific classics and their fates. PSA, vol. II: 266274.
Mead, G. H. (1936). Movements of Thought in the Nineteenth Century. Chicago:
University of Chicago Press.
Medawar, P. B. (1963). Is the scientific paper a fraud? BBC Talk.
_____ (1968). Lucky Jim. The New York Review of Books 10 (6): 35.
Meehan, E. J. (1978). A comedy of errors but not funny. Social Science Quar-
terly 58 (4): 542547.

611
Meltzer, B. N. (1949). The productivity of social scientists. The American Jour-
nal of Sociology 55 (1): 2529.
Mermin, N. D. (1996a). Whats wrong with this sustaining myth? Physics Today
49 (3): 1213.
_____ (1996b). The golemization of relativity. Physics Today 49 (4): 1112.
Merton, R. K. (1935). Science and military technique. The Scientific Monthly
41 (6): 542545.
_____ (1936). The unanticipated consequences of purposive social action.
American Sociological Review 1 (6): 894904.
_____ (1936/1968). Puritanism, pietism, and science. In: Merton (1968a), pp.
628660.
_____ (1937a). Science, population and society. The Scientific Monthly 44 (2):
165171.
_____ (1937b). The sociology of knowledge. Isis 27 (3): 493503.
_____ (1938a). Science and the social order. Philosophy of Science 5 (3):
321337.
_____ (1938b). Science, technology and society in seventeenth century Eng-
land. Osiris 4: 360632.
_____ (1939/1968). Science and economy of 17th century England. In: Merton
(1968a), pp. 661681.
_____ (1942/1968). Science and democratic social structure. In: Merton
(1968a), pp. 604615.
_____ (1942/1973). The normative structure of science. In: Merton (1973), pp.
267278.
_____ (1945). Sociological theory. The American Journal of Sociology 50 (6):
462473.
_____ (1945/1973). Paradigm for the sociology of knowledge. In: Merton
(1973), pp. 740.
_____ (1948a). The bearing of empirical research upon the development of
social theory. American Sociological Review 13 (5): 505515.
_____ (1948b). The self-fulfilling prophecy. Antioch Review 8 (2): 193210.
_____ (1949/1968). Social structure and anomie. In: Merton (1968a), pp.
185214.
_____ (1952). Foreword. In: Barber (1952), pp. 720.
_____ (1957). Priorities in scientific discovery: A chapter in the sociology of
science. American Sociological Review 22 (6): 635659.
_____ (1957/1968). Manifest and latent functions. In: Merton (1968a), pp.
73138.
_____ (1961). Singletons and multiples in scientific discovery: A chapter in the
sociology of science. Proceedings of the American Philosophical Society
105 (5): 470486.
_____ (1963/1976). The ambivalence of scientists. In: Merton (1976a), pp.
3255.

612
_____ (1965/1993). On the Shoulders of Giants: A Shandean Postscript. The
Post-Italianate Edition. Chicago and London: The University of Chicago
Press.
_____ (1968a). Social Theory and Social Structure. Enlarged Edition. New
York: The Free Press.
_____ (1968b). Continuities in the theory of social structure and anomie. In:
Merton (1968a), pp. 215248.
_____ (1968c). On the history and systematics of sociological theory. In: Mer-
ton (1968a), pp. 138.
_____ (1968d). The Matthew effect in science. Science 159 (3810): 5663.
_____ (1970a). Behavior patterns of scientists. Leonardo 3 (2): 213220.
_____ (1970b). Science, Technology and Society in Seventeenth-Century Eng-
land. New York: Harper Torchbooks.
_____ (1970c). Preface. In: Merton (1970b), pp. viixxix.
_____ (1972). Insiders and outsiders: A chapter in the sociology of knowledge.
The American Journal of Sociology 78 (1): 947.
_____ (1973). The Sociology of Science: Theoretical and Empirical Investiga-
tions. (Edited by N. W. Storer.) Chicago: University of Chicago Press.
_____ (1975/1976). Structural analysis in sociology. In: Merton (1976a), pp.
109144.
_____ (1976a). Sociological Ambivalence and Other Essays. New York: The
Free Press.
_____ (1976b). The ambivalence of scientists: A postscript. In: Merton (1976a),
pp. 5664.
_____ (1984). The fallacy of the latest word: The case of Pietism and science.
The American Journal of Sociology 89 (5): 10911121.
_____ (1985). George Sarton: Episodic recollections by an unruly apprentice.
Isis 76 (4): 470486.
_____ (1988). The Matthew effect in science, II: Cumulative advantage and the
symbolism of intellectual property. Isis 79 (4): 606623.
_____ (1993). Postface to Post-Italianate edition. In: Merton (1965/1993), pp.
301320.
_____ (1995). The Thomas theorem and the Matthew effect. Social Forces 74
(2): 379422.
_____ (1997). On the evolving synthesis of differential association and anomie
theory: A perspective from the sociology of science. Criminology 35 (3):
517525.
_____ (2004). Autobiographic reflections on The Travels and Adventures of
Serendipity. In: Merton and Barber (1958/2004), pp. 230298.
_____ and E. Barber (1958/2004). The Travels and Adventures of Serendip-
ity: A Study in Sociological Semantics and the Sociology of Science.
Princeton and Oxford: Princeton University Press.

613
_____ and E. Barber (1963/1976). Sociological ambivalence. In: Merton
(1976a), pp. 331.
Merz, M. and K. Knorr-Cetina (1997). Deconstruction in a thinking science:
Theoretical physicists at work. Social Studies of Science 27 (1): 73111.
Messeri, P. (1988). Age differences in the reception of new scientific theo-
ries: The case of plate tectonics theory. Social Studies of Science 18 (1):
91112.
Milanese, C., N. E. Richardson, and E. L. Reinherz (1986a). Identification of a
T helper cell -- derived lymphokine that activates resting T lymphocytes.
Science 231 (4742): 11181122.
_____, _____, and _____ (1986b). Retraction of data. Science 234 (4780):
1056.
Milgram, S. (1967). The small world problem. Psychology Today 1: 6167.
Mili, V. (1984). Sociology of knowledge and sociology of science. Social Sci-
ence Information 23 (2): 213273.
_____ (1995). Sociologija nauke: Razvoj, stanje, problemi. Novi Sad: Odsek
za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; Veternik:
LDI.
Mills, C. W. (1939). Language, logic, and culture. American Sociological Re-
view 4 (5): 670680.
_____ (1940). Methodological consequences of the sociology of knowledge.
The American Journal of Sociology 46 (3): 316330.
Mirsky, E. M. (1972). Science studies in the USSR (History, problems, pros-
pects). Science Studies 2 (3): 281294.
Mitroff, I. I. (1972). The myth of objectivity or why science needs a new psy-
chology of science. Management Science 18 (10): B613B618.
_____ (1974). Norms and counter-norms in a select group of the Apollo Moon
scientists: A case study of the ambivalence of scientists. American So-
ciological Review 39 (4): 579595.
_____ and R. O. Mason (1974). On evaluating the scientific contribution of the
Apollo Moon missions via information theory: A study of the scientist-
scientist relationship. Management Science 20 (12): 15011513.
Moore, W. E. and M. M. Tumin (1949). Some social functions of ignorance.
American Sociological Review 14 (6): 787795.
Moravcsik, M. J. and P. Murugesan (1975). Some results on the function and
quality of citations. Social Studies of Science 5 (1): 8692.
Morgan, J. (1979). Puritanism and science: A reinterpretation. The Historical
Journal 22 (3): 535560.
Moschcowitz, E. (1948). Louis Pasteurs credo of science. Bulletin of the History
of Medicine 22: 451466.
Mulkay, M. (1969). Some aspects of cultural growth in the natural sciences.
Social Research 36 (1): 2252.

614
_____ (1976). The mediating role of the scientific elite. Social Studies of Sci-
ence 6 (3/4): 445470.
_____ (1979). Science and the Sociology of Knowledge. London: George Allen
& Unwin.
_____ and G. N. Gilbert (1982a). Accounting for error: How scientists construct
their social world when they account for correct and incorrect belief.
Sociology 16 (2): 165183.
_____ and G. N. Gilbert (1982b). What is the ultimate question? Some remarks
in defence of the analysis of scientific discourse. Social Studies of Science
12 (2): 309319.
_____, G. N. Gilbert and S. Woolgar (1975). Problem areas and research net-
works in science. Sociology 9 (2): 187203.
Mulligan, L. (1973). Civil war politics, religion and the Royal Society. Past and
Present 59: 92116.
Mulliken, R. S. (1937). Science and scientific attitude. Science 86 (2221):
6568.
Mullins, W. A. (1979). Truth and ideology: Reflections on Mannheims paradox.
History and Theory 18 (2): 141154.
Mumford, L. (1967/1986). Mit o maini: tehnika i razvoj ovjeka, tom I. Zagreb:
Grafiki zavod Hrvatske.
_____ (1970/1986). Mit o maini: Pentagon moi, tom II. Zagreb: Grafiki
zavod Hrvatske.
Munby, A. N. L. (1952). The Keynes collection of the works of Sir Isaac Newton
at Kings College, Cambridge. Notes and Records of the Royal Society
of London 10 (1): 4050.
Munz, P. (1984/1987). Philosophy and the mirror of Rorty. In: Radnitzky, G. and
W. W. Bartley, III (eds), Evolutionary Epistemology, Rationality, and the
Sociology of Knowledge. La Salle: Open Court, pp. 345398.
Moore, G. E. (1903/1988). Principia Ethica. New York: Prometheus Books.
Nagel, E. (1979/1994). The value-oriented bias of social inquiry. In: M. Martin
and L. C. McIntyre (eds), Readings in the Philosophy of Social Science.
Cambridge: MIT Press, pp. 571584.
Nagel, T. (1998). The sleep of reason. The New Republic October 12: 3238.
Nanda, M. (1997/2000). The Science Wars in India. In: The Editors of Lingua
Franca (2000a), pp. 205213.
Needham, J. (1951a). Human laws and laws of nature in China and the West (I).
Journal of the History of Ideas 12 (1): 330.
_____ (1951b). Human laws and laws of nature in China and the West (II):
Chinese civilization and the laws of nature. Journal of the History of
Ideas 12 (2): 194230.
Nelkin, D. (1996). The Science Wars: Responses to a marriage failed. Social
Text 46/47 (14): 93100.

615
Nelson, A. (1994). How could scientific facts be socially constructed? Studies
in History and Philosophy of Science 25 (4): 535547.
Nelson, B. (1972). Science, technology, and society in seventeenth century
England. The American Journal of Sociology 78 (1): 223231.
Newman, M. E. J. (2001). The structure of scientific collaboration networks.
Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA 98 (2):
404409.
Nickles, T. (1989). Integrating the science studies discipline. In: Fuller, et al.
(1989), pp. 225258.
Niiniluoto, I. (1991). Realism, relativism, and constructivism. Synthese 89 (1):
135162.
Nitecki, M. H., J. L. Lemke, H. W. Pullman and M. E. Johnson (1978). Accep-
tance of plate tectonics theory by geologists. Geology 6: 661664.
Nola, R. (1992). Ordinary human inference as refutation of the strong pro-
gramme. Social Studies of Science 22 (1): 107129.
_____ (1994). There are more things in Heaven and Earth, Horatio, than are
dreamt of in your philosophy: A dialogue on realism and constructivism.
Studies in History and Philosophy of Science 25 (5): 689727.
Norman, C. (1984). Reduce fraud in seven easy steps. Science 224 (4649):
581.
Ockenden, R. E. (1935). Standing on the shoulders of giants. Isis 25 (2):
451452.
Ogburn, W. F. (1926). The great man versus social forces. Social Forces 5 (2):
225231.
_____ (1928). Inventions and discoveries. The American Journal of Sociology
34 (1): 2539.
_____ (1930). Three obstacles to the development of a scientific sociology.
Social Forces 8 (3): 347350.
_____ and D. Thomas (1922). Are inventions inevitable? A note on social
evolution. Political Science Quarterly 37 (1): 8398.
Okasha, S. (2000). The underdetermination of theory by data and the strong
programme in the sociology of knowledge. International Studies in the
Philosophy of Science 14 (3): 283297.
Olby, R. (1994). Sociology of science, sociology of knowledge, and scientific
consensus. In: K. M. Kim (1994), pp. 191201.
Olsen, M. E., D. G. Lodwick and R. E. Dunlap (1992). Viewing the World
Ecologically. Boulder: Westview Press.
Oromaner, M. (1977). Professional age and the reception of sociological pub-
lications: A test of the Zuckerman-Merton hypothesis. Social Studies of
Science 7 (3): 381388.
Ortiz de Montellano, B, R. (1996). Afrocentric pseudoscience: The miseduca-
tion of African Americans. In: Gross, et al. (1996), pp. 561572.

616
Paller, B. T. (1986). Naturalized philosophy of science, history of science, and
the internal/external debate. PSA 1986: 258268.
Pao, M. L. (1986). An empirical examination of Lotkas law. Journal of the
American Society for Information Science 37 (1): 2633.
Parsons, K. M. (1995). A scientific antidote to fashionable antiscience. The
Skeptical Inquirer 19 (2): 4446.
_____ (2002). Scientific civilization and its discontents: Further reflections on
the Science Wars. Philosophy of Science 69 (4): 645651.
Parsons, T. (1937/1949). The Structure of Social Action: A Study in Social
Theory with Special Reference to a Group of Recent European Writers.
New York: The Free Press, London: Collier-Macmillan Limited.
_____ (1951). The Social System. New York: The Free Press.
_____ (1959/1967). An approach to the sociology of knowledge. In: T. Parsons,
Sociological Theory and Modern Society. New York: The Free Press,
pp. 139165.
_____ (1965/1967). Evaluation and objectivity in social science: An interpreta-
tion of Max Webers contribution. In: T. Parsons, Sociological Theory
and Modern Society. New York: The Free Press, pp. 79101.
_____ (1989). A tentative outline of American values. Theory, Culture & So-
ciety 6 (4): 577612.
_____ and B. Barber (1948). Sociology, 194146. The American Journal of
Sociology 53 (4): 245257.
Pels, D. (1996). The politics of symmetry. Social Studies of Science 26 (2):
277304.
_____ (1998). Property and Power in Social Theory: A Study in Intellectual
Rivalry. London: Routledge.
Petronievics, B. (1925). Charles Darwin und Walter Wallace: Beitrag zur
hheren psychologie und zur wissenschaftsgeschichte. Isis 7 (1): 2557.
Phillips, D. L. (1974). Epistemology and the sociology of knowledge: The con-
tributions of Mannheim, Mills, and Merton. Theory and Society 1 (1):
5988.
Picard, M. (1920). The psychological basis of values. The Journal of Philosophy,
Psychology and Scientific Methods 17 (1): 1120.
Pickering, A. (1981). Constraints on controversy: The case of the magnetic
monopole. Social Studies of Science 11 (1): 6393.
_____ (1982). Genesis and development of a scientific fact. Contemporary
Sociology 11 (3): 321322.
_____ (1993). The mangle of practice: Agency and emergence in the sociology
of science. The American Journal of Sociology 99 (3): 559589.
_____ (2001). Reading the Structure. Perspectives on Science 9 (4): 499510.
Pike, K. L. (1954/1967). Language in Relation to a Unified Theory of the Struc-
ture of Human Behavior Second, Revised Edition. The Hague: Mouton
& Co.

617
Pinch, T. J. (1979). Normal explanations of the paranormal: The demarcation
problem and fraud in parapsychology. Social Studies of Science 9 (3):
329348.
_____ (1981). The sun-set: The presentation of certainty in scientific life. Social
Studies of Science 11 (1): 131158.
_____ and W. E. Bijker (1984). The social construction of facts and artefacts:
Or how the sociology of science and the sociology of technology might
benefit each other. Social Studies of Science 14 (3): 399441.
_____ and H. M. Collins (1984). Private science and public knowledge: The
Committee for the Scientific Investigation of the Claims of the Para-
normal and its use of the literature. Social Studies of Science 14 (4):
521546.
Pinnick, C. L. (1998). Whats wrong with the strong programmes case study of
the Hobbes-Boyle dispute? In: Koertge (1998a), pp. 227239.
_____ (1999). Caught in a sandy shoal of the shallow: Reply to Shapin and
Schaffer. Social Studies of Science 29 (2): 253257.
Plotkin, H. C. (2002). The Imagined World Made Real: Towards a Natural
Science of Culture. New Jersey: Rutgers University Press.
Polanyi, M. (1945). The autonomy of science. The Scientific Monthly 60 (2):
141150.
_____ (1963). The potential theory of adsorption. Science 141 (3585): 1010
1013.
Poper, K. R. (1935/2002). Logic of Scientific Discovery. London and New York:
Routledge.
_____ (1945/1947). The Open Society and Its Enemies, 2 vols. London: Rout-
ledge & Sons.
_____ (1963). Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowl-
edge. London: Routledge and Kegan Paul.
_____ (1972). Objective Knowledge: An Evolutionary Approach. Oxford:
Oxford University Press.
_____ (1974/2002). Unended Quest: An Intellectual Autobiography. Routledge:
London and New York.
Porter, J. R. (1964). The scientific journal 300th anniversary. Bacteriological
Reviews 28 (3): 211230.
Price, D. J. De Solla (1963). Little Science, Big Science. New York and London:
Columbia University Press.
_____ (1964). Ethics of scientific publications. Science 144 (3619): 655657.
_____ (1965). Networks of scientific papers. Science 149 (3683): 510515.
_____ (1971). Some remarks on elitism in information and the Invisible Col-
lege phenomenon in science. American Society for Information Science
22 (2): 7475.
_____ (1976a). An extrinsic value theory for basic and applied research.
Policy Studies Journal 5 (2): 160168.

618
_____ (1976b). A general theory of bibliometric and other cumulative advantage
processes. American Society for Information Science 27 (5): 292306.
_____ and D. deB. Beaver (1966). Collaboration in an Invisible College. Ameri-
can Psychologist 22 (11): 10111018.
Progof, A. (1973/1994). Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina: neuzrone dimen-
zije ljudskog postojanja. Beograd: Esotheria.
Quine, W. V. (1951). Two dogmas of empiricism. The Philosophical Review
60 (1): 2043.
_____ (1953/1961). From a Logical Point of View, Second Revised Edition.
New York and Evanston: Harper & Row Publishers.
_____ (1957). The scope and language of science. The British Journal for the
Philosophy of Science 8 (29): 117.
_____ (1968). Ontological relativity. The Journal of Philosophy 55 (7): 185
212.
Rabb, T. K. (1965). Religion and the rise of modern science. Past and Present
31: 111126.
Radder, H. (1983). Kramers and the Forman thesis. History of Science 21 (2):
165182.
Ravetz, J. (1981). Bernals marxist vision of history. Isis 72 (3): 393402.
Reif, F. (1961). The competitive world of the pure scientist. Science 134 (3494):
19571962.
_____ and A. Strauss (1965). The impact of rapid discovery upon the scientists
career. Social Problems 12 (3): 297311.
Rempel, J. K., J. G. Holmes, and M. P. Zanna (1985). Trust in close relationships.
Journal of Personality and Social Psychology 49 (1): 95112.
Reskin, B. F. (1976). Sex differences in status attainment in science: The case
of the postdoctoral fellowship. American Sociological Review 41 (4):
597612.
_____ (1977). Scientific productivity and the reward structure of science.
American Sociological Review 42 (3): 491504.
Restivo, S. (1981a). Notes on queries on science, technology and human values.
Science, Technology & Human Values 6 (34): 2024.
_____ (1981b). Some perspectives in contemporary sociology of science. Sci-
ence, Technology & Human Values 6 (35): 2230.
_____ (1982). Mathematics and the sociology of knowledge. Knowledge: Cre-
ation, Diffusion, Utilization 4 (1): 127144.
_____ (1983). The myth of the Kuhnian revolution. Sociological Theory 1:
293305.
Richards, R. J. (1987). Darwin and the Emergence of Evolutionary Theories of
Mind and Behavior. Chicago: The University of Chicago Press.
Richardson, A. (2004). Robert K. Merton and philosophy of science. Social
Studies of Science 34 (6): 855858.

619
Riley, M. W. (1960). Membership of the American Sociological Association,
19501959. American Sociological Review 25 (6): 914926.
Robbins, D. and R. Johnston (1976). The role of cognitive and occupational
differentiation in scientific controversies. Social Studies of Science 6
(3/4): 349368.
Robins, B. and A. Ross (1996/2000). Response: Mystery science theater. In:
The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 5458.
Roe, A. (1961). The psychology of the scientist. Science 134 (3477): 456459.
Rokeach, M. (1960a). The Open and Closed Mind: Investigations into the Nature
of Belief Systems and Personality Systems. New York: Basic Books.
_____ (1960b). Dogmatism and opinionation in religion and politics. In:
Rokeach (1960a), pp. 109131.
_____ (1960c). Personality, ideology, and cognitive functioning. In: Rokeach
(1960a), pp. 391410.
Roll-Hansen, N. (1972). Louis Pasteur -- A case against reductionist historiogra-
phy. The British Journal for the Philosophy of Science 23 (4): 347361.
_____ (1979). Experimental method and spontaneous generation: The contro-
versy between Pasteur and Pouchet, 185964. Journal of the History of
Medicine and Allied Sciences 34 (3): 273292.
_____ (1983). The death of spontaneous generation and the birth of the
gene: Two case studies of relativism. Social Studies of Science 13 (4):
481519.
_____ (1998). Studying natural science without nature? Reflections on the
realism of so-called laboratory studies. Studies in History and Philosophy
of Biological and Biomedical Sciences 29 (1): 165187.
_____ (2005). The Lysenko effect: Undermining the autonomy of science.
Endeavour 29 (4): 143147.
Rooney, P. (1992). On values in science: Is the epistemic/non-epistemic distinc-
tion useful? PSA, vol. I: 1322.
Rose, A. M. (1956). Sociology and the study of values. The British Journal of
Sociology 7 (1): 117.
Rose, H. (1996). My enemys enemy is, only perhaps, my friend. Social Text
46/47 (14): 6180.
Rosenberg, A. (1995). Philosophy of Social Science, Second Edition. Boulder:
Westview Press.
_____ (2000). Field guide to recent species of naturalism. In: A. Rosenberg,
Darwinism in Philosophy, Social Science and Policy. New York: Cam-
bridge University Press, pp. 633.
Rosovsky, H. (1996). Science, reason, and education. In: Gross, et al. (1996),
pp. 539542.
Ross, A. (1996/2000). Reflections on the Sokal affair. In: The Editors of Lingua
Franca (2000a), pp. 245248.
_____ (1996a). Introduction. Social Text 46/47 (14): 113.

620
_____ (1996b). A few good species. Social Text 46/47 (14): 207215.
Rossi, P. (2001). Historicism. In: N. J. Smelser and P. B. Baltes (2001): 6757
6762.
Rossianov, K. O. (1993). Editing nature: Joseph Stalin and the new Soviet
biology. Isis 84 (4): 728745.
Rossiter, M. W. (1993). The Matthew Matilda effect in science. Social Studies
of Science 23 (2): 325341.
Roszak, T. (1969/1978). Kontrakultura: razmatranja o tehnokratskom drutvu
i njegovoj mladenakoj opoziciji. Zagreb: Naprijed.
Roth, A. M. (1996). Building bridges to afrocentrism: A letter to my egyptologi-
cal colleagues. In: Gross, et al. (1996), pp. 313326.
Roth, P. and R. Barrett (1990). Deconstructing quarks. Social Studies of Science
20 (4): 579632.
Rothman, R. A. (1972). A dissenting view on the scientific ethos. The British
Journal of Sociology 23 (1): 102108.
Rouse, J. (1993). What are the cultural studies of scientific knowledge? Con-
figurations 1 (1): 5794.
Rudner, R. (1953). The scientist qua scientist makes value judgments. Philoso-
phy of Science 20 (1): 16.
Ruse, M. (1979). Review of Social Stratification in Science. Social Indicators
Research 6 (4): 495502.
_____ (1994). Struggle for the soul of science. Review of Gross and Levitts
Higher Superstition. The Sciences 34 (6): 3944.
_____ (1999). Mystery of Mysteries: Is Evolution a Social Construction? Cam-
bridge: Harvard University Press.
Sanders, E. R. (1969). The Hamitic hypothesis; its origins and functions in time
perspective. The Journal of African History 10 (4): 521532.
Sapir, E. (1929). The status of linguistics as a science. Language 5 (4): 207
214.
Sarton, G. (1935). Standing on the shoulders of giants. Isis 24 (1): 107109.
Sartori, G. (1969). Politics, ideology, and belief systems. The American Political
Science Review 63 (2): 398411.
Schaffer, S. (1988). Science and puritanism. Social Studies of Science 18 (3):
551556.
_____ (1991). The eighteenth brumaire of Bruno Latour. Studies in History and
Philosophy of Science 22 (1): 175192.
Schmaus, W. (1983). Fraud and the norms of science. Science, Technology, and
Human Values 8 (4): 1222.
_____ (1984). A reply to Zuckerman. Science, Technology, & Human Values
9 (3): 7275.
_____ (1985). Reasons, causes, and the Strong programme in the sociology of
knowledge. Philosophy of the Social Sciences 15 (2): 189196.

621
_____ (1994). Durkheims Philosophy of Science and the Sociology of Know-
ledge: Creating an Intellectual Niche. Chicago and London: The Uni-
versity of Chicago Press.
_____, U. Segerstrle and D. Jesseph (1992). The hard program in the sociology
of science. A manifesto. Social Epistemology 6 (3): 243265.
Schnelle, T. (1981). Genesis and development of a scientific fact. Theory and
Society 10 (5): 733737.
Schuetz, A. (1943). The problem of rationality in the social world. Economica
10 (38): 130149.
Schultz, R. W. (1995). The improbable adventures of an American scholar.
Temple Review 47 (1): 813.
Schulze, R. (1969). Some social-psychological and political functions of ideol-
ogy. Sociological Quarterly 10 (1): 7283.
Schumpeter, J. A. (1949). Science and ideology. The American Economic Re-
view 39 (2): 345359.
Schweber, S. S. (1997). Reflections on the Sokal affair: What is at stake? Physics
Today 50 (3): 7374.
Searle, J. R. (1990). The storm over the university. The New York Review of
Books, December 6: 3442.
_____ (1995). The Construction of Social Reality. New York: The Free Press.
Segerstrle, U. (1983). Whose truth shall prevail? Moral and scientific interests
in the sociobiology controversy. PhD dissertation.
_____ (1987). Scientific controversy as moral/political discourse: From restora-
tion science to sociobiology. Contemporary Sociology 16 (4): 544547.
_____ (2000a). Defenders of the Truth: The Battle for Science in the Sociobio-
logy Debate and Beyond. New York: Oxford University Press.
_____ (ed.) (2000b). Beyond the Science Wars: The Missing Discourse about
Science and Society. New York: State University of New York Press.
_____ (2000c). Science and science studies: Enemies or allies?. In: Segerstrle
(2000b.), pp. 140.
_____ (2000d). Anti-antiscience: A phenomenon in search of an explana-
tion, part I. Anatomy of recent antiscience allegations. In: Segerstrle
(2000b), pp. 76100.
_____ (2000e). Anti-antiscience: A phenomenon in search of an explanation,
part II. The conflict about the social role of science. In: Segerstrle
(2000b), pp. 101121.
_____ (2001). Thomas Kuhn: A philosophical history of our times. Interdis-
ciplinary Science Reviews 26 (1): 7375.
Seguin, E. (2000). Bloor, Latour, and the field. Studies in History and Philoso-
phy of Science 31 (3): 503508.
Shapere, D. (1986). External and internal factors in the development of science.
Science & Technology Studies 4 (1): 19.

622
Shapin, S. (1975). Phrenological knowledge and the social structure of early
nineteenth-century Edinburgh. Annals of Science 32 (3): 219243.
_____ (1980). A view of scientific thought. Science 207 (4435):10651066.
_____ (1982). History of science and its sociological reconstructions. History
of Science 20 (3): 157211.
_____ (1988a). Following scientists around. Social Studies of Science 18 (3):
533550.
_____ (1988b). Understanding the Merton thesis. Isis 79 (4): 594605.
_____ (1995). Here and everywhere: Sociology of scientific knowledge. Annual
Review of Sociology 21: 289321.
_____ (1998). Placing the view from nowhere: Historical and sociological prob-
lems in the location of science. Transactions of the Institute of British
Geographers 23 (1): 512.
_____ (1999). Rarely pure and never simple: Talking about truth. Configura-
tions 7 (1): 114.
_____ (2001a). How to be antiscientific. In: Labinger and Collins (2001a), pp.
99115.
_____ (2001b). Truth and credibility: Science and the social study of science.
In: Smelser and Baltes (2001), pp. 1592615932.
_____ and A. Thackray (1974). Prosopography as a research tool in history of
science: The British scientific community 17001900. History of Science
12 (1): 128.
_____ and S. Schaffer (1985). Leviathan and the Air-Pump: Hobbes, Boyle, and
the Experimental Life. New Jersey: Princeton University Press.
_____ and S. Schaffer (1999a). Response to Pinnick. Social Studies of Science
29 (2): 249253.
_____ and S. Schaffer (1999b). On bad history: Reply to Pinnick. Social Studies
of Science 29 (2): 257259.
Shapiro, H. L. (1959). Science and society. Proceedings of the National Acad-
emy of Sciences of the USA 45 (5): 661665.
Sharpe, R. A. (1974). Ideology and ontology. Philosophy of the Social Sciences
4 (1): 5564.
_____ (1976). Man, the ideological animal. Philosophy of the Social Sciences
6 (4): 363368.
Sherif, M. (1937). An experimental approach to the study of attitudes. Sociom-
etry 1 (1/2): 9098.
Shils, E. (1982). Knowledge and the sociology of knowledge. Knowledge: Cre-
ation, Diffusion, Utilization 4 (1): 732.
_____ (1986). Scientists and the antiscience movement. In: Davis (1986), pp.
59.
Shrum, W. (1984). Scientific specialties and technical systems. Social Studies
of Science 14 (1): 6390.

623
Shryock, R. H. (1955). The nature of the conference and its implications. Pro-
ceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 327331.
Simmel, G. (1950). The Sociology of Georg Simmel. (Edited by K. H. Wolf.)
New York: The Free Press.
Simon, H. A. (1973). Does scientific theory have a logic? Philosophy of Science
40 (4): 471480.
_____ (1983). Discovery, invention, and development: Human creative think-
ing. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United
States of America 80 (14): 45694571.
_____ (1991). Comments on the symposium on Computer Discovery and the
Sociology of Scientific Knowledge. Social Studies of Science 21 (1):
143148.
Simonton, D. K. (1999). Creativity as blind variation and selective retention: Is
the creative process Darwinian? Psychological Inquiry 10 (4): 309328.
Sismondo, S. (1993a). Some social constructions. Social Studies of Science 23
(3): 515553.
_____ (1993b). Response to Knorr Cetina. Social Studies of Science 23 (3):
563569.
Skinner, Q. (1969). Meaning and understanding in the history of ideas. History
and Theory 8 (1): 353.
Slack, H. J. (1876). Bastian and Pasteur on spontaneous generation. The Ameri-
can Naturalist 10 (12): 730734.
Slezak, P. (1989). Scientific discovery by computer as empirical refutation of the
strong programme. Social Studies of Science 19 (4): 563600.
Small, H. G. (1973). Co-citation in the scientific literature: A new measure of
the relationship between two documents. Journal of the American Society
for Information Science 24 (4): 265269.
_____ (1977). A co-citation model of a scientific specialty: A longitudinal
study of collagen research. Social Studies of Science 7 (2): 139166.
_____ (1978). Cited documents as concept symbols. Social Studies of Science
8 (3): 327340.
_____ (2004). On the shoulders of Robert Merton: Towards a normative theory
of citation. Scientometrics 60 (1): 7179.
_____ and B. C. Griffith (1974). The structure of scientific literatures I:
Identifying and graphing specialties. Science Studies 4 (1): 1740.
Smelser, N. J. (1997). Problematics of Sociology: The Georg Simmel Lectures,
1995. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
_____ and P. B. Baltes (eds) (2001). International Encyclopedia of the Social
and Behavioral Sciences. Oxford: Elsevier Science.
Smith, J. W. (1984). Primitive classification and the sociology of knowledge: A
response to David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science
15 (3): 237243.
Snow, C. P. (1959/1964). The Two Cultures. New York: Cambridge University
Press.

624
Sokal, A. D. (1996). Transgressing the boundaries: Toward a transformative
hermeneutics of quantum gravity. Social Text 46/47 (14): 217252.
_____ (1996/1998). Transgressing the boundaries: An afterword. In: Sokal and
Bricmont (1998a), pp. 268280.
_____ (1996a/2000). Revelation: A physicist experiments with cultural studies.
In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 4953.
_____ (1996b/2000). A plea for reason, evidence, and logic. In: The Editors of
Lingua Franca (2000a), pp. 249252.
_____ (1997/2000). Why I wrote my parody. In: The Editors of Lingua Franca
(2000a), pp. 127129.
_____ (1998). What the Social Text affair does and does not prove. In: Koertge
(1998a), pp. 922.
_____ and J. Bricmont (1998a). Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectu-
als Abuse of Science. New York: Picador USA.
_____ and J. Bricmont (1998b). Some comments on the parody. In: Sokal and
Bricmont (1998a), pp. 259267.
Sorokin, P. A. (1957/2002). Drutvena i kulturna dinamika: prouavanje
promena u velikim sistemima umetnosti, istine, etike, prava i drutvenih
odnosa. Skraeno izdanje. Beograd i Podgorica: JP Slubeni list SRJ i
CID. Originalno izdanje u etiri toma objavljeno je 19371941.
_____ and R. K. Merton (1935). The course of Arabian intellectual develop-
ment, 7001300 A.D. A study in method. Isis 22 (2): 516524.
_____ and R. K. Merton (1937). Social time: A methodological and functional
analysis. The American Journal of Sociology 42 (5): 615629.
Sosir, F. D. (1915/1996). Kurs opte lingvistike. Sremski Karlovci: Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia.
Spates, J. L. (1983). The sociology of values. Annual Review of Sociology 9:
2749.
Sperber, D. (1996). Explaining Culture: A Naturalistic Approach. Oxford:
Blackwell Publishing.
Stark, W. (1958). The Sociology of Knowledge: An Essay in Aid of a Deeper Un-
derstanding of the History of Ideas. London: Routledge & Kegan Paul.
Stent, G. (1980). Genesis and development of a scientific fact. The Quarterly
Review of Biology 55 (3): 268270.
_____ (1968). What are they saying about honest Jim. The Quarterly Review
of Biology 43 (2): 179184.
Stephan, P. E. (2004). Robert K. Mertons perspective on priority and the provi-
sion of the public good knowledge. Scientometrics 60 (1): 8187.
Sternberg, R. J. and T. I. Lubart (1992). Creativity: Its nature and assessment.
School Psychology International 13: 243253.
Stewart, W. and N. Feder (1987). The integrity of scientific literature. Nature
325 (6101): 207214.

625
Stigler, S. M. (2004). Robert K. Merton: Memorial. Scientometrics 60 (1):
8992.
Stimson, D. (1935). Puritanism and the new philosophy in 17th century England.
Bulletin of the Institute of the History of Medicine 3: 321334.
Stokes, T. D. (1986). Reason in the Zeitgeist. History of Science 24 (2):
111123.
_____ and J. A. Hartley (1989). Coauthorship, social structure and influence
within specialties. Social Studies of Science 19 (1): 101125.
Storer, N. W. (1967). The hard sciences and the soft: Some sociological observa-
tions. Bulletin of the Medical Library Association 55 (1): 7584.
_____ (1973). Introduction. In: Merton (1973), pp. xi-xxxi.
Straus, W. L. (1954). The great Piltdown hoax. Science 119 (3087): 265269.
Strevens, M. (2006). The role of the Matthew effect in science. Studies in His-
tory and Philosophy of Science 37 (2): 159170.
Strum, S. and B. Latour (1987). Redefining the social link: From baboons to
humans. Social Science Information 26 (4): 783802.
Stump, D. (1988). The role of skill in experimentation: Reading Ludwik Flecks
study of the Wasserman reaction as an example of Ian Hackings experi-
mental realism. PSA 1988 (1): 302308.
Sullivan P. A. (1998). An engineer dissects two case studies: Hayles on fluid me-
chanics, and MacKenzie on statistics. In: N. Koertge (ed.), pp. 7198.
Sullivan, D., D. Hywel White and E. J. Barboni (1977). The state of science:
Indicators in the specialty of weak interactions. Social Studies of Science
7 (2): 167200.
Sulloway, F. J. (1996). Born to Rebel: Birth Order, Family Dynamics, and Cre-
ative Lives. New York: Vintage Books.
kori, M. (2003). Sociobiologija Edvarda Vilsona. urnal za sociologiju 1:
3952.
_____ (2004a). Incest tabu(i) kao taka nune intelektualne kooperacije prirod-
nih i drutvenih nauka: ka biosocijalnoj perspektivi. Neobjavljeno.
_____ (2004b). Kognitivni aspekti antropologije etniciteta. Socioloki pregled
38 (12): 281307.
_____ (2005). Darvinizam kao konceptualna revolucija: problem kosmike
teleologije. U: M. Tripkovi (ur.), Religija u multikulturnom drutvu.
Novi Sad: Filozofski fakultet i Beograd: Socioloko drutvo Srbije, str.
163183.
_____ (2006a). Predrasude i stereotipi kao elementi antropologije etniciteta. U:
M. Tripkovi (ur.), Multikulturna Vojvodina u evropskim integracijama.
Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 285307.
_____ (2006b). Mikrosociologija socijalnog kapitala i mogunosti mikro-
makro translacije. U: M. Tripkovi (ur.), Socijalni kapital i drutvena
integracija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str.
3572.

626
_____ (2008). Neuspene konceptualizacije tradicije i potreba za zasnivanjem
kognitivne antropoloke teorije. U: M. kori, V. Sokolovska i . Lazar,
Tradicija, jezik, identitet. Novi Sad: Mediterran Publishing, str. 1155.
Spengler, O. (191822/1928). The Decline of the West: Perspectives on World-
History. New York: Alfred A. Knopf.
Teich, M. (1990). Reflection on the golden jubilee of Bernals The Social Func-
tion of Science. History of Science 28 (4): 411418.
Thackray, A. and R. K. Merton (1972). On discipline building: The paradoxes
of George Sarton. Isis 63 (4): 472495.
The Editors of Lingua Franca (eds) (2000a). The Sokal Hoax: The Sham
That Shook the Academy. Lincoln and London: University of Nebraska
Press.
_____ (2000b). Introduction. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp.
18.
Theocharis T. and M. Psimopoulos (1987). Where science has gone wrong.
Nature 329 (15 October): 595598.
Thomas, W. I. (1923). The Unadjusted Girl: With Cases and Standpoint for
Behavior Analysis. Boston: Little Brown and Company.
_____ and D. S. Thomas (1928). The Child in America: Behavior Problems
and Programs. New York: Alfred A. Knopf.
Thorndike, E. L. (1936). Science and values. Science 83 (2140): 18.
Thorndike, L. (1905). The Place of Magic in the Intellectual History of Europe.
New York: The Columbia University Press.
Thorner, I. (1952). Ascetic protestantism and the development of science and
technology. The American Journal of Sociology 58 (1): 2533.
Tibbetts, P (1986). The sociology of scientific knowledge: The constructivist
thesis and relativism. Philosophy of the Social Sciences 16 (1): 3957.
Tilley, N. (1985). Genesis and development of a scientific fact. Philosophy of
the Social Sciences 15 (3): 380384.
Tobias, P. V. (1992). Piltdown: An appraisal of the case against Sir Arthur Keith.
Current Anthropology 33 (3): 243293.
Tojnbi, A. (193461/1970). Istraivanje istorije. Beograd: Prosveta.
Tosh, N. (2006). Science, truth and history, part I. Historiography, relativism
and the sociology of scientific knosledge. Studies in History and Philoso-
phy of Science 37 (4): 675701.
_____ (2007). Science, truth and history, part II. Metaphysical bolt-holes for
the sociology of scientific knosledge? Studies in History and Philosophy
of Science 38 (1): 185209.
Travers, J. and S. Milgram (1969). An experimental study of the small world
problem. Sociometry 32 (4): 425443.
Travis, G. D. L. and H. M. Collins (1991). New light on old boys: Cognitive and
institutional particularism in the peer review system. Science, Technol-
ogy, & Human Values 16 (3): 322341.

627
Trefil, J. (1996). Scientific literacy. In: Gross, et al. (1996), pp. 543550.
Trenn, T. J. (1976). The non-rational dimension of natural science. Deutsche
Vierteljahrsschrift fr Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte 50
(1/2): 113.
_____ (1979a). Descriptive analysis. In: Fleck (1935/1979), pp. 154165.
_____ (1979b). Preface. In: Fleck (1935/1979), pp. xiii-xix.
Turner, S. (1981). Interpretive charity, Durkheim, and the strong programme
in the sociology of science. Philosophy of the Social Sciences 11 (2):
231243.
_____ (1986). The sociology of science in its place: Comment on Shapere.
Science & Technology Studies 4 (1): 1518.
_____ (1991). Social constructionism and social theory. Sociological Theory
9 (1): 2233.
Tversky, A. and D. Kahneman (1974). Judgment under uncertainty: Heuristics
and biases. Science 185 (4157): 11241131.
Vajnberg, S. (1992/1997). Snovi o konanoj teoriji. Beograd: Sfinga.
White, L. A. (1949/2005). The Science of Culture: A Study of Man and
Civilization. New York: Percheron Press.
van den Belt, H. (2002). Ludwik Fleck and the causative agent of syphilis:
Sociology or pathology of science? A rejoinder to Jean Lindenmann.
Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences
33 (4): 733750.
_____ and B. Gremmen (1990). Specificity in the era of Koch and Ehrlich: A
generalized interpretation of Ludwik Flecks serological thought style.
Studies in History and Philosophy of Science 21 (3): 463479.
van Helvoort, T. (1992). Bacteriological and physiological research styles in
the early controversy on the nature of the bacteriophage phenomenon.
Medical History 36 (3): 243270.
Veblen, T. (1906). The place of science in modern civilization. The American
Journal of Sociology 11 (5): 585609.
Velikovski, I. (1950/1982). Svetovi u sudaru. Beograd: Prosveta.
von Hofsten, N. (1936). Ideas of creation and spontaneous generation prior to
Darwin. Isis 25 (1): 8094.
Vucinich, A. (1982). Soviet marxism and the history of science. Russian Review
41 (2): 123143.
Waddington, C. H. (1941/1948). The Scientific Attitude Second and Revised
Edition. West Drayton: Penguin Books.
Wade, N. (1977). Thomas S. Kuhn: Revolutionary theorist of science. Science
197 (4299): 143145.
Wagner-Dobler, R. (1997). Self-organization of scientific specialization and
diversification: A quantitative case study. Social Studies of Science 27
(1): 147170.
Wallace, W. L. (1968). Toward a theoretic synthesis in sociology. Sociological
Quarterly 9 (4): 440478.

628
_____ (1983). Principles of Scientific Sociology. New York: Aldine Publishing
Company.
_____ (1994a). Why sociology doesnt make progress. Sociological Forum
9 (2): 313318.
_____ (1994b). Progress in sociology: A reply to Coles reply. Sociological
Forum 11 (4): 631637.
Wang, J. (1992). Science, security, and the Cold War: The case of E. U. Condon.
Isis 83 (2): 238269.
Watkins, J. (1997). Karl Raimund Popper 19021994. Proceedings of the British
Academy 94: 645684.
Watson, J. D. (1968/2001). The Double Helix: A Personal Account of the Dis-
covery of the Structure of DNA. New York: A Touchstone Book.
_____ and F. C. Crick (1953). Molecular structure of nucleic acids: A structure
for deoxyribose nucleic acid. Nature (25 April 1953): 737738.
Weber, M. (1905/1930). The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. New
York: Charles Scribners Sons and London: George Allen & Unwin Ltd.
_____ (1946). From Max Weber: Essays in Sociology. (Edited by H. H. Gerth
and C. W. Mills.) New York: Oxford University Press.
Webster, C. (1967). The origins of the Royal Society. History of Science 6:
106128.
Weinberg, S. (1994). Response to Steve Fuller. Social Studies of Science 24
(4): 748751.
_____ (1996/2000). Sokals hoax and selected responses. In: The Editors of
Lingua Franca (2000a), pp. 148171.
Weiss, P. (1960). Knowledge: A growth process. Proceedings of the American
Philosophical Society 104 (2): 242247.
Westfall, R. S. (1980). Newtons marvelous years of discovery and their after-
math: Myth versus manuscript. Isis 71 (1): 109121.
_____ (1981). Marxism and the history of science. Isis 72 (3): 402405.
White, R. R. (1987). Accuracy and truth. Science 235 (4795): 1447.
Whorf, B. L. (1950). An American Indian model of the Universe. International
Journal of American Linguistics 16 (2): 6772.
Wible, J. R. (1992). Fraud in science: An economic approach. Philosophy of the
Social Sciences 22 (1): 527.
Wilson, E. O. (1975/2000). Sociobiology: The New Synthesis (25th-Anniversary
ed.). Cambridge: Harvard University Press.
_____ (1994). Naturalist. New York: Warner Books.
_____ (1995). Science and ideology. Academic Questions 8 (3): 7381.
_____ (1998). Consilience: The Unity of Knowledge. London: Abacus.
Wise, M. N. (1996). The enemy without and the enemy within. Isis 87 (2):
323327.

629
Wolf, A. (1950/1959). A History of Science, Technology, and Philosophy in the
16th & 17th Centuries, Second Edition. New York: Harper Torchbooks.
Wolpert, L. (1992). The Unnatural Nature of Science: Why Science Does Not
Make (Common) Sense. Cambridge: Harvard University Press.
_____ (1994). Response to Steve Fuller. Social Studies of Science 24 (4):
745747.
Woolgar, S. (1976). Writing an intellectual history of scientific development: The
use of discovery accounts. Social Studies of Science 6 (3/4): 395422.
_____ (1981a). Interests and explanation in the social study of science. Social
Studies of Science 11 (3): 365394.
_____ (1981b). Critique and criticism: Two readings of ethnomethodology.
Social Studies of Science 11 (4): 504514.
_____ (1982). Laboratory studies: A comment on the state of the art. Social
Studies of Science 12 (4): 481498.
_____ (1986). On the alleged distinction between discourse and praxis. Social
Studies of Science 16 (2): 309317.
Woolley, M. (1995). Editorial: From rhetoric to reality. Science 269 (5230):
1495.
Wray, K. B. (2003). Is science really a young mans game? Social Studies of
Science 33 (1): 137149.
Wunderlich, R. (1974). The scientific ethos: A clarification. The British Journal
of Sociology 25 (3): 373377.
Yearley, S. (1981a). The relationship between epistemological and sociologi-
cal cognitive interests: Some ambiguities underlying the use of interest
theory in the study of scientific knowledge. Studies in History and Phi-
losophy of Science 13 (4): 353388.
_____ (1981b). Textual persuasion: The role of social accounting in the con-
struction of scientific arguments. Philosophy of the Social Sciences 11
(3): 409435.
_____ (2005). Making Sense of Science: Understanding the Social Study of
Science. London: Sage Publications.
Zilsel, E. (1941). The origins of William Gilberts scientific method. Journal of
the History of Ideas 2 (1): 132.
_____ (1942a). The genesis of the concept of physical law. The Philosophical
Review 51 (3): 245279.
_____ (1942b). The sociological roots of science. The American Journal of
Sociology 47 (4): 544562.
_____ (1945). The genesis of the concept of scientific progress. Journal of the
History of Ideas 6 (3): 325349.
Ziman, J. M. (1968). Public Knowledge: An Essay Concerning the Social Di-
mension of Science. Cambridge: Cambridge University Press.
_____ (2000). Postacademic science: Constructing knowledge with networks
and norms. In: Segerstrle (2000b), pp. 135154.
Zirkle, C. (1954). Citation of fraudulent data. Science 120 (3109): 189190.

630
Zuckerman, H. (1967). Nobel laureates in science: Patterns of productivity,
collaboration, and authorship. American Sociological Review 32 (3):
391403.
_____ (1968). Patterns of name ordering among authors of scientific papers:
A study of social symbolism and its ambiguity. The American Journal
of Sociology 74 (3): 276291.
_____ (1972). Interviewing an ultra-elite. The Public Opinion Quarterly 36
(2): 159175.
_____ (1984). Norms and deviant behavior in science. Science, Technology,
and Human Values 9 (1): 713.
_____ (1988a). Introduction: Intellectual property and diverse rights of owner-
ship in science. Science, Technology, & Human Values 13 (1/2): 716.
_____ (1988b). The sociology of science. In: Neil J. Smelser (ed.), Handbook of
Sociology, Newbury Park: SAGE Publications, pp. 511574.
_____ and R. K. Merton (1971/1973). Institutionalized patterns of evaluation
in science. In: Merton (1973), pp. 460498.
_____ and R. K. Merton (1972/1973). Age, aging, and the age structure in
science. In: Merton (1973), pp. 497559.
Zrcher, R. (1996). Farewell to reason: A tale of two conferences. Academic
Questions 9 (2): 5260.

631
 REGISTAR
abiogeneza 394, 395, 400, 401
Adler, A. 113
afrocentrizam 518, 519, 520
Agasi, L. 252
Ajntajn, A. 94, 96, 98, 115, 133,
252, 295, 362, 364, 365,
366, 368, 369, 370, 379,
382, 445, 446, 477, 480,
492, 493, 513, 514, 523,
549
Ajsenk, H. 238
akademska levica 487, 498, 499,
500, 501, 502, 503, 504,
505, 518, 526, 545
akumulacija znanja 27, 84, 86,
202, 217, 231, 304, 309,
330
akumulativna prednost 180, 183,
206, 212, 246
Akvinski, T. 337, 385
Alen, B. 269
Alen, E. 177
Alen, G. 231
alhemiari 164, 218
alhemija 160, 161, 164
Alison, P. 207, 246
Alkok, D. 528
Alpert, H. 5
Altimor, M. 550
632
Altise, L. 514
analiza naunog diskursa 434,
437
antidarvinizam 525
antifundacionalizam 331
antinauka 11, 17, 19, 20, 71, 82,
83, 85, 94, 113, 122, 125,
127, 128, 166, 362, 366,
382, 433, 484, 485, 486,
487, 488, 489, 492, 493,
494, 495, 496, 498, 499,
500, 502, 507, 508, 509,
511, 524, 525, 527, 531,
532, 541, 543, 544, 545,
546, 559
antipozitivizam 15, 28
opskurantistiki 28, 29
prosvetljeni 28
antiracionalizam 184, 185, 315,
360, 362, 372
antirealizam 13, 328, 336, 338,
376, 414, 415, 469, 574,
575
antiredukcionizam 39, 395, 396,
397
antropologija 23, 79, 107, 132,
136, 137, 217, 307, 330,
333, 334, 340, 344, 347,
404, 411, 412, 413, 429,
 443, 459, 462, 475
antropologija nauke 327, 340,
437, 458, 460, 467, 472,
481
apsihologizam 77
Arenijus, S. 103
Arhimed 165
Aristofan 165
Aristotel 38, 40, 115, 165, 218,
232, 254, 385, 387, 519
Aronovic, S. 498, 511, 512, 513,
514, 521
astrologija 120, 160, 161, 165,
424, 491, 493
astronomija 13, 100, 108, 120,
148, 150, 162, 163, 165,
188, 294, 306, 308, 437,
483, 494, 529
A, S. 20, 290
ateizam 73, 87, 100, 393, 396,
398
Atvoter, G. 187
autocitiranje 268, 273
Avgustin 385
Babuk, N. 248
Bajer, A. 90
Bajerli, R. 86, 139
Barber, B. 5, 6, 12, 53, 102, 109,
110, 138, 139, 169, 173,
174, 175, 176, 185, 193,
232, 233, 241, 242, 250,
251, 283, 284
Barber, E. 189, 190, 239
Baret, R. 421
Barns, B. 136, 137, 284, 331,
334, 335, 336, 402, 415,
416, 425, 433, 436, 437,
439, 440, 441, 442, 443,
444, 446, 447, 448, 449,
450, 454, 478, 505
Bart, S. 196, 221
Barton, R. 214, 215, 299
Bastijan, H. 387, 388, 390, 400
Baterfild, H. 40, 100
Bauer, H. 135, 136, 138, 188,
510, 546
Bejkon, F. 10, 11, 57, 90, 148,
154, 159, 164, 204
Bejts, A. 248
Bejtson, V. 552
Beker, D. 152, 153
Beker, G. 223
Beker, H. 204
Bekerel, A. 239
Bekvit, D. 535
Beler, M. 379
Ben-Dejvid, D. 8, 9, 17, 110,
139, 157, 163, 249, 280,
284, 286, 352, 487, 488,
529
Berdes, E. 45, 46
Bergson, A. 523
Berlin, B. 366, 412, 413
Bernal, D. 25, 89, 100, 101, 109,
135, 495
Bernar, K. 39, 397, 399
Bertelo, M. 397
bibliografsko uparivanje 268,
269
Bifon, . 385, 386, 387
bihevioristi 328
biheviorizam 19
biologija 16, 30, 38, 39, 40, 56,
74, 77, 81, 83, 91, 101,
108, 115, 116, 177, 205,
206, 216, 223, 231, 232,
237, 267, 268, 274, 275,
279, 284, 294, 296, 310,
313, 316, 361, 385, 388,
394, 399, 406, 412, 416,
425, 431, 433, 469, 473,
490, 497, 506, 511, 527,
535, 537
biolozi 40
BKS teorija 367, 371, 372, 373,
379, 380
Blau, P. 106
Blekmor, D. 251
Blojler, E. 189, 190
Blok, M. 413
633
Blondlo, P. 299
Blur, D. 136, 137, 284, 331, 332,
333, 334, 335, 336, 347,
402, 403, 404, 405, 406,
407, 408, 409, 410, 411,
414, 415, 416, 417, 421,
422, 423, 424, 425, 426,
427, 428, 429, 430, 431,
432, 433, 437, 439, 440,
441, 442, 443, 444, 446,
447, 448, 465, 474, 475,
476, 478, 481, 482, 483,
505, 506, 513, 514, 573
Boaz, F. 330, 412
Bodrijar, . 131, 523
Bogosijan, P. 518
Bojd, R. 73
Bojl, R. 149, 150, 450, 451, 452,
453, 560
Bolcman, L. 252, 360
Bom, D. 382, 383, 514
Bor, N. 98, 264, 359, 363, 364,
365, 366, 367, 371, 372,
376, 377, 378, 379, 380,
381, 513, 514
Boring, E. 213, 230, 241
Born, M. 362, 364, 365, 366, 368,
369, 371, 376, 377, 378,
379, 382
Botomor, T. 27, 28
Bra, S. 40, 129, 192
Braun, D. 22, 28, 29, 56, 426,
445, 446, 525
Braun, P. 139
Braun, T. 357, 358, 359
Brenigen, A. 424
Brikmon, . 507, 514, 522, 523
Buber, M. 110
Budon, R. 331
Buharin, N. 96, 97
Bunge, M. 17, 19, 20, 25, 26, 29,
32, 101, 328, 330, 343,
380, 381, 562
Burbaki, . 226
Bu, V. 49, 85, 86
634
ceremonijalno citiranje 273, 274
Cilsel, E. 6, 147, 149, 157, 158,
159, 160, 161, 162, 164,
165, 167
Cimerman, K. 108
citiranost 200, 204, 207, 226,
247, 248, 265, 266, 267,
268, 269, 270, 272, 273,
274, 275, 276, 277, 283,
284, 294, 296, 299, 300,
304, 462, 528, 566
citiranje 204, 205, 220, 248, 258,
265, 267, 268, 269, 270,
272, 273, 274, 275, 276,
277, 283, 285, 294, 300
Crvena knjiga 88
abin, D. 276, 280
etiri ovekove elje (V. Tomas)
214
injenica 19, 22, 25, 27, 29, 30,
33, 36, 37, 42, 43, 46, 48,
49, 51, 53, 61, 66, 67, 75,
92, 121, 125, 171, 239,
240, 294, 295, 308, 317,
318, 319, 324, 327, 328,
329, 337, 338, 340, 343,
345, 347, 348, 349, 350,
351, 355, 399, 400, 409,
419, 441, 442, 452, 453,
459, 460, 462, 463, 464,
465, 466, 467, 468, 469,
470, 473, 477, 481, 508,
516, 517, 526, 536, 540,
544, 550, 557, 559, 560,
568, 570, 572, 575
injenini stavovi 36, 49, 58, 323,
438
olakov, V. 84
omski, N. 77, 514, 525
Dajmond, D. 223
Dajson, F. 365
Darvin, . 25, 38, 40, 41, 42, 76,
132, 217, 220, 230, 231,
252, 295, 529, 548, 549
darvinizam 42, 73, 74, 76, 115,
117, 132, 237, 278, 393,
394, 396, 477, 500, 525,
549
Dauni, K. 41
de Brolji, L. 364, 366
De Gracija, A. 208, 209
Dejvidson, D. 425
Dejvis, B. 35, 36, 42, 52, 58, 488,
531, 532, 533, 534, 535,
536, 537, 538, 539, 546,
560
Dejvis, K. 169
Dekart, R. 74, 75, 151, 154, 165,
199, 385
dekonstrukcija 117, 126, 132,
133, 508, 512, 515, 524,
540
dekonstrukcionizam 20, 27, 79,
128, 129, 518
Delez, . 514, 523
Demokrit 344
Derida, . 131, 132, 508, 514
determinizam 15, 18, 21, 32, 36,
41, 48, 50, 53, 93, 104,
144, 151, 155, 165, 168,
230, 312, 319, 324, 325,
333, 349, 350, 366, 371,
374, 383, 405, 406, 407,
410, 411, 414, 419, 424,
431, 438, 439, 448, 449,
453, 471, 486, 554, 573
dijalektiki materijalizam 94, 97,
101, 540
Dijem, P. 103
Dijem-Kvajnova teza 76, 114,
119, 120, 195, 306, 576
Diltaj, V. 18
Dingl, H. 6, 7
diplomatsko citiranje 268, 273
diplomatsko necitiranje 268, 273
Dirak, P. 366, 380
direktno citiranje 268
Dirkem, E. 64, 69, 103, 105, 153,
268, 284, 310, 343, 347,
353, 402, 403, 407, 409,
410, 411, 412, 413, 414,
440, 479
Djui, D. 87, 88, 284
DNK 30, 101, 196, 240, 420, 421,
463, 497, 551, 569
Dobrov, G. 55, 90
Dojl, K. 221
dokaz 13, 22, 28, 32, 43, 48, 51,
52, 62, 63, 71, 76, 85, 114,
116, 118, 124, 130, 149,
150, 153, 160, 166, 173,
176, 177, 180, 195, 221,
222, 235, 236, 241, 244,
250, 252, 268, 273, 281,
298, 301, 303, 309, 319,
320, 326, 335, 338, 345,
351, 371, 376, 387, 389,
390, 392, 396, 398, 399,
401, 414, 421, 422, 424,
427, 428, 429, 444, 445,
446, 458, 461, 463, 483,
488, 494, 496, 497, 502,
506, 516, 517, 519, 530,
536, 550, 563, 570, 578
Dokins, R. 223, 268, 477, 478,
490, 523, 524
Dolbi, R. 136, 403
Doson, . 221
drutvene nauke 5, 6, 16, 19, 21,
22, 23, 28, 42, 43, 44, 45,
46, 47, 48, 49, 52, 55, 59,
74, 79, 80, 81, 88, 123,
127, 130, 159, 205, 217,
224, 230, 248, 258, 262,
270, 271, 274, 294, 296,
300, 301, 302, 304, 305,
306, 308, 309, 312, 327,
329, 330, 331, 367, 368,
403, 408, 430, 436, 443,
467, 475, 479, 480, 491,
499, 503, 506, 524, 527,
567
635
Dupri, H. 357, 549
Deferson, T. 10
Defri, R. 52
Dejms, D. 519
Dejms, V. 88, 103, 106, 230,
231, 232
Dejmson, F. 516
Densen, A. 173, 534, 535, 536
Densen, H. 57
Dons, R. 144
Donston, R. 550
Edel, A. 168
Ed, D. 136, 241, 272, 273, 505
egzistencijalizam 20, 328
Eksner, F. 370
eksternalizam 14, 19, 26, 27, 31,
32, 33, 34, 35, 37, 38, 41,
42, 51, 99, 102, 104, 118,
156, 253, 319, 335, 373,
455, 532
Eldred, N. 537
Elkana, J. 324, 326
emika perspektiva 23, 24, 429
empirijski program relativizma
402, 417, 421, 574
Engels, F. 25, 93, 97, 491, 496
Epiktet 203
epistemika simetrija 427
epistemika zavisnost (dependen-
cija) 224
epistemoloka relevantnost soci-
ologije nauke 8, 78, 81,
547, 564, 573
epistemoloke antiteze 113
epistemoloki socijalni konstruk-
tivizam 317
eponimija 172, 204, 214, 218,
267
Erde, P. 271
Erdeev broj 271
etika perspektiva 23, 24, 429
Etinger, F. 152
636
etnometodologija 20, 21, 26, 79,
129, 137, 138, 318, 330,
430, 431, 434, 436, 437,
477, 574
Euklid 71, 219, 254, 514
evaluativna racionalnost 442,
443
Fajerabend, P. 120, 121, 235, 319,
507, 513, 514, 533, 541
Fajgl, H. 5, 75
Fajnmen, R. 240, 365
falsifikacija 119
falsifikacionizam 13, 16, 115,
119, 120
Faral, L. 552
Farli, D. 384, 386, 387, 391,
392, 393, 394, 395, 396,
397, 399, 400, 401, 403
feminizam 49, 50, 57, 70, 71,
126, 128, 129, 131, 134,
178, 198, 493, 500, 503,
506, 507, 508, 511, 513,
518, 522
fenomenologija 15, 20, 26, 79,
137, 138, 318, 321, 328,
329, 330, 419, 468, 473
Festinder, L. 64
Ficderald, D. 446
filozofija nauke 5, 6, 15, 31, 34,
50, 57, 84, 103, 118, 126,
196, 244, 251, 282, 306,
314, 331, 340, 342, 401,
432, 437, 439, 467, 510,
513, 523, 532
finitizam 347, 416, 432, 444
Fisk, D. 231
Fi, S. 499, 521, 522
Fier, R. 268
fiziari 13, 96, 197, 200, 201,
227, 248, 249, 296, 297,
306, 359, 360, 361, 362,
363, 365, 366, 367, 368,
369, 370, 371, 373, 374,
 375, 376, 377, 378, 379,
380, 381, 382, 383, 437,
483, 494, 499, 511, 519,
520, 521, 522, 566
fizika 13, 39, 57, 70, 73, 74, 81,
83, 87, 94, 95, 96, 97, 98,
101, 102, 108, 111, 124,
148, 163, 164, 165, 188,
201, 205, 206, 214, 216,
245, 247, 252, 256, 262,
264, 280, 284, 294, 295,
299, 300, 301, 303, 304,
305, 306, 307, 358, 359,
360, 361, 362, 363, 364,
365, 366, 367, 368, 369,
370, 371, 375, 376, 377,
378, 380, 382, 383, 384,
412, 419, 445, 473, 474,
479, 491, 506, 507, 513,
514, 515, 517, 518, 519,
520, 521, 553, 554
Flek, L. 33, 138, 315, 339, 340,
341, 342, 343, 344, 345,
346, 347, 348, 349, 350,
351, 352, 353, 354, 355,
356, 373, 410, 416
Flober, G. 199
flogiston 13, 333, 572
Foks, D. 22 Gejd, M. 198
Foks, R. 507, 512
Forman, P. 356, 357, 360, 361,
362, 363, 365, 366, 367,
368, 369, 370, 371, 372,
373, 374, 375, 376, 377,
378, 384, 392, 403, 488,
492, 507, 520, 549
Frank, R. 5, 362
Franko, F. 87
Frege, G. 74
Frejzer, D. 330 Gibs, D. 83
Frenklin, B. 83
Frenklin, R. 30
Fridrihs, R. 17
Frojd, Z. 113, 132, 289, 477, 478
Frojdental, G. 99, 342, 352, 354,
472
Fuko, M. 124, 131, 132, 456,
508
Fuks, . 132
Fuler, S. 138, 374, 375, 424, 497,
498, 542, 546
fundacionalizam 74, 75
funkcionalizam 92, 129, 140,
184, 185, 186, 188, 202,
219, 558, 566, 567
Gajson, D. 384, 386, 387, 391,
392, 393, 394, 395, 396,
397, 399, 400, 401, 403,
549
Galen 254
Galilej, G. 71, 132, 154, 159,
164, 196, 308, 385, 446,
515, 549
Galison, P. 129, 549
Garfild, J. 111, 266, 268, 272,
284
Garfinkel, H. 20, 434, 435, 436,
437, 439
Gasendi, P. 151
Gastin, B. 555
Gatari, F. 514, 523
Gedel, K. 514
Geler, J. 383
genetika 494, 495, 496, 497, 527,
529, 531, 551
genijalnost 230, 231
genije 83, 158, 229, 230, 231,
232
Gerc, K. 332
Gergen, K. 316, 321, 322
Gerlah, V. 369
Gete, J. 241
Gijeman, R. 459, 460, 461
Gijerin, T. 70, 129, 155, 156, 215,
325, 326, 437, 506
Gilbert, D. 434, 437, 439, 459
Gilbert, V. 159, 160, 162, 164,
437
637
Gilispi, . 6, 284, 285, 319, 549 Hajlbron, D. 549
Gir, R. 53, 76, 77, 129, 327, 424, Hajli, B. 383
467, 485, 563 Hajzenberg, V. 252, 365, 366,
Gitler, D. 7, 8 371, 376, 377, 378, 379,
Glauber, J. 90 380, 381, 382, 513, 514,
Glejzer, N. 284 520
Goldberg, S. 85, 549 Hak, S. 433, 507, 514
Goldman, A. 8 Haking, J. 317
Goldston, D. 202 Haksli, T. 83
Golton, F. 514 Hal, D. 40, 129, 213, 219, 226,
Gordon, G. 303 549
Gorman, M. 424 Hamilton, V. 267, 268
Gotfrid, K. 133 hamitska hipoteza 519, 520
granini rad 70 Haravej, D. 514
Grej, D. 47 Harding, S. 511, 514
Grejem, L. 94, 96, 97, 98, 99, Hardvig, D. 224
355 Haris, K. 89
Grejvs, R. 155 Haris, M. 23, 24
Gream, T. 148 Hartli, D. 292
Grinberg, H. 506 Harvi, V. 154, 155, 358, 385
Gros, P. 113, 122, 123, 124, 127, Haton, D. 549
134, 487, 498, 499, 500, Hegel, G. 18, 19, 92, 370, 383
501, 502, 503, 504, 505, Helmholc, H. 252
506, 507, 508, 510, 511, hemiari 207, 248, 388, 483
512, 514, 526, 527, 528, hemija 13, 30, 39, 71, 85, 90, 102,
530, 531, 540, 545, 546 103, 108, 205, 206, 214,
Gruber, H. 235 216, 245, 248, 252, 294,
Gruenberger, F. 189 295, 302, 303, 305, 390,
Gruner, S. 521 394, 493, 572
Gudrih, H. 6 Hempel, K. 84
Guld, S. 223, 525, 527, 528, 530, hemurgija 85, 90
531, 532, 533, 536, 537, Henderson, L. 102, 103, 105,
538, 540, 541, 544, 546 109
Guldner, A. 46, 47, 106, 284 Hendri, D. 357, 367, 371, 373,
Gumplovi, L. 343 374
Gurvi, . 169 Herbert, D. 215
Herc, H. 239
hermeneutika 20, 79, 328, 336,
Habermas, J. 440 337, 468, 514
Hagstrom, V. 105, 139, 166, 175, Herskovic, M. 57, 87
220, 223, 227, 228, 250, Hese, M. 410
251, 258, 259, 284, 290, Hesen, B. 94, 95, 96, 97, 98, 99,
552, 554, 558 100, 141, 315, 339, 355,
Hajdeger, M. 508 494, 522
Hajder, F. 20 heterogeneza 386, 387, 388, 391,

638
 394, 395, 398, 399, 400,
401
hibridizacija ideja 289, 352
hibridizacija uloga 288, 289, 352,
355
hijerarhija nauka 294, 303
Hil, K. 150, 151
Hiparh 165
Hipokrat 254, 387
Hit, T. 103
Hitler, A. 170
Hjuel, V. 40
Hjum, D. 16, 58, 321, 331, 332
Hobs, T. 100, 450, 451, 452, 453,
475, 478, 529, 560
Hol, A. 151
Hol, E. 217
Holdejn, D. 100, 495
Holinger, D. 87
Holis, M. 332, 428
holizam 25, 26, 35, 45, 48, 159,
161, 241, 331, 334, 336,
347, 350, 351, 353, 354,
383, 415, 440
Holton, D. 105, 133, 492, 493,
495, 496, 499, 506, 507
Homans, D. 17, 20, 47, 48, 58
homogeneza 401
Horton, R. 69, 243
Hruov, N. 496, 497
Huk, R. 214, 215
humanistike discipline 55, 56,
88, 123, 128, 130, 158,
205, 217, 277, 294, 295,
296, 307, 313, 360, 486,
499, 500, 503, 507, 532
Huserl, E. 18, 436
idealizam 49, 73, 79, 96, 146,
312, 328, 343, 370, 415,
433, 441, 496, 497, 534
ideologija 8, 9, 11, 12, 14, 19, 27,
46, 47, 57, 59, 60, 61, 62,
63, 64, 65, 66, 67, 68, 69,
70, 71, 72, 79, 86, 92, 93,
94, 97, 98, 99, 112, 121,
124, 126, 127, 129, 130,
131, 134, 149, 153, 286,
357, 359, 362, 367, 369,
372, 397, 401, 441, 442,
443, 460, 488, 495, 498,
512, 513, 514, 517, 519,
520, 521, 522, 526, 528,
529, 530, 533, 534, 535,
536, 537, 539, 546, 548,
549, 551
ideologizam 59
indeterminizam 21, 370, 372,
374, 375, 381, 448
instrumentalizam 13, 29, 372,
441, 448
integracija 5, 65, 310, 562
inteligencija 194, 196, 234, 235,
238, 424
internalizacija 35, 36, 42, 58
internalizam 7, 8, 14, 31, 32, 33,
35, 38, 41, 42, 51, 114,
125, 156, 322, 363, 373,
374, 377, 379, 387, 392,
455, 558
IQ 70, 196, 221, 525, 526, 535,
536, 538, 559
iracionalizam 65, 72, 113, 114,
327, 366, 518, 525
iracionalnost 35, 114, 116, 120,
158, 192, 241, 289, 290,
324, 335, 405, 423, 427,
428, 429, 443, 478, 479,
482, 511, 522
Irigarej, L. 523
ishod znanja 320, 321
istoricizam 18, 19, 456, 519
istorija nauke 6, 13, 34, 39, 91,
101, 102, 141, 272, 285,
319, 451, 479, 548, 563
istorizam 18
istraivaki front 177, 302, 303,
304, 305, 308, 349, 568,
569
izo-emocionalne linije 242
639
jaki program 8, 28, 117, 125, 136,
138, 402, 403, 404, 405,
406, 407, 408, 409, 417,
418, 422, 424, 425, 426,
427, 430, 431, 432, 433,
446, 455, 457, 474, 477,
481, 482, 483, 484, 574,
577
Jang, K. 204
Janovski, P. 139
jatromehanizam 357, 358, 359
Jordan, P. 362, 365, 366
Jung, K. 378
Kac, M. 340
Kalon, M. 432, 454, 458, 459,
474, 475, 480, 483, 523
Kalvin, . 147
Kamerer, P. 196, 221
Kaneman, D. 20
Kant, I. 39, 92, 203, 321
Kaplan, N. 267, 268, 284
Karlajl, T. 230
Karnap, R. 5, 84, 105, 319
Kartrajt, T. 149
Katel, D. 168
kauzalnost 405, 406, 408, 424,
425, 426, 427, 429, 431,
447, 449, 483, 578
Kebler, R. 299
Kej, P. 412, 413
Kejns, D. 161
Keler, E. 514
Keli, H. 20
Kembel, D. 78, 237, 446, 563
Kemp, S. 432, 433
Kepler, J. 100, 154, 239, 446,
571
Kerc, P. 507, 508
Kerni, H. 148, 151
Kerol, D. 149, 150
Kertge, N. 129, 507
Kesler, M. 269
640
Kier, F. 78, 84, 125, 562, 563
Kim, K. 250
King, M. 184, 185, 186
Kit, A. 221
Kits, D. 11
Kivije, . 385, 392, 393
Kjerkegor, S. 367
Klakhon, K. 55, 58
Klark, D. 100
klasifikacija 64, 77, 333, 347,
354, 409, 410, 411, 412,
413, 414, 447, 448
Klinton, B. 139
Knap, R. 6
Knor-Cetina, K. 284, 318, 326,
437, 458, 467, 468, 469,
470, 471, 472, 473, 481,
558
Koare, A. 104
kocitiranje 268, 269, 273, 276,
292, 293
kodifikacija 228, 281, 293, 294,
295, 298, 302, 304, 305
Koen, B. 5, 83, 103, 107, 109,
241, 242, 243, 364, 549
kognitivni resursi 28, 43, 326,
458, 540, 563
Koh, R. 397
Kol, D. 105, 139, 183, 197, 198,
200, 247, 249, 250, 273,
281, 283, 284, 566, 567
Kol, S. 105, 129, 139, 197, 198,
200, 207, 208, 215, 247,
249, 250, 252, 284, 295,
300, 302, 303, 304, 306,
310, 311, 312, 319, 320,
321, 402, 507, 566, 567,
568
kolektiv miljenja 336, 341, 345,
346, 348, 349
Kolins, H. 125, 133, 136, 137,
318, 326, 402, 417, 418,
419, 420, 421, 422, 424,
430, 431, 432, 440, 444,
446, 499, 578
Kolins, R. 17, 20, 91, 110, 238, Koland, D. 219, 220
277, 286, 306, 307, 308, Kozer, L. 106
309, 312, 352, 554 Kramers, H. 363, 366, 367, 371,
Kolman, A. 96, 97 372, 373
Kolumbo, K. 239 kreacionizam 30, 124, 477, 502,
Kompton, A. 364 508
komun(al)izam 170, 172, 176, kreativnost 18, 25, 26, 146, 191,
187, 194, 218, 257, 192, 206, 234, 235, 237,
Konant, D. 88, 89, 103, 105, 238, 242, 295, 305, 350,
284, 389, 397, 401 490, 548, 556
konceptni simboli 270 kredit/zasluga 176, 178, 194,
Kondon, E. 88 199, 201, 205, 207, 213,
Kondorse 57 214, 215, 219, 227, 249,
konsenzus 10, 25, 36, 69, 130, 556, 557, 558, 566
133, 181, 182, 185, 189, Krejn, D. 105, 139, 179, 209, 254,
206, 213, 216, 245, 273, 265, 272, 284, 290, 291
281, 282, 283, 293, 295, Krik, F. 30, 195, 240, 569, 570
296, 299, 300, 301, 302, Kristeva, J. 523
303, 304, 305, 306, 307, Krinamurti, J. 383
308, 309, 310, 320, 324, kritika teorija 20
325, 329, 376, 377, 415, Krober, A. 230, 231, 347
416, 420, 421, 430, 441, Kroe, B. 18
446, 452, 459, 465, 470, krucijalni eksperiment 388, 391,
472, 473, 478, 554, 564, 399, 401, 446
565, 566, 567, 568, 569, Kukla, A. 317
575 Kuli, . 231
Kont, O. 11, 15, 17, 19, 57, 81, Kultgen, D. 47
103, 105, 259, 294, 343, kulturna pismenost 509
372, 398 kulturni konstruktivizam 498,
kontranorme 191, 192, 193 500, 503, 504
kontroverza 28, 30, 39, 71, 153, kulturni materijalizam 23
196, 213, 240, 251, 269, Kun, T. 9, 110, 111, 112, 113,
278, 286, 319, 323, 331, 114, 115, 116, 117, 118,
349, 350, 384, 386, 387, 119, 120, 124, 125, 129,
390, 391, 392, 393, 394, 138, 184, 217, 236, 241,
396, 397, 399, 400, 401, 243, 247, 250, 251, 252,
420, 421, 422, 430, 431, 263, 265, 279, 284, 319,
440, 450, 451, 452, 453, 320, 331, 339, 340, 341,
455, 466, 481, 486, 492, 343, 346, 348, 349, 352,
493, 502, 510, 527, 528, 355, 357, 402, 455, 491,
530, 535, 538, 540, 541, 500, 507, 513, 514, 530,
544, 547, 548, 549, 550, 552, 554, 561, 568, 570,
551, 552, 555, 559, 561, 571, 572
563, 564, 572, 575 Kvajn, V. 75, 76, 105, 119, 431
Kopernik, N. 100, 254, 446, 549, kvantna filozofija 382, 383
571 kvantna gravitacija 513, 514, 515,

641
 523, 525
kvantna mehanika 95, 96, 252,
264, 357, 359, 360, 363,
364, 365, 366, 367, 369,
371, 373, 375, 376, 377,
379, 380, 381, 382, 383,
494, 513, 514, 520
kvantna teorija 252, 357, 359,
361, 364, 365, 366, 367,
371, 375, 377, 378, 380,
381, 382, 492
Lag, E. 374, 375
Lakan, . 131, 508, 523
Lakato, I. 35, 118, 119, 120, 137,
195, 319, 423
Lamark, . 40, 385, 392, 496
Landberg, D. 15, 16, 17, 284
Langdon, D. 221
Langmjur, I. 493
Latur, B. 118, 125, 284, 318, 432,
437, 454, 457, 458, 459,
460, 461, 462, 463, 464,
465, 467, 469, 474, 475,
477, 478, 479, 480, 481,
482, 483, 484, 498, 513,
514, 518, 523, 549, 557,
558, 568
Laudan, L. 129, 401, 422, 423,
426, 427, 549, 573
Laue, M. 379
Lavdoj, A. 103
Lavoazje, A. 572
Legenda 84, 111, 125
Lefkovic, M. 519
Lenjin, V. 94, 96, 97, 383, 491
Levelin, K. 169
Levenhuk, A. 385
Levi, I. 342, 352, 354
Levi-Bril, L. 340, 343
Levi-Stros, K. 169
Levin, K. 20
Levins, R. 227, 538, 539
Levit, N. 113, 123, 124, 127, 134,
487, 498, 499, 500, 501,
642
502, 503, 504, 505, 506,
507, 508, 510, 511, 512,
514, 526, 527, 528, 530,
531, 540, 541, 545, 546
Libig, J. 90, 397, 399
Lin, M. 430, 434
Lind, R. 106
Line, K. 385
Liotar, . 131, 508, 514
Lipset, S. 106
Lisenko, T. 57, 494, 495, 496,
497
List, S. 222, 223
Livajn, D. 511
Lo, D. 137, 454, 458, 459, 474,
476, 480, 483
Lob, . 103
Lodal, D. 303
logiki empirizam 84, 158
logiki pozitivizam 10, 56, 84,
114, 158, 306
Lok, D. 11
Lorenc, H. 446
Lorenc, K. 512
Lotka, A. 246, 247
Lotkin zakon 182, 244, 246, 247
Luis, M. 506, 507
Luka, . 440
Luks, S. 332
Luontin, R. 227, 525, 527, 531,
532, 533, 535, 536, 538,
540, 541, 544, 546
Luter, M. 147
Mah, E. 96, 105, 174, 360, 492
Mahoni, M. 194, 235
Majer, E. 38
Majers, G. 424
Majklson, A. 133, 446
Makajver, R. 16, 87, 169
Makarti, D. 383
Makartur, R. 227
Makenzi, D. 402, 440, 449, 505
Makgafi, V. 520
Maklaud, R. 136
Makmalin, E. 37, 38, 39, 49, 50,
51, 107, 226
Maksvel, D. 33, 364
Maliken, R. 88
Malinovski, B. 340
Malkej, M. 136, 178, 185, 186,
188, 434, 437, 438, 439,
444, 459, 506
Malpigi, M. 385
Mamford, L. 493
Manc, P. 18
Manhajm, K. 7, 64, 65, 66, 93,
94, 112, 142, 319, 343,
403, 531, 573
Marks, K. 18, 19, 25, 64, 69, 92,
93, 97, 104, 105, 113, 132,
440, 491, 496
marksizam 25, 56, 64, 92, 93,
94, 95, 96, 97, 98, 99, 100,
101, 102, 104, 107, 128,
129, 135, 136, 328, 343,
361, 383, 402, 440, 441,
444, 496, 501, 503, 521,
531, 534, 535, 536, 537,
538, 539, 540, 541, 546,
559
Markuze, H. 122, 534
Martin, B. 505, 550
Martin, E. 511
Matejev efekat 180, 196, 198,
199, 202, 203, 205, 206,
207, 208, 212, 285, 295,
470
matematiari 149, 163, 226, 271,
368, 369, 382
matematika 28, 30, 65, 92, 93, 97,
101, 103, 108, 137, 151,
158, 162, 164, 206, 216,
226, 228, 232, 252, 256,
271, 295, 298, 305, 307,
308, 337, 361, 367, 377,
382, 403, 405, 408, 431,
512, 515, 518, 554, 573
matematizacija 307, 308
materijalizam 73, 92, 109, 141,
146, 154, 312, 337, 338,
360, 361, 362, 367, 392,
393, 394, 395, 396, 398,
407, 408, 481, 491, 496
Medavar, P. 240
medicina 33, 108, 151, 162, 163,
177, 220, 221, 242, 256,
342, 343, 352, 353, 354,
355, 358, 457, 460, 506,
507, 508, 524
mehanicizam 74, 159, 362, 491,
514
Melcer, B. 197
Mendel, G. 196, 496
Menger, K. 18
Mermin, D. 133
Merton, R. 5, 6, 7, 9, 48, 51, 78,
87, 88, 91, 94, 102, 104,
105, 106, 107, 108, 109,
110, 111, 112, 118, 119,
129, 139, 140, 141, 142,
143, 144, 145, 146, 147,
148, 149, 150, 151, 152,
153, 154, 155, 156, 157,
160, 162, 166, 167, 168,
169, 170, 171, 172, 173,
176, 177, 178, 181, 183,
184, 185, 186, 187, 188,
189, 190, 191, 192, 193,
194, 196, 198, 199, 202,
203, 204, 205, 206, 207,
208, 209, 212, 214, 215,
216, 217, 218, 219, 220,
226, 228, 229, 232, 233,
239, 249, 252, 256, 266,
279, 284, 285, 293, 295,
297, 300, 310, 314, 325,
340, 375, 428, 429, 482,
491, 492, 506, 537, 552,
554, 556, 558, 563, 565,
567, 574, 579
mertonovska sociologija nauke 9,
25, 26, 33, 91, 137, 184,
186, 188, 293, 314, 318,
643
 320, 325, 326, 356, 374, vizam 28, 315
446, 450, 562, 564, 567, naturalizacija 78, 79, 80, 81
568, 573 naturalizam 14, 17, 20, 34, 35,
Meseri, P. 251 53, 55, 56, 58, 72, 73, 74,
metafizika 72, 73, 75, 92, 132, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81,
133, 154, 158, 159, 323, 159, 230, 315, 328, 339,
371, 372, 377, 381, 382, 408, 426, 431, 433, 440,
392, 414, 426, 491, 513, 441, 443, 449, 450, 483
515, 574 nauna prevara 219, 222, 224,
metafiziki socijalni konstrukti- 229
vizam 317 nauna revolucija 115, 116, 217,
metodoloki individualizam 25, 230, 236, 240, 252, 253,
26, 48, 161, 336, 416 263, 278, 279, 307, 308,
Miurin, I. 496 340, 352, 549
Mid, D. 203 Nauni ratovi 71, 82, 113, 122,
Mid, M. 87 123, 124, 125, 127, 128,
Mil, D. 57, 321, 408 138, 316, 363, 433, 482,
Mildmej, V. 148 484, 485, 486, 487, 489,
Miler, D. 133 490, 498, 500, 510, 512,
Milgram, S. 270, 271 522, 525, 526, 527, 530,
Mili, V. 94, 96, 99 531, 540, 541, 542, 543,
Mils, R. 106, 142 545, 547, 555, 559, 560,
Minkovski, H. 514 561
Mirski, E. 89 nauni stav 72, 88, 160
Mitrof, J. 192, 193, 194, 195 negativno citiranje 268
Mizes, R. 369, 370 Nejgel, E. 5, 48, 49, 50, 84, 87,
Molijer 199 319
Montelano, B. 507, 514 Nekam, A. 215
Montenj, M. 331, 332 Nelkin, D. 511
morfogenetiko polje 383, 515, Nelson, A. 317
518 Nelson, B. 146
Morgan, D. 155 nepristrasnost 118, 137, 405, 406,
Morgan, L. 330 417, 422, 427, 449, 465
Mori, M. 83 Nernst, V. 370
Morli, E. 133, 446 nevidljivi koled 172, 188, 194,
Mos, M. 409, 410, 414 257, 265, 269, 270, 271,
mreni model 409, 410, 446 275, 277, 279, 280, 376,
multifunkcionalnost 354, 355 476, 555
Mur, D. 58 nezainteresovanost 130, 169,
Musolini, B. 87 170, 173, 176, 194, 219,
326, 471, 552
Nidam, Don 386, 389, 390
Nanda, M. 507 Nidam, Dozef 101, 109, 495
naturalistiki prioritet 76 Nie, F. 321, 478
naturalistiki socijalni konstrukti- nihilistiki socijalni konstruktivi-

644
 zam 28, 29, 315
nihilizam 57, 122
Nizbet, R. 106
Nojman, D. 382
Nojrat, O. 114
Nola, R. 424, 425
normalna nauka 114, 119, 120,
121, 236, 240, 247, 265,
354, 568
Norman, R. 160
normativna struktura nauke 140,
152, 168, 184, 185, 186,
189, 192, 212, 285, 517,
565, 566
norme 6, 33, 38, 51, 53, 58, 59,
60, 68, 77, 112, 140, 152,
157, 164, 168, 169, 170,
172, 173, 175, 176, 177,
179, 181, 183, 185, 186,
187, 188, 189, 191, 192,
193, 194, 196, 202, 208,
209, 210, 211, 219, 220,
222, 225, 229, 233, 255,
258, 290, 300, 326, 332,
334, 335, 407, 450, 488,
558, 563, 565, 574, 576,
577, 578
Njuman, M. 270
Njutn, I. 10, 11, 94, 95, 96, 97,
98, 99, 100, 115, 154, 161,
165, 196, 214, 215, 236,
295, 311, 355, 364, 445,
514, 549
objektivizam 328, 329, 337, 469,
486, 502
objektivnost 9, 10, 12, 13, 15, 17,
19, 21, 22, 23, 24, 26, 27,
28, 29, 30, 35, 36, 42, 43,
44, 45, 49, 50, 51, 52, 55,
56, 57, 58, 69, 71, 72, 73,
76, 84, 88, 93, 112, 122,
123, 125, 126, 127, 130,
134, 157, 171, 177, 181,
182, 192, 194, 203, 208,
213, 225, 226, 227, 234,
235, 252, 272, 273, 292,
308, 309, 311, 314, 315,
319, 320, 321, 327, 328,
329, 331, 334, 337, 339,
345, 349, 350, 354, 377,
382, 383, 401, 403, 404,
408, 410, 416, 417, 429,
430, 441, 452, 453, 464,
465, 479, 486, 491, 497,
500, 501, 502, 505, 508,
513, 515, 522, 524, 525,
526, 528, 529, 530, 532,
533, 537, 538, 539, 540,
541, 544, 546, 547, 552,
558, 570, 571
obliteracija putem inkorporacije
204, 205, 239, 285, 294
Ogbern, V. 5, 6, 16, 231, 232,
233, 284
Okenden, R. 215
Oldenburg, H. 255, 257
Openhajmer, R. 383
opskurantizam 367, 382, 516
ordinarizam 19, 30, 32, 343, 562
organizovani skepticizam 169,
170, 173, 187, 194, 325,
326
Ortegina hipoteza 182, 196, 246,
247, 249, 490, 567
Ostvald, V. 103, 252, 360
otvoreni um 62, 64
Oukli, K. 222
Pajk, K. 23
Paracelzus 160
paradigma 55, 61, 107, 114, 115,
116, 241, 243, 244, 252,
263, 304, 320, 346, 349,
351, 507, 554, 561, 570
parapsihologija 383, 491, 520,
578
645
Pareto, V. 105 Porter, R. 549
Park, R. 106 postmoderni generator 127
Parsons, T. 5, 6, 44, 45, 55, 57, postmodernizam 19, 28, 49, 70,
67, 68, 104, 105, 106, 108, 79, 125, 126, 127, 128,
110, 169, 284, 310 130, 131, 134, 138, 307,
partikularizam 171, 176, 177, 312, 315, 363, 379, 382,
179, 180, 181, 182, 183, 485, 486, 487, 500, 501,
184, 189, 193, 212, 297, 503, 506, 508, 511, 512,
502, 504, 566 513, 514, 515, 517, 518,
Paskal, B. 151, 154, 199 521, 523, 524, 525, 526,
Paster, L. 40, 71, 289, 384, 386, 528, 530, 536, 540, 542,
387, 388, 389, 390, 391, 544, 546, 559
392, 393, 394, 395, 396, postnormalna nauka 125, 126
397, 398, 399, 400, 401, poststrukturalizam 20, 27, 128,
411, 446, 477, 560 131, 132, 133, 513
Pauli, V. 378 pozitivizam 15, 16, 17, 19, 20,
Pavlov, I. 496 23, 24, 28, 36, 44, 52, 74,
Pejli, V. 76 84, 92, 104, 114, 120, 181,
Pels, D. 551 184, 185, 272, 306, 308,
Perkin, V. 90 310, 319, 328, 338, 355,
perspektivizam 48, 65, 315, 504 356, 360, 361, 362, 372,
Petronijevi, B. 217 373, 380, 393, 398, 441,
Pijae, . 340 442, 472, 491, 492, 505,
Pikard, M. 57 534, 579
Pikering, E. 514 pragmatika simetrija 427
Pilke, R. 86, 139 pragmatizam 19, 29, 63, 72, 306,
Pin, T. 133, 402, 578 331, 336
Pinker, S. 223 Prajs, D. 100, 101, 110, 111, 139,
Pirson, K. 552 243, 246, 247, 249, 250,
Plank, M. 239, 250, 251, 252, 254, 255, 258, 265, 272,
364, 365, 367, 370 279, 283, 284, 458
Plankov princip 196, 241, 244, predarvinistika biologija 38,
246, 250, 251, 252, 253, 549
490 prezentizam 40, 41, 334, 345
Platon 385 princip aracionalnosti 401, 427,
Plinije 254 573
Poenkare, A. 103, 367, 445 princip asimetrije 427, 428, 429,
Polanji, M. 138, 193, 218, 244, 430, 439, 450, 451, 482,
245, 319 483
Polibije 165 logika asimetrija 429
Poling, L. 30 psiholoka asimetrija 429
Poper, K. 13, 18, 19, 69, 84, 112, prioritet 85, 160, 172, 194, 212,
113, 115, 118, 119, 120, 213, 216, 217, 218, 219,
193, 340, 403, 419, 443, 220, 226, 229, 255, 267,
494 285, 556, 565

646
prirodna racionalnost 442, 443
prirodne nauke 16, 42, 44, 65, 73,
75, 76, 79, 101, 103, 112,
138, 147, 178, 185, 186,
216, 217, 256, 262, 294,
295, 296, 300, 301, 303,
307, 308, 309, 310, 313,
319, 323, 337, 339, 356,
360, 377, 378, 403, 409,
427, 438, 443, 449, 458,
467, 468, 469, 479, 498,
511, 524, 528, 544, 553,
567, 568
prividna inflacija 550
prividna redukcija 550
priznanje 33, 100, 172, 178, 179,
180, 181, 197, 198, 199,
200, 202, 206, 207, 208,
213, 214, 216, 218, 227,
231, 234, 249, 258, 259,
266, 267, 276, 289, 299,
300, 302, 351, 497, 553,
554, 556, 557, 558, 565,
566
problem malog sveta 270
pronauka 84, 113, 125, 127, 306,
313, 328, 366, 484, 486,
500, 511, 525, 526, 530,
531, 543, 544, 545, 546
prosopografija 271
prosvetiteljstvo 10, 89, 152, 330,
485, 503, 506
Prust, M. 199
pseudoistorija 360, 367, 493,
519
pseudonauka 19, 30, 70, 119,
187, 188, 189, 219, 493,
494, 509, 520, 578, 579
pseudonaunici 189
psihoanaliza 19, 132, 289, 383,
491, 511, 518
psihologija 20, 34, 60, 64, 76, 77,
80, 81, 151, 159, 195, 204,
216, 232, 234, 248, 252,
261, 262, 286, 287, 294,
296, 302, 305, 316, 322,
334, 348, 361, 378, 413,
419, 423, 424, 425, 431,
440, 490, 511, 563
psihologija nauke 7, 195, 234
Psimopulos, M. 112, 113, 119,
120, 121, 500, 508
Ptolomej 196, 571
Pue, F. 71, 384, 386, 387, 388,
389, 390, 391, 392, 393,
394, 395, 396, 397, 398,
399, 400, 401, 411, 560
Rab, T. 150, 166
Rabi, I. 227
racionalizam 12, 19, 72, 134,
147, 153, 165, 184, 327,
330, 331, 334, 335, 336,
401, 423, 449, 458, 486,
541, 569, 571, 574
racionalna simetrija 427
racionalnost 10, 12, 31, 38, 51,
54, 84, 88, 112, 116, 118,
124, 132, 137, 147, 152,
162, 173, 174, 175, 176,
193, 194, 195, 225, 235,
317, 322, 332, 333, 335,
350, 356, 374, 404, 405,
406, 417, 418, 422, 423,
424, 426, 427, 428, 429,
431, 434, 435, 436, 439,
443, 445, 449, 467, 468,
471, 478, 490, 522, 545,
546, 571, 572, 578, 579
Radeford, E. 87, 365
Rader, H. 367, 372, 373
Radner, R. 52
Radvik, M. 129, 549
Rajf, F. 357
Rajh, V. 383
Rajhenbah, H. 84, 340, 370, 371
Ranke, L. 328
rasa 12, 179, 183, 230, 231, 278,
519, 520, 525, 526
647
Rasel, B. 87
rasizam 85, 534, 540, 560, 573
Ravec, D. 138
realistiko-konstruktivistika so-
ciologija nauke 568
realizam 12, 13, 26, 36, 72, 78,
135, 272, 317, 318, 324,
325, 326, 327, 328, 329,
337, 338, 356, 376, 377,
408, 414, 420, 429, 431,
432, 441, 466, 467, 469,
485, 486, 490, 513, 541,
563, 569, 570
Redi, F. 385, 386, 389
redukcionizam 21, 25, 39, 75,
80, 81, 125, 159, 188, 205,
262, 325, 353, 354, 395,
408, 481, 485, 574, 576
refleksivnost 21, 130, 405, 408,
417, 427, 430, 431, 436,
459, 543, 576
relacionizam 65
relativizam 14, 19, 22, 24, 27,
28, 29, 35, 42, 43, 56, 57,
65, 93, 112, 113, 115, 117,
118, 122, 125, 128, 129,
136, 137, 181, 212, 273,
274, 306, 309, 317, 318,
319, 322, 324, 325, 326,
327, 330, 331, 332, 333,
334, 335, 336, 337, 344,
345, 350, 352, 353, 354,
355, 356, 361, 365, 373,
401, 406, 407, 408, 409,
410, 412, 415, 416, 417,
419, 421, 427, 430, 431,
440, 441, 442, 446, 448,
457, 466, 471, 472, 473,
474, 477, 479, 481, 483,
484, 485, 486, 490, 491,
492, 501, 502, 511, 516,
518, 523, 525, 528, 529,
539, 540, 546, 547, 562,
569, 570, 574, 575, 579
religija 6, 11, 13, 14, 31, 32, 38,
648
50, 55, 56, 58, 76, 80, 87,
89, 92, 97, 98, 108, 109,
112, 143, 144, 147, 148,
149, 150, 151, 152, 153,
154, 155, 160, 164, 166,
168, 179, 183, 184, 209,
210, 232, 242, 243, 361,
377, 378, 386, 387, 391,
393, 396, 397, 398, 403,
407, 490, 491, 507, 508,
521, 524, 525, 549
religijska posveenost 13
Remzi, V. 103
Rendgen, V. 239
Reskin, B. 207, 248
Restivo, S. 8, 9, 91
retrospektivna falsifikacija 233
Riards, R. 243, 549
Riards, T. 103
Ridli, Mark 223
Ridli, Met 223
Rikardo, D. 25
Riman, B. 514
Risman, D. 169
Robins, D. 550
Rojs, D. 102
Roki, M. 62, 64
Rol-Hansen, N. 39, 387, 388,
395, 396, 397, 401
romantizam 10, 11, 46, 330, 331,
360, 361, 371, 487
Ros, E. 512, 514, 516, 522
Rosijanov, K. 497
Rot, P. 421
Rotman, R. 177
Rouz, A. 53, 55
Rouz, H. 511
Roak, T. 122, 493
Ruso, . 199, 478
Ruz, M. 274, 527, 528
Sajli, A. 103
Sajmon, H. 238, 424, 549
Salovej, F. 548, 549
Samner, V. 106
Sapir, E. 447
Sapir-Vorfova hipoteza 333, 411
Sarton, D. 91, 102, 103, 104,
105, 108, 141, 158, 215,
284, 285, 288, 319
scijentizam 41, 323, 339, 481,
494
Segerstrole, U. 117, 531, 534,
536, 545
semantiki socijalni konstruktivi-
zam 317
Sen-Simon, A. 199
Serl, D. 128, 416, 487
simboliko citiranje 268, 555
simetrija 72, 118, 137, 343, 388,
405, 406, 408, 417, 422,
427, 428, 443, 449, 451,
475, 476, 478, 479, 480,
481, 482, 483, 576, 578,
579
Sismondo, S. 326
sistemizam 25, 26, 416
skepticizam 88, 132, 173, 338,
509, 533, 572
metodoloki 14
samoporaavajui skeptiki rela-
tivizam 49
sistematski 14
Skiner, B. 77, 512
Slejter, D. 363, 371
Slobodkin, L. 227
Smelser, N. 15
Smit, A. 529
Smit, D. 103
Smit, G. 221
Smol, A. 106, 270
Smol, H. 269, 270, 273, 276
Snou, . 123, 124
socijalna konstrukcija 12, 21, 30,
130, 131, 157, 273, 305,
316, 318, 326, 353, 414,
415, 439, 445, 459, 461,
492, 516, 517, 524
socijalna paradigma 60, 61
socijalni darvinizam 512, 535
socijalni konstruktivizam 9, 13,
19, 21, 22, 24, 28, 29, 30,
32, 33, 36, 57, 65, 69, 70,
71, 72, 82, 99, 113, 116,
117, 118, 122, 125, 126,
127, 128, 129, 134, 136,
138, 140, 177, 181, 244,
272, 284, 314, 315, 316,
317, 318, 319, 320, 321,
322, 323, 324, 325, 326,
327, 328, 331, 333, 334,
336, 337, 339, 340, 347,
351, 354, 356, 357, 373,
384, 394, 396, 400, 402,
409, 415, 422, 424, 426,
432, 437, 438, 444, 445,
446, 449, 450, 454, 455,
457, 458, 464, 466, 467,
469, 471, 472, 473, 481,
482, 484, 486, 490, 491,
498, 499, 500, 501, 502,
503, 504, 505, 506, 510,
511, 512, 518, 522, 524,
525, 526, 528, 530, 546,
547, 552, 558, 562, 564,
568, 569, 570, 572, 573,
574, 575, 576, 577, 579
sociobiologija 59, 227, 268, 274,
296, 309, 310, 486, 487,
512, 526, 527, 528, 530,
531, 532, 535, 536, 538,
539, 540, 541, 544, 547,
551, 552, 555, 556, 559,
560, 561
sociobiolozi 525
sociologija nauke 5, 6, 7, 8, 9,
10, 13, 17, 19, 20, 24, 25,
26, 28, 30, 31, 32, 33, 36,
41, 59, 70, 71, 72, 77, 78,
82, 90, 91, 92, 93, 99, 101,
102, 105, 107, 108, 109,
110, 112, 118, 119, 122,
123, 127, 129, 136, 137,
138, 139, 140, 141, 143,
145, 156, 167, 168, 171,
177, 178, 179, 184, 185,
189, 195, 196, 215, 228,
234, 241, 250, 254, 263,
265, 271, 272, 279, 280,
649
 282, 283, 284, 285, 286,
293, 303, 314, 315, 319,
322, 323, 324, 325, 326,
330, 331, 336, 339, 340,
343, 350, 355, 356, 403,
404, 408, 418, 422, 428,
430, 432, 436, 437, 439,
447, 455, 458, 462, 469,
472, 473, 484, 485, 487,
488, 492, 494, 497, 498,
501, 505, 507, 521, 541,
546, 547, 549, 553, 562,
564, 565, 568, 573, 574,
576, 577, 579
sociologija znanja 7, 8, 24, 36,
37, 51, 64, 66, 68, 69, 93,
94, 112, 135, 141, 142,
185, 282, 323, 326, 343,
403, 404, 405, 406, 407,
409, 414, 422, 438, 443,
484, 531, 573
Sokal, A. 379, 486, 499, 511, 512,
513, 514, 515, 516, 517,
518, 519, 521, 522, 523,
524, 525, 526, 538, 541,
542, 545
Sorokin, P. 6, 64, 104, 105, 106,
108, 141, 249
Sosir, F. 132
Spalancani, L. 386, 389
Spejts, D. 57 eler, M. 7, 64, 66, 93
Spenser, H. 57, 105
Spinoza, B. 321
spontana generacija 71, 384, 385,
386, 387, 388, 389, 390,
391, 392, 393, 394, 395,
396, 398, 399, 400, 401
Staljin, J. 95, 97, 170, 383, 496,
497
Stark, V. 66, 67
Stela, D. 214, 215
Steluti, F. 385
Sternberg, R. 237
stil miljenja 188, 238, 341, 346,
349, 350, 352, 354
Stimson, D. 144
Stjuart, D. 246 redinger, E. 365, 366, 370, 371,
650
Storer, N. 108, 284, 298, 299,
300, 307
Stouks, T. 292
subjektivizam 22, 26, 30, 56, 118,
119, 193, 273, 328, 329,
330, 336, 337, 338, 380,
483, 486, 502, 516, 579
subjektivnost 12, 18, 21, 22, 23,
36, 43, 44, 45, 69, 72, 114,
131, 177, 181, 182, 192,
194, 202, 207, 234, 273,
311, 312, 327, 328, 329,
349, 465, 480, 493, 508,
524, 549, 571
Svamerdam, J. 385, 386
afer, S. 433, 440, 451, 452, 453,
484, 549
ali, A. 460, 461
apir, D. 35, 36, 42, 58
apiro, H. 489
arden, T. 221
artre, B. 215
ejpin, S. 20, 36, 37, 42, 284,
322, 323, 357, 402, 433,
440, 451, 452, 453, 455,
456, 457, 484, 505
eldrejk, R. 383, 514
erif, M. 290
ic, A. 88, 434, 436
ils, E. 24, 25, 284, 340, 487,
488, 531, 532
kori, M. 23, 74, 77, 132, 182,
414, 416, 434, 491, 528,
529
maus, V. 220, 222, 426, 575
openhauer, A. 203
otki, V. 370
pengler, O. 93, 360, 361, 362,
367, 368, 369, 372, 487,
492, 493
ram, V. 292
379
tern, O. 369 184, 185, 186, 189, 192,
ulce, T. 60 193, 194, 208, 212, 249,
umpeter, J. 66, 67, 105 326, 566, 567
veber, S. 520

Vajgl, R. 353
Tagard, P. 424 Vajnberg, S. 5, 122, 379, 491,
Tajlor, E. 330 492, 497, 498, 499, 505,
Tard, G. 479 514, 519, 523
Tarner, S. 317 Vajs, P. 294
Teneri, P. 103 Vajt, L. 230, 347
Tenis, F. 105 Vajt, R. 220
Teokaris, T. 112, 113, 119, 120, Vajthed, A. 103, 105, 383
121, 500, 508 Vajtli, R. 136
teorija aktera i mree 125, 432, Vajz, M. 506
454, 458, 460, 474, 476, Vavilov, N. 95, 96, 494, 495, 496,
480 497
teorija relativiteta 6, 95, 96, 133, Vavilov, S. 95, 494
295, 361, 364, 377, 412, Veber, M. 7, 18, 43, 44, 45, 46,
446, 480, 494, 514, 523 47, 48, 67, 105, 143, 144,
teorije interesa 117, 363, 374, 153, 268, 284, 310, 311,
402, 434, 444, 449, 450, 328, 331, 332, 336
453, 455, 472, 474, 570 Veblen, T. 6, 105
Tibo, D. 20 Vegener, A. 549
Tindal, D. 390, 400 Vejl, H. 370, 371
Tojnbi, A. 493 Veldon, R. 552
Tomas, D. 202, 203, 204, 205, veliki ovek 146, 230, 232, 249
231, 232, 284 Velikovski, I. 180, 186, 187, 188,
Tomas, V. 106, 202, 203, 204, 208, 209, 212
205, 214 verifikacija 16, 17, 36, 233, 364,
Tomasova teorema (definicija 439
situacije) 21, 46, 68, 202, verifikacionizam 13
203, 204, 415, 418, 435, Vesalije 254
436 Vibl, D. 223
Torndajk, E. 53, 55 Vijen, V. 362, 369, 370, 379
Torndajk, L. 102, 161 Viko, . 18
Torner, J. 144 Viler, V. 105, 514
To, N. 432 Vilijams, D. 275
Trefil, D. 509 Vilijams, R. 476
Trel, E. 18, 362, 367, 368 Vilson, E. 117, 173, 223, 227,
Tverski, A. 20 268, 310, 494, 497, 499,
tvrdi program 576, 578 512, 526, 528, 530, 531,
532, 533, 534, 535, 537,
ujedinjena teorija nauke 562, 539, 540, 541, 544, 546,
563 555, 556, 560
univerzalizam 123, 130, 170, Vilson, K. 133
171, 174, 175, 176, 178, Vin, P. 402
179, 180, 181, 182, 183, Vin-Edvards, V. 275

651
Virilio, P. 523
Virt, L. 109
Vitgentajn, L. 74, 137, 318, 402
Vitruvije 236
Vodington, . 88, 170
Volas, A. 57, 217, 529
Volas, V. 17, 306, 309, 310, 311,
312, 313
Voler, V. 204
Volpert, L. 489, 490, 491, 497,
498, 499
Volpol, H. 239
Vong, D. 88
Vord, S. 132
Vorf, B. 412
Votson, D. 30, 195, 196, 240,
569, 570
vrednosna neutralnost 42, 43, 44,
46, 47, 48, 50, 51, 57, 69,
408, 481
vrednosna orijentacija 44, 48, 67,
68, 147, 148
vrednosna relevantnost 45
vrednosni stavovi i sudovi 36, 43,
44, 45, 47, 50, 52, 57, 58,
147, 532
vrednosti 6, 9, 12, 14, 22, 24, 36,
37, 38, 42, 43, 44, 45, 46,
47, 48, 49, 50, 51, 52, 53,
54, 55, 56, 57, 58, 59, 60,
61, 68, 69, 71, 72, 87, 88,
93, 97, 98, 118, 125, 127,
134, 140, 141, 143, 144,
146, 147, 151, 152, 153,
154, 156, 157, 166, 167,
168, 169, 170, 174, 175,
176, 177, 181, 182, 185,
190, 191, 203, 210, 214,
227, 229, 242, 298, 330,
652
332, 359, 363, 367, 368,
374, 377, 396, 436, 441,
442, 465, 476, 487, 489,
522, 525, 533, 534, 543,
544, 545, 546, 547, 548,
551, 555, 556, 559, 565,
574, 576, 577, 578
epistemike vrednosti 43, 49,
50, 51
neepistemike vrednosti 49, 50,
51
Vuini, A. 94, 98
Vudvard, A. 221
Vulgar, S. 137, 318, 424, 437,
449, 450, 454, 458, 459,
460, 461, 462, 463, 464,
465, 467, 469, 481, 514,
557, 558, 568
Zakerman, H. 105, 139, 156, 196,
197, 198, 199, 201, 205,
220, 252, 256, 281, 283,
284, 295, 297, 300, 567
zatvoreni um 62, 64
Zeitgeist 241, 242, 290
Ziman, D. 36, 138, 218, 235,
351
Zimel, G. 18, 20, 106, 268, 328
znanje jezgra 302, 303, 304, 305,
306, 349, 568, 569
Zola, E. 199
Zomerfeld, A. 359, 364, 365
iek, S. 514
ofroa, E. 392
 SADRAJ
I. OSNOVNI EPISTEMOLOKO-METODOLOKI
PROBLEMI I SPOROVI U SOCIOLOGIJI (NAUKE) . .......................... 5
1. Sociologija (nauke) kao nauka . ...........................................................14
1.1. Antinauka u sociologiji . ..............................................................17
1.2. Zakonite generalizacije i (in)determinizam . ............................. 20
1.3. Objektivnost/subjektivnost i emika/etika perspektiva ................21
1.4. Individualizam, holizam i sistemizam . ..................................... 24
1.5. Ostali non sequitur argumenti protiv pronaune sociologije..... 27
2. Kognitivni internalizam, socijalni kontekstualizam
i prezentizam . ....................................................................................31
3. Vrednosti . ........................................................................................... 42
4. Ideologija . ........................................................................................... 58
5. Naturalizam . ....................................................................................... 72
II. NASTANAK I EMANCIPACIJA SOCIOLOGIJE NAUKE. ................ 82
1. Zamisli o beskrajnoj nauci . ................................................................ 82
2. Uticaji marksizma, Manhajma, Hesena i Bernala . ............................91
3. Sarton, Merton, Barber, Ben-Dejvid i Prajs . ................................... 102
4. Epistemoloke antiteze i klasina filozofija nauke:
Poper, Kun, Lakato i Fajerabend....................................................111
5. Socijalne i kognitivne okolnosti nastanka i razvoja
postmodernizma i studija nauke i tehnologije . ............................ 122
III. MERTONOV(SKI) PROGRAM SOCIOLOGIJE NAUKE . .............. 140
1. Mertonova teza i Cilselova teza . .......................................................142
2. Normativna struktura nauke i socioloka ambivalencija..................167
3. Matejev efekat, obliteracija putem inkorporacije i sistem(i)
nagraivanja u nauci . ..................................................................... 196

653
 4. Viestruka otkria, spor oko prioriteta i problem
naune prevare .................................................................................212
5. Socioloka koncepcija (naunog) genija, (nauna)
kreativnost i nauni konzervativizam ............................................ 229
6. Ortegina hipoteza, Lotkin zakon i Plankov princip......................... 246
7. Komunikacija u nauci: nevidljivi koledi,
citatologija i nastanak naunih disciplina ....................................... 253
8. Stepen kodifikacije sociologije i mertonovsko
objanjenje problema konsenzusa .................................................. 293
IV. KONSTRUKTIVISTIKI PROGRAM(I)
SOCIOLOGIJE NAUNOG ZNANJA .................................................314
1. Konstruktivizam, antirealizam i relativizam
u sociologiji nauke ...........................................................................316
2. Konstruktivistiki holizam i sociologizam Ludvika Fleka ..............339
3. Formanovo objanjenje uspona akauzalne fizike u vajmarskom
intelektualnom miljeu i uticaj kvantne filozofije na antinauku ..... 356
4. Experimentum crucis, konvergirajui dokaz ili odbrana
socijalnih interesa Luja Pastera u debati oko spontane generacije. .. 383
5. Jaki program Dejvida Blura i empirijski program relativizma
Harija Kolinsa ................................................................................. 402
6. Teorije interesa i uticaj etnometodologije i analize naunog
diskursa na izuavanje nauke ......................................................... 434
7. Antropologija nauke i teorije aktera i mree .....................................457
V. NAUNI RATOVI KAO POSLEDICA USPONA
ANTINAUNE SOCIOLOGIJE (NAUKE) ........................................ 485
1. Reakcije na antinaune reakcije: Ben-Dejvid, ils, Volpert,
Vajnberg i Holton ............................................................................ 487
2. Napad Grosa i Levita na akademsku levicu..................................... 498
3. Prevara Sokal .....................................................................................510
4. Kontroverza oko sociobiologije kao pretea Naunih ratova .......... 527
5. Bilans Naunih ratova ........................................................................541
VI. KA EPISTEMOLOKI RELEVANTNOJ
SOCIOLOGIJI NAUKE ....................................................................... 547
1. Nauna kontroverza i naunik kao akter .......................................... 547
2. Problem naunog konsenzusa i mogunosti
postkonstruktivistike sociologije nauke ..........................................561
LITERATURA............................................................................................ 580
REGISTAR .................................................................................................. 632

654