Zigmunt Bauman

F L U I D N I STRAH

Sa engleskog preveli:
S I N I Š A Božović
i
NATAŠA M R D A K

Novi Sad
2010
 SADRŽAJ

Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha

1. Strepnja od smrti

2. Strah i zlo

3. Užasi nekontrolisanog

4. Teror globalnog

5. Strahovi na slobodi

6. Misao protiv straha

Pogovor: Ontološka neizvesnost fluidnih vremena

Dušan Marinković

Indeks
 Uvod:
O poreklu, dinamici i
upotrebama straha
Strah ima mnogo očiju
i može videti stvari ispod zemlje
Migel de (Savedra) Servantes, Don Kihot

Ne treba vam razlog da biste se plašili...

Bivao sam uplašen, ali dobro je biti uplašen a znati zbog čega...
Emil Ažar, (Romain Gary) La Vie en soi

Dozvolite da izrazim svoje čvrsto uverenje

da jedina stvar koje se moramo plašiti jeste sam strah.
Frenklin Delano Ruzvelt, Inauguralni govor, 1933.

Bizarno, a opet tako uobičajeno i poznato svima nama je olak-

šanje koje doživljavamo, isto kao i iznenadni priliv energije i
hrabrosti, kada se nakon dužeg vremena nelagode, nespokojstva,
crnih slutnji, dana ispunjenih strepnjom i neprospavanih noći,
konačno suočimo sa stvarnom opasnošću: vidljivom i opipljivom
pretnjom. Ili možda to iskustvo nije toliko bizarno ako, na kra-
ju krajeva, spoznamo šta je stajalo iza tog nejasnog ali upornog
osećaja da će se nešto užasno desiti, osećaja koji je remetio naše
dane u kojima je trebalo da uživamo a nismo, i koji je naše noći
činio besanim... Kada saznamo odakle udarac dolazi mi znamo
10 Fluidni strah

i šta možemo, ako možemo, da uradimo da bismo ga odbili -

ili bar saznajemo koliko je ograničenje naše moći da izađemo
neozledeni i kakvu vrstu gubitka, ranjavanja ili boli moramo da
prihvatimo.
Svi smo čuli priče o kukavicama koji postaju neustrašivi bor-
ci kada se suoče sa „stvarnom opasnošću", kada konačno naiđe
nevolja koju su iz dana u dan iščekivali, bezuspešno nastojeći da
je zamisle. Strah je najstrašniji kada je difuzan, rasut, nejasan, ne-
vezan, neusidren, u slobodnom pokretu, bez jasnog cilja i uzroka,
kad nas opseda bez vidljivog smisla ili značenja, kada se pretnja
koje se treba plašiti može svuda naslutiti a nigde se ne može vide-
ti. „Strah" je ime koje dajemo neizvesnosti: našem nepoznavanju
pretnje i toga šta nam je činiti - šta možemo i šta ne možemo
učiniti - da je zaustavimo u mestu - ili da se od nje odbranimo
ako ne možemo da je zaustavimo.
Iskustvo življenja u Evropi šesnaestog veka - u vreme i na me-
stu pred rođenje naše moderne ere - jasno je sažeto u samo četiri
čuvene reči koje je izrekao Lisjen Fevr: „Peur toujours, peur par-
tout" („boj se uvek i svuda").1 Fevr je povezao tu sveprisutnost
straha sa tamom, koja je počinjala odmah tu, iza vrata kolibe i
obavijala svet izvan ograda seoskog imanja; u tami se može svašta
dogoditi, ali ne može se znati tačno šta. Tama nije uzrok opasno-
sti ali je prirodno stanište neizvesnosti, a time i straha.
Moderno doba je trebalo da predstavlja veliki iskorak od stra-
ha u svet oslobođen slepe i neumitne sudbine - te staklene bašte
za uzgoj straha. Kako je Viktor Igo2 razmišljao, setno i na mahove
ushićeno: doći će vreme koje će uvesti nauka (politički tribuni će
se transformisati u naučne), a koje će staviti tačku na sva iznena-
đenja, nevolje,katastrofe - ali i na sporove, iluzije, parazitiranje...;
drugim recima, na sve te stvari koje sačinjavaju strah. Međutim,
ono što je trebalo da bude put ka izlazu pokazalo se kao duga obi-
laznica. Pet vekova kasnije, nama koji stojimo na kraju ogromnog
groblja uništenih nada, Fevrova izjava zvuči - opet - izuzetno
primereno i aktuelno. Naše vreme je, kao i nekada, vreme straha.
1 Lucien Febvre, Le Problème de l'incroyance au XVIe siècle, A. Michael, 1942, str. 380.
2 Citirano prema: Alain Finkielkraut, Nous autres, modernes, Ellipses, 2005, str 249.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 11

Strah je osećaj poznat svim živim bićima. Ljudi to iskustvo dele

sa životinjama. Istraživači ponašanja životinja detaljno su opisali
bogat repertoar reakcija životinja na neposredno prisustvo opa-
snosti koja predstavlja pretnju po život - a sve te reakcije varira-
ju između alternativa bekstva i agresije. Međutim, ljudi poznaju
još nešto: jednu vrstu „drugostepenog" straha, koji je, takoreći,
društveno i kulturno „recikliran" ili (kako ga Igi Lagranž u svo-
joj temeljnoj studiji straha naziva)3, „izveden strah" koji upravlja
ljudskim postupcima (nakon što je izmenio njihovu percepciju
sveta i očekivanja'koja utiču na izbor njihovih postupaka) bez
obzira na to da li je opasnost neposredno prisutna ili ne. Sekun-
darni strah može biti posmatran kao talog pređašnjeg iskustva iz
neposrednog suočavanja sa opasnošću - taloga koji je nadživeo
taj susret i postao važan faktor oblikovanja ljudskih postupaka
čak i kada više nema direktne pretnje po život ili integritet.
„Izveden strah" je postojano duševno stanje koje je najbolje
opisati kao osećaj izloženosti opasnosti; osećanje nesigurnosti
(svet je pun opasnosti koje se mogu javiti u bilo kom trenutku
bez najave ili sa slabom najavom) i ranjivosti (u slučaju javljanja
opasnosti postojaće slaba ili nikakva šansa njenog izbegavanja ili
uspešne odbrane; pretpostavka ranjivosti od opasnosti više zavisi
od nedostatka pouzdanja u raspoloživa sredstva odbrane nego
od veličine i prirode stvarnih pretnji). Osoba koja je u sebi usvo-
jila takvu viziju sveta, koji podrazumeva nesigurnost i ranjivost,
rutinski pribegava reagovanju koje je primereno suočavanju sa
neposrednom opasnošću, čak i kada istinska pretnja ne postoji;
„izvedeni strah" poprima samopokretačko svojstvo.
Na primer, mnogo puta je primećeno da se mišljenje kako je
spoljni svet opasan i da ga je bolje izbegavati češće javlja kod ljudi
koji retko uveče izlaze napolje, ako uopšte izlaze, kada im se čini
da su opasnosti najstrašnije; i ne može se znati da li ti ljudi izbe-
gavaju da napuste svoje domove zbog osećaja opasnosti, to jest
straha od neizrecivih opasnosti koje vrebaju u mračnim ulicama,
zato što su u nedostatku prakse izgubili svoju sposobnost izgrad-

3 Hugues Lagrange, La Civilité à l'épreuve. Crime et sentiment d'insécurité, PUF, 1996, od

str. 173.
12 Fluidni strah

nje samopouzdanja za suočavanje sa pretnjom ili zato što su, u

nedostatku ličnog iskustva u suočavanju sa pretnjama, skloni da
daju oduška svojoj imaginaciji, koja je već zasićena strahom.
Opasnosti kojih se neko plaši (a time i od njih izvedeni straho-
vi) mogu se podeliti u tri vrste. Neke predstavljaju fizičku pretnju
po život i imovinu. Neke druge su opštije prirode i prete trajno-
sti i pouzdanosti društvenog poretka od koga zavisi obezbeđe-
nje sredstava za život (prihodi, zaposlenje) ili opstanak u slučaju
invaliditeta ili starosti. Zatim su tu opasnosti koje prete nečijoj
poziciji u svetu - položaju u društvenoj hijerarhiji, identitetu
(klasnom, rodnom, etničkom, verskom) i, u opštem smislu, prete
imunitetu na društvenu degradaciju i izopštenje. Međutim, broj-
ne studije su pokazale da se „izvedeni strah", u svesti ljudi koje
on pogađa, često ne dovodi u vezu sa opasnostima koje su ga iza-
zvale. Derivativni strah te ljude pogađa osećajima nesigurnosti i
ranjivosti, a oni ga mogu tumačiti dovođenjem u vezu sa bilo koje
tri pomenute vrste opasnosti, nezavisno od činjenica (a često i
uprkos njima) koje ukazuju na njihov relativni doprinos tome ili
odgovornost za to. Rezultirajuće defanzivne ili agresivne reakcije
u cilju ublažavanja straha mogu, stoga, biti ciljane na stranu su-
protnu od one gde su opasnosti koje su istinski uzrokovale pret-
postavku nesigurnosti.
Na primer, država, zasnivajući svoj raison d'être i svoje pravo da
zahteva poslušnost od građana na obećanju da će svoje podanike
štititi od pretnji po njihovu egzistenciju, pošto sada više ne može
da ispuni to obećanje (naročito u pogledu zaštite od druge i treće
vrste opasnosti) - ili može da ga odgovorno reafirmiše u svetlu
brze globalizacije i sve više internacionalizovanih tržišta - pri-
morana je da pomeri težište sa zaštite od opasnosti po društve-
nu bezbednost na opasnosti po ličnu bezbednost. Država potom
spušta bitku protiv strahova na individualno vođenu i upravljanu
„politiku života", a istovremeno zadatak nabavke oružja za tu bit-
ku prenosi na potrošačko tržište kao podizvođača.
Najstrašnije kod straha je njegova sveprisutnost; on može iz-
mileti iz svakog ćoška naših domova i naše planete. Iz mračnih
ulica i sa bleštavih televizijskih ekrana. Iz naših spavaćih soba i
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 13

kuhinja. Sa naših radnih mesta i podzemne železnice kojom ide-

mo na posao ili se vraćamo kući. Od nečega što smo pojeli i ne-
čega sa čime je naše telo došlo u kontakt. Od onog što nazivamo
„priroda" (koja je sklona, kao nikada ranije u našem pamćenju,
da razori naše domove i radna mesta, fizički preteći našim živo-
tima sa sve raširenijim zemljotresima, poplavama, olujama, klizi-
štima, sušama ili toplotnim talasima) i od drugih ljudi (sklonih
kao nikada ranije u našem pamćenju da razore naše domove i
radna mesta, fizički preteći kroz iznenadno obilje terorističkih
zverstava, nasilništ'ava, seksualnih napada, otrovane hrane i zaga-
đenog vazduha ili vode).
Postoji i ta treća, možda i najstrašnija zona, neimenovana, koja
ledi krv u žilama i blokira um, iz koje niču najtvrđi i najzlokob-
niji strahovi koji prete da će uništiti naše domove, radna mesta
i živote katastrofama - prirodnim, ali ne sasvim, ljudskim, ali ne
u potpunosti, prirodnim i ljudskim istovremeno, koje pri tom ne
nalikuju ni na jednu od njih zasebno. To je zona u kojoj je za-
vladao neki preambiciozni ali zlosrećan, incidentima i nevoljama
sklon čarobnjakov šegrt, ili neki zli duh, nesmotreno pušten iz
boce. Zona u kojoj električne mreže kolabiraju, benzinske pumpe
ostaju bez goriva, berze propadaju, nestaju svemoguće kompanije
zajedno sa desetinama usluga koje su uzimane zdravo za gotovo i
hiljadama radnih mesta za koja se verovalo da su čvrsta kao ste-
ne, gde avioni doživljavaju udese zajedno sa svim svojim hiljadu i
jednim sigurnosnim spravicama i stotinama putnika, gde tržišni
hirovi najvredniju i najtraženiju imovinu čine bezvrednom, i gde
se zakuvava svaka moguća druga zamisliva i nezamisliva kata-
strofa, spremna da potopi jednako i one razborite i one nerazbo-
rite. Iz dana u dan saznajemo da je inventar opasnosti daleko od
toga da bude zaključen: nove opasnosti se otkrivaju i obznanjuju
gotovo svaki dan, i ne može se reći koliko još njih i kakvih je
promaklo našoj pažnji (i pažnji stručnjaka!) - opasnosti koje se
spremaju da napadnu bez najave.
Kao što je Kreg Braun primetio u svojoj hronici 1990-ih, uz
svoju karakterističnu dovitljivost koja je postala njegov zaštitni
znak:
14 Fluidni strah

Svuda je bio prisutan rast broja globalnih upozorenja. Svaki dan javljala
su se nova globalna upozorenja o ubilačkim virusima, ubilačkim talasima,
ubilačkim ubicama i drugim m o g u ć i m izvorima bliske smrti. Na početku,
ova globalna upozorenja su bila zastrašujuća, ali posle n e k o g v r e m e n a ljudi
su počeli da uživaju u njima. 4

I stvarno je tako. Saznanje da živimo u svetu strašnom za život

ne znači življenje u strahu - bar ne dvadeset četiri sata dnevno i
sedam dana u nedelji. Na raspolaganju nam je više nego dovoljno
visprenih lukavstava koja nam (ako su propraćena svim vrstama
pametnih spravica koje nude predusretljivi prodavači) mogu po-
moći da izbegnemo takav grozan kraj. Vremenom čak možemo
početi i da uživamo u „globalnim upozorenjima". Na kraju kraje-
va, život u fluidnom modernom svetu koji priznaje samo jednu
izvesnost - da sutrašnjica ne može, ne treba i neće biti ista kao
današnjica - podrazumeva svakodnevno uvežbavanje nestajanja,
isparavanja, brisanja i umiranja, a time indirektno i nekonačnosti
smrti, stalno novih uskrsnuća i neprestane reinkarnacije...
Kao i sve druge forme ljudske kohabitacije, naše moderno
fluidno društvo je tvorevina koja pokušava da život sa strahom
učini mogućim. Drugim recima, to je kreacija koja je osmišljena
da suzbija strepnju od smrti koja potencijalno može paralisati i
onesposobiti ljude, da umiri one strahove koji proizilaze iz stvari
koje se ne mogu desiti ili koje ne treba da se dese i da ih efikasno
spreči za dobro društvenog poretka. Kao i u slučaju mnogih dru-
gih, mučnih i po društveni poredak potencijalno subverzivnih
osećaja, ovaj neophodan posao se obavlja, kako se Tomas Matje-
sen izrazio, „tihim utišavanjem" - u procesu „koji je više tih nego
bučan, sakriven pre nego otvoren, neopažen a ne zapažen, nevid-
ljiv više nego vidljiv, nematerijalan pre nego materijalan".

„Tiho utišavanje"

je strukturalno; deo je s v a k o d n e v n o g života; neobavezno je a stoga je uti-

snuto u nas; tiho je i zato prolazi neopaženo; i d i n a m i č n o je u o n o m smislu

4 Videti: Craig Brown, 1966 and All That, Hodder and Stoughton, 2005; ovde citirano po
uređenom odlomku iz: Guardian Weekend, 5. novembar 2005, str. 73.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 15

da se širi i postaje sve sveobuhvatnije u našem društvu. Strukturalni karak-

ter utišavanja „izuzima" predstavnike države od odgovornosti za nju, nje-
g o v svakodnevni karakter čini ga „neizbežnim" sa tačke gledišta o n i h koji
bivaju utišavani, njegov neobavezni karakter čini ga p o s e b n o efikasnim u
o d n o s u na pojedinca, njegov tihi karakter olakšava njegovu legitimizaciju,
a njegov dinamički karakter ga pretvara u m e h a n i z a m utišavanja k o m e se
sve više m o ž e verovati. 5

Za početak, kao i sve drugo u fluidnom modernom životu, smrt

je prikazana kao privremena i sa trajanjem do daljnjeg. Traje do
narednog povratka davno zaboravljene slavne ličnosti ili melodi-
je, do okrugle godišnjice iskopavanja još jednog davno zaborav-
ljenog pisca ili slikara, ili do dolaska još neke retromode. Pošto
ujedi postaju sve uobičajeniji, ubodi se više ne doživljavaju kao
smrtni. Nestajanje ovoga ili onoga, ako se desi, valjda će biti opo-
zivo kao što se mnogo puta ranije pokazalo kod drugih stvari.
Štaviše, mnogo više predstojećih udaraca se najavljuje nego što
ih na kraju bude, tako da se uvek možete nadati da će vas ovaj ili
onaj nedavno najavljeni udarac mimoići. Čiji kompjuter je pre-
stao da radi zbog one zlokobne „milenijumske bube"? Koliko lju-
di ste sreli koji su bili žrtve grinja? Koliko je vaših prijatelja umrlo
od bolesti ludih krava? Koliko je ljudi koje poznajete obolelo od
genetski modifikovane hrane? Kojeg su vašeg suseda ili poznani-
ka napali i osakatili podmukli azilanti? Talasi panike nadolaze i
odlaze i koliko god da su zastrašujući, možete mirno pretpostavi-
ti da će podeliti sudbinu svih drugih.
Fluidni život teče ili se vuče od jednog do drugog izazova i
od jedne do druge epizode, a poznato svojstvo izazova i epizoda
jeste da su uglavnom kratkog daha. To se može reći i za prognozu
životnog veka strahova koji trenutno opterećuju vaša očekivanja.
Štaviše, toliko strahova ulazi u vaš život u kompletu sa lekovima
za koje često čujete pre nego što stignete da se uplašite od zala
koje ti lekovi obećavaju da će izlečiti. Opasnost milenijumske
bube nije bila jedina zastrašujuća vest koju su donele iste kom-
panije koje su već ponudile zaštitu za vaše računare - po odgo-
5 Videti: Thomas Mathiesen, Silently Silenced: Essays on the Creation of Acquiescence in
Modern Society, Waterside Press, 2004, str. 9,14.
16 Fluidni strah

varajućoj ceni. Ketrin Benet je, na primer, razotkrila šemu koja

je stajala iza ponude u slučaju kampanje za jednu skupu terapiju
koja je upozoravala na to da je „pogrešna hrana odgovorna za
brzo, prerano starenje; bolestan ten... naborano, grubo, isušeno
lice..." - samo kako bi potencijalne klijente uverila da je „mogu-
će osloboditi se bora za ceo život ako prođete kroz program od 28
dana" - po ceni od tričavih 119 funti. 6
Priča oko milenijumske bube i ono što je Benetova otkrila u
slučaju jednog čudotvornog kozmetičkog preparata koji se su-
protstavlja strahu mogu se uzeti kao obrazac za beskonačan broj
drugih slučajeva. Potrošačka ekonomija zavisi od proizvodnje
potrošača, a potrošači proizvoda koji se suprotstavljaju strahu, ti
potrošači koji treba da budu proizvedeni, su plašljivi i zastrašeni
potrošači. Oni se nadaju da opasnosti od kojih strahuju mogu biti
naterane na povlačenje i da oni to mogu izdejstvovati (uz plaćenu
pomoć, razume se).
Ovaj naš život se pokazao drugačijim u odnosu na onu vrstu
života koju su predvideli i krenuli da osmišljavaju mudri ljudi iz
epohe prosvetiteljstva i njihovi naslednici i sledbenici. U novom
životu - koji su skicirali i odlučili da stvore - nadali su se da
će obuzdavanje strahova i kroćenje opasnosti koje su stvorile te
strahove biti jednokratan poduhvat. Međutim, u modernom flu-
idnom okruženju borba protiv strahova se pokazala kao zadatak
koji traje čitav život, a pri tom se učvrstilo verovanje da opasnosti
koje rađaju strahove, čak i kada se nijedna od tih opasnosti ne
smatra neukrotivom, jesu stalni, neodvojivi pratioci života ljudi.
Naš život je sve samo ne slobodan od straha, a moderno fluidno
okruženje u kome on treba da se odvija je sve samo ne slobodno
od opasnosti i pretnji. Čitav život danas predstavlja dugu borbu,
koju je verovatno nemoguće dobiti, protiv potencijalno parališu-
ćeg uticaja straha i protiv istinskih ili pretpostavljenih opasnosti
koje nas plaše. Njega je najbolje posmatrati kao trajnu potragu za
strategijama i sredstvima, uz njihovo neprekidno testiranje, što
nam omogućuje da odložimo, makar privremeno, bliskost opa-
snosti - ili, još bolje, da pomerimo brigu o njima na ringlu gde bi

6 Catherine Bennett, „The time lord", Guardian Wellbeing Handbook, 5. novembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 17

one mogle, nadamo se, iskipeti ili ostati sve vreme zaboravljene.
Naša inventivnost ne poznaje granice. Strategija ima u izobilju;
što ih je više manje su efikasne i njihovi rezultati su manje konač-
ni. Uprkos svim razlikama među njima koje ih razdvajaju, postoji
jedno zajedničko pravilo: varaj na vremenu i pobedi opasnost na
njenom terenu - odloži frustraciju, a ne zadovoljenje.
Budućnost je maglovita? Još jedan čvrst razlog da ne dozvo-
lite da vas ona opseda. Opasnosti su nepoznate? Još jedan čvrst
razlog da ih stavite na stranu. Za sada nije loše; može biti gore.
Neka bude tako i dalje. Ne brini o prelasku preko mosta dok ne
dođeš do njega. Možda mu se nikada i nećeš približiti, možda
će se most raspasti u deliće ili će biti premešten na drugo mesto
pre nego što dođeš do njega. Prema tome - zašto sada brinuti?!
Bolje je slediti starinski recept: carpe diem. Jednostavno rečeno:
uživaj sada, plati kasnije. Ili, po novoj verziji te drevne mudrosti,
ažuriranoj ljubaznošću kompanija koje izdaju kreditne kartice -
ukinite čekanje na ispunjenje svojih želja.7*
Živimo na kredit: nijedna od ranijih generacija nije bila toli-
ko duboko u dugovima kao naša - i individualno i kolektivno
(zadatak državnih budžeta nekada je bio da se napravi balans u
računima; danas „dobar budžet" znači da budžetski deficit ostane
na prošlogodišnjem nivou). Život na kredit ima svoja utilitari-
stička zadovoljstva: zašto odlagati zadovoljenje? Zašto čekati, ako
možemo uživati u budućem blaženstvu ovde i sada? Jasno je da
je budućnost van kontrole. Ali kreditna kartica na magičan način
doprema tu zabrinjavajuću neuhvatljivu budućnost pravo u vaše
krilo. Možete konzumirati budućnost takoreći unapred - dokle
god ima nečeg preostalog za konzumiranje... Čini se da je to ta
latentna privlačnost življenja na kredit, čija je očigledna pred-
nost, ako je verovati reklamama, čisto utilitaristička: pružanje
zadovoljstva. I ako budućnost treba da bude toliko teška koliko
pretpostavljate da bi mogla biti, možete da je konzumirate sada,
dok je sveža i neiskvarena, pre nego što se desi nesreća i pre nego
što budućnost dobije priliku da vam pokaže kako teška ta nesre-

7 Take the waiting out of wanting - jedna od prvih reklama koje su pratile pojavu kre-
ditnih kartica.
18 Fluidni strah

ća može biti. (Kad se malo bolje o tome razmisli, to su kanibali

iz davnih vremena radili, smatrajući da pojesti svoje neprijatelje
jeste najsigurniji način stavljanja tačke na pretnje koje su sa so-
bom nosili ti neprijatelji: konzumiran, svaren i izbačen neprijatelj
nije više bio strašan. Ali, avaj, nije moguće pojesti sve neprijatelje.
Čini se da što više njih biva prožderano - više se gomilaju umesto
da ih je manje.)
Mediji su poruke. Kreditne kartice su takođe poruke. Ako
štedne knjižice podrazumeyaju izvesnost budućnosti, iz kredit-
nih kartica vrišti neizvesna budućnost.
Štedne knjižice rastu i hrane se od one budućnosti na koju mo-
žemo računati - na budućnost koja će sigurno doći, a kada dođe
neće biti previše različita u odnosu na sadašnjost. Budućnost od
koje se očekuje da vrednuje ono što mi vrednujemo - i da tako
ispoštuje prošlu štednju i nagradi štediše. Štedne knjižice takođe
dobro uspevaju na nadi/očekivanju/uverenju da će - zahvaljujući
kontinuitetu između sada i „tada" - ono što se radi sada, u ovom
trenutku, preduprediti „tada" da zaveže u čvor budućnost pre
nego što ona dođe; ono što radimo sada „imaće značaj", odrediće
oblik budućnosti.
Kreditne kartice i dugovi koji se njima lako stvaraju uplašili
bi i odvratili krotke, a uznemirili čak i najveće avanturiste medu
nama. Ako se to ne dogodi, razlog tome je naša pretpostavka dis-
kontinuiteta: naša slutnja da će nadolazeća budućnost (ako dođe,
i ako ja i dalje budem tu kao svedok njenog dolaska) biti razli-
čita od sadašnjosti koju poznajemo - iako se ne može znati na
koji način i u kom obimu će biti različita. Da li će, nakon više
godina od danas, ona vrednovati žrtve koje se sada čine u njeno
ime? Da li će nagraditi napore učinjene da bi se obezbedila njena
naklonost? Ili će, suprotno tome, od današnje gotovine napraviti
sutrašnju veresiju a dragocene zalihe pretvoriti u mučan teret? To
ne znamo niti možemo znati, i nema puno smisla u nastojanju da
povežemo ono što se ne može spoznati.
Međutim, neki od mostova koje ćemo na kraju morati da pre-
đemo, a odugovlačimo početak brige o prelasku, nisu dovoljno
daleko da možemo mirne duše odložiti brige o njihovom prelaže-
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 19

nju... Ne izgledaju sve opasnosti dovoljno daleko da ih možemo

odbaciti kao obične plodove razuzdane mašte, ili bar nisu bez
ikakvog značaja za ono što smo zacrtali u sopstvenim planovima.
Na sreću, međutim, takođe raspolažemo i načinom da zaobiđe-
mo te prepreke koje su se suviše primakle našoj udobnosti i ne
mogu više biti zanemarivane: njih možemo smatrati „rizicima",
što i činimo.
Onda možemo priznati da je naredni korak koji treba predu-
zeti „rizičan" (može se pokazati kao neopravdano skup, kao i da
približava stare opasnosti ili izaziva nove), što važi za sve korake
koji se preduzimaju. Postoji mogućnost da ne dobijemo ono što
želimo već nešto sasvim različito i krajnje neprijatno, nešto što bi-
smo radije izbegli (takve neprijatne i neželjene posledice naziva-
mo „propratnim efektima" ili „kolateralnom štetom", pošto nisu
nameravane i daleko su od cilja naših aktivnosti). Takođe prizna-
jemo da one mogu doći nepredviđeno, i da nas, uprkos svim pro-
cenama, mogu iznenaditi i zateći nespremne. Uzevši sve to u ob-
zir, nakon sveg tog promišljanja i definisanja, mi ipak idemo dalje
(u nedostatku boljeg izbora) kao da smo u stanju da predvidimo
kakve neželjene posledice bi iziskivale našu pažnju i budnost, te
da u skladu s tim kontrolišemo svoje korake. Nije ni čudo: samo
0 onim posledicama koje možemo predvideti možemo i brinuti,
1 samo te iste posledice možemo nastojati da izbegnemo. I zato
samo takve neželjene posledice „predvidljive" vrste svrstavamo u
kategoriju „rizika". Rizici su opasnosti čiju verovatnoću možemo
(ili verujemo da možemo) izračunati: rizici su proračunate opa-
snosti. Kada ih na taj način definišemo, rizici predstavljaju drugu
najbolju stvar nakon izvesnosti (koja je, avaj, nedostižna).
Treba zapaziti, međutim, da „proračunljivost" ne znači pred-
vidljivost; ono što se izračunava je samo verovatnoća da stvari
krenu naopako i da dođe do nesreće. Proračuni verovatnoće go-
vore nešto pouzdano o učestalosti efekata koji proizilaze iz ve-
likog broja sličnih dejstava, ali su skoro beskorisni kao sredstvo
predviđanja kada se (prilično nelegitimno) koriste kao smernica
za jedan konkretan, specifičan korak koji treba preduzeti. Vero-
vatnoća, čak i ona koja se najdoslednije proračuna, ne nudi nika-
20 Fluidni strah

kvu izvesnost u pogledu toga da li će ili ne opasnosti biti izbegnu-

te u ovom konkretnom slučaju ovde i sada ili onom slučaju tamo i
tada. Ali ako ništa drugo, sama činjenica da smo obavili proračun
verovatnoće (i, implicitno, izbegli naglo i nepromišljeno odluči-
vanje) može nam uliti hrabrost da odlučimo da li je igra vredna
učestvovanja ili nije, i ponuditi meru pouzdanja, koliko god da je
ona bez garancija. Definišući ispravno verovatnoću učinili smo
nešto razumno i možda čak i korisno; sad „imamo razlog" da
razmotrimo da li je verovatnoća lošeg ishoda suviše visoka da bi
preduzimanje rizične mere bilo opravdano, ili suviše niska da bi
nas sprečila da iskušamo svoju sreću.
Međutim, češće se događa da se skretanje pažnje sa opasno-
sti na rizike pokaže kao izgovor; pokušaj izbegavanja problema
više nego što je put za njegov bezbedan ispraćaj. Kao što je Milan
Kundera istakao u svojoj knjizi Les Testament trahiss, ambijent u
kome se odvijaju naši životi obavijen je maglom, nije u potpunoj
tami u kojoj ne bismo mogli ništa da vidimo niti bismo mogli da
se krećemo: ,,u magli je čovek slobodan, ali to je sloboda neko-
ga ko je u magli" - možemo videti trideset ili četrdeset metara
ispred sebe, možemo uživati u pogledu na prelepo drveće pored
puta kojim hodamo, zapaziti prolaznike i reagovati na njihove
opaske, zaobići neke druge kao i rupu na putu ispred sebe - ali
teško možemo videti raskrsnicu koja se nalazi nešto dalje ispred
nas ili automobil koji je nekoliko stotina metara udaljen od nas
ali se kreće prema nama velikom brzinom. Možemo reći da u
skladu s takvim „življenjem u magli" naša ideja „izvesnosti" stav-
lja cilj i težište naše predostrožnosti na vidljive, poznate i bliske
opasnosti, one koje se mogu predvideti i čija se verovatnoća može
proračunati, a pri tom su najužasnije i najstrašnije upravo one
opasnosti koje nije moguće, ili ih je ekstremno teško predvideti:
one nepredviđene, i po svoj prilici nepredvidive opasnosti.
Procenom rizika mi težimo da na sporedni kolosek stavimo
te veće brige i time postignemo da nesreće koje nismo u stanju
da sprečimo udaljimo od mogućnosti da nam podriju samopo-

8 Milan Kundera, Les Testaments trahis, Gallimard, 1990. U engleskom prevodu: Testa-
ments Betrayed, Faber, 1995.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 21

uzdanje. Koncentrisanje na stvari oko kojih možemo nešto da

uradimo ne ostavlja nam mnogo vremena za bavljenje sobom u
razmišljanju o stvarima oko kojih ionako ne možemo ništa ura-
diti. To nam pomaže da očuvamo svoje duševno zdravlje. Time
na odstojanju držimo noćne more i nesanicu. To nas, međutim,
ne čini bezbednijim.
A ne čini ni opasnosti realnijima. Naše nagađanje/intuicija/
sumnja/slutnja/ubeđenje/izvesnost da je to tako može zadremati
ali se ne može zauvek uspavati. Iznova i iznova, a u poslednje vre-
me uz vidljivo veću učestalost, opasnosti nas podsećaju koliko su
one i dalje realne, uprkos svim merama predostrožnosti koje smo
preduzeli. S vremena na vreme, u prilično redovnim prilikama,
one dospevaju na površinu, iz plitke grobnice u koju se zakopava-
ju samo nekoliko centimetara ispod naše svesti, i brutalno izbija-
ju u centar naše pažnje, a nesreće predusretljivo jedna za drugom
pružaju takve prilike - u izobilju.
Pre nekoliko godina, a par godina pre nego što su događaji od
11. septembra, cunami, uragan Katrina i zastrašujući rast cena
nafte koji su usledili (iako su tog puta bili milostivo kraćeg život-
nog veka) doneli onako šokantne prilike za buđenje i otrežnjenje,
Žak Atali je razmišljao o fenomenalnom finansijskom trijumfu
filma Titanik, koji je po uspehu na blagajnama prevazišao sve
prethodne naizgled slične filmove o katastrofama. Ponudio je
sledeće objašnjenje za to, koje je u vreme kada je napisano bilo
upečatljivo kredibilno, a nekoliko godina kasnije zvučalo je upra-
vo proročki:
Titanik smo mi, naše trijumfalističko, samozadovoljno, slepo,
licemerno društvo, nemilosrdno prema siromašnima - društvo
u kome je sve predviđeno osim sredstava za predviđanje... Svi
slutimo da postoji ledeni breg koji nas čeka, sakriven negde u
maglovitoj budućnosti, u koga ćemo udariti a zatim potonuti uz
muzičku pratnju..
Uz lepu muziku, koja je, izgleda, i umirujuća i razveseljujuća.
Živa muzika, u realnom vremenu. Najnoviji hitovi, najveće zve-
zde među izvođačima. Odzvanjajući zvukovi koji zaglušuju, tre-
9 Videti: Jacques Attali,,,Le Titanic, le mondial and nous", Le Monde, 3. jul 1998.
22 Fluidni strah

perava stroboskopska svetla koja zaslepljuju. Od njih se ne čuju

šapati upozorenja i ne vide se enormne dimenzije veličanstveno
tihih ledenih bregova.
Da, ledenih bregova - ne jednog ledenog brega već više njih,
verovatno previše njih da bi se svi mogli nabrojati. Atali je imeno-
vao nekoliko: finansijske, nuklearne, ekološke, socijalne (objaš-
njavajući ovaj poslednji kao potencijalno tri milijarde „viška"
stanovnika planete). Da je pisao sada, 2005, zasigurno bi proši-
rio spisak - rezervisao bi .počasno mesto za „teroristički breg"
ili za „versko-fundamentalistički breg". Ili, što je i najverovatnije,
za „breg implozije civilizacije" - onaj koji se odnedavno može
posmatrati nakon vojnih avantura na Bliskom istoku i Katrinine
posete Nju Orleansu, kao neka vrsta generalne probe, u svoj svo-
joj ružnoj, groznoj čudovišnosti.
/mplozija, a ne e/csplozija civilizacije, po obliku tako različite
civilizacije od one u kojoj su strahovi od „raspada civilizovanog
poretka" - strahovi koji su pratili naše pretke u najmanju ruku
od vremena kada je Hobs proklamovao bellum omnium contra
omnesw kao „prirodno stanje" čovečanstva - bili artikulisani to-
kom „čvrste" faze moderne ere.
Nije bilo revolucionara u Luizijani, niti uličnih borbi i barika-
da na ulicama Nju Orleansa; niko se nije pobunio protiv poretka
a zasigurno nisu otkrivene tajne mreže koje bi planirale napade
na tekući asortiman zakona i trenutno obavezujuće obrasce po-
retka. Nazivanjem onoga što se desilo u Nju Orleansu i oko njega
„raspadom zakona i poretka" ne može se u potpunosti definisati
suština samih tih događaja, a kamoli njihova poruka. Zakon i po-
redak su jednostavno iščezli sa lica zemlje kao da ih nikada nije
bilo. Odjednom, usvojene navike i i rutine kojima se rukovodilo
90 posto naših svakodnevnih životnih aktivnosti izgubile su smi-
sao - smisao koji je u uobičajenim okolnostima bio sam po sebi
razumljiv, bez potrebe za ikakvim preispitivanjem. Prećutne pret-
postavke izgubile su svoju snagu. Uobičajeni uzročno-posledični
redosledi su se raspali. Ono što nazivamo „normalnim" u radnim
danima ili „civilizacijom" u svečanostima pokazalo se, bukvalno,
10 * Rat sviju protiv svih (lat.).
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 23

tankim kao papir. Nabujala voda je natopila, razmekšala i odnela

taj papir za tili čas.

Rapides okružni centar za pritvor 3, u Aleksandriji, koji prima o s u đ e n e

prestupnike, sada ima 200 n o v i h zatvorenika... evakuisanih iz poplavljenih
zatvora u Nju Orleansu.

Oni nemaju d o k u m e n t a o t o m e da li su osuđeni z b o g pijanstva ili pokušaja

ubistva. N e m a sudije za slučajeve, n e m a sudnice gde bi bili saslušani, n e m a
advokata koji ih zastupaju...

Radi se o imploziji pravnog sistema koja nije viđena još od katastrofa kao
što je bio požar u Čikagu 1871. ili zemljotres u San Francisku 1906, do-
gađaja koji su u svoje vreme bili m n o g o jednostavniji da bi bili korisni za
razumevanje smisla ovoga što se sada događa."

„Niko nema pojma ko su ovi ljudi i zašto su ovde" - ovako je

sumirao situaciju jedan pravnik koji je određen za taj centar za
pritvor. Ova kratka decidna rečenica označava više nego samo
imploziju formalnog „pravnog sistema". I nisu samo pritvorenici,
zaglavljeni usred jedne zakonske procedure, izgubili svoju druš-
tvenu denominaciju, a zapravo i identitete na osnovu kojih su
bili prepoznati i koji su nekad služili za pokretanje lanca događa-
ja koji su odražavali/određivali njihovo mesto u poretku stvari.
Mnogi drugi preživeli podelili su istu sudbinu. I ne samo preži-
veli...

Ovde, u p o s l o v n o m kvartu u centru grada, na s u v o m delu U n i o n ulice...

leš... Sati su prolazili, polako je padao mrak, telo je ostajalo na istom m e -
stu... pala je noć, onda je došlo ovo jutro, pa podne, i onda je n o v o sunce
obasjalo telo m r t v o g sina Grada Polumeseca 1 2 ... neverovatno je da na ulici
u centru velikog američkog grada leš m o ž e da se raspada danima, kao str-
vina, i da je to prihvatljivo. D o b r o d o š l i u postapokaliptični Nju Orleans...
Zapušteni stanovnici pomaljaju se iz v o d o m natopljene š u m e govoreći čud-
ne stvari, i onda se vraćaju u trulež. Izbijaju požari, psi tragaju za hranom,

11 Videti: Peter Applebome i Jonathan D. Glater, „Storm leaves legal system in shambles",
New York Times, 9. septembar 2005.
12 * Crescent City - popularno ime za Nju Orleans.
24 Fluidni strah

a stari znaci iz les bon temps'3* zamenjuju se ručno ispisanim pretnjama da

će pljačkaši biti na mestu ustreljeni.

Nepojmljivo je postalo rutina. 14

Dok su zakoni zajedno s pravnicima nestali sa lica zemlje, a

leševi uzalud čekali na sahranu, došao je na naplatu račun strate-
gije „uživaj sada, plati kasnije", koja je učinila „civilizaciju kakvu
poznajemo" tako ugodnom. Nagli talas saosečanja i frenetični
javni istupi političara su za neko vreme ublažili posledice i ponu-
dili privremeno olakšanje ljudima opterećenim starim dugovima,
a sada lišenim izvora prihoda od kojih su se nadali da će te du-
gove isplatiti, ali sve se to pokazalo kao kratkotrajan predah. „Za
šest do devet meseci", kako je reporter Njujork tajmsa predvideo,
„FEMA [Federalna agencija za pružanje pomoći] neće više biti
tu, neće više biti crkvenih grupa, a kreditori će ponovo zatražiti
svoj novac",15 „neko ko je imao odličan posao pre Katrine možda
sada ima sasvim drugačije prihode", dok „hiljade i hiljade ljudi
više nema čekovne knjižice, dokumenta o osiguranju, dokumenta
o automobilima (ili automobile), izvode iz knjige rođenih, lične
karte i novčanike"... Dok ovo pišem nije još prošlo ni šest meseci,
a u gradu koji je nekad bio jedan od dragulja u američkoj kruni,
„svetla trepere u desetak krajeva, ali tama vlada u 40 procenata
grada", ,,u skoro pola Nju Orleansa nema gasa za kuvanje i gre-
janje", „toaleti u otprilike pola domaćinstava još nisu povezani
sa gradskom kanalizacijom" i oko četvrtine grada je i dalje bez
pijace vode. 16 1 slabe su nade da će se stvari popraviti.
Manje od mesec dana nakon što je uragan Katrina poharao
Nju Orleans, zakonodavna vlast u Vašingtonu drema u pogle-
du pomoći i raste očajanje među ovdašnjim zvaničnicima koji
13 * Dobra vremena (franc.).
14 Videti: Dan Barry, „Macabre reminder: the corpse on Union Street", New York Times,
8. septembar 2005.
15 Marry William Walsh, „Hurricane victims face tighter limits on bankruptcy", New
York Times, 27. septembar 2005.
16 Videti: Gary Rivlin, „New Orleans utility struggles to relight a city of darkness", New
York Times, 19. novembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 25

se plaše da Kongres i Bušova administracija gube interesovanje

za njihove nevolje... osećaj hitnosti koji je podsticao na akciju u
septembru brzo se istopio.17
Nekoliko godina pre nego što je Katrina krenula u pohod na
američke obale, Žan-Pjer Dupi imenovao je ono što će se dogodi-
ti: „provala mogućeg u nemoguće". 18 1 upozorio je: da bi se kata-
strofa sprečila, mora se prvo verovati u njenu mogućnost. Mora se
verovati da nemoguće jeste moguće. Da moguće uvek vreba, bez
predaha, ispod zaštitnog oklopa nemogućeg, i čeka da izbije. Ni-
jedna opasnost nije tako zlokobna i nijedna katastrofa ne pogađa
tako snažno kao one čija se verovatnoća smatra zanemarljivom;
misliti da su one neverovatne ili ne misliti uopšte o njima je iz-
govor za nečinjenje bilo čega da se zaustave pre nego što dođu do
tačke kada se nemoguće pretvara u realnost i odjednom je suviše
kasno da se ublaže efekti, a kamoli da se odloži njihov dolazak. A
upravo je to ono što radimo - (odnosno, ne radimo) - svaki dan,
ne razmišljajući. „Sadašnja situacija nam pokazuje", primećuje
Dupi, „da najava katastrofe ne donosi nikakve vidljive promene
u našem ponašanju ili načinu razmišljanja. Čak i kada budu in-
formisani, ljudi ne veruju u to što su saznali."19 On citira Korin
Lapaž: „Svest odbija [takvu najavu], govoreći sebi da tako nešto
jednostavno nije moguće"20 i zaključuje: najstrašnija prepreka
sprečavanju katastrofe je u njenoj neverovatnosti...
„Apokalipsa danas" (sam taj izraz predstavlja izazov našoj
predstavi verovatnoće) je ponovo na sceni. Ne u bioskopu ili po-
zorištu imaginacije, već na centralnim ulicama velikog američkog
grada. „Ne u Bagdadu, ne u Ruandi, ovde" - ovako je Dan Beri,
izveštavajući iz grada gde je ispod nemogućeg izronilo moguće,
okarakterisao ovaj novitet u produkciji. 21 Apokalipsa se ovoga
puta nije dogodila u udaljenoj vijetnamskoj prašumi, prvobit-

17 „Louisiana sees faded urgency in relief effort", New York Times, 22. novembar 2005.
18 Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand l'impossible est certain, Se-
uil, 2002, str. 10.
19 Ibid., str. 143.
20 Corrine Lepage 8c François Guery, La Politique de précaution, PUF, 2001, str. 16.
21 Barry, „Macabre reminder... ".
26 Fluidni strah

nom mestu radnje Apokalipse danas; i ne na tamnim obalama

najtamnijeg kontinenta gde je Konrad smestio „srce tame" ne bi
li svoju poruku učinio shvatljivom civilizovanim čitaocima - već
ovde, u srcu civilizovanog sveta, u gradu čuvenom po svojoj le-
poti i joie de vivre koji je još pre nekoliko dana bio magnet za
milione turista koji su pohodili planetu u potrazi za vrhunskim
umetničkim doživljajima i vrhunskom zabavom - tim najizvika-
nijim i najtraženijim darovima kreativnih sila civilizacije.
Katrina je otkrila najstrože čuvanu tajnu civilizacije: da, kao
što je slikovito rekao i Timoti Garton Eš, u eseju čiji sam naziv
govori sve - „Ono uvek leži ispod" - „kora civilizacije kojom se
krećemo je uvek tanka kao oblanda. Jedan drhtaj i propadamo
dole, kopajući i upinjući se da spasemo goli život kao divlji pas".
Ne mogu odoleti osećaju da će biti još ovakvih stvari, mnogo
više, kako budemo ulazili dublje u 21. vek. Jednostavno ima i su-
više velikih problema koji se pomaljaju i koji mogu unazaditi čo-
večanstvo... kada bi veliki deo sveta bio pogođen nepredviđenim
olujama, poplavama i promenama temperature, onda bi ono što
se dogodilo u Nju Orleansu izgledalo kao čajanka.
U nekom smislu, i ti uragani bi bili delo ljudskih ruku [posle-
dica toga što Sjedinjene Američke Države nastavljaju da u etar is-
puštaju karbon-dioksid kao da sutra neće nikad doći]. Ali postoje
i direktnije pretnje ljudi prema drugim ljudima... Pretpostavimo
da neka teroristička grupa upotrebi radiološku bombu ili čak
neko malo nuklearno sredstvo u velikom gradu. Šta onda?22
To su zasigurno retorička pitanja. Ešova poruka jeste da je
pretnja „decivilizovanja" (termin koji je Eš zapazio u jednom ro-
manu Džeka Londona) zastrašujuće realna: „uklonite elementar-
ne stubove civilizovanog života - hranu, sklonište, pijacu vodu,
minimalnu ličnu bezbednost - i u roku od samo nekoliko časova
vraćamo se u Hobsovu državu prirodnog stanja, rata sviju protiv
svih.
Moglo bi se Ešu osporiti da postoji nešto kao što je „prirodno
stanje" kome se neko može vratiti, ili da je čuveni „rat sviju protiv
svih" u stvari stanje koje se javlja na suprotnom kraju „procesa
22 Timothy Garton Ash, „It always lies below", Guardian, 8. septembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 27

civilizovanja", u trenutku kada se „kora tanka kao papir" slomi od

šoka zbog prirodne ili ljudskim delovanjem izazvane katastrofe.
Da li uistinu postoji „druga linija rovova", koliko god ona bila
muljevita, blatnjava, smrdljiva i na druge načine odbojna, na koju
bi se ljudi, oblikovani civilizacijom i za „civilizovani život", mogli
povući onog trenutka kada dođe do implozije njihovog „sekun-
darnog" prirodnog staništa. I da li je jedan od integralnih aspe-
kata procesa civilizovanja upravno suprotna namera: sprečavanje
„vraćanja unazad" putem stvaranja „zavisnosti od civilizacije"
kod ljudi, lišavajući ih svih alternativnih veština koje bi omogu-
ćile ljudsku kohabitaciju u slučaju brisanja spoljnje glazure ci-
vilizovanog ponašanja. Ovo je, priznajem, samo manja, „rubna"
doskočica - značajna možda za filozofe kulture, ali velikim delom
van okvira teme o kojoj se govori, i bez relevantnosti za nju; teme
koja se, rekao bih, najbolje može opisati kao „kompleks Titanika"
ili „sindrom Titanika".
„Sindrom Titanika" je užas propadanja kroz „koru civilizacije
koja je tanka kao papir" u ništavilo lišeno „elementarnih stubo-
va organizovanog, civilizovanog života" („civilizovanog" upravo
zato što je „organizovan" - rutinski, predvidljiv, sa ravnotežom
između oznaka i repertoara ponašanja). Propada se sam ili u
društvu, ali u svakom slučaju radi se o izgonu iz sveta gde „ele-
mentarni stubovi" i dalje postoje i gde postoji vezivna sila na koju
se može računati.
Glavni (iako nemi) glumac u priči o Titaniku je, kao što znamo,
bio ledeni breg. Ali nije ledeni breg, koji je čekao „tamo negde"
u zasedi, istakao ovu priču u gomili sličnih horor/katastrofičnih
priča, nego je to bio užas. Taj užas odnosi se na sav taj haos koji se
desio „ovde unutra", u utrobi luksuznog putničkog broda: kao, na
primer, izostanak bilo kakvog razumnog i realnog plana evakua-
cije i spasavanja putnika iz broda koji tone, ili akutni nedostatak
čamaca za spasavanje i pojaseva za spasavanje - stvari kojima
je ledeni breg „tamo negde", u gustoj subarktičkoj tami, poslužio
samo kao katalizator i lakmus papir zajedno u paketu. Ono „ne-
što" što „uvek leži ispod" ali čeka dok ne skočimo u ledene subar-
ktičke vode da bi se neposredno pokazalo. Nešto što je većinom
28 Fluidni strah

vremena (možda i sve vreme) sakriveno, a time samo još užasnije,

i što svoje žrtve iznenađuje kad god izbaulja iz svoje jazbine, hva-
ta ih nepripremljene i nesposobne da reaguju.
Sakriveno? Da, ali nikad dublje ispod kože. Civilizacija je ra-
njiva; uvek je od pakla deli samo jedan šok. Kao što se Stiven
Grejam pronicljivo izrazio, „sve više postajemo zavisni od slo-
ženih, distanciranih sistema da bismo održavali život", pa tako
čak i „malo narušavanje i onesposobljavanje može imati enor-
mne, lančane posledice po-društveni i ekonomski život i životnu
sredinu" - naročito u gradovima, gde većina nas i živi, mestima
koja su „ekstremno ranjiva na spoljno narušavanje". „Više nego
ikad ranije, kolaps funkcionalnih urbanih mreža infrastrukture
dovodi do panike i strahova od sloma funkcionalnog urbanog
društvenog poretka." 23 Ili, kako je to rekao Martin Poli, koga Gre-
jam citira: „strah od narušavanja urbanih službi masivnih razme-
ra" danas je „endemski strah među stanovništvom svih velikih
gradova".24
Endemski... deo svakodnevnog života. Nema potrebe za veli-
kim katastrofama, jer će i mali incident biti dovoljan da pokrene
„masivno narušavanje". Katastrofa može doći nenajavljeno - neće
biti truba koje će upozoravati da će se neosvojive zidine Jerihona
ubrzo srušiti. Ima više nego dovoljno razloga za strah - a time i
više nego dovoljno razloga da se čovek prepusti muzici dovoljno
glasnoj da uguši zvuke pucanja zidova.
Strahovi koji proističu iz sindroma Titanika su strahovi od slo-
ma ili katastrofe koja se može sručiti na sve nas, pogađajući sle-
po i neselektivno, nasumično i bez cilja, zatičući sve ljude nepri-
premljene i bez odbrane. Međutim, postoje i ništa manje užasni,
ako ne i užasniji strahovi: strahovi od pojedinačnog izvlačenja iz
vesele gomile, ili tek u maloj grupi, i osuda na samotnu patnju,
dok svi drugi nastavljaju sa svojim veseljima. Strahovi od lične
katastrofe. Strahovi da ćete postati odabrana meta, predodređena
za ličnu propast. Strahovi od ispadanja iz vozila koje se sve brže

23 Videti: Stephen Graham, „Switching cities off: urban infrastructure and US air power",
City, 2 (2005), str. 169-94.
24 Martin Pawley, Terminal Architecture, Reaktion, 1997, str. 162.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 29

kreće, ili od pada sa palube u more, dok drugi putnici, sa uredno

prikopčanim pojasevima za spasavanje, još više uživaju u putova-
nju. Strahovi da ćete ostati iza. Strahovi od izopštenja.
Da takvi strahovi uopšte nisu imaginarni možete videti u vo-
dećim medijima koji vidljivo i opipljivo zastupaju realnost koju
ne možete ni videti ni dotaknuti bez njihove pomoći. „Reality
TV" emisije, te fluidne moderne verzije starih „moraliteta", sva-
kodnevno svedoče o surovoj realnosti strahova. Kao što sugeriše
i ime koje su preuzele, ime koje gledaoci ne osporavaju, a samo
ga nekoliko sitničavih cepidlaka dovodi u pitanje, te emisije po-
kazuju ono što je realno; međutim, još važnije je da one sugerišu
da je „realno" ono što pokazuju. One pokazuju da se stvarnost
svodi na neizbežnost izopštenja i borbu da se izbegne izopštenje.
„Reality" serije ne treba uopšte da se trude da prenesu tu poruku:
većini gledalaca je već poznata ta istina; i upravo ta duboko uko-
renjena spoznaja ih masovno privlači ka TV ekranima.
Izgleda da nalazimo neko zadovoljstvo i utehu u slušanju
melodija koje znamo napamet. I skloni smo da verujemo mno-
go više onome što vidimo nego onome što čujemo. Razmislimo
o razlici između „svedoka očevica" i „obične glasine" (da li ste
ikada čuli za „svedoka ušečujca" ili za „obično viđenje". Slike su
neuporedivo „stvarnije" od štampanih ili izgovorenih reči. Njiho-
ve priče kriju pripovedača, „onoga koji bi mogao lagati" i na taj
način dezinformišu. Za razliku od ljudskog posredništva, kame-
re „ne lažu" (ili smo bar naučeni da tako mislimo), one „govore
istinu". Zahvaljujući slici, svako od nas može da se „vrati samim
stvarima" - zurück zu dem Sachen selbst - kako je želeo Edmund
Huserl (koji je više od svih drugih filozofa iskazivao težnju da
pronađe nepobitan, nepogrešiv način da pronikne u „istinu o
stvari"). Kada smo neposredno ispred fotografski/elektronski
stvorene slike, čini nam se da ništa ne stoji između nas i stvar-
nosti; ništa što može da nam zarobi ili skrene pogled. „Verujem
samo očima" znači „poverovaću u to kada to vidim", ali znači i
„verovaću u ono što ću videti". A ono što vidimo jesu ljudi koji
pokušavaju da izopšte ljude kako ovi ne bi izopštili njih. Za većinu
nas to je banalna istina, mada izbegavamo da je artikulišemo, sa
30 Fluidni strah

odredenim stepenom uspeha. „Reality TV" je obavila to za nas - i

mi smo zahvalni. Znanje koje „Reality TV" formuliše bilo bi ina-
če raspršeno i isečeno u komade koji su čuveni po tome da ih je
gotovo nemoguće svrstati u celinu koja bi dala smisao.
Ono što nam „Reality TV pomaže da otkrijemo (neovisno od
toga da li namerno ili nenamerno, eksplicitno ili indirektno) je,
na primer, da naše političke institucije na koje treba da se oslo-
nimo u slučaju nevolje, i koje smo naučeni da posmatramo kao
garancije naše bezbednosti, čine, kako je Džon Dan nedavno re-
kao - jedan uređaj koji je podešen da služi „poretku egoizma" i
da je osnovni princip konstrukcije tog poretka „klađenje na jače"
- „klađenje na bogate, u nekoj meri nužno na one koji imaju tu
sreću da su već bogati, ali iznad svega na one koji poseduju ve-
štine, prisebnost i sreću da sebe učine takvima".25 Ali kada dođe
do evakuacije broda koji tone ili pronalaženja mesta na čamcu za
spasavanje, pokazalo se da veštine i prisebnost ne pomažu puno.
Možda je tada sreća jedino spasenje - ali poznato je da je sreća
redak dar sudbine, jedan od onih darova kojih je malo i retko se
javljaju.
Milioni ljudi su svakodnevno suočeni sa tom sumornom
istinom - kao Džeri Roj iz Flinta u Mičigenu, koji se zaposlio
u Dženeral motorsu pre tri decenije a sada se „nalazi pred izbo-
rom da ili izgubi posao ili prihvati veliko smanjenje plate", pošto
je „Dženeral Motors, koji je nekada bio neprikosnoveni simbol
nacionalne industrijske moći", postao „senka onoga što je bio, a
sa njim je izbledelo i obećanje dato nakon 2. svetskog rata da je
manuelni rad u fabrici siguran put ka ispunjenju američkog sna".
Od kakve pomoći su veštine i prisebnost kada „su sve nekadašnje
fabrike sada parking prostori" a kompanija koja je te fabrike po-
sedovala „namerava da preformuliše ili čak i pocepa sve ugovore
o radu", u nastojanju da obezbedi „značajna smanjenja u zdrav-
stvenim i penzijskim izdacima" i da prebaci „hiljade radnih me-
sta u inostranstvo"? 26

25 John Dunn, Setting the People Free: The Story of Democracy, Atlantic Books, 2005, str.
61.

26 Videti: Danny Hakim, „For a G. M. family, the American dream vanishes", New York
Times, 19. novembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 31

U našem društvu, kome u velikoj meri nedostaje izvesnost i

bezbednost, prilike za strah su jedna od onih stvari kojih ima u
izobilju. Strahovi su brojni i raznovrsni. Ljudi različitih društve-
nih, rodnih i starosnih kategorija pogođeni su sopstvenim ver-
zijama straha; postoje i strahovi koje svi delimo - bez obzira na
kom je delu planete slučaj odredio da se rodimo i gde smo izabra-
li (ili bili prisiljeni) da živimo.
Međutim, problem je u tome što se ti strahovi ne mogu lako
definisati. Kako redom nailaze, neprekidno, mada nasumično,
oni se opiru nastojanjima (ako uopšte nastojimo) da ih među-
sobno povežemo i utvrdimo njihove zajedničke korene. To što ih
je toliko teško shvatiti samo ih čini još strašnijim, a još užasnijim
od toga ih čini osećaj nemoći koji stvaraju. Pošto nismo uspeli
da shvatimo njihovo poreklo i logiku (ako oni uopšte slede neku
logiku), pipamo u tami i zbunjeni smo u pogledu preduzimanja
inera predostrožnosti - da ne pominjemo sprečavanje opasnosti
koje ti strahovi najavljuju ili uspešnu odbranu od njih. Jednostav-
no, nedostaju nam potrebna oruđa i veštine. Opasnosti kojih se
plašimo prevazilaze našu sposobnost delovanja; do sada nismo
došli ni do tačke jasne spoznaje o tome kakva bi nam to adekvat-
na oruđa i veštine bile potrebne za obavljanje takvog zadatka -
a kamoli da počnemo da ih osmišljavamo i kreiramo. Hvatamo
sebe u situaciji koja se ne razlikuje mnogo od situacije u kojoj se
nalazi zbunjeno dete; da upotrebimo alegoriju Georga Kristofa
Lihtenberga od pre tri veka - dete udari u sto i to zato što se su-
darilo s njim, ,,a umesto toga smo za naše druge, ali slične sudare
smislili reč 'sudbina' koju krivimo".27
Međutim, osećaj nemoći - taj najgori efekat straha - ne leži u
percipiranim ili zamišljenim pretnjama kao takvima, već u ogro-
mnom a užasno nepopunjenom prostoru koji se proteže između
pretnji kao izvora strahova i naših odgovora - onih koji su nam
na raspolaganju i/ili ih smatramo realnim. Naši strahovi se „ne
uklapaju" ni u još jednom smislu: strahovi koji pogađaju mno-
ge mogu biti izrazito slični u svakom pojedinačnom slučaju, ali

27 Ch. Georg Christoph Lichtenberg, Aphorisms, prev. R. J. Hollingdale, Penguin, 1990,

str. 161.
32 Fluidni strah

se pretpostavlja da će se odbrana od njih vršiti individualno, od

strane svakog od nas, korišćenjem sopstvenih, najčešće bolno ne-
adekvatnih resursa. U najvećem broju slučajeva nije odmah jasno
šta bi naša odbrana dobila objedinjavanjem resursa i iznalaže-
njem načina da se svima koji su pogođeni pruži jednaka šansa
da budu slobodni od straha. Što je još gore, čak i kada (ako) su
koristi od zajedničke borbe uverljivo argumentovani, ostaje pi-
tanje kako objediniti usamljene borce i kako ih održati zajedno.
Uslovi individualizovanog društva ne pogoduju solidarnim akci-
jama; oni se protive opažanju šume iza drveća. Pored toga, stare
šume, nekada poznati i lako pamtljivi pejzaži, su desetkovane, a
teško da će se uspostaviti nove sada kada je obrada zemljišta pre-
neta na individualne vlasnike manjih imanja. Odlika individua-
lizovanog društva je disipacija društvenih veza koje predstavljaju
temelj solidarnih akcija. Ono se takođe ističe svojom otpornošću
na solidarnost koja bi mogla učiniti društvene veze trajnim - i
pouzdanim.
Ova knjiga predstavlja popis (sasvim preliminaran, nedovr-
šen) fluidnih modernih strahova. Ona je, takođe, pokušaj (sa-
svim preliminaran, izdašniji u pitanjima nego u odgovorima) da
se pronađu zajednički izvori i prepreke koje se gomilaju na putu
njihovog pronalaženja, i da se nađu načini da se one uklone ili
onemoguće.
Drugim recima, ova knjiga je poziv na razmišljanje o delova-
nju, i to promišljenom delovanju - a nije knjiga recepata. Njena
jedina svrha jeste da nas upozori na ozbiljnost zadatka koji će
sigurno biti pred nama (sa našim znanjem i našom voljom ili bez
njih) većim delom ovog veka, da ljudi razumeju taj zadatak i, na
kraju, izađu sa osećajem veće sigurnosti i samopouzdanja nego
što je to bilo na početku.
 1 .

Strepnja od smrti

Dok ovo pišem danas je 3. jun 2005; bio bi to sasvim običan

dan, gotovo jednak prethodnim i narednim danima da nije jedne
stvari - danas je takođe i Dan osmi šestog ciklusa Velikog Brata,
prvi dan izbacivanja u nizu koji će uslediti. Ta koincidencija čini
ovaj dan izuzetnim: za mnoge je ovaj dan bio dan otkrovenja, dan
oslobađanja ili dan razrešenja - u zavisnosti od njihovog ugla
gledanja.
Otkrovenje: ono u šta ste dugo sumnjali, ali o čemu najčešće
niste smeli ni da razmišljate, i ljutito ste poricali da znate išta o
tome ako bi vas neko pitao - sada to gledate na ekranu, a, takođe,
i kako blešti u svojoj slavi preko celih naslovnih strana tabloida.
I to činite zajedno sa milionima drugih ljudi kao što ste vi. Ono
što ste sve vreme slutili a bilo vam je teško da pretočite u reči
sada jasno stoji pred vama i pred svima, u svoj svojoj privlačno
uzbudljivoj i mučno zlokobnoj čistoći, i to sa takvim neodoljivim
autoritetom koji samo milionska masa može podariti. Ukratko:
sada znate, i to zasigurno znate ono što ste ranije samo slutili
(sumnjali, nagađali).
34 Fluidni strah

Ovako je tekla priča na „zvaničnoj internet stranici Velikog

Brata":

Dok se Kreg pripremao za svoje potencijalno poslednje noćenje u kući Veli-

kog Brata, bez sumnje je razmišljao o svom predstojećem izbacivanju.
Dok su ostali ukućani spavali u spavaćoj sobi ili razgovarali u dnevnom
boravku, Kreg je bio potpuno sam u kuhinji.
Sam, u svom kućnom ogrtaču, nagnut nad radnom površinom, odavao je
utisak usamljenika. Sa glavom naslonjenom na ruke, tužnog izgleda, Kreg
je beznadežno zurio u prazno. Ostala je samo senka živahnog momka koji
se ranije te večeri obukao kao Britni ne bi li razveselio ukućane. Očigledno
je do njega doprlo saznanje da bi ovo mogao biti njegov poslednji ceo dan
proveden u Kući... Nakon još nekoliko minuta besciljnog gledanja i zbrka-
nih misli, konačno je odlučio da je vreme za spavanje i otišao u krevet.
Sa izgledom izgubljenog psića, Kreg još neko vreme nije mogao da se smiri
i zurio je u tamu sedeći na krevetu.

Jadni Kreg, pretnja izbacivanja ga je stvarno poremetila. „Pred-

stojeće izbacivanje"... „poslednji ceo dan"... „potpuno sam"... sve
ovo zvuči tako bolno poznato. Kada čitate ovaj izveštaj čini se kao
da vam neko uslužno prinosi ogledalo ka licu. Ili, čak, kao da je
neko nekim čudom uspeo da instalira TV kameru, u kompletu sa
svim mikrofonima i rasvetom u najmračnije ćoškove vašeg uma,
koje ste se usudili da posetite... Zar niste i vi, kao i mi ostali,
osetili šta je Kreg proživljavao? Kreg je svakako prošao kroz to i
treba da budemo zahvalni na pouci izvučenoj iz njegovih muka.
Bez obzira na to što se sledećeg dana ispostavilo da je Meri, a ne
on, bila prvi izbačeni ukućanin.
„Ladbroks je rekao da se Merina popularnost srozala' nakon
što je odbila da nosi mikrofon", objasnio je zvanični internet sajt
Velikog Brata, citirajući stručnjake, koji - pošto su stručnjaci -
moraju najbolje poznavati stvari za koje su stručni; a te stvari koje
su ti stručnjaci najbolje poznavali bile su promene i preokreti u
simpatijama i antipatijama gledalaca. Prvobitan Kregov greh, koji
mu je zapretio da će biti odreden za otpad, po recima stručnjaka,
bila je njegova nepromišljenapričljivost (i kao što se jedan gleda-
Strepnja od smrti 35

lac, koji se potpisao kao „crash" požalio u ime hiljada gledalaca

istomišljenika: „On je potpuni užas: neobrazovan, nezanimljiv,
blesav, debeo i glup do daske. Njegov doprinos u Kući je nikakav.
Izbacite ga, a neka ga kao sledeći prati njegovo kučence" - ali
očigledno je Merino odbijanje da se javno ispovedi delovalo još
odbojnije i više za osudu nego sve Kregove mane zajedno. I kada
je Meri konačno popustila i dozvolila da joj se glas čuje, upala
je u još veću nevolju: „nije prestajala da kritikuje druge"... u če-
tvrtak je rekla: „Hoću da izađem. Muka mi je od svih. Ja nisam
folirantkinja. Ovd'e nema intelektualnog razgovora a meni je to
potrebno".
I šta je onda bolje? Držati jezik za zubima ili povinovati se
željama znatiželjnika izlažući pred njima svoju najdublju intimu?
Očigledno nema dobrog odgovora na ovo pitanje. Pismo - gubiš,
glava - oni dobijaju. Ne postoji potpuno siguran način da sprečite
svoje izbacivanje. Ta pretnja neće nestati. Malo se može uraditi,
ako se uopšte nešto i može uraditi, da se preusmeri udarac (ili
čak da se odloži). Nema pravila, ne postoji recept. Samo nastaviti
sa pokušavanjem - i greškama. I samo u slučaju da ste propustili
lekciju iz Osmog dana: samo sedam dana kasnije, na Dan pet-
naesti, Lesli je izbačena iz Kuće („Lesli je napustila Kuću Velikog
Brata... uz zaglušujući hor negodujuće mase koja je čekala vani");
sad je Kregov red da prekoreva neshvatljive preokrete sudbine:
„Ovo je besmisleno", kaže Kreg mrgodno. „Ne mogu da poveru-
jem. Nije učinila ništa da zasluži ovo."
Pa cela stvar i jeste u tome da neko ne mora da „učini nešto" da
bi „zaslužio" izbacivanje, zar ne. Izbacivanje nema nikakve veze
sa pravdom. Ideja „trijumfa pravde nad porokom" je nebitna i
irelevantna u pogledu izbora publike da li će nekome aplaudirati
ili vikati ,,ua" (čak i ako biste to radije porekli, „kada lovite sa psi-
ma umesto da bežite sa zecom"1*). Ne može se sa sigurnošću reći
da li se bliži naređenje da se spakujete i odete, i ništa što radite
neće sprečiti dolazak tog naređenja ili ga stopirati.

1 Run with the hare and hunt with the hounds (engl. - podržavati, po potrebi, obe strane
u sporu).
36 Fluidni strah

Ono o čemu izveštava televizija je sudbina. Po svemu sude-

ći, izbacivanje je neizbežna sudbina. Baš kao i smrt, koju možete
pokušati da neko vreme držite na odstojanju, ali ništa što uradite
ne može je zaustaviti kada na kraju dođe. Stvari stoje tako, i ne
pitajte zašto...
Oslobađanje: sada kada to znate, i kada znate da tu vašu spo-
znaju dele milioni ljudi i da to dolazi iz izvora kome možete ve-
rovati (nije bez razloga „mišljenje publike" odabrano kao jedna
od pomoći za takmičare u kvizu Ko želi da postane milioner - još
jednoj popularnoj TV emisiji), možete prestati da mučite sami
sebe. Nije bilo potrebe da se stidite svojih osećanja, sumnji i slut-
nji, ili vaše borbe da ih proterate iz vaših misli i odbacite ih da
trunu u najmračnijem p o d r u m u vaše podsvesti. Da nisu zadati i
primljeni javno, zadaci Velikog Brata, osmišljeni tako da se vidi
koji ukućanin prvi neće uspeti da ih ispuni, predstavljali bi samo
još jednu psihoanalitičku sesiju. Na kraju krajeva, takve sesije
imaju za cilj da vam obezbede da živite srećno do kraja života sa
mislima za koje se do juče smatralo da su nepodnošljive, i da po-
nosno paradirate danas u onome što se pre samo nekoliko dana
smatralo sramnom odorom. U javnoj psihoanalitičkoj sesiji, po
imenu Veliki Brat, vaše skrivene slutnje dobile su veoma ubedljivu
potvrdu od strane autoriteta koji je ni više ni manje nego „Reality
TV" i, prema tome, nema više potrebe da se zbunjujete i mučite
sami sebe: ovo je uistinu način na koji realan svet funkcioniše. U
današnjem Velikom Bratu, za razliku od njegovog prethodnika
koji je kreirao Džorž Orvel, i čije je ime pozajmio bez pitanja, ne
radi se o tome kako zadržati ljude unutra i primorati ih da se drže
zadate linije, već o izbacivanju ljudi napolje i vođenju računa da,
nakon što budu izbačeni, napuste mesto po propisu i da se više
ne vraćaju...
U tom svetu, kako je „Reality TV to slikovito prikazao i ubed-
ljivo dokazao, sve je u vezi s tim ,,ko koga šalje na deponiju"; ili
pre, ko će to prvi uraditi, dok još ima vremena da se drugima ura-
di ono što bi oni rado želeli da urade tebi ako im se pruži šansa - i
pre nego što uspeju da postupe po svojim željama. Videli ste kako
je Meri izjavila, dok je još nosila mikrofon, o nekom drugom, koji
Strepnja od smrti 37

je kasnije glasao za njeno izbacivanje, da je on „arogantni starac

koji ne bi trebalo da bude ovde!" Meri, koja će uskoro postati
žrtva, igrala je istu igru kao i napadači, nije je igrala drugačije; da
joj je dozvoljeno, ne bi oklevala ni sekunde da se glasno pridruži
negodovanju.
I, kao što ste mogli da pretpostavite, nema načina da se izbaci-
vanje potpuno poništi. Pitanje nije da li već ko i kada. Ljudi se ne
izbacuju zato što su loši, već zato što po pravilima igre neko mora
biti izbačen, i zato što su se neki ljudi pokazali veštijim u mane-
vrisanju od drugih, sličnih njima; to jest, u nadigravanju ostalih
igrača u igri koju svi igraju, jednako oni koji izbacuju kao i oni
koji bivaju izbačeni. Ljudi se ne izbacuju zato što je utvrđeno da
nisu vredni da ostanu u igri. Stvari stoje suprotno: proglasi se da
neki ljudi nisu vredni da ostanu u igri zato što postoji kvota za
izbacivanje koja mora da se ispuni. Jedan od ukućana mora biti
izbačen iz nedelje u nedelju - svake nedelje, šta god bilo. To su
kućna pravila koja obavezuju sve ukućane, bez obzira na to kakav
drugačiji stav oni mogu imati o tome.
Veliki Brat je iskren: u kućnim pravilima ne stoji ništa o nagra-
đivanju vrlina i kažnjavanju loših postupaka. Sve je podređeno
nedeljnoj kvoti izbacivanja koja mora da se ispuni bez obzira na
sve drugo. Čuli ste Davinu Mekol, voditeljku, koja je uzviknula:
„Sudbina Meri i Krega je u vašim rukama!" Što znači: postoji iz-
bor, i možete po svom nahođenju izabrati žrtvu; imate izbor da
izbacite jednog ili drugog - ali nemate opciju da izbacite oboje
ili da ne izbacite nikog. Tako da, od sada pa nadalje, kada vaši
instinkti i intuicija dobiju snažnu potvrdu - slobodno ih sledite.
U glasanju da izbacite nekoga ne možete napraviti grešku. Samo
u oklevanju i odbijanju da se igra imate priliku da budete van
igre, a vaše gnušanje prema igri izbacivanja neće sprečiti ostale
da glasaju crnom kuglicom protiv vas.
Konačno - razrešenje. Zapravo, duplo, dvostrano razrešenje:
retrospektivno i anticipacijsko. Uistinu, stara nedela i buduća lu-
kavost su sada oprošteni. Prošle grupacije iz senke sada se recikli-
raju u mudrost budućeg racionalnog izbora. Saznali ste - ali ste
i obučeni. Sa otkrivenom istinom došle su i korisne veštine, a sa
38 Fluidni strah

oslobađanjem je došla hrabrost da se te veštine stave u funkciju.

Za tu zvaničnu presudu „nije kriv" dugujete zahvalnost produ-
centima Velikog Brata. I iz te zahvalnosti se pridružujete masama
prikovanim za TV ekrane - time pomažući da presuda dobije na
autoritetu, da bude istinski javna i opšteobavezujuća, a na tom
putu se televizijska gledanost i profit penju nebu pod oblake...
Veliki Brat je zbrkana emisija, ili u najmanju ruku „višestra-
na" ili „višeslojna", kako bi se benigniji kritičari radije izrazili. U
njoj ima ponešto za svakoga, ili bar za mnoge, možda za većinu
- bez obzira na pol, boju kože i nivo obrazovanja. Očajnička bor-
ba ukućana da izbegnu izbacivanje možda je privukla ljubitelje
prljavština ili ljude koji žude da saznaju koliko su duboki i koliko
raznovrsni ti skriveni ponori ispod onih nivoa na koje ljudi uo-
bičajeno padaju; Veliki Brat privlači i očarava ljubitelje golotinje
na ekranu i svega ostalog što je seksi i pikantno; ima dosta da
ponudi ljudima koji slabije poznaju rečnik psovki, uz lekcije o
njihovoj upotrebi. Spisak koristi je zaista dugačak i raznovrstan.
Ljubitelji Velikog Brata su na udaru kritika, uvek sa osnovanim
razlozima, sa proizvoljnim brojem niskih pobuda. S vremena na
vreme njima se pridodaju čak i neki plemeniti motivi.
Znači, različiti ljudi mogu prebaciti kanal na Velikog Brata iz
različitih razloga. Glavna poruka ove emisije je prikrivena, oba-
vijena sa isuviše atrakcija da bi mogla biti smesta i bez greške
uočena; ona može doći neočekivano i netraženo mnogim gleda-
ocima koji su u potrazi za drugom vrstom razbibrige; za neke ona
može i ostati neopažena. A kritičarima kojima je primarna briga
odbrana doličnog ponašanja (a posebno zaštita njihovog ličnog,
neotuđivog i nedeljivog prava da razvrstavaju dobar ukus od vul-
garnosti) ta glavna p o r u k a može sasvim izmaći...
To se, međutim, ne može dogoditi u slučaju Najslabije karike
- emisije koja je samo malo kamuflirana da izgleda kao TV kviz
provere znanja, a još manje kao još jedan turnir za osvajanje na-
grade. Ona gledaocima ne nudi duhovna i telesna zadovoljstva
osim prizora ljudskog ponižavanja, nakon čega sledi izbacivanje
i posipanje pepela po sebi. Pitanja i odgovori, koji su, avaj, neiz-
bežni u emisiji koja je svrstana u kategoriju „kviza", daju se užur-
Strepnja od smrti 39

banošću koja odaje smetenost i koja moli za oproštaj: „Užasno

mi je žao što trošim dragoceno vreme koje je trebalo da bude
posvećeno stvarima koje su zaista bitne - ali i vi kao i ja znate da
i vi i ja m o r a m o održati spoljašnju formu"; pitanja i odgovori koji
su za žaljenje, mada su neizbežni, prekidi u glavnoj radnji, kratki
intervali koji razdvajaju niz dužih činova drame - i za neke, ako
ne i za većinu gledalaca, predstavljaju samo priliku za opuštanje,
još jedan gutljaj pića ili zalogaj.
Najslabija karika nosi poruku Velikog Brata u najčistijoj formi
- to je poruka koja je kompresovana u pilulu. Ona je koliko god je
to moguće ogoljena do temelja i gada samu suštinu stvari, to jest
slavljenje čina izbacivanja. Igrači, kojima nije ostavljena nikakva
sumnja da je priroda igre upravo takva kakva jeste, bivaju jedan
po jedan izbačeni ne tokom vremenskog perioda od više dugih
nedelja već u roku od pola sata. Suprotno onome što sugeriše
zvanično ime emisije, istinski cilj koji se otkriva kako emisija na-
preduje nije da se otkrije ko su „najslabiji igrači" u nizu krugova,
već da podseti sve da u svakom krugu neko mora biti proglašen
„najslabijim" i da pokaže kako će neizbežno doći red na svakoga,
osim na jednog jedinog pobednika, da bude proglašen najslabi-
jim, pošto su svi osim jednoga predodređeni za eliminaciju. Svi
osim jednoga su višak i pre početka igre; igra se odvija samo da bi
se otkrilo ko je taj jedan koji je izuzet od sudbine svih ostalih.
Na startu kviza Najslabija karika imamo grupu od nekoliko
igrača koji svi daju doprinos zajedničkoj kašici. Na kraju, samo
jedan igrač stavlja čitav plen u džep. Opstanak je šansa samo za
jednoga, prokletstvo je sudbina svih ostalih. Pre nego što se izgla-
sa i njihov izlazak, svi saigrači učestvuju u nizu rituala ekstradi-
cije, sa zadovoljstvom koje može doneti samo vredno izvršena
obaveza, dobro urađen posao ili potpuno naučena lekcija, dok
se eventualna griža savesti umiruje dokazima da su nedela iz-
bačenog suseda njihovu presudu učinila neminovnim rešenjem.
Na kraju krajeva, sastavni (možda i glavni) deo dužnosti igrača
jeste da sledi ceremoniju glasanja za ispadanje, uz prihvatanje
sopstvene odgovornosti za poraz i javne ispovedi o manama koje
su dovele do njegovog pravednog i neizbežnog izbacivanja. Ne-
40 Fluidni strah

dostatak koji se redovno priznaje, monotono, jeste greh neuspeha

da se nadmudre drugi igrači...
Stare priče sa moralnom poukom govorile su o nagrađivanju
vrlina i kaznama koje se spremaju grešnicima. Veliki Brat, Najsla-
bija karika i nebrojene slične priče sa moralnom poukom, koje se
sada nude i koje žitelji modernog fluidnog sveta požudno gutaju,
ukazuju na druge i različite istine. Prvo, kazna je norma, nagrada
je izuzetak: pobednici su oni koji su izuzeti iz opšte kazne izbaci-
vanja. Drugo, veze između vrline i greha, s jedne strane, i između
nagrade i kazne, s druge strane, su slabašne i nasumične. Moglo
bi se reći: Jevanđelje koje je svedeno na Knjigu o Jovu...
Ono što nam govore današnje priče sa moralnom poukom je-
ste da udarci dolaze nasumično, bez potrebe za razlogom i bez
objašnjenja; da između onog šta čovek može uraditi i onog šta ga
zadesi postoji najslabašnija veza (ako uopšte i postoji neka veza);
te da se malo može uraditi, ili ništa, da se sigurno izbegne patnja.
„Priče sa moralnom poukom" našeg vremena govore o nepra-
vičnoj pretnji i bliskom predstojećem izbacivanju, kao i o skoro
potpuno; nemogućnosti ljudi da zaustave tu sudbinu.
Sve priče sa moralnom poukom deluju putem sejanja straha.
Međutim, ako je strah posejan kroz stare priče sa moralnom po-
ukom bio iskupljujući (taj strah je dolazio u kompletu sa proti-
votrovom: sa receptom za odbijanje pretnje koja začinje strah, i
na taj način za život oslobođen straha), „priče sa moralnom pou-
kom" našeg doba nemaju milosti - one ne obećavaju iskupljenje.
Strahovi koje one seju ne mogu se zauzdati, i zapravo su neisko-
renjivi: oni su tu i ostaće tu, oni se mogu odgoditi ili zaboraviti
(potisnuti) za neko vreme, ali se ne mogu odagnati. Za takve stra-
hove nije pronađen protivotrov i malo je verovatno da će ikada
biti pronađen. Ti strahovi prodiru i prožimaju čitav život, dosežu
do svake tačke tela i uma i preoblikuju životni proces u nepre-
stanu i beskrajnu igru „žmurki", „skrivača"; igru u kojoj trenutak
nepažnje dovodi do nepopravljivog poraza.
Priče sa moralnom poukom u našem dobu predstavljaju javne
probe smrti. Oldos Haksli je zamislio Vrli novi svet u kome se
deca kondicioniraju i vakcinišu protiv straha od smrti tako što
Strepnja od smrti 41

im se dele omiljeni slatkiši nad posmrtnim odrom njihovih sta-

rijih. Naše priče sa moralnom poukom nastoje da nas vakcinišu
protiv straha od smrti banalizovanjem prizora umiranja. One su
svakodnevne generalne probe u formi društvenog izopštenja, sa
nadom da ćemo se naviknuti na njenu banalnost kada ona jed-
nom dođe u svom ogoljenom obliku.
Nepopravljiv... neizlečiv... nepovratan... neizbežan... bez mo-
gućnosti opoziva ili ispravke... tačka nakon koje nema povrat-
ka... finalni... konačni... kraj svega. Postoji jedan i samo jedan
događaj kome se ovi atributi mogu u potpunosti i bez izuzetka
pripisati; jedan događaj koji sve druge primene tih koncepata
pretvara u metafizičke; događaj koji ih usklađuje sa njihovim
iskonskim značenjem - drevnim, čistim i nepomućenim. Taj do-
gađaj je smrt.
Smrt je strašna zbog te karakteristike koja se razlikuje od svih
drugih; karakteristike da sve druge karakteristike pretvara u ka-
rakteristike oko kojih više nema pregovora. Svaki nama poznat
događaj - osim smrti - ima prošlost, kao i budućnost. Svaki doga-
đaj - osim smrti - nosi obećanje ispisano neizbrisivim mastilom,
makar ispisano i najsitnijim slovima, da „nastavak priče sledi".
Smrt nosi samo jedan natpis: Lasciate ogni sperartza (mada ideja
Dantea Aligijerija da postavi tu konačnu, neumoljivu rečenicu na
kapiju Pakla nije bila istinski legitimna, jer je još štošta nastavilo
da se događa nakon prolaska kroz tu paklenu kapiju... iza tog
znaka „ostavite svaku nadu"). Samo smrt može značiti da se od
sada pa nadalje neće ništa dogoditi vama, to jest da vam se neće
dogoditi ništa što biste mogli da vidite, čujete, dodirnete, omiri-
šete, što bi vam donelo uživanje ili bol. Iz tog razloga je sigurno
da će smrt ostati nešto nepojmljivo živima; zaista, kada treba po-
vući istinsku granicu ljudske imaginacije - smrt nema dostojnog
takmaca. Jedna i jedina stvar koju ne možemo uraditi, niti ćemo
ikada moći, jeste da zamislimo svet bez nas koji ga zamišljamo.
Nema ljudskog iskustva, koliko god ono bogato bilo, koje bi
pružilo makar i najmanji nagoveštaj o tome kako to izgleda kad
se ništa više neće dogoditi i ništa više nema da se uradi. Ono
što učimo od života, iz dana u dan, upravo je suprotno; ali smrt
42 Fluidni strah

poništava sve što smo naučili. Smrt je otelotvorenje „nepozna-

tog"; i m e d u svim nepoznanicama jedino nju je potpuno i istinski
nemoguće spoznati. Šta god činili da se pripremimo za smrt, ona
nas zatiče nespremne. Da stvari budu gore, ona samu ideju „pri-
preme" - te akumulacije znanja i veština koje definišu životnu
mudrost - čini ništavnom. Svi drugi slučajevi beznađa i bespo-
moćnosti, neznanja i nemoći, mogli bi, uz odgovarajuće napore,
biti rešeni. Svi osim ovog.
„Prvobitni strah", strah od smrti (urođeni, endemski strah), mi
- ljudska bića - delimo, izgleda, sa svim životinjama, zahvaljujući
instinktu opstanka koji je tokom evolucije isprogramiran u sve ži-
votinjske vrste (ili bar u one među njima koje su opstale dovoljno
dugo i time ostavile dovoljno traga da se zabeleži njihovo posto-
janje). Ali samo mi, ljudska bića, imamo spoznaju o neizbežnosti
smrti, i time smo suočeni sa strašnim zadatkom preživljavanja
usvajanja tog znanja; sa zadatkom življenja sa svešću o neminov-
nosti smrti, življenju uprkos tome. Moriš Blanše je otišao i dalje
sa tvrdnjom da čovek zna za smrt samo zato što je čovek - a samo
je čovek jer je on smrt u procesu nastajanja. 2
Nisu bili u pravu sofisti koji su propovedali da je strah od smrti
u suprotnosti sa razumom, kada su tvrdili da kada je smrt tu -
ja nisam tu, a kada sam ja tu - smrt nije: kad god sam ja tu - u
društvu sam moje svesti da pre ili kasnije smrt mora staviti tačku
na moje postojanje ovde. U rešavanju ovog zadatka, u borbi pro-
tiv tog „sekundarnog straha" ili u njegovom neutralisanju, straha
koji izvire ne iz smrti koja kuca na naša vrata već iz naše spoznaje
da će do toga pre ili kasnije doći, od male su pomoći instinkti,
kada bismo ih i imali na raspolaganju. Razrešenje tog zadatka
moraju preduzeti i obaviti, ako je to uopšte moguće, sama ljudska
bića. I taj zadatak se obavlja, u zlu i dobru, mada sa polovičnim
uspehom.

Sve ljudske kulture mogu se dešifrovati kao tvorevine uma koje

su napravljene sa ciljem da življenje sa spoznajom smrtnosti učine
mogućim.
2 Videti: Maurice Blanchot, The Gaze of Orpheu, Station Hill, 1981.
Strepnja od smrti 43

Inventivnost kultura u oblasti „omogućavanja života uz nemi-

novnost smrti" je zadivljujuća, mada ne bez ograničenja. U stvari,
zapanjujuća raznovrsnost zabeleženih strategija može se razbiti u
manji broj kategorija; sve njihove varijante mogu se podvući pod
nekoliko suštinskih strategija.
Ubedljivo najčešća i čini se najefikasnija strategija, a time i naj-
primamljivija m e d u relevantnim kulturnim izumima, jeste ospo-
ravanje konačnosti smrti: jedna ideja, koju je u osnovi nemoguće
proveriti, da smrt nije kraj sveta već prelaz iz jednog sveta u drugi.
(Kao što je Sandra M. Gilbert nedavno definisala 3 - to je istek a ne
okončavanje.) Umiranje ne znači odlazak sa jedinog postojećeg
sveta i rastakanje i iščezavanje u ništavilu, već samo prelazak u
drugi svet - gde će se nastaviti postojanje, makar u nešto druga-
čijem obliku (koji je ipak sasvim dovoljno sličan) nego što je onaj
koji smo navikli da nazivamo svojim. Telesno postojanje može
imati kraj (ili biti odloženo do drugog dolaska ili sudnjeg dana,
ili može zameniti jednu telesnu formu drugom, kao u večnom
vraćanju kroz reinkarnaciju); iskorišćena i istrošena tela se mogu
dezintegrisati, ali „postojanje na svetu" nije ograničeno ovde i
sada na tu ljusku od mesa i kostiju. Momentalno telesno postoja-
nje može biti samo jedna u nizu epizoda beskrajnog postojanja,
koje neprestano menja oblik (kao u slučaju reinkarnacije) - ili
uvertira u večni život duše, koji počinje smrću, pretvarajući time
trenutak smrti u trenutak oslobađanja duše od svog telesnog ka-
veza (kao u hrišćanskoj viziji života nakon smrti).
Opomena memento mori, setite se smrti, koja ide uz prokla-
movani večni život, svedoči o izuzetnoj moći tog obećanja da se
izbori protiv onesposobljavajućeg efekta koji sa sobom nosi bli-
zina smrti. Kada se ta objava o večnom životu čuje, usvoji, i u nju
se poveruje, više nema nikakve potrebe za pokušajima zaborav-
ljanja na neophodnost smrti (koji su, čini se, uzaludni). Nema
potrebe da se pogled skreće sa njenog neumitnog dolaska. Smrt
više nije Gorgona koja ubija samim pogledom: ne samo da čo-
vek može pogledati smrti u lice, već treba da je gleda u lice, iz

3 Videti: Sandra M. Gilbert, Death's Door: Modem Dying and the Ways We Grieve, W. W.
Norton, 2005.
44 Fluidni strah

dana u dana, dvadeset četiri časa dnevno, da se ne zaboravi briga

o novom životu nakon predstojeće smrti. Opominjanje na smrt
održava život smrtnika na pravom putu - darujući mu svrhu
koja čini svaki proživljen trenutak dragocenim. „Memento mori"
znači: živi zemaljski život na način koji će ti obezbediti sreću u
zagrobnom životu. Život nakon smrti je garantovan - štaviše, ne-
izbežan; međutim, njegov kvalitet zavisi od toga kako živiš pre
svoje smrti. On može biti noćna mora ili blaženstvo. A sada hajde
na posao...
Besmrtnost duše daje zemaljskom životu istinski neprocenji-
vu vrednost. Samo ovde i sada, na zemlji, kada je duša još uvek
zarobljena u svom telesnom oklopu, može se obezbediti večno
blaženstvo i mogu se izbeći večne muke. Po okončanju telesnog
života već je kasno za to. Presuda, bez mogućnosti za drugu šan-
su, za koju se veruje da je smrt donosi, dobila je sasvim novo,
potpuno obrnuto značenje. Kada prilike za ispoljavanje vrlina i
uzdržavanje od poroka dođu do kraja, kao što i moraju u trenut-
ku smrti, izbor između neba i pakla je već napravljen i odlučena
je sudbina duše - zauvek, što znači da upravo taj užasno kratki
zemaljski život ima istinsku moć nad večnošću, a obaveza memen-
to mori podstiče žive da koriste tu moć.
Hrišćanski koncept nasleđenog prvobitnog greha pokazao se
kao naročito srećno rešenje: on je podigao vrednost i značaj te-
lesnog života. Data šansa za odlazak na Nebo bila je tek 50:50. Sa
veoma malim šansama da nadu sebi mesto na Nebu, naslednici
prvobitnog greha podsticani su na pozitivan stav prema svojim
zadacima tokom života; pošto niko nije rođen bezgrešan, već je
od samog početka opterećen nasleđenim grehom, smrtnici mo-
raju biti dvostruko revnosni i predani u korišćenju svoje kratko-
trajne moći da sebi obezbede spasenje. Izbegavanje zlih dela neće
biti dovoljno: uz dobra dela, što je više njih moguće, žrtvovanje,
ispaštanje i nanošenje pokajničke patnje samom sebi potrebni su
za skidanje stigme prvobitnog greha, za koju bi, u suprotnom,
bila potrebna večnost da je spale ognjevi pakla. Mogućnost več-
nosti predstavljala je noćnu m o r u za zle i lenjivce, ali, s druge
strane, i izvor neprestanog veselja za dobre i vredne. Obe strane
su podsticale na akciju.
Strepnja od smrti 45

Preoblikovanje smrti - predstavljanje najgroznijeg pada kao

najdivnijeg uzdizanja - bio je istinski genijalan potez. Time se
nisu samo smrtnici pomirili sa svojom smrtnošću, već se i životu
dao smisao, svrha i vrednost koje bi ta presuda smrti poništila
kada bi život bio prepušten svojoj neposrednoj, gruboj jednostav-
nosti. Taj potez je pretvorio destruktivnu snagu smrti u kolosalnu
silu jačanja života: on je upregnuo smrt u kočije života. Doveo je
večnost u dohvat prolaznog i postavio samospoznate smrtnike za
upravljački pult besmrtnosti.
Teško je bilo pratiti taj čin, iako se pokušavalo i pokušava se sa
njegovim imitiranjem na sve moguće načine - i sasvim sigurno
to nikada neće prestati. Gotovo nijedna zamena se nije pokazala
tako radikalnom kao original u obuzdavanju i pripitomljavanju
aveti smrti. Samo je original prikazao smrt kao univerzalnu i neu-
mitnu sudbinu, time prikazujući brigu o smrti, izazvanu strahom,
kao univerzalnu - i iskupljujuću - obavezu. Sve druge imitacije
su prikazivale besmrtnost kao „posredni život", i čak i u tom te-
meljno osiromašenom obliku, jedino kao šansu - nešto do čega
se može doći, ali što može i izmaći. Pojedinci koji su nastojali,
bez obzira na to koliko uspešno, da iskoriste priliku i steknu tu
zamenu za besmrtnost nisu dobijali obećanje da će lično iskusiti
efekte svoje pobede, čak ni da će biti njeni svedoci. Onima koji
su postavljali pitanje zašto bi se odrekli zadovoljstava koje mogu
iskusiti zarad stvari koje mogu samo zamisliti i o kojima nikada
neće svedočiti, ti surogat predloži nisu mogli ponuditi zadovolja-
vajući, preovlađujuće uverljiv, a kamoli univerzalan odgovor.
Koliko god bile nesavršene, sve te zamene su osmišljene pre-
ma obrascu formule života nakon smrti. One pokušavaju da daju
smisao smrtnom životu u p o r n o m pričom o trajnosti efekata ze-
maljskog života koji je, kao što je poznato, prolazan, da potvrde
kako naporan rad tokom života neće biti uzaludan, i da uvere
sumnjičave da će način života biti od značaja dugo nakon pre-
stanka samog tog života, dok ništa što će se kasnije dogoditi neće
moći poništiti njegove konsekvence.
Prema toj formuli, na svakom pojedinačnom smrtniku je da
sam odluči da li njegov život treba da ostavi traga u svetu nakon
46 Fluidni strah

njegove smrti, i kakav bi to trag trebalo da bude. Taj svet, koji će

nastaviti da postoji nakon smrti pojedinca biće nastanjen drugim
ljudima; onaj ko je ostavio trag neće biti među njima, ali drugi
koji će biti tu osetiće uticaj tog nestalog života - i usvojiti ga, što
bi bilo poželjno. Biće zahvalni na stvarima koje cene i neguju i
postaraće se da te ljude očuvaju u svom pamćenju. Ali čak i da
ne znaju imena ljudi koji su im život učinili drugačijim (boljim)
nego onaj kakav bi inače bio, ostaje činjenica da je život nekog
sada zaboravljenog smrtnika dao plodove i ostavio trajne trago-
ve.
U poredenju sa originalnom strategijom, njene modifikovane
surogat verzije su naizgled multiplikovale broj opcija dostupnih
smrtnicima. Za one koji su inspirisani prilikom za sticanje one
vrste besmrtnosti koju te verzije nude, spektar mogućih izbora se
proširio daleko izvan samo one jedne dileme između Neba i Pa-
kla. Kada jednom izgledi za sticanje besmrtnosti u bilo kakvom
obliku više nisu unapred garantovani, otvara se ogroman prostor
za inventivnost i eksperimentisanje za sve zainteresovane. I onda
kada se poricanje konačnosti smrti razdvoji od besmrtnosti duše,
ono se može slobodno uklapati sa proizvoljnim brojem alterna-
tiva. Što se i događa - iako se, međutim, ta impresivna raznoli-
kost kulturnih invencija može grubo podeliti na dve klase: one
koje obećavaju ličnu besmrtnost; i one koje obećavaju lični do-
prinos opstanku i trajanju jednog neličnog entiteta, najčešće po
cenu smanjenja značaja individualnog identiteta, što se na kraju
završava zahtevima za spremnošću na samoporicanje i samopo-
ništavanje.
U svim vrstama društva individualnost je privilegija nekolici-
ne za kojom se žudi, koja se brižljivo čuva i brani. Biti individua-
lan znači izdvojiti se iz mase, izbeći mešanje sa bilo kojim drugim
pojedincem i tako sačuvati sopstveni ipseite. Na platnima koja
prikazuju protekle „istorijske trenutke" (to jest one trenutke koji
se smatraju vrednim beleženja jer su njihove posledice daleko
prevazišle njihovo sopstveno doba i izmenile naknadni tok stvari
ostavljanjem opipljivog traga na sadašnjosti) mogu se izdvojiti
„pojedinci" od „mase" po jedinstvenosti i prepoznatljivosti lica
Strepnja od smrti 47

onih prvih, te po uniformnosti, nejasnosti ili nevidljivosti lica

onih drugih.
Tako oštar kontrast ne bi trebalo da iznenađuje; na kraju kra-
jeva, individualnost je „vrednost" u stepenu u kojem ona ne do-
lazi kao „besplatan poklon" već samo ako je potrebno boriti se
i uložiti napore za njeno ostvarenje - i zbog svih tih principa
individualnost ostaje raspoloživa za neke, a uporno van domašaja
drugih. Da nema bezličnih masa - „rulje", „gomile", „horde" ili
jednostavno „svetine" - ili da je individualnost urođen, nepro-
blematičan, činjenični kvalitet svakog i svih lica, ideja individu-
alnosti bi zasigurno izgubila mnogo od svog sjaja i privlačnosti,
mada, po svemu sudeći, pod takvim okolnostima ta ideja ne bi
ni mogla nastati. Pristup sredstvima održanja prepoznatljive je-
dinstvenosti lica i imena u vremenima ispred nas, uključujući i
vreme nakon smrti njihovog nosioca, neophodno je svojstvo, ali
verovatno i najpoželjniji sastojak „individualnosti".
Glavno sredstvo postizanja takvog efekta je „slava", što je skra-
ćena oznaka za „ostati u sećanju budućih pokolenja". Paradoksal-
no za sredstvo individualne besmrtnosti, upravo članstvo u odre-
đenoj kategoriji obezbeđuje pristup slavi, a borba za dobijanje tog
pristupa (uključujući i borbu da se ta kategorija učini dostupnom
kako bi podarila besmrtnost svojim članovima) je kroz istoriju
bila kolektivan posao. Pravo na ovaj pristup je u početku bila po-
vlastica kraljeva i generala, a kasnije su ga izborili državnici i re-
volucionari (te, indirektno, i tvorci skandala i buntovnici, njihove
replike u iskrivljenom ogledalu), zatim istraživači i pronalazači,
naučnici i umetnici. Kraljevski režimi imali su sopstvena pravila
za raspodelu slave, kao i teokratije, republike i demokratije, agrar-
na i industrijska društva, predmoderne, moderne i postmoderne
kulture.
Treba zapaziti, međutim, da je kolektivno ili kategorijski po-
držano pravo na individualnu slavu mač sa dve oštrice: može se
shvatiti i kao okrutnost sudbine umesto sreće. Institucionalno
obezbeđeno pravo na individualnu slavu ne garantuje da će biti
dodeljena prava vrsta slave, veličina; umesto toga to može u prak-
si biti večna ozloglašenost. Svako sećanje, uključujući i sećanje
48 Fluidni strah

potomstva, može biti mač sa dve oštrice. Ako pripadate društve-

noj kategoriji koja pruža individualne rezultate, bez obzira na to
da li se oni odobravaju ili osuđuju, sa izgledima da se oni zabele-
že i ostanu u pamćenju - slava predstavlja sudbinu; ali, kapacitet
te slave da preživi, kao i njen sadržaj, ostaju trajno i neprijatno
nedovoljno definisani. Pravo na individualnu slavu vraća se kao
dužnost koja iziskuje neprestane napore i nesmanjenu budnost -
baš kao što je i pravo na spasenje iziskivalo konstantnu dobrotu
tokom celog života. O n o ne obećava nikakav o d m o r i nagovešta-
va život pun strepnje, samokritike, a, moguće, i samoosude. Pro-
puštanje ili traćenje prilike može imati isto toliko, a možda i više
gorak ukus nego njeno uskraćivanje.
Onima kojima je uskraćena prilika za sticanje individualne
besmrtnosti - toj bezličnoj, anonimnoj hoipolloi,„običnim",,,ne-
istaknutim" ljudima, gruboj materiji od koje se prave statističke
tabele - nudi se druga varijanta besmrtnosti: besmrtnost preko
posrednika, ili besmrtnost putem odricanja od individualnosti.
Ili pak druge varijante, imajući u vidu koliko mnogo verzija te
depersonalizovane besmrtnosti je na ponudi, gde svaka od njih
na svoj način iskorišćava neizlečen i, u krajnjoj liniji, neizlečiv
strah od Velikog Nepoznatog.
Personalizovana besmrtnost predstavlja predlog za produženje
života, koji poziva na izuzetne napore kako bi se „ostavio trag":
vršiti dela vredna pamćenja. Depersonalizovana besmrtnost radi
upravo suprotno. Ona se nudi kao utešna nagrada tom
mnoštvu, nebrojenim ljudima za koje postoji malo nade da će
postići bilo šta što bi se računalo kao bitno, što znači da imaju sla-
be šanse da sami obezbede sigurno mesto u ljudskom pamćenju.
Nelična besmrtnost je kompenzacija lične nemoći; anonimnom
biću ukazuje se šansa da stekne (takođe anonimnu) večnost. Da,
njihovi lični životi će biti zaboravljeni, ali će nešto značiti - neće
otići bez traga. Ono, međutim, što će proizvesti taj značaj i ono
što će ostaviti duboke i neizbrisive tragove, jeste način njihove
smrti. U nemogućnosti da zarade besmrtnost za života, ipak će to
uspeti putem smrti; time je njihova smrt sredstvo postizanja ne-
čeg čvršćeg, trajnijeg, pouzdanijeg, značajnijeg nego što je njihov
Strepnja od smrti 49

prazan, siv, odbojan pojedinačan život, lišen prilike da se potvrdi

i zabeleži svoje postojanje dok još traje. I tako preko tog opstanka
„nečega" i oni mogu posredno postići besmrtnost - time što će
posvetiti svoju smrt nekoj ideji (koja bi, poželjno je, bila besmrt-
na).
Na pragu ere izgradnje nacija, postrevolucionarna Francuska
Republika oživela je antičku rimsku formulu pro patria, i time
uspostavila obrazac za ovu „besmrtnost preko posrednika", tu
„kompenzaciju besmrtnosti". To je postigla putem onoga što je
Džordž L. Mos nazvao „nacionalizacijom smrti" 4 - strategijom
koja je primenjivana tokom celokupnog trajanja modernog
doba.
Nacijama u stvaranju bila je potrebna moć države da bi se
osećale sigurno, a državi u nastajanju bio je potreban nacionalni
patriotizam da bi se osećala moćno. Jedno drugom su bili po-
trebni da bi opstali. Državi su bili potrebni podanici države kao
nacionalni patrioti, spremni da žrtvuju svoje individualne živote
za opstanak nacionalne „zamišljene zajednice"; naciji su bili po-
trebni njeni pripadnici kao podanici države koja ima vlast da ih
regrutuje za „nacionalnu ideju" i, u slučaju potrebe, da ih natera
da polože svoje živote za večan život nacije. I država i nacija našle
su najpodesnije rešenje svojih problema u ideji anonimne smrti
koja vodi ka nepersonalnoj besmrtnosti.
U eri masovnih ročnih vojski i opšte vojne obaveze, neeksplo-
atisan užas straha od smrti i strah od ništavila u koju bi smrt
mogla voditi uspešno su iskorišćeni u mobilizaciji masovnog
patriotizma i posvećenosti nacionalnoj ideji. Kao što Mos ističe,
dok se „smrt brata, supruga ili prijatelja u ratu" i dalje shvata kao
„mučenička smrt" - za ličnu žrtvu „se sad, bar u javnosti, kaže
da dobitak prevazilazi lični gubitak". Smrt nacionalnog junaka
može biti lični gubitak i tragedija; međutim, ta žrtva se bogato
nagrađuje, iako ne spasenjem besmrtne duše umirućeg, već tele-
snom besmrtnošću nacije. Spomenici palima, razbacani po celoj
Evropi, podsećali su prolaznika na to da se zahvalna nacija odu-
žila žrtvama koje su joj prineli njeni sinovi večnim sećanjem na
4 Videti: George L. Moose, Fallen Soldiers, Oxford University Press, 1990, str. 34. i dalje.
50 Fluidni strah

njihove zasluge, te da nacije koja podiže spomenike poginulima

ne bi ni bilo da oni nisu dobrovoljno položili svoje živote.
Spomenici u evropskim glavnim gradovima koji slave nese-
bičnost Neznanih vojnika usadili su ideju da ni čin heroja, pa
ni čitav njihov život do trenutka vrhunske žrtve nije značajan za
vrednovanje i pamćenje te žrtve. Ti spomenici živima govore da
se računa samo trenutak smrti na bojnom polju, i da vrednost
smrti ima moć da retrospektivno redefiniše (uzvisi i oplemeni)
značenje čak i najbezvrednijeg života. Godišnje javne manifesta-
cije obeležavanja sećanja imale su i dodatnu svrhu. One su pod-
sećale gledaoce i učesnike tih godišnjica da dugovečnost posthu-
mnog postojanja u sećanju potomstva zavisi od kontinuiranog
postojanja nacije: žrtva treba da se pamti sve dok nacija živi (ali
ne nakon toga) - i time lično žrtvovanje života u cilju opstanka
nacije nije samo način da se transcendentira smrt već i stanje
sveta u kome posthumno postojanje može biti presađeno, može
uspevati i biti zaštićeno...
Strategija koju su prvo upotrebili glasnogovornici nacija u na-
stajanju uspostavila je obrazac koji su naknadno sledili promo-
teri brojnih drugih ideja, retko postižući potpuni uspeh u kopi-
ranju; možda to nisu radili toliko zbog potencijala da se zaleče
rane koje nanosi užas od neminovnosti smrti (taj potencijal je
uvek bio sporan), koliko zbog čudesne prilike da nanovo iskoriste
taj nepresušni izvor straha od ništavila nakon smrti, za potrebe
ideja koje su želeli da promovišu ili sačuvaju. Formulu „umrećeš,
ali će zahvaljujući tvojoj smrti ideja za koju si se žrtvovao živeti
večno - i time prenositi besmrtnost tvog podviga još sigurnije od
isklesanih kamenih ili izlivenih metalnih spomenika, bez obzira
na to koliko ih ima" eksploatisali su sa posebnim žarom revo-
lucionarni pokreti koji su promovisali temeljan i trajan remont
društvenog poretka, sledeći obrazac izgradnje nacije, iako retko
sa efektima koji bi imali sličnu težinu.
Koliko god bila oštra razlika m e đ u njima, sredstva lične i be-
zlične besmrtnosti jednako uvažavaju ozbiljnost problema nemi-
novnosti smrti sa kojim se suočavaju svi ljudi, kao bića svesna
svoje smrtnosti. Takva sredstva, njihova popularnost i (bar deli-
Strepnja od smrti 51

mična) efikasnost indirektno svedoče o važnom mestu koje zau-

zima briga o večnom životu (ili njegovo negiranje) među briga-
ma smrtnika. Oni su, takoreći, zaobilazni danak (ili otkupnine?)
strašnoj, vrhunskoj, definitivno nadljudskoj, i time zastrašujućoj
sili večnosti, koji ljudi plaćaju i te kako svesni kratkoće sopstve-
nog života. I oni „imaju smisla" samo pod uslovom da se užas od
smrti produžava, da se danak za milost dobrovoljno daje i da se
zahtevana otkupnina, po običaju, spremno plaća.
Još se jedna kulturna strategija odvija paralelno sa porodicom
do sada istraženih sredstava. Kako istorijski oblikovani uslovi efi-
kasnosti (i time privlačnosti) pomenutih sredstava počinju da se
raspadaju i nestaju, ova alternativna strategija, koja postepeno,
ali i stabilno, prikuplja snagu i popularnost tokom čitavog tra-
janja moderne ere, čini se da zauzima počasno mesto u našem
fluidnom m o d e r n o m društvu potrošača. Ova strategija se sastoji
od marginalizacije briga oko konačnosti putem obezvređivanja
svega trajnog, dugovečnog, dugoročnog; obezvređivanjem svega
što bi moglo nadživeti individualni život ili čak i delatnosti utvr-
đenog trajanja u koje je izdeljen život, ali i onih životnih iskusta-
va koja daju osnova za oblikovanje ideje o večnosti i podsticanje
brige čoveka o svom mestu u toj večnosti.
Strategija marginalizacije sastoji se od sistematskog napora da
se odstrani briga o večnosti (i, naravno, o trajanju kao takvom) iz
ljudske svesti i da se ona liši moći da dominira, oblikuje i usme-
rava tok individualnog života. Umesto obećanja mostova za spa-
janje smrtnog života sa večnošću, alternativna strategija otvoreno
nipodaštava, degradira ili pobija vrednost trajanja, sasecajući u
korenu sve brige oko besmrtnosti; ona presađuje važnost koja je
nekad bila dodeljena onome „posle" na sadašnji trenutak - od
trajnog do prolaznog. Time razdvaja užas od smrti od svog prvo-
bitnog uzroka i čini ga prihvatljivim za druge potrebe, uzdižući
opipljivije (i iznad svega neposredne) efekte nasuprot brigama o
životu nakon smrti.
Postoje dva osnovna načina da se ovo postigne. Jedan je dekon-
strukcija smrti. Drugi je njegova banalizacija.
Primetivši da „smo pokazali nesumnjivu tendenciju da ostavi-
52 Fluidni strah

mo smrt po strani, da je eliminišemo iz života", Sigmund Frojd

objašnjava: „Imamo običaj da stavimo akcenat na slučajnost
uzroka smrti - nesreća, bolest, infekcija, poodmakle godine; na
taj način odajemo nastojanje da svedemo smrt sa neophodnosti
na slučaj". 5 Takvo „svođenje" (ili da upotrebimo postfrojdovski i
malo precizniji lingvistički novitet - „dekonstrukcija") smrti u
skladu je sa duhom modernosti (primetimo da je Frojd napisao
citirane reči u vreme kada je duh modernosti bio na vrhuncu
jer još nije bio upoznat sa sopstyenim ograničenjem). U to doba,
tipično moderan potez bio je da se isecka egzistencijalni izazov u
skup problema koji moraju biti razrešeni jedan po jedan i svaki
za sebe i mogu biti razrešeni tako da znanje i tehnička sredstva
potrebna za korišćenje tog znanja budu na raspolaganju i da je
režim njihovog korišćenja propisno ispoštovan.
Negde u pozadini poriva za dekonstrukcijom pomaljala se
maglovita i retko kad artikulisana pretpostavka da je količina do
sada poznatih problema, i onih koji će se tek otkriti, konačna i
da time spisak zadataka koje treba obaviti može biti pre ili kasni-
je potpuno iscrpljen. Postojala je nada da čak i najveći i najteži
zadaci, naizgled izvan ljudske moći jer je nemoguće suočiti se s
njima u njihovoj celini i direktno, mogu biti izdeljeni u mnoštvo
konkretnih i pojedinačno razrešivih manjih zadataka i da ubudu-
će mogu biti skinuti sa dnevnog reda - baš kao što se prazna poli-
ca uklanja nakon što se njen sadržaj isprazni. Nije lako ukazati na
uzaludnost takve nade, pošto dugi niz uspešnih poduhvata može
efikasno sakriti iz vida nemogućnost dobijanja rata u čije ime su
svi ti poduhvati bili pokrenuti i realizovani.
Ono što se gubi iz vida kada se dekonstrukcija primenjuje
na pitanje smrti jeste nepobitna i neumoljiva činjenica biološki
utvrđene smrtnosti ljudskih bića. Retko se čuje, ako se uopšte i
čuje, da ljudi umiru zato što su smrtni... Čak je i pojam „smr-
ti usled prirodnih uzroka" - već usvojen, eufemistički verbalni
supstrat za „smrtnost" - izašao iz govornog rečnika. Medicinari
retko kada kao razlog upisuju „prirodnu smrt" u smrtovnicu; ako

5 Sigmund Freud, „Thoughts for the time of war and death", u: Freud, Civilization, Society
and Religion, ed. Albert Dickson, Penguin, 1991, str. 77-8.
Strepnja od smrti 53

nemaju alternative, konkretnije objašnjenje, svakako će preporu-

čiti obdukciju radi utvrđivanja „istinskog" (to jest neposrednog)
uzroka smrti. Njihova nesposobnost da utvrde takav uzrok bio
bi shvaćen kao svedočanstvo o njihovoj profesionalnoj nekom-
petentnosti. Konkretan uzrok svake pojedinačne smrti mora biti
utvrđen i izrečen, i samo takav razlog smrti može biti prihvaćen
kao legitiman uzrok, koji je ili moguće sprečiti ili će biti mogu-
će sprečiti ga uz odgovarajuće napore (to jest dalja istraživanja i
razvoj medicine i procedura) - bar u principu, ako ne u svakom
pojedinačnom slučaju. Ni rođaci ni prijatelji preminulog ne bi
prihvatili „prirodnu smrt" kao objašnjenje zašto je došlo do smr-
ti.
Primetićemo da je takva taktika vid kreiranja mitova koji stoji
upravno suprotno u odnosu na strategiju predstavljanja istori-
je kao prirode, koju je detaljno opisao Roland Bart. Mit o smrti
samo kao mogućnosti, a ne izvesnosti, konstruisan je i održavan
putem predstavljanja prirodnog čina kao rezultata velikog broja
ljudskih grešaka koje je bilo moguće izbeći ili ih je trebalo učiniti
mogućim za izbegavanje. Nasuprot Bartove kulture pod maskom
prirode, prirodnost smrti se kamuflira kao kultura. Ali, funkcija
mitova koje je istraživao Bart bila je zaštita krhkog i neizvesnog
tela kulture pod skloništem „silovitosti" - dok je svrha dekon-
strukcije smrti upravo suprotna: lišavanje smrti aure silovitosti
koju je već, i uvek, nosila.
Dok izgledi besmrtnosti ističu (instrumentalni) značaj i moć
smrtnog života, uz priznavanje neumitnosti telesne smrti, dekon-
strukcija smrti paradoksalno intenzivira količinu užasa od smr-
ti i drastično podiže destruktivnu moć smrti, čak iako navodno
dovodi u pitanje njenu neumitnost. Umesto potiskivanja svesti o
neizbežnosti smrti (njenog navodnog efekta) i oslobađanja život-
nih težnji od pritisaka razmišljanja o smrti, ta dekonstrukcija čini
smrt još mnogo prisutnijom i posledičnijom nego ikada ranije.
Smrt je sada permanentno prisutna, mada pažljivo i blisko
praćena u svakom ljudskom poduhvatu - to prisustvo se snažno
oseća, dvadeset četiri sata dnevno i sedam dana u nedelji. Svest o
smrti je sastavni deo svake životne funkcije. Pridaje joj se visoki,
54 Fluidni strah

možda i vrhunski autoritet pri svakom izboru u životu koji je

sačinjen od izbora.
Onda kada se užasna briga zbog konačne, mada daleke smrti
u komadićima ubaci u svakodnevne brige da se pravovremeno
uoče i suzbiju (ili pre, odbiju) nebrojeni i sveprisutni pojedinač-
ni i neposredni uzroci smrti, i kako se alarmantna upozorenja
0 novootkrivenim, do sada nepoznatim patogenim materijama
1 režimima rapidno smenjuju u nizu, svaki čin i svako okruže-
nje delovanja, uključujući i d e k i okruženja za koje se do sada
verovalo da su bezazlena i neškodljiva ili uopšte i nisu posmatra-
na kao „relevantna u pogledu smrti", počinju da se sumnjiče kao
uzročnici nepopravljive štete koji sobom donose krajnje posledi-
ce. Danas nema ni trenutka predaha od pretnje smrti. Borba pro-
tiv smrti počinje od rođenja i ispunjava čitav život. Dokle god se
ona vodi, obeležena je pobedama - iako se poslednja bitka zasi-
gurno gubi. Međutim, pre te poslednje bitke (a ko to zna unapred
koja će se to bitka pokazati poslednjom?), smrt ostaje „sakrivena
u svetlu". Rascepkana u nebrojene brige o nebrojenim pretnjama,
strah od smrti prožima čitav život, mada u razblaženoj formi, uz
malo redukovanu toksičnost. Zahvaljujući sveprisutnosti njenih
malih doza, strepnja od smrti teško može biti „uzeta" u celini i sa
njom se suočiti u svoj njenoj grozoti noćne more, a i dovoljno je
uobičajena da ne paralizuje želju za životom.
Stoga, ruku p o d ruku sa dekonstrukcijom ide i banalizacija,
njen stalni i, isto tako, neizbežni pratilac. Ako dekonstrukcija za-
menjuje jedan nesavladiv izazov gomilom uobičajenih i, u osno-
vi, ispunjivih zadataka, uz nadu da će se time izbeći konfrontacija
sa celinom njegovog jedinstvenog, krajnjeg užasa, banalizacija
samu tu konfrontaciju pretvara u nešto uobičajeno, gotovo u sva-
kodnevni događaj, uz nadu da će se time „život sa smrću" učiniti
nešto manje nepodnošljivim. Banalizacija prenosi jednokratno
iskustvo smrti, koja je po svojoj prirodi nedostupna živima, u
carstvo dnevnih rutina smrtnika, uz nadu da će ih time upoznati
sa iskustvom „konačnosti" i tako ublažiti užas koji izvire iz „ap-
solutne drugosti" - totalne, apsolutne nemogućnosti spoznaje
smrti.
Strepnja od smrti 55

Smrt je ta koja daje ideji „konačnosti" njeno razumljivo zna-

čenje, a sve druge upotrebe tog termina u govoru direktno su ili
indirektno vezane za to značenje. Predstave smrti demonstrira-
ju šta zaista znači ta „konačnost" - što bi, u suprotnom, ostalo
nepojmljivo za nas, te uporne „ljude koji se nadaju" (po recima
Ernsta Bloha).
Žak Dérida je primetio da je svaka smrt kraj jednog sveta, i sva-
ki put je to kraj jedinstvenog sveta, sveta koji se nikada više neće
pojaviti ili uskrsnuti. 6 Svaka smrt predstavlja gubitak jednog sve-
ta, gubitak zauvek,'nepovratno i nepopravljivo. Izostanak tog sveta
nema kraja, jer od tog trenutka taj izostanak postaje večan. Nama
smrtnicima se značenje konačnosti, kao i značenja večnosti, je-
dinstvenosti, individualnosti u svom dvojnom obliku la memêté i
l'ipséité, ukazuje kroz šok smrti i izostanak koji sledi nakon nje.
Ali, kao što je primetio Vladimir Jankelevič, svaka smrt ne do-
nosi istu snagu otkrića, prosvetljenja i spoznaje. 7 Moja sopstvena
smrt ne može biti spoznata kao konačnost, niti zamišljena kao
takva (ne mogu da zamislim svet u kome me nema a da ne za-
mislim sopstvenu prisutnost u tom svetu kao svedoka, kamer-
mana i reportera). Nestanak „trećih lica" (stranaca, bezličnih i
anonimnih „drugih"), koji je predodređen da ostane apstraktan,
demografski/statistički pojam koliko god bili veliki brojevi koji-
ma se on izražava, neće nas pogoditi kao nepopravljiv gubitak;
kada čujemo za takvu smrt ne možemo ni sa čim posebno to da
povežemo sa nekim našim gubitkom (po Deridi, možemo reći da
nismo znali za te svetove o čijem nestanku smo obavešteni). Svi
ljudi su smrtni, naviknuti smo na ideju da se sve žive vrste ob-
navljaju kroz smrtnost svojih članova, i mi pretpostavljamo, čak
i možda samo implicitno, da će se vremenom popuniti praznine
koje za sobom ostavlja smrt; taj gubitak, koliko god veliki bili
brojevi, nije nepopravljiv.
I tako je samo jedna vrsta smrti - „tvoja" a ne vaša smrt, „dru-
gog" a ne „trećeg", smrt bliskog i dragog, nekog čiji se život pre-

6 Videti: Jacques Derrida, Chaque fois unique, la fin du monde, predstavili Pascale-Anne
Brault i Michael Naas, Galilée, 2003.
7 Videti: Vladimir Jankélévitch, Penser la mort?, Liana Levi, 1994. str. 10. i dalje.
56 Fluidni strah

plitao sa mojim - ona smrt koja popločava put ka „privilegova-

nom filozofskom iskustvu", jer mi nudi nagoveštaj te konačnosti
i nepovratnosti koju smrt, svaka smrt, i samo smrt podrazumeva.
Nešto nepovratno i nepopravljivo se desi meni, nešto u tom po-
gledu srodno mojoj sopstvenoj smrti, iako smrt drugoga još uvek
nije moja sopstvena smrt. Sa time bi se složio Sigmund Frojd. On
je zabeležio

potpuni kolaps koji nastaje smrću jiekoga koga volimo - roditelja ili su-
pružnika, brata ili sestre, deteta. Naše nade, naše čežnje i naša zadovoljstva
odlaze u grob s njim, neutešni smo, prazninu koja ostaje posle toga ne mo-
žemo popuniti. 8

Poslednja dva paragrafa govore o ljudskoj, sasvim ljudskoj ne-

volji - univerzalnoj i vanvremenskoj. U svim epohama i kultura-
ma ljudski životi su uglavnom bili isprepleteni sa životima drugih
ljudi - njihovim rođacima, susedima, bliskim prijateljima - baš
kao što su to i naši životi. Sa nekim ljudima u našem okruženju
povezani smo sponama simpatija i intimnosti od kojih su satkani
odnosi ,,ja-ti". Ti odabrani drugi, međutim, takođe umiru, nesta-
ju jedan po jedan sa ovog sveta i nose svoje sopstvene svetove
u ništavilo; u najvećem broju slučajeva oni se ne zamenjuju, a
nikada nisu potpuno zamenjeni - a nemogućnost njihove potpu-
ne zamene pruža uvid u stvarno značenje „jedinstvenosti" i „ko-
načnosti", omogućavajući nam da predvidimo značenje naše sop-
stvene smrti čak i ako još nismo u stanju da vizualizujemo svet
bez našeg prisustva, svet nakon naše sopstvene smrti, svet bez
nas koji ga posmatramo. Kako ti ljudi odlaze - jedan po jedan,
naši sopstveni svetovi, svetovi preživelih, delić po delić gube svoj
sadržaj. Oni koji su živeli dosta dugo i videli mnoge svoje bliske
i drage kako ih napuštaju, žale se na rastuću plimu usamljenosti:
to jezivo, misteriozno iskustvo praznine u svetu - što je još jedan
indirektan uvid u značenje smrti.
Iz svih tih razloga, kraj jednog deljenja ,,ja-ti" sveta usled ne-
stanka saputnika u životu može biti, uz samo m i n i m u m simplifi-

8 Freud, „Thoughts for the time of war and death", str. 78.
Strepnja od smrti 57

kacije, opisan kao iskustvo smrti ,,u prvom kolenu" (i da ponovim:

to je jedan jedini modalitet u kome je iskustvo smrti dostupno ži-
vima). Ali sličan kraj zajedničkog „ja—ti" sveta može biti uzroko-
van i nečim drugim osim fizičkom smrću bliskog saputnika. Iako
uzrokovan drugačijim razlozima, prekid veze, koji raskida me-
đuljudsku bliskost, takode nosi pečat „konačnosti" (čak i ako, za
razliku od istinske smrti, taj pečat može biti izbrisan; veza može,
teorijski rečeno, biti obnovljena i time uskrsnuta, iako se pretpo-
stavljena verovatnoća za to drastično umanjuje mogućnošću tvr-
doglavog odbijanja pomirenja i proglašavanju toga neizvodljivim
- u jeku otuđenja partnera); taj prekid stoga može biti posmatran
kao, da tako kažemo, iskustvo smrti u drugom kolenu.
Sama smrt je posredno „banalizovana" kada taj supstitut dru-
gog reda, to iskustvo smrti ,,u drugom kolenu", postaje često po-
navljana i beskonačno ponovljiva pojava. Ovo se uistinu dešava
kada ljudske veze postanu krhke i samo okvirno se drže zajedno,
sa malo ili nimalo izgleda za trajanjem, i u startu ih je zastrašujuće
lako razvezati po nahođenju, i to uz malo ili nimalo upozorenja.
Kako ljudske veze u fluidnoj modernoj eri postaju vidljivo krhke
i sa trajanjem „do daljnjeg", život se pretvara u svakodnevnu pro-
bu smrti, te „života nakon smrti", vaskrsenja ili reinkarnacije - a
sve se dešava posredno, ali kao u „Reality TV" emisijama, ali to
nije razlog da ono što se dešava za određenu osobu bude manje
realno. „Apsolutna drugost", koja odvaja iskustvo smrti od svih
drugih životnih iskustava, sada postaje uobičajena karakteristika
svakodnevice, lišena time svoje misterioznosti, pokorena i odo-
maćena - divlja zver se pretvara u kućnog ljubimca.
Razvod može biti samo simulakrum smrti muža - ali, kao što
je Žan Bodrijar istakao, „simulakrum" nije simulacija 9 koja „ko-
pira" karakteristike realnosti i time nenamerno ističe i potvrđuje
prvenstvo realnosti. Za razliku od simulacije, „simulakrum" ne-
gira razliku između realnosti i njene predstave i time anulira i
poništava suprotstavljen ost istine i neistine, ili između sličnosti
i njenog izobličavanja. Bodrijar poredi simulakrum sa psiho-
somatskom bolešću, gde je uzaludno ispitivati da li je pacijent
9 Videti: Jean Baudrillard, Selected Writings, ed. Mark Poster, Polity, 1988, str 168.
58 Fluidni strah

„stvarno" bolestan ili ne, a još je uzaludnije nastojati da se doka-

že obmanutost pacijenta, pošto su svi simptomi bolesti prisutni i
izgledaju i deluju potpuno onako kako bi „prava stvar" izgledala
i delovala.
Krhkost ljudskih veza je izrazita, čak i ključna karakteristi-
ka fluidnog modernog života. Očigledna rasparčanost ljudskih
veza i učestalost njihovog raskidanja konstantno nas podseća na
smrtnost ljudskog života. Nema mnogo smisla dovoditi u pitanje
validnost izjednačavanja gubitka partnera usled raskida veze sa
„istinski konačnim" gubitkom partnera usled fizičke smrti; ono
što je bitno jeste da u oba slučaja „jedan svet", svaki put „jedin-
stven" svet, nestaje - i da ne postoji ili volja ili nada za suočavanje
sa konačnošću njegovog nestajanja, a kamoli za poništavanje te
konačnosti.
Nestanak životnog saputnika može biti metafora za Jankele-
vičevu smrt „na ti", ali je to metafora koja se teško izdvaja od
onog šta označava. To važi i za posledicu raskida, koja se sastoji
u tkanju novih veza, doduše osuđenih na novo raskidanje, baš
kao i ranije veze. Posredna smrt postaje neizostavna i konstan-
tna veza koja zajedno održava neprekidan niz „novih početaka"
i nastojanja da dođe do „ponovnog rođenja", tih karakterističnih
crta fluidnog modernog života, kao i neophodnu fazu u svakom
od beskonačno dugih serija ciklusa „smrt - ponovno rođenje -
smrt". U drami fluidnog modernog života, koja se odigrava, smrt
igra jednu od glavnih uloga i pojavljuje se u svakom činu drame.
Kao glumac sa ulogom u drami fluidnog modernog života,
smrt se, međutim, razlikuje u više suštinskih vidova od originala
sa kojim ostaje metaforički vezan - što je okolnost koja ne može
a da ne transformiše način na koji se o smrti misli i od nje se
plaši.
Jedan od najuticajnijih među tim vidovima jeste razdvajanje
ideje smrti od briga u vezi sa večnošću. Smrt se ugradila u tokove
života; pošto više ne predstavlja neopoziv kraj života postala je
njegov sastavni (i verovatno neizostavni) deo. Ne postoji među-
zona koja razdvaja i spaja smrt sa večnošću. O smrti se ne razmi-
šlja kao o putu od prolaznog ka večnom; niti kao o kapiji iza koje
Strepnja od smrti 59

se nalazi besmrtnost. Vreme pre i posle iskustva smrti ,,u drugom

kolenu" je na sličan način fragmentirano i isprekidano, i koliko
god bolno bilo iskustvo gubitka jedinstvenog sveta nije se ni oče-
kivalo ni želelo da taj gubitak dovede do promene ritma; on i ne
usporava tok epizoda, a kamoli da ih prekida i sasvim obustavlja.
U fluidnom modernom životu nema tački sa kojih nema povrat-
ka, i svaka mogućnost pojave takvih tačaka bila bi izbegavana i
aktivno (često i uspešno) suzbijana.
Smrtnost skrpljena iz krhkosti i rasparčanosti ljudskih veza
oštro se razlikuje od one koja proističe iz urođene krhkosti ljud-
skih tela.
U „normalna", „mirna" vremena, od fizičke smrti se očekuje da
nastupi kao rezultat nesposobnosti tela da se održi u životu, uz
relativno malo izuzetaka (koji se nazivaju „abnormalnim" „ne-
uobičajenim", „nakaznim" ili „kriminalnim") - onog tela koje je
dostiglo svoj „prirodni limit", to jest trenutak „eutanazije" po Šo-
penhauerovoj definiciji, ili koje je u stanju patološke degradacije
kao što je rak, ili kao rezultat dejstva nekih poznatih ili još neot-
krivenih ali stranih agensa kao što su zarazne bolesti, zagađenje,
prirodne katastrofe, klimatske promene, pasivno pušenje itd., od
kojih nijedan nije namerno izazvan ljudskim delovanjem.
Iskustvo smrti ,,u drugom kolenu", uzrokovano raskidom
ljudskih veza, jeste, međutim, rezultat ljudskog ponašanja - u
svakom takvom slučaju ono je smišljen proizvod nameravanog,
svrsishodnog delovanja. Ponekad se ono može dovesti u vezu sa
delovanjem koje uz samo malo prilagođavanja možemo svrstati
u kategoriju (metaforičkog) ubistva s predumišljajem, ali u najve-
ćem broju slučajeva ono se nalazi blizu tome da se klasifikuje kao
rezultat (metaforičkog) ubistva. Iza svakog metaforičkog ubistva
nazire se ljudski faktor, bez obzira na to da li se na sudu može ili
ne može utvrditi postojanje zle namere pre ubistva. Raskidanje
veze se može desiti „sporazumno". Ali se retko, a možda i nikada,
to dešava po želji svih uključenih u to i svih onih koji trpe posle-
dice tog raskida, a jednako retko to svi oni odobravaju. Događaj u
kome dolazi do raskida veze razdvaja partnere na počinioce i nji-
hove žrtve (naša „kultura žrtve i kompenzacije", još jedna ključ-
60 Fluidni strah

na karakteristika fluidnog modernog života, može se dovesti u

vezu sa ovom okolnošću). Ono što jedna strana pozdravlja kao
čin oslobađanja, druga strana posmatra kao gnusan čin odbijanja
i/ili izopštenja, okrutan čin, nezasluženu kaznu ili, u najboljem
slučaju, bezdušnost.
U skladu s tim, strah od metaforičke „smrti u drugom kolenu"
nalazi se u osnovi straha od izopštenja. Zasićen, kao što jeste, me-
taforičkim smrtima, fluidni moderni život je život neprestanog
podozrenja i neumorne budnosti. Ne može se znati sa koje strane
veze će stići udarac i ko će ga prvi naneti, usled umora od napor-
nog obavezivanja i obećanja lojalnosti koje je teško ispuniti, ili će
sa strane spaziti nešto što obećava više i manje je naporno, kao
i to ko će se pokazati dovoljno čvrstim, hrabrim i okorelim da
proglasi kraj veze, da pokaže vrata ili ih zalupi za sobom, spusti
slušalicu ili prestane da odgovara na pozive.
Metaforička smrt je isto toliko neobuzdana, teška i često ju je
isto toliko nemoguće izbeći kao i njen arhetip, mada iz drugačijih
razloga. Ne postoji imunost - i nema efikasnog načina da ista-
knete, a kamoli zadobijete svoja prava, jer nema univerzalno pri-
hvaćenih pravila na koje se neko može pozvati; takođe, nije bez-
bedno utemeljeno u opštim shvatanjima ono šta se sme a šta se ne
sme, niti je to efikasno promovisano kroz uobičajeno ponašanje,
pa se tome ne možete ni okrenuti kako biste uverljivo dokazali
da presuda izopštenja - vaše „metaforičke smrti" - nema osnova
i da presuda treba da bude poništena. Nema sigurnog načina da
dobijete parnicu koliko god usrdno i iskreno to pokušavali.
Stvari su upravo suprotne. U fluidnom modernom okruženju,
koje je u isto vreme i okruženje društva potrošača, 10 ono lično i
individualno, ranije poznato kao „intimno", postaje „političko" (u
smislu „životne politike" Entonija Gidensa). U svakom slučaju to
je ono što se govori pojedincima, koji se pritiskaju i nagovaraju
da u to veruju - i da se u skladu s tim i ponašaju. Podstiču se
da osmisle i da zatim solo sviraju, svako za sebe, sve zakonske,
izvršne i sudske instrumente simfonije životne politike. Na in-
dividualnim sudovima - optuženi, porota i sudija stopljeni su u
10 Videti moj Liquid Life, poglavlje 5: „Potrošači u potrošačkom društvu", Polity.
Strepnja od smrti 61

jednu osobu, koja, osim toga, i sama piše svoja ad hoc procedural-
na pravila dok sama sudi. Nema univerzalno obavezujućih pra-
vila koje su dužni da poštuju svi individualni sudovi, ili na koja
se mogu kredibilno i autoritativno pozvati. Može se protestovati
protiv izrečenih kazni - ali neizostavno na nekom drugom, isto
tako individualnom sudu koji se može rukovoditi sasvim razli-
čitim pravilima i koji može biti voden sasvim drugim principi-
ma. O n o što na jednom individualnom sudu prolazi kao nešto
pravedno, na drugom može biti odbačeno kao krajnje izopačenje
pravde, dok je zajedničko tlo između tih sudova suviše nestabilno
i nepostojano, a komunikacija medu njima je previše formalna i
površna da bi nesporazumi m e đ u njima bili izglađeni i donesena
odluka koja bi bila zadovoljavajuća za obe strane.
Spor između individualnih sudova (u stvari, ako do toga dođe
- ako nijedna strana ne bojkotuje sudnicu u uverenju da je slučaj
zatvoren i pre nego što je otvoren, ako ne očekuje rešenje u svoju
korist ili ne odbija a priori da prizna autoritet bilo kog od posto-
jećih sudova) pretvara se, stoga, u takmičenje sile i tvrdoglavosti.
Pobednici su oni sa jačim mišićima i snagom izdržljivosti i manje
spremnosti na slušanje - ali gubitnici nerado priznaju pobedu
pobednika: ako istaknu belu zastavu i polože oružje, to rade samo
privremeno, čekajući da se ravnoteža strana okrene u njihovu ko-
rist. Ono što gubitnici nauče iz svog poraza jeste da su tačna uo-
bičajena verovanja da je sila u pravu i da su pobede dokaz veće
snage i manje skrupule, a ne veće mudrosti i više pravde, dok su
porazi rezultat nepreporučljivih moralnih inhibicija i skrupula
poraženog.
Moderni duh je rođen pod znakom traženja sreće - sve veće i
veće sreće. U fluidnom m o d e r n o m društvu potrošača svaki po-
jedinačni član je naučen, obučen i odgajan da traga za individu-
alnom srećom individualnim sredstvima i individualnim napo-
rima.
Uz sva druga moguća značenja sreće, sreća uvek podrazumeva
slobodu od nepogodnosti, a pod m o d e r n i m značenjima koncep-
ta „nepogodnosti" rečnik engleskog jezika Oxford English Dictio-
nary navodi „not agreeing" - neslaganje; „unsuitable, inappropri-
62 Fluidni strah

ate, out of place" - nepodesno, neprimereno, neprikladno; „unfa-

vourable to comfort" - nepovoljno za ugodnost; „incommodious,
embarrassing, disadvantageous, awkward" - neudobno, neprijat-
no, nepovoljno, nezgodno. Možete lako navesti (a ko ne može?)
dosta pojedinaca - što se vas tiče - kojima ovi pridevi stoje kao
saliveni. A oni idu uz te ljude jer ti pojedinci stoje na putu vašeg
traganja za vašom individualnom srećom. Možete li navesti bilo
kakav razlog zašto biste se vi uzdržavali od pokušaja da isterate
te pojedince, koji su očigledno „nepodesni", sa mesta na kojem
se nalaze?
Fluidan moderni život se odigrava na bojnom polju. Treba ža-
liti travu ako slonovi odaberu travnat teren za svoje bojište - on
će biti obilato pokriven „kolateralnim žrtvama" (bilo da su to za-
posleni u kompanijama koje postaju žrtve „agresivnog spajanja"
ili deca koja su „metaforička siročad" razvedenih roditelja). Ali
treba žaliti slonove ako je teren od živog peska...
Da ponovim, sve fluidne moderne pobede su privremene. Bez-
bednost koju one nude neće preživeti promenu u balansu snaga,
od koga se očekuje da bude isto tako kratkotrajan kao i svaki
balans: baš kao i trenutne slike stvari u pokretu, koje su poznate
po svojoj kratkotrajnosti. Opasnosti se mogu staviti pod tepih,
ali one nisu iskorenjene niti mogu biti istinski iskorenjene. I taj
promenljivi balans snaga, jedini teren na kome taj nepostojani
osećaj bezbednosti može obitavati, mora biti svakodnevno testi-
ran, kako bi i najsitniji simptomi nove promene mogli biti pravo-
vremeno uočeni i, poželjno bi bilo - zaustavljeni.
Na bojištu fluidnog modernog života nikada ne jenjavaju čar-
ke medu izvidnicama koje za cilj imaju ažuriranje inventara pret-
nji i prilika. Trenutna nepažnja dovoljna je da izopšti onog koji
izopštuje. Nad tim bojištem lebdi utvara izopštenja - metaforičke
smrti.
Napravili smo kraći pregled tri glavne strategije koje za cilj
imaju da život sa saznanjem neminovnosti smrti učine podnošlji-
vim. Prva se sastoji od izgradnje mostova između smrtnog života
i večnosti - preoblikujući smrt u novi početak (ovog puta be-
smrtnog života) a ne kraja svih krajeva. Druga strategija se sastoji
Strepnja od smrti 63

od pomeranja težišta (i brige!) sa same smrti, kao univerzalnog i

neizbežnog događaja, na konkretne „uzroke" smrti koje treba ne-
utralisai! ili suzbijati. Treća strategija se sastoji od svakodnevnih
„metaforičkih proba" smrti u svoj njenoj jezivoj istini „apsolut-
nog", „vrhovnog", „nepopravljivog" i „nepobitnog" kraja - tako
da taj „kraj", kao u slučaju kratkotrajnih „retro" modnih hirova,
može biti posmatran kao znatno manje apsolutan - kao opoziv
koga je moguće pobiti, kao samo još jedan banalan događaj među
mnogo drugih.
Ne sugerišem da' je bilo koja od ovih strategija, ili čak i sve one
primenjene zajedno, potpuno efikasna (one to ne mogu ni biti, na
kraju krajeva - one su samo izgovori i sredstva za ublažavanje),
niti sugerišem da one nemaju svojih neželjenih i nekada sasvim
štetnih propratnih efekata. Ali one donekle uklanjaju otrov iz
žaoke i time omogućavaju da se izdrži ono što je neizdržljivo,
kroćenjem i pripitomljavanjem „apsolutne drugosti" nebivstva u
živom svetu bivstvovanja.
Takođe, da ponovim da iako mi, ljudska bića, sa životinjama
delimo svest o dolazećoj smrti, kao i paničan strah koji je rezultat
te spoznaje, samo mi, ljudi, znamo da je smrt neizbežna daleko
pre nego što do nje dođe; da smo svi mi, bez izuzetka, smrtni. Mi,
i samo mi m e đ u bićima koja poseduju čula moramo živeti čitav
svoj život sa tim saznanjem. I samo smo mi smrti dali ime - po-
krećući praktično beskonačan niz posledica koje su se pokazale
neizbežnim onoliko koliko su bile (i ostale) nepredviđene.
Žan Starobinski, citirajući zapažanje La Rošfukoa da „se lju-
di nikada ne bi zaljubili da nisu čuli razgovore o zaljubljivanju"
i detaljno analiziravši društvenu istoriju ljudskih bolesti, utvr-
dio je da „postoje bolesti (naročito nervne i 'moralne', neuroze
i psihoze) koje se šire tako što se o njima govori", gde ,,reč ima
ulogu zaraznog agensa", i zaključio je da „verbalizacija ulazi u
samu strukturu proživljenog iskustva (vécu)".11 Dok n a m Robert
Bela, razmatrajući spektakularan rast „verske desnice" u Ameri-
ci, donosi najsvežiju potvrdu zapanjujuće lakoće kojom slobodan

11 Videti: )ean Starobinski, „Le concept de nostalgie", u: Revue Diogène, Une Antologie de
la vie intellectual au XXe siècle, PUF, 2005, str. 170. i dalje.
64 Fluidni strah

lingvistički znak, uz emocije koje izaziva, može biti korišćen u

takvoj „verbalizaciji" tako što se dodeljuje stvarima koje ozna-
čava a koje su izabrane zbog svoje političke pogodnosti - čak i
ako, ni materijalno ni logički, taj znak sa emocionalnim nabojem
nije u vezi sa originalnim objektima odgovornim za izazivanje
tih emocija.

Uspon verske desnice je u korelaciji sa prvim talasom uticaja globalizacije

na američko društvo. Mnogi Amerikanci koje je privukla verska desnica su
muškarci, članovi radničkih sindikata, koji su izgubili svoje dobro plaćene
poslove sa zdravstvenim i penzionim osiguranjem i sada rade na poslovi-
ma nižeg ranga. Sada i njihove supruge rade i ponekad zarađuju više nego
oni. Čitav smisao njihovog života im se urušava pred očima, a uzrok tome
nisu homoseksualci i feministkinje. Uzrok se nalazi u globalizaciji. Ali, re-
publikanci su svojom moćnom propagandnom mašinerijom u stanju da
pretvore ovo otuđenje, koje svoj koren ima u strukturnim promenama u
američkoj ekonomiji, u kulturni rat... 12

To jest - u rat protiv homoseksualaca i feministkinja, te protiv

liberala koji ih štite i dozvoljavaju nestanak i eroziju „porodičnih
vrednosti" koje i dalje pamte ponosni i samouvereni domaćini iz
prošlosti, koji su sada prisiljeni da se oslanjaju na zaradu svojih
supruga ili da se suoče sa siromaštvom, i sigurnih i samouverenih
radnika na doživotnim poslovima koji su sada lišeni sindikalne
zaštite i izloženi rizicima i poniženjima „fleksibilnog tržišta rada".
Sve se ovo dešava uprkos činjenici da republikanci ne obećava-
ju da će probleme rešavati u njihovom korenu; umesto toga, oni
promovišu onu vrstu ekonomske politike koja će većinu porodica
tih verskih konzervativaca i evanđelista dovesti do još veće pat-
nje, bolnije i bezizglednije bede, umesto da im pomogne.
Jednom kad se uvreži u slici javnosti, znak može biti razdvojen
od stvari koju označava, pušten na slobodu i biti nanovo pripisan
- metaforički ili metonimijski - proizvoljnom broju stvari.
Konkretan lingvistički znak koji razmatramo - „smrt" - je u
ovom pogledu jedinstveno i izrazito moćan. Delom zbog toga

12 Videti njegov intervju za Tikkun, juli-avgust 2005, str. 39-41.

Strepnja od smrti 65

što on predstavlja samo otelotvorenje ambivalentnosti: neizbež-

nost smrti ispunjava život do vrha iskonskim strahom (moglo bi
se reći da je etiološki mit prvobitnog greha Adama i Eve nastao
da bi taj strah učinio razumljivim), ali on i deluje, bar in poten-
tia, kao najmoćnija stimulacija. Drugim recima, on daje životu
ogromnu važnost (po recima Hansa Jonasa, on čini da dani broje
nas a mi brojimo dane), istovremeno lišavajući taj život njegovog
značenja. Takva izuzetna moć je zavodljiva svima onima koji žele
da skrenu pažnju sa nekih stvari na nešto drugo, i zato se njome
često revnosno manipuliše u sve moguće svrhe.
Zabranom izgovaranja pravog imena Boga (i savet da se izbe-
gava pozivanje Satane po njegovom imenu - da se uspavani pas
ne probudi) kao osnovnim pravilom povezivanja sa „silovitim",
uz smrt kao arhetip silovitosti, gledanje smrti u oči je nepodno-
šljivo (Gorgona koja donosi smrt bila je mitski obrađena verzija
te nepodnošljivosti). To je razlog zašto manipulacija može doneti
ogroman profit, uz malo ili nimalo rizika: može računati na za-
hvalnu klijentelu među milionima onih koji očajnički nastoje da
skrenu pogled sa Gorgoninog lica.
Manipulacija kao takva, u ovoj ili onoj formi, deluje kao nešto
što se ne može izbeći. Sve kulture mogu biti posmatrane kao do-
vitljivi izumi osmišljeni da maskiraju i/ili ukrase to lice i učine ga
„gledljivim" i „podnošljivim za život" - ali ni politika ni ekono-
mija ne zaostaju u tome i tu jasno vide priliku za sebe koju treba
ugrabiti. Teško je odoleti tom iskušenju pošto manipulacija dola-
zi relativno lako u dohvat svima onima koji su zainteresovani da
je iskoriste: oni mogu računati na lojalnu podršku averzije ljudi
prema stajanju u mestu i nečinjenju dok su suočeni sa opasnošću,
ili njihovu sklonost da urade nešto umesto da ne urade ništa ko-
liko god bili zanemarljivi efekti nekog konkretnog činjenja, kao
i veće ljudske sklonosti ka jednostavnijim zadacima sa jasnim i
bliskim ciljevima umesto složenih i nejasnih napora da se posti-
gnu daleki i magloviti ciljevi.
Fenomen na onovu kojeg se vrši manipulacija i ubiru njeni
plodovi jeste strah od smrti - što je jedan „prirodni resurs" koji se
može pohvaliti svojom neiscrpnošću i potpunom obnovljivošću.
66 Fluidni strah

Koliko god dobro osmišljene bile strategije koje za cilj imaju iste-
rivanje fantoma smrti iz svesti, strah od smrti kao takav, makar i
u svojoj redukovanoj, preoblikovanoj i izmeštenoj formi, ne može
biti prognan iz ljudskog života. Iskonski strah od smrti je možda
prototip ili arhetip svih strahova - vrhunski strah od koga svi
drugi strahovi pozajmljuju svoja značenja. Opasnosti se poimaju
kao „pretnje" i crpe svoju moć zastrašivanja iz metaopasnosti od
smrti - iako se od originala razlikuju po tome što ih je moguće
izbeći i možda ih je moguće i-sprečiti ili čak odložiti na neodre-
đeno vreme. Ili se bar čovek tome može nadati, uprkos tome što
su te nade češće osujećene nego što su potkrepljene ili podržane.

Da citiramo Frojda još jednom:

Preti nam se patnjom iz tri pravca: od strane našeg sopstvenog tela koje je
osuđeno na propast i raspadanje i koje čak ne može ni funkcionisati bez
bola i strepnje kao upozoravajućih znakova; od strane spoljašnjeg sveta,
koji može besneti protiv nas snažnim i nemilosrdnim destruktivnim sila-
ma; i, konačno, od strane naših odnosa sa drugim ljudima. Patnja koja do-
lazi od ovog poslednjeg izvora je možda bolnija od svih ostalih. Skloni smo
da je smatramo vrstom bezrazložnog dodatka, iako ta patnja ne može biti
ništa manje istinski neminovna od patnje koja dolazi sa drugih strana.13

Pretnje napadaju iz tri pravca, ali sve te tri marširajuće kolo-

ne idu ka istom odredištu: bolu i patnji smrtnog tela, iskustvima
koja su sama po sebi najmučnija zbog nedaća i muka koje stvara-
ju, ali su i ponižavajuća - kao generalne probe neumitno dolazeće
prve noći koja mora biti i poslednja. I tako se na sva tri fronta
vodi nemilosrdni ljudski rat protiv smrtonosnih pretnji. I iz sva
tri izvora se mogu izvući beskonačne zalihe straha za (profitabil-
no) recikliranje.
Iz tog razloga mogu se dobiti mnoge bitke u neprestanom ratu
protiv straha - pa ipak, sam taj rat izgleda kao da može biti bilo
kakav ali ne i dobijen.

13 Sigraund Freud, Civilization and Its Discontents, sabrani u: Freud, Civilization, Society,
Religion, str. 264.
 2.

Strah i zlo

Zlo i strah su sijamski blizanci. Ne možete sresti jednog a da

ne sretnete drugog. Ili su možda to dva imena za jedno iskustvo
- jedno ime se odnosi na ono što vidimo ili čujemo, drugo se
odnosi na ono što osećamo; jedno ukazuje na nešto spolja, drugo
na ono unutra, na nas same. Ono čega se plašimo jeste zlo; što je
zlo toga se plašimo.
Ali šta je zlo? Ovo je nepopravljivo pogrešno pitanje, iako se
tako tvrdoglavo i neumorno postavlja: osuđeni smo da uzalud
tragamo za odgovorom na njega od onog trenutka kada to pitanje
postavimo. Pitanje „šta je zlo?" nema odgovora jer ono što smo
skloni da nazivamo „zlo" je upravo ona vrsta nanesene nepravde
koju ne možemo ni razumeti niti čak jasno artikulisati, a kamoli
objasniti njeno prisustvo na potpuno zadovoljavajući način. Mi
takvu vrstu nanesene nepravde zovemo „zlo" baš iz tog razloga
što je to nerazumljivo, neizrecivo i neobjašnjivo. „Zlo" je ono što
pobija i razara onu razumljivost koja čini svet mogućim za živ-
ljenje... Možemo objasniti šta je to „zločin" jer na raspolaganju
imamo skup zakona čije se kršenje smatra zločinom. Z n a m o šta
68 Fluidni strah

je to „greh" jer imamo spisak zapovesti čije kršenje prekršioce

čini grešnicima. Pribegavamo pojmu „zla" onda kada nismo u
stanju da ukažemo na to koje je pravilo prekršeno ili zaobiđe-
no kada se dogodi delo za koje tražimo podesno ime. Svi okviri
koje posedujemo i koristimo da opišemo i ucrtamo užasavajuće
priče kako bismo ih učinili razumljivim (i time ih deaktivirali i
detoksikovali, pripitomili i ukrotili - učinili ih „podnošljivim za
život") drobe se i raspadaju u našim pokušajima da ih razvučemo
dovoljno široko da zahvate onu vrstu loših delà koje nazivamo
„zlim", zbog naše nesposobnosti da definišemo skup pravila koja
su tim lošim delima prekršena.
To je razlog zašto tako puno filozofa diže ruke od pokušaja da
se objasni prisustvo zla, smatrajući ih beznadežnim projektima
- i zadovoljavaju se iznošenjem činjenice, „brutalne činjenice"
da tako kažemo, činjenice koja ne iziskuje niti dozvoljava dalja
objašnjenja: zlo postoji. Bez viška reči, oni zlo svrstavaju u onaj
magloviti prostor Kantovog noumenona - nešto što ne samo da
je nepoznato nego i nešto što je nemoguće spoznati, prostor koji
izmiče ispitivanju i opire se razumnoj artikulaciji. Na bezbednoj
udaljenosti od carstva razumljivog, zlo obično pominjemo onda
kada insistiramo na objašnjavanju neobjašnjivog. Držimo se toga
kao poslednjeg pribežišta u našem očajničkom traganju za expla-
nansom (onim što objašnjava), ali pomeranje toga na poziciju
explananduma (objekta objašnjavanja) zahtevalo bi iskoračenje
iz domena koji je u dohvatu ljudskog razuma. Možemo se samo
zadovoljiti Kandidovim savetom i cultiver notre jardin (uređivati
svoju baštu) - staviti težište na fenomene, na stvari dostupne na-
šim čulima i umu, ostavljajući noumenal tamo gde pripada (van
granica ljudskog razumevanja) a odakle odbija da izađe, i odakle
ga mi ne možemo izvući.
Um je trajna i univerzalna karakteristika ljudskih bića - ali
ono što on može i ne može da obuhvati zavisi od alata koji su
mu na raspolaganju i njegovih procedura; obe stvari pokazuju
tendenciju da se vremenom menjaju. Raste veličina i efikasnost i
jednog i drugog, pa ipak zbunjuje i ljuti činjenica da - što se taj
rast čini većim - alati uma postaju sve nemoćniji u pogledu uteri-
Strah i zlo 69

vanja zla u poredak razumljivog; procedure postaju sve efikasnije

ali su sve manje podesne za obavljanje tog zadatka.
Ideja o neizlečivoj nerazumljivosti zla jedva da se ponekad jav-
ljala tokom većeg delà evropske istorije. Za naše pretke zlo se ra-
đalo ili budilo činom sagrešenja i vraćalo se grešnicima u obliku
kazne. Da ljudi slede božje zapovesti nepokolebljivo i da redovno
biraju dobro umesto zla, zlo ne bi imalo odakle da dođe. Koren
svakog zla koje je postojalo u univerzumu mogao se pronaći u
celini i bez ostatka u ljudskim bićima - njihovim lošim delima i
grešnim mislima. Prisustvo zla - bilo koje vrste zla, poplava i kuge
koje ugrožavaju svakoga isto toliko kao i individualne nesreće
- predstavljalo je moralni problem, a borba protiv zla i njegovo
iskorenjivanje bila je moralni zadatak. Sa grehom i kaznom kao
glavnim alatima za razmišljanje na raspolaganju razumu, pokaja-
nje i iskupljenje bile su prirodne i verodostojne rutine u potrazi
za zaštitom od zla i u borbi za proterivanje zla iz sveta ljudi.
Baš kao što bi psihoanalitičari, koji pod Frojdovim autori-
tetom smatraju da tegobe imaju svoje korene u doživljajima iz
detinjstva, neumorno otkopavali izvore kompleksa odraslih iz
njihovih mučnih iskustava iz detinjstva, iskustava za koja veruju
da su ih njihovi pacijenti morali imati ali su ih kasnije potisnu-
li i zaboravili, i baš kao što oni ne bi priznali uzaludnost svog
traganja koliko god naporna i tvrdoglavo neuspešna bila njiho-
va potraga (dok bi se njihovi pacijenti pojavljivali na zakazanim
sastancima, koliko god da se vremenski rastegla njihova do tada
neuspešna terapija), tako bi i mudraci iz drugih, starijih vreme-
na, koji su znali da je svako zlo zaslužena i pravično odmerena
kazna za počinjene grehe, uporno pritiskali vernike da ispovede
i priznaju grehe za koje veruju da su ih grešnici morali počiniti
ali su ih kasnije poricali i odbijali da ih priznaju. Ne postoji niz
neefikasnih pritisaka i uzaludnih napora da se utvrdi greh koji
stoji iza zla, koji bi bio dovoljno dug da bi se konačno zaključilo
da je uverenje o primenjenim alatima i procedurama loše uteme-
ljeno ili sasvim pogrešno, ili bar da je veza između greha (uzroka)
i zla (posledice) bila sa manje izuzetaka nego što je to uverenje
podrazumevalo.
70 Fluidni strah

Radi osiguravanja uloga i učvršćenja vere, za slučaj da dođe do

njenog narušavanja, doktrina o zlu kao kazni za počinjene grehe
potpomagana je dodacima osmišljenim tako da se preduprede
dokazi koji bi upućivali na suprotno: dodacima kao što je dok-
trina Sv. Avgustina o nasleđenom prvobitnom grehu koji važi za
čitavu ljudsku vrstu, ili Kalvinovo učenje da je raspodela božje
milosti i prokletstva zadata unapred, da prethodi ljudskim na-
porima ka spasenju i da je time nepopravljiva, nije predmet pre-
govora, i ne trpi uticaje bilo čega što bi individualna ljudska bića
mogla naknadno uraditi.
Svi ti aksiomi mogli su biti dovoljni za popularnu upotrebu;
međutim, oni nisu mogli biti dovoljni za same mudrace. Knjiga
o Jovu, koja je na uvid postavila misterije zla koje je jednostavan
redosled greha i kazne pokušavao da prikrije umesto da razreši,
tokom više vekova predstavljala je oštar trn u telu filozofije i te-
ologije. Ta knjiga je kondenzovala i artikulisala inače rasuta i ne-
izreciva iskustva „nezasluženog zla" (te indirektno i „nezaslužene
milosti"), a iscrtala je i unapred isprobala praktično sve argumen-
te koje su vekovima prenosile uzastopne generacije teologa radi
očuvanja (ili, mnogo rede, radi pobijanja) doktrine o nemoral-
nim, i samo nemoralnim korenima zla, kao i moralnoj, i samo
moralnoj prirodi sredstava za suzbijanje ili sprečavanje zla.
Priča ispričana u Knjizi o Jovu predstavljala je najpodmukliji
od svih izazova pred usvojenim poretkom stvari, izazov koji je
najteže bilo odbiti. Imajući u vidu sredstva i procedure koje su
danas na raspolaganju razumu, priča o Jovu predstavljala je ruka-
vicu bačenu u lice samoj mogućnosti da se bića obdarena razu-
mom, koja samim tim žude za logikom, osećaju u ovom svetu kao
kod kuće. Kao i antički astronomi, koji su očajnički posezali za
svakim novim epiciklusom ne bi li odbranili geocentrički pore-
dak sveta nasuprot neposlušnim dokazima koji su se pojavljivali
na noćnom nebu, tako su i učeni teolozi citirani u Knjizi o Jovu
usrdno nastojali da odbrane neprikosnovenost povezanosti gre-
ha i kazne, kao i vrline i nagrade, nasuprot obilnim i stalno pristi-
žućim dokazima o pretrpljenim mukama nekog bogobojaznog,
pobožnog stvorenja, pravog uzora vrline. Kao da njihov konstan-
Strah i zlo 71

tni neuspeh da prilože uverljive argumente (a kamoli nepobitne

dokaze) da je kredibilitet rutinskog objašnjenja zla izašao neo-
zleđen iz surovog testa nesreće pobožnog Jova nije bio dovoljan
da sam rasprši sve nade o mogućnosti razumevanja, gusta magla
koja je temeljno pokrivala božju raspodelu dobre i loše sreće nije
se razišla ni kada se sam Bog priključio debati...
Jov je molio: „Poučite me, i ja ću ćutati; i u čemu sam pogrešio,
obavestite me... Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na
tegobu?" (Jov 6: 24,7: 20), i uzalud je čekao odgovor od Boga. Jov
je to očekivao: „Zaista, znam da je tako; jer kako bi mogao čovek
biti prav pred Bogom? Ako bi se hteo preti s Njim, ne bi Mu mo-
gao odgovoriti od hiljade na jednu... Da sam i prav, neću Mu se
odgovoriti... Ako sam dobar, neću znati za to... Svejedno je; zato
rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire" (Jov 9: 2-3; 9: 15,22).
Jov nije očekivao odgovor na svoje pritužbe, i bar je u tome
zaista bio u pravu. Bog je ignorisao njegovo pitanje i umesto toga
doveo u pitanje pravo Jova da postavlja pitanja: „Opaši se sada
kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj. Hoćeš li ti uništiti moj sud?
Hoćeš li mene osuditi da bi sebe opravdao? Je li u tebe mišica
kao u Boga? Grmiš li glasom kao On?" (Jov 40: 2-4). Pitanja koje
je Bog postavio bila su samo retorička, naravno; Jov je i te kako
dobro znao da nema ni mišice ni glasa kao što ima Bog, i time je
implicitno bio svestan da nije Bog njemu dugovao objašnjenja
već je on Bogu dugovao izvinjenje (zapazimo da je, prema Knji-
zi pitanje koje je postavio Bog, a ne pitanje koje je postavio Jov
došlo „iz vihora" - oluje kao arhetipa svih slepih i neumoljivih
udaraca koji nasumično napadaju...).
Ono čega Jov tada možda nije bio svestan jeste da će svi ze-
maljski pretendenti na bogoliku svemoć tokom vekova koji će
uslediti smatrati nepredvidljivost i nasumičnost svojih gromova
daleko najstrašnijim, najužasnijim i najmoćnijim od svih oružja;
i da svako ko poželi da ukrade vladarev grom prvo mora raspršiti
maglu neizvesnosti koja ga pokriva i nasumičnost pretvoriti u re-
dovnost. Ali tada to Jov nije mogao predvideti; on nije bio čovek
modernog doba.
72 Fluidni strah

Suzan Nejman 1 i Žan-Pjer Dupi 2 nedavno su sugerisali da je

niz zemljotresa, požara i plime koji su zajedno u kratkom vre-
menskom roku uništili Lisabon 1775. označio početak moderne
filozofije o zlu. Moderni filozofi odvojili su prirodne katastrofe od
moralnog zla - a razlika je upravo u nasumičnosti prvog (poznato
sada kao šlepa sila) i namere i svrhe koja postoji u drugom.
Nejmanova ističe da„od katastrofe u Lisabonu prirodna zla više
nemaju odgovarajuće veze sa moralnim zlom, pošto više uopšte
i nemaju značenje" (Huserl je sugerisao da Meinung, „značenje",
ima koren u meinen, „nameravanje"; generacije filozofa posle
Huserla bi zdravo za gotovo uzele činjenicu da nema značenja
bez namere). Lisabon je bio nešto kao pozorišna postavka priče o
Jovu, izvedena na obali Atlantskog okeana pod punim svetlima i
pred očima evropske javnosti - iako je ovog puta Bog bio uglav-
nom odsutan iz sporova koji su usledili nakon tog događaja.
U skladu sa prirodom svih sporova, gledišta su se razlikovala.
Po Dupiju, paradoksalno je da je baš Žan-Žak Ruso, koji je često
bio pogrešno smatran predmodernim i antimodernim mislio-
cem, zato što je slavio iskonsku mudrost svega „prirodnog", bio
onaj ko je izašao sa najmodernijim stavom prema toj katastrofi. U
svom otvorenom pismu Volteru, Ruso je insistirao da su, ako ne
sama lisabonska katastrofa, onda sasvim sigurno njene posledice
i njihove zastrašujuće razmere, rezultat ljudskih a ne prirodnih
grešaka (zapazimo: grešaka, ne grehova - za razliku od Boga, pri-
roda nije imala sredstva za prosuđivanje o moralnim odlikama
ljudskih delà): proizvoda ljudske kratkovidosti, ne slepila priro-
de; i ljudske prizmene pohlepe, a ne uzvišene indiferentnosti pri-
rode. Da su se samo „stanovnici tog velikog grada ravnomernije
rasporedili, i gradili manje glomazne kuće, šteta bi bila mnogo
manja, možda je ne bi ni bilo... I koliko je jadnika izgubilo živote
u ovoj katastrofi jer su želeli da pokupe svoju imovinu - neki od
njih svoja dokumenta, drugi svoj novac?"3

1 Susan Neiman, Evil in Modem Thought: Art Alternative History of Pfilosophy, Princeton
University Press, 2002.
2 Jean-Pierre Dupuy, Petite métaphysique des tsunamis, Seuil, 2005.
3 Jean-Jacques Rousseau, „Lettre à Monsieur de Voltaire", u: Oeuvres complètes, Pléiade,
1959, tom 4, str. 1062.
Strah i zlo 73

Dugoročno, argumenti u Rusoovom stilu izbili su na vrh.

Moderna filozofija sledila je obrazac koji je uspostavio Pombal,
premijer Portugaise u vreme lisabonske katastrofe, čije su brige
i napori bili „usmereni ka iskorenjivanju onih zala koji su u do-
hvatu ljudskih ruku". 4 1 dodajmo da su moderni filozofi očekivali
/ nadali se / verovali da se ljudske ruke, uz pomoć naučno osmi-
šljenih i tehnološki proizvedenih pomagala mogu pružiti i dalje.
Takođe su verovali i da će produženje ruku dovesti do smanjenja
broja zala koja ostaju izvan dohvata; čak i da će taj broj biti sve-
den na nulu, uz dovoljno vremena i potrebnu rešenost.
Međutim, dva i po veka kasnije možemo konstatovati da ono
što su pioniri modernosti iz filozofskih krugova i izvan njih oče-
kivali da će se desiti nije bilo suđeno. Nejmanova ovako sumira
lekcije izvučene u razdoblju od dva veka između Lisabona, koji je
označio početak modernih ambicija, i Aušvica, koji ih je srušio:

Lisabon je razotkrio koliko je svet udaljen od ljudi; Aušvic je otkrio uda-

ljenost ljudi od sebe samih. Ako je razdvajanje prirodnog od ljudskog deo
modernog projekta, udaljenost između Lisabona i Aušvica je pokazala ko-
liko ih je teško bilo držati odvojenim...
Ako je Lisabon obeležio trenutak spoznaje da je tradicionalna teodiceja
beznadežna, Aušvic je označio spoznaju da bilo kakva zamena ne prolazi
bolje.5

Ni moderni kognitivni okvir nije bolje prošao u naporima da

se pronikne u misteriju zla od drugih okvira koji su podržavali/
suzbijali napore teoloških tumača Knjige o Jovu - okviri koje je
moderni um naglašeno odbacio sa nadom da zauvek stavi tačku
na njih.
Hana Arent objašnjava šok i zbunjenost koju je većina nas do-
živela kada smo prvi put čuli za Aušvic, kao i izraz očaja kojim
smo odgovorili na te vesti, usled užasne teškoće zadatka da ap-
sorbujemo tu istinu i smestimo je u sliku sveta u kome mislimo i
živimo; sliku koja se bazira na „pretpostavci prisutnoj u svim mo-

4 Neiman, Evil in Modem Thought..., str. 230.

5 Ibid., str. 240,281.
74 Fluidni strah

dernim pravnim sistemima da je namera da se učini nešto loše

neophodna za izvršenje zločina".6
Ta pretpostavka je zaista bila nevidljivo prisutna na optuže-
ničkoj klupi tokom celog toka suđenja Ajhmanu u Jerusalimu.
Uz pomoć svojih učenih advokata Ajhman je pokušao da ubedi
sud da, pošto je njegov jedini motiv bio uspešno obavljen posao
(to jest, obavljen na način koji je zadovoljio njegove nadređene),
njegovi motivi nisu imali veze sa prirodom i sudbinom objekata
njegovih delà; da je irelevantno pitanje da li je Ajhman kao po-
jedinac gajio netrpeljivost prema Jevrejima ili ne (on i njegovi
advokati su se zaklinjali da Ajhman nije bio netrpeljiv prema Je-
vrejima, a sigurno nije gajio mržnju - iako je, po njihovim sop-
stvenim kriterijumima, ta okolnost takođe bila irelevantna) i da
lično nije mogao da podnese prizor ubijanja a kamoli masovnog
ubijanja. Drugim recima, Ajhman i njegovi advokati su sugerisali
da je smrt oko šest miliona ljudi bio samo propratni efekat (ko-
risteći „novi i unapređen" rečnik nakon rata u Iraku - moglo bi
se reći „kolateralna šteta") motivisanosti da se lojalno vrši služba
(što je vrlina koja se najtemeljnije i najbrižnije neguje kod svih
dužnosnika u modernim birokratijama - dok se naizgled pozi-
vaju na „zanatski instinkt", još stariju, istinski cenjenu i još sve-
tiju ljudsku karakteristiku, vrlinu koja se nalazi u samom centru
moderne radne etike). „Namera da se čini loše" prema tome nije
postojala - kako su argumentovali Ajhman i njegovi advokati
- pošto nije bilo ništa loše u nastojanju da se izvršava vlastita
dužnost u najvišem mogućem stepenu, u skladu sa namerom ne-
kog drugog, višeg u hijerarhiji. Ono što bi bilo „loše" je suprotno
tome - namera da se ne poštujii naređenja.
Ono što se može izvući iz Ajhmanove odbrane (čija je sudbina
da bude ponavljana u bezbrojnim varijantama od strane nebro-
jenih počinilaca nebrojenih modernih dela„kategorijskih ubista-
va") jeste da mržnja i želja da se žrtva zbriše s lica zemlje nisu
neophodni uslovi za ubistvo - i da ako neki ljudi pate zbog toga
što neki drugi ljudi izvršavaju svoju dužnost, tu ne stoji optužba
za nemoralnost. Nanošenje patnje žrtvama je još manje zločin po
6 Hannah Arendt, Eichmann in Jerusalem, Viking, 1963, str. 277.
Strah i zlo 75

shvatanju modernog prava, koje insistira na tome da ukoliko nije

pronađen motiv ubistva - počinilac treba da bude klasifikovan
ne kao kriminalac već kao bolesna osoba, psihopata ili sociopata
i pre treba da bude upućen na psihijatrijsko lečenje nego u za-
tvor ili na vešala. Dodajmo da ovakvo shvatanje još uvek, mnogo
godina nakon suđenja Ajhmanu, prihvata većina ljudi socijali-
zovanih u modernom okruženju. To shvatanje se svakodnevno
potvrđuje, samom frekvencijom ponavljanja, putem holivudskih
krimi-priča i policijskih sapunskih opera na milionima ekrana
širom modernog sveta.
U modernoj praksi, za razliku od moderne zamene ortodok-
sne teodiceje koja nije prošla bolje od onoga što je trebalo da
zameni, od ljudi se, međutim, moglo očekivati (i, prema tome,
od toga se moglo strahovati) da čine zlo bez zlih namera, i to od
običnih ljudi - baš kao što ste vi i ja. Motivi za takvo činjenje su
bili irelevantni - možda čak i suvišan luksuz koji je bolje izbeći
zbog previsokih troškova njihovog usađivanja i kultivacije. Ali još
važniji razlog da se izbegne oslanjanje na motive počinioca bila
je pretnja da, ako je taj zadatak vezan za specifične namere i uve-
renja, on može krenuti naopako u slučaju da motivacija, koja nije
dovoljno pažljivo kultivisana, presahne ili bude pregažena nekim
drugim motivom jer nije dovoljno uporno promovisana. Samo
zamislite: da nepokolebljiva odanost radnika ritmu proizvodne
fabričke linije zavisi od njihove ljubavi prema automobilima, ili,
još gore, od njihove ljubavi prema posebnom tipu ili marki auto-
mobila, kakve bi izglede imala automobilska industrija da posti-
gne svoje proizvodne ciljeve, koliko bi izvesno bilo da će fabrička
linija nastaviti da se nesmetano kreće dokle god je to potrebno?
Emocije su hirovite i nepostojane, brzo im ponestaje daha, često
i najmanjom nepažnjom budu odvraćene od cilja. Sabini i Silver
su razmatrali logiku genocida - paralelno sa proizvodnjom auto-
mobila, još jednom masovnom industrijom moderne ere:

Emocije i njihova biološka osnova imaju prirodan vremenski sied; žudnja,

čak i žudnja za krvlju se na kraju utaži. Dalje, poznato je da su emocije ne-
stabilne. Mogu se u trenutku preokrenuti. Rulja koja je spremna za linč je
76 Fluidni strah

nepouzdana, može biti dirnuta - recimo patnjom deteta. Da bi se iskorenila

jedna „rasa" neophodno je pobiti decu... Temeljno, sveobuhvatno, iscrpno
ubijanje zahtevalo je da se rulja zameni birokratijom, da se bes grupe zame-
ni poštovanjem autoriteta. Potrebna birokratija bila bi efikasna bez obzira
na to da li bi bila sastavljena od ekstremnih ili prikrivenih antisemita, time
znatno šireći izbor potencijalnih regruta... 7

Hana Arent je uočila banalnost modernog zla u Ajhmano-

voj nepromišljenosti. Ali nesposobnost mišljenja ili izbegavanje
mišljenja bila je poslednja stvar za koju je Ajhman mogao biti
optužen. On sam bio je punokrvni birokrata, kao da je bio di-
rektan potomak čistog i iskonskog, idealnog tipa iz klana Maksa
Vebera, neumrljanog bilo kakvim zemaljskim nečistoćama koje
zamagljuju jasnoću svrsishodnog rezonovanja. Dobre birokrate
dostojne svog imena moraju biti promišljeni. Oni, kako nam je
Maks Veber objasnio, moraju do krajnjih granica uposliti svoju
inteligenciju i moći rasuđivanja. Oni moraju vršiti pažljiv oda-
bir najadekvatnijih sredstava za ciljeve koji su im naloženi. Oni
moraju koristiti um kako bi odabrali najkraći, najekonomičniji i
najmanje rizičan način da dođu do defnisanog odredišta. Moraju
razdvojiti objekte i poteze koji su relevantni za zadatak od onih
irelevantnih, i odabrati poteze koji dovode do približavanja ci-
lju, pri tom raščišćavajući sve što ometa postizanje cilja. Moraju
proučiti matricu mogućnosti i odabrati najpodesnije (čitaj: naje-
fektivnije) permutacije. Moraju meriti i kalkulisati. U stvari, oni
moraju biti vrhunski majstori racionalnog kalkulisanja.
Drugim recima, birokrate moraju vrhunski vladati svim onim
veštinama za koje se s razlogom smatra da imaju ključnu ulogu
u ostvarivanju svih onih komplikovanih dostignuća zbog kojih
se s pravom slavi moderni um na koga smo mi, njegovi vlasnici/
poslodavci/korisnici tako (takode s pravom) ponosni. Ono što
birokrate sebi ne smeju činiti jeste da sebi dozvole da skrenu sa
pravog puta razborite, beskompromisne racionalnosti orijentisa-
ne na izvršavanje zadatka, da to ne dozvole saosećanju, žaljenju,
7 John P. Sabini and Mary Silver, „Destroying the innocent with a clear conscience: a so-
ciopsychology of the Holocaust", u: Survivors, Victims and Perpetrators: Essays in the Nazi
Holocaust, ed. Joel P. Dinsdale, Hemisphere, 1980, str. 330.
Strah i zlo 77

stidu, savesti, simpatiji ili antipatiji prema „objektima", niti lojal-

nosti ili posvećenosti bilo čemu drugom osim posvećenosti za-
datku i lojalnosti svojim kolegama birokratama koji su isto tako
posvećeni izvršavanju zadatka i podređenima koji se nadaju da
će biti zaštićeni od odgovornosti za posledice sopstvenog posve-
ćenog rada.
Emocija ima mnogo i one govore različitim, često disonan-
tnim glasovima; razum je jedan i ima samo jedan glas. Zlo koje
se vrši birokratskim putem ne ističe se toliko svojom banalnošću
(posebno ako se uspostavi i posmatra kao nešto protiv zala koja
su opsedala društva pre modernih birokratija i njihovog „naučno
zasnovanog rukovođenja radom") koliko svojom racionalnošću.
U retrospektivi, moderan pogled na ljudski razum (zahvalju-
jući njegovoj nemogućnosti predviđanja ponašanja prirode - što
je evidentno i na šokantan način došlo do izražaja prilikom ka-
tastrofe u Lisabonu, a što je inspirisano ili bar prikazano kao im-
perativ, kao što to i sve mere ,,u krajnjem slučaju" obično jesu)
više nalikuje na početnu tačku duge zaobilaznice. Na kraju te
zaobilaznice, čini se da dolazimo do mesta odakle smo krenuli:
užasa nepredvidljivog zla koje nasumično napada. Iako smo mu-
driji nakon tog puta nego što su to bili naši preci koji su bili na
njegovom početku, više nismo sigurni da je moguće pronaći put
zaobilaženja prirodnih katastrofa. „Savremene moguće situacije
prete čak i ranim modernim pokušajima da će podeliti moralno
od prirodnog zla", zapaža Suzan Nejman. 8 Na kraju dugačkog pu-
tovanja (nenamernog) otkrića sprovedenog u nadi da će se njime
čovečanstvo smestiti na bezbednu udaljenost od okrutne prirode,
okrutne jer je bezosećajna i neosetljiva, čovečanstvo se suočava
sa zlom ljudskog porekla koje je po svemu isto toliko okrutno,
bezosećajno, neosetljivo, nasumično i nemoguće ga je predvideti
(a kamoli iskoreniti dok je još u zametku), kao što su bili zemljo-
tresi, požari i plima u Lisabonu.
Zlo koje čine ljudi sada se pojavljuje kao isto tako neočekivano
kao i njegovi prirodni prethodnici/saputnici/naslednici. Kao što
je Huan Gojtisolo rekao u svojoj knjizi Pejzaži nakon bitke, to zlo
8 Neiman, Evil in Modern Thought.... str. 287.
78 Fluidni strah

se spoznaje i razume, ako se uopšte spozna i razume, samo kada

„gledamo unazad i analiziramo stvari u retrospektivi"; pre toga
ono neprimetno prikuplja snagu, infiltrirajući se „postepeno, u ti-
šini, u naizgled bezazlenim fazama... kao podvodni tok koji buja
i širi se pre nego što iznenada i silovito izbije na površinu" - baš
kao i prirodne katastrofe, za koje se moderni duh zaklinjao, zakli-
nje se i najverovatnije će se i zaklinjati da će ih nadvladati.
Izgleda da nema zaštite od tog nevidljivog nagomilavanja i ši-
renja ako su moralne skrupule,-griža savesti, impulsi saosećanja
među ljudima i averzija prema nanošenju boli erodirani, udavlje-
ni ili počišćeni s puta. Da ponovo citiramo Hanu Arent, „pošto
je čitavo ugledno društvo na ovaj ili onaj način podleglo Hitleru,
moralne maksime koje propisuju ljudsko ponašanje i verske zapo-
vesti - 'Ne ubij' - koje upravljaju savešću - praktično su nestale".9
Sada znamo da „čitava društva" mogu podleći „na ovaj ili onaj
način" ljudima kao što je Hitler, a znamo i da možemo uvideti da
se to dogodilo samo ako živimo dovoljno dugo da to otkrijemo;
drugim recima, ako preživimo njihovu predaju. Nećemo prime-
titi „bujanje i širenje toka", baš kao što nismo primetili ni nara-
stanje cunami talasa - jer smo uspešno istrenirani da zatvaramo
oči i uši. Ili smo možda naučeni da se „takve stvari" ne dešavaju u
našem udobnom i blagom, civilizovanom i racionalnom moder-
nom društvu. A opet, kako nas Hans Momsen podseća:

Dok je zapadna civilizacija razvila sredstva nezamislivog uništavanja, na-

vike koje nam stvaraju moderna tehnologija i tehnike racionalizacije proi-
zvele su čist tehnokratski i birokratski mentalitet... do mere u kojoj istorija
holokausta izgleda kao mene tekel moderne države.10

Svoju nadu, to jest uverenje da bi ljudi mogli bolje voditi borbu

protiv zla nego što je to mogla neživa priroda, polagao je u um
po Imanuelu Kantu, samo i jedino ljudski um. Kako je istakao,
um nam nalaže da „postupamo tako da maksima naše volje uvek
9 Arendt, Eichmann in Jerusalem, str. 295.
10 Hans Mommsen, „Anti-Jewish politics and the interprétation of the Holocaust", u: The
Challenge of the Third Reich: The Adam von Trott Memorial Lectures, ed. Hedley Bull, Cla-
rendon Press, 1986, str. 117.
Strah i zlo 79

može istovremeno da važi kao princip sveopšteg zakonodavstva".

Ono što smo, međutim, saznali otkako je Kant zapisao tu naj-
poznatiju definiciju kategoričkog imperativa jeste da put kojim
nas je um usmeravao tokom modernih vekova ni blizu ne vodi
ka univerzalizaciji maksima koje smo mi - svako na svoj zase-
ban način - nastojali da učinimo primenjivim na nas. Pri tim
nastojanjima pokazalo se da je univerzalna primena (ako ne uni-
verzalna primenjivost) maksima (a time i kriterijuma za koje se
smatra da su podesni za davanje suda o ljudskim delima) nama
i drugim ljudima najmanja briga. U konkurenciji sa Kantovom
zapovešću o univerzalnosti, druga maksima - deux poids, deux
mesures („dva tega, dve mere") pokazala se kao sigurnija. U oštroj
distinkciji prema implikacijama Kantovog kategoričkog impera-
tiva, porediti ovu „istinski pobedničku" maksimu sa „univerzal-
nim zakonom" je kao da poredimo kruške i jabuke.
Moderni um se pokazao posebno vičnim i revnosnim u obli-
kovanju monopola i utvrđivanju ekskluzivnosti prava. Pokazalo se
da svoje potpuno zadovoljenje stiče u trenutku kada privilegija
primene željenog pravila postaje osigurana za one koji su postu-
pali u njeno ime; ako je u cilju osiguranja te privilegije primena
te iste maksime morala biti uskraćena ili se smatralo da mora biti
uskraćena nekim drugim pripadnicima ljudskog roda (zbog nji-
hove pretpostavljene nepodesnosti, nedostojnosti, ili iz bilo kog
drugog razloga koji se smatra odgovarajućim a proglašen je oči-
glednim, imperativnim i neupitnim), u takvoj situaciji moderni
um se nije pokazao sklonim da upućuje prigovore, osim u (ne-
kim) bezbedno odeljenim a po svojoj zvučnoj izolovanosti čuve-
nim kancelarijama akademskih filozofa. Um nije protestovao ni
kada su se izvan, a nekada i unutar tih kancelarija čuli stavovi da
je patnja nekih ljudi prihvatljiva cena za uklanjanje neugodnosti
koje možda pogađaju neke druge - u stvari, ako smo „mi" oni
koji su ti „neki drugi" čije neugodnosti treba da budu otklonjene,
iako je naš um trebao/mogao da stavi prigovor na tu cenu. Zami-
slimo samo da je Hitler uspeo da baci nekoliko atomskih bombi
na Britaniju i Ameriku pre nego što je izgubio rat i pre nego što
su njegovi satrapi privedeni pred sud. Zar ne bismo dodali taj
80 F l u i d n i strah

čin spisku nacističkih zločina protiv čovečnosti? I zar ne bismo

komandante Gvantanama i Bagrama priveli na sud da su oni po-
stupali u ime Kastrove Kube, Miloševićeve Srbije ili Sadamovog
Iraka?
U očiglednoj suprotnosti sa strategijom koju podrazumeva
Kantov kategorički imperativ, moderna racionalnost se kreta-
la pravcem slobode, bezbednosti ili sreće, neometana brigom
o tome u kojoj su meri, i da li su uopšte, ti oblici slobode, bez-
bednosti ili sreće koje je ustanovila bili podesni da postanu uni-
verzalno vlasništvo čovečanstva. Do sada, moderni um je služio
privilegiji, ne univerzalnosti, dok je želja za sticanjem superior-
nosti i postavljanje sigurnih temelja superiornosti - a ne san o
univerzalnosti - bila njegova pokretačka snaga i povod njegovih
najspektakularnijih dostignuća.
Pre Aušvica (ili sovjetskog Gulaga, ili Hirošime...) nismo znali
do koje mere strašna i užasna raznovrsnost zla koji čine ljudi,
moralnog zla koje postaje prirodno, može biti kada to zlo do-
bije nova oruđa i oružja od moderne nauke i tehnologije. Ono
što takođe nismo znali tada, u to sada daleko i teško zamislivo
vreme „pre" (a što i danas samo nerado priznajemo, ili sasvim
odbijamo da priznamo, uprkos saznanjima kojih ima u izobilju),
jeste da logika modernog života radikalno, u do sada nečuvenoj
meri, širi raspoloživu zonu za regrutovanje potencijalnih zlotvo-
ra. Najužasnija lekcija Aušvica, Gulaga, Hirošime jeste da, suprot-
no uobičajenom shvatanju koje je, doduše, uvek bilo izražavano
partijaški, monstruozna delà ne vrše samo čudovišta - da to čine
samo čudovišta, do najmonstruoznijih i najužasnijih zločina za
koje znamo ne bi ni došlo. Ne bi mogla biti čak ni planirana, usled
nedostatka adekvatne opreme, a zasigurno ne bi mogla biti izve-
dena do kraja usled nedostatka adekvatnih „ljudskih resursa".
Moralno najrazornija lekcija Aušvica, ili Gulaga, ili Hirošime
nije to da možemo biti stavljeni iza bodljikave žice ili saterani u
gasne komore, već to da (pod odgovarajućim uslovima) možemo
držati stražu i prskati bele kristale u cevovod; i ne to da atomska
bomba može biti bačena na nas, već to da (pod odgovarajućim
uslovima) mi možemo baciti tu bombu na druge ljude. A još veći
Strah i zlo 81

užas, istinski metaužas, inkubator u kome se uzgajaju svi drugi

užasi, proističe iz saznanja da, dok ja pišem ove reči ili dok ih
vi čitate, u dubini duše i ja i vi želimo da takve misli nestanu, a
kada odbijaju da odu onda dozvoljavamo zlu, koje je bezbedno u
svojoj nevidljivosti, da „se nadima i širi se" - tako što se upiremo
da ga poreknemo, dovodimo u pitanje njegov kredibilitet, i odba-
cujemo ga kao lažnu uzbunu, a pri tom ostajemo nesvesni naše
dužnosti da se prisetimo i da razmišljamo o onome što je Hana
Arent pronašla u izveštajima učenih psihologa koji su bili pozva-
ni da svedoče na suđenju Ajhmanu:

Nekoliko psihijatara ga je ocenilo „normalnim" - „u svakom slučaju nor-

malnijim nego što sam ja nakon što sam ga pregledao", navodno je uzvi-
knuo jedan od tih psihijatara, dok je jedan drugi psihijatar ocenio da nje-
gov kompletan psihološki profil, njegovi stavovi prema supruzi i deci, majci
i ocu, braći, sestrama i prijateljima „nisu bili samo normalni već i veoma
poželjni" - i, konačno, sveštenik koji ga je redovno posećivao nakon što je
Vrhovni sud završio saslušanja po žalbi sve to je potvrdio, izjavivši da je
Ajhman „čovek sa veoma pozitivnim idejama".11

Ajhmanove žrtve bili su „ljudi poput nas". Ali takvi su bili i -

daleko bilo - mnogi Ajhmanovi egzekutori, koljači; a Ajhman?
Obe ove stvari izazivaju strah. Ali, dok prvo predstavlja poziv na
akciju, ovo drugo onesposobljava i parališe, uz šapat da je suprot-
stavljanje zlu uzaludan posao. Možda je to razlog zašto se tako
jako opiremo toj drugoj stvari. Strah koji je istinski i beznadežno
nepodnošljiv jeste strah od nepobedivosti zla.
Pa opet, kako je Primo Levi izjavio u svom testamentu dužine
knjige: nema sumnje da svako od nas potencijalno može postati
čudovište.12 Bilo bi bolje za sve nas - više umirujuće, ugodnije, ali,
avaj, ne bezbednije, da verujemo da je zlo samo Đavo koji se krije
pod kraćim imenom, kome je isečeno jedno slovo13* (kao krimi-

11 Arendt, Eichmann in Jerusalem, str. 25-6.

12 Videti britku analizu gledišta Prima Levija o tom pitanju u: Tzvetan Todorov, Mémoire
du mal, tentation du bien, Robert Laffont, 2000, str. 260. i dalje.

13 Devil - evil (engl.).

82 Fluidni strah

nalac na spisku „traži se" koji brije bradu ili brkove da bi izbegao
hapšenje). Međutim, užasna vest glasi: Ajhman nije bio Đavo. On
je bio neupadljivo, tmurno, dosadno, „obično" stvorenje: neko
pored koga prođete na ulici a da ge i ne zapazite. Kao suprug,
otac ili komšija teško da se po ičemu izdvajao iz mase. Bio je pro-
šek, sredina demografskih statističkih tabela - kao što bi sigurno
bio i prošek u psihološkim statističkim tabelama, kao i u moral-
nim tabelama (kada bismo bili u stanju da ih proračunamo). On
je samo vodio računa više o svojoj ugodnosti nego o ugodnosti
drugih, kao što to i svi mi radimo. Ti obični, redovni prestupi ili
greške u vanrednim vremenima dovode do vanrednih rezultata.
Kada to uvidimo - više nam Đavo nije potreban. Da stvari budu
još gore, danas ne možemo ozbiljno shvatiti „hipotezu o Đavolu"
kada (ako) nam je neko ponudi. I, najgore od svega, Đavo iz te
hipoteze bi možda nama delovao sasvim nevešto i trapavo u po-
ređenju sa tom trivijalno racionalnom osobom na optuženičkoj
klupi sudnice u Jerusalimu.
Najdalekosežnija i po svoj prilici najzlokobnija posledica tog
otkrića je današnja kriza poverenja. Poverenje upada u nevolju
onog trenutka kad shvatimo da se zlo može kriti bilo gde; da se
ne ističe iz mase, ne nosi distinktivne oznake ni ličnu kartu; te
da svako u određenom trenutku može biti u njegovoj službi, biti
rezervista na privremenom odsustvu ili potencijalni regrut.
Svakako, takvo viđenje je preterivanje; sigurno je da nisu svi
podesni i voljni da budu sluge zla. Sigurno postoji nebrojeno
puno ljudi koji su dovoljno imuni na zlo i zlo im je dovoljno od-
bojno da izdrže njegovu lukavost ili pretnje - i dovoljno su opre-
zni da ih mogu prepoznati kao proizvode zla. Međutim, stvar je
u tome što ne možete znati ko su ti ljudi i izdvojiti ih od onih
koji su podložniji spletkama zla. Da li biste mogli da prepoznate
masovnog ubicu u Ajhmanu da ste ga susretali samo kao komšiju
na stepeništu zgrade, ili kao roditelja na roditeljskim sastancima,
ili kao člana lokalnog kluba fotografa? Ako mislite da biste mo-
gli, pitajte Srbe, Hrvate i Muslimane iz Bosne, koji su veći deo
svojih života proveli u društvu jedni drugih, pijući vino i šljivo-
vicu, blaženo nesvesni toga u kom hramu i kojim danima tokom
Strah i zlo 83

nedelje su se njihovi drugovi, komšije i kolege s posla molili, ako

su se uopšte molili - sve do dana kada su se bez mnogo najave
„stekli uslovi" da se to sazna, i to na najteži i najužasniji mogući
način. I ako je to ono kako stoje stvari i kako tek mogu stajati,
ako ne postoji način da se odredi koliko će se ljudi oko vas po-
kazati otpornim na zlo i kako će se pokazati u trenutku „kada
se steknu uslovi", kakva praktična korist se može izvući iz .toga
da ste (ispravno) svesni toga da nisu svi ljudi jednako podložni
zlu? U svakom praktičnom smislu, vaši izgledi da sačuvate svoju
bezbednost ostaju neizmenjeni, bez obzira na to kakvo mišljenje
imali o moralnim kvalitetima ljudi oko vas. Osuđeni ste na tu-
maranje u mraku. Možete samo nagađati (a poznato je koliko je
nagađanje rizično) ko će, a ko neće popustiti pred iskušenjem zla
u trenutku iskušavanja. Prema tome (kako bi vam objasnili struč-
njaci za kalkulisanje rizika), čini se da je najsigurniji ulog pretpo-
stavka da su svi ljudi, bez izuzetka, skloni da budu regrutovani u
službu zla. Ostanite širom otvorenih očiju, nikad ne dozvolite da
vam budnost oslabi. Drugim rečima, kao što nam govori i pod-
naslov jedne američke „Reality TV" serije, kao upozorenje milio-
nima svojih vernih gledalaca, zahvalnih na prosvetljenju koje im
je ponuđeno: ne verujte nikome.
Uglavnom, osim tokom kratkotrajnih karnevala „ciljane so-
lidarnosti" kao odgovora na izrazito strašne katastrofe, „ciljane
žalosti" usled iznenadne smrti nekog idola, ili jednako kratko-
trajnih, mada izrazito eksplozivnih i glasnih izliva „ciljanog pa-
triotizma" tokom svetskih prvenstava, turnira u kriketu i sličnih
prilika za fokusirano emotivno pražnjenje, oni „drugi" (drugi
kao stranci, anonimni ljudi, ti bezlični drugi koje svakodnevno
srećemo u prolazu ili se motaju po gusto naseljenim gradovi-
ma) su izvori maglovite, difuzne pretnje pre nego izvori osećaja
sigurnosti i garancije protiv zla. Od njih se ne očekuje nikakva
solidarnost niti se ikakva solidarnost javlja pri susretu s njima
- tu čak postoji i strah od rutinskog probijanja tankog zaštitnog
omotača „građanskog neobaziranja" Ervinga Gofmana. Držanje
odstojanja izgleda kao jedini razuman način da se ide dalje. Kao
što je Eduardo Mendijeta primetio, „gradovi koji su istorijski i
84 Fluidni strah

konceptualno nekada bili sinonimi bezbednosti pretvorili su se u

izvore pretnji i nasilja".14 Različiti primerci „bunker arhitekture",
kao poželjne opcije stanovanja u gradu za one koji to sebi mogu
priuštiti, predstavljaju spomenike očekivanih pretnji i otelotvore-
nja straha koje rada grad.

Takav moderni „arhitektonski bunker"...

.. .nema vidljivog ulaza, balkona ni terase. Te zgrade ne gledaju na ulicu i na

gradske trgove, niti predstavljaju političku i ekonomsku moć grada. Ume-
sto toga, te zgrade su povezane sa drugim sličnim zgradama pokrivenim
mostovima preko ulica, gledaju na stranu suprotnu od centra grada, i naj-
češće su pokrivene crnim staklom koje reflektuje nebo, planine i prirodne
predele pre nego lice samog grada. Njihova monumentalnost predstavlja
izraz prezira prema urbanom...

Kriza poverenja predstavlja lošu vest za veze među ljudima.

Od dobro čuvanih i izdvojenih brisanih prostora, mesta gde je
čovek nekada (konačno!) mogao da skine težak oklop i tvrdu ma-
sku koje koristi u grubom svetu konkurencije, u divljini, „mreže"
ljudskih veza pretvorile su se u granične teritorije na kojima je
neophodno svakodnevno angažovanje izviđačkih patrola. Ako
nema poverenja, a pouzdanje se udeljuje samo nerado, ako se
uopšte udeljuje, uslovi primirja od juče ne deluju kao bezbedno
tlo na kome bi se mogla temeljiti sigurna prognoza sutrašnjeg
mira. Kako su norme koje regulišu uzajamne obaveze i dužnosti
bačene u kazan za topljenje, a nijedna od njih se ne može po-
hvaliti dugim očekivanim vekom, ima malo ili nimalo konstanti
u jednačini koju svakodnevno nastojimo da rešimo; proračuni
deluju više kao rešavanje zagonetke sa samo nekoliko razbacanih,
dvosmislenih i nepouzdanih putokaza. Sve u svemu, veze među
ljudima više nisu oaze izvesnosti, mira i duhovne utehe. Umesto
toga, postale su obilni izvori nespokojstva. Umesto da nude tako
željeni predah, one obećavaju stalni nespokoj i život na oprezu.

14 Eduardo Mendietta, „The axle of evil: SUVing through the slums of globalizing neoli-
beralism", City, 2 (2005), str. 195-204.
Strah i zlo 85

Signali uzbune nikad neće prestati da blešte, alarmi nikad neće

prestati da zvone.
Činjenica da su nam u našim fluidnim modernim vremenima
potrebne čvrste i pouzdane veze - više nego ikada ranije - samo
uvećava taj nespokoj. Sa neprestanim podozrenjem, trudimo se
da otkrijemo izdaju, a istovremeno se, kompulsivno i strasno,
trudimo da izgradimo šire „mreže" prijatelja i prijateljstva; to-
liko široku „mrežu" koju je moguće ubaciti u imenik mobilnog
telefona, koji je predusretljivo sve većeg kapaciteta sa svakom no-
vom generacijom mobilnih telefona. I kako nastojimo da se osi-
guramo protiv izdaje i time smanjimo naše rizike, s druge strane
ulazimo u nove rizike i pripremamo teren za nove izdaje. Pošto
nijedna karta nije potpuno siguran adut, trudimo se da držimo
što više karti u ruci.
Radije polažemo nade u „mreže" nego u partnerstva, nadajući
se da će u mreži uvek biti nekih brojeva mobilnih telefona koji će
biti dostupni za slanje i primanje poruka lojalnosti. Nadamo se
da ćemo kompenzovati kvalitet kvantitetom (verovatnoća dobit-
ka na lutriji je majušna, ali možda više slabih verovatnoća napra-
ve jednu malo bolju?). Razdelite rizike, osigurajte uloge - ovo je,
izgleda, najrazumniji pravac. Tragovi koji ostaju za ovakvom po-
tragom za srećom, međutim, izgledaju kao groblje propalih nada
i osujećenih očekivanja, a put napred je posut plitkim i krhkim
vezama. Tlo ne postaje tvrđe pod koracima u nizu; ako se uopšte
menja, ono postaje još žitkije i nepodesnije za postavljanje teme-
lja. Ono nagoni hodače da trče, a trkače da još brže trče.
Partnerstva ne jačaju, strahovi se ne smanjuju. Ne smanjuje se
ni sumnja da zlo strpljivo iščekuje svoju priliku. U žurbi, nema
dovoljno vremena da se otkrije koliko je tačno ta sumnja oprav-
dana, a kamoli da se zlo spreči da izviri iz svog skrovišta. Žitelji
fluidnog modernog sveta sa iskustvom u praktikovanju veština
fluidnog modernog života obično smatraju bekstvo od problema
boljom opcijom od njegovog rešavanja. Na prvi znak zla traže
put ka izlazu sa pouzdanim, teškim vratima koje će zaključati iza
sebe. Linija koja odvaja prijatelje za ceo život od večnih neprijate-
lja, koja je nekada bila tako jasno povučena i pažljivo nadgledana,
86 Fluidni strah

danas je gotovo sasvim obrisana; ona nestaje u nekoj vrsti „sive

zone" u kojoj se dodeljene uloge mogu zameniti u trenutku i bez
mnogo napora. Ta granica, ili šta god da je ostalo od nje, menja
oblik i pomera se sa svakim korakom - a u životu trkača očekuje
se još mnogo narednih koraka. Sve se to nadovezuje na zbrku
koja je i bez toga već velika, a budućnost gura u još gušću maglu.
A magla - nedokučiva, neprozirna, neprobojna - je (kao što i
mala deca znaju) omiljeno skrovište zla. Sačinjena od isparenja
straha - magla zaudara zlom. -
 3.

Užasi nekontrolisanog

Kako Žan-Pjer Dupi ističe u svojim najnovijim studijama, 1

čovečanstvo je tokom prošlog veka dostiglo kapacitet samouni-
štenja. Planeti sada ne preti više samo novi ciklus samonanesene
štete (što je u velikoj meri konstantna karakteristika ljudske isto-
rije), i ne samo novi niz katastrofa (koje su uvek iznova pogađale
čovečanstvo na putu do njegovog sadašnjeg stanja), već katastro-
fa koja je kraj svih katastrofa, katastrofa koja iza sebe ne ostavlja
preživele ljude koji bi je zabeležili i izvukli pouke iz nje, a kamoli
primenili te pouke.
Čovečanstvo sada na raspolaganju ima sva oružja potrebna za
kolektivno samoubistvo, planirano ili neplanirano, sva potrebna
oružja da sebe potpuno uništi a iza sebe ostavi planetu osuđenu
na propast. Samozvani ili izabrani zastupnici čovečanstva čak su
u jednom trenutku došli do zaključka da su realni izgledi samou-
ništenja čovečanstva u stvari neophodan uslov i najbolja šansa za
njegov opstanak: da je održavanje pretnje uzajamnog uništenja

1 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé, Seuil, 2002, i Petite métaphy-
sique des tsunamis, Seuil, 2005.
88 Fluidni strah

(i, u stvari, samouništenja) u životu (to jest, osmišljavanje, pro-

izvodnja i gomilanje zaliha sve sofisticiranijih oruđa masovnog
ubijanja neophodnog za UOU - uzajamno osigurano uništenje2*)
zaista neophodno da bi se odložio kraj sveta. Teorija UOU je da-
nas pomalo izašla iz mode, pošto je izazvala dovoljno negodo-
vanja da bude proglašena, mada nerado, politički nekorektnom
- i retko se propagira u javnosti u eksplicitnom, nemaskiranom
obliku, ali strategija koju je izrodila i inspirisala doktrina UOU
1 dalje izaziva zabrinutost. Tu strategiju verno slede oni koji već
imaju mogućnosti da je slede, i ona predstavlja inspiraciju i san
onih koji to još uvek ne mogu.
Magacini do vrha ispunjeni nuklearnim bojevim glavama i ra-
ketama spremnim da ih proslede u svaki ćošak ove planete samo
su jedna od mogućih krajnjih katastrofa. Najavljeno samounište-
nje može naići u raznim drugim oblicima; eksplozija naoružanja
direktno namenjenog uništavanju života samo je jedan od mno-
gih oblika. Ali još zlokobnija mogućnost, jer predstavlja nena-
mernu varijantu samouništenja koja poprima svoj oblik i nastupa
neprimetno i zaobilaznim putem („raste i širi se nevidljivo", kako
bi rekao Huan Gojtisolo), jeste mogućnost da planeta postane ne-
moguće mesto za život ljudi i možda za sve druge poznate oblike
života. Ono što čini ovu vrstu krajnje katastrofe posebno perfid-
nom i njeno nastupanje posebno teškim za praćenje, a kamoli
zaustavljanje, jeste to da je, paradoksalno, blizina njene opasnosti
direktan, mada retko promišljen i gotovo nikad planiran rezultat
nastojanja ljudi da učine planetu gostoljubivijom i ugodnijom za
ljude koji žive na njoj.
Oblici tih nastojanja, kako stvari stoje, sačinjeni su po meri
odabranih populacija - oni se planiraju i praktikuju kao lokalna
privilegija, čak i kada to nije eksplicitno deklarisano. Iako su date
neke neobavezne izjave, nije bilo ozbiljnijih razmatranja moguć-
nosti da se ta nastojanja univerzalno primene na čitavu ljudsku
vrstu, a sasvim je izvesno da nisu doneseni nikakvi zaključci iz
takvih razmatranja. Nije ni čudo da su pogodnosti koje su rezul-
tat tih nastojanja bile nejednako distribuirane od samog početka,
2 * MAD - Mutually Assured Destruction (engl.).
Užasi nekontrolisanog 89

a da su oblasti sa kondenzacijom tih pogodnosti relativno male i

malog broja. Kako je primetio Žak Atali u La Voie humaine, po-
lovina svetske trgovine i više od polovine globalnih investicija
odnosi se na samo dvadeset dve zemlje, koje obuhvataju svega
14 procenata svetske populacije, dok četrdeset devet najsiromaš-
nijih zemalja, koje obuhvataju 11 procenata svetske populacije,
medu sobom dele svega pola procenta globalnog proizvoda - ot-
prilike je to jednako kombinovanom prihodu tri najbogatija čo-
veka na planeti. Dodao bih da Tanzanija, na primer, koja je jedna
od najsiromašnijih zemalja, zarađuje 2,2 milijarde dolara godiš-
nje, koje deli na 25 miliona stanovnika, dok bankarska firma Gol-
dman Sach zarađuje 2,6 milijardi dolara, koje među sobom deli
161 deoničar. Da slika bude kompletna: u trenutku dok pišem
ove redove na vidiku nema odbrambenih nasipa koji bi zaustavili
globalnu plimu polarizacije prihoda.
Produbljivanje nejednakosti nije slučajan, zanemaren, ali u
principu popravljiv propratni efekat nekih neželjenih, nepromi-
šljeno započetih i nedovoljno kontrolisanih postupaka, niti je to
rezultat nesrećnog ali popravljivog zastoja u funkcionisanju jed-
nog suštinski zdravog sistema. To je više sastavni deo jedne kon-
cepcije ljudske sreće i ugodnog života, te strategije koja počiva
na toj koncepciji; ta koncepcija i strategija mogu biti zamišljene i
primenjene isključivo kao privilegije, i potpuno su nepodesne za
bilo kakvo širenje - a kamoli širenje koje bi bilo dovoljno da obu-
hvati čitavo čovečanstvo. Za takvu vrstu širenja bili bi potrebni
resursi ne jedne, već najmanje tri planete. Jednostavno: na planeti
nema dovoljno resursa da zadovolje zahteve Kine, Indije i Brazila
(da ne pominjemo slične zahteve koji mogu uskoro poteći od sta-
novništva zemalja koje trenutno zaostaju) da kopiraju ili imitira-
ju oblike životnih pogodnosti koje praktikuju i u kojima trenutno
uživaju SAD, Kanada, Zapadna Evropa ili Australija, mesta gde
su ti životni motivi i stimulusi prvi put oblikovani i gde se i dalje
oblikuju i još revnosnije stavljaju u funkciju.
Mogućnost „univerzalizacije" novoosmišljenih oblika života
koji se smatraju ugodnijim nikada nije bio kriterijum za njiho-
vo usvajanje i kultivaciju. Moderna kretanja u takvim odabranim
90 Fluidni strah

enklavama na planeti ogledala su se u koncentrisanju dovoljno

moći za traženje i nalaženje zadovoljenja za njihove lokalno za-
čete ambicije u globalnom prostoru i mobilizaciji globalnih re-
sursa za održavanje njihove lokalne ugodnosti, i bila su vodena
logikom koja je - kroz direktno kršenje proklamovanih namera
modernizatora - širenju takvih ambicija na čitavu ljudsku vrstu
dala katastrofalne izglede za uspeh i u svakom praktičnom smislu
je predupredila mogućnost njihove sopstvene univerzalizacije.
Moderna kretanja se nisu mogla desiti, a sasvim sigurno nisu
mogla ići dalje usvojenim tempom, da pitanje njihovog „prirod-
nog" i nepovredivog prostornog ograničenja nije bilo pobijeno i
aktivno potiskivano, ili jednostavno uklonjeno iz vida brisanjem
sa spiska faktora obuhvaćenih instrumentalnim - racionalnim
kalkulacijama. Ta kretanja ne bi mogla biti začeta, a i da mogu
smesta bi bila zaustavljena, da su ograničenja izdržljivosti plane-
te bila uzeta u obzir i prihvaćena kao činjenice, da je to ozbiljno
razmatrano i poštovano, te da je principu univerzalnosti i ljudske
jednakosti pruženo nešto više od povremenih i površnih neo-
baveznih izjava. Ukratko, da su promoteri i praktičari modernih
kretanja osećali obavezu da se uzdrže od prekomernosti i rasi-
pništva koje je neminovno podrazumevala „istinski primenjena"
strategija progresivnog poboljšavanja.
Crpeći inspiraciju iz analiza pokojnog Ivana Iliča, Dupi pove-
zuje urođenu rasipničku prirodu i, u krajnjoj liniji, samodestruk-
tivnu tendenciju modernih kretanja sa strategijom „zaobilazni-
ca"; tendencijom koja na kraju mora učiniti ciljeve te strategije
još daljim, i pre ili kasnije smestiti ih potpuno van domašaja.
Strategija zaobilaznica sastoji se od supstitucije dugog niza
heteromnih događaja, uglavnom realizovanih uz pomoć oruđa,
mnogo kraćim ciklusima aktivnosti koje autonomno sprovode
ljudi. Na osnovu proračuna Dupija i njegovih saradnika, ako po-
delimo, kao što i treba, stvarnu daljinu koju pređe prosečan vla-
snik automobila sa brojem sati provedenih u vožnji, servisiranju i
zarađivanju za kupovinu tog automobila, ispada da je revolucija u
prevozu sa izumom motora sa unutrašnjim sagorevanjem, koja je
trebalo da radikalno ubrza kretanje ljudi kroz prostor, omogućila
Užasi nekontrolisanog 91

brzinu od oko četiri milje na sat - što otprilike odgovara brzini

hodanja prosečnog pešaka i mnogo je manja od brzine koju lako
ostvaruje biciklista. Ilič je i sam na poznat način razotkrio sličnu
„zaobilaznicu" (u datom slučaju, zamenu zdravog životnog stila
sve većim nizom medicinskih/farmaceutskih intervencija) kao
glavnu pokretačku snagu moderne medicine. 3 Uz to, Iličeva stu-
dija je posebno jasno odslikala endemsku tendenciju svih zaobi-
laznica da se šire i učine sopstveno okončanje praktično nemogu-
ćim: kako je Ilič utvrdio, sve veći obim medicinske prakse izazvan
je potrebom popravke ili dorade neočekivanih ili zanemarenih
neželjenih efekata prethodno upotrebljenih „zaobilaznica".
Potrebno je neprestano ponavljati da se dolazeća „krajnja ka-
tastrofa" sve više približava usled unutrašnje logike modernog
života. Izgledi da dode do katastrofe posebno se teško izbegavaju
jer moderna civilizacija duguje svoj morbidni (ili pre samoubi-
lački) potencijal istim onim karakteristikama iz kojih crpi svoju
veličinu i glamur: svojoj urođenoj averziji prema samoograniča-
vanju, urođenoj sklonosti ka prekoračenju, te svojoj netrpeljivosti
i nepoštovanju prema svakoj vrsti granica i limita - a posebno
prema ideji konačnih, krajnjih granica.
„Modernost" je moguće pojmiti samo kao kontinuiranu, op-
sesivnu i kompulsivnu modernizaciju - što je skraćeno ime za
izgradnju sve novijih i dužih zaobilaznica, koje se najčešće jav-
ljaju pod maskom prečica. Ona preprekama dozvoljava samo
privremenu, kratku moć: u najboljem slučaju dodeljuje im status
privremenih ograničenja koja se tolerišu neko vreme, ali usko-
ro postaju otpad, zaobilaze se ili se uklanjaju s puta uz pomoć
još jednog ili još nekoliko dostignuća nauke (mozga i pažljivog
promišljanja tehnologije) i tehnologije (praktične ruke nauke).
Prepreke, uključujući i one među njima koje na sumnjiv način
izgledaju kao da su bez ograničenja, su „problemi", a problemi,
kao što mi moderni ljudi vrlo dobro znamo, predstavljaju izazove
sa zadacima koji su po definiciji rešivi.
Zauzeta rešavanjem problema u nizu, a posebno problema koji

3 Videti: Ivan Ilich, Limits to Medicine: Médical Nemesis: The Expropriation oj Health,
Oenghin, 1977.
92 Fluidni strah

su rezultat rešavanja poslednjeg ili „još samo ovog pa poslednjeg"

problema, moderna civilizacija nema ni vremena ni unutrašnje
potrebe da razmišlja o tami daleko na kraju tunela. Sklona je ka-
tastrofama koje redovno iznenađuju trenutne borce protiv pro-
blema i potencijalne rešavače problema. Način na koji se ona bavi
tim katastrofama rukovodi se pravilom delovanja nakon što se
nešto loše već desilo i verovatno već izmaklo kontroli. A nemirni
duh modernizacije stara se da stalno raste broj tih loših događaja,
a oni se sami od sebe multipliciraju.
U fazi u kojoj smo trenutno - veliki deo svakodnevnog „na-
pretka" sastoji se od popravljanja direktne ili „kolateralne" štete
koja je rezultat prošlih ili tekućih napora da se ubrza taj napre-
dak. U tom upravljanju krizama naredni zadaci redovno su ma-
nje izvodljivi od onih pređašnjih. I ne može se znati koja će to
revnosno dodata kap konačno preliti čašu: koja će od tih opera-
cija upravljanja u nizu dovesti do zadatka koji je konačno i nepo-
pravljivo neizvodljiv.
Kao ljudi modernog doba osuđeni smo na kretanje unutar pet-
lje definisanja i izolovanja problema, imenovanja i rešavanja pro-
blema, tih karakteristično modernih, samopokretačkih i samou-
brzavajućih izvedbi ciklusa akcije i reakcije, i time nismo u stanju
da smislimo bilo kakve alternativne načine suočavanja sa neda-
ćama koje se javljaju u brzo smenjujućem nizu (baš kao što bismo
s pravom očekivali od nekog imaginarnog dvodimenzionalnog
crva da nije u stanju da vizualizuje kretanje u trećoj dimenziji).
Ne poznajemo lek protiv morbidnih efekata jedne zaobilaznice
osim druge zaobilaznice; nemamo terapiju za pogubne propratne
efekte usko ciljanih upravljačkih poduhvata - osim drugih usko
ciljanih upravljačkih efekata. Pitanje granica ljudskih poduhvata
izostavljano je iz misli i prakse toliko dugo da je sada postalo sa-
svim nerazumljivo i istinski neopisivo; sada čak i istinski i potpu-
no „prirodne" katastrofe, za koje se ne mogu realno okriviti ljud-
ska loša računica i pogrešni postupci, svrstavamo u upravljački
diskurs - kao što je to Dupi uvideo u slučaju posledica cunamija
(primetivši da je „nevinost azijskog cunamija trajala samo neko-
Užasi nekontrolisanog 93

liko dana"). 4 Citirajući Pola Taponija, 5 Dupi ističe da

je uzbuđenje dostiglo svoj vrhunac kada je obznanjeno da su tajlandske

vlasti bile prilično brzo informisane o zemljotresu i mogućem cunamiju,
ali su odlučile da ne dižu uzbunu plašeči se da će to oštetiti tajlandsku tu-
rističku privrednu granu. Istraživači su, kao sledeći po redu, imenovani kao
uzrok katastrofe: nepotkovanost, nedostatak naučnih znanja i vlade koje
su redukovale budžet za istraživanje bili su proglašeni krivcima. Moral-
na krivica je definitivno pokrila teren koji je trebalo da ostane u domenu
prirodnog zla, uz sigurnu pretpostavku da bi plima stala tamo gde bi je
zaustavile fizičke prepreke.

Pre nego što slegnemo ramenima i osmehnemo se nakon čita-

nja Taponijevog izveštaja, razmotrimo sledeće.
Jedna stvar nedostaje u izveštajima Taponija i Dupija. Ono što
nedostaje, a moglo je proći neopaženo u udaljenoj (ili bolje, „eg-
zotičnoj") katastrofi kao što je azijski cunami, na svetlost je izba-
cila Katrina, prirodna katastrofa koja je udarila u samo srce naj-
moćnijih i najbogatijih zemalja u prvoj liniji procesa civilizacije.
U Nju Orleansu i njegovoj okolini niko nije mogao da se po-
žali na nefunkcionisanje sistema za rano uzbunjivanje i na mali
budžet za naučna istraživanja. Svi su znali da Katrina dolazi, i
svi su imali sasvim dovoljno vremena da pobegnu u sklonište.
Međutim, nisu svi mogli da postupe u skladu sa onim što znaju
i da na odgovarajući način iskoriste raspoloživo vreme da pobe-
gnu. Neki - priličan broj njih - nisu mogli da namaknu dovoljno
novca za avionske karte. Mogli su da spakuju svoje porodice na
kamione - ali gde je trebalo da idu? Za motele je takođe potreban
novac, a oni novca nisu imali. I, paradoksalno, njihovim imućni-
jim susedima je bilo lakše da poslušaju savet i napuste svoje do-
move, ostave svoju imovinu i pobegnu kako bi spasli svoje živo-
te: njihova imovina je bila osigurana - Katrina je možda smrtna
pretnja po njihove živote, ali ne i imovinu. S druge strane, imo-
vina onih koji nisu imali novca za avionske karte ili motele, iako
je bila za žaljenje u poredenju sa imovinom onih bogatijih, bila
4 Jean-Pierre Dupuy, Petite métaphysique des tsunamis, Seuil, 2005, str. 43.
5 Paul Taponnier, „Tsunami: je savait tout, je ne savait rien", te Monde, 5. januar 2005.
94 Fluidni strah

je sve što su imali: niko im ne bi kompenzovao gubitak imovine,

gubitak koji je konačan i zauvek, zajedno sa čitavom njihovom
ušteđevinom.
Katrina možda nije bila izbirljiva, možda je udarila i na krive i
na nevine, i na bogate i na siromašne istom hladnokrvnošću - pa
opet ta očigledno prirodna katastrofa nije izgledala na isti način
„prirodno" svim njenim žrtvama. Iako sam uragan nije bio ljud-
ski proizvod, njegove konsekvence po ljude su očigledno to bile.
Kao što je zaključio Časni Kalvin O. Bats III, sveštenik Etiopij-
ske baptističke crkve u Harlemu (a on nije bio jedini), „pogođeno
stanovništvo uglavnom su bili siromašni ljudi. Siromašni crnci".6
Kako je to rekao specijalni dopisnik Njujork tajmsa, Dejvid Gon-
zales,

[u] danima kada su krajevi i gradovi duž obale Zaliva bili zbrisani vetro-
vima i vodom, jačalo je uverenje da su rasa i klasa neimenovani markeri
za one koji su se izvukli i one koji su zaglavili. Baš kao što je u zemljama u
razvoju neuspeh politike razvoja sela postajao kristalno jasan u vreme pri-
rodnih katastrofa kao što su poplave i suše, tako su mnogi nacionalni lideri
izjavili da je federalna politika ostavila na cedilu neke od najsiromašnijih
gradova Sjedinjenih Američkih Država.

„Niko se nije zanimao za stanje crnog stanovništva u ovim parohijama dok

je sjalo sunce", rekao je Milton D. Tatviler, gradonačelnik Vistonvila u Misi-
sipiju. „Ра da li sam iznenađen što niko nije došao da nam pomogne sada?
Nisam."

Martin Espada, profesor engleskog jezika na Univerzitetu u

Masačusetsu, zapaža sledeće: „Obično o prirodnim katastrofama
razmišljamo kao o nekako nepristrasnim i nekako nasumičnim.
Ali, pokazalo se da su siromašni uvek u opasnosti. Eto šta zna-
či biti siromašan. Opasno je biti siromašan. Opasno je biti crn.
Opasno je biti Latino". Kao što on nagoveštava, kategorije koje su
naročito izložene opasnosti u velikoj meri se preklapaju. Mnogi
siromašni se nalaze među crnom i latinoameričkom populaci-

6 Ovaj i naredni citati uzeti su iz: David Gonzales, „From margins of Society to center of
the tragedy", New York Times, 2. septembar 2005.
Užasi nekontrolisanog 95

jom. Dve trećine stanovnika Nju Orleansa bili su crnci, a više od

četvrtine stanovnika živelo je u siromaštvu; u delu grada Lower
Ninth Ward, koji je poplavama zbrisan sa lica zemlje, više od
98 procenata stanovnika bili su crnci, a više od trećine živelo je
u siromaštvu.
Niko ne može biti siguran do koje mere je ta okolnost uticala
na federalne vlasti dok su bili zauzeti rezanjem budžeta za re-
mont uznemirujuće neadekvatnog gradskog odbrambenog si-
stema protiv poplava. I niko ne može biti siguran koju je ulogu
imala demografija žrtava u naređenju izdatom Nacionalnoj gardi
kada je nakon neoprostivo dugog odlaganja konačno poslana u
pogođenu oblast, sa primarnim zadatkom da njeni pripadnici
hvataju pljačkaše i „pucaju u meso" (odreda sve, bez obzira na
to da li se radi o kradljivcima bele tehnike ili onima koji su po-
segnuli za hranom i flaširanom vodom), a tek onda da dostave
hranu izgladnelima, zbrinu beskućnike i sahrane mrtve. Slanje
trupa čini se da je više bilo iznuđeno pretnjom po ljudske zakone
i poredak nego potrebom da se izbave žrtve prirodne katastrofe.
Ta prirodna katastrofa je najviše pogodila one ljude koji su i
znatno pre nego što je Katrina udarila već bili otpadnici iz poret-
ka i otpaci modernizacije, žrtve održavanja poretka i ekonomskog
napretka, dva izrazito ljudska poduhvata. 7 Pre nego što su se našli
na samom dnu liste prioriteta vlasti odgovornih za bezbednost
građana, oni su već bili proterani na margine pažnje (i politič-
kih planova) vlasti koje su proglašavale postizanje sreće univer-
zalnim ljudskim pravom, a opstanak najspremnijih primarnim
sredstvom realizacije tog cilja.
Misao od koje se ledi krv u žilama: da li je Katrina nehotice po-
mogla nastojanjima bolesne industrije odlaganja ljudskog otpada,
koja očigledno nije u stanju da se nosi sa zadatkom suočavanja
sa društvenim posledicama negativne globalizacije natrpane (a
iz ugla industrije za odlaganje pre natrpane) planete? Da li je ova
pomoć bila jedan od razloga što potreba da se pošalju trupe nije
jasno dolazila do izražaja sve dok društveni poredak nije doživeo
kolaps i dok se nije javila bliska mogućnost društvenih nemira?
7 Videti moj Wasted Lives, Polity 2004.
96 Fluidni strah

Koji je od ova dva sistema „za rano uzbunjivanje" na kraju oda-

slao signal da je neophodno angažovati Nacionalnu gardu? To
je zaista degradirajuća misao i ledi krv u žilama; čovek bi je vrlo
rado odbacio kao nesigurnu ili sasvim imaginarnu, a još bi manje
bio rad da je artikuliše i zabeleži - kada bi je samo sied događaja
učinio manje kredibilnom nego što jeste...
Koliko god se uporno opirali postavljanju takvih pitanja, doga-
đaji ih nameću našem umu i savesti. Kako je Simon Šama nedav-
no utvrdio, „najšokantnij a razlika između 11. septembra i uraga-
na Katrina bila je u onome što se moglo očekivati da će se desiti
nakon katastrofe",8 a ono što se zaista dogodilo bilo je određeno
svime što se dogodilo pre katastrofe, zahvaljujući ljudima koji
su donosili odluke. Federalna administracija je „smanjila udeo u
budžetu namenjen održavanju odbrambenog sistema protiv po-
plava za 50 posto, tako da po prvi put u 37 godina Luizijana nije
bila u stanju da obezbedi zaštitu za koju se znalo da će biti neop-
hodna u slučaju katastrofe".
Odjednom, prirodne katastrofe deluju, čini se, na način kao da
ih je čovek stvorio, kao nekada moralna zla. Prirodne katastrofe
su očigledno selektivne; neko bi rekao da su „probirljive" kada ne
bi zbog toga bio optužen za pripisivanje ljudskih osobina neživim
stvarima. Neko bi i pored toga to rekao i odbacio takvu optužbu,
jer je jednako očigledno da data selektivnost „prirodnih" udaraca
proizilazi iz moralno bremenitih, ako ne i moralno motivisanih
ljudskih postupaka.
Zaštita čovečanstva od slepih kaprica prirode bila je sastavni
deo obećanja modernog vremena. Moderna realizacija tog pro-
jekta, međutim, nije učinila prirodu manje šlepom i kapricio-
znom, umesto toga stavljeno je težište na selektivnu distribuciju
imuniteta protiv njenih efekata. Moderna borba da se oslabi sna-
ga prirodnih nesreća rukovodi se obrascem izgradnje poretka i
ekonomskog napretka: bilo to planski ili ne, time se čovečanstvo
deli u kategorije dostojnih zaštite i one koji su unwertes Leben
- to jest, životi im nisu vredni življenja. Kao posledica toga, ta

8 Simon Shama, „Sorry Mr President, Katrina is not 9/11", Guardian, 12. septembar
2005.
Užasi nekontrolisanog 97

borba se takođe specijalizuje i u nejednakoj distribuciji straha

- bez obzira na to šta bi mogao biti konkretan uzrok straha u
određenom slučaju.
Uragani, zemljotresi i poplave nisu specijalni slučajevi. Uspeli
smo da učinimo selektivnom čak i najmanje izbirljivu, istinski
najuniverzalniju prirodnu nevolju: biološko ograničenje ljudskog
života. Kao što je komentar išao Maks Hejstings:
Moderno bogatstvo nudi svojim vlasnicima sve šanse da dožive zrelo po-
zno doba. Sve do dvadesetog veka bolesti se nisu obazirale na novčanike.
Supruga finansijskog kolosa u viktorijansko doba bila je gotovo isto toli-
ko izložena opasnostima porođaja kao i sluškinja u njenom domaćinstvu.
Nadgrobni spomenici velikih ljudi otkrivaju koliko je puno njih umrlo
mnogo pre vremena.

Danas medicina može da napravi izuzetne stvari za ljude koji to mogu da

plate. Nikada nije bio dublji jaz između lekova koji su na raspolaganju bo-
gatima i onih lekova koji su na raspolaganju većini siromašnih, čak i u ze-
mljama sa razvijenim sistemima zdravstvene zaštite.9

Bez obzira na to da li je usmeren ka katastrofama prirodnog

ili veštačkog porekla, ishod modernog rata oko ljudskih strahova
čini se d a j e njihova društvena redistribucija pre nego bilo kakva
redukcija njihovog obima.
Sve zastupljeniji običaj da se o cunamiju, Katrini ili drugim
prirodnim katastrofama govori u smislu nesreća koje su mogle
biti izbegnute - na način na koji smo nekada diskutovali o po-
sledicama ljudske greške ili nehata - jeste sam po sebi najintri-
gantniji fenomen, oznaka prekretnice u modernoj istoriji, o či-
jem značaju vredi pažljivo razmisliti. On signalizuje neočekivani
susret između ideja o „prirodnim" katastrofama i onim društve-
nim/moralnim (to jest onim koje je začeo i/ili izveo čovek), izme-
đu dve vrste katastrofa koje su tokom čitave istorije modernosti
bile držane na međusobno velikom odstojanju...
Suzan Nejman, autor već citirane fundamentalne studije o nizu
konkurentnih predstava i interpretacija zla u modernoj istoriji,10
9 Videti: Max Hastings, „They've never had it so good", Guardian, 6. avgust 2005.
10 Videti: Susan Neiman, Evil in Modem Thought: An Alternative History of Pfilosophy,
Uvod, Princeton University Press, 2002.
98 Fluidni strah

ide dotle da sugeriše da striktna razdvojenost između koncepata

prirodnih i društvenih katastrofa, koja je ranije bila neraskidivo
spojena u ideji božje volje - razdvojenost do koje je došlo tokom
žučne debate koju je inicirao zemljotres i požar u Lisabonu 1775.
- obeležava istinski početak „moderne":

Upravo zbog tog njenog pokušaja da jasno razdvoji odgovornost... Ako je

prosvetljenje hrabrost da se razmišlja za sebe, to je takođe i hrabrost da se
preuzme odgovornost za svet u kome se živi. Radikalno razdvajanje onog
što se u ranije doba nazivalo prirodnim od moralnih zala je time bilo deo
značenja modernosti.

Pa ipak, njeno zaokruživanje priče o modernom izazovu ne

zvuči nikako kao njen bučan i ohrabrujući početak:

Moderne koncepcije o zlu razvijene su kao pokušaj da se zaustave optužbe

protiv Boga za stanje stvari u svetu, i da se za to preuzme odgovornost. Što
je više odgovornosti za zla ostavljeno čoveku, to je ljudska vrsta bila manje
vredna da ih preuzme. Ostavljeni smo bez pravca. Povratak intelektualnom
tutorstvu nije opcija za mnoge, ali se nade o odrastanju sada čine uzalud-
nim.

Čovek se pita koje od dva zla,prirodno ili društveno (koje time

stiče pravo da bude zabeleženo kao moralna greška), mora preći
duži put da bi njihovo ponovno ujedinjenje postalo moguće i da
se još jednom dođe do tačke susreta i njihovog spoja, nakon dva
i po veka razdvojenosti.
„Prirodno" zlo moralo je da se odrekne svoje „prirodnosti", te
karakteristike koja je odvojila, kao suprotnost, „prirodu" od „kul-
ture", kao fenomena koji zaista nije ljudska kreacija i time je čvr-
sto smešten izvan čovekove moći da se suoči s njim, ispravlja ga,
uređuje ili reformiše. Kultura, suprotnost prirode, nije, međutim,
tretirala nijednu od sukcesivno povučenih granica prirode, isto-
vremeno produkata i determinanti sopstvenih samoograničenja
kulture, kao ništa više od linija privremenog primirja, oko kojih
je zaista moguće voditi pregovore i koje je moguće menjati. Od
početka moderne ere kultura je uglavnom sledila Volterovu for-
Užasi nekontrolisanog 99

mulu: „Tajna ljudskog umeća je u korigovanju prirode". Od tre-

nutka kada je proklamovana suprotnost između „prirode" i „kul-
ture" zona koja je nerado data „prirodi" na upravljanje nikad nije
prestala da se smanjuje, pretvarajući se, deo po deo, u otkrivanje
sukcesivnih „tajni umeća". Negde na kraju dugog puta pomaljala
se vizija vremena kada bi teritorija privremeno predata „prirodi"
bila potpuno osvojena, apsorbovana u dornen „kulture" i kao ce-
lina podvrgnuta isključivo ljudskom upravljanju (i kao posledica
toga premeštena u dornen ljudske odgovornosti), stopivši se time
sa carstvom koje je bilo otvoreno i podložno ljudskim planovima
i svrsishodnoj „korekciji" (ali postavši i ranjiva, kao što je kasnije
moralo doći do izražaja, na ljudske greške koje proizilaze iz po-
grešnih motiva ili nemarnosti).
S druge strane, da bi se brzo vratilo na tačku susreta i spoja
sa prirodnim katastrofama društveno/moralno zlo moralo je da
usvoji sve karakteristike sebi suprotstavljene strane kojih je bilo
potpuno i izrazito lišeno u trenutku svog konceptualnog rođe-
nja: tendencije da udara nasumično, da jednako pogađa krive i
nevine, da nije moguće ili je krajnje teško predvideti je, da je nije
moguće zaustaviti a kamoli odvratiti, ostajući time izvan ljud-
skih moći. Drugim recima, moralo je poprimiti karakter svoje
navodne suprotnosti, da postane „poput prirodne katastrofe":
iznenadni, nagli i radikalni prekid u kontinuitetu, nenajavljeni
upad abnormalnosti u rutinu - ali prekid koji je prethodno bio
začet i sazrevao je, mada neopaženo i možda nevidljivo, unutar
te rutine.
Za moderne ljude kao što smo mi nije teško razumeti put koji
su prešle prirodne katastrofe pre nego što su mogle da dostignu
tačku susreta sa moralnim nedelima. On je iscrtan olovkom koju
svi mi dobro znamo da koristimo. Priča o tom putu ispričana je
nama veoma poznatim recima: jezikom prelaženja granica, inva-
zije, osvajanja, aneksije, kolonizacije. Taj put je bio anticipiran i
nameravan od samog početka. A najkasnije od Frensisa Bekona,
njegov cilj - potpuna vlast čoveka nad prirodom - bio je čvrsto
definisan; jedino je dinamika tog procesa, mada nerado, prepu-
štena ćudima sudbine - mada uz nadu da će, kako osvajanje na-
100 Fluidni strah

preduje a cena koju treba platiti se sve više bliži nuli, rezidualni
rizici „slepe sudbine" biti svedeni na što je moguće manju meru.
Sa druge strane, put koji je prešla moralna krivica mora da
je iznenadio moderne ljude. Taj put je išao pravcem suprotnim
od svega što je označavao moderni duh: u oštroj suprotnosti sa
normalnim očekivanjima, nadama i namerana, i - daleko od eli-
minisanja mučne nasumičnosti, neizvesnosti i nerazumljivosti iz
života ljudi - on je ponovo uveo i potvrdio slučajno, besciljno i
nepredvidljivo, i smestio ih u oblasti ljudske prisutnosti u svetu
gde su angažovani najjači bataljoni i najpouzdanija oružja samo-
uverenih osvajača i potencijalnih gospodara. Zauzeto vođenjem
rata protiv neljudskih ćudi prirode, moderno doba je, na svoj
užas, na kraju udarima arbitrarnog haosa, koji je nalik prirodi,
izložila slabu tačku ljudske delatnosti: upravljanje ljudskom ko-
habitacijom, za koju se pretpostavljalo da je očigledno i nepobit-
no u domenu ljudskog uma, znanja i delovanja.

Na pragu moderne ere prekršeno je hiljadugodišnje primir-

je i nevoljna kohabitacija između prirode pod maskom Boga i
njegovih ljudskih stvorenja - i povučena je linija fronta izme-
đu prirode i čoveka. Ta dva modaliteta bila su posmatrana kao
potpuno nekompatibilne stvari. Čovečanstvu, koje je postalo još
ubedljivije i ambicioznije, vođeno svrhom i namerom da svet
upregne kako bi služio njegovim ambicijama, priroda je posta-
la suparnik, kao što kartezijanski objekat stoji prema mislećem
subjektu: inertan, lišen svrhe, neukrotiv, tup i nezainteresovan za
čovekove aspiracije.
Sve dok se suprotstavljala ljudima pod maskom svemogućeg
a benevolentnog Boga, priroda je predstavljala misteriju koja
se opirala čovekovom razumevanju: zaista, bilo je teško uklo-
piti svemoć/benevolentnost Boga u svet prepun zla koji je on
sam osmislio i pokrenuo. Rešenje koje je najčešće nuđeno za taj
problem - da su prirodne katastrofe koje su pogađale čovečan-
stvo bile samo kazne za moralne grešnike - nije moglo da obja-
sni surove činjenice koje je sumirao Volter u svojoj poemi koju
je sastavio kao sećanje na zemljotres i požar u Lisabonu 1775:
Užasi nekontrolisanog 101

„l'innocent, ainsi que le coupable, / subit également ce mal iné-

vitable" (i nedužni i krivi jednako su bili izloženi ovom udarcu
kome je bilo nemoguće izbeći). Ovaj pretežak problem (koji je,
da ponovim, bio živopisno artikulisan više od dve hiljade godina
ranije u Knjizi o Jovu, priči o tome kako su najveći mudraci tog
vremena uzaludno naprezali svoje umove ne bi li objasnili zašto
bi priroda, božja poslušna tvorevina i oruđe, napadala Jova naj-
probranijim vrstama zala - Jova koji je bio primer i otelotvorenje
vrline, pobožnosti i pokornosti božjim zapovestima) opsedao je
philosophes nastupajuće modernosti baš kao što je ranije opsedao
i generacije teologa. Evidentna razuzdanost zla u svetu nije mogla
biti pomirena sa kombinacijom svemoći i benevolentnosti koja je
pripisana tvorcu i vrhovnom upravljaču sveta.
Tu kontradikciju nije bilo moguće razrešiti; mogla je jedino biti
skinuta sa dnevnog reda putem onoga što je Maks Veber nazvao
Entzauberung („razmađijavanje") u odnosu na prirodu, izdvaja-
jući taj trenutak kao istinski čin rođenja „modernog duha" - to
jest, putem arogantne samouverenosti utemeljene u novom stavu
„možemo to da uradimo i uradićemo". Kao vrsta kazne zbog nee-
fikasnosti poslušnosti, molitvi i praktikovanja vrline (ta tri sred-
stva koja se preporučuju i od kojih se očekivalo da će dovesti do
željenog odgovora benevolentnog i svemogućeg božanskog su-
bjekta), priroda je lišena subjektiviteta, a time i samog kapaciteta
da bira između benevolentnosti i zlobe. Koliko god bili nemoćni,
ljudi su se i dalje mogli nadati da će zadobiti milost u božjim
očima, a čak su mogli i da protestuju protiv njegovih presuda, da
argumentuju i pregovaraju o svom slučaju; dok su pokušaji da se
zadobije milost od prirode oslobođeni iluzija u pogledu debata, a
kompromis s njom je očigledno nemoguć i besmislen.
Razmađijavanje (ili, još preciznije, „razbožavanje" ili jedno-
stavno samo „obesvećenje") prirode je, osim odbacivanja jedne
iritirajuće aporije koja se opirala logici, imala još jedan, zapanju-
juće moćan efekat: emancipaciju od najužasnijeg od svih straho-
va - od užasa bespomoćnosti pred licem zla, koji je bio rezultat
nedostatka oruđa i veština koji bi bili na visini zadatka odbijanja
zla i njegovog držanja na bezbednoj udaljenosti.
102 Fluidni strah

Naravno, pretnje nisu nestale, a priroda, lišena svoje božanske

maske i iluzija u odnosu prema njoj, nije postala manje silovita,
preteča i užasavajuća nego što je bila ranije; ali ono u čemu nisu
uspele molitve sigurno je moglo poći za rukom naučno podrža-
noj tehnologiji usmerenoj na suprotstavljanje slepoj i nemoj pri-
rodi, iako ne uz pomoć svevidećeg Boga koji govori - pod uslo-
vom da akumulira dovoljno veština za obavljanje stvari i iskoristi
ih za obavljanje tih stvari. Čovek je onda mogao očekivati da su
nasumičnost i nepredvidljivost prirode samo privremene nepri-
jatnosti, i verovati da je prisiljavanje prirode na pokornost čove-
kovoj volji samo pitanje vremena. Prirodne katastrofe bi mogle (i
trebale!) biti predate istoj sudbini kao i društvena zla, koja bi uz
odgovarajuće veštine i napore očigledno mogla biti proterana iz
sveta ljudi, uz zabranu povratka. Nelagode uzrokovane ćudima
prirode mogle bi, na kraju krajeva, biti uspešno uklonjene isto
tako efikasno kao i nevolje koje uzrokuje ljudska zloba i obest.
Pre ili kasnije, sve pretnje, kako prirodne tako i moralne, postale
bi predvidljive i mogle bi biti sprečene, pokoravajući se sili uma;
koliko brzo će se to desiti zavisilo je isključivo od rešenosti kojom
se angažuju moći ljudskog uma. Priroda bi postala isto ono što
i drugi aspekti ljudskog života koje je evidentno stvorio čovek,
a time, u principu, podložna i upravljanju i korekciji. Kao što je
podrazumevao kategorički imperativ Imanuela Kanta - angažo-
vanjem uma, našeg neotuđivog dara, možemo podstaći onaj vid
ponašanja za koji želimo da postane univerzalan do nivoa prirod-
nog zakona.
Takva su bila nadanja - na početku moderne ere i dobrim de-
lom njene istorije - da će se stvari u vezi sa ljudima razvijati.
Međutim, današnje iskustvo sugeriše da su se te stvari razvijale
u suprotnom pravcu. Umesto promovisanja ponašanja vođenog
umom na nivo prirodnog zakona, njegove konsekvence bile su
svedene na nivo iracionalne prirode. Prirodne katastrofe nije, kao
moralna nedela, postalo moguće ,,u principu više kontrolisati";
upravo suprotno, sudbina nemorala bila je da postane ili se po-
kaže sličnijim „klasičnim" prirodnim katastrofama: po njihovoj
opasnosti, nepredvidljivosti, nemogućnosti sprečavanja, nerazu-
Užasi nekontrolisanog 103

mljivosti i imunosti na ljudski razum i želje. Katastrofe koje je

uzrokovao čovek izviru iz jednog tamnog sveta, dešavaju se na-
sumično, na mestima koje je nemoguće predvideti, i pobijaju ili
izmiču onoj vrsti objašnjenja koje razdvaja ljudska delà od svih
drugih događaja: objašnjenje preko motiva i svrhe. Iznad svega
- zlo prouzrokovano ljudskim delima postaje u principu još teže
kontrolisati.

Da ponovo iznesem slučaj kojim ćemo se detaljnije pozabaviti:

sasvim nepredviđeno, ali zloslutno preoblikovanje društvenih/
moralnih katastrofa u oblik prirodnih katastrofa koje je nemo-
guće kontrolisati je, paradoksalno, bio nenameravan, ali po svoj
prilici neizbežan proizvod modernih nastojanja da se svet učini
transparentnim, redovnim, kontinuiranim i kontrolisanim.
Ako su moralne katastrofe našeg doba izbegle objašnjavanja u
smislu motiva i svrhe, to se dogodilo zahvaljujući trijumfu saveza
modernog duha, znanja, sposobnosti delovanja i snalažljivosti u
ratu protiv uplitanja ljudskih namera, poznatih po svojoj kapri-
cioznosti, u grandioznu šemu sređenog, razumom vođenog sveta
koji bi trebalo da postane imun na sve pritiske izbacivanja iz rav-
noteže. Taj rat je morao biti vođen, direktno ili indirektno, protiv
iste te autonomnosti ljudskog delovanja, koje je, navodno, trebalo
da izađe jače iz modernih transformacija.
Ratna strategija je bila dvojaka, iako su njena dva principa bila
u odnosu uzajamne zavisnosti i pospešivanja.
Ona se, prvo, sastojala od tendencije „adijaforizacije": tenden-
cije da se obezvređuje relevantnost moralnih kriterijuma ili da
se, kada god je to moguće, takvi kriterijumi sasvim eliminišu iz
ocenjivanja poželjnosti (ili čak dozvoljenosti) ljudskih postupa-
ka, što je u konačnom ishodu dovelo do lišavanja ljudskih jedin-
ki njihovog moralnog osećaja i do suzbijanja njihovih moralnih
impulsa.
Kao drugo, ona se sastojala od lišavanja ljudskih jedinki mo-
ralne odgovornosti za posledice njihovih delà - što je bilo kao
prevođenje u sekularne termine pravila Martina Lutera (koga je
često citirao Maks Veber u svom promišljanju prirode modernih
104 Fluidni strah

vremena) da „hrišćanin čini ono što je ispravno a ishod prepušta

Bogu".11
Glavni instrument dvostruke veštine adijaforizacije i eman-
cipacije od odgovornosti bila je (ili, bolje rečeno, cilj je bio da
postane, mada nikad sa potpunim uspehom) moderna birokra-
tija. Ona je težila da kancelariju učini nedostupnom za ljudske
emocije, duhovne veze koje se prostiru izvan zidova kancelarije,
lojalnost i ciljeve koji nisu zvanično odobreni i pravila ponašanja
koja nisu propisana zvaničnim. pravilnicima. Lojalnost esprit de
corpsu trebalo je da bude dovoljna za temelj etičkog koda koji
je regulisao ukupni zbir birokratskih procedura; kao i svi drugi
etički kodovi koji se pozivaju na ovlašćenja dobijena odozgo, on
nije tolerisao ni konkurenciju ni osporavanje. Birokratija je zah-
tevalapovinovanjepravilima, a ne moralni sud. I zaista, moralnost
činovnika redefinisala se kao slušanje naređenja i spremnost da
se posao uradi na odgovarajući način - bez obzira na prirodu na-
ređenog posla i bez obzira na posledice birokratskih postupaka
po one koji u tome izvlače deblji kraj. Birokratija je bila mehani-
zam sa zadatkom etičkog odučavanja.
Rad jedne organizacije koja bi uspela da se približi idealnom
tipu birokratije bio bi nezavisan od onoga što je ostalo od moral-
ne savesti njenih činovnika, šta god da je ostalo. A u svetlu činje-
nice da je birokratija označavala vrhovno otelotvorenje racional-
nosti i poretka, ona je za svoju metu uzela i ponašanje inspirisano
moralom, kao nešto suprotno, čak i nekompatibilno, sa idejom
poretka i principa razuma.
Birokratija je postigla odlične rezultate i u oslobađanju vršila-
ca zadataka od odgovornosti za ishod i posledice. Ona je efikasno
zamenila „odgovornost za" sa „odgovornošću prema": odgovor-
nost za posledice nekog postupka po njegov objekat sa odgovor-
nošću pretpostavljenom, onome ko izdaje naređenja. Pošto su
svi pretpostavljeni, osim jednog, imali svoje pretpostavljene, koji
su ili izdavali ili prosleđivali naređenja i nadgledali izvršavanje
zadataka, za većinu, ako ne i za sve činovnike, kao i za većinu,

11 Videti: Max Weber, Political Writings, ed. Peter Lasman and Ronald Speirs, Cambridge
University Press, 1994, str. 359.
Užasi nekontrolisanog 105

ako ne i za sve nivoe birokratske hijerarhije izvor naređenja i

autoritet koji nameće obaveze otišao je u udaljenu i maglovitu
visinu „tamo negde gore" - uz dvostruki efekat: prvo (da se opet
pozovemo na srećno skovanu frazu Hane Arent), javila se „ne-
postojana" odgovornost, to jest nemogućnost da se odgovornost
precizno locira i pripiše, pretvarajući se time praktično u „ničiju"
odgovornost; drugo, došlo je do jačanja dužnosti da se slede na-
ređenja uz apsolutnu, neumoljivu silu koja po snazi nije mnogo
inferiornija božjim zapovestima.
Neophodnost neupitnog povinovanj a naređenjima argumento-
vana je u smislu instrumentalne racionalnosti. Međutim, u stvari
je jedna druga racionalnost, sasvim suprotna od zvanične verzije,
racionalnost koja je retko ili nikada javno ispoljavana (i možda iz
tog razloga izostavljena sa Veberovog spiska legitimnosti od četi-
ri elementa, kojim se opravdava polaganje prava onih na poziciji
moći na pokornost podanika), uzrokovala moderna kretanja i u
velikoj meri odredila suštinske opcije u njihovom toku. Umesto
potrage i odabira najefikasnijih i odgovarajućih sredstava za po-
stizanje zadatih ciljeva, ta druga, „latentna" racionalnost, kojom
više diktiraju instrumenti nego što ona diktira instrumentima,
tražila je najprofitabilnije ciljeve prema kojima su se mogla usme-
riti raspoloživa sredstva. Po toj racionalnosti, sredstva, a ne ciljevi,
su bila konstante te jednačine, kao jedine raspoložive „čvrste či-
njenice", dok je svrha delovanja, a ne njegova oruđa, bila izrazito
promenljiva i gipkđ. Dok je nizak položaj dodeljen vrednosnom
prosuđivanju u modernoj misli objašnjen pozivanjem na činje-
nicu da „jeste" ne određuje „treba", i utemeljen putem postulata
„vrednosno oslobođenog" istraživanja i „vrednosno neutralnog"
znanja, u realnosti se događalo nešto sasvim različito: u praksi se
svrha tražila i birala kao derivat raspoloživih sredstava. Onome
„jeste" raspoloživih sredstava dozvoljeno je da određuje „treba"
onih koji biraju ciljeve, što se i događalo, tim efikasnije usled ne-
giranja autonomnog statusa i autoriteta vrednosti, pobijanja ne-
zavisnih kriterijuma kojima je trebalo ili su se morali ocenjivati
i odabirati ciljevi delovanja, kao i de facto izuzeća vrednosti iz
domena razumom vođenog istraživanja.
106 Fluidni strah

Nastojanja da se omalovaži moralni sud i da se on eliminiše iz

procesa donošenja odluka kao nešto irelevantno, kao posledicu
su imala značajno slabljenje moći moralnog prosuđivanja - što
je donosioce odluka istovremeno učinilo slobodnim i nemoćnim
da odaberu načine na koje je trebalo koristiti instrumente. Sa
gašenjem veština neophodnih za zadatak izbora vrednosti, zbog
smanjenog interesa i brige za vrednosti, i sa obezvređivanjem
samog tog zadatka, odluke o pitanju kako i u koju svrhu treba
efikasno upotrebiti trenutno raspoložive instrumente postale su
sasvim proizvoljne.
Dupi se poziva na sumorno predviđanje Džona fon Nojmana,
pionira u teoriji automata i kompjutera iz 1948:12 uskoro ćemo
mi, konstruktori automatskih mašina, biti isto tako nemoćni pred
našim tvorevinama kao što smo i pred složenim prirodnim feno-
menima. Vreme koje je proteklo od tada u potpunosti je potvr-
dilo utemeljenost Nojmanovih slutnji. Nova tehnologija, nastala
tokom poslednjih pola veka, ponaša se - „raste", „razvija se" - baš
kao i priroda. Prizori motiva, namere, plana, cilja, smera - svi se
pojavljuju iz nasumičnih pokreta „potpuno slepih mehanizama",
i nema načina da se bude siguran da će nas ti pokreti voditi ,,u
pravom smeru", i nema baš nikakvih garancija da nas neće odve-
sti u ćorsokak ili ambis. Sve ovo, zaključuje Dupi, događa se kao
da se tehnologija koju su stvorili ljudi, stičući sve jaču nezavi-
snost i samopokretački zamah svakim svojim korakom, pretvara
u neljudsku silu koja će osloboditi svoje ljudske tvorce tereta slo-
bode i autonomije...
Ako je birokratija čvrste moderne ere aktivno „adijaforizova-
la" moralno bremenite efekte ljudskog delovanja, emancipova-
na tehnologija naših fluidnih modernih vremena postiže slične
efekte putem jedne vrste „etičkog umirivanja". Ona nudi privid-
ne prečice ka izlazu za moralne impulse i brza rešenja za etičke
probleme, oslobađajući aktere odgovornosti i za jedno i za dru-
go, pomerajući odgovornost na tehničke naprave i, dugoročno,
lišavajući aktere moralnih veština, uspavljujući njihovu moralnu
savest, pospešujući neosetljivost na pun uticaj moralnih izazova
12 Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé, str. 76-7.
Užasi nekontrolisanog 107

i, sve u svemu, moralno razoružavajući aktere u pogledu donoše-

nja teških odluka za koje je potrebno imati izvesnu meru samo-
poricanja i samožrtvovanja. Naročito onda kada tome posreduju
potrošačka tržišta, taj samozvani „tehnološki fetišizam" prevodi
moralni izbor u čin odabira ispravne robe - implicirajući da svi
moralni impulsi mogu biti ukinuti i svi etički problemi razrešeni,
ili bar pojednostavljeni i olakšani, uz pomoć proizvoda bioteh-
ničke, bioinženjerijske ili farmaceutske industrije. „Etičko umiri-
vanje" dolazi u paketu sa čistom savešću i moralnim slepilom.
Time se ne uklanja i strah koji nastaje zbog dvosmislenosti
moralnog stanja i ambivalentnosti moralnog izbora. Naprotiv, on
pokazuje tendenciju jačanja jer se pomerio od direktne konfron-
tacije i težište stavio na tehnološke procese koje moralni akteri
slabo razumeju i u čiju dinamiku nisu u stanju da proniknu, a
kamoli da je kontrolišu. Cena koja se plaća za „sredstva za etič-
ko smirenje" je prenos vlasti nad etikom u carstvo „velikog ne-
poznatog", mesto začetka katastrofa koje čovek nije u stanju da
predvidi i pobedi.
Džodi Din je nedavno analizirala nove aspekte pridružene
„tehnološkom fetišizmu" pojavom i širenjem elektronske komu-
nikacije i elektronski posredovanih „mreža".13 Ona sugeriše da
„revolucionari preko žice" mogu sada „misliti da mogu menjati
svet, pri tom sve vreme smireno smatrajući da se ništa istinski
neće promeniti (ili da, u najboljem slučaju, mogu samo navesti
muzičke kompanije da snize cene kompakt-diskova)".

Tehnološki fetiš „je politički" za nas. Omogućava nam da provedemo osta-

tak života oslobođeni osećaja krivice da možda ne činimo ono što bi treba-
lo, bezbedni u uverenju da smo, na kraju krajeva, informisani i angažovani
građani. Paradoks tehnološkog fetiša je u tome da nam tehnologija koja
deluje u naše ime zapravo omogućava da ostanemo politički pasivni. Ne
moramo preuzimati političku odgovornost jer to tehnologija radi za nas...

Taj „aranžman" nam dopušta da mislimo kako je potrebno samo univer-

zalizovati određenu tehnologiju, a onda ćemo imati demokratski i sređen
društveni poredak.

13 Jodi Dean, „Communicative capitalism: circulation and the foreclosure of politics",

Cultural Politics, 1 (2005), str. 51-73.
108 Fluidni strah

Možemo dodati da nije ni čudo što je, kada nam se (često bru-
talno) predoči da su naša očekivanja osujećena i da se nije desilo
ono što smo očekivali i čemu smo se nadali, efekat isto tako šo-
kantan kao i posledice prirodnih katastrofa. A potisnuto podo-
zrenje da tehnologija u koju smo polagali nade može osujetiti ili
uništiti te nade predstavlja dodatni i ubitačni izvor straha.
Rekao bih da upravo tu leži suštinski uzrok tog, najvećim de-
lom neplanskog, nasumičnog i slučajnog toka modernih kretanja,
koja su verovatno inspirisala Žaka Elula da sugeriše kako se teh-
nologija (veštine i sredstva delovanja) razvijaju samo zato što se
razvijaju, bez potrebe za drugim razlozima ili motivima. Nekoli-
ko godina pre Elula, u svojoj knjizi Položaj čoveka, koja je objav-
ljena 1958, Hana Arent je upozorila da ćemo mi, zemaljska bića
sa pretenzijama na kosmički značaj, uskoro postati nesposobni
da shvatimo i artikulišemo stvari koje smo u stanju da činimo;
a nekoliko godina kasnije Hans Jonas je sa žaljenjem konstato-
vao da, iako smo u stanju da svojim delima utičemo na prostor
i vreme toliko udaljene od nas da su nam potpuno neshvatljivi i
nepoznati, naša moralna osetljivost teško da je uopšte napravila
ikakav napredak od vremena Adama i Eve.
Sva tri velika mislioca prenela su sličnu poruku: patimo od
moralnog zaostajanja. Jasna slika motiva delovanja obično se for-
mira kao naknadna misao, često u svojstvu retrospektivne apo-
logije ili sredstva za ublažavanje datih okolnosti, dok su delà koja
činimo, iako ponekad inspirisana moralnim razlozima ili impul-
sima, uglavnom podstaknuta resursima koji su nam na raspo-
laganju. Pobuda je od namere preuzela ulogu spiritus movensa
našeg delovanja.

Pre pedeset godina, Alfred Šic, verni sledbenik Veberovog

programa „razumevajuće sociologije" utemeljenog u modernom
gledištu na čoveka kao svrsishodnog bića, upustio se u demaski-
ranje samoobmane koja se manifestovala u sveprisutnoj formuli
„uradio sam to zbog", insistirajući na tome da je ispravnije delà
ljudskih bića, bića sa ukorenjenom usmerenošću ka cilju, opisati
u smislu „uradio sam to da bih". Danas bi, međutim, primereniji
Užasi nekontrolisanog 109

bio suprotan nalog, jer se ciljevi, a posebno ciljevi sa etičkim zna-

čenjem, sve više pripisuju našim delima kao ех post facto.
U takvom jednom ех post facto primeru, odluka da se upotrebi
smrtonosna sila atomskih bombi, 6. avgusta 1945. na Hirošimu
i tri dana kasnije na Nagasaki, naknadno je opravdavana potre-
bom da se Japan primora na trenutnu kapitulaciju i da se time
sačuvaju životi nebrojenih vojnika koji bi, u suprotnom, poginuli
u pokušaju da izvrše invaziju na japanski arhipelag. Sud istorije
je i dalje u zasedanju, ali ovo zvanično retrospektivno objašnje-
nje dovode u pitanje mnogi američki istoričari kao nešto što nije
u skladu sa činjenicama onog vremena. Ono što kritičari ističu
jeste da je Japan već u julu 1945. bio blizu kapitulacije. Bilo je
potrebno da se steknu još samo dva uslova da se Japan prinudi na
predaju: da se Truman složi sa momentalnim ulaskom Sovjeta u
rat protiv Japana i da saveznici, okupljeni na konferenciji u Pots-
damu, obećaju da će car ostati na tronu i nakon predaje Japana.
Truman je, međutim, čekao, i odbio da dâ saglasnost nakon što
je, ubrzo po svom dolasku u Potsdam (17. jula da budemo pre-
cizni), primio telegram iz Alamogorda u Nju Meksiku o tome da
su probe atomskih bombi bile uspešne i da su „rezultati prevazišli
očekivanja". Očigledno je da je Truman kupovao vreme, ne želeći
da ta nova i astronomski skupa tehnologija ode u otpad. Ulozi u
toj igri odlaganja postali su jasni iz Trumanove trijumfalističke
objave koju je 7. avgusta 1945. preneo Njujork tajms: „Stavili smo
najsmeliji naučni ulog u istoriji čovečanstva, ulog od više od dve
milijarde dolara, i dobili smo". Dve milijarde dolara ne treba ba-
citi u vetar... pa tako to i nisu učinili.
Šesnaestog marta 1945, kada je Nemačka već bila na koleni-
ma i kada je rat u svakom praktičnom smislu već bio dobijen,
jedan od komandanata britanskih vazduhoplovnih snaga, Artur
Heris zvani „Bombaš", poslao je 225 lankastera i 11 moskita da
bace 289 tona visokoeksplozivnih sredstava i 573 tona zapaljivih
bombi na Vircburg, grad srednje veličine sa 107.000 stanovnika,
grad bogate kulture i istorije, ali prilično siromašan u industrij-
skom pogledu. U vremenu od 9.20 do 9.37 uveče ubijeno je oko
5.000 stanovnika (od kojih su 66 procenata bile žene i 14 proce-
110 Fluidni strah

nata deca), uništena je 21.000 kuća, tako da je svega 6.000 preži-

velih moglo ostati u gradu nakon bombardovanja. Herman Nel,
koji je proučavao arhivu i upoređivao sve te podatke, 14 postavio
je pitanje zašto je jedan grad, tako jasno lišen svakog strateškog
značaja, bio izabran kao meta (što je činjenica koju je indirektno
priznala i zvanična istorija britanskog vazduhoplovstva u pogle-
du bombarderske kampanje protiv Nemačke, u kojoj Vircburg
nije ni pomenut, i koji je time bio sveden na još jednu „kolate-
ralnu žrtvu" rata). Ispitujući i eliminišući, jedan po jedan, svaki
alternativni odgovor, Nel je došao do jednog jedinog razumnog
odgovora: „Arturu Herisu, komandantu bombardera britanskog
vazduhoplovstva, i Karlu Spacu, komandantu vazduhoplovnih
snaga SAD baziranih u Britaniji i Italiji, do rane 1945. ponestalo
je meta vrednih pažnje".

Bombardovanje je napredovalo po planu, bez razmatranja izmenjene vojne

situacije. Razaranje nemačkih gradova nastavilo se do kraja aprila. Izgle-
dalo je kao da je nemoguće zaustaviti vojnu mašineriju kada se jednom
pusti u pokret. Ona je imala svoj zasebni život. Sva oprema i vojnici bili su
na raspolaganju. Mora da je to bio aspekt koji je naveo Herisa da donese
odluku o napadu...

Ali zašto baš Vircburg od svih gradova? Čisto pitanje pogod-

nosti. Kao što su prethodni izviđački letovi pokazali, „grad je
moguće lako locirati trenutno raspoloživim elektronskim sred-
stvima". Osim toga, grad je bio dovoljno udaljen od nastupajućih
savezničkih trupa i time se lako mogao izbeći rizik još jedne „pri-
jateljske vatre" (to jest bombardovanja sopstvenih trupa). Dru-
gim recima, Vircburg je bio „laka i bezrizična meta".15 To je bila
njegova nenamerna mana, vrsta mane koja je neoprostiva kada se
pokrene „vojna mašinerija".
Na krajnjoj granici velikog skoka ka slobodi, koji je u istori-
ji zabeležen pod nazivom „moderna era", ništa manje nismo, a

14 Videti: Hermann Knell, To Destroy a City: Strategie Bombing and its Human Con-
séquences in World War II, Da Capo Press, 2003.
15 Ibid., str. 25,330-1.
Užasi nekontrolisanog 111

izgleda i da smo u stvari i više „bića određenosti" nego što smo

to bili na njenom početku - mada je ovog puta to rezultat jedne
zaobilaznice (najduže od svih zaobilaznica, prave „majke svih za-
obilaznica", koja u beskraj replicira uzrok i obrazac zaobilaznica,
istinska metazaobilaznica) koja se retrospektivno može opisati
kao pokušaj zamene, u ulozi glavne determinante našeg deter-
minisanog položaja, prirodnih sila i našeg nepoznavanja naših
tehnoloških moći. Mi smo u odnosu na prirodu ono što je bio
čarobnjakov šegrt u odnosu na svog majstora. Baš kao i ta mlada
usijana glava, smela ali ne naročito promišljena, i mi smo uspe-
li da ovladamo tajnom oslobađanja i puštanja potisnutih sila i
resili smo da ih iskoristimo pre nego što smo dobili priliku da
naučimo kako da ih zaustavimo. I užasava nas pomisao da je, sa
pokrenutim silama kojima je dopušteno da se razmahnu, možda
i suviše kasno za potragu za čarobnim rečima koje bi ih ponovo
ukrotile.
Ironija u svemu tome je da se, bez obzira na to da li smo na po-
četku ili samom kraju te velike zaobilaznice, nalazimo u izrazito
sličnoj neprilici: zbunjeni smo, smeteni, nismo sigurni šta treba
činiti i kako i ko bi to mogao učiniti u slučaju da znamo šta bi to
moralo biti. Kao i naši preci, savladani smo strahovima koji izvi-
ru iz ogromne praznine koja stoji između grandioznosti izazova i
majušnosti i ništavnosti naših oruđa i sredstava - iako ovog puta
ne verujemo istinski da bi više pre nego posle ta praznina mogla
biti premošćena. Doživljavamo ono što su ljudi sigurno doživeli
kada ih je obuzeo „kosmički strah" Mihaila Bahtina: strahopo-
štovanje i drhtanje pred veličanstvenim i strahovitim, pred prizo-
rom gigantskih planina i beskrajnih mora, očigledno imunih na
ljudska nastojanja da ih premere, i gluvih na ljudsko preklinjanje
za milost. Međutim, ovoga puta najzlokobniji naši strahovi ne
potiču od planina i mora već od naprava koje je stvorio čovek i
njihovih nedokučivih nusproizvoda.
Pre nego što se došlo do ove tačke (ili, tačnije, pre nego što
smo shvatili da je to slučaj) naši preci su se nadali da je raskorak
između veličine izazova i naše sposobnosti da se s njim suočimo
ili da ga osujetimo bila privremena neprijatnost, da je put kojim
112 Fluidni strah

su nastupali vodio samo napred, i da će upornim hodom na tom

putu oni, i mi - njihovi potomci, moći da ostave svoje strahove
iza sebe. Krenuli su tim putem ne znajući da se radi samo o zao-
bilaznici, i nesvesni toga da će ih taj put na kraju dovesti nazad u
položaj od koga su želeli da umaknu.
Jedina, ali ogromna razlika između početne i krajnje tačke te
grandiozne zaobilaznice je to što se sada sa putovanja vraćamo
bez naših iluzija, ali ne i bez naših strahova. Pokušavali smo da
prognamo svoje strahove i u tome nismo uspeli, jedino smo do-
dali nove užase ukupnoj sumi užasa koji vape da budu pobeđeni
i isterani. Najgrozniji od tih dodatih strahova je strah od nesposob-
nosti izbegavanja ili bekstva od stanja uplašenosti. Sa nestankom
početnog optimizma, sada se plašimo ne samo toga da će se ka-
tastrofe koje su zastrašivale naše pretke sigurno ponoviti, već i da
im je nemoguće pobeći.
Plašimo se onoga što ne možemo kontrolisati. Tu nesposob-
nost kontrolisanja nazivamo „nerazumevanje"; ono što zovemo
„razumevanje" nečega je naše poznavanje postupka sa tim nečim.
Znanje o postupanju sa stvarima, to razumevanje je „poklon" koji
ide uz oruđa (ili, tačnije, koji je ugrađen u njih) koja su sposobna
da vrše to postupanje. Po pravilu, to znanje dolazi naknadno; mo-
žemo reći da ono obitava prvo u oruđima a tek kasnije se smešta
u umove razmišljanjem o efektima njihovog korišćenja. U nedo-
statku oruđa i prakse iz korišćenja tih oruđa malo je verovatno
da će se javiti takvo znanje - takvo „razumevanje". Razumevanje
se rada iz sposobnosti kontrolisanja. Ono što nismo sposobni da
kontrolišemo nama je „nepoznato", a to „nepoznato" uliva strah.
Strah je drugo ime koje dajemo svojoj bespomoćnosti.
Moglo bi se argumentovati da je, uz prethodno navedene fak-
tore, došlo i do jednog odstupanja koje je tokom proteklih neko-
liko godina ukazalo na strahovitu moć onoga što možemo/mo-
ramo opisati kao sferu nepoznatog, nerazumljivog, nekontrolisa-
nog. Za sada je to sudbonosno odstupanje poznato pod nazivom
„globalizacija".
 4.

Teror globalnog

Do sada, ova naša globalizacija se u potpunosti pokazuje kao

negativna: nekontrolisana, nedopunjena i bez kompenzacije „po-
zitivnim" delom, koji je još uvek, u najboljem slučaju, udaljena
mogućnost, iako je, prema nekim prognozama, ta mogućnost već
otpala. Pošto joj je omogućeno slobodno kretanje, „negativna"
globalizacija se specijalizovala za kršenje onih granica koje su
previše slabe da izdrže pritisak, te za bušenje brojnih, ogromnih
i nezapušivih rupa kroz ove granice, koje uspešno odolevaju sila-
ma koje žele da ih uklone.
„Otvorenost" našeg otvorenog društva stekla je ovih dana novi
sjaj, onaj koji ni Karl Poper, tvorac te fraze, nije sanjao. To nije
više dragoceni, a opet nepostojani proizvod hrabrih, iako stre-
snih, samouverenih napora, već je umesto toga postao neumolji-
va sudbina izazvana pritiscima velikih nepoznatih sila; neželjeni
efekat „negativne globalizacije" - to jest, visokoselektivne globa-
lizacije trgovine i kapitala, nadgledanja i informacija, prinude i
oružja, kriminala i terorizma, a sve to sada pokazuje prezir prema
teritorijalnom suverenitetu i nepoštovanje državnih granica.
114 Fluidni strah

Ako je ideja „otvorenog društva" u početku označavala odluč-

nost slobodnog društva, ponosnog na svoju otvorenost, ona sada
većinu ljudi podseća na užasavajuće iskustvo heteronomnih, ra-
njivih populacija nadjačanih silama koje one niti kontrolišu, niti
istinski razumeju, užasnutih njihovom neodbranjivošću i opsed-
nutih bezbednošću svojih granica i populacije unutar njih - jer
je upravo bezbednost unutar granica i bezbednost samih granica
ta koja im beži iz dohvata i koja izgleda da će uvek ostati izvan
njihovog dohvata (ili bar toliko dugo koliko je naša planeta pod-
vrgnuta jedino negativnoj globalizaciji, što se i suviše često svodi
na istu stvar). Na globalizovanoj planeti, koju naseljavaju prisil-
no „otvorena" društva, bezbednost se ne može zadobiti, a kamoli
pouzdano osigurati, u jednoj zemlji ili u izabranoj grupi zemalja:
ne sopstvenim sredstvima i ne nezavisno od stanja stvari u ostat-
ku sveta.
To ne može ni pravda, to preliminarno stanje trajnog mira. Ta
izopačena „otvorenost" društava, nametnuta negativnom globali-
zacijom, sama po sebi je glavni uzrok nepravde i tako, indirektno,
konflikta i nasilja. Kako to kaže Arundati Roj, „dok elita putuje
do svojih imaginarnih destinacija, nekog mesta na vrhu sveta, si-
romašni su zaglavljeni u spirali kriminala i haosa".1 Aktivnosti
Sjedinjenih Država, zajedno sa njihovim raznim satelitima, kao
što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Svetska tr-
govinska organizacija, bile su te koje su „stvorile razvoj koji za-
visi od pomoći, opasne nusproizvode kao što su nacionalizam,
religiozni fanatizam, fašizam i, naravno, terorizam, koji nastupaju
korak u korak sa neoliberalnim projektom globalizacije". „Tržište
bez granica" je recept za nepravdu i, u krajnjoj liniji, za novi svet-
ski neporedak u kom je politika (suprotno od Klauzevica) ta koja
postaje nastavak rata drugačijim sredstvima. Globalno bezakonje
i oružano nasilje međusobno se pothranjuju, međusobno se osna-
žuju i potkrepljuju; kao što drevna mudrost upozorava - in ter
arma silent leges (kada oružje govori, zakoni zaneme). Globali-
zacija nepravde i štete ima svoj odjek u globalizaciji ogorčenosti
i osvete.
1 Arundhati Roy,„L'Empire n'est pas invulnerable",Manière de Voir, br. 75 (jun-jul 2004),
str. 63-6.
Teror globalnog 115

Negativna globalizacija je završila svoj posao, i sva društva su

sada potpuno i istinski otvorena, materijalno i intelektualno, tako
da bilo koja povreda zbog lišavanja i nemarnosti, gde god da se
desi, dolazi zajedno sa uvredom nepravde: osećanjem da je uči-
njeno nešto loše, nepravdom koja vapi za ispravljanjem, ali pre
svega osvetom... I u jezgrovitom prikazu Milana Kundere takvo
„jedinstvo ljudske vrste", kakvo je donela globalizacija, prven-
stveno znači da „ne postoji mesto gde čovek može da pobegne".2
Nema više bezbednih skloništa gde se čovek može sakriti. U flu-
idnom modernom svetu, opasnosti i strahovi su takođe fluidni
- ili su možda više u gasovitom stanju? Oni teku, cure, cede se i
nadimaju... Do danas nisu izmišljeni zidovi za njihovo zaustav-
ljanje, iako se mnogi trude da ih izgrade.

Spektar ranjivosti lebdi nad „negativno globalizovanom" pla-

netom. Svi smo mi u opasnosti, i svi predstavljamo opasnost jed-
ni za druge. Postoje samo tri uloge za igranje - počinioci, žrtve i
„kolateralna šteta" - a za prvu ulogu nema manjka ponude, dok
kategorije onih koji su odabrani za drugu i treću ulogu nepre-
kidno rastu. Neki od nas, koji su već na debljem kraju negativne
globalizacije, mahnito žele da pobegnu i da se osvete. Oni koji su
još uvek pošteđeni plaše se da njihov red da urade isto može da
dođe - i doći će.
Na planeti koja je čvrsto obavijena mrežom ljudske međuza-
visnosti ne postoji ništa što drugi rade ili mogu uraditi a za šta
možemo biti sigurni da neće uticati na našu budućnost, šanse i
snove. Ne postoji ništa što mi radimo, ili čega se okanemo, za šta
možemo sa sigurnošću reći da neće uticati na budućnost, šanse
i snove nekih drugih koje ne znamo ili ne znamo ni da postoje.
Uobičajeno je sada diskutovati o našem novom stanju univerzal-
ne i sveobuhvatne povezanosti i međuzavisnosti u smislu rizika
1 neočekivanih posledica - ali se pitamo da li koncept „rizika"
obuhvata i prenosi istinsku novinu ubačenu u položaj čoveka jed-
nostrano negativnom globalizacijom.

2 Milan Kundera, L'Art du roman, Gallimard, 1986.

116 Fluidni strah

Ideja „rizika" indirektno ponavlja i prećutno reafirmiše pretpo-

stavku suštinske regularnosti sveta. Samo po takvoj pretpostavci
rizici mogu biti generalno, verno svojoj definiciji,proračunati - i
samo dok takva pretpostavka traje čovek može pokušati, sa odre-
đenim stepenom uspeha, da ih umanji delovanjem ili uzdržava-
njem od delovanja. Problem je, međutim, u tome da verovatnoća
poraza, štete ili neke druge nevolje može biti izračunata - a tako i
patnja koju bi oni uzrokovali može biti izbegnuta ili barem sma-
njena - samo u meri koliko zakon velikih brojeva važi za njihovo
pojavljivanje (što je češće njihovo pojavljivanje, to je preciznije i
pouzdanije izračunavanje njihove verovatnoće). Drugim recima,
koncept „rizika" ima smisla samo u rutinerskom, monotonom i
ponavljajućem svetu, u kom se uzročne sekvence ponavljaju često
i dovoljno uobičajeno da bi troškovi i koristi nameravanih aktiv-
nosti i njihove šanse za uspeh ili neuspeh bili podložni statističkoj
obradi i da bi bili razmatrani u vezi sa prethodnim slučajevima; u
svetu na koji se odnose kanoni indukcije Džona Stjuarta Mila za-
hvaljujući stalno rastućim beleženjima sličnih kauzalnih sekven-
ci koje se koncentrišu na stabilnoj distribuciji mogućnosti.
Ovako, međutim, ne izgleda „negativno globalizovan" svet. U
svetu kao što je naš posledice aktivnosti pružaju se mnogo izvan
dometa rutinerskog uticaja kontrole i izvan delokruga znanja
koje je potrebno da bi se on osmislio. Ono što naš svet čini ranji-
vim prvenstveno su opasnosti od mogućnosti koje je nemoguće
proračunati, što je potpuno drugačiji fenomen od onih na koje
se koncept „rizika" obično odnosi. Opasnosti koje je nemoguće
proračunati se, u principu, javljaju u okruženju koje je u princi-
pu nepravilno, gde prekinute sekvence i neponavljanje sekvenci
postaju pravilo, a nepostojanje normi norma. Oni su neizvesnost
pod drugim imenom.
Moguće je da je sadašnja vrsta planetarne neizvesnosti osu-
đena na to da ostane neizlečiva dok ne dođe vreme da negativna
globalizacija bude dopunjena i ukroćena pozitivnom vrstom i
kada mogućnosti još jednom postanu podložne kalkulaciji. Ko-
reni naše ranjivosti su političke i etičke prirode.
Teror globalnog 117

U klasičnoj, i sada već kanonskoj formulaciji Hansa Jonasa,

predstavljenoj u Principu odgovornosti, etička imaginacija nije
uspela i još uvek ne uspeva da uhvati korak sa brzo rastućim do-
menom naših etičkih odgovornosti. U toj formulaciji čovek može
čuti odjeke istih briga koje su opsedale opus Žan-Pola Sartra (,,šta
god da radimo, mi preuzimamo odgovornost za nešto, mada ne
znamo šta je to nešto"). Gusta mreža međuzavisnosti sve nas čini
objektivno odgovornim (to jest, odgovornim znali mi to ili ne,
hteli mi to ili ne, i - što je etički suštinsko mesto - nameravali mi
to ili ne) za međusobne nesreće; naša moralna imaginacija, me-
đutim, istorijski je oblikovana da se bavi samo onima koji se na-
laze unutar kruga prostorne i vremenske blizine, u dohvatu vida
i dodira - i još uvek nije značajno napredovala izvan tog tradi-
cionalnog (endemskog?) ograničenja. Možemo dodati da pojava
„informacionih autoputeva", pa tako i elektronski posredovane
tele blizine može biti stimulus prema takvom napredovanju - ali,
da bismo uhvatili korak sa obimom već zadobijene objektivne
odgovornosti, i dalje je potrebno postaviti, popločati i nadzirati
„institucionalnu kontrolu". Takva kontrola još uvek je zaglavljena
u fazi planiranja; još gore je to što, koliko mi znamo, građevinski
poslovi verovatno neće početi dokle god preovlađuju uslovi ne-
gativne globalizacije.
Ako se nešto s njim uopšte dešava, jaz između obima naše
objektivne odgovornosti i odgovornosti koja je prihvaćena, pre-
uzeta i praktikovana trenutno se širi više nego što se premošća-
va. Glavni razlog za nemoć ovog drugog da obuhvati čitav obim
ovog prvog jeste, kao što Žan-Pjer Dupi sugeriše,3 tradicionalno
samoograničavajuća tendencija ortodoksne formule normativne
odgovornosti da se u velikoj meri oslanja na koncepte „namere"
i „motiva", koji su potpuno neadekvatni da se suoče sa trenutnim
izazovima planetarne međuzavisnosti (i možemo komentarisati
da odsustvo sistema sličnog planetarnog zakona i planetarnog
zakonodavstva, njegovog izvršnog ogranka, čini perspektivu
takvog suočavanja još maglovitijom). „Razlika", kaže Dupi, „iz-

3 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand l'impossible est certain,
Seuil, 2002, str. 154.
118 Fluidni strah

među ubistva namernim individualnim aktom" i ubistva kao re-

zultata „egoističnih građana bogatih zemalja koji težište svojih
briga stavljaju na sopstveno blagostanje, dok drugi umiru od gla-
di" postaje sve manje održiva. Očajnička traganja za „motivom"
u stilu detektiva i policajaca da bi odredili osumnjičene i locirali
počinitelja zločina neće biti od koristi kada dođe do ukazivanja
na loše vladanje koje je odgovorno za trenutni škripac u kome se
planeta nalazi.
Postoji još jedna suštinska razlika između „rizika" i sadašnje
„neizvesnosti", uz one već spomenute. Rizici koji su najvažniji i
koje treba najviše uzeti u obzir sve više rastu kako se, prostorno
i vremenski, približavaju akterima i njihovim aktivnostima. Me-
đutim, neizvesnosti se prostiru na upravo suprotan način: one se
šire i jačaju kako se oči više udaljavaju od aktera i aktivnosti. Kako
raste prostorna udaljenost, tako raste i složenost i gustina mreže
uticaja i interakcija; kako raste vremenska udaljenost, tako raste
i nedokučivost budućnosti, to zloglasno nepoznato, „apsolutno"
drugo. Odatle paradoks koji je zabeležio Jonas - paradoks koji je
uzalud nastojao da razreši: efekti naših akcija, koji sada duboko
sežu u životna stanja još uvek nerođenih generacija, zahtevaju
izuzetnu opreznost i neizmernu moć predviđanja; moć koja se
ipak čini nedostižnom - ne zbog popravljivih i tako, u najboljem
slučaju, prolaznih grešaka u našim kognitivnim sposobnostima i
naporima, već zbog suštinske i nepopravljive neizvesnosti buduć-
nosti (onoga „što još uvek nije"). Uticaj rezultirajuće neizvesnosti
širi se eksponencijalnim tempom, sa svakim korakom koji na-
pravi naša mašta, kako on nastoji da uhvati korak sa sve trajnijim
direktnim rezultatima i neželjenim efektima naših odluka. Čak i
najmanja modifikacija početnih stanja, ili najmanje odstupanje
od predviđenih ranih događaja, može rezultirati potpunim obr-
tom željenih stanja koja očekujemo ili kojima se nadamo.
Ovakva okolnost ne mora posebno brinuti upravljače rizikom;
rizici su, na kraju krajeva, u pragmatičnom smislu važni dokle
god se oni i dalje mogu izračunati i dokle god su podložni pro-
ceni uloženog i dobiti - i tako, skoro po definiciji, jedini rizici od
nekog značaja za planere akcija su oni koji verovatno utiču na
Teror globalnog 119

rezultate u okviru relativno kratke prostorne i vremenske per-

spektive. Međutim, da bi etika povratila svoj nekadašnji usmeri-
vački potencijal u sadašnjim okolnostima, neophodno je postići
upravo suprotno (posegnuti izvan prijatno udobnog domena, a
takav je jer je relativno poznat i kratkoročno redovan), tako da je
spomenuta aporija, koja proističe iz prirode današnje neizvesno-
sti (i, na kraju krajeva, iz jednostrane, negativne globalizacije),
glavna prepreka i fundamentalni problem.

Odatle još jedan paradoks u fluidnim modernim mozaicima/

kaleidoskopima paradoksa: kako raste kapacitet naših sredstava
i resursa za akciju, dozvoljavajući nam da još više posegnemo u
prostor i vreme, tako raste i naš strah o njihovoj neadekvatnosti
da iskorene zlo koje vidimo, kao i zlo koje još uvek ne vidimo, a
koje se stvara... Najbolje tehnološki opremljena generacija u ljud-
skoj istoriji je generacija koju najviše opsedaju osećanja nesigur-
nosti i bespomoćnosti. Ili, kako to naziva Robert Kastel u svojoj
britkoj analizi današnjih strepnji koje pothranjuju nesigurnost,4
mi - barem mi u razvijenim zemljama - „nesumnjivo živimo u
nekima od najsigurnijih (sûres) društava koja su ikada postojala",
a opet, suprotno „objektivnim činjenicama", mi - najviše razma-
ženi i najviše paženi ljudi ikada - osećamo veću opasnost, veću
nesigurnost i strah, veću sklonost paničenju, i veću opsednutost
svime što je u vezi sa bezbednošću i sigurnošću, nego ljudi iz ve-
ćine društava koja su ikada postojala...
Stepen naše nesigurnosti u životu na negativno globalizovanoj
planeti, i „moralnog zaostajanja" - odgovornog za produbljava-
nje kontradikcije između udaljenosti efekata akcija i blizine bri-
ga koje je oblikuju - koji čini bilo kakav beg iz stanja endemske
neizvesnosti, te nesigurnosti i straha koje proizvodi, teško zami-
slivim, pojašnjen je na veoma dramatičan način, pojavom glo-
balnog terorizma. „Nepojmljivo, nezamislivo, postalo je brutalno
moguće" - način je na koji je svoje šokantno otkriće izložio Mark
Daner, profesor politike i žurnalizma na Berkliju.5
4 Robert Castel, L'Insécurité sociale. Qu'est-ce qu'être protégé?, Seuil, 2003, str. 5.
5 Mark Danner, „Taking stock of the forever war", New York Times, 11. septembar 2005.
120 Fluidni strah

Pre nego što je poslao trupe u Irak, Donald Ramsfeld je izjavio

da „će rat biti dobijen kada Amerikanci počnu ponovo da se ose-
ćaju sigurno".6 Ali je slanje trupa u Irak istisnulo osećanje nesi-
gurnosti na još viši nivo - u Americi i drugde. Daleko od toga da
se smanje - prostori za bezakonje, prostori za obuku u globalnom
terorizmu su se proširili do nečuvenih dimenzija.
Prošle su četiri godine od Ramsfeldove odluke, a terorizam
postaje jači - kvantitativno i kvalitativno - iz godine u godinu.
Teroristički napadi zabeleženi su u Tunisu, na Baliju, u Mombasi,
Rij adu, Istanbulu, Kazablanki, Džakarti, Madridu, Šarm el Šeiku i
Londonu; ukupno je, prema Stejt Departmentu, bio 651 „značaj-
niji teroristički napad" - samo tokom 2004. godine. Među njima
198 u Iraku - devet puta više nego tokom prethodne godine (ne
računajući svakodnevne napade na američke trupe) - gde su tru-
pe poslane sa misijom da stave tačku na terorističke pretnje. U
maju 2005. godine samo u Bagdadu se dogodilo devedeset samo-
ubilačkih napada. Irak je, kako kaže Mark Daner, „postao grotes-
kna reklama moći i efikasnosti terora".
Kako nam najnovija iskustva pokazuju, endemska neefika-
snost, pa čak i potpuna kontraproduktivnost vojne akcije pro-
tiv modernih oblika terorizma i dalje je pravilo. Recima Majkla
Mičera rečeno, „uprkos 'ratu protiv terorizma', tokom protekle
dve godine... čini se da je Al Kaida bila efektivnija nego u dvo-
godišnjem periodu pre 11. septembra". Adam Kurtis ide korak
dalje, sumnjajući da je Al Kaida jedva uopšte i postojala, osim
kao nedefinisana i nejasna ideja o „čišćenju korumpiranog sveta
putem verskog nasilja", i da je počela da živi kao proizvod akcije
advokata; ona nije čak imala ni ime „do početka 2001. godine,
kada je američka vlada odlučila da tuži Bin Ladena u odsustvu
i kada je morala da koristi zakone protiv mafije koji su zahte-
vali postojanje konkretne kriminalne organizacije".7 Ta sumnja
zvuči još uverljivije kako sve jasnije postaje da što god da Al Ka-
6 Citat prema: Matthew J. Morgan, „The garrison State revisited: civil-military implicati-
ons of terrorism and security", Contemporary Politics, 10, br. 1 (mart 2004), str. 5-19.
7 Michael Meacher, „Playing Bin Laden's game", Guardian, 11. maj 2004, str 21; Adam
Curtis, citiran u: Andy Beckett, „The making of the terror myth", Guardian, 15. oktobar
2004, str. 2-3.
Teror globalnog 121

ida može biti - ona ne odgovara opisu kohezivne, koordinisane

i strukturirane organizacije. Petog avgusta 2005. godine čini se
da je Buš priznao bar toliko, opisujući one odgovorne za tero-
ristička zlodela i njihove sledbenike kao „mračne, mutne i na-
zadne" - misleći možda, pa čak možda i podsvesno, na otkriće
da oni nemaju ekvivalent Pentagona, nemaju adresu gde mogu
biti ispaljene bombe i rakete da bi dovršile, ili bar na neko vreme
paralizovale njihovu sposobnost za zaveru i ubistvo. Ne postoji
linija komandovanja koja može biti presečena. Ne postoje visoki
činovi koji mogu biti pogođeni tako da glavnica snaga ispod njih
bude izgubljena i nemoćna.
Po mišljenju Marka Danera,„Al Kaida je sada postala Al Kaidi-
zam" - svetski politički pokret - iako ona više nalikuje „rastućoj,
labavoj koaliciji dvadesetak grupa", sa počiniocima terorističkih
napada koji su uglavnom „domaći" i nisu, striktno govoreći, Al
Kaida u smislu jake uvezane organizacije tipa one iz čvrste mo-
derne prošlosti „razvijenog Zapada", nego samo „spontana gru-
pa prijatelja", koja je slabo povezana sa bilo kakvim centralnim
vođama (a ako jeste, to je uglavnom putem interneta). A prema
jednom kasnijem izveštaju,8 nije pomoglo masovno uništenje
Faludže ili Tal Afara, za koje se tvrdilo da su glavni štab pobu-
njenika. Irački teroristi su poznati po „nestajanju pre nego što se
snage prikupe, da bi kasnije postavili ćelije za planiranje i pravlje-
nje bombi u drugom skloništu". „Labavo povezane i neuhvatljive
mreže... i dalje su u stanju da regrutuju" nezadovoljne ljude čiji
broj stalno raste kao rezultat velikih vojnih napada okupacionih
snaga. Po recima brigadnog generala Muhameda al Askarija iz
iračkog Ministarstva odbrane, „snage bezbednosti nisu mogle
mnogo učiniti da spreče još jedan ciklus napada... Bilo koji lu-
đak sa oružjem, bilo gde na svetu može da napravi katastrofu".
Prema jednom izveštaju Njujork tajmsa,9 bilo je 126 napada au-
tomobilom bombom samo u Bagdadu tokom osamdeset dana do
18. maja 2005. godine - u poređenju sa samo dvadeset pet napada
tokom čitave 2004. godine.

8 Videti: Richard A. Oppel Jr., Eric Schmitt and Thom Shanker, „Baghdad bombings raise
anew questions about US strategy in Iraq", New York Times, 17. septembar 2005.
9 Videti: „Generals offer sober outlook on Iraqi war", New York Times, 19. maj 2005.
122 Fluidni strah

„Viši oficir" američkih trupa u Iraku nije mogao novinarima

da pruži nikakvo čvrsto obećanje, osim sopstvenog uverenja da
će kampanja protiv terorističkih pobuna u Iraku „biti uspešna na
dugoročnom planu, čak i ako za to budu potrebne godine, mnogo
godina". Pitamo se da li je to zaista tako; na kraju krajeva, „rat
protiv terorizma", koji je nekada bio ograničen na obaveštajne
službe i na policiju, a sada je poveren najmoćnijoj i najbolje opre-
mljenoj vojsci na svetu, izgleda kao da se ne može dobiti. Do sada
se čini da vojna akcija o kojom govorimo ima suprotne rezulta-
te od nameravanih. Najevidentniji rezultat dve „antiterorističke
kampanje", u Avganistanu i u Iraku, do sada je bilo uspostavljanje
dva najnovija globalna magneta, inkubatora, centrala i terena za
obuku globalnih terorista, gde teroristi i njihovi globalni sledbe-
nici proučavaju taktiku „antiterorističkih snaga", njihove slabosti
i nedostatke, dok se smišljaju i isprobavaju novi i još sofisticirani-
ji napadi, pre nego što se izvedu u kućama antiterorista. Kao što
je pre izvesnog vremena primetio Gari Jang,

Toni Bler nije odgovoran za više od 50 mrtvih i 700 povređenih u četvrtak

(5. jul 2005). Po svoj prilici, to su „džihadisti". Ali on je delimično odgovo-
ran za 100.000 ljudi koji su ubijeni u Iraku. I čak i u ovoj ranoj fazi postoji
mnogo jasnija logika koja povezuje ova dva dogadaja nego što je ikada po-
stojala u povezivanju Sadama Huseina, kako sa 11. septembrom, tako i sa
oružjem za masovno uništenje.10

Već 30. juna 2005. godine, tri godine nakon antiterorističke

kampanje u Avganistanu, objavljeno je da

je nivo nasilja u visokom porastu tokom proteklih meseci, sa vaskrslim tali-

banskim pokretom koji izvodi svakodnevne napade u južnom Avganistanu,
bandama koje kidnapuju strance i radikalne islamiste koji predvode nasilne
demonstracije protiv vlade i organizacija koje se finansiraju iz inostranstva.
Stalan tok nasilja zadao je nov udarac još uvek istraumiranom stanovništvu
koje broji 25 miliona ljudi. U desetinama intervjua obavljenih tokom pro-
teklih nedelja širom zemlje, Avganistanci su izražavali zabrinutost da stvari
ne napreduju i da talibani i drugi opasni igrači zadobijaju snagu.11

10 GaryYoung,„Blairs blowback", Guardian, 11.jul 2005.

11 Videti: Carlotta Gall, „Mood of anxiety engulfs Afghans as violence rises", New York
Times, 30. jun 2005.
Teror globalnog 123

Sličan proces započet je i u Iraku. Izveštaji sa vestima, kao što

je ovaj koji sledi, izabrani nasumično, javljaju se svakodnevno,
međusobno se razlikujući samo po broju prijavljenih žrtava:

Najveća protivpobunjenička akcija koju je predvodio Irak, od pada Sadama

Huseina, izazvala je u nedelju nasilnu reakciju širom Bagdada. Najmanje
20 ljudi je poginulo u glavnom gradu, od kojih 14 u borbi koja je trajala
nekoliko sati kada su pobunjenici započeli dugotrajne napade na nekoliko
policijskih stanica i na vojne kasarne... Čak su se i umereni sunitski Arapi
kolebali suočeni sa.novim vladinim akcijama.12

Što se tiče stanja svesti vrhovnih vojnih komandanata i slo-

bodnog delà stanovništva nakon dvogodišnjih antiterorističkih
akcija u Iraku:

Pitanja sada jesu koliko još puta, tokom koliko još godina će on [predsed-
nik Buš] morati da pošalje istu poruku strpljenja i odlučnosti - i da li će
američka javnost, suočena sa sve većim brojem poginulih, vojnim obavezi-
vanjem sa nedefinisanim krajem, nedostatkom podrške od strane savezni-
ka i rastućom cenom, to prihvatiti.

Govor [predsednika Buša] nije nudio novu politiku ili promene kursa, i
najvećim delom bio je ponovno iskazivanje ideja i jezika koje je koristio
tokom protekle dve i po godine da bi objasnio ovaj rat... 13

Kao rezultat ogromnih napora, tokom više od dve godine, da

se uhvate ili ubiju naoružani teroristi i da se unište njihova gnez-
da i stecišta, „antiteroristička koalicija" u Iraku je danas dalje od
svojih ciljeva nego što je bila u bilo kojoj od ranijih faza ove kam-
panje. Kao što komandanti ekspedicijskih snaga priznaju,14 „na-
padi pobunjenika postaju sve sofisticiraniji" (u prošeku šezdeset
pet napada dnevno!), „а sposobnost „pobunjenika" da obnove
svoje redove nakon pogibije sve je veća".

12 Videti: John F. Bums, „Iraqi offensive met by wave of new violence from insurgents",
New York Times, 30. maj 2005.
13 Videti: Richard W. Stevenson, „Acknowledging difficulties, insisting on a fight to the
finish", New York Times, 29. jun 2005.
14 Videti: Dexter Filkins and David S. Cloud,„Defying US efforts, guérillas in Iraq refocus
and strengthen, New York Times, 24. jul 2005.
124 Fluidni strah

„Hvatamo i ubijamo puno pobunjenika", izjavio je visoki vojni obaveštajni

oficir, koji je govorio pod uslovom da ostane anoniman jer nije bio ovlašćen
da javno iznosi svoje procene. „Ali oni se smenjuju brže nego što smo mi u
stanju da predupredimo njihove operacije. Uvek postoji još neki pobunje-
nik koji je spreman da uskoči i preuzme stvari u svoje ruke."

Istovremeno, Amerikanci priznaju da nisu napravili nikakav pomak u

razumevanju unutrašnjeg funkcionisanja pobunjenika ili u pronalaženju
izvora protoka stranih boraca... [Pobuna] je u velikoj meri izmicala razu-
mevanju američkih obaveštajnih oficira nakon pada vlade Sadama Huseina
pre dvadeset sedam meseci.

Opasnost je u tome što nasilje [može učiniti] zajednicu ogorčenijom nego

ikada i stvoriti uslove za još više nasilja i mogući građanski rat.

I kako američki kazneni pohodi postaju sve suroviji, tako je i

ova opasnost sve bliža. Jedan drugi skorašnji izveštaj nas obave-
štava o sledećem:

Pošto je porasla pretnja od bombi i samoubilačkih napada, Pentagon je

brzo uputio 24 hiljade oklopnih vozila u Irak od kraja 2003. godine. Ali
pobunjenici su odgovorili sklapanjem bombi koje su dovoljno snažne da
probiju čelični oklop vozila...

„Nije realno misliti da ćemo zaustaviti ovo", kaže vodnik Danijel Makdonel,
koji predvodi tročlani tim tehničara za eksplozive koji su odgovorni za pro-
nalaženje i neutralisanje improvizovanih eksplozivnih sredstava u Bagda-
du. „Borimo se protiv neprijatelja koji uveče odlazi kući i ne nosi uniforme.
Ali mi to možemo da svedemo na prihvatljiv nivo."15

Problem je u tome što dovitljivost i, čini se, neiscrpna snalažlji-

vost terorista prisiljava njihove vojne protivnike da gotovo sva-
kodnevno sve više podižu prag „prihvatljivosti"...
Prema američkim vojnim ekspertima, očigledno širenje mili-
tantnih grupa (kojih, po poslednjim procenama, ima oko stoti-
nu) „nudi možda najbolje objašnjenje zašto je pobunu tako teško

15 Videti: David S. Cloud, „Insurgents using bigger, more lethal bombs, US officers say",
New York Times, 4. avgust 2005.
Teror globalnog 125

ugušiti".16 Pobunjenici ne predstavljaju organizaciju čiji članovi

„poslušno izvršavaju naređenja odozgo", već su oni „raštrkan zbir
manjih grupa koje često dejstvuju samostalno ili se okupljaju da
bi izvršili jedinstveni napad". „Struktura" (ukoliko se ovaj termin
uopšte može koristiti u njihovom slučaju) „je horizontalna, a ne
hijerarhijska, i ad hoc, a ne jedinstvena".
Isti izvori beleže još jedno kretanje u strategiji terorista koje
oni uzimaju kao objašnjenje za sposobnost pobunjenika da „ге-
grutuju ljude iz arapskog sveta" - to jest „domet i sofisticiranost
njihovih odnosa sa javnošću". Većina terorističkih grupa, svesna
da njihovi spektakularni poduhvati mogu biti prenebregnuti od
strane izveštača, želi da iskoristi prilike koje pružaju mreže ,,in-
formacionih autoputeva" i „redovno postavljaju vesti o svojim
poduhvatima na internetu. Retko prođe dan, a da neka grupa ne
objavi još jedan napad štampanim ili video-saopštenjima".
Pribegavanje sredstvima koja su dostupnim učinili svemogući
pritisci globalizacije sastavni je deo strategije terorista. Po recima
Marka Danera, najmoćnije oružje onih devetnaest terorista koji
su koristili noževe i skalpele da unište kule bliznakinje na Men-
hetnu bilo je - „ta najviše američka tehnološka kreacija, TV apa-
rat". Pažnja celog sveta, koja se smesta usmerava na krvave prizore
čak i minornih i relativno malo uticajnih i beznačajnih teroristič-
kih akata, može umnožiti njihov potencijal za izazivanje straha,
dosežući do delova do kojih relativno oskudna i često primitiv-
na, ručno izrađena oružja koja su na raspolaganju teroristima
(besmisleno je svako poređenje sa obilatim i visokotehnološkim
oružjem njihovih deklarisanih neprijatelja) ne bi nikad mogla da
dosegnu, a kamoli da nanesu ozbiljnu štetu. Ozloglašenost koju
im je omogućila televizijska mreža koja se prostire širom sveta i
internet mogu takođe pothraniti opšti strah od ranjivosti i osećaj
sveprisutne opasnosti daleko van granica postojećih kapaciteta
terorista.
Shodno svom imenu, vrhunsko oružje terorizma je sejanje te-
rora. Imajući u vidu trenutnu situaciju na našoj planeti, bogata
žetva je zagarantovana, koliko god da je slab kvalitet semena.
16 Citirano u: Dexter Filkin, „Profusion of rebel groups helps them survive in Iraq", New
York Times, 2. decembar 2005.
126 Fluidni strah

Imajući u vidu prirodu savremenog terorizma, i iznad svega

„negativno globalizovano" okruženje u kome taj terorizam delu-
je, sam pojam „rata protiv terorizma" predstavlja terminološku
kontradikciju.
Moderno oružje, osmišljeno i razvijeno u eri teritorijalnih in-
vazija i osvajanja, krajnje je nepodesno za lociranje, napad i uni-
štavanje ekstrateritorijalnih, endemski neuhvatljivih i izrazito
mobilnih ciljeva, malih odreda ili samo pojedinačnih ljudi koji
putuju bez mnogo stvari sa sobom, opremljeni oružjem koje je
lako sakriti: teško ih je prepoznati kada su na putu da izvrše još
jedno zlodelo, i mogu poginuti na mestu nasilja ili nestati s tog
mesta isto tako brzo i neopaženo kao što su i došli, ostavljajući za
sobom malo ili nimalo tragova o tome ko su oni. Da iskoristimo
prikladne termine Pola Virilija, prešli smo iz vremena „opsad-
nog ratovanja" u „ratovanje pokreta"17 (što je događaj koji je tek
nedavno primećen i koji je vojska nevoljno priznala). Imajući u
vidu prirodu modernog naoružanja na raspolaganju vojskama,
reagovanja na takva teroristička delà moraju izgledati čudno,
trapavo i nejasno, zahvatajući mnogo veću oblast od one koja je
pogođena terorističkim nasiljem, i uzrokujući još brojnije „kola-
teralne žrtve", a time i više terora, razdora i destabilizacije nego
što bi sami teroristi mogli da prouzrokuju - izazivajući tako još
jedno povećanje količine nataložene ogorčenosti, mržnje i rastu-
ćeg besa, i još veće širenje redova potencijalnih sledbenika tero-
rističkih ideja. Možemo zaključiti daje ova okolnost sastavni deo
planova terorista, kao i glavni izvor njihove snage, koji višestruko
prevazilazi snagu njihovog broja i naoružanja.

Za razliku od njihovih deklarisanih neprijatelja, teroristi ne

moraju osećati ograničenja snaga kojima oni samo direktno ko-
manduju. U izradi svojih strateških i taktičkih planova oni mogu
u svoje kapacitete uključiti moguće, u stvari gotovo izvesne reak-
cije „neprijatelja" koje će sigurno značajno uvećati planirani efe-
kat njihovih sopstvenih nedela. Ako je deklarisani (neposredni)
cilj terorista da šire teror među neprijateljskim stanovništvom,
17 Paul Virilio, „Cold panic", Cultural Politici, 1 (2005), str. 27-30.
Teror globalnog 127

onda će se neprijateljska vojska i policija, uz svesrdnu saradnju

masovnih medija, sigurno postarati da taj cilj bude postignut da-
leko iznad nivoa koji su sami teroristi bili u stanju da postignu.
A ako je dugoročna namera terorista da unište ljudske slobode
u liberalnim demokratskim društvima i da „zatvore" otvorena
društva, oni opet mogu računati na ogromne kapacitete pod ko-
mandom vlada „neprijateljskih zemalja". Nekoliko paketa eksplo-
ziva i nekoliko odmetnika željnih da žrtvuju sopstvene živote „za
ideju" tako može daleko otići - mnogo, mnogo dalje nego što bi
sami teroristi mogli sanjati da bi uspeli postići resursima koje
sami mogu prikupiti i njima upravljati.
Nakon dva teroristička napada u Londonu, Njujork tajms je
zaključio da je u svetlu nedavnih događaja i drugde postalo ja-
sno „da više ne postoji centralno kontrolisana Al Kaida koja je
postojala jedanaestog septembra". Sada se suočavamo sa „novim,
zlokobnijim licem terorizma u Evropi". Pjer de Buske, direktor
DST-a, francuske nacionalne obaveštajne službe, ističe da tero-
rističke grupe „nisu homogene, već su različite mešavine" - dru-
gim recima, one se formiraju ad hoc, regrute svaki put nalaze u
različitim miljeima, a ponekad iz područja za koje se smatralo da
su uzajamno nekompatibilna. Oni se opiru svakoj kategorizaciji
- trljajući so onesposobljavajućeg nerazumevanja na rane nanete
tim užasnim zlodelima, pojačavajući time strah od efekata napa-
da koji su sami po sebi užasni. De Buske nastavlja:

Tvrdokorni islamisti mešaju se sa sitnim kriminalcima. Ljudi različitog po-

rekla i nacionalnosti rade zajedno. Neki su rođeni u Evropi ili imaju dvojna
državljanstva koja im pomažu da lakše putuju. Te mreže su mnogo manje
strukturirane nego što smo mislili. Možda ih okuplja džamija, možda je to
zatvor, možda je to njihovo susedstvo. I tako je to mnogo teže iskoreniti i
identifikovati.18

Već se u junu 2004. godine Piter Klark (šef odseka britanske

policije za borbu protiv terorizma), govoreći na konferenciji koja

18 Videti: Eliane Sciolino, „Europe meets the new face of terrorism", New York Times, 1.
avgust 2005.
128 Fluidni strah

je održana u Firenci, požalio da „ako uklonimo jednog ili dva li-

dera, oni veoma brzo dobiju zamene i mreža se obnavlja". Fluidni
sastav i rapidna pokretljivost tačaka kondenzacije su karakteristi-
ke ove podvrste „nanotehnologije"; razderano tkivo smesta dobi-
ja zakrpu i nedostajuće ćelije se zamenjuju, a tragači gube trag.
Poverljiva procena britanske vlade o pretnji koju su uputili
mladi britanski muslimanski radikali (izveštaj koji je pripremljen
za premijera, a objavio ga je Sandej tajms) imenuje dve kategori-
je koje u savezu osmišljavaju i izvode teroristička delà: sa jedne
strane to su „studenti sa dobrim obrazovanjem" ili oni koji su već
stekli diplome i tehničke profesionalne kvalifikacije kao inženjeri
ili stručnjaci za informatičku tehnologiju, a sa druge strane to su
„propali slučajevi sa malo ili nimalo kvalifikacija i često sa kri-
minalnom prošlošću". Autori ovog dokumenta kažu „da su među
verskim grupama muslimani ti koji najčešće nemaju obrazovne
kvalifikacije (više od dve petine nema nikakvih kvalifikacija), naj-
češće su nezaposleni i ekonomski neaktivni, sa velikim udelom u
stanovništvu siromašnih područja".
Ali, treba zapamtiti, negativna globalizacija je obavila svoj
posao. Bez obzira na to koliko mnogo bilo stražara na granici,
biometrijskih sredstava i pasa koji pronalaze eksploziv u luka-
ma, granice koje su već otvorene za potrebe slobodnog protoka
kapitala, robe i informacija, ne mogu se ponovo zatvoriti i držati
zatvorenim za ljude.

U svetlu do sada dostupnih dokaza možemo zaključiti da kada

(ako) teroristički akti na kraju presahnu, to će se desiti uprkos, a
ne zahvaljujući gruboj, masivnoj sili vojnih trupa koja zemljište
na kome cveta terorizam samo čini još plodnijom i koja spreča-
va rešavanje društvenih i političkih problema, što bi bio jedini
mogući način iskorenjivanja terorizma. Terorizam će izbledeti i
nestati samo onda (ako) se iseku njegovi društveno-politički ko-
reni. A za to je, nažalost, potrebno mnogo više vremena i napora
nego za niz kaznenih vojnih operacija, pa čak i za niz detaljno
pripremljenih policijskih akcija.
Teror globalnog 129

Pravi rat protiv terorizma, i to rat koji je moguće dobiti, ne vodi

se daljim razaranjem već polusrušenih gradova i sela u Iraku i
Avganistanu, već otpisivanjem dugova siromašnim zemljama,
otvaranjem naših bogatih tržišta za njihove osnovne proizvode,
sponzorisanjem obrazovanja za 115 miliona dece koja su trenut-
no lišena pristupa bilo kakvoj školi, i drugim sličnim merama za
koje se treba izboriti, o kojima treba da se donese odluka i koje
treba primeniti.
Međutim, ima malo znakova ohrabrenja, ako ih uopšte ima, da
je ova istina naišla na razumevanje, da je prihvaćena i sprovedena
u praksi. Vlade najbogatijih zemalja, koje su se okupile u Gleni-
glesu jula 2005. godine, sa navodnim ciljem da siromaštvo poša-
lju u istoriju, zajedno troše deset puta više na naoružanje nego na
ekonomsku pomoć Africi, Aziji, Latinskoj Americi i siromašnim
zemljama Evrope zajedno. Britanija izdvaja 13,3 procenata svog
budžeta na naoružanje, a troši 1,6 procenata na pomoć. U slučaju
SAD disproporcija je još veća: 25 procenata nasuprot jednom (1)
procentu.19
Zaista, čovek može samo potvrditi Meherove reči: u najvećem
broju slučajeva, a svakako nakon 11. septembra, „čini se da igra-
mo igru Bin Ladena". Kao što Meher sa pravom insistira, to je
smrtno pogrešna politika. Ja bih dodao da je to politika koja je
neoprostiva, jer nije uistinu motivisana namerom da se iskoreni
teroristička pretnja, a još manje joj je prethodila ili ju je pratila
trezvena analiza dubokih korena ovog problema i širokog spektra
koraka neophodnih da bi se oni iskorenili. Ta „smrtno pogreš-
na politika" deluje pod sasvim drugačijom logikom od one koju
bi sugerisala takva namera i takvo promišljanje. Meher optužuje
vlade koje rukovode „ratom protiv terorizma"

da nisu spremne da razmatraju šta leži iza te mržnje: zašto su desetine mla-
dih ljudi spremne da same sebe raznesu, zašto je devetnaest visokoobra-
zovanih mladića bilo spremno da uništi sebe i hiljade drugih u otmicama
aviona 11. septembra i zašto otpor [u Iraku] raste uprkos verovatnoći po-
gibije pobunjenika.20

19 Videti: Larry Elliott, „Rieh spend 25 more on defense than aid", Guardian, 6. jul 2005.
20 Meacher, „Playing Bin Ladens game".
130 Fluidni strah

Umesto da zastanu i da razmisle, vlade deluju - a ako je misao

bez činjenja svakako nedelotvorna, činjenje bez razmišljanja je
isto takvo, ako ne i gore, i uz sve to imamo višestruko uvećanje
moralne iskvarenosti i ljudske patnje. Kao što je Moriš Dron ista-
kao, „pre pokretanja rata protiv Iraka Amerikanci su imali samo
četiri agenta, a uz to se pokazalo da su to bili dvostruki agenti".21
Amerikanci su krenuli u rat sa uverenjem „da će američki vojni-
ci biti prihvaćeni kao oslobodioci raširenih ruku i sa buketima
cveća". Ali da još jednom citiramo. Mehera: „Smrt više od deset
hiljada civila, uz dvadeset hiljada ranjenika i još veći broj iračkih
vojnih žrtava, pogoršana je, iz godine u godinu, neuspehom da se
uspostave ključne javne službe... nezaposlenost divlja, a vojska
SAD je bezrazložno netaktična."

Terorističke snage će teško ustuknuti pod vojnim udarcima.

Suprotno tome, upravo iz te trapavosti, prekomernog i rasipnič-
kog obilja njihovog protivnika, oni crpe i obnavljaju svoju sna-
gu-
Mark Jirgensmejer je analizirao tu složenu mešavinu verskog
nacionalizma i nasilja u večito tinjajućim i ponekad gorućim me-
đuplemenskim neprijateljstvima u Pendžabu.22 Fokusirajući se
posebno na terorizam Sika, koji je odgovoran za smrt hiljada lju-
di, a između ostalog i za ubistvo indijskog premijera Indire Gan-
di, utvrdio je ono što su i on i većina drugih istraživača očekivali
pre nego što su i krenuli sa radom na tom pitanju: „Mladi ruralni
Siki imali su savršeno dobre razloge da budu nezadovoljni" - ti
razlozi su bili istovremeno ekonomski, politički i društveni. Nji-
hovi poljoprivredni proizvodi morali su biti prodavani ispod tr-
žišnih cena, njihov kapacitet za samoisticanje bio je sveden prak-
tično na nulu represivnom politikom vladajuće Kongresne parti-
je, i osećali su da su nemilosrdno degradirani, pošto su zaostajali
za imućnijim urbanim klasama. Ali Jirgensmejer je očekivao i da
pronađe dokaze o „politizaciji religije", i u tu svrhu je proučavao

21 Videti: Maurice Druon, „Les stratégies aveugles", Le Figaro, 18. novembar 2004, str. 13.
22 Videti: Mark Juergensmeyer, ,,Is religion the problem?", Hedgehog Review, proleće
2004, str. 21-33.
Teror globalnog 131

učenje duhovnog vođe mladih militantnih Sika - Santa Džarnala

Singa Bindrandvela, koga su njegovi nebrojeni sledbenici oboža-
vali kao svetog mučenika. Međutim, u ovom slučaju, bio je izne-
nađen. Naišao je samo na rezidualne i formalne veze u govorima
Bindrandvela sa ekonomijom, politikom ili klasom. Umesto toga,
taj propovednik

je, poput mase govornika protestantske hrišćanske obnove, koji su delovali

širom ruralnog područja srednje Amerike... govorili o borbi između dobra
i zla, istine i laži, koja počiva u svakoj napaćenoj duši i pozivali su na sa-
moodricanje, posvećenost i iskupljenje. Izgledalo je da je mladim ljudima
posebno govorio o njihovim lakim kompromisima sa iskušenjima moder-
nog života.

Međutim, u slučaju Bindrandvelovih propovedi, češće nego kod

američkih propovednika iz „Biblijskog pojasa", slušalac je mogao
čuti i stvari vezane za savremene političke lidere. Bindrandvel je
dao svom duhovnom ratu jasnu „spoljnu" dimenziju: sugerisao je
da su se satanske sile nekako spustile na zemlju i da sada obitava-
ju u zvaničnoj rezidenciji indijskog šefa države... intrigiran time,
Jirgensmejer je proširio svoje istraživanje na brojna druga mesta
kao što su Kašmir, Šri Lanka, Iran, Egipat, Palestina, izraelska na-
selja, gde su plemenske ili klasne linije fronta bile ucrtane kori-
šćenjem verskih oznaka i gde je krv prolivena u ime uzvišenih
vrednosti vrlog, pobožnog i svetačkog života - i svuda je pronala-
zio upadljivo sličan obrazac, ne toliko „politizacije religije" koliko
(kako se sam izrazio) religizacijepolitike. Nereligijske nevolje, kao
što su pitanja društvenog identiteta i smisaono učešće u druš-
tvenom životu, kada se izraze marksističkim ili nacionalističkim
rečnikom, obično se danas prevode jezikom verske obnove: „Se-
kularni ideološki izrazi pobune zamenjeni su ideološkim formu-
lacijama koje su verske. Pa ipak su nevolje - osećaj otuđenja, mar-
ginalizacije i društvene frustracije - često uglavnom iste". Čarls
Kimbol je zabeležio fenomen koji je srodan „religizaciji politike"
i u rečniku sadašnje američke administracije.23 Predsednik Buš,

23 Charles Kimball, When Religion Becomes Evil, Harper, 2002, str. 36.
132 Fluidni strah

kreativno razvijajući jezik koji je Ronald Regan uveo u američ-

ki politički život, voli da govori o „kosmičkom dualizmu" izme-
đu dobrih zemalja, koje predvode Sjedinjene Američke Države,
i snaga zla: „Morate se svrstati u redove snaga dobra i pomoći
da se iskorene snage zla". On voli da govori o američkim vojnim
poduhvatima kao o „krstaškom ratu" i „misiji" koja se sprovodi
pod božjom zapovešću. Anri A. Žiro citira Džona Eškrofta, bivšeg
javnog pravobranioca SAD: „Amerika je jedinstvena zemlja koja
je prepoznala izvor svog karaktera u tome što je božanska i večna,
a ne u tome što je građanska i privremena... Mi nemamo drugog
kralja, osim Isusa" - i upozorava nas na masovnu pojavu „moral-
nih aparatčika", političara koji „veruju da satanski uticaj oblikuje
sve na američkoj političkoj sceni, od liberalnih medija do načina
na koji je Barbra Strejsend učila da peva".

Kao što je napisao Bil Mojers, u ovoj „politici razdora", po kojoj se Bibli-
ja čita u doslovnom značenju, odstupanje u mišljenju je znak antihrista i
„grešnici če biti osuđeni na večno gorenje u paklu". I kako se desničarska
religija sjedinjuje sa konzervativnom političkom ideologijom i snagom
korporacija, ona ne samo da legitimiše netolerantnost i antidemokratske
oblike političke korektnosti, već i postavlja temelje za rastuću autoritativ-
nost koja lako opovrgava apele na razum, razlike u mišljenju, dijalog i se-
kularni humanizam.24

U besomučno višeglasnom, zbrkanom i zbunjujućem svetu

unakrsnih, a uzajamno nekompatibilnih poruka, čija glavna svr-
ha izgleda da je međusobno dovođenje u pitanje i negiranje kre-
dibiliteta, monoteističke vere u paru sa manihejskim, crno-belim
vizijama sveta, predstavljaju poslednje „mono" tvrđave: jedne
istine, jednog puta, jedne životne formule - nepokolebljive i rato-
borne izvesnosti i samouverenosti; poslednja skloništa za tragače
za jasnoćom, čistoćom i slobodom od sumnje i neodlučnosti. Oni
obećavaju blaga koja ostatak sveta direktno i tvrdoglavo poriče:
samoodobravanje, čistu savest, olakšanje u vidu nepostojanja
straha od greške i to da ste uvek u pravu. Baš kao što je Džamijat

24 Videti: Henry A. Giroux, „Rapture politics", Toronto Star, 24. jul 2005.
Teror globalnog 133

Ahli Hadit, „striktno ortodoksni" propovednik iz Birmingema,

opisao praktikovanje „vida islama koji iziskuje striktno izdvaja-
nje od glavnih tokova društva. Njegova internet stranica opisuje
ponašanje 'nevernika " koje je „zasnovano na bolesnim i devijan-
tnim pogledima u vezi sa njihovim društvom, univerzumom i sa-
mim njihovim postojanjem".25 Ili kao jevrejske ortodoksne enkla-
ve u Izraelu, koje, po opisu Uri Avnera, imaju „sopstvenu logiku"
i „malo veze sa bilo čim drugim":

Oni žive u potpuno zatvorenom, teokratskom društvu na koje ne utiče ništa

što se dešava van njega. Oni veruju u sopstveni svet... Oblače se drugačije i
drugačije se ponašaju. Oni su, sve u svemu, drugačija vrsta ljudi.

Postoji veoma malo komunikacije između njih i nas. Oni govore različitim
jezikom. Oni imaju potpuno drugačiji pogled na svet. Oni su predmet pot-
puno drugačijih zakona i pravila...

Ovo su ljudi koji žive odvojeno, u sopstvenim zajednicama, verskim sused-

stvima i gradovima u Izraelu. Oni nemaju kontakt sa običnim izraelskim
društvom.26

Zaista, manihejska vizija sveta, poziv na oružje u svetom ratu

protiv satanskih snaga koje prete da nadvladaju svetom, svođenje
Pandorine kutije ekonomskih, političkih i društvenih konflika-
ta na apokaliptičku viziju poslednjeg, presudnog sukoba između
dobra i zla: ovo nisu obrasci koji se vezuju isključivo za islamske
ajatolahe. Na našoj planeti, koja se brzo globalizuje, čini se da je
„regionalizacija" politike, društvenih nepravdi i bitaka za identi-
tet i priznavanje jedna globalna tendencija.
Možemo gledati u radikalno drugačijim pravcima i izbegavati
međusobne poglede, ali čini se da smo svi na istom pretrpanom
brodu bez pouzdanog kompasa - kojim niko ne upravlja. Iako
naše veslanje nije koordinisano, svi smo u jednom pogledu upad-
ljivo slični: niko od nas, ili skoro niko, ne veruje - (a kamoli da
deklariše) da ide za sopstvenim interesima - braneći već zado-

25 Videti: Martin Bright, „Muslim leaders in feud with the BBC", Observer, 14. avgust
2005.
26 Intervju sa Urijem Avneryjem, Tikkun, septembar-oktobar 2005, str. 33-9.
134 Fluidni strah

bijene privilegije ili zahtevajući udeo u privilegijama koje im do

sada nisu omogućene. Čini se da se sve strane danas zapravo bore
za večne, univerzalne i apsolutne vrednosti. Ironično, nas - sta-
novnike fluidnog, modernog delà planete guraju i uče da ignori-
šemo takve vrednosti u našim svakodnevnim pohodima i da nas
vode kratkoročni projekti i kratkoročne želje - ali čak i tada, ili
možda baš tada, mi najčešće još bolnije osećamo njihov nedosta-
tak ili nepostojanje kad god (ako) pokušamo da uočimo vodeći
motiv u kakofoniji, oblik u magli ili put u živom pesku.
Opasnosti kojih se najviše plašimo su neposredne; razumljivo
je da onda želimo da i naši lekovi budu neposredni - „brza re-
šenja", koja nude pomoć na licu mesta, kao i lekovi protiv bola
bez recepta. Iako su koreni opasnosti možda bujni i zamršeni,
mi želimo da naša odbrana bude jednostavna i spremna da se
angažuje ovde i sada. Preziremo bilo koje rešenje koje ne obećava
brze efekte koje je lako postići, a koje možda zahteva dugo, neo-
dređeno dugo vreme da se pojave rezultati. Čak i više preziremo
rešenja koja iziskuju da se pažnja posveti sopstvenim manama i
greškama, i koja nam nalažu da, u Sokratovom stilu, „upoznamo
sami sebe!" I u potpunosti se gnušamo ideje da u ovom pogledu
postoji mala razlika, ako uopšte postoji, između nas, dece svetlo-
sti i njih, legla mraka.

Svim takvim željama i ljutnjama - religije, a pogotovo funda-

mentalistički varijeteti monističkih religija - podilaze ili povla-
đuju bolje nego bilo koji drugi sistemi ideja (sa izuzetkom to-
talitarnih vera kao što su komunizam ili fašizam - fundamen-
talističkih/monističkih religija sa modifikovanim vokabularima
i pod različitim imenima i rukovođenjem), i zasigurno mnogo,
mnogo bolje od nesistematskih ili čak antisistematskih ideja, ko-
lebljivo izraženih, koje se gnušaju apsolutnosti, čemu su bliske
ideje začete u postojano višeglasnim demokratijama. To je kao
da su naručene, prilagođene i skrojene da bi zadovoljile žudnje
koje pothranjuje negativna globalizacija, poznata po ostavljanju
kormila bez kormilara i tako podrivajući kredibilitet moderne
zamene svemogućeg Boga čovečanstvom koje je, nadajmo se, sa-
Teror globalnog 135

modovoljno. To je kao da je još jedna „velika zaobilaznica" nači-

nila „potpun krug": čini se da se moderno, hvalisavo obećanje da
će pod ljudskom upravom svet bolje služiti ljudskim potrebama
zamenjeno čežnjivom željom da Bog popravi ono što su ljudski
menadžeri umrljali i pokvarili.
Ova sadašnja „zamena zamene" - obrt promene modernog
menadžmenta, koji nudi povratak vremenu pre izuma tabli za
crtanje - ima svoje prednosti. U jednom mahu, ona otkriva ljude
odgovorne za nečiju nesreću i nudi bezbedan način da se ota-
rasite te nesreće i njenih krivaca. I dok god nakupljena mržnja,
potekla od strahova koji su još mučniji time što su raštrkani i
nejasnog porekla, može konačno biti ispoljena na opipljivoj meti,
i odmah, nije toliko važno što praćenje tog puta verovatno neće
staviti tačku na nesreću. Preporučena strategija poništava mučan
zadatak pružanja dokaza za krivicu i zlobu pre određivanja ne-
prijatelja: određeni neprijatelji ne mogu dokazati svoju nevinost,
pošto njihova krivica leži u tome što su autoritativno optuženi,
bez izvođenja dokaza iz onoga što rade ili nameravaju da rade,
već iz onoga što jesu. Oni su - kao što će svako iz okruženja i
potvrditi - nasledni (a to znači urođeni, genetski predodređe-
ni, nepopravljivi) grešnici, nevernici, Satanine alatke, mračne sile
koje stoje između sadašnje pokvarenosti i tog prijatnog, udobnog
i bezbednog sveta snova, očišćenog od njihovog otrovnog, karci-
nogenog prisustva.
Svemu tome bi verovatno prijava za patent bila odbijena - da
su se današnji fundamentalistički propovednici pozvali na „inte-
lektualna prava svojine". Ono što oni nude svojim potencijalnim
preobraćenicima samo je otvoreno i direktno desekularizovana
verzija totalitarnih iskušenja koja su pratila čitavu modernu isto-
riju, a koje su sa posebnom revnošću i najspektakularnijim efek-
tima isprobali komunistički i fašistički pokreti tokom veka koji
se tek završio.
Cvetan Todorov nudi detaljnu analizu tog iskušenja na delu,
razmatrajući uspomene Margaret Buber-Nojman,27 izuzetnog
27 Tzvetan Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien. Enquête sur le siècle, Robert Laf-
font, 2000, str. 139. i dalje; Margarete Buber-Neumann, La Révolution mondiale, Caster-
man, 1971; i „Mein Weg zum Kommunismus", u: Plädoyer fürvFreiheit und Menschlichkeit,
Hentrich, 2000.
136 Fluidni strah

svedoka oba glavna varijeteta totalitarnog užasa dvadesetog veka.

Ona se tokom ranih dvadesetih pridružila komunističkim redo-
vima, zajedno sa hiljadama drugih mladih i obrazovanih žena i
muškaraca, na sličan način zavedenih i preplašenih besmisleno-
šću i nehumanošću klanice Velikog rata, i koji su, kao i ona sama,
uzaludno tragali za smislenim životom u očigledno besmislenom
svetu. Onog trenutka kada je odlučila da se pridruži komunistič-
kim redovima, Margaret je stekla društvo istomišljenika, hilja-
de „braće" i „sestara" koji su deliji njena razmišljanja, sudbinu
i nade; ona je sada „pripadala", sada je bila oslobođena mučnog
iskustva samoće među usamljenima, pretvorila se u deo moćne
celine - ,,reč MI bila je napisana svuda unaokolo velikim slovi-
ma", seća se. „Odjednom", Margaret dodaje, „činilo se da je sve
čudesno lako razumeti." Da li je ta jasnoća bila rezultat blizine
svih drugih koji su bili „kao ona", marširajući u korak i rame uz
rame duž jedinog pravog, plemenitog i oplemenjujućeg puta?
Skoro jedan vek kasnije, ljudi iz PR-a našeg vremena ponudili bi
baš takvo objašnjenje, ponavljajući, kao što to čine svakog puta,
da „toliko zadovoljnih klijenata ne može biti u krivu!"
Todorov komentariše da, kada se ljudi pridruže takvim redo-
vima, oni konačno stiču sigurnost za kojom su žudeli i prona-
laze odgovor na svako pitanje - umesto da lutaju u oklevanju,
jadikujući pod stiskom sumnje. Druženje i sigurnost (zar to nisu
sinonimi?!) je ono što obećavaju pesme sirena koje pevaju oficiri
za regrutovanje militantno religioznih ili ratoborno sekularnih
baza „velike simplifikacije": život oslobođen sumnje i izuzeće iz
dosade i mučne neophodnosti pravljenja izbora i preuzimanja
odgovornosti.

Muslimani nisu jedini koji su skloni da slušaju i budu zave-

deni glasovima sirena. A ako ih slušaju i predaju se zavođenju,
oni to ne čine zato što su muslimani; to što su muslimani samo
objašnjava zašto im se više dopada glas mula ili ajatolaha od glasa
sirena drugih religija. Drugima, koji slušaju isto tako revnosno, i
koji dozvoljavaju sebi da budu zavedeni isto tako voljno, a nisu
muslimani, biće ponuđen bogat asortiman drugih pesama sirena,
Teror globalnog 137

medu kojima će se, bez sumnje, pronaći melodije koje će lako

prepoznati kao utešno poznate i koje su u skladu sa njihovim
sopstvenim.
Dešava se, ipak, na početku dvadeset prvog veka, da za mnoge
mlade muslimane to što su muslimani znači da su žrtva višestru-
kog lišavanja, kao i da su odsečeni od (ili im se brani korišćenje)
javnih puteva za bekstvo od represije, kao i puteva lične eman-
cipacije i traganja za srećom, koje mnogi drugi, nemuslimani,
izgleda da slede sa zapanjujućim i sve boljim veštinama.
Mladi muslimani imaju razloga da se tako osećaju. Oni pri-
padaju populaciji koja je zvanično okarakterisana kao ona koja
kasni za „naprednim", „razvijenim", „progresivnim" ostatkom čo-
večanstva; oni su utamničeni u tom nezavidnom položaju zbog
šurovanja svojih sopstvenih nemilosrdnih vlada čvrste ruke i
vlada „naprednog" delà planete, koje ih nemilosrdno odvraćaju
od obećanih i strasno priželjkivanih zemalja sreće i dostojanstva.
Čini se da je izbor između dve vrste okrutne sudbine, ili, bolje
rečeno, dva delà o k r u t n o s t i te sudbine, kao biranje i z m e đ u dva
zla. Mladi muslimani pokušavaju da varanjem, švercom ili na silu
zaobiđu „mačeve i anđele" koji čuvaju ulaz u moderni raj, samo
da bi na kraju saznali (ako uspeju da prevare čuvare ili da se pro-
šunjaju pored kontrolnih punktova) da tamo nisu dobrodošli, da
im nije dozvoljeno da uhvate korak sa tim istim načinom života
za koji su optuženi i ismejani da mu ne streme dovoljno jako; te
da to što su tamo ne znači da učestvuju u onoj vrsti sreće i dosto-
janstvenog života koji ih je privukao.
Njima su ruke zaista dvostruko vezane: odbacila ih je vlastita
zajednica iz koje potiču - zbog napuštanja i izdaje, a zajednica
njihovih snova im brani ulaz zbog navodne nepotpunosti ili nei-
skrenosti, ili, još gore, zbog savršenstva i prividnog nepostojanja
krivice za njihovu izdaju/preobraćenje. Kognitivni nesklad, koji
je uvek mučno i bolno iskustvo suštinski iracionalne teskobe koja
ne omogućava racionalno rešenje, u njihovom slučaju je dupli-
ran. Njihova realnost negira vrednosti koje bi, u skladu sa svojim
vaspitanjem, morali da poštuju i vrednuju, a istovremeno im uki-
da šansu za prihvatanje vrednosti na koje su uporno nagovarani
138 Fluidni strah

i navođeni da ih prihvate - iako su poruke koje ih podstiču da

prihvate ove vrednosti očigledno nejasne i zbunjujuće: Integrišite
se! Integrišite se! Ali teško vama ako pokušate, i prokleti da ste
ako uspete... Bruka i osveta na obe vaše kuće... Zapazimo da
je među žrtvama islamskih terorista proteklih nekoliko godina
broj „bratskih" (i „sestrinskih" i dečjih) muslimana uveliko pre-
vazilazio broj svih drugih žrtava. Ako Satana i njegove pristalice/
oruđa nisu probirljivi, zašto bi to onda bili njegovi protivnici i
potencijalni osvajači?

Ono što pojačava nejasnoću (dvosmislenost, iracionalnost)

takve neprilike je to što se čini da je sam muslimanski svet, ge-
ografskom slučajnošću, smešten duž jedne barikade. Tako se de-
šava da je ekonomija bogatih, „naprednih" zemalja zasnovana na
izuzetno visokoj potrošnji nafte (zavisna ne samo od goriva koje
će sagoreti u motorima svojih vozila, već isto tako i od sirovih de-
rivata nafte za bazičnu industriju), dok se ekonomija SAD, daleko
najveće vojne sile, razvija zahvaljujući cenama goriva koje se ve-
štački drže na niskom nivou. Isto tako se dešava da su najbogatije
zalihe sirove nafte, i jedine koje obećavaju da će ostati ekonomski
održive do sredine veka, pod rukovodstvom islamskih (precizni-
je, arapskih) vlada. Prsti Arapa su na linijama života Zapada - na
glavnim izvorima iz kojih teče životna energija bogatog i moć-
nog Zapada. Oni bi mogli - možda - da prekinu snabdevanje, uz
praktično nezamislive, ali sigurno dramatične (katastrofične, sa
tačke gledišta zapadnih sila) posledice za planetarnu ravnotežu
moći.
Haos u sposobnosti reagovanja i očuvanju reda i zakona koji
je sa sobom donela još jedna katastrofa („prirodna", Katrina) u
najmoćnijoj od ovih sila može biti shvaćeno kao preliminarna
proba onoga što se može desiti ako arapske vlade, nominalni vla-
snici najvećih rezervi nafte na planeti, zaista uspeju da ovlada-
ju dotokom nafte. Ovo je nešto što je dopisnik Njujork tajmsa
Džad Muavad video kao posledicu vetra koji je duvao brzinom
od 280 km na sat i zaustavio rad platformi na vodi i bušotina
na kopnu koje su snabdevale više od četvrtine američke domaće
Teror globalnog 139

naftne proizvodnje, što je izazvalo zastoj u radu deset posto ame-

ričkih rafinerija nafte:

Vozači koji su satima čekali u redu, i često uzalud, da napune svoje rezer-
voare. Predsednik koji zahteva od svakoga da smanji vožnju automobilom
i da štedi energiju kod kuće. Mračne glasine o gomilanju zaliha i tržišnoj
manipulaciji koje su počele da se šire. Ekonomisti koji upozoravaju da će
rastuća cena energije sigurno usporiti ekonomski rast - i možda ga potpu-
no zaustaviti...

Vinsent Lorman, analitičar globalne energetike, izjavio je u Kanadskom

institutu za istraživanje energije sledeće: „Ono što sada imamo je pomah-
nitali teretni voz. Ne postoji ništa što mogu da vidim između njega i viših
cena"...

„Mi smo na neistraženoj teritoriji", rekao je Džon Felmi, glavni ekonomista

na Američkom naftnom institutu, glavnoj trgovinskoj grupi te industrije...
Robert Mabro, predsednik Oksfordskog instituta za studije energetike...
je dodao: „Ako ljudi ne mogu da nabave benzin, oni postaju besni, postaju
nasilni, stvaraju probleme. Energija je neophodna."28

„Energetska tržišta", zaključuje Muavad, „zavise od milosti i

najmanjeg zastoja bilo gde na planeti, koji može da još više po-
veća cene." I „ako cena nafte poraste do sto dolara za barel", to
će imati, prema mišljenju Vilijama Hantera, još jednog stručnog
analitičara, „veoma negativan efekat" na vazduhoplovne kompa-
nije i na ceo sektor saobraćaja, a privreda kao celina „će se uspo-
riti do maksimuma". Zapazimo, međutim, da čak i u slučaju da
napori oko zaustavljanja pomahnitalog rasta cena nafte dovedu
do rezultata, olakšanje može biti samo privremeno; a, isto tako,
i kratkotrajno, sa Kinom, Indijom i Brazilom koji se pridružu-
ju ekonomijama vožnje automobila, i sa planetarnim zalihama
nafte, koje sporo, ali nezaustavljivo, dolaze do tačke potpunog
iscrpljenja. Čak godinu i po dana pre katastrofe koju je izazvala
Katrina cena sirove nafte na njujorškoj berzi se udvostručila (sa
33 na 66 dolara za barel). A tempo rasta godišnje potražnje za
gorivom takođe se duplirao.

28 Videti: Jad Mouawad, „Katrina's shock to the system", New York Times, 4. septembar
2005.
140 Fluidni strah

Ovakav splet okolnosti ima dva rezultata, a oba uvećavaju oči-

gledno neizlečivu dvosmislenost teškog položaja muslimana.
Predvidivo akutan interes „modernog delà" planete u osigura-
vanju ekskluzivne kontrole nad najdragocenijim zalihama sirove
nafte baca ih u direktan sukob sa velikim delom islamskog sveta.
Od apokrifnog sastanka Frenklina D. Ruzvelta sa kraljem Sua-
dom na američkoj krstarici, kada je američki predsednik garan-
tovao da će održati saudijsku dinastiju na vlasti na skoro pustom
poluostrvu, a koje je neverovatno.bogato naftom, dok je novopo-
stavljeni kralj obećao neprekidan dotok nafte koju su crpele ame-
ričke kompanije, i otkada je CIA pripremila puč da bi svrgnula
demokratski izabranu Mosadekovu vladu u Iranu pre pola veka,
zapadne zemlje, a posebno SAD, nisu bile u stanju da prekinu da
se mešaju u bliskoistočne islamske režime, povremeno koristeći
izdašno podmićivanje, pretnje ekonomskim sankcijama ili direk-
tne vojne intervencije kao svoje glavno oružje. One su takođe,
samo da bi naftne slavine ostale otvorene, a naftovodi puni, po-
magale da na vlasti ostanu reakcionarni režimi (u slučaju Saudij-
skog kraljevstva dominiraju vehabije i radikalni fundamentalisti)
kojima je očigledno istekao rok trajanja i rok tolerisanja i koji, po
svoj prilici, ne bi ni bili sposobni da se održe da nije bilo zapad-
nog, uglavnom američkog, vojnog pokroviteljstva.
Kroz aktivnosti specijalnog izaslanika Donalda Ramsfelda,
koji je sada sekretar za odbranu, Sjedinjene Američke Države su
obećale podršku diktaturi Sadama Huseina u Iraku milijardama
dolara poljoprivrednih kredita i najsavremenijom vojnom tehno-
logijom vrednom milione dolara, kao i satelitskim prikupljanjem
obaveštajnih podataka koji su se mogli koristiti za usmeravanje
hemijskog naoružanja na Iran - i održale svoje obećanje. Kraljevi
i diktatori na čelu takvih režima su voljni da koriste svoju srećnu
sudbinu i da se okruže najneobičnijim igračkama koje zapadno
društvo može da ponudi, učvršćujući svoje granice i naoružava-
jući svoju tajnu policiju da se uspešnije bori protiv švercovanja
proizvoda zapadne demokratije. Vozni parkovi prepuni vozila sa
raznom dodatnom opremom - DA, slobodni izbori - NE; DA
- za klima-uređaje, NE - za ravnopravnost žena; i najodlučnije
Teror globalnog 141

„NE" za ravnomernu distribuciju iznenadnih bogatstava, za lične

slobode i za politička prava potčinjenih.
Stoga je malo verovatno da će hoi polloi, kojima je data šansa
da iz prve ruke probaju uvozne zapadne proizvode, razviti iskrene
simpatije prema plodovima zapadne civilizacije. Melodije sirena
koje su pevali verski učitelji, svesni sekularnih sklonosti liberalne
demokratije, zasigurno će pronaći brojne revnosne slušaoce, ne
samo među velikim i moćnim koji dele njihovu ogorčenost na
Zapad zbog straha od demokratskih pretnji njihovim privilegija-
ma, već i među milionima njihovih potčinjenih koji su izostavlje-
ni iz distribucije uvezene robe. Neki od ovih drugih bili bi voljni
i da daju svoj život zarad nastavka lagodnog života ovih prvih. A
većina prvih bi sa zadovoljstvom odvojila deo svog neverovatnog
bogatstva kako bi ovi drugi mogli da budu obučeni da rade baš to
i da dobrovoljno koriste svoje veštine u praksi.
Drugi rezultat čudnog spleta okolnosti je, izgleda, nešto su-
protno: selektivno „vesternizovan" deo elite u bogatim islamskim
zemljama može prestati da se valja u svom kompleksu inferior-
nosti. Zahvaljujući svom „kapacitetu za stvaranje neprijatnosti",
njihovoj potencijalnoj kontroli nad bogatstvom koje je Zapadu
potrebno, ali koje ne poseduje, oni se mogu osećati dovoljno snaž-
no da pokušaju preduzeti krajnji korak: da zahtevaju superioran
status nad onima čiji opstanak tako direktno zavisi od resursa na
koje oni, i samo oni, mogu pretendovati da ih kontrolišu. Ništa
nije toliko utešno u vezi sa nečijom moći kao što je to činjenica
da vas podmićuju ti koji su moćni...
Proračun teško da može biti jednostavniji ili očigledniji: samo
kada bismo stekli nepodeljenu kontrolu nad gorivom koje hrani
njihove motore njihova snaga bi se zaustavila. Oni će morati da
jedu iz naše ruke i da igraju igru prema pravilima koje mi određu-
jemo. Strategija, međutim, za razliku od proračuna šansi, nije ni
jednostavna ni očigledna. Iako mi imamo sredstava da kupujemo
sve više naoružanja, sav novac od potkupljivanja koji finansira
njegovu kupovinu neće biti dovoljan da se izjednačimo sa njiho-
vom vojnom snagom. Alternativa, iako ona nije najbolje rešenje,
jeste da se iskoristi drugo oružje, koje mi posedujemo u istoj ko-
142 Fluidni strah

ličini, ako ne i većoj, od njih: naš potencijal za stvaranje nepri-

jatnosti, moć da učinimo borbu za moć previše skupom da bi se
nastavljala, neisplativom ili nemogućom za nastavljanje. Imajući
u vidu otvorenu ranjivost njihovih zemalja, njihovih društava,
destruktivni kapacitet naše moći da stvorimo neprijatnost može
svakako nadmašiti, kao što je poznato, ogroman potencijal nji-
hovog snažnog naoružanja. Potrebno je, na kraju krajeva, mnogo
manje stvari, ljudi i rada da se grad kao što je Njujork ili London
dovede do paralize, nego što je potrebno da se uhvati teroristički
komandant u svojoj pećini na planini ili da se njegovi potčinjeni
isteraju iz podruma i tavana urbanih sirotinjskih četvrti...
Kada se isprobaju svi lekovi iz udžbenika, oni iz domaće pro-
izvodnje ili ručno pravljeni lekovi za kognitivni nesklad, i kada
nijedan od njih ne uspe da ponudi očekivani rezultat, jedina stvar
koja preostaje jeste bedna agonija laboratorijskih pacova koji su
naučeni da naslađivanje parčićima nabacanim na najudaljeni-
jem kraju lavirinta može biti doživljeno samo uz užas električnih
šokova. Možda bi bekstvo iz lavirinta, jednom za svagda (opci-
ja koja ne postoji za laboratorijske pacove), donelo satisfakciju
koju ni najrevnosnije učenje i beleženje krivina i zavoja njegovih
mnogobrojnih hodnika nikada ne mogu.
Bez obzira na to da li oni zarobljeni pokušaju ili ne pokušaju
da pronađu izlaz iz tiranije - i da li nastavljaju ili ne nastavlja-
ju da se nadaju bez nade da se putevi bekstva iz nesklada mogu
pronaći na njihovoj strani zida lavirinta - čini se da to ne pred-
stavlja preveliku razliku u odnosu na njihove neprilike. Nagrade
za poslušnost su tegobno spore, dok su kazne svakodnevne zato
što se ne trudite dovoljno, ili se trudite previše (i kako bi uopšte
izgledalo kada se ne trudite „previše", ako ne bi odmah bilo osu-
đeno kao „nedovoljno"?!).
Da li ćete postati terorista ili ne, to je izbor; to da li ćete do-
zvoliti sebi da vas zaslepi obična ljubomora, prezir ili mržnja je
takođe izbor. To što ste kažnjeni za suprotstavljanje, stvarno ili
navodno, takvim izborima, međutim, nije stvar izbora jer je takvo
suprotstavljanje presuda sudbine. Činjenica da je nekoliko ljudi
„kao vi" napravilo pogrešan izbor dovoljna je da vam oduzme
Teror globalnog 143

pravo da napravite sopstveni - pravilan - izbor; a ako ste ga ipak

napravili, sama ta činjenica će vas sprečiti da ubedite one koji
vam sude, ili uzurpiraju pravo da donose presude, da ste ga na-
pravili, i to iskreno.
Nekoliko samoubilačkih ubica na slobodi biće sasvim dovoljno
da učini hiljade nevinih „dežurnim krivcima". Vrlo brzo, nekoliko
loših individualnih izbora biće pretočeno u atribute „kategorije";
kategorija koja je lako prepoznatljiva, na primer sumnjivo tamna
koža ili sumnjivo glomazan ranac - vrsta predmeta za koje su
CCTV kamere stvorene da ih uoče i zbog kojih se prolaznicima
govori da budu na oprezu. A prolaznici su voljni da poslušaju.
Nakon terorističkih zlodela u londonskoj podzemnoj železnici
količina incidenata klasifikovanih kao „rasistički napadi" oštro se
povećala širom zemlje. U većini slučajeva čak ni prizor ranca nije
bio neophodan da ih isprovocira.
Desetak islamskih zaverenika, spremnih da ubiju, pokazalo se
dovoljnim da stvori atmosferu tvrđave pod opsadom i da podigne
talas „opšte nesigurnosti". Nesigurni ljudi su skloni da grozničavo
traže metu na koju će istovariti svoju nagomilanu uznemirenost,
i da povrate svoje izgubljeno samopouzdanje tako što će umiriti
taj agresivni, zastrašujući i ponižavajući osećaj bespomoćnosti.
Opkoljene tvrđave u koje se pretvaraju multietnički i multikul-
turalni gradovi su naseobine koje dele i teroristi i njihove žrtve.
Svaka strana doprinosi strahu, strasti, vatrenosti i upornosti onog
drugog. Svaka strana potvrđuje najgore strahove drugog i doda-
je materijala njihovim predrasudama i mržnjama. Medu njima,
zatvorenim u neku vrstu fluidne moderne verzije dance macabre,
dve strane neće nikada dopustiti mir fantomu opsade.
U svojoj studiji tehnologije nadzora, koja je postala široko ra-
sprostranjena na ulicama gradova nakon 11. septembra, David
Lajon beleži njene „nenameravane posledice": „širenje mreže
nadgledanja... i pojačanu izloženost običnih ljudi nadgledanju u
njihovim svakodnevnim životima".29 Možemo, međutim, tvrditi

29 Videti: David Lyon, „Technology vs. 'terrorism': circuits of city surveillance since Sep-
tember 11,2001", u: Cities, War and Terorism: Towards an Urban Geopolitics, ed. Stephen
Graham, Blackwell, 2004, str. 297-311.
144 Fluidni strah

da među svim njenim „nenameravanim posledicama" počasno

mesto pripada efektu tehnologije nadzora „mediji su poruka".
Specijalizovani, kao što i moraju biti, za osmatranje i beleženje
spoljnih, vidljivih objekata koji se mogu snimiti, ta tehnologija
će sigurno biti šlepa za individualne motive i izbor koji stoje iza
snimljenih slika, što na kraju mora voditi do postavljanja ideje
„sumnjivih kategorija" na mesto individualnih zločinaca. Kao što
to kaže Laj on:

Kultura kontrole će izvršiti kolonizaciju više sfera života, sa našom sagla-

snošću ili bez nje, zbog razumljive želje za bezbednošću, kombinovane sa
pritiskom da usvojite posebne vrste sistema. Obični stanovnici urbanih
prostora, građani, radnici i potrošači - to jest ljudi bez bilo kakvih terori-
stičkih ambicija - će uvideti da su njihove životne šanse sve više određene
kategorijama kojima pripadaju. Za neke, ove kategorije su naročito pune
predrasuda, lišavajući ih potrošačkog izbora zbog kreditne sposobnosti, ili,
još podmuklije, otpremajući ih u status druge klase zbog boje kože ili etnič-
kog porekla. To je stara priča pod maskom visoke tehnologije.

Anonimni detektiv koji se izvinio Girmi Belaju, zlosrećnom

etiopskom izbeglici i pomorskom inženjeru, nakon što je policija
brutalno upala u njegov stan u Londonu, skinula ga do gole kože,
udarala ga, pritiskala ga uza zid, uhapsila ga i držala šest dana bez
optužbe, tako što je rekao: „Izvini drugar, pogrešno mesto, po-
grešno vreme",30 mogao je (i trebalo je) da doda: ,,i pogrešna ka-
tegorija". A ovako, Belaj sumira posledice tog kategorijskog, čak
iako je individualno pretrpljeno, iskustva: „Ja se plašim; ja ne že-
lim da izađem". I za svoj nesrećni slučaj krivi „proklete teroriste"
koji su se „ponašali na takav način da je sva ljupkost i sloboda bila
uništena za ljude kao što sam ja" (kurziv dodat).
U začaranom krugu, pretnja terorizmom se pretvara u inspi-
raciju za još više terorizma, posipajući svoj put sve većom količi-
nom užasa, uz sve veću grupu terorisanih ljudi - dva proizvoda
koja teroristička delà, čije ime potiče baš od takve namere, na-
meravaju da proizvedu i planiraju da proizvedu. Može se reći da
30 Citirano prema: Sandra Lavikke, „Victim of terror crackdown blâmes bombers for
robbing him of freedom", Guardian, 4. avgust 2005, str. 7.
Teror globalnog 145

su terorisani ljudi najpouzdaniji saveznici terorista, iako ne svo-

jom voljom. „Razumljiva želja za bezbednošću", uvek spremna i
na raspolaganju za igru lukavog i prepredenog eksploatatora, a
sada podstaknuta nasumičnim i očigledno nepredvidivim terori-
stičkim aktima, ispada da je, na kraju, glavni resurs na koji teror
može računati da bi dobio na snazi.
Čak i u malo verovatnom slučaju da se zapečate granice prema
nepoželjnim putnicima od krvi i mesa, verovatnoća još jednog
terorističkog napada ne bi bila svedena na nulu. Globalno generi-
sana ogorčenost lebdi u globalnom prostoru lako kao što to čine
finansije i poslednja moda u muzici ili odeći, a tako isto čini i
poriv za osvetom nad njenim istinskim ili navodnim krivcima ili
(ako se krivcima ne može prići) nad odgovarajućim ili priklad-
nim žrtvenim jaganjcima. Gde god da se prizemlje, globalni pro-
blemi se za vrlo kratko vreme prilagode domaćim, brzo puštaju
korene, „odomaćuju se" - i, ne nalazeći globalno rešenje, traže
lokalne mete na koje će ispustiti svoje frustracije zbog toga. Izbe-
gavši hapšenje, Husein Osman, jedan od glavnih osumnjičenih za
napad na londonsku podzemnu železnicu, stigao je u Italiju, iako,
prema Karlu de Stefanu, najvišem zvaničniku italijanske antite-
rorističke policije, nisu pronađene veze između njega i bilo koje
lokalne terorističke grupe tamo - „nije se činilo da je u kontak-
tu sa bilo kojom poznatom terorističkom grupom". „Čini se da
imamo improvizovanu grupu koja u ovom slučaju deluje sama,"
zaključio je Stefano.31
Povrede koje nanose sile koje izmiču kontroli na negativno
globalizovanoj planeti su bezbrojne i sveprisutne - i povrh svega
raštrkane i rasprostranjene. U svim delovima planete zemljište
za seme terorizma je dobro pripremljeno i putujući „umovi" iza
terorističkih napada mogu se s pravom nadati da će pronaći neko
plodno parče zemlje gde god da se zaustave. Oni čak ne mora-
ju ni da osmisle, izgrade i održe čvrstu strukturu komande. To
nisu terorističke armije, već teroristički čopori, sinhronizovani,
više nego koordinisani, sa malo kontrole ili bez nje, i samo sa

31 Videti: lan Fisher„,Italians say London suspect lacks wide terrorist ties", New York Ti-
mes, 2. avgust 2005.
146 Fluidni strah

ad hoc komandirima vodova ili podoficirima. Veoma često, da bi

se „namenske snage" prividno izrodile ab nihilo, dovoljno je da
se pruži spektakularan primer i da se ostavi da se on revnosno i
brzo raširi i utvrdi u milionima domova posredstvom TV mreža
stalno gladnih predstave, glavnih informacionih puteva kroz koje
i prenose svoje poruke.
Nikada ranije stara antropološka ideja „širenja stimulusa" (u
značenju prototipova i inspiracija koje putuju širom zemalja i
kultura bez onih koji su ih prvobitno praktikovali ili njima po-
sredovali, ili nezavisno od njih, i bez svog „prirodnog staništa",
oblika života gde su rođene i gde su porasle) nije bolje sažela ka-
rakter sadašnje međukulturalne komunikacije i zaraznog, epide-
mijskog potencijala kulturnih inovacija. Na planeti ispresecanoj
glavnim informacionim putevima poruke će pronaći i odabrati
sopstvene zahvalne slušaoce, ne morajući ni da tragaju za njima;
ili će ih nepogrešivo pronaći i odabrati njihovi potencijalni i za-
hvalni slušaoci kojima će biti drago da na sebe preuzmu zadatak
traganja („surfovanja netom").
Susret poruka i slušalaca je velikim delom potpomognut na
planeti pretvorenoj u mozaik etničkih i verskih dijaspora. Na
takvoj planeti, nekadašnje razdvajanje „unutrašnjeg" i „spoljaš-
njeg" ili, u ovom slučaju, između „centra" i „periferije", više nije
moguće. „Spoljašnjost" opasnog terorizma je apstraktna koliko
i „unutrašnjost" kapitala koji održava život. Strane reči postaju
stvarne unutar zemlje dolaska; navodni „autsajderi" su u većini
slučajeva pojedinci rođeni i vaspitavani u lokalnoj sredini, a koji
su inspirisani/preobraćeni idejama sans frontières. Ne postoje
prve linije - samo razdvojena, široko razbacana i veoma mobilna
bojišta; ne postoje regularne trupe - samo civili koji postaju voj-
nici za jedan dan i vojnici na neodređenom civilnom odsustvu.
Terorističke „armije" su sve domaće armije, kojima nisu potrebne
kasarne, skupovi i teren za parade.
Mašinerija nacionalne države, osmišljena i negovana da čuva
teritorijalni suverenitet i da nedvosmisleno razdvoji domaće od
stranih, ostala je zatečena „umrežavanjem" planete. Iz dana u dan
nižu se teroristička zlodela, jedna za drugim, dok državne institu-
Teror globalnog 147

cije za red i zakon uviđaju da nisu u stanju da se suoče sa novim

opasnostima koje su tako očigledno stavile tačku na ortodoksne,
svete i navodno proverene i pouzdane kategorije i distinkcije.
Ad hoc odgovori tih institucija na uzastopna iznenađenja oda-
ju zbunjenost. Dan nakon što je ratoborni islamski propovednik,
šeik Omar Bakri, verovatno plašeći se suočavanja sa optužbama
za podstrekivanje, napustio Britaniju i otišao u Liban (navodno
na odmor), vodeći političari na obe strane partijsko-političke
podele zahtevali su striktnu kontrolu stanovnika zemlje koji je
napuštaju (što je do tada bio običaj prvenstveno vezan za totali-
tarne države iz davnina, isto kao što su do tada bili kontrolisani
stranci koji su želeli da uđu u zemlju). Dva dana kasnije, Džon
Preskot, zamenik premijera, javno je savetovao Bakrija: „Uživaj u
svom odmoru i neka bude dugačak" - verovatno želeći da svojim
bekstvom Bakri izađe u susret državnim vlastima, vadeći ih iz
neugodnog položaja u kome bi se našli usled do tada nepoznatog
postupka da se Bakriju opozove dozvola za boravak u zemlji na
neograničeno vreme: „Iako ministar unutrašnjih poslova, Čarls
Klark, ne može da zabrani gospodinu Bakriju da se vrati po po-
stojećim zakonima, mogao bi da mu blokira ulazak u skladu sa
planovima najavljenim prošlog petka da se izbace ili deportuju
oni koji propovedaju mržnju ili pravdaju nasilje".32 Ovo je zai-
sta problem bez dobrog rešenja; ili je to pre iluzorna dilema koja
odslikava samo stratešku i taktičku zbunjenost državnih vlasti?
Napuštajući zemlju, Bakri je izbegao pravdi, a činjenica da je on
to mogao da uradi nekažnjeno ne ide previše u prilog britanskih
službi bezbednosti, ali - paradoksalno - namera je da se redefi-
niše pravda kao pravo da se krivci primoraju da odu i da im se
zabrani povratak...
Neprilike „stranca", postavljenog i držanog u uznemiravajuće
slabo definisanoj „sivoj zoni" koja se pruža između deklarisanih
neprijatelja i pouzdanih prijatelja, bile su sve vreme oličenje am-
bivalentnosti. Moderne države su se naporno trudile da elimi-
nišu ili barem umanje tu ambivalentnost, koja je mučna za one

32 Alan Trevis and Duncan Campbell, „Bakir to be banned from UK", Guardian, 10. av-
gust 2005.
148 Fluidni strah

svrstane u kategoriju stranaca, ali koja je isto tako prouzrokovala

dosta neprijatnosti onima koji su ih tu svrstali. Možda je zbog
razmatranja uvijene (i neuverljive) priče o takvim naporima bila
skovana čuvena/ozloglašena definicija suvereniteta Karla Šmita
kao „prava na izuzeće".
Na manje teoretskom nivou, pasoši i vize, pravo na boravak i
njegovo osporavanje, naturalizacija i njeno odbijanje - sve sa na-
menom da okonča dvosmislenost ako ne društvenog, onda barem
pravnog statusa - zaslužuju da se ubroje u najznačajnije moderne
izume.
Negativna globalizacija i njeni izdanci (do sada najviši stepen
ekstrateritorijalnosti kapitala, trgovine, informacija, kriminala i
terorizma) su, međutim, učinili sve takve testirane instrumente
suvereniteta generalno neefikasnim. Perspektiva da će suvereno
pravo za izuzećem osigurati pobedu u ratu proglašenom protiv
ambivalentnosti koja utiče na strance, ili barem garantuje pred-
nost u uzastopnim bitkama, sada uopšte ne izgleda tako sigurno;
mač uključivanja i isključivanja sa dve oštrice pokazuje se previše
tupim da bi obezbedio pobedu ili makar održao živom nadu o
njoj. Ubiti dve muve jednim udarcem - zadržati sposobnost delo-
vanja u novom svetu dijaspora i klupku „spoljnih" i „unutrašnjih"
veza i sukobljenih lojalnosti koje se više ne mogu razvezati i drža-
ti razdvojenim, a istovremeno čuvajući i dalje prostor za manevar
pri suočavanju sa brzo menjajućim situacijama u budućnosti -
sile su koje, čini se, drže pravac ka tome da učine „neodređenim"
ambivalentnost pravnog statusa, više nego neambivalentnost pre-
bivališta i građanskih prava.
Sve to ne obećava brzo oslobođenje od ambivalentnosti, tog
izdašnog izvora strepnje, nesigurnosti i straha koji u jednakoj
meri osećaju ljudi uhvaćeni u njemu i ljudi koji žive svoje živote
u njihovom nametljivom prisustvu. Ne može se zamisliti nikakvo
brzo rešenje, a kamoli ono koje je pri ruci. Uz sve veće širenje
dijaspora svetskih populacija i uz ortodoksnu hijerarhiju kultura
koje skoro da su razmontirane, svaka sugestija zamene verovatno
će biti žestoko osporavana. Uz same ideje kulturne superiornosti i
inferiornosti koje su eliminisane iz „politički korektnog" rečnika,
Teror globalnog 149

tako tradicionalan način - jednom univerzalno testiran - utvr-

đivanja i utemeljenja ishoda uzastopnih rešenja ambivalentnosti
kao „kulturne asimilacije" (koja je sada učtivo nazvana „integra-
cija", iako ostaje lojalna prošloj strategiji) niti je prihvatljiv, niti je
verovatno da će biti usvojen i ispraćen do kraja.

Pošto su ispale iz društva, nasilno otvorenog pritiskom nega-

tivnih globalizacionih snaga, moć i politika sve više se razdvajaju
u međusobno suprotnim pravcima i stvaraju problem s kojim će
se, izgleda, suočiti ovaj vek, jer je njegov vrhunski izazov da po-
novo spoji moć i politiku; pošto će zadatak koji će, po svoj prilici,
dominirati u ovom veku biti da se pronađe način da se ovakav
podvig izvede.
Ponovno okupljanje razdvojenih partnera u kući države je
možda najmanje obećavajući od mogućih odgovora na izazov. Na
negativno globalizovanoj planeti ovi najfundamentalniji proble-
mi - istinski metaproblemi koji uslovljavaju šanse i načine reša-
vanja svih drugih problema - su globalni, i, pošto su globalni, ne
priznaju lokalna rešenja.
Ne postoje lokalna rešenja za globalno stvorene i globalno oja-
čane probleme, i ne mogu ni postojati. Ponovno sjedinjenje moći
i politike moraće da se postigne na planetarnom nivou, ako se
uopšte postigne. Kao što je to vešto primetio Bendžamin R. Bar-
ber, „nijedno američko dete ne može se osećati bezbedno u svom
krevetu, ako se deca u Karačiju ili Bagdadu ne osećaju bezbedno
u svom. Evropljani neće biti u stanju da se dugo hvale svojim
slobodama, ako ljudi u drugim delovima sveta i dalje ostanu obe-
spravljeni i ponižavani".33 Demokratija i sloboda ne mogu više
biti osigurane samo u jednoj zemlji ili čak u grupi zemalja; nji-
hova odbrana u svetu ispunjenom nepravdom i naseljenom mi-
lijardama ljudskih bića kojima je osporeno ljudsko dostojanstvo
sigurno će pokvariti same vrednosti koje je nameravala da zaštiti.
Budućnost demokratije i slobode mora biti osigurana na plane-
tarnom nivou - ili uopšte ne može biti osigurana.

33 Videti: „Benjamin R. Barber in conversation with Artur Domosfawski", Gazeta Wybor-

cza, 24-26. decembar 2004, str. 19-20.
150 Fluidni strah

Strah je zapravo najzlokobniji od mnogih demona koji se

gnezde u otvorenim društvima našeg vremena. Ali nesigurnost
sadašnjice i neizvesnost sutrašnjice su te koje rađaju najgore i
najteže podnošljive naše strahove. Nesigurnost i neizvesnost,
opet, rođene su iz osećaja nemoći: čini se da mi više ne kontroli-
šemo, ni pojedinačno, ni u manjoj grupi ili kolektivno, naše po-
slove na planeti - i postajemo sve više svesni da ćemo teško biti
oslobođeni prvog hendikepa, dok god je drugom dozvoljeno da
traje. Da situacija bude još gora, nedostaje nam sredstava koja
mogu omogućiti našoj politici da se izdigne do nivoa gde se moć
već smestila, time nam omogućavajući da ponovo steknemo i
preuzmemo kontrolu nad snagama koje oblikuju naš zajednički
položaj, i stoga defmišemo opseg naših opcija kao da povlačimo
granice našoj slobodi izbora: to je vrsta kontrole koja je trenutno
iskliznula - ili je iščupana - iz naših ruku.
Demon straha neće biti prognan dok ne pronađemo (ili, tačni-
je, ne izgradimo) takva sredstva.
 5.

Strahovi na slobodi

Paradoks koji je pravilno istakao Robert Kastel u svojoj pro-

nicljivoj analizi obilnih strahova, koje rada i hrani nesigurnost,
a koji ispunjavaju fluidni moderni život, jeste da „mi - barem u
razvijenim zemljama - nesumnjivo živimo u nekim od najbez-
bednijih [sûres] zemalja koje su ikada postojale".1
Mi, muškarci i žene, koji živimo u „razvijenom" delu sveta (to
jest, u najbogatijem, najmodernizovanijem, a, i dalje, u najrev-
nosnije modernizujućem delu sveta) „objektivno" smo najbez-
bedniji ljudi u istoriji čovečanstva. Kao što statistike ubedljivo
pokazuju, sve je manje opasnosti koje prete da skrate naše živote
i rede su nego što su bile u prošlosti i nego što su to u drugim
delovima sveta; pored toga, mi imamo izuzetno domišljate i efek-
tivne načine da predvidimo, sprečimo i borimo se protiv onih
opasnosti zbog kojih još uvek možemo da umremo ranije ili da
se razbolimo. Sve zamislive objektivne mere pokazuju očigled-
no nezaustavljiv rast u zaštiti koju muškarci i žene „razvijenog"
delà sveta uživaju na sva tri fronta gde se vode borbe za odbranu

1 Robert Castel, L'Insécurité sociale. Qu'est-ce qu'être protégé?, Seuil, 2003, str. 5.
152 Fluidni strah

ljudskog života: protiv nadmoćnih snaga prirode, protiv urođe-

nih slabosti naših tela i protiv opasnosti koje proizilaze iz agresije
drugih ljudi.
A opet, baš u tom delu sveta koji je, kao nikada ranije, bezbe-
dan i komforan - u Evropi i u njenim bivšim kolonijama, prekoo-
keanskim izdancima, ograncima i sedimentima, kao i u nekoliko
drugih „razvijenih zemalja" sa evropskom vezom izabrane bli-
skosti, odnos Wahlverwandschaft, više nego Verwandschaft - to
jest zavisnost od straha i opsesija bezbednošću doživela je spek-
takularan uspon tokom poslednjih godina. Nasuprot objektivnim
dokazima, ljudi koji žive u najvećem ikada zabeleženom komfo-
ru, koji su razmaženi i negovani više nego bilo koji drugi ljudi
tokom istorije, su ti koji više osećaju pretnje, koji su nesigurniji i
uplašeniji, skloniji panici i zainteresovaniji za sve što ima veze sa
bezbednošću i sigurnošću, nego ljudi u većini drugih društava,
sadašnjih i prošlih.
Moderno obećanje da će se otkloniti ili pobediti sve pretnje
ljudskoj bezbednosti, jedna po jedna, do neke mere je bilo is-
punjeno - osim, naravno, preteranog, preambicioznog i, po svoj
prilici, neispunjivog obećanja da ih uopšte ne bude. Jasno je, me-
đutim, da ono što nije uspelo da se materijalizuje jeste očekivanje
slobode od strahova koje rada i hrani nesigurnost.
Pokušavajući da objasni tu misteriju, Kastel sugeriše daje naše
akutno osećanje nesigurnosti izvedeno ne toliko iz nedostatka
zaštite, koliko iz neizbežne „nejasnoće njenog obima" (ombre
portée) u onoj vrsti društvenog univerzuma koji je, kao naš, „ог-
ganizovan oko beskrajne potrage za zaštitom i unezverene po-
trage za sigurnošću"2 - tako postavljajući sve veće, prethodno
nezamislive standarde zaštite, uvek ispred onoga što je trenutno
moguće. Naša „opsednutost bezbednošću" i, kao rezultat toga, ne-
postojanje tolerancije za makar i najmanje kršenje bezbednosnih
mera, je ono što postaje najbogatiji, samoobnovljivi i verovatno
neiscrpan izvor naših strepnji i strahova.
Možemo pretpostaviti da je prokletstvo našeg mučnog isku-
stva nesigurnosti, koje ne pokazuje znake jenjavanja i koje je oči-
2 Ibid., str. 5.
Strahovi na slobodi 153

gledno neizlečivo, nusproizvod, da tako kažem, „rastućih očeki-

vanja"; jedinstveno savremeno obećanje i rašireno ubeđenje koje
je proizvelo shvatanje da, imajući u vidu stalna naučna otkrića
i tehnološke izume, odgovarajuće veštine i odgovarajući napor,
može biti postignuta „puna" bezbednost, život potpuno oslobo-
đen straha - da „to može da se uradi" i da ćemo „mi to uraditi".
I dalje prisutne strepnje, međutim, uporno sugerišu da obećanje
nije ispunjeno - da se „to nije uradilo". Kada se ovo kombinuje
sa ubeđenjem da bi to moglo da se uradi, izneverena nada dodaje
osećaj nemoći na već postojeći osećaj nesigurnosti - i kanališe
strepnje u želju da locira i kazni krivce, kao i da dobije kompen-
zaciju za izneverena nadanja.

U dve od tri oblasti koje su izrodile nesigurnosti koje su op-

sedale ljude predmodernih vremena (izrazito ekstravagantne i
neukrotive sile prirode i mučna slabašnost ljudskog tela), u mo-
dernom dobu, tokom celog njegovog trajanja, bilo je spektakular-
nih dešavanja. Bezbednosni tehnološki štit postavljen je između
hirova prirode i našeg sopstvenog staništa, preden je izvestan put
ka komfornoj homeostatičkoj regularnosti ovog drugog - iako
rastu sumnje, koje neki eksperti umanjuju mada ih mnogi drugi
nikad glasnije ne imenuju, da će cena koju ćemo morati da plati-
mo za taj (trenutni) uspeh možda biti neviđena, rastuća destruk-
tivnost prirodnih elemenata kojoj se možda više nećemo moći
odupreti. Što se tiče druge oblasti - telesne boljke ili čak urođene
mane sada su izlečive više nego ikada ranije, i čak, iako ukupan
broj bolesti i njenih žrtava ne pokazuje znake opadanja i iako
naše uvek prisutne sumnje u vezi sa ispravnošću našeg režima
ishrane mogu biti osnovane, statistička dugovečnost naših života
i dalje stalno raste.
Međutim, što se tiče treće oblasti - one koja se odnosi na me-
đuljudska neprijateljstva i zlu volju - skoro svi se jednoglasno
slažu da obećana sigurnost ne samo da nije uspela da se materija-
lizuje, već se nije ni primakla, a čak se možda malo i odmakla od
cilja. Rast stepena samopouzdanja i osećanja sigurnosti je zastra-
šujuće porazan, kako se mi pomeramo iz jedne „bezbednosne pa-
154 Fluidni strah

nike" u drugu, a svaka panika je jednako, ako ne i strasnija od one

prethodne. Pošto uzastopni izlivi bezbednosne panike uglavnom
dolaze nakon vesti da neke ljudske institucije (bolnice, zatvori,
službe za uslovnu slobodu, fabrike hrane, supermarketi, fabrike
za prečišćavanje vode, itd.) nisu savršeno bezbedne i da ne funk-
cionišu glatko kao što bi neko pretpostavio (i bio ohrabrivan da
to pretpostavi), čini se da se strahovi, kao rezultat toga, najčešće
objašnjavaju lošim delima sa zlom namerom. U ovakvoj drami
mora postojati negativac, i to čovek. I kao što smo videli ranije (u
drugom poglavlju), takođe su ljudi - drugi ljudi, naravno, okrutni
i sebični, ali u svakom slučaju bezosećajni i nisu nalik nama - ti
koji, i po ekspertskom mišljenju i po popularnom uverenju, nose
veliki deo odgovornosti za smicalice prirode i za hirove fizičkog
zdravlja.
Možemo reći da je moderna varijanta nesigurnosti obeležena
uglavnom strahom od ljudskog zločina i od ljudskih zločinaca.
Ona je prožeta podozrenjem o zlim motivima izvesnih konkret-
nih ljudi, ili specifičnih grupa ili kategorija ljudi, a često i od-
bijanjem da verujete postojanosti, posvećenosti i pouzdanosti
ljudskih saputnika, odbijanje koje je skoro sigurno praćeno na-
šom nevoljnošću da učinimo drugarstvo čvrstim, trajnim i tako
pouzdanim.
Kastel optužuje modernu individualizaciju da je najviše od-
govorna za takvo stanje. On sugeriše da je, zamenivši čvrsto uve-
zane zajednice i tela koja su nekada definisala pravila zaštite, i s
tim u vezi individualna prava i obaveze, i nadgledala njihovo po-
štovanje, individualnom dužnošću ljubavi, interesa i nege prema
samom sebi (l'amour propre umesto l'amourde soi, da upečatljivo
iskoristimo distinkciju Žan-Žaka Rusoa), moderno društvo iz-
građeno na živom pesku neizvesnosti. Svakodnevno opominjani,
gurani i pritiskani da prate sopstvene interese i zadovoljstva i da
se bave interesima i zadovoljstvom drugih samo u tolikoj meri u
kojoj utiču na njihova sopstvena, moderni pojedinci veruju da su
drugi pojedinci oko njih vođeni sličnim, egoističnim motivima
- i tako ne mogu očekivati od njih više nezainteresovanog sao-
sećanja i solidarnosti nego što su oni sami savetovani, obučeni i
Strahovi na slobodi 155

voljni da ponude. U takvom društvu, percepcija ljudskog društva

kao izvora egzistencijalne nesigurnosti i kao teritorije po kojoj su
rasute zamke i zasede čini se da postaje endemska. U začaranom
krugu, ona potom pogoršava hroničnu krhkost ljudskih veza i još
više pojačava strahove koju ta krhkost stvara.
Kada dopre do sveta ljudi strah postaje samopokretački i sa-
mopojačavajući; on stiče sopstveni zamah i razvojnu logiku, ne
treba mu puno pažnje i skoro nikakav dodatni napor da bi se
širio i rastao - nezaustavljivo. Po recima Davida L. Altajda, nije
strah od opasnosti

ono što je najgore, već u šta ovaj strah može da se pretvori, šta može da po-
stane... Društveni život se menja kad ljudi žive iza zidova, unajme čuvare,
voze blindirana vozila... nose suzavac i pištolje i idu na časove borilačkih
veština. Problem je što ove aktivnosti reafirmišu i potpomažu stvaranje
osećaja nereda koji naše aktivnosti produžavaju.3

Strahovi nas teraju da zauzmemo odbrambeni stav, a zauzima-

nje odbrambenog stava daje neposrednost, opipljivost i kredibili-
tet istinskim ili navodnim pretnjama iz kojih se pretpostavlja da
strahovi proizilaze. Naš odgovor na strepnje je ono što pretvara
mračna predosećanja u svakodnevnu realnost, dajući duhu telo
od krvi i mesa. Strah se ukorenjuje u našim motivima i ciljevima,
boravi u našim aktivnostima i ispunjava našu svakodnevnu ruti-
nu; ako mu ne treba mnogo dodatnog stimulusa iz spoljašnjosti,
to je zato što aktivnosti koje on svakodnevno podstiče pružaju
svu motivaciju, sve opravdanje i svu energiju koja je potrebna
da ga održi živim, granajući se i cvetajući. Među mehanizmima
koji tvrde da slede san večnog kretanja, samoreprodukcija spleta
straha i strahom podstaknutih aktivnosti čini se da drži počasno
mesto...

Iako je ovo, naravno, iluzija - kao što je uvek i bila u slučaju

drugih nebrojenih perpetuum mobile mehanizama koji tvrde da

3 David L. Altheide, „Mass media, crime, and the discourse of fear", Hedgehog Review, 5,
br. 3 (jesen 2003), str. 9-25.
156 Fluidni strah

poseduju čudo samoobnovljive energije. Ciklus straha i aktivno-

sti koje strah diktira ne bi se nastavljao bez prekida i ne bi tako
ubrzavao da ne crpi svoju energiju iz egzistencijalnih potresa.
Postojanje takvih potresa i nije neka vest. Egzistencijalni potre-
si su pratili ljude kroz čitavu njihovu istoriju, bez onih društvenih
okruženja u kojima se život ljudi odvijao nuđenjem potpunog
osiguranja protiv „udaraca sudbine" („sudbina": izraz skovan da
bi razdvojio nepredvidive i neizbežne nedaće od onih nevolja
koje se mogu predosetiti i otkloniti). Ideja „sudbine" podrazu-
meva ne toliko posebnu prirodu udaraca koje nosi, koliko ljud-
sku nesposobnost da ih predvidi, a kamoli spreči ili umanji; ona
podrazumeva bespomoćnost i nesreću žrtava, više nego posebnu
okrutnost štete ili gubitka. „Sudbina" se izdvaja od drugih kata-
strofa tako što udara bez upozorenja i šlepa je na ono što njene
žrtve rade ili se uzdržavaju da rade ne bi li izbegle njene udarce.
„Sudbina" je uvek označavala neznanje i nemoć čoveka i dugo-
vala je svoju ogromnu zastrašujuću moć nedostatku sposobnosti
njenih žrtava.
Možda je jedina distinkcija današnjih strahova razdvajanje ak-
cija izazvanih strahom od egzistencijalnih potresa koji su izrodili
strahove koji su te akcije izazvali; razmeštanje strahova, iz napu-
klina i procepa u ljudskoj odbrani gde se začinje i neguje „sudbi-
na", u oblasti života koje su u velikoj meri irelevantne za istinski
izvor strepnji, i to - utešno - u dohvatu vida i dodira. Problem
je, naravno, u tome što nikakvi napori uloženi u oblasti u kojima
su razmešteni strahovi neće moći neutralisati ili blokirati njihove
prave izvore, tako da je siguran neuspeh u umirivanju početnih
strepnji, koliko god da su napori iskreni ili domišljati. Iz ovog
razloga se taj začarani krug straha i strahom inspirisanih akcija
(navodno preventivnih ili odbrambenih) nastavlja, ne gubeći ni-
malo svoju snagu - a opet se ne približavajući svom kraju.
Ciklus o kome govorimo razmešten je danas iz sfere sigurnosti
(to jest, samopouzdanja i samopotvrđivanja, ili njihovog odsu-
stva) u sferu bezbednosti (to jest, skloništa od pretnji po sop-
stvenu ličnost ili izloženosti tim pretnjama). Prva oblast, kojoj
su progresivno oduzimani institucionalni, državom podržavani i
Strahovi na slobodi 157

državom obezbeđivani stubovi, postala je otvorena za ćudi tržišta

i pretvorila se u igralište globalnih sila koje deluju u „prostoru
tokova", pružajući se izvan dohvata političke kontrole, kao i izvan
sposobnosti svojih žrtava (koje su već pogođene njihovim akci-
jama ili se plaše da će ubrzo biti pogođene) da adekvatno reagu-
ju, a kamoli da se efikasno odupru. Društveno usvojena politika
protiv individualne nesreće, koja je u toku poslednjeg veka po-
stala kolektivno poznata pod imenom „socijalna država" (država
blagostanja), sada se postepeno izbacuje, smanjuje ispod nivoa
potrebnog da se potvrdi i održi vera u sigurnost, ili se niko više
ne nada, a kamoli veruje, da će preživeti sledeći krug smanjenja
izdataka.

Sumirajući najnovije trendove, Nil Loson zapaža da vlada po-

staje „samo sluškinja globalne ekonomije".4 Država nije više sve-
mogući gospodar svoje teritorije - ni stvarno, ni navodno, ni u
praksi ni u snovima, ni u trenutnom radu, ni u najsmelijim ambi-
cijama. Loson se slaže sa Tomasom Frankom u njegovoj dijagnozi
uspona „tržišnog populizma", „gde se tržište sada posmatra kao
vrhunsko sredstvo demokratije" i „sa svakim pojedincem 'koji
glasa' svaki dan, i to po ceo dan, zarad dobara i usluga koje su
mu važne".5 „Svuda se kolektivni glas... zamenjuje atomiziranim
i konkurentnim individualizovanim izborima."
Bila ona sluškinja globalnih ekonomskih sila ili ne, država ne
može jednostavno poslati pismo sa ostavkom (na koju adresu?!),
spakovati svoje stvari i napustiti svoje mesto. Ona ostaje zaduže-
na za red i zakon unutar svoje teritorije, a i dalje je odgovorna za
način na koji se ova funkcija sprovodi. Paradoksalno, baš ta krot-
ka i sve veća predaja drugim silama, unutar i izvan njene teritori-
je, ali u svakom slučaju izvan njene kontrole, je ta koja čini skoro
neizbežnim, ne samo zadržavanje već i ekspanziju, ekstenzivnu i
intenzivnu, njene funkcije čuvanja i nadgledanja reda. „Još većim
oslobađanjem tržišta i dozvoljavanjem da se njegove granice pre-

4 Videti: Neal Lawson, Dare More Democracy: Front Steam-Age Politics to Democratic Self-
Governance, Compass, 2005.
5 Cf. Thomas Frank, One Market unđer God, Secker and Warburg, 2001.
158 Fluidni strah

liju u javni sektor, vlada mora da plati račune za neuspehe tržišta,

za nepredviđene stvari koje tržište odbija da prizna i da deluje
kao bezbednosna mreža za neizbežne gubitnike tržišnih snaga."6
Zapazimo, međutim, da nije samo povremeni pad tržišta ono
što podstiče sadašnje promene u prioritetima vlade. Deregulacija
tržišnih snaga i jednostrana predaja države „negativnoj" globa-
lizaciji (to jest, globalizaciji biznisa, kriminala ili terorizma, ali
ne i političkih i zakonodavnih institucija koje su u stanju da ih
kontrolišu) treba da se plati, i to svakodnevno, u valuti društve-
nog narušavanja i razaranja: u valuti neviđene slabosti ljudskih
veza, nepostojanosti društvenih lojalnosti, te krhkosti i opozivo-
sti obaveza i solidarnosti - čije posledice opterećuju vlade država
teretom koji nije manji od zadataka koji su bili vezani za uspo-
stavljanje, održavanje i dnevno servisiranje socijalne države. To je
svakodnevna normalnost, a ne povremeni neuspeh deregulisanih
tržišta i negativne globalizacije, koji sada podstiče nikad brži rast
društvenih računa koje su same vlade obavezne da plate.
Kako zaštitna mreža društvenih prava slabi i kako se više ne
veruje da će trajati u vremenu potrebnom da bi ponudila čvrst
okvir za buduće planove, vraća se prokletstvo nesigurnosti i stra-
ha, koje je vizija socijalne države nastojala da eliminiše jednom
za svagda - ali ona sada mora tražiti neki drugi lek, na drugom
mestu. Da još jednom citiram Losona: „Pošto ne postoji nikakav
drugi oslonac, ljudi će verovatno odustati od ideje kolektivizma u
celini... i osloniti se na tržište kao arbitra vrednosti." A tržišta se,
kao što je poznato, ponašaju suprotno od ciljeva socijalne države.
Tržište cveta u uslovima nesigurnosti; ono zarađuje na ljudskom
strahu i osećaju nesreće.

Kako se državno organizovana odbrana od egzistencijalnih

potresa postepeno razgradila, a to su pratili i sporazumi o ko-
lektivnoj samoodbrani, kao što su sindikati i drugi instrumenti
kolektivnih pogodbi, pod pritiskom konkurentskog tržišta koje
briše solidarnost sa slabijima, sada je samo na pojedincima da
traže, pronađu i koriste individualna rešenja za društveno proi-
б Thomas Frank, citirano u: Lawson, Dare More Democracy.
Strahovi na slobodi 159

zvedene nevolje - i da sve to urade individualnim, samostalnim

i usamljenim akcijama, opremljeni individualnim sredstvima i
resursima koji su očigledno neadekvatni zadacima. Nudeći više
fleksibilnosti kao jedini lek za već neizdrživu količinu nesigur-
nosti, poruke koje dolaze sa mesta političke moći sačinjavaju
perspektive sa još više izazova i sa većom privatizacijom nevolja
- i tako, na kraju, sa više, a ne manje neizvesnosti. Oni ostavljaju
malo nade za kolektivno osiguranu egzistencijalnu sigurnost, i
umesto toga podstiču svoje slušaoce da se fokusiraju na svoju in-
dividualnu bezbednost u sve nesigurnijem i manje predvidivom,
a time i potencijalno opasnom svetu.
Sveprisutna briga „od kolevke pa do groba" može se učiniti
isuviše teškom, a nekada nepodnošljivom. U poređenju sa još ne-
proverenim, a time još izazovnijim varijetetima tržišne robe, ona
se može činiti glupom, neukusnom i jednoličnom, bez „začina",
kao da joj je oduzeta ta mala količina promene, iznenađenja i
izazova, koja je životu potrebna da se drži dalje od neprijatne i
onesposobljavajuće dosade. Ova vrsta brige, za koju je klasična
„socijalna država" sada optužena, bila je kritikovana zato što je
preterana; ona je pozivala na pobunu širih razmera. U skladu
sa raspoloženjem javnosti, Margaret Tačer je lansirala i sprove-
la svoj poznati frontalni napad protiv „države dadilje" pod slo-
ganom „Želim doktora koga sam ja izabrala u vreme kada meni
odgovara". Ovo je, kao program, pogodilo pravu žicu onda kada
je najavljeno. Izbor se zaista činio dobrodošlim odmorom od ru-
tine. Za iznenađenja i izazove koje je taj izbor sa sobom doneo,
međutim, brzo se ispostavilo da odaju uznemiravajuću, često ne-
podnošljivu količinu nesigurnosti. Put koji je vodio do pravog
izbora doktora i do pravog vremena za posetu pokazao se, zasi-
gurno, manje zamorno monotonim nego ranije, ali se ispostavilo
da je pun nepoznatih prepreka i zamki, čija je raznovrsnost bila
ne manje zastrašujuća i uznemiravajuća. Nakon što je analizirao
čekaonice bolnica i ambulanti i razgovarao sa velikim brojem
pacijenata, koji su nervozno čekali svoj red, Jan Hofman je, na
primer, otkrio, da je „tokom prošle decenije, promena u razgo-
voru između doktora i pacijenta - od 'Ovo nije u redu kod vas
160 Fluidni strah

i uradićemo ovo', do 'Ovo su vaše opcije, šta želite da uradite?' -

postala skoro kompletna. 'Bejbi bum' generacija je dobila ono što
je tražila. I to dosta..." 7

Hofman nastavlja citiranjem mišljenja začuđenih pacijenata:

To je kao da ste u stranoj zemlji: ne govorite jezik, a pokušavate da stignete

negde...
Kada doktor kaže: „Ovo su vaše opcije", a ne nudi vam ekspertsku pomoć
ili mišljenje, to je jedan oblik napuštanja...
Želite da znate ko upravlja vašom zdravstvenom zaštitom? To ste vi i niko
drugi...

Svako će vam reći da je zastrašujuće iskustvo da se nađete u

stranoj zemlji, napušteni, izgubljeni i znajući da vam „niko" neće
pomoći da izbegnete grešku i da podelite odgovornost za njene
posledice. Sloboda bez bezbednosti nije manje strašna i odbojna
nego bezbednost bez slobode. Oba stanja su užasavajuća i ispu-
njena strahom - izbor između dva zla.
Razlika između sada i onda je u tome što su do sada obe situ-
acije isprobane - doživljene tokom života jedne generacije; i obe
nisu ispunile zadatke. Ono što sada znamo, ali u šta ranije nismo
bili upućeni jeste da na koji god način da se razlikuju ove dve
situacije - moć da stvore strah nije jedan od njih. Strah je sada
možda još dublji i zastrašujući, jer se čini da nema izlaza; barem
ne one vrste izlaza koja se čini pouzdanom - uprkos revnosnoj
potrazi za „trećim načinom". Ono što je najočiglednije jeste da
uopšte nije jasno šta bi pojedinci - kojima je dopao zadatak in-
dividualnog iznalaženja individualnih rešenja na društveno proi-
zvedene probleme, a potom angažovanja individualnih resursa za
njihovu realizaciju - mogli uraditi da se oslobode svojih straho-
va, a kamoli da izbegnu da ih ti strahovi uopšte opsedaju.
Istina, primer koji sam ja iskoristio da opišem ovu nevolju
izveden je iz situacije u kojoj su se pojedinci osećali posebno ra-

7 Videti: „Awash in information, patients face a lonely, uncertain road", New York Times,
14. avgust 2005.
Strahovi na slobodi 161

njivim i zbog toga je obojen naročito tamnim bojama. Međutim,

pitanje o kome govorimo nije ograničeno na zdravlje i zdravstve-
nu zaštitu, niti krivica za problem bez „dobrog rešenja" može biti
pripisana medicini (barem ne samo medicini). Slične nevolje i
brige očekuju pojedince (nepogrešive birače po dekretu, strance
u stranoj zemlji po sudbini) gde god i kad god su njihova znanja i
veštine neadekvatni da se suoče sa složenošću sveta, nevešti u do-
kazivanju mudrosti svog izbora, i žalosno nedostatni za kontrolu
sopstvenih nevolja - i to uvek i svuda. U trenutku razmišljanja
(ako se takav trenutak može pronaći i ako se može izdvojiti usred
večne žurbe koja oduzima vreme) oni mogu razmisliti i složiti
se sa Vudijem Alenom i njegovim opisom njihove dileme: „Više
nego bilo koji drugi put u istoriji čovečanstvo je na raskrsnici.
Jedan put vodi do očaja i potpunog beznađa. Drugi, do potpunog
istrebljenja. Pomolimo se Bogu da imamo mudrosti da ispravno
odaberemo..." 8

Kao što su urednici Hedžhog revije napisali u uvodu svog spe-

cijalnog izdanja posvećenog strahu - ,,u odsustvu egzistencijal-
nog komfora" ljudi se skloni da prihvate i „bezbednost, ili lažnu
bezbednost".9
Engleska reč „safety" - bezbednost (koja je, kad smo kod toga,
odsutna iz mnogih drugih evropskih jezika) uglavnom evocira
lične - materijalne, telesne - aspekte sigurnosti, pa tako navedeni
citat sugeriše da su ljudi skloni da prihvate sigurnost svojih tela i
svojih produžetaka: domova i njihovih sadržaja, ulica kroz koje
se tela kreću, ranjiva i bez odbrane za udarce koji su posebno
zastrašujući i bolni jer su iznenadni i neočekivani. Ali pošto je
odsustvo „egzistencijalne sigurnosti" (ili odsustvo vere u njeno
trajanje) ono što izaziva čitav proces, bezbednosni interesi koje
ljudi „prihvataju" nisu istinski uzrok nevolja koje podstiču njiho-
vu grozničavu potragu za tim prihvatanjem.
Trenutno prihvatanje znači da se na prvom mestu (a u prak-
si, jedinom), čovek danas želi i bori se da eliminiše „sudbinu" iz
8 Videti: The Complété Prose of Woody Allen, Picador, 1980.
9 Hedgehog Review, 5, br. 3 (jesen 2003), str. 5-7.
162 Fluidni strah

domena bezbednosti. U tom domenu čovek se bori za kontrolu,

punu kontrolu i trajnu kontrolu - nadajući se bez izgleda da će
imati ili steći dovoljno veštine i sredstava da je postigne, i to na
takav način da će se zadatak brzo pokazati realnim i pre ili ka-
snije isplatiti uložene napore. Kao rezultat, drugi domeni koji
odaju i šire strah ostaju zanemareni. Gube se sve nade da će se
nad njima uspostaviti kontrola - i to s pravom, jer dok god se taj
zadatak preduzima individualno, ovi domeni su svakako osuđeni
da ostanu van kontrole.
Problem je u tome da su akcije koje obećavaju da budu efika-
sne najčešće irelevantne u odnosu na prave uzroke strepnje - dok
potencijalno relevantne akcije uporno ostaju nedelotvorne. Na
kraju krajeva, najakutniji „egzistencijalni potresi" koji podrivaju
samopouzdanje i podstiču mučnu neizvesnost rađaju se na po-
dručju do kog ne mogu dopreti sredstva koja su na raspolaganju
pojedincima, pa smo tako osuđeni na nemogućnost kontrole nad
njima. Tlo na kome počivaju naši životni izgledi uistinu je ne-
stabilno i trošno - kao i naši poslovi i firme koje ih nude, naši
partneri i mreže prijatelja, status koji uživamo u širem društvu i
samopouzdanje i samopoštovanje koji dolaze s njim.
„Napredak", nekada najekstremnija manifestacija radikalnog
optimizma i obećanje univerzalne trajne sreće brzo se pretvara u
svoju suprotnost, ploveći prema distopijskom i fatalističkom polu
naših predosećanja. Ideja „napretka" sada uglavnom označava
pretnju nemilosrdne i neizbežne promene, promene koja se sluti,
više nego što se predviđa sa bilo kakvim stepenom pouzdanosti
(ili, je pak, podložna takvom predviđanju), a kamoli da se planira.
Umesto nagoveštaja mira i odmora, buduće promene slute trajni
napor bez ijednog trenutka odmora, koji preti da postavi nove i
nepoznate zahteve i da obezvredi teško naučene rutine kopiranja.
Prikaz „napretka" se pretvara u kopiju beskrajne igre muzičkih
stolica u kojoj će jedan trenutak nepažnje rezultirati nepopravlji-
vim porazom i neopozivim izbacivanjem, kao u verziji Najslabije
karike koja se igra u stvarnosti. Uz pravi značaj svakog sukcesiv-
nog „koraka unapred" koji je značio, kao i u televizijskim rialiti-
šouovima, izbacivanje i bankrot osobe koja je bila najslabija u
Strahovi na slobodi 163

svom koračanju. Umesto velikih očekivanja i slatkih snova, „na-

predak" evocira besane noći ispunjene noćnim morama izosta-
janja - propuštanja voza, ispadanja iz vozila koje ubrzava, to da
više niste na nivou zadatka, da su vas tako ocenili drugi koji su se
brže uhvatili u koštac sa promenjenim okolnostima. Izbacivanje
je, na kraju krajeva, otpad napretka; i možemo se zapitati da li je
to u stvari zaobilazni put ili ipak glavni put proizvodnje i glavnog
proizvoda: njegova skrivena, a opet suštinski glavna funkcija...
Postoji još više razloga za strah. Jedan od njih može biti pro-
nađen u deficitu normativne regulacije. Bez vlasti koja se usuđuje
i/ili je dovoljno snažna da pretenduje na univerzalnost za norme
koje defniše i koje želi da promoviše, i bez vlasti koja je sposob-
na da osigura obavezujuću moć njenih željenih i promovisanih
normi, pravila koja rukovode ljudskom interakcijom odbacuju se
čim se predlože. Sada je uglavnom na pojedincima da sami pre-
govaraju o onome što jesu privremena i lokalna rešenja njihovih
nesporazuma. Čak i ako se svi zainteresovani slože oko rešenja
i privremeno ih poštuju, ne može se verovati da će ona trajati;
njihova kontrola nad potpisnicima (da ne spominjem one koji
odbiju da potpišu) je slaba i nejednaka, i potreban je nepreki-
dan nadzor nad svakim ko je u to uključen - osim ako se drugi
protagonisti ne povuku iz preuzetih obaveza uz malo upozorenja
ili sasvim bez njega. Sve obaveze su „do daljnjeg" - i nije jasno
ko ima pravo da izdaje takva obaveštenja, a kamoli pod kojim
okolnostima i zbog čega. U odsustvu jasnih smernica, može se
pretpostaviti da je nizanje pokušaja i grešaka, iako je takav način
poznat po svojim rizicima i zamkama, drugi najbolji izbor. Samo
da biste ostali tamo gde jeste i da biste se održali na mestu do kog
ste došli, treba da trčite, i trčite, i trčite. Pritisnuti ste, i obrlaćeni,
i gurkani, i nagovarani da nastavite da se krećete, ili... u suprot-
nom, neko će drugi preuzeti vašu funkciju i ostaviti vas iza sebe.

Munjevite promene u modi su samo jedan - dosadno očigle-

dan, banalan - primer: istog trenutka kada ste napravili pažljivo
kalkulisanu demonstraciju svog identiteta i aspiracija pažljivim
spajanjem svih elemenata vašeg izgleda u javnosti, od kose do ci-
164 Fluidni strah

pela i raznih „detalja", ti elementi gube ili menjaju svoja značenja:

značenja otpadaju brže nego što je potrebno vreme da se artikuli-
šu i apsorbuju. Modni vihori gutaju i proždiru sve oko sebe. Vi ste
mislili, na primer, da ste konačno osmislili vaš dom do najsitnijih
detalja, da ste isplatili dug na kreditnim karticama koje su vam
bile potrebne za sve to i da sada možete da sednete, uživate u
pogledu i da budete ponosni na to što ste stigli do željenog cilja.
Možda je bolje da razmislite još jednom. „Danas jeste, sutra nije",
razmišlja Karolin Ru, ekspert-i iskusni savetnik za nekretnine i
opremanje kuća iz Gardijana.

Koliko god da je to pogrešno, enterijer postaje sklon naglim preokretima

poput sveta mode...
Poslednja stvar koja treba da se stavi na prestarelu listu jeste luster. Znam.
Žao mi je. Pogotovo zbog sve muke koju ste prošli da biste...
Drvene roletne, drveni podovi: ne očekujte da traju zauvek, barem ne u
smislu kredibilnosti. Oni više nisu trajna potrošačka roba.10

Idite onda i rastavite pod, i prozore, i... Da li je ostala neka

„trajna potrošačka roba"? „Trajna potrošačka roba": zar to nije
postalo oksimoron, kontradikcija u značenju?
Pišući tokom vrhunca „čvrste" faze modernosti i upečatljivo
razvijajući distinkciju koju je Bazil Bernštajn napravio između
„restriktivnih" i „razrađenih" kôdova, Meri Daglas je sugerisala
da, dok je dete u radničkim porodicama „kontrolisano stalnom
izgradnjom svesti o društvenim obrascima" - na pitanje „zašto
ja to moram da uradim?" redovno se odgovaralo sažetim pod-
setnicima na obrasce neopozivo pripisivane mestu u hijerarhiji
moći („zato što ja tako kažem"), polu („zato što si ti dečak"), sta-
rosti („zato što si ti najstariji"), itd., u porodicama srednje klase
„na kontrolu se utiče ili kroz verbalnu manipulaciju osećanjima
ili kroz uspostavljanje razloga koji povezuju dete sa njegovim
činovima".11 Daglasova je zaključila da je „na ovaj način dete oslo-

10 Caroline Roux, „To die for", Guardian Weekend, 13. avgust 2005.
11 Meri Daglas, Prirodni simboli: istraživanje o kosmologiji, Svetovi, Novi Sad, 1994, str.
45. i dalje (prim. ur.).
Strahovi na slobodi 165

bodeno sistema rigidnih pozicija, ali je učinjeno zatvorenikom

sistema osećanja i apstraktnih principa". Pišući tokom šezdesetih,
Daglasova je mogla verovati da su ta dva propisa jednostavno
bila alternativni instrumenti efektivne kontrole, i da su pred-
stavljali takve instrumente zahvaljujući sposobnosti oba propisa
da se kredibilno pozovu na nešto stabilno, čvrsto, neukrotivo i
nesumnjivo - društvenu strukturu u prvom slučaju, apstraktne
principe u drugom.
Srednja klasa, treba reći, nikada nije imala (sumnjiv) luksuz
pozivanja na tvrdokorne neophodnosti koje može proizvesti
samo rigidna društvena struktura. Na kraju krajeva, srednja klasa
je dobile svoje ime tako što se nalazi „medu i između": u sredini,
i zbog toga je dvosmislena, na potezu između dva „magnetska
pola" dve polarne društvene kategorije. Pošto se nalazi tu, ona se
uvek suočavala sa određenim stepenom „manjka definisanosti"
koji je nepoznat drugim klasama, kao i sa konstantnim izazovom
da ponovo potvrdi svoj položaj - to je vrsta izazova sa kojom se
nisu suočavali pripadnici drugih klasa (malo je onoga što aristo-
krate treba da urade da bi održali svoj identitet, dok niže klase
ne mogu da urade ništa da bi ga promenile; samo srednja klasa
mora naporno raditi da bi ostala ono što jeste). Iako strukturno
nedovoljno definisana, srednja klasa je, ipak, u prošlosti mogla,
kao oružje, upotrebiti pozivanje na nešto drugo, jednako čvrsto
i obavezujuće: čvrsta pravila po imenu „principi" - i tretirati to
pozivanje kao efektivan instrument kontrole. Nijedna od te dve
„čvrste" alternative, koje su pominjane u vreme kada je Meri Da-
glas napisala Prirodne simbole, ne može se sada, međutim, sma-
trati čvrstom i i široko (voljno ili nevoljno) prihvaćenom, kao što
su bile na vrhuncu čvrstog modernog doba.
Malo bi ljudi danas bilo spremno da za svoj, lični izbor zahteva
tu vrstu neumoljive vlasti koja je nekada proizilazila iz društveno
nametnutog poretka - a ako su i nešto tako zahtevali, postojala
bi samo slaba šansa da bi njihova vlast bila prihvaćena i izvršava-
na. Društveno okruženje za životna stremljenja savremenih ljudi
sada više podseća na scenu večnog rata, sa nebrojenim izviđačkim
pohodima i borbama koje se svakodnevno organizuju i vode; to
166 Fluidni strah

su borbe koje obično ciljaju ne toliko na unapređenje doslednog

i trajnog pravila ponašanja - a kamoli na unapređenje pravila
koje poziva na univerzalno prihvatanje - koliko na ispitivanje
granica (ako ih uopšte ima) mogućeg i realnog individualnog iz-
bora i na procenu veličine teritorije koja će biti dobijena u okviru
ovih granica ili izvan njih. Onda kada deficit legitimnosti postane
karakteristika svih ponuda i zahteva, akcije preduzete u njihovo
ime i za njihovo dobro, a koje su nekada smatrane jedinim od-
govarajućim izrazima nepromenjivog, nespornog i neumoljivog
reda stvari, obično se u javnosti transformišu u delà nametanja,
a time i nasilja; to jest, u primere nelegitimne prinude. Široko
rasprostranjeni utisak brzo rastuće količine rezultata nasilja: još
jedan bogat izvor savremenih strahova.
Strahovi ove vrste su rasuti i rasprostranjeni duž čitavog spek-
tra životnih stremljenja. Njihovi izvori ostaju sakriveni i snaž-
no se odupiru lociranju; misterija u koju su uvijeni ovi izvori još
više uvećava njihov potencijal za podsticanje straha. Kada bismo
samo mogli usmeriti naše strahove, i akcije koje za cilj imaju
ublažavanje boli koji uzrokuju, na objekat koji može lako i jasno
biti lociran i da tako, nadajmo se, bude moguće da se njim rukuje
i da, barem u principu, bude podložan kontroli! Dok god se stra-
hovi odupiru ovakvom usmerenju - osuđeni smo na tumaranje u
mraku. Možda je manje mučan izbor da se držimo bolje osvetlje-
nih mesta, čak i u slučaju da se to na kraju pokaže besmislenim.

Frustrirani svojom nesposobnošću da usporimo zbunjujući

tempo promena, a kamoli da predvidimo ili odredimo njihov
smer, skloni smo da se fokusiramo na stvari na koje možemo,
verujemo da možemo, ili nas uveravaju da možemo da utičemo.
Pokušavamo da izračunamo i umanjimo rizik kako bismo izbegli
da postanemo žrtva onih opasnosti koje je najlakše locirati, koje
su najmekše i najslabije među svim nebrojenim i nebrojivim opa-
snostima za koje sumnjamo da vrebaju u mračnom svetu i nje-
govoj neizvesnoj budućnosti. Obuzeti smo otkrivanjem „sedam
znakova raka" ili „pet simptoma depresije" ili proterivanjem ave-
ti visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola, stresa ili
Strahovi na slobodi 167

gojaznosti. Drugim recima, tražimo surogat mete na koju ćemo

istresti višak egzistencijalnih strahova kojima je uskraćen njihov
prirodni odušak i pronalazimo privremene mete tako što predu-
zimamo podrobne mere opreza protiv udisanja dima nečije ciga-
rete, konzumiranja masne hrane ili „loših" bakterija (dok požud-
no ispijamo tečnosti koje nam obećavaju da sadrže one „dobre"
bakterije), protiv izlaganja suncu ili seksa bez zaštite. Oni koji to
mogu sebi da priušte obezbeđuju se protiv vidljivih ili nevidlji-
vih, prisutnih ili predosećanih, poznatih ili još nepoznatih, ra-
štrkanih, a sveprisutnih opasnosti detoksifikacijom unutrašnjosti
naših tela i naših domova, zaključavajući se iza zidova, postav-
ljajući TV kamere na prilazima naših prebivališta, unajmljujući
naoružane čuvare, vozeći blindirana vozila ili uzimajući časove
borilačkih veština.
„Problem", međutim, da se prisetimo upozorenja Dejvida L.
Altajda, „je u tome što ove aktivnosti reafirmišu i pomažu proi-
zvodnji osećaja nereda koji uzrokuju naše akcije." Svaka dodatna
brava na ulaznim vratima, kao odgovor na stalne glasine o kri-
minalcima stranog izgleda uvijenim u ogrtače ispod kojih se na-
ziru bodeži, ili svaka revizija naše dijete kao odgovor na „paniku
vezanu za hranu", čini da svet izgleda još zlokobnije i strašnije, i
izaziva još više odbrambenih akcija koje će dodati još više snage
samopropagirajućem kapacitetu straha.
Iz nesigurnosti i straha može se sakupiti dosta komercijal-
nog kapitala, a to i jeste slučaj. „Oglašivači", komentariše Stiven
Grejam, na primer, „namerno koriste raširene strahove od kata-
strofičnog terorizma da bi još više uvećali prodaju visokoprofi-
tabilnih SUV vozila".12 Kvazivojna čudovišta koja gutaju benzin,
grubom greškom nazvana „vozilima sportske namene", koja su u
jednom trenutku dostigla 45 procenata prodaje svih automobila
u SAD, ubačena su u svakodnevni urbani život kao „odbrambene
kapsule". SUV

označava bezbednost koja je, kao i zatvorene zajednice u koje se on tako če-
sto dovozi, u reklamama opisana kao imuna na rizičan i nepredvidiv urbani

12 Stephen Graham, „Postmortem city: towards an urban geopolitics", City, 2 (2004), str.
165-96.
168 Fluidni strah

život spolja... Takva vozila izgleda da ublažavaju strah koji oseća urbana
srednja klasa kada se vozi - ili stoji u redu - u svom „rodnom" gradu.

Eduardo Mendijeta je još oštriji u svojoj analizi poruke koju

iznenadna ljubav prema SUV vozilima (ili hamerima) nosi:

Pre nego što je hamer postao popularan, mi smo već imali sliku vozila koje
će biti blindirano na jedinstveni način i opremljeno tako da se vozi beton-
skim džunglama i urbanim divljinama - ovo je bilo oklopno vozilo bojnog
polja. Hamer... jednostavno iskorišćava već proizvedenu potrebu: potrebu
da budete spremni da se krećete kroz grad koji gori, kroz grad građanskih
nemira postšezdesetih u kolapsu... [SUV] pretpostavlja i insinuira, ne pre-
više tajno, daje grad bojište i džungla koje treba pobediti i iz njih pobeći.13

SUV je samo jedan primer komercijalne svrhe kojoj mogu slu-

žiti strahovi, dokle god su oni „razdvojeni" od svojih izvora, dok
tumaraju, rasuti, nedovoljno definisani i neusmereni; mnogi ljudi
će dati ruku i nogu za to da znaju čega treba da se plaše, i za zado-
voljstvo da su uradili sve što je, shodno tom znanju, neophodno.
Kao i likvidna gotovina spremna za bilo koju vrstu investicije,
kapital straha se može pretvoriti u bilo koju vrstu profita - ko-
mercijalnu ili političku. A to i jeste slučaj.
Dok je lična bezbednost postala jedna od značajnih, možda
čak i najznačajnijih prodajnih tačaka u marketinškim strategi-
jama potrošačke robe, očuvanje „reda i zakona", koje se sve više
sužava na obećanja vezana za ličnu bezbednost, postalo je jedna
od značajnih, možda i najznačajnija prodajna tačka u političkim
manifestima i u izbornim kampanjama - dok se ispoljavanje pret-
nji ličnoj bezbednosti promoviše do nivoa jednog od značajnih,
možda i najznačajnijeg sredstva za takmičenja masovnih medija
u rejtingu, jačajući time uspeh i komercijalne i političke upotrebe
straha. (Kao što to kaže Rej Suret, svet kako ga vidimo na televizi-
ji podseća na „građane ovce" koje od „vukova-kriminalaca" štite
„ovčarski psi - policija".)14

13 Eduardo Mendietta, „The axle of evil: SUVing through the sluras of globalizing neoli-
beralism", City, 2 (2005), str. 195-204.
14 Ray Surette, Media, Crime and Criminal Justice, Brooks/Cole, 1992, str. 43.
Strahovi na slobodi 169

Zaista, postoji puno načina za zaradu na rastućim zalihama

slobodno plutajućih, neusidrenih i neusmerenih strahova; na
primer, sticanje političke legitimnosti i podrške demonstracijom
snage vlasti u proglašenju rata protiv zločina i, uopštenije, pro-
tiv „narušavanja javnog reda" (široka, i u fluidnom modernom
okruženju verovatno kategorija bez dna, u stanju da obuhvati či-
tav niz neprijatnih „drugih" - od beskućnika na ulici do onih što
beže iz škole).
Loik Vakant je nedavno sugerisao da je „bezbednosni ringišpil
za kriminal isto što i pornografija za ljubavne odnose",15 jer u pot-
punosti ignoriše uzroke i značenje svog navodnog objekta i svodi
svoje dejstvo na zauzimanje „stavova" odabranih jedino po vrli-
ni njihove spektakularnosti; i zbog toga što su javno izloženi ne
zbog samih sebe, već zbog javnosti. Javno izlaganje usredsređuje
pažnju na „povratnike, nametljive prosjake, izbeglice u pokretu,
imigrante koji treba da budu izbačeni, prostitutke na trotoarima i
druge vrste društvenih otpadnika koji prljaju ulice metropola na
nezadovoljstvo „poštenog sveta". U tu svrhu, borba protiv krimi-
nala se vodi kao „uzbudljivi birokratsko-medijski spektakl".
Bilo bi glupo ili suludo negirati zločin i opasnosti u vezi s njim.
Stvar je u tome, ipak, što se težina zločina među drugim javnim
brigama obično meri, kao i težina svih drugih stvari od javnog
značaja, širinom i intenzitetom publiciteta koji mu je dat, više
nego njegovim urođenim kvalitetima. Slikovit opis fenomena
„čuvenosti" Džozefa Epstajna na sličan način oslikava najista-
knutije aspekte fascinacije bezbednošću - te, takoreći, generičke
„negativne čuvenosti" fluidnog modernog doba. „Veliki deo mo-
derne čuvenosti", sugeriše Epstajn, „izgleda da je rezultat pažljive
promocije"; čuvenost je zasnovana na „emitovanju" nekog dosti-
gnuća, ali isto tako na „pronalaženju nečega što, ako se ne ispita
dovoljno detaljno, može proći kao dostignuće". A onda zaklju-
čuje: „Mnoge naše današnje slavne ličnosti lebde na 'naduvanom
balonu, što je zapravo gas koji novinar pumpa u nešto da lebdi, a

15 Loïc Wacquant, Punir les pauvres. Le nouveau gouvernement de l'insécurité sociale,

Agone, 2004, str. 11. i dalje.
170 Fluidni strah

što zapravo ne postoji."16 Možemo se prisetiti i sličnih komentara

Ulriha Beka o karakteristikama savremenih rizika: pošto većina
savremenih opasnosti nije dostupna ličnoj analizi i ne može biti
pouzdano potvrđena ili opovrgnuta sredstvima u ličnom posedu,
one se lako mogu ubaciti u javno mnjenje, kao i izbaciti iz njega.
A, u borbi mišljenja, oni sa najjačim emiterskim mišićima imaju
najveću šansu za pobedu.

Novi individualizam, nestajanje ljudskih veza i slabljenje soli-

darnosti su urezani na jednoj strani novčića, čija druga strana nosi
pečat globalizacije. U svom sadašnjem, čisto negativnom obliku,
globalizacija je parazitski i predatorski proces, koji se hrani sna-
gom isisanom iz tela nacionalnih država i njihovih mehanizama
zaštite u kojima su njihovi subjekti nekada uživali (i povremeno
patili) u prošlosti. Po mišljenju Žaka Atalija, nacije organizovane
u države sada „gube svoj uticaj na generalni tok stvari i predaju
globalizaciji sva sredstva upravljanja sudbinom sveta i odupira-
nja mnogim oblicima straha koje on može poprimiti". Ili, kao što
ističe Ričard Rorti:

Centralna činjenica globalizacije je u tome da je ekonomska situacija gra-

đana nacionalnih država prešla granicu kontrole zakona te države... Mi
sada imamo globalnu natklasu koja donosi sve najhitnije ekonomske od-
luke, i to čini potpuno nezavisno od zakonodavstva i a fortiori od volje
glasača bilo koje date zemlje... Odsustvo globalne državne zajednice znači
da super bogati mogu da deluju bez bilo kakvog razmišljanja o bilo čijem
interesu, osim o sopstvenom. U opasnosti smo da na kraju završimo samo
sa dve istinski globalne, istinski međunarodne, društvene grupe: super
bogati i intelektualci, to jest ljudi koji prisustvuju međunarodnim konfe-
rencijama posvećenim merenju štete koju su načinile njihove super bogate
kolege kosmopoliti.17

Rorti bi mogao dodati i treću „društvenu grupu" listi kosmo-

polita, koja se sastoji od švercera drogom, terorista i drugih kri-

16 Videti: Joseph Epstein, „Celebrity culture", Hedgehog Review (proleće 2005), str. 7-20.
17 Richard Rorty, „Love and money", u: Rorty, Philosophy and Social Hope, Penguin, 1999,
str. 233.
Strahovi na slobodi 171

minalaca svih vrsta, osim najskromnijih i relativno najmanje

opasnih.
I mogao bi, isto tako, i da bliže odredi svoj opis intelektualnog
ogranka kosmopolita. Veliki deo njih prisustvuje konferencijama
čija je namera da slavi novu „globalnu natklasu" umesto poku-
šavanja merenja štete koju su pričinili i koju čine. Oni pomno
prate (a nekada preduhitre, kao pioniri) globalni plan puta „super
bogatih". Oni se obično zovu generičkim imenom „neoliberali".
Poruka i prakse koje oni žele da učine globalnim poznate su pod
imenom „neoliberailizam" - ideologija koja želi da postane, po
poznatom upozorenju Pjera Burdijea, la pensée unique stanov-
nika planete zemlje. Neoliberalizam, da pozajmimo oštru frazu
Džona Dana, jeste „opklada na jake" - „opklada na bogate, do-
nekle nužno na one koji su imali tu sudbinu da već budu bogati,
ali iznad svega na one sa veštinama, hrabrošću i srećom da sebe
takvim učine".18 Neoliberali, po prikazu njihove ideologije Loren-
ca Grosberga,

skloni su da veruju, pošto je slobodno tržište najracionalniji i najdemokrat-

skiji sistem izbora, da svaki dornen ljudskog života treba da bude otvoren
za snage tržišta. Najblaže rečeno, to znači da vlada treba da prestane pružati
usluge koje bi bile kvalitetnije pružene ako se otvore prema tržištu (uklju-
čujući verovatno razne propise socijalne službe i socijalne pomoći)...

Na kraju, neoliberali su radikalni individualisti. Svaki poziv većim grupa-

ma... ili samom društvu, ne samo da je besmislen, već je takođe i korak
prema socijalizmu i totalitarizmu.19

Takvo ideološko ucenjivanje pomaže negativnoj globalizaciji

da teče glatko. Mali broj političkih lidera je dovoljno hrabar ili
dovitljiv da se izbori sa pritiskom - i ako jeste, oni moraju raču-
nati na užasne neprijatelje: savez između dva ogranka „globalne
natklase" - ekstrateritorijalnog kapitala i njegovih neoliberalnih
sledbenika. Osim nekoliko (prvenstveno nordijskih) izuzetaka,
većina političara bira lakšu opciju: NA - „formula - иета alter-

18 John Dunn, Setting the People Free, Atlantic Books, 2005, str. 161.
19 Lawrence Grossberg, Caught in a Crossfire, Paradigm, 2005, str. 112.
172 Fluidni strah

native". A opet, kao što nas je Poli Tojnbi nedavno podsetio, „lju-
dima je ostalo da pretpostave kako ne postoji alternativa nekim
malignim ekonomskim silama izvan čovekove kontrole. Istina je
da su siromaštvo i pohlepa politički izbor, a ne ekonomska sud-
bina; mi možemo biti nordijski, a ne američki poslodavci, i mo-
žemo biti poslodavci kao što je Džon Luis, a ne Gejt Gurmet, ako
to želimo".20
Kakve god bile stavke koje bi se mogle pridodati Rortijevoj ci-
tiranoj presudi, njegova glavna poruka je nesporna. Zaista, druš-
tvo više nije na adekvatan način zaštićeno od strane države; ono
je sada izloženo lakomosti snaga koje država ne kontroliše i za
koje se više i ne nada, niti namerava da ih povrati i porazi - ni
sama, niti u sadejstvu sa drugim, na sličan način nemoćnim dr-
žavama.

Uglavnom je to razlog zašto državne vlade, koje se svakodnev-

no bore da prevaziđu teškoće koje prete da naprave haos od nji-
hovih programa i politike, tumaraju od jedne ad hoc kampanje za
upravljanje krizom do druge i od jednog niza vanrednih mera do
drugog, sanjajući ništa drugo do da ostanu na vlasti i posle slede-
ćih izbora, a inače lišeni dalekosežnih programa ili ambicija - da
ne spominjemo vizije radikalnih rešenja ustaljenih problema na-
cije. „Otvorena", i sve više bez odbrane na obe strane, nacionalna
država gubi dobar deo svoje moći, koja sada isparava u globalnom
prostoru, kao i veliki deo svoje političke oštrice i veštine, koji se
sada sve više prenose (ili odlažu?) u sferu individualne „životne
politike" i (kao što se to kaže po trenutnom političkim žargonu)
daje se „podizvođačima" - pojedinačnim ljudima. Šta god da je
ostalo od prošle moći i politike odgovorne za državu i njena tela
postepeno opada do obima koji je možda dovoljan da opremi ve-
liku policijsku stanicu koja poseduje najnoviju tehnologiju nad-
zora - i to bi bilo otprilike sve. Tako smanjena država teško da
može uspeti da bude bilo šta više od države lične bezbednosti.

20 Polly Toynbee, „Free-market buccaneers", Guardian, 19. avgust 2005. Gate Gourmet,
nadnacionalna kompanija, podizvodač BA za usluge kejteringa, nedavno je masovno
otpustila 670 zaposlenih nakon što su štrajkovali protiv zapošljavanja jeftinije radne snage
koju je ponudila agencija Blue Arrow.
Strahovi na slobodi 173

Povlačenje države sa funkcije na kojoj su bila zasnovana nje-

na najubedljivija prava na legitimnost tokom većeg delà prošlog
veka ponovo je širom otvorilo problem njene političke legitimno-
sti. Konsenzus o državljanstvu, kao što je to donedavno obećava-
no („konstitucionalni patriotizam", da upotrebim termin Jirgena
Habermasa), sada se ne može graditi na garancijama zaštite od
ćudi tržišta, poznatih po tome što uzrokuju strepnje kod ljudi bez
obzira na njihov društveni položaj i po tome što prete pravima
svih na ugled u društvu i lično dostojanstvo.
U takvim okolnostima potrebno je hitno pronaći alternativnu
legitimnost državne vlasti i neku drugu formulu od lojalnog dr-
žavljanstva za beneficije; nije iznenađujuće to što se ona trenutno
traži u zaštiti od opasnosti po ličnu bezbednost. U političkoj for-
muli države lične bezbednosti, duh neizvesne budućnosti i soci-
jalne degradacije, za koji se nekadašnja socijalna država zaklela
da će od njega štititi svoje građane, sada postepeno, ali uporno,
menja mesto sa pretnjom pedofila na slobodi, serijskog ubice, na-
metljivog prosjaka, pljačkaša, manijaka, lutalice, trovača hrane i
vode, teroriste; ili, još bolje, svim takvim pretnjama spojenim u
jednu, u praktično zamenljivim figurama domaće „potklase" ili
u ilegalnog imigranta, stranog tela od rođenja do smrti i zauvek
potencijalnog „unutrašnjeg neprijatelja", od koga bezbednosna
država obećava da će braniti svoje podanike do poslednje kapi
krvi.
U oktobru 2004, BBC 2 je emitovao dokumentarnu seriju pod
nazivom The Power of Nightmares: The Rise of the Politics of Fear
- Moć noćnih mora: Uspon politike straha.21 Adam Kurtis, pisac i
producent serije i proslavljeni tvorac ozbiljnih televizijskih pro-
grama u Britaniji, istakao je da, iako je globalni terorizam previše
realna opasnost koja se neprekidno reprodukuje unutar „ničije
zemlje" globalne divljine, dobar deo njegove zvanično proce-
njene pretnje, ako ne i najveći, jeste „fantazija koju su uveličali
i iskrivili političari. To je mračna iluzija koja se bez pitanja širi
kroz vlade širom sveta, kroz bezbednosne službe i međunarodne

21 Videti: Andy Beckett, „The making of the terror myth", Guardian, 15. oktobar 2004,
G2, str. 2-3.
174 Fluidni strah

medije". Ne bi bilo previše teško pronaći razloge za brzu i spek-

takularnu karijeru ove konkretne iluzije: „U doba kada sve velike
ideje gube kredibilitet, strah od fantomskog neprijatelja je sve što
je političarima preostalo da bi održali svoju moć".
Brojni signali predstojeće promene u legitimnosti, od državne
moći do države lične bezbednosti, mogli su biti lako primećeni
pre 11. septembra - iako je, čini se, ljudima trebalo da pogledaju
usporene snimke šoka sa kulama koje se ruše na Menhetnu, me-
secima i na milionima TV ekrana, da bi se vesti siegle i bile apsor-
bovane i da bi političari ponovo iskoristili popularne egzistenci-
jalne strepnje u novoj političkoj formuli. Nije bila puka slučajnost
što su se najspektakularnije (prema Lagranžu) „bezbednosne pa-
nike" i najglasnije uzbune oko rastućeg kriminaliteta - u paru
sa razmetljivo tvrdim odgovorima vlada koji su izraženi, između
ostalog, brzo rastućim brojem zatvorenika („zamena socijalne
države zatvorskom državom", po Langranžovoj frazi) - javljale
nakon šezdesetih godina u zemljama sa najmanje razvijenom so-
cijalnom zaštitom (kao što su Španija, Portugalija ili Grčka) i u
zemljama gde je socijalna pomoć drastično smanjena (kao što su
Sjedinjene Države i Velika Britanija).22 Nijedno istraživanje spro-
vedeno do 2000. godine nije pokazalo bilo kakvu korelaciju iz-
među ozbiljnosti kaznene politike i broja kriminalnih prekršaja,
iako je većina studija otkrila jaku (negativnu) korelaciju između
tog „pritiska zatvorima", na jednoj strani, i „proporcije socijalnih
davanja nezavisnih od tržišta", te „delà BNP-a odvojenog u tu svr-
hu", na drugoj strani. Sve u svemu, novi akcenat na kriminalu i na
opasnostima koje prete fizičkoj bezbednosti pojedinaca i njiho-
voj imovini pokazao se kao, izvan svake sumnje, blisko povezan
sa rastućim „sentimentom [društvene] ranjivosti"; uz to, on da
blisko prati tempo ekonomske deregulacije i, s tim u vezi, zamene
socijalne solidarnosti individualnim oslanjanjem na sebe same.
Neumerenost nije samo karakteristika antiterorističkih opera-
cija; ona je isto tako upadljiva u uzbunama i upozorenjima koje
antiteroristička koalicija daje sopstvenom stanovništvu. Kao što
je Debora Or primetila pre godinu dana, mnogi letovi su presret-
22 Videti: Hugues Lagrange, Demandes de sécurité, Seuil, 2003.
Strahovi na slobodi 175

nuti, a nikada nije otkriveno da su zaista bili u opasnosti. „Ten-

kovi i trupe su bili razmešteni blizu Hitroua, iako su se na kraju
povukli a da ništa nisu ni pronašli."23 Ili uzmite slučaj „fabrike
ricinusa", čije je otkriće bilo javno i sa puno pompe otkriveno
tokom 2003. godine: proglašena je „moćnim dokazom trajne te-
rorističke pretnje" iako, na kraju, fabrika za biološko ratovanje
u Porton Daunu nije mogla da dokaže da je ricinus ikada bio
prisutan u stanu koji je glasno označen kao značajna teroristička
baza. I, na kraju, „iako je 500 ljudi [sve do početka februara 2004]
bilo pritvoreno u skladu sa novim zakonima o terorizmu, samo
je dvoje osuđeno" (i, da zapazimo sledeće: koliko god da je ta
razmera mala, opet je beskrajno veća od razmere osuđenih zatvo-
renika među zatvorenicima Gvantanama nekoliko godina nakon
zatočeništva bez optužbe).
Iako je britanski ministar policije Čarls Klark očigledno u pra-
vu kada upozorava na to da je „apsolutno besmisleno" pretposta-
viti da neće doći do još jednog terorističkog napada u Londonu,
mere koje je preduzela vlada u cilju borbe protiv pretnje teroriz-
ma izgledaju kao da su proračunate da još više prodube vanredno
raspoloženje i da utvrde pojam „tvrđave pod opsadom", više nego
da smanje verovatnoću još jednog terorističkog zlodela. Kao što
je sugerisao Ričard Norton Tejlor, urednik za bezbednost u Gar-
dijanu, „postoji stvarna opasnost da premijerovi proglasi u 12
tačaka: najave novih mera hapšenja i deportacije protiv osum-
njičenih za terorizam, mera koje grubo zaobilaze uspostavljenu
sudsku proceduru - budu kontraproduktivni, otuđujući iste te
ljude koji treba da budu na strani vlade - i, ne manje od toga
[bezbednosnih i obaveštajnih] agencija".24
Debora Or ističe da, u svetlu svih takvih besmislica, hipotezi
o jakim trgovinskim interesima kao najhitnijima za raspirivanje
straha od terorizma mora biti dat barem neki kredibilitet. Zai7
sta, postoje indicije da je „rat protiv terora", umesto da se bori

23 Videti: Deborah Orr, „A relentless diet of false alarms and terror hype", Independent,
3. februar 2004, str. 33.
24 Richard Norton-Taylor, „There's no such thing as total security", Guardian, 19. avgust
2005.
176 Fluidni strah

protiv globalnog širenja trgovine lakim naoružanjem, značajno

povećao tu trgovinu (i autori zajedničkog izveštaja organizacija
Amnesty International i Oxfam potvrđuju da je lako naoružanje
„pravo oružje za masovno uništenje", pošto od tog oružja život
izgubi pola miliona ljudi svake godine).25 Profiti koje američki
proizvođači i trgovci „stvari i spravica za samoodbranu" izvlače iz
popularnih strahova, koji se, zauzvrat, uvećavaju samom svepri-
sutnošću i velikom vidljivošću takvih stvari i spravica, dovoljno
su dokumentovani. Opet, treba ponoviti da je, zapravo, sam strah
osnovni i najmasovniji proizvod rata protiv terorista, okrivljenih
da seju strah.
Drugi obilan nusproizvod tog rata jesu nove granice namet-
nute ličnim slobodama - za neke od njih se nije čulo još od vre-
mena Magna karte. Konor Gerti, profesor za ljudska prava na
londonskoj školi ekonomije, izneo je dugačak spisak zakona koji
ograničavaju ljudsku slobodu, a koji su već usvojeni u Britaniji
pod kategorijom „antiterorističkih zakona", i slaže se sa mišlje-
njem brojnih drugih komentatora koji su zabrinuti da, u svakom
slučaju, nije izvesno da li će „naše građanske slobode još posto-
jati kada budemo hteli da ih ostavimo u nasledstvo svojoj deci".26
Britansko sudstvo se do sada, uz samo nekoliko izuzetaka (iako
glasno obznanjenih) uvek povinovalo vladinoj politici da „ne po-
stoji alternativa represiji" - i tako, kako Gerti zaključuje, „samo
liberalni idealisti" i drugi slično obmanuti optimisti „očekuju od
sudstva da vodi društvo" u odbrani građanskih sloboda u ovo
„vreme krize".
Dok pišem ove reči, u Britaniji još uvek nije bilo nikakvog rea-
govanja sudske vlasti na taktiku „pucaj da ubiješ" koju je usvojila
londonska policija; taktika koja je prilikom svoje prve primene
dovela do smrti Žana Čarlsa de Menezesa, čija je jedina krivica
bila u tome što ga je policija (pogrešno) identifikovala kao poten-
cijalnog bombaša samoubicu, a koji, nasuprot (lažnim) kasnijim
objašnjenjima, nije bio svestan da ga prate, uopšte nije pokušao
da beži od policije i nije preskočio rampu za karte. Zaista, čovek
25 Videti: „War on terror fuels small arms trade", Guardian, 10. oktobar 2003, str. 19.
26 Videti: Conor Gearty, „Cry Freedom", Guardian, G2,3. decembar 2004, str. 9.
Strahovi na slobodi 177

danas treba da bude na oprezu zbog pretnji novih terorističkih

napada. Ali, treba takođe da sa sumnjom posmatra čuvare reda
koji ga mogu (pogrešno) označiti kao nosioca te pretnje...

Priče o mračnim radnjama unutar logora Gvantanamo ili za-

tvora Abu Graib, odsečenih ne samo od posetilaca, već i od bilo
kog prava - nacionalnog ili međunarodnog, i priče o sporom ali
neumoljivom tonjenju u nehumanost ljudi sa zadatkom da nad-
gledaju to bezakonje, imale su dovoljno odjeka u štampi pa ih mi
nećemo ovde ponavljali.27 Ipak, neophodno je istaći da obeloda-
njena i objavljena zlodela nisu bila ni izolovani incidenti niti „ne-
sreće na radu". Prema svemu što smo naučili ех post facto (iako
se mi ne možemo zakleti da znamo celu priču), ta delà su bila
pažljivo osmišljena, a njihovi počinioci su bili vredno obučeni
za vrhunske veštine koje je taj posao zahtevao. Moderna nauka i
njeni visokopostavljeni glasnogovornici uveli su novine u tehni-
ke mučenja:
Vojni doktori u Gvantanamo zalivu na Kubi pomagali su ispitivačima u
sprovođenju i usavršavanju prinudnih ispitivanja zatvorenika, uključu-
jući pružanje saveta o tome kako povećati nivo stresa i koristiti strah...
Program je bio eksplicitno osmišljen tako da poveća strah i agoniju medu
zatvorenicima...Vojska je odbila da izda dozvolu [Njujork] Tajmsu da in-
tervjuiše medicinsko osoblje u izolovanom Gvantanamo kampu... Šačica
bivših ispitivača koji su pričali za Tajms o onome šta se radilo u Gvanta-
namu radili su to pod uslovom da ostanu anonimni; neki su rekli da im je
pomoć doktora bila dobrodošla.28

Generala Rikarda S. Sančeza, „bivšeg američkog komandanta u

Iraku tokom skandala o zlostavljanju u zatvoru Abu Graib", una-
predio je sekretar odbrane Donald H. Ramsfeld na nov, viši po-
ložaj u vojnoj liniji komandovanja. Kako komentarišu reporteri
Njujork tajmsa, čini se da unapređenje „odražava rastuće uvere-
nje da je vojska ostavila skandal o zlostavljanju iza sebe".29
27 Videti, konkretno, poverljiv dokument o istraživanju kriminala u američkoj vojsci, od
gotovo 2.000 strana, do koga je došao New York Times i objavio ga 28. maja 2005.
28 Videti: Neil A. Lewis, „Interrogators cite doctors' aid at Guantanamo", New York Times,
24. jun 2005.
29 Videti: Eric Scmitt and 'Ihom Shanker, „New posts considered for US Commanders
after abuse", New York Times, 20. jun 2005.
178 Fluidni strah

„Ne postoje užasna nova čudovišta. Radi se o korišćenju otro-

va straha", primetio je Adam Kurtis.30 Strahovi su tu, ispunjava-
jući svakodnevnu ljudsku egzistenciju kako deregulacija planete
dopire duboko u njene osnove, a odbrambeni bastioni građan-
skog društva se raspadaju. Strahovi su tu, a korišćenje njihovih
očigledno neiscrpnih i samoreprodukujućih zaliha u cilju ponov-
ne izgradnje istrošenog političkog kapitala predstavlja iskušenje
kojem se teško odupire veliki broj političara.
Dosta pre 11. septembra, predaja tom iskušenju, zajedno sa nje-
govim sumnjivim koristima, bila je već dobro uvežbana i ispro-
bana. U svojoj studiji, upečatljivo i odgovarajuće nazvanoj Terori-
sta, prijatelj državne moći, Viktor Grotovic je analizirao načine na
koje je vlada Federalne Republike Nemačke koristila terorističke
napade koje su počinili pripadnici Crvene armije u vreme kada
je „trideset slavnih godina" socijalne države počelo da odaje prve
znake početka svoga kraja.31 On je utvrdio da je tokom 1976. go-
dine samo sedam procenata nemačkih stanovnika smatralo ličnu
bezbednost najvažnijim političkim pitanjem, a dve godine kasnije
značajna većina Nemaca je to smatrala mnogo važnijim od borbe
protiv rastuće nezaposlenosti i galopirajuće inflacije. Tokom ove
dve godine nacija je na svojim TV ekranima gledala, za fotografi-
sanje prikladne, pohode brzo rastućih sila policije i tajne službe i
slušala sve smelije aukcijske ponude političara dok su pokušavali
jedan drugog da nadmudre, obećavajući nikad čvršće i nikad oz-
biljnije mere u sveopštem ratu protiv terorista.
Grotovic je takođe utvrdio da, dok je liberalni duh, koji je in-
spirisao početni naglasak nemačkog ustava na individualnim
slobodama, bio prikriveno zamenjen državnim autoritarizmom
koji je u prethodnom periodu bio tako preziran, i dok je Helmut
Šmit javno zahvaljivao pravnicima što su se uzdržali od ispitiva-
nja ustavnosti novih odluka Bundestaga na sudu, novi zakoni su
više išli u korist teroristima, jačajući njihovu vidljivost u javnosti
(i tako posredno njihov društveni položaj) dosta iznad granica

30 Beckett, „The making of the terror myth".

31 Videti: Victor Grotowicz, Terrorism in Western Europe: In the Name of the Nation and
the Good Cause, PWN (Warsaw), 2000.
Strahovi na slobodi 179

koje su i sami mogli zamišljati da bi ih mogli dostići. Prema slič-

nom zaključku analitičara, nasilne reakcije snaga reda i zakona
su dale ogroman doprinos popularnosti terorista. Čovek mora
posumnjati da je deklarativna funkcija oštre nove politike, koja je
isticana kao iskorenjivanje terorističke pretnje, bila mnogo manje
važna od njene latentne funkcije, koja je predstavljala napore da
se pomeri oblast državnih vlasti iz domena koje država nije mo-
gla, niti se usudila ili nameravala da efikasno kontroliše, u drugu
oblast - gde njene moći i odlučnost da deluje mogu biti spekta-
kularno demonstrirane, uz dobijanje javnog aplauza.
Najevidentniji rezultat antiterorističke kampanje bio je nagli
porast količine straha koji je prožimao nemačko društvo. Što se
tiče terorista, deklarisane mete kampanje, ona ih je dovela bliže
do njihove sopstvene mete - da potkopaju vrednosti na kojima se
zasniva demokratija - nego što su ikada sanjali. Krajnja ironija je
u tome što konačni raspad frakcije Crvene armije i njeno nestaja-
nje iz života Nemaca nije bilo rezultat represivne političke akcije;
to se desilo zbog promenjenih društvenih uslova, koji više nisu
bili podobni za teroristički Weltanschauung i praksu.
Slično se može reći i za tužnu priču o terorizmu u Severnoj
Irskoj, čije je postojanje, očigledno, u velikoj meri održavao strog
vojni odgovor Britanaca, a čak mu je i porasla popularna po-
drška u jednom trenutku; njegov kraj može biti pripisan irskom
ekonomskom čudu i psihološkom fenomenu sličnom „lomljenju
metala", više nego bilo čemu što su preuzeli da urade, uradili ili
bili sposobni da urade kontingenti britanske vojske raspoređeni
u Severnoj Irskoj toliki niz godina.

Država lične bezbednosti, poslednja zamena za bolešljivu so-

cijalnu državu, nije poznata po tome što je naročito demokratski
nastrojena, a sigurno ne toliko intenzivno i posvećeno kao soci-
jalna država koju namerava da zameni.
Demokratija koristi kapital ljudske vere u budućnost i opti-
mistično samopouzdanje u njihovu sposobnost da deluju, a so-
cijalna država je imala istorijski važnu ulogu u uvođenje takvog
poverenja u delove društva za koje je to poverenje ostalo izvan
180 Fluidni strah

dometa tokom većeg delà istorije; socijalna država je učinila sa-

mopouzdanje i poverenje u dostupnost bolje budućnosti zajed-
ničkom imovinom svih građana države. Država lične bezbed-
nosti, nasuprot tome, koristi strah i neizvesnost, dva iskonska
neprijatelja poverenja i pouzdanosti, pa, kao i svaka institucija,
razvija svoj interes za multiplikovanje izvora svoje hrane, kao i u
kolonizovanju novih, ranije devičanskih zemalja koje mogu biti
preobraćene u njene plantaže. Posredno, ona tako podriva teme-
lje demokratije.
Isto kao što kriza građanskog samopouzdanja i poverenja na-
goveštava teška vremena za demokratiju, opadajući nivoi straha
mogu zvučati kao posmrtna zvona državi koja traži svoju legi-
timnost u odbrani ugroženog reda i zakona. Uspon države lič-
ne bezbednosti može nagovestiti nastupajući sumrak moderne
demokratije. Ona se, takođe, može pokazati veoma važnom za
recikliranje te zle slutnje u proročanstvo koje će se ispuniti samo
od sebe.

„Bezbednosne države" nisu nužno totalitarne; u nekim od svo-

jih najvažnijih aspekata država lične bezbednosti, njeni fluidni
moderni varijeteti, čak nalikuju direktnoj suprotnosti totalitarne
države.
U veštom prikazu konstitutivnih atributa totalitarizma, Cve-
tan Todorov kaže da se on sastoji od soi-disant „sjedinjenja" celo-
vitosti individualnog života.32 U punokrvnoj totalitarnoj državi,
granice između javnog i privatnog su pomešane i na putu su da
se potpuno izbrišu, a inicijative države više nisu ograničene ne-
premostivim neprikosnovenim individualnim slobodama njenih
građana. (Kornelijus Kastorijadis bi rekao da ecclesia napada, po-
korava i kolonizuje oikos, prisvajajući agoru na svom putu.)33 Ali
jasno je da ovo nije dominantna tendencija u fluidnoj modernoj
državi. Nasuprot tome, sve veći delovi javne sfere, kojima su ne-
kada direktno upravljala državna tela i vodila ih, skloni su „cu-
renju": da budu „preneseni", „unajmljeni", „izdvojeni" od strane

32 Tzvetan Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien, Robert Laifont, 2000, str. 28-9.
33 Videti moju knjigu In Search ofPolitics, Polity, 2000.
Strahovi na slobodi 181

privatnih institucija, ili jednostavno napušteni od strane državno

vođenih agencija i ostavljeni na brigu i odgovornost pojedinci-
ma. Izgleda kao da je oikos sada u napadu, dok je ecclesia u po-
vlačenju.
Država više ne nastoji da zameni spontanost rutinom, poten-
cijalne mogućnosti tabelama i rasporedima, te, opštije, „haos" (to
jest, samoafirmisanje i takmičenje autonomnih faktora) redom
(to jest, rearanžiranjem, ali povrh svega smanjivanjem obima
mogućih ishoda) - sve te ranije ambicije (kao što je Hana Arent
primetila) koje su hranile i visoko držale njene endemske i sve-
prisutne totalitarne tendencije. Barem u ovom smislu, tendencija
države u fluidnim modernim uslovima ide potpuno u suprotnom
smeru. Po drugim aspektima, međutim, zaista je moguće kod nje
uočiti jasnu „totalitarnu sklonost".

Prema Mihailu Bahtinu, „konstitutivni momenat" svih ze-

maljskih moći je „nasilje, suzbijanje, obmana", te „strepnja i strah
potčinjenih".34 Pišući iz jednog od dva najokorelija i najokrutnija
sedimenta totalitarnih tendencija poslednjeg veka (komunistič-
ke i nacističke), Bahtin je želeo da objasni intimnu vezu između
vladavine države i „strepnje i straha potčinjenih" kao primarni, ili
čak jedini, strah potčinjenih od države, koji izvire iz večne navike
i još trajnije pretnje nasilja od strane države.
Ovo je zaista bilo istaknuto obeležje totalitarnih režima dva-
desetog veka, koje je zadobilo i održalo odanost svojih podanika
sredstvima državno promovisanog terora. Taj teror se javio iz na-
sumičnosti, ćudljivosti i očiglednog nedostatka logike u načinu
na koji su totalitarne države praktikovale izuzeće od zakona -
a koji je inače bio univerzalno (i definišuće, prema Karlu Šmi-
tu) pravo svih suverenih država. Plašili su se totalitarne države
kao izvora svega nepoznatog i nepredvidivog: kao večnog, nepo-
kretnog elementa neizvesnosti u egzistencijalnom stanju svojih
potčinjenih. (Ovo se zasigurno u mnogo većoj meri odnosilo na
komunističku varijantu totalitarnog režima nego na nacističku;

34 Citat prema: Ken Hirschkop, „Fear and democracy: an essay on Bakhtin's theory of
carnival", Associations, 1 (1997), str. 209-34.
182 Fluidni strah

pošto se oslobodio konkurencije slobodnog tržišta, još jednog

velikog izvora egzistencijalnog nemira, i izuzeo većinu životnih
procesa iz destabilizujućeg i nekontrolisanog mešanja ekonom-
skih snaga, komunistički režim je morao da se osloni na namerno
proizvedenu neizvesnost, veštačku neizvesnost proizvedenu poli-
tičkim sredstvima, to jest otvorenom i sveprisutnom prinudom.)
Todorov citira treći Dialogue philosophique Ernesta Renana, sko-
ro zaboravljen bizarni plaidoyer totalitarne prakse, koji sugeriše
da država treba da zameni „groteskni pakao" podzemnog sveta
koji koriste religije da bi uplašile vernike i naterale ih na pokor-
nost, ali čije postojanje ne može biti ubedljivo dokazano živima
jednom zemaljskom, potpuno stvarnom, opipljivom vrstom, koja
će zasigurno čekati svakoga ko skrene sa pravog puta.35
Čak i u komunističkim režimima, međutim, državna moć je
nastojala da se pred svojim potlačenima predstavi kao spasitelj
od terora, a ne njegov glavni uzrok. Onda kada je državni teror
postao norma, bilo kakav trenutni predah tokom uzastopnog
„čišćenja", opoziv bilo koje presude i bilo kakvo lično izuzeće iz
masovnog progona bili bi smatrani kao još jedno svedočanstvo
dobronamernosti države i ozbiljnosti državnih napora da zaštiti
nevine i nagradi odane - i tako kao još jedna potvrda da je od-
luka da se preda poverenje državi kao jedinom ostrvu logike i
istrajnosti u moru anarhije i slučajnosti bila ispravna.

Strepnja i strah potčinjenih je „konstitutivni momenat" moći

u modernoj demokratskoj vladavini, isto kao što je bio u svim
zabeleženim totalitarnim državama. Ali moderna demokratska
država, koja je, slučajno, isto tako kapitalističko i tržišno društvo,
postavila se skoro od početka, ili bar od relativno rane faze, kao
agencija koja za cilj ima da smanji strah ili da ga potpuno elimi-
niše iz života svojih potčinjenih/građana. Nije bilo neophodno
proizvoditi neizvesnost. Državno upravljana sredstva nasilja i re-
presije mogla su biti korišćena samo u izuzetnim slučajevima, a
većinu vremena su bila neiskorišćena; bilo je više nego dovoljno
urođenog, autentičnog straha koji je izbijao iz životnih uslova ve-
ćine članova demokratske vladavine.
35 Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien, str. 47.
Strahovi na slobodi 183

Priča o usponu moderne demokratije mogla bi se pisati u smi-

slu napretka ostvarenog u eliminisanju ili ograničavanju i pri-
pitomljavanju stalno smenjujućih uzroka neizvesnosti, strepnje
i straha. Dugačak krstaški rat protiv društveno začetog i proi-
zvedenog terora kulminirao je kolektivnom, državno podržanom
zaštitom protiv individualno doživljene nesreće (kao što su neza-
poslenost, invaliditet, bolest ili starost), te kolektivno garantova-
nim davanjima, slično potpisanim od strane države, neophodnih
za individualno formiranje i samoafirmisanje, što je predstavljalo
suštinu, ili barem vodeći cilj, socijalne države (pogrešno nazvane
državom „blagostanja"36*). Pre malo više od pola veka Frenklin
Delano Ruzvelt je, u svom proglašenju kraja ratova u ime demo-
kratske alijanse, najavio dolazak sveta u kome će sam strah biti
jedina nesreća koje će se njegovi stanovnici još plašiti; u većini
liberalnih demokratija,„trideset slavnih godina" posle rata prote-
klo je u koncentrisanom naporu da se to obećanje održi.
Kako je socijalna država svuda u povlačenju, Ruzveltovo obe-
ćanje se retko ponavlja, i, što je najvažnije, ne od strane ljudi na
vrhu državne moći, dok se vraćaju svi strahovi koje je socijalna
država u usponu trebalo da progna jednom za svagda - i to još
jači; i, kao najistaknutiji, strah od socijalne degradacije kao aveti
siromaštva i društvenog izopštenja na dnu lestvice.
Ričard Rorti je rekao sledeće o putu od „buržoazijacije prole-
tarijata", koju su sa zabrinutošću i tugom posmatrali nostalgični
levičarski i levo orijentisani intelektualci u godinama nakon rata,
pa do „proletarizacije buržoazije" u Americi posle Regana:

Od 1973. godine, pretpostavka da će svi vredni američki bračni parovi biti

u stanju da sebi priušte kuću, i da će žena onda, ako bude želela, moći da
ostane kod kuće i vaspitava decu, počela se činiti apsurdnom. Pitanje je
sada da li će prosečan bračni par, u kome i muž i žena rade puno radno
vreme, ikada biti u stanju da donese u kuću više od 30 hiljada dolara godiš-
nje. Ako i muž i žena rade 2.000 sati godišnje za trenutnu prosečnu platu u
proizvodnji, a ne u administraciji (7,5 dolara za sat), oni će zaraditi toliko.
Ali sa 30 hiljada dolara godišnje neće moći da postanu vlasnici kuće ili

36 * Weifare State (engl.).

184 Fluidni strah

da sebi priušte kvalitetnu brigu o deci. U zemlji koja ne veruje ni u javni

prevoz, ni u nacionalno zdravstveno osiguranje, ovaj dohodak dozvoljava
porodici sa četiri člana samo ponižavajuću, osnovnu egzistenciju. Takva
porodica, pokušavajući da spoji kraj sa krajem sa ovakvom zaradom, biće
stalno mučena strahovima od zamrzavanja i smanjivanja plate i katastro-
falnim posledicama čak i kratke bolesti.37

I kao što je Njujork tajms pisao 3. marta 1996. godine, 72 pro-

centa Amerikanaca tada je verovalo da će se „viškovi i gubitak
posla u ovoj zemlji trajno nastaviti". Oni tako još uvek misle, ve-
rovatno još čvršće nego pre desetak godina; na kraju krajeva, nji-
hovo iskustvo života na klackalici polako postaje doživotno. To
uverenje je, čini se, jedno od nekoliko uverenja koje svakodnevno
pronalazi veliku potvrdu i malo, ako i toliko, razloga da se u nje-
ga sumnja. A imati takvo uverenje znači biti uplašen - hronično,
svakodnevno, dan i noć.
Šezdeset godina nakon Ruzveltovog proglašenja „rata protiv
straha" (straha od neslobode, verskog progona i siromaštva) i
obećanja o njegovom brzom uništenju, taj stav je zamenjen pro-
glašenjem „rata protiv terorizma" Džordža V. Buša i obećanjem
da će se on nastaviti i u budućnosti (neki od njegovih najbližih
saradnika su bili još otvoreniji, izjavljujući da se on nikada neće
ni završiti...). U godinama nakon Regana, čini se da je strah od
pretnji po ličnu bezbednost (zbog terorista, povremeno udruže-
nih, iako trenutno rede nego pre 11. septembra, sa uličnim pro-
sjacima, prodavcima droge, pljačkašima i, u opštijem smislu, sa
nedovoljno definisanom i zbog toga još više užasavajućom kate-
gorijom „potklase", kao i sa trovanjem brzom hranom i strahom
od gojaznosti, holesterola i dima tuđih cigareta) onaj strah koji
za cilj ima da, kao sunđer, upije, apsorbuje i obriše sve druge stra-
hove. Nekoliko godina pre 11. septembra Rorti je primetio (kao
prorok, čini se, sada nakon 11. septembra) da „ako se pseudodo-
gađajima, koje su kreirali mediji, uključujući povremeni kratak i
krvav rat, proleterima može skrenuti pažnja sa sopstvenog očaja,
oni super bogati neće morati mnogo da se plaše".38

37 Richard Rorty, Achieving our Country, Harvard University Press, 1998, Str. 83-4.
38 Ibid., Str. 88.
Strahovi na slobodi 185

Ali super bogati svakako nemaju mnogo razloga za strah...

Kao što je Maks Hejstings s pravom istakao:

Najmoćnije oružje bogatih je globalizam. Onda kada čovek pređe određe-

ni korporativni prag, porez postaje dobrovoljan, kao što mogu posvedočiti
računovođe Ruperta Mardoka. Suočeni sa bilo kakvom fiskalnom ili čak fi-
zičkom pretnjom, oni će lako pomeriti novac ili sebe na neko drugo mesto.
Imajući ovo u vidu, mali broj nacionalnih vlada želeće da rizikuje i odstrani
kreatore bogatstva tako što će napasti njihove bankovne račune... [Samo]
bi raspad finansijskog sistema bez presedana mogao predstavljati pretnju
za bezbednost bogatih.39

Članovi globalne elite super bogatih mogu se ponekad naći na

ovom ili onom mestu, ali oni nikada i nigde neće biti iz tog mesta
- ili bilo kog drugog mesta - to je sigurno. Oni ne treba da brinu
zbog umirivanja strahova koji progone rođene/meštane u mestu
gde su se nakratko zaustavili, jer održavanje „proletera zadovolj-
nim" više nije uslov za njihovu sopstvenu bezbednost (koja se
može, ako je potrebno, pronaći na nekom drugom mestu), niti
za njihovo bogatstvo i njegovo dalje gomilanje (koje je očigledno
postalo lako i mobilno, kao i sa lakoćom prenosivo u naklonjeni-
ja i gostoprimljivija mesta). Ako količina lokalnih strahova pređe
granicu prijatnosti, postoji mnogo drugih mesta u koja se može
otići, ostavljajući meštane da se krčkaju i sami se kuvaju u kazanu
panike i noćnih mora...
Za globalnu elitu, podsticanje, a ne ublažavanje strahova me-
štana (bilo kojih meštana, i bilo kog mesta u kom se zadesi eli-
ta između dva putovanja) neće nositi veliki rizik, ako ga uopšte
i nosi. Promena i usmeravanje strahova koji potiču iz globalne
društvene nesigurnosti u lokalne bezbednosne strepnje čini se
svakako najdelotvornijom i skoro nepogrešivom strategijom; ona
sa sobom nosi veliku korist i relativno malo rizika kada se upor-
no koristi. Ipak, njena najveća korist je u tome što ona skreće
pažnju uplašenih sa uzroka njihove egzistencijalne strepnje, tako
da - da citiram Hejstingsa - globalna natklasa može „nastaviti da
sebi udovoljava na zapanjujućem nivou", i to neometano.

39 Max Hastings, „They've never had it so good", Guardian, 6. avgust 2005.

186 Fluidni strah

Zahvaljujući negativnoj globalizaciji, ukupna suma, količina

i intenzitet popularnih strahova, na kojima lako mogu zaraditi
promoteri i oni koji praktikuju tu strategiju, nesmetano rastu.
Zahvaljujući obilju strahova, strategija o kojoj govorimo može
biti rutinski korišćena, pa se tako negativna globalizacija takođe
može nesmetano nastaviti. To jest, u predvidivoj budućnosti. Ali
opet, kao što smo i ranije videli, „predvidljivost" je jedna od onih
osobina koje upadljivo nedostaju negativno globalizovanom flu-
idnom modernom svetu.
 6.

Misao protiv straha

(ili nezaključeni zaključak za one koji bi mogli
pitati šta bi se moglo učiniti)

Informišući čitaoce o svoja tri šoka koja je doživeo 1990. kada

je u kratkom vremenskom roku saznao za smrt Altisera, Benoa
i Lorea, Žak Dérida je konstatovao da je svaka smrt kraj jednog
sveta, i da se svaki put radi o kraju jednog jedinstvenog sveta, sve-
ta koji se nikada ponovo ne može pojaviti niti može uskrsnuti.1
Svaka smrt predstavlja gubitak jednog sveta - gubitak zauvek, gu-
bitak koji je nepopravljiv. Smrt je, mogli bismo tako reći, iskustve-
na i epistemološka osnova ideje jedinstvenosti.

Smrt Ralfa Milibanda predstavljala je posebno okrutan i bolan

šok za misleće ljude koji su poricali često uverenje da je sve što
se može uraditi da se planeta učini manje pretećim i zastrašuju-
ćim, a time gostoprimljivijim mestom za čoveka i za humaniji
život već urađeno, i koji su odbijali da prihvate da je svako dalje
poboljšanje nezamislivo. Njegov lični, jedinstveni i unikatni svet
bio je svet nade koja ne umire. Međutim, iz tih razloga on osta-

1 Videti: Jacques Derrida, Chaque fois unique, la fin du monde, prezentovali Pascale-Anne
Brault i Michael Naas, Galilée, 2003.
188 Fluidni strah

je i nezamenjivi deo i izvor stalnog bogaćenja naših sopstvenih

svetova. Zadatak živih jeste da nadu održavaju u životu, ili, pre,
da je uskrsavaju u svetu koji se menja rapidnom brzinom, sve-
tu koji je poznat po rapidno brzim promenama okolnosti pod
kojima se sprovodi borba da se taj svet učini gostoljubivijim za
čovečanstvo.
Delo Ralfa Milibanda označavalo je veliki izazov sa kojim su se
suočavali intelektualci njegovog vremena (intelektualci: misleći
ljudi koji su i dalje verovali da je krajnja svrha mišljenja da se iza
sebe ostavi svet koji je bolji od zatečenog) i označavalo je nači-
ne i sredstva kojima su ljudi koji se nazivaju „intelektualcima"
pokušavali, sa polovičnim uspehom i uz nemalo promašaja, da
odgovore tom izazovu.
Izazov o kome je reč bilo je lagano ali neumoljivo (i dugo zane-
marivano, a još i duže namerno neprihvatano) propadanje onog
„istorijskog činioca" koji je, prema nadama intelektualaca (koji
su imali u vidu „organske" standarde koje je definisao Antonio
Gramši i koji su bili bolno svesni ograničenosti praktičnih efeka-
ta čiste misli), trebalo da bude uvod (ili da bude uveden) u zemlju
u kojoj bi ideja skoka ka slobodi, jednakosti i bratstvu, koju su u
njenoj iskonskoj formi skicirali mislioci iz doba prosvetiteljstva,
ali koja je kasnije skrenula u kapitalističke ili komunističke ćor-
sokake, konačno došla do svog socijalističkog cilja.
U otprilike dva veka (moderne) istorije intelektualci su prešli
čitav put od samopouzdanja i smelosti mladog Ikara do skep-
ticizma i promišljenosti starog Dedala (treba biti jasno da ovo
putovanje još nije završeno, dok je sam put bio i po svoj prilici će
ostati sve samo ne pravolinijski...). I duž čitavog spektra projeka-
ta, stavova i Weltanschauungena koji se rađaju, umiru i odbacuju
tokom tog putovanja - od samopouzdanja, hrabrosti i razmetlji-
vosti uobražene mladosti (kada je Klod-Anri Sen-Simon pozvao
svoje kolege „pozitivne intelektualce" da sjedine i povežu svoje
snage kako bi krenuli u opšti i konačni napad na predrasude, te
da krenu u organizaciju industrijskog sistema) pa sve do zrelog
doba urazumljivanja, opreznosti i razboritosti (kada je Ludvig
Vitgenštajn rezignirano zaključio da „filozofija ostavlja sve ona-
Misao protiv straha 189

kvim kao što je i bilo") - intelektualci su uvek prećutno podozre-

vali ili glasno oplakivali nemoć „čiste misli". Da li reči mogu me-
njati svet? Da li je dovoljno govoriti istinu da bi se pobedila laž?
Da li um može odoleti predrasudama i sujeverju? Da li postoje
izgledi da će se zlo ikada predati pred sjajnom slavom dobrote ili
da će se ružno poviti pred zaslepljujućim sjajem lepog?
Intelektualci nikada nisu istinski verovali u svoje moći da reč
pretvore u delo. Bio im je potreban neko da obavi ono što su oni
govorili da se mora učiniti. Neko sa istinskim moćima da obav-
lja stvari i da osigura da te stvari nastave da idu svojim tokom
nakon toga (zar znanju nije potrebna moć da bi se u svetu ne-
što napravilo, isto toliko koliko je moći potrebno znanje da bi se
svet menjao na ispravan način i u ispravnu svrhu?). „Prosvećeni
despot", taj mudri ali nemilosrdni, i iznad svega domišljati Knez
koji je u stanju da pretoči savet Uma u obavezujući Zakon, pred-
stavljao je očigledan prvi izbor intelektualaca. Ali bio je to prvi
među mnogima koji su usledili; istorija se postarala da nam po-
kaže kako on po svom izboru prestaje da bude očigledan izbor,
a kamoli izbor koji obećava. Odnosi između moćnika i njihovih
revnosnih savetnika (koje su često kao isuviše revnosne posma-
trali oni kojima su upućivani saveti) su u najboljem slučaju bili
ambivalentni i najčešće burni i zatrovani uzajamnom sumnjom.
Brak samoimenovanih predlagača zakona i tvoraca zakona koji
imaju moć u rukama brzo se pokazao kao brak one vrste u kojoj
je pomešana ljubav i mržnja, kao nepopravljivo nestabilan odnos,
uvek na ivici razvoda.

Tokom perioda od najmanje jednog veka primarni intelektu-

alni izbor za ulogu „istorijskog činioca" emancipacije bio je zbir
sastavljen i uvezan određenim brojem dosta raznolikih veština
i zanata, zajednički obuhvaćenih kategorijom „radničke klase".
Prinuđena da svoj rad / kreativni kapacitet prodaje ispod cene
i postajući žrtva negiranja ljudskog dostojanstva, koje je išlo
ruku pod ruku sa takvom vrstom prodaje, od radničke klase se
očekivalo da ustane ili se izdigne iznad prosto „objektivnog",
nemislećeg postojanja „klase po sebi" do nivoa „klase za sebe":
190 Fluidni strah

da postane svesna svoje istorijske odrednice, da tu svest usvoji,

da sebe prevede (ili bude prevedena) iz objekta u subjekt (od-
nosno glavni istorijski subjekt), te da se ujedini u revoluciji čiji
je cilj da njenim patnjama dođe kraj. Međutim, pošto su uzroci
njihove patnje imali sistemske korene, ta klasa poniženih, u skla-
du sa Marksovom nezaboravnom rečenicom, bila je jedinstvena
klasa među ljudima po tome što nije mogla da emancipuje samu
sebe bez emancipacije celokupnog ljudskog društva, niti je mogla
da prekine svoju klasno uslovljenu bedu bez stavljanja tačke na
svaku i celokupnu ljudsku bedu. Kada joj je takva moć pripisa-
na, radnička klasa je ponudila prirodno i bezbedno sklonište za
nadu, mnogo sigurnije od onih imaginarnih udaljenih gradova u
koje su rane moderne utopije smestile „prosvećene despote", oče-
kujući i verujući da će oni ozakoniti sreću nad svojim nesvesnim,
a prvobitno i nevoljnim podanicima.
Pitanje da li je to pripisivanje moći bilo osnovano ili ne od
samog početka je bilo sporno. Moglo bi se argumentovati da su
- suprotno Marksovom verovanju - nemiri fabričkih hala u ra-
nom kapitalizmu bili podstaknuti više gubitkom sigurnosti nego
ljubavlju prema slobodi i da je bilo neizbežno, onda kada je izgu-
bljena i oplakana sigurnost ponovo zadobijena ili izgrađena na
novim i drugačijim osnovama, da se nemir ugasi, na tački koja
je daleko od njegove revolucionarne/emancipatorske destinacije.
Takođe bi se moglo argumentovati da je recikliranje osiromaše-
nih zanatlija, zemljoradnika na zakupljenoj zemlji i mnogih dru-
gih prisiljenih da ostanu bez posla - u jednu naizgled homogenu
radničku klasu bio korak koji su više potpomogli oni koji su dr-
žali moć nego što je sam po sebi bio samostalan, te da ekonomske
sile mogu razbiti tu klasu na isti način na koji su nekada bile
ključne u njenom stvaranju...
Ove i mnoge druge prigovore bilo je lakše izneti posmatraju-
ći stvari u retrospektivi; međutim, nakon što se nakupilo dosta
dokaza da su takve manifestacije „klasne borbe", kao kolektivne
prakse cenkanja i upotrebe „kapaciteta za stvaranje neprijatnosti"
u borbi za visinu nadnice, daleko od toga da budu preliminarni
korak ka revolucionarnom remontu sistema moći, jer su im cilje-
Misao protiv straha 191

vi bili smešteni potpuno unutar granica odnosa kapital - radna

snaga, može se reći da one neće ni izaći iz okvira kapitalističkog
poretka, a kamoli srušiti taj poredak. Uz to je, posle, polako ali
sigurno sve verovatnije izgledala mogućnost da je svojim dopri-
nosom redovnim, gotovo rutinskim korekcijama nepodnošljivih,
i time potencijalno eksplozivnih sistemskih nepravilnosti, bor-
ba radništva služila kao homeostatičko, stabilizujuće sredstvo za
„uravnoteženje" kapitalističkog poretka pre nego za njegovo na-
rušavanje - a kamoli podrivanje.

Nakon dužeg perioda početnog nemira, povezanog sa nesta-

janjem predmodernih ekonomskih struktura, nastupio je peri-
od „relativne stabilnosti" - zasnovan na novim, ali, kako se čini,
čvrstim strukturama industrijskog društva. Politički primenje-
na sredstva „rekomercijalizacije kapitala i radne snage" postala
su konstantna karakteristika kapitalističkog sveta - sa državom
koja igra aktivnu ulogu u usmeravanju sredstava, promovišući i
obezbedujući intenzivnu i ekstenzivnu ekspanziju kapitalističke
ekonomije, sa jedne strane, te preoblikujući i rehabilitujući radnu
snagu, s druge strane. Koliko god bile surove tegobe na debljem
kraju kapitalističke ekspanzije, i koliko god uznemiravajući bili
neprekidni strahovi od periodičnih nastupa ekonomske depre-
sije, izgledalo je da su čvrsto utemeljeni okviri za obuhvatanje
životnih očekivanja i projekata, opremljeni isprobanim i pouzda-
nim alatima za popravku - omogućavajući dugoročno planiranje
individualnog života, zasnovanog na sve većem osećaju sigurno-
sti i vere u budućnost. Kapital i radna snaga, spojeni, kako se čini,
neraskidivom međuzavisnošću, sve uvereniji u permanentnost
svojih uzajamnih veza i sigurni da će se sretati i nadalje u vre-
menima koja dolaze, tražili su i pronašli uzajamno koristan i per-
spektivan, ili bar zadovoljavajući sporazum - vid kohabitacije u
kome je izraženo stalno natezanje konopca, ali i runde uspešnih
pregovora o pravilima saradnje, uspešnih jer su za izvesno vreme
uzajamno zadovoljavajući.
Frustriran i nestrpljiv zbog načina na koji je izgledalo da stvari
teku, Lenjin se požalio kako bi radnici, da su prepušteni samo
192 Fluidni strah

svojim sredstvima, jedino razvili „sindikalni mentalitet" i osta-

li suviše uskih pogleda, egocentrični i podeljeni, nedorasli da
se suoče sa svojom istorijskom misijom, a kamoli da je izvedu.
Isti trend koji je mučio Lenjina, tvorca i revnosnog zagovornika
„prečica", kao i zamene nepouzdane, spontane eksplozije prole-
terskog besa brižljivo pripremljenim planom preuzimanja vlasti
od strane „profesionalnih revolucionara", primetio je, ali je na
njega gledao sa blago optimističkom staloženošću, i njegov savre-
menik Eduard Bernštajn - osnivač (uz značajnu podršku fabija-
naca) „revizionističkog" programa usklađivanja i upražnjavanja
socijalističkih vrednosti i ambicija unutar političkog i ekonom-
skog okvira jednog u osnovi kapitalističkog društva: polagane ali
sigurne „amelioracije" a ne revolucionarni, jednokratni remont
statusa quo.
Dijagnoze koje su napravili Lenjin i Bernštajn bile su upadljivo
slične - ali njihovi odgovori na pitanje - „ako je tako, šta je po-
trebno činiti?" bili su radikalno različiti. Istina, obojica su ostali
verni Marksovoj postavci da je brak sa praksom jedina moguća
terapija za endemsku slabost misli, i njegovom izboru partnera
za ujedinjenje sa teorijom emancipacije za predstupajuće ven-
čanje („potreban je susret onih koji misle sa onima koji pate").
Ali dok je Bernštajn zamislio ulogu intelektualaca po obrascu
lojalne i poslušne domaćice, Lenjin je drugačije podelio uloge:
prvu violinu i prevlast u tom braku dodelio je mačo mužu, koji
je u tu svrhu preuzeo veći deo ili sve u pogledu čvrstine, mišića
1 upornosti. Međutim, da bi se ispunila ta svrha, oni koji su znali
šta je potrebno uraditi morali su da se transformišu iz društva
za debate u potpuno integrisano, disciplinovano i nemilosrdno
telo „profesionalnih revolucionara", svesnih da (po pronicljivom
opisu tog uverenja, koje je dao Alan Finkelkraut) „su koncepti na
ulici, argumenti u događajima, a razlozi u drami u kojoj su ljudi
glumci pre nego što postanu mislioci".2 Proletarijat je taj koji će
konačno preoblikovati stvarnost prema pravilima razuma i prin-
cipima pravde - ali do toga neće doći ukoliko proletarijat na to ne
bude naveden, vođen i na druge načine primoran od strane onih
2 Videti: Alain Finkielkraut, Nous autres, modems. Ellipses, 2005, str. 245.
Misao protiv straha 193

koji znaju i/ili propisuju ta pravila i principe. Radnike treba pri-

siliti da izvrše konačan čin oslobađanja koji je - po sudu istorije
bez prava na žalbu - bio njihova misija od početka klasne borbe,
ali za koju su oni bili isuviše lenji i nemarni, ili suviše naivni i la-
koverni da je obave - osim ako se ne pozovu na oružje i prinude
na akciju...
Lenjinov hrabar/očajnički potez pomerio je intelektualce, kao
„poznavaoce istorije", iz kancelarije za planiranje na komandno
mesto revolucije. Njihov zadatak je bio da sebe transformišu u
istorijske činioce stavljanjem istorijski određenog kolektivnog či-
nioca pod svoju direktnu komandu i uterivanjem, uvežbavanjem
i oblikovanjem tog kolektiva u strogo disciplinovanu vojsku i/ili
oružje za masovno uništavanje.
Možda je to bio Lenjinov pokušaj da oslobodi intelektualce od
njihove prvobitne bolesti - nemoći: da ih podstakne da se sami
preoblikuju u kolektivni „istorijski činilac", što su do tada, opsed-
nuti strahovima vezanim za sopstvenu nemoć, tražili izvan svojih
redova. Ovog puta taj činilac nije bio zamišljen, nije bio postulat,
već nešto sasvim stvarno, ne nešto što je potencijalni predmet
intelektualnog prosvetljenja i usmerenja, već nemilosrdni šef, od
samog početka sveznajući, i - još više od toga - svemogući šef,
koji zahteva pokornost, požrtvovnost i bezuslovnu predaju. Bez
obzira na to kakve bile njene namere, Lenjinova strategija se u
praksi pokazala samo kao promena upravljanja u toj šemi stvari
koja stoji iza traume intelektualaca o urođenoj nemoći. Partija
- telo koje su stvorili intelektualci koji su sebe redefinisali kao
„istorijski činilac" - preuzela je barjak od „poniženih i napaćenih
masa" kao referentna tačka za intelektualne usluge; za razliku od
proleterskih masa koje je zamenila u ulozi pokretača istorije, par-
tija nije htela nikakvo prosvetljenje i usmerenje koje bi došlo spo-
lja (niti je dozvoljavala ni najslabiji nagoveštaj same mogućnosti
da bi to htela). Umesto toga, zahtevala je poniznost, podaništvo,
poslušnost i servilnost. Njoj su bili potrebni strogi oficiri a ne
učitelji. Sluge, ne vodiči.
Da li su teška vremena koja su zadesila nekadašnje zakono-
davce, naslednike philosophesa i izvršioce njihovog zaveštanja,
194 Fluidni strah

rezultat njihovih sopstvenih postupaka? Da li su sve vreme sami

zazivali probleme - od trenutka kada je započela njihova potraga
za istorijskim činiocem? Sanjali su o svetu potpune transparen-
tnosti i totalnog reda. Nisu znali da „potpuna transparentnost"
dolazi zajedno sa potpunim nadzorom i da „totalni red" pripada
snovima i ciljevima totalitarizma, komandanata koncentracionih
logora i uprava grobalja. Dobili su ono čemu su pomogli da se
stvori - a što nisu očekivali.
Marks je insistirao da kapital koji porobljava radničku klasu
nije ništa drugo do otuđena moć radničke klase. Da li je partija
bila išta drugo do otuđenje idejne moći intelektualaca?
Kao što se ranije dogodilo sa putem koji vodi od reči do delà,
tako je predeo koji vodi od očaja nemoći do radosti osećaja sop-
stvene važnosti sada prebačen u dornen partije, da za dugo vreme
ona tu deluje kao posrednik, pod njenom isključivom kontro-
lom.

Kako je razvoj situacije iznova potvrđivao Lenjinova tmurna i

Bernštajnova poletna očekivanja, Derđ Lukač je objašnjavao evi-
dentnu nevoljnost istorije da prati originalnu Marksovu progno-
zu jednim konceptom skovanim za tu svrhu (koji se ipak vraća
na Platonovu alegoriju o senkama na zidu pećine), konceptom
„lažne svesti" podmuklo inspirisanom „lažnom potpunošću" ka-
pitalističkog društvenog poretka koji tu svest promoviše i neće
prestati da je promoviše ukoliko mu se partija ne suprotstavi, jer
partija vidi šta se krije ispod obmanjujuće spoljašnjosti i shvata
neumoljivu istinu zakona istorije, i tada, po obrascu Platonovih
filozofa, deli svoja saznanja sa obmanutim stanovnicima pećine.
Kada se to kombinuje sa konceptom Antonija Gramšija o par-
tiji kao „kolektivnom intelektualcu", kao i konceptom „organskih
intelektualaca" koji artikulišu interese klase kako bi služili klasi
čije interese artikulišu, Lukačeva reinterpretacija hirovitosti pos-
tmarksove istorije prividno je izdigla istorijsku ulogu intelektu-
alaca - a time i njihovu etičku/političku odgovornost - na nove
visine. Ali, u tom istom smislu, Pandorina kutija recipročnog op-
tuživanja, nametanja krivice i sumnje u izdaju širom je otvorena,
Misao protiv straha 195

što je predstavljalo uvod u dugotrajnu eru optužbi za trahisons

des clerks, bezobzirnih ratova, uzajamnih kleveta, lova na veštice
i napada na ličnost. I zaista, ako radnički pokret nekad i negde
nije uspeo da deluje u skladu sa svojom predviđenom istorijskom
misijom, a posebno ako je ustuknuo pred revolucionarnim zba-
civanjem kapitalističke sile, jedini krivci morali su biti neuspešni
„organski intelektualci" u pokušaju, koji su zanemarili ili čak i
aktivno izdali svoju dužnost da se kondenzuju (a potom i utope)
u pravoj vrsti partije.
Ono što je paradoksalno jeste da su javno priznati, samoi-
menovani, potencijalni ili neuspeli intelektualci teško odolevali
iskušenju da prihvate takvo nepovoljno viđenje sebe samih, jer
su se time i najspektakularniji primeri njihove teorijske slabosti
i praktične nemoći pretvarali u moćne argumente koji su indi-
rektno, mada izopačeno, potvrđivali njihovu ključnu istorijsku
ulogu. Sećam se kako sam ubrzo po svom dolasku u Britaniju
slušao jednog doktoranta koji je, nakon što se osvrnuo na ne-
koliko radova Sidnija i Beatrise Veb, požurio da ustvrdi, praćen
odobravanjem nekvalifikovanih slušalaca na seminaru, kako se
svi razlozi što socijalna revolucija tako užasno kasni u Britaniji
nalaze tu - u tim knjigama.
Postojali su znakovi pored puta koji bi, da su samo uočeni na
vreme, pažljivo i bez predrasuda pročitani, bacili senku sumnje
na ovakvu intelektualnu uobraženost. Ideje Lukača ili Gramšija,
koje je nedavno otkrila britanska intelektualna levica, međutim,
nisu pomogle u dekodiranju tih poruka na putu. Kako, recimo,
napraviti vezu između studentskih nemira i sindikalnih štrajkova
krajem sedamdesetih u Britaniji? Čemu smo zapravo bili svedoci
- borbama u pozadini koje vode trupe u povlačenju koje su blizu
kapitulacije ili isturene jedinice nastupajućih, još žešćih armija?
Da li je to bio udaljeni eho starih bitaka i zakasnelih ponovnih
postavki zastarelih scenarija ili simptom i najava novih nastupa-
jućih ratova? Simptomi nekog kraja ili nekog početka? I - ako se
radi o početku, onda početku čega?
Vesti o najnovijim intelektualnim gibanjima u inostranstvu
samo su doprinele čuđenju i zbunjenosti kako su najave pozdrava
196 Fluidni strah

„zbogom proletarijatu" putovale preko La Manša, uz Altiserova

podsećanja na to da je konačno sazrelo vreme za revolucionarnu
akciju. Zanosno romantična vizija E. P. Tompsona o besprekornoj
samosvesti radničke klase naišla je na frontalne napade urednika
Nju left revije (New Left Review) zbog svog intelektualnog siro-
maštva (verovatno se mislilo na upadljivo odsustvo intelektuala-
ca u Tompsonovoj edukativnoj priči).

Bilo bi nepošteno i netačno pozivati se na sopstvenu vizionar-

sku mudrost u retrospektivi. Takođe bi bilo nepošteno, nepraved-
no i neistinoljubivo optužiti za zbunjenost one koji su preoku-
pirani svojim poslovima za kojima trče. Kako god bili razdeljeni
krivica i razrešenje, ostaje činjenica da je nastupajući kraj „sjajnih
trideset godina" (kako su retrospektivno opisane tri posleratne
decenije izgradnje socijalne države, ali tek onda kada su se uslovi,
koji su ih učinili izvodljivim, raspali ili su bili rastureni, i tek kada
je bilo potpuno očigledno da se to desilo) izmestio nama poznat
svet i učinio oprobana oruđa, ranije korišćena za analizu i opis
tog sveta - beskorisnim. Došlo je vreme slutnji i nagađanja, a s
njim i mnogo konfuzije. Ortodoksna pravila ukopavala su se u
sve dublje rovove i ograđivala bodljikavom žicom, dok su jeretič-
ka verovanja, puštajući sve više korena na terenu, prikupljala hra-
brost i postajala sve bezobzirnija, čak i kada su uzalud pozivala
na zajednički jezik, nimalo se ne približavajući konsenzusu.
Izvor ove intelektualne pometnje, na koju su neki eksplicit-
no ukazivali, a nad kojom su drugi likovali, bio je, da ponovim,
očigledan nestanak do tada neospornog istorijskog činioca (kao
čvorišta oko kojeg su se sve strategije, bez obzira na to koliko me-
đusobno bile suprotstavljene, u krajnjoj liniji okretale) - što je na
početku intelektualna levica percipirala kao sve veću separaciju i
slom komunikacije sa „pokretom". Kako su događaji redom pobi-
jali sve teorijski besprekorne postulate jedan za drugim, intelek-
tualni krugovi (uz samo nekoliko izuzetaka - od kojih su se neki
sistematski opirali tom trendu, a drugi sporadično, kao kada su
se pridruživali nekim protestima iz pozadine, ne iz prvih redova,
ili kada su se formirale ad hoc grupe za podršku rudarima koji su
Misao protiv straha 197

uzalud pokušavali da umaknu talasu tačerizma) su se sa još ve-

ćim žarom i još upadljivije okrenuli samoreferentnim interesima
i zanimanjima, kao po komandi Mišela Fukoa, koji je proklamo-
vao pojavu „specijalizovanih intelektualaca" (a time i „specijali-
zovanih", to jest profesionalno odeljenih i zasebnih politika).
Pitanje da li je možda koncept određenih ili specijalizovanih
intelektualaca ništa drugo do oksimoron, je, naravno, bilo i ostalo
predmet debate. Ali, i bez obzira na to da li je primena termina
„intelektualac" legitimna u slučajevima kao što su univerzitetski
predavači koji stupaju na javnu scenu samo povodom neslaganja
sa visinom univerzitetskih plata, ili glumaca koji protestuju zbog
smanjenja budžeta za pozorišnu produkciju ili snimanje filmova,
ili konsultanata koji štrajkuju zbog prekomernih zahteva oko nji-
hovih usluga, jedna stvar je sigurna: za ove nove, institucionalno
uokvirene, samocentrične i samoreferentne oblike zauzimanja
političkog stava i odmeravanja moći, figura „istorijskog činioca"
je potpuno irelevantna. Može se skinuti s dnevnog reda bez griže
savesti, te, iznad svega, bez žaljenja i gorkog osećaja gubitka.
Moraju li i nada i posao emancipacije pratiti pad nestajućeg
„istorijskog činioca" u ambis kao što je kapetan Ahab pozivao
svoje mornare da ga prate u potonuću? Smatram da se rad Teo-
dora Adorna može iznova čitati kao jedan dugačak i detaljan po-
kušaj suočavanja s tim pitanjem i opravdanja jednog naglašenog
„ne" kao odgovora na njega.
Na kraju krajeva, mnogo ranije nego što je ljubav britanskih
intelektualaca prema istorijskom činiocu počela da vene i nestaje,
Adorno je upozorio svog starog prijatelja Valtera Benjamina na
ono što je nazvao „brehtovski motivi": nadu da će „pravi radnici"
spasiti umetnost od gubitka njene aure ili da će ona biti spasena
„neposrednošću kombinovanog estetskog efekta" revolucionar-
ne umetnosti.3 Adorno je insistirao na tome da „pravi radnici"
,,u stvari nemaju prednost nad svojim 'buržoaskim suparnicima'
u ovom pogledu" - oni „nose sve znakove defektnosti tipično
buržoaskog karaktera". I onda je usledio konačan udarac: „Čuvaj

3 Videti: Adornovo pismo Benjaminu od 18. marta 1936, u: Theodor Adorno and Walter
Benjamin, Correspondence, 1928-1940, Harvard University Press, 1999, str. 127-33.
198 Fluidni strah

se da ne pretvorimo svoju neophodnost" (to jest neophodnost

intelektualaca kojima „je potreban proletarijat za revoluciju") „u
vrlinu proletarijata, kao što smo stalno u iskušenju da učinimo".
Istovremeno, Adorno je insistirao na tome da, iako izgledi za
emancipaciju čoveka sa težištem na ideji drugačijeg i boljeg druš-
tva sada izgledaju manje ohrabrujući nego u vreme Karla Marksa,
optužbe koje je Marks podigao protiv sveta koji je neoprostivo
neprijateljski nastrojen prema humanosti nisu izgubile ništa na
svojoj aktuelnosti i još nijedna kompetentna porota nije našla
nikakav ključni dokaz za neutemeljenost prvobitnih ambicija
ka emancipaciji. Nema stoga dovoljnog, a kamoli neophodnog
razloga, tvrdio je Adorno, da se emancipacija skine sa dnevnog
reda. Upravo suprotno: nepodnošljiva postojanost društvenih
bolesti je razlog više i svakako jak razlog da se još upornije nasta-
vi sa pokušajima u tom pravcu.
Smatram da je Adornovo upozorenje isto toliko aktuelno kao
u vreme kada ga je prvi put napisao: „Nesmanjena prisutnost pat-
nje, straha i opasnosti čini neophodnim da ideja koja ne može biti
realizovana ne bude odbačena". Tada, kao i sada, „filozofija mora
saznati, bez ikakvih ublažavanja, zašto svet - koji je onda mogao
i sada može biti raj - može sutra postati sam pakao". Razlika iz-
među „tada" i „sada" mora biti pronađena na drugim mestima, a
ne u stavu da je zadatak emancipacije izgubio svoju urgentnost ili
da je san o emancipaciji uzaludan.
Ono što je, međutim, Adorno požurio da doda je sledeće: ako
je Marksu svet delovao spremno za pretvaranje u raj „tamo i tada"
i izgledao pripravan za trenutni zaokret, i ako je stoga izgledalo
da je „mogućnost promene sveta 'sa vrha nadole' bila neposred-
no prisutna",4 to više nije slučaj, ako je uopšte ikada i bio (samo
tvrdoglavi se mogu i dalje pridržavati teza onako kako ih je Mar-
ks formulisao). Mogućnost prečice ka svetu koji bi bio podesnije
ljudsko stanište je ono što se izgubilo iz vida i što se čini manje
realnim nego ranije.
Moglo bi se, takođe, reći i da više nema prohodnih mostova
između ovog sveta ovde i sada i tog drugog „emancipovanog"
4 Ibid., str. 14.
Misao protiv straha 199

sveta, gostoljubivog i „okrenutog korisniku". Nema nestrpljive

gomile koja će u stampedu preći čitavu dužinu mosta, kada bi ta-
kav most bio izgrađen, niti vozila koja čekaju da željne bezbedno
prevezu na drugu stranu do njihovog odredišta. Niko ne može
biti siguran kako bi takav upotrebljiv most mogao biti izgrađen i
na kom delu obale bi ga trebalo postaviti da bi se obezbedio ne-
smetan i odgovarajući saobraćaj. Morali bismo, u ovom pogledu,
zaključiti da mogućnosti nisu neposredno prisutne.

„Svet želi da bude obmanut" - Adornova neuvijena optužba

zvuči kao komentar na tužnu priču Lajona Fojtvangera o Odi-
seju i svinjama koje su odbile da se vrate u svoj prethodni ljud-
ski oblik jer su mrzele brigu o donošenju odluka i preuzimanje
odgovornosti koje je nužno proisticalo iz položaja ljudskog bića,
ili, kad smo kod toga, bilo je to kao „bekstvo od slobode" Eriha
Froma, ili, kao arhetip svih tih priča - Platonova melanholična
spekulacija o tragičnoj sudbini filozofa koji pokušavaju da podele
sa pećinskim ljudima dobre vesti, donesene iz suncem obasjanog
sveta čistih ideja. „Ljudi ne samo da nasedaju... već i žele da budu
prevareni... osećaju da bi im životi postali potpuno nepodnošlji-
vi onog trenutka kada bi se ostavili zadovoljstava kojih u stvar-
nosti i nema."5
Adorno uz bezrezervno odobravanje citira esej Sigmunda Froj-
da o psihologiji grupe. Grupa, kako je napisao, „želi da se njom
vlada neograničenom silom: gaji ekstremnu ljubav prema auto-
ritetu: po recima Le Bona, ona ima glad za pokornošću. Iskonski
otac je ideal grupe koji vlada egom umesto idealnog ega".6
Prema Adornovim recima, „duh" i „konkretan entitet" su se
razišli i duh se može držati realnosti samo na sopstveni rizik, i
time, na kraju, po rizik same realnosti:

Samo misao koja nema duhovnog utočišta, nema iluzija o unutrašnjem car-
stvu, i koja je priznala odsustvo sopstvene funkcije i snage, može možda

5 Theodor W. Adorno, The Culture lndustry: Selected Essays on Mass Culture, ed. J. M.
Bernstein, 1991, str. 89.
6 Ibid., Str. 119.
200 Fluidni strah

naslutiti poredak mogućeg i nepostojećeg, gde bi ljudska bića i stvari bili na

mestima koja im po pravdi pripadaju.7

Filozofska misao počinje u trenutku kada misao prestaje da se zadovoljava

predstavama koje su predvidljive i iz kojih ne izvire nište više od onoga što
je tu unapred postavljeno.8
Misao, u svakom slučaju, nije intelektualna reprodukcija već postojećeg.
Dokle god se ne odvoji, ona sigurno u svom dohvatu ima ono što je moguće.
Njena neugašena žed, averzija prema svakom brzom i lakom zadovoljenju,
poriče besmislenu mudrost rezignacije. Utopijski momenat u razmišljanju
jači je što se manje ono... objektivizuje u utopiju i time sabotira njenu rea-
lizaciju. Otvoreno razmišljanje ukazuje na prostor izvan sebe.9

Kako Adorno insistira, filozofija predstavlja „odlučnost da se

ne izgubi intelektualna i realna sloboda", i samo pod tim uslovom
ona može, kao što bi i trebalo, da ostane imuna na „sugestije da
se zadrži status quo".10
„Teorija", zaključuje Adorno „govori u ime onog što nije sku-
čenog duha."11 Praksa, a naročito praktičnost je najčešći izgovor
ili samoobmana „nitkova" kao što je onaj „idiotski parlamenta-
rac na Doreovoj karikaturi" koji je ponosan što ne gleda dalje od
svojih neposrednih zadataka. Adorno negira praksi onu važnost
koju joj obilato pridaju glasnogovornici „pozitivne" nauke i oni
profesionalci akademske filozofije (velika većina među njima)
koji se predaju njenom teroru.

Ako „emancipacija", vrhovni cilj društvene kritike, radi na

„stvaranju autonomnih, nezavisnih pojedinaca koji rasuđuju i
svesno donose odluke za sebe",12 ona time nailazi na ogroman
otpor „industrije kulture", ali nailazi i na pritisak masa čije želje
ta industrija obećava da će ispuniti (što i čini, istinski ili lažno).

7 Ibid., str. 15.

8 Ibid., str. 128.
9 Ibid., str. 292-3.
10 T. W. Adorno and M. Horkheimer, Dialectic of Enlightement, Verso, 1989, str. 243.
11 T. W. Adorno, Critical Models, Columbia University Press, 1998, str. 263.
12 Ibid., str. 92.
Misao protiv straha 201

I gde se tu onda nalaze izgledi, zadaci, strategije intelektua-

laca, dokle god jesu i žele da ostanu čuvari neispunjenih nada i
obećanja iz prošlosti, i kritičari današnjice, koji su krivi što su ta
nadanja i obećanja zaboravili i ostavili ih neispunjenima?
Po opštem shvatanju, koje izgleda da je ustoličio Jirgen Ha-
bermas i koje je dovelo u pitanje samo nekoliko Adornovih pro-
učavalaca - i to tek nedavno, Adornov odgovor na ova i slična
pitanja najbolje je predstavljen slikom „poruke u boci". Ko god da
je poruku napisao i stavio je unutra, zapečatio bocu i bacio je u
more nije imao pojma kada (i da li će ikada) i koji (ako će uopšte
neki) mornar opaziti bocu i izvući je na suvo; i da li će taj mornar,
nakon što otvori bocu i izvuče parče papira iz nje biti sposoban
i voljan da pročita tekst, razume sadržaj poruke i upotrebi je na
način na koji je to zamislio njen autor. Čitava jednačina se sa-
stoji od nepoznatih promenljivih, i nema načina na koji bi autor
„poruke u boci" mogao da je reši. U najboljem slučaju može po-
navljati Marksove reči: Dixi et salvavi animam meam - autor je
ispunio svoju misiju i učinio sve što je bilo u njegovoj moći da
sačuva poruku od nestajanja. Nade i obećanja koji su bili poznati
autoru, a koje većina njegovih savremenika nije nikad naučila ili
je više volela da ih zaboravi, neće preći tačku bez povratka na
svom putu ka zaboravu; ako ništa drugo biće im data šansa još
jednog produžavanja života. Oni neće bez testamenta umreti za-
jedno sa svojim autorom - barem neće morati da umru, što bi se
sigurno desilo da ih je mislilac predao milosti talasa umesto što
ih je smestio u hermetički zatvorenu bocu.
Kako Adorno stalno upozorava, „nema misli koja je imuna na
komunikaciju, i ako se izrazi na pogrešnom mestu i u pogrešnom
sporazumu to je dovoljno da se podrije njena istinitost".131 tako,
što se tiče komuniciranja sa činiocima, onima koji bi to želeli da
budu, sa neuspelim činiocima i onim ljudima koji nisu radi da se
pridruže akciji u svom vremenu, „za intelektualca, neprikosnove-
na izolacija je sada jedini način da se pokaže neka mera solidar-
nosti" sa onima „na dnu".

13 Theodor W. Adorno,Minima Moralia,prevod E. EN. Jephcott,Verso, 1974,str. 25.

202 Fluidni strah

Ta samoizolacija nije, po Adornovom mišljenju, čin izdaje -

niti je to znak povlačenja, niti izraz snishodljivosti, niti oboje
(„snishodljivost" i „loše mišljenje o sebi su ista stvar", kako i sam
ističe). Držanje distance, paradoksalno, jeste čin angažovanja - u
jedinom obliku u kojem se ono može razumno pojaviti na strani
neispunjenih ili izneverenih nada: „Posmatrač sa strane isto je to-
liko uključen kao i aktivni učesnik; jedina prednost ovog drugog
je uvid u svoju uključenost, te majušno zrnce slobode koje leži u
toj spoznaji kao takvoj".14
Alegorija „poruke u boci" nameće dve pretpostavke: da je po-
stojala poruka koja je bila podesna da bude zapisana i vredna
truda potrebnog da se pošalje kako bi otplovila; i da će u vreme
kad ta poruka bude pronađena i pročitana (u vreme koje ne može
biti unapred definisano) ona još uvek biti vredna napora nalazača
da je otvori i prouči, apsorbuje i usvoji. U nekim slučajevima, kao
što je Adornov, poveravanje poruke nepoznatom čitaocu u nede-
finisanoj budućnosti može imati prednost nad slaganjem sa sa-
vremenicima koji se smatraju nespremnim ili nemaju želju da tu
poruku čuju, a kamoli da prihvate i zadrže ono što čuju. U takvim
slučajevima slanje poruke u nepoznat svet i vreme počiva na nadi
da će moć te poruke nadživeti svoju sadašnju zanemarenost i op-
stati u (prolaznim) uslovima koji su uzrok tog zanemarivanja.
„Poruka u boci" kao sredstvo ima smisla samo ako (i samo ako)
onaj ko pribegava tom sredstvu veruje da su vrednosti večne, daje
istina univerzalna, i misli da će brige koje sada podstiču traganje
za istinom i svrstavanje u odbrani vrednosti biti trajne. Poruka
u boci je svedočanstvo o prolaznosti frustracije i trajnosti nade,
svedočanstvo o neuništivosti mogućnosti i slabosti teškoća koje su
stajale na putu njihove realizacije. U Adornovoj verziji, kritička
teorija je takvo jedno svedočanstvo - i to predstavlja garanciju za
metaforu poruke u boci.
U „naknadnom spisu" svog poslednjeg velikog opusa, La Misère
du Monde,15 Burdije je istakao da je broj ličnosti na političkoj sce-

14 Ibid., str. 26.

15 La Misère du Monde, pod upravom Pierrea Bourdieua, Seuil, 1993, str. 1449-554. Vide-
ti i: Р. Bourdieu et al., The Weight of the World, Polity, 1999.
Misao protiv straha 203

ni koji su u stanju da razumeju i artikulišu očekivanja i zahteve

svojih birača u brzom opadanju; politički prostor je fokusiran ka
unutra, sa tendencijom zatvaranja u samog sebe. Potrebno je da
se ponovo otvori, a to se može učiniti samo dovođenjem „privat-
nih" problema i težnji, koji su često nedovršeni i neartikulisani,
u direktnu vezu sa političkim procesom (i obrnuto, kao rezultat
toga).
Ovo je, međutim, lakše reći nego učiniti, jer je javni diskurs
preplavljen terminom „prénotions" Emila Dirkema - pretpostav-
kama koje se retko direktno izražavaju a još rede analiziraju, a
koje se nekritički primenjuju kada god se subjektivno iskustvo
podigne na nivo javnog diskursa i kad god se privatni problemi
kategorizuju, recikliraju u javnom diskursu i iznova reprezentuju
kao javna pitanja. Da bi vršila svoju uslugu prema ljudskom isku-
stvu, sociologija mora započeti sa čišćenjem terena. Kritička ocena
prećutnih ili glasnih prénotions mora ići zajedno sa nastojanjem
da se vidljivim učine oni aspekti iskustva koji obično ostaju iza
individualnog horizonta ili ispod praga individualne svesti.
Međutim, i samo trenutak razmišljanja pokazuje da svest o
mehanizmima koji život čine bolnim ili čak nepodnošljivim ne
znači njihovu automatsku neutralizaciju; predočavanje kontra-
dikcija ne znači njihovo razrešavanje. Dug i tegoban put se pro-
teže od prepoznavanja korena problema i njihove eliminacije, i
preduzimanje prvog koraka ni na koji način ne garantuje da će
doći i do narednih koraka, a kamoli da će se stići do kraja puta.
Pa ipak se ne može osporiti značaj početka - ogoljavanja složene
mreže kauzalnih veza između individualne patnje i kolektivno
proizvedenih uslova. U sociologiji, naročito onoj koja nastoji da
bude na visini zadatka, taj početak je od još većeg značaja nego
drugde; taj prvi korak određuje i zacrtava put ka popravci koji
inače ne bi ni postojao, niti bi bio primećen.
Zaista, treba da ponovimo reči Pjera Burdijea: „Oni koji imaju
priliku da posvete svoj život proučavanju društva ne mogu ostati
mirni, neutralni i indiferentni prema naporima od kojih zavisi
budućnost sveta".16

16 Claude Lanzmann & Robert Redeker, „Les méfaits d'un rationalisme simplificateur",
Le Monde, 18. septembar 1998, str. 14.
204 Fluidni strah

Njihova dužnost (to jest, dužnost nas - sociologa) je, drugim

recima, da se nadaju. Ali čemu da se nadamo?
Kao što je ranije rečeno, nijedna od optužbi koje je izneo Karl
Marks protiv kapitala pre skoro dva veka - u smislu njegove štet-
nosti i njegove moralne izopačenosti - nije izgubila ništa od svoje
aktuelnosti. Samo se izmenio obim štete i nepravde: do danas su i
jedno i drugo stekli planetarnu dimenziju. A to je stekao i zastra-
šujući zadatak emancipacije - njegova urgentnost je podstakla
osnivanje Frankfurtskog instituta pre više od pola veka, koji se
od tada bavi usmeravanjem tih napora, što je zaokupilo i život i
delo Ralfa Milibanda.
Ipak bih izneo zapažanje da se ta, sve više „transnacionalna"
elita znanja, ta sve izrazitije i očiglednije ekstrateritorijalna klasa
tvoraca simbola i manipulatora simbolima, nalazi u prvim redo-
vima „globalizacije" - tog skraćenog izraza za istinsku ili pret-
postavljenu, postepenu ali neumoljivu razgradnju većine terito-
rijalno označenih distinkcija i zamenu teritorijalno definisanih
grupa i asocijacija elektronski posredovanim „mrežama" - ne-
vezanim za fizički prostor, koje su oslobođene lokaliteta i lokal-
no ograđenih suvereniteta. Takođe bih izneo zapažanje da je ta
elita znanja ona koja prva i prvenstveno doživljava svoje isku-
stvo kao „transnacionalno", i da je to ono iskustvo koje ta elita
nastoji da preoblikuje u ideju „globalne kulture" i „hibridizacije"
(koja predstavlja ažuriranu denominaciju diskreditovanog poj-
ma „meltingpot") kao svoj dominantan trend - što je slika koju bi
manje mobilni ostatak čovečanstva verovatno teško usvojio kao
poštenu predstavu svoje svakodnevne realnosti.
Prekršena je pogodba između „intelektualaca" i „naroda", koju
su intelektualci nekada hteli da podignu i povedu u istoriju, slo-
bodu i hrabrost samoisticanja - ili, pre, opozvana je isto onako
jednostrano kao što je bila i najavljena na pragu moderne ere.
Naslednici nekadašnjih intelektualaca, današnja „elita znanja",
nakon što je učestvovala u „secesiji spornog", sada se kreće u sve-
tu koji se veoma razlikuje od mnogih različitih svetova (sa kojima
se današnji svet sigurno ne preklapa) u kojima su životi i izgledi
„naroda" (ili njihova odsutnost) bili sakriveni i zaključani.
Misao protiv straha 205

Adornova postavka da zadatak kritičke misli „nije u konzerva-

ciji prošlosti, već u spasu nada iz prošlosti" nije izgubila ništa od
svoje aktuelnosti, ali, upravo zato što je aktuelna u okolnostima
koje su se radikalno izmenile, toj kritičkoj misli je potrebno kon-
tinuirano preispitivanje kako bi ostala na visini zadatka. U tom
preispitivanju dve teme moraju dobiti prvenstvo na listi.
Prvo, nada i mogućnost da se podesi prihvatljiv balans između
slobode i bezbednosti; ove dve stvari, koje nisu očigledno kom-
patibilne ali su jednako bitne, a koje predstavljaju sine qua non
uslove za humano društvo, moraju biti postavljene u centar ta-
kvog preispitivanja. I drugo, među nadama iz prošlosti, koje treba
najhitnije povratiti, one koje su sačuvane u Kantovoj sopstvenoj
„poruci u boci", njegova Ideen zur allgemeine Geschichte in wel-
tbürgerliche Absicht s pravom može pretendovati na status meta-
nade: nade kojom se može, hoće i treba hrabar čin nadanja učiniti
mogućim. Kakav god novi balans između slobode i bezbednosti
se tražio, on treba da bude predviđen za planetarne razmere.
Pišem „mora" (a to je glagol koji treba da bude korišćen samo u
ekstremnim okolnostima) jer je alternativa posvećivanju pažnje,
i to hitne, Kantovim proročkim upozorenjima ono što je Žan-
Pjer Dupi opisao recima „neizbežna katastrofa", naglašavajući da
je isticanje predviđanja pojave te katastrofe, koliko god glasno
i vatreno to možemo, jedina prilika da se to neizbežno izbegne
- i da se čak, možda neminovno, učini nemogućim.17 „Osuđeni
smo na neprekidnu budnost", upozorava Dupi. Kratak zastoj u
budnosti može se pokazati dovoljnim (mada samo neophodnim,
sine qua non) uslovom neizbežnosti katastrofe; proklamovanje te
neizbežnosti, a time i „razmišljanje o opstanku" ljudskog prisu-
stva na Zemlji kao „negacija autodestrukcije" je, s druge strane,
neophodan (i nadajmo se dovoljan) uslov da se ne desi „neizbež-
na budućnost".
Proroci dobijaju svest o svojoj misiji, svoju rešenost da slede
tu misiju, kao i svoju sposobnost da je dovedu do kraja, od vere
u ono što od nas Dupi želi da verujemo, suočen sa katastrofom

17 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand impossible est certain.
Seuil, 2002, str. 167.
206 Fluidni strah

koja danas preti. Na kraju krajeva, oni su predočavali neposrednu

blizinu apokalipse ne zato što su sanjali o akademskim počastima
i što su želeli da se potvrdi njihova moć predviđanja, već zato što
su želeli da budućnost pokaže kako nisu bili u pravu, i zato što
nisu videli drugog načina da spreče katastrofu osim da dozvole -
nateraju svoja proročanstva da sama sebe pobiju.
Ono što mi možemo predskazati jeste da naša negativna glo-
balizacija, naizmenično lišavajući slobodne ljude njihove bezbed-
nosti i nudeći bezbednost u for-mi neslobode, ukoliko se ne obuz-
da i ukroti, čini katastrofu neizbežnom. Bez ovog predskazanja i
bez njegovog ozbiljnog shvatanja čovečanstvo može gajiti samo
slabe nade da će katastrofa biti izbegnuta. Jedini izgledni početak
terapije protiv rastućeg i, u krajnjoj liniji, onesposobljavajućeg
straha jeste njegovo analiziranje do samih njegovih korena - jer
jedini izgledni put da se s tom terapijom nastavi zahteva suoča-
vanje sa zadatkom sasecanja tih korena.
Dolazeći vek može se pokazati kao vreme konačne katastrofe.
Ili može biti vreme dogovora i rađanja nove pogodbe između in-
telektualaca i naroda - koja sada podrazumeva celo čovečanstvo.
Nadajmo se da je izbor između ove dve mogućnosti i dalje u na-
šim rukama.