УНИВЕРЗИТЕТ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ ЗА ПРИВРЕДУ И ПРАВОСУЂЕ

РЕЛИГИЈСКИ МОТИВИСАН ТЕРОРИЗАМ КАО ОБЛИК

УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ

- МАСТЕР РАД -

Ментор: Студент:
Проф. Др Милорад Бејатовић Радош Ћировић

НОВИ САД, мај 2016.

АПСТРАКТ: Тероризам је појава савременог друштва, посебно је до
изражаја дошао у другој половини двадесетог века иако се корени могу
наћи и у библијским временима. Тероризам као феномен угрожава
најзначаније тековине модерног времена: демократију, слободу и људска
права. У научној заједници не постоји консензус у смислу узрока односно
мотива за терористичко деловање. У раду се анализира појам тероризма
као и утицај религије на појаву односно сузбијање појаве тероризма као и
његови савремени/глобални облик. Посебна пажња се придаје истицању
најважнијих карактеристика религијски мотивисаног тероризма данас. На
крају рада се анализирају потенцијали и перспективе исламског
фундаментализма из којег може да исходује тероризам као и безбедносни
изазови у нашем друштву данас.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: савремени/глобални тероризам, социолошки приступ,

психолошки приступ, терор, религија, идентитет, идеологија.

2
САДРЖАЈ:

УВОД....................................................................................................................5

ПРВИ ДЕО - КОНЦЕПТ СХВАТАЊА БЕЗБЕДНОСТИ У

САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ..............................................................................8
ПОЈАМ БЕЗБЕДНОСТИ..........................................................................................................8
АСПЕКТИ ФУНКЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСТИ............................................................................14
РАЗЛИЧИТА СХВАТАЊА БЕЗБЕДНОСТИ......................................................................17

ДРУГИ ДЕО - ПРОБЛЕМИ ТЕОРИЈСКОГ ОДРЕЂИВАЊА

ТЕРОРИЗМА......................................................................................................20
ПОЈАМ И ДЕФИНИЦАЈА ТЕРОРИЗМА............................................................................20
ОРТОДОКСНИ ПРИСТУП ТЕРОРИЗМУ...........................................................................24
ДОПРИНОС КРИТИЧКОГ ПРИСТУПА ПРОУЧАВАЊУ ТЕРОРИЗМА....................... 28
ОБЈЕКТИВНИ УЗРОЦИ ТЕРОРИЗМА................................................................................32
СУБЈЕКТИВНИ УЗРОЦИ ТЕРОРИЗМА И ОБЛИЦИ ИСПОЉАВАЊА.........................32

ТРЕЋИ ДЕО - РЕЛИГИЈСКИ ТЕРОРИЗАМ..................................................34

ПОЈАМ, УЛОГА И ЗНАЧАЈ РЕЛИГИЈЕ.............................................................................34
ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУПИ У СОЦИОЛОГИЈИ РЕЛИГИЈЕ...............................................40
Натуралистичко-еволуционистичке теорије..........................................................40
Социолошки приступи религији - Класно-марксистичка теорија религије..........40
Структуралистичке теорије религије......................................................................41
Функционалистичке теорије религије.......................................................................42
Теорије о компензаторској улози религије................................................................43
РЕЛИГИЈА И ТЕРОРИЗАМ..................................................................................................46
ВЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ И ТЕРОРИЗАМ..............................................................................48
ОД РЕЛИГИЈСКОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА КА ТЕРОРИЗМУ......................................50
РЕЛИГИЈСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ...........................................................................................52
РАЗЛИКОВАЊЕ ЕКСТРЕМИЗМА ОД ФУНДАМЕНТАЛИЗМА....................................60
ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН РЕЛИГИЈСКОГ ТЕРОРИЗМА – ИСИС....................................64

3
БЕЗБЕДНОСНИ ИЗАЗОВИ НА БАЛКАНУ........................................................................66
ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ У ФУНКЦИЈИ РЕЛИГИЈСКОГ ТЕРОРИЗМА...........................70

ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................72

ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................75

4
УВОД
У новијој историји, не постоји земља или су ретке оне које се могу сматрати
имуним на тероризам. Овакав облик угрожавања безбедности је глобални проблем
посебно у свету који је постао 1„глобално село“. Тероризам као облик колективног и
политичког криминалитета свакако није нов и непознат друштвени феномен. Већина
аутора се слаже да тероризам води порекло од Француске буржоаске револуције,
тачније јакобинске диктатуре. Он је нераскидиво везан за политику па можемо рећи да
је стар колико и сама политика. Офанзивно прегруписавање и омасовљење
терористичких организација и њихова агресивност довели су до тога да су данас многе
државе секуритизовале тероризам и развиле различите стратегије за супротстављање.
Ипак, према мишљењу многих, један од главних разлога због ког превенција и
сузбијање тероризма и даље нису доведени на највиши ниво, јесте неслагање око тога
шта заправо представља тероризам, јер је „борац за слободу за једног, терориста за
неког другог.“
На постојање дуплих стандарда, када се ради о његовом дефинисању и
третирању, указује и Ноам Чомски, који у свом чланку „Савремени тероризам – слика
и реалност“ истиче да у студијама тероризма можемо разликовати два приступа:
литерални и пропагандни.2 Уколико се определимо да тероризму приступимо
користећи дословни, односно литерални приступ, то онда значи да смо решили да
проблему приступимо на један озбиљан начин. У том случају одређујемо шта све
представља тероризам, затим тражимо примере, фокусирајући се на оне
репрезентативне примере, и најзад, покушавамо да откријемо узроке и могуће
одговоре. У другом случају, ако се определимо за пропагандни приступ, концепт
тероризма конструишемо као оружје у служби система моћи. Постављамо тезу да је за
тероризам одговоран званично креиран непријатељ, а терористички акт сматрамо
„терористичким“ само у случају када га можемо додати одређеном извору; у супротном
се игнорише, потискује или означава терминима „одмазда“ или „самоодбрана“. 3 Као
што многи примери у свету показују, већина влада на свету радије се опредељује за
пропагандни приступ. Тероризам у име религије односно идеологије неке религије

1
Глобално село (енг. Global Village) је фраза коју је први употребио Маршал Меклухан Marshall
McLuhan 1960. У спису Извештај о пројекту и разумевању медија, која се провлачи кроз његову књигу
„Гутенбергова галаксија“ 1962, Овај израз се односи на модерни свет, који је кроз рачунарске мреже тако
добро повезан да је у ствари постао „село“
2
Chomsky, N. (1991): International Terrorism: Image and Reality, In Alexander George (ed.), Western State
Terrorism, Routledge, December, na http://www.ditext.com/chomsky/dec-1991.html
3
Исто, стр. 195–207;

5
постао је доминантни модел остваривања политичких циљева у модерном свету, иако
су национализам, идеолошки и државни тероризам остали битан фактор као
катализатори за екстремизам. Kрај 20. и почетак 21. века у свету обележен је
ескалацијом тероризма који својим обимом и последицама константно заокупља пажњу
јавности. Током осамдесетих и деведесетих година 20. века настао је низ значајних
радова који су се бавили проблематиком тероризма покушавајући да открију узроке,
појавне облике и мотиве терористичких организација. Међутим, упркос појачаном
интересовању, проучавање тероризма одвијало се и даље у оквиру студија безбедности,
представљајући само једну грану у иначе комплексној области. Терористички напади
на водећу силу у свету од 11. септембра 2001. изазвали су страх и неверицу у погледу
храбрости терориста да овај пут за мете напада изаберу симболе америчке моћи и то на
њиховом тлу, иако то није био први пут да су амерички грађани нападнути у својој
земљи од стране терориста, они су истовремено направили прекретницу у погледу
безбедносне културе и изазвале лавину реакција на глобалном нивоу. Иако је неспорно
да тероризам представља велико зло и потенцијално огромну опасност по опстанак
државе, посебно ако се узме његова спрега са организованим криминалом, борба
против тероризма није увек усмерена на отклањање његових узрока и неутралисање
терористичких организација свуда у свету, већ се борбом против тероризма неретко
маскирају неки други интереси посебно великих сила. Оне, истовремено, највише утичу
на правац проучавања тероризма, јер се дефиниције тероризма које су дале неке од
великих сила често неоправдано узимају као аналитички оквир за проучавање
тероризма, док истовремено многи други битни аспекти тероризма остају ван домашаја
проучавања, а често и неки облици тероризма попут тзв. државног тероризма.
Предмет истраживања овог рада јесте религијски мотивисан тероризам. У
ширем контексту истраживања, обухватиће се и анализа безбедносних изазова у вези са
религијским тероризмом. Истраживање је конципирано тако да одговори на сва
значајна питања из ужи и шире предметне оријентације рада. Први део истраживања је
фокусиран на дефинисање појма безбедности, односно концептуалног схватања истог.
Овај сегмент рада јесте основ за даље истраживање, јер тероризам је један од начина
угрожавања безбедности. Други део рада доминтанто се бави проблематиком
дефинисања тероризма, кроз анализу релевантих научних и стручних ставова по овом
питању. С обзиром да предмет истраживања јесте религијских тероризам, неопходно је
претходно исти адекватно дефинисати као полазну тачку у даљем фазама истраживања.

6
Трећи део рада је конципиран да одговори на изазове у погледу улоге и значај религије,
и њене повезаности са теорирзмом.
Циљ истраживања јесте да се анализом доминантних приступа проучавању
тероризма кроз историју укаже на недостатке у погледу аналитичког оквира који је до
сада примењиван у студијама тероризма, и да истовремено, укаже на значај критичког
приступа тероризму као могући дискурс за превазилажење неких од ових недостатака.
При том, треба имати у виду да ни један од ових приступа није самодовољан и без
мана, већ да је узимањем најбољег од једног и другог могуће креирати један
свеобухватан аналитички оквир који може знатно да унапреди досадашње разумевање
тероризма. Религијски мотивисан тероризам јесте најзначајније безбедносно питање
савременог друштва. Ово питање има како регинални, тако и глобални значај, и
истраживања по овом предмету јесу веома актуелна. Комплексност проблематике
истраживања, различити приступи у истраживању овог безбедносно феномена, јесу
основ за његову научну и друштвену оправданост. Сматрамо да ће резултат овог
истраживања бити адекватно препознат у научним и стручним круговима, а да ће
корист од истог имати и шира друштвена јавност.

7
 ПРВИ ДЕО

КОНЦЕПТ СХВАТАЊА БЕЗБЕДНОСТИ У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ

ПОЈАМ БЕЗБЕДНОСТИ

Појам безбедности у ширем смислу могао би се дефинисати као процес пружања

(услуга) безбедности, који обављају субјекти безбедности на државном и
међународном нивоу, ради повећања (достизања одговарајућег) степена људске
безбедности, у условима релевантног утицаја окружења. Повећање степена безбедности
појединца (и мањинске заједнице), представља суштину безбедности по овој
дефиницији. Реч је о повећању безбедности са аспекта људских права (законских,
политичких и грађанских права), безбедности народа (основна лична права, која
укључују и право на опстанак) и одрживог људског развоја (који укључује економска и
социјална права, те права на животну средину). Друго, подржава се идеја да основи
безбедности (и/или увод у безбедност) буде основна дисциплине унутар безбедносних
наука (наука безбедности). Она би се развијала да би садржала постулате опште теорије
безбедности и да би стога представљала општи увид у савремену безбедност. Другим
речима, ова научна дисциплина треба да се бави истраживањем принципа који
означавају понашање субјеката безбедности које гарантује ефикасно пружање
(остваривање) безбедности. Треће, термин „ратна вештина”, у контексту савременог
развоја мисли о безбедности (односно развоја мисли о националној безбедности), треба
заменити термином „одбрамбена безбедност”. То би био нов назив за једну од научних
дисциплина наука безбедности, која би се бавила изучавањем војног, односно
одбрамбеног аспекта безбедности. Она би била једна од матичних научних области
Војне академије. Сасвим на крају овог дела разматрања, може се закључити да садржај
појама безбедности, као и сваки други појам, има своје историјске корене и своју генезу
развоја. С обзиром на то, неопходно је континуирано истраживање могућности његовог
потпунијег дефинисања, у контексту научног приступа безбедности. Наравно у свему
томе треба почети од онога што се зна, а не од неког новог почетка без континуитета.

Термин безбедност потиче од латинске речи securutas – atis, што значи

безбедност (одсуство, опасност, извесност, самопоуздање, неустрашивост,
заштићеност). У енглеском језику термин security се користи у смислу „националне

8
безбедности” (national security). У нашој литератури security се равноправно преводи
терминима безбедност и сигурност, који се најчешће сматрају синонимима, иако се
ради о два термина са различитим значењима. Ови и други синоними који се везују за
појам безбедности често непотпуно одређују садржај појма безбедности, за кога немамо
јединствену и универзалну дефиницију. На нашем говорном подручју у употреби су два
израза: безбедност, што у суштини значи безопасност (термин који се користи у руском
језику), а на другој страни термин сигурност имплицира стање коме не прети опасност
од угрожавања или сам осећај сигурности. Негативистички појам дефинише безбедност
као одсуство угрожавања, док позитивистички појам садржински дефинише
безбедност, односно каже шта она јесте - безбедност је инструментална вредност.
Безбедност се одређује и као интерес појединаца и друштвених заједница и једна од
најважнијих човекових потреба. Безбедност се често дефинише и као замишљени
стандард, мада се безбедност може дефинисати на много различитих начина, у њима се
може идентификовати постојање кључних елемента за саму појаву, односно за јасно и
разумљиво одређивање садржаја појма овог феномена. Идентификација тих елемената
у појединим дефиницијама омогућава потпуније разумевање суштине безбедности,
односно помаже у сагледавању предности и недостатака тих дефиниција.

Ради лакшег разумевања суштине безбедност, применом приступа

идентификације постојања кључних елемената, може се поћи од дефиниције коју је дао
В. Димитријевић „потреба за безбедношћу се заснива на тежњи ка предвидивости,
извесности у погледу судбине најважнијих добара и вредности којима личност и ужа
или шира заједница располаже или им стреми”.4 У њој можемо идентификовати
постојање следећих битних елемента (компоненти):

– безбедност је (људска) потреба;

– заснива се на тежњи ка предвидивој и извесној судбини најважнијих добара и

вредности (којима личност и ужа или шира заједница располаже или им стреми);

– безбедност претпоставља остваривање наведене тежње, (које можемо назва- ти

и појмом циљ).

Добра страна ове дефиниције је то што указује на безбедност као једну од нај-
важнијих потреба човека. Појединац је примарни објекат безбедности, што према

4
Димитријевић, В.: Појам безбедности у међународним односима, Београд, Савез удружења правника
Југославије, 1973, стр. 7

9
савременим схватањима представља кључни услов за развој савременог демократског
друштва, односно суштину безбедности. Лоша страна је та што не садржи начин
остваривања безбедности као потребе (која се заснива на тежњи) и не обухвата
окружење као извор претњи безбедности. Анализа других дефиниција, ради
сагледавања недостатака и предности у њима, применом приступа идентификације
кључних елемената у њиховом садржају, дата је у табели 15.

Дефиниција безбедности Идентификовани Добра страна дефиниције Лоше стране дефиниције

кључни елементи
дефиниције
1 2 3 4
Класични односно традиционални приступ безбедности
Безбедност државе – безбедност као стање – указује на значај – држава једини објeкат
представља одсуство одсуства претњи функције безбедности за безбедности
претњи или способност да – безбедност као државу (у смислу – сила је основни
се одврате претње. способност одвраћања обезбеђења њеног инструмент за очување
од претњ опстанка и развоја) безбедности
Безбедност је стање у – безбедност је као – указује на значај – држава једини објекат
коме државе сматрају да стање у коме нема функције безбедности за безбедности
нема опасности од војног опасности државу (у смислу – не садржи субјекте
напада, политичког – безбедност обезбеђења слободног безбедности
притиска или економске претпоставља слободан развоја и напредовања) – сила је један од
присиле, тако да могу развој и напредовање – политичка моћ7 је инструмента безбедности
слободно да се развијају и уравнотежена са војним
напредују.6 (Студија УН, способностима
1986)

5
Табела 1 – Утврђивање предности и недостатака појединих дефиниција безбедности идентификацијом
постојања кључних елемената у њима.
6
Conception de la sécurité, Série d` études 14, Publication des Nations Unise, 1986, A/40/533. (Преузето: Љ.
Стајић и Р. Гаћиновић, 2007, стр. 29).
7
„Политичка моћ се огледа у способности стварања повољних услова, у глобалним и регионалним
оквирима, за ефикасно реализовање свих државни функција, ради достизања и очувања националних и
државних интереса, вредности и потреба. Политичка моћ подразумева располагање и могућност примене
силе у процесу очува- ња и достизања друштвене моћи”. (М. Стишовић, 1996, стр. 12), према: Љ. Стајић
и Р. Гаћиновић, 2007, стр. 178).

10
 Безбедност обухвата мере – безбедност је као скуп – указује на значај – сила је основни
и активности чувања и мера и активности функције безбедности инструмент безбедности
заштите од угрожавања – безбедност за државу и нацију (од директних претњи
независности и претпоставља других држава)
интегритета једне земље заштићеност земље од – појединац није предмет
(државе, нације) и спољних и унутрашњих безбедности
унутрашњег уставног и претњи
правног поретка8

Савремени приступ безбедности

Потреба за безбедношћу – безбедност је потреба – указује на безбедност – уопштеног је карактера

се заснива на тежњи ка – заснива се на тежњи као једну од најважнијих – не садржи начин
предвидљивости, из- ка предвидивој судбини потреба човека, остваривања безбедности
весности у погледу добара и вредности – личност –појединац је као потребе (која се
судбине најважнијих (којима појединац, ужа примарни објекат заснива на тежњи)
добара и вредности којима или шира заједнице безбедности – не обухвата окружење
личност и ужа или шира располаже или им – сила је секундарни као извор претњи
заједница располаже или стреми) – безбедност инструмент безбедности безбедности
им стреми - В. претпоставља
Димитријевић остваривање наведене
тежње (које можемо
назвати и појмом циљ)
Безбедност у општем – безбедност је процес – њена ширина (обухвата – људска безбедност као
смислу представља процес пружања безбедности све аспекте безбедности) концепт није довољно
пружања (остваривања) – њега обављају – појединац је примаран добро изграђен
безбедности, који субјекти безбедности објекат безбедности
обављају субјекти (на државном и – сила није примаран
безбедности на државном међународном нивоу) инструмент безбедности
и међународном нивоу, – безбедност
ради повећања (достизања претпоставља повећање
одговарајућег) степена степена људске
људске безбедности, у безбедности
условима релевантног
утицаја окружења.

У оквиру ове анализе дефиниција безбедности, поред наведених могу се навести и

следеће:

8
Мала енциклопедија просвете, Oпшта енциклопедија, друго издање, Издавачко предузеће Просвета,
Београд, 1968.

11
– у објективном смислу, безбедност се мери одсуством претњи усвојеним вред-
ностима, а у субјективном смислу као одсуство страха да ће те вредности бити на-
паднуте (A.Wolfers, 1952);9

– у случају безбедности, говоримо о тежњи ка слободи од претњи. У контексту

међународног система, безбедност је способност држава и друштава да очувају своју
независност и интегритет” (B. Buzan, 1991 );10

– безбедност је стање заштићености животно важних интереса личности, друштва и

државе од унутрашњих и спољних претњи (опасности).11

– безбедност представља „способност држава и друштава да очувају њихову независну

самобитност и њихов функционални интегритет” (B. Buyan);

– безбедност као једна од државних функција представља супстрат осталих њених

функција (као што су услужна, економска, правна, социјална, идеолошка), а уједно је и
услужна функција. 12

– безбедност је планска, рационална и свесна делатност на нивоу целог друштва, јер у

условима сложених друштвених односа појединце и друштво у целини угрожавају
многе савремене опасности. 13

Највећи број анализираних и других дефиниција указује да схватање

безбедности обухвата најшири дијапазон – од војне до свеобухватне безбедности која
на прво место ставља појединца. Сигурност се третира као ужи појам, који се
првенствено односи на личну сигурност – правна, политичка, економска и социјална
сигурност. Зато се у нашој пракси све чешће говори о систему безбедности и
сигурности. Реч је о томе да је настанком и развојем државне организације (посебно у

9
Wolfers, A. (1952). Natinal Security as an ambiguous symbol. In Political Science Quarterly, Vol. 67, No. 4,
pp. 485; Uporedi: Evans, G. and J. Newnham (1998). The Penguin Dictionary of International Relation, London:
Penguin Books, p. 490. (Р. Гаћиновић и М. Бајагић, 2013, стр. 5)
10
Burzan, B, (1991). Peaple, State &Fear:An Agenda for Internatinal Security Studies in the Post-Cold War Era
(second edition), op.cit., p.18. (Р. Гаћиновић и М. Бајагић, 2013, стр. 5).
11
При разматрању безбедности као стања заштићености животно важних интереса личности, друштва и
државе од унутрашњих и спољних претњи (опасности), прави се разлика између: социјетелне
безбедности (правна, интелектуална и духовно-културна безбедност); економске безбедности
(финансијска, привредна и технолошка); и територијалне безбедности (еколошка, сировинска и животна
безбедност). („Словарь по еконо- мике и финансам”. Глоссарриҋ.ру. Интернет 19/01/2007.
www.glossary.ru.), према: М. Бaјaгић, 2007, стр. 12.
12
Кад М. Грчић (2000, стр. 133) говори о услужној функцији државе као произвођачу јавних добара, он
мисли на школе, болнице, полицију, војску, ватрогасну заштиту, комуналне и поштанске услуге и друга
добра, од којих зависи живот модерног човека, и без којих је незамислив.
13
Grizold, Anton, Tatalović, Siniša, Cvrtila, Vlatko, Savremeni sistemi nacionalne sigurnosti, Zagreb:
Sveučilište u Zagrebu i dr., 1999, str. 7. (М. Бaјaгић, 2007, стр. 20.)

12
време настанка и развоја индустријског друштва), војни аспект безбедности имао
примарну улогу у заштити њеног суверенитета, односно био је од суштинског значаја
за њен опстанак и развој.

Данас у демократским државама, улага субјеката безбедности се мења и помера

пажњу са војне ка свеобухватној, односно људској безбедности. Овај концепт
безбедности заснива се на једној од најприхватљивијих идеја Вацлава Хавела која
гласи: „суверенитет заједнице, области, нације, државе, има смисла само ако исходи из
једне истинске суверености, а то је суверенитет људског бића”.14 Дакле, безбедност се
не сматра циљем по себи, већ у основи треба да служи добробити људи, што
представља суштину безбедности. Уважавајући Хавелову идеју схватања безбедности и
друге идеје безбедности у којима је појединац у фокусу, појам безбедности у ширем
смислу могао би се дефинисати као процес пружања (остваривања) безбедности,
који обављају субјекти безбедности на државном и међународном нивоу, ради
повећања (достизања одговарајућег) степена људске безбедности, у условима
релевантног утицаја окружења. Повећање степена безбедности појединца (и
мањинске заједнице) представља суштину безбедности по овој дефиницији. Реч је о
повећању безбедности са аспекта људских права (законских, политичких и грађанских
права), безбедности народа (основна лична права, која укључују и право на опстанак) и
одрживог људског развоја (који укључује економска и социјална права, као и права на
животну средину).15 С.Милетић је дао најпотпунију правну дефиницију безбедности
као „правно уређиване и обезбеђиване друштвене односе у држави која омогућава
ефективну заштићеност државе и грађана који у њој живе од свих (унутрашњих и
спољашњих) противправних аката којима се угрожава уставни поредак, сувереност,
независност и територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање
привредних и друштвених делатности и остваривање права и слобода човека и
грађанина.“ У њој можемо најпотпуније идентификовати постојање кључних елемента
за јасно и разумљиво одређивање садржаја појма безбедности. Реч је о следећим еле-
ментима: (1) безбедност је процес; (2) безбедношћу се стварају услови; (3) безбедност
се јавља у контексту организације и менаџмента; (4) безбедност претпоставља
(ефективно и ефикасно) остваривање жељеног стања безбедности у условима
релевантног утицаја окружења (нпр. повећање степена људске безбедности).

14
Приручник за посланике, Парламентарни надзор безбедносног сектора (превод са енглеског), 2003,
стр. 17
15
Бајагић М., 2007, стр. 68

13
Дефиниција безбедности као процеса указује да је пружање (остваривање) безбедности
динамичног карактера и да га обављају субјекти безбедности (на државном и
међународном нивоу) са циљем повећања (достизања одговарајућег) степена људске
безбедности. По томе се разликује од дефиниције безбедности као жељеног стања, јер
даје одговор о начину како да се дође до тог стања (у условима релевантног утицаја
унутрашњег и међународног окружења). Остваривањем безбедности у државним
организацијама и у међународном систему као организацији, стварају се услови за
живот и слободан (одрживи) развој појединца, друштава и држава. 16 Без стварања ових
услова, безбедност не постоји. Реч је о томе да без безбедности као универзалне тежње
појединца, друштвених група, друштва, државе и међународног окружења, унутар
најширег концепта слободе, нема услова за развој савременог демократског друштва.
Организација је средина у којој безбедност настаје, делује односно функционише, било
да се ради о државној организацији или међународном систему као организацији. Од
ефикасности управљања безбедношћу у тим организацијама, зависи успешност
остваривања безбедности у њима. Безбедност представља остваривање жељеног стања
у пружању безбедности, ради очувања безбедности људи од претњи из окружења, које
могу бити економског, политичког, социјалног, еколошког, војног и другог карактера
(на унутрашњем, регионалном и глобалном нивоу). Очување безбедности је све више и
питање опстанка света.

АСПЕКТИ ФУНКЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСТИ

На претходних дефиниција, може се закључити да се безбедност као функција

државне организације и међународног система као организације појављује у више
аспеката, који се налазе у међусобној повезаности и зависности, односно међусобној
интеракцији. Безбедност се осматра као стање и дефинише се као стање у смислу да
представља заштићеност неког добра, вредности и тековине друштва17, као и стање које
значи повећану људску безбедност. Достизање жељеног стања безбедности, односно
повећавање степена људске безбедности, може се посматрати и као резултат процеса
пружања (остваривања) безбедности ка коме се тежи. Безбедност (на националном
16
Према Љ. Стајићу (Основи безбедности, Драганић, 2006, стр. 21/22) - „Безбедност треба схватити као
услов опстанка и развоја (државе, друштва, нације људи и живог света на планети). Важна је чињеница
да безбедност сама по себи ништа не ствара (нарочито не материјална добра), али омогућава многе
вредности (живот, здравље, слободу и сл.), па и стварање материјалних добара” (према: СтајићЉ. и
Гаћиновић Р., 2007, стр. 26).
17
Војни лексикон, ВИЗ Београд, 1981, стр. 56

14
нивоу) се може посматрати и дефинисати као делатност субјеката безбедности или као
планска, рационална и свесна делатност на нивоу целог друштва која се спроводи ради
заштите појединца, друштва и државе од различитих опасности из окружења. Овај
приступ дефинисању безбедности полази од тога да се науке безбедности заснивају на
људима и на њиховој делатности (акцији) и њих подразумева. Безбедност се може
посматрати и као процес пружања безбедности, који према наведеној дефиницији
омогућава повећање (достизање одговарајућег) степена људске безбедности (односно
заштите мањинске заједнице и појединца).

Пошто нема идеалне безбедности, безбедност као процес треба схватити у

контексту успостављања равнотеже између савремених безбедносних претњи и
властитих укупних безбедносних способности да се на њих одговори, с циљем
повећања (достизања одређеног) степена људске безбедности. Та равнотежа треба да се
разуме као нешто чему се тежи у остваривању безбедности, уз мања или већа
одступања, али само до границе која омогућава очување безбедности људи (на
државном и међународном нивоу). Она треба да се заснива и на безбедносној сарадњи
и поверењу (како на унутрашњем, тако и на регионалном и глобалном нивоу), а не на
узајамном страху који је у некој врсти равнотеже. У контексту менаџмента, управљање
безбедношћу може да се посматра као процес планирања, организовања, вођења и
контроле послова у области безбедности, који омогућава државним организацијама и
међународном систему као организацији (преко субјекта безбедности на државном и
међународном нивоу), остваривање жељеног стања безбедности. Ове организације као
и субјекти безбедности на њиховом нивоу, управљају безбедношћу доношењем
управљачких одлука (као што су циљеви, стратегије, политике, планови, програми,
пројекти, буџети, процедуре, правила, поступци, итд.), које се односе на послове
остваривања безбедности (на државном и међународном нивоу). Суштина управљања
безбедношћу (без обзира на ниво) састоји се у томе да се на основу тих одлука
предузме акција којом ће се систем безбедности усмерити ка жељеном стању у
пружању (остваривању) безбедности.

Безбедност као наука (у ширем смислу) бави се истраживањем проблема

пружања (остваривања) безбедности на државном и међународном нивоу. Теоретски
темељ за развијање појединих научнонаставних дисциплина којима је основни предмет
изучавања безбедност у највећој мери послужиле су друштвене науке као што су
филозофија, социологија, политичке науке, економија, организациона теорија и психо-

15
логија, и унутар њих поједине научне дисциплине, које између осталог својим пред-
метом истраживања обухватају и феномен безбедности. Њихово развијање је резултат
изражене потребе да се систематизују одговарајућа знања и искуства, као и креирају
одређени принципи и концепти – модели у области безбедности. Мада процес пружања
(остваривања) безбедности изучавају различите науке безбедности, оне се могу
посматрати као основне (или фундаменталне) и као примењене. Међутим, ми још
нисмо довољно развили неку од дисциплина унутар безбедносних наука, коју бисмо
могли да третирамо као основну.

Са становишта овог рада подржава се идеја да то буду основи безбедности и/или

увод у безбедност. Основна наука (основи безбедности и/или увод у безбедност) унутар
безбедносних наука у највећој мери треба да садржи постулате опште теорије
безбедности и да стога представља општи увид у савремену безбедност. У перспективи
треба развијати такву основну науку безбедности, која би била једна од матичних
научних области факултета безбедности. Основи безбедности (и/или увод у
безбедност), као нова основна теоријско емпиријска наставна научна дисциплина
(заједно са другим безбедносним наукама), треба да се изучава са циљем да се научно
проникне у принципе и механизме функционисања односно пружања (остваривања)
безбедности (на државном и међународном нивоу). Предмет изучавања основа
безбедности (заједно са осталим наукама безбедно- сти) треба да буде целовит процес
пружања безбедности, који обављају субјекти безбедности (на државном и
међународном нивоу), ради повећања степена људске безбедности. Тај процес обухвата
најмање три фазе:

1) фазу ангажовања ресурса за те потребе (људских, финансијских, материјалних и

информатичких);

2) фазу функционисања, односно изградње система безбедности (као трансформациони

процеси) на државном у међународном нивоу; и

3) фазу достизања одређеног нивоа ефикасности и ефективности у стварању и

одржавању безбедносних способности, као одговора на претње из окружења.

Другим речима, ова научна дисциплина треба да се бави истраживањем принципа који
означавају понашање субјеката безбедности које гарантује ефикасно – квалитетно
пружање безбедности (на државном и међународном нивоу). Реализацији наведеног
процеса заснива се на уважавању најмање следећа три општа принципа безбедности:

16
– недељивости безбедности (у простору и времену);

– превентивног деловања;

– предузимање различитих иницијатива за спречавање могућности различитих облика

угрожавања безбедности; и

– принципа ефикасности и ефективности у пружању безбедности.

Основи безбедности као друштвена наука треба потпуније да развија своју

методологију, односно свеукупност методских поступака који се примењује да би
дошла до нових знања у области безбедности18. Њена развијена аналитичко-
методолошка димензија треба да подразумева постојање различитих принципа и
концепата или модела, укључујући развијен појмовно-категоријални апарат. Применом
одговарајуће методологије у својим истраживањима, уз уважавање научних знања из
других научних области у решавању различитих проблема пружања безбедности, ниво
нових знања о безбедности треба стално да расте са знатним повећањем могућности
њихове примене. Пошто безбедност као наука припада друштвеној науци, принципи
безбедности подложни су променама и перманентној евалуацији. Реч је о томе да
немају уни- верзалност и висок степен егзактности као закони у природним наукама
(физици, хемији, математици, биологији).

РАЗЛИЧИТА СХВАТАЊА БЕЗБЕДНОСТИ

Мењањем безбедносног окружења, мењају се и подручја истраживања у области

безбедности. С обзиром на комплексност материје, у литератури се помињу различита
гледишта безбедности (на државном и међународном нивоу), која полазе од струке као
основе за свој приступ безбедности, и то:

1) економско – као услов економски одрживог развоја;

2) политичко – као свеукупна заштићеност државе од свих видова спољних и

унутрашњих претњи;

Схватање основа безбедности као основне науке у области безбедности подразумева да као и свака
18

друга друштвена наука, у својим истраживањима полази најпре од одређених претпоставки (хипотеза),
односно од извесних теоријских принципа до којих се дошло на основу резултата истраживања по-
стојеће објективне стварности. После тога се приступа истраживању нових знања применом научних
метода прикупљања, сређивања и обраде података, а затим интерпретацији података (у смислу
потврђивања или одбацивања хипотеза), објављивању резултата истраживања и проверавању могућности
њихове примене.

17
3) организационо – као функција државне организације и других организација у
друштву;

4) социолошко – као стање заштићености од различитих штет- них друштвених појава;

5) еколошко – као стање заштићености природне средине, за- тим безбедност као
потреба, безбедност као систем и друга схватања.

Са економског аспекта, безбедност (на националном и међународном нивоу) се

може посматрати као услов несметаног увећавања материјалног богатства, односно
одрживог економског развоја. Основни облици економских безбедносних претњи су:
незапосленост, велики спољни дуг и рецесија, неразвијена тржишна привреда,
пиратерија, итд. Безбедност на нивоу индустријске организације може се посматрати и
као стање заштићености процеса пословања, које доприноси повећању продуктивности
и профитабилности предузећа. То посебно долази до изражаја у условима
информатичке економије у смислу заштите информација, које поред знања
представљају један од кључних фактора за благостање у свету.

Са политичког аспекта, безбедност на националном нивоу обухвата свеукупну

заштићеност државе од свих видова спољних и унутрашњих претњи (кршења људских
права и слобода, тероризма, корупција, трговина људима, трговина оружјем,
нестабилне институције власти, непоштовање међународних обавеза, етнички и верски
екстремизам, пролиферација оружја за масовно уништавање, војни интер- венционизам
и регионални конфликти). Безбедност се у савременим међународним односима
посматра као политичка категорија у оквиру интегралног друштвено-политичког
система и друштвених односа који се остварују у систему владавине права, правде и
правне државе.

Са аспекта организације, безбедност на националном нивоу не третира се само

као функција државне организације, већ и других организација у друштву (као што су
привредне, политичке, културне и друге), чији је опстанак, раст и развој између осталог
зависи од остваривања ове функције. Безбедност у ширем смислу може се посматрати
као део система власти, односно управљачке моћи коју имају одређени безбедносни
органи и институције у државној организацији и међународном систему као
организацији, односно субјекти безбедности на једном и другом нивоу.

Са социолошког аспекта, безбедност се може посматрати као стање

заштићености од различитих штетних друштвених појава (као што су конфликти –

18
сукоби између људи и група по разним основама, миграције, смањење стопе
наталитета, пренасељеност, организовани криминал, шверц, друге културе). Са аспекта
социолошког погледа на безбедност, људи који обављају безбедносне послове
посматрају се као посебна класа или статусни слој. Не само у погледу рада и
одговорности, већ и у погледу знања и вештина. Они би требало константно да раде на
усавршавању својих знања, али и знања својих сарадника.

Уважавајући све претходно наведено и анализирано у смислу схватања,

дефинисања безбедности, њене научне утемељености, као и њених различитих
аспеката, у наставку рада фокус истраживања биће усмерен на питање тероризма, као
једног од видова угрожавања безбедности.

19
 ДРУГИ ДЕО
ПРОБЛЕМИ ТЕОРИЈСКОГ ОДРЕЂИВАЊА ТЕРОРИЗМА

ПОЈАМ И ДЕФИНИЦАЈА ТЕРОРИЗМА

Данас се сви слажу да тероризам представља велики изазов који једнако погађа
слабе и јаке, демократске и недемократске државе. Разноликост појавних облика у
различитим периодима историје људског друштва имало је за последицу да до данас
нису усклађени, а често ни изграђени јединствени ставови о њему. Пре него што
пређемо на идентификовање неких од основних узрока непостојања универзалне
дефиниције тероризма, треба прво рећи шта заправо значи дефинисати нешто. Реч
„дефиниција“ потиче од латинске речи definire што значи „ограничити“, „одредити“.
Према Меrriem-Vebster online речнику, реч дефиниција значи „изјава која показује
основну природу нечега“ или „активност или моћ да се нешто опише, објасни или
учини дефинитивним и јасним“.19 Упркос огромним напорима и ерупцији великог броја
радова на тему тероризма који у фокус стављају различите аспекте овог феномена, све
то није много помогло у његовом дефинисању. Аналогно појму безбедности, и сам
концепт тероризма остаје један од најспорнијих концепата. Ово је донекле и разумљиво
ако се узме у обзир шири оквир у коме су студије тероризма настале и развијале се.
Интересовање за проучавањем појава безбедности старо је колико и саме људске
заједнице. Ипак, развој безбедносних наука, а посебно студија безбедности, допринео је
да изучавање безбедности постане знатно темељније, а сазнања до којих се долазило,
много боље систематизована. Бројни приступи тумачили су безбедност на различите
начине, а традиционални реалистички приступ оставио је посебан траг на поимање те
појаве, па су се студије безбедности углавном сводиле на стратегијске студије које су за
полазну основу увек узимале државу као референтни објекат. Овакве тенденције довеле
су до тога да је настојање за (ре)дефинисањем концепта безбеднocти постало нека врста

19
Види на http://www.merriam-webster.com/dictionary/definition, приступљено 05.03 2013.

20
„домаће радиности“.20 Истовремено, највећи број теоретичара безбедности слаже се да
је безбедност „концепт који се често оспорава“.21 Болдвин сматра да је разлог томе што
се већина покушаја да се објасни концепт безбедности заправо бави редефинисањем
политичких агенди националних држава, а не самим концептом безбедности, а као
резултат настају предлози који би људи, групе или вредности требало да буду
заштићене уз емпиријско описивање претњи које их угрожавају.
Безбедност се често означава као неразвијен и нејасан концепт, а према
мишљењу професора Лејка, дефиниције безбедности су „обично скројене по мери и
специфичности времена и места у коме се расправља о безбедности или личних виђења
аутора“.22 Овакве околности оставиле су трага и на студије тероризма које су најпре
настале као део студија безбедности, а касније се издвојиле у, може се слободно рећи,
посебну грану. Снажан утицај реалистичког и стратегијског виђења безбедности довео
је до тога да и у студијама тероризма уместо акадeмског доминира стратегијски
приступ. Ово је имало за последицу да, упркос томе што у савременој литератури
фигурира преко 200 дефиниција тероризма, још не постоји слагање о томе шта заправо
представља тероризам. Да ни у будућности очекивања нису претерано оптимистична
говори и мишљење Лакура који сматра да ће се „расправе о детаљној и свеобухватној
дефиницији тероризма наставити још дуго времена и да неће направити значајан
допринос разумевању тероризма“.23 Са једне стране, оваква песимистична предвиђања
укорењена су у томе што тероризам није самосталан феномен који постоји независно
од простора и времена у коме се јавља, а његове особине не могу бити откривене само
ослањањем на анализу насиља које је садржано у самом терористичком акту што је до
сада често био случај, „јер један исти акт може бити проглашен тероризмом или не, у
зависности од намера и околности“.24 Са друге стране, овакво мишљење има снажно
упориште и у чињеници да већина данашњих „стручњака“ за тероризам није спремно
да се ухвати у коштац са проблемима концептуалног одређења самог појма, већ се бави
описивањем конкретних облика тероризма и креирањем противтерористичких

20
Baldwin, David A. (1997): The concept of security; Review of International Studies 23,стр. 5.
21
Baylis, John: International and Global Security in the Post-Cold War Era, у: Мирослав Хаџић, (2003):
Реформа сектора безбедности – зборник радова, Г 17 Институт, Центар за цивилно-војне односе,
Београд, стр. 70.
22
Lake, A. David (1996): Anarchy, hierarchy and the variety of international relations; International
organization,Vol.50 No. 1, стр. 3.
23
Laqueur W. (1987): The Age of Terrorism, London: Weidenfeld and Nicolson, стр. 72.
24
Schmid, A. and Jongman, A. (1988): PoliticalTerrorism: A New Guide to Actors, Authors, Concepts,
Databases,Theories and Literature. Oxford: North Holland., стр. 101.

21
стратегија, вешто заобилазећи зачарани круг теоријских недоумица које постоје у
самим основама студија тероризма.
У својој студији „Пут којим се ређе иде: савремени трендови проучавања
тероризма“, Слаик упоредном анализом 490 чланака о тероризму који су објављени у
водећим часописима који се баве тероризмом, открива да се само осам чланака,
односно 1,6% од укупног броја, бави концептуалним проблемима тероризма. 25 Поред
тога што се многи „теоретичари“ ни не баве теоријским одређењем тероризма, и међу
онима који се у академској заједници упусте у такав посао не постоји консензус о
правцу у коме би се требало кретати. Док неки сматрају да усвајање академске
дефиниције не само да није обавезно, већ су и сви покушаји да се то постигне
бескорисни и узалудни, има и оних који, наводећи практичне и теоријске разлоге, тврде
управо супротно. Многи теоретичари сматрају да једна опште прихваћена дефиниција
не само да није могућа, већ да није ни потребна, јер „се проучавање тероризма може
вршити и са минимумом теорије“.26 Са друге стране, има и оних који су мишљења да
без претходно усвојене теоријске дефиниције, мало тога може бити урађено. Тако, на
пример, Ганор сматра да је „објективна дефиниција тероризма могућа, али и неопходна
за било какав озбиљан покушај борбе против тероризма“.27 С обзиром на то да, према
мишљењу Џесике Стерн са Универзитета Харвард, начин на који дефинишемо
тероризам дубоко одређује и начин на који ћемо на њега одговорити, бесмислено је
уопште водити даљу расправу о томе да ли нам је јеинствена и објективна дефиниција
потребна или не. То је conditio sine qua non било каквог озбиљнијег проучавања
тероризма, које има за циљ да заиста дефинише тероризам у његовој основи,
непристрасно и целовито, без узимања у обзир различитих негативних утицаја који
могу доћи са различитих страна. Уплив политичких структура у академску заједницу и
покушаји да се утиче на дискурс дефинисања, а самим тим и проучавања тероризма,
данас је увелико присутан у студијама тероризма, што оставља озбиљне последице не
само на теоријском нивоу у смислу утицања на академску заједницу у њеним основним
напорима, већ су последице видљиве и на практичном нивоу у смислу шире сарадње на
превенцији и сузбијањa тероризма, јер тероризам не значи за све исту појаву у сваком
тренутку и на сваком месту на планети. Џесика Стерн даље додаје да „дефиниција

25
Silke, A. (2004): The Road LessTravelled: RecentTrends inTerrorism Research’, in A. Silke (ed.), Research
onTerrorism: Trends, Achievements and Failures. London: Frank Cass, стр. 207.
26
Schmid A. and A. Jongman (2005): Political Terrorism, Piscataway, NJ: Transaction Publishers, стр. 3.
27
Schmid, A. (2004): Terrorism: The Definitional Problem, Case Western Reserve Journal of International Law,
vol. 36, стр. 375.

22
неизбежно опредељује које ћемо податке прикупљати и анализирати, што у крајњој
линији утиче нa наше разумевање трендова и предвиђање будућности“.28
Већина дефиниција тероризам одређује као нелегитимни акт, акт политичког
насиља чији су носиоци најчешће недржавни субјекти, акт који је претежно усмерен
према цивилима, стављајући посебан акценат на набрајање облика насиља који чине
тероризам, док сами узроци постојања тероризма остају неразјашњени. Филип
Шлезингер примећује да један од главних разлога због чега не може бити усвојена
једна заједничка дефиниција јесте тај што готово сви покушаји дефинисања тероризма
представљају део ширих дискусија у погледу идеолошких или политичких циљева. Ако
је судећи према досадашњим искуствима, начин на који ћемо разумевати и тумачити
тероризам у великој мери зависи од перспективе из које посматрамо. На основу
претходне анализе литературе која се бави овом проблематиком, Френкс идентификује
основне перспективе на основу нивоа анализе. Нивои анализе су: државни ниво,
недржавни ниво, структурални и индивидуални.29 Сваки од њих има одређене
специфичности и носи са собом различита тумачења. За досадашње студије тероризма
карактеристично је да је углавном примењиван један од наведених нивоа анализе, па су
самим тим и сазнања до којих се на тај начин долазило била ограниченог домета.
Примењујући неки од ових нивоа, развили су се приступи за проучавање тероризма,30
који на различите начине посматрају узроке тероризма, и то:
1. Ортодоксни приступ тероризму, који уједно представља и доминантан приступ
проучавању тероризма, а карактерише га ослањање на државни ниво анализе;
2. Радикални приступ тероризму, који је ретко видљив у литератури која се бави
тероризмом, а карактерише га индивидуални ниво анализе, и то првенствено из
перспективе терориста. Овај приступ најчешће садржи анализе које иду у прилог
оправдавању насиља; и
3. Умерени приступ тероризму, који је врло ограниченог домета и претежно се бави
објашњавањем узрока тероризма са позиције социоекономских, структуралних и
политичких узрока.
На ова три доминантна приступа требало би додати још и критички, који још није
толико заступљен у такозваној mainstream литератури, али заокупља све већу пажњу
јер доводи у питање традиционалне представе и знања о тероризму.

28
Stern, J. (1999): The Ultimate Terrorists, Cambridge: Harvard University Press, стр. 12.
29
Franks, J (2005): Rethinking the roots of terrorism: Orthodox terrorism theory and beyond, London,
Palgrave, стр. 8.
30
Исто стр. 2.

23
 У даљем тексту бавићемо се ортодоксним приступом тероризму, с обзиром на
то да је он обележио највећи део студија тероризма, а затим ћемо изнети и основне
поставке критичког приступа с обзиром на све већи значај који добија.

ОРТОДОКСНИ ПРИСТУП ТЕРОРИЗМУ

Ортодоксни приступ представља доминантни приступ у студијама тероризма и
користи се као основна парадигма за проучавање и разумевање тероризма. Од тренутка
свог настанка па до данас, има за циљ да на основу проучавања терористичког акта
дефинише и објасни тероризам са различитих аспеката узимајући једнако у обзир обе
стране терористичког акта – злочинца и жртву. Међутим, увидом у неке од основних
поставки ортодоксног приступа, стиче се утисак да је он негде у својим настојањима
кренуо странпутицом, и почео да, у све већој мери, тероризам објашњава из
перспективе само једне стране. У прилог томе говоре чињенице да се готово сва знања
о тероризму заснивају претежно на анализи недржавних терористичких субјеката, при
чему су дупли стандарди при идентификовању одређеног субјекта као терористичког и
те како присутни (пример Ослободилачке војске Косова).Ипак, упркос једностраности,
овај приступ најшире је прихваћен, што се види и из самог имена „ортодоксни“, јер
према Merriem-Vebsterovom речнику, orthodox значи нешто што је „прихваћено као
истинито или тачно од стране већег броја људи; подржавање онога што већина људи
мисли“.31 Деценијама уназад, најзначајнију улогу у дефинисању тероризма имале су
државе, па зато не чуди што у већини ових дефиниција доминира државоцентрични
приступ. Многи сматрају да ортодоксни приступ заправо представља западни модел
разумевања тероризма посматран искључиво кроз призму основних вредности западног
друштва, попут либералне демократије, слободе, људских права и владавине права.
Овај модел представља објашњење тероризма које је дала држава и креиран је тако да
се „уклапа у хегемонијске, либералне или друге агенде уз задржавање чврсте
дистинкције у месту, онемогућавајући на тај начин легитимизацију терористичких
тактика“.32 Пристрасност логично води ка субјективности, па се слободно може рећи да

31
http://www.learnersdictionary.com/search/orthodox, приступљено 11.марта 2013.
32
Richmond, O. and Franks, J. (2007): The Impact of Orthodox Terrorism Discourses on the Construction of
the Liberal Peace: Internalisation, Resistance and Hybridisation, Centre for Peace and Conflict Studies,

24
овај приступ карактерише субјективно виђење тероризма, јер се у фокусу интересовања
налази тероризам недржавних субјеката усмерен ка држави, док се тзв. државни
тероризам оставља по страни. Ово је за последицу имало да се тероризам најчешће
дефинише са аспекта државног легитимитета, а посебно је у фокусу интересовања
тероризам недржавних субјеката као главни изазов ауторитету државе. Дефинисање
тероризма на овај начин резултира тиме да се насиље које користе недржавни актери
против државе означавају тероризмом, а самим тим и нелегитимним, док се са друге
стране насиље које употребљава држава сматра легитимним. Овакав приступ знатно
сужава оквир за проучавање тероризма, јер се стварањем дуалитета легитимне државе и
нелегитимних терориста,33 који су најчешће недржавни субјект, не узима у обзир и
државни тероризам. Поред тога, на овај начин држава вешто заобилази дебате о
узроцима тероризма, јер се боји опасности да би залажење у овакве дискусије могло
довести и до легитимизације неких терористичких субјеката. Зато већина бира да
остане у „безбедној зони“ једностраног, површног и селективног тумачења тероризма,
где се оставља довољно простора да се један исти акт кога су починили различити
субјекти некада сматра тероризмом, а некада борбом за слободу, у зависности од
интереса и моћи онога који тај акт тумачи.
Последице оваквог приступа су више него очигледне, јер је под паролом тзв.
глобалног рата против тероризма, који је председник Буш објавио након 11. септембра
2001. не само терористима већ и онима који на било који начин подржавају и
спонзоришу тероризам, управо тај селективан приступ дошао до изражаја. На опасност
од таквог приступа указује и Џенкинс истичући да „употреба термина тероризам носи
са собом моралну осуду; и уколико једна страна свом опоненту може успешно
„прилепити“ етикету терористе, она на тај начин индиректно убеђује и друге да
прихвате њено гледиште“.34 Самим тим, тероризам је оно што „лоши момци раде“, па
се може састојати „од готово било каквог акта насиља“ стране која је једном означена
терористом.35 Све ово недвосмислено утиче на начин разумевања тероризма, а самим
тим и на одабир стратегија за његово елиминисање.
За свеобухватно проучавање ортодоксног приступа искористићемо усвојену
методологију по којој се у овом приступу идентификују три главна стуба сходно

University of St. Andrews, стр. 7.

33
Jeroen Gunning (2007): A Case for Critical Terrorism Studies? Government and Opposition, vol.
42(Summer), стр. 3 .
34
Jenkins, B. (1980): The Study of Terrorism: Definitional Problems. Santa Monica, CA: RAND., стр 1.
35
Исто, стр. 2.

25
темама које доминирају у ортодоксном приступу – функционални, симболички и
тактички.36 Функционални стуб ортодоксног приступа почива, према мишљењу
Ричмонда Френкса, на уверењу да је намера терориста да манипулацијом
испровоцирају одговор онога који је нападнут. У највећем броју случајева то се односи
на одговор државе или јавности. То је централни концепт овог стуба – употребом
насиља терористи покушавају да натерају државу да одговори истом мером, или, у још
бољем случају, непропорционалним насиљем над терористима и свима који имају везе
са терористичким актом. Овакав тероризам Рубенстеин назива „херојским
тероризмом“, који има за циљ да „изазове снажну, недискриминаторну репресију
државе како би је лишили легитимитета и радикализовали нереде“.37 Нападом на
државу као главни ауторитет, према ортодоксном приступу, терористи имају за циљ да
срозају углед државе и њених одбрамбених снага у очима народа, представљајући је
неспособном да осигура и заштити безбедност својих грађана. На тај начин они од
државе изнуђује различите уступке. Други стуб је симболички и може се рећи да је у
ортодоксним студијама тероризма можда и највидљивији. Концепт симболизма се у
ортодоксном приступу посма тра са два аспекта: ширење страха и комуникација
терористичким актом. Ортодоксна теорија користи концепт симболизма тако што
терористички акт објашњава као симболички акт усмерен на изазивање страха код оних
против којих је усмерен, не ограничавајући се при том искључиво на непосредне жртве
терористичког акта. Симболизам се најбоље огледа у одабиру жртви, јер се као
непосредне жртве терористичког акта бирају недужни цивили чијим се убиством шаље
порука широј јавности да нико није безбедан. Други аспект симболизма, према
ортодоксном приступу, огледа се у томе што се терористички акт користи као средство
комуникације терориста, који његовим извођењем рачунају на интернационализацију
свог проблема, у чему значајну улогу имају медији. Корени ове врсте симболизма
назиру се још шездесетих и седамдесетих година, када су биле популарне отмице
авиона како би се привукла пажња. Трећи и последњи стуб тероризма у ортодоксном
приступу јесте тактички, који се, као и симболички, може посматрати на два начина.38
Први терористички акт посматра као ограничено средство за постизање краткорочних
циљева попут размене талаца са ухапшеним терористима и слично, док га други види

36
Bowyer Bell J. (1978): A Time of Terror, New York: Basic Books, стр. 50.
37
Rubenstein R. E.(1987): Alchemists of Revolution: Terrorism in the Modern World, Basic Books Inc, New
York, стр. 161.
38
Richmond, O. and Franks, J. (2007): The Impact of Orthodox Terrorism Discourses on the Construction of
the Liberal Peace: Internalisation, Resistance and Hybridisation, Centre for Peace and Conflict Studies,
University of St Andrews, стр. 23.

26
као тактичко средство за постизање дугорочних стратегијских циљева. У овом случају
тероризам представља део шире борбе за револуцију или само корак који представља
увод у револуцију.
Ортодоксни приступ тероризму, базиран на три горе наведена стуба, често се
узима као једина исправна „истина“ о тероризму, упркос очигледној субјективности и
несвеобухватности. Френкс је тзв. истину о тероризму која је садржана у ортодоксној
теорији упоредио са Фукоовим „режимом истине“. Према Фукоу, свако друштво ствара
„режим истине“, односно има „специфичне историјске механизме којима се стварају
дискурси који функционишу као истине у одређеном временском периоду и на
одређеном месту“.39Ови режими истине настају као резултат научних дискурса и
константно се појачавају преко система едукације, медија, путем економских и
политичких идеологија и често нису подложни расправама. У ортодоксном приступу
тероризму усвојен „режим истине“ има за последицу да је овај приступ лишен
дискусија о узроцима тероризма, ограничен на делегитимизацију насиља које користе
недржавни субјекти, али не и насиља које користе државе и необјективном стварању
дистинкције између непријатеља и пријатеља са аспекта државних интереса. С обзиром
на то да је у оквиру овог приступа тероризам разматран и схваћен са аспекта државне
безбедности, логично је да се безбедност државе ставља у фокус и узима као
референтни оквир за развијање различитих стратегија за очување безбедности. У том
смислу, може се рећи да у савременим студијама тероризма доминира приступ „теорије
решавања проблема“ (problem-solving teory).40 Ова теорија, према њеном творцу
Роберту Коксу (Robert Cox), „узима свет онаквим какав је, са преовлађујућим
постојећим социјалним односима и односима моћи и са институцијама у које су ти
односи организовани као дат оквир за акцију“, а затим ради на томе да „учини да ти
односи и институције функционишу несметано тако што се ефективно суочавају са
одређеним изворима проблема“.41 Управо зато што је овакав приступ свесно или
несвесно широко усвојен у савременим студијама тероризма, оне су и лишене
концептуалних дискусија и дискусија везаних за узроке тероризма, већ су усмерене на
креирање и усвајање стратегија којима ће се креирани непријатељ најбрже и
најефикасније елиминисати и тиме отклонити претња по безбедност државе. Оно што је
посебно проблематично код примене теорије решавања проблема у студијама

39
Foucault M, (1985): Power and Knowledge, London: Wheatsheaf, стр. 122.
40
Cox, R. (1981): Social Forces, States and World Orders: Beyond International Relations Theory,
Millennium: Journal of International Studies, 10 (2), стр. 126–155.
41
Исто, стр. 126–155.

27
тероризма јесте чињеница да се без одговарајућих дискусија и дубљег проматрања,
академска одговорност у потпуности редукује и своди само на пружање стручне
помоћи у управљању кризом.
Све горе наведено указује на очигледну неадекватност ортодоксног приступа
тероризму за свеобухватније и објективније проучавање тероризма. Ипак, овај приступ
се не може и не сме одбацити као потпуно неадекватан. Упркос недостацима, он
представља добру полазну основу, јер су многа сазнања до којих је дошао заправо
темељ за даљу надградњу. Ипак, наука, да би испунила своју сврху и циљ, мора бити у
потпуности лишена догматичности у било ком облику и степену, и мора тежити
константном проналажењу нових знања, што нужно претпоставља и преиспитивање
постојећих знања. У том смислу, у наставку ће бити изложен критички приступ
тероризму, који сам по себи такође не може дати епохални допринос проучавању
тероризма, али се у комбинацији са ортодоксним приступом, његовим критиковањем и
нуђењем нових, бољих решења, у крајњој инстанци може доћи до једног доброг
аналитичког оквира који сабира све предности различитих приступа, остављајући
истовремено по страни њихове недостатке и ненаучне тврдње.

ДОПРИНОС КРИТИЧКОГ ПРИСТУПА ПРОУЧАВАЊУ ТЕРОРИЗМА

Упркос томе што се о критичком приступу мало зна и пише, већ на почетку
требало би нагласити да то није нешто што је потпуно ново. Деценијама уназад било је
оних који су критиковали широко прихваћено тумачење тероризма у ортодоксном
приступу. Ипак, један од главних разлога што већина ових мишљења није била
видљива, лежи у чињеници да су такви радови углавном објављивани изван часописа
који су већ имали текстове који би се могли сврстати у ортодоксни приступ. Може се
рећи да сва спорност овог приступа и лежи у томе што није био отворен за критике,
преиспитивања и другачија тумачења која су критички текстови свакако изазивали и
подстицали. Ипак, сви напори нису остали без резултата, јер се управо на темељима
овог критицизма развио заокружен и утемељен критички приступ тероризму који своју
експанзију и пун замах доживљава након 11. септембра 2001. године. Од овог тренутка
овај приступ све више заокупља пажњу јавности и, што је најважније, почиње да
остварује све већи утицај на ортодоксну теорију тероризма која се сада све више отвара
за критику. Да ли је разлог за то специфичност тренутка какав је био 11. септембар,
који је под притиском јавности и теретом ужаса тог догађаја довео у питање сво
постојеће знање о тероризму и терористима, или су критике сада биле боље утемељене

28
и концептуализоване, остаје дилема, али евидентно је да је продор критичког приступа
у поље ортодоксног оставио трага и отворио безброј питања. Све веће интересовање за
овај приступ огледа се у организовању бројних семинара и конференција које се баве
централним полазиштима овог приступа, оснивању читавих смерова и курсева на
универзитетима, све већем интересовању студената и професора за истраживањима у
овој области. Поред тога, оснивају се различите радне групе42 и покрећу часописи43
који објављују критички оријентисане радове о тероризму.
Критичке студије тероризма данас представљају велики изазов за ортодоксни
приступ, јер доводе у питање нека од његових главних полазишта. Као што смо у
претходном поглављу видели, ортодоксни приступ садржи многе слабости и мане, а
једна од највећих огледа се у неспособности да се дође до једне, општеприхваћене
дефиниције тероризма због чега се ове дискусије често заобилазе. Поред тога,
тероризам се узима као објективна категорија и проучава се независно од друштвеног и
политичког контекста у коме се одвија, наглашава се улога западног друштва и
његових вредности, чиме се знатно сужава аналитички оквир проучавања. Остављање
по страни државног тероризма и фокусирање искључиво на тероризам недржавних
субјеката, те недовољна независност академске заједнице која се бави проучавањем
тероризма од државног апарата, оставља доста простора за критику. Критичке студије,
ипак, не представљају монолитни приступ, већ један широк приступ који садржи
различите перспективе, често наизглед непомирљиве. Он покушава да прикупи све оно
што је вредно и корисно у становиштима „других“ ко год они били.44 Иако представља
потпуно нов приступ за проучавање тероризма, критички приступ нема за циљ
искључиво критику ортодоксног тероризма, већ је „посвећен дисциплинарном и
интелектуалном плурализму, као и укључивању различитих перспектива и приступа,
укључујући и одлична истраживања из поља ортодоксног приступа“.45 Укратко,
„критички“ обухвата скуп аналитичких, онтолошких и нормативних традиција које се

42
На Британској асоцијацији међународних студија (British International Studies Association (BISA))
основана је радна група за критичке студије тероризма http://www.bisa.ac.uk/groups/7/index.asp.,
приступљено 15. марта 2013. (Наведено према Jackson, R. (2009): Critical Terrorism Studies: An
Explanation, a Defence and a Way Forward, Paper prepared for the BISA Annual Conference, 14–16
December, 2009, University of Leicester, UK.
43
Часопис Критичке студије тероризма може се наћи на
http://www.tandf.co.uk/journals/titles/17539153.asp., 15. март 2013.
(Наведено према Jackson, R. (2009): Critical Terrorism Studies: An Explanation, a Defence and a Way
Forward, Paper prepared for the BISA Annual Conference, 14–16 December, 2009, University of Leicester, UK.
44
Neufeld, M.( 2001): What’s Critical About Critical International Relations Theory?, у Jones, R., ed., Critical
Theory and World Politics, London: Lynne Rienner.
45
Jackson, R. (2009): Critical Terrorism Studies: An Explanation, a Defence and a Way Forward, Paper
prepared for the BISA Annual Conference, 14–16 December, 2009, University of Leicester, UK. стр. 4.

29
крећу од позитивистичких и реалистичких перспектива до Франкфуртске критичке
школе, Велшке критичке школе, Фукоове анализе дискурса, Деридеове
деконструкције.46 Имајући у виду сву разноликост критичког приступа, која отежава
идентификацију централних тачака, Џексон наводи три групе опредељења којима
критички приступ тежи, а то су епистемолошка, онтолошка и етичко-нормативна
опредељења, па ћемо га са аспекта ове три категорије и разматрати.
Критички приступ полази од тога да објекат не постоји аутономно, сам по себи,
већ да објекат и субјекат „обликују један другог непрестаном дијалектичком
динамиком“.47 Управо зато они сматрају да и тероризам није једном дат ентитет који
постоји независно од простора и времена, већ тероризам виде као „друштвену појаву
пре него бруталну појаву чија природа није наслеђена од насилног акта по себи, већ
зависи од контекста, околности, намера и што је најбитније од социјалних, културних,
правних и политичких процеса интерпретације, категоризације и етикетирања“.48
Дакле, за разлику од објективизма који је наглашен у ортодоксном приступу, критички
приступ узима социјални конструктивизам као теоријски оквир. Зато, на онтолошком и
епистемолошком нивоу, и само знање критички приступ тумачи као социјални процес
који је конструисан употребом језика, дискурса и интерсубјективних пракси. Самим
тим знање о тероризму не треба да буде одвојено од социјално-културног контекста у
коме је тероризам настао. Критички приступ одбија универзализам, есенцијализам и
ексепционализам.49 То посебно долази до изражаја када се види како заговорници овог
приступа опрезно користе етикету „тероризам“. И баш као што на пример „расе“ као
ентитет не постоје, већ једино као категорије којима се показује различитост људске
врсте, тако и тероризам не постоји другачије него само као класификација различитих
врста политичког насиља.50 Из тог разлога, критички приступ тероризму напушта
бинарно тумачење тероризма кроз призму легитимности државе и нелегитимности
недржавног субјекта, већ тероризам тумачи као „стратегију или тактику политичког
насиља која може и најчешће јесте једнако коришћена од стране државе и недржавних

46
Исто, стр. 4.
47
Toros, H. and Gunning J. (2009) : Exploring a critical theory approach to terrorism studies, у R. Jackson,
M. B. Smyth and J. Gunning, eds., Critical Terrorism Studies: A new research agenda (Abingdon: Routledge),
стр. 88–89.
48
Jackson, R. (2009): Critical Terrorism Studies - An Explanation, a Defence and a Way Forward, Paper
prepared for the BISA Annual Conference, 14–16 December, 2009, University of Leicester, UK, стр. 4.
49
Исто, стр. 4.
50
Smith, S. (2004): Singing Our World into Existence: International Relations Theory and September 11,
International Studies Quarterly, vol. 48, стр. 499. у Jackson R., Smith M. B. and Gunning J. (2009): Critical
Terrorism Studies: A New Research Agenda, Routledge: London and New York.

30
актера, како у време рата тако и у периоду мира, и која зависи од дискурзивног и
социјалног контекста оних који врше етикетирање“51(неког као терористе, прим.
аутора). Творци критичког приступа прихватају чињеницу да се знање о тероризму
често користи као средство за остваривање хегемонистичких циљева и да се етикета те-
рористе понекад приписује пре као последица одређених интереса него реалних
критеријума. Из тог разлога се са посебним опрезом разматра и досадашње знање о
тероризму, и увек поставља питање „на који је начин конструисано то знање, коме
служи и на који начин подржава интересе тога коме служи“? Управо се у овоме и види
главна разлика између критичког и ортодоксног, односно приступа „решавања
проблема“, јер док ортодоксни узима хегемонијски поредак као status quo, критички
приступ настоји да преиспита и деконструише такав поредак.52 Они померају фокус
интересовања студија тероризма са државе на индивидуу, и за разлику од ортодоксног
приступа који тероризам посматра са аспекта безбедности државе, критички наглашава
значај проширења „еманципације“ коју дефинише као „реализацију већих људских
слобода и људског потенцијала као и побољшање индивидуалног и друштвеног
благостања“.53 Стављајући људску безбедност у центар свог интересовања, они не
умањују значај националне безбедности, али је посматрају само као средство за
постизање безбедности на индивидуалном и друштвеном нивоу. На овај начин, према
мишљењу Џексона, критички приступ отвара могућности да се чују гласови
маргинализованих група, укључујући ту и гласове терориста. Све ово несумњиво
доводи до проширивања агенде истраживања, што се првенствено огледа у
проширивању и продубљивању оквира истраживања. При том, проширивање се односи
на проширивање значења тероризма које се од уско државоцентричног схватања
тероризма сада креће, између осталог, и ка државном тероризму, док се продубљивање
оквира истраживања односи првенствено на откривање дискурзивних конструкција
знања о тероризму коришћењем метода критике првог и другог реда.54 Ипак, као што
заговорници критичког приступа тероризму често наглашавају, њихов циљ није
проширивање студија тероризма до у недоглед, нити стварање новог догматичног

51
Tilly, C. (2004): Terror, Terrorism, Terrorists, Sociological Theory, vol.22, no.1, стр. 5–13.
52
Toros, H. and Gunning J. (2009) : Exploring a critical theory approach to terrorism studies, у Jackson R.,
Smith M. B.and Gunning J.: Critical Terrorism Studies: A New Research Agenda, Routledge: London and New
York, стр. 87–108.
53
Richard Jackson (2007): Symposium: The core commitments of critical terrorism studies, European
Political Science, vol. 6, no. 3 (September), стр. 249.
54
Jackson, R. Breen Smith, M. and Gunning, J. (2009): Critical Terrorism Studies. Framing a New Research
Agenda, u Jackson R., Smith M. B. and Gunning J.: Critical Terrorism Studies: A New Research Agenda,
Routledge: London and New York, стр. 228.

31
приступа окренутог самом себи, већ константно наглашавају потребу за
инклузивношћу, односно за прихватањем свега онога што може допринети
квалитетнијем изучавању без обзира на то одакле таква настојања долазила. Тако
постављен циљ у великој мери осликава Фукоова дефиниција критике, која, бар за сада,
осликава све оно за шта се критички приступ до сада залагао: „поента критике није у
томе да се каже да ствари нису такве какве су. Треба тежити изналажењу оних
претпоставки, познатих и неистражених и до сада неразматраних начина размишљања
који остају-критика треба да покаже да ствари нису тако очигледне како неки мисле, да
докаже да оно што је прихваћено као очигледно више неће бити тако прихваћено.
Вежбати критицизам значи учинити и лаке покрете тешким.55

ОБЈЕКТИВНИ УЗРОЦИ ТЕРОРИЗМА

Када споменемо појам тероризам у првом реду мислимо на функционисање
односно не функционисање друштвених/државних институција, недовољно образовање
становништва, сиромаштво, отуђеност, изолованост појединца и друштвених група,
постојање организованог криминалитета и осталих социјално-патолошких појава.
Многе државе данас нису способне да самостално решавају унутрашње проблеме и
супростављене интересе, што се негативно одржава на безбедност друштва и
представља погодно тло за настанак тероризма. Унутрашње кризе, уколико су још
резултат различитих облика притисака и утицаја из окружења (политичких,
економских, технолошких и других ), неминовно доводе до даље производње и
продубљивања негативних тенденција, са циљем дестабилизације правног поретка, а
тиме и до нарушавања националне безбедности и стабилности политичког система. 56

СУБЈЕКТИВНИ УЗРОЦИ ТЕРОРИЗМА И ОБЛИЦИ ИСПОЉАВАЊА

Субјективни узроци тероризма под којима се подразумева процена терориста да
се нодрживо друштвено стање ( објективни узроци тероризма ) може променити само
насиљем, односно да је насиље најбржа, најцелисходнија, најефикаснија и, у датим
околностима, једина могућа варијанта делања. Из наведеног произилази да субјективни
узроци тероризма настају због објективних узрока тероризма. У односу на облике,

55
Foucault, M. (1988): Practicing Criticism, у Lawrence Kritzman, ed., Foucault, М. (1977–1984): Politics,
Philosophy, Culture: Interviews and Other Writings, London: Routledge стр. 154–155.
56
Џесика Цтерн: Екстремни терористи, Београд, 2004; стр 61.

32
тероризам може бити конвенционални-нековенционални, еколошки и
самоубилачки.57Конвенционални-неконвенционални тероризам се даље дели на
отворени и прикривени. Отворени тероризам изводе терористичке организације које
имају верске и политичке циљеве и те организације тај вид тероризма изводе
самостално или под покровитељством неке државе. Основни циљ ове врсте тероризма
је да се скрене пажња међународне заједнице на неку терористичку организацију која
жели да обелодани своје циљеве и да за њу добије подршку од већине земаља у свету.
Отворени тероризам изводе искључиво терористичке групе и организације које се јавно
декларишу. Прикривени тероризам углавном планирају и изводе државе у склопу
стратегије против неке друге државе сопственим снагама или уз помоћ неке
организације у апсолутној тајности. Значајна карактеристика овог облика тероризма је
то што се користе средства и методи који се маскриају кроз слабости у структури
државе. Средства која се примењују у приквривеном тероризму су различита од
економских, хемијских, биолошких. Овај облик тероризма је најтајанственији и врло
тешко се открива, па је само супростављање оваквом виду тероризма врло тешко и
сведено на минимум. Посебно важан облик испољавања тероризма, јесте религијски
мотивисан тероризам. У наставку рада, даће се приказ основних обележја религије у
савременом друштву, и њене злоупотребе у контексту настанка и развоја религијски
мотивисаног тероризма.

57
Др. Гаћиновић, Р.: Савремени тероризам, Графомарк, Београд, 1998. стр 141.

33
 ТРЕЋИ ДЕО

РЕЛИГИЈСКИ ТЕРОРИЗАМ

ПОЈАМ, УЛОГА И ЗНАЧАЈ РЕЛИГИЈЕ

„Крв је најгори сведок истине, крв трује и најчистије учење и претвара га у

лудило и мржњу у срцима. И када неко пође и у ватру за своје учење- шта то
доказује!“

Фридрих Ниче

Дефинисање појма религије представља веома тежак задатак, јер је религија

сама по себи веома сложен феномен. Несумњиво, религија представља један од
елемената људске свести и духовне културе. Појам – религија, настао је од латиске
глагола religio, religare , што значи повезати58. Овде се мисли на повезивање човека са
природом, другим бићима и са Богом. Постоје три основна приступа по којима се може
посматрати религија као феномен. То су: субјективни, објективни и субјективно-
објективни приступ. Са становишта објективног приступа, религија се не може
испитивати као свака друга појава. Субјективни приступ захтева другачији приступ
религији него осталим стварима. По трећем ставу, сматра се да се не може порећи
субјективно, ни објективно код религије, јер је она синтеза објективног и субјективног.
У зависности од друштвено-политичке ситуације и идеологије, постоји више тумачења
религије. Бројни аутори истичу одређене аспекте религије као најбитније, па због тога
није лако дати јединствену, свеобухватну дефиницију религије. Једно од тумачења
религије датира из 1959.године, по коме религија представља „друштвену форму свести
у којој долази до израза човекова зависност од туђих му и непознатих природних и
друштвених сила и фантастични облик преодолевања тих снага путем обреда, молитва

58
Ову реч први пут употребљава Лактанације, хришћански филозоф, у IV веку н.е.

34
и сл. Карл Маркс сматра да религија није ништа друго до ,, уздах згажене ствари,
опијум народа "59. У класном друштву, човек губи осећај ,,заједништва", те не постоји
могућност међусобне идентификације између припадника различитих класа. По
Марксу, то је начин настанка религије, и зато религија представља облик отуђења.
Наведена тумачења религија су у супротности са тумачењем Лесека Колаковског.
Његов став је да су ,, забрањене оне дефиниције религије које подразумевају да је
религија само средство световних , друштвених или психичких потреба јер су то
искуствени ставови и не смеју прихватити као део дефиниције“60. Једна од дефиниција
Колаковског јесте: ,, Религија није скуп исказа, она је област богоштовања, у којој се
разумевање, сазнање, осећање учешћа у темељној стварности и морална обавеза јављају
као један једини чин, чије накнадно дељење у одвојене класе метафизичких, моралних
и других тврђења може бити корисно, или може искривити смисао изворног чина
богоштовања ".

Као што је раније напоменуто, сваки аутор има другачије тумачење религије.
Тако Зуљевић дефинише религију као: веровање у натприродно, верске представе и
осећања, систем верских обреда, постојање свештеника и постојање институализације.
В. Павићевић у свом делу „Социологија религије ", дефинише религију као,, скуп
замисли, веровања и учења, у првом реду, осећања, симбола, и културних радњи које су
везане за,, натприродно" биће и за доживљај светости ". Он сматра да се религија
састоји од пет елемената, а то су: замисао о природном бићу, религијска осећања,
религијски симболи, ритуал, религијски функционери и религијска организација.
Религија има неколико друштвено-културних функција: сазнајну, културну,
комуникативну, етичку, психолошку, идентитетску, интегративну, легитимацијску,
политичку. Друштвени живот је један изузетно сложен процес који појединац и групе
не могу да смисаоно обухвате на целовит начин. Отуда стварају свој поглед на свет
који им омогућава да разнолика искуства тумаче својим погледом на свет. Религија је
један облик погледа на свет, односно једно схватање смисла живота. Материјалном
свету она супротставља духовни. Идентитет је потреба коју, поред друштва и културе,
такође задовољава религија. Понашање људи се може оправдати на разне начине а

59
Његово мижљење је да је човек генеричко биће и да не сме да буде посредника између два човека који
су припадници једне заједнице.
60
Једна од дефиниција Колаковског јесте:,, Религија није скуп исказа, она је област богоштовања, у којој
се разумевање, сазнање, осећање учешћа у темељној стварности и морална обавеза јављају као један
једини чин, чије накнадно дељење у одвојене класе метафизичких, моралних и других тврђења може
бити корисно, или може искривити смисао изворног чина богоштовања "

35
један од тих начина је и вера. Теоретичари функционалистичког правца сматрају да
религија има кључну улогу у повезивању чланова једне заједнице. Сетимо се
традиционалних патријархалних заједница у којима је божанство било врхунски
ауторитет у држању чланова на окупу.

Дуго времена је изгледало да је религијски екстремизам у религијама Абрахама

превазићен. Сматрано је да је са просветитељством, кода је заправо „растворена“
вишевековна симбиоза између државе и религије, и када су друштво и држава своју
легитимацијску основу потражили у секуларним вредностима, из хришћанства нестао и
сваки фундаментализам. Веровало се да ће се форимарањем државе Јевреја, Израела,
оно чему су они вековима тежили, и код њих престати разлози за испољавање верске
нетрепељивости. Али, почетком 90 их година, у својој познатој књизи “Le vengeance de
Dieu”, тј. „Освета Бога“, француски социолог Gilles Kepel је показао да су религијски
екстремисти опет кренули у походе. Да су исламисти при том најрадикалнији, разлози
по мишљењу овог аутора су историјске природе: они нису имали реформацију, нису
имали Мартина Лутера који би „размрдао“ круте ставове исламске религије. Оно што
је заједничко свим овим екстремистичким покретима је, по овом аутору у томе да
модерним државама фали легитимацијска основица. Сви они желе да профани свет
поставе на религијску основицу. Муслимани позивају на џихад против „неверника“ и
боре се за реисламизацију земаља, у којима је Мухамедово учење прожимало све сфере
живота ( привредног, политичког и приватног ). Јеврејски екстремизам залаже се за
рејудеизацију лаицистичке израелске државе и за протеривање свих нејевреја са те
територије. Тако Јевреји који насељавају Хеброн узвикују: ниједан центиметар свете
земље непријатељима Израела! А хришћански фундаменталисти нпр. сањају о
христијанизацији света61. Magnus Ranstorp наглашава да се у периоду од 60-их до 90-их
година прошлог века број фундаменталиста утростручио, и да се та тенденција
наставља у постхладноратовском периоду, у коме повратак традиционализму и
религиозности даје социјалну и културну кохезију која недостаје у условима надирућег
процеса глобализације62.

Социологија религије може да однос религије и друштва концентрише на

значајна имена науке која су се бавила овим проблемима или на преглед теоријских
становишта о религији. Када је реч о великим именима, реч је заправо о њиховим
61
In Communion, Reference Texts From Contemporary Authors, 1999:
http://www.incommunion.org/musc/peaceFromAbovbeChap6.asp
62
Ranstorp, 2002: http://www-stratisc.orf/strat/strat_6667_Ranstorp.html

36
делима. Наводим нека имена: Огист Конт, Хербет Спенсер, Едвард Тејлор, Џејмс
Фрејзер, Бронислав Малиновски, Сигмунд Фројд, Карл Маркс, Емил Диркем, Радклиф
Браун, Макс Вебер, Питер Бергер, Ернст Трелч. Овај приступ је заступљен у књизи
Социологије религије Малкома Хамилтона. У овом делу осврнућу се на идеје
социологије религије у делима Карла Маркса, Емила Диркема, Макса Вебера,
Бронислава Малиновског, Талкота Парсонса. Марксова теорија религије, у ширем
смислу речи, полази од схватања друштва по коме су односи у производњи пресудни за
организацију и развитак духовног живота. Религија се не објашњава психолошки и
антрополошки већ као израз друштвено-историјских стања и односа. Да би се разумела
Марксова мисао о религији потребан је увид у З.Аврамовић, Р. Куљић-61, његово
схватање историје и човека. Историја друштва је непрекинута борба између
друштвених класа за расподелу богатства и моћи, а човек се дефинише као биће праксе,
као биће које практичним животом ствара и мења услове свог постојања. Маркс и
Енглес нису развили систематску социологију религије, али су у разним деловима свог
опуса изложили неке идеје које су биле практиковане у неким струјама
социјалистичког и комунистичког покрета. Поред социолошког аспекта, у Марксовој
критици религије налазе се и филозофски, морални и сазнајни. Он одбацује објашњење
религије из идеје о највишем бићу, сматра да критериј добра и зла треба тражити у
људској природи а не у приписаној грешности човека. «Човек ствара религију, религија
не ствара човека». Другим речима, човеково спасење је у њему самом. Карл Маркс је
сматрао да религија има друштвене корене и да је у функцији владајућих класа. Не
постоји самостални развитак религије. Свака религија има неки идеолошки задатак и у
том смислу израз да је то «опијум за народ» треба да значи да религија помаже
подношењу и прихватању друштвене неједнакости и неправде тако што проповеда
благостање после смрти. Маркс је објашњавао религију у односу према друштвеним и
политичким неједнакостима. Религија ублажава патњу коју доноси експлоатација.
Гледиште о отуђењу као стварњу богова од стране човека, Маркс је преузео од Лудвига
Фојербаха. То значи да вредности које поседује Бог, човек отуђује од себе и приписује
их божанству. Непознавање друштвених и природних сила је основни узрок појаве
религије, из чега произилази марксистички пројекат њиховог стављања под свесну
контролу ослобођеног и разотуђеног човека. Спасење човека омогућава тек бескласно
друштво. Емил Диркем је сигурно један од највећих социолога религије. Он је своју
теорију односа друштва и религије засновао на критици теорија анимизма и
натурализма, а за Социолошки приступи религији 62 првобитни облик религије држи

37
да је тотемизам. У својој књизи Елементарни облици религијског живота (1912)
изложио је тврдњу о друштвеном садржају религијског (божанског). Друштво изазива
код појединаца осећај зависности, страхопоштовања, мисао о делатним узроцима изван
њега самог, али то исто постоји и у религији. У заједници верујућих као и у друштеној
обичној ситуацији, појединачни живот се богати емотивно-духовним садржајима
великог интензитета. То стање је потпуно другачије од онога када је појединац сам.
Религију Диркем одређује одређује посредством разликовања светог и профаног.
Религијски симболи и обреди су у основи другачији од свакодневних, обичних аспеката
живота. Свето изазива довљење и поштовање. Религија је “јединствени систем
веровања и праксе повезаних са светим стварима, тј. са оним што је издвојено и
забрањено“. Међутим, религија није само испољавање вере већ је то и начин мишљења,
а црквени обреди доприносе солидарности заједнице. У свим друштвима, по Диркему,
постоји верски церемонијал приликом рођења, брака, смрти. Ти обичаји такође
доприносе интеграцији групе. Уопштено говорећи, религија по суду Диркема,
унапређује друштвену кохезију. Њега је интересовала религија као институција која
доприноси духовној, емоционалној и моралној интеграцији друштва или неке етничке
заједнице. Диркем је тврдио да се први систематски облици знања јављају у религији,
да су у њој настале основне логичко- онтолошке категорије – време, простор, узрок,
супстанција, да је „идеја друштва душа религије“, односно, друштво је прави објекат
религијског обожавања. Критичари Диркомове теорије религије су истицали
недовољност аргументације засноване на проучавању малих примитивних религизних
група. Његова схватања се теже могу применити на савремено друштво у коме постоји
мноштво подкултура, институција, специјализованих организација, З.Аврамовић – Р.
Куљић – 63, етничких група. Најзад, сматрају да је Диркем прецењивао значај
колективне свести, а самим тим и религију као њен део. Чињеница да се појединци
супротстављају друштву говори да „друштво није бог за човека“.

Макс Вебер је социолог који је најсистематичније проучавао светске религије

(није стигао да напише део о исламу). Он не схвата религију као веру у „онострано“
биће већ као јединствен доживљај човека који је несводив на друге активности. Њена
основна функција је да осмисли кључна питања човекове егзистенције као што су
патња, несрећа, самоћа, смрт. Највећи Веберов допринос сазнању односа друштво и
религија свакако је теза о „привредној етици“ протестантске (калвинизам, пуританизам)
религије. Реч је о аскетској а не хедонистичкој етици. Човек ради због стицања

38
материјалних добара а не ради задовољства. Вебер је истраживао религије са
становише њихове привредне и друштвене функције. У књизи Протестанска етика и
дух капитализма, (1958) он је доказивао да је протестантизам (пуританизам) узрок
капиталистичког привређивања. Калвинисти су најодлучније тумачили хришћанство
као рад којим се човек искупљује. Са протестантизмом Мартина Лутера, појмови греха
и спасења се тумаче као поштовање моралних начела хришћанства и напоран рад.
Радити марљиво и штедети, бити успешан у властитом позиву, а не беспосличити,
ленчарити, забављати се и уживати у кафанама – то је протестанска етика. Ради се о
аскетској етици која подстиче уздржавање од чулних задовољстава и захтева строгу
дисциплину. Заправо, рад је стална борба против греха (изгон из раја је праћен поруком
да човек ради у зноју лица свог). Материјално богатство је знак милости Бога. Појам
позива се у протестанској религији уздиже до дужности, док католичка вера разликује
правила и савете. Макс Вебер је доказао различит утицај религија према економском и
друштвеном животу. У религијама, као што су хиндуизам, конфучијанизам, будизам,
религија је одвраћала Социолошки приступи религији – 64., људе од прагматике
привредног живота. За ове религије било је важније духовно постојање, повлачење из
борбе за материјална добра а самим тим и рада. Хиндузиам је био за Макса Вебера
«религија ван света», зато што је спречавао друштвене промене. У Европи и Северној
Америци религија је била мотор привредног развоја капитализма. Стицање новца и
богатства је суштина духа капитализма. Пљашкаши, криминалци, проститутке, коцкари
на једној и аскетски протестанти на другој страни борбе за новац и богатство. По
Веберу суштина капитализма је стална борба за профит. Он се позивао на савете
Бењамина Франклина – „време је новац“, „углед је новац“. Протестантизам је
подстицао стандардизацију капиталистичке производње и специјализацију поделе рада.
Он је био уверен да протестанска религија може да доведе до економских промена.
Неки социолози религије сматрају да је Веберова теорија увод у модерност и
модернизам (развој индустријализације, науке и капитализма). Б. Малиновски је
испитивао примитивна племена на Тробриандским острвима и закључио да је религија
средство које појачава друштвене норме и вредности као и друштвену солидарност.
Овај социолог религије полази од психолошке основе религиозних осећања и ритуала.
Разне облике напетости, тескобе и фрустрације човек решава религиозним осећањем и
ритуалима (магијским радњама). Таква емоционална стања нарушавају стабилност
друштва а религија је она духовна и осећајна сила која подстиче солидарност у
друштву. Критичари ове теорије су оспоравали тврдње о религијским ритуалима као

39
начину да се човек ослободи стресних ситуација. Талкот Парсонс припада социолозима
који су полазили од вредности, норми и културних значења као основе друштва и
људског деловања. Религија је део културе и система вредности и самим тим она даје
смернице за друштвено понашање појединаца и група. Довољно је подсетити на Зоран
Аврамовић - Рајко Куљић 65 заповест „Не кради!“ па сагледати друштвени значај ове
религиозне норме-вредности. По Парсонсу, религија помаже човеку да реши или да
ублажи проблеме са којима се суочава. Ти проблеми припадају непредвидљивим и
неизвесним догађајима, као што је смрт, љубав, губитак богатства итд. У друштву
пуном противречности, религија даје смисао и значење живота. Када би у животу све
текло без напетости и тескобе, религија не би била потребна. Религија такође олакшава
људске патње (морална чврстина биће награђена) и даје некакав одговор на проблем
зла ( добро је награда у Божијем свету). Као Малиновски, и Парсонс је сматрао да
религија одржава друштвену стабилност.

ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУПИ У СОЦИОЛОГИЈИ РЕЛИГИЈЕ

Постоје у социологији религије различита теоријска објашњења односа
друштво-религија: натуралистичко- еволуционистичка, класно-марксистичка,
структурална, функционалистичка, итд.

Натуралистичко-еволуционистичке теорије

Огист Конт је сматрао да се у основи развотка људског друштва налазе идеје.

Тако, постоје три стадија кретања идеје – од религијског, преко метафизичког до
позитивног мишљења. Теоретичари еволуционизма су своје тврдње настојали да
докажу анализом облика људског веровања. Џон Фрејзер (1818-1941) је у свом делу
Златна грана управо разматрао настанак и развој религије, а Едвард Б. Тејлор (1832-
1917) је доказивао да се религија развила из анимизма (одуховљења природе).
Тејлорова истраживања су значајна због уочавања «рецидива» прошлости у културној
еволуцији. Рецидиви су саставни део духовних облика културе, а пример су митске,
мистичне и магијске традиције које се препознају и у рационалнистичким културама.
Жилавост рецидива Тејлор објашњава особеношћу човекове психе.

40
Социолошки приступи религији - Класно-марксистичка теорија религије

Рад је у основи друштва и културе па отуда и религија се разумева као духовни

производ рада и класног друштва. Најпре, рад ствара човека, подела рада доприноси
подели на материјалну и духовну културу, а у оквиру духовне културе појављује се
религија као облик искривљене свести. Религија је условљена класним односима у
друштву, односно класним и социјалним интересима. Религија, наука, филозофија су
форме владајуће идеологије. Она припада тзв. «надградњи» друштва, она је условљена
степеном материјалног и политичког развоја. Ова теорија открива противречности у
друштву, али њихов расплет налази у будућности комунизма. По предвиђању
ортодоксних марксиста у таквом друштву религија ће нестати. У класном друштву
религија је илузија која олакшава патње чији су узрок капиталистичка експлоатација
радника. По марскистичкој теорији, религија као „опијум за народ“ ублажава социјално
стање радника на више начина: 1) хришћански рај чини подношљивим „пакао“ на
земљи, 2) обећањем награда у Божијем врту, 3) нада да ће се социјални проблеми
решити уз Божију помоћ, 4) свет је дат по вољи Божијој. Марксисти тврде да је
религија начин ублажавања социјалних патњи експлоатисаних и сиромашних слојева
друштва али и средство за одржавање капиталистичког поретка. Ова друга улога
религије потврђује се у разним друштвима, како у традиционалним (Индијске касте)
тако и у модерним, као у Америци у којој поједине верске групе врло жестоко агитују
за политичке странке. То је доказ да религија нема само конзервативну улогу, у смислу
чувања прошлости, већ понекад и активно политичку као што је пример „теологије
ослобођења“ у Латинској Америци или „хришћанска десница“ која у САД подржава
милитаристичку политику влада. Зоран Аврамовић - Рајко Куљић 67 Новије критике
марксистичког схватања религије, позивају се на промене у савременом капитализму,
пре свега на деперсонализовану својину (корпоративна, мултинационална) и слабљење
идеологије владајуће класе у односу на економску глобализацију.

Структуралистичке теорије религије

Појам структуре искључује вредносне судове и историјски приступ. У

проучавању религије социолог овог теоријског правца хоће да открије начин на који су
делови неке целине повезани. Структурни елементи религије су: 1) замисао о
оностраном бићу, 2) верска осећања, 3) ритуали и обреди, 4) верски симболи, 5)

41
религијска организација, 6) свете личности и света места. Свака теистичка религија
полази од филозофског схватања света и човека. По религијском схватању, овај свет и
човека створио је Бог или Богови и они управљају животом сваког од нас. То је једно
специфично сазнање материјалне и духовне стварности. Верска осећања су страх од
Бога али и захвалност за могућност наставка живота и после смрти. Многи психолози
сматрају да је страх од смрти основни психолошки фактор верујућег човека. Та тврдња
се може узети као истинита. Али и осећање радости и усхићења је такође део осећања
верујућег човека. Сваки облик веровања је повезан са ритуалима и обредима. Поред
молитве ту је и приношење жртве. Циљ је придобијање наклоности Бога. Симболички
елементи религије се налазе у предметима и одећи која се користи приликом службе
али и изван литургијског чина. Крст је симбол хришћанске припадности као што је
полумесец симбол исламске. Вино и хлеб у хришћанству симболизују тело и крв
Христову. Суштина религије налази се у «симболима који нису објективни и
изражавају осећања, вредности и наде верника или који организују и регулишу
узајамни однос верника и објекта Социолошки приступи религији 68 њихове вере, или
настоје да сажму целокупни однос верник- објект вере» (Роберт Балах, према
Хамилтону, 2003). Верске организације су, на пример, цркве (лат.ecclesia). У црквама
служе свештеници, лица која су образована за тумачење верских догми, верских књига
и тако посредују између верујућих тј. лаика и Бога. Цркве делују у оквиру парохија, а
врховни органи Цркве су свети сабори или концили.

Функционалистичке теорије религије

Функционализам је био најутицајнија теорија током XX века а његова основна

методолошка идеја је да људске творевине проистичу из задовољавања њихових
потреба. Религија је систем верских учења, симбола и обреда којима се задоваљава
једна значајна друштвена и индивидуална потреба. Та потреба је вера у Бога,
комуникација са светошћу, са другим људима и са самим собом. Човек још увек мало
зна о природи и друштву и ослонац на Бога је један од одговара на тајне живота. Читав
сплет душевних потреба као што су молитва за помоћ, покајање, исповедање,
захвалност, човек задовољава обраћањем Богу. Дакле, функционализам проучава
религију у склопу потреба друштва: потребу за солидарношћу, вредносном
сагласношћу, интегрисаношћу. Религија учвршћује друштвене норме и вредности.
Религија има неколико друштвено-културних функција: сазнајну, културну,

42
комуникативну, етичку, психолошку, идентитетску, интегративну, легитимацијску,
политичку. Друштвени живот је један изузетно сложен процес који појединац и групе
не могу да смисаоно обухвате на целовит начин. Отуда стварају свој поглед на свет
који им омогућава да разнолика искуства тумаче својим погледом на свет. Религија је
један облик погледа на свет, односно једно схватање смисла живота. Материјалном
свету она супротставља духовни. Идентитет је потреба коју, поред друштва и културе,
такође задовољава религија. Свест и осећање да припадамо Зоран Аврамовић - Рајко
Куљић 69 некој заједници и да се разликујемо истовремено обликује религија.
Понашање људи се може оправдати на разне начине а један од тих начина је и вера.
Теоретичари функционалистичког правца сматрају да религија има кључну улогу у
повезивању чланова једне заједнице. Сетимо се традиционалних патријархалних
заједница у којима је божанство било врхунски ауторитет у држању чланова на окупу.
Дуго времена током историје религија и црква давале су легитимитет политичкој
власти и друштвеном уређењу. У савременом друштву религија нема ту моћ
легитимацијског фактора али у појединачним и групним понашањима она је још увек
снажан чинилац оправдања власти. Разнолике потребе и жеље оправдавају се
религијом. Политичка функција религије данас је најизраженија у исламском свету и у
«евангелстичкој инвазији држава бившег Совјетског Савеза». Ентони Гиденс у
Социологији (1998) наводи податке о таласу верских мисија после пада комунизма у
земљама некадашњег СССР-а. Више од 300 мисионарских група делује у Русији. Оне
проповедају да је амерички начин живота највернији израз правог хришћанства.
Исламске државе су најотпорније према демократији. Од 39, девет држава у којима је
ислам основна религија само су неколико прихватиле демократске институције. У
већини тих земаља делују јаки исламистички покрети који се супротстављају
вестернизацији својих држава. Они сматрају да верске догме Курана морају да буду
основа целокупног привредног, политичког и културног живота. Оваква и сличне
политичке функције религије навеле су неке теоретичаре на закључак да ће будући
сукоби у свету бити сукоби око верске доминације или сукоби цивилизација у чијем су
средишту религије. О томе опширно пише Мајкл Хантингтон у књизи Сукоб
цивилизација (2000). Критичари функционализма тврде да ова теорија прецењује
интегративну функцију религије. Бројни су примери који показују да религије могу да
доведу до сукоба и Социолошки приступи религији 70 напетости у држви (католици и
протестанти у Северној Ирској, индуси и муслимани у Индији). Религија једнако

43
доприноси солидарности и конфликтима у друштвима различитог облика уређења и
степена развијености.

Теорије о компензаторској улози религије

Социолози религије овог правца тврде да религија задовољава пре свега потребе
појединца а не као што сматрају функционалисти, друштва. Полазе од схватања човека
као бића који раде оно што верују да ће бити добро за њих. Али добра за којима жуде
нису доступна свима. Ако не могу да задовоље своје жеље ту је религија да их увери
како ће бити задовољени у царству Божијем. А најважнија компезаторска улога
религије, свакако је, обећање вечног живота. Само она може да одговори на питање
смисла живота? Крајњег циља нашег живота? Религија у савременом друштву Каква је
улога религије у савременом друштву, држави и култури? На ово питање се мора
одговорити диференцирано. Хришћанска вера губи некадашњи преовлађујући утицај у
друштвеном животу. Ислам међутим оживљава, нарочито у својим
фундаменталистичким следбеницима. С једне стране, Куран подстиче активистички
став верника у борби за веру а с друге стране, они пружају практичан отпор према
утицају западних култура. Процес глобализације није једнозначан. У њему се преплићи
локално и универзално. Религије у глобализованом свету могу да се сукобљавају, да
сарађују или да се маргинализују. Семјуел Хатингтон у књизи Сукоб цивлизација,
тврди да ће будући сукоби бити засновани на цивлизацијским разликама, односно на
религијама. По његовом суду, људи дефинишу свој идентитет у етничком и
религиозном значењу. Модерност је рационалност заснована на науци. Рационалност
одбацује веру, емоције, традицију и концентрише се на циљеве и погодна средства која
их Зоран Аврамовић - Рајко Куљић 71 остварују. У литератури се наводе следећи
чиниоци развоја рационалног мишљења: аскетски протестантизам, рационална
организација друштва, сазнање природног и друштвеног света, рационално решавање
проблема. Основна претпоствка научне рационалости је да све на свету може да се
побољша и боље да функционише. Па ипак у модерном друштву постоје ствари које не
можемо разумети и објаснити на рационалан и научан начин. Ирационални феномени
имају место у животу савременог човека. Смрт или неправда, не могу се разумети
рационално. Тешко је одбранити тврдњу да је религија одстрањена из значења и свести
који усмеравају човеково деловање и начин тумачења света. Модерност по мишљењу
Ентони Гиденса, карактеришу рационализација и диференцијација. А постмодерну

44
рефексивност која стално унапређује друштвени живот и помера границе постојања
(нова сазнања и искуства мењају институција); промена у организациј простора и
времна; нове комуникације и искорењивање. «Религиозна космологија уступа место
рефлексивно организованом знању, које се темељи на емпиријском опажању и
логичком мишљењу, а усмерено је на материјалну технологију и друштвено
применљива правила» (Гиденс, Последице модерности, 1990). У таквим
постмодрерним условима човек се суочава са проблемом осећања сопственог
идентитета. Религија је незаобилазан чинилац етничког (националног) идентитета. Она
штити националну културу и помаже појединцима да се одреде према другим
културама. Верски идентитет је начин одбране националног поноса. Модерност изазива
сумњу у моћ рационалности, а потом, јавља се питање смисла живота у моралној
празнини. Тај вакум може попунити религија. И поред значајне секуларизације у
савременом друштву неће бити угрожена привлачност религије: «наука и рационална
мисао остале су неме кад је реч о таквим основним питањима као што су Социолошки
приступи религији 72 значење и смисао живота – питањима која су одувек била у сржи
религије» (Гиденс).

Друго питање које је релевантно за нову улогу религије у савременом друштву

тиче се правног уређења државе и верских права грађана. Историјски гледано постоје
три односа између државе и религијских заједница: 1) држaва и религија налазе се у
јединству власти, 2) држава и религија су одвојене, 3) између државе и религије постоји
сарадња, 4) сукоб државе и религије. Током средњевековне историје владало је
јединство «престола и олтара», односно краљ је добијао благослова од цркве за своју
владавину. Било је и држава у којима је власт одређивала ко ће бити врховни поглавар
цркве. И данас постоје државе у кој се признаје једна религија као државна:
Православна црква у Грчкој, јудаизам у Израелу, Англиканска црква у Енглеској, ислам
у Ирану. И данас бискупи у Енглеској бивају постављени одлуком краљице а не
врховног надбискупа. Тако је у неким државама (Француска) у другим државам
делимично (Немачка) а у некима постоји идентитет вере и државе (Иран).Одвојеност
државе од цркве постоји у Француској, Португалу, Турској. Ово раздвајање се односи и
на материјану помоћ тако да је вера и делатност цркве приватна ствар грађана. Трећи
вид односа државе и религијских заједница практикује се у Италији и Шпанији, на
пример. У тим државама утврђују се посебни облици споразума између власти и цркве
у којима се усаглашавају интереси верника и државе. Четврти пример забележен је у

45
некадашњим комунистичким државама или у време конкордата у Краљеви Југославији
1937. године. С друге стрена, у религијским списима јеврејске, хришћанске и исламске
вере не постоји мисао о држави и организацији друштва. Свете књиге углавном се баве
односом човека и Бога. Али, црква је пролазила кроз различите облике државне власти
– монархије, диктатуре, демократије тако да је морала бар практично да се опредељује
према држави и политици. „Цару царево, Богу божије“, то је један став из хришћанских
светих списа. Mеђутим, током историје Црква се мешала у државни живот. И
православно хришћанство је било активно у неким историјским периодима у односу на
државу. Али, у време стаљинизма, током прве половине XIX века, црква је много
пострадала, а била је и забрањена. Друга значајна околност је у чињеници да неке
религија прелази државне границе (католичка цркве) а друге су поистовећена са
нацијом (православље и јудаизам). У данашњем свету, са око 200 држава, готово да
нема једноверске државе, већ државе састављене из већих и мањих религија. Данас у
свету постоји велики број великих и малих верских заједница. Појам
мултирелигиозности треба да теоријски и практично прошири разумевање религијских
идентитета у оквиру вишенационалне државе. Основни циљ ове замисли је ширење
толеранције, дијалога и уважавања између различитих религија. У том погледу
вишерелигиозност је наставак оне традиције мишљења која се супротставља расизму и
сваком другом облику власти над верском разноврсношћу људске заједнице. У свакој
вишенационалној држави односи између религија имају два лица: складни односи али и
страх од преверавања и тежња за одбраном верске посебности. Треба стално имати на
уму да односи између религија могу бити раз- личити у свакодневној, стваралачкој,
политичко-историјској култури. Док је у стваралачкој равни контакт са другом
религијом углавном подстицајан, у свакодневној и историјско- политичкој сфери,
сусрет са другом религијом потенцијално је сукобљавање. У контексту
мултирелигиозности треба разумети и верска права. Та права, у форми приватности су
одувек постојала само се нису увек поштовала од стране неких. Међутим, ово право су
кршиле и поједине цркве наметањем сопствене вера другим вероисповестима, као што
се догодило за време НДХ од 1941-1945. године. У савременом друштву угрожавање
религијских слобода је забрањено и подлеже осуди. Државе доносе законе о
религијским слободама а постоје и међунардоне норме које се залажу за религијске
слободе. Тако Универзална декларација о људским правима која је донета у
Уједињеним нацијама 1948. брани право на «слободу мишљења, савијести и религије».

46
РЕЛИГИЈА И ТЕРОРИЗАМ

У циљу проучавања овог феномена, морамо одговорити на главно питање: Како

је религијски фундаментализам убрзао тероризам у модерном свету? Како бисмо
направили оквир који би нам дао одговор на ово питање, морамо прво да испитамо
дефиниције религије и тероризма, односно њихове везе. Разумевајући динамичке
процесе између религија, политике, и друштва долазимо до истинског контекста
разумевања природе феномена тероризма. Да би се дефинисао тероризам мора се прво
дефинисати индивидуално људско искуство. Социо-политичке стварности, религијске
везе, и културолошке идентификације играју битну улогу у том дефинисању,
стварајући потешкоће у процесу научног објашњења. Тероризам у име неке религије
односно идеологије је постао доминатни модел остваривања политичких циљева у
модерном свету. У времену глобалног „ ризика“ по Урлиху Беку, религијски мотивисан
тероризам се повећао у фреквенцији, обиму насиља и глобалном домету као и по
сложености операција које се изводе. У 21.веку долази до опадања секуларног
тероризма, старе идеологије класног конфликта, антиколонијализма и секуларног
национализма су замењене тероризмом мотивисаног религијским учењима. Савремени
тероризам доживљава експанзију у периоду између 1950. и 1970. године, када употреба
насиља у политичке сврхе постаје популарна стратегија. Услед овакве ескалације
тероризма посебно у 21.веку у местима где се раније мислило да је могућност
реализације терористичког акта сведена на минимум, мотивисала је научнике и
стручњаке из ове области да покушају да дају свој допринос разумевању и могућем
превенирању оваквих појава. Религијски мотивисан тероризам је врста политичког
насиља мотивисан апсолутном вером у божанску наклоност. Чин који је
„богоугодан“ и учињен је у име вере сматра се да ће бити опроштен од стране Бога па
чак и награђен. Стога можемо рећи да је тероризам један од највећих претњи данас, од
самоубилачких напада на куле близнакиње до оснивања тзв Исламског калифата,
тероризам еволуира и постаје глобални феномен, активности на друштвеним мрежама (
facebook, twitter ) као и снимање високобуџетних филмова по угледу на холивудске
филмове су само неки од доказа који иду у прилог тези да ове организације еволуирају
и да постају опасније. Свест о постојању тероризма је присутна у свакоме ко бар мало
прати дешавања у савременом свету, јер ретко да прође дан, а да до нас не дође вест о
новом терористичком нападу. Због свих ових чињеница, сваки допринос бољем

47
разумевању феномена религијски мотивисаног тероризма је помак у проналажењу
метода, идентификације и садржаја тероризма, врло значајан у борби против пошасти
нашег доба.

ВЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ И ТЕРОРИЗАМ

Стицање идентитета за појединца подразумева питања: „ Ко сам?“ „ Одакле

потичем?“ „ Коме припадам?“ „Шта могу да учиним?“ и слично. Ово су уједно и прва
онтолошка, семантичка и семиотичка питања која су везана за сазнање о властитом
идентитету повезаном са интегритетом, али и као део оног несвесног у човеку.
Појединац настоји да сазна по чему је он јединствен, различит од других и тако гради
свој идентитет а касније усаглашавањем идентитета са другим ствара својеврсни
колективни идентитет који је битан за разумевање феномена религије. Сазнање о
властитом идентитету је један од најважнијих, психолошких и социјалних, покретача
човекове делатности и егзистенције. Идентитет је повезан са осећањем сигурности.
Оно што је важно за формирање идентитета су осећај сигурности, поузданости,
припадања и поверења. Сумња је увек повезана са поверењем, неретко праћења са
затварањем и неукључивањем, а то ствара услове за нестабилни идентитет. Стицање
индивидуалног идентитета је двосмеран процес: производ унутрашње снаге,
могућности, амбиције личности ( „ја“ или „его“ ) и интеракције са спољашњим светом
односно са „другима“. У процесу стицања идентитета појединац се поистовећује са
одређеном групом, њеном суштином и снагом, са особинама и поступцима њеног вође.
Он на тај начин прихвата вредности, ставове, погледе и положај одређене групе као
своје личне. Данас је честа ситуација да појединци свој идентитет стичу кроз процес
имитације и подражавања. Они тешко стичу идентитет, а лако им измиче, панично и уз
снажне фрустрације и емоционалне изливе трагају за њим. Групе људи, веће или мање
пролазе кроз процес идентификације са неком идејом, вредностима, ставовима или
поступцима. Тако настаје процес стицања и очувања колективног идентитета. Процес
колективног идентитета започиње кроз ставове, „ми“ и „они“, и питања: „Ко смо ми“? „
Коме припадамо?“ „Где је наше место“? „Који је наш простор?“ „Ко су они?“ „ Коме
они припадају?“ „Да ли нас угрожавају?“ и слично. Идентитет се овде потврђује кроз
разликовања „нас“ од „њих“, то је идентитет „ по себи“. Ту се стално величају

48
вредности „наше“ стране као несумњиве и непогрешиве и тиме се постиже одређени
степен друштвене хомогенизације. У тренуцима постојања кризе идентитета појединци
и колективи често прибегавају радикалним средствима, милитаризму, насиљу, у
садашњем стању делују инструментима прошлости. Њима се тада поставља само једно
питање, а њему подређују све: „ Како очувати свој колективни идентитет?“ То отвара
нове просторе за социо-патолошко деловање,а тиме и за тероризам.

Успон савременог верског тероризма повезан је са иранском исламском

револуцијом из 1979. године. Од тада се константно повећава број група и организација
које шире идеје исламског фундаментализма и подстичу на борбу против „неверника“ и
„крсташа“, показујући фанатизам у „одбрани чистоте исламског идентитета“ Тако је
верски тероризам потиснуо идеолошки тероризам, а у етничком и националном
тероризму заузео централно место и постао основни фактор мобилизације нових снага.
Ширењем вере и одбраном верског идентитета они сматрају да извршавају „ божији
задатак“, то је насиље у свести верских фундаменталиста, и на том путу сва средства су
дозвољена како би дошли до „божјег циља“. Корени верског тероризма налазе се и у
разним видовима фрустираности, осећају беспомоћности, прогоњености и
угрожености, у присуству различитих теорија завере и непријатељских намера „оних
других“, у мистичном и ирационалном поимању „божије заповести“63, у мотивима
очувања „светих места“, у идеологији „крви и тла“, у жељи да се елиминише
замишљени непријатељ. Ореол „мученика“64 је метафора која указује на дубину корена
верског тероризма и његову покретачку и мобилишућу снагу у једној верској заједници.
Он заводљиво оставља привид јединог средства које је преостало онима који су слаби,
мањи и презрени. „Мученик“ је постао главни елемент верског идентитета и пожељна
врлина у делу савременог ислама. Смрт као врлина65 супроставља се животу као

63
Метафора „божија заповест“ постаје изговор за различите акције и планове чији су субјекти појединци
и групе. Таква мистична представа о тајности и заповести отвара различите могућности избора времена,
места и циљева терористичких акција, она даље значи да „заповести“ може бити на различит начин
примљена и схваћена да свако има право да на себе преузме обавезу извршења „заповести“ и одабере
инструменте за њено извршење, да свако има алиби за последице такве акције јер потичу од некога у
чију „исправност“ нема сумње ни упитности.
64
„Мученик“ је онај ко жртвује свој живот да би извршио неку терористичку акцију која треба да
резултира са што више жртава. Такве „мученике“ ( у традицији ислама термин Шехид ) најчешће чека
награда од Бога јер одлазе право у рај а њихове породице их славе као јунаке. Неки истраживачи
сматрају да то веровање има упориште у Курану где се у једном ставу каже да „ не треба сматрати
мртвима оне који су погинули за Алаха, они живе крај свог Господара“.
65
„...Они воле џихад, они се боре за ислам, они су људи који воле да умру“, преноси новинару једне своје
утиске о авганистанским фанатицима један војни иструктор из Пакистана. „ ...моја судбина је да
постанем људска бомба зато што сам Палестинац“ истиче у опроштајном писму један бомбаш самоубица

49
највишој вредности људске цивилизације. Карл Попер тврди да је вероватноћа да ће се
живот наћи на другим небеским телима у односу један према милион и да је управо
због тога живот велика тајна и уједно драгоценост. Са становишта људских права,
право на живот је основно људско право, али то изгледа не дотиче
фундаменталистички настројене верске вође.

ОД РЕЛИГИЈСКОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА КА ТЕРОРИЗМУ

Израз „фундаментализам“ потекла је из хришћанског контекста. Историјски

посматрано у раном двадесетом веку фундаментализам је представљао став да постоји
основно, исконско, фундаментално одређење и скуп традиционалних хришћанских
доктрина. У периоду када је теолошки либерализам био у успону, нови израз омогућио
је нову идеју која треба да се идентификује и промовише. Постојало је становиште о
потреби борбе за основе вере и у том контексту се са поносом носило звање
фундаменталисте. Касније примене овог термина, међутим, нису биле без проблема. Не
преноси се дословно у остале религиозне контексте и непрецизно се користи чак и
унутра хришћанства. Ипак израз остаје у употреби.

Фундаментализам је специфично фокусиран скуп ставова и одређена врста уског

погледа на свет, начин поступања који се може применити на било коју област људског
деловања али посебно на религију и политику, јер се обе баве контекстом и циљевима
људског постојања. Израз „религијски фундаментализам“ односи се на тип ставова који
се може пронаћи у разним светским религијама. Специфично, он се може односити на
пораст свести са релативно безопасног, иначе застарелог, ултрарелигијског система
веровања до спремности да се агресивно намеће другима. Религијски фундаментализам
се може наћи у различитим религијама, и означава скуп ставова који чине парадигму
која омогућава померање од релативно безопасног до верски мотивисаног насиља.
Фундаментализам може указивати на постојање уског, строгог и ограниченог скупа
доктрина, који у великој мери утичу на друштвени живот. Међутим, фундаментализам
не користи насиље у остваривању својих циљева. Тека када то почне да чини, он
прераста у екстремизам. Уочи напада 9/11 на куле близнакиње и остале мете у САД-у (
2001), Британски премијер Тони Блер је био забринут за очување мирног

пре поласка на извршење задатка „..Муслиман воли смрт и мучеништво као што Јевреји воле живот“
поручује палестински муфтија.

50
плуралистичког друштва у В.Британији. Он је желео да умањи и потпуно елиминише
анти-исламску атмосферу у В.Британији, и да смањи број расистичко-верских напада
на муслимане као и верске објекте муслимана. Он изјављује да су нападе извели
фундаменталисти и да су они одговорни док се мирни и добри грађани исламске
вероисповести не могу окривити. У интервју британских грађана они су изјавили
следеће;

1. „ То је искривљен облик религије који су они сами измислили“

2. „ Фундаменталисти.....они верују да раде нешто добро за њихову веру, али ја
мислим да то није истина... већина религија проповеда мир... али овакви
девијанти облици су отишли предалеко „
3. „Очигледно је да је то нека њихова верзија ислама, мислим да то није прави
Ислам „66

Иако се у проучавању феномена тероризма у везу са њим доводе сви аспекти

религије, фундаментализам је доста сиромашно објашњен фактор који доприноси
појави екстремизма и касније тероризма. Варијације у стилу и узроцима
фундаметализма тек требају да се проуче. Отуда појава америчког хришћанског
фундаметализма за који се каже да је мотивисан великим имиграционим таласима, док
се тврди да на појаву исламског фундаметализма утиче угроженост њихобе културе
западном културом. Јеврески фундаментализам своје корене налази у све масовнијим
појавама анти-семитизма. Овакве разлике у погледу друштвених катализатора
фундаметализма чине немогућим да се разуме овај феномен изван контекста
појединачних уверења. Религијски мотивисан тероризам садржи радикални вредносни
систем, различите методе легитимизације и оправдавања, искривљену моралност, и
самим тим може бити опаснији од традиционалног тероризма67. Са историјске
перспективе, нуклеус тероризма чини циљ постизања признања и пажње- театралност
модерних терористичких напада то и наглашава у свом раду Greenshaw. Драган
Симеуновић у својој књизи „ Тероризам, општи део“ ( 2009 ) наводи да савремени
тероризам обухвата идеолошки мотивисан тероризам, етносепаратистички тероризам и
верски фундиран тероризам. Верски фундиран теророзам дели на тероризам верских
секти и тероризам фундиран на интерпретацијама великих религија.

66
Gummer and Loewenthal ( 2006 )
67
Hoffman, (2006) Gunning & Jackson, (2011)

51
Верски ектремисти, како наводи Mark Juergensmayer у својој књизи „Teror in the Mind
of God“ ( 2000 ) , имају следеће карактеристике:

1. Тренутно стање религије доживљава као ослављену верзију аутентичне вере.

Они су поклоници вере која је захтевнија и тражи жртву;
2. Одбијају компромис са секуларним институцијама, критикујући „слабе“
религије због конформистичког односа према владајућем тренду у култури. Тако
радикални исламисти позивају на јачи отпор западњачком утицају, јеврејски
досељеници осуђују израелске политичаре који су спремни да преговарају око
окупираних територија, поједини хришћани се отворено и насиљем противе
дозвољеном абортусу. Овакво противљење законима доживљавају као
оправдано, обзиром да се грађанске одговорности сматрају другоразредним у
односу према религији и са њом повезане обавезе;
3. Религијски екстремисти пдбацују поделу на приватно и јавно, где се вера сматра
за нешто приватно, што треба да буде изван политике. Неки од њих се чак надају
да ће допринети уништавању секуларне државе, што би довело до коначног
завођења теократије.

РЕЛИГИЈСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ

Етимолошки гледано реч екстремизам потиче из латинског језика (lat. extremus)

и означава крајност, непопустљивост у одређеним ставовима, идејама, вредностима и
делању. Латински израз ad extrema се може превести као нешто што иде до крајњих
граница, баш као што и људски екстремитети – ноге и руке, представљају завршетке,
односно крај нашег тела. Често се екстремизам може оквалификовати као понашање
које је на граници дозвољеног са тенденцијом да се дозвољена граница пређе. Ван
одређене границе која може бити представљена у виду закона, обичаја, социјалних или
религијских норми, егзистира сфера екстремизма која је обично непожељна и
демонизована јер нарушава хармонију и равнотежу у друштву.

Пођемо ли од чињеница да екстремизам иде до крајњих граница поставља се

логично питање које су то границе и ко их одређује? По савременим аршинима то су
границе представничке демократије западног типа, али не треба заборавити да су
границе варијабилна категорија. У политици су границе попут хоризонта – оног

52
тренутка кад мислимо да смо дошли до њих, пред нама се рађају неке нове. Границе у
савременом друштву се не подударају са појмом граница у средњем веку или античком
периоду. Као што су временски омеђене, границе су и просторно условљене. Понашање
на граници дозвољеног у европској традицији засигурно не може бити компатибилно са
истим таквим понашањем у кинеској, или рецимо, арапској традицији. Тако долазимо
до закључка да су политичке границе условљене временом, простором, и политичком
културом. Оно што је екстремизам за једне, представља можда сасвим прихватљиво
понашање за неке друге политичке актере. Проблем екстремизма је (мада не под тим
називом) као крајност (akrai) разматрао још Аристотел у Никомаховој етици. По
мишљењу Аристотела умереност, тј. средина (mesotes) je најбоља за живот у
политичкој заједници из разлога што претеривање у нечему (huperbole), исто као и
помањкање те исте ствари (endeia), уништавају врли живот68. Аристотел је чак сматрао
да је остракизам, као врста најгорег изопштења из полиса, био резервисан не само за
злочинце и оне који су издали државу, већ и за све оне који би се издвајали од
просечног грађанина било по богатству, или по степену утицаја и веза које остварују у
друштву69. У античкој Грчкој се тежило не само умерености већ и просечности јер је
управо то обезбеђивало хармонију која је преко била потребна за функционисање
државе. Аристотел је видео опасност у крајњим, екстремним појавама па је у својој
Политици тврдио „да је срећан живот онај који почива на ничим спречаваној врлини и
да је врлина средина (између две крајности), онда најбољи живот мора да буде онај који
се држи средине, и то такве средине коју може свако да постигне“70. Западоевропска
политичка наука је почетком двадесетог века у свом вокабулару екстремистима
називала руске бољшевике који су учествовали у Октобарској револуцији 1917.
године71, што указује на чињеницу да се екстремизам најпре везивао за левицу, да би са
појавом фашизма овај израз полако почео да се приписује и политичкој десници. Неки
теоретичари су попут Роналда Винтроба (Ronald Wintrobe) сматрали да се прва појава
државног екстремизма у модерној историји може везати за Јакобинску диктатуру у
време Француске револуције72. Тешко је са пуном прецизношћу говорити о оваквим

68
Види: Аристотел, Никомахова етика, Глобус, Загреб, 1988, стр. 17-25.
69
Види: Аристотел, Политика, БИГЗ, Београд, 2003.
70
Аристотел, Политика, БИГЗ, Београд, 2003, стр. 112.

71
Према: Backes, Uwe, „Meaning and Forms of Political Extremism in Past and Present“, овај чланак је део
истраживачког пројекта: Political Parties and Representation of Interests in Contemporary European
Democracies (code MSM0021622407)
72
Према: Wintrobe, Ronald, Rational extremism: the political economy of radicalism, Cambridge University
Press, Cambridge, New York, 2006, стр. 3.

53
случајевима јер се у друштвеним наукама не може потпуно егзактно утврдити када су
се тачно догодиле неке појаве.

Током осамдесетих година двадесетог века политиколози Уве Бакес (Uwe

Backes) и Екхард Јесе (Eckhard Jesse) покушавају да научно одреде овај феномен
етаблирајући га у академским круговима. Они добро запажају да термин екстремизам
није исто што и радикализам полазећи од њихове етимолошке основе 73. Ови
теоретичари су симболички приказали екстремизам у виду потковице тако што се
крајеви политичког спектра, тј. екстреми приближавају, док се центар као умерена
варијанта налази на средини и симбол је демократског друштва. По моделу потковице
политички екстремизам ма које врсте (левичарски или десничарски) је антагонизам
демократији, правној држави и владавини права.

Феномен екстремизма није лако дефинисати из више разлога. Пре свега, реч је о
појави која се може јавити у различитим сферама друштва. Тако, рецимо, екстремизам
постоји у свету спорта и може се јавити у неколико облика: у форми насилног
понашања одређених група у публици тј. хулигана на спортским приредбама; потом, у
виду екстремних спортова који су карактеристични по томе што су високоризични по
живот (алпинизам, спортско пењање, рафтинг, банџи-џампинг, брдски бициклизам,
параглајдинг итд.). Екстремизам је друштвена појава која може кореспондирати са
религијом, па тако комбинован са верским заносом може родити насиље у форми
религијски фундираног тероризма, као што је то био случај са нападом Ал Каиде на
Америку 11. септембра 2001. године. Екстремизам је својствен и уметности и култури
уопште, па тако Ханс Герд Јашки (Hans Gerd Jaschкe) указује на чињеницу да
екстремизам у култури поприма супкултурну варијанту и да је увек негација
демократске културе, јер свакако имплицира насиље, ирационални дискурс и претерано
уплитање политике у свет уметности. Управо из ових разлога се појам екстремизма у
савременим западноевропским друштвима најчешће повезује са недемократским
тенденцијама, јер је екстремизам данас претежно схваћен као негација западног модела
демократије.

Одређење екстремизма је условљено културолошко-религијским и

територијалним елементима. Рецимо, у неким муслиманским земљама је каменовање за

73
Видети више о томе у следећим радовима: Backes, Uwe, Politische Extreme: eine Wortund
Begriffsgeschichte von der Antike bis in die Gegenwart, Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen, 2006.

54
одређена кривична дела законом прописано, док је у европској традицији овакво
понашање неприхватљиво, директно крши сва људска права и сврстава се у екстремне
методе. У Авганистану су у провинцији Газни у новембру месецу 2011. године
мушкарци до смрти каменовали мајку и ћерку због „моралне девијације и прељубе“.
Иранка Сакинех Мохамади Аштијан је 2006. године осуђена на смртну казну због
прељубе, а 2011. је донета одлука да се каменује, иако је под утицајем међународних
организација за заштиту људских права ова пресуда требало да се преиначи. У
Пакистану је само током првих девет месеци у оквиру 2011. године убијено око 675
жена и девојака из разлога што су „осрамотиле породицу“. У 2010. години биланс
жртава је био 791, а најчешћи разлози убијања жена су: „недозвољени сексуални
односи“, удаја без дозволе породице и сл. Убице су при том, у највећем броју случаја
мужеви, очеви и синови74. У Европи се рецимо, овакав начин кажњавања сматра
недопустивим и третира се као екстремизам. Са друге стране, оно што се у далекој
прошлости сматрало уобичајено прихватљивим понашањем, за тековине модерне
цивилизације би представљало екстремизам. Дакле, одређење екстремизма је и
временски условљено. Под тиме подразумевамо да се неке појаве из прошлости могу
окарактерисати у данашње време као непожељне и обратно. Рецимо, у средњем веку је
у хришћанској култури инквизиција била институционализована и имала легалитет, а
данас бисмо о томе могли говорити као о употреби екстремних метода да би се дошло
до одређеног циља. Такође треба узети у обзир и поистовећивање екстремизма са
сродним феноменима попут тероризма, радикализма, фундаментализма фанатизма и
популизма што додатно отежава дефиниционо одређење овог феномена.

Због изразите аморфности, варијабилности кроз историју и преклапања са

осталим сродним феноменима, екстремизам није лако дефинисати, па су га неки од
аутора упоређивали са порнографијом, сматрајући да је обе појаве тешко експлицитно
дефинисати, али их лако препознајемо када их видимо75. Иако је до сада направљен тек
мали број научно-валидних и акуратних академских дефиниција о појму екстремизма
управо из претходно наведених разлога, Драган Симеуновић је дао једну опширну и

74
Извор: Агенција ФоНет, 20. 12.2011.

75
Према: Sotlar, Andrej, „Some Problems with a Definition and Perception of Extremism within a Society”,
Policing in Central and Eastern Europe: Dilemmas of Contemporary Criminal Justice, edited by Gorazd Mesko,
Milan Pagon, Bojan Dobovsek, Faculty of Criminal Justice, University of Maribor, Maribor, 2004,
https://www.ncjrs.gov/pdffiles1/nij/Mesko/208033.pdf , 11.06.2012.

55
веома прецизну дефиницију екстремизма на коју ћемо се првенствено ослањати
приликом анализе овог феномена: „Екстремизам је комплексна друштвена појава
заснована на пренаглашеним биолошким потребама самозаштите и ксенофобичној
варијанти идентитетног механизма, које служе формирању и оправдању тешко
дозвољивих ставова и агресивног понашања којима се, као непријатељска, угрожава
нека расна, верска, етничка или друга група”. Екстремизам одликују вигилантни
формално-заштитни став према сопственој групи који подразумева претерану ревност у
изналажењу непријатеља и ’право’ на нетрпељивост, мржњу и агресивност према
правом или претпостављеном непријатељу, као и тенденција преузимања вођства у
својој групи или скупини ради њеног мобилисања са немером систематског преласка
граница друштвено дозвољеног понашања, а све у име очувања вредности, идентитета
и перспективе своје групе“76. У Политичкој енциклопедији екстремизам означава
„заузимање крајњег или најоштријег става у неком питању, акцији или покрету,
односно заступање гледишта које се налази на крају лествице уопште могућих
гледишта о том питању и које је у тој мери искључиво да одбија свако вођење рачуна о
осталим мишљењима, алтернативама или о појединачним околностима и условима
ситуације“77. Из приложене дефиниције видимо да се екстремизам везује за
искључивост у ставовима и делању, што није прихватљиво за савремену неолибералну
демократију која претендује на толеранцију и компромис. Отуда можемо закључити да
екстремизам у политици не познаје суштинске демократске вредности, па да је сходно
томе антидемократска појава.

У политичко-пропагандним порукама израз екстремизам се претежно користи за

дисквалификацију политичких противника. Тако су на пример, у доба Француске
револуције са становишта аристократије екстремистима сматрани буржоаски кругови
друштва, док су пак, касније са становишта буржоазије методи радничке класе која је
тежила револуцији и рушењу капитализма, представљали екстремизам. Евидентно је да
се у политици екстремистима називају не само они који се користе екстремним
методама или теже остваривању екстремних циљева, већ често и неекстремни
политички противници.

Према Д. Симеуновићу можемо говорити о три врсте екстремизма у политици:

76
Симеуновић, Д.: Тероризам, друго издање, Правни факултет, Београд, 2009, стр. 158.
77
Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр. 247.

56
1. Када се остварују неекстремни циљеви екстремним средствима;

2. Када се екстремни циљеви остварују неекстремним средствима;

3. Када се екстремни циљеви остварују екстремним средствима78.

Психолошке теорије појам екстремизма обично повезују са ауторитарним типом

личности коју одређују следеће карактеристике: глорификација ауторитета и слепо
покоравање истом, ригидност у мишљењу (црно-бела перцепција света), агресивност,
обожавање моћи итд.

Дубље у структуру ауторитаризма улази Фром кроз објашњење ауторитарне

личности: „Структура ауторитарног карактера је структура такве личности код које се
осећај снаге и идентитета заснива на симбиотичкој подложности ауторитетима и
истодобно на симбиотичком доминирању над онима који су потчињени њеном
ауторитету. То је стање садо-мазохистичке симбиозе које му даје осећај снаге и осећај
идентитета79. Насупрот ауторитарном типу личности можемо поставити демократски
тип, као врсту његовог антагонизма, који је пожељан и прихваћен у савременом
друштву, из чега проистиче закључак да се ауторитарна личност сматра непожељном у
савременој демократији. На основу психолошког сагледавања екстремизма видимо да
екстремисти претежно нагињу ауторитарним типовима личности, па су им зато у
политици примамљиве екстремистичке странке у којима има места за испољавање
агресије, осујећености, беса и људске нетрпељивости.

Код нас је изведено истраживање ауторитарности још седамдесетих година када

су Никола Рот и Ненад Хавелка у својој књизи “Национална везаност и вредности код
средњошколске омладине”, дошли до сазнања да је степен ауторитарности изузетно
висок код омладине у средњим школама у тадашњој Југославији, чак већи него ли код
америчких затвореника, што је условљено балканском политичком културом и
патримонијалним обрасцем понашања на нашим просторима80.

Социјално-патолошко сагледавање екстремизма указује на то да је

екстремистичко и девијантно понашање верни пратилац друштвених криза што се у

78
Према: Симеуновић, Д.: Тероризам, друго издање, Правни факултет, Београд, 2009.
79
Фром, Ерих, Ауторитет и породица, Напријед, Загреб, 1984, стр. 112.
80
Видети више о томе у: Рот Никола, Хавелкa Ненад: Национална везаност и вредности код
средњошколске омладине, Институт за психологију, Институт друштвених наука, Београд, 1973.

57
неколико наврата показало тачним у историји. Понекад је тешко објаснити шта је
нормално, а шта девијантно у друштву јер су границе нејасне и флуктуирају. Док је
Емил Диркем (Émile Durkheim) сматрао девијантним све оно што одступа од просека у
друштву81, за Талкота Парсонса (Talcott Parsons) девијантно понашање може бити не
само дисфункционално већ и функционално за друштво 82. Ерих Фром83 (Erich Fromm)
је пак, направио дихотомне парове (црно-бело) о нормалним и девијантним појавама,
где се у девијантно понашање свакако може убројати и понашање екстремиста. Неке
етнопсихолошке студије заступају тезу да поједине генетске карактеристике народа
предиспонирају специфичан вид екстремистичког понашања. Владимир Дворниковић у
својој познатој књизи под називом Карактерологија Југословена истиче следеће:
„Југословенски човек, по својим душевним диспозицијама, политички је екстремист.
Крилатица која ће њега да покрене има да буде одређена и крајње заоштрена, пре свега
слична бојном покличу, кадра да у њему оживи и подигне огорченог борца. Што год је
умерено, компромисно, рационализовано, не може да разигра његов политички
темперамент или уопште да потстакне његово дубље интересовање“ 84
. Наравно да
треба бити опрезан приликом генерализација сваке врсте, укључив и Дворниковићеву
тезу о екстремистичком карактеру Југословена, јер је на послетку, сваки човек
индивидуа за себе иако на профилисање његовог карактера осим генетских фактора у
великој мери утиче и социјално окружење.

Екстремизам је тешко дефинисати и са правног становишта, што умногоме

отежава борбу државе против екстремистичких акција. У нашем Кривичном законику
се нигде експлицитно не помиње екстремизам, али се наводе појаве које су његов
синоним попут говора мржње, рушења уставног поретка, тероризма и сл. Русија је на
пример, имала дуги низ година проблема са правним одређењем екстремизма, али је
2007. године усвојила спорни закон којим се мења дефиниција екстремизма и јачају
полицијска овлашћења. Овај закон проширује дефиницију екстремизма, па се осим
националних, расних и верских злочина, екстремизмом сматрају и злочини који се чине

81
Видети више о томе у: Диркем, Емил: Правила социолошке методе, Вук Караџић, Београд, 1963.
82
Видети више о томе у: Парсонс, Талкот, Теорије о друштву: основе савремене социолошке теорије,
Вук Караџић, Београд, 1969.

83
Видети више о томе у: Фром, Ерих, Здраво друштво, Рад, Београд, 1963.
84
Дворниковић, Владимир, Карактерологија Југословена, Просвета, Београд, 1990, цитирано према:
Требјешанин, Жарко: Психологија политичког екстремизма, Hereticus, Београд, 2007, бр.2.

58
из социјалних, идеолошких и политичких разлога, укључив и хулиганизам. Овај закон
је споран са становишта људских права између осталог и што допушта прислушкивање
људи који су осумњичени за екстремизам.

По мишљењу Алберта Бретона (Albert Breton) политички екстремизам се састоји из

четири елемента85:

1. Асиметрија у расподели политичке моћи. Ова асиметрија је обично разлог за почетне

акције политичких екстремиста. Па ипак не значи да ће са добијањем веће количине
моћи екстремисти престати са коришћењем насиља. Напротив, Хитлер је по добијању
власти па самим тим и већег степена моћи постајао све бруталнији.

2. Политичко вођство. Ово је веома значајан сегмент у одређењу политичког

екстремизма. Као што смо већ објаснили, екстремисти преферирају ауторитарни тип
личности, што се манифестује и приликом избора вође који је најчешће харизматска
личност.

3. Сагласност са одлукама вође. У екстремистичким групама не постоји демократија, па

самим тим ни демократско одлучивање, а одлуке доноси вођа и његов узак круг
сарадника.

4. Јаз између социјалних група. Да би екстремизам имао смисла, потребно је да постоји

одређена дисхармонија у друштву, тј. јаз који ће се деловањем екстремиста
интензивирати, а све са циљем одбране своје (наводно „угрожене“) групе. Роџер
Скрутон (Roger Scruton) сматра да екстремизам увек подразумева86:

1. Склоност ка крајњним идејама у политици са тенденцијом елиминације опозиције

2. Нетолеранцију према осталим политичким опцијама

3. Коришћење политичких средстава која не поштују живот, слободу и људска права

осталих припадника друштвене заједнице

85
Breton, Albert, Political extremism and rationality, Cambridge Univ. Press, Cambridge, 2002.

86
George John, Wilcox Laird, Americm extremists: Militias, susupremacist, Klansmen, communists, and
others.MA: Prometheus Books, Amherst, 1996, стр. 54.

59
Иако су наведени елементи по Скрутону саставни делови екстремизма, они нису
једини, те ову одредницу екстремизма сматрамо непотпуном. По Марти Креншоу
(Martha Crenshaw) „екстремисти обично траже или радикалну промену постојећег
статуса quo који ће им омогућити одређене предности или одбрану постојећих
привилегија за које сматрају да су угрожене“87. Наведена дефиниција иако наизглед
концизна није доречена из разлога што не указује које су то методе, средства и циљеви
борбе, јер овако схваћен екстремизам може бити свака грађанска иницијатива за
очување или побољшање постојећих права одређене групе. Чак и израз „радикална
промена“ не мора значити негативну промену, већ напротив може указивати на тежњу
за коренитим променама које ће довести до побољшања у друштву.

РАЗЛИКОВАЊЕ ЕКСТРЕМИЗМА ОД ФУНДАМЕНТАЛИЗМА

Иако се данас фундаментализам данас најчешће доводи у везу са исламом, он је

настао унутар протестантске религије почетком двадесетог века. Како се припадници
евангелистичке протестантске религије нису могли сложити са модерним
интерпретацијама хришћанства објавили су дванаест памфлета под називом Основе
(The Fundamentals) у којима су истицали да је истина само у Библији, која је
представљала базу њиховог вредносног система88. Сматра се да се израз
фундаменталист први пут употребљава 1920. године на баптистичкој конференцији у
Њујорку захваљујући Куртис Ли Ловсу (Curtis Lee Laws) који пише публикацију под
називом Watchman у којој истиче да фундаменталисти објективно тумаче Библију89.
Реч фундаментализам води порекло из латинског језика од речи fundamentum и
означава основу или базу. Према Хејвуду фундаментализам је изузетно контроверзан
феномен који представља „веровање у оригиналне или најосновније принципе неке
вере, често удружено са жестоком приврженошћу и које се понекад рефлектује у

87
Atkins, Stephen, Encyclopedia of right-wing extremism in modern American history, ABC-CLIO, Santa
Barbara,Calif. 2011, стр. 12.

88
Ове памфлете су објавили од 1909. до 1915. године Lyman Stewart и Reverend Dixon у оквиру
америчког миленаријског покрета. Њихов основни циљ је био ревитализовање хришћанске вере и
првобитно значење израза фундаментализам се не може довести ни у какву везу са насиљем.

Према: Shea, William, The Struggle Over the Past – Fundamentalism in the Modern World, University of
89

America Press, New York 1989, стр. 67.

60
фанатичком жару“90. Фундаментализам се данас убраја у тзв. партикуларне идеологије
али га можемо одредити и као начин мишљења у коме се „одређена начела сматрају за
суштинске `истине` које без обзира на њихову садржину, имају непроменљив и
неприкосновен ауторитет“91. У књизи Клауса Кинцлера се фундаментализам одређује
(по дефиницији Томаса Мајера) као „самовољан сепаратистички покрет који – као
стална супротност модерном процесу општег отварања у размишљању, делању,
начинима живота и друштву – треба да поврати апсолутну сигурност, чврсто упориште,
поуздану заштиту и јасну оријентацију путем ирационалне осуде свих алтернатива“92.
У првом делу ова дефиниција није баш поуздана јер се фундаментализам не мора
нужно везати за сепаратизам, као што и не мора нужно бити оличен у неком покрету
(фундаменталиста може деловати као појединац ван покрета, а и не мора деловати,
може само промишљати у фундаменталистичким оквирима), док се у другом делу могу
наћи елементи који кореспондирају са фундаментализмом као што је антимодернизам и
искључивост. Под појмом фундаментализма према Владети Јеротићу се подразумевају
„политичке идеологије и нарочито верски покрети, као и припадници њихових
радикалних група који траже враћање изворима, основама (фундаментима) вере“ 93.
Jеротић у појединим сегментима пише о фундаментализму као о психолошком и
психопатолошком феномену, истичући да иако има религијске изворе лако може прећи
на политичку сцену.

О фундаментализму можемо говорити као контроверзном феномену из више

разлога. Пре свега, његова инкорпорираност у религијска учења јесте једно од његових
најдоминантнијих обележја, али фундаментализам се данас може срести не само у
религијским интерпретацијама већ и у осталим сферама живота. Рецимо, све више се
устаљује назив тржишни фундаментализам под којим се подразумева тенденција
саморегулације тржишта и смањење пореза94.

Поистовећивање исламске вероисповести са фундаментализмом је још један у

низу разлога због којег фундаментализам сматрамо контроверзним и вишезначним.
Заблуда је да је фундаментализам друго име муслиманске религије. Прво, из разлога

90
Хејвуд, Ендру, Политичке идеологије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, стр. 346.
91
Хејвуд, Ендру, Политика, Клио, Београд, 2004, стр. 124.
92
Кинцлер, Клаус, Верски фундаментализам, Београд, Клио, 2004, стр. 9.
93
Јеротић, Владета, Вера и нација, Ars Libri, Београд, 2004, стр. 179.
94
Видети више о томе у: Сорош, Џорџ: О глобализацији, Самиздат Б92, Београд, 2003. или: José Antonio
Ocampo, Stiglitz Joseph, Capital market liberalization and development, Oxford Univ. Press, Oxford [u.a.],
2008.

61
што је најпре настао у оквиру хришћанства (тачније протестантизма) и друго, што се
може јавити у ма којој другој религији. Претечама протестантских фундаменталиста се
сматрају Томас Мицнер (Thomas Müntzer) и Жан Калвин (Jean Calvin), али је своје
право обличје фундаментализам остварио тек почетком двадесетог века да би
кулминацију остварио данас, захваљујући исламским фундаменталистима.
Интензивирање савременог исламског фундаментализма је било мотивисано пре свега
захваљујући Иранској револуцији 1979. на чијем челу се нашао ајатолах Хомеини. Како
је фундаментализам најупечатљивији траг оставио у религији, можемо рећи да је
његова специфичност то што се политика, економија и остале сфере живота посматрају
као тривијалне у односу на “истину” која потиче из верске доктрине.

Фундаментализам и екстремизам се често преплићу поготово у области религије

јер фундаменталисти често поседују сличан вредносни склоп попут екстремиста. То су
превелика ревност и искључивост, нетолеранција према другим вредностима,
догматско мишљење обојено црно-белим представама, предрасуде према другачијим од
нас, спремност на насиље само да би се одбранила вредност у коју се верује итд.
Фундаментализам и екстремизам се обично јављају у време великих друштвених криза
и моралне хипокризије, тако да обе појаве имају вигилантистички однос према
врховним вредностима. Од свих пропратних фактора који потпомажу развој
фундаментализма три су најупечатљивија95: секуларизација; постколонијализам; и
глобализација. Фундаментализам је понајпре морални одговор на секуларизацију која
велича рационализам и прагматизам, а што је у супротности са религијским учењима.
Што се тиче постколонијализма, треба рећи да земље које су се након Другог светског
рата ослободиле колонијалних власти пате од недостатка идентитета, а осим тога имају
разноврсне економске и егзистенцијалне проблеме. У таквим суровим условима живота
религијски фундаментализам нуди веру у „боље сутра“, „лака решења“ и сл.
Анализирајући однос глобализације и фундаментализма можемо констатовати да су
њихови аксиолошки системи дијаметрално супротни и да ове две појаве представљају
међусобне антагонизме, те је и логично да глобализација провоцира религијски
фундаментализам. Постоји још један разлог зашто религијски фундаментализам јача

95
Према: Хејвуд, Ендру: Политичке идеологије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005,
стр.307.

62
под утицајем глобализације у нестабилним друштвима, а то је чињеница да религија
често супституише нацију која је угрожена под налетом глобализације.

У већини религија фундаментализам се супротставља либералном индивидуализму, али

изузетак, на пример, представља протестантизам у Северној Америци који је поборник
либералног индивидуализма, а све захваљујући идеји предестинације 96. По Хејвуду
постоји исламски фундаментализа, хришћански фундаментализам и други
фундаментализми. Сматрамо да овакво профилисање фундаментализма није довољно
систематично, те предлажемо нове класификације, пре свега према вредносно-циљној
оријентацији која би издвојила:

1. Религијски фундаментализам. Ова врста фундаментализма је већ објашњена у тексту

и везује се за различито интерпретирање религија. Религијски мотивисан
фундаментализам се још може делити на хришћански, исламски, будистички итд.

2. Политички фундаментализам. Тежња да се у политици везујемо за одређене

фундаменте може кореспондирати са неком пређашњом политиком или доктрином из
прошлости.

3. Економски фундаметализам. На пример, тржишни фундаментализам је у економији

инспирисан глобализацијом и руководи се потребама тржишта које има интенцију за
саморегулацијом.

Према степену умерености и последицама које оставља на друштво фундаментализам

можемо поделити на:

1. Умерен фундаментализам (који је често дефанзиван и позитиван) који подразумева

вернике (ма које религије) који се придржавају основних светих књига и користе
ненасилне методе за остваривање својих религијских циљева. То су рецимо, амиши у
протестантској религији који не преузимају вредности из спољашњег двета, већ живе
по својим анахроним принципима који се базирају на специфичној интерпретацији
Светог писма.

96
Видети више о томе у: Вебер, Макс: Протестантска етика и дух капитализма, Mediterran publishing,
Нови Сад, 2011.

63
2. Неумерен или офанзиван фундаментализам је често негативног карактера и везује се
за такве интерпретације религије, које као основни метод свог делања користе насиље.
Овој врсти фундаментализма на пример, нагињу припадници терористичке
организације Ал Каида који имају такво тумачење Курана које позива своје вернике у
„свети рат“ против „неверника“, а што по правилу подразумева употребу насиља.
Управо због терористичких акција Ал Каиде и осталих сродних група које су
инспирисане муслиманском религијом, фундаментализам данас поприма све више
пежоративно значење које се претежно повезује са исламом. Иако се може јавити у
разним сферама друштва, фундаментализам се првенствено везује за поље религије.
Екстремизам се као феномен преплиће са фундаментализмом, али није нужно везан за
религију. Такође треба нагласити да за разлику од екстремизма који је увек схваћен као
негативна појава, фундаментализам може имати своје позитивне и негативне форме.

ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН РЕЛИГИЈСКОГ ТЕРОРИЗМА - ИСИС

Куран ( 3:151 ): „ Ускоро ћемо створити терор

у срцима свих Неверника...“ (4:74): Оне који се
боре у име Алаха и који дају овоземаљски
живот за рајски, и који страдају у Алахово име
као победници, морамо богато да
наградимо..“-

Куран (4:89): „ Они ће желети да се и ти

одрекнеш Алаха и будеш као они; Али не
прихватај их за пријатеље, све док и они не
приђу Алаху. Али ако се отимају од наше
вере, хватај их и убијај где год да су, и никада
не буди пријатељ са њима“.

Чин саможртве не може бити циљ за себе. Он мора да доприноси Исламу и

Муслиманима. Другим речима, мучеништво није довољно, циљ акта мучеништва мора
да подигне реч божију на земљи и да допринесе свим Муслиманима. Скраћеницом
ИСИС обележава се Исламска држава у Ираку и Сирији. То је непризната терористичка

64
држава која под својом контролом држи велике регионе у Ираку и Сирији са
тенденцијом ширења на континенту Африке ( случај групе Боко Харам која је стављена
под команду ИСИС-а ). Настала је 3. јануара 2014. године, а проглашена је калифатом
29. јуна исте године. Од тог периода се ширила и сада контролише територију на којиј
живи 10 милиона људи. Њени корени сежу од сунитских фундаменталиста. Прве групе
се формирају 2004. године након америчке инвазије на Ирак. Вође калифата су
следбеници салафизма97. Од 2004.године основни циљ јесте оснивање теократске
сунитске државе. Врховни и неприкосновени вођа за којег се верује да вуче порекло од
пророка Мухамеда јесте халиф-калиф. Калиф захтева од свих муслимана света да се
закуну на верност у складу са исламским правом. На застави ИСИС-а се налази
Мухамедов жиг унутар белог круга изнад којег стоји натпис: „Нема бога осим Алаха“.
Ова милитантна, џихадистичка и терористичка организација претендује да постане
глобални исламски калифат иако неретко нису прихваћени ни од стране радикалних
салафистичких и терористичких организација. Ове чињенице нас доводе до закључка
да ИСИС и нема баш неки капацитет да се одржи у будућности.

Истраживачи данас, разумљиво, посебну пажњу посвећују феномену исламске

државе, коју као калифат проглашава Абу Бакр ал Багдади родом из Самаре, некад
скромни имам. Професор психологије Арије Круглански са универзитета у Мериленду,
указује да „тријумфални марш ИСИС-а не може у потпуности бити приписан
бруталности и варваризму“: То су само делови печата у одвајању од осталих са којима
се надмеће, попут Ал Каиде са којом су и имали сукобе у Авганистану.“ Колумниста
Граем Вуд, предано посвећен проучавању Блиском Истоку, налази: „ Погрешно смо
разумели природу Исламске државе, најмање на два начина. Склони смо да џихадизам
видимо као монолитан и да га посматрамо кроз Ал Каиду. Али, покрет се променио од
свог успона између 1998. и 2003. и многи његови припадници виде другачије
приоритете. Осама бин Ладен је држао да је његово деловање само далеки увод у
калифат и није га очекивао за живота. Његова организација је деловала као географски
расута мрежа аутономних ћелија. Потпуно другачије ради Исламска држава. Њој је за
чекање судњег дана неопходна територија и потпуна контрола над њом и успостављање

97
Салафизам или Селефизам је верска секта настала из сунитског ислама, чији чланови теже да се
идентификују са оним што сматрају да је карактерисало првемуслимане. Најекстремнији припадници ове
секте су, следећи своје тумачење џихада, изводили самоубилачке терористичке акције. 2014. године
чланови ове секте су прогласили такозвану "Исламску државу" на подручју Сирије и Ирака, прогањајући
и убијајући све које су видели као „невернике“ (хришћане, језиде), као и оне муслимане који се нису
слагали са њиховим тумачењем ислама.

65
структуре власти. Требало би напоменути да је ИСИС на територији коју контролише
успоставио три нивоа власти ( законодавну, судску и извршну ), на територији која је
већа од површине Британије, калифат прикупља порез, прописује цене у трговини,
поставља судије, организује администрацију и грађанске службе од здравља до
телекомуникације и осталих комуналних делатности.

Политика коју примењују названа мисија „прочишћење света“ на којој се

темељи подухват самопрозваног калифа Абу Бакра ал Багдадија и његових следбеника.
Исламска држава следи доктрину, у арапском језику такфири праве вере, у којој ( за
овако обликоване изворне суните у исламу и животу ) нема места ни за две стотине
милиона шиита, иако су они једнако муслимани. Хришћани и Јевреји изузети су од
аутоматског кажњавања „неверника“, ако се не одупиру Багдадијевој влади, која се
позива на девето поглавље Курана по коме док плаћају посебну таксу показују
покорност. Постојање ранијих, признатих калифата у њиховој дугој историји од седмог
века престало је 1924. године, када је Мустафа Кемал Ататурк укинуо вековно наслеђе,
које је мењало седиште, али чувало аманет да је калифа политички и верски наследник
пророка Мухамеда, после његове смрти 632.године и тиме вођа свеколике муслиманске
заједнице. Присталице Багдадија сматрају османски калифат као незаконти јер „није у
потпуности спроводио исламске законе, а сем тога калифа мора да буде потомак из
пророковог племена, сем што је сунит, пунолетан, физички и ментално здрав и да на
својој територији ужива ауторитет“.Исламска држава верује да огњем и мачем
испуњава све услове да буде легитимни калифат98. ИСИС верује у то да ће поразити
„војску Рима“ у граду Дабику у Северној Сирији у оквиру испуњења пророчанства.
Такође, верују да ће бити још само четити легитимна халифа после ел Багдадија.
Пропаганда исламске државе је испуњена позивањем на крај света, што додатно
мотивише многе муслимане посебно оне лабилније да оставе иза себе посао, породицу
и придруже се борби против „неверника“, а неверници су сви они који се не повинују
вољи калифа. Европа није имуна на деловање ИСИС-а, недавна „мигрантска криза“
која још траје са собом је донела мноштво проблема, већи број људи су они који
бежећи од разарања и катастрофе, траже прилику за бољим животом у Европи.
Међутим, ИСИС користи ова демографска померања становништва како би прошао
„испод радара“ безбедносним службама у Европи па тако имамо терористичке нападе у
Паризу и Бриселу који су знатно потресли јавност.Ако бисмо поверовали да је то

98
Видети више: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/godina_kalifata.894.html?news_id=304070

66
најгоре што може да задеси Европу, грдно би се варали. Оно што иде у прилог трдњама
аутора овог рада јесте изјава ухапшеног организатора париског напада Салаха
Абдеслама који тврди да је из Сирије довео око 90 високо обучених бораца „Исламске
државе“, од којих је више десетина обучено за прављење импровизованих
експлозивних направа.

БЕЗБЕДНОСНИ ИЗАЗОВИ НА БАЛКАНУ

“Radujte se, Balkanci, dolaze vam bolji dani, dolaze vam muslimani, mi smo islamski hilafet.
Raduj se, oj ti, Srbija, bićeš deo islamija iako ti to ne prija, mi smo islamski hilafet.
Raduj se Kroatija, pašće i demokratija, božji zakon, pravda svima, mi smo islamski hilafet.
Raduj se, oj ti, Crna Goro, dolazimo mi uskoro, bićeš naše mesto novo, mi smo islamski
hilafet.
Bosna i Hercegovina, eto vam mudžahedina, pašće glave murtedima (otpadnici), mi smo
islamski hilafet.
Radujte se, Albanija, Kosovo, Makedonija, donećemo vam šerijat, mi smo islamski hilafet.
Raduj se ti, Obama, pobeda pripada nama, mi smo sinovi islama, mi smo islamski hilafet“.99

У поруци под називом „Ми смо исламски хилафет“ која је објављена 10.јула 2015.,
Србија је означена као почетна мета, центар Балкана који прво треба освојити.

Денис Делановић, Мирза Ганић, Елдар Кундаковић, Адис Селиховић, Абид

Подбићанин, су неки од грађана Западног Балкана за које се зна да су погинули на
ратиштима у Сирји и Ираку, борећи се за идеју џихада. Денис, Абид, Мирза, Елдар,

99
Видео почиње претећим речима, којима су џихадисти јавно позвали све исламисте да крвавом борбом
на Балкану створе хилафет или калифат односно исламску власт. “Наређено ми је да се броим против
људи све док не посведоче да нема бога осим Алаха и да је Мухамед његов пославик, док не почну намаз
( муслиманска обавеза ) клањати и зекат ( помоћ сиромашнима ) давати. Кад то буду урадили, заштитиће
од мене своје животе и иметке, осим када то право ислама захтева. А њихов коначни обрачун припада
Алаху!“ http://www.telegraf.rs/vesti/1659765-srbijo-spremi-se-bices-islamska-od-ove-pesme-dzihadista-sledice-
vam-se-krv-video

67
Адис и многи њихови саборци имали су 19, 20, 25, 35 година, потицали су из породица
„средње класе“, које су као свакодневне жртве транзиције, изгубиле и садашнњост и
будућности, и могућности и прилике. Они су поверовали у бајке о „правој вери“,
„правом циљу“, „правом разлогу“. Ове младиће, у којима су се можда крили врсни
стручњаци за молекуларну хемију, неурохирургију, геометрију, машинство, тек смрт
одваја од „звања“ терористи. Данас су они, једино, жртве и то вишеструке јер су
угрозили своје основно људско право-право на живот. Жртве су и јер се нањиховим
лошим приимерима уче нове генерације кроз мржњом задојене џамије и медресе које
неки од верских вођа користе за ширење екстремистичких погледа. Они који преживе
враћају се кући обучени за ратна дејства, духовно и физички оспособљени да у сваком
тренутку учине све што се од њих тражи за како кажу „Више циљеве“.

Крај 20.века са собом је донео низ политичких,економских,социјалних

неприлика, распад политичког система који је одржавао равнотежу на трусном
подручју,и грађанске ратове на подручје Западног Балкана. Где је рат ту је и његов
пратилац ексртемизам ( верски, национални ), а на ове просторе надирање верског
екстремизма долази споља. Радикални ислам се прво појавио у Албанији у касним 80-
им годинама, непосредно после пада комунизма када религија престаје да буде
забрањена у овој земљи. Са одласком религијске прохибиције, дошла је екстремна
религијска слобода. Са циљем интензивирања и радикализације осећања верске
припадности, броји муџахедини прекаљени борбом са совјетима упућују се у Албанију.
Пар година касније, грађански рат у Босни и Херцеговини, претвара се у плодно поље
за ширење идеологије исламског фундаментализма и подвођење. У Рашкој области
муслимани тадашње Савезне Републике Југославије, проглашавају аутономију Санџака
и формирају „владу независног санџака“, што је од стране владајућег режима
доживљено као атак на поредак и територијални интегритет државе. Лош економски и
социјални положај, готово апсоултна исљученост из политичког процеса, такође,
погодују тежњама муџахедина да тзв „европске“ Муслимане радикализују и употребе
за остварење циљева.Како се главно поприште преселило из Босне, већ 1998. на
Космет, албанци су преузели екстремистичке идеје и уверења како би остварили циљ
утврђен од стране Призренске лиге.

Вехабизам је, у свом правом облику, у Рашку стигао почетком 2000. године.
Како говоре грађани ове регије, прва мета били су они социјално угрожени, душевно
оболели као и зависници. У Новом Пазару готово преко ноћи су осванули објекти за

68
проповедање веханизма. Првих дана се грађанима спремним да проповедају вехаизам
плаћало да то чине и многи су пристајали на то, суочени са немаштином која је
вребала.“Производ“ оваквих учења је и осуђени Мелвид Јашаревић који је осућен у
БиХ за терористички напад на амбасаду САД-а 2011.године.

Он је изјавио следеће у емисији „Нападања“, аутора Адмира Црвчанина:

„ На напад сам се припремао у Доњој Маочи где сам живео са супругом и дететом.
Нико од браће ме није наговарао, нити ми је помогао, идеја је била моја. Кућа ми је
била пуна оружја, сваки муслиман треба да је добро наоружан..“

„ Највећа грешка ми је била што сам пребрзо испуцао све метке из мог калашњикова.
Све време док сам пуцао испред амбасаде САД-а у Сарајеву надао сам се да ће
специјалци изаћи из зграде и прижељкивао сам их за мете. Нисам задовољан својим
учинком тог дана и само једним рањеним полицајцем“

Милитантна интерпретација радикалног Ислама, чији је најчешћи облик

вехабизам на овим просторима, утицала је на милитаризацију балканских Муслимана
што је касније оличено у чињеници да данас готово да нема терористичког напада који
не укључује учеснике са Балкана. Оно што Муслимане са простора Балкана чини још
опаснијим је чињеница да нису „типични муслимани“ односно нису азијског или
афричког порекла, што додатно отежава њихово праћење и надгледање будући да као
такви „бели муџахедини“ могу лако да се подметну и позиционирају за нападе у
Европи.

Број страних добровољаца који су се придружили ИСИС-у, у непрекидном је

расту и сада досеже цифру од 20.730 чиме је овај конфликт постао највећи мобилизатор
страних добровољаца у доминантно муслиманским земљама од 1945, а превазилази и
сукоб у Авганистану који није прешао цифру од 20.000. Скоро петину од укупног броја,
чине становници Западне Европе. Највеће европске земље: Француска, Велика
Британија и Немачка уједно су и највећи „произвођачи“ страних ратника. Око 3.000
ИСИС бораца, стигло је из осталих делова света где спадају и балканске земље из БиХ
330, са Космета од 100 до 150, из Македоније 12, Србије 50 до 70. Подаци српског
Министарства унутрашњих послова, службе за борбу против тероризма, број ратника у
Сирији у 2013. био је неколико стотина. Међутим, утврђивање тачног броја српских
ратника у Сирији и Ираку, омета чињеница да су међу њима најбројнији оно који не
живе у Србији, односно поседују двојна држављанства, као и да су броји студенти из

69
Србије у Каиру и Сирији и другим земљама. Ове чињенице негативно утичу на
безбедност земаља региона појединачно и на регион као целину. Учешће у грађанском
рату у Сирији, на страни побуњеника и противника Асадовог режима, за њих је била
прилика да својој „браћи“ покажу своју спремност да учине и немогуће за веру па су се
подвргавали најтежим физичким тренинзима и психолошким радионицама и скоро увек
били у првим борбеним редовима. Са ратишта одлазе опремљени и адекватним видео
материјалом, контактима и стратегијама како да се укључе у рад институција, како да
се приближе људима, како да пронађу канале да глорификују вође и идеје. Тако имамо
и удружење исламске омладине, под чијим је окриљем фунционисала и џамија
„Фуркан“ где су се шириле идеје радикалног Ислама поред ње постоји и још једна
„Хаџи Мехова“ џамија у Новом Пазару. Ал Фуркан је званично, организација из
Саудијске Арабије са седиштем у Лондону, посвећена ревитализацији и очувању
Исламске баштине и традиције и њена испостава у Србији формирана је са истим
циљем. Ова организација је често бивала затварана и поново отварана у свим деловима
света. У БиХ ова организација је затворена након што се нашла међу организацијама
повезаним са Ал Каидом на листи Савета Беѕбедности организације Уједињених
Нација. Са њом се повезују имена лица Изудин Црновршанин и Сеад Плојовић, који се
налазе у затвору да су заједно са рахметли Подбићанином индоктринисали и
регрутовали младе за ИСИС. Прешевска долина, Бугојно, Травник, Зеница, Брчко места
која се протежу дуж обала Дрине ли пограничних области, потом Нови Пазар, чак и
Земун будући да се налази у непосредној близини значајних магистралних праваца, као
и насеља Рома повратника чине места која су прожета тзв „сигурним кућама“ у којима
се „путницима ратницима“ пружа адекватна помоћ.

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ У ФУНКЦИЈИ РЕЛИГИЈСКОГ ТЕРОРИЗМА

Прва мета за врбовање су категорија младих од 17-30 година јер су најбројнији

корисници интернета, али се и сусрећу са многобројним препрекама, како економским,
тако и друштвеним, укључујући и недостатак образовања. У исто време ове групе
поседују најбоље капацитете за учешће у ратовима. Поруке које оно могу да чују и виде
на одређеним веб страницама препуне су емоција и претендују да нагласе патње
муслимана широм света. Јутјуб канали су веома популарни за ширење пропаганде
ИСИС-а и представљају савршену прилику да се порука емитује заједно са емоцијама
које треба да изазове. Скоро сва обраћања имама и еминентних личности из овог света,

70
преведена су на босански језик. Санџачки портал „Пут средине“ и „Пут џихада“ су
једни од најпопуларнијих медија Сеада Исламовића, локалног имама који управља
Хаџи Меховом џамијом.

На мети исламских фундаменталиста од недавно су се нашли и Роми насељени у

Батајници, ромским насељима у околини Београда и широм Србије. Свесни лоше
материјалне и социјалне ситуације, као и недостатка образовања и њихове лоше
информисаности, екстремисти покушавају да их придобију за своје циљеве тако што им
нуде скромну финансијску помоћ, подршку и наводно побољшања материјалног
положаја. Враћања рома исламске вере традицији евидентно је од почетка 21. века,
довољно је да одете у њихово насеље и приметићете жене које су покривене и
мушкарце са дугим брадама и краћеним ногавицама који недвосмислено упућују на
вехабистичко деловање100.

100
Више на: http://www.anti.media/medijska-mreza/analize/povratnici-iz-isil-a-usamljeni-vukovi-sa-balkana/

71
ЗАКЉУЧАК

Тероризам је велика опасност модерног времена како констатују сви релевантни

чиниоци светске заједнице и настоје да нађу најбољи, најлакши и најефикаснији начин
да се том злу стане на пут. У Декларацији Уједињених нација о начелима међународног
права и пријатељским односима и сарадњи међу државама у складу са Повељом
Уједињених нација из 1970. године, којом су разрађена начела из Повеље, наводи се да
је свака држава дужна да се уздржи од организовања и подстицања аката грађанског
рата или терористичких аката на територији друге државе, да их потпомаже или да
учествује у њима, или да толерише активности организовања терориста на сопственој
територији, увек када тави акти повлаче за собом претњу употребом силе или њену
употребу.
Циљ безбедносне културе јесте да осмисли, припреми и омогући остваривање
безбедности појединца, заједнице и сваког организованог људског ентитета, да се не
деси безбедносна катастрофа, као највише и најрестриктивније остварење безбедносне
претње, с једне стране, и да се сви актери оспособе да искористе све своје могућности
за развој и напредак, с друге стране. Да би се достигло то жељено стање безбедности,
поред осталог, потребно је ширити безбедносну свест и одговорност на појединачном,
државном и глобалном нивоу, и то као константну делатност. Безбедносну културу
настојали смо представити као једну од најбитнијих категорија савременог концепта
националне безбедности, при чему она конкретно може представљати материјализацију
замисли безбедности, а, с обзиром на то да њена пуна афирмација тек предстоји, овим
радом желели смо и да укажемо на неопходност развијања и пружања подршке
истраживањима у тој области. Да би безбедносна култура стекла и статус ресурса који
значајно доприноси јачању и развоју националне безбедности, мора се нагласити улога
националног образовног система, друштвене елите и различитих друштвених
институција, као и стратешких опредељења у избору начина и средстава за вођење
националне безбедносне политике.
Тероризам је отворио бројна питања будућег живота и развоја друштва. Дубоке
неједнакости у свету, глобализација, и „друштво ризика“ само погодују и убрзавају
развој тероризма. Економска глобализација и либерализација такође отварају простор
за терористичке реакције оних који то доживљавају као неправедан „светски поредак“,
нову врсту „империјализма“ ( отуда се и неодољиво намеће симболика рушења кула

72
близнакиња ). Назив терористичке организације Ал Каида ( превод „мрежа ) на исто
упућује на симболику глобализације, јер је њен карактер наднационалан и глобалан.
Проблем савременог тероризма постаје још тежи ширењем средстава и могућности за
масовна разарања и уништавања ( нуклеарне, биолошке, хемијске и бактериолошке
материје ). Упоредо са глобализацијом економије и технологије, „глобализује“ се и
тероризам, прелази границе и могућности земаља да га контролишу или спрече, он
постаје „међународни“ проблем према простору и динамици. Нажалост, уочљиве су
тенденције пораста терористичких група у 21.веку, са порастом ових група, еволуираће
и њихова средства и начин деловања што додатно отежава борбу против тероризма.
Тероризам је постао облик глобалне расподеле моћи чија је полуга страх и терор.
Тероризам је постао нови облик моћи, или још: тероризам је облик глобалне расподеле
моћи чија је полуга страх. На реду је остварење глобалне „солидарности из страха„
како би се могло одупрети ширењу тероризма. Тероризам угрожава све значајне
ресурсе савременог друштва: економију, демократију, слободу и људска права,а
религија се нажалост користи у легитимизацији оваквих злочина. Све док има оних
који искривљењем религијских представа позивају на обрачун са неистомишљеницима
долазиће до сукоба. Када је једном „озакоњена“ и од стране друштвене средине
прихваћења, примена насиља у религијске сврхе, она неминовно води ка религијски
мотивисаном тероризму. Деструктивност овог феномена је, на жалост, посредством
процеса глобализације свеприсутна и застрашујућа. У раду је акценат стављен на
Ислам, али то никако не значи да сутра припадници неких других екстремистичких
група неће прибегавати истим средствима. Само прихватањем принципа међусобног
уважавања и толеранције, односно његовим усвајањем у оквиру шире друштвене
заједнице, можемо елиминисати и разлоге настанка религијског екстремизма. Иако ово
утопијски звучи оно није неоствариво. Када данас говоримо о тероризму, мислимо на
религијски мотивисан тероризам. Овај облик тероризма, иако често као термин
злопутребљен од стране светских интересних група, јесте глобални безбедносни
феномен. Као такав, он не познаје државне границе, не признаје припадност другим
верама, не тежи ка правди која је заснована и утемељена у религији самих терориста,
већ је искључиво у функцији екстремистичких група који религију користе као мотив,
покретач и генератор за своје партикуларне интересе. Стога борба против овог вида
тероризма, не може бити индивидуална и једнодимензиона, нити она може бити
оканчана насиљем као одговором на насиље. Глобализација као феномен број један
савременог друштва, може допринети у борби са овим безбедносним феноменом.

73
Развој и омасовљење дигиталне технологије и комуникације, на једнак начин могу бити
од користи и терористима, и онима који воде борбу против њих. Управо на овом пољу
се могу постићи успеси, уколико се поруке истине, разумевања и толеранције као
фундаментални постулати праведности, као такве пропагирају. Оне требају да буду
одговор на ширење мржње, нетолеранције, и екстремизма. Улога и значај дигиталне
комуникације путем друштвених мрежа, развој информатичког друштва у регијама које
су склоне екстремистички утемељеним схватањем концепта друштва и државе, могу
допринети бољем информисању будућих генерација које би адекватно усвојиле
наведене постулате.

74
ЛИТЕРАТУРА:
1. Atkins, Stephen (2011):Encyclopedia of right-wing extremism in modern American history,
ABC-CLIO, Santa Barbara,Calif.
2. Backes, Uwe (2006): Politische Extreme: eine Wortund Begriffsgeschichte von der Antike bis
in die Gegenwart, Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen
3. Baldwin, David A. (1997): The concept of security; Review of International Studies 23
4. Bowyer Bell J. (1978): A Time of Terror, New York: Basic Books
5. Breton, Albert (2002): Political extremism and rationality, Cambridge Univ. Press, Cambridge
6. Burzan, B, (1991). Peaple, State &Fear:An Agenda for Internatinal Security Studies in the
Post-Cold War Era (second edition),
7. Conception de la sécurité, Série d` études 14, Publication des Nations Unise, 1986, A/40/533
8. Cox, R. (1981): Social Forces, States and World Orders: Beyond International Relations
Theory, Millennium: Journal of International Studies
9. Chomsky, N. (1991): International Terrorism: Image and Reality, In Alexander George (ed.),
Western StateTerrorism, Routledge, December
10. Foucault M, (1985): Power and Knowledge, London: Wheatsheaf
11. Franks, J (2005): Rethinking the roots of terrorism: Orthodox terrorism theory and beyond,
London, Palgrave
12. George John, Wilcox Laird (1996): Americm extremists: Militias, susupremacist, Klansmen,
communists, and others.MA: Prometheus Books, Amherst
13. Grizold, Anton, Tatalović, Siniša, Cvrtila, Vlatko: Savremeni sistemi nacionalne sigurnosti,
Zagreb: Sveučilište u Zagrebu i dr., 1999
14. Jackson R., Smith M. B. and Gunning J. (2009): Critical Terrorism Studies: A New Research
Agenda, Routledge: London and New York
15. Jackson, R. (2009): Critical Terrorism Studies: An Explanation, a Defence and a Way
Forward, Paper prepared for the BISA Annual Conference, 14–16 December, 2009, University
of Leicester, UK
16. Jenkins, B. (1980): The Study of Terrorism: Definitional Problems. Santa Monica, CA:
RAND.
17. Jeroen Gunning (2007): A Case for Critical Terrorism Studies? Government and Opposition,
vol. 42(Summer)
18. José Antonio Ocampo, Stiglitz Joseph (2008): Capital market liberalization and development,
Oxford Univ. Press, Oxford [u.a.]

75
19. Lake, A. David (1996): Anarchy, hierarchy and the variety of international relations;
International organization, Vol.50 No. 1, стр. 3.
20. Laqueur W. (1987): The Age of Terrorism, London: Weidenfeld and Nicolson
21. Neufeld, M.(2001): What’s Critical About Critical International Relations Theory?, у Jones,
R., ed., Critical Theory and World Politics, London: Lynne Rienner
22. Richard Jackson (2007): Symposium: The core commitments of critical terrorism studies,
European Political Science, vol. 6, no. 3 (September),
23. Richmond, O. and Franks, J. (2007): The Impact of Orthodox Terrorism Discourses on the
Construction of the Liberal Peace: Internalisation, Resistance and Hybridisation, Centre for
Peace and Conflict Studies, University of St. Andrews
24. Rubenstein R. E.(1987): Alchemists of Revolution: Terrorism in the Modern World, Basic
Books Inc, New York
25. Schmid A. and A. Jongman (2005): Political Terrorism, Piscataway, NJ: Transaction
Publishers
26. Schmid, A. (2004): Terrorism: The Definitional Problem, Case Western Reserve Journal of
International Law, vol. 36
27. Schmid, A. and Jongman, A. (1988): PoliticalTerrorism: A New Guide to Actors, Authors,
Concepts, Databases,Theories and Literature. Oxford: North Holland.,
28. Shea, William (1989) :The Struggle Over the Past – Fundamentalism in the Modern World,
University of America Press, New York
29. Silke, A. (2004): The Road LessTravelled: RecentTrends inTerrorism Research’, in A. Silke
(ed.), Research onTerrorism: Trends, Achievements and Failures. London: Frank Cass,
30. Smith, S. (2004): Singing Our World into Existence: International Relations Theory and
September 11,International Studies Quarterly, vol. 48, стр. 499.
31. Sotlar, Andrej (2004):Some Problems with a Definition and Perception of Extremism within a
Society”, Policing in Central and Eastern Europe: Dilemmas of Contemporary Criminal
Justice, edited by Gorazd Mesko
32. Stern, J. (1999): The Ultimate Terrorists, Cambridge: Harvard University Press
33. Tilly, C. (2004): Terror, Terrorism, Terrorists, Sociological Theory, vol.22, no.1
34. Toros, H. and Gunning J. (2009) : Exploring a critical theory approach to terrorism studies, у
R. Jackson, M. B. Smyth and J. Gunning, eds., Critical Terrorism Studies: A new research
agenda (Abingdon: Routledge)
35. Wintrobe, Ronald (2006): Rational extremism: the political economy of radicalism,
Cambridge University Press, Cambridge, New York
36. Wolfers, A. (1952). Natinal Security as an ambiguous symbol. In Political Science Quarterly,
Vol. 67, No. 4
37. Аристотел, Никомахова етика, Глобус, Загреб, 1988, стр. 17-25.

76
 38. Аристотел, Политика, БИГЗ, Београд, 2003
39. Вебер, Макс: Протестантска етика и дух капитализма, Mediterran publishing, Нови Сад,
2011.
40. Војни лексикон, ВИЗ Београд, 1981
41. Гаћиновић, Р.: Савремени тероризам, Графомарк, Београд, 1998.
42. Димитријевић, В., Појам безбедности у међународним односима, Београд, Савез
удружења правника Југославије, 1973, стр. 7
43. Диркем, Емил: Правила социолошке методе, Вук Караџић, Београд, 1963.
44. Јеротић, Владета, Вера и нација, Ars Libri, Београд, 2004
45. Кинцлер, Клаус, Верски фундаментализам, Београд, Клио, 2004,
46. Мала енциклопедија просвете, општа енциклопедија, друго издање, Издавачко
предузеће Просвета, Београд, 1968.
47. Мирослав Хаџић, (2003): Реформа сектора безбедности – зборник радова, Г 17
Институт, Центар за цивилно-војне односе, Београд
48. Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975
49. Приручник за посланике, Парламентарни надзор безбедносног сектора (превод са
енглеског), 2003
50. Рот Никола, Хавелкa Ненад: Национална везаност и вредности код средњошколске
омладине, Институт за психологију, Институт друштвених наука, Београд, 1973
51. Симеуновић, Д. (2009): Тероризам, друго издање, Правни факултет, Београд
52. Требјешанин, Жарко: Психологија политичког екстремизма, Hereticus, Београд, 2007,
бр.2.
53. Хејвуд, Ендру: Политичке идеологије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,
2005
54. Џесика Цтерн: Екстремни терористи, Београд, 2004

Интернет стране:

1. http://www.merriam-webster.com/dictionary/definition
2. http://www.learnersdictionary.com/search/orthodox
3. http://www.bisa.ac.uk/groups/7/index.asp
4. http://www.incommunion.org/musc/peaceFromAbovbeChap6.asp
5. http://www-stratisc.orf/strat/strat_6667_Ranstorp.html
6. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/godina_kalifata.894.html?news_id=304070
7. http://www.telegraf.rs/vesti/1659765-srbijo-spremi-se-bices-islamska-od-ove-pesme-
dzihadista-sledice-vam-se-krv-video

77
8. http://www.anti.media/medijska-mreza/analize/povratnici-iz-isil-a-usamljeni-vukovi-sa-
balkana/

78