Архиепискои Аверкије (Таушев)

РАДУЈ СЕ, ЖИВОНОСНИ КРСТУ - НЕПОБЕДИВА

ПОБЕДО ПОБОЖНОСТИ!

Као што се прва и најстрожа седмица Великог поста

овенчава победом Православља, тако се и васцели Велики
пост овенчава и освештава за нас, хришћане,
најдрагоценијим знамењем Часног и Живототворног Крста
Господњег, које се узвисује усред њега и као да собом
освештава васцели његов ток.
У самој средини поста Крст се победнички износи из олтара и
пред њим се савршавају земни поклони, које прате особито
умилна песмопојања. То поклоњење Крсту продужава се
затим током читаве четврте недеље Великог поста, која се
због тога и назива "Крстопоклона".
Шта то значи?
Крст се износи због тога да би уздигао наш дух и надахнуо
нас за даље извршавање подвига поста, опомињући нас да смо
сви ми, хришћани - крстоносци и да смо, уколико велико и
славно име следбеника Христових не носимо узалудно, дужни
да се у свом животу уподобљујемо Христу по ношењу крста и
самораспећу, као што нас је и он Сам учио: Ко хоће за Мном
да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде
(Мк. 8; 34). Тако је хришћане поучавао и велики апостол
незнабожаца, св. Павле: Који су Христови, распеше тело са
страстима и жељама (Галат. 5; 24).
Ако се схвати као свестрано уздржање и самоограничење,
пост (испосништво) и јесте управо то "распеће" које се од нас
захтева, уколико желимо да будемо истински хришћани, не
само на речима него и на делу. Велики пост, кроз који
пролазимо сваке годи-не, није ништа друго до символ
целокупног тока истински-хришћанског живота и,
истовремено - годишња вежба у подвигу хришћанског
живота. Упоредо с тим, он је и годишње подсећање на то, како
треба да живи истински хришћанин.
Сваки истински хришћанин је подвижник, и без подвига нема
и не може ни бити уистину хришћанског живота. Наиме, да
би неко постао хришћанин, он мора да примора и присили
себе у свему - да не чини оно, на шта га наговара наша
грехом искварена природа него оно што заповеда закон
Божији, према нашој мудрој народној изреци: "Да не живи
онако како хоће, него онако како Бог заповеда".
Такав подвиг од нас и очекује наш Подвигоположник
Христос, Који је јасно рекао: Борите се да уђете на уска
врата (Лк. 13; 24), јер су
широка врата и широк иуш што воде у проиаст, и МНОГО их
има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у
живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7; 13-14). Према
речима Самог Христа-Спаситеља, Царство Божије с напором
се осваја и подвижници Га задобијају (Мт. 11; 12).
Апостол Павле објашњава у чему се састоји тај подвиг и каже:
Који се бори (тј. подвизава) од свега се уздржава (1. Кор. 9;
25), тј. он се састоји у свестраном, душевном и телесном
уздржању, о чему нас учи и св. Црква и на шта нас посебно
опомиње Велики пост. На тај подвиг уздржања надахњује нас и
крст Господњи, који се износи на средину храма ради
поклоњења.

"Боли вас, тешко вам је, негодујете", као да нам при том
говори света Црква. " А како је било Господу да због вас
страда на том крсту? Његово страдање је било неупоредиво
веће од вашег.
Међутим, Он је све претрпео да би вас спасао! Претрпите и ви
мало, Њега ради и у Име Његово! Претрпите утолико пре, што
је то ваше трпљење неопходно и спасоносно за вас лично а не
за Њега Самога или за некога другог.
Сетите се Његове велике љубави према вама, коју је пројавио
кад се добровољно предао тим мучним крсним патњама и
срамној смрти и - охрабрићете се. Његова љубав и чудотворна
сила Крста подржаће вас и помоћи вам да у Његову славу
савршите подвиг поста, доводећи вас кроз пучину поста до
велике радости светлоносног дана Васкрсења Христовог."

Ето због чега се на Крстопоклону недељу Крст Господњи у

нашем богослужењу уподобљује рајском "дрвету живота" које
је током четрдесетогодишњег лутања народа Божијег
заслађивало горке воде Мере, и "сеновитом дрвету", у чијој су
се сенци ради освежења и одмора заустављали уморни
путници, вођени у обећану земљу вечног наслеђа (в. синаксар
на Недељу крстопоклону).
Упоредо с тим, благовест о Крсту Господњем и поклоњење
Крсту усред Четрдесетнице утешно нас опомиње на
приближавање светлог празника Васкрсења Христовог.
Приликом свечаног дочека војсковође који се са бојног поља
враћа као победник, њему су обично претходила знамења
победе: тако и Пасхи Христовој - доласку Победника греха и
смрти, претходи Његово знамење, Његово "непобедиво
оружје" - Часни и Живототворни Крст. Због тога је с
прослављањем Крста Господњег нераскидиво повезано и
прослављање Његовог васкрсења, као што се и поје приликом
поклоњења Крсту:
"Крсту Твоме, Владико, клањамо се, и свето Васкрсење Твоје
славимо".
Том приликом се опомињемо да, уколико постимо,
страдамо са Христом и сараспињемо се са Њим, и да ћемо
се стога с Њим и прославити. Ако с Њим умиремо, с Њим
ћемо и васкрснути. Као што је Крст Христов довео до
победе над смрћу и до светле радости васкрсења, тако ће и
лични крст сваког хришћанина, који он носи у Име
Његово, довести до истог - до радосног васкрсења из
мртвих и новог живота у Христу, до вечног, бесконачног
блаженства "у незалазном дану Царства Христовог", у
рајским ложницама.
Према томе, Велики пост са његовом средишњом тачком,
Недељом крстопоклоном, опомиње нас да је живот
истинског хришћанина подвиг: он је крст самораспећа,
који доводи до светле радости Васкрсења.
У томе је суштина истински-хришћанског, православног
учења о спасењу. Ко то пориче, тај није хришћанин.
Међутим, у наше време појављују се многи људи који себе
називају "хришћанима", а повремено чак и "православним
хришћанима", оспоравајући при том значај подвига за
спасење и одбацујући уздржање као непотребно и
бесмислено, било да то чине теоријски или само
практично.
То је један од најизразитијих симптома отпадије која се у
наше време убрзано шири.
Наиме, онај који не жели да, према заповести апостола,
разапне тело "са његовим страстима и жељама", ко
одбацује пост који је установила Црква и сматра уздржање
непотребним, тај није Христов и није хришћанин.
Веома је карактеристично да ти људи ни Крст Господњи не
поштују како доликује и да га се сујеверно плаше, док се
они најекстремнији међу њима изругују над њим,
богохулно називајући то, за нас свето и спасоносно дрво -
"вешалима".
Они чине све што је у њиховој моћи како би из савременог
живота уклонили сваки помен о Крсту, замењујући га
разним другим символима и амблемима: према "нечијим"
плановима, савременом човеку не би требало помињати
ништа о "непобедивом оружју" којим је срушена власт
ђавола и дата победа над грехом, а човеку подарен вечни
непропадљиви живот.
У свету се сада води страшна борба против "животоносног
Крста" и "благочешћа", односно, против хришћанског
живота по вери, чија је "непобедива победа" - Крст. Та
борба се води у различитим облицима и видовима, у складу
са разним људима, животним условима и околностима. Та
битка се води јавно, подсећајући на прогоне хришћана
првих времена, али се води и тајно, иако ништа мање зло и
интензивно.
 Међутим, посебно ужасава чињеница да ова битка није
привукла само отворене непријатеље Крста Христовог и
хришћанског благочешћа, него и оне који саме себе сматрају
и називају "хришћанима" па чак и "хришћанским
пастирима".
Код нас, у Русији, били су то "живоцрквеници" и
"обновљенци" који су покушали да, ослањајући се на
богоборачку власт, широко развију своју "активност".
Међутим, прост верујући народ их је одбацио, јер је у њима
одмах срцем осетио дух отпадништва, без обзира на лепе ре-
чи које су они упорно расипали, обећавајући чак да ће
обновити "првобитно хришћанство", што је, наравно, било
додворавање и лицемерје. У ствари, њихов главни задатак
био је да од Православне Цркве одузму све што спутава и
ограничава тело и да дају потпуну слободу свим ниским
страстима, односно, да за непотребан прогласе онај подвиг
самораспећа у којем се заправо и састоји суштина
хришћанског благочешћа или живота по вери.
Замисли "живоцрквеника" и "обновљенаца" доживеле
су тада пропаст у Русији која је постала СССР, али су
њихове "реформаторске" идеје наставиле да живе,
продревши и у друге православне земље. Оне су ту ускоро
наишле на плодно тло међу духовним лицима који су обра-
зовање стекли у западним протестантским школама. Нема
ничега чудног у томе што су присталице тих идеја привукли
протестанти, који су у то време основали "екуменистички
покрет". Требало би знати и запамтити да је протестантизам
од самог почетак одбацио подвиг у хришћанству,
објављујући да је за спасење довољна само вера. То је својим
сопственим примером практично показао и сам оснивач
протестантизма, римокатолички монах Мартин Лутер који је
погазио своје монаштво и оженио се монахињом.
Све, што је у помесним црквама било затровано духом
"живоцрквеника" и "обновљенаца" веома радо се, па чак и
усхићено, придружило снажно развијеном "екуменистичком
покрету". У почетку су ревни-тељима истинског Православља
" бацали прашину у очи", тврдећи да то тобоже чине зато, "да
би пред инославнима сведочили о истинитости
Православља". Сада је, међутим, постало сасвим јасно да су то
биле само празне речи, јер јавне изјаве тих "православних
екумениста" сведоче управо о супротном - о њиховом
отпадању од Православља.
Сада стојимо пред мрачном и страшном чињеницом:
готово све помесне православне цркве су, у лику својих
старешина, ступиле у "екуменистички покрет" или, другим
речима, одрекле су се истинског Православља и ступиле на
пут "живоцрквеника" и "обновљенаца", тј. на пут
отпадништва.
 Колико нам је потребно да сада брижљиво пазимо на себе
како нас не би привукао тај општи рђави пример, да се не бисмо
њиме заразили и да не бисмо, слично другима, издали истинско
Православље!
Због тога нам је нужно да чврсто запамтимо да је истинско хри-
шћанство - крсна вера, и да смо ми, хришћани, дужни да,
гледајући на Живототворни Крст нашег Подвигоположника
Христа, узмемо свој крст и да следимо Христа путем подвига,
путем свестраног уздржања и ограничења. Ми смо дужни да
непоколебиво чувамо и испуњавамо не само еванђелске
заповести, него и канонска правила наше Цркве, а превасходно
она која постављају ове или оне моралне захтеве, како верујућим
мирјанима тако и свештенослужитељима, регулишући на тај
начин аскетско устројство живота у нашој Цркви, без којег нема
и не може бити истинског православног благочешћа. Та правила
се не могу лакомислено нарушавати или некако заобилазити.
Једино строго придржавање свих канонских правила, на чијем су
се укидању тако усрдно трудили "живоцрквеници" и "
обновљенци", може да нас спасе од потпуног унутрашњег
расцепа и духовне анархије. У противном бисмо могли доћи до
тога да све буде дозвољено и да ништа више не буде свето.
Управо тога се и треба највише плашити у наше страшно време
свеопштег отпадништва.
Бескорисно је јачати спољашњу дисциплину ако је поткопана
унутрашња дисциплина, ако се покаже да је со обљутавила!
Не дај Боже, да се на нас односе прекорне речи св. апостола
Павла: Многи се владају као непријатељи Крста Христова;
њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, а слава у срамоти
њиховој; они мисле оно што је земаљско (Филипљ. 3; 18-19).
" Ако се Бог наш нас ради распео", саветује нас св. Црква,
"колико тек нама доликује да свој бол ублажавамо имајући пред
собом Владичине патње, опомињући се и надајући се Крстом
Славе... да ћемо се с Њим и прославити" (Синаксар на Недељу
крстопоклону).
Амин.

Библиотека Образ Светачки

„Печат Христов и жиг звери“
Београд 2004.
Са руског: Антонина Пантелић