PODRŽITE PEŠČANIK      Pretraga...

Kontakt

HOME TEKSTOVI EMISIJE PREVODI TEME KNJIGE

ENGLISH

Porfirio
VESNA RAKIĆ VODINELIĆ 06/09/2021

Foto: Predrag Trokicić

Tek sto sam naučila da čitam (još u doba administrativnog socijalizma), u

nečemu što je tada igralo ulogu tabloida, ali bogami i u razgovorima baba i
prababa današnjih tinejdžerki, često se čitalo/čulo ime: Porfirio. Sa fotografija

. gledalo me je otvoreno lice tog Porfiria, činilo mi se, postarijeg, nasmejanog,
 diskretno prosedog, zalizanog dona, zvučnog prezimena – Rubiroza. Dame u
poslastičarnicama (pretečama kafića), klateći nogama u štiklicama, pričale su
o njemu kao o zavodniku koji se ženi bogatašicama. Čula sam još tada prvi put
imena nekih od Porfiriovih žena – Doris Djuk i Barbara Haton – a mnogo
kasnije saznala za sindrom sirote male bogatašice.

Kad je Porfirio, sredinom šezdesetih, pripit poginuo u svom ferariju (i danas

verujem da je bio crven, iako uistinu pojma nemam), „Praktična žena“, „Bazar“,
štaviše i „Politika“, pisali su o životu, ženama, konjima za polo, vozilima – od
ferarija do aviona – o diplomatskoj karijeri, već tad proglašenog, najvećeg
plejboja 20. veka.

Uzgred samo pominjala se njegova dugogodišnja služba Rafaelu Truhilju,

krvavom diktatoru i samodršcu Dominikane, tipičnom predstavniku karipskih
diktatorskih režima, sa manje ili više prikrivenim totalitarističkim šmekom,
režima uvek praćenih entuzijastički nasilnom gradnjom kulta ličnosti. Truhiljov
kult je doveo dotle da je glavni grad Dominikane od Santa Dominga postao
Siudad Truhiljo. Gotovo svi punoletni građani bili su pod pritiskom da postanu
članovi jedne jedine – njegove političke partije. Pamti se i jedna pikanterija: svi
državni činovnici su zakonom bili obavezani da doniraju 10 odsto mesečne
zarade državnoj blagajni diktatora. Zapamćen je Truhiljo i po obimnoj prodaji
državnih koncesija za rudnike.

Porfirio je u medijskoj obradi bivao sve više udaljavan od Truhilja, a njegova

zavodnička reputacija naduvavana je toliko da su gigantski mlinovi za biber po
boljim karipskim, a i evropskim restoranima nazivani rubiroze.

Ni Jugoslaviju nije zaobišao Rubirozin zavodnički kult. Miki Rubiroza,

tašmajdanski bonvivan, iako nije bio glavni junak serijala „Grlom u jagode“ (u
tumačenju Mikija Manojlovića) „osvajao je srca“ – tako se tad najozbiljnije
govorilo – današnjih baba, prvih YU promoterki mini suknji i farmerki u onome
što danas ima specijalizovano ime street fashion.

Ne može se poreći – i današnje devojke, bar u nekim delovima bivše

Jugoslavije – imaju svog Porfirija. Jeste, ne izgleda baš kao Rubiroza. Nema
otvoren pogled, suprotno svom imenjaku uglavnom gleda ispod oka. Nema
zalizanu frizuru. Naprotiv. Ne vozi ferari, njega voze. Ne znam marku, znam
samo da su stakla zatamnjena. U novije vreme voze ga i helikopterom.
Državnim. Porfirio je svoje letilice dobijao od žena, sirotih malih bogatašica.

Ali nije sve u razlikama. I savremeni Porfirije služi diktatoru. Baš onakvom

. kakvom je služio Rubiroza: željnom dominacije jedne jedine stranke, vičnom
 pritiscima na učlanjivanje u nju, poznatom po jednakim donacijama lojalnih
članova koje pristižu u relativno pravilnim razmacima, naročito uoči izbora. A
što voli da otvara otrovne rudnike!

Međutim, nije Porfirije zavodnik Rubirozinog tipa. Rubiroza je radio

individualno. Porfirije zavodi masovno – mitologijom, još više identitetskom
ideologijom ne vere nego crkve kojoj je na čelu. Utoliko Lenjin nije imao pravo.
Religija (vera) nije opijum za narod, ali crkva to može biti. Opijat je jači što je
tešnja simfonija države i crkve. Upravo onakva kakvom su je komponovali
državotvorni pastiri, političari-jereji srpskog sveta sa epitrahiljima na brokatnim
odeždama, ili u civilnim odelima, svejedno, u pratnji dugih cevi. Državnih –
ponovo svejedno – koje i čije države.

A zavedene devojke? Mlade su i lepe kao njihove babe i prababe nekad. Samo
ove ne sanjaju ni na tren da uskoče u crveni ferari i puste da im vetar češlja
kosu. Danas one ili sede na gumama za zaprečavanje prilaza Cetinju, ili (u
zanosu?) stoje ispred najveće crkve u Podgorici (truhiljovski: Titogradu).

Čekajući Porfiri(j)a.

Peščanik.net, 06.09.2021.

PODRŽITE PEŠČANIK

Biografija

Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998.

predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao
vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja
restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za
dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno
pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske
obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom
grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka
Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka
Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora
izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije
Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i

. netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa.
 Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS),
2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je
predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj
podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim
izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020.
godinu.

Tekstovi

Danilo Kiš o cenzuri

09/09/2021

Religijski nacionalizam
09/09/2021

Neočekivani nekrolog
09/09/2021

Kukavičlukom na koronu
08/09/2021

Zamka zavisnosti
08/09/2021

Teritorijalni svetovi

. 08/09/2021