Александар Ного

No pasaran педерлук и помијарство

Јалово упињање режима господина Бориса Тадића и његове Демократске странке

да у Србима убеде лепоте педерског порока било је сасвим контрапродуктивно и
само је снажило отпор према педерско – помијарској перверзији. Јавна промоција
поменутих дегенеративних тенденција била је и овај пут, успешно спречена.
Захваљујући одлучној акцији храбре и честите српске православне и патриотске
омладине окупљене око организација ,,Образ'', ,,1389'', ,,Двери српске'' заустављена
је ,,Парада поноса'' која је , у недељу 20. септембра требала да крене из центра
Београда са платоа испред Филозофског факултета. На тај начин је организовани
педерлук, чином јавног парадирања лукаво маскираног у промоцију акције ,,на
смањењу дискриминације и изградње толерантног друштва које поштује
универзална људска права и вредности'' (Проглас организатора Поворке поноса)
замислио да изрази своја основна деструктивна настојања,

Све ово, ипак, није остварено. Неуспех педерско-помијарске алијансе остају да

сведоче, тек, претећи графити по београдским зидовима о томе како ,,педери неће
проћи'', као и неинтелигентан, али увредљиво непристојан заједнички протест
упућен Српском народу од стране амбасада Шведске, Немачке, Велике Британије,
Холандије и Јелка Кацина испред ЕУ. Такође, остаје заглушујуће и крајње
агресивно подгузно ламентирање режимских медија предвођено тв Б92 које се не
смирује и које је ултимативно у својим захтевима за осветом и казном свих оних
који нису одушевљени педерима и помијарама. Или, бар, нису довољно коректно
одушевљени.

Педерлук и помијарство, за сада, у Србији неће проћи као друштвено прихватљив

модел понашања. Напори домаћег режима, удружени с напорима варвара из
цивилизованих земаља не дају резултате упркос улогу огромног новца, уцена,
условљавања и медијске подршке, а све у циљу да се поменуте изопачености учине
различитим од других девијација, да се припитоме и одомаће у Српском народу.
Срби и даље упорно, тврдоглаво не престају да посматрају педерлук као чисто
пољопривредну ствар – педерлук сбе види на земљи, Срби га виде под земљом.

С резервом према радикалном аграрном решењу педерског питања, потписник ових

редова се трудио да пронађе макар један једини аспект друштвене сагласности са
реченим перверзијама. И није га нашао.

На терминолошком нивоу педерлук не може проћи. У самом имену

хомосексуалност, хомосексуалац изведеног од грч. homo ( homois, исти, једнак,
сличан) и лат. sexus (пол) крије се још једно значење а које би по свом значају и
важности заслуживало првенство. У питању је значење појма човек (homo) које у
значењу кованице homosexualis сагледава, пре свега, здраву људску природу и
одређује човека као homosexualis-а , односно, као ,,биће сексуалности''. Ово је
одређење само једно у низу исправних филозофских одредница човека као што су
homo sapiens, homo religiosus, homo faber, homo politicus, homo ludens, homo
ekonomicus... па тако и homo sexualis.

Уколико се већ посегло у антички лексички трезор, при одређивању педерлука,

могла се у том инвентару потражити и квалификованија сигнатура која би речени
порок дефинисала поузданије и недвосмисленије, те самим тим тачније и
исправније. Могла се, на пример, искористити сложеница philommeides што је име
којим Хесиод означава Афродиту као ону ,,која љуби уд'', која је ,,љубитељка уда'',
или пак philoproktos ,,љубитељ чмара''.Препоручени предлози не само да су
скинути са олимпијских висина, него су и очевидно са хоризонта јаснијег
појмовника и као такви били би увелико прикладнији од двосмислености појма
homosexualis.

Такође, ни алтернативни, политички коректнији, назив gay (геј) којим су се

перверзњаци окитили (а они воле да се ките) не може им припадати. Илустрације
ради:

Ономад се наша кошаркашка репрезентација вратила са освојеном сребрном

медаљом и грађани Београда су својим спортистима, како то обичај налаже,
приредили свечани дочек. Тај дочек је био gay, и сви учесници у њему су били gay
што због освојене медаље, али и због обнове наше кошарке. Енглески придев gay
дословно значи ,,раздраган'' и никада није непознат контекст у којем су појединац
или читава нација, свеједно, раздрагани. У педерлуку као контексту нема ничега
раздраганог, док у контексту енглеског језика егзистира сасвим примеренији појам
fag, fagot (фег, фегот) чије значење не може бити много удаљено ни од лат. faex,
faecis (фекалије, талог, отпаци, смеће), нити од талијан. feccia (односно венет.
фezzia), feca (феца) користи се у значенју именовања талога од вина, али и
друштвеног талога, олоша. Управо се актуелни енглески термин fag, fagot данас
употребљава у обележавању људског ,,говнарског олоша''.

С друге стране помијарство, односно женски педерлук који је себе неправедно и

непримерено украсио термином лезбејства приписујући на тај начин еолским
женама, лезбијкама, конотације какве оне никада нису имале, белодано је сумњив
термин који не може проћи. Тим више и пре што је антички свет веома добро
познавао поменуту настраност и означавао је сасвим прикладно грчким именом
tribas, tribados што у дословном преводу значи ,,трљачица'', ,,она која се трља''.
Античка литература је препуна славних tribada (трљачица), али међи њима нема, од
стране савремених перверзњакиња оклеветаних, лезбијских жена. Повест о Лезбу
потпуно је другачија и нема ништа заједничко са модерним перверзијама. Лезб је
био најчувеније седиште дионизијске орфике и био је сав у знаку Баховог култа.
Живот лезбијских жена ослањао се на орфичку религију и могло би се
претпоставити да је читаво острво представљало храм у којем су се прослављали
животворни принципи и славили богови попут Баха, Орфеја, Афродите, Артемиде,
али и Ареса и Фаетона и Прометеја. Отуда није случајно на Лезб лоциран мит који
славу лезбијских муза доводи у везу с радосним примањем и сахраном Орфејеве
главе, која, певајући доплови из тракијског Хебра на обалу овог острва.

Са Лезба потичу чувене свештенице-песникиње предвођене великом и трагичном

Сапфо.

Откуда онда име лезбејка код савремених трљачица. Избор ни мало није случајан и
у овом имену пресудно је прикривено значење појма свештеница. А свештенице су,
по правилу, носиоци магијских моћи.

Потписнику овог текста учинио се прихватљивији превод француске ознаке. Због

устаљене праксе cunnilinctus-a, односно ,,лизања гениталија'' Французи своје tribadе
називају ,,Cloaque'' - ,,помијаре''.

На правном нивоу педерлук и помијарство не могу проћи.

Држава са својим свеукупним правним поретком оличеним у Уставу и законима

постоји, у основи, из два разлога : да заштити човеков живот и човеково
достојанство. У питању је, дакле, живот обичног човека и његово достојанство.
Заштита живота нема никаквог смисла, ако се истовремено не штити његова
фертилност, односно способност продужетка живота. То је елементарни предуслов
одрживости једне врсте и он се налази у оквиру природног закона што се
следствено мора прихватити као такво и не може се мењати.

Било какво јавно промовисање или заговарање педерлука и помијарства представља

промоцију и заговор стерилности, односно заговарање биолошког изумирања врсте
и као такво морало би бити санкционисано позитивним правом државе. Педерлук и
помијарство нису ништа друго до апотеоза смрти, што је у директној супротности
са примарном обавезом државе и њеног правног поретка на заштити живота.

Достојанство задњице (одатле ваљда и упарађеност поноса) непознато је као врлина

и овом аутору, као и његовом народу.

Од посебне важности овде је доследно и упорно инсистирање изопачености на

право склапања брака. Откуда та неприродна и суштински непотребна потреба која
би требала да буде крунисана усвајањем деце и њиховим одгајањем? У захтевима за
правом склапања брака као и усвајањем и одгајањем деце не крије се само несрећна
жеља за производњом нових изопаченика него и настојање да се преко једне
наказне форме породице заснује нови народ у оквиру једног народа. Педерско-
помијарски народ.

На идеолошком нивоу педерлук и помијарство не могу проће.

Причу о људским правима и толеранцији према изопачености доводе у питање

највише они који најупорније поменутим атрибутима бране и заговарају
изопаченост. Појам толеранције односи се на аномалији или грешку у оквиру неког
постојећег система. Уколико та грешка , односно аномалија не угрожавају битније
функционисање и структуру система, систем може бити толерантан према њима у
облику и обиму за који процени да је најподеснији. Систем (у нашем случају
већинска Србија) је тај који процењује и одлучује о облику и обиму толеранције, а
ни случајно нису аномалија или грешка фактор који би био у стању да прописује и
диктира толеранцију система према њима самима. Немају шта, грешка или
аномалија, да прописују систему како и колико ће бити толерантан према њима.

Срби су као народ и као појединци сасвим довољно толерантни према поменутој
изопачености све док она не напусти интиму спаваће собе или брлога.

Као главни произвођач нетолеранције овде се легитимише првенствено велики део

власти промовисане интелектуалне елите која је удружена са режимом Демократске
странке и господина Бориса Тадића. Она се, у суштини, налази у поседу
организованих педера и педерофила, што је масонски принцип par exellence. У
питању је стварање и одржавање опасних ситуација по друштво из којих се рађа
један страшни изврнути расизам, расизам против нормалних.

На политичком нивоу педерлук и помијарство не могу проћи.

Да се режим господина Бориса Тадића само мало осврнуо у непосредну прошлост

могао је у њој да зачује политички крик ,,No pasaran!'’ одлучно упућен педерлуку и
помијарству.

Комунистички лидери, од којих су готово сви, по правилу, били сексуални

девијанти, по разним основама, веома добро су знали да се у педерлуку садрже
много веће револуционарне енергије него што их има у пролетаријату. Зато су га
најстроже забрањивали као декадентну буржоаску доколицу која скреће
пролетаријат са интереса класне борбе. Постојала је оправдана бојазан да би
пролетери уместо да мењају производне односе, мењали партнере. Ко би под тим
условима могао да изводи светску револуцију уколико би извођачи револуције били
заузети фирцањем под репиће у фабричким халама и магацинским шупама.

Искуство националсоцијализма идентично је комунистичком. Како би, и да ли би

уопште Хитлер могао да крене у освајање света, а да се, претходно у Ноћи дугих
ножева, није обрачунао са Ремом и његовом педерском фалангом. Тако нас
историјско искуство учи да не иду заједно педерлук и империјалне амбиције.

На религијском нивоу педерлук и помијарство не могу проћи.

Једноставно, то Бог не допушта и о забранама ове врсте поседујемо недвосмислени

извештај:

Мојсије (3 књига, Левитска) 18. 22: ,,Са мушкарцем не лези као са женом; гадно је.''
18. 23: ,,Живинчета никакога немој облежати скврнећи се с њим; и жена да не легне
под живинче, грдило је.'' 20.13: ,,Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну
ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.'' 20. 15: ,,Ко би облежао живинче,
да се погуби; убијте и живинче.'' 20. 16: ,,И ако би жена легла под живинче, убиј и
жену и живинче, нека погину, крв њихова на њих.''

На симболичком нивоу педерлук и помијарство не могу проћи. Јавно промовисање

и заговарање поменутих изопачености угрожава нормално постојање човека. Оно
представља израз побуне против Бога и у суштини је напад на његов народ. Побуна
против Бога доводи до непрекидних патњи и муке живљења које се преносе на
потоња поколења и у наредним вековима. Побуна против Бога, у својој се основи,
манифестује као изругивање Божијим даровима који су рођењем утиснути у све
нас. Тиме нам постаје јасније зашто окултни ритуали и култови стављају нагласак
на три чиниоца људскости.

Свест, односно, разум који нам се даје да се, сагледавањем себе и света око себе,
радујемо Божијем делу може бити измењена употребом дрога. Измењена свест је
предуслов за остваривање савеза са демонским силама што нас одводи у Сатанске
култове и сврстава у саучеснике у организованој борби против животворних
божанских принципа.

Језик, реч, која нам је дата као дар како бисмо активно саучествовали у Божијем
делу и одржавали радост у животворним стваралачким активностима, такође, може
бити измењена. Језик се мења кроз ритуале врачања, гатања а нарочито кроз
савремене технике mind control. Измењеним језиком изражава се Сатанска мржња
према Богу.

Сексуалност која нам је дата као дар залога трајања у времену, такође, може бити
измењена бизарним сексуалним односима и представља Сатанско изругивање Богу
управо одустајањем и одбијањем одржања и обнове драгоцености живота.

На симболичком плану упутно је, такође, скренути позорност на текућу окупацију

која је по налогу и уз помоћ непријатеља извршена државним ударом пре 9 година.
Елем, омиљено право победника које се вековима одржава и којег се непријатељ ни
данас не одриче састоји се у чину силовања жена и девојака поражене популације.
Нашим непријатељима то, очевидно није довољно и желе да нас изложе још већем,
највећем могућем, понижењу приморавајући нас и приводећи самопонижењу
међусобног изопаченог силовања. Отуда је ,,Парада поноса'' требала да представља
не само зачетак новог паганизма (није случајно изабран 20 септембар као дан уочи
великог празника Рођења Пресвете Богородице) већ и жиг непријатеља да је
поражена Србија силована на један наказан и изопачен начин.

Млади српски националисти који су све то спречили исправно препознајући намере

окупатора, већ и самим преименовањем догађаја у ,,Параду срама'' одбили су да се
служењем окупатору срожу у демос од којег се очекује да типично грађански ,,гледа
своја посла''.
Неспорно је да су хришћански добронамерни, са својом српском благородношћу,
своју акцију (која сада, у знак освете режима, треба да постане судски предмет)
млади националисти управили у правцу жигосања и борбе за промену једног
болесног система који је метастазирао у свим својим формама на телу наше нације.
Они су спремни, сви до једног, да праштају грешним људима уколико се искрено
кају, али нису спремни да праштају грешном систему и друштву. На то нико од нас
нема права. Уосталом како опростити режиму који није у стању да свом народу
обезбеди радна места, рад и хлеб од сопственог рада, али је зато у стању да
обезбеди педерску параду?