Mihail Jurjevi Ljermontov: NE VERUJ SEBI

Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi, K rane, boj se nadahnua... Ono je bunilo to bolna dua kadi, Il ropske due trona kua. Nemoj u njemu zalud neba znak da ite To krv vri, ili se telo uje! to pre istroi ivot brigama to tite, Razaspi taj napitak to truje! Iskopa li u dui svojoj davno sveloj, U zavetnome divnom asu Jo nepoznato, isto, netaknuto vrelo, Sa divnim zvucima u glasu Ti nemoj da ih slua, ni da im se preda, Bolje je preko toga prei: Ne moe stihom, niti reima od leda Njihovo znaenje izrei. Suoi l ti se dua s iznenadnom tugom, Il ti s olujom strast pak svrati, Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom Pred gozbu bunih ljudi stati; Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana Krmi as gnev, as tugu kletu, I da pokazuje jo gnoj iz svojih rana K udo, ravnodunom svetu. ta nas se tiu tvoje radosti il seta? ta e nam tvoja uzbuenja, ta e nam glupe nade tvojih mladih leta, Zle jadikovke tvojih htenja? Pogledaj kako razdragana masa ide to ustaljenu stazu uze: Na prazninom se licu brige jedva vide, I nigde nepristojne suze. U stvari, nema takvog u tom ljudskom moru Kog muka jednom ne savlada, Ko nema makar jednu prevremenu boru, Ko je bez zloina, il jada!... Smeno je za njih, veruj, kada pone kleti;

Ti plae glasom starog zvona, K naminkani tragiar, kad strano preti Maui maem od kartona...