Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

Начертаније

доц. др Данко Леовац Милан Бојић ис 14/33

Београд, 2016.

Увод
Начертаније представља за српску политику оно што представља Мирослављево
јеванђеље за српску културу, речи су професора Љушића који је критички обрадио и
објавио Начертаније. Овај програм српске спољне политике написао је Илија Гарашанин
који је био министар унутрашњих послова. Као даровит државник и велики родољуб он је
сарађујући са пољским и чешким избеглицама тежио да води свесловенску политику у
којој би Кнежевина Србија била нови Пијемонт. Циљ је био „приљубити све народе
српске који је окружавају.“ Своје дело писао је на основу Плана Чеха Фрање Заха који је
идеалистично маштао о моћној српској држави која ће својим активностима уништити
Турско и Аустро-Угарско царство и тако ће омогућити велику Југословенску државу, која
би у будућности била у савезу са чешким Словенима. Даровити државник је одбацио
тачке „сојузу са ческим славјанима“ као идеалистичне и непрактичне.

Биографија
Илија Гарашанин је рођен 16. јанура 1812. године у селу Гарашима које се налазило у
Крагујевачкој нахији. Његов отац Милутин је учествовао и у Првом и у Другом српском
устанку, касније је био трговац и саветник за време прве владавине Милоша и Михаила.
Школовао се у грчкој школи у Земуну и немачкој школи у Ораховици која се налазила у
Банату. Његово школовање је веома скромно, али то није сметало Гарашанину да се
истакне као један од највећих српских државника. На молбу оца кнез Милош га је примио
у службу да ради као цариник у Вишњици где се није баш истакао. У време куге добио је
одговоран задатак да ради на њеном гушењу, где се истакао. Затим га кнез Милош
поставља за члана Совјета. Био је седми члан и управник војног штаба. У ово време је
писао пријатељима да има изузетно много обавеза. У време политичких превирања
сврстао се у табор уставобранитеља. После збацивања Обреновића кнез Александар је на
Митровдан 1842. године је именовао Савет чиј је члан био Гарашанин и другим указом је
поставио за помоћника министра унутрашњих послова. Пошто су под руским притиском
морали да напусте земљу Аврам Петронијевић и Тома Вучић-Перишић. Кнез Александар
му је понудио да постане председник владе, али он је одбио због много обавеза.
Гарашанин постаје министар унутрашњих послова које је обухватало полицију, војску,
привреду, здравство и саобраћај. Био је министар унутрашњих послова до 1852. године.
Он је временом постао најчвршћи стуб уставобранитељске владе. Упокојио се 22. јуна
1874. године.

О рукопису
Веома је интригантна чињеница да оргинални рукопис Начертанија још увек није
пронађен. Последњи је видео спис пре Другог светског рата историчар Драгослав
Страњаковић. За време Другог светског рата је нестао, постоје две могућности у вези са
судбином овог документа. Уништен је у рату или се налази у Брозовом архиву који је
конфисковао библиотеку Карађорђевићима у којој се налазио документ, нажалост још
увек историчари немају приступ овом архиву. Постоји неколико преписа Начертанија.
Постоји препис Милића Милићевића он је највероватније преписао препис свога оца
Милана Ђ. Милићевића. Милан је добио од Аћима Чумића, уз дозволу Милутина
Гарашанина, оргинално Начертаније и преписао га. Постоји препис Миленка Вукићевића
који добијао од краља Петра оргинални документ на увид. Такође постоје два преписа на
страним језицима. Неко близак Милутину Гарашанину дао је на увид овај документ
Аустријанцима па је 1883. године преписан на немачки језик данас се препис налази у
Државном архиву у Бечу. На мађарски је преведен 1886. године и препис се чува у
Земаљском архиву у Бечу.

Историграфија о Начертанију
Овај документ је изазвао лавину коментара и опречних ставова код историчара, што много
говори о значају документа. По народној изреци „за добрим доратом се диже велика
прашина“. У великој мери дух времена у којем су историчари живели је утицао на њихове
ставове према документу. Историчари су сходно томе гледали на документ са српског,
југословенског, антисрпског и марксистичког становишта. На примерЂорђе Јеленић је
уметао речи „југословенски“ и слично иако се то уопште не налази у оргиналу. Хрват
Ферд Шишић је квалитетно писао о Начертанију, али прецењивао улогу кнеза Александра
у писању текста. Драгослав Страњковић је уложио највише труда и његова истраживања
су дала велики допринос историографији када је у питању Гарашаниново дело. Чех
Вацлав Жачек се бавио доприносом Фрање Заха за писање Начертанија. Слободан
Јовановић је доказивао да су Пољаци наметали Гарашанину југословенску идеју. Петар
Шимунић Хрват је приступао документу некритички и површно критикујући Гарашанина
као наводног творца великосрпске идеје. Љиљана Алексић је зачетник марксистичког
приступа проучавању овог документа, иако за није било потребе за оваквим приступом,
после ње је уследио значајан број историчара који је у овом делу видео зачетак
великосрпске идеје. Потребно је напоменути да је 1991. године одржан у САНУ
међународни научни скуп о Илији Гарашанину, па су радови великих научника штампани
у зборнику Илија Гарашанин (1812-1874).

Гарашаниново Начертаније
Начертаније је програм српске спољне политике. То је својеврсан план за српску
будућност. У уводном делу Гарашанин је опмињао да је добро да Срби знају колико је
Србија мала и у каквом се суровом окружењу налази, status quo је опомињао да Кнежевина
тако мала не сме остати. Да императив српске политке мора бити проширење територије
„приљубити друге народе српске који је окружавају“. Још је писао Гарашанин: „Ако се не
увећа уједињењем Срба, српска држава нема никакву будућност и тешко да може опстати
у постојећем стању, јер ће је свака европска бура, као трошну лађу, разбити на првом
спруду.“

Политика Србије
У овом делу износи тезу на којој су засновани његови планови, то је уверење да ће се
Турско царство распасти. Овај став је Гарашанин усвојио од пољских емиграната, али
време је показало да тај став није био тачан.

Примјечанија о раздељенију царства

У овом поднаслову Гарашанин објашњава да распад Турског царства оставља две
могућности, прва је да ће се издићи ново хришћанско царство, а друга је да ће Русија и
Аустро-Угарска између себе поделити европску Турску. На пример обе стране би биле
задовољне поделом царства која би ишла линијом Видин-Тесалоника, западне територије
од ове линије би припале Аустро-Угарској, а источне Русији. Гарашанин који је имао
природни дар за државничке послове био је одличан ученик учитељице живота и на
примеру Пољске заснивао свој став. Јер је Русија окупирала Пољску, а Аустро-Угарска се
прикључила да уграби свој део. Зато се Гарашанин залагао за агресивнију спољну
политику како би предухитрили велике силе и спровели у дело процес стварања
хришћанског царства, и за овај процес имао је утемељење у историји. Заправо, као што је
цар Душан стварао своје царство постепено, тако што је освајао део по део раслабљеног
Византијског царства, тако је требала и Кнежевина да заузима део по део измученог
Османског царства. Гарашанин је посебно истицао да овим Кнежавина не би изазвала
ништа попут промене, револуције или преврата, већ би само обновила дедовину на основу
историјског права. Без могућности да се Кнежевина шири свет би на њу гледао као на
безначајну кнежевску област попут молдавске или влашке кнежевине. Такође објашњавао
је да Срби имају право на проширење јер су од свих народа под Турцима највише
сачували свој идентитет и историјску свест, такође у прилог томе иде и чињеница да су се
Срби најсилније борили за своју независност. Предвиђао је блиставу будућност држави
због војничког духа народа, географског положаја и националног поноса.

О средствима којим би се цјел србска постићи могла

У овом делу изражава веру у снагу српског народ, уверење да се са њим све може постићи
само ако се разумно поступа.

Уводни део
Сматрао је да је неопходно послати агенте (испитатеље) у области Босне и Херцеговине,
Црне Горе, Северне Албаније, Славоније, Далмације, Хрватске, Срема, Баната и Бачке.
Задаци агената би били: 1. Да испитају какво је је политичко стање у земљи, да што боље
упознају народ, да препознају шта народ жели. 2. Од изузетне је важности да обрате
пажњу какав је ратни дух народа, колико је војска јака у тој области, како је наоружана,
где се налазе ратни магацини и арсенали, где се производи муниција, одакле се увози
муниција. 3. Да сачине списак најважнији личности, 4. Шта мисле о Србији у различитим
провиницијама и шта од ње очекују.
 Најпре да означимо наша отношенија спрама Бугарске
Велики део је посвећен Бугарској. Гарашанин наводи да је Бугарска најближа Цариграду,
самим тим и царској војсци. Тако да Бугари, иако су највећи словенски народ на Балкану,
навикли су да живе у потпуној покорности Турцима, без поуздања у себе. Једино
поуздање Бугари имају у Русију. Када је у питању однос Србије према Русији Гарашанин
је скептичан. Он сматра да Русија која је покровитељица Србије хоће да постане и њен
господар којег ће беспоговорно слушати свака српска влада. Сматра да је могућа права
сарадања само у случају да Русија прихвати српске услове, тј. да води самостално
политику, што је мало вероватно. Без обзира на све он ипак сматра да са Русијом умерено
треба сарађивати пошто им је исти циљ, рушење Турског царства. Само Русија жели што
пре да уништи Турско царство, а „Србија мора настојавати да од зданија турске државе
само камен по камен оцепљује и прима како од овог доброг материјала на старом и
добром темељу старог царства србског опет велику нову србску државу саградити и
подигнути могла.“ Што се тиче Бугарске ту је толико био јак руски утицај да је
Гарашанин опомињао: „ако Русија још неколико година овако у Бугарској дејствује, као
што је до сад радила и ако за ово време Србија остави да Русија ради тамо без да и Србија
што чини, заиста ће међутим Русија толико успети, да неће ни мало више требати србског
уплива у Бугарској.“ Зато је битно да Србија одмах предузме акцију: 1. Да Бугарима
отвори своје школе. 2. Са обзиром да је бугарско свештенство грчко, а не народно да
школује младе Бугаре у богословији. 3. Да штампа молитвенике, црквене и друге књиге на
бугарском у Србији. 4. Поуздане и способне људе да шаље у Бугарску да говоре о
пријатељској Србији, о српској влади и да им уливају наду да ће их Србија избавити.

О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне

Албаније
Гарашанин сматра да ће Србија веома лако имати утицати на ове области због
слободарског и ратничког менталита становништва ових простора. Потребно је: 1. „Ужи и
тешњи сојуз закључити“, отворити границе кнежевине, да се направе илегални преласци
граница, као и да се одреде места састанака. 2. Радити на томе да се православни и
римокатолици сложе око заједничке политике. Прокламовати начело верске толеранције
не само хришћанском становништву, већ и мухамеданском. Посебно мора бити наглашено
начело да ће будућа држава бити наследна кнежевина, јер како каже Гарашанин: „ако
Бошњаци ово не буду примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Србља“.
Фрањо Зах сматрао да би требало прокламовати начело наследне Кнежевине под
династијом Карађорђевић. Док је Гарашанин и на овом примеру показивао државничку
зрелост јер није наводио династију, поучен искуством, он је остављао могућност за
промену владајуће династије што се за релативно кратко време и догодило. Начело
народности је треће које је прокламовано, заправо било је потребно радити на томе да се
Бошњаци и остали Словени увек обраћају Србију за помоћ да у њој виде своју
покровитељицу. 3. Веома је важно да се устав, закони и српско уређење међу народом
Босне и Херцеговине шири. Потребно је и узети одређен број младих Бошњака у српску
службу како би их обучавали у политичкој и финансијској струци, али истовремено
утицати на њих прихвате идеје уједињења. 4. Потребно је римокатолике одвраћати од
Аустрије и њих привлачити Србији. У том циљу потребно је штампати молитвенике и
духовне песме за римокатолике, а такође и за православне, штампати народне песаме на
латиници и ћирилици. Штампати кратку историју Босне у којој се не би смела
изостављати имена неких значајних личности муслимана. 5. Веома је велики проблем што
је скоро сва спољна трговина зависила од Аустро-Угарске јер трговина ишла искуључиво
преко Земуна. Зато је потребно потражити нови трговачки пут преко Улциња и Скадра.
Било би добро српску трговачку агенцију основати и преко ње продавати српске
производе, а куповати енглеске и француске. Ово би било веома корисно због српског
утицаја на становништво Црне Горе, северне Албаније, Босне и Херцеговине. 6. Потребно
доста труда да се придобију римокатолици, зато је потребно на делу показати толеранцију,
па би било корисно да се при београдском Лицеју као професор Латинског постави
босански фратар. Исти фратар би добио задужење да подигне капелу у Београду уместо
Аустрије која би злоупотребљавала то право.

Срем, Бачка и Банат

Са обзиром да су исто порекло, језик, вера и обичаји између Срба јужно и северно од Саве
и Дунава било би логично да су у веома блиској вези. Но, ипак није тако због недовољног
труда Србије и аустријског уплива. Зато ширити пропаганду о Србији на овој територији и
установити новине које би браниле српске интересе, Јован Хаџић би био погодна личност
за уређивање тих новина.

О сојузу са ческим Славјанима

Овде је такође Гарашанин показао државничку мудрост јер је окарактерисао као
непрактичан план који је написао идеалиста Зах о уништењу Аустро-Угарске и стварању
словенских конфедерација које би се уједниниле. Али саветовао је упознавање Србије са
Словенима из Чешке, Моравске и Словачке „ и то на један врло предострожан и одвећ
мудар начин како то не би могло Аустрији у очи пасти“.

Закључак
Начертаније је кроз перо великог државника настало као израз вековне тежње Срба да се
ослободе и окупе под једну државу. Илија Гарашанин који је био министар унутрашњих
послова написао је Начертаније под утицајем Чеха и Пољака који су емигрирали због
руског освајања Пољске. Ови емигранити су видели Србију као пијемонт који ће донети
слободу словенским народима. Гарашанин прагматично, без претераног идеализма ствара
овај план и програм српске спољне политике у будућности. Објашњава да је неопходно да
се Кнежевина Србија шири припајајући себи територије на којем се налази српски живаљ
Црну Гору, Босну и Херцеговину, северну Албанију, Срем, Банат и Бачку. Верује у
остварење ових идеала полазећи од премисе да се Турско царство као слабо мора
распасти. Припајање ових територија је једини начин да Србија буде моћна, слободна и
независтна. У противном ће бити уништена у политичким превирањима. Помало нејасно
оставља могућност за испуњење секундарно циља, стварања југословенске државе, док
стварања савеза са западним Словенима прагматично одбацује. Овај документ је био
превише смео и револуционаран да би се остварио у то време, али је трајно одредио смер
српске политике који је на крају крунисан стварањем Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца.

Литература
Радош Љушић, Књига о Начертанију, Крагујевац, 1992. година.