13.

PREDISTORIJA USTAVA

Pisani ustavi pojavljuju se tek krajem 18. veka.

Zameci ideje o nužnosti razlikovanja običnih i ustavnih zakona nalaze se u staroj Grčkoj i u Rimu. Ideja je
bila da se pravila o organizaciji i radu države i o ličnim slobodama trebaju skupiti u jednom aktu.
U nauci ustavnog prava kao akti iz kojih je izveden ustav u formalnom smislu uzimaju se povelje o ljudskim
pravima donesene u srednjovekovnoj Engleskoj. Prvi takav akt bila je Velika povelja o slobodama (1215),
kojom je plemstvo uspelo da za sebe otrgne jedan krug sloboda i prava. Dobilo je i pravo da se odupre
monarhu ukoliko on povredi Povelju.
U Srbiji mnoge odredbe DZ iu 1349. i 1354. bile su po svojoj sadržini ustavnog karaktera.
Ideju pisanog formalnog ustava iznela je buržoazija.
Svrha ustava je da ograniči apsolutnog vladaoca i da vlast podvede pod unapred propisana pravila. Ali i svrha
ustava je da se zaštite lična prava pojedinca od arbitrernog posezanja vlasti. Sve je to obezbeđivala pisana
forma ustava.

Naročito su prvim ustavima pridavane pored pozitivnopravnih i prirodnopravne i transcedentalne vrednosti.

Uopšte, ustavi doneseni pred kraj 18. Veka više su svojevrsni političko-filozofski traktati nego suvi pozitivno
pravni opisi državnog uredjenja.

Pisani ustav nasao je iz potrebe da se prava coveka izdignu i stave van domašaja bilo vlasti apsolutnog
monarha bilo ovičene zakonodavne vlasti. Otuda se ustav shvata kao “osnovno pravo”.

14. USTAVNOST KAO KONSTITUCIONALIZACIJA VLASTI

Kraj 18. i prva polovina 19. veka su u znaku borbe za donošenje ustava, za pisanu ustavnost, koja se
izjednačuje s poretkom demokratije i političke slobode. Ovaj prvi ciklus u razvoju pisane ustavnosti proizašao
je bilo iz konkretnih istorijskih događaja, bilo iz posebnih političkih prilika u jednom delu sveta.

Nezavisno od toga da li je reč o već posotjećim ili novonastalim državama, ustave ovog perioda karakteriše
nastojanje da se konstitucionalizuje vršenje državne vlasti.
Ustavnost je posledica borbe protiv neodgovorne vlasti i ona je proizvod vizije nove slobode.

Konstitucionalizacija vlasti je, po Fridrihu, ograničenje vlasti u interesu sloboda.

Ta vizija nove slobode izložena je u američkoj deklaraciji od 1776. i francuskoj deklaraciji prava čoveka i
građanina iz 1789. Koristeći se pravom iz deklaracije, svih 13 američkih kolonija na tlu severne Amerike
donele su svoje ustave a potom su se ujedinile i donele ustav kojim su stvorile federalnu državu.

Osnovna obeležja severnoameričkog Ustava su:

- predsednički sistem vlasti
- federalno državno uređenje
- izrazita formalna čvrstina

Konsitucionalizacija u Evropi je prvo bila izvršena u obliku ustavne, a zatim ustavne parlamentarne
monarhije.
Prototip ustavne monarhije su francuski Ustav iz 1791. I Ustavna povelja iz 1814.

Ustavna monarhija je sistem vlasti u kojem pored monarhijske egzekutive postoji i izabrana predstavnička
skupština.

Glavna inspiracija ustava kojima je konstitucionalizovana državna vlast bila je Lokova i Monteskjeova teorija
o podeli vlasti.
 15. LIBERALNO-DEMOKRATSKA USTAVNOST

Liberalno-demokratska ustavnost karakteristična je za zapadnoevropske zemlje kroz koje je protutnjala

revolucionarna 1848. i bivše britanske kolonije kojima je britanski parlament u drugoj polovini 19. veka
podario ustav. Na istorijskoj sceni je dominirala sve do Prvog svetskog rata, posle kojeg su nastali novi tipovi
ustavnosti.

Na liberalno-demokratsku ustavnost presudno je uticala revolucija koja se 1848/49 odigrala u Zapadnoj

Evropi. Cilj joj je bio da se likvidiraju poslednji ostaci feudalnih odnosa i da se uspostavi pravedniji društveni
poredak. Pokreti su imali naglašeno nacionalno obeležje, kao težnja višenacionalnih država za
samoopredeljenje, i težnji za ujedinjenje više država istog naroda u jednu državu (načelo narodne suverenosti)

Liberalno-demokratske ustave karakteriše nastojanje da se vlast svih državnih organa, čak i monarha,
opravdava suverenošću naroda.. To dovodi do proširenja biračkog prava.
Pobeda buržoazije povukla je čišćenje feudalnih ostataka. Monarhija se ili zamenjuje republikom kao što je to
slučaj u Francuskoj ili se monarhova ovlašćenja znatno sužavaju kao što je to slučaj u Danskoj.

Osnovne idejne inspiracije liberalno-demokratski ustavi nalaze u učenju Žan Žak Rusoa o narodnoj
suverenosti, odnosno o društvenom ugovoru.
U teoriji društvenog ugovora državna vlast nad pojedincima zasniva se na ugovoru, kojim se oni odriču
prvobitne potpune slobode, da bi se podvrgli spoljnoj vlasti. Ove teorije predstavlja negaciju koncepcije o
božanskom pravu kao osnovu državne vlasti, ali i koncepcija o monarhijskoj suverenosti.

16. USTAVNOST RACIONALIZOVANOG PARLAMENTARNOG SISTEMA, SOCIALISTIČKA I

AUTORITARNA USTAVNOST

Prvi svetski rat izmenio je tokove liberalnog kapitalizma u zemlji u kojoj državna vlast nikad nije bila
konstitucionalizivana.
U carskoj Rusiji izbija socialistička revolucija koja proizvodi novi društveni poredak i novi tip ustavnosti.

Socialistička ustavnost i racionalizovani parlamentarni sistem su novi tipovi ustavnosti između dva svetska
rata, ali i za to vreme između 2 rata karakteristična je antonimija između slobode i vlasti. No, nastavlja da
postoji i autoritarna ustavnost ali u novom i drugačijem ruhu.

SOCIALISTIČKA USTAVNOST – proizašla je socialističke revolucije u Rusiji 1917.

Temelji novog poretka bili su zapisani u Deklaraciji prava radnog i eksploatisanog naroda, ti temelji su:
- likvidiranje privatne svojine na sredstvima za proizvodnju (cilj je slamanje ekonomske moći
buržoazije i organizovanje sovjetske narodne privrede; ukinuta privatna svojina na zemlji, sav
zemljišnišni fond, šume, ruke, vode proglašeni su za narodnom imovinom…)
- diktatura proleterija (sva vlast u zemlji pripada sovjetima)
- federativno državno uređenje

RACIONALIZOVANI PARLAMENTARNI SISTEM- za osnov ima liberalno-demokratski sistem ustavnosti

u kojem je središnji ustavni princip parlamentarni sistem vlasti.
Racionalizacija je izvršena na nekoliko načina, najpre pravilom o političkoj odgovornosti ministara koje je
postalo ustavno pravilo.
Suština racionalizacije je nastojanje da se izvrši “stabilizacija” vlade i uopšte, izvršne vlasti u odnosu na
parlament.
U parlamentarnom sistemu vladati znači davati impulse političkom životu zemlje, imati inicijativu, predlagati
zakone u parlamentu, vršiti imenovanje.
Medju ustavima koji pripadaju ovom tipu ustavnosti ističu se Vajmarski ustav iz 1919.; Ustav Austije iz
1920. I Ustav Španije iz 1931.
AUTORITARNI SISTEM- autoritarna ustavnost je negacija osnovne funkcije ustava.
Izrazava se dvojako:
Prvo kao paralelna ustavnost uz formalno važeće ustave u Italiji, Nemačkoj i Šaniji
Drugo kao novim ustavima uspostavljena ustavnost, kojom je prestala da važi demokratska ustavnost
uspostavljena prethodnim ustavima.
Austrijski ustav od 1934 je bio autoritaran, nije se zasnivao na konsultovanju, ni na pristanku naroda, nije
imao nikakav odnos između legislative i egzekutive.

17. USTAVNOST SOCIJALISTIČKIH ZEMALJA, DEMOKRATSKO-SOCIJALNA USTAVNOST I

USTAVNOST TREĆEG SVETA

Posle Drugog svetskog rata izvršena je podela sveta na:

- socijalističke zemlje
- kapitalističke zemlje
- zemlje trećeg sveta

TIP SOCIJALISTIČKE USTAVNOSTI-

U njenoj evoluciji uočavaju se 3 talasa:
Prvi talas od 1945-1948, tu je karakterističan pokušaj da se “na stare forme nakalemi nova sadržina”, što je
došlo do izražaja u vraćanju na snagu delova prethodnih ustava tih zemalja.
Drugi talas od 1948-1954, tu je imitacija Staljinovog ustava od 1936 našla najširu primenu. Socijalistička
ustavnost FNR Jugoslavije je konačno napustila sovjetski model 1953, kada je donesen Ustavni zakon kojim
se izražava novi tip socijalističke samoupravne ustavnosti, koji će biti izgrađivan sve vreme postojanja SFR
Jugoslavije.
Treći talas otpočinje 1954, i dovodi do donošenja nacionalnih socijalističkih ustava.

KAPITALISTIČKI SVET- ostaje veran tradicionalnom liberalno-demokratskom tipu ustavnosti. Većina

ustava kapitalističkih zemalja nakon Drugog svetskog rata unosi u definiciju države obeležje “socijalna”, to
obiležje kasnije je povlačilo sa sobom garantovanje građanima prava posebnih kvaliteta socijalnih prava kao i
integraciju države u socijalnim oblastima.

Tip demokratsko-socijalne ustavnosti karakteriše nastojanje da se pronađu novi ustavni instrumenti za

otklanjanje slabosti parlamentarnog sistema. Primer za jedan takav instrument je izum osnovnog zakona SR
Nemačke od 1949. Institut konstruktivnog izglasavanja nepoverenja vladi kojim se obezbedjuje stabilnost
vlade ili kao drugi instrument javlja se jačanje pozicije i ovlašćenja šefa države.

USTAVNOST TREĆEG SVETA-

Ustavnost trećeg sveta otpočela je ustavima donetim na tlu Latinske Amerike. tip ustavnosti trećeg sveta je
heterogen, nije autentična nego kompilatorska ustavnost

Prvi ustav u zemljama Latinske Amerike bio je Ustav Haitija od 1805, pošto je Haiti prva latinoamerička
zemlja koja je stekla nezavisnost. tim ustavom je bila uspostavljena monarhija, da bi novim ustavom od već
naredne godine (1806), bila uspostavljena republika.

Početkom 20. veka samo 2 zemlje na Afričkom kontinentu su imale prave ustave. To su bili Ustav Liberije od
1847. i parlamentarni Ustav Južnoafričke Unije od 1909.

Ustavnost u Aziji otpočinje sticanjem unutrašnje autonomije u okviru otomanskog carstva (Egipat), ili
ograničenjem vlasti apsolutnog vladaoca (Turska, Japan), ili kao posledica unutrašnjih revolucija (Kina)
 18. SLOM SOCIJALISTIČKE USTAVNOSTI I POVRATAK KLASIČNOJ LIBERALNO-
DEMOKRATSKOJ USTAVNOSTI

Krajem 80ih godina radikalno je izmenjena politička karta sveta, sa nje je izbrisan socijalizam kao društveni
poredak u Evropi na čelu sa zemljomprethodnicom takvog društvenog uređenja (SSSR).
U razdoblju od 1989-1991 dolazi do sloma socijalizma u Evropi.
Sa stanovništva ustavnosti bivše socijalističke zemlje bilo je moguće podeliti u 3 grupe:

PRVU GRUPU- čine zemlje koje su prestale da postoje kao države (Dem. Rep. Nemačka, SSSR, SFRJ,
Čehoslovačka)
DR Nemačka- ujedinila se sa SR Nemačkom u jedinstvenu Nemačku državu federalnog oblika.
SSSR- raspala se na 15 bivših saveznih republika koje su postale nezavisne države.
SFRJ- prestala je postoji u starom ustavnom obliku kada su se 4 od 6 socijalističkih republika nasilno (osim
Makedonije) otcepile od savezne države i kada im je međunarodna zajednica u keju građanskog rata priznala
nezavisnost.
Čehoslovačka- prestala je da postoji pošto su Češka i Slovačka dogovorno konstituisale nezavisne države.

DRUGU GRUPU- čine zemlje koje su zadržale svoje stare socijalističke ustave, ali su od njih odstranili
socijalistička obeležja i ugradile im neka nova (Mađarska, Poljska, Albanija)

TREĆU GRUPU- čine zemlje koje su donele potpuno nov ustav (Bugarska, Rumunija)

Nezavisno od oblika u kojem su izvršene ustavne promene u bivšim socijalističkim zemljama, te promene su
bile u oblasti privrede (sloboda preduzetništva i prava privatne svojine), političkog života zemlje (uvođenje
višestranačkog sistema, proširivanje građanskih sloboda i prava) i državne organizacije (načelo podele vlasti,
ustavno sudstvo).

Bitna promena o oblasti državne organizacije tiče se institucionalnih garancija sudske nezavisnoti.
Uspostavljaju se u ustavima dva instrumenta: nepokretnost i stalnost sudija, i posebna institucija Visoki savet
sudske vlasti. Dok je decenijama samo jedna socijalistička zemlja imala instituciju ustavnog suda
(Jugoslavija), posle pada socijalističke ustavnosti samo jedna nije imala ustavno sudstvo (Albanija).

19. FUNKCIJE USTAVA

Ideja da ustavne norme treba skupiti i po jednom redosledu izložiti u jednom svečanom normativnom aktu
kojem bi se dala nadzakonska pravna snaga, potekla je s kraja 18. Veka. Nezavisno od tipa ustavnosti,
smisao te ideje uvek je bio isti- da se ustavom propišu pravna pravila za vršenje državne vlasti, kako bi se
vlast vršila prema tim pravilima a ne prema volji vladajućih.
Cilj ustava je da obezbedi da se vlast vrsi za dobro cele zajednice, a ne samo da služi ostvarivanju interesa
vladajucih.

Ustav je i prvi simbol nezavisnosti države. Putem ustava drzava se pred spoljnim svetom legitimise kao
najvisa vlast na svom podrucju, koja ima pristanak naroda da na tom području vlada i da u njoj građanin uživa
individualne slobode i prava.

Osnovna funkcija ustava je da iskljuci samovolju drzavne vlasti i da zavede vladavinu objektivnog prava. Kad
postoji ustav, nosioci drzavne vlasti nisu svemoćni, njihova moć je udredjena ustavom, i oni je mogu vrsiti
samo u granicama ustava.
Glavna politička funkcija ustava je da bude sredstvo koje onemogućuje ekscese vlasti.

Ustav omogucava pravnu sigurnost, izvesnost o granicama vlasti i garantije prava i sloboda pojedincima.
Simbol je nacionalnog jedinstva, i odrzava mir u drzavi.
 20. POČECI USTAVNOSTI U SRBIJI

Stvaranjem oslobođene teritorije u toku Prvog srpskog ustanka (1804.-1813.) prestao je dotadašnji sistem
uprave tj. vladavine u njoj. Trebalo je izgraditi novi sistem vladavine, odnosno, doneti ustav.

Prvi pokušaj rešavanja ustavnog pitanja u Srbiji bio je nacrt uredbe o Praviteljvujuščem sovjetu + beseda
kojom je on bio propraćen. (neka vrsta njegovog ekspozea u savremenom smislu)
Praviteljstvujušči sovjet zamišljen je kao centralni organ vlasti koji bi delio vlast sa vrhovnim voždom.
Nacrt uredbe i besedu pripremio je Boža Grujović za skupštinu u Bogovađi koja je trebala biti održana 13.
Avgusta 1805. ali nije, već je održana 15 dana kasnije u Borku i tada je zvanično počeo da postoji
PRAVITELJSTVUJUĆI SOVJET.

Kao formalni ustavni akti prvog srpskog ustanka bili su akti iz 1808. I 1811.

AKT OD 1808.- je zajednički akt Karađorđa i Praviteljstvujuščeg sovjeta. To je bio osnovni akt o uređenju
vrhovne vlasti u državi Prvog srpskog ustanka. Uređenje ima obeležja apsolutne koncentrisane monarhije, a
to je samovoljni ustav Karađorđa i njegovih starešina.

AKT OD 1811.- usvojen na skupštini starešina u Beogradu. Karađorđe se priznaje za jedinog vrhovnog vođu,
a on se zaklinje da ništa neće preduzimati bez sporazuma za Praviteljstvujuščim sovjetom. Praviteljstvujušči
sovjet je prema tom aktu istovremeno vlada sastavljena od ministara i Veliki sud. Centralna vlast je vrhovni
vožd (knez).

Njima je u zemlji uspostavljena vrhovna i središnja vlast, bez kojeg elementa nema države. Time su
postavljeni pravni temelji novovekovne državnosti Srbije.

PERIODI U RAZVOJU USTAVNOSTI U KNEŽEVINI I KRALJEVINI SRBIJI

21. USTAVI KNEŽEVINE SRBIJE

Posle sloma Prvog srupskog ustanka, Srbija je bila sve do 1830. pašaluk u okviru osmanlijskog carstva, da bi
joj te godine Turska joj je pod pritiskom Rusije 1830. priznala unutrašnju samostalnost. (autonomiju)

SRETENJSKI USTAV- Miletinom bunom glavni zahtev je bio da knez izda ustav zemlji, pa je 1835. knez
Miloš izdao “Sretenjski ustav”. Rađen je pod uticajem francuskog Ustava od 1791 i Ustavne povelje od 1814.
Dva centralna organa su knez i Državni savet, dele zakonodavnu i izvršnu vlast, a jedno odeljenje Državnog
saveta delovalo je kao sud trećeg stepena.
Državni savet se sastojao se od 6 ministara.
Knez je jači činilac u zakonodavstvu, ima konačni veto na zakone izglasane u Savetu.
Pored kneza i saveta, postojala je i NARODNA SKUPSTINA.
Narodna skupština je ustavotvorni organ, nije zakonodavno telo, ima pravo d aknezu i Savetu podnosi molbe
za donošenje neophodnih zakona, obaveštava o zloupotrebi uprave i žali ako članovi Saveta krše ustav.
Skupština je izborno telo i sastoji se od 100 najuglednijih članova.

Ustav je sadržavao odeljak “Opštenarodna prava Srbina”, gde su se jamčila lična prava a činovnicima u
posebnom odeljku zajamčivala stalnost.

!!! Građanin je oslobođen kuluka prema činovnicima ali je ostao kuluk državi prilikom gradnje gradjevina od
opštenarodne koristi.
TURSKI USTAV IZ 1838-
Povlačenjem Sretenjskog ustava Turska je podarila ustav u obliku sultanovog hatišerifa 1838.
poznat pod imenom “Turski ustav”. Tim ustavom je vlast podeljena između kneza i Saveta.

Savet- postavlja ga knez, ima 17 članova odabranih iz reda starešina, član saveta uživa stalnost a mogao je
biti otpušten tek pošto se njegova krivica bude dokazala kod Porte.

Knez- ima izvršnu vlast, dok je zakonodavna vlast podeljena između kneza i Saveta, ali je knez imao
apsolutni veto i pravo potvrđivanja. On ne može učiniti da jedan akt postane zakon pošto treba da ga usvoji
Savet.

Turski ustav je više organski zakon, ograničen na propisivanje unutrašnje uprave u zemlji. Ukinuo je kuluk
svake vrste i proglasio potpunu slobodu trgovine.
Ustanovio je posebnu vezu sudova sastavljenu od primarnih sudova (sudovi prvog stepena) i Apelacionog
suda. Zajamčena je sudska nezavisnost, stalnost sudija i nespojivost sudijske dužnosti s drugim dužnostima.

Ne htevši da deli vlast Miloš je 1839. abdicirao, to je Toma Vučić Peršić iskoristio proterivajući dinastiju
Obrenović, i u zemlju vratio dinastiju Karađorđevića sa Aleksandrom kao knezom. Taj period je označen kao
“vlada ustavobranitelja”.

Odlukom Svetoandrejske skupštine u zemlju je vraćena dinastija obrenovića (1858). Pod vladom kneza
Miloša i kasnije vladom kneza Mihaila.
Ustav od 1838. je bio ignorisan, da bi pod knezom Mihailom bio promenjen nizom organskih zakona. U
državni život pored kneza i Saveta uvedena je i Narodna skupština koja sa odlučujućim glasom učestvuje u
zakonodavstvu.

Skupština nije u celosti bila izborna, četvrtinu poslanika je postavljao knez, i nije imala pravo zakonodavne
inicijative. Knez je ima pravo potvrde zakona, i u stanju krize je mogao samostalno izdavati privremene
zakone. Određivao je vreme sazivanja skupštine, otvarao i zaljučivao zasedanja, mogao je da raspusti
skupštinu.

USTAV OD 1869-
Specifičan je po tome što se zahtevao je visok kvorum pristunih poslanika (tri cetvrtine) za rad Skupštine, a
za odlučivanje je zahtevao većinu glasova prisutnih poslanika.
Poslanički imunitet je bio sveden samo na neodgovornost za dati glas. Od oblika ministarske odgovornosti
postojala je samo krivična odgovornost, ali da bi bio optužen bila je potrebna dvotrećinska većina poslanika.

Savet se postepeno pretvara u najviši upravni sud u zemlji, a glavni cilj mu je da upravnu vlast drži u
granicama zakona. Članove saveta postavljao je knez, članova je bilo od 11 do 15. Ustav je proglasio
samoupravu opština.

22. USTAVI KRALJEVINE SRBIJE

USTAV OD 1888 (RADIKALSKI)-

Razradio je osnovne napredne ideje onovremene ustavnosti- po njemu je predstavništvo ravnopravan učesnik
u zakonodavstvu sa monarhom.
Parlament dobija budžetsko pravo, pravo da postavlja pitanja, interpelacije i istrage u izbornim i
administrativnim pitanjima. Vlada je politički odgovorna parlamentu, izbori su neposredni, građanska prava
određuje i garantuje ustav, sudstvo je nezavisno, uvedena je opštinska, okružna i sreska samouprava.

Kralj ima ovlašćenje da saziva Narodnu skupštinu, da otvara i zaključuje njene sednice i pravo da je raspusti.
Novine koje ovaj ustav uvodi su-
Novi izbor članova državnog saveta, 16 članova, 8 bira kralj a 8 Narodna skupština.
Za raspodelu poslaničkog mandata je uveden sistem srazmenrog predstavništva, a njegov cilj je bio da
ograniči moć radikalske većine u narodu.

Ovaj ustav je omogućio prelazak iz ustavne u parlamentarnu monarhiju, odnosno parlamentarni sistem.
Taj ustav je 1894. suspendovao kralj Aleksandar Obrenović, i vratio na snagu Ustav od 1869., i time je
uspostavio lični režim, zove se “doba reakcije”.

USTAV OD 1901-
Bio je kombinacija radikalskih i naprednjačkih ustavnih ideja. Njime je uspostavljeno dvodomo narodno
predstavništvo, sa Senatom kao gornjim domom. Gornji dom se smatra pogodnim sredstvom za suzbijanje
skupštinske većine i za zaštitu manjine.

Kralj saziva Narodno predstavništvo, otvara i zaključuje njegove sednice, ima pravo da odlaže sednice,
raspušta skupštinu, i ima pravo zakonodavne inicijative.

Vlada je bila neposlanička. Ministri podležu krivičnoj odgovornosti.

Zbog sukoba između kralja i radikala, kralj je suspendovao važeći ustav kako bi za to vreme bez pristanka
skupštine mogao doneti novi izborni zakon sa mnogo manje jemstva za slobodu izbora. Tu otpočinje doba
povraćene parlamentarnosti. Uslov da kralj stupi na presto bio je da pristne na taj ustav.

USTAV OD 1903- Prestavlja osnov za uspostavljanje parlamentarnog sistema u Srbiji. Njime su u Ustav od
1888 unesene neke izmene čiji je cilj bio da više ograniče monarhovu vlast.

23. NASTANAK PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Ujedinjenjem južnoslovenskih naroda u zajedničku državu, Kraljevina Srbija izgubila je svoju vlastitu
državnost i postala je sastavni deo jugoslovenske države koja je u periodu od
1918.-1941. je bila unitarna država,
1943.-1992. federalna država od 6 federacija,
1992.-2003. dvojna federacija od 2 države.

Od ideje do realizacije zajedničke države južnoslovenskih naroda bio je dug put. Veliki izgledi za realizaciju
te ideje nastali su kada je Austro-Ugarska 1914, objavila rat Srbiji, koji je ubrzo prerastao u svetski rat. Time
se otvorila mogućnost da jugoslovenski narodi sa teritorije Austro-Ugarske pristupe već postojećim državama
jugoslovenskih naroda, Srbiji i CG, i tako se objedine u jednu državu.

Najpre je vlada Srbije je na sednici Narodne skupštine u decembru 1914. u Nišu dala izjavu (Niška
deklaracija). U toj izjavi je stajao tekst o ujedinjenju i oslobođenju našeg naroda. Uskoro posle ove izjave, u
maju 1915. srpski, hrvatski i slovenački emigranti iz Austro-Ugarske obrazovali su u Londonu Jugoslovenski
odbor, koji je odmah po osnivanju preduzeo diplomatske korake u cilju stvaranja jugoslovenske države van
okvira Austro- Ugarske. U martu 1917. u Parizu grupa crnogorskih emigranata je obrazovala Crnogorski
odbor, koji je težio ujedinjenju svih jugoslovenskih zemalja u jednu državu.

KRFSKA DEKLARACIJA- je sporazum zaključen između Jugoslovenskih odbora i srpske vlade, koji je 20.
jula 1917. postignut na Krfu. Taj sporazum predstavlja saglasnu izjavu volje o obrazovanju slobodne i
nezavisen države Srba, Hrvata i Slovenaca, sa jedinstvenom teritorijom i državljanstvom.

Država bi se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, bila bi ustavna, demokratska i parlamentarna
monarhija na čelu sa dinastijom Karađorđevića.

Sva 3 naroda bili bi potpuno ravnopravni, kao i obe azbuke, i svako ima lsobodu veroispovesti. Svi građani su
jednaki prema državi i zakonu, glasanje je opšte i tajno.
Ustav bi posle zaključivanja mira donela ustavotvorna skupština, kvalifikovanom većinom, i podrazumevao
bi decentralizovano državno uređenje.
Krfska deklaracija nije bila pravno obavezujući akt, nisu je potpisala dva punopravna subjekta međunarodnog
prava. I ona je gotovo sasvim isključivala slobodu ustavotvornoj skupštini buduće države da potpiše državno
uređenje zemlji kakvo želi. S toga je njen značaj politički (prvi put je jasno potvrđen zahtev zainteresovanih
strana da se stvori zajednička država) i moralni (moralna obaveza potpisanika da se pridržavaju obaveza koje
su preuzeli).

ŽENEVSKI SPORAZUM- akt donesen na konferenciji u novembru 1918 u Ženevi, na kojem su učestvovali
predstavnici vlade Kraljevine Srbije i skupštinskih, političkih grupa, predstavnici Narodnog veća u Zagrebu.
Iz sporazuma proizlazi da bi do momenta stvaranja nove zajedničke države, ta zajednica postojala u obliku
realne unije, tako je ovaj sporazum ostao mrtvo slovo na papiru, pošto ga potpisnice nisu ratifikovale.

U novembru 1918. Središnji odbor Narodnog veća odlučio je da se Država Slovenaca, Hrvata i Srba ujedini
sa Kraljevinom Srbijom. Da bi tu odluku ostvario , odbor je izabrao je delagaciju od 28 članova koju je
ovlastio.
- Odluku o obrazovanju zajedničke države i njenom privremenom ustavnom uredjenju doneće
delegacija Središnjeg odbora Narodnog veća, Vlada Kraljevine Srbije i predstavnici svih političkih
stranaka Srbije i Crne Gore.
- Konačnu organizaciju nove države odrediće ustavotvorna skupština ujedinjenih naroda Srba, Hrvata i
Slovenaca kvalifikovanom većinom od 2/3
- Do sazivanja ustavotvorne skupštine zakonodavnu vlast vršiće Državno veće, kao privremeni
parlament
- Pored Državnog veća najviši privremeni organi postali bi još i kralj i vlada

Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Vojvodini 25. novembra 1918. Donela je
rezoluciju o ujedinjenju Vojvodine sa Srbijom. Crna Gora je 26. novembra 1918 odlučila da zbaci kralja
Nikola I i njegovu dinastiju sa prestola i da se ujedini sa “bratskom Srbijom” u jednu državu.

Narodnoj skupštini Srbije akt ujedinjenja bio je saopšten 29. decembra 1918.

23. PRAVNA KVALIFIKACIJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Pitanje pravne kvalifikacije SHS se svodi na to da li je ona bila stara ili nova država. Pravno stanje države
određeno je spolja i iznutra.

Posmatrano spolja, država je jedna serija ugovora zaključenih između nje i drugih država, dok posmatrano
iznutra, država je jedna serija zakona, koji imađu ostalog propisuju pravila ponašanja svojim građanima.
Najvažniji među zakonima je ustav. Spoljno određenje države je međunarodnopravno, a unutrašnje
ustavnopravno. Moguće je da jedna ista država sa međunarodnopravnog gledišta ostane stara, a sa
ustavnopravnog nova, i obrnuto.

SHS sa gledišta međunarodnog prava je stara država, pošto je ona produženje Kraljevine Srbije. A prema
drugom mišljenju ona je nedovršena država, koja nije konačno stvorena, u njoj postoje stara srpska ali i stara
hrvatska država. Kraljevina SHS je nova država zato što se njen ustav ne može dovesti u vezu ni sa kakvim
ranijim ustavom.

25. USTAVNO UREĐENJE KRALJEVINE SHS PRE VIDOVDANSKOG USTAVA

Do donošenja prvog ustava centralni organi vlasti u Krlajevini SHS bili su kralj, vlada i Privremeno narodno
predstavništvo. Sve do smrti kralja Petra Karađorđevića 1921, kraljevsku vlast vršio je prestolonaslednik-
regent.

Među organima najmoćniji je bio kralj, koji je uz formlanu vlast bio sklon i da radi na svoju ruku. ne
poštujući političke dogovore. Tako je formiranjem prve vlade postpupio suprotno političkom dogovoru
između dela delegacije Narodnog veća, koja je posle ujedinjenja ostala u Beogradu da bi pregovarala sa
predstavnicima srpskih političkih stranaka. o formiranju zajedničke vlade.

Prema tome prvi predsednik vlade trebalo je da bude Nikola Pašić, ali je prestolonaslednik-regent mandat
poverio Stojanu Protiću. U vladi su bile zastupljene sve važnije političke stranke bivše Kraljevine Srbije i
austrougarskih Jugoslovena.

Prva vlada donela je propise koji su imali ustavni karakter, o nazivu države i njenim amblemima i odredila
sastav Privremenog narodnog predstavništva.

Privremeno narodno predstavništvo bilo je zakonodavni organ, koji je sve svoje akte morao da podnese
ustavotvornoj skupštini na potvrdu, povereno mu je bilo da pripremi izbore z austavotvornu skupštinu i da
organizje početak njenog rada.

Privremeno narodno predstavništvo i prestolonaslednik-regent doneli su Zakon o izboru narodnih poslanika

za ustavotvornu skupštinu.

USTAVI PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

26. VIDOVDANSKI USTAV

Momentom sazivanja Ustavotvoren skupštine 1920. prestao je mandat Privremenom narodnom

predstavništvu. Glavni zadatak Ustavotvorne skupštine bio je da donese ustav i tako omogući prelaženje iz
privremenog u trajno ustavno uređenje zemlje. Amandmane na predlog ustava moglo je podneti najmanje 20
poslanika. Ustav je usvojen minimalnom apsolutnom većinom 29. juna 1921, zahvaljujući kupljenim
glasovima.
Prema načinu donošenja on pripada vrsti ustavnog pakta.

Po njemu država SHS je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, čiji je službeni jezik srpsko-hrvatsko-
slovenački.

Zakonodavnu vlast vršili su kralj i Narodna skupština. Kralj je raspolagao pravom zakonodavne inicijative i
zakonodavne sankcije i proglašenja zakona, pravom sankcije akta o promeni ustava i pravom inicijative za
promenu ustava. On je objavljivao rat i zaključivao mir, sazivoa je Narodnu skupštinu i mogao ju je raspustiti.
Bio je vrhovni komandant vojne sile, prestavljao je državu u inostranstvu i imenovao vladu. Nije bio
odgovoran niti je mogao biti optuživan.

Sudovi su nezavisni i sude po zakonima, organizovani su kao prvostepeni, apelacioni i Kasacioni sud.

Jedinice administrativno-teritorijalne podele bile su prema Vidovdanskom ustavu: oblasti, okruzi, srezovi i
opštine. Oblast je mogla imati najviše 800 000 stanovnika, podel aje izvršena prema prirodnim, socijalnim i
ekonomskim prilikama, a na čelu oblasti je bio veliki župan. A srezovima je upravljao sreski poglavar.

Kralj Aleksandar je u januaru 1929. suspendovao ustav i raspustio narodnu skupštinu, i zaveo ličnu
vladavinu. Kralj je donosio i proglašavao zakone, objavljivao rat i mir, predstavljao državu, postavljao
državne činovnike bio vrhovni komandant oružanih sila.

Oktobra 1929 država je dobila naziv kraljevina Jugoslavija, zemlja je podeljena na banovine, srezove i
opštine.

27. SEPTEMBARSKI (OKTROISANI) USTAV

Kralj Aleksandar je 3. septembra 1931, s verom u Boga i srećnu budućnost Kraljevine Jugoslavije dao ustav
svom dragom narodu. Taj ustav poznat je pod nazivom septembarski iliti oktroisani. Njime je Kraljevina
Jugoslavija određena kao nasledna ustavna monarhija.
Narodno predstavništvo je bilo dvodomo, sastojalo se od Senara i Narodne skupštine. Zemlja je podeljena na
banovine, srezove i opštine.
Taj ustav je pretrpeo 2 promene koje nisu bili izvršene prema postupku predviđenom za reviziju:
Prva je bila izvršena Uredbom o Banovini Hrvatskoj, aktom izvršne a ne zakonodavne vlasti, time se rešilo
takozvano “hrvatsko pitanje”, kaže se da s eona donosi da bi se obezbedilo učešće Hrvata u životu države, i
time očuvali javni interesi.

Prema sporazumu Cvetković-Maček (prethodni akt), predviđeno je obrazovanje zajedničke vlade koja će
osnovati Banovinu Hrvatsku, i preneti na nju određene odgovornosti, poslove u oblasti poljoprivrede,
trgovine, industrije, šuma i rudnika, građevina, socijalne politike, narodnog zdravlja, fizičkog vaspitanja,
pravde, prosvete i unutrašnje uprave. Banovina Hrvatska uživa i finansijsku samostalnost, zakonodavnu vlast
u Banovini vrše kralj i Sabor. U poslove banovinskih organa znatno se mešao kralj, on je sazivao i raspuštao
Sabor, imenovao bana, postavljao državne službenike od treće položajne grupe naviše.

Prema prvom pogledu uredba je protivustavna, jer nije postojao ni jedan od slučajeva iz člana 116. Ustava
predviđenih za njegovu primenu, a prema drugom gledištu u tom članu je bilo 4 određena i jedan neodređen
slučaj za primenu, a uredba je izdata po onom neodređenom. Po pitanju položaja Banovine moglo bi se reći
da je ona stajala negde na sredini između države i administrativno-teritorijalne oblasti u državi.

Druga revizija izvršena je faktičkim putem 1941 kada se kralj Petar II proglasio punoletnim, nakon
podnošenja ostavke namesnika i obaranja vlade Cvetković-Maček. Ustavne funkcije prešle su na kralja bez
saglasnosti Narodnog predstavništva.

28. NASTANAK DRUGE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Vihor 2. Sv. rata nije mimoišao ni Jugoslkaviju. Jugoslavija je napadnuta 6. aprila 1941. od strane sila
osovine, da bi akt o kapitulaciji stupio 12 dana kasnije zbog nemogućnosti njenog otpora agresoru.

Jezgro antifašističkog pokreta bila je Komunistička partija Jugoslavije. Organizovan je narodnooslobodilački

odbor, tako da je na oslobođenoj teritoriji u zemlji vršena revolucionarna promena vlasti. Time je nastao
raskid sa važećim ustavnim poretkom i otpočeo proces stvaranja nove države.

Fočanski propisi doneseni su u februaru 1942, doneo ih je vrhovni štab narodnooslobodilačke partije i
dobrovoljačke vojske Jugoslavije, ustanovili su jednoobraznu strukturu, propisi predviđaju seoske, opštinske i
sreske narodnooslobodilačke odbore(NOO), time su NOO određeni kao stalni organi narodne demokratske
vlasti “Septembarskim propisima”. NOO kaže se da su birani slobodno i neposredno od samog naroda. Prvi
put je ženama priznato aktivno i pasivno biračko pravo u novembru 1942.

Stvoreno je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), sačinjavaju ga prestavnici svih
naroda koji su aktivno učestvovali i učestvuju u narodnooslobodilačkoj borbi, iz svoje sredine Avnoj bira
Predsedništvo.

Ciljevi sa kojima je išlo na osnivanje AVNOJ-a, ostvareni su samo polovično, ali nije se odustajalo od cilja da
se formira najviši organ vlasti, zbog toga je krajem 1943. održano Drugo zasedanje AVNOJ-a, u to vreme
na oslobođenim teritorijama, funkcionisali su kao jedini organi vlasti narodnooslobodilački odbori, povezani
u sistem odbora sa zemaljsko antifašističkim većem na čelu. Na drugom zasedanju AVNOJ.a, donesene su
odluke ustavnog značaja, kojim je uvedeno privremeno ustavno uređenje u zemlji. To su odluke o
konstituisanju AVNOJ-a u vrhovno zakonodavno i izvršno narodno predstavničko telo Jugoslavije i
formiranje Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, izgradnji jugoslavije na federativnom principu, i
zabrana kralju Petru II da se vrati u zemlju.
Njegova dva organa bili su Predsedništvo i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije. Država je nazvana
Demokratska Federativna Jugoslavija (DFJ).

Treće zasedanje AVNOJ-a održano je u avgustu 1945 u Beogradu. U AVNOJ su ušli predstavnici krajeva
koji nisu bili dovoljno zastupljeni na drugom zasedanju, predstavnici političkih stranaka i grupa, izvestan broj
poslanika Narodnog predstavništva Kraljevine Jugoslavije saziva od 1938, tako proširen AVNOJ prerastao je
u Privremenu narodnu skupštinu, i tako je dobijen vrhovni organ državne vlasti koji ima karakter redovnog
organa državne vlasti.

Glavni zadatak privremene narodne skupštine je bio da stvori uslove za donošenje ustava, a za to je bilo
potrebno odrediti organ koji će i kako doneti ustav, odrediti biračko pravo građana i organizovati izborni
sistem za izbore poslanika.

Ta pitanja su rešena donošenjem sledeća 3 zakona: Zakon o Ustavotvornoj skupštini, Zakon o biračkim
spiskovima i Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu.

Ustavotorna skupština sastojala se od Savezne skupštine (birali su je svi građani sa biračkim pravom) i
Skupštine naroda (birali su je građani po federalnim jednicama).

Na prvoj sednici skupštine donesena je “Deklaracija o proglašenju FNRJ” kojom je formalno ukinuta
monarhija. A na sednici oba doma u januaru 1946 usvojen je i proglašen Ustav FNRJ.

29. USTAVI DRUGE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

U drugoj jugoslovenskoj državi (FNRJ I SFRJ) donesena su 3 potpuna ustava i jedan ustavni zakon.
Potpuni ustavi su bili iz 1946.;1963.; 1974.;
Ustavni zakon kojim je postupkom za promenu ustava zamenjen deo ustava FNRJ od 1946, dok je
nezamenjen deo tog ustava ostao na znazi, bio je donesen 1953.

USTAV FNRJ OD 1946-

Je samo ustavotvorno izrazio tekovine revolucije i oslobodilačkog rata u zemlji, a to su bile: nova vlast,
društveno-ekonomske . Pravljen je po ugledu na sovjetski model ustavnosti iz ustava saveza sovjetskih
socijalističkih republika iz 1936., a uticaj je naročito došao do izražaja u odredbama o svojinskim oblicima i
upravljanju privredom, u odredbama o organizaciji vlasti dolazi do podele državnih organa na organe državne
vlasti i organe državne uprave.

Ustav je uspostavio jedno etatističko društvo i centralističko državno uređenje koje je isključivalo svaki oblik
pluralizma. Zbog sukoba političkog rukovodstva Jugoslavije sa politikom SSSR-a, traga se za novim
političkim pravcima izgradnje socijalističkog uređenja u Jugoslaviji. Ti pravci su negovešteni Osnovnim
zakonom o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane
radnih kolektiva iz 1950. i Opštim zakonom o narodnim odborima iz 1952.

USTAVNI ZAKON OD 1953- nije bio potpun celovit ustav, pošto nije regulisao materiju u celosti nego
samo deo. Njime se reformiše postojeće ustavno uređenje, on je normirao jedno drugačije i novo društveno
uređenje od uspostavljenog Ustavom 1946, i drugačije je organizovao vlast u federaciji, republici i
autonomnim pokrajinama.

Prema njemu osnovu društvenog i političkog uređenja zemlje čine: društvena svojina nad sredstvima z
aproizvodnju, samoupravljanje proizvođača u privredi, samoupravljanje radnog naroda u opštini, gradu,
srezu, i samoupravljanje radnog naroda u oblasti kulture i socijlnih službi.

Konstituiše se dom profesionalnog predstavništva koji prestavlja proizvođače – veće proizvođača.

Ustanovljena su dva izvršna organa Narodne skupštine- predsednik Republike i Savezno izvršno veće.
Ustavni zakon je napustio podelu državnih organa na organe državne vlasti i organe državne uprave i
polazeći od doslednog shvatanja načela jedinstva vlasti, proglasio je saveznu narodnu skupštinu za
predstavnika narodnog suvereniteta i najviši organ vlasti federacije.
Prestali su da postoje prezidijum NS FNRJ i Vlada FNRJ iustanovljena su dva izvršna organa Savezne
narodne republike- Predsednik republike i Savezno izvršno veće.

USTAV SFRJ OD 1963- promenjen je naziv države u “Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija”, i
određuje se kao savezna država dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda. Dolazi do podruštvljavanja
državne vlasti. u oblasti ekonomskog uređenja osnovni instituti bili su društvena svojina i samoupravljanje i
samoorganizovanje radnih ljudi. Dolazi do nove koncepcije teritorijalnih jedinica, koje su obuhvatale
društveno-političke zajednice, a to su: opština, srez, autonomne pokrajine, socijalistička republika i
federacija. Opština je proglašena osnovnom društveno-političkog zajednicom.
Vlast je zasnovana na principu jedinstva vlasti, a skupština je najviši organ vlasti i organ društvenog
samoupravljanja. Dolazi i do nove strukture skupštine koja obuhvata i veće radnih zajednica.
Predsednik republike je postao samostalan organ federacije, novi državni organi bili su Ustavni sud
Jugoslavije i ustavni sudovi republika, time je Jugoslavija postala prva socijalistička zemlja u svetu koja je
uvela ustavne sudove. Na ovaj ustav donešeno je ukupno 42 amandmana.

USTAV SFRJ OD 1974- presudno je uticao na raspad druge jugoslovenske države. Bio je najduži ustav na
svetu, bio je opterećen političkom i ideološkom frazeologijom zbog čega ima izuzetno nizak pravni kvalitet.

Osnovna obeležja ekonomskog sistema prema ovom ustavu su društvena svojina i samoupravljanje radnika u
proizvodnji. Sudska funkcija dobija isključivo republički odnosno pokrajinski karakter. Uveden je delegatski
sistem, tj. delegatski način konstituisanja organa i tela u kojima se donose odluke, počev od osnovnih
samoupravnih organizacija, pa sve do skupštine društveno-političkih zajednica. Imao je ukupno 48
amandmana.
 30. SLOM DRUGE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Ustav SFRJ od 1974. podstakao je partikularizam (odvajanje) i separatizam (otcepljenje) što je dovelo do
potpune dezintegracije Jugoslavije.
Ta težnja ka separaciji ogleda se u tome da je svaki oblik većinskog odlučivanja u federaciji proglašavan od
strane republika kao napad na nacionalnu suverenost i na ustavni položaj republike.
Republike su se zaokruživale kao zatvorene privredne celine i postepeno uživljavale u budući status
samostalnih i nezavisnih država, svaki oblik većinskog odlučivanja smatrao se napadom na nacionalnu
suverenost i samostalnost republika.

Savezni organi bili su samo mesta na kojima se okupljali izaslanici republika i pokrajina radi usaglašavanja
stavova.
Jedina svetla tačka u izvesnom propadanju države bili su ustavni amandmani od marta 1989. posle kojih je
Srbija prvi put postala suverena država.
Pod Ustavom Jugoslavije od 1974. republike su sistemtemski, ekonomski politički i vojno bile pripremane za
čin odcepljenja od Jugoslavije. A taj proces je ubrzavao raspad Saveza komunista Jugoslavije, takodje dolazi
do kraha socijalizma u zemljama istočne Evrope.

Slovenija amandmanima na svoju ustav je glasno naglasila emancipovanje od Jugoslavije. 1990 je donela
Deklaraciju o suverenosti države Republike Slovenije, i taj model se sastojao od četri faze:
-u prvoj fazi republika se proglašava suverenom državom
-u drugoj fazi suvereno raspisuje referendum na kojem pita biračko telo da li je za to da suverena država
postane samostalna i nezavisna država.
-u trećoj fazi nakon što dobije odgovor donosi deklaraciju u kojoj obznanjuje svoju nezavisnot.
-u četvrtoj fazi sledi otcepljenje
Sredinom januara 1992 otpočeo je proces međunarodnog priznanja otcepljenih republika kao nezavisnih
država u republičkim granicama. Time je prvi put od svoj postojanja povređena Deklaracija Helsinške
konferencije o nepromeljivosti granica u Evropi.

Birači u Crnoj Gori su na referendumu 1992 izglasali da Crna Gora ostane u zajedničkoj državi sa drugim
republikama koje to budu želele, a Narodna skupština Republike Srbije je dala punu podršku o zajedničkoj
državi Srbije i Crne Gore. Savezno veće je 1992 na osnovu predloga o saglasnosti Narodne skupštine
Republike Srbije i Skupštine Republike Crne Gore, donela Ustav SR Jugoslavije.
USTAV SR JUGOSLAVIJE OD 1992.

Ustav SR Jugoslavije je bio ustavotvorno uobličavanje ostatka Jugoslavije posle njenog rasparčavanja.

Prvi je bio čisti proceduralni, gde se isticalo da je prilikom njegovog donošenja bio povređen revizioni
postupak predviđen u Ustavu SFRJ od 1974. i da je ceo postupak donošenja tog ustava “nelegitiman i
nerealan”

Drugi je bio materijalni, zadržiinski, suštinski, isticao je da je to uređenje više konfederalno nego federalno.

Ovaj ustav je bio promašaj pošto iskustvo je dokazalo da se nikako ne može napraviti harmonična federacija
od svega dve federalne jedinice, pogotovo kada je jedna od njih nesrazmerno veća od druge. Srbija je bila 16
puta brojnija po stanovnicima a sest ipo puta vecu teritoriju i 18 puta veci društveni proizvod.

Dvočlanu federaciju su vrebale 2 opasnosti: da veća federalan jedinica postane nadmoćnija, i da se u manjoj
federaciji garantuju sve kautele ravnopravnosti sa većom.

Po ustavu je faktički slabija Crna Gora dobila formalno veća prava od znatno jače Srbije. Ali dok god je
postojala kakva-takva sloga između 2 federalne jedinice, federalna država je mogla postojati. Odnosi između
federalnih jedinica su se zaoštrili po donošenju ustavnih amandmana od 2000. kojima su bili uvedeni
neposredni izbori za federalni dom.
 31. USTAV SR JUGOSLAVIJE OD 1992.

Ustav SR Jugoslavije bio je ustavnopravno uobličavanje ostatka Jugoslavije posle njenog rasparčavanja koje
je trajalo tokom 1991. I 1992. Medjutim, on nje naročito prvih godina svog važenja bio osporavan iz 2
razloga.
Prvi je bio čisto proceduralni. Isticalo se da je prilikom njegovog donošenja bio povređen revizioni postupak
predvidjen u Ustavu SFRJ od 1974., pa da je ceo postupak donošenja tog ustava „nelegitiman i nelegalan“ a
on sam ništav i nepostojeći“

Drugi je bio materijalni, sadržinski i suštinski. Isticalo se da je državno uređenje predviđalo u tom ustavu
„hibrid federacije i konfederacije“, više konfederalno nego federalno.
Ustav SR Jugoslavije id 1992. bio je promašaj u tom smislu što se, kako je to već bilo pokazalo i inostrano
ustavno iskustvo, nikako ne može napraviti harmonična federacija od svega dve federalme jedinice.
Pogotovo, kad je jedna od njih kao u ovom slučaju bila nesrazmerno veća od druge. Srbija je bila prema broju
stanovnika gotovo 16 puta brojnija od CG, 6 i po puta je imala veću teritoriju a 18 puta veći društveni
proizvod.
Dvočlanu federaciju vrebaju dve opasnosti-
1) Da uz ravnotežu načela srazmernosti i ravnopravnosti veća i jača federalna jedinica postane hegemon
2) Da se manjoj i slabijoj federalnoj jedinici garantuju sve kautele ravnopravnosti sa većom i jačom, uz
rizik da tada nastupi blokada federacije.

U osnovi, ovu drugu opciju prihvatio je ustav SR Jugoslavije od 1992. Kojim je faktički daleko slabija CG
dobila formalno veća prava od jače Srbije. Dokle god je postojala kakva-takva sloga izmedju političkih
većina u dve federalne jedinice, federalna država je kako-tako mogla da funkcioniše. Njenim nastankom,
federalna država bila je sve više dovođena u pitanje. Odnosi izmedju dveju političkih većina federalnih
jedinica posebno su se zaoštrili posle donošenja ustavnih amandmana od 2000. na Ustav SR Jugoslavije od
1992., kojima su bili uvedeni neposredni izbori za federalni dom.

32. USTAVNA POVELJA DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA

( RASPAD ZAJEDNIČKE DRŽAVE JUGOSLAVIJE I STVARANJE ZAJEDNICE SCG)

SR Jugoslavija je prestala da postoji jednim političkim sporazumom, sa kojim su se saglasila dva njena
predstavnika, dva predstavnika Crne Gore i jedan predstavik Republike Srbije, u prisustvo jednog visokog
funkcionera Evropske unije. Tim sporazumom se razložila na dve države, Srbiju i Crnu Goru, a ove dve
države su odmah zatim zaključile sporazum o stvaranju državne zajednice Sbija i Crna Gora, i tim
sporazumom one su prošle sledeću evoluciju: od republika članica federalne države, postale su najpre države
u punom smislu reči, da bi zatim zaključile sporazum o državnoj zajednici i tako postale države članice te
državne zajednice.

Iako u političkom sporazumu to nije rečeno, SR Jugoslavija prestala je da postoji a njen Uastav je prestao da
važi.

Beogradskim sporazumom su izrađene Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, i to prema
običnom zakonodavnom postupku. Time su se izbegle dve stvari:
da se sve ove ustavne odluke kojima se zamenjuje Ustav SR Jugoslavije donesu na osnovu odredaba o
promeni tog ustava
da tako krupnu ustavnu odluku, kojom se radikalno kida sa ustavnim kontinuitetom u državi, čak se gasi i ta
država, donese jedino nadležni organ- ustavotvorna skupština.
Na osnovu tog sporazuma 29. juna 2005 konačno su usvojena tri amandmana na Ustavnu povelju državne
zajednice.

RASPAD DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA I KONSTITUISANJE REPUBLIKE

SRBIJE KAO SAMOSTALNE DRŽAVE

Državna zajednica je prema svom osnovnom pravnom aktu proizvorni oblik objedinjavanja dve države
članice, ugovorna tvorevina s araskidnim uslovom. Njeno trajanje je ustavnom poveljom ogrnaičeno na tri
godine. Prve tri godine od usvajanja Ustavne povelje su “prvobitni period” državne zajednice, a posle njenog
isteka članice imaju pravo da pokrenu postupak za promenu državnog statusa tj. za istupanjem. Pošto su
zajednicu Srbija i Crna Gora sačinjavale svega dve jedinice, istupanjem jedne od njih gasi se zajednica.

Još od stvaranja Ustavne povlje bilo je jasno da je Crna Gora ušla u zajednicu pod spoljašnjim pritiskom, za
ustavnu povelju više se angažovala međunarodna zajednica nego države članice. U Srbiji je bilo jasno da je ta
zajednica labavi savez gotovo dve nezavisne države i prelazni oblik punoj samostalnosti.

Republika Crna Gora iskoristila je mogućnost i po isteku tri godine od njenog usvajanja pokrenula postupak
za promenu svog državnog statusa. U povelji je navedeno da se odluka o istupanju iz zajednice donosi na
referendumu, a referendum mora biti zasnovan na međunarodno priznatim demokratskim standardima.

U Amandmanu II od 2005. predviđeno je da država članica koja organizuje referendum treba sarađivati sa
Evropskom Unijom za poštovanje međunarodnih demokratskih standarda. Iz te saradnje proizašao je Zakon o
referendumu o državno-pravnom statusu Republike Crne Gore, na osnovu kojeg je bio održan referendum u
maju 2006. sa pitanjem “Želite li da Republika Crna Gora bude nezavisna država sa punim međunarodno-
pravnim subjektivitetom”

Rezultat referendumskog glasanja bio je u prilog statusa Crne Gore kao samostalne države.
Osamostavljanjem Crne Gore i Republika Srbija je htela-ne htela postala samostalna država. Osnovni zadatak
samostalne države Srbije je bio da donese Ustav na osnogu kojeg se organizovala kao samostalna država.
Ustav Republike Srbije od novembra 2006. donesen je na osnovu ustavotvornog postupka predviđenog
Ustavom Republike Srbije od 1990.
 64. POJAM I DRUŠTVENA ULOGA POLITIČKIH STRANAKA

Politicka stranka je oblik politickog organizovanja ljudi na osnovu istih politickih ideologija, a cilj
udruzivanja je osvajanje i potpuno ili delimično vršenje drzavne vlasti, legalism demokratskim putem
vecinom glasova na izborima.

Tri elementa u pojmu političke stranke:

1. Stranka je politicka organizacija, tj. oblik političkog organizovanja ljudi
2.Osnov je ista politička ideologija;
Cilj joj je osvajanje i vrsenje drzavne vlasti, legalnim demokratskim putem

Politicke stranke se razlikuju od:

- Interesnih grupa- zato sto one imaju konkretne materijalne ciljeve i ne teže vršenju vlasti, vec žele
samo da utiču na nju
- Politickih pokreta- cilj političkih pokreta je odbrana sirokih relativno neodredjenih opstenarodnih
interesa ali se ne mogu nazvati ideologijom.
- Oruzanih grupa- teze osvajanju vlasti rusenjem postojecih drzavnih institucija.

Uloga politickih stranaka:

- Utvrdjivanje i izlučivanje opšte volje
- Biranje buducih predstavnika i disciplinovanje izabranih
- Obrazovanje i obavetavanje biraca (putem kubova, sindikata..)
Glavna uloga stranke je da prikupi i ujedini jedno mišljenje koje već postoji, samo što je rasuto i suviše
diferencirano.

Drazava moze zauzeti jedan od 4 stava prema politickim strankama:

- Stav ignorisanja- država se ne interesuje za stranački život
- Stav zabrane- država zabranjuje osnivanje i rad svake stranke ili samo onih koje imaju protivustavne
ciljeve
- Stav priznavanja- država posvećuje posebno zakonodavstvo strankama
- Stav inkorporisanja – kada drzava priznaje samo jednu stranku

Pravna priroda politickih stranaka je dvostruka:

Udruzenje gradjana radi ostvarivanja zajednickih politickih ciljeva (ima svojstvo faktičkog udruženja koje
raspolaže ograničenom imovinskom samostalnošću)
Drzavni organ- kao parlamentarna grupa (obrazuju je poslanici u parlamentu iz iste stranke radi ostvarivanja
zajednickih ciljeva).

65. ISTORIJAT POLITIČKIH STRANAKA

Prethodnica politickih stranaka bile su grupe istomisljenika koje su vrsile uticaj na drzavnu vlast i obezbedile
pobedu svoje ideje u vezi sa nekim pitanjem državnog uređenja.

Prve stranke u Engleskoj nastale su u 17. Veku i to su bile dve suparnicke stranke Torijevci (borisli su se za
veće kraljevske povlastice, u 19.veku postali su Konzervativci) i Vigovci (borili su se protiv kraljevog
apsolutizma i za veća prava parlamenta, u 19. veku postali su Liberali), u 20. veku nastala je Laburisticka
stranka, uglavnom o trošku liberalne, tako da je dvostranački sistem ostao sačuvan.

Prve stranke u Francuskoj nastale su u burzoaskoj revoluciji (18.vek) od kojih su obe bile republikanske samo
sto su Zirordinci bili umereni, a Jakobinci radikalni.

Prve stranke u SAD nastale su prilikom usvajanja federalnog ustava, Federalisti (smatrali su da nosilac
suverenosti mora biti federalna drzava) ii Antifederalisti (smatrali su da suvrenost mora pripadati drzavama
clanicama).
U 19./20.veku proleterijat stvara radnicke stranke kao sto su Socijalisticke i Socijaldemokratske. U 20.veku
formiraju se nove desničarske stranke odnosno oblici totalitarnih stranaka kao sto su Komunisticke i
Fasisticke.

66. TIPOLOGIJA POLITIČKIH STRANAKA

Prema socijalnoj grupi čije interese zastupa:

Buržoaske –konzervativne, liberalne, demokratske, radikalne, narodne, rebulikanske i slične….
Radnicke- socijaldemokratske, socijalističke, komunističke, i stranke “nove socijalističke levice”

Prema karakteru i ciljevima:

Ideoloske (stabilna ideologija; prilagodjava stvarnost sebi)
Pragmatične (promenljiva ideologija; prilagodjava sebe stvarnosti)

U zavisnosti od širine clanstva:

kadrovske (čine je stranci odani i provereni članovi)
masovne (imaju brojno članstvo u širokim narodnim masama)

Prema odnosu sa postojecim drustvenim sistemom:

Revolucionarne (teže radikalnoj promeni postojećih društvenih odnosa)
Stranke drusvenog statusa QUO (ograničavaju na delovanje u okviru postojećeg društvenog i političkog
poretka odnosa)

Prema osnovu okuljanja clastva:

politicke u uzem smislu (sprovode opšti politički program)
nacionalne (obuhvataju pripadnike iste nacije)
konfesionalne (obuhvataju pripadnike iste konfesije)
regionalne (obuhvataju stanovnike jedne pokrajine ili regiona)

Prema tome da li je osnov okupljanja i organizovanja politicke stranke licnost ili sadrzina stranackog
programa:
liderske
programske

Prema stepenu discipline:

čvrste (stroga stranačka disciplina)
labave (drže se svesti svojih članova)

66. TIPOLOGIJA STRANAČKIH SISTEMA

Da bi se odredila tipologija stranackih sistema najcesce se primenjuju pravila broja, vrste i odnosa menju
politickim strankama i prema drzavnoj vlasti.

Od prirode stranackog sistema zavisi uticaj politickih stranaka na državnu vlast (štop je više stranaka to je
manji uticaj i obrnuto).

Po klasičnoj podeli stranačkih sistema po broju političkih stranaka imamo: jednostranačke, dvostranačke i
višestranačke sisteme.

Jednostranacki sistem

Predstavlja politički monopolizam jedne stranke. U tim sistemima ima glasanja ali nema izbora. Uvek je
jedna stranka na vlasti jer samo ona i postoji, i njenoj vladavini se niko ne suprostavlja.
Ovj sistem je postojao u SSSR-u i zemljama narodne suverenosti, i u afričkim zemljama.

Dvostranački sistem

Dvostranački sistem ima nekoliko oblika:

Cisti- biracko telo je podeljeno na dve politicke stranke i te dve stranke se smenjuju na vlasti. Državu
predvodi stranka koja za sobom ima biračku većinu, ali vodi računa o opoziciji i mogućnosti smene vlasti.
Ovaj sistem rasprostranjen je u anglosaksonskim zemljama.

Lazni- uprkos postojanju dve stranke ne postoji cvrsta parlamentarna vecina jer nema stranacke discipline

Sistem “2 i po stranke”- postoje dve velike stranke koje dominiraju u političkom životu, u smislu da se bez
jedne od njih ne može formirati parlamentarna većina, ali dai obrazovali tu većinu moraju se naslanjati na
treću znatno manju stranku. Ovim se stvara koaliciona vlada.
Visestranacki sistem

Postoji vise politickih stranaka u državi, i ovaj sistem ima nekoliko oblika:

Integralni višestranacki sistem (čisti)- nijedna stranka ne moze samostalno obrazovati vladu, ne može skupiti
više od 30% na parlamentarnim izborima.

Polarizovani višestranački sistem- kada se vise stranaka grupiše u dva stranačka bloka koji nastaju npr. radi
stvaranja parlamentarne vecine nakon izbora, ili bojkotovanja izbora ili udruživanja na narednim izborima.

Visestranacki sistem sa dominirajucom politickom strankom- jedna stranka je najmocnija, na parlamentarnim

izborima dobija blizu ili cak celu aposlutnu vecinu. Ali bez osvajanja najmanje 30% glasova na
parlamentarnim izborima, stranka ne može imati privilegovan položaj.

Strenacki sitemi sa opozicijom i bez opozicije

Sa opozicijom- postoje najmanje dve politicke stranke od kojih je jedna na vlasti a druga u opoziciji.

Bez opozicije- jedna ili vise stranaka na vlasti a nijedna u opoziciji. To je i suštinska podela stranačkih
sistema na zemlje sa stranačkim monizmom (nema stalnog takmičenja ni smena vlasti, pošto nema ni partnera
za takmičenje) i stranačkim pluralizmom (pored vladajuće imaju i opozocione političke stranke).

Opoziciju čini stranka koja je posle parlamentarnih izbora ostala u manjini. Njeno delovanje se sastoji u
suprostavljanju vladajućoj stranci.

68. ORGANIZACIJA POLITIČKIH STRANAKA

Razlikuju se 3 stupnja veze izmedju stranke i pojedinca:

- Pristalice (glasaju za svoju stranku na parlamentarnim ili predsedničkim izborima)

- Simpatizeri (oni ne samo da glasaju, nego učestvuju u stranačkom životu, novčano podržavaju
stranku)
- Članovi (upisani su u politicku stranku, imaju obavezu da plcacaju članarinu, uzivaju sva prava i
obaveze koja daje ta politicka stranka)

Clanstvo moze biti individualno (direktno) i kolektivno (indirektno).

S obzirom na podelu rada i zalaganje u političkom životu, razlikuju se 3 vrste članova: obicni clanovi (bez
posebnih zaduženja), aktivisti (angažuju se u izvršavanju stranačkih zadataka, posreduju između rukovodstva
i običnih članova) i stranacko rukovodstvo (sačinjavaju rukovodstva stranačkih organa kao i individualni
stranački funkcioneri).

Politicke stranke se dele na organizacione jedinice koje mogu biti:

OSNOVNE- organizuju se na teritorijalnom ili funkcionalnom principu. Osnovna organizaciona jedinica kod
liberalnih i konzervativnih stranaka je odbor, kod demohrišćanskih i socijalističkih to je sekcija, kod
komunističkih to je ćelija, a kod fašističkih to je milicija- oružani obred.

ŠIRE- cine je osnovne organizacione jedinice na teritoriji jedne teritorijalne jedinice, koja ima svoje organe
da bi svi ti širi organizaioni oblici bili povezani u jedinstvenu celinu-političku stranku

Na celu stranke nalazi se Glavni centralni odbor, uglavnom je to KONGRES (cine ga delegate organa
stranke)- on je vrhovni organ stranke. Sastaje se u razmaku od 1 do 4 godine, donosi programske akte, bira
organ koji ce u medjuvremenu biti vrhovni. (dok traje kongres)

Parlamentarna grupa- kategorija poslovnih partnera- ima svoju unutrasnju organizaciju koja obezbedjuje
jedinstveno glasanje polsanika iz iste stranke. Na njenom čelu je predsednik.

69. POLITIČKA IDEOLOGIJA

Politicka ideologija je nužan preduslov bez kojeg se političke stranek međusobno ne bi mogle razlikovati.

Politička ideologija je vezivni materijal koji povezuje stranačko članstvo i najvažniji je razlog za opredeljenje
birača na izborima.

Osnovne ideologije po pravilu stvaraju slobodni politicki mislioci van politickih stranaka, a ti osnovi se
nalaze u filozofiji i opštoj drustvenoj ideologiji. Politička ideologija daje posebnost stranci, određuje njenu
fizionomiju.

Politička ideologija je skup logički povezanih ideja, koje izviru iz jedne centralne ideje.

Stranka spoljnom svetu predstavlja kako se bori za opšte interese a ne svoje interese, za dobrobit čovečanstv.
Takva ideologija dovodi do velikog požrtvovanja u političkoj borbi.

Politička ideologija se razrađuje u programu stranke. Taj program je okrenut praksi, a ideologija je apstraktna.
Delatnost stranke o širenju njene ideologije tj. programa naziva se propaganda, i nju treba razlikovati od
agitacije.
Propaganda je izlaganje svih stranačkih ideja o jednom pitanju, koje zbog njihove složenosti može usvojiti
samo tanak sloj realtivno obrazovanih ljudi.

Agitacija je izlaganje samo jedne najvažnije ideje, i to obično pomoću konkretnog primera, tako da može biti
usvojena od strane velikog broja ljudi.

70. OCENA POLITIČKIH STRANAKA

Drustvena uloga politickih stranaka moze se oceniti kao NUZNA i KORISNA. Politicke stranke povezuju
državnu organizaciju sa širokim slojevima naroda i tako obezbeđuju demokratiju, one izrazavaju narodnu
suverenost.

Posredstvom politickih stranaka biraci biraju poslanije i vladu, a kad ih ne bi bilo poslanici bi se birali na
osnovu licnih kvaliteta.

Istina je da su političke stranke vezane za tip demokratije u kojoj su široke mase građana neaktivne, dok se
politikom bavi samo aktivna manjina organizovana u političke stranke.

Ali postoje i opasnosti kao što je mogucnost da umesto vladavine prava nastane vlast stranackih aktivista, i
dobijena vlast većine pređe u demagogiju.

Ponekad je u opštem interesu neophodno voditi nepopularnu politiku, što se strankama ne isplati pošto tada
gube birače. Tada stranke vode računa samo o svojim interesima. Ali ipak ove i mnoge druge opasnosi nisu u
stanju da negiraju u osnovi pozitivan sud o njima, o njihovoj nužnoj i korisnoj ulozi u društvu.

71. POLITIČKE STRANKE U REPUBLICI SRBIJI

U Ustavu Republike Srbije od 2006. stoji: „ Jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom
oblikovanju političke volje građana. - Osnivanje politickih stranaka je slobodno. - Politicke stranke ne mogu
neposredno vršiti vlast niti je smeju potciniti sebi.

Politicku stranku moze osnovati najmanje 10.000 punoletnih, poslovno sposobnih drzavljana Srbije.

Ustav prihvata najliberalniji sistem nastanka političkih stranaka, tj. sistem prijave nadležnom organu uprave,
isključujući sistem odobrenja. Upisom u registar političkih organizacija politička stranka stiče pravo pravnog
lica.
Stranka se stvara na Osnivackoj skupstini OSNIVACKIM AKTOM, tu se donose progami, statut i odredjuje
se lice ovlasceno za zastupanje politicke stranke. 30 dana od osnivanja upisuje se u registar koji vodi
Ministarstvo za poslove unutrasnje uprave. Ponovni upis se vrsi na 8 godina. Upisom u registar ona stiče
svojstvo pravnog lica.

Za političke stranke važi načelo samoorganizovanja, (tj. one svojim osnovim opštim aktom uređuju svoje
programske ciljeve i organizaciju), a clanstvo je dobrovoljno i slobodno.
Ustav 2006. poznaje i institut zabrane delovanja, tj. osnivanja i rada političkih stranaka ukoliko nisu u skladu
sa ustavnim poretkom.
Drzava joj moze zabraniti rad ukoliko narusava celovitost drzave. O zabrani političkih stranak odlučuje
Ustavni sud.

Ustav iz 2006. Ustavovljava i zabranu članstva odredjenim nosiocima javnih funkcija.

Clanovi stranke ne mogu biti:
Sudije Ustavnog suda i sudije uopšte,
javni tuzioci, ombudsman,
pripadnici policije i vojske.

Stranka se brise iz registra:

- Ako njen organ statutom donese tu odluku
- Ako se spoji sa nekom drugom strankom
- Ako joj Ustavni sud zabrani rad (1. jer prima sredstva od stranog lica i 2. jer je nasilna)

Politicke stranke nacionalnih manjina- mogu je osnovati najmanje 1000 punoletnih poslovno sposobnih
drzavljana Srbije. Statutom moze biti predvidjeno da bude na jeziku i da se sluzi pismom nacionalne manjine.
Za njih ne vazi census od 5% na parlamntarnim izborima.

Nadzor nad radom politickih stranaka vrsi Ministarstvo za upravne poslove preko Upravne inspekcije.
72. POJAM I POREKLO PARLAMENTA

Prema organskoj podeli vlasti, parlament je telo koje donosi zakone, zakonodavno telo.
Naziv institucije potiče od latinske reči parlare, koja znači govoriti.
Prema osnovnoj sadržini svog rada, parlament je stvarno, jedna organizovana diskusija, mesto i institucija gde
se odvija razgovor.
Kao institucija, parlament je skup sabran prema izvesnom redu i na organizovan način.
On je mesto gde se zbori, govori, pa bi odgovarajuća naša reč za parlament bila sabor ili zbor, a ne skupština.

Suština narodnog predstavništva je u tome da poslanici u njemu ne predstavljaju samo svoje birače nego čitav
narod.

Poreklo parlamenta je u zahtevu plemstva da i ono učestvuje u razrezivanju poreza a ne da mu vladalac

samovoljno nameće dažbine. Staleške skupštine nisu nastale da bi vršile zakonodavnu skupštinu, njihova
nadležnost je bila finansijska i sudska.
Teorija o parlamentu kao zakonodavnom telu nastala je u 18. Veku a njen tvorac je Monteskje.
Prvi put je ova ideja ustavom uobličena u Ustavu SAD iz 1787.

Prvi put je ideja o parlamentu ustavno uoblicena ustavno SAD 1787, pa u “Deklaraciji prava coveka i
gradjanina” 1789, pa u Ustavu Francuske iz 1791.

U Engleskoj je parlament nastao evolutivnim putem (preobražajem staleške skupštine, početak je bio Veliki
savet- savetodavno telo monarha i sastojao se od barona i prelata), a u Francuskoj revolucionarnimim putem.

Najstariji parlament stvorili su Norvezani, koji su bežali od apsolutizma, na Islandu i on postoji od 930.god.
Parlament se na Islandu zove Alting, u Norveškoj Storing, u Španiji Kortes a u Americi Kongres.

Iako je parlament predstavnički organ i nosilac najvažnije funkcije državne vlasti, ustavotvorne i
zakonodavne, on nije nosilac suverenosti niti je iznad ustava.
U demokratskom smislu, nosilac suverenosti je narod a parlament je kao i sve vlasti ograničen ustavom.

73. FUNKCIJE PARLAMENTA

1) ZAKONODAVSTVO:

Parlament ne vrši svu zakonodavnu vlast u zemlji. On daje poslednju reč zakonu. Zakonodavna vlast
parlamenta ima svoju gornju koja je povučena u korist ustava i donju granicu koja je povučena u korist
uredbe. On je taj organ koji donosi izvorne propise za regulisanje društvenih odnosa, i u njegovoj nadležnosti
je takođe i ustavotvorna vlast.

Donosi zakone- Zakonodavni postupak ima 3 faze:

1) Fazu zakonodavne inicijative (deli se izmedju parlamenta i egzekutive; Zakonodavnom inicijativnom

najpre raspolažu članovi parlamenta)
2) Fazu raspravljanja o predlogu zakona i usvajanja zakona ( Glavni predlagač zakona je vlada u
zemljama sa parlamentarnim sistemom)
3) Fazu stupanja zakona na snagu. (Zakoni koji su izglasani u pralamentu primenjuju se tek posto budu
dobili sankciju egzekutive.)

Pravo podnošenja amandmana na predloge zakona- deli se između članova parlamenta i vlade. Amandman na
predložen zakon služi radi poboljšanja predloženog zakona.

- Važnu ulogu može odigrati i egzekutiva u procesu stupanja zakona na slagu, ima mogućnost da odloži
primenu zakona. Prva takva mogućnost je pravo zakonodavnog veta, a druga otezanje sa donošenjem uredbi
za izvršavanje zakona.

Funkcija donošenja BUDZET i zavrsnog racuna- prestavlja kontrolu nad radom vlade.

Ratifikuja medjunarodnih ugovora

 2) KONTROLA IZVRSNE VLASTI (pretezno vlade)

Parlament vrši stalni nadzor nad radom vlade, koja je politički odgovorna parlamentu.

Sredstva kojima se parlament obaveštava o radu vlade:

Stalna (stalne komisije parlamenta)
Povremena (poslanicko pitanje, interpelacija, ankentne komisije) Poseban značaj imaju poslaničko pitanje i
interpelacija.

Poslaničko pitanje- konkretno pitanje koje poslanik postavlja određenom članu vlade ili vladi kao državnom
organu iz oblasti njihovog delokruga, u pismenom ili usmenom obliku.

Mora biti jasno postavljeno, nakon odgovora se ne vodi pretres, poslanik koji je postavio pitanje nakon
odgovora ima nekoliko minuta da komentariše odgovor ili da postavi dopunsko pitanje. O njemu se niti
pretresa niti glasa.

Interpelacija- kvalifikovano pitanje upućeno članu vlade ili vladi u celini.

Kod interpelacije glavni je pretres, debata, u raspravi mogu učestvovati svi poslanici i članovi vlade. Pitanje
sadržano u interpelaciji je od opštedržavnog značaja koje izaziva javni interes.

Pretres se vodi da bi vlada objasnila i opravdala svoj postupak koji je osporen. Ona se završava glasanjem.
Predlog za glasanje o nepoverenju vladi- ako se predlog prihvati vlada je obavezna da podnese ostavku.

3) ODLUCUJE O RATU I MIRU i proglašava (i ukida) vanredovno stanje

4) RASPISUJE REFERENDUM

5) Izborna funkcija- uglavnom bira nosioce izvrsne vlasti (šef države, vlada)

6) Kvazi-sudska ovlascenja- sudi nosiocima izvršne vlasti (predsedniku republike i članovima vlade)

7) Bira sudije Ustavnog suda

8) Amnestija za krivicna dela-

akt kojim se neodređenom broju lica daje odlobođenje od gonjenja, izvršenja kazne, zamenjuje izrečena
kazna blažom, brisanje osude ili ukidanje pravne posledice osude.

Funkcija parlamenta u Republici Srbiji:

Narodna Skupstina je zakonodavno telo. Donosi zakone i druge opste akte. Po posebnom potupku donosi i
menja Ustav.

Funkcije skupstine u vezi sa suverenoscu su sledece:

- Odlucuje o promeni granica
- Odlucuje o ratu i miru
- Proglasava i ukida ratno i vanredno stanje
- Raspisuje republicki referendum
- Raspisuje javni zajam i odlucuje o zaduzivanju Srbije.
- Nadzire rad službi bezbednosti i usvaja strategiju odbrane
- Razresava i kontroliše rad Vlade.

Bira i razresava:
- Sudije Ustavnog suda
- Predsednike sudova
 - Republickog javnog tuzioca
- Javne tuzioce
- Guvernera Narodne banke
- Ombudsmana

Kvazi-sudska ovlascenja –
- sudi o razresenju predsednika Republike
- daje amnestiju za krivicna dela

74. RATNO I VANREDNO STANJE

Postoje 2 stepena neredovnog stanja: vanredno stanje i ratno stanje.

Oba stanja proglašava narodna skupština. Narodna skupstina se sastaje odmah bez poziva nakon proglasena
ratnog ili vanrednog stanja. Za to vreme skupstina ne moze biti raspustena i ustav ne moze biti menjan. Ako
mandat predsetnika tad istice produzava se do tri meseca nakon ukidanja ratnog/vanrednog stanja. Ustav za
to vreme ne moze biti promenjen.

VANREDNO STANJE

-Stanje javne opasnosti u kojem je ugrozen opstanak drzave ili gradjana, a posledica je vojnih ili nevojnih
izazova, rizika i pretnje bezbednosti

-Proglasava ga Skupstina vecinom glasova svih narodnih poslanika na osnovu zajednickog predloga
predsednika i vlade.

-Kada prestanu razlozi za vanredno stanje predsednik Republike i predsednik vlade podnose predog skupstini
za ukidanje stanja.

-Vazi najvise 90 dana, i može se produžiti za još 90 dana.

-Skupstina moze propisati mere kojima se odstupa od Ustavom zajemcenih ljudskih i manjinskih prava.

-Kad skupstina ne moze da se sastne, tada ga proglasavaju: Predsednik Republike, predsednik Vlade i
predsednik Narodne Skupstine, ali NS mora da potvrdi u roku od 48h.

U slučaju da NS ne potvrdi odluku, ona prestaje da važi

RATNO STANJE

-Stanje opasnosti u kojem je oruzanim delovanjem spolja ugrozena suverenost, nezavisnost i teritorijalna
celovitost zemlje, odnosno mir u regionu, koje zahteva mobilizaciju snaga i sredstava za odbranu.

-Proglasava ga Skupstina vecinom glasova svih prisutnih narodnih poslanika na osnovu zajednickog predloga
predsednika i vlade.

Postoji mogućnost od odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajamčenih Ustavom. Takvo odstupanje od
Ustava je postavilo znatna ograničenja:
-odstupanje je dozvoljeno samo u obimu u kojem je to neophodno
-ne sme doci do razlikovanja po rasi, polu, jeziku, veroispovesti..
-mere prestaju da vaze ukidanjem vanrednog ili ratnog stanja
-nisu dozvoljena odstupanja u pogledu apsolutno zaštićenih prava.

75. STRUKTURA PARLAMENTA

Parlament moze biti jednodomo (sastavljeno od jednog doma) i dvodomo telo (sastavljeno od dva doma). U
teoriji se smatra da je jednodomi parlament više u saglasnosti sa načelom narodne suverenosti.
U svakom društvu postoje 2 tendencije, jedna koja teži promenama a druga koja je za očuvanje tradicije.
Dvodoma struktura obezbedjuje da te tendencije dodju do izražaja u radu parlementa.

Drugi dom- obezbeđuje kvalitetnu i svestranu raspravu; omogućuje kombinaciju različitih izbornih sistema,
uvodi u javni život ljude koji ne bi mogli biti izabrani uobičajnim postupkom, prestavlja naranciju za prava
manjina.

Teorija na kojoj se danas zasniva dvodomnost svodi se da Parlament mora birače svestrano predstavljati,
znači da pored predstavljanja pojedinaca kao takvih neophodno je predstavljanje i ljudi koji živ eu određenim
geografskim, socijalnim i ekonomskim okvirima.

Postoje tri vrste bikameralizma:

Politicki bikameralizam- Uloga gornjeg doma je politička, on treba da bude protivmera donjem domu, treba
da zaustavlja njegove eventualne greske.
Osnovna uloga drugog doma je da zaustavlja preteranosti i da ublažava brze i nepromišljene odluke donjeg
doma.
Ima dve varijante:
Aristokratki drugi dom (u drugom domu se prestavljaju pojedine društvene klase)
Demokratski drugi dom (izborni mehanizam za drugi dom treba da obezbedi izbor “uglednika” tj. lica koje su
po časti i ugledu poznate svojim izbornim jedinicama)
Biracko pravo za izbor clanova drugog doma znatno je suženo u odnosu na prvi dom (starosni census za drugi
dom je visi). Članovi gornjeg doma imaju duži mandat u odnosu na članove donjeg doma.

Članovi gornjeg doma biraju se posrednim izborima, dok se clanovi donjeg doma biraju neposrednim
izborima.

Federalni bikameralizam- Izraz je slozene politicke structure federalne drzave koji ima sa jedne strane
obeležija saveza autonomnih država, a sa druge jedinstvene države sa jedinstvenim interesima.
Parlament ima dva doma: - Donji predstavlja sve gradjane u federalnoj državi
-Gornji predstavlja svaku drzavu clanicu

Vezan je za predstavljanje političkih, geografskih,, etničkih i sl. entiteta kao takvih.

Smisao mu je odrzavanje federalne vlasti u granicama njene ustavne nadleznosti, i tako garantuje ustavnu
autonomiju federalnih jedinica. Ovde mora postojati apsolutna ravnopravnost domova.

Za karakter federalnog doma bitno je kako su uredjena sledeca pitanja:

Nacin odredjivanja predstavnika- biraju biraci federalnih jedinica neposredno

-biraju parlamenti federalnih jedinica
-postavljaju ih organi izvrsne vasti fed. jedinica
Karakter njihovog mandata
– imperativni (prestavnici fed. jedinica su pravno obavezni da postupaju prema nalozima organa koji ih je
postavio)
-slobodni (prestavnici fed. jedinica su pravno samostalni u formiranju staova i slobodni u tumačenju interesa
svoje fed. jedinice)
Nacin glasanja predstavnika u pralamentu- en bloc
-pojedinacno
Federalni dom je po pravilu ravnopravan sa opštepredstavničkim u vršenju ustavotvorne i zakonodavne
funkcije parlamenta, ali i tu ima značajnih izuzetaka kad se federalnom domu daje samo pravo suspenzivnog
veta na zakone izlgasane u opštepredstavničkom domu.
Socijalno-ekonomski bikameralizam- znači prestavljanje u drugom domu ekonomskih grupa, profesija i
različitih društvenih slojeva.
Prvi dom (donji)- preko politickih stranaka predstavljeni su politicki interesi naroda.

Drugi dom (gornji)- predtavljeni su pojedinci kao vrsioci odredjene profesije ili učesnici u određenoj
ekonomskoj delatnosti.

Kritičari bikameralizma: smatraju da je drugi dom nekoristan (po drugi put radi isti posao) i nedemokratski
(izborna osnova mu se sužava)

Pristalice bikamenralizma :
povecan je kvalitet zakonodavnog rada
ističe nužnost posebnog predstavljanja lokalnih kolektiviteta
prestavlja garanciju građanima od prevlasti jedne vlasti

Nacini na koje dvodomni parlament obavlja svoje nadleznosti:

sve nadleznosti vrse oba doma ravnopravno.
saglasnsost samo jednog doma je potrebna za izvesna pitanja.
dodnose se odluke na zajednickoj sednici dva doma.

Osnovni problem kod dvodomog odlučivanja jeste kako postupiti ako nema saglasnosti između domova. Tu
se prednsot daje donjem domu

U Republici Srbiji Narodna skupština je jednodoma i ima 250 narodnih poslanika. U sastavu se obezbeđuje
ravnopravnost i zastupljenost polova i predstavnika nacionalnih manjina.

76. UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA PARLAMENTA (IMUNITET I INKOMPATIBILITET

PARLAMENTARCA)

Unutrasnja organizacija sadrzi tri olasti:

- POLOZAJ PARLAMENTARACA
- MATERIJA ZASEDANJA I SEDNICE PARLAMENTA
- PARLAMENTARNA RADNA TELA I PARLAMENTARNI FUNKCIONERI

POLOZAJ PARLAMENTARACA- treba da obezbedjuje:

Nezavisnost od spoljnih pritisaka (imunitet)
Nezavisnost institucije parlamentaraca (inkompatibilitet)

Parlamentarni imunitet-omogucava nesmetano obavljanje funkcije. Osnovi su mu u načelu narodne

suverensoti i načelu podele vlasti.

Parlamentarni imunitet ima 2 oblika:

-Imunitet neodgovornosti – štiti parlamentarca kada vrši parlamentarnu funkciju. Ovim imunitetom pokrivena
je neodgovornost za govor, izrazeno misljenje i dat glas u parlamentu. Van parlamenta parlamentarac je
odgovoran kao i savki drugi gradjanin.
Samo je parlament nadležan da kažnjava parlamentarca, i to samo disciplinskim merama (opomena,
oduzimanje reči, privremeno udaljavanje sa sednice…)
Neodgovornost za govor je ogranicena, samo za vreme sednica, a za misljenje i dat glas je apsolitna, do isteka
mandata.

-Imunitet nepovredivosti- tiče se akata izvršenih van obavljanja funkcije parlamenta, štiti se sva
vanparlamentarna delatnost parlamentarca.
Odnosi se iskljucivo na krivicni postupak. Ovaj imunitet je samo privremen, on prestaje da važi nakon
prestanka mandata parlamentarca. Poslanik se ne moze privesti niti se moze povesti krivicni postupak protiv
njega. Imunitet ne vazi ukoliko je zateknut na krivičnom delu.

Ustav Republike Srbije od 2006. obuhvata i imunitet neodgovornosti i imunitet nepovredivosti.

Imunitet neodgovornosti je potpun posto poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za
izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Iako on za izraženo mišljenje van
Skupštine može biti pozvan ili odgovoran nakon isteka poslaničkog mandata, a za mišljenje izraženo u
skupštini ne može biti pozvan ni odgovoran ni za vreme trajanja ni nakon isteka mandata.

Imunitet nepovredivosti obuhvata zabranu pritvora narodnog poslanika i zabranu pokretanja krivičnog ili
drugog postupka u kojem se protiv poslanika može izreći kazna zatvora. On može samo biti pritvoren ako se
uhvati na u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora duža od 5 godina.

U Republici Srbiji imunitet jos imaju i: predsednik Republike, predsednik, potpredsednik i ministi Vlade,
sudije Ustavnog suda, Zastitnik gradjana.

Parlamentarna naknada ima cilj da demokratizuje regrutovanje parlamentaraca i pomoću nje se moralizuje
ponašanje izbornih parlamentaraca (sretstvo za suzbijanje korupcije)

Parlamentarni inkompatibilitet- zabrana za parlamentarca da istovremeno vrše parlamentarni mandad sa

položajima koje su zauzimali pre izbora ili koje su stekli posle izbora.

Razlozi za inkompatibilnost su teškoća i fizička nemoć da se istovremeno vrše dve funkcije.

U Ustavu Republike Srbije od 2006. stoji da niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu
sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima.

Inkompabilitet znači da se istovremeno sa parlamentarnim mandatom ne može sačuvati položaj koji je sa

njime nespojiv. To je izričito propisana zabrana istovremenog vršenja položaja parlamentarca s nekim drugim
položajem.

77. UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA PARLAMENTA (ZASEDANJA I SEDNICE PARLAMENTA)

Unutrasnja organizacija sadrzi tri olasti:

POLOZAJ PARLAMENTARACA
MATERIJA ZASEDANJA I SEDNICE PARLAMENTA
PARLAMENTARNA RADNA TELA I PARLAMENTARNI FUNKCIONERI

Zasedanja i sednice parlamenta su drugi krug pitanja sa područja unutrašnje organizacije parlamenta.
Parlament se bira na određeni vremenski period, taj period trajanja mandata parlamenta naziva se legislaturni
period. Mandat ne sme da bude ni isuviše kratak (parlament tada ne bi imao mogućnost da učini bilo šta
trajno i korisno za državu i narod), niti sme biti previše dug (gubi se bliska veza između naroda i njegovih
predstavnika). U slučaju neredovnog stanja mandat parlamenta može trajati duže od redovnog mandata.

Postoji i slučaj da mandat parlamenta traje kraće od parlamentarnog mandata utvrđenog u ustavu. To
predstavlja raspuštanje parlamenta.
U Ustavu RS od 2006. mandat parlamenta traje 4 godine.
Narodnoj skupštini može prestati mandat pre isteka legislaturnog perioda kad je predsednik Republike
raspusti na obrazložen predlog Vlade, kao i u slučajevima kad je dužan da raspusti narodnu skupštinu na
osnovu Ustava.
Ustav ne predvidja mogućnost produživanja mandata Skupštine za vreme ratnog ili vanrednog stanja.
Ustav RS ne poznaje mogućnost samoraspuštanja Skupštine, tj. raspuštanja skupštine njenom sopstvenom
odlukom.
Zasedanje- period u kojem se parlament sastaje, u kojem radi bilo preko svojih radnih tela, bilo na plenarnim
sednicama.
U nekim drzavama parlament je u stalnom zasedanju a negde zaseda kada ga sazove predsednik drzave.
Zasedanja mogu biti:
Redovna- jedno u prolece (mart) i jesen (oktobar), svako zasedanje moze trajati najvise 90 dana.
Vanredna- na zahtev najmanje 1/3 narodnih poslanika ili na zahtev Vlade.

U Srbiji Narodna skupstina sastaje se obavezno u 2 zasedanja godišnje. Sastaje se i u vanredno zasedanje na
zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika ili na zahtev Vlade. Sastaje se bez poziva posle proglašenja
neredovnog stanja.

Sednice-
Parlamentarnim poslovnikom se odredjuje ko saziva sednice, vreme pocetka i zavrsetka, kada su pauze…
Ustav utvrđuje potreban broj parlamentaraca bez kojeg nema punovažnog odlučivanja – kvorum (većina od
ukupnog broja parlamentaraca, ali broj se spušta i na jednu trećinu parlamentaraca).

Osnovno pitanje je pitanje dnevnog reda sednice, treba utvrditi redosled tema o kojima će se raspravaljati. U
Srbiji predlog dnevnog reda sednice priprema predsednik Narodne skupštine.

Odluke se donose glasanjem (javno- dizanjem ruke; ili tajno- putem glasačkih listića).
Dovoljna je kvorumska većina (većina glasova od kvorumski prisutnih), ali za određena pitanja potrebna je
apsolutna (kvalifikovana) većina (većina članova koji čine parlament).

U Srbiji Narodna skupština donosi odluke kvorumskom većinom, ali tom većinom uglavnom donosi samo
zakone, o svim ostalim pitanjima odlučuje ili većinom glasova svih narodnih poslanika ili po postupku
promene Ustava (dvotrećinska većina).

78. UNUTRAŠNJA ORGANIZACIJA PARLAMENTA (PARLAMENTARNA RADNA TELA I

FUNKCIONERI)

Unutrasnja organizacija sadrzi tri oblasti:

POLOZAJ PARLAMENTARACA
MATERIJA ZASEDANJA I SEDNICE PARLAMENTA
PARLAMENTARNA RADNA TELA I PARLAMENTARNI FUNKCIONERI

Treći krug pitanja iz oblasti unutrašnje organizacije parlamenta obuhvata parlamentarna radna tela i
parlamentarne funkcionere.
Upravo su ta pitanja najtešnje vezana za unutrašnju organizaciju parlamenta i ustavi, po pravilu, o njima
sadrže samo najnačelnije odredbe prepuštajući poslovniku da ih na načelu samoorganizovanja parlamenta
uredi.

Dva oblika rada parlamentau: u plenumu, na sednicama, i u parlamentarnim odborima, na njihovim

sednicama.
Parlamentarni odbori su pomocna radna tela parlamenta koja pomažu parlamentu u radu i doporinose
efikasnost toga rada.
U parlamentarnim odborima se pretresaju pitanja i pripremaju predlozi za donošenje odluka na sednicama.
Clanovi su parlamentarci.
Funkcija je da pripremaju rad parlamenta, i olakšavaju ostvarivanje nadležnosti parlamenta.
Ta funkcija može se raščlaniti na 2 osnovna područija:
1) Područije zakonodavstva (razmatraju tekst predloga zakona, daju amandmane, i o svemu izvestaju
plenum)
2) Područije kontrole egzekutive (imaju različita ovlašćenja od personalnih do funkcionalnih.
Parlamentarni odbori- stalna radna tela parlamenta sa specijalizovanim delokrugom. Mogu biti organizovani i
povremeni odbori. Članove odbora bira parlament na plenarnim sednicama, pri izboru se gleda stranačka
pripadnost.

Parlamentarni funkcioneri:

Visoki zvanicnici koje bira parlament na plenarnim sednicama. Neophodno je da postoje lica zadužena za
sazivanje sednica, predstavljanje na sednicama, vođenje sednica, uspostavljanje reda na sednicama i sl.

Ti funkcioneri su: predsednik parlamenta, predsednici domova, potpredsednici, predsednici parlamentarnih

odbora itd. Najvažniju ulogu među njima imaju predsednik parlamenta, odnosno predsednici domova.

Predsednik parlamenta je predsedavajući na sednicama. Republika Srbija ima jednog predsednika.

Predsednik Narodne skupštine prestavlja narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predstavlja Narodnu
skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove uređene Ustavom.

Funkcija predstavljanja Skupštine znači da predsednik obavlja sledeće poslove:

1) opšti u ime skupštine sa drugim državnim organima i sa pojedincima,

2) vodi prepisku Skupštine i potpisuje njene akte
3) zastupa Skupštinu na raznim svečanostima.
4) izdaje i potpisuje poslanicima legitimacije,

Funkcija rukovođenja radom Skupštine znači da predsednik:

1) otvara i zaključuje sednice Skupštine,

2) predlaže dnevni red sednica
3) daje reč govornicima
4) stavlja predmet na glasanje i proglašava rezultat glasanja
5) vodi računa o poštovanju i primeni poslovnika Skupštine.

Predsednik Skupštine raspisuje izbore za predsednika Republike 90 dana pre isteka mandata predsednika
Republike.

Prema zakonu o lokalnim izborima, Izbore za odbornike raspisuje Narodn skupština.

Predsedniku Skupštine funkcija prestaje pre isteka vremena ostavkom, razrešenjem ili prestankom mandata
narodnog poslanika.

79. RASPUŠTANJE PARLAMENTA

Raspustanje parlamenta je odluka kojom se okončava vlast jednog parlamenta pre isteka mandata njegovih
članova.
Ovaj institut je prvi put uveden u Francuskoj, ustavnom poveljom iz 1814. kao diskreciono pravo monarha. U
Srbiji je on prvi put uveden Zakonomo Narodnoj skupštini 1861.

Raspuštanje parlamenta je akt vlade (šefa države) kojim se okončava postojanje jednog saziva parlamenta pre
redovnog isteka mandata na koji je izabran, i tako prouzrokuju novi parlamentarni izbori.
Raspuštanjem parlamenta država ostaje bez zakonodavnog organa, pa se zato istovremeno sa raspuštanjem
parlamenta raspisuju parlamentarni izbori u rokovima odredjenim u Ustavu (zakonu).
Akt vlade tj. šefa države o raspuštanju parlamenta podleže kontroli celishodnosti, ocenu tog akta daće birači
na parlamentarnim izborima tako što ako ga odobravaju glas dati političkoj opoziciji.
U vezi raspustanja parlamenta postavljaju se neka pitanja:

Ko je nosilac prava raspustanja parlamenta?

Nosilac tog prava je organ izvrsne vlasti (sef drzave ili vlada)
Dva oblika ovlascenja:
-predsednicki- kada sef drzave (ukazom) raspusti parlament jer je postavljen neprijateljski.
-vladin- vlada ga raspusta i raspisuje prevremene izbore.

Iz kojih razloga se parlament raspusta?

razlozi mogu biti navedeni u Ustavom ili formulisani u obliku blanko ovlascenja (vlada odlucuje na osnovu
slobodne ocene)

Kakva je “pravna priroda” raspustanja parlamenta?

Rspustena skupstina vrsi samo tekuce ili neodlozne poslove, odredjene zakonom. Za vreme ratnog ili
vanrednog stanja uspostavljena puna nadleznost.

Prema Ustavu Republike Srbije od 2006. ovlašćenje za paspuštanje Narodne skupštineje podeljeno izmedju
predsednika Republike i vlade, u ustavu nisu navedeni razlozi kada se NS može raspustiti. Vlada predlaze
predsedniku da je raspusti. Predsednik je ne moze raspustiti na Vladin predlog ukoliko parlament prethodno
pokrenuo pitanje odgovornosti Vlade.

Postupak raspuštanja Narodne skupštine: predsednike je raspušta ukazom i sa njenim raspuštanjem raspisuje
izbore za narodne poslanike. Raspuštena skupština vrši samo tekuće ili neodložne poslove, a u slučaju
neredovnog stanja uspostavlja se njena puna nadležnost.

Ustav razlikuje 3 slucaja raspuštanja skupstine ex consistione (po samom ustavu):

1) ako u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere vladu
2) ako ne izabere novu vladu 30 dana od izglasavanja nepoverenja vladi
3) ako ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja poverenja
4) ako NS ne iyabere novu vladu u roku od 30 dana od konstatacije ostavke predsednika Vlade
 136. SISTEM USTAVNOG SUDSTVA

U zavisnosti od pojedinačnog institucionalnog merila, moguće je razlikovati različite sisteme kontrole

ustavnosti:

I Prema ORGANU koji vrsi kontrolu:

Sudska kontrola
Politička kontrola

Za sudsku se kaže da je više u interesu gradjana a za političku da je više u interesu javnih vlasti.
U okviru sudske kontrole ustavnosti postoje 2 posebna sistema-
Kontrola ustavnosti od strane posebnog suda i kontrola ustavnosti od strane postojećih redovnih sudova.
Zemlje kontinentalnog prava kontrolu poveravaju posebnim sudovima, koji se više oslanjaju na zakone nego
na sudske precedente. U SADu i zemljama anglosaksonskog prava kontrola se vrši metodom tumačenja
prava koja se primenjuje na rešavanje konkretnog spora, a zakon za koji sud utvrdi da nije saglasan ustavu ne
ukida se ali se više ne primenjuje.

U okviru političke kontrole ustavnosti postoje isto tako dva sisteema.

-Prema prvom tu kontrolu vrši sam parlament, putem jedne vrste samoograničenja
-Prema drugom tu kontrolu vrši poseban organ, različit od parlamenta.

II Prema TRENUTKU u kojem se pristupa oceni ustavnosti:

Prethodna kontrola ustavnosti- vrši se nakon usvajanja zakona ali pre njegovog stupanja na snagu
Naknadna kontrola- vrši se posle stupanja zakona na snagu.

III Prema tome da li je osnovno pitanje NEZAVISNO od postojanja spora ili postoji samo POVODOM
spora:

-Neposredna- kada se zainteresovano lice neposredno obraca organu vrsenja ustavnosti

-Posredna- kada stranka pred sudom povodom konkretnog spora postavlja pitanje ustavnosti

IV Prema nacinu POKRETANJA postupka:

-Zahteva se stranacka legitimacija pokretaca- moze zahtevati samo lice koje istice da mu je zakonom
povredjeno neko pravo
-Prema nacelu narodne tuzbe- moze zahtevati kontrolu ustavnosti svako lice koje smatra da je ustav
povredjen nezavisno od toga da li on trpi ili ne trpi stetu.

V Prema DEJSTVU ODLUKE organa:

-Odluke koje imaju snagu propisa i deluju erga omnes

-Odluke koje deluju prema konkretnim strankama, inter partes

Prema tome da li je kontrola ustavnosti CENTRALIZOVANA ili DECENTRALIZOVANA:

-Centralizovana- to je kontrola koja se vrsi pred posebnim ustavni sudom ili drzavnim organom putem
TUZBE. Ovaj oblik kontrole ustavnosti nije moguc ako ga Ustav ne predvidja. Proizvodi posledice erga
omnes. NJeno postojanje opravdava se sa par razloga:
1) Drugacijim shvatanjem podele vlasti
2) Ne vazi nacelo “treba se drzati odlucenog”
3) Neprikladnost redovnih sudova za vrsenje kontrole ustavnosti.
-Decentralizovana-kontrola koja omogucava privatnom strankama da postave pitanje ustavnosti pred obicnim
sudovima u toku redovnog sudskog postupka. Pitanje se postavlja indirektno-u okviru konkretnog spora a ne
kao posebno pitanje.
Ovaj oblik kontrole ustavnosti moze postojati iako nije predvidjen ustavom. Njeno postojanje opravdava se
sledecim razlozima:
- Sudije treba da tumace pravo radi primene na konkretne slučajeve
- Usleg nesuglasica koristi se akt jace pravne snage
- Kada su akti jednake pravne snage vazi onaj kasnije donet
- Ustavne norme su jace od zakonskih

137. FUNKCIJE USTAVNIH SUDOVA

Pod funkcijama ustavnih sudova podrazumjevaju se vrste ustavnih sporova čije je rešavanje povereno nekom
od državnih organa.

Osnovna nadležnost ustavnih sudova je KONTROLA USTAVNOSTI PRAVA (normativna kontrola).

Predmet kontrole ne mogu biti akti koji imaju snagu ustava i tu spadaju i ustavi federalnih jedinica. Kontroli
najpre podležu zakoni kako u materijalnom tako i u formalnom smislu.

U Republici Srbiji Ustavni sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, odlučuje i o
saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom.

Ustavni sud vrši kontrolu kako ustavnosti tako i zakonitosti podzakonskih akata, konkretno odlučuje:
- o saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom
- o saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina sa Ustavom i zakonom
- o saglasnosti opštih akata organizacija koje imaju javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata,
udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom
Postoji i preventivna kontrola ustavnosti, kojom se sprečava da neustavni zakon stupi na snagu.

SUKOBI NADLEŽNOSTI IZMEĐU VISOKIH DRŽAVNIH ORGANA- tu ustavni sudovi postupaju kao
konfliktni sud, u slučaju sukoba nadležnosti odlučuju koji je organ ovlašćen da je meritorno reši.

U Republici Srbiji Ustavni sud rešava nekoliko vrsta sukoba nadležnosti:

- između sudova i drugih državnih organa
- između republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa jedinice lokalne samouprave
- između pokrajinskih organa i organa jedinica lokalne samouprave
- između organa različitih autonomnih pokrajina ili različitih jedinica lokalne samouprave

Ustavni spor moguć je samo u federalnim državama, tu je reč o federalnim sporovima- sporovi nadležnosti
između federacije i federalnih jedinica ili o međusobnim odnosima federalnih jedinica.

SUĐENJE ODREĐENIM VISOKIM DRŽAVNIM FUNKCIONERIMA ZBOG POVREDE USTAVA-

sankcije su tu uglavnom političke, svodi se na razrešenje dužnosti funkcije.

SPOROVI U VEZI SA PARLAMENTARNIM I PREDSEDNIČKIM IZBORIMA- Ustavni sud odlučuje o

izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova.

USTAVNI SPOROVI O POVREDAMA OSNOVNIH USTAVNIH PRAVA GRAĐANA

Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa, ili organizacija sa javnim
ovlašćenjima kojima se povređuju i uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode. Može izjaviti svako lice
koje smatra da mu je povređeno ljudsko pravo.
Razlika između žalbe i ustavne žalbe su na jednoj strani procesnopravne prirode, a na drugoj
materijalnopravne. Ostale neke vrste ustavnih sporova: - Ustavni spor protiv ustavnosti i zabrani delovanja
političkih stranaka
- Ustavni sporovi o oduzimanju ustavom zajamčenih prava
U nekim zemljama dodeljuje se jos i savetodavna funkcija tj. davanje mišljenja o određenim ustavopravnim
pitanjima. Bliska ovoj funkciji ustavnog suda je funkcija tumačenja ustava.
 138. IZBOR I SASTAV USTAVNIH SUDOVA

Sudije se biraju izmedju lica sa razlicitom pravnickom karijerom, od strane različitih organa, predstavnika
različitih državnih vlasti, ali u izboru dominira politički, tj. stranački kriterijum.

U Republici Srbiji Ustavni sud cini 15 sudija koje se biraju na 9 godina:

- 5 sudija bira Narodna skupstina izmedju 10 kandidata koje predlaze predsednik Republike.
- 5 sudija imenuje predesednik Republike izmedju 10 kandidata koje predlaze Narodna skupstina.
- 5 sudija imenuje opsta sednica Vrhovnog kasacionog suda izmedju 10 kandidata koje predlaze Visoki
savet sudstva i Drzavno vece tuzilaca.

Kandidati su istaknuti pravnici sa minimum 40 godina zivota i 15 godina iskustva. Data je mogucnost
reizbora, najviše 2 puta.

Za položaj sudije Ustavnog suda bitni su načelo inkompabiliteta i sudijski imunitet. Sudije uzivaju imunitet
narodnih poslanika.
Sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje: istekom vremena na koje je izabran, na njegov zahtev, kad ispuni
zakonom propisane opšte uslove za starosnu penziju, razrešenjem.

Sudija Ustavnog suda razrešava se: ako povredi zabranu sukoba interesa, trajno izgubi radnu sposobnost za
dužnost sudije Ustavnog suda, bude osuđen na kaznu zatvora ili kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim
dužnosti sudije Ustavnog suda.

139. POSTUPAK PRED USTAVNIM SUDOVIMA

Pokretaci postupka mogu biti: politicki organi, sudovi, pojedini gradjani, parlamentarna manjina i sam organ
za kontrolu ustavnosti

Postupak se deli u dve faze:

Prva faza naziva se PRETHODNI POSTUPAK- u ovom delu utvrdjuje se da li postoje procesne pretpostavke
za vodjenje postupka i odlučivanje o zahtevu za kontrolu ustavnosti.

Druga faza je RAZMATRANJE i ODLUČIVANJE- u ovom delu odrzava se javna rasprava i donosi se
odluka. Kada Ustavni sud oceni da ima osnova za pokretanje postupka, on taj postupak pokrece resenjem.

Pravi se razlika između inicijative i predloga za pokretanje postupka za kontrolu ustavnosti i zakonitosti.

Inicijativa je obraćanje Ustavnom sudu za pokretanje postupka konotrole ustavnosti, sud će odlučiti kao se
postupak treba pokrenuti, a predlogom ovlašćenog predlagača postupak je već pokrenut, znači on otvara
postupak samim tim što je podnesen.

Postupak za ocenu usatvnosti mogu pokrenuti: drzavni organi, organi autonomne jedinice, sam ustavni sud,
25 narodnih poslanika;

Savet za medjunacionalne odnose- ima specijalno ovlašćenje za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i
zakonitosti odluke ili drugog opšteg akta jedinice lokalne samouprave, formira se u nacionalno mešovitim
jedinicama.

140. DEJSTVO ODLUKA USTAVNIH SUDOVA

Za odredjivanje dejstva odluka Ustavnih sudva bitno je odgovoriti na 3 pitanja:

1) Da li odluka ustavnog suda tj. organa za kontrolu ustavnosti obavezuje svakoga ili samo stranke koje
su neposredno pred sudom;
2) Da li se zakon proglašava neustavnim u celini ili samo u jednom delu;
3) Da li odluka suda važi retroaktivno ili prospektivno?;
Odgovori na ova pitanja daju predstavu o dejstvu odluka ustavnog suda.

Kod prvog pitanja osnovno je ukazati na razliku koja postojoi izmedju sistema kontrole ustavnosti od strane
posebnih, ustavnih sudova ili od strane redovnih sudova.
Posebni sudovi (ustavni) donose odluke koje su opsteobavezne, deluju erga omnes.
Redovni sudovi donose odluke koje vaze medju strankama, inter partes.
U Republici Srbiji odluke su konacne, izvršne i opšteobavezujuće. Zakon koji nije u skladu sa Ustavom
prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u službenom glasniku. Odluke Ustavnog suda su
konačne (spor rešen odlukom Ustavnog suda se ne može ponovo rešavati od strane istog ili drugog ustavnog
suda) i izvršne (objavljivanjem postaju opšteobavezne i izvršne).

Drugo pitanje dejstva odluka ustavnog suda je obim kasiranja (stavljanja van snage) neustavnog zakona.
Pravilo je da se u sistemu kontrole ustavnosti putem ekscepcije neustavnosti od strane redovnih sudova samo
pojedine odredbe zakona koje treba primeniti na sporni slučaj ne primenjuju zbog toga što sud smatra da nisu
u saglasnosti sa ustavom. U sistemu centralizovane kontrole ustavnosti od strane posebnog, ustavnog suda,
moguće je da budu kasirane kako pojedine odredbe zakona tako i zakon u celini. Ukoliko prestankom
važenja pojedinih odredaba zakona nisu nastale pravne praznine, taj zakon će i dalje vaziti.
U Republici Srbiji u Ustavu govori se samo o prestanku važenja zakona u celini.

Momenat otpočinjanja delovanja odluke ustavnog suda je treće važno pitanje dejstva odluke ustavnog suda.
U decentralizovanom sistemu kontrole ustavnosti neustavan zakon proglasava se nistavim. U sistemu
centralizovane kontrole ustavnosti, neustavni zakon nije nistav, on se samo ukida.
U prilog retroaktivnom dejstu govore slučajevi krivičnih presuda protiv lica koja su bila optužena za povredu
zakona, koji je kasnije odlukom ustavnog suda proglašen neustavnim. U interesu pravne sigurnosti uvodi se
pojam pravosnažnost pojedinih akata, o predmetu koji je rešen ne može se ponovo voditi postupak.