ПОЈАМ И МАТЕРИЈА УСТАВА (1.

Појам и материја устава)

Устав је највиши правни акт једне државе.
Устав се може дефинисати у формалном и у материјалном смислу. 
У формалном смислу, Устав је највиши општи правни акт који је донет у форми писаног уставног документа
најјаче правне снаге. 
У материјалном смислу, Устав представља скуп правних правила којима се уређују основи државног и
друштвеног уређења једне државе. 
Устав у материјалном смислу представља шири појам од устава у формалном смислу, јер, поред највишег
општег правног акта у форми писаног уставног документа (устава у формалном смислу), обухвата и законе који
уређују уставну материју, као и неписана обичајна правила. Устав у материјалном смислу има свака држава,
али устав у формалном смислу не постоји у свакој земљи (на пример, Велика Британија нема устав у
формалном смислу; њен устав у материјалном смислу чине закони који уређују уставну материју и неписана
обичајна правила). 
Правни поредак је хијерархијски уређен. Устав је на врху хијерархије општих правних аката у једној држави.
Сви остали правни акти у оквиру правног поретка извиру из устава и морају бити у сагласности са уставом (у
супротном, они морају бити уклоњени из правног поретка). Устав је и основни општи правни акт једне државе.
Ово својство устава произлази из тога што његове норме дефинишу основне принципе функционисања
државе, представљају основ и оквир за уређење државне власти и свих друштвених односа у једној држави и
утврђују права и слободе грађана који у тој држави живе.
Материја устава обухвата две групе питања. 
 Прва група односи се на уређење државне власти (територијална и функционална организација
државне власти и начин њеног функционисања; државни органи и њихова надлежност; односи између
државних органа; акти које државни органи доносе у оквиру своје надлежности), 
 друга − на друштво и грађане (људска права и слободе; основи економског и социјалног уређења;
начин обликовања политичке воље грађана и облици њеног изражавања). 
Према томе да ли се устав налази у писаном документу или у неписаним, обичајним правилима, устави се
деле на писане и неписане. Према томе да ли се устав налази у једном документу или у више њих, устави се
деле на кодификоване и некодификоване. Према начину, односно поступку доношења (промене) устава,
устави се деле на чврсте и меке. Чврст устав се доноси и мења по поступку који је сложенији од поступка за
доношење обичног закона, а мек устав се доноси (мења) као обичан закон. Устав Републике Србије (донет
2006. године) спада у чврсте уставе. 
- Устав доноси или : 
1. Уставотворна скупштина (скупштина коју чине народни представници изабрани управо и једино са задатком
да донесу устав, након чега им мандат престаје) 
2. Скупштина као законодавни орган - али, по правилу, по посебном поступку који се примењује само на
доношење и промену устава, а који је сложенији од поступка по коме се доносе закони. 

(2. Почеци и развој уставности у Србији до 1918.)

Почеци уставности у Србији. Почеци уставности у модерно доба у Србији везују се за време Првог српског
устанка, а били су проузроковани, с једне стране, борбом за власт између Карађорђа и других утицајних
старешина у устанку − војвода, а с друге стране, неодређеном улогом и нејасним односом два главна државна
органа: 
врховног вожда (Карађорђа) и Правитељствујушчег совјета. Из тог периода позната су два уставна акта, а оба
представљају неку врсту уговора између врховног вожда и Правитељствујушчег совјета, којима су уређени
њихови међусобни односи и расподела надлежности. 
Према акту из 1808. године, Карађорђе је признат за наследног „првог и врховног српског предводитеља“
(суштински гледано, за наследног кнеза), а Правитељствујушчи совјет је по својој функцији представљао неки
облик владе. 
1
Исти односи између врховног вожда и Правитељствујушчег совјета задржани су и по уставном акту из 1811.
године, с том разликом што је Правитељствујушчи совјет поред улоге владе добио и улогу великог суда. 
Сретењски устав. Султановим хатишерифом из 1830. године, Турска је, под притиском Русије, Србији признала
унутрашњу аутономију (у оквиру Турске). Србија је већ 1835. године, на Сретење, донела свој први устав, и то
самостално, без учешћа турских органа и без потврде султана. (Дан државности Србије, спомен на 
дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године
„издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Сербије. Сретење). По Сретењском уставу, Србија је
имала три централна органа државне власти: кнеза, Државни савет и Народну скупштину. Кнез и Државни
савет су делили извршну и законодавну власт, при чему је улога кнеза била доминантна (Државни савет није
могао донети закон без сагласности кнеза, а кнез је имао и право да поставља чланове Државног савета).
Државни савет имао је и судску власт (једно 
одељење Државног савета деловало је као суд трећег и највишег степена). Народна скупштина није била
законодавно тело, али је утврђивала порезе и друге дажбине и давала сагласност на задуживање земље.
Поред тога, Народна скупштина је имала право учешћа у вршењу уставотворне власти (уз Државни савет и
кнеза). Народна скупштина је била у потпуности изабрано тело (њу је чинило 100 депутата). Сретењски устав је
имао и одредбе о правима грађана (пре свега о личним правима), а садржавао је и одредбe којима се
чиновницима гарантовала сталност запослења и државна пензија за случај старости или болести. Сретењски
устав повучен а да практично није био ни примењиван (трајао је око месец дана).
Устав из 1838. године (Турски устав). Турска је 1838. године, у облику султановог хатишерифа, октроисала
(подарила) Србији нови устав, који је познат под именом Турски устав. По том уставу, највиши органи власти
били су кнез и Савет (Савет је имао 17 чланова). Кнез је именовао чланове Савета, али није могао да их смени
без сагласности турске владе. Законодавна власт била је подељена између кнеза и Савета, али је Савет имао
значајнију улогу. На тај начин, власт кнеза била је знатно ограничена. Судска власт била је одвојена од
законодавне и извршне власти. 
Законом из 1861. године (који је по својој суштини био уставног карактера јер је мењао одредбе формално
важећег устава) положај Савета био је знатно измењен. Промењен му је назив у Државни савет, а кнез је
добио право да пензионише саветнике, па је на тај начин Државни савет био потчињен кнезу. 
Устав из 1869. године (Намеснички устав). После убиства кнеза Михаила 1868. године, Намесништво је
припремило нови устав, који је усвојила Велика народна скупштина у Крагујевцу 1869. године. По том уставу,
највиши органи власти били су кнез и Народна скупштина, који су заједнички вршили законодавну власт. Кнез
је ипак био надмоћнији чинилац у законодавству. Такође, кнез је постављао и отпуштао министре и они нису
били политички одговорни Народној скупштини. Државни савет је претворен у највиши управни суд у земљи.
Устав из 1888. године. Србија је међународно призната као суверена и независна држава на Берлинском
конгресу 1878. године. Велика народна скупштина донела је 1888. године нови устав. Овај устав је нарочито
значајан за развој уставности у Србији јер уводи парламентаризам (министри се именују по вољи
парламентарне већине и остају на том положају док имају поверење парламентарне већине), па Србија 
постаје парламентарна монархија. Органи државне власти, по овом уставу, јесу краљ, Народна скупштина и
Министарски савет (чине га министри). Народна скупштина и 
краљ заједнички врше законодавну власт. Устав гарантује грађанска права, избори су непосредни (посланички
мандати се расподељују по систему сразмерног представништва), судови су независни, а уведена је окружна,
среска и општинска самоуправа.
Краљ Александар Обреновић је 1894. године државним ударом обуставио Устав из 1888. године и вратио на
снагу Устав из 1869. године (који је важио све до Устава из 1901. године).
Устав из 1901. године. Краљ Александар Обреновић је 1901. године октроисао нови устав. Тај устав је
успоставио дводомо народно представништво, састављено од Народне скупштине и Сената. 
Парламентаризам (који је постојао по Уставу из 1888. године) није уведен. Краљ је именовао и разрешавао
министре и они су политички одговарали само њему (не и парламенту). И када је реч о правима грађана, нови
устав је у односу на Устав из 1888. године представљао корак назад.

2
Устав из 1903. године. Маја 1903. године убијен је Краљ Александар Обреновић. За краља је проглашен Петар
Карађорђевић и донет је нови устав. Уставом из 1903. године заправо је враћен на снагу Устав из 1888. године
(уз неколико измена). Тиме је и парламентаризам био враћен у политички живот Србије.

(3. Устав у првој југословенској држави)

После Првог светског рата створена је заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, а до коначног уједињења
је дошло 1. децембра 1918. године. 
Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. године (Видовдански устав). Први Устав Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца донет је 28. јуна, на Видовдан, 1921. године. По том уставу, Краљевина Срба, Хрвата
и Словенаца је била уставна, парламентарна и наследна монархија. По облику државног уређења, то је била
унитарна држава, а јединице административно-територијалне поделе биле су: области, окрузи, срезови и
општине. Област, највећа јединица, није могла имати више од 800.000 становника. Централни органи власти
били су краљ, Народна скупштина (била је једнодома) и Министарски савет. Законодавну власт вршили су
краљ и Народна скупштина заједнички, а министри су били одговорни и краљу и Народној скупштини. Судску
власт вршили су судови, који су били независни. Државни савет је био врховни управни суд. Видовдански устав
је поред класичних личних и политичких права и слобода утврђивао и многа социјално-економска права. Краљ
Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. године суспендовао Видовдански устав и завео личну
владавину. Октобра 1929. године држава је добила назив Краљевина Југославија. Земља је подељена на девет
бановина. 
Устав Краљевине Југославије из 1931. године. Краљ Александар Карађорђевић је 3. септембра 1931. године
октроисао нови устав, па је Устав Краљевине Југославије из 1931. године познат као с ептембарски или као
октроисани устав. По том уставу, Краљевина Југославија је уставна и наследна (не и парламентарна)
монархија. Краљ је био доминантан чинилац у раду и законодавне и извршне власти. Успостављено је
дводомо народно представништво, састављено од Народне скупштине и Сената. Министри су били одговорни
само краљу. Задржано је унитарно уређење државе, са поделом на бановине.

(4. Устав у другој југословенској држави)

Устав Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године. После Другог светског рата, 31. јануара
1946. године, Уставотворна скупштина је донела први устав друге Југославије – Устав Федеративне Народне
Републике Југославије. Овај устав је рађен у великој мери по угледу на Устав Совјетског Савеза из 1936.
године. Уведено је федеративно уређење државе (уместо унитарног), са шест федералних јединица (народних
република), а у саставу једне од њих, Народне Републике Србије, образоване су две аутономне јединице:
Аутономна покрајина Војводина и Аутономна Косовско-метохијска област. Највиши савезни органи државне
власти били су: дводома Народна скупштина (чине је Савезно веће и Веће народа), Президијум Народне
скупштине (колективни шеф државе) и Влада. 
Уставни закон из 1953. године. Почетком педесетих година улази у период тзв. самоуправног социјализма.
Уставни закон из 1953. године није био целовит устав, јер је уређивао само део уставне материје. Уведена је
друштвена својина над средствима за производњу, а радници образују радничке савете као облике
остваривања самоуправљања у привреди и у друштвеним делатностима (у образовању, култури и социјалним
службама). Савезна народна скупштина је дводома, а један од домова је веће произвођача (посланике тог
већа бирају запослени произвођачи). Уместо Президијума Народне скупштине уведен је председник
Републике као инокосни шеф државе, а уместо Владе – Савезно извршно веће. Председник Републике је био
истовремено и председник Савезног извршног већа. 
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1963. године. Овај устав је био наглашено
прожет идеологијом, па је у складу с тим био промењен и назив државе (нови назив био је: Социјалистичка
Федеративна Република Југославија). У области друштвено-економског уређења, основни уставни институти
били су друштвена својина и самоуправљање. Међу уставним слободама и правима, највиши ранг добило је
право грађана на друштвено самоуправљање, које је проглашено неприкосновеним. Савезна скупштина имала
3
је пет домова (већа), а председник Републике више није био истовремено и председник Савезног извршног
већа. Уставом из 1963. године по први пут је уведено уставно судство (Уставни суд Југославије и уставни судови
република). Југославија је била прва социјалистичка земља на свету која је увела уставне судове. 
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године. И пре доношења овог устава,
уставним амандманима из 1971. године (којима је значајно измењен Устав из 1963. године) унети су елементи
конфедерализма у функционисање југословенске федерације. Устав из 1974. године наставио је и продубио
процес слабљења положаја и улоге федерације и јачања улоге република и аутономних покрајина По Уставу из
1974. године, сви савезни органи били су конституисани на начелу једнаке заступљености република и
одговарајуће заступљености покрајина, а поједини органи на начелу једнаке заступљености не само република
него и покрајина (на пример, Председништво СФРЈ). У Савезној скупштини, која је била дводома, грађани нису
били непосредно представљени ни у једном дому, већ су оба дома чинили представници република и
покрајина, што је велико одступање од начела федерализма. Одлуке су се, по правилу, доносиле сагласношћу
представника свих република и покрајина. Смањење значаја и улоге савезне државе, а насупрот томе јачање
улоге федералних јединица и аутономних покрајина, довело је до тога да федералне институције
функционишу само у оној мери и онда када је то одговарало интересима република и покрајина. Таква уставна
решења подстакла су сепаратизам. Словенија, Хрватска, Македонија и Босна и Херцеговина прогласиле су се
за самосталне и независне државе 1991. године, доношењем једностраних аката који су били супротни
савезном уставу, а 1992. године биле су и међународно признате. Тиме је престала да постоји тзв. друга
Југославија.

(5. Уставност у трећој југословенској држави)

Устав Републике Србије из 1990. године је, с једне стране, предвиђао да је Република Србија у саставу
федеративне државе , а с друге стране, уређивао је целину уставне материје једне државе која би могла и
самостално да функционише. Тај устав карактерише одсуство идеолошких одредница које су имали устави у
време тзв. самоуправног социјализма (на пример, из назива државе изостављен је атрибут: социјалистичка),
као и враћање класичним уставноправним институтима (владавина права, подела власти, политички
плурализам и широк круг људских слобода и права). Устав Републике Србије из 1990. године определио се за
мешовито-парламентарни систем власти, који, поред уобичајених карактеристика парламентарног система,
садржи и неке елементе председничког система (на пример: председника Републике бирају грађани на
непосредним изборима; председник Републике има право да захтева да Народна скупштина поново гласа о
усвојеном закону; председник Републике има право да распусти Народну скупштину на образложен предлог
Владе). Уставотворна и законодавна власт припада Народној скупштини (она има 250 народних посланика).
Извршна власт припада Влади, коју бира Народна скупштина. Судска власт припада судовима, који су
независни, а судијска функција је стална. Оцену уставности и законитости врши Уставни суд, чије су одлуке
општеобавезне и извршне (Уставни суд има девет судија, а функција им је стална). По овом уставу, у
Републици Србији постоје две аутономне покрајине: Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина
Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије. Јединице локалне самоуправе су општине, градови
и град Београд. 
Устав Савезне Републике Југославије из 1992. године- Савезно веће Скупштине СФРЈ (са преосталим
делегатима из Србије и Црне Горе у свом саставу), донело је, 27. априла 1992. године, Устав Савезне
Републике Југославије. Тиме је и формално, са становишта унутрашњег, уставног права, престала да постоји
друга Југославија и настала је нова, трећа југословенска држава. Према овом уставу, у федерацији је
успостављен парламентарни систем власти (са елементима канцеларског система). Савезна скупштина је
дводома (чине је Веће грађана и Веће република). Председника Републике (који, поред овлашћења да
командује Војском Југославије у складу са одлукама Врховног савета одбране, има углавном репрезентативна
овлашћења) бира Савезна скупштина. Врховни савет одбране чине председник Републике и председници
република чланица (председник Републике је председник Врховног савета одбране). Главни носилац извршне
власти је Савезна влада. Савезна скупштина бира само председника Савезне владе, а он самостално именује и
разрешава савезне министре (канцеларски систем). У јулу 2000. године усвојени су амандмани на Устав
4
Савезне Републике Југославије. По тим амандманима, председник Републике се бира на непосредним
изборима, Савезну владу (и председника и чланове Савезне владе) бира Савезна скупштина (напуштен је
канцеларски систем), а посланици у Већу република бирају се на непосредним изборима, у складу са савезним
законом (по уставним решењима из 1992. године, уређивање избора посланика у Веће република било је
препуштено законима република чланица). Усвајање наведених амандмана изазвало је политичку кризу у
односима Републике Србије и Републике Црне Горе. 

(6. Уставна преамбула. Начела устава)

III. УСТАВНА ПРЕАМБУЛА Устав по правилу садржи један текст, обично свечаног тона, који није исказан у виду
чланова устава и који претходи одредбама устава, а назива се преамбула (што значи увод или предговор). Она
није обавезни саставни део устава, а ако је има или претходи називу устава или се налази испод назива устава
- Најчешће се састоји од једне дугачке реченице подељене у више посебних ставова, у којој се изражавају
циљеви и начела новог уставног уређења, као и основни политички разлози и мотиви за доношење новог
устава - доприноси бољем разумевању одредаба устава.
Преамбула Устава Републике Србије констатује да тај устав грађани Србије доносе полазећи од државне
традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да
је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у
оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе
свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим
и спољним политичким односима.
Из овако формулисане преамбуле произлази да су државна традиција српског народа, равноправност свих
грађана и етничких заједница у Србији и настојање да Покрајина Косово и Метохија остане саставни део
територије Србије представљали главна полазишта приликом доношења Устава Републике Србије 2006.
године. 

НАЧЕЛА УСТАВА
- Представљају најопштије уставне одредбе, које се налазе на почетку нормативног дела устава и изражавају
основне одреднице државног уређења једне државе, основне вредности и принципе којима се уставотворац
руководио при уређивању појединих института, као и основне циљеве којима устав тежи. Стога се уставним
начелима одређују највише друштвене вредности које устав штити.
Начелима Устава Републике Србије дефинише се Република Србија, одређују се носиоци суверености,
прокламују владавина права, подела власти и политички плурализам, забрањује се сукоб интереса, утврђују се
државни симболи (грб, застава и химна), прокламују се јединственост и недељивост територије Републике
Србије и неповредивост њене границе, одређују се главни град Републике Србије и језик и писмо који су у
службеној употреби, утврђују се световност државе и право грађана на покрајинску аутономију и локалну
самоуправу, прокламују се заштита држављана Републике Србије и Срба у иностранству и заштита
националних мањина, јемчи се равноправност полова и гарантује поштовање општепризнатих принципа и
правила међународног права и права странаца.

(7. Република Србија)

1. РЕПУБЛИКА СРБИЈА је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права
и социјалних права, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и
припадности европским принципима и вредностима. Уставна дефиниција Републике Србије обухвата обележја
везана за облик државе (република, заснована на начелима грађанске демократије), карактер (држава српског
народа и свих грађана који у њој живе), однос државе и друштва (владавина права, социјална правда, људска
и мањинска права и слободе) и за спољнополитичку и вредносну оријентацију (припадност европским
принципима и вредностима). 

(8. Носиоци суверености)

5
2.ГРАЂАНСКА (НАРОДНА) СУВЕРЕНОСТ - Означава народ, као носиоце власти у држави, 
- Ниједан државни орган, политичка странка, група или појединац не може присвојити сувереност од граћана. 
- Грађани своју вољу изражавају путем референдума и народне иницијативе и преко својих слободно
изабраних представника у највише државне органе. Референдум (облик непосредног изражавања воље
грађана у којем се изјашњавају о правном акту или одлуци које су предложили и формулисали државни
органи.) Референдум може да буде обавезан ако је Уставом или законом утврђено да се о одређеном питању
одлука доноси на референдуму, или факултативан, ако обавезност одлучивања путем референдума није
прописана. По свом дејству, референдум може да буде обавезујући (када одлука донета на референдуму
правно обавезује) или саветодаван (то је случај кад се акт који је предмет референдума не усваја путем
референдума, него се гласањем на референдуму само изражава мишљење о том акту). Такође, референдум се
може расписати и ради претходног изјашњавања о одређеном питању (то је претходни референдум), а ако се
на референдуму потврђује акт који је донео надлежни орган, онда је реч о накнадном референдуму. Народна
иницијатива (представља право одређеног броја грађана да предлажу промену или доношење општих
правних аката из надлежности Народне скупштине, скупштине аутономне покрајине, односно скупштине
јединице локалне самоуправе, да захтевају расписивање референдума о одређеном питању и да подносе
друге предлоге у складу с Уставом, законом и статутом. (Законом о референдуму и народној иницијативи)

(9. Владавина права)

3.ВЛАДАВИНА ПРАВА - остварује се слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и
мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону. -
Гарантује и обезбећује једнакост свих грађана, јер се на све једнако примењују сви прописи. 
Владавина права подразумева следеће: 
 да је државна власт демократски установљена, односно да изражава стварну вољу грађана, изражену
на слободним и непосредним изборима; 
 да су људска и мањинска права зајемчена Уставом и да се непосредно примењују ; 
 да је државна власт организована на начелу поделе власти (што значи да нема концентрације државне
власти код једног државног органа); 
 да је судска власт независна (што значи да се законодавна и извршна власт не могу мешати у рад
судске власти); 
 да је државна власт везана Уставом и законима, односно да је држава потчињена праву.

(10. Подела власти)

4.ПОДЕЛА ВЛАСТИ Правни поредак РС је јединствен а уређење почива на подели власти на : 
- законодавну (која је надлежна за доношење закона) 
- извршну (која је задужена за њихово спровођење) 
- судску (која контролише правилно спровођење закона, чији је задатак да решава спорове о праву, утврђујући
како треба применити право у конкретном случају) - независна је.
 Ово начело има за циљ да онемогући самовољно вршење власти, било спајањем све три власти у надлежност
једног државног органа, било кроз мешање једне власти у надлежности друге.

(11. Политичке странке)

5.ПОЛИТИЧКИ ПЛУРАЛИЗАМ - Уставом се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском
обликовању политичке воље грађана и гарантује слобода оснивања политичких странака. Ипак, Устав одређује
и границе ове слободе-забрањено је деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење
уставног поретка, кршење људских и мањинских права или изазивање расне, националне и верске мржње. О
забрани рада политичке странке одлучује Уставни суд. 

(12. Забрана сукоба интереса)

6
6.ЗАБРАНА СУКОБА ИНТЕРЕСА - Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим
другим функцијама, пословима или приватним интересима. Смисао забране сукоба интереса састоји се у
потреби спречавања настанка ситуације у којој носилац државне или јавне функције (функционер) има
приватни интерес који утиче, може да утиче на поступање функционера у вршењу државне или јавне дужности
(службене дужности), на начин који угрожава јавни интерес. 
(17. Световност државе)
7.СВЕТОВНОСТ ДРЖАВЕ 
Устав утврђује да је Република Србија световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.
Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.
Из наведеног произлази, с једне стране, да је религија приватна ствар појединца и, с друге стране, да се
држава не меша у рад цркава и верских заједница, али и да је забрањено мешање цркава и верских заједница
у државне послове.

(18. Покрајинска аутономија и локална самоуправа)

8.ПОКРАЈИНСКА АУТОНОМИЈА И ЛОКАЛНА САМОУПРАВА 
По Уставу, државна власт је ограничена правом грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу и
она подлеже само надзору уставности и законитости.
Остваривање тог права подлеже само надзору уставности и законитости, што значи да органи државне власти
могу контролисати само то да ли се послови који су у изворној надлежности аутономне покрајине и локалне
самоуправе врше у складу са Уставом и законом. - Јединице лок. самоуправе су општине, градови и град
Београд. У њима грађани непосредно или преко својих слободно изабраних представника одлучују о
питањима локалног значаја. Град Београд има посебан уставни положај који је уређен посебним законом –
Законом о главном граду. 
Законом се одређује која су питања од републичког, покрајинског и локалног значаја. 
(- Територијална аутономија подразумева право на самоорганизовање и самостално одлучивање у одређеном
кругу питања на датој територији и у погледу финансирања.)

9.ОСТАЛА НАЧЕЛА УСТАВА 

13 - Грб, застава и химна (Грб се користи као велики и као мали грб. Застава постоји и користи се као народна
и као државна застава. Химна РС је свечана песма Боже правде) Грб Републике Србије јесте грб који је био
утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године. Државна застава је хоризонтална тробојка
која има поља истих висина, одозго на доле: црвено, плаво и бело, а преко тих поља је (померен ка јарболу)
Мали грб. Стандарта је Државна застава квадратног облика коју користе председник Републике и председник
Народне скупштине (то је хоризонтална тробојка која има поља истих висина, одозго на доле: црвено, плаво и
бело, а преко тих поља је Велики грб). Народна застава је хоризонтална тробојка која има поља истих висина,
одозго на доле: црвено, плаво и бело
14 - Територија и граница (Устав утврђује да је територија Републике Србије јединствена и недељива. Граница
Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.) 
15 - Главни град (Главни град Републике Србије је Београд.) 
16 - Језик и писмо (У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо) 
19 - Заштита држављана и Срба у иностранству - Устав прокламује да Република Србија штити права и
интересе својих држављана у иностранству и развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са
матичном државом
20 - Заштита националних мањина (Република Србија штити права националних мањина и јемчи посебну
заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета) 
21. - Равноправност полова (Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких
могућности.) 

7
22 - Међународни односи (спољна политика РС почива на опште признатим принципима и правилима
међународног права, као и да су опште прихваћена правила међународних права и потврђени међународни
уговори део правног поретка РС )
 23 - Положај странаца (странци имају сва зајемчена права Уставом и законом изузев права која по Уставу
припадају само држављанима РС - изборно право)

(24. Људска и мањинска права и слободе - основна начела, непосредна примена зајамчених права, сврха
уставних јемстава, ограничења људских и мањинских права, забрана дискриминације и заштита људских и
мањинских права и слобода)
ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА - 1. Појам и основна начела
удска права одређују правни положај појединца у односу на државну власт. Она представљају границу коју
државна власт у демократској држави не сме да прекорачи.  - Мањинска права (права националних мањина)
служе очувању националног идентитета. 
Људска права могу да се деле према различитим критеријумима. Према томе ко је носилац права, она се деле
на: појединачна (индивидуална) права (кад је носилац права појединац) и на колективна права (кад је
носилац права група или колективитет). Према времену настанка, људска права се деле на права прве
генерације (то су лична и политичка људска права, настала крајем XVIII и почетком XIX века), права друге
генерације (то су економска, социјална и културна људска права, настала крајем XIX и почетком XX века) и
права треће генерације (појављују се у другој половини XX века и то су претежно колективна права, као на
пример: право на мир, право на економски и социјални развој)Према предмету заштите, људска права се деле
на лична, политичка, економска, социјална и културна права. 
 Лична права имају за циљ заштиту приватне личности човека, његов физички и духовни интегритет и његову
слободу у односу на државну власт. Политичка права омогућују грађанима учешће у политичком животу и
вршењу државне власти. Економска и социјална права штите економски слабије и обезбеђују економску и
социјалну сигурност човека у друштву. Културна права гарантују учешће човека у културном животу и имају за
циљ обезбеђење очувања, развитка и ширења културе.
Устав Републике Србије даје људским и мањинским правима и слободама велики значај, па је цео други део
Устава у целини њима посвећен. У основним начелима овог дела Устава гарантује се непосредна примена
зајемчених права, утврђује сврха уставних јемстава, утврђују услови ограничења људских и мањинских права,
утврђује општа забрана дискриминације и утврђују видови заштите људских и мањинских права и слобода.
Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу
пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на
начелу владавине права. Уставом зајемчена људска и мањинска права могу законом бити ограничена само ако
ограничење допушта Устав.  Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати, а при
ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о
суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу
ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим
ограничењем права.
Пред Уставом и законом сви су једнаки, а Устав даље разрађује ово опште антидискриминационо начело тако
што утврђује да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и изричито утврђује да је
забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе,
пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења,
имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право
зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.  Грађани имају право да се
обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом.
Устав гарантује широку листу људских права, која се према предмету заштите могу поделити на следеће групе:
лична права; политичка права; економска, социјална и културна права; права странаца; права припадника
националних мањина.
8
5.1.ОСНОВНА НАЧЕЛА ЉУДСКИХ И МАЊИНСКИХ ПРАВА -
 - непосредна примена зајемчених права, (непосредно се примењују) 
- сврха уставних јемства (служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког
појединца заснованом на начелу владавине права) 
- ограничења људских и мањинских права (могу бити ограничена само ако Устав допушта) 
 - забрана дискриминације (пред Уставом и законом сви су једнаки. Свако има право на једнаку законску
заштиту и изричито се прописује да је забрањена свака дискриминација, посредна или непосредна, по било
ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, имовног
стања, културе, језика, психичког или физичког инвалидитета) 
- утврђена је заштита људских и маљинских права и слобода

2.ЛИСТА ЉУДСКИХ ПРАВА И СЛОБОДА- ЛИЧНА ПРАВА И СЛОБОДЕ Устав гарантује широку листу људских права,
која се према предмету заштите могу поделити на следеће групе: лична права; политичка права; економска,
социјална и културна права; права странаца; права припадника националних мањина. 

2.ЛИЧНА ПРАВА
2.1.ПРАВО НА ДОСТОЈАНСТВО И СЛОБОДАН РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ – (25. Право на достојанство и слободан развој
личности)
Устав гарантује да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, при чему
свако има право на слободан развој личности. 

2.2.ПРАВО НА ЖИВОТ - (26. Право на живот)

Право на живот је основно људско право и неопходан услов за остваривање свих других људских права. Устав
изричито прокламује да је људски живот неприкосновен, у Републици Србији нема смртне казне и да је
забрањено клонирање људских бића. 

2.3.НЕПОВРЕДИВОСТ ФИЗИЧКОГ И ПСИХИЧКОГ ИНТЕГРИТЕТА – 

(27. Неповредивост физичког и психичког интегритета)
Устав гарантује се да је физички и психички интегритет човека неповредив и да нико не сме да буде изложен
мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Нико без слободног пристанка, не може
бити подвргнут медицинским или научним огледима. Ово право је апсолутног карактера и Устав не допушта
никаква одступања од неповредивости човековог физичког и психичког интегритета.

2.4.ЗАБРАНА РОПСТВА, ПОЛОЖАЈА СЛИЧНОГ РОПСТВУ И ПРИНУДНОГ РАДА - 

(28.Забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада) 
Нико не може бити држан у ропству или положају сличном ропству, као и да је забрањен сваки облик трговине
људима. Забрањен је и принудни рад. (Сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном
положају сматра се принудним радом). Принудним радом се не сматра рад или служба лица на издржавању
казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад
или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања. 

2.5.ПРАВО НА СЛОБОДУ И БЕЗБЕДНОСТ – УСТАВНИ РЕЖИМ КРШЕЊА СЛОБОДЕ 

(29. Право на слободу и безбедност – уставни режим лишења слободе - поступање са лицима лишеним
слободе и допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда)
Право на слободу и безбедност штити свако лице од незаконитог и самовољног поступања којим се
ограничава његова слобода и безбедност и утврђује да је лишење слободе допуштено само из разлога и по
поступку који је утврђен законом. Устав прво прокламује да свако има право на личну слободу и безбедност и

9
утврђује да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Лице које
је лишено слободе од стране државног органа има право да: 
 одмах, на језику који разуме, буде обавештено о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се
ставља на терет, као и о својим правима, а посебно има право да, без одлагања, о свом лишењу
слободе обавести лице по свом избору
 Свако лице које је лишено слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости
лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. 
 Казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд. 
 Према лицу које је лишено слободе мора се поступати човечно и с уважавањем достојанства његове
личности. Забрањено је свако насиље према лицу лишеном слободе, а такође је забрањено и
изнуђивање исказа. 
 Лицу које је лишено слободе без одлуке суда одмах се саопштава да има право да ништа не изјављује
и право да не буде саслушано без присуства браниоца којег само изабере или браниоца који ће му
бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати. 
 Лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 сати, бити предато
надлежном суду, а у противном се пушта на слободу. 

2.6.УСТАВНИ РЕЖИМ ПРИТВОРА - (30. Уставни режим притвора)

Притвор је превентивно лишење слободе лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, и
по Уставу може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења
кривичног поступка. 
Писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 сати од притварања.
Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 сати. 
Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може
продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта
на слободу. 
Притвор је могуће одредити ако су испуњена три услова: 1) да постоји основана сумња да је то лице извршило
кривично дело 2) да је одређивање притвора неопходно ради вођења поступка, и 3) да о одређивању
притвора постоји одлука суда. 

2.7.ПРАВО НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ - (31. Право на правично суђење)

1) Свако има право да независан, непристрастан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року
јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог покретања
поступка, као и оптужбама против њега. 2) Право на бесплатног преводиоца и право на бесплатног тумача. 3)
Како би се заштитили интереси националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву,
малолетника и праватнсот учесника у поступку, јавност се може искључити током читавог или дела поступка
који се води пред судом. 

2.8.ПОСЕБНА ПРАВА ОКРИВЉЕНОГ - (32. Посебна права окривљеног)

1) Право да лице буде упознато са тим за шта је и на основу чега окривљено 2) Право на одбрану и
ангажовање браниоца по свом избору 3) Право на примерено време и одговарајуће услове за припрему
одбране 4) Право на бесплатног браниоца 5) Право да се суди у његовом присуству, да се брани сам или преко
браниоца 6) Право на суђење без одуговлачења. Лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело
није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу. 

2.9.ПРАВНА СИГУРНОСТ У ОКВИРУ КАЗНЕНОГ ПРАВА - (33. Правна сигурност у казненом праву)
Нико се не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено није било предвиђено законом као
кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена. - Кривична дела и санкције
могу се прописати само законом (не и подзаконским прописом). - Утврђује се претпоставка невиности – свако
10
се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. - Не
може се гонити за кривично дело за које је правоснажном пресудом већ ослобођен или осуђен, нити судска
одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Кривично гоњење
и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева.

2.10.ПРАВО НА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ И НАКНАДУ ШТЕТЕ - (34. Право на рехабилитацију и накнаду штете)

Свако ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на
рехабилитацију, накнаду штете од РС. - Право на накнаду материјалне или нематеријалне штете има свако
коме је штета проузрокована незаконитим или неправилним радом државног органа, ималаца јавног
овлашћења, органа АП или јединице ЛС. 

2.11.ПРАВО НА ЈЕДНАКУ ЗАШТИТУ ПРАВА И НА ПРАВНО СРЕДСТВО - 

(35. Право на једнаку заштиту права и на правно средство)
Јемчи грађанину једнаку заштиту свих његових права пред судовима и другим државним органима, имаоцима
јавних овлашћења, органима АП или јединицама ЛС, - Свако има право на жалбу и друго правно средство
против одлуке којом се одлучује о његовом праву. 

2.12.ПРАВО НА ПРАВНУ ЛИЧНОСТ - (36. Право на правну личност)

Ово право обухвата:
1. право на правну способност (способност да се буде носилац права и обавеза)
2. право пословну способност (способност лица да самостално одлучује о својим правима и обавезама, а стиче
се пунолеством)
3. право на избор и коришћење личног имена и имена своје деце. 

2.13.ПРАВО НА ДРЖАВЉАНСТВО - (37. Право на држављанство)

Држављанство означава посебан правни однос државе и појединца. из којег за државу а и за појединца
произлазе одређена права и обавезе. Државе, по правилу, само својим држављанима у потпуности обезбеђују
остваривање људских права, посебно оних политичких (на пример изборног права) или права на посебну
правну заштиту у иностранству.  Држављани према својој држави имају посебне обавезе (на пример војну
обавезу). Дете рођено у Републици Србији има право на држављанство Републике Србије, ако нису испуњени
услови да стекне држављанство друге државе. Држављанин Републике Србије не може бити протеран, нити
лишен држављанства или права да га промени. 

2.14.СЛОБОДА КРЕТАЊА - (38. Слобода кретања)

Устав јемчи свакоме право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу
врати.  Нико не може грађанима ограничити кретање на територији Републике Србије, не може их иселити из
једног места супротно њиховој вољи нити их може присиљавати на боравак у неком месту против њихове
воље. Ограничава се из разлога: 1) неопходности ради вођења кривичног поступка, 2) заштите јавног реда и
мира, 3) спречавања ширења заразних болести или 4) ради одбране РС. У наведеним случајевима ова слобода
се може ограничити само законом и само привремено (не може се трајно ограничити, нити одузети).

2.15.НЕПОВРЕДИВОСТ СТАНА - (39. Неповредивост стана)

Неповредивост стана значи да нико без писане судске одлуке не може ући у туђи стан или друге просторије,
нити у њима вршити претрес. Ако се претрес врши на основу писмене одлуке суда, држалац стана и друге
просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује
претресању. Ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два
пунолетна сведока. Устав дозвољава улазак у туђи стан или друге просторије без одлуке суда, изузетно и

11
претресање без присуства сведока, ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца
кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину. 

2.16.ТАЈНОСТ ПИСАМА И ДРУГИХ СРЕДСТАВА ОПШТЕЊА - (40. Тајност писама и других средстава општења)
Подразумева да нико (значи ни државни органи) не сме да се упознаје са садржином писама и других
средстава комуницирања, изузев лица којима су она упућена. Одступања су дозвољена само на одређено
време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности
Републике Србије. 

2.17.ЗАШТИТА ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ - (41. Заштита података о личности)

То је сложено право које обухвата следеће: 
1) зајемчена је заштита података о личности; 
2) прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују се само законом (не и
подзаконским прописом); 
3) забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, осим за потребе
вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије; 
4) свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и
право на судску заштиту због њихове злоупотребе.
Послове заштите података о личности обавља Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података
о личности, као самосталан државни орган, независан у вршењу своје надлежности.

2.18.СЛОБОДА МИСЛИ, САВЕСТИ И ВЕРОИСПОВЕСТИ- (42. Слобода мисли, савести и вероисповести)

Устав јемчи слободу мисли, савести, уверења и вероисповести, као и право да се остане при свом уверењу или
вероисповести или да се они промене према сопственом избору. 
Слобода вероисповести обухвата: слободан избор верског уверења; слободно исповедање вере; слободу од
обавезе изјашњавања о својим верским уверењима. По Уставу, свако је слободан да испољава своју веру или
убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно
или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.
По Уставу, родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање
у складу са својим уверењима. 

(43. Положај цркава и верских заједница)

Уставом се као битни елементи положаја цркава и верских заједница утврђују: њихова равноправност;
одвојеност од државе; самосталност у уређивању унутрашње организације.  Оне су слободне да самостално
уређују своју унутрашњу организацију и верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске
школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом.
Положај цркава и верских заједница уређен је Законом о црквама и верским заједницама. По том закону,
субјекти верске слободе су традиционалне цркве (Српска Православна Црква, Римокатоличка Црква, Словачка
Евангеличка Црква а. в., Реформатска Хришћанска Црква и Евангеличка Хришћанска Црква а. в.),
традиционалне верске заједнице (Исламска верска заједница и Јеврејска верска заједница), конфесионалне
заједнице и друге верске организације. 

2.19.ПРИГОВОР САВЕСТИ - (44. Приговор савести) 

Нико није дужан да противно својој вери или убеђењу испуњава војну или другу обавезу која укључује
употребу оружја. 

2.20.СЛОБОДА ИЗРАЖАВАЊА НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ - (46. Слобода изражавања националне

припадности)

12
Изражавање националне припадности је слободно. Та слобода подразумева, право сваког лица на
изражавање своје националне посебности и на коришћење свог језика и писма, у складу са законом. По
Уставу, нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности.

3. ПОЛИТИЧКА ПРАВА
3.1 Слобода мижљења и изражавања - (45. Слобода мижљења и изражавања)
Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други
начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Тиме се грађанима омогућује да слободно изражавају своје
ставове и мишљења о људима, друштву, стањима и појавама. Слобода изражавања може само законом бити
ограничена (ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног
здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије)

3.2.СЛОБОДА МЕДИЈА - (49. Слобода медија)

Устав свакоме гарантује слободу да без одобрења, на начин предвиђен законом, оснива новине и друга
средства јавног обавештавања и да у РС нема цензуре. Надлежни суд може спречити ширење информација и
идеја путем средстава јавног обавештавања из следећих разлога: 1) ради спречавања позивања на насилно
рушење поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије, 2) ради спречавања
пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље или 3) ради спречавања заговарања расне,
националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље. Пошто се
слобода медија може злоупотребити, Уставом је загарантовано право на исправку неистините, непотпуне или
нетачно пренете информације којом је повређено нечије право или интерес, као и право на одговор на
објављену информацију, а остваривање тих права уређује се законом. 

3.3.ПРАВО НА ОБАВЕШТЕНОСТ - (50. Право на обавештеност)

Свако, по Уставу, има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног
значаја. Свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су
поверена јавна овлашћења, у складу са законом.  Ради остваривања права на приступ информацијама од
јавног значаја Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја је установљен Повереник за
информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Утврђена су ради остварења и заштите интереса
јавности да зна и остварења слободног демократског поретка и отвореног друштва.

3.4.ИЗБОРНО ПРАВО - (51. Изборно право)

Представља темељ на којем се заснива легитимност државне власти. Његовим остваривањем грађани
учествују у обликовању политичке воље државе. Оно је познато и као „бирачко право“. По Уставу, сваки
пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран. 
Неопходно је да буду испуњена следећа три услова: 
1) држављанство Републике Србије; 
2) пунолетство; 
3) пословна способност
Начин остваривања изборног права уређује се законом, а упис у јединствени бирачки списак јесте услов за
остваривање изборног (бирачког) права.
Оно је опште и једнако, што значи да га има свако лице које испуњава напред наведене услове и да свачији
глас на изборима вреди једнако. . Избори су слободни и непосредни а гласање тајно и лично. Поред тога што
омогућује грађанима да се кандидују на изборима и да бирају своје представнике који ће у њихово име
вршити власт, изборно право омогућује грађанима и учешће у појединим облицима непосредне демократије,
као што су референдум и народна иницијатива.

13
3.5.СЛОБОДА ОКУПЉАЊА - (53. Слобода окупљања)
Устав гарантује да је мирно окупљање грађана слободно, окупљање у затвореном простору не подлеже
одобрењу нити пријављивању за разлику од окупљања на отвореном простору пријављују надлежном
државном органу. Слобода окупљања није право апсолутног карактера, јер се може законом ограничити, али
само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике
Србије. 

3.6.СЛОБОДА УДРУЖИВАЊА - (54. Слобода удруживања)

Устав јемчи слободу политичког, синдикалног и сваког другог удруживања, која обухвата и негативан аспект
ове слободе − право да се остане изван сваког удружења. Удружења се оснивају без претходног одобрења, уз
упис у регистар који води надлежни државни орган. Забрањена су тајна и паравојна удружења. Уставни суд
може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење
зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње.
- Судије УС, судије, јавни тужиоци, Заштитник грађана, припадници полиције и војске не могу бити чланови
политичких странака. 

3.7.ПРВО НА УЧЕШЋЕ У УПРАВЉАЊУ ЈАВНИМ ПОСЛОВИМА, као и право на петицију такође спадају у ову групу
људских права (политичка права)

4.ЕКОНОМСКА, СОЦИЈАЛНА И КУЛТУРНА ПРАВА 

4.1.ПРАВО НА ИМОВИНУ - (57. Право на имовину)
 Устав јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Ово право је једна
од гаранција приватне својине. Ово право није апсолутног карактера, јер по Уставу право својине може бити
одузето или ограничено, али само у јавном интересу који је утврђен на основу закона и уз накнаду која не
може бити нижа од тржишне. Такође, законом се може ограничити начин коришћења имовине. Одузимање
или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено је само у складу са
законом.

4.2.ПРАВО НА РАД - (59. Уставни режим права на рад и права на штрајк)

Гарантује се сваком: право на рад, слободан избор рада, свима су, под једнаким условима, доступна сва радна
места, да се на раду поштује достојанство његове личности, право на безбедне и здраве услове рада,
ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на
правну заштиту за случај престанка радног односа.. Садржина се утврђује законом и колективним уговором. 
4.3.ПРАВО НА ШТРАЈК - Штрајк је колективна привремена обустава рада којој прибегавају запослени ради
вршења притиска на послодавца да прихвати њихове захтеве који се односе на побољшање услова рада. Устав
јемчи право запослених на штрајк, у складу са законом и колективним уговором. Право на штрајк може бити
ограничено само законом, сходно природи или врсти делатности. 

4.4.ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ - (63. Право на образовање, аутономију универзитета и слобода научног и

уметничког стварања)
Устав свакоме јемчи право на образовање, - Основно образовање је обавезно и бесплатно; - средње није
обавезно али је бесплатно (не и обавезно); - високо образовање је доступно свима под једнаким условима, а
РС омогућује бесплатно високо образовање. 
Аутономија универзитета, високошколских и научних установа, која подразумева њихово право да, у складу са
законом, самостално одлучују о свом уређењу и раду. 

4.5.ПРАВО НА ЗДРАВУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ - (64. Право на здраву животну средину)

14
Устав прокламује да свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање
о њеном стању. Устав утврђује да је свако одговоран за заштиту животне средине и да је свако дужан да чува и
побољшава животну средину.

4.6.ПОСЕБНА ПРАВА ВЕЗАНА ЗА ДЕТЕ И ПОРОДИЦУ - (60. Уставни режим породично правне заштите - право на
закључење брака и равноправност супружника, слобода одлучивања о рађању, права детета, права и
дужности родитеља, правна заштита породице, мајке, самохраног родитеља и детета)
Међу људским правима која гарантује Устав Републике Србије посебно се издвајају она која за циљ имају
заштиту деце и породице. То су: 
Право на закључење брака и равноправност супружника - обухвата право сваког лица да слободно одлучи о
закључењу и раскидању брака, као и то да се брак закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и
жене пред државним органом, да закључење, трајање и раскид брака почивају на равноправности мушкарца и
жене, да се брак и односи у браку и породици уређују законом и да се ванбрачна заједница изједначава са
браком, у складу са законом. 
Cлобода о одлучивања о рађању деце - зајемчена је Уставом, при чему је установљена обавеза за Републику
Србију да подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и да им помаже у томе.
Права детета - обухватају посебна права: деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној
зрелости;свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених,право да сазна своје порекло и
право да очува свој идентитет; деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог
искоришћавања или злоупотребљавања; деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у
браку. 
Права и дужности родитеља - односе се на то да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и
образују своју децу, у чему су равноправни, као и на то да сва или поједина права могу једном или обома
родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу
са законом. 
Посебна заштита породице, мајке, самохраног родитеља и детета - Поред тога да уживају посебну заштиту,
Устав изричито утврђује: да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја; да се посебна
заштита пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју;
да деца млађа од 15 година не могу бити запослена нити, ако су млађа од 18 година, могу да раде на
пословима штетним по њихово здравље или морал. 
Право наслеђивања, право на здравствену заштиту, право на социјалну заштиту, право на пензијско осигурање
и слобода научног и уметничког стварања такође спадају у ову групу људских права(економска, социјална и
културна права).

5.5 Права странаца

Странац је свако лице које нема држављанство Републике Србије, то може бити страни држављанин или лице
без држављанства (апатрид).
По Уставу, странци имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која имају
само држављани Републике Србије (странци немају, на пример, изборно право).
Странци уживају једно само њима својствено право – право на уточиште (азил). Устав гарантује да странац који
основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или
припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији.
Поступак за стицање уточишта уређује се законом.
Странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа (Устав допушта могућност протеривања
странца, али само под условима које сам Устав утврђује)
Устав такође утврђује да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује законом.
15
У погледу својинских права странаца, Устав утврђује да странци могу стећи својину на непокретностима, као и
то да странци могу стећи право концесије на природним богатствима и добрима од општег интереса.
У погледу положаја на тржишту, Устав прокламује да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим.

5.6 Права припадника националних мањина

Припадницима националних мањина Устав јемчи додатна, индивидуална и колективна права. Индивидуална
права остварују се појединачно, док се колективна права остварују у заједници са другима.
Путем колективних права, припадници националних мањина, непосредно или преко својих представника,
учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање,
обавештавање и службену употребу језика и писма, у складу са законом.
Уставом су зајемчена следећа права припадника националних мањина:
1.забрана дискриминације националних мањина;
2.равноправност у вођењу јавних послова; - право да учествују у управљању јавним пословима и да ступају на
јавне функције
3.забрана насилне асимилације;
4.право на очување посебности; - право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање
националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на
коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације
којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде
поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних
покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у
срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске
ознаке буду ис- писане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом
језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање
сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом.
5.право на удруживање и на сарадњу са сународницима; - могу да оснивају просветна и културна удружења,
која добровољно финансирају
6.развијање духа толеранције; - По Уставу, у области образовања, културе и информисања Република Србија
подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног
поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов
етнички, културни, језички или верски идентитет.

VI. ЕКОНОМСКО УРЕЂЕЊЕ И ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ

(66. Економско уређење и јавне финансије)
6.1 Економско уређење
По Уставу, економско уређење у Републици Србији почива на:
-тржишној привреди,
-отвореном и слободном тржишту,
-слободи предузетништва,
-самосталности привредних субјеката,
-равноправности приватне и других облика својине.
Устав забрањује акте којима се ограничава слободна конкуренција стварањем или злоупотребом монополског
или доминантног положаја.

16
Устав јемчи приватну, задружну и јавну својину. Јавна својина је државна својина, својина аутономне
покрајине и својина јединице локалне самоуправе.
Природна богатства, добра за које је законом одређено да су од општег интереса и имовина коју користе
органи Републике Србије у државној су имовини.
Коришћење и располагање пољопривредним земљиштем, шумским земљиштем и градским грађевинским
земљиштем у приватној својини слободно је, с тим да се законом могу ограничити облици коришћења и
располагања.
Устав јемчи да Република Србија штити потрошаче, а посебно су забрањене радње усмерене против здравља,
безбедности и приват- ности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту.

6.2 Јавне финансије

Устав утврђује да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и
јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом.
Јавне финансије утврђују средства за финансирање надлежности Републике Србије и аутономне покрајине и
јединице локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, која и да је обавеза
плаћања пореза и других дажбина општа, и да се заснива на економској моћи обвезника.
Буџет - правни акт који морају да имају Република Србија, аутономне покрајине и све јединице локалне
самоуправе, у којем морају бити приказани сви приходи и расходи којима се финансирају њихове
надлежности. Законом се утврђују рокови у којима буџет мора бити усвојен, као и начин привременог
финансирања.
Државна ревизорска институција контролише извршавање свих буџета
Народна банка је централна банка Републике Србије она је самостална и подлеже надзору Народне
скупштине. Њом руководи гувернер кога бира НС.

VII. УРЕЂЕЊЕ ВЛАСТИ

Уређење власти у Републици Србији почива на подели власти на
1.законодавну – Основна функција државног органа јесте доношенје закона
2.извршну - обављање мноштва државних послова којима је циљ извршавање закона. По Уставу, извршну
власт у Републици Србији врши Влада.
3.судску власт - има функцију очувања и заштите утврђеног правног поретка, а остварује се доношењем
правних аката, судских одлука. Судска власт у Републици Србији је независна и припада посебним државним
органима – судовима.
7.1 Положај и надлежност Народне скупштине - је највише представничко тело и она је орган који је носилац
уставотворне и законодавне власти.
Народна скупштина је надлежна да:
1. доноси и мења Устав;
2. одлучује о промени границе Републике Србије;
3. расписује републички референдум;
4. потврђује међународне уговоре кад је законом предвиђена обавеза њиховог потврђивања;
5. одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање;
6. надзире рад служби безбедности;
7. доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије;
8. даје претходну сагласност на статут аутономне покрајине;
9. усваја стратегију одбране;
10. усваја план развоја и просторни план;

17
11. усваја буџет и завршни рачун Републике Србије, на предлог Владе;
12. даје амнестију за кривична дела.
Народна скупштина има и одређене изборне надлежности, а то су:
1. бира Владу, надзире њен рад и одлучује о престанку мандата Владе и министара;
2. бира и разрешава судије Уставног суда (Народна скупштина бира 5 судија Уставног суда; Уставни суд чини 15
судија);
3. бира председника Врховног касационог суда, председнике судова, Републичког јавног тужиоца, јавне
тужиоце, судије и заменике јавних тужилаца;
4. бира и разрешава гувернера Народне банке Србије и надзире његов рад;
5. бира и разрешава Заштитника грађана и надзире његов рад;
6. бира и разрешава и друге функционере одређене законом.
Закон о Народној скупштини, Пословником Народне скупштине.

7.1 Састав Народне скупштине, избор и трајање мандата народних посланика

- НС је једнодома и чине је укупно 250 народних посланика који се бирају на непосредним изборима, тајним
гласањем.
Посланици се бирају на основу изборних листа политичких странака, страначких коалиција, других политичких
организација и изборних листа које предложе групе грађана. Изборе спроводе Републичка изборна комисија и
бирачки одбори. Посланички мандати расподељују се сразмерно броју добијених гласова.
- Изборе за народне посланике расписује председник Републике, 90 дана пре истека мандата НС тако да
избори буду окончани у наредних 60 дана
- Прву седницу заказује председник НС из претходног сазива. Она се одржава најкасније 30 дана од
проглашења коначних резултата.
- На првој седници се потврђују посланички мандати. НС је конституисана потврђивањем мандата 2/3
народних посланика. Конституисањем НС престаје мандат претходног сазива НС.
- Мандат НП тече даном потврђивања и траје 4 године.
- НП не може бити истовремено и посланик у скупштини АП, нити функционер у органима извршне власти и
правосуђа, не може обављати ни друге јавне функције, послове и дужности за које је законом утврђено да
престављају сукоб интереса

7.1 Имунитет народног посланика

- Народни посланиk ужива имунитет. Имунитет народног посланика изражава се у два облика.
1) не може бити позван на кривичну или другу одговорност за изражено мишљење или за то како је гласао у
вршењу своје функције и 2) народни посланик који се позвао на имунитет не може бити притворен, нити се
водити кривични или други поступак, изрећи казна затвора без одборења НС.
Први облик имунитета штити народног посланика кад врши посланичку функцију, и то тако што успоставља
његову неодговорност за изражено мишљење (говор) и гласање у Народној скупштини (имунитет штити
народног посланика и после престан- ка његовог мандата).
Други облик имунитета штити народног посланика у погледу његових поступака и активности изван вршења
посланичке функције. Народни посланик који је затечен у извршењу кривичног дела за које је прописана казна
затвора у трајању дужем од пет година може бити притворен и без одобрења Народне скупштине
Други облик имунитета је по свом дејству слабији од првог, јер штити народног посланика само за време
трајања његовог мандата, па представља само одлагање вођења кривичног или другог поступка
- Функционери су председник, потпредседници и секретар НС, бира их НС.

18
7.1 Начин рада и одлучивања у Народној скупштини
Три начина одлучивања у Народној скупштини:
Опште правило је да Народна скупштина одлуке доноси већином гласова народних по сланика на седници на
којој је присутна већина народних посланика (проста већина). Одлучивање о посебно значајним питањима
Народна скупштина одлучује већином гласова свих народних посланика (квалификована већина). О
најзначајнијим питањима, као што су промена Устава и разрешење председника Републике, Народна
скупштина одлучује двотрећинском већином од укупног броја народних посланика (о промени границе
Републике Србије, о посебном закону којим се уре- ђује суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и
Метохија, о уставном закону за спровођење промене Устава).
Већином гласова свих народних посланика Народна скупштина:
1. даје амнестију за кривична дела,
2. проглашава и укида ванредно стање,
3. прописује мере одступања од људских и мањинских права у рат- ном и ванредном стању,
4. доноси закон којим Република Србија поверава аутономним по- крајинама и јединицама локалне
самоуправе поједина питања из своје надлежности,
5. даје претходну сагласност на статут аутономне покрајине,
6. одлучује о Пословнику о свом раду,
7. укида имунитет народним посланицима, председнику Републике, члановима Владе и Заштитнику
грађана,
8. усваја буџет и завршни рачун,
9. бира чланове Владе и одлучује о престанку мандата Владе и ми- нистара,
10. одлучује о одговору на интерпелацију,
11. бира судије Уставног суда и одлучује о њиховом разрешењу и престанку мандата,
12. бира председника Врховног касационог суда, председнике су- дова, Републичког јавног тужиоца и
јавне тужиоце и одлучује о престанку њихове функције;
13. бира судије и заменике јавних тужилаца, у складу с Уставом;
14. бира и разрешава гувернера Народне банке Србије, Савет гу- вернера и Заштитника грађана,
15. врши и друге изборне надлежности Народне скупштине.
Већином гласова свих народних посланика Народна скупштина одлучује и о законима којима се уређују:
1. референдум и народна иницијатива,
2. уживање индивидуалних и колективних права припадника на- ционалних мањина,
3. план развоја и просторни план,
4. јавно задуживање,
5. територија аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе,
6. закључивање и потврђивање међународних уговора,
7. друга питања одређена Уставом (на пример, ако Народна скуп- штина одлучи да поново гласа о закону
који је председник Републике вратио на одлучивање, закон се изгласава већином од укупног броја посланика).
Акти које доноси Народна скуп- штина јесу: закон, буџет, завршни рачун, план развоја, просторни
план,пословник, стратегија, декларација, резолуција, препорука, одлука, за- кључак и аутентично тумачење
закона.

19
7.1 Заседања Народне скупштине
Заседање је временски период у којем се Народна скупштина састаје и ради (рад се одвија на седницама).
Народна скупштина се састаје у два редовна заседања годишње. Прво почиње првог радног дана у марту, а
друго почиње првог радног дана у октобру. Редовно заседање не може трајати дуже од 90 дана.
Ванредно заседање је на захтев најмање једне трећине народних посланика или на захтев Владе, са унапред
одређеним дневним редом.
Народна скупштина састаје се без позива после проглашења ратног или ванредног стања.

7.1 Право предлагања закона

По Уставу, право предлагања закона, других прописа и општих аката имају сваки народни посланик, Влада,
скупштина аутономне покрајине или најмање 30.000 бирача.
Право предлагања закона из своје надлежности имају Заштитник грађана и Народна банка Србије.

7.1 Референдум
Облик непосредног изјашњавања грађана о одређеном питању из надлежности НС.
Одлука се доноси на захтев већине свих НП или најмање 100.000 бирача. Предмет решавања не могу бити: (a)
обавезе које произилазе из међународних уговора, (b) закони који се односе на људска и мањинска права и
слободе, (c) порески и други финансијски закони, (d) буџет и завршни рачун, (e) увођење ванредног стања и
амнестија (f) као ни питања која се тичу изборних надлежности НС.
Референдум је обавезан за питања из Устава која су од суштинског значаја за грађане :
- промена преамбуле Устава
- начела Устава
- ЉиМ права и слободе,
- уређење власти,
- проглашавање ратног и ванредног стања,
- поступак за промену Устава и сл….

7.1 Распуштање Народне скупштине

Распуштање НС је у надлежности председника РС.
Председник је ДУЖАН да распусти НС: 1) ако у року од 90 дана од дана конституисања НС не изабере Владу 2)
када председник Владе поднесе оставку а НС не изабере нову Владу у року од 30 дана од констатације оставке
3) када се у НС изгласа неповерење Влади а НС не изабере нову Владу у року од 30 дана од изгласавања
неповерења председника 4) када НС не изгласа поверење Влади а НС не изабере нову Владу у року од 30 дана
од неизгласавања поверења.
Председник МОЖЕ, на образложени предлог Владе, да распусти НС :
1) ако му Влада поднесе образложени предлог за распуштање.
2) Председник НЕ МОЖЕ да распусти НС за време ратног или ванредног стања.
Распуштањем НС председник РС расписује изборе за народне посланике, да се они окончају најкасније 60 дана
од расписивања.
НС која је распуштена врши само текуће или неодложне послове. Распуштена НС успоставља пуну надлежност
уколико дође до проглашења ратног или ванредног стања.

7.2 Председник Републике

7.2 Положај и надлежност
Председник Републике изражава државно јединство РС.

20
❖ Надлежност председника Републике су да:
1.представља Републику Србију у земљи и иностранству,
2. указом проглашава законе,
3. предлаже НС кандидата за председника Владе,
4. предлаже НС носиоце функција (нпр. листа од 10 кандидата за судије Уставног суда, бира се 5),
5. поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога Владе,
6. прима акредитивна и опозива писма страних дипломатских представника,
7. даје помиловање и одликовање,
8. командује војском, поставља, разрешава и унапређује официре Војске Србије
Указом распушта Народну скупштину.

7.2 Проглашење закона

Председник РС је дужан да у року од 15 дана од изгласавања закона, у року од 7 дана ако је закон донет по
хитном поступку, донесе указ о проглашењу.
Ако не донесе указ у наведеном року дужан је да закон врати на поновно одлучивање уз образложење. Ако се
поново гласа у НС, изгласава се већином од укупног броја посланика.
Председник је дужан да прогласи поновно изгласан закон.
Ако председник Републике не донесе указ о проглашењу закона у предвиђеном року, указ о проглашењу
закона доноси председник Народне скупштине. Према томе, председник Републике нема право да трајно
спречи Народну скупштину да донесе одређени закон јер, према начелу поделе власти, законодавна власт
припада Народној скупштини, па као што нико нема право да донесе закон уместо ње, тако је нико не може ни
спречити у доношењу закона.

7.2 Избор, мандат и престанак мандата председника Републике

- Председника РС бирају грађани, на непосредним изборима, тајним гласањем
- Изборе расписује председник НС 90 дана пре истека мандата председника Републике, тако да се избори
окончају у наредних 60 дана.
- Право да буде биран за председника Републике има сваки пунолетан и пословно способан држављанин
Републике Србије. Кандидата за председника Републике могу да предложе политичка странка, коалиција
политичких странака и група грађана. Предлог кандидата може бити поднесен само ако га својим потписима
подржи најмање 10.000 бирача.
- За председника Републике изабран је кандидат који је добио већину гласова бирача који су гласали. Ако
ниједан кандидат не добије већину, гласање се понавља у року од 15 дана од дана првог гласања. На
поновљеном гласању учествују два кандидата која су добила највећи број гласова На поновљеном гласању за
председника Републике изабран је кандидат који је добио највећи број гласова.
- Мандат траје 5 год, и почиње да тече од дана када положи заклетву пред НС.
- Нико не може више од два пута да буде биран за председника Републике
- Не може обављати другу јавну функцију. Ужива имунитет као народни посланик

7.2 Разрешење председника Републике

Мандат председника Републике престаје: 1) истеком времена на које је изабран, 2) оставком или 3)
разрешењем.
Разрешава се једино због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине
народних посланика.

21
Одлуку Народне скупштине којом се покреће поступак за разрешење председника Републике Уставном суду
доставља председник Народне скупштине.
Ако Уставни суд утврди да је председник Републике повредио Устав, Народна скупштина може разрешити
председника Републике одлуком за коју мора гласати најмање две трећине народних посланика. Ако се
одлука о разрешењу не донесе том већином, председник Републике остаје на функцији, без обзира на то што
је Уставни суд утврдио да је председник Републике повредио Устав.

7.2 Замењивање председника Републике

Када је председник Републике спречен да обавља дужност или му мандат престане пре истека времена на које
је биран, замењује га председник Народне скуп- штине. Председник Народне скупштине може да замењује
председни- ка Републике најдуже три месеца.
Председник Народне скупштине, док замењује председника Републике, нема сва овлашћења председника
Републике, па он на пример нема право да, уз писмено образложење, изгласани закон врати Народној
скупштини на поновно одлучивање.

7.3 Влада
7.3 Положај, састав, надлежност и одговорност
- Влада је носилац извршне власти у Републици Србији.
❖ У састав Владе улазе
- председник Владе,
- један или више потпреседника и
- министри
*ресорни министри, (када руководе једном или више унапред одређених области )
*Министри без портфеља, (који немају унапред одређену област којом руководе, већ од председника Владе
добијају конкретна задужења која не спадају ни у један ресор)
❖ Влада може бити :
- једностраначка (састављена од представника једне политичке странке)
- коалициона (две или више политичких партија које имају већину у парламенту)
- концентрациона (од свих политичких странака у парламенту)
- експертска (чланови се бирају по стручности а не по политичким критеријумима)
❖ Надлежности Владе су:
1. утвђује и води политику,
2. извршава законе и друге опште акте НС,
3. доноси уредбе и друге опште акте ради извршења закона,
4. предлаже НС законе и друге опште акте и даје о њима мишљење кад их поднесе други предлагач
5. усмерава и усклађује рад министарстава и других органа државне управе и врши надзор над њима
Располаже имовином Републике Србије, ако законом није друкчије одређено
- Влада је одговорна НС за политику Републике Србије, за извршење закона и других општих аката НС и за рад
органа државне управе.
- Министри су за свој рад и за стање у области из делокруга министарства одговорни (председнику Владе,
Влади и Народној скупштини.)
Члан Владе не може бити народни посланик, не може бити на другој јавној функцији

7.3 Избор, мандат и престанак мандата Владе

Избор Владе

22
- Владу бира НС, већином од укупног броја народних посланика а Председник Републике предлаже НС
кандидата за председника Владе, са изборних листа.
- Кандидат за председника износи НС програм Владе и предлаже њихов састав, о чему НС гласа истовремено
(о програму Владе и избору председника и чланова Владе).
❖ Мандат Владе
1. траје до истека мандата НС која ју је изабрала, и почиње да тече од дана полагања заклетве пред НС
2. Мандат Владе траје до
- распуштањем Народне скупштине
- изгласавањем неповерења Влади
- оставком председникa Владе
- неизгласавањем поверења Влади
- неприхватањем одговора на интерпелацију
Влада којој је пре- стао мандат може вршити само текуће послове и не може предлагати Народној скупштини
законе и друге опште акте нити доносити прописе.
Члану Владе може престати мандат пре истека времена : 1) констатовањем оставке, 2) изгласавањем
неповерења у НС 3) разрешењем од стране НС на предлог председника Владе. Чланови владе уживају
имунитет као и народни посланици, о њиховом имунитету одлучује Влада.

7.3 Интерпелација
Интерпелацију у вези са радом Владе или појединог члана Владе може поднети најмање 50 народних
посланика.
Садржина интерпелације је, заправо, тражење одговора и објашњења у вези са неким конкретним питањима
или појавама из надлежности рада Владе или појединог члана Владе.
Интерпелација се подноси председнику Народне скупштине у писменом облику и она мора да садржи јасно и
сажето формулисано питање које треба да се размотри, образложење на највише две стране, име овлашћеног
представника подносиоца интерпелације, као и потписе свих народних посланика који су је поднели. Влада
или члан Владе доставља председнику Народне скупштине свој одговор на интерпелацију најка- сније у року
од 30 дана од дана пријема интерпелације. Народна скупштина расправља и гласа о одговору на
интерпелацију.
Ако Народна скупштина изгласа да прихвата достављени одговор, наставиће да ради по усвојеном дневном
реду. Ако не прихвати одговор, приступиће се гласању о неповерењу Влади или члану Владе.
Да се институт интерпелације не би злоупотребљавао, Устав утврђује да се о питању које је било предмет
интерпелације не може поново расправљати пре истека рока од 90 дана.

7.3 Гласање о неповерењу Влади или члану Владе

1. Гласање о неповерењу Влади или члану Владе може затражити - најмање 60 народних посланика.
Предлог да се гласа о неповерењу Влади или поједином њеном члану подноси се председнику Народне
скупштине у писменом облику, а у предлогу мора бити наведен разлог због којег се предлаже гласање о
неповерењу.
2. О предлогу се разматра на првоj наредној седници НС, најраније 5 дана од подношења предлога
- НС је прихватила предлог ако гласа више од половине свих НП. Престаје јој мандат.
- Председник РС дужан да покрене поступак за избор нове Владе.
- Ако НС у року од 30 дана не изабере нову Владу, председник РС дужан да распусти НС и распише ванредне
парламентарне изборе.

23
- Када НС изгласа неповерење члану Владе, председник Владе је дужан па покрене поступак за избор новог
члана.
- Нови предлог не може се поднети пре истека рока од 180 дана.

7.3 Гласање о поверењу Влади

Влада може затражити гласање о свом поверењу.
Наиме, могуће су ситуације у којима опозиција нарушава ауторитет Владе у јавности тврдњама да је Влада
изгубила скупштинску већину, али се не одлучује на подношење предлога за изгласавање неповерења Влади
стога што, у ствари, зна да нема потребну већину за изгласавање неповерења Влади или није сигурна да ли би
такву већину заиста могла да обезбеди. У том случају Влади стоји на располагању могућност да подношењем
захтева да се гласа о њеном поверењу докаже да и даље ужива потребно поверење Народне скупштине и
тиме прекине неосноване гласине и ојача своју позицију.
- Предлог се може разматрати и на седници Народне скупштине која је у току, а ако Влада није поднела такав
захтев, предлог се разматра на првој наредној седници, а најраније пет дана од његовог подношења.
- НС је прихватила предлог ако је за њега гласало више од половине свих НП.
- Ако се не изгласа поверење, Влади престаје мандат. Председник РС покреће поступак за избор нове.
- Ако НС не изабере нову у року од 30 дана од неизгласавања поверења, председник РС је дужан да распусти
НС и распише изборе.

7.3 Оставка председника Владе. Оставка и разрешење члана Владе.

- Председник Владе подноси оставку председнику НС и истовремеобавештава председника РС и јавност.
- НС на првој наредној седници констатује оставку председника Владе, а даном констатације оставке
председника и Влади престаје мандат.
- Када НС констатује оставку, председник РС је дужан да покрене поступак за избор нове Владе.
- У случају да НС не изабре нову Владу у року од 30 дана од оставке, председник РС је дужан да распусти НС и
распише изборе.
ОСТАВКА И РАЗРЕШЕЊЕ ЧЛАНА ВЛАДЕ
- Члан Владе може поднети оставку председнику Владе. Председник Владе доставља оставку чла- на Владе
председнику Народне скупштине, а Народна скупштина на првој наредној седници констатује оставку.
- Функција члана Владе престаје: 1) подношењем оставке председнику Владе 2) председник Владе предложи
НС разрешење члана
Оставка се констатује, о предлогу за разрешење се гласа на првој наредној седници, донета је када за њу гласа
већина од укупног броја НП.
- Престанком мандата, председник Владе је дужан да покрене поступак избора новог члана Владе.
Председник Владе дужан је да предложи Народној скупштини избор новог министра у року од 15 дана од
престанка мандата претходног министра, а до избора новог министра, овлашћења министра коме је престао
мандат врши члан Владе кога председник Владе овласти.

7.4 Државна управа (85. Уставни положај државне управе)

Државна управа је део извршне власти, која у складу са Уставом и законом обавља послове државне управе.
- Она је самостална, везана Уставом и законом, а за свој рад одговара Влади.
- Послове државне управе обављају министарства, органи управе у саставу министарства и посебне
организације.

24
- Послови државне управе и број министарства одређује се законом, а унутрашње уређење органа државне
управе и њихову организацију прописује Влада посебном уредбом.
Рад органа државне управе подлеже надзору Владе. Народна скупштина надзире рад органа државне управе
преко надзора над радом Владе и чланова Владе.
Поједини послови државне управе могу се законом поверити аутономним покрајинама и јединицама локалне
самоуправе. Поједина јавна овлашћења могу се законом поверити и јавним агенцијама, установама, јавним
предузећима, другим организацијама, па и физичким лицима. Оснивачи јавних служби могу бити Република
Србија, аутономне покрајине и јединице локалне са- моуправе.

7.5 Заштитник грађана. (85. Уставни положај Заштитника грађана)

- Заштитник грађана је независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне
управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије (реч је о
Државном правобранилаштву) као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена
јавна овлашћења.
- Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, Владе,
Уставног суда, судова и јавних тужилаштава.
- Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина, у складу са Уставом и законом.
- Заштитник грађана за свој рад одговара Народној скупштини.
- Заштитник грађана ужива имунитет као народни посланик. О имунитету заштитника грађана одлучује
Народна скупштина.
Основна улога Заштитника грађана јесте, дакле, да штити права грађана и контролише рад органа државне
управе (првенствено ради заштите грађана од евентуалног незаконитог и неправилног рада ор- гана државне
управе). Оваква (или слична) институција се у скандинав- ским земљама назива „омбудсман“.
- Положај и надлежности Заштитника грађана ближе су уређени Законом о Заштитнику грађана. Заштитник
грађана бира се на време од пет година и исто лице може бити највише два пута уза- стопно бирано на ту
функцију. Заштитник грађана има четири заменика, у оквиру овлашћења која им он пренесе. Заменике
Заштитника грађана бира Народна скупштина, већином гласова свих народних посланика, на предлог
Заштитника грађана. Заменици Заштитника грађана бирају се на време од пет година и исто лице може
највише два пута узастопно бити бирано на ту функцију. Заштитник грађана и заменик Заштитника грађана не
могу бити чланови политичких странака.
Оно што може, то је да органима управе упути одговарајућу препоруку. Ако орган управе не поступи по
препоруци, Заштитник грађана може о томе да обавести јавност, Народну скупштину и Владу, а може и да
препоручи утврђивање одговорности функционера који руководи органом управе.
Заштитник грађана подноси Народној скупштини редован годи- шњи извештај у коме се наводе подаци о
активностима у претходној години, подаци о уоченим недостацима у раду органа управе, као и предлози за
побољшање положаја грађана у односу на органе управе. Сагласно Уставу, Заштитник грађана има право
предлагања закона из своје надлежности.

7.6 Војска Србије (87. Војска Србије)

Војска обавља одбрамбену функцију, функцију заштите спољних граница државе.
Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу са
уставом.
Председник Републике командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.

25
- Може се употребити ван границе РС само по одлуци Народне скупштине. Војска Србије је под демократском
и цивилном контролом, коју врши Народна скупштина, Заштитник грађана и други државни органи у складу са
својим надлежностима, грађани и јавност .
Војска Србије се састоји од сталног и резервног састава. Стални састав Војске Србије чине професионални
припадници Војске Србије и војници на служењу војног рока. Резервни састав Војске Србије чине резервни
официри, резервни подофицири и војници у резерви.
Пошто је Војска Србије је- дина правним поретком Републике Србије призната и дозвољена ору- жана снага
Републике Србије, Законом о одбрани забрањено је свако паравојно организовање и удруживање за
извршавање задатака у од- брани земље. Забрањена је, такође, употреба Војске Србије у странач- ке,
идеолошке и верске сврхе.
Народна скупштина донела је Одлуку о обустави обавезе служења војног рока (та одлука је донета 15.
децембра 2010. године, а примењује се од 1. јануара 2011. године). Након обуставе обавезе служења војног
рока, упућивање на служење војног рока врши се по принципу добровољности, у складу са законом.

7.7 Судови
7.7 Појам суда и начела о судовима (88. Судови – начела судства)
Судови као самостални државни органи који своју функцију врше на основу закона појављују се тек после
револуција у Енглеској (1688) и Француској (1789).
Судска власт је грана државне власти која ауторитативно (снагом државне власти) решава спорове о праву,
утврђујући како треба применити право у конкретном случају и изричући санкцију.
Судска власт је део државне власти која решава спорне односе међу правним и физичким лицима, утврђује
шта је право у конкретном случају и изриче санкцију.
- Судска власт се разликује од законодавне и извршне власти у постојању спора који се решава судском
одлуком. Законодавна власт ствара законе а судска власт их примењује, тумачи и ствара правило и
појединачни акт, којим се решава управни спор.
Начела судства су:
1. судска власт је јединствена на територији РС (судска власт је посебна грана државне власти, коју врше
судови који су искључиво државни органи (не и органи аутоном- них покрајина или јединица локалне
самоуправе).
2. судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона, општих аката,
општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора. Самосталност судова
значи да су судови посебни државни органи. Независност судова изражава то да се ниједан носилац неке
друге др- жавне власти не може мешати у рад суда, да не може утицати на доношење судских одлука. Стога
Устав прокламује да је судија у вршењу судијске
функције независан и потчињен само Уставу и закону. Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције
забрањен је. Зато је, по Уставу, судијска функција стална, а изузетно, лице које се први пут бира за судију бира
се на три године.
3. Расправљање пред судом је јавно и може се ограничити само у складу са Уставом
4. У суђењу учествују судије професионалци и судије поротници,
5. Законом се може прописати да у одређеним судовима суде само судије,
6. Суд суди у већу, а законом се може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац
7. Судска функција је стална, једино лице које се први пут бира за судија бира се на 3 год
8. Судија има право да судску функцију врши у суду у којем је изабран и само уз сагласност може бити
премештен или упућен у други суд.
9. Устав прокламује обавезност судских одлука, Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет
вансудске контроле
10. Судску власт може преиспитати само надлежни суд
26
 • Помиловањем или амнестијом судска казна се може у целини или демично опростити. Лица која су
обухваћена актом о амнестији нису поименично одређена, а Народна скупштина даје амнестију тако
што доноси закон о амнестији. Помиловањем се поименично одређеном лицу даје ослобођење од
кривичног гоњења или потпуно или делимично ослобођење од извршења казне. Председник
Републике даје помило- вање тако што доноси одлуку о помиловању.
• Судске одлуке судови доносе у име народа и оне се заснивају на Уставу, закону и пропису донетом на
основу закона, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона.
• Устав забрањује политичко деловање судија. Судија не може бити на функцијама у органима који
доносе прописе и органима из- вршне власти, јавним службама...

Врховни касациони суд.

По Уставу, Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији. Седиште Врховног касационог суда је у
Београду, а његове надлежности утврђује Закон о уређењу судова.
Именује судије Уставног суда (именује пет од 15 судија Уставног суда, и то између 10 кандидата које на
заједничкој седници предложе Високи савет судства и Државно веће тужилаца). Даје мишљење о кандидату за
пред- седника Врховног касационог суда и врши друге надлежности одређене законом.
Врховни касациони суд о правним средствима одлучује у већу од пет судија.
Општа седница Врховног касационог суда, коју чине председник и судије Врховног касационог суда, разматра
примену закона и дру- гих прописа и рад судова; именује судије Уставног суда; даје мишље- ње о кандидату за
председника Врховног касационог суда;

Председника Врховног касационог суда, на предлог Високог савета судства бира НС на период од пет година и
не може бити поново биран.
❖ Председнику Врховног касационог суда престаје функција :
- на његов захтев,
- наступањем законом прописаних услова за престанак судијске функције или
- разрешењем из законом прописаних разлога за разрешење председника суда.
❖ Одлуку о престанку функције председника Врховног касационог суда доноси Народна скупштина, у складу
са законом, при чему одлуку о разрешењу доноси на предлог Високог савета судства.

7.7 Врсте судова – судски систем (89. Врсте судова – судски систем)
- Судска власт у РС припада судовима који се образују као судови опште и посебне надлежности.
❖ Судови опште надлежности су:
- основни судови (општински судови),
- виши судови (окружни судови - за подручје једног или више основних судова),
- апелациони судови - за подручје више виших судова
- Врховни касациони суд - Врховни суд Србије.
❖ Судови посебне надлежности су:
- привредни судови – (трговински судови), за више општина
- Привредни апелациони суд - Виши трговински суд,
- прекршајни судови - Виши прекршајни судови - за једну или више општина
- Прекршајни апелациони суд
- Управни суд.
Уставом је забрањено оснивање привремених, преких или ванредних судова.
Врховни касациони суд непосредно виши суд за Привредни апелациони суд, Прекршајни
апелациони суд, Управни суд и апелациони суд.

27
Апелациони суд је непосредно виши суд за виши суд и основни суд, Привредни апелациони суд је непосредно
виши суд за привредни суд, а Прекршајни апе- лациони суд је непосредно виши суд за прекршајни суд.
Судска управа детаљније се уређу је Судским пословником. Судски пословник доноси министар надлежан за
правосуђе, уз претходно прибављено мишљење председника Врховног касационог суда.
Председник суда представља суд, руководи судском управом и одговоран је за правилан и благовремен рад
суда, председника суда бира Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, бира се на четири године
и може бити још једном изабран за председника истог суда. Одлуку о престанку функције председника суда
доноси Народна скупштина.
Суд има једног или више заменика председника суда; заменик председника суда замењује председника суда
у случају спречености или одсутности.
Председник непосредно вишег суда има право да надзире судску управу нижег суда, као и да при нечињењу
председника нижег суда до- несе акте из његовог делокруга.
Суд републичког ранга, апелациони суд и суд са 30 и више судија има управитеља суда - обавља материјално-
финансијские и организационо-техничке послове.
Суд има секретара суда који помаже председнику суда у судској управи. Њега распоређује председник суда.
Правосудна управа се стара о спровођењу закона и других прописа у вези са уређењем и радом судова.
Послове правосудне управе врше Високи савет судства и министарство надлежно за правосуђе.
СУДСКУ УПРАВУ
- чине послови који служе да се обезбеде услови за вршење судске власти. А то су:
1. уређење пословања у суду
2. позивање и распоређивање судија поротника
3. послови везани за вештака и сталне судске тумаче
4. стечајне и ликвидационе управнике
5. извршење кривичних и прекршајних санкција
6. финансијско и материјално пословање суда

7.7 Избор судија и престанак судијске функције (90. Избор судија и престанак судијске функције)
Народна скупштина, на предлог Високог савета судства бира за судију лице које се први пут бира на судијску
функцију.
Мандат судији који је први пут изабран траје 3 године. По истеку судијска функција је стална а судије на сталну
судијску функцију бира Високи савет судства.
О премештају или напредовању судије одлучује Високи савет судства.
Дакле, Народна скупштина одлучује о избору судијe само када се једно лице први пут бира на судијску
функцију, док о свим осталим изборима у току судијске каријере тог лица одлучује Високи савет судства као
независан и самосталан орган, у чијем саставу већину чланова чине судије са сталном судијском функцијом,
чиме се доприноси независности и самосталности судова и судија.
Престанак судијске функције:
(a) на његов захтев,
(b) наступањем законом прописаним условима (пензија, кад судија наврши радни век, трајно губљење
способности),
(c) разрешењем из законом предвиђених разлога (судија се разрешава кад је осуђен за кривично дело на
безусловну казну затвора од најмање шест месеци или за кажњиво дело које га чини недостојним судијске
функције, кад нестручно врши функцију или због учињеног тешког дисциплинског прекршаја.)
(д) ако не буде изабран на сталну судијску функцију. Одлуку доноси Високи савет судства.

28
7.7 Високи савет судства (91. Високи савет судства)
❖ Независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија.
❖ ВСС има 11 чланова:
1) 3 члана по положају
- председник Врховног касационог суда,
- Министар надлежан за правосуђе
- председник одбора НС
2) 8 изборних чланова које бира Народна скупштина
- 6 судија са сталном судијском функцијом (1 са територије АП)
- 2 угледна и истакнута правника (са 15 година искуства од којих је 1 адвокат а други проф. прав. факултета)
❖ Изборне чланова бира НС. Мандат траје 5 година (осим за чланове по положају). Председник ВКС је по
положају председник ВСС. Преседник Савета представља Савет и руководи његовим радом. Надлежност ВСС:
– бира судије за трајно обављање судијске функције;
– одлучује о престанку судијске функције;
– предлаже Народној скупштини кандидате за избор судија прили- ком првог избора на судијску
функцију;
– предлаже Народној скупштини избор и разрешење председни- ка Врховног касационог суда и
председника суда;
– предлаже (заједно са Државним већем тужилаца) Врховном ка- сационом суду кандидате за судије
Уставног суда;
– именује судије поротнике;
– одлучује о премештају, упућивању и приговору о удаљењу судија;
– одлучује о неспојивости вршења других служби и послова са су- дијском функцијом;
– одлучује о правним лековима у дисциплинском поступку који се води против судије;
– доноси Етички кодекс (по Закону о судијама, судије су дужне да се у свакој прилици придржавају
Етичког кодекса);
– одређује број судија и судија поротника за сваки суд;
– обавља послове правосудне управе из своје надлежности;
– одлучује о питањима имунитета судија и чланова Високог саве- та судства;
– даје мишљење о изменама постојећих или доношењу нових за- кона који уређују положај судија,
организацију и поступање су- дова, као и других системских закона које судови примењују или су од значаја за
обављање судијске функције;
– обавља и друге послове одређене законом.
Против одлуке Високог савета судства може се уложити жалба Уставном суду, у случајевима прописаним
законом.
7.8 Јавно тужилаштво (92.Јавно тужилаштво – положај, надлежност, оснивање и организација)
Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других дела и улагањем
правних средстава штити уставност и законитост.
❖ Чине га:
1) Јавни тужилац 2) Заменици јавног тужиоца 3) особље јавног тужилаштва
Функцију јавног тужилаштва врши јавни тужилац, а сви у јавном тужилаштву по- дређени су јавном
тужиоцу.
❖ Републичко јавно тужилаштво је највише јавно тужилаштво у Републици Србији. Седиште Републичког
јавног тужилаштва је у Београду.
Јавно тужилаштво Републике Србије чине:
- Републичко јавно тужилаштво,
29
 - апелациона јавна тужилаштва,
- виша јавна тужилаштва,
- основ на јавна тужилаштва и
- јавна тужилаштва посебне надлежности (Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за
ратне злочине).
Републичко јавно тужилаштво, Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине
оснивају се за територију Републике Србије. Апелационо јавно тужилаштво оснива се за подручје апелационог
суда. Више јавно тужилаштво оснива се за подручје ви- шег суда, а основно јавно тужилаштво се оснива за
подручје једног или више основних судова.

7.8 Избор и положај Републичког јавног тужиоца (93.Републички јавни тужилац)

❖ Републички јавни тужилац
- врши надлежност јавног тужилаштва.
- на предлог Владе, бира га Народна скупштина, на период од 6 година и може поново бити биран.
❖ Престанак функције: 1) ако не буде поново изабран 2) ако сам затражи 3) кад наврши радни век (кад наврши
65 година ) 4) кад трајно изгуби радну способност 5) или кад буде разрешен (јавни тужилац разре- шава се кад
је правноснажно осуђен за кривично дело на казну затво- ра од најмање шест месеци или за кажњиво дело
које га чини недостој- ним јавнотужилачке функције, кад нестручно врши функцију или због учињеног тешког
дисциплинског прекршаја)
❖ Одлуку о престанку функције Републичком јавном тужиоцу доноси Народна скупштина

7.8.3. ЈАВНИ ТУЖИОЦИ И ЗАМЕНИЦИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА (94. Јавни тужиоци и заменици јавних тужилаца)
Функцију јавног тужилаштва врши јавни тужилац
❖ бира га НС, на предлог Владе. Кандидате Влада предлаже са листе кандидата које утврђује Државно веће
тужилаца. Мандат траје 6 година и може бити поново биран.
❖ Заменик ЈТ замењује ЈТ.
❖ НС на предлог Државног већа тужилаца бира за заменика лице које се први пут бира на ову функцију.
Мандат траје 3 године, први пут. Државно веће тужилаца бира заменике јавног тужиоца за трајно обављање
функције. Државно веће тужилаца одлучује о избору заменика ЈТ који су на сталној функцијим у друго или
више јавно тужилаштво.
❖ ЈТ и заменику ЈТ престаје функција: 1) на лични захтев 2) навршавањем радног века 3) трајно изгуби радну
способност 4) разрешењем; Јавном тужиоцу функција престаје и ако не буде поново изабран, а заменику
јавног тужиоца ако не буде изабран на сталну функцију. И кад су правноснажно осуђени за кривично дело на
казну затвора од најма- ње шест месеци или за кажњиво дело које их чини недостојним јав- нотужилачке
функције, кад нестручно врше функцију или због учиње- ног тешког дисциплинског прекршаја
❖ Одлуку о престанку функције ЈТ доноси НС, на предлог Владе.
❖ Одлуку о престанку функције заменика ЈТ доноси Државно веће тужилаца.
- Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца уживају имунитет.

7.8.4 Систем одговорности у јавном тужилаштву (95. Систем одговорности у јавном тужилаштву.)
❖ Републички ЈТ је одговоран за рад јавног тужилаштва и за свој рад Народној скупштини.
❖ ЈТ одговарају за рад јавног тужилаштва и за свој рад Репубчиком јавног тужиоцу и НС.
❖ Заменици ЈТ одговарају ЈТ.
Нижи јавни тужилац подређен је непосредно вишем јавном тужи- оцу, а ниже јавно тужилаштво – непосредно
вишем јавном тужилаштву. Сваки јавни тужилац подређен је Републичком јавном тужиоцу и сва- ко јавно
тужилаштво подређено је Републичком јавном тужилаштву.
Пошто организацију јавног тужилаштва карактерише принцип хијерархије, непосредно виши јавни тужилац
може издати нижем јав- ном тужиоцу обавезно упутство за поступање у појединим предмети- ма када постоји
30
сумња у ефикасност и законитост његовог поступања, а Републички јавни тужилац може издати обавезно
упутство сваком јавном тужиоцу. Непосредно виши јавни тужилац може предузети све радње за које је
овлашћен нижи јавни тужилац.
Врсте јавних тужилаштва ЈТ РС чине: Републичко ЈТ, апелациона јавна тужилаштва, виша ЈТ, основна ЈТ и ЈТ
посебне надлежности (тужилаштво за организовани криминал и тужилаштво за ратне злочине).

7.8.5 Државно веће тужилаца (96. Државно веће тужилаца.)

❖ Државно веће тужилаца је самосталан орган који обезбеђује и гарантује самосталност јавних тужилаца и
заменика јавних тужилаца у складу са Уставом.
❖ Државно веће тужилаца има 11 чланова. 1) 3 члана по положају - Републички јавни тужилац (председник
ДВТ) - министар правде - председник надлежног одбора НС
17
2) 8 изборних чланова (бира их НС) - 6 јавних тужилаца или заменика ЈТ са сталном функцијом (1 са територије
АП) - 2 угледна истакнута правника са 15 год искуства у струци (1 адвокат и 1 проф. прав. фак.)
❖ Мандат чланова Државног већа тужилаца траје 5 година, осим за чланове по положају.
❖ Члан Државног већа тужилаца ужива имунитет као јавни тужилац.
❖ Државно веће тужилаца надлежно је да: 1. предлаже Народној скупштини кандидате за први избор за
заменика јавног тужиоца,
2. бира заменике јавних тужилаца за трајно обављање функције заменика јавног тужиоца,
3. бира заменике јавних тужилаца који су на сталној функцији за заменике јавног тужиоца у другом јавном
тужилаштву,
4. одлучује у поступку за престанак функције заменика јавних тужилаца
5. утврђује листу кандидата за избор Републичког јавног тужиоца и јавних тужилаца, коју доставља Влади
– предлаже (заједно са Високим саветом судства) Врховном каса- ционом суду кандидате за судије
Уставног суда;

8.1 Положај и надлежност Уставног суда (97. Уставни суд – положај и надлежности)
Уставни суд је посебан државни орган чија је основна улога да врши контролу уставности закона и других
општих аката. Потреба контроле уставности (нормативне контроле) произлази из принципа хијерархије
правних аката, по којем закони и други општи акти, као акти ниже правне снаге, морају да буду сагласни са
уставом.
Код нас је уставни суд као посебан државни орган уведен Уставом СФРЈ из 1963. године.
Уставни суд је самосталан и независтан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска
права и слободе. Уставни суд одлуке доноси већином гласова свих судија Уставног суда. Одлуке Уставног суда
су коначне, извршне и опште обавезујуће.
Уставни суд је надлежан да одлучује о :
1. сагласности закона и других општих аката са Уставом.
2. сагласности потврђених међународних уговора са Уставом.
3. сагласности других општих аката са законом.
4. сагласности статута и општих аката аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе
5. сагласности општих аката организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака,
синдиката, удружења грађана..
Уставни суд решава сукобе надлежности између:
1. судова и других државних органа
2. републичких органа и покрајинских органа или органа јединица локалне самоуправе
3. покрајинских органа и органа јединица локалне самоуправе
4. органа различитих аутономних покрајина или различитих јединица локалне самоуправе
Такође Уставни суд одлучује :

31
1. о изборним споровима за које законом није одређена надлежност судова,
2. о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана
Уставни суд на седници Уставног суда, коју чине све судије Уставног суда (Уставни суд има 15 судија), одлучује
о најважнијим питањима из своје надлежности. На седници Уставног суда одлуке се доносе већином гласова
свих судија Уставног суда, с тим што одлуку да самостал- но покрене поступак за оцену уставности или
законитости Уставни суд доноси двотрећинском већином гласова свих судија. Уставни суд на седници Великог
већа, које чине председник Уставног суда и седам судија, доноси одређене одлуке и решења и одлу- чује ако
није постигнута једногласност у одлучивању Малог већа. На седници Великог већа одлуке и решења доносе се
једногласно. Ако се не постигне једногласност чланова Великог већа, одлуку, односно ре- шење доноси
седница Уставног суда. Уставни суд има два Велика већа. Уставни суд на седници Малог већа, које чине троје
судија Уставног суда, од којих је један председник већа, доноси решење којим се од- бацује уставна жалба ако
нису испуњене процесне претпоставке и до- носи закључке.
По Уставу, свако је дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда.

8.2 Поступак за оцену уставности и законитости (98. Поступак оцене уставности и законитости и уставна
жалба)
Поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену
- државни органи,
- органи територијалне аутономије или локалне самоуправе,
- најмање 25 народних посланика.
- поступак може покренути и сам Уставни суд
Свако правно или физичко лице има право на иницијативу за по- кретање поступка за оцену уставности и
законитости.
❖ Закон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања
одлуке Уставног суда у Службеном гласнику Републике Србије.
❖ На захтев најмање 1/3 народних посланика, Уставни суд је дужан да у року од 7 дана оцени уставност
закона који је изгласан, а указом још није проглашен. Ако Уставни суд донесе одлуку о неуставности закона
пре његовог проглашења, ова одлука ће ступити на снагу даном проглашења закона. Поступак за оцену
уставности не може бити по- кренут против закона чија је усклађеност са Уставом утврђена пре ње- говог
ступања на снагу.

8.3 Уставна жалба. Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа
или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или
мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства
за њихову заштиту. Уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или
радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено
људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

(99. Састав Уставног суда, избор и именовање судија Уставног суда и престанак дужности судије Уставног
суда)
8.4. САСТАВ УСТАВНОГ СУДА
❖ Уставни суд чини 15 судија који се бирају на 9 година
Пет судија Уставног суда бира Народна скупштина, пет имену- је председник Републике, а пет општа седница
Врховног касационог суда Србије.
- НС бира 5 судија Уставног суда између 10 кандидата које предложи председник Републике,
- председник Републике именује пет судија Уставног суда између 10 кандидата које предложи НС
18

32
- Општа седница Врховног касационог суда именује пет судија између 10 кандидата које на заједничкој
седници предложе Високи савет судства и Државно веће тужилаца.
❖ Са сваке од предложених листа кандидата један од изабраних кандидата мора бити са територије
аутономних покрајина.
❖ Судија Уставног суда се бира и именује међу истакнутим правницима са најмање 40 година живота и 15
година искуства у правној струци.
❖ Једно лице може бити бирано или именовано за судију Уставног суда највише два пута.
❖ Судије Уставног суда из свог састава бирају председника на период од три године, са могућношћу поновног
избора, тајним гласањем.
Судија Уставног суда не може вршити другу јавну или професио- налну функцију нити посао, изузев професуре
на правном факултету у Републици Србији
Судија Уставног суда ужива имунитет као народни посланик.

8.5.ПРЕСТАНАК ДУЖНОСТИ СУДИЈЕ УСТАВНОГ СУДА

Престанак дужности судије УС :
1) истеком времена на који је изабран или именован 2) на његов захтев 3) кад напуни услове за пензију 4)
разрешењем
Судија Уставног суда разрешава се ако постане члан политичке странке, повреди забрану сукоба интереса,
трајно изгуби радну спо- собност за дужност судије Уставног суда, буде осуђен на казну затво- ра или за
кажњиво дело које га чини недостојним дужности суди- је Уставног суда.

9.1. Уставне основе територијалне организације Републике Србије (100. Уставне основе територијалне
организације Републике Србије)
У оквиру територијалног уређења РС Устав познаје:
1. аутономне покрајине и
2. јединице локалне самоуправе (општине, градови и град Београд).
Аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе имају статус правних лица.
Остваривање права на покрајинску аутономију и локалну самоуправу заснива се на начелима: разграничења
надлежности; поверавања надлежности; права на самостално уређивање органа; скупштинског система
власти; сарадње аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе.
Покрајине и јединице локалне самоуправе имају право да сарађују са одговарајућим територијалним
заједницама и јединицама локалне самоуправе других држанва, у оквиру спољне политике Републике Србије.
Надлежне су у питањима у којима није надлежна Република Србија. Законом се одређује која су питања од
републичког, покрајинског и локалног значаја. Република Србија им може законом поверити поједина питања
из своје надлежности. Самостално прописују уређење и надлежност својих органа и јавних служби.
Скупштина је највиши орган аутономне покрајине (чине је посланици) и јединице локалне самоуправе (чине је
одборници). Посланици и одборници бирају се на период од четири године, на непосредним изборима тајним
гласањем.

9.2 Аутономне покрајине (101. Аутономне покрајине – појам, оснивање и територија аутономне покрајине)
Tериторијална аутономија представља право одређене територијалне заједнице, образоване на једном делу
државне територије, да самостално, преко својих органа, доноси прописе и да их извршава. Ти прописи важе
само на територији те аутономне територијалне заједнице и морају бити у сагласности са уставом и законима
државе. Aутономија аутономне територијалне заједнице не обухвата аутономију у области судства.
По Уставу Републике Србије, аутономне покрајине су аутономне те- риторијалне заједнице основане Уставом,
у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију.
Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија. Њихов
уставни положај није исти. Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се
33
посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава. Аутономна покрајина
Војводина нема суштинску аутономију коју Устав предвиђа за Аутономну покрајину Косово и Метохија.
Нове аутономне покрајине могу се оснивати, а већ основане укидати или спајати по поступку предвиђеном за
промену Устава. Предлог за оснивање нових или укидање, односно спајање постојећих аутономних покрајина
утврђују грађани на референдуму.
Територија аутономних покрајина и услови под којима се може променити граница између аутономних
покрајина одређује се законом. Територија аутономних покрајина не може се мењати без сагласности њених
грађана изражене на референдуму, у складу са законом. Референдум је пуноважан ако је на њему гласала
већина грађана који имају изборно право и пребивалиште на територији Аутономне покрајине Војводине.
Град Нови Сад је административни центар и седиште органа Аутономне покрајине Војводине.

102. Положај и надлежности аутономних покрајина.

Аутономне покрајине уређују надлежност, избор, организацију и рад органа и служби које оснивају.
Поред тога, аутономне покрајине уређују питања од покрајинског значаја у области:
1. просторног планирања и развоја;
2. пољопривреде, водопривреде, шумарства, лова, риболова, туризма, угоститељства, бања и лечилишта,
заштите животне средине, индустрије и занатства, друмског, речног и железничког саобраћаја и уређивања
путева, приређивања сајмова и других привредних манифестација;
3. просвете, спорта, културе, здравствене и социјалне заштите и јавног информисања на покрајинском
нивоу.
Аутономне покрајине имају изворне приходе, обезбеђују средства јединицама локалне самоуправе за
обављање поверених послова и доносе свој буџет и завршни рачун.

Аутономна покрајина Војводина уређује надлежност, избор, организацију и рад органа и служби које оснива.
Законом о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине утврђене су надлежности Аутономне
покрајине Војводине и уређена друга питања од значаја за положај Аутономне покрајине Војводине.
Питања од покрајинског значаја Аутономна покрајина Војводина уређује својим актима.
АПВ сарађује са одговарајућим територијалним заједницама других држава, закључује међурегионалне
споразуме у оквиру своје надлежности, може бити члан европских и светских удружења региона.

9.2 Финансијска аутономија (103. Финансијска аутономија и правни акти аутономне покрајине)
Финансијска аутономија аутономних покрајина је један од предуслова за самостално обављање послова као
што је доношење завршног рачуна и доношења свог буџета. АП имају своје изворне приходе којима
финансирају своје надлежности, а њихова врста и висина одређују се посебним законом.
По Уставу, буџет Аутономне покрајине Војводине износи најмање 7% у односу на буџет Републике Србије.
9.2 Правни акти аутономне покрајине
Највиши правни акт аутономне покрајине јесте статут. Статут аутономне покрајине доноси њена скупштина, уз
претходну сагласност Народне скупштине. Статутом су одређени правни акти.
Статутом су одређени и органи Аутономне покрајине Војводине. То су: Скупштина Аутономне покрајине
Војводине; Покрајинска влада; покрајински секретаријати и покрајинске посебне управне организа- ције
(покрајински секретаријати и покрајинске посебне управне орга- низације обављају послове покрајинске
управе) и Покрајински заштит- ник грађана – омбудсман.

9.2 НАДЗОР НАД РАДОМ ОРГАНА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ - заснива се на уставном начелу по којем право
грађана на покрајинску аутономију (и локалну самоуправу) подлеже само надзору уставности и законитости.
Полазећи од тог уставног начела, Устав предвиђа да Влада може пред Уставним судом покренути поступак за
оцену уставности или законитости одлуке аутономне покрајине, пре њеног ступања на снагу. У том случају,
Уставни суд може, до доношења своје одлуке, одложити ступање на снагу оспорене одлуке аутономне
покрајине.
34
9.2 ЗАШТИТА ПОКРАЈИНСКЕ АУТОНОМИЈЕ -Устав предвиђа и механизме заштите покрајинске аутономије.
Орган, одређен статутом аутономне покрајине,
-има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом или радњом државног органа онемогућава
вршење надлежности аутономне покрајине,
-може покренути поступак за оцену уставности или законитости закона и другог општег акта Републике Србије
којим се повређује право на покрајинску аутономију.

9.3 Локална самоуправа (104. Локална самоуправа – појам, оснивање, надлежности, органи, правни акти и
надзор над радом )
Појам и уставни положај -
Локална самоуправа је право грађана да у оквиру Уставом зајемчених права учествују у одлучивању о
питањима локалног карактера којима се остварују њихови локални интереси. (Закон о локалној самоуправи)
❖ Права: 1) право грађана да управљају јавним пословима који су интереса за локално становништво,
непосредно преко слободно изабраних представника 2) право и способност органа ЛС да уређују послове и
управљају јавним пословима који су у њиховој надлежности, који су од интереса за локално становништво.
❖ Јединице ЛС: општине, градови и град Београд.
❖ Територија и седиште јединице ЛС утврђује се законом.
❖ О оснивању, укидању и промени територије јединице ЛС предходно се одржава референдум на територији
те јединице локалне самоуправе (у питању саветодавни референдум).
❖ Послови јединице ЛС се финансирају из изворних прихода јединцие ЛС и буџета РС, у складу са законом, и
из буџета покрајине уколико има поверених послова.
❖ Општине и градови се оснивају и укидају законом. (Закон о територијалној организацији РС).
Услови да би део територије РС били образовани као јединица ЛС јесу: 1) да представља природну и
географску целину 2) да представља економски повезани простор 3) да поседује развијену инфраструктуру и
изграђену комуникацију између насељених места 4) да постоји седиште као гравитациони центар.
❖ ОПШТИНА – основна територијална јединица у којој се остварује ЛС, која је способна да преко својих органа
самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и има најмање 10.000 становника, када имају
мање може, само изузетно када постоје посебни економски, географски или историјски разлози.
❖ ГРАД – јединица ЛС која представља економски, админситративни, географски и културни центар ширег
подручја са више од 100.000 становника.
- РС има 28 градова (Бор, Ваљево, Врање, Вршац, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Кикинда, Крагујевац, Краљево,
Крушевац, Лесковац, Лозница, Ниш, Нови Пазар, Нови Сад, Панчево, Пирот, Пожаревац, Приштина, Прокупље,
Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац).
- градска општине се образују статутом града. - Град има надлежности које су поверене општини. - Град БГД је
посебна јединица ЛС, а положај се уређује Законом о главном граду и статутом града Београда
❖ Новим Законом о локалној самоуправи – предвиђено је да град образује КОМУНАЛНУ ПОЛИЦИЈУ Послови
КП су: 1) одржавање комуналног реда 2) контрола над применом закона из области комуналне делатности 3)
остваривање надзора у јавном градском, приградском и другом локалном саобраћају 4) заштита животне
средине, културних добара, локалних путева, улица и других јавних објеката 5) подршка спровођењу прописа

9.3.2.НАДЛЕЖНОСТИ ЈЕДИНИЦЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

Јединице лок.самоуправе надлежне су за послове који су од заједничког и општег интереса за локално
становништво. Јединица локалне самоуправе има две врсте надлежности: изворну и поверену.
Изворна надлежност јединице локалне самоуправе обухвата послове у чијем обављању јединица локалне
самоуправе има самосталност у односу на државу. Поверена надлежност обухвата поверене послове, а то су
државни послови за чије је обављање надлежна држава.
Према уставу, изворне надлежности општине:
1. да уређује и обезбеђује обављање комуналних делатности,
35
2. да уређује и обезбеђује коришћење грађевинског земљишта и пословног простора,
3. да уређује и обезбеђује локални превоз, стара се о изградњи, реконструкцији, одржавању и коришћењу
локалних путева и улица и других јавних објеката од општинског значаја;
4. да се стара о задовољавању потреба грађана у области просвете, културе, здравствене и социјалне заштите,
дечије заштите, спорта и физичке културе,
5.да се стара о развоју и унапређењу туризма,занатства, угоститељства и трговине,
6. да се стара о заштити животне средине, културних добара,
7. стара се о заштити, унапређењу и коришћењу пољопривредног земљишта,
8. обавља и друге послове одређене законом.
❖ Општина самостално: доноси буџет, завршни рачун, урбанистички план и програм развоја, утврђује симболе
и њихову употребу. Стара се о остваривању заштите и унапређење људских и мањинских права и јавно
информисање.
Општина обавља као поверене послове поједине послове инспекцијског надзора из области просвете,
здравства, заштите животне средине, рударства, промета робе и услуга, пољопривреде, водопри вреде и
шумарства и друге инспекцијске послове у складу са законом.
Град Београд врши надлежности општине и града
9.3.3.ПРАВНИ АКТИ И ОРГАНИ ЈЕДИНИЦЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ
Највиши правни акт јединице ЛС је статут, а доноси га скупштина јединице ЛС.
❖ Статутом се уређују: 1) Права и дужности јединице ЛС и начин остваривања 2) Број одборника скупштине 3)
Организација и рад органа и служби 4) Оснивање и рад месних заједница 5) Начин управљања грађана
пословима из надлежности јединице ЛС
Законом о локалној самоуправи утврђено је да су органи општине: скупштина општине, председник општине,
општинско веће и општинска управа.
❖ Скупштина општине доноси акте из своје надлежности, усваја буџет, завршни рачун, доноси план развоја и
просторни план општине, расписује општински референдум и др.
❖ СО је највиши орган општине који врши основне функције локалне власти.
❖ СО чине одборници, бирају их грађани на непосредним изборима тајним гласањем на 4 године.
❖ Број одборника не може бити мањи од 19 ни већи од 75.
❖ Одборник не може бити лице запослено у општинској управи, нити лице које именује односно поставља СО.
Скупштина општине има председника скупштине, који организује рад скупштине општине, сазива и
председава њеним седницама и обавља друге послове. Бира се из реда одборника на предлог најмање једне
трћине одборника, на четири године, тајним гласањем, већином гласова од укупног броја одборника
скупштине општине. Председник скупштине има заменика који га замењује у случају његове одсутности и
спречености, бира се и разрешава на исти начин као и председник скупштине. Скупштина општине има и
секретара, поставља се, на предлог председника скупштине, на четири године и може бити поново постављен.
Надлежности Скупштине општине:-108-109
1- доноси статут и пословник скупштине
2- доноси буџет и завршни рачун
3- одређивање висине локалних такси и накнада
4- програм развоја општина
5- урбанистички план и програме уређивања грађевинског земљишта
6- доноси акт о јавном задуживању општине
6- расписује општински референдум
8- оснива службе, јавна предузећа, установе и организације и врши надзор над њиховим радом
9- бира и разрешава председника скупштине и заменика председника скупштине
10- именује и разрешава секретара скупштине и председника општине
11- бира заменика председника општине и чланове општинског већа

36
12- именује и разрешава управни и надзорни одбор и директоре јавних предузећа, установа, организација и
служби
13- утврђује накнаду за уређивање грађевинског земљишта
14- прописује радно време угоститељских, трговинских и занатских објеката
15- даје мишљење о републичком, покрајинском и регионалном просторном плану
16- даје мишљење о законима којима се уређују питања од интереса за локалну самоуправу
17- даје сагласност на употребу имена, грба и другог обележја општине
18- бира и разрешава локалног омбудсмана
19- обавља и друге послове утврђене законом и статутом
Органи општине: скупштина општине, председник општине, општинско веће и општинска управа
- Председник општине и општинско веће су извршни органи и бира их СО. - Органи града и града Београда:
скупштина града , градоначелник, градско веће и градска управа. - Скупштина општине може имати до 90
одборника а скупштина града БГД 110 одборника
9.3.4.НАДЗОР НАД РАДОМ ЈЕДИНИЦЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ-
❖ Устав предвиђа више облика надзора над радом општине (јединице локалне самоуправе).
1. Влада је дужна да обустави од извршења општи акт општине за који сматра да није сагласан Уставу или
закону и да у року од 5 дана покрене поступак за оцењивање уставности или законитости, иначе решење о
обустави од извршења престаје да важи.
2. Надлежно министарство покренуће поступак за оцену уставности и законитости статута, ако сматра да тај акт
није у сагласности с Уставом или законом.
3. Кад министарство надлежно за послове локалне самоуправе, односно надлежни орган територијалне
аутономије сматра да општи акт органа јединице локалне самоуправе није у сагласности са њеним статутом,
указаће на то скупштини јединице локалне самоуправе ради предузимања одговарајућих мера. Ако скупштина
јединице локалне самоуправе не поступи по предлозима наведених органа, министарство надлежно за
послове локалне самоуправе покренуће поступак пред Управним судом и истовремено ће предложити Влади
да обустави од извршења тај спорни општи акт органа јединице локалне самоуправе, до одлуке Управног суда.
4. Ако нађе да појединачни акт органа, односно службе јединице локалне самоуправе, против кога није
обезбеђена судска заштита, није у сагласности са законом или другим прописом, односно с одлуком или
другим општим актом јединице локалне самоуправе, министарство надлежно за послове локалне самоуправе,
односно надлежни орган територијалне аутономије предложиће скупштини јединице локалне самоуправе да
такав акт укине или поништи. Ако скупштина не поступи у року од месец дана по предлозима наведених
органа, министарство надлежно за послове локалне самоуправе укинуће или поништити тај спорни
појединачни акт органа, односно службе јединице локалне самоуправе.
5. Скупштина јединице локалне самоуправе може се распустити ако:
- не заседа дуже од три месеца;
- не изабере председника општине и општинско веће (односно градоначелника и градско веће) у року од
месец дана од дана конституисања скупштине јединице локалне самоуправе или од дана њиховог разрешења,
односно подношења оставке;
- не донесе статут или буџет у року утврђеном законом.
Одлуку о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе доноси Влада, а председник НС расписује
изборе за нове одборнике.
6. Ако се у јединици локалне самоуправе не спроведу избори за одборнике или ако се после спроведених
избора не конституише скупштина у складу са законом у року од два месеца од објављивања резултата
избора, Влада именује привремени орган јединице локалне самоуправе који чине председник и четири члана,
који обавља текуће и неодложне послове.

9.3.5.ЗАШТИТА ЛОКАЛНЕСАМОУПРАВЕ (107.Заштита локалне самоуправе)

Уставна заштита локалне само управе има два облика:

37
1. орган одређен статутом општине (ЈЛС) има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом или
радњом државног органа или органа јединице локалне самоуправе онемогућава вршење надлежности
општине.
2. орган одређен статутом општине може да покрене поступак за оцену уставности или законитости којим се
повређује право на локалну самоуправу.
Постији могућност да се у јединици локалне самоуправе установи локални омбудсман. Локални омбудсман у
граду Београду може имати највише четири заменика.

9.3.6.ФИНАНСИРАЊЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ (108. Финансирање локалне самоуправе)

Послови јединице локалне самоуправе финансирају се из изворних прихода јединице локалне самоуправе,
буџета Републике Србије и буџета аутономне покрајине.
Финансирање лок.сам. уређује се Законом о финансирању лок.сам. и Законом о јавном дугу и другим
законима.
Јединица лок. самоуправе има свој буџет и завршни рачун у које морају бити унети сви приходи и расходи
локалне самоуправе. Средства се обезбеђују из изворних и уступљених прихода (одређени порези остварени
на њеној територији (одређени облици пореза на доходак грађана; порез на наслеђе и поклон; порез на
пренос апсолутних права)), трансфера и других примања одређених законом.
Јединици локалне самоуправе припадају изворни приходи остварени на њеној територији, као што су, на
пример: 1) порез на имовину, осим пореза на пренос апсолутних права и пореза на наслеђе и поклон; 2)
локалне административне таксе; 3) локалне комуналне таксе; 4) боравишна такса; 5) приходи по основу
самодоприноса.

9.3.7.МЕСНА САМОУПРАВА (105. Месна самоуправа)

Закон о локалној самоуправи предвиђа да се ради задовољења потреба и интереса локалног становништва у
селима оснивају месне заједнице, као облик месне самоуправе. Месне заједнице се могу образовати и у
градским насељима (кварт, четврт, рејон и сл.). Месна заједница није јединица локалне самоуправе, али има
својство правног лица .
Савет месне заједнице је основни представнички орган грађана на подручју месне самоуправе. Избори за
савет месне заједнице спроводе се по правилима непосредног и тајног гласања. Изборе за савет месне
заједнице расписује председник скупштине општине, односно града.
Савет месне заједнице: 1) доноси статут месне заједнице; 2) доноси финансијски план и програме развоја; 3)
бира и разрешава председника савета; 4) предлаже мере за развој и унапређење комуналних и других
делатности на подручју месне заједнице; 5) доноси пословник о раду савета месне заједнице и друге; 6)
покреће иницијативу за доношење нових или измену постојећих прописа општине; 7) врши друге послове из
надлежности.
Савет месне заједнице може се распустити ако: 1) савет не заседа дуже од три месеца; 2) не изабере
председника савета у року од месец дана од дана одржавања избора за чланове савета месне заједнице или
од дана његовог разрешења, односно подношења оставке; 3) не донесе финансијски план у року одређеном
одлуком скупштине општине, односно скупштине града.
Одлуку о распуштању савета месне заједнице доноси скупштина општине, председник СО расписује изборе за
савет месне заједнице, у року од 15 дана.
Избори за одборнике морају се расписати најкасније 45 дана пре краја мандата одборника којима истиче
мандат (одборници се бирају на четири године). Одборници се бирају на основу листа политичких странака,
њихо- вих коалиција и листа које предложе групе грађана (изборне листе). Изборе за одборнике расписује
председник Народне скупштине. Од дана расписивања избора до дана одржавања избора не може протећи
мање од 45, ни више од 60 дана.
Средства за рад месне заједнице обезбеђују се из:
1) буџета општине, укључујући и самодопринос,
2) донација и
38
3) прихода који месна заједница оствари својом активношћу (нпр. издавање у закуп пословног простора).
Одборнику престаје мандат пре истека времена на које је изабран:
1) подношењем оставке; 2) доношењем одлуке о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе; 3) ако
је правноснажном судском одлу- ком осуђен на безусловну казну затвора у трајању од најмање шест ме- сеци;
4) ако је правноснажном одлуком лишен пословне способности;
5) преузимањем посла, односно функције које су, у складу са законом, неспојиве с функцијом одборника; 6)
ако му престане пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе; 7) губљењем држављан- ства; 8)
ако наступи смрт одборника.

9.3.8 Сарадња и удруживање јединица локалне самоуправе (106. Сарадња и удруживање локалне
самоуправе)
Јединица локалне самоуправе, њени органи и службе, као и предузећа, установе и друге организације,
остварују сарадњу и удружују се са другим јединицама локалне самоуправе и њеним органима и службама у
областима од заједничког интереса и ради њиховог остваривања могу удруживати средства и образовати
заједничке органе, предузећа, установе и друге организације и установе.
Две или више јединица локалне самоуправе могу предложити министарству надлежном за локалну
самоуправу заједничко извршавање одређених поверених послова.
Јединице локалне самоуправе могу остваривати сарадњу са јединицама локалне самоуправе у другим
државама.
Јединице локалне самоуправе могу оснивати своје асоцијације, које заступају интересе свог чланства пред
државним органима .

10.1 Хијерархија домаћих и међународних општих правних аката (109. Хијерархија правних аката)
Правни поредак РС је јединствен. Устав је највиши правни акт РС. Сви закони и други општи акти донети у
Републици Србији морају бити сагласни са Уставом.
Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права су део правног поретка РС.
Они не смеју бити у супротности са уставом.
Закони и други акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним
уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права.
10.2. ХИЈЕРАРХИЈА ДОМАЋИХ ОПШТИХ ПРАВНИХ АКАТА
❖ Сви подзаконски акти РС и акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака,
синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону.
❖ Статути, одлуке и акти покрајина и јединица ЛС морају бити сагласни закону, каи и сагласни њиховим
статутима.

10.3. ОБЈАВЉИВАЊЕ ЗАКОНА И ДРУГИХ ОПШТИХ АКАТА (110. Објављивање закона и других општих аката и
забрана њиховог повратног дејства)
Закони и сви други општи аки објављују се пре ступања на снагу.
❖ Устав, закони и подзаконски акти РС објављују се у републичком Службеном гласнику;
❖ Статути и други акти аутономних покрајина у покрајинском гласилу;
❖ Статути и општи акти јединица локалне самоуправе објављују се у локалним службеним гласилима.
Закони ступају најраније 8 дана од дања објављивања, не могу имати повратно дејство. ( значи да се не могу
примењивати на ситуације које су настале пре њиховог доношења.)

10.4. ЗАБРАНА ПОВРАТНОГ ДЕЈСТВА ЗАКОНА И ДРУГИХ ОПШТИХ АКАТА

По Уставу, закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство. Према томе, одредбе закона и
других општих аката не могу се примењивати на ситуације које су настале пре њиховог ступања снагу.

39
Забрана повратног дејства закона и других општих аката (забрана ретроактивности) једна је од битних
гаранција правне сигурности, заштите људских права и остваривања начела владавине права. Само поједине
одредбе закона могу имати повратно дејство.
Устав предвиђа два изузетка од забране повратног дејства закона, поједине одредбе закона могу имати
повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона. Народна скупштина ће посебно
одлучити да ли за то дејство постоји општи интерес.
Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела.
Кривични законик предвиђа да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време
извршења кривичног дела, али, ако је после извршења кривичног дела закон измењен, једном или више пута,
примениће се закон који је најблажи за учиниоца.

10.5. ЗАКОНИТОСТ УПРАВЕ (111. Законитост управе)

Појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа
аутономних покрајина и једини- ца локалне самоуправе морају бити засновани на закону.
Законитост појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу
подлеже преиспитивању пред судоом, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска
заштита.

10.6. ЈЕЗИК ПОСТУПКА (112. Језик поступка)

Свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом
која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези. Незнање језика на коме се поступак
води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права.

10.7. ВАНРЕДНО СТАЊЕ ( 113. Ванредно стање)

Када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, НС, већином гласова свих народних посланика,
проглашава ванредно стање, која важи највише 90 дана и које се може продужити још 90 дана већином од
укупног броја посланика.
❖ Може преписати мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права.
❖ Док траје ванредно стање НС се састаје без посебног позива и не може бити распуштена.
❖ Ако НС није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно председник
Републике, председник НС и председник Владе, под истим условима као НС.
Када престану услови због којих је проглашено ванредно стање, председник Републике и председник Владе
подносе Народној скуп- штини предлог за доношење одлуке о укидању ванредног стања.
Кад одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, Народна скупштина је потврђује у року од 48
сати од њеног доношења, односно чим буде у могућности да се састане. Ако Народна скупштина не потврди
ову одлуку, одлука престаје да важи завршетком прве сед- нице Народне скупштине одржане по проглашењу
ванредног стања.

10.8. РАТНО СТАЊЕ (114. Ратно стање)

Проглашава Народна скупштина, када на основу заједничког предлога председника Републике и Владе утврди
да су за то испуњени услови. .
Закон о одбрани дефинише ратно стање као стање опасности у којем је оружаним деловањем споља угрожена
сувереност, независност и територијална целовитост земље, односно мир у региону, које захтева
мобилизацију снага и средстава за одбрану.
Кад Народна скупштина није у могућности да се састане одлуку о проглашењу ратног стања доносе заједно
председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе. Проглашавајући ратно стање
Народна скупштина може преписати мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских
права.
40
10.9. ОДСТУПАЉА ОД ЉУДСКИХ И МАЊИНСКИХ ПРАВА У ВАНРЕДНОМ И РАТНОМ СТАЊУ-Мере одступања
од људских и мањинских права не смеју да доведу до разликовања на основу расе, пола, језика,
вероисповести, националне припадности или друштвеног порекла. Ове мере престају да важе престанком
ванредног или ратног стања. Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права на:
достојанство и слободан развој личности; право на живот; право на неповредивост физичког и психичког
интегритета; забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада; право лица лишеног слободе да се
према њему поступа човечно и с уважавањем достојанства његове личности, уз забрану сваког насиља и
изнуђивања исказа; право на правично суђење; право на правну сигурност у казненом праву; право на правну
личност; право на држављанство; слобода мисли, савести и вероисповести; право на приговор савести;
слобода изражавања националне припадности; забрана изазивања расне, националне и верске мржње; право
на закључење брака и равноправност супружника; слобода одлучивања о рађању; права детета; забрана
насилне асимилације.

11. ПРОМЕНА УСТАВА (115. Промена Устава)

Устав Републике Србије из 2006. године припада категорији чврстих устава. То значи да се мења по
сложенијем поступку од поступка по којем се доносе закони.
Устав Републике Србије не прави разлику између поступка за промену устава и поступка за доношење новог
устава. Поступак за промену Устава, односи се и на промену важећег устава и на евентуално доношење новог
устава.
Поступак за промену Устава Републике Србије одвија се у две фазе.
Прва фаза обухвата подношење и усвајање предлога за промену Устава. Предлог за промену Устава подноси
се у писменом облику, с образложењем.
Предлог за промену Устава може поднети:
-најмање једна трећина од укупног броја народних посланика,
-председник Републике,
-Влада и
-најмање 150.000 бирача.
О предлогу за промену устава одлучује Народна скупштина, а предлог се усваја 2/3 –инском већином од
укупног броја народних посланика. Ако не буде постигнута потребна већина, у наредних годину дана не може
се приступити промени Устава по питањима садржаним у предлогу који није усвојен.
Ако НС усвоји предлог, приступа се изради.
Друга фаза - Израда и усвајање акта о промени Устава
Предлог акта о промени Устава припрема Одбор за уставна питања и законо- давство. (Одбор за уставна
питања и законодавство један је од одбора Народне скупштине. Одбори су стална радна тела Народне
скупштине.) НС усваја акт о промени 2/3 већином од укупног броја НП. НС је дужна да акт стави на републички
референдум ако се промене односе на преамбулу, начела, ЉиМ права и слободе... Када се акт о промени
Устава стави на потврђивање, грађани се на референдуму изјашњавају најкасније у року од 60 дана од дана
усваја- ња акта о промени Устава. Промена Устава је усвојена ако је за проме- ну на референдуму гласала
већина изашлих бирача. Устав не може бити промењен за време ратног или ванредног стања.
За спровођење промене Устава доноси се уставни закон. Уставни закон се доноси двотрећинском већином од
укупног броја народних посланика.

12.1.ЗАБРАНА СУКОБА ИНТЕРЕСА –

Уставом је утврђено да нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим
функцијама, пословима или приватним интересима, као и то да се постојање сукоба интереса и одговорност
при његовом решавању одређују Уставом и законом.

41
12.2.ПРАВИЛА У ВЕЗИ СА СПЕЧАВАЊЕМ СУКОБА ИНТЕРЕСА ПРИ ВРШЕЊУ ЈАВНИХ ФУНКЦИЈА
Уређено је Законом о Агенцији за борбу против корупције. По том закону,
❖ сукоб интереса је ситуација у којој функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа
као да утиче на посутпање функционера у вршењу јавне функције односно службене дужности, на начин који
угрожава јавних интерес. Функционер је дужан да јавну функцију врши тако да јавни интерес не подреди
приватном. Он не сме да користи јавну функцију за стицање било какве користи или погодности за себе или
повезано лице. Повезано лице је супружник или ванбрачни партнер функционе- ра, крвни сродник
функционера у правој линији, односно у побочној линији закључно са другим степеном сродства, усвојитељ
или усвоје- ник функционера, као и свако друго правно или физичко лице које се према другим основама и
околностима може оправдано сматрати ин- тересно повезаним са функционером.
❖ Функционер је свако изабрано, постављено или именовано лице у органе РС, АП, ЈЛС и органе ЈП и
привредних друштава, установа и других организација чији је оснивач, односно члан РС, АП, ЈЛС и друго лице
које бира НС.
❖ Јавна функција у органима РС, АП, ЈЛС, установа и других организација, чији је оснивач, односно члан РС, АП,
ЈЛС, као и функција других лица које бира НС, а подразумева овлашћења руковођења, одлучивања, односно
доношења општих или појединачних аката.

12.3. ВРСТЕ СУКОБА ИНТЕРЕСА У ВРШЕЊУ ЈАВНЕ ФУНКЦИЈЕ

Правна теорија познаје 3 врсте сукоба интереса у вршењу јавне функције:
-стварни сукоб интереса (функционер има приватни интерес који директно утиче на поступање функционера) -
То је, на пример, ситуација када функционер одлучује да ли ће се уговор закључити са фирмом чији је власник
његов блиски рођак или са неком другом фирмом.
-потенцијални сукоб интереса (функционер има приватни интерес који може да утиче на поступање
функцинера) - до одлучивања још није дошло, функционер још увек није предузео никакву радњу, али се на-
лази у ситуацији у којој има приватни интерес који може у будућности да утиче на његово поступање, односно
у ситуацији која у будућности може да прерасте у стварни сукоб интереса.
-привидни сукоб интереса (функционер има приватни интерес који изгледа као да утиче на поступање
функционера).

12.4.АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Државни орган који решава о сукобу интереса – тако што одлучује да ли постоји повреда правила у вези са
спречавањем сукоба интереса при вршењу јавних функција и тако што изриче мере у складу са тим законом.
Агенција је самосталан и независан државни орган који за свој рад одговара НС. Агенција има својство правног
лица.
Средства за рад се обезбеђују у буџету РС. Агенција самостално располаже средствима. Седиште је у Београду.

12.5.НАДЛЕЖНОСТ АГЕНЦИЈЕ
Агенција: 1) надзире спровођење Националне стратегије за борбу против корупције, Акционог плана за
примену Националне стратегије за борбу против корупције и секторских акционих планова 2) покреће
поступак и изриче мере због повреде овог закона 3) решава о сукобу интереса 4) обавља послове у складу са
законом којим је уређено финансирање политичких странака-субјеката 5) даје мишљења и упутства за
спровођење овог закона 6) даје иницијативе за измену и доношење прописа у области борбе против корупције
7) води регистар функционера и регистар имовине и прихода функционера 8) даје смернице за израду планова
интегритета у јавном и приватном сектору 9) сарађује са научним организацијама и организацијама цивилног
друштва у спровођењу активности превенције корупције 10) уводи и спроводи програме обуке о корупцији 11)
води посебну евиеднцију

42
Државни органи и организације, органи територијалне ауто- номије и локалне самоуправе, јавне службе и
друга правна лица која врше јавна овлашћења дужни су да на захтев Агенције, у року од 15 дана, доставе сва
документа и информације које су Агенцији потребне за обављање послова из њене надлежности.
Агенција је дужна да поднесе годишњи извештај о раду Народној скупштини, најкасније до 31. марта текуће
године за претходну годину, наведене извештаје Агенција доставља и Влади.

12.6.ОРГАНИ АГЕНЦИЈЕ
Органи агенције су Одбор и директор.
Одбор Агенције бира и разрешава директора Агенције, одлучује по жалбама на одлуке директора и врши
друге послове одређене тим законом.

12.6.1.ОДБОР АГЕНЦИЈЕ- Одбор Агенције има девет чланова. Чланове Одбора Агенције бира НС на предлог
1) Административног одбора Народне скупштине;
2) председника Републике;
3) Владе;
4) Врховног касационог суда;
5) Државне ревизорске институције;
6) Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, путем
заједничког договора;
7) Социјално-економског савета;
8) Адвокатске коморе Србије;
9) удружења новинара у Републици Србији, путем заједничког договора.
❖ Члан не може бити члан политичке странке-субјекта.
❖ Одбор има 9 чланова.Чланове бира НС
❖ Мандат члана Одбора траје 4 године, може бити изабрано највише 2 пута.
❖ Има право на месечну накнаду у висини 2 просечне месечне зараде без доприноса у РС
❖ Функција престаје истеком мандата, оставком, због болести и разрешењем
Одбор Агенције одлучује већином гласова свих чланова. Радом Одбора Агенције руководи председник, кога
између себе бирају чланови Одбора Агенције.

12.6.2.ДИРЕКТОР
❖ Директор представља Агенцију, руководи радом, организује и обезбеђује законито и ефикасно обављање
послова Агенције, доноси одлуке о повреди Закона о Агенцији за борбу против коруп- ције и изриче мере, даје
мишљења и упуства, припрема годишњи извештај, израђује предлог буџетских средстава, доноси опште и
појединачне акте, одлучује о правима, обавезама и огдоворностима запослених, спроводи одлуке Одбора.
❖ За директора може бити изабрано лице које испуњава опште услове за рад у државним органима, има
завршен правни факултет и најмање 9 годиан радног искуства и није осуђено за кривично дело.
❖ Директор не може бити члан политичке странке-субјекта.
❖ Директор се бира на јавном конкурсу који расписује Одбор.
❖ Мандат директора траје 5 година. Исто лице може бити 2 пута изабрано.
Агенција има заменика директора који се бира на јавном конкурсу. Директор бира заменика између 3
кандидата са листе коју утврди Одбор. Заменик директора обавља послове у оквиру овлашћења које му
одреди директор.

12.7. СТРУЧНА СЛУЖБА АГЕНЦИЈЕ-

Стручном службом руководи директор.
Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места доноси директор по прибављеном
мишљењу Одбора, уз сагласност одбора НС надлежног за управу.
43
На запослене у стручној служби Агенције примењују се прописи о државним службеницима и намештеницима.

12.8. ЗАБРАНА ВРШЕЊА ДРУГЕ ЈАВНЕ ФУНКЦИЈЕ

❖ Функционер може да врши само једну јавну функцију, осим ако је законом и другим прописом обавезан да
врши више функција. Изузетно, функционер може да врши другу јавну функцију на основу сагласности
Агенције.
❖ Функционер који је изабран непосредно од грађана може без сагласности Агенције да врши више јавних
функција на које се бира непосредно од грађана.

12.9. ВРШЕЊЕ ФУНКЦИЈА У ПОЛИТИЧКОЈ СТРАНЦИ, ОДНОСНО ПОЛИТИЧКОМ СУБЈЕКТУ

❖ Функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и учествује у
њеним активностима ако не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено.
❖ Функционер не може да користи јавне ресурсе и скупове на којима учествује у својству функционера за
промоцију политичких странака-субјеката, а може да их користи ради заштите личне безбедности уколико је то
уређено прописима.

12.10.ОБАВЉАЊЕ ДРУГОГ ПОСЛА ИЛИ ДЕЛАТНОСТИ

❖ Функционер не може да обавља други посао или делатност за време вршења јавне функције који захтева
рад са пуним радним временом или стални рад.
❖ Функционер може да се бави научноистраживачким радом, наставном, културно-уметниочком,
хуманитарном и спортском делатношћу без сагласност Агенције ако не угрожава непристрасно вршење и
углед јавне функције.

12.11.ОБАВЉАЊЕ ДРУГОГ ПОСЛА ИЛИ ДЕЛАТНОСТИ У ВРЕМЕ СТУПАЊА НА ЈАВНУ ФУНКЦИЈУ

❖ Функционер који обавља други посао дужан је да у року од 15 дана од ступања на јавну функцију обавести
Агенцију о обављању посла. Агенција утврђује да ли се обављањем посла угрожава непристрастно вршење
јавне функције тј. да ли постоји сукоб интереса.

12.12.ОБАВЕЗА ПРИЈАВЉИВАЊА О ПОСТОЈАЊУ СУКОБА ИНТЕРЕСА

❖ Функционер је дужан да приликом ступања на дужност и током вршења јавне функције, у року од 8 дана,
писмено обавести претпостављеног и Агенцију о сумњи у постојање сукоба интереса. Ако Агенција утврди да
постоји сукоб интереса, и предлаже мере за отклањање сукоба интереса.

12.13.ЗАБРАНА ОСНИВАЊА ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА ИЛИ ЈАВНЕ СЛУЖБЕ ЗА ВРЕМЕ ВРШЕЊА ЈАВНЕ ФУНКЦИЈЕ
❖ Функционер чија јавна функција захтева рад са пуним радним временом, за време вршења јавне функције
не може да оснује привредно друштво, односно јавну службу ни да започне обављање самосталне делатности.
❖ Функционер чија јавна функција захтева рад са пуним радним вре- меном или стални рад не може да врши
функцију управљања, надзора или заступања приватног капитала у привредном друштву, приватној установи
или другом правном лицу.
ЧЛАНСТВО У УДРУЖЕЊУ И ОРГАНИМА УДРУЖЕЊА
❖ Функционер може да врши функцију у органу струковног удружења. Може да буде члан органа других
удружења уколико Агенција не утврди да постоји сукоб интереса.

12.14.ПРЕНОС УПРАВЉАЧКИХ ПРАВА ЗА ВРЕМЕ ВРШЕЊА ЈАВНЕ ФУНКЦИЈЕ

Функционер је дужан да у року од 30 дана од избора пренесе своја управљачка права у привредном друштву
на правно или физичко лице које није повезано лице, да их оно у своје име а за рачун функционера, врши до
престанка јавне функције. Функционер не сме лицу на које је пренео управљачка права, да даје обавештења,
44
упутства и налоге, нити сме на други начин преко њега да утиче на вршење права и обавеза у привредном
друштву.

12.15.ЗАБРАНА ЗАСНИВАЊА РАДНОГ ОДНОСА ИЛИ ПОСЛОВНЕ САРАДЊЕ ПО ПРЕСТАНКУ ЈАВНЕ ФУНКЦИЈЕ
❖ Функционер коме је престала јавна функција, 2 године по престанку не може да заснује радни однос,
односно пословну сарадњу са правним лицем, предузетником или међ.организацијом која обавља делатности
у вези са функцијом коју је функционер вршио, осим по добијеној сагласности Агенције.Једино ако је
функционер изабран од стране грађана.

12.16.ОБАВЕЗА ПРИЈАВЉИВАЊА ИМОВИНЕ ФУНКЦИОНЕРА

❖ Функционер је дужан да у року од 30 дана од дана избора, постављења или именовања поднесе Агенцији
извештај о имовини и приходима својим и супружника или ванбрачног партнера, малолетне деце. Функционер
је дужан да поднесе Извештај до 31.01. текуће године са стањем на 31.12. уколико је дошло до битних
промена у односу на претходни Извештај. Функционер коме је престала јавна функција дужан је да поднесе
извештај о битним променама у односу на податке из претходно поднетог извештаја једном годишње и у
наредне две године по престанку јавне функције. Не примењује се на одборнике, члана управног и надзорног
одбора јавног предузећа, установе и друге организације чији је оснивач општина или град, Република, АП или
Град Београд.
Изузетно, Агенција може да затражи и од ових функционера да поднесу извештај.

12.17.ПОКЛОНИ
Поклон је новац, ствар, право и услуга извршена без одговарајуће накнаде и свака друга корист која је дата
функционеру или повезаном лицу у вези с вршењем јавне функције.
❖ Функционер не сме да прими поклон у вези с вршењем јавне функције осим протоколарног или пригодног
поклона али не у новцу и хартијама од вредности.
Протоколарни поклон је поклон који функционер прими од стране државе, њеног органа или организаци- је,
међународне организације или страног правног лица, који је при- мљен приликом службене посете или у
другим сличним приликама. Протоколарни поклон предаје органу надлежном за поступање са имовином у
јавној својини, осим ако вредност не прелази 5% просечне месечне зараде без пореза и доприноса у РС. Не
сме да задржи пригодни поклон чија вредност прелази 5% прос.мес.зараде, односно пригодне поклоне
примљене у току календарске године чија укупна вредност прелази износ од једне просечне месечне зараде.
❖ Функционер коме је понуђен поклон, а који не сме да прими дужан је да га одбије и да саопшти
поклонодавцу да ако га прими постаје јавна својина. Ако поклон не може да одбије, предаје га органу
надлежном за поступање са имовином у јавној својини. Функционер је дужан да о сваком поклону обавести
државни или други орган у коме врши јавну функцију.

12.18.ПЛАН ИНТЕГРИТЕТА
План интегритета садржи мере правне и практичне природе којима се спречавају и отклањају могућности за
настанак и развој корупције, а нарочито:
1) оцену изложености институције корупцији 2) податке о лицу одговорном за план интегритета 3) опис
процеса рада, начина одлучивања и утврђивања послова који су нарочито подложни корупцији, као и послова
или делатности, односно функције које функционер не може да обавља за време вршења јф и начин њихове
контроле 4) превентивне мере за смањење корупције 5) друге делове плана дефинисане у смерницама.
❖ План интегритета доносе државни органи и организације, органи територијалне аутономије и ЛС, јавне
службе и ЈП. Агенција израђује и објављује процене интегритета, смернице за израду и спровођење плана
интегритета са роковима по којима се доноси план интегритета.
❖ Државни орган и организације, дужни су да одреде лице за израду и спровођење плана интегритета.

45
По Закону о Агенцији за борбу против корупције, корупција је однос који се заснива злоупотребом службеног,
односно друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, с циљем стицања личне користи
или користи за другога.

12.19.ПРЕВЕНЦИЈА КОРУПЦИЈЕ
❖ Агенција надзире спровођење Националне стратегије за борбу против корупције, Акционог плана за
примену те стратегије и секторских акционих планова. У циљу спровођења наведене стратегије Агенција може
да подноси иницијативе за измену прописа и даје предлоге за спровођење мера из Акционог плана и
секторских акционих планова.
Агенција може да учествује у припремању, односно да припрема програме обуке о борби против корупције у
државним органима и организацијама, територијалној аутономији и локалној самоуправи, јавним службама и
другим правним лицима.
Агенција организује истраживања о стању корупције и борби про- тив корупције, прати и анализира
статистичке податке, обавља друге анализе и истраживања и предлаже измене начина вођења статистич- ких
података од значаја за праћење стања корупције.

46