Сретењски устав од 1835

Устав Књажества Србије, познат као Сретењски устав, први је устав у

Кнежевини Србији који је донет у Крагујевцу 1835. године. Устав је саставио
Димитрије Давидовић. Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле
извршну власт. Дозвољена    су права и слободе грађана, као што су:
неприкосновеност личности, независност судства и право на законито
суђење, слобода кретања и настањивања. Сретењски устав је био на линији
даљег јачања српске државности,проширења њених самоуправних права
добијених хатишерифима од 1830. и 1833. као и напора за све већом
независношћу у унутрашњем управљању али и споља, према другим
државама.

Устав Србије од 1838

Устав из Кнежевине Србије из 1838. године често се назива Турски устав, јер
је издат у форми турског фермана. На овај начин Турска је желела да покаже
да је Србија у вазалном положају према њој. Овим Уставом је ликвидиран
Милошев владалачки апсолутизам јер је Милош добио једну јаку ривалску
власт. Устав јепредвидео као противтежу кнезу један Савет чије чланове
именује кнез, али нема право да их смењује јер су били непокретни. Савет
има 17 чланова који су морали да буду српски држављани.

Намеснички устав 1869

Устав Кнежевине Србије из 1869.познат и као Намеснички устав, био је трећи

устав Србије којим је замењен стари Турски устав из 1838. године. Усвојила га
је Велика народна скупштина 11. јула 1869.године, а устав је био на снази у
два периода 1869-1888. и 1894-1901. Најзначајнија новина овог Устава је
увођење Народне скупштине у организацију врховне власти у Србији и
развлашћивање некад моћног Државног савета што је, истина, учињено и
Михаиловим законом од 1861.Народна скупштина дели законодавну власт са
кнезом, али је утицај    кнеза у законодавству био више него
очигледан.Учешће Народне скупштине у законодавној власти се огледа у
томе што „без њеног пристанка никакав закон не може бити издат,
укинут,измењен или протумачен.

Устав Србије из 1888.

Радикалски устав, први устав донесен после стицања самосталности. Усвојен

је на седници Велике народне скупштине, а потврдио га је краљ Милан 22.
децембра 1888 године у Београду. За овај Устав од 1888. се каже да је био
један од најдемократскијих устава тог доба. Он је означио почетак нове
политичке ере Србије, почетак њене парламентарне историје која је
обиловала бурним политичким догађајима и превратима који су обогатили и
светску историју парламентаризма. Овај Устав је био тековина борбе
демократских против бирократских снага и као такав је означио победу ових
првих и пораз бирократског централизма и апсолутизма оличеног у једном
ауторитативном владару. Устав је као победу демократских снага утврдио
равноправни положај Народне скупштине у законодавству с краљем.

Устав Краљевине Србије од 1901.

Устав Краљевине Србије познат и као Априлски устав био је пети по реду
Устав Србије, који је био на снази од 1901. до 1903. Устав се такође назива
Априлски или Октроисани устав, јер га је наметнуо краљ Александар
Обреновић, чиме је ојачан аутократски вид његовог политичког режима.
Новина овог Устава је увођење установе Сената помоћу које је Александар
намеравао да контролише и обздава радикалску скупштинску већину јер је
већину чланова овог тала он именовао. И са овим Уставом од 1901.
Александар Обреновић се определио за немачки модел уставне монархије,
насупрот радикалском и напредњачком моделу парламентарне власти који
се угледао на британски парламентаризам.Устав Краљевине Србије од 1903.
Назадни Априлски устав који је краљ Александар Обреновић октроисао 1901.
био је честа мета напада опозиције, пре свега радикала.