Повлачење српске војске према Албанији

Албанска голгота је назив за повлачење српске војске преко завејаних планина

Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, 1915. током зиме за
време Првог светског рата.
Кренула је велика сеоба, 16. новембра град Ниш, кренули су у Крушевац где их је
сачекао штаб српске војске и хиљаде избеглица. Након тога стигла је команда да
кренемо у Митровицу , пут до тамо био је тежак за нас здраве и за оне повррђене. У
Митровици смо сазнали да су Крушевац и Краљево пале у руку непријатеља . После
тога послати смо у Пећ са само 18 повређених јер су остали здрави морали да се
придруже војсци.Енглеска сестра нам је обезбедила смештај и све потребно за наших
11 пацијената. Ми смо само за време рата представљали још већи терет јер је владала
велика немаштина, онда смо се прикључили групи дипломата и кренули ка Битољу.
Пут је био веома тежак, поготова за наше товарне животиње које су умирале од глади.
Малог Бориса је носио магарац који је једини остао.
Први дан у Албанији остали смо у једном селу, добили смо собу заједно са једном
фамилијом. Мали Борис је тражио млеко прво су нам рекли да нема, онда се појавио
један дечко са флашом мелка. Ми смо ишли по селу правићи се да нам ништа није
потребно, па су нам они сами нудили своју робу.
На крају смо и стигли у Битољ, Пуковник Васић је представник града и представљао је
једину наду за становништво. Стигло је појачање, управо оваква појачања одлучили су
о судбини Битоља.
Јединице које су остале у Крушевцу лечили су српске рањенике. Радили су у две
групе, једна у Девојачкој школи а друга у српској војној болници. Болница цар Лазар
примала је само око цетрдесет постеља. Када смо стигли тамо било је девесто
пацијената, триста у магацинима под управом др. Холвеј. Постајали су три реда, лакше
рањњени били били су на највишем реду.
Заробљеници са севера спровођени су кроз Крушевац, добацивали су ,,Ми смо једини
који су до сад победили непријатеље".
Болница је испражњена 9. фебруара, већина пацијената било је премаштено у
Мађарску а остали су однети у аустријске болнице. У Београду смо били смештени у
неку чекаоницу где смо разговарали са једном Српкињом, то је била последња српска
особа са којом смо разговарали. И тако стижемо у Беч где нас је преузела америчка
амбасада.
Одлучено је да идемо у Ђевђелију, у 2,30 ноћу стигли смо тамо, и остали смо у возу
док не сване. Четвртог децембра стигло је наређене да се евакуише Ђевђелија и
рекли су нам да француске трупе повлаче из Демир Капије и Струмице а Срби према
Албанији.
Заједно са неком новинарком смо путовали заједно од Битоља до Стругем до албанске
границе. кренули смо на пут у 9 увече са сандуцима и пушкама пуних 18 сати. На путу
до Драча наш неопрезни возач направио је нагли окрет и ударио је точком у точак кола
старог Албанца. Тада је дечак који је тек напунио 18 година пришао возачу и несто му
рекогде му возач дао новац у вредности штете на колима Албанца. ,,Правда право, на
крај, и увек!" то је српска народна изрека.