II ВЈЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Православно архирејско намјесништво добојско

Српска православна црква је епископална, са Патријархом као врховним

поглаваром на челу цркве, а што се види из Устава Српске православне цркве (чл. 12. и
13.) .Њена главна административна подјела ја на епархије, како у црквенојерархијском
тако и у црквеносамоуравном погледу. На челу епархије стоји надлежни епископ као
њен непосредни поглавар.
У црквеноадминистративном погледу епархија се, ради лакшег управљања ,
дијели на архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастире.
Архјерејско намјесништво сачињава одређен број црквених општина и парохија,
које су под надзором архијерејског намјесника ( намјесник је словенска ријеч и значи –
замјеник) , кога искључиво поставља надлежни епископ (тачка 15 чл. 108). О оснивању
и називу, укидању и свим промјенама одлучује надлежни епископ. Архијерејско
намјесништво добија назив по мјесту свог сједишта. Епархија зворничко-тузланска има
десет архијерејских намјесништава.
На подручју општине Добој налази се и дјелује Архијерејско намјесништво
добојско. Архијерејски намјесник је протојереј-ставрофор Мирко Николић привремени
парох Прве парохије добојске у Добоју. Овдје напомињемо да се државне и црквене
границе углавном не поклапају. Архијерејском намјесништву припадају сљедеће
црквене општине и парохије :

ЦО БОЧИЊА- црквена општина и парохија једна, храм св, Петке Параскеве саграђен
1938.године осветио је епископ зворничко-тузлански Нектарије.Парохија је, ради малог
броја повратника, упражњена а парохију опслужује парох маглајске парохије јереј
Владимир Кукић.

ЦО БОЉАНИЋ - црквена општина и парохија једна. Храм Свете Тројице, подигнут

1905.г. осветио је митрополит зворничко-тузлански Григорије. Филијални храм у
Конопљиштима- Усјековање главе св. Јована Крститеља, осветио епископ зворничко-
тузлански Василије 2002.године. Парох протојереј-ставрофор Зоран Илић.

ЦО ВЕЛИКА БУКОВИЦА- црквена општина и парохија једна. Храм св. Пророка

Илије, подигнут 1924. г. осветио је епископ шабачки Михајло. Филијални храм Св.
Василија Острошког у Руданци освештан 09.септембра 2012. године а освештење је
обавио Епископ зворничко-тузлански Г. Василије.Филијални храм у Грабовици
Вазнесења Господњег у изградњи. Темеље је 28. октобра 2007. освештао Његово
Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије. Парох
великобуковичке Друге парохије јереј Чедо Јокић.

1
ЦО ВЕЛИКОБУКОВИЧКИ ЛУЖАНИ – црквена општина и парохија једна издвојена
из великобуковичке парохије као Прва великобуковичка парохија. Храм Светих
апостола Петра и Павла у Лужанима , подигнут 1995. године, осветио је епископ
зворничко-тузлански Василије. Филијални храм у Которском у изградењи. Парох
великобуковичке Прве парохије је протојереј-ставрофор Раденко Тодоровић.

ЦО ГРАЧАНИЦА (Федерација БиХ)-храм Вазнесења Господњег, подигнут 1921. г.

осветио епископ бањалучки Платон 1925. године. Овај храм је саниран и освећен од
стране епископа зворничко-тузланског Василија 1997. године. Филијални храм
Возвиждења Часног Крста у Сувом Пољу осветио је Епископ зворничко-тузлански
Василије 1997. године. У току је изградња цркве Свете Петке у Текућици темеље је
освештао 22. октобра 2006. г.Епископ зворничко-тузлански Василије Качавенда .
Парох грачаничке парохије је јереј Јовица Лазаревић.

ЦО ДОБОЈ- црквена општина једна, парохије двије. Храм св. апостола Петра и Павла,
саграђен 1936., осветио епископ зворничко-тузлански Нектарије 1938. године.
Филијални храм Вазнесења Господњег у Плочнику освештан 25. октобра 2014. године
а освећење извршио Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански
Хризостом, При храму Светих апостола Петра и павла су двије парохије Прва и Друга
парохија добојска. Парох Прве парохије је протојереј-ставрофор Мирко Николић а
парох Друге парохије је протојереј-ставрофор Растко Максимовић.

ЦО ДОБОЈ-ЗАПАД – Спомен храм Рођење Пресвете Богородице у Добоју 21.

септембра 2010. године а освећење извршио Његово Преосвештенство Епископ
зворничко-тузлански Василије. При храму су три парохије. Парох Треће парохије
добојске је протојереј Душко Недић, парох Четврте парохије је протојереј Драгиша
Симић и парох Пете парохије је протојереј Јован Михајловић.

ЦО КАРАНОВАЦ-једна црквена општина и парохија једна. Храм св. Пророка Илије

освештан 2007.године а освећење извршио Његово Преосвештенство Епископ
зворничко-тузлански Василије . Филијални храм св. цара Констатина и царице Јелене у
Сочковцу у изградњи. Парох карановачко-сочковачке парохије је јереј Давор Петковић.

ЦО КЛАДАРИ-црквена општина једна и парохија једна. Ранији храм Рођења

Пресвете Богородице је порушен због дотрајалости и на том мјесту се гради нови храм.
Темељи су освештани 21. септембра 2008. године од стране Његовог Преосвештенства
Епископа зворничко-тузланског Господина Василија. Храм је још у изградњи.
Филијални храм св. апостола и јеванђелисте Марка у Малом Прњавору осветио
епископ зворничко-тузлански Василије 1990. г. , као и храм Преноса моштију св.
Николаја у Торинама освештан 2001. године. Храм св. Огњене Марине у Зарјечи а храм
је освештан од стране надлежног архијереја 22. јула 2007. године. Парох кладарске
парохије протојереј-ставрофор Жарко Милашиновић.

ЦО КОЖУХЕ- црквена једна и парохија једна. Храм Св, пророка Илије, саграђен
1972.осветио епископ зворничко-тузлански Лонгин. ФИЛИЈАЛНИ ХРАМОВИ- Храм

2
светог пророка Илије у Доњој Палежници Градња је започета 1933.године за време
Проте Саве Божића из Толисе. Храм је саграђен за годину дана и освештао је епископ
Зворничко-Тузлански Нектарије Круљ 1934.године.
Храм Покрова Пресвете Богородице у Скиповцу
Тачних података о годинама градње нема. Први подаци почињу из 1868.г. али ни тада
се непомиње да је црква подигнута.
Храм светог Григорија Чудотворца Филијални храм у Сјениној Ријеци посвећен је
светом Григорију Чудотворцу. Градња је започета 2007.године храм није освећен а
радови су у току. Парох кожушке парохије протојереј-ставрофор Мирко Јокић.

ЦО ЛИПАЦ- црквена општина и парохија једна. Храм Св, Великомученице Недјеље

осветио је епископ зворничко-тузлански Василије 2000. г. Филијални храм Светог Саве
у Придјелу у изградњи. Парох липачке парохије је протојереј-ставрофор Слободан
Михајловић

ЦО ОСЈЕЧАНИ - црквена општина једна и парохије двије , Прва и Друга осјечанска.

Храм Ваведења Пресвете Богородице, саграђен 1881. г., осветио миторполит
зворничко-тузлански Дионосије други. Филијални храм у Доњим Осјечанима Св.
Тројице, осветио је епископ зворничко-тузлански Василије. Филијални храм у Горњој
Палежници посвећен је Преподобном Сисоју ВеликомХрам је освештан 22. јула 2001.
г. а освештао је Епископ зворничко – тулански Василије. Парох Прве парохије
осјечанске је јереј Велибор Млађеновић а парох Друге парохије је протонамјесник
Александар Лучић.

ЦО ПАЛЕЖНИЦА- црквена општина и парохија једна. Храм Св.пророка Илије,

саграђен 1935. г., осветио епископ зворничко-тузлански Василије. Филијални храм
Преподобног Сисоја у Г. Палежници, саграђен 2001. г. осветио епископ зворничко-
тузлански Василије. Парохија упражњена због малог броја вијерника а администрира
парох кожушке парохије протојереј-ставрофор Мирко Јокић.

ЦО ПОЉИЧКО-КОСТАЈНИЧКА – црквена општина и парохија једна. Парохијска

црква Св. Сисоја Великог. Темеље је освештао Његово Преосвештенство Eпископ
зворничко-тузлански Василије Качавенда 6. септембра 2008. године, градња је
завршена и храм је освештан од стране надлежног архијереја 16. јула 2012. године.
Филијални храм у Горњој Костајници. Темеље је освештао Његово Преосвештенство
Епископ зворничко-тузлански Господин Василије 25. октобра 2004. године. Храм је
требао бити освештан у мају 2014. али је због поплава одгођено освећење. Храм је
освештао Епископ зворничко-тузлански Господин Хризостом 10. априла 2015. године.
Парох пољичко-костајничке парохије је јереј Златко Загорац.

ЦО РАКОВАЦ (Федерација БиХ)- парохија напуштена. Храм Силаска Светог Духа,

саграђен 1891.осветио митрополит дабробосански Ђорђе Николајевић. Филијални храм
у Г. Раковцу порушен. Парохију опслужује парох маглајске парохије јереј Владимир
Кукић.

3
ЦО СКИПОВАЦ(Федерација БиХ)-парохија напуштена. Тачних података о годинама
градње нема. Први подаци почињу из 1868.г. али ни тада се непомиње да је црква
подигнута. Парохија упражњена због малог броја вијерника а администрира парох
кожушке парохије протојереј-ставрофор Мирко Јокић.

ЦО СРПСКА ГРАПСКА - црквена општина и парохија једна. Храм Вазнесења

Господњег, саграђен 1894. г., осветио митрополит Николај Мандић. Филијални храм
Св. великомученик Прокопија у Костајници градња је завршена 2. септембра 2006. када
је храм освештан од стране надлежног архијереја Епископа зворничко-тузланског
Василија.. Парох српско-грапске парохије је јереј Бранко Цвјетковић.

ЦО СТАНАРИ - црквена општина и парохија једна. Храм Свете Петке, саграђен

1936.г., освећење је 1936. године извршио Епископ зворничко-тузлански Нектарије
Круљ. Филијални храм Свете Петке у Д. Остружњи . Завршени храм је освештан од
стране надлежног архијереја 5. августа 2002. године. Парох станарске парохије је
протојереј-ставрофор Станислав Рађен.

ЦО СТАНОВИ- црквена општина и парохија једна. Храм Рођења св, Јована

Крститеља, саграђен 1987. г. осветили епископи зворничко- тузлански Василије,
марчански Данило, бањалучки Јефрем и хвостански Никанор. Филијалне храмове
Преподобног Сисоја у Љесковим Водама и Св, Петке Трнове у Тисовцу осветио
епископ зворничко-тузлански Василије, 1999. године, односно 2005. године. Парох
становске парохије протојереј-ставрофор Петар Петровић.

ЦО СТРИЈЕЖЕВИЦА - црквена општина и парохија једна. Храм Рођења Пресвете

Богородице, храм је освештао Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански
Г. Василије Качавенда 18. септембра 1994. године. Филијалне храмове Преподобног
Сисоја у Осојници . Градња је завршена и црква је освештана од стране надлежног
архијереја 2. августа 1998. године. Свете Петке у Горњој Пакленици Градња је
завшрена и храм је освештао исти архијереј 28. јула 2002. године и Храм Покрова
Пресвете Богородице у Доњој Пакленици. Завршени храм је освештао 12. августа 2007.
године Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Василије Качавенда.
Парох стријежевичке парохије је јереј Жељко Анђелић.

ЦО УСОРА – црквена општина и парохија једна. Храм Св. Василија Острошког

отпочет да се зида 2009. године, а завршен 2010. године. Храм је освештао 9. маја 2010.
године Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Василије.
Парох усорске парохије је протојереј-ставрофор Вукан Субић.

4
ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ ЗА ИСТОРИЈУ ГРАДА ДОБОЈ

Протојереј Славко Трнинић

Рођен у Босанском Петровцу 25. фебруара 1889. године од

оца Стевана Трнинића, обућара и мајке Симуне рођ.
Марковић из Колиунића. Био је четврти парох добојске
парохије а баш у вријеме Првог свјетског рата. . Завршио је
шесторазредну гимназију у Сарајеву и Тузли а богословију
у Рељеву. Рукоположен је 1913. године у Бања Луци. У
Добоју га затиче и почетак рата и све муке и голгота Срба у
добојском логору смрти. И сам је био заточен на дан своје
крсне славе св. Архиђакона Стефана 1915. г. али је након
два мјесеца пуштен због недостатка доказа. Почетком 1918.
г. позван је за војног свештеника а 1920. године је напустио
Добој због одласка на дужност у Сарајево. Од проте Славка
Трнинића је потекла прва идеја за градњу Спомен цркве још
1919.године и добро је прихваћена. Замисао је била да се
гради храм
парохијски дом. Водио је жестоку борбу са комунистичким режимом на заштити
Спомен костурнице. Сахрањен је у порти храма Светих апостола Петра и Павла. За
свој труд одликован је високим црквеним одликовањима.

Госпођа Јелена Пулфер Краљевић

(15. новембар 1901.­ 25. август 1987.год.)

У Добоју је тада живјела код свог брата гостионичара, Јелена Пулфер,

српкиња удата за нијемца Пулфера Јохана, који је био негдје на источном фронту са
њемачком војском, а Јелена је помагала своме брату гостионичару, гдје се смјестио
привремено неколико мјесеци један њемачки официр чија се војска задржала у
Добоју чувајучи главну раскрсницу у град Добој. Јелена је родом из Херцег Новог те
као мајстор с мора, спретна и сналажљива жена, обрела се у разговору са њемачким
комадантом о рушењу Спомен костурнице и цркве на реду, која је ријеткост и ремек
дјело умјетности, те затражи од комаданта да се црква као таква спаси од рушења и

5
уништавања. Нијемац је то категорички одбио, слегнувши раменима, да не може ту
ништа учинити, јер је странац, у туђој земљи и држави, као и у самом је пролазу за
даљи пут према југу, изговарајући се на разне начине да не може ту ништа учинити.
Он је само војник који извршава наредбе свога фирера а за овај случај надлежна је
Независна Држава Хрватска и усташе.
Но, упорна Бокељка је била енергична и стално је молила и преклињала а на
концу и предложила план како да се макар привремено сачува црква. Како су проту
Љубомира Дучића пароха добојског интернирали у логор у Цапраг и спровели у
Србију црква је била закључана и запечаћена, без свештеника и није се у њој никако
служило, већ су Срби тјерани силом у католичку цркву на покрштење за вријеме
жупника Камбера.
Јелена је предложила: То је лака и једноставна ствар и само ако хоћете можете
то учинити и спасити цркву. А то је: Ставите у цркву 10­20 сандука муниције и војне
ствари и направите војни магацин, поставите стражара са опремом вашег војника на
вратима цркве и нико неће смјети подузети ништа против. Црква ће бити војни магацин
неко вријеме и биће сачувана. Нијемац се насмијао тој довитљивости жене, слегао
раменима, замислио се, те након мале паузе и одобрио тај приједлог као једино
рјешење, једини излаз из кризе, за рушење цркве која је већ била минирана, те је
наредио војницима који су истога дана довезли пун камион муниције, сандука и ствари
и истоварили у цркву коју су отворили и отпечатили. На врата је поставио свог
вијника са шмајсером и шљемом да чува стражу.

Тако је сачувана садашња стара црква у Добоју од уништења и рушења. Ово је

лично испричала Јелена Пулфер рођ. Краљевић која и сада живи у Добоју као
пензионер овоме пароху који је и записао њене ријечи.
(Препис из љетописа добојске парохије)

Господин Јован Дракулић

Адвокат и публициста. Уредник Споменице, књиге у којој

су описане све страхоте Добојског логора смрти а која је
штампана 1938. године поводом освећења Спомен храма
жртвама логора. Био је велики добротвор цркве.

6
ИСЛАМСКА ЗАЈЕДНИЦА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
МУФТИЈСТВО ЗЕНИЧКО
МЕЏЛИС ИСЛАМСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ДОБОЈ

ХИСТОРИЈАТ

Долазак Ислама у Босну и Херцеговину и град Добој

Почетак повијести Ислама у овим крајевима многи вежу за долазак Османске државе,
средином 15.стољећа, и њено освајање ових подручја. Први дотицај Балкана са
Исламом датира још из 8.стољећа,а то су интеракције Јужних Славена са
муслиманским Арапима. Хисторијат Исламске заједнице на подручју Добоја свакако се
везује за развој самог мјеста, града Добоја. Османска империја у новоосвојене државе,
па и у БиХ, доноси своју културу живљења, као и властита архитектонска рјешења.Тако
је уз саму Градину-тврђаву подигнута прва добојска џамија, царска џамија, око које се
развила Чаршија, 1521.године, а саградио ју је султан Селим I. Она и данас носи назив
по свом градитељу: Селимија џамија.

Формирање Исламске заједнице

Све до доласка Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину 1878. године, није се
постављало питање правног положаја или организирања посебне установе која би се
бринула о вјерским питањима муслимана. До тада се Босна и Херцеговина налазила у
оквиру Османског царства, у коме се организационо јединство муслимана огледало у
привржености исламским прописима, а то јединство муслимана симболизирано је кроз
институцију халифе као духовног стожера муслимана. Вјерске послове у име халифе
обављали су декретиране муфтије, шеријатске судије, мудериси и имами. У Османском
раздобљу вјерски сталеж сматран је дијелом државне администрације којем су били
повјерени различити послови у управи, локалној администрацији и вјерским
пословима. Правосудне послове и суђење обављале су шеријатске судије који су, дакле,
били дио владајућег апарата и плаћани од стране државе. Такођер, имамско-хатибски
послови, особито џума- намази, затим образовни сектор, као што су вјерске школе
(медресе), били су дио бриге државне управе. Доласком Аустро-Угарске у Босну и
Херцеговну вјековима устаљени облици организирања вјерских послова се распадају, а
Ислам више није државна религија коју држава помаже као што је то био случај у
вријеме Османске управе. Такођер, улема и вјерски кадар губи улогу и значај који је
некада имао у држави и суочава се са новим до тада непознатим питањма и
проблемима. Аустро-Угарска суставно настоји потпуно одвојити муслимане у Босни и
Херцеговини од Истанбула као њихове духовне матице.
Исламска заједница у БиХ је у Европи једина организована исламска заједница, чија
организација почиње доношењем првог свеобухватног законског акта – Статута за
аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у БиХ, којег је
15. априла 1909. године санкционисао цар Фрањо Јосиф. Овај статут је настао као

7
посљедица снажног отпора и сталног борбеног става и нерасположења према Аустро-
Угарској, којим се стекао аутономни статус Исламске заједнице. Даљи нормативни
развој Исламске заједнице текао је овим током:

- 31. јануара 1930. године донесен је Закон о Исламској вјерској заједници Краљевине
Југославије;
- 25. марта 1936. године донесен је Устав Исламске заједнице Краљевине Југославије;
- 26. августа 1947. године донесен је Устав Исламске вјерске заједнице ФНРЈ;
- 5. новембра 1969. године донесен је Устав Исламске вјерске заједнице СФРЈ;
- 8. априла 1993. године донесена је Уставна одлука Исламске заједнице у Босни и
Херцеговини. Распадом СФРЈ Босна и Херцеговина је призната као самостална држава,
те се овом уставном одлуком преуређује Исламска заједница у новом државно-правном
оквиру;
- 26. новембра 1997. године донесен је Устав Исламске заједнице у Босни и
Херцеговини;
- 26. април 2014. године Сабор Исламске заједнице у Босни и Херцеговини одржао је у
Сарајеву VIII. редовну сједницу на којој су усвојени амандмани на Устав Исламске
заједнице и донешена одлука о проглашењу амандмана.

Структура Исламске заједнице

Исламска заједница у Босни и Херцеговини током свога хисторијског развоја имала је
различите форме и облике организирања и устројства. Такођер, провођењем бројних
реорганизација те су структуре мијењане или су попримале другачије облике, понекад
су неке укидане и формиране нове. Међутим, неке од њих преживјеле су све ове
промјене и чине већ традиционални оквир и форму устројства Исламске заједнице.
Поједине структуре су сложене и у себи садрже више организационих цјелина и
јединица. Овдје ћемо у темељним назнакама приказати данашње устројство и
организацију Исламске заједнице. Кренут ћемо од најнижих организационих јединица
Исламске заједнице:
- џемат и меџлис,
- муфтијство, односно мешихат,
- Сабор, Реису-л-улема, Вијеће муфтија, Ријасет и Уставни суд.
Сабор, Реису-л-улема, Вијеће муфтија, Ријасет и Уставни суд највиши су органи
Исламске заједнице са сједиштем у Сарајеву.

Џемат већ традиционално у структури Исламске заједнице представља темељну,

основну и најмању организациону јединицу. Кроз џемат муслимани остварују основна
вјерска права, обавезе и проводе различите активности. Сваки џемат има џамију,
месџид или предвиђени простор за обављање намаза и вршење других вјерских
активности,те имама који је запослен ,који предводи вјерске активности, брине се о
одгоју и вјерском поучавању својих џематлија, посебно одржавању вјерске поуке за
дјецу и млађе нараштаје. Џематски имам обавља џума намазе, клања бајраме, предводи
џемат приликом обављања осталих дневних намаза, брине се о одржавању вјерских
свечаности. Такођер, контакти и сусрети са џематлијама, праћење актуелне
проблематике на подручју џемата и старање о извршавању исламских прописа и
дужности, тумачење вјерских ставова и питања спада у дјелокруг рада и активности
имама.
Меџлис је виша локална организациона јединица Исламске заједнице која у правилу
обухвата најмање седам џемата који чине једну цјелину. Обично се границе једног
меџлиса поклапају са административним границама једне опћине.Има статус правног

8
лица. На подручју једног меџлиса надзор над извршавањем вјерских послова и
кординацију рада са другим имамима у надлежности је главног имама. Према томе,
главни имам се брине о вјерском животу на подручју меџлиса и одговоран је за рад
имама, хатиба и муаллима.
Прије рата, 1992-95, тадашњи Одбор Исламске заједнице Добој се простирао на
подручју једне општине,општине Добој,који је обухватао подручје од 691км2. Тај
простор сада припада опћинама Добој, Добој-Исток, Добој-Југ и Усора,па се тако
данас, МИЗ Добој простире на четири општине. Прва од ових опћина се налази у
ентитету РС , док се остале три налазе у ФБиХ. Зато се за МИЗ Добој може рећи да је
интегративан, јер спаја 4. општине, два кантона (Зеничко-добојски и Тузлански) и два
ентитета. Током посљедњег рата срушено је 18. џамија. Све џамије су обновљење, а
саграђене су и нове џамије. МИЗ Добој тако данас броји 29. Џемата и 32 џамије.
Меџлис Исламске заједнице Добој је је повратнички меџлис који је у протеклом
периоду послије агресије урадио одређене резултате на пољу развоја инфраструктуре
и саме организације у нормативном и методолошком смислу. Наравно основна мисија
је пружање услуге вјерницима муслиманима у задовољавању њихових потреба.
Меџлис ИЗ Добој је увијек био отворен према свим удружењима и појединцима који су
спремни на сарадњу и заједничке пројекте. Наравно, то је најзначајнија институција
муслимана, али и Бошњака опћенито у Добоју, стога је свакодневно и на располагању
грађанима Добоја, нарочито повратницима.
Популација: Етничку структуру муслимана у Босни и Херцеговини већином чине
Бошњаци.Према попису из 1991. године укупан број Бошњака-муслимана који су
везани за Исламску заједницу било је 2,002.956, а живјели су у БиХ.

Џемати и имами на подручју МИЗ Добој

На територији Меџлиса Исламске заједнице Добој као правно лице ИЗ, са сједиштем у
улици Ослободилачкој бр. 1, 74000 Добој,налазе се џемати,њих 29, са џамијама којих
има 32:

- Џемат Селимија, град Добој

- Џемат Трњак, град Добој
- Џемат Орашје
- Џемат Миљковац,
- Џемат Макљеновац
- Џемат Придјел,
- Џемат Поточани-Шеварлије
- Џемат Сухо Поље
- Џемат Грапска
- Џемат Сјенина
- Џемат Сјенина Ријека
- Џемат Чивчије,
- Џемат Чајре,
- Џемат Горње Которско,
- Џемат Доње Которско,
- Џемат Бешићи
- Џемат Мравићи
- Џемат Матузићи
- Џемат Алибеговци
- Џемат Свјетлича

9
- Џемат Лукавица Ријека,
- Џемат Фркати,
- Џемат Станић Ријека,
- Џемат Хабибовићи,
- Џемат Поље-Клокотница,
- Џемат Ахимбашићи,
- Џемат Бријесница
- Џемат Шкребе
- Џемат Хаџићи

Селимија- Горња или чаршијска џамија

На подручје данашњег Добоја Османлије су дошле у љету 1476. године.
Стари добојски град (тврђаву) Турци су поправљали и додатно утврђивали 1490. го
дине, а у мировном уговору између Турске и Угарске од 20.8.1503. године,
Добој остаје у османским рукама. Све нам то говори да је Добој, у том периоду,
стално био у османској власти. Свакако да је османска империја у новоосвојене државе
па и у Босну и Херцеговину доносила своју културу живљења као и властита
архитектонска рјешења. Тако је сјеверозападно од старог утврђеног града, педесетак
метара од улаза у тврђаву (у народу позната као “Градина”) подигнута прва добојска
џамија,царска џамија око које се развила стара чаршија. Саграђена је за владавине
султана Селима I (1512-1520) по којем је и добила име “Селимија”.
У османском пописном дефтеру Босанског санџака из 1604. године се наводи да
касаба Добој има једну махалу Махалу часне џамије умрлог султана Селима с
хатибом (говорник који држи хутбу у џамији петком и бајрамима), имамом
(вјерски службеник), муеззином (џамијски службеник који позива на намаз) и
кајјимом (вакуфски службеник који се брине о одржавању чистоће, опреме и
освјетљења у џамији. У том попису се наводи да је у споменутој махали било
81 ожењених и 17 муџерреда (неожењених) мушкараца.
Имам, хатиб и муеззин су били уживаоци тимара а кајјиму, заједно са трошковима
освјетљења и простирке, се плаћало из прихода кадилука Брод којем је припадала каса
ба Добој. Џамија је кроз вијекове више пута била спаљивана и рушена. Прву џамију су
16. октобра 1697. године спалили аустријски војници под командом принца
Еугена де Савоие (Савојског), при походу од Брода до Сарајева. Том приликом посада
Добоја му се предала без борбе а принц је, дозволивши становништву да се склони,
спалио добојску касабу. Други пут, августа 1718. године (у рамазану 1130.), опет
на кратко, аустријске трупе су заузеле и запалиле град Добој, па и џамију.
Чаршијска џамија Селимија се у многим службеним документима почетком дваде
сетог стољећа па до Другог свјетског рата спомиње као Сукија негдје и Селмија
а понекад као Главна џамија у Добоју. У документу Вакуфско‐меарифско саборског
одбора упућеном Вакуфско-меарифско џематском меџлису у Добоју, 9.2.1910. године,
тражи се извјештај, обрачун и то документирани, од Одбора за градњу женске
мектеби ибтидаије и Сукија џамије у Добоју.
Из споменутог документа се да закључити да је џамија Селимија или Сукија тих
година обновљена, а вјероватно и наново саграђена од тврдог материјала јер је
над њеним улазом био натпис у прози на арапском језику: “Џамије припадају Аллаху,
па се осим Њега никоме другом не молите. Ова часна Селимија џамија подигнута је
(обновљена) у хиџр. 1325, односно 1906. години по н. ери.” Треба напоменути да су
све претходне џамије биле грађене у техници бондрука и шепера.
И ова џамија ће изгорјети, бити оштећена, у великом пожару 11. августа 1907.
године у коме је изгорјело око педесет кућа, дућана и других зграда.

10
У Босанском гласнику из године 1908, страна 258, пише: ,,Добој је 11. августа 1907.
био угрожен великим пожаром. Ватра је на необјашњив начин избила у једном
дућану. Упркос томе што је у гашењу пожара учествовао народ, Градско и жељезничко
ватрогасно друштво, због великих суша и оскудица воде изгорјело је око педесет кућа.
''Густо насељена чаршија пружала је стравичну слику у врелом августовском дану.
Пламен је гутао све пред собом; куће, дућане, махом грађене од дрвета.
Ватрогасци, заједно са народом, су покушавали обуздати ватрену стихију, али пожар
је узео свој данак.
Ипак, да није било ове интервенције, катастрофа би била далеко већа.
На каквом нивоу је била свијест о вјери становништва говоре нам два документа из
1910. год. У првом Хамза-бег Капетановић из Тешња подноси пријаву Котарско
Вакуфско-меарифском повјеренству у Тешњу:
“23. овог мјесеца у петак, био сам у Добоју те сам у кафани Шерифовој код
колодвора затекао гдје С. Г. син Мехин из Добоја пије кахву и пуши духан у
пола бијелога дана иако је рамазан (пост) за све муслимане.
Пошто мислим да ова ствар спада вакуфском повјеренству, то сам ево дошао
пријавити ову ствар, те молим да се против ове саблазни подузму нужни кораци. Са
истоме сам затекао још двојицу који су такође непостили, али им имена не знам, то ће
сигурно сам С. казати. Ако треба за ову ствар заклетва, приправан сам је положити.
У истој ће ствари сигурно и Шериф потврдити.” Истог дана Котарско вакуфско‐
меарифско повјеренство у Тешњу шаље Котарској испостави у Добоју „Замолницу“
у којој тражи да се прекршитељ позове и да се „установи ко су му били другови у
непостењу тај дан и да све тројицу казнити благоизволи“, позивајући се на
„аутономни штатут за исламску вјерско‐просвјетну управу“.
Лијеп је примјер љубави према вјери и својој заједници-џемату, оца и сина, Хрустемаге
и Ахметаге Мулалића.
Хрустемага је оставио васијет (опоруку) да се након његове смрти увакуфи 600
круна „ и то да се мурабеха од 100 К даје имаму а од других стотину круна
муеззину Селмије џамије. Онда мурабеха од 200 К да се троши за поправак
бунара „Громинца“ и напокон мурабеха од 200 К да се даје за учење хатме.
“Син му, Ахметага Мулалић је 23.3.1910. упутио молбу Вакуфској дирекцији у
Сарајеву:
”Имам башчицу звану,,Брдо” у Добоју површине 1 дунум 345 метара квадратних, те
бих желио исту увакуфити Селимија џамији у Добоју са тим увјетом да би се у ову
башчу само моја фамилија копала, а приход од исте да ужива Селимија џамија.”
У јесен 1933. године, уз помоћ добровољних прилога џематлија, обављене
су неке поправке Селимије џамије: окречена је, настале пукотине на зидовима су
затворене и цријеп је измијењен на крову гдје је прокишњавало.
Већ сљедеће године, приликом службеног путовања техничког референта и његовог
боравка у Добоју прегледани су вакуфски објекти и констатовано је “да су обје
џамије, Трњак и Селмија, уредно поправљене и да по свему достојно репрезентују
Божије куће, чиме се могу поносити добојски муслимани. Овај успјех постигнут је
добрим управљањем вакуфским иметком мутевелије Гани ефф. Ганибеговића, коме је
повјерена управа добојских вакуфа, а за чије се добро истински и свесрдно брине и
настоји да убудуће учини што се може учинити.” Исте године, 1. новембра 1934.,
Џематски меџлис у Добоју расписао је натјечај за попуну мјеста имама, хатиба у
џамији Селимији и муаллима у женској мектеби ибтидаији упражњеног смрћу рах
метли Хафиза Сулејман‐еф. Ужичанина.

11
Конкурс је објављен и у новинама “Исламском Свијету”и “Југословенској Пошти” у
Сарајеву у коме се позивају сви заинтересовани да пошаљу молбу са потребним
документима и родним листом најдаље до 15. новембра 1934. године.
Џемат обезбјеђује стан, један комад земље оранице и мјесечну плату 1000‐1500 динара
према квалификацијама. Занимљиво је како о том периоду тридесетих година (19
37/38.) о Добоју пише познати добојски жупник Петар Ајвазовић: “Добој броји
4000 становника. Од тог половица је муслимана. Муслимански елемент миран, радин и
поштен и врло религиозан. Имају двије лијепе џамије, у горњој и доњој чаршији.
Ударом аграрне реформе многи су остали без земље и без новца. Трговина и обрт је п
ао. Шећерана на Усори већ 4 године не ради те су врло осиромашили. Католика има
1200. Сви су досељеници или државни службеници. Старосједиоца нема ниједног.
Православних има сада 800, а прије 33 године није их било ни 200. Многи су се
доселили, напосе као чиновници, особито жељезничари.” Чаршијска џамија у Добоју
је у народу била позната и као Горња џамија. Нажалост и ова џамија, деценијама
чувана, одржавана, преживјела два свјетска рата, срушена је за вријеме посљедњег
рата у БиХ.
Џамија Селимија је до 1992. године била централна џамија тадашњег Одбора
исламске заједнице Добој. Џематлије се из тог периода нарочито сјећају вечаности
испраћаја хаџија испред ове џамије, не само добојских већ и хаџија из сусједних
градова.
Након завршетка рата, повратком Бошњака у Добој, на темељима порушене,
саграђена је нова џамија по узору на предратну. Мјештани овога подручја са
својим средствима-прилозима, те несебичним радом учестовали су у њеној изградњи.
Свечано отворење новосаграђене џамије Селимије, уз присуство великог броја
грађана из цијеле Босне и Херцеговине, било је 9. октобра 2004. године.
У харему џамије 2007. године подигнут је нишан, спомен-обиљежје, шехидима
џемата Селимија. На њему су уклесана имена 92 шехида овога џемата .

Трњак-Доња џамија
Џамија се налази у улици Ослободилачка бр.1 ,74 000 Добој. Џемат броји око 450-500
домаћинстава. Џамија је изграђена 1756. године, те је за ових дугих низ година више
пута реконструисана о чему немамо тачне податке. Забиљежено је да је реконструкцију
доживјела 1938 године, те да је таква остала до 1989. године, када је вољом џемата
срушена и приступило се изградњи нове џамије по пројекту архитекте Асима Хотића.
Рат 1992-'95 ју је затекао у узградњи, полудовршену и без мунаре.Остала је
грађевина,али видно оштећена. Након година избивања и лутања, добојски муслимани
је преданим радом и прилозима,према предратномм пројекту изградише. Додаше јој и
сахат кулу,а у приземљу се налазе канцеларије МИЗ Добој, библиотека и савремена
учионица за мектеб. Џамија је свечано отворена и на употребу дата Исламској
заједници 2004. године. Свечаном отворењу присуствовао је и реис-ул-улема др.
Мустафа еф. Церић, који је дао кључеве џамије, и тиме предност да је отвори највећи
вакиф ове џамије Мурвет Бајрактаревић. Овај џемат и џамија имају лијепу вакуфску
имовину у земљишту, а поклон је од оних који су је својој џамији даровали у име
Аллаха џ.ш. и за Аллахову награду.У вакуфској кући џемата Трњак, смјештена је и
амбуланта МДД Мерхамета Добој. Џамија је свечано отворена, 01. августа
2004.година/15.џумадел-ухра,1425 х.г. Свечаности је присуствао велики број
вјерника.Овај џемат једини на подручју Добоја његује исламску традицију итикафа,
када се имам затвори у џамију задњих десет Рамазана. У харему џамије налази се
незнани мезар, абдесхана и гасулхана.Од пројеката вриједних за споменути који се

12
одвијају кроз ове двије градске џамије су и Дани отворених врата вјерских заједница,
када ученици основних и средњих школа у једном дану посјете све вјерске заједнице.

Вјерски живот и добојска улема

Ријеч улема је арапски израз за познаваоца Ислама. Вјерски живот, а и добојска
улема у Добоју обавезно се веже уз наведене двије градске џамије Селимија (Горња) и
Трњак (Доња) и уз:.
‐ женску медресу која је била позната у Добоју, с врсним образованим учитељима,
вјероватно се ради о женском мектебу ибтидаији који се наводи у старим
списима, мада у народу се спомиње простор у којем је некад била женска
медреса и гдје су становали имами, а у списима наилазимо и на вакуф Добојске
медресе, као и да је иста затворена 1929. године. У турским документима још
средином 17. вијека спомиње се на добојској чаршији „ел муаллим“ (везано или за
вјерску школу или за собу за вјероучитеља).
‐ мектеби-ибтидаије, муслиманске вјерске основне школе, с тим што наилазимо и на
женске и мушке мектеби и ибтидаије.
За разлику од мектеба при џамијама ови мектеби су имали клупе и табле као у
школама. Учитељи су били свршеници медреса, гдје су изучавали исламске науке, а
затим у Дарул-муаллимину (исламска учитељска школа) у Сарајеву,
полагали су педагогију и методику, и имали су прописану јединствену едукацијску
основу. Били су образовани и млади људи. Године1901. спомиње се да је мектеб
и ибтидаију у Добоју похађало 140 ученика.
-Кираетхана (исламска читаоница) у којој су се организовале и забаве исламске
омладине, 1908. године исто тако оснива се организација напредних Муслимана, као
што је важну улогу играо и Гајрет (оснивач Сафветбег Башагић у Сарајеву), који је
имао своје повјеренике у Добоју и радили су на стипендирању ученика по БиХ,
али и Бечу и Загребу.

Нека од имена вјерских личности Добоја

Још у опширном попису Босанског санџака из 1604. године,наилазимо на лијепо
записане податке о Добоју (махала часне џамије умрлог султана Селима) у којој
стоји име имама и хатиба Мустафа Хасана, и име мујезина Ибрахим Хасана,
о броју ожењених 81, и неожењених 17. Имам и хатиб са тимаром и мујезин са
тимаром, плаћа се из џизје кадилука Брод.
Године 1846. спомиње се Мухамед, добојски имам, који исте године 1846/1263
преписао дјело Збирка светих хадиса на арапском језику.
Исти преписивач преписао је у Добоју дјело Проповиједи (вазови), те Перзијско‐
турски ријечник. Сва три рукописа налазе се у Гази Хусрев-беговој библиотеци у
Сарајеву.
Године 1898. Сулејман Васфи б. Хусеин б. Омер Добојлеви саставио је и написао
Таквим. Таквим је саставио на захтјев својих студената у Добоју, а био је мудерис
(професор) медресе у Добоју.
Наводим имена добојске улеме без обзира на њихов ангажман у некој од џамија,
школа, мектеба, медресе, често су били мутевелије вакуфа (вакуф Доње џамије,
вакуф Сукије џамије тј. Селимије, вакуф добјске медресе,вакуф добојских мектеба)
па и кадија/судија који су имали завршен ВИШТ (Вишу исламску шеријатску
школу) и као такви били признати од стране аустро-угарске власти, почевши са
именима хафиза, јер су увијек били цијењени и поштовани:

Хафиз Салих еф. Мујакић,

13
Др.хафиз Џафер Мехмедагић,
хафиз Емин Грбешић,
хафиз Мехмед Мулалић,
хафиз Фехим еф. Ризвић,
хафиз Смаил еф. Исић,
хафиз Салих еф. Салихбашић,
хафиз Мустафа еф. Меданхоџић,
хафиз Хасан еф. Црљенак,
хафиз Хусеин еф. Рашидагић,
хафиз Хасан еф. Бајрић,
хафиз Абдулах еф. Рудановић,
хафиз Сулејман еф. Ужичанин,
хафиз Рагиб еф. Татарић,
хафиз Мустафа Зухди еф. Шиљић,
Абдулах еф. Хаџић, Осман еф. Трепчић, Мехмед еф. Имамовић, Адем еф. Салкичевић,
Мухарем еф. Смајић, Хасиб еф. Џанановић, Неџиб еф. Чарџић, Сејфудин еф.
Захировић, те међу живим имамима, а који су оставили свој отисак у раду и међу
људима:
Едхем еф. Чамџић, Нурија еф. Сикирић, затим Билал еф. Хасановић, који је кратак
временски период радио у Добоју, за разлику од прве двојице.
Главни имам МИЗ Добој је мр.Бајро еф. Џафић.
Садашњи имами у граду су: имам Селимија џамије Ибрахим еф. Халиловић, родом из
Грачанице, и имам Трњак џамије Адил еф.Рудановић, родом из Добоја.
Наравно да је списак ове улеме далеко већи и опширнији.

14