13.

Vremenski faktor u MPP

Domašaj pravnih normi ima svoje granice. Te granice mogu biti prostorne ( teritorijalne),
vremenske, a ponekad i personalne prirode. Granice važenja opštih akata( zakona, podzakonskih
akata) su pre svega prostorne.
Postoje i norme čije je važenje personalno i tu spadaju plemenska i verska pravila, kao i pravila
koja se odnose na određene manjine ili nacionalne zajednice. Granice njihovog važenja
postavljene su po kriterijumu lične pripadnosti nacionalnoj ili verskoj zajednici, odnosno plemenu.
Pored MPP, i opšta teorija prava i najveći broj grana pozitivnog prava preokupirane su pre svega
vremenskim granicama pravnih pravila. Vremenski sukob zakona izazvan je činjenicom da se
tokom vremena menja sadržina prava ( donose se novi zakoni, menjaju stari ), te se postavlja
pitanje odnosa u primeni starog i novog opšteg akta. Ovaj sukob se često naziva intertemporalni
sukob zakona.
Na polju MPP intertemporalni sukob zakona ima sledeće vidove:
a) O vremenskom sukobu zakona pre svega treba voditi računa, kada se menjaju kolizione
norme. Problem je u suštini istovetan, kao i u situacijama kada se menjaju ostale norme, samo
što se javlja u specifičnoj oblasti. Stoga rešenje treba tražiti u opštim pravilima o vremenskom
važenju pravnih normi ili u posebnim prelaznim odredbama, koje se mogu doneti pri promeni
kolizionih normi. Posebna pažnja mora se obratiti na zabranu retroaktivnosti. ZMPP eksplicitno
kaže u članu 107 da se odredbe zakona neće primenjivati na odnose nastale pre stupanja na
snagu ZMPP. Postoji saglasnost da ovaj član ne razdvaja procesnu od materijalnopravne,
kolizione sfere zakona. Postoji i saglasnost da je odredba jasna u domenu kolizionog, a
problematična u domenu procesnog prava. Ukoliko se prihvati isti princip koji važi i za
materijalnopravni deo zakona, a koji proizilazi iz člana 107, narušiće se opšte tranzitorno
( intertemporalno ) pravilo građanskog procesnog prava, koje nalaže da se procesni zakoni
primenjuju neposredno na sve procesne odnose, koji su u toku u momentu njihovog donošenja.
Dakle dolazi do sukoba intertemporalnog pravila sa opštim.
Uporednopravno posmatrano, zakonodavci se uglavnom zalažu da se kolizione norme ne
primenjuju na odnose, koji su nastali pre njihovog stupanja na snagu.
b) Promenu normi na koje je koliziono pravo ukazalo kao merodavno, treba shvatiti i rešavati, kao
i promene normi u ostalim odredbama. Ovo je sasvim nesporno kada je merodavno domaće
pravo, a jednako bi trebalo postupiti, kada je merodavno strano pravo. Postavlja se pitanje kako
postupiti, kada merodavno pravo biraju same stranke. Ukoliko se prihvati koncepcija o
kolizionopravnoj prirodi autonomije volje, nema razloga da se problem ne rešava prema pravilima
lex causae o vremenskom važenju pravnih normi.
c)Promena javnog poretka ima specifičan značaj. Norme koje čine javni poredak postavljaju
granice dejstvu pravila o sukobu zakona. Neće se primeniti norma stranog prava, na koju inače
ukazuje domaća koliziona norma, ako bi se na taj način povredio domaći javni poredak. Ovi obziri
trebali bi da važe ne samo u prostoru, nego i u vremenu. Javni poredak predstavlja vrednosti,
koje domaći poredak nije spreman da žrtvuje, te bi bilo logično da se uvek primenjuju pravila
novog javnog poretka.
Promenom suvereniteta nad teritorijom jedne države ili nad delom njene teritorije, takođe nastaju
posledice, koje su relevantne za MPP. Primer za to je slučaj SFRJ gde je došlo do promene zakona
koji važe na jednoj geografski već definisanoj teritoriji, a koji su posledica pojave novih
zakonodavnih vlasti, a ne posledica promene zakona od strane iste vlasti. Drugim rečima došlo je
do promene suvereniteta nad jednom geografski definisanom teritorijom. Razlika između ovog i
drugih vidova intertemporalnog sukoba zakona je u tome što je došlo do promene suvereniteta, te
se stari zakoni sa aspekta nove vlasti tretiraju kao strani zakoni. Postavlja se pitanje da li i ove
sukobe tretirati na isti način i odgovor je pozitivan. I ovo je vid sukoba zakona stricto sensu i
njegovi osnovni elementi su: 1) geografski jedna te ista teritorija i 2) različita pravila ( koliziona i
materijalno pravna) koja se primenjuju. Dakle i u ovoj situaciji intertemporalni sukob zakona ima
se razrešiti primenom opštih i specijalnih propisa o tranziciji zemlje suda.
14.Mobilni sukob zakona
Primeri:
a) Jedno od klasičnih poprišta mobilnog sukoba zakona su bračno-imovinski odnosi.U većini
zemalja primarna tačka vezivanja za te odnose je zajednički lex personalis ( u nekima lex
nationalis i lex domicilii) bračnih drugova. Postavlja se pitanje po kojim normama bi trebalo
proceniti njihove imovinske odnose, ako im je 5 godina lex personalis bilo pravo dr žave u kome
važi princip odvojenih dobara, a zatim žive u državi u kojoj je prihvaćen sistem zajedničke
tekovine.
b) održaj je započet u Nemačkoj, a posle dve godine držalac je zajedno sa stvari prešao u Srbiju.
Nakon još dve godine, došlo je do vindiciranja pretendenta na svojinu. Držalac bi mogao isticati
da je stekao pravo svojine na stvari održajem, jer je prošlo viče od 3 godine državine. Tužilac
međutim tada insistira na primeni nemačkog desetogodišnjeg roka održaja. Problem se svodi na
stvarnopravno pitanje sticanja svojine održajem, za koji je merodavan zakon mesta nalaženja
stvari. Pitanje je samo koji zakon, jer je stvar tokom vremena menjala svoj položaj – da li je
merodavno nemačko pravo kao originalno ili srpsko, kao aktuelno, jer se na teritoriji Srbije nalazi
stvar.
Conflict mobile se može shvatiti kao svojevrsna kombinacija vremenskih i prostornih sukoba
zakona, do koje dolazi kada se protekom vremena, menjaju činjenice na kojima se zasniva tačka
vezivanja i to na taj način što se vezuju za više pravnih poredaka, potencijalno merodavnih prava.
Osnovna sličnost između conflict mobile i fraus legis je u tome što u oba slučaja, problem nastaje
promenom činjenice, koje tačka vezivanja smatra relevantnim i njihovim vezivanjem za drugo
pravo. Međutim fraus legis se razlikuje od conflict mobile, jer postoji fraudolozna namera na strani
lica koje stvara nove činjenice; zatim cilj izigravanja je izbegavanje domaćih propisa. Fraus legis
se razlikuje od conflict mobile i po posledicama. Ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona,
dolazi do sankcionisanja te pojave, tako što se primenjuju norme koje su se htele izbeći. Nasuprot
tome, rešenje conflict mobile ne mora biti ignorisanje novostvorenih činjenica. Da bi nastao
mobilni sukob zakona, treba da postoje minimalni uslovi za primenu više prava, za koje se
sukcesivno vezuje tačka vezivanja. Mobilni sukob zakona predstavlja specifičan slučaj tumačenja
kolizionih normi, dok je u zabrani izigravanja zakona reč o njihovoj korekciji.
Od conflict mobile treba razlikovati i situaciju u kojoj se menjaju neke norme lex fori i time tačka
vezivanja dobija novu sadržinu. Do takve situacije dolazi npr, kada se menjaju zakonski uslovi
sticanja ili gubljenja državljanstva ili domicila. Reč je o promeni prava i problem se rešava shodno
pravilima o vremenskom važenju pravnih normi. Dakle javlja se pitanje odnosa stare i nove
međunarodno-privatno pravne norme. Specifičnost conflict mobile je upravo u tome što se ne
može svesti na pitanje odnosa novog i starog prava. U conflict mobile menja se jedna
kolizionopravna relevantna činjenica, koja se pri tome sukcesivno vezuje za više prava i time
stvara svojevrsnu sintezu sukoba zakona u vremenu i prostoru.
Postoje dva osnovna pristupa rešavanja conflict mobile. Po jednom stanovištu traži se jedinstvena
i opšta solucija, koja bi bila primenljiva u svim konkretnim slučajevima, a po drugom shvatanju
nema jedinstvenog rešenja, već ga treba tražiti od slučaja do slučaja. Najpoznatija jedinstvena
solucija se izvodi iz teorije stečenih prava, a ovu koncepciju je najdoslednije razradio Pile.
Međutim naišao je pri tome na oštre kritike. U savremenoj doktrini se ne negira da koncepcija
stečenih prava močž biti korisna u rešavanju nekih tipova conflict mobile, ali se ističu rezerve u
pogledu korišćenja ideje stečenih prava kao opšteg i jedinstvenog rešenja. Ipak teorija stečenih
prava našla je odjeka i u zakonodavnim rešenjima. Brojni zakoni predviđaju da promena lex
personalis ne utiče na poslovnu sposobnost ili lični status valjano zasnovan po prethodnom pravu.
Primera radi, ako je brazilski državljanin nakon navršenih 19 godina života dobio otpust iz
brazilskog i stekao argentinsko državljanstvo, punoletstvo koje je stekao u Brazilu i dalje će važiti,
iako se po argentinskom pravu stiče tek sa 21 godinom.
Međutim, javljaju se i shvatanja da je ispravnije posebna pravila za pojedine oblasti u kojima se
javljaju problemi. Primera radi, Englesko pravo, u kome je teorija stečenih prava imala veoma
čvrste pozicije, danas stoji na stanovištu da treba tražiti pojedinačna rešenja za pojedine vrste
conflict mobile. Ovaj pristup postaje najefikasniji, kada sam zakonodavac vremenski precizira
pojedine tačke vezivanja, koje često daju povoda mobilnom sukobu zakona, pretvarajući ih iz
mobilnih u konstantne tačke vezivanja i time zapravo izbegava problem. Ovaj metod često koristi
ZMPP, koji np kače da je za nasleđivanje merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac
u vreme svoje smti. Na taj način je izabrano jedno državljanstvo od više, koliko ih je ostavilac
mogao imati. Tački vezivanja je dodata i vremenska koordinata i tako je unapred rešen mobilni
sukob zakona. ZMPP nas ipak ostavlja bez rešenja u jednoj značajnoj oblasti, a to su
stvarnopravni odnosi i tu je prepušteno praksi da od slučaja do slučaja traži odgovarajuće solucije.

15. Nejedinstveni pravni poredak u MPP

Problem određivanja merodavnog prava ne javlja se samo u relacijama između država, već i
unutar jedne države, gde pojedine teritorijalne jedinice mogu imati svoju legislativu, pa se javljaju
sukobi zakona između tih jedinica. U bivšoj SFRJ od posebnog su interesa bili sukobi zakona
između federalnih jedinica. Naročito su postali aktuelni nakon donošenja ustava 1974. godine. Za
rešavanje sukoba zakona bio je donet savezni zakon, koji je postavio kolizione norme u oblasti
statusnog, naslednog i porodičnog prava – Zakon o rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u
statusnim porodičnim i naslednim odnosima iz 1979. godine, koji je ostao na snazi i po nastanku
SRJ. U nekim zemljama, kao npr anglosaksonske zemlje i Španij, norme MPP istovremeno služe i
za određivanje meodavnog prava unutar države, a kao izuzetak postoji manji broj pravila, koja su
postavljena posebno i isključivo za rešavanje unutrašnjih sukoba zakona. Nasuprot tom u bivšem
SSSR pravila o unutrašnjem sukobu zakona, bila su jasno odvojena od kolizionih normi za odnose
sa elementom inostranosti. U bivšoj SFRJ unutrašnje kolizione norme, bile su jasno odvojene od
normi MPP, a za njihovo donošenje bila je nadležna federacija. Za vreme koliko je postojala
Državna zajednica Srbija i Crna Gora, ZMPP je od saveznog postao zakon koji se primenjivao kao
republički i svaka država članica imala je sopstvene, doduše identične, kolizione norme.
U slučaju kada se jedan pravni odnos vezuje za više država, od kojih jedna ili više, imaju složene
pravne sisteme, najpre treba konsultovati međunarodno-privatne norme. Ako one ukazuju na
državu u kojoj ima više parvnih područja, javlja se složena dilema – kako utvrditi federalnu
jedinicu, čije će norme biti merodavne.
Npr Dvoje državljana Srbije provode odmor na Havajima, iznajme čamac i dožive nezgodu usled
sudara sa jahtom, koji je izazvao vlasnik jahte. Osim materijalne štete na iznajmljenom čamcu,
oni pretrpe i telesne povrede, te podnesu tužbu za naknadu materijalne i nematerijalne štete. U
sporu pred srpskim sudom postavlja se pitanje određivanja merodavnog prava. Prema članu 28
ZMPP, merodavan je lex loci delicti comisii ( pravo mesta nastanka štete ), međutim tu se
postavlja pitanje da li je merodavno pravo Havaja ili pravo USA.
Postoje dva osnovna rešenja problema određivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog
pravnog poretka: pravila MPP mog da biraju između merodavnih pravila ili se konačan izbor
prepušta unutrašnjim kolizionim normama države sa složenim pravnim sistemom.
U teoriji su se ranije iskristalisali stavovi koji podržavaju drugu soluciju. Međutim, postoje veoma
snažni praktični razlozi, koji nameću jednostepenost kao rešenje ( osim ako je reč o lex nationalis
kao tački vezivanja ). Mali je broj država sa složenim pravnim sistemom, koje imaju jednistvene
unutrašnje kolizione norme. Čak ih veliki broj federalnih država nema uopšte. Dakle celishodnije
je da norme MPP neposredno biraju merodavna pravilai u slučaju kada to nisu jedinstvene norme
jedne države, već norme jedne federalne jedinice. Prema tome, ako međunarodno-privatnopravna
norma vodi do SAD, jer se tamo nalazi mesto izvršenja delikta, treba primeniti pravo one
federalne jedinice u kojoj je delikt izvršen. Ovo rešenje je jedino neadekvatno ako je reč o lex
nationalis, jer ova tačka vezivanja nije podobna da bude lokalizovana na užem području. Osnovna
razlika između lex nationalis i ostalih tačaka vezivanja je u tome, što e lex nationalis vezuje za
državu, a ostale tačke vezivanja ( lex loci contractus, lex loci solutionis, lex rei sitae itd ) imaju
kao činjeničnu osnovu poveznost sa jednim mestom. Najprihvatljivije rešenje za lex nationalis je
sledeće – ako je pravo državljanstva pravo složene države, merodavno pravo odrediće njene
unutrašnje kolizione norme; ako složena država nema jedinstvene unutrašnje kolizione norme,
primeniće se pravo teritorijalne jedinice sa kojim je lice - državljanin – u najtešnjoj vezi. Princip
najtešnje povezanosti nije supsidijarna tačka vezivanja, koja zamenjuje lex nationalis, već
dopunska tačka, koja može samo da precizira, ne i da menja izbor, tj pravo u najbližoj vezi može
biti samo jedno od prava u složenoj državi.
Pravo Srbije posvećuje eksplicitnu normu problemu određivanja merodavnog prava unutar
nejedinstvenog pravnog poretka. Ako je merodavno pravo države čiji pravni poredak nije
jedinstven, a pravila ovog zakona ne upućuju na određeno pravno područje unutar te države,
merodavno pravo određuje se po pravilima tog pravnog poretka. Ako se merodavno pravo države
čiji pravni poredak nije jedinstven, ne može utvrditi na taj način, merodavno je pravo područja u
toj državi sa kojim postoji najbliža veza.
Dakle ako je koliziono pravo podobno da izvrši neposrednu užu lokalizaciju pravnog odnosa,
konačan izbor čini sama norma nađeg MPP.
U suprotnoj situaciji, kada koliziono pravo ne može izvršiti užu lokalizaciju ZMPP predviđa dva
rešenja: Solucija će se prvo tražiti u unutrašnjim kolizionim normama zemlje sa nejedinstvenim
pravnim poretkom. Ako ta država nema unutrašnje kolizione norme na saveznom nivou, što je
čest slučaj, ili ih ima, ali one u datom slučaju ne upućuju ni na jedno područje unutar date složene
države, prelazi se na rešenje, kada će sud odrediti merodavna pravila unutar složene države, na
taj način, što će se utvrditi sa kojim pravnim područjem unutar te države postoji najbliža veza.

16. Reciprocitet i retorzija

Suština reciprociteta tj uzajamnosti, sadržana je u maksimi do ut des, koja bi se jednostrano

posmatrajući, mogla prevesti sa daj da bi dobio. U svetu podelejnom na jake i slabe države,
reciprocitet omogućava slabijima da sa jakima sarađuju, a da pri tom očuvaju jednu meru
dostojanstva koja je suverenitetu neophodna – saradnja se odvija na ravnopravnim
osnovama.Takvu saradnju teži, na neki način, da sačuva i pretnja retorzionim merama ( merama
odmazde ) . Međutim sama primena retorzione mere znači i napuštanje saradnje. Ustupci koje
čine države na račun svog teritorijalnog suvereniteta, a u cilju međunarodne saradnje, treba da
budu uravnoteženi. Reciprocitet je instrument usaglašavanja pravnih sistema bez neposrednog
dogovora. Ideja reciprociteta je ugrađena u same osnove MPP. Urovnoteženje postupaka javlja se
kao cilj na globalnom planu, a ne po svakom pojedinačnom pitanju. Zbog toga, od načela
reciprociteta, kao temeljnog postulata MPP, treba da razlikujemo uslove reciprociteta u
prevnotehničkom smislu. Uslov reciprociteta u pravnotehničkom smislu znači konkretno
uslovljavanje primene stranog prava, priznanja strane odluke, ili nekog prava stranaca, istim ili
slicnim postupanjem tangirane strane države prema našim građanima, pravu i odlukama.
Postavljanje uslova reciprociteta nije jednako opravdano u svim oblastima MPP.
Postaviti uslov reciprociteta i zapretiti retorzijom, kao sankcijom u oblasti određivanja
merodavnog prava praktično znači sledeće: Strano pravo na koje ukazuje domaća koliziona norma
primeniće se samo u slučaju ako se u dotičnoj stranoj zemlji u simetričnom slučaju primenjuje
pravo Srbije. Ukoliko to nije slučaj, nećemo ni mi primeniti strano materijalno pravo. U našem
kolizionom pravu retorzionu meru su predviđali naslednopravni propisi i to član 155 Zakon o
nasleđivanju iz 1965. godine. Prema toj normi bilo je predviđeno da se zaostavština stranog
državljanina raspravlja prema pravu države čiji je državljanin ostavilac. Međutim, u slučaju da se
u dotičnoj zemlji zaostavština jugoslovenskog državljanina nije raspravljala po jugoslovenskom
pravu, već prema tamošnjem lex fori, bila je predviđena retorziona mera. To znači da je i
jugoslovenski sud imao da primeni jugoslovensko pravo prilikom raspravljanja zaostavštine.
Retorzija je retka pojava u praksi određivanja merodavnog prava, a nema podršku ni u teoriji.
Međutim, ako je logična i opravdana težnja za uravnoteženošću postupaka, to ne znači da oni
treba da budu simetrični. Kad bi se tako usko posmatrale stvari, reciprocitet bi se javljao i kao
izvor prava – ponašanjem jedne zemlje, bilo bi diktirano ponašanje zakonodavnih tela druge
zemlje, što bi bilo preterano. Npr ako bi se pred našim sudom postavilo pitanje poslovne
sposobnosti britanskog državljanina, koji ima domicil u Srbiji, primenićemo britansko pravo. U
simetričnoj situaciji, koja bi se javila pred britanskim sudom, ovaj gest ne bi bio uzvraćen. Naime
u situaciji kada bi se pred britanskim sudom postavilo pitanje poslovne sposobnosti našeg
državljanina, koji ima domicil u Britaniji, primenilo bi se britansko pravo. Iz te okolnosti ne sme se
izvući zaključak da Britanija nije za međunarodnu saradnju i da ne poštuje strano pravo. Ako bi se
pred istim britanskim sudom cenila poslovna sposobnost britanskog državljanina, koji ima domicil
u Srbiji, primenilo bi se srpsko pravo. Dakle obe države poštuju principe saradnje, ali merila dva
zakonodavstva nisu u svemu identična. Insistiranje na identičnim kolizionim rešenjima i na
retorzionim merama dovelo bi do rušenja međunarodne saradnje. ZMPP ne poznaje uslov
reciprociteta i retorziju u oblasti određivanja merodavnog prava.
U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija javljaju se, pre svega u vezi sa priznanjem i
izvršenjem stranih odluka. Ponegde je poznata i retorziona nadležnost. Najveći broj prava
postavlja uslov reciprociteta u pogledu priznanja i izvršenja stranih odluka, kao što to čini i naše
pravo. Naš zakonodavac je posvetio eksplicitnu normu i retorzionoj nadležnosti. Ovo rešenje,
međutim, nije tipično u uporednom pravu, niti je od ozbiljnijeg praktičnog značaja. Osnovna ideja
je da domaći organi priznaju strane odluke, samo ako se u zemlji porekla odluke priznaju naše
odluke.
Postavljanje uslova reciprociteta ima opravdanja i u domenu prava stranaca. U uporednom pravu
se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranac areciprocitetom. U mnogim pravima, ne postoji
opšte pravilo u vezi sa pravima stranaca, već se samo određena prava uslovljavaju
reciprocitetom. Ne bi bilo opravdano da se uslov reciprociteta postavi kao opšte pravilo u oblasti
privatnih prava stranaca. Trebalo bi voditi računa o tome da pojedina prava spadaju među opšta
prava čoveka, te ne bi bilo u skladu sa Poveljom OUN, sa Opštom deklaracijom o pravima čoveka,
sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ako bi se takva prava
negirala strancima. Ispravnije je, imajući u vidu značaj materije, da zakonodavac odredi krug
slučajeva u kojima se prava stranaca uslovljavaju reciprocitetom.
Ako se reciprocitet traži među državama, od kojih makar jedna obuhvata više pravnih pšodručja,
postavlja se pitanje između kojih jedinica treba da postoji reciprocitet. Npr pretpostavimo da se u
Kaliforniji odbija izvršenje naše odluke, a da se ne odbija u 49 drugih federalnih jedinica u SAD.
Treba li u tom slučaju odbiti izvršenje odluke donete u Masačusetsu? Postavlja se pitanje da li se
reciprocitet traži na relaciji država – država, ili država – federalna jedinica, ili federalna jedinica –
federalna jedinica. U našoj teoriji ovim pitanjem se bavio Bartoš i dolazi do zaključka da je
reciprocitet nedeljiv, što izvire iz činjenice da je federalna država jedini međunarodnopravni
subjekt. Koncepciju o nedeljivom reciprocitetu implicitno podržava i Jezdić, koji kaže da je kod
uzajamnosti reč o odnosu između država.
Kod nas, reciprocitet nije opšti uslov za uživanje svih prava stranaca, što znači da ga treba
dokazivati, samo ako se izričito zahteva zakonskom odredbom. Zatim, postojanje reciprociteta,
našim pravom, se zahteva u odnosu na državu čije državljanstvo ima pretendent na neko pravo,
ili čiji je organ koji je doneo odluku. U odnosu na apatride, čije je prebivalište u Srbiji, ovaj uslov
se ne zahteva. Ukoliko apatrdi imaju prebivalište u nekoj drugoj državi, postojanje reciprociteta se
utvrđuje u odnosu na zemlju njihovog perbivališta. Teret dokazivanja reciprociteta zavisi od
zakonske formulacije. Međutim, u nekim slučajevima sud mora ex officio dokazivati njegovo
postojanje, naročito ako se on javlja kao uslov uživanja prava. Ako postupajući organ nikako ne
može saznati nešto o postojanju reciprociteta – ima se smatrati da on postoji. Takvim ponašanjem
čini se tzv Prvi korak ka uspostavljanju reciprociteta u praksi i korak ka međunarodnoj saradnji. U
praksi je pitanje tereta dokazivanja (ne)postojanja faktičkog ili neprimenjivanja zakonskog
reciprociteta od velike važnosti, kako za stranke, tako i za sudove. Novija praksa Vrhovnog suda
Srbije zauzima ispravan stav da se postojanje faktičkog reciprociteta pretpostavlja, te da
postupajući sud mora navesti razloge, na osnovu kojih tvrdi suprotno.
Vrste reciprociteta po načinu nastanka su diplomatski, zakonski i faktički. Diplomatski reciprocitet
nastaje neposrednim sporazumevanjem država na bilateralnom i multilateralnom planu. Dve ili
više država se dogovore da u međunarodnom ugovoru postave principe uzajamnog tretmana
građana ili sudskih, odnosno arbitražnih odluka zemalja ugovornica. Prava koja se tako čine
dostupnim mogu biti posebno nabrojana, ili garantovana opštim klauzulama. Postoje 4 tipa takvih
klauzula: 1) klauzula nacionalnog tretmana; 2) klauzula materijalne uzajamnosti; 3) klauzula
neposredne uzajamnosti; 4) klauzula najpovlašćenije nacije.
Zakonski reciprocitet nastaje kada se u nekoj državi dostupnost nekog prava strancima utvrđuje
zakonom. Npr Zakon o nasleđivanju Srbije iz 1995 kaže da strani državljani, pod uslovom
uzajamnosti, imaju isti nasledni položaj kao i domaći državljani, ako međunarodnim ugovorom
nije drugačije određeno.
O faktičkom reciprocitetu govorimo, kada sticanje određenih pava od strane stranaca nije
garantovano ni zakonom, ni međunarodnim sporazumom, ali se faktički obezbeđuje u praksi.
Postavlja se pitanje koja vrsta reciprociteta je zadovoljavajuća, kada se sticanje određenih prava
uslovljava uzajamnošću. Naša teorija, pa i praksa prihvataju stav da je dovoljan i faktički
reciprocitet.
Postojanje diplomatskog reciprociteta isključuje potrebu za istraživanjem postojanja zakonske ili
faktičke uzajamnosti. Na žalost u praksi naših sudova, problemi se javljaju ne samo u pogledu
tereta dokazivanja nepostojanja reciprociteta, bveć i u razumevanju prirode idelovanja
reciprociteta po nastanku. Pogrešnim odlukama narušava se međunarodna pravna saradnja i
pravni promet i krđe se međunarodne obaveze, koje naša zemlja preuzela potpisivanjem
međunarodnih ugovora.
Složena situacija nastaje kada postoji zagarantovana uzajamnost, kada su postavljeni principi
uzajamnog postupanja u međunarodnim ugovorima ili u zakonima, ali se ne sprovode u praksi. U
takvim slučajevima postupanje mora biti diferencirano, s tim što se pravi razlika šta je osnov
uzajamnosti. Ukoliko je to međunarodni ugovor, retorzija se ne bi smela preduzeti sve dok se
ugovor ne otkaže, a zbog poštovanja pacta sunt servanda. Tek tada je moguće uskraćivati prava
strancima i to na osnovu činjenice da je otkazan ugovor sa njihvovom zemljom, kojim su im ranije
bila priznata neka prava. Ukoliko je zakon izvor reciprociteta, a strana država uskraćuje neko
pravo našim državljanima, što se i dokaže, mi bi smo u takvim slučajevima mogli uskratiti ista
prava strancima u našoj državi. U ovoj situaciji, teret dokazivanja, je nastrancu. Ukoliko se
dokaže ta činjenica, strancima će i pro futuro biti uskraćena ta prava, ali ne na bazi retorzije, već
zbog odsustva uzajamnosti. Iz ovoga proizilazi odnos reciprociteta i retorzije – ukoliko je
reciprocitet uslov uživanja nekog prava, pa on nije ispunjen, neće se retorzijom uskraćivati isto
pravo strancima, već je dovoljno da uslov njegovog uživanja tj reciprocitet, ne postoji. Retorzija je
samo poslednji izlaz, odnosno zaštita sistema.
Po pravnoj sadržini razlikujemo formalni i materijalni reciprocitet. O formalnom reciprocitetu
govorimo kada su stranci kod nas izjednačeni sa domaćim državljanima, a istovremeno su naši
državljani izjednačeni sa državljanima posmatrane države. Iz toga proizilazi da se formalni
reciprocitet bazira na principu obostranog nacionalnog tretmana. Formalni reciprocitet garantuje
ravnopravnost u tretmanima, a ne u specifičnim davanjima, tj isključuje diskriminaciju po osnovu
državljanstva, ali ne garantuje punu međunarodnu ravnotežu u pogledu uživanja pojedinih prava.
Materijalni reciprocitet pruža strancu ona prava, koja naš državljanin ima u strančevoj državi.
Reper koji određuje količinu orava dostupnih strancu je domaći državljanin u inostranstvu. Kako
on bude tretiran tamo, tako će biti tretiran stranac kod nas.
Reciprocitet koji tražimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu
nosioci privatnih prava kod nas je formalni reciprocitet. Prilikom priznanja i izvršenja stranih
odluka, traži se materijalni reciprocitet.

17. Italijanska škola statuta

U gradovima srednjevekovne Italije između XII i XV veka javljaju se ideje koje su od izuzetnog
značaja za razvoj MPP. Definisanju problema kojim su se bavili statutisti, značajno je doprineo
ugovor u Konstanci iz 1183. godine, kojim je priznata samostalnost privredno veoma ojačalim
gradovima, kao što su bili Bolonja, Firenca, Padova, Piza, Milano, Modena, Ferara, Verona. Ovi
gradovi ne predstavljaju posebne države ni nakon ugovora u Konstanci, ali su njihova ovlašćenja
bliska prerogativima države. Gradovi poseduju i pravo samostalnih donošenja akata. Ti akti,
praktično zakoni, nazivaju se statutima. Pošto je među gradovima trgovina veoma intenzivna,
javljaju se i pravni problemi vezani za više gradova. Tako se postavlja pitanje da li za
kupoprodajni ugovor kupca iz Pize i prodavca iz Verone treba primeniti statut Pize ili statut
Bolonje. Da li se brak između verenice iz Milana i verenika iz Bolonje zaključuje po statutu Milana
ili statutu Bolonje. To su sve problemi bliski problemima MPP.
U slučajevima kada se jedan pravni odnos vezuje za više područja, traži se neko za sve
prihvatljivo merilo, koje bi odredilo, kje će se pravo primeniti. Traži se kriterijum koji bi učinio
izbor između statuta, koji su pravnim odnosom tangirani. Traženje statuta, čija bi primena u
datom slučaju bila najopravdanija pretpostavlja toleranciju, a ta se tolerancija nameće učestalošću
trgovinskih i drugih veza. Takva tolerancija se lakše mogla razviti među pravnim područjima koja
imaju iste kulturne korene i to je verovatno jedan od uslova za izuzetno intenzivan razvoj nauke o
rešavanju sukoba zakona. Još jedna okolnost objašnjava uspon italijanskih statutista, a to je
velika pažnja posvećena pravničkom obrazovanju. Bolonja se razvila u ogromni univerzitetski
centar, čak i po današnjim merilima. Zabeležen je gotovo neverovatan podatak – da je krajem XII
i početkom XIII veka u Bolonji bilo 10 000 studenata prava.
Tražeći oslonac za svoje učenje koje je značilo raskid sa apsolutinm važenjem teritorijalnog
principa i feudalnom zatvorenošću, statutisti su se prirodno okrenuli Rimskom pravu. Oslonac je
pronađen u početnim rešima prve konstitucije Justinijanovog kodeksa – CUNCTOS POPULOS
QUOS CLEMENTIAE NOSTRAE REGIT IMPERIM ( oni narodi nad kojima carstvo naše milost vlada)
Pominjanje onih naroda nad kojima se prostire vlast cara, znači da se vlast ne prostire na sve
narode. Priomenjujući ove zaključke na konkretan slučaj, Akurzije je našao, da je u duhu Rimskog
prava, ako se Bolonjcu sudi u Modeni, trebalo bi mu se suditi po statutima Bolonje pod koje
potpada, a ne po statutima Modene. Pored teritorijalnog principa, ponekad ima mesta i za
personalni princip, moguće je da se na jednog čoveka primenjuju pravila one zajednice, kojoj
pripada, a ne pravila one zajednice u kojoj se sudi. Treba samo naći kriterijume koji bi odredili
kada je opravdano primeniti pravo zajednice kojoj jedno lice pripada ( personalni princip ), a kada
je opravdano priimeniti pravo zajednice u kojoj se to lice nadje ( teritorijalni princip ). Akurzijeva
interpretacija bila je veoma široko prihvaćena i dala je praktične koristi. Prodrlo je shvatanje da
ne mora svaki grad u svakom slučaju i na svakoga primeniti svoje statute, ali je ostao problem
kada treba dati primat teritorijalnom, a kada personalnom principu. Italijanska škola statuta je
dosta učinila u pronalaženju merila za određivanje merodavnog prava. Mnoga od tih rešenja i
danas imaju vrednost, a neka se čak primenjuju i kao pozitivnopravne norme. Među italijanskim
statutistima najsnažnija i najznačajnija ličnost je Bartolo de Sasoferato. Pored njega treba
pomenuti još i Cinusa, Bartolusa, pa zatim Baldusa koji je nastavio Bartolusova ušenja. Bartolus je
dao niz brilijantnih individualnih rešenja i više ideja koje su se kasnije razvile u opšte principe.
Među Bartolusovim idejama svakako treba pomenuti podelu statuta na realne i personalne. Efekat
ove podele bio je u tome što bi se realni statuti primenili na svakoga na teritoriji gde su doneti, ali
bi ostali bez efekta van te teritorije. Personalni statuti bi se primenjivali na ona lica koja su
podanici suvereniteta, koji je doneo statut, ali bi se na ta lica primenjivali i kada se nalaze van
svoje domovine. Problem je bio odrediti koji je statut realan, a koji personalan. Kroz praksu su se
razvili neki principi, o tome koji su statuti realni, a koji personalni. Personalnim statutima su se
uglavnom smatrali svi statuti kojima se postavljaju granice slobodi ugovaranja, kao što su npr
zabrana poklona među bračnim drugovima, zabrana zaključivanja ugovora ili sastavljanja
testamenta licima do određenih godina starosti. Personalnim se smatrao statut kojim se predviđa
odgovornost roditelja za dugove dece. Sa druge strane iskristalisalo se mišljenje da su realni
statuti koji propisuju zastarelost i održaj, zatim statuti koji zabranjuju da se svojina prenese na
drugoga, sem na suvlasnika. Veoma veliku polemiku izazvala je podela statuta na one koji su
povoljni za ličnost ( statuta favorabilia ) i one koji su nepovoljni ( statuta odiosa ). Kolizionopravni
značaj podele statuta na favorabilia i odiosa je u tome što se smatralo da se odiosa ne mogu
primeniti van teritorije na kojo su doneti, tj ne mogu imati eksteritorijalno dejstvo. Bartoluis je bio
mišljenja da statut koji zabranjuje ženskoj deci da naslede, ne može da se odnosi na raspodelu
zaostavštine koja se nalazi van grada u kojoj je statut donet, jer je to pravilo nepovoljno. Bartolus
je dao niz značajnih rešenja i za njegovo ime se vezuje pravilo, koje je i danas važeće, da se za
delikte primenjuje mesto izvršenja delikta. U pogledu ugovora, Bartolus se zalaže za primenu
prava mesta zaključenja ugovora. U literaturi postoji mišljenje po kome su Bartolus i drugi
statutisti težili da u datom slučaju nađu pravednije rešenje. Ovim bi se stavom mogle objasniti i
neke nedoslednosti u Bartolusovom delu. Bartolus je došao do značajnog broja ideja koje su
poslužile kao inspiracija daljem progresivnom razvoju MPP.

18. Savinji

Fridrih Karl fon Savinji svakako je jedno od najvećih imena koje je dala nemačka pravna nauka.
Savinji se ne bi mogao nazvati specijalistom za MPP, jer je njegova aktivnost znatno šira. Njegovo
najveće delo je Sistem današnjeg rimskog prava, čiji je VIII tom posvećen MPP. Savinji potvrđuje
postavku da je MPP grana unutrašnjeg prava, iz čega sledi da se primenjuje pre svega ono pravo
koje domaće norme određuju. Savinji smatra da trebe istražiti i formulisati principe, koji bi služili
napretku civilizovanih naroda. Smatrao je da sve veće kretanje ljudi i dobara nameće udaljavanje
od krutog principa da svaka država primenjuje svoje pravo. Ističe da ravnopravan tretman
stranaca i domaćih državljana stvara zajedničku korist i za narode i za pojedince. Savinji ističe
kako željena jednakost ne podrazumeva samo to da se u pojedinim državama stranac izjednačava
sa domaćim državljaninom, već i to da pravni odnosi u slučaju sukoba zakona, budu na isti način
presuđeni, bez obzir u kojoj se državi presuda izriče. Da bi se sukobi zakona jednako rešavali u
svim državama, potrebno bi bilo da se rešavaju na osnovu istih nadnacionalnih pravila. Savinji
predlaže da se traže pravila koja bi odgovarala zajednici naroda. Dolazi do nekoliko ideja, koje su i
danas od velikog značaja u analitičkom pristupu problemima MPP. Naglašavao je da u traženju
rešenja treba poći od pravnih odnosa koji se vezuju za više pravnih sistema, a ne od zakona
( statuta ) zemalja za koji se vezuje taj pravni odnos. Savinji dakle u centar istraživanja stavlja
pravne odnose i ispituje gde je njihovo težište, sa kojim mestom, odnosno državom, imaju
najsnažnije veze, odnosno gde je njihovo sedište. Vehter upućuje kritiku Savinjiju da ne daje
odgovor na pitanje kako bi sudovi trebali da reše konkretne slučajeve, već su njegove ideje u
suštini samo sugestija zakonodavcu. Savinji na to odgovara da je teško odvajati pozicije sudova i
zakonodavaca u materiji koja je najčešćim delom ostala neregulisana i u kojoj je veoma mnogo
prepušteno pomoči pravne nauke. Istorija ja je na neki način dala za pravo obojici. Vehteru,što je
dalji razvoj tekao u pravcu jačanja nacionalnih regulativa, a Savinjiju što su mnoge od njegovih
solucija, do kojih je došao tražeći prirodno težište pravnih odnosa, u celini ili delimično prihvaćene
u pozitivnom pravu Nemačke, ali i u pozitivnim pravima drugih država. Tako, primera radi, Savinji
je smatrao da je sedište stvarnopravnih odnosa uvek tamo gde se nalaze stvari, kako nepokretne,
tako i pokretne ( što je predstavljalo novinu ). To pravilo je danas gotovo univerzalno prihvaćeno.
Široko je prihvaćena i Savinjijeva ideja o jedinstvenoj zaostavštini, tj da se na raspravljanje jedne
zaostavštine treba primeniti jedno pravo. To jedinstveno pravo treba da je personalno pravo
ostavioca. Pod lex personalis Savinji je podrazumevao pravo domicila, a ne pravo državljanstva
što je danas rešenje u nemačkom pravu.

19. Angloameričke koncepcije i američka revoluicija u oblasti sukoba zakona

Doktrina MPP ne javlja se u Engleskoj do XVIII veka, a razvijenija doktrina čak i do XIX. Ima
međutim sudskih odluka u kojima se problem teritorijalnih sukoba postavlja i ranije. Već u nekim
odlukama iz XVII veka javlja se dilema da li će se primeniti englesko ili škotsko pravo. Ajzner
smatra da se strano pravo primenjuje u nekim odlukama iz 1702. i 1709. godine. Prema Volfu,
prvi koraci su učinjeni 1752. godine. U odluci na koju se Volf poziva, primenjeno je pravo mesta
zaključenja braka u pogledu forme braka. U toj odluci sud rezonuje, veoma oprezno, i postavlja
pitanje zašto sud ne bi mogao uzeti u obzir i strana prava, kad u tome nema ničeg ilegalnog. Prva
odluka koja je imala krupan uticaj na englesko pravo i koja je značajno proširila svest o kolizionoj
problematici je odluka lorda Mansfilda u sporu Robinson vs Bland iz 1760. godine. U tom sporu
postavljeno je pitanje može li se jedna obaveza, koja pravno valjana u zemlji u kojoj je stvorena,
priznati i u Engleskoj – gde pravo takvu obavezu smatra nemoralnom i ne priznaje joj pravna
dejstva.
Opšte je pravilo da se pri tumačenju i izvršenju ugovora uzima u obzir mesto gde je ugovor
zaključen, a ne mesto gde je tužba podignuta. Ovo pravilo dozvoljava jedan izuzetak, kada su
stranke za vreme sastavljanja ugovora imale u vidu drugu kraljevinu.
U američkom pravu se ranije razvila teorija MPP, nego u engleskom i to pre svega zahvaljujući
Džozefu Storiju, koji je bio sudija Vrhovnog suda SAD i profesor na Harvardu. Stori je postavio
temelje anglo-američke doktrine MPP. On je veran ideji suverenosti i teritorijalnosti, kao polaznoj
tački i ističe da pitanje kakvu će snagu imati zakoni jedne države u drugoj državi, zavisi isključivo
od zakona i domaćih propisa druge države, tj od sopstvene sudse prakse i politike. Dodaje i
posebno naglašavada pravila MPP treba da se razvijaju na principima reciprociteta.
Jedna od najkarkaterističnijih ideja anglo-američke teorije MPP je ideja stečenih prava, koja ima
oslonac u holandsko-flamaskoj školi. Najistaknutiji protagonista ove ideje je engleski pravnik Dajsi
i amerikanac Bil i njihove koncepcije su vladajuće u teoriji, a dobrim elom i u praksi. Suština ove
teorije je da treba priznati prava, koaj su valjano stečena po pravu neke strane države. Ako neko
traži zaštitu svog subjektivnog prava iz pravnog odnosa koji se vezuje za više suvereniteta,
merodavno je pravo onog suvereniteta pod čijim normama je to pravo stečeno. Utvrđivanje pod
kojim normama je stečeno neko pravo, vrši se relativno jednostavnom logičkom dedukcijom.
Svako subjektivno pravo nastaje u određenom momentu, te prema tome nastaje tamo gde je
stvorena poslednja pravna činjenica neophodna za njegov nastanak. Npr prava iz ugovora nastaju
u onom momentu kada je ugovor zaključen, prema tome nastaju tamo gde je ugovor zaključen.
Teorija stečenih prava pruža jednostavno rešenje za koliziona pitanja. Međutim i ova teorija ima
nedostatke. Savremeno englesko i posebno američko MPP razvijaju se upravo na kritici koncepta
stečenih prava.
Pošetkom XX veka u SAD vlada teorija stečenih prava, koju je najdoslednije razvio profesor sa
Harvarda Bil. On je poznat i kao glavni redaktor prvog američkog Ristejtmenta iz 1934. godine.
Sukob zakona se rešava pomoću višestranih kolizionih normi, merodavno pravo se traži kroz
teritorijalne kontakte spornog pravnog odnosa i polazi se od principa da je svako pravo negde
stečeno, te valja primeniti ono zakonodavstvo pod kojim je pravo stečeno. Bil je na ovim
principima sagradio jedan veoma koherentan sistem, u kome vladaju jasni silogizmi.
Jedna generacija američkih stručnjaka je ovu Bilovu postavku napala u samim temeljima. Kroz
ova osporavanja rađaju se originalna viđenja suštine i metoda MPP. U tom smislu se govori o
američkoj revoluciji u domenu sukoba zakona. Jedan od najoriginalnijih predstavnika nove
američke teorije bio je Dejvid Kejvers, takođe profesor na Harvardu. On kritikuje nekoliko
fundamentalnih postavki prihvaćene metodologije izbora merodavnog prava. Tradicionalnim
metodama bira se pravosuđe, umesto da se izbor vrši između konkretnih pravila pojedinih
zakonodavstava, koja pretenduju da budu primenjena i koja vode do određenih rešenja. Prema
tradicionalnoj teoriji rešenje spora se traži na taj način što će sud primeniti jedan kolizioni princip
( tačku vezivanja ) koji je postavljen unapred i bez obzira na to kakvo rešenje sadrže prava A i B.
Umesto toga Kejvers predlaže da se sadžina normi uzme u obzir pre izbora merodavnog prava.
Analizom se može utvrditi da su ta pravila identična, te da pitanje izbora nema praktičnog
značaja. Zatim, može se doći do zaključka da pravila nisu identična, niti vode ka istom rezultatu,
ali nemaju obe države interes da se primeni njihovo pravo. U slučaju da države imaju interes za
primenu svog prava, Kejvers predlaže načela preferencije. U svojoj knjizi proces izbora
merodavnog prava, on je nastojao da ta načela formuliše. Npr u oblasti delikata značaj mesta
nastanka posledice kao teritorijalne veze varira, zavisno od toga da li propisi u zemlji nastanka
posledice postavljaju stroža ili blaža pravila o odgovornosti i da li predviđaju višu ili nižu naknadu.
Uz kajversa značajnim reformatorom se smatrao Kari, koji takođe odbacuje tradicionalna učenja i
predlaže da se merodavno pravo traži kroz analizu državnih interesa i zakonodavne politike. Ova
analiza treba da pokaže da li stvarno postoji zainteresovanost tangiranih država i li je
zainteresovana samo jedna država. Ako bi analiza pokazala da je više država zainteresovano,
primenjuje se pravo foruma. Sa novim idejama javlja se Artur fon Meren, koji se zalaže za
funkcionalnu analizu. To podrazumeva da se najpre identifikuju zainteresovana pravosuđa, da bi
se potom kroz složenu analizu stvorile postavke za izbor merodavnog prava. Od posebnog značaja
je da naglašava postojanje multidržavnih interesa, tj interesa za razvoj međunarodne transakcije i
saradnje uopšte. Novinu predstavlja i ideja o specijalnim materijalnopravnim pravilima za
multidržavne odnose, koja ne bi bila identična sa normama nijedne od zainteresovanih država.
Jedan broj autora nastoji da stvori tipologiju metodoloških principa koji utiču na izbor merodavnog
prava. Eliot Čitem i Vilis Riz sastavljaju listu od 9 mogućih vrsta razloga, kojima se sud može
rukovoditi prilikom izbora, dok Robert leflar razlikuje 5 principa za izbor merodavnog prava – 1)
predvidljivost rezultata; 2) čuvanje međunarodnog poretka; 3) pojednostavljenje zadatka sudije;
4) zaštita državnih interesa foruma; 5) primena boljeg materijalnog prava. Američka revolucija u
viđenju sukoba zakona stekla je brojne pristalice i protivnike u celom svetu, ali je relativno malo
uticala na zakonodavstva i praksu van SAD
20. Pravo merodavno za pravnu i poslovnu sposobnost

Pod pravnom sposobnošću podrazumevamo svojstvo jednog lica, na osnovu koga ono može biti
nosilac prava i obaveza. Pravila o pravnoj sposobnosti se danas ne razlikuju mnogo u raznim
zemljama sveta. Izvesnih razlika ima u pogledu nastanka i okončanja pravne sposobnosti. U
najvećem broju zemalja pravna sposobnost nastaje rođenjem, ali se u pojedinim zemljama
zahtevaju i dodatni uslovi. Tako se pojedina prava ( švajcarsko, nemačko) zadovoljavaju
činjenicom da je edte rođeno živo, druga ( francusko ) zahtevaju i sposobnost za život, a špansko
zahteva i 24 sata života da bi dete steklo pravnu sposobnost. Razlike postoje i po pitanju
prestanka pravne sposobnosti. Problemi mogu nastati u slučaju proglašenja nestalog lica umrlim i
komorijenata. U ovoj drugoj situaciji pitanje je da li su umrli istovremeno ( što važi u austrijskom i
nemačkom pravu ) ili su nadživeli jedni druge ( francusko pravo ).
Pod poslovnom sposobnošću podrazumevamo sposobnost jednog lica dasvojim sopstvenim
radnajma stiče prava i obaveze. U pogledu poslovne sposobnosti razlike su neuporedivo veće i
značajnije za praksu, a time i problemi sukoba zakona postaju teži i brojniji. Velika je
neujednačenost u pogledu uzrasta koji dovodi do punoletstva. U najbrojnijoj grupi
zakonodavstava, odgovarajući uzrast za sticanje poslovne sposobnosti je 18 godina, u nekima je
19. U Japani se stiče sa 220 godina, a u pojeinim zemljama ( Argentina, Misisipi ) sa 21 godinom.
Razmimoilaženja postoje i u pogledu pitanja da li udata žena ima punu poslovnu sposobnost.
Povod za sukobe zakona daje i emancipacija, tj sticanje poslovne sposobnosti pre punoletstva.
Značajne razlike postoje i u pogledu shvatanja ograničene poslovne sposobnosti, razlike koje se
kreću od duševne bolesti, preko rasipništva ( razlog nepoznat common law sistemima), pa do
udaje. Istorija MPP poznaje veoma mnogo slučajeva u kojima je ishod spora zavisio od toga, po
kom će se pravu ceniti poslovna sposobnost. Npr maloletni Roberts se bio zadužio za vreme
gostovanja kraljevskog cirkusa u Edinburgu ( Škotska ). Dug je obuhvatao cenu raznih vrsta pića.
Da Roberts, koji je bio izvođać u pomenutom cirkusu, ne bi bio zadržan u Škotskoj, u pomoć mu
je pritekao gospodin mel i platio dug. Problem je bio u tome što Roberts nije hteo da vrati melu
dug, pozivajući se na svoju poslovnu nesposobnost. Odluka u sporu između Mela kao tužioca i
Robertsa, kao tuženika, zavisila je od toga da li će se Robertsova poslovna sposobnost ceniti po
engleskom pravu, kao pravu pripadništva Robertsa, ili pak prema škotskom pravu. Sud je našao
da je merodavno škotsko pravo, kao pravo mesta gde je nastala obaveza – lex loci actus.
U uporednom pravu, u pogledu određivanja merodavnog prava za sposobnost fizičkih lica, javljaju
se tri osnovna rešenja: primena prava državljanstva, prava domicila i prava mesta nastanka
obaveze. Posebno su široko prihvaćene tačke vezivanja lex nationalis i lex domicilii.
Kolizione norme za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkih lica u našem pozitivnom pravu – nape
pravo prihvata lex nationalis kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu poslovne i pravne
sposobnosti fizičkih lica. Kada je u pitanju pravna sposobnost državljanstvo je jedina tačka
vezivanja, šti znali da se pravna sposobnost testira samo po pravu državljanstva lica o čijoj
sposobnosti je reč. Što se opšte poslovne sposobnosti tiče, naša zemlja se priključuje evropskom
krugu zemalja, a to znači da je merodavno lex nationalis dopunjeno sa lex loci actus. Rezultat te
dopune je da će se poslovna sposobnost ceniti po normama prava zemlje čiji je državljanin, a ako
se po tom pravu ne može smatrati poslovno sposobnim, smatraće se poslovno sposobnim, ako bi
bilo poslovno sposobno po pravu zemlje gde je nastala sporna obaveza. U vezi sa primenom lex
loci actus, kao dopunske tačke vezivanja, može se postaviti sledeće pitanje: kada je reč o
apatridima, umesto lex nationalis primeniće se lex domicilii, ako lice nema ni domicil, primeniće se
pravo boravišta, a ako nema ni boravište, primeniće se lex fori. Pitanje je da li se ova supsidijarna
rešenja takođe kombinuju sa lex locii actus i na ovo pitanje treba dati potvrdan odgovor. Lex locii
actus, koa dopunsko rešenje, dolazi u obzir, samo ako je reč o utvrđivanju nečije poslovne
sposobnosti u ugovornim odnosima, a ne ako je reč o porodičnim i naslednim odnosima. Takođe
se ostaje isključivo na lex nationalis ( bez dopune ), kada je reč o određivanju merodavnog prava
u pogledu lišenja ili ograničenja poslovne sposobnosti.

21. Državljanstvo kao pravna ustanova i tačka vezivanja

Državljanstvo je bitna veza na osnovu koje se određuje pripadnost jednog lica jednoj državi. To je
javnopravni odnos između države i lica u kojem lice, državljanin stiče najširi status, tj dostupna su
mu sva prava, koja obezbeđuje pravni sistem dotične države za svoje građane. Pojedini autori
svrstavaju državljanstvo u status pojedinca. Ističe se karakteristika normi o državljanstvu da ih
svaka država suvereno donosi i primenjuje. Znači samo domaća država može, na bazi svojih
normi, dati svoje državljanstvo pojedincu ili mu ga oduzeti.
U pojedinim složenim državama, pored saveznog, postoji i državljanstvo republika, kantona i
drugih jedinica koje čine (kon)federaciju. Takav slučaj je bio u našim prethodnim državama SFRJ,
SRJ i SCG. Najčešće se u ovakvim složenim državama ne postavlja pitanje da li je primarno
republičko ili savezno državljanstvo.
Postoje da osnovna metoda sticanja državljanstva ius sanguinis i ius soli. Po ius sanguinis
državljanstvo se stiče preko roditelja – deca nasleđuju njihov državljanski status. Po ius soli
državljanstvo se stiče po teritoriji rođenja.
Sticanje državljanstva po Zakonu o državljanstvu Republike Srbije
Sticanje državljanstva u momentu rođenja nazivamo osnovnim načinom sticanja državljanstva.
Pored toga postoje i dopunski načini – sticanje državljanstva, najčešće kao posledica promene
državljanskog statusa. Zakon o državljanstvu Republike Srbije poznaje sledeće osnove sticanja:
1. po poreklu ( ius sanguinis ); 2. rođenjem na teritoriji Srbije ( ius soli ).
Sticanje državljanstva po poreklu ( ius sanguinis ) - po sili zakona ( ex lege ) dete stiče
državljanstvo Srbije poreklom:
1. ako su mu oba roditelja državljani Srbije, bez obzira na mesto rođenja
2. ako je jedan od roditelja državljanin Srbije, a dete je rođeno u Srbiji, bez obzira na
državljanstvo drugog roditelja
3. ako je jedan od roditelja državvljanin Srbije, a drugi je nepoznat ili je apatrid, čak i ako je dete
rođeno u inostranstvu.
Dete rođeno u inostranstvu, čiji je jedan roditelj srpski državljanin, može steći državljanstvo po
poreklu i ukoliko do navršene 18. godine života, bude prijavljeno kao srpski državljanin u
diplomatsko-konzularnom predstavništvu Srbije i podnese zahtev za upisu matični knjigu
državljana. Zahtev podnosi roditelj koji je srpski državljanin, a uz zahtev se prilaže saglasnost
deteta starijeg od 14 godina. Ukoliko roditelj propusti da na ovaj način obezbedi detetu
državljanstvo Srbije, dete ima naknadni rok da to samo zatraži sve do navršene 23. godine života.
Sve ovo važi i za odnos kod potpunog usvojenja. U svim slučajevima sticanja državljanstva Srbije
poreklom, sticalac državljanstva se smatra državljaninom Srbije od rođenja.
Sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji Srbije ( ius soli ) - prema ZOD, ius sanguinis
predstavlja osnovni način sticanja državljanstva, ali da bi se preupredila apatridija ZOD uvodi
korektivni princip – Ius soli. Detetu koje je na ovaj način steklo državljanstvo, ono prestaje na
zahtev roditelja, do navršene 18. godine, ukoliko se utvrdi da su oba roditelja stranci. Ako je dete
starije od 14 godina, za ovakakv zahtev, neophodna je i njegova saglasnost. Državljanstvo u tom
slučaju prestaje danom dostavljanja rešenja.
Dopunski načini sticanja državljanstva Srbije su prijem ( naturalizacija ) i sticanje na bazi
međunarodnih ugovora.
Prijem ( naturalizacija ) ima po ZOD tri oblika: 1. obična naturalizacija dostupna svim strancima;
2. naturalizacija u specijalnim okolnostima, dostupna srpskim iseljenicima; 3. izuzetna
naturalizacija, dostupna samo licima, čija je naturalizacija od interesa za zemlju. Uslovi za običnu
naturalizaciju su najstroži, dok se u drugim tipovima ublažavaju.
Obična naturalizacija omogućava sticanje državljanstva svim strancima koji to žele i koji podnesu
odgovarajući zahtev. Prijem može podneti punoletni, poslovno sposobni stranac ( ili apatrid ), koji
je do podnošenja zahteva imao najmanje tri godine neprekidno prijavljeno prebivalište u Srbiji i
koji je dobio dozvolu za stalno nastanjenje. Reč je o izuzetno teškom uslovu. Boraviti tri godine u
Srbiji mogu sva lica, na osnovu dozvole privremenog boravka. Međutim, dobiti odobrenje za
stalno nastanjenje mogu samo određene kategorije stranaca: neko kome je uži član porodice
državljanin Srbije ili stranac sa dozvolom stalnog nastanjenja; stalni boravak može tražiti neko ko
je našeg porekla; zatim stranac koji je uložio sredstva u našu privredu, a dozvola se može dati
izuzetno i drugim strancima. Uslov za prijem je da se stranac mora odreći svog prethodnog
državljanstva. Olakšana naturalizacija predviđena je za bračne drugove naših državljana. Naime,
za njih nije potrebno da se odreknu postojećeg državljanstva , niti se zahteva prethodni duži
boravak na našoj teritoriji.
Naturalizacija specijalnim okolnostima – Sve što punoletni i poslovno sposobni srpski iseljenici,
njihovi potomci ili bračni drugovi, treba da urade, jeste da podnesu izjavu da Srbiju smatraju
svojom državom. ZOD ostavlja nejasno zašto se, za razliku od obične naturalizacije, ovde
bipatridija ne vidi kao problem i ko se sve smatra iseljenikom, jer definicija da je iseljenik lice koje
se iselilo iz Republike Srbije sa namerom da stalno živi u inostranstvu, obuhvata širok spektar
situacija.
Etnički kriterijum – ZOD predviđa još jednu mogućnost lakog sticanja državljanstva, pod uslovima
identičnim za iseljenike. Ovo je rezervisano za pripadnike srpskog ili nekog drugog naroda ili
etničke zajednice sa teritorije Srbije, koji nemaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije. I ovde
zakon ostavlja nejasnoću, a to je kako se utvrđuje pripadnost drugim narodima i etničkim
zajednicama. Pojam etničke zajednice retko je definisan u zakonskim tekstovima. Npr, ako se
odredba odnosi na pripadnike srpskog naroda u rasejanju, koji pripadaju istom etničkom
korpusu, kao i deo građana Srbije, proizilazi da je prijem otvoren za etničke Mađare, Rumune,
Slovake i sl, ma gde bili i ma čije državljanstvo imali i na taj način bi stranci koji imaju etničku
sabraću na teritoriji Srbije, mogli izbeći običnu naturalizaciju.
Izuzetna naturalizacija dostupna je strancima, čiji bi prijem u naše državljanstvo, bio od interesa
za Republiku Srbiju. Ovaj interes može biti ekonomski, naučni, kulturni, sportski i sl. Jedini uslov
je da lice bude punoletno i poslovno sposobno, a nije potrebna izjava da Srbiju smatraju svojom
državom. O prijemu odlučuje Vlada, na predlog nadležnog ministarstva.
Tranzitorne ( prelazne ) odredbe ZOD regulišu dva pitanja: 1. ko je danas državljanin Srbije; 2.
šta se događa sa licima, koja su imala državljanstvo bivše SFRJ i državljanstvo neke druge
republike, a ne Srbije. Državljaninom Srbije smatra se državljanin SRJ, koji je na dan proglašenja
Ustavne povelje SCG ( 4. februar 2003. ) imao i državljanstvo Srbije, kao i lice koje je posle tog
datuma, a do dana početka primene ZOD steklo državljanstvo Republike Srbije. Lica koja su imala
državljanstvo bivše SFRJ,sada imaju državljanstvo neke druge bivše članice SFRJ, mogu u periodu
od 3 godine nakon stupanja na nagu ZOD ( do kraja 2007. godine) steći srpsko državljanstvo, pod
uslovom da imaju devet godina neprekidnog prebivališta na teritoriji Srbije uz odgovarajuću izjavu
i zahtev.
Sticanje državljanstva po međunarodnim ugovorima
Pitanje tretmana dvojnih državljana ili sticanja dvojnog državljanstva, može biti predmet
međunarodnih ugovora. Primera radi Ugovor o dvojnom državljanstvu koji je naša zemlja
zaključila sa BIH. Ovaj ugovor omogućava građanima BIH, da se po principu povoljnijeg prava,
mogu koristiti kako odredbama ZOD-a, tako i odredbama ovog dvostranog ugovora. U odnosu na
običnu naturalizaciju, naturalizacija po dvostranom sporazumu sadrži neke dodatne uslove, ali i
neke izostavlja. Tako je potrebna punoletnost i tri godine prebivanja na teritoriji Srbije, ali ne i
poslovna sposobnost. Pošto konvencija uređuje dvojno državljanstvo, nije potrebno dobiti otpust
iz državljanstva BIH, niti je potrebno podneti izjavu da se Srbija smatra svojom državom.
Međutim, potrebno je da aplikant nije osuđivan u BIH, za krivična dela za koja je propisana kazna
zatvora od preko tri godine, kao i da nije proterivan sa teritorije Srbije u određenom periodu, koji
prethodi podnošenju zahteva za državljanstvo.
Državljanstvo kao tačka vezivanja
EX-jugoslovenski zakonodavac se opredelio za državljanstvo kao tačku vezivanja, pri određivanju
merodavnog prava za statusna, porodična i nasledna pitanja. Kada se kao tačka vezovanja koristi
državljanstvo, javljaju se poteškoće u slučaju apatrida ili bipatrida. Do pojave apatrida dolazi
usled činjenice, da pojedine zemlje poznaju različite osnove sticanja državljanstva. Ukoliko zemlja
X usvaja sistem sticanja državljanstva isključivo po IUS sanguinis , a zemlja Y isključivo po IUS
soli, dete rođeno na teritoriji zemlje X, a od roditelja koji imaju državljanstvo zemlje Y, postaće
apatrid od rođenja, zato što mu nijedna od zemalja neće dati svoje državljanstvo. Zemlja X, jer
smatra da će to učiniti zemlja Y i obrnuto.
Ako je reč o bipatridima, a jedno od državljanstava je domaće, domaći organi će ga po pravilu
tretirati, kao da ima samo domaće državljanstvo. Ako je državljanin više stranih država, potrebno
je utvrditi tzv efektivno državljanstvo, tj ono kojim se dotično lice zaista služi ( ispituje se gde ima
prebivalište, gde je zaposleno i sl ). Ako je reč o apatridima, državljanstvo kao tačka vezivanja,
mora se zameniti nekom supsidijarnom tačkom vezivanja, a to je po pravilu prebivalište
( domicil ), a ako nema ni prebivalište, onda boravište.
ZMPP postavlja eksplicitna pravila za rešavanje problema apatrida, odnosno bipatrida. Bipatrid se
smatra našim držvljaninom, ako mu je jedno od državljanstava naše. Ako neko ima više stranih
državljanstava, smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište. Ako to lice
nema prebivalište ni u jednoj od tih država, smatraće se državljaninom one države sa kojom je u
najbližoj vezi. Kod apatrida, lex nacionalis se automatski zamenjuje drugom tačkom vezivanja –
lex domicilii. Ukoliko apatri nema ni prebivalište, dolazi druga supsidijarna tačka vezivanja –
zakon mesta boravišta. Predviđena je i treća solucija za mogućnost ( koja je više teoretska ) da
apatrid nema nigde ni boravište, onda se u tom slučaju primenjuje lex fori.

22. Domicil kao pravna ustanova i tačka vezivanja

U našem pravu je sporno da li imamo jedan ili više koncepata prebivališta. U našoj novijoj
literaturi preovladava stav protiv multidomicilijarnosti, mada postoje sudske odluke koje
jedozvoljavaju. Istovremeno, naše pravo je u dilemi, može li postojati lice koje nigde nema
domicil, zatim na koji način prestaje domicil – da li preseljenjem sine animo revertendi ( bez
namere vraćanja ) ili je gubitak samo jednog od dva konstitutivna elementa, dovoljan za njegov
gubitak. O nekim osnovnim elementima postoji relativno široka saglasnost. Po shvatanjima kod
nas domicil ima dva konstitutivna elementa-faktički i voljni. Faktički element se sastoji u prisustvu
na jednom mestu, a voljni element je u nameri lica da trajno ostane u tom mestu. Jezdić,
ispravno, dodaje i treći element, poslovnu sposobnost. Smatra se da lica koja nemaju poslovnu
sposobnost imaju tzv zakonski domicil u mestu prebivališta svojih roditelja ili staratelja. Dileme i
teškoće nastaju pri bližem određivanju ovih elemenata. Pak smatra da faktički ( objektivni )
element ima tri komponente: mesto stanovanja, protek vremena i odnos lica prema društvenoj
sredini. U pogledu subjektivnog elementa ( namere da se u jednom mestu trajno ostane ), u
našoj teoriji je izraženo mišljenje da se on manifestuje putem kokludentnih radnji, kao što je np
kupovina kuće, dovođenje porodice u mesto stanovanja i sl. U našoj teoriji ne postoji saglasnost
kada prestaje domicil. Da li prestaje kada se gubi jedan od njegovih elemenata ili, pak ako
nestanu oba elementa. Domicil ne prestaje gubitkom jednog elementa, naročito ako prvo nestane
voljni element, jer kada bi se na taj način gubio domicil, došlo bi do pojave nesigurnosti. Do
nesigurnosti dovodi pre svega to što se voljni element teško utvrđuje. Zatim, u tom slučaju
domicil bi prestao, pre nego što je uspostavljen novi, te ne bi bilo oslonca za tačku vezivanja, što
bi dovelo do pojave bezdomicilijarnosti, koja je za naše pravo neprihvatljiva. Dodatne teškoće se
javljaju u vezi domicila naših državljana, koji duže vreme borave i rade u inostranstvu. Oni
uglavnom nemaju nameru da trajno ostanu, već najčešće nameravaju, da se po penzionisanju
vrate u zemlju. Izgleda da je naša šravna politika išla ka njihovom vezivanju za domovinu, a
preko fikcije da oni imaju samo boravište u inostranstvu, a da su zadržali svoj domicil u našoj
zemlji. Istovremeno, njihova nova domovina je, primenom svog prava, smatrala da su oni stekli
domicil i u njoj, te su primer da uporedno pravo poznaje multidomicilijarnost.
Domicil stranaca u Srbiji uređuje Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine. Uprkos
brojnim izmenama od njegovog donošenja, ovaj zakon je ostao veoma restriktivan, a u današnje
vreme i nesavremen upravo u delu koji se odnosi na prebivalište stranaca u Srbiji. Stranac kome
je odobreno stalno nastanjenje u Srbiji ima prebivalište u mestu u kome je nastanjen da stalno
živi. Davanje odobrenja za stalno nastanjenje je u nadležnosti MUP-a Srbije. Stalno nastanjenje
može se odobriti strancu: 1. kome je neko od članova uže porodice državljanin SFRJ ili stranac
kome je odobreno stalno nastanjenje; 2. stranac koji zaključio brak sa državljaninom SFRJ; 3.
stranac koji je jugoslovenskog porekla; 4. stranac koji je u SFRJ uložio sredstva radi obavljana
privrednih i društvenih delatnosti. Osim ovih slučajeva, zakon predviđa da se stalno nastanjenje
može izuzetno odobriti i drugim strancima. Stranci koji podnose zahtev za odobrenje stalnog
nastanjenja, moraju podneti i dokaze o tome da imaju obezbeđena sredstva za izdržavanje.
Nadležni organ o zahtevu odlučuje rešenjem, ako se zahtev odbije, u rešenju se ne moraju
navesti razlozi, ali stranac može izjaviti žalbu Vladi republike Srbije.
Domicil kao tačka vezivanja u ZMPP – U kolizionim normama ZMPP Srbije domicil se koristi kao
supsidijarna tačka vezivanja, ukoliko se po primarnoj tački ne može utvrditi merodavno pravo za
dati odnos. To je slučaj kada su u pitanju neka pitnja porodičnog ( posebno bračnog ) prava i
ugovorni odnosi sa elementom inostranosti, kada se merodavno pravo određuje, po nosiocu
karakteristične prestacije. Domicil ima ulogu i pri određivanju merodavnog prava za formu
testamenta, kao alternativne tačke vezivanja. Da li neko lice ima domicil u Srbiji ili inostranstvu,
nadležni organ utvrđuje prema našem pravu, s obzirom na to da tumači tačku vezivanja domaće
kolizione norme.

23. Uobičajeno ( redovno ) boravište i boravište

Termin uobičajeno ( redovno ) boravište preti da koncept domicila protera iz upotrebe. I domicil i
uobičajeno boravište imaju jedan zajednički konstitutivni element – boravak na određenoj
teritoriji.On mora biti konstantan, znatnije dužine, ali ne i neprekidan. Dakle moguće je
uspostavljanje boravišta, van mesta uobičajenog boravišta. Međutim domicil i uobičajeno
boravipte se razlikuju u drugom konstitutivnom elementi: doka za domicil mora postojati animus
semper vivendi, za uobičajeno boravipte ona ne postoji, ali zato postoji navika, pravilnost,
regularnost boravka, tzv animus residendi. Razlika postoji i u poslovnoj sposobnosti. Budući da je
uobičajeno boravište činjenični koncept, nije potrebna poslovna sposobnost za njegovo sticanje i
mogu ga imati i maloletnici.
Boravište se takođe javlja kao tačka vezivanja u statusnim odnosima. To je po pravilu supsidijarna
tačka vezivanja u odsustvu prethodnih. Boravište jedno lice ima u mestu gde faktički boravi. Ovde
nedostaje voljni element, tj namera da lice tamo trajno ostane. Moguće je da jedno lice ima
boravište u jednom, a prebivalište ili uobičajeno boravipte u drugom mestu.
Boravište, odnosno uobičajeno boravište stranaca u Srbiji – Zakon o kretanju i boravku stranaca,
pod boravkom stranca podrazumeva privremeni boravak i stalno nastanjenje. Privremeni boravak
može da bude različite dužine: 1. do isteka roka važenja poslovne vize za strance kojima je ista
izdata; 2. do tri meseca za vreme važenja vize za strance, koji dođu u Srbiju sa putnom
ispravom; do sedam dana za strance koji prelaze preko teritorije Srbije; 3. do godine dana za lica
koja dolaze u Srbiju radi školovanja, specijalizacije, naučnog istraživanja, zapošljavanja ili vršenja
neke profesionalne delatnosti. U zahtevu se moraju navesti razlozi iz kojih se traži odobrenje, a na
zahtev nadležnog organa tj MUP-a, moraju se podneti dokazi o opravdanosti tih razloga, kao i
dokazi da podnosilac raspolaže sredstvima za izdržavanje. Privremeni boravak se strancu može
produžavati, ako za to postoje opravdani razlozi i to svaki put na dodatnih godinu dana.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da stranac u Srbiji može imati, ne samo boravište, nego i
uobičajeno boravište.
24. Sposobnost pravnih lica

Pripadnost pravnog lica predstavlja pravnu vezu izmedju jednog pravnog lica i određene države,
preko koje to lice postaje titular određenih prava i potpada pod jurisikciju određene države. Razni
oblici udruživanja i kada faktički postoje, pravno postoje samo ukoliko im norma neke zemlje
dodeli svojstvo pravnog lica. Svaka država ovo svojstvo dodeljuje na osnovu sopstvene procedure
i svojih kriterijuma, tako da postoje: sistem slobodnog udruživanja, sistem koncesije i normativni
sistem. Danas postoje dva osnovna oblika povezivanja države sa udruženjem: 1. sistem
inkorporacije ( osnivanja ); 2. sistem stvarnog sedišta. Po prvom, ukoliko je društvo osnovano po
domaćem pravu, ono crpi subjektivitet iz domaćeg prava. Po drugom se subjektivitet izvlači iz
domaćeg prava, samo ukoliko lice ima stvarno sedište na domaćoj teritoriji.
Danas je veoma česta pojava da se jedna privredna organizacija vezuje za više država. Najteže je
odrediti pripadništvo multinacionalnih kompanija. 40 000 kompanija i 250 000 njihovih filijala u
inostranstvu, pokrivaju dve tećine svetske trgovine robom i uslugama. Mnoge od najuspešnijih
200 globalnih firmi, veće su od mnogih nacionalnih ekonomija i kontrolišu preko jedne četvrtine
svetske ekonomske aktivnosti. Filip Moris je npr veći od Novog Zelanda i razvija svoju aktivnost u
170 zemalja, Dženeral motors je veći od Danske, a Tojota od Norveške. Preko 28% svetskog
bruto društvenog proizvoda ostvaruje 200 najuspešnijih firmi. Pod ovakvim uslovima, određivanje
pripadnosti jednog pravnog lica postaje izuzetno složeno pitanje.
1. predlaže se da se pripadnost pravnog lica utvrdi prema državljanstvu članova glavnog organa.
Ovaj kriterijum je danas nepodoban, jer su pomenuti članovi veoma često državljani raznih
država.
2. Jedno od šire prihvaćenih merila je registracija ( inkorporacija ) pravnog lica. Po ovom
kriterijumu, prvano lice pripada onoj državi u kojoj je registrovano, tj po čijem je pravu osnovano,
bez obzir na to gde je stvarno sedište tog pravnog lica. Nedostatak ovog merila je u tome, što
relativno lako može postati instrument izigravanja, odnosno može se vršiti fiktivna registracija u
državi, za koju ono nije stvarno vezano. Ovo merilo se np primenjuje u Irskoj, Holandiji,
Švajcarskoj i Velikoj Britaniji.
3. Kao sledeći kriterijum ističe se stvarno sedište šravnog lica, a pod tim se podrazumeva
uglavnom sedište organa uprave. Da bi se po ovom kriterijumu dao pravni subjektivitet nekom
udurženju, najčešće je neophodno da ono ima stvarno sedište u državi po čijem je pravu
osnovano. Ovo merilo je prihvaćeno npr u Austriji, Belgiji, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj.
4. Ističe se kao kriterijum i centar eksploatacije, odnosno centar privredne aktivnosti nekog lica. U
privrednoj aktivnosti koja je razgranata u više zemalja, teško je utvrditi u kojoj od njih se nalazi
centar ekonomske delatnosti. Moguće je i to da se centar menja, kao što je slučaj sa građevinskim
preduzećima.
5. Posebno merilo predviđa se za vanredne prilike. Prvo u Engleskoj za vreme I svetskog rata, a
zatim i u Francuskoj i SAD i drugim državama postavljeno je merilo kontrole. Kada se uzmu u
obzir merila, kao što su sedište, državljanstvo članova organa uprave, moglo se ustanoviti da
pravno lice stvarno kontroliše neprijatelj. Stoga je uspostavljen princip kontrole i smatra se da
jedno pravno lice pripada onoj državi, čiji državljani to pravno lice efektivno kontrolišu.

Naše pravo prihvata državljanstvo ( pripadništvo ) pravnih lica kao tačku vezivanja za određivanje
merodavnog prava u pogledu sposobnosti pravnih lica. U nekim našim bilateralnim konvencijama
postavlja se kao kriterijum, da pravno lice pripada državi po čijem je pravu osnovano. To međutim
nije jedino merilo koje poznaju naši bilateralni ugovori. U sporazumima o pravnom saobraćaju sa
Mađarskom i Poljskom, kao merilo uzima se mesto sedišta pravnog lica. Prema ZMPP relevantna
su dva pokazatelja pripadnosti pravnog lica: pravo po kojem je pravno lice osnovano i stvarno
sedište pravnog lica. Iz toga proizilazi da naše pravo prihvata teoriju inkorporacije: ako pravno
lice ima to svojstvo, po pravu države po kome je osnovano, naši organi će smatrati da ima
pripadnost te države. Sledi da bi za naše pravo trebalo da bude irelevantno pitanje stvarnog
sedišta. Međutim ZMPP uvodi i ovaj kriterijum za određivanje pripadnosti pravnog lica u onim
slučajevima u kojima država po čijem je pravi lice u pitanju osnovano, nije istovremeno država u
kojoj se nalazi i stvarno sedište tog lica i u tom slučaju pripadnost će odrediti pravo države u kojoj
se nalazi stvano sedište. Nadležni organ u našoj državi mora primenom supstancijalnog prava
države u kojoj se nalazi stvarno sedište da utvrdi,da li po pravu te države, to pravno lice ima
njenu pripadnost. Ako je odgovor pozitivan, za naše organe takvo pravno lice ima pripadnost
države u kojoj se nalazi stvaro sedište pravnog lica. Ako je odgovor negativan, naši organi
pripadnost utvrđuju po pravu države, po kome je pravno lice osnovano.

25. Pravo merodavno za materijalne uslove zaključenja braka i i formu braka

U pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka, uporedno MPP poznaje dva osnovna pristupa
pri postavljanju kolizionih normi. Prvi pristup određuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se
brak zaključuje, a drugi personalno pravo budućih bračnih partnera. Pravo mesta zaključenja
braka, kao merodavno pravo za materijalne uslove zaključenja braka, predstavlja jednostavno
koliziono rešenje, čija je dobra strana u tomeda nadležni organ primenjuje domaće pravo, koje
dobro poznaje. Zatim eliminiše i problem kvalifikacije između materijalnih i formalnih uslova za
zaključenje braka. Glavna zamerka koja se stavlja ovom rešenju, jeste da ono širom otvara vrata
izigravanju zakona i omogućuje zaključivanje brakova protivno uslovima, koje propisuju
personalna prava budućih bračnih partnera. Zbog toga prigovor javnog poretka prilikom
priznavanja ovakvih brakova, može imati značajnu ulogu. Drugi pristup je prihvaćen znatno šire.
Javljaju se dileme, kje su podelile zakonodavstva različitih država. U prvom redu se javlja dilema
o određivanju merila za pripadnost određenoj državi,tj postavlja se pitanje da li primat dati
državljanstvu ili domicilu. Zatim postavlja se pitanje, kako treba posmatrati slučajeve kada su
budući bračni partneri različitog državljanstva, a njihova prava postavljaju različite materijalne
uslove za sklapanje braka. U bivšoj Jugoslaviji prema rešenju Osnovnog zakona o braku, koje su
preuzele i sve bilateralne konvencije ex-Jugoslavije i koje je preuzeo ZMPP, pred domaćim
matičarem će moći da se zaključi brak sa elementom inostranosti, samo ako je udovoljeno
uslovima prava onih država, čiji su državljani budući bračni partneri, kao i osnovnim uslovima
domaćeg prava.
Kumulativnom primenom lex nationalis budućih bračnih partnera, zakonodavac izražava očiglednu
težnju, koja je usmerena na to da se izbegnu šlepajući brakovi ( matrimonia claudicans ).
Ovakvim rešenjem se želi izbeći sklapanje brakova, koji ne bi bili valjani u sredini jednog od
bračnih partnera. Zbog toga je prvo pravilo da treba poštovati materijalne uslove propisane
pravom one države, čiji su državljani lica, koja žele da zaključe brak. Ako su budući bračni
partneri različitog državljanstva, kumulativno će se primeniti propisi obe države o materijalnim
uslovima za zaključenje braka. U teoriji se razlikuju obična i distributivna kumulacija. Verenik
srpskog državljanstva i verenica američkog državljanstva sa domicilom u državi Misispi žele da
zaključe brak. Ona ima 40 godina, te ispunjava uslov u pogledu uzrasta i sa aspekta prava Srbije i
prava misisipija. Mladoženja ima 18 godina i on ispunjava uslove propisane pravom Srbije, ali ne i
prema pravu Misisipija. Prema jednom shvatanju, kumulacija znači da i verenik i verenica moraju
ispuniti uslov propisan u pogledu uzrasta u oba merodavna prava. U tom slučaju, a to je slučaj
obične kumulacije, brak se ne bi mogao zaključiti. Prema drugom konceptu, kumulacija znači da
svaki od budućih bračnih partnera treba da ispuni uslove propisane pravom njegove države, a ne i
one propisane pravom države budućeg bračnog druga. To je distributivna kumulacija. Ova druga
koncepcija, za pomenuti primer govori da nema smetnje za zaključenje braka. U teoriji i praksi
više pristalica ima koncept distributivne kumulacije. Smatra se da se na taj način dovoljno
uvažava težnja država da zadrže kontrolu nad statusom svojih državljna, a da se istovremeno ne
stavljaju pred verenike nerazumne prepreke. Distributivna kumulacija ne može da važi u pogledu
svih bračnih smetnji, jer postoje apsolutne ili dvostrane smetnje, koje zahtevaju običnu, a ne
distributivnu kumulaciju. Jednostrane smetnje su okolnosti, koje nisu prepreka braku ako se ne
nalze na strani verenika, po čijem zakonu bu one bile smetnja. Dvostrane smetnje sprečavaju
punovažno zaključenje braka, ma na kojoj strani se nalazile, makar bile predviđene zakonom
samo jedne strane. Lažne dvostrane smetnje su jednostrane, ali se po svojoj prirodi nalaze na obe
strane. Primera radi, srpska sinovica je sa danskim stricem u trecem stepenu pobočnog srodstva,
te oni neće moći da zaključe brak pred srpskim organom, jer sinovica ne ispunjava materijalni
uslov dozvoljenog stepena srodstva ( četvrti ) po pravu Srbije, iako stric ispunjava materijalni
uslov propisan danskim pravom, koje isključuje samo drugi stepen pobočnog srodstva. Teorija o
jednostranim i dvostranim smetnjama omogućava da se izbegnu teškoće i neželjeni rezultati, koje
distributivna kumulacija prilikom primene više materijalnih prava može da izazove, ali stavlja pred
matičara težak zadatak, da odredi one slučajeve kada treba odstupiti od distributivne i primeniti
običnu kumulaciju.
U ovom sklopu postavljaju se dva pitanja – kako odrediti kriterijume za razlikovanje jednostranih i
dvostranih smetnji, da bi se uopšte mogao odrediti način kumulativne primene više merodavnih
prava i da li se uopšte može prihvatiti obična kumulacija, koa način primene merodavnih prava, a
de se ne vređa princip suverene jednakosti država i njihovih zakonodavstava. Što se odgovora na
pravo pitanje tiče, činjeni su pokušaji definisanja bračnih smetnji, ali oni nisu urodili plodom, te
ostaje zaključak, da takav kriterijum ne stoji na raspolaganju onima, koji treba da primenjuju
pravo. Prilikom određivanja merodavnog pravane može se unapred formirati stav o tome da li će
neka smetnja biti jednostrana ili dvostrana, već na to pitanje odgovor treba da da konkretno
merodavno pravo. Takav problem se u MPP rešava drugostepenom kvalifikacijom.
Drugo pitanje tiče se prihvatljivosti obične kumulacije, kao načina primene merodavnog prava, a
da se ne vređa princip suverene jednakosti država i njihovih zakonodavstava. Prema ZMPP, u
kome je jasno izražen princip distributivne kumulacije, uslovi se cene za svako lice po njegovom
pravu. Takođe se predviđa da se neće moći zaključiti brak pred našim organom, čak i ako su
ispunjeni uslovi po lex nationalis verenika, ukoliko postoje neke smetnje po pravu Srbije. ZMPP
upućuje i na primenu dela lex fori, pored primene dva lex nationalis-a, koje će matičar primeniti u
skladu sa načelom distributivne kumulacije.
Primena ( merodavnist ) lex fori ili dela lex fori
U nekim pravima javni poredak, odnosno primena lex fori, javlja se u permisivnom vidu
( dozvoljava se zaključenje braka s pozivom na javni poredak, iako se prema merodavnom pravu,
ne bi mogao zaključiti), a u drugim pravima u prohibitivnom obliku ( ne dozvoljava se zaključenje
braka, iako bi se prema merodavnom pravu mogao zaključiti, npr drugi i treći stepen pobočnog
srodstva ). Prema ZMPP, čak i ako prema lex nationalis određenog lica, postoje uslovi za
zaključenje braka, nadležni organ u Srbiji to neće dozvoliti, ako postoje sledeće smetnje na strani
nekog lica: 1. postojanje ranijeg braka; 2. srodstvo; 3. nesposobnost za rasuđivanje.
Dakle u pogledu materijanih uslova za zaključenje braka sa elementom inostranosti primeniće se
kumulativno nacionalni zakoni verenika i verenice, s tim da je kumulacija distributivna. Bez obzira
na to da li je samo jedan od verenika strani državljanin, ili su to oboje, pored uslova iz njhovih
nacionalnih prava, treba poštovati i tri uslova koje postavlja naše pravo.
Forma braka spada među najznačajnije elemente, putem kojih se braku nastoji obezbediti
dostojanstvo i pravna sigurnost. U brakovima sa elementom inostranosti, forma daje povoda za
razlikovanje dve situacije. Prva se tiče zaključenja braka pred domaćim organom i na domaćo
teritoriji, kada se element inostranosti javlja u subjektu. Druga se odnosi na priznanje brakova,
koji su zaključeni u inostranstvu, kada se element inostranosti javlja u pravima i obavezama.
Merodavno pravo za formu braka koji se zaključuje na teritoriji domaće države. Osnovno koliziono
rešenje u pogledu forme braka sa elementom inostranosti je mesto zaključenja braka, izraženo
kao lex loci cebrationis ( pravo mesta svečanosti ). Pravna sigurnost ovog rešenja je obezbeđena
učešćem ovlašćenog organa, koji je danas najčešće državni organ, mada može biti i verski.
Nadležni državni organ postupa po pravu svoje države i na isti način, bez obzira da li se pred njim
nalaze verenici koji su domaći ili strani državljani. Zakon mesta zaključenja braka je u većini
zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka zakonodavstva poznaju i lex nationalis kao
alternativno rešenje za slučaj brakova stranih državljana koji se zaključuju na teritoriji domaće
države. ZMPP postavlja kao pravilo lex loci celebrationis i za formu braka merodavno je pravo
mesta gde se brak zaključuje. Pošto je ovo jedino pravilo koje ZMPP propisuje u pogledu forme
braka, ono bezrezervno važi za sve slučajeve zaključenja brakova na teritoriji Srbije i pred njenim
organima. ZMPP ne poznaje nikakav izuzetak koji bi se odnosio na formu braka koji se zaključuje
između lica stranog državljanstva.
Merodavno pravo za priznanje brakova koji su zaključeni u inostranstvu. Ukoliko budući bračni
partneri odluče da zaključe brak u inostranstvu, oni će to po pravilu morati da urade u formi koja
je propisana u toj državi, kao mestu zaključenja braka. Postavlja se pitanje, da li će brakovi
zaključeni u inostranstvu biti punovažni i izvan tih država, u prvom redu u onim zemljama, čiji su
državljani bračni partneri. Ovo pitanje se u MPP javlja, kao problem priznavanja inostranih
brakova, odnosno merodavnog prava za priznanje inostranih brakova. Merodavno pravo za
priznanje brakova zaključenih u inostranstvu, određuje se na osnovu maksime brak punovažan u
mestu zaključenja, punovažan je svuda. U domaćim brakovima nadležni organ učestvuje u
postupku zaključenja braka i pri tom postupa na način, koji je propisan u domaćem pravu. U
slučaju inostranog braka, nadležni organ treba da se izjasni o pravnom odnosu koji je nastao u
inostranstvu i da na osnovu prava koje je merodavno, po domaćoj kolizionoj normi prizna brak za
punovažan ili da odbije da ga prizna, sa svim posledicama, koje iz takve situacije proizilaze. Iz
razloga favor matrimonii i favor validatis, neke države imaju dopunska, alternativna pravila u
pogledu priznanja inostranih brakova. Takva pravila se odnose na brakove stranih državljana koji
su zaključeni u inostranoj formi, a treba ih priznati u domaćoj državi i na brakove domaćih
državljana, koji su zaključeni u inostranstvu. Alternativno pravilo je ustanovljeno u korist prava
državljanstva bračnih partnera. ZMPP Srbije propisuje merodavnost prava mesta gde se brak
zaključuje. S obzirom da je to jedino što kaže o formi braka, po svom domašaju obuhvata sva
pitanja i probleme koji se tiču forme braka sa elementom inostranosti. Posledica ovako shvaćenog
lex loci cebrationis je da će dvoje državljana Srbije, sa prebivalištem u Srbiji moći da zaključe
brak u verskoj formi u inostranstvu, koji će biti priznat u Srbiji kao punovažan, ukoliko je
punovažan po pravu mesta u kome je zaključen. Koliziona norma lex loci celebrationis prilikom
priznavanja brakova domaćih državljana, koji su zaključeni u inostranstvu, nameće još dva pitanja
MPP, a to su fraus legid i prigovor javnog poretka. Pitanje zabrane fraus legis postavilo se u ex
Jugoslaviji u Osnovnom zakonu o braku iz 1946. godine. OZB je propisivao, kao osnovno pravilo,
lex locii celbrationis, ali je propisivao ograničenja u pogledu priznavanja brakova dvoje
jugoslovenskih državljana sa prebivalištem u Jugoslaviji, koji bi oni zaključili u inostranstvu u
formi propisanoj u mestu zaključenja braka. Ovakvo ograničenje služilo je sprečavanju i
sankcionisanju izigravanja zakona. Smatralo se da bi dvoje jugoslovenskih državljana sa
prebivalištem u Jugoslaviji, odlaskom u inostransto radi sklapanja braka, na veštački način stvorilo
novu tačku vezivanja, a radi izbegavanja domaćeg prava. ZMPP ne sadrži nikakvu drugo pravilo o
formi braka sa elementom inostranosti, izuzev lex locci celebrationis, te bi se moglo zaključiti da
bi brak dvoje državljana Srbije, sa prebivalištem u Srbiji, a zaključen u Grčkoj, bio punovažan, čak
i da postoji sumnja da su oni želeli da izbegnu obaveznu građansku formu, propisanu našim
pravom. Postavlja se pitanje eventualne primene fraus legis. Nadležni domaći organ ne može da
se izjašnjava o izigravanju domaćih propisa pred inostranim organom, niti je ta činjenica razlog za
uskraćivanje prriznanja braka prilikom njegove registracije. Priznanje inostranog braka državljana
Srbije moglo bi da se odbije samo ukoliko bi pravo, koje je primenjeno prilikom zaključenja braka
u konkretnoj formi u suprotnosti sa javnim poretkom Srbije.

26. Diplomatsko-konzularni brakovi

Diplomatsko-konzularni brakovi u MPP, smatraju se domaćim brakovima, pošto se zaključuju pred

ovlašćenim organom domaće države i na eksteritorijalnom delu domaće države. Oni se u
stvarnosti zaključuju u inostranstvu, u prostorijama diplomatskih ili konzularnih predstavništava
domaće države, koje na osnovu diplomatskog, odnosno konzularnog prava uživaju
eksteritorijalnost i u kojima predstavnici države imenovanja, primenjuju pravo države imenovanja,
uključujiući i kolizione norme. Iz toga proizilazi da MPP, diplomatsko-konzularnim brakovima
prilazi kao pitanju forme braka. Ako bi domaći verenici želeli da zaključe brak u inostranstvu, oni
bi to mogli da učine u domaćoj formi, po domaćem pravu, pred diplomatskim ili konzularnim
predstavništvom svoje države, ali uz ispunjenje određenih uslova. Prva grupa uslova tiče se
ovlašćenja predstavništava za zaključenje braka, a druga samih lica koja brak zaključuju. Na
osnovu teorije, sudske prakse i pozitivnog prava exJugoslavije, uključujući i ZMPP, ti uslovi su
sledeći:
1. Da bi diplomatsko, odnosno konzularno predstavništvo moglo uopšte pristupiti činu zaključenja
braka, mora ga za to ovlastiti funkcioner koji rukovodi organom uprave nadležnim za inostrane
poslove. Takav brak, punovažan je i u Srbiji.
2. Da bi brakovi zaključeni pred ovlašćenim diplomatsko-konzularnim predstavništvima bili
punovažni i u državi prijema, potrebno je da se ta država ne protivi tome da strana predstavništva
na njenoj teritoriji, obavljaju aktivnost koja ne spada u nadležnost tih organa. Pristanak strane
države izražava se eksplicitno, putem ugovora, najčečće bilaterlnog.
3. Poseban uslov tiče se verenika koji žele da zaključe brak. Naime po ZMPP i verenik i verenica,
moraju biti srpski državljani. Nikakav drugi uslov u pogledu njihj nije potreban, tj to mogu biti lica
koja imaju prebivalište u Srbiji. Ovo je potrebno naglasiti, jer nekadašnji Osnovni zakon o braku,
nije tražio da oba bračna partnera budu državljani Jugoslavije, te se mogao izvući zaključak da je
jedan od njih mogao da ima strano državljanstvo, s tim što ono nije moglo biti državljanstvo
države prijema.
4. Pozitivno pravo Srbije daje mogućnost da lica, koja imaju državljanstvo Srbije, mogu pred
domaćim predstavništvima zaključiti brak sa licima koja imaju strano državljanstvo, ali ne
državljanstvo države prijema, ako je to pitanje regulisano međunarodnim sporazumom. U ex-
Jugoslaviji postoje dva takva sporazuma, Sporazum između Norveške i Jugoslavije i Razmena
nota između Šri lanke i Jugoslavije. Dakle, isključena je mogućnost da državljanin Jugoslavije
zaklječe brak sa državljaninom Norveške, pred predstavništvom u Norveškoj ( isto se odnosi na
Šri Lanku ).

27. Pravo merodavno za nevažnost braka

Brak će se poništiti iz razloga, što u vreme njegovog zaključenja, nije bio ispunjen neki od razloga
za punovažnost. S obzirom na to, da je za punovažnost braka, potrebno ispuniti formalne i
materijalne uslove, merodavnno pravo za poništaj brakova sa elementom inostranosti je ono, koje
je u vreme zaključenja braka, bilo merodavno za formu i za materijalne uslove. Formalna
punovažnost ceni se po lex locii cebrationis ( ili po lex nationalis, ako se prethodno shvata kao
alternativno ), a materijalna punovažnost po lex nationalis, lex domicilii ili lex fori, u zavisnosti od
toga po kom je pravu brak bio zaključen. Bitno je da je uzrok poništaja postojao u vreme
zaključenja braka i po pravu merodavnom za njegovo zaključenje. Osim uzroka za nevažnost
braka, po ovom merodavnom pravu, određuju se i sledeća pitanja: da li uzrok čini brak
nepostojećim, ništavim ili rušljivim; da li uzrok nevažnosti deluje ipso iure, ili će se brak smatrati
punovažnim, dok ga nadležni organ ne oglasi nevažećim; da li se brak, u zavisnosti od uzroka,
može konvalidirati ili ne; krug lica koja su ovlašćena da pokrenu postupak poništaja braka; rokovi
za podnošenje tužbe za poništaj; dejstva nevažećeg braka, tj pitanje da li će nevažeći brak
proizvoditi dejstvo ex tunc ili ex nunc, da li se nevažećem braku može pripisati svojstvo
putativnog braka.Po ZMPP, za nevažnost braka ( nepostojanje i ništavost ), merodavno je bilo
koje pravo, po kome je brak zaključen. Za zaključenje braka ne mora biti merodavno jedno pravo,
već može biti u pitanju i više prava. Postavlja se pitanje da li će se brak poništiti, ako su za
zaključenje braka bila merodavna dva ili tri prava, od kojih neka poznaju, a neka ne poznaju
uzroko po kome se traži poništaj. Ukoliko se dosledno primenjuje princip, da se razlozi cene
prema onom pravu, koje je bilo merodavno za procenu uslova za zaključenje braka, trebalo bi
uzeti, da će se svaki razlog ceniti po onom pravu, po kome je cenjen i prilikom zaključenja braka.
Tako npr, ako se poništaj traži usled nedostatka forme, merodavno će biti pravo, prema kojem se
prilikom zaključenja ceni forma braka. Ako se poništaj traži usled postojanja neke jednostrane
smetnje, merodavno će biti pravo državljanstva lica, na čijo strni postoji smetnja. Ako se pak,
poništaj traži usled postojanja dvostrane smetnje ( npr bračnost ), poništaj će biti izrečen ako ta
smetnja povlači poništaj, po bilo kojem od dva merodavna personalna prava.
Primeri
Pretpostavimo da je brak zaključen u SAD između državljanina Srbije i državljanke Venecuele, a
oboje imaju prebivalište u SAD. Prema kolizionim normama zemlje gde je brak zaključen, tj SAD,
trebalo je primeniti pravo domicila, tj pravo određene federalne jedinice SAD. Da je isti brak
zaključen u Srbiji, merodavna bi bila dva lex nationalis, a ne lex domicilii, tj matičar bi primenio
pravo Venecuele i pravo Srbije u pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka. Pitanje je po
kom će se pravu ceniti razlozi za nevažnost – da li prema pravu koje je bilo merodavno prema
kolizionim normama države gde je brak zaključen, ili prema pravu ( tj pravima ), kja bi bila
merodavna po našim kolizionim normama, koje važe za zaključenje braka. Formulacija ZMPP
pruža više oslonca za drugu interpretaciju i ona trpi kritiku sa stanovišta celishodnosti. Ako bi se
valjanost braka cenila po normama prava, na kojue ukazuje ZMPP, a ne po normama koje su bile
merodavne za zaključenje braka, otvara se mogućnost da se oglasi nevažećim brak, sklopljen bez
ijedne greške i propusta, čime se stvara pravna nesigurnost. Stoga, merodavno pravo za
nevažnost brakova, koji su zaključeni pred inostranim organom, biti ono pravo, koje je kao takvo
određeno kolizionom normom države, kojoj pripada dotični organ.
Postavlja se pitanje vremenskog sukoba zakona, tj promene merodavnog prava od trenutka
zaključenja braka, do trenutka procene njegove punovažnosti. Ovaj problem može da se javi na
dva načina: a) do promene merodavnog prava može doći, tako što su bračni partneri promenili
državljanstvo ili domicil; b) do promene dolazi kada se menjaju norme istog merodavnog prava. U
prvom slučaju merodavno je samo pravo, koje je personalno pravo bračnih partnera u vreme
zaključenja braka. Ukoliko je jedan od bračnih partnera promenio državljanstvo, merodavno pravo
za poništaj braka, ostaje lex nationalis u vreme zaključenja braka. Argumenti koji polaze od
prirode ustanove poništaja, navode da se da primat ranijim propisima i u slučaju, kada lex
nationalis ostaje isti, ali se norme tog prava menjaju u intervalu od zaključenja braka i
podnošenja zahteva za poništaj. Drukčije rešenje bi eventualno bilo moguće, samo s oslonom na
favor matrimonii, kada norme, donete nakon zaključenja braka uklanjaju razlog za poništaj, koji
je kao takav postojao u vreme zaključenja braka.

28. Pravo merodavno za razvod braka

Uporedno koliziono pravo poznaje tri osnovna rešenja, s tim što je osnovna dilema, da li ići u
korak sa tendencijama olakšanja razvoda ili tražiti kumulativnu primenu personalnih prava, što
može da oteža razvod. Države common law sistema primenjuju lex fori, bez obzira na to da li su
oba bračna partnera strani državljani ili je jedan domaći. Lex fori opredeljuje da li je razvod
uopšte dozvoljen i da li je osnov na kome je zasnovan zahtev, dovoljan da bi se razvod izrekao.
Ovo rešenje je usvojeno npr i u Rusiji, Kini i Finskoj. U prilog merodavnosti prava mesta suda
govori njegova jednostavna primena za postupajući sud, kao i ekonomičnost postupka. S druge
strane, time se omogućava izigravanje zakona i u kombinaciji sa supstancijalnim pravom, koje bi
favorizovalo lake uslove za razvod braka, podstiče stvaranje tzv raja za razvode.
Lex domicilii je drugo osnovno rešenje za razvod braka sa elementom inostranosti. Prebivalište je
i moderno rešenje, koje afirmiše primenu prava društvenog centra života bračnih partnera. Loša
strana ovog rešenja pokazuje se ukoliko bračni partneri imaju prebivalište u različitim državama.
Kumulativna primena lex domicilii jednog i drugog, može staviti one koji se razvode pred ozbiljne
teškoće, ukoliko merodavna supstancijalna prava imaju različite ili nespojive uzroke za razvod.
Lex nationalis, kao koliziona norma za razvod braka, u odnosu na lex domicilii uživa prednost zbog
veće stalnosti i pravne sigurnosti, koja iz toga sledi. Otežava izigravanje zakona. Glavna mana je,
kao i kod lex domicilii, različito državljanstvo bračnih drugova. U tom slučaju sledi kumulativna
primena prava dve države, ili alternativna rešenja, koja ne bi otežala razvod i ne bi išla na uštrb
mogućeg razvoda braka. U slučaju da bračni partneri imaju različito državljanstvo, supsidijarna
rešenja mogu biti veoma različita: poslednje zajedničko državljanstvo, državljanstvo muža,
državljanstvo tužioca, pravo državljanstva onog bračnog partnera, koje je povoljnije za razvod,
lex fori, ukoliko je jedan od bračnih partnera državljanin zemlje suda, zajednički domicil,
zajedničko uobičajeno boravište, pravo države sa kojom su partneri u najbližoj vezi.
Koliziono pravo Srbije u pogledu razvoda braka sa elementom inostranosti čine ZMPP i bilateralne
konvencije. ZMPP odražava težnju da se u prvi plan istakne načelo slobode ličnosti i načelo
razrešivost braka ( za razliku od Osnovnog zakona o braku, koji je nametao kumulativnu primenu
lex nationalis i lex fori i otežavao razvod ). Ovo načelo se ostvaruje na taj način što se, uz
ispunjenje određenih uslova, dozvoljava primena samo prava Srbije, ako se na taj način olakšava
razvod. ZMPP određuje merodavno pravo, sa oslonom na državljanstvo kao osnovnu tačku
vezivanja, s tim što propisuje supsidijarna rešenja ako se brak ne može razvesti po merodavnom
nacionalnom pravu jednog ili oba bračna partnera. Za razvod braka merodavno je pravo države,
čiji su državljani oba bračna druga u vreme podnošenja tužbe. Ako bračni partneri nemaju
zajedničko državljanstvo, onda su za razvod braka merodavna, kumulativno, prava obe države čiji
su oni državljani. Ukoliko se ni na taj način ne bi mogao razvesti brak, merodavno je pravo Srbije,
ako je jedan od bračnih partnera u vreme podnošenja tužbe imao prebivalište u Srbiji. Ako je
jedan od bračnih partnera srpski državljnin koji nema prebivalište u Srbiji, merodavno je pravo
Srbije, ukoliko se brak ne bi moga razvesti. Izraz „ako se brak ne bi mogao razvesti“ ima uže i
šire značenje. Uže značenje obuhvata samo slučajeve u kojima se brak ne bi mogao razvesti zbog
principa nerazrešivosti braka. Šire značenje uključuje i slučajeve u kojima se brk sa elementom
inostranosti, iako razrešiv u načelu, u konkretnim okolnostima ne može razvesti, zbog toga što to
nije moguće po pravima koja su merodavna i primenjuju se kumulativno. Uže shvatanje nije u
skladu sa načelom slobode ličnosti i opredeljenjem olakšavanja razvoda, ali je u skladu sa
ustanovom javnog poretka. Šire shvatanje bi omogućilo razvod brakova između državljana
različitih država samo primenom prava Srbije, ukoliko jedan od bračnih partnera ima prebivalište
u Srbiji bez obzira na državljanstvo, ili ukoliko je je jedan od njih državljanin Srbije, bez obzira na
prebivalište.
Prema ZMPP, relevantan vremenski momenat, prema kome se određuje konkretno merodavno
pravo je vreme podnošenja tužbe za razvod braka. Određivanjem relevantnog momenta na
ovakav način, prethodno državljanstvo bračnih partnera, kao i ono stečeno nakon podnošenja
tužbe za razvod, ne utiče na merodavno pravo.

29. Dejstva braka

Brak se definiše kao trajna zajednica muškarca i žene. Na koji način se ispoljavaju dejstva braka u
ličnim i imovinskim odnosima, umnogome zavisi od običaja, tradicije, morala, vere u svakom
pojedinom društvu, ali se sve to uglavnom menja pod uticajem novih shvatanja. U uporednom
pravu postoje prilične razlike već u samom određivanju pojma ličnih i imovinskih dejstava braka.
Nije sporno da imovinska dejstva braka obuhvataju pitanje režima imovine bračnih partnera i
pitanje raspodele ovlašćenja u upravljanju imovinom. Lična ili opšta dejstva braka su ta koja daju
povoda različitim shvatanjima i krupnim razlikama. Pri njihovom određivanju može se poći od
negativne definicije i ređi da su lična dejstva braka, sva ona prava i dužnosti, koja imaju osnov u
braku, a ne spadaju u imovinsko-bračne odnose, u razvod, u odnos roditelja i dece ni u opšta
pitanja statusa. Takođe, može se sastaviti lista prava i dužnosti, koja proističi iz braka i određuju
položaj bračnih partnera, npr poslovna sposobnost žene, izdržavanje, predujam troškova sudskih
postupaka, isključenje međusobne odgovornosti za protivpravne radnje, zakonska hipoteka,
bračna vernost, uzajamna pomoć i podrška, dejstvo braka na transakcije između bračnih
partnera.
U domenu imovinskih dejstava braka izvor sukoba zakona su različiti koncepti brašno-imovinskih
režima. U uporedno pravu ppostoje, s jedne strane zakonski, a sa druge ugovorni režim
imovinskih odnosa u braku. Zakonski režim ima različite varijante, koje se kreću od zajednice
dobara s jedne strane, do odvojene imovine sa druge.
Postavlja se pitanje da li treba primeniti iste ili različite kolizione norme za ličnopravna, odnosno
imovinskopravna dejstva braka. Odgovara li isto koliziono rešenje kako za dejstva za vreme
trajanja braka, tako i za dejstva nakon prestanka braka. U ovoj materiji je veoma prisutan i
mobilni sukob zakona. Dilema ne postoji u zemljama common law sistema, pošto se u njima ne
koristi pojam dejstva braka, već se pitanja koja prate brak kao zajednicu života, regulišu
pojedinačno, u okviru pravnih grana čiji deo čine. U državama koje prihvataju koncept dejstva
braka, neka zakonodavstva imaju posebne kolizione norme za lična i posebne za imovinska
dejstva. Zajednički problem pri određivanju merodavnog prava za dejstva braka sa elementom
inostranosti uopšte, jeste u tome što se u slučaju različitog državljanstva ( ili domicila ) bračnih
partnera, teško može zamisliti kumulativna primena merodavnih prava. To bi moglo imati za
posledicu da mešoviti brak ima manja dejstva od onih koja bi postojala, da se primenjuje pravo
jednog od bračnih partnera. Pretežan stav u uporednom pravu jeste određivanje jednog prava kao
merodavnog. Teži se određivanju jednog prava za koje se vezuju oba bračna partnera i koje će se
odnositi na oboje. Zakonodavci se pretežno opredeljuju za kompleksne tačke vezivanja, koje se
supsidijarno primenjuju, u zavisnosti od konkretne situacije. U pogledu ličnih dejstava braka,
obično se polazi od zajedničkog državljanstva, a ukoliko su bračni partneri državljani različitih
država, dalja vezivanja se kreću od poslednjeg zajedničkog državljanstva, zajedničkog
prebivališta, poslednjeg zajedničkog prebivališta, redovnog ili poslednjeg zajedničkog redovnog
boravišta, lex fori, do novijih tendencija, koje su izražene u principu najtešnje veze.
U pogledu mobilnog sukoba zakona smatra se da merodavno pravo u domenu ličnih dejstava
braka treba da bude promenljivo. Promenljivost merodavnog pravane znači da promena činjenica
deluje retroaktivno. Novo merodavno pravo se primenjuje samo na nove situacije, koje nastanu
posle promena relevantnih činjenica.U okviru zakonskih imovinskih dejstava braka, javlja se
dilema o tome da li merodavno pravo treba da bude jedinstveno bez obzira na vrstu imovine, ili
nepokretnu imovinu treba izdvojiti u posebnu kategoriju i podvrći je tradicionalnoj tački vezivanja,
po mestu nalaženja. Za kategoriju ugovornog bračno-imovinskog režima, obično se postavljaju
posebne kolizione norme sa tačkama vezivanja koje su tipične za ugovorne odnose sa elementom
inostranosti. U većini pravnih sistema koliziona norma za imovinska dejstva braka je jedinstvena.
Pozitivno pravo Srbije u ovom domenu čine ZMPP i bilateralne konvencije. Tačka vezivanja je
državljanstvo bračnih partnera. Stoga je polazno rešenje pravo zemlje, čiji su državljani oba
bračna partnera. Teškoće koje nastaju, kada bračni partneri nemaju zajedničko državljanstvo
ZMPP rešava supsidijarnim tačkama vezivanja, s tim da se zbog prirode dejstva braka ne može
predvideti kumulativna primena dva merodavna prava. Kumulativna primena bi mogla dovesti do
toga da jedno pravo predviđa zajedničku tekovinu, a drugo režim odvojenih dobara i sl. U takvoj
situaciji ne bi bilo moguće primeniti i jedno i drugo pravo. Zato se ZMPP opredelio za jedno pravo
kao merodavno, a merilo treba da bude činjenica koja je zajednička za oba bračna partnera.
Dakle, ako bračni partneri nemaju zajedničko državljanstvo, tačka vezivanja bi mogao da bude
zajednički domicil, zatim poslednji zajednički domicil ili zajedničko boravište. ZMPP određuje
merodavno pravo za lične i zakonske imovinske odnose, za ugovorne imovinske odnose i za lične i
imovinske odnose po prestanku braka. Prva karakteristika uređivanja dejstva braka u Srbiji jeste
da se u pogledu dejstva braka ne propisuju posebne kolizione norme za lična i imovinska dejstva
braka, što je dobro rešenje, jer se time eliminiše problem kvalifikacije. Od merodavnog prava
zavisi mogu li bračni partneri sami da izaberu merodavno pravo u odnosu na svoj bračno-
imovinski ugovor. Ne sprovodi se razlika između dejstva braka za vreme trajanja braka i dejstva
koja nastaju nakon prestanka braka. Pravo koje je merodavno za sva navedena pitanja određeno
je u ZMPP na sledeći način: prvo koliziono rešenje je zajednički lex nationalis bračnih partnera;
ako su državljani različitih država, merodavno je pravo države u kojoj imaju zajedničko
prebivalište; ako nemaju ni zajedničko prebivalište, merodavno je pravo države u kojoj su imali
poslednje zajedničko prebivalište; ako ni tako ne može da se odredi merodavno pravo, primeniće
se lex fori, kao poslednja mogućnost.
ZMPP ugovorne imovinske odnose podvrgava istom pravu, koej je merodavno za lična i imovinska
dejstva. Međutim za bračno imovinske ugovore kaže, da će biti merodavno pravo koje su bračni
partneri izabrali, ali samo ukoliko takav izbor dozvoljava pravo, koje je po ZMPP merodavno za
lična i zakonska imovinska dejstva. Ovakva autonomija volje, naziva se izvedenom autonomijom
volje, pošto se njena dopuštenost i njene granice ne cene prema pravu države suda, već prema
pravu koje koliziono pravo države suda propisuje kao merodavno, tj prema lex cause.
ZMPP zauzima stav i u pogledu mobilnih sukoba zakona. Kada je reč o ugovornim imovinskim
odnosima to čini eksplicitno i predviđa merodavnost onog prava, koje je bilo merodavno u vreme
zaključenja bračno-imovinskog ugovora. U pogledu ličnih i zakonskih imovinskih odnosa
formulacija sugeriše suprotno rešenje. ZMPP smatra relevantnim ono državljanstvo ili domicil, koji
bračni partneri imaju u vreme kada se problem postavlja, a ne državljanstvo ili domicil, koji su
imali u vreme zaključenja braka ili u nekom drugom ranijem momentu.

30. Imovinski odnosi u vanbračnoj zajednici

Vanbračnu zajednicu ( slobodnu zajednicu, de facto venčani par, neformalni brak) čini par koji živi
zajedno, a nije prošao ceremoniju zaključenja braka. To je društvena pojava koja može imati
posledice, kako na lične, tako i na imovinske odnose partnera među sobom, ali i u odnosu na
treća lica. Ako vanbračni partneri imaju zajedničko državljanstvo, ali žive u nekoj drugoj državi, ili
ako su državljani različitih država, MPP treba da odredi merodavno pravo, za njihove međusobne
odnose za vreme trajanja te zajednice, kao i po njenom okončanju, a trebalo bi da odredi
merodavno pravo i za odnose partnera i trećih lica. Teorija MPP razlikuje i predlaže dva pristupa
kolizionom regulisanju vanbračne zajednice sa elementom inostranosti. Prema teoriji analogije,
koliziona norma bi trebala da bude postavljena na istim principima kao i za brak: za konstituisanje
zajednice merodavno bi bilo pravo državljanstva kumulativno; za lična i imovinska dejstva
supsidijarno postavljene tačke vezivanja od zajedničkog državljanstva, preko zajedničkog
prebivališta, do mesta suda. Ugovorni imovinski odnosi bi potpadali pod lex loci contractus ili pod
pravo koje partneri izaberu, ako je izbor dopušten po pravu mesta zaključenja ugovora.
Konstruktivna teorija naglašava činjeničnu prirodu zajednice, koja se ogleda u maksimalnoj
slobodi od zakonskih ograničenja, a zasniva na saglasnosti partnera. U skladu sa tim predlaže se
direktna primena prava države u kojoj partneri žive, dakle lokalnog, a ne personalnog prava.
Posledica konstruktivne teorije bi bila da vanbračna zajednica proizvodi dejstva samo u okviru
pravnog sistema, koji su partneri odlučili da prihvate, a to je mesto zajednice života. Uporedno
pravo nije daleko odmaklo na planu regulisanja ove problematike.
Prema ZMPP za imovinske odnose partnera merodavan je pre svega zajednički lex nationalis lica
koja žive u vanbračnoj zajednici. Ako nisu državljani iste države, merodavno je pravo države u
kojoj imaju zajedničko prebivalište. Kada je reč o ugovornim imovinskim odnosima, merodavno je
isto pravo, s tim što ZMPP precizira da je reč o državljanstvu, odnosno prebivalištu u vreme
zaključenja ugovora. Razlika između ovih rešenja i rešenja koja važe za imovinska dejstva braka,
jeste što ova rešenja predviđaju samo jednu supsidijarnu tačku vezivanja, a to je zajedničko
prebivalište lica koja žive u vanbračnoj zajednici. Takav stav je motivisan činjenicom da
vanbračne zajednice praktično nema, ukoliko nema zajedničkog prebivališta, te je zakonodavac
odustao od traženja daljih supsidijarnih rešenja za slučaj da partneri nemaju zajedničko
prebivalište.
Čini se da je ipak učinjen propust. Vanbračne zajednice zaista nema bez zajedničkog prebivališta,
ali imovinski zahtevi na osnovu vanbračne zajednice života, mogu se postaviti i nakon prestanka
zajednice. Takvu mogućnost eksplicitno predviđa i pravo Srbije. Moguće je da bivši partneri
nemaju zajedničko prebivalište u vreme, kada jedan od njih postavlja imovinsko-pravne zahteve
prema drugom. Problem nastao na ovakav način bio bi eliminisan da je ZMPP postavio još jednu
supsidijarnu tačku vezivanja – poslednje zajedničko prebivalište lica koja su živela u vanbračnoj
zajednici.

31. Pravo merodavno za status dece

U savremenom društvu i pravu centralni koncept predstavlja zaštita deteta i afirmacija načela
najboljeg interesa deteta, što podrazumeva prirodnu ravnopravnost bračne i vanbračne dece.
Kolizionopravna pitanja ove oblasti porodičnih odnosa sa elementom inostranosti, obuhvataju
određivanje merodavnog prava u pogledu bračnog porekla deteta, vanbračnog porekla deteta
( utvrđivanje, osporavanje i priznanje očinstva, odnosno materinstva) i u pogledu ozakonjenja.
Merodavno pravo u pogledu bračnog porekla deteta – bračno dete je ono rođeno u braku, tj za
vreme trajanja bračne zajednice njegovih roditelja. Ako je brak punovažan, bračnost deteta se
javlja kao lično dejstvo braka i važi pretpostavka da je muž majke otac deteta. Da li je brak iz
koga dete potiče punovažan, pitanje je koje se u MPP određuje po kolizionoj normi, koja se odnosi
na punovažnost braka i ono se javlja kao prethodno pitanje u odnosu na glavno pitanje bračnosti
deteta. Zgbog obezbeđivanja jedinstvenog tretmana, sveukupnih porodičnopravnih odnosa može
se predvideti merodavnost prava zajedničkog državljanstva ili domicila, radi favorizovanja
materijalnopravnog rešenja, koje obezbeđuje status bračnosti, može da bude propisana primena
prava koje je povoljnije za dete, kao što se može naložiti primena onog prava sa kojim postoji
najbliža veza, što se tretira kao prilagođavanje pravnog rešenja društvenoj realnosti. Bračno
poreklo deteta se određuje na osnovu prava koje je merodavno za lična dejstva braka po MPP, npr
Grčke, Nemačke, Rumunije. Lex nationalis deteta je merodavan po pravu Bugarske, lex nationalis
roditelja po pravu Austrije, lex nationalis muža majke po pravu Kuvajta, Finske itd. U Švedskoj je
predviđena merodavnost prava države redovnog boravišta deteta, kao i u Švajcarskoj, a u Italiji
pravo državljanstva onog roditelja, koji priznaje bračnost deteta. U pravo koje je merodavno za
bračno poreklo deteta spada i pitanje osporavanja bračnosti, tj obaranje pretpostavke bračnosti. U
teoriji se međutim javlja spor o tome da li je aktivna legitimacija, rokovi za podizanje tužbe radi
osporavanja bračnog porekla, teret dokazivanja, dopuštenost pojedinih dokaznih sredstava,
predstavljaju pitanja supstancijalnog ili procesnog prava. Anglosaksonska teorija i praksa ova
pitanja tretira kao proceduralna, te na njih primenjuje lex fori, dok se u državama kontinentalne
Evrope većinom smatra da su ova pitanja supstancijalne prirode i u pogledu njih se primenjuje lex
causae. Nesporno e da izvođenje dokaza spada pod lex fori.
Pozitivno pravo Srbije u ovoj oblasti su ZMPP i bilateralne konvencije.
ZMPP ne sadrži posebnu kolizionu normu za ustanovljenje bračnog porekla deteta. Po ZMPP
moguća su tri rešenja: 1. ukoliko bi se pošlo od definicije bračnosti deteta iz koje sledi da je ona
dejstvo punovažnog braka, merodavno pravo za bračno poreklo deteta bilo bi ono koje određuje i
lična dejstva braka – od zajedničkog državljanstva bračnih partnera, njihovog zajedničkog
prebivališta, poslednjeg zajedničkog prebivališta do prava mesta suda; 2. drugo moguće rešenje
jeste da se pitanje bračnosti deteta, javlja kao posebno pitanje u odnosu na opšte pitanje odnosa
roditelja i dece. Ovo rešenje smatra se neprihvatljivim iz koncepcijskih razloga. Pitanje bračnog
porekla izvodi se iz odnosa majke i oca, koji su roditelji odnosnog deteta i prethodi uspostavljanju
pravnog odnosa između roditelja i dece. Poreklo je krvna veza i ono postaje pravni osnov za
međusobna prava i obaveze, koji čine odnos roditelja i deteta. 3. treće moguće rešenje bilo bi ono
koje ZMPP propisuje za priznanje, utvrđivanje ili osporavanje očinstva. Polazeći od toga da su
ustanovljenje bračnog porekla, na osnovu presumpcije bračnosti i osporavanje bračnog očinstva,
dve strane istog problema, moglo bi se zaključiti da pravo određeno kao merodavno za
osporavanje bračnog očinstva treba da odredi merodavno pravo i za njegovo ustanovljenje.
Imajući u vidu, međutim, da ZMPP određuje kao merodavno pravo državljanstva lica, čije se
očinstvo osporava, ovo rešenje nije prihvatljivo, ni iz koncepcijskih razloga, ni iz razloga zaštite
najboljeg interesa deteta.
Ostaje kao prihvatljivo prvo rešenje, pošto je to u skladu sa opšteprihvaćenim pojmom bračnosti.
Jedina bilateralna konvencija koja reguliše ovo pitanje je zaključena sa Francuskom i ona
propisuje merodavnost prava merodavnog za dejstva braka.
Osporavanje bračnog porekla – Član 41. ZMPP odnosi se na priznanje, utvrđivanje ili osporavanje
očinstva, odnosno materinstva. Osporavati se može bračno očinstvo ustanovljeno na osnovu
zakonmske pretpostavke, ali i priznato vanbračno očinstvo, kao i utvrđeno. Merodavno je pravo
države, čiji je državljanin u vreme rođenja deteta bilo lice čije se očinstvo osporava.
Merodavno pravo za vanbračno poreklo deteta
Diskriminacija dece rođene van braka, bila je nakratko prekinuta nakon francuske revolucije, kada
je bila deklarisana pravna jednakost svih ljudi. Code civil je, međutim, vratio sve u uobičajene
pravne okvire i postavio odredbu „ Zabranjeno je istraživanje očinstva“, koja je imala znatan
uticaj nu mnogim zakonodavstvima, a u Francuskoj je stavljena van snage tek 1972. godine.
Izjednačavanje bračne i vanbračne dece, ideja je XX veka, naročito posle usvajanja Univerzalne
deklaracije o pravima čoveka iz 1948. godine i međunarodnih ugovora, koji su je sledili na
univerzalnom i regionalnom pravu, kao npr. Opšta načela o jednakosti i nediskriminaciji lica koja
su rođena izvan braka ( koje je donela potkomisija Komisije za ljudska prava UN ). Ustanovljenje
vanbračnog materinstva, dešava see obično samom činjenicom rođenja deteta, te se vanbračnim
smatra dete koje rodi žena koja nije u braku, žena u pogledu koje se ne može primeniti zakonska
prezumpcija o bračnosti deteta ili dete koje rodi žena u braku, ali je očinstvo muža majke uspešno
osporeno. Neka prava, međutim, zahtevaju posebno ustanovljavanje vanbračnog materinstva za
uspostavljanje pravnog odnosa majke i deteta. Velike su razlike u pogledu uslova za ustanovljenje
vanbračnog očinstva i materinstva, načina utvrđivanja očinstva, uslova priznanja očinstva, uslova
utvrđivanja vanbračnog očinstva, dejstva utvrđenog očinstva etc. U uporednom kolizionom pravu
mogu se identifikovati dve tendencije: s jedne strane su rešenja koja za krajnji cilj imaju
favorizovanje interesa deteta, a s druge strane ona koja merodavno pravo vezuju za lice čije se
očinstvo ( tj. materinstvo ) ustanovljava, bilo priznanjem, bilo odlukom nadležnog organa. Po
ZMPP Srbije za priznanje, utvrđivanje ili osporavanje očinstva, odnosno materinstva, merodavno
je pravo države čiji je državljanin u vreme rođenja deteta bilo lice čije se očinstvo, odnosno
materinstvo priznaje, utvrđuje ili osporava. Priznanje se odnosi isključivo na vanbračno poreklo,
pošto u pogledu bračnog porekla postoji zakonska pretpostavka. Isti slučaj je i sa utvrđivanjem.
Priznatvo i utvrđeno očinstvo, odnosno materinstvo, kao i bračno očinstvo u pogledu koga važi
zakonska presumpcija, mogu se napadati putem tužbe z osporavanje. Tačka vezivanja je
određena s obzirom na lice čije se očinstvo, odnosno materinstvo, priznaje, utvrđuje ili osporava,
što nije u skladu sa načelom o zaštiti deteta. Više bi odgovaralo, kao savremenim tendencijama,
tako i načelima pravnog sistema Srbije da, da je kao tačka vezivanja bilo propisano državljanstvo
deteta u momentu njegovog rođenja. Kao merodavno vreme određeno je državljanstvo
pretpostavljenog oca, odnosno majke, u momentu rođenja deteta, što znači da je isključena
pojava mobilnog sukoba zakona, a poreklo deteta ustanovljeno prama vremenu njegovog rođenja
ostaje nepromenjeno, bez obzira na kasniju promenu državljanstva roditelja.
Merodavno pravo za pozakonjenje – vanbračno dete može steći status bračnog pozakonejnjem.
Ono obično nastupa kao dejstvo naknadno zaključenog braka između roditelja vanbračnog deteta,
ali može nastupiti i povodom odluke nadležnog organa. Pozakonjenje je način priznavanja statusa
bračnosti vanbračnom detetu i ono je služilo sticanju prava i dužnosti bračnog deteta , od
momenta zaključenja braka roditelja ili od momenta pravosnažnosti odluke državnog organa. Što
se kolizionih rešenja za pozakonjenje tiče, s jedne strane su ona koja tačku vezivanja određuju s
obzirom na jednog ili oba roditelja, a s druge dolaze do izražaja savremena shvatanja koja u prvi
plan stavljaju interes deteta i favorizuju pravo koje bi moglo da osigura status bračnosti. U prvu
grupu spadaju ona rešenja koja predviđaju kao merodavno pravo državljanstva ili domicila
roditelja, sa kombinacijom sa personalnim pravom deteta za pitanja njegove saglasnosti ili
saglasnosti njegovog staraoca za poazakonjenje, ili bez te kombinacije. Karakteristika druge
grupe rešenja jeste d se teži ka tome da se pozakonjenje obezbedi, radi čega se postavljaju
alternativne tačke vezivanja. Pozitivno pravo Srbije – ako roditelji vanbračnog deteta imaju
zajedničko državljanstvo, pozakonjenje će se ceniti po tom pravu. Ukoliko su roditelji državljani
različitih država, merodavno je pravo države onog roditelja, po kome je pozakonjenje punovažno,
a to znači sledeće – ako roditelji nisu državljani iste države, treba kumulativno primeniti pravo
državljanstva oca i majke. Ovde je reč o običnoj kumulaciji, čija je posledica to da će
pozakonjenje, kao dejstvo braka roditelja biti moguće, ako ispunjava uslove oba prava. Ako bi,
pak, pozakonjenje po pravu jednog roditelja bilo punovažno, a po pravu drugog ne, merodavno će
biti samo pravo državljanstva onog roditelja, po kome su ispunjeni uslovi za punovažno
pozakonjenje. U ZMPP se u interesu deteta postavlja još jedna tačka vezivanja. Ukoliko po pravu
zajedničkog državljanstva roditelja, ili ako nisu državljani iste države, po pravu državljanstva bilo
koga od njih, nema uslova za pozakonjenje, a i roditelji i dete imaju prebivalište u Srbiji,
merodavno će biti pravo Srbije. Nalaže se i primena prava državljanstva deteta u pogledu
njegovog pristanka ili pristanka državnog organa za ozakonjenje. Ova odredba služi da se
obezbedi punovažnost pozakonjenja i u slučaju da dete ima državljanstvo države. Čije pravo nije
merodavno za pozakonjenje i ona se primenjuje u svakom slučaju, čak i kada po merodavnom
pravu pristanak deteta ili nadležnog organa nije uslov.

32. Merodavno pravo za odnose između roditelja i dece

U savremenom društvu načela uređenja odnosa roditelja i dece postavlja Konvencija o pravima
deteta UN ( usvojena 1989. godine, stupila na snagu 1990. ). Ista potvrđuje princip
nediskriminacije, najboljeg interesa deteta, a predviđa i pravo deteta da iznosi mišljenje po
pitanjima koja se tiču njega samog. Odnosi između roditelja i dece podrazumevaju skup dužnosti i
prava, koje roditelji imaju prema svojoj deci. Taj skup čini roditeljsko pravo. Ono obuhvata prava i
dužnosti roditelja u odnosu na ličnost deteta i u odnosu na imovinu deteta. Prava koja se tiču
ličnosti su određivanje ličnog imena deteta, čuvanje i podizanje deteta, omogućavanje psihičkog i
fizičkog razvoja, određivanje mesta gde će dete živeti, vaspitanje i obrazovanje deteta,
izdržavanje deteta, zastupanje deteta. Prava koja se tiču imovine deteta odnose se na ovlašćenje
roditelja da upravljaju imovinom deteta, da koriste imovinu i njene prihode u određene svrhe, da
raspolažu imovinom u određene svrhe. Roditeljsko pravo, po pravilu, pripada i jednom i drugom
roditelju, što je posledica načela nediskriminacije i ravnopravnosti žene i muškarca, bez obzira
naporeklo deteta. Međutim, u zavisnosti od konkretne situacije, roditeljsko pravo mogu zajedno
da vrše oba roditelja ili samostalno jedan od njih. U uporerdnom pravu su zastupljena kako
koliziona rešenja koja izražavaju načelo zaštite i najboljeg interesa deteta, tako i ona koja su
ostaci prevaziđeni shvatanja u obliku merodavnosti prava oca. Lex nationalis deteta, kao
merodavno pravo, obezbeđuje najbolji interes deteta. ZMPP u pogledu odnosa roditelja i dece
usvaja koliziono rešenje, koje polazi od toga da su subjekti tog odnosa kako roditelji, tako i dete i
vezuje merodavno pravo za jednu činjenicu koja je zajednička za sva lica iz ovog odnosa. Odredba
koja određuje merodavno pravo za odnose između roditelja i dece obuhvata sva pitanja koja se
mogu svrstati u roditeljsko pravo, tj. u odnose roditelja i dece: kako prava i dužnosti koja se tičui
ličnosti, tako i ona koja se tiču imovine deteta, ostvarivanje roditeljskog prava u pogledu
poveravanja deteta na čuvanje i vaspitanje, u pogledu ograničavanja, lišavanja i prestanka
roditeljskog prava. Red supsidijarnih tačaka vezivanja je: 1. zajedničko državljanstvo roditelja i
dece; 2. ukoliko su državljani različitih država, zajedničko prebivalište; 3. ukoliko nemaju ni
zajedničko prebivalište, primeniće se domaće pravo, tj. pravo Srbije, ako je dete ili jedan od
roditelja državljanin Srbije; 4. na kraju, ukoliko ni jedan od ovih kriterijuma nije ispunjen,
primeniće se pravo državljanstva deteta. Činjenice koje predstavljaju tačke vezivanja su
promenljive, a merodavno pravo se određuje prema stanju u trenutku kada se postavlja sporno
pitanje. Ovo rešenje je u skladu sa trajnim karakterom odnosa između roditelja i dece.
Merodavno pravo za poveravanje dece na čuvanje i vaspitanje – i ova problematika deo je
roditeljskog prava, tj. odnosa između roditelja i dece, te u pogledu nje važi pravo koje je
merodavno za skup prava i dužnosti koji ga čine. Pravo Srbije nema posebnu kolizionu normu za
poveravanje dece na čuvanje i vaspitavanje. Konvencija o pravima deteta, načelo zaštite deteta i
načelo najboljeg interesa deteta trebalo bi da odrede i pravac kolizionog uređenja ovog pitanja.
Opravdano bi bilo da se kao tačka vezivanja koristi princip najbliže veze, pri čijem opredeljivanju
bi se moralo voditi računa o zaštiti i najboljem interesu deteta.
Haška konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece
Prilikom poveravanja dece na čuvanje i vaspitavanje jednom roditelju, pri čemu se drugom daje
pravo na viđanje, neretko se dešava da deca budu odvedena ili zadržana kod drugog roditelja u
inostranstvu, sa nadom da će kod nadležnog organa u inostranstvu biti izdejstvovana odluka u
korist onoga koji je decu odveo. Haška konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne
otmice dece ( ratifikovana u Jugoslaviji 1991. godine, a kontinuitet članstva nastavlja Srbija –
2006. godine na snazi je bila u 77 država ) je ponudila mehanizam međunarodne pravne pomoći
državama članicama, koji treba da obezbedi sledeće: 1. hitan povratak dece koja su nezakonito
odvedena ili zadržana u bilo kojoj državi ugovornici; 2. poštovanje u drugim državama
ugovornicama prava na staranje i prava na viđanje. U ovom cilju svaka država ugovornica je
obavezna da odredi centralni izvršni organ, čijim posredstvom se ostvaruju obaveze naložene
konvencijom. Domen primene konvencije čine slučajevi u kojima je dete, neposredno pre bilo
kakve povrede prava na staranje ili na viđenje imalo redovno boravište u državi ugovornici, ili je
odvedeno i zadržano u nekoj državi ugovornici. Konvencija će prestati da se primenjuje kad dete
napuni 16 godina života. Ukoliko je odvođenje ili zadržavanje deteta nezakonito, ndaležni organ
države u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano, naložiće u roku od 6 nedelja od dana
pokretanja postupka, hitan povratak deteta u državnu njegovog stalnog mesta nastanjenja.
Odvođenje ili zadržavanje deteta je nezakonito, ako je tim aktom povređeno pravo na staranje, tj.
ako je taj akt nezakonit prema pravu države u kojoj je neposredno pre odvođenja ili zadržavanja
dete imalo redovno boravište. Da bi pravo na staranje bilo povređeno, nije neophodno da postoji
odluka o poveravanju organa države iz koje je dete odvedeno, već je dovoljno da pravno na
čuvanje i vaspitavanje neposredno proizilazi iz zakona te države. Sa aspekta MPP važno je
naglasiti da, organi koji su nadležni za donošenje odluke o vraćanju deteta mogu direktno
primeniti pravo, kao i sudske i upravne odluke, bez obzira da li se zvanično priznaju ili ne u državi
u kojoj se nalazi stalno mesto boravka deteta, bez sprovođenja posebnih postupaka za
dokazivanje tog prava ili za priznavanje stranih odluka koji bi inače bili sprovedeni. Organi države
u kome se dete nalazi posle otmice, narediće vraćanje deteta bez odlaganja, ako je u momentu
podnošenja molbe za vraćanje deteta, proteklo manje od godinu dana od otmice ili zadržavanja.
Posle isteka ovog perioda, povratak će se naložiti samo ukoliko se utvrdi da se dete nije
integrisalo u novu sredinu. Vraćanje deteta se može odbiti samo u onim slučajevima, koji su
navedeni u Konvenciji: oni se tiču neostvarivanja prava na staranje u državi iz koje je dete
odvedeno, fizičke ili psihičke traume koje bi povratak mogao da izazove kod deteta, iil ako se
dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav, protivi povratku; nalaganje povratka deteta može
se odbiti i ukoliko bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih
sloboda države, kojoj je upućen zahtev, što predstavlja rezervu javnog poretka. Organi države u
koju je dete preseljeno ili u kojoj je zadržano, neće moći da rešavaju o meritumu prava na
staranje, posle prijema obaveštenja o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju deteta, sve dok se
ne utvrdi da su ispunjeni uslovi za vraćanje deteta po konvenciji, ili dok ne protekne razuman
period posle prijema obaveštenja da nije podneta molba za primenu konvencije. Činjenica da je
lice koje je odvelo ili zadržalo dete izdejstvovalo odluku o pravu na staranje, koja je doneta ili je
podobna da bude priznata u državi čiji organi treba da nalože povratak deteta, neće predstavljati
osnov za odbijanje povratka deteta na osnovu konvencije. Konvencija propisuje, da će radi
unapređivanja prava na viđenje i ispunjenja svih uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih
prava, centralni izvršni organi država ugovornica preduzeti korake za otklanjanje prepreka u
ostvarivanju tih prava, kao što će i inicirati ili pomoći poretanje postupka radi organizovanja ili
zaštite ovih prava.

33. Pravo merodavno za obaveze izdržavanja

Ostvarivanje zakonskog izdržavanja sa elementom inostranosti je veoma složeno i u svakodnevnoj

praksi veoma značajno pitanje. Materiju zakonskog izdržavanja uređuje čitav niz multilateralnih
konvencija. Obaveza zakonskog izdržavanja proističe iz porodičnog odnosa: braka, roditeljstva,
srodstva i cilj joj je davanje jednog lica ( dužnika izdržavanja ) drugom licu ( poveriocu
izdržavanja ), radi podmirivanja potreba za život ovog drugog. Pitanja koja se postavljaju u vezi
sa ovom obavezom, tiču se odnosa iz kojeg proističe obaveza izdržavanja, same obaveze
izdržavanja i njenog ostvarivanja.
Prvo pitanje koje se postavlja prilikom traženja adekvatnih kolizionih rešenja u oblasti zakonskog
izdržavanja, jeste utvrđivanje pravnih kategorija, čije bi se veze sa pojedinim pravnim područjima
posmatrale, da bi se jedna izabrala kao tačka vezivanja za izbor merodavnog prava. Izabrane
kategorije mogu biti šire kategorije porodičnog prava, kao što su dejstva braka, posledice razvoda
braka, međusobna prava i dužnosti roditelja i dece i sl. Neka nacionalna prava izdvajaju pitanje
izdržavanja, kao poseban i jedinstven kolizioni problem, bez razlikovanja pojedinih kategorija lica
između kojih ta obaveza može da postoji na osnovu zakona. Usvajanjem Haške konvencije o
pravu koje se primenjuje na obaveze izdržavanja iz 1973. godine, njene odredbe su postale deo
MPP onih država koje su konvenciju ratifikovale. Ni u pravu ex-Jugoslavije, ni u njenoj pravnoj
nauci, nije postojala težnja da se obaveza izdržavanja izdvoji kao posebno koliziono pitanje, koje
traži jedno ili više kolizionih rešenja. Umesto toga, izdržavanje se vezivalo za šire pravne
kategorije, kao što su dejstva braka ili odnosi roditelja i dece, te bi se primenjivalo rešenje putem
kolizione norme, koja je važila za tu širu kategoriju. Može se razlikovati pet situacija, pet pravnih
kategorija, koje uključuju određene vidove obaveze izdržavanja i koje imaju zaseban kolizioni
tretman: 1. izdržavanje među bračnim partnerima; 2. izdržavanje u vanbračnoj zajednici; 3.
izdržavanje između roditelja i dece; 4. izdržavanje između usvojioca i usvojenika; 5. izdržavanje
između ostalih srodnika.
Kada je reč o obavezi izdržavanja između roditelja i dece, postavlja se pitanje da li je opravdano
primeniti isto koliziono rešenje, bez obzira na to da li se kao poverilac pojavljuje roditelj ili dete.
Favorizovanje deteta na kolizionom planu može da se javi u dva vida. Koliziona norma može da da
prednost detetu, tako što ukazuje na pravo koje je kategorijalno i apstraktno najbliže detetu, kao
što bi bili lex nationalis i lex domicilii deteta. Interesi deteta mogu se štititi i na efikasniji način,
tako što bi koliziono pravilo ukazalo na pravo, koje je povoljnije za dete. ZMPP usvaja koliziono
rešenje koje u izvesnoj meri favorizjue dete. To znači da će se prema ZMPP primeniti pravo koje
je bliže detetu i u slučaju kada je ono dužnik izdržavanja. ZMPP se opredelio za blagu favorizaciju
deteta na kolizionom planu. Koliziona norma daje izvesno preimućstvo pravu koje je bliže detetu,
bez obzira da li je to pravo i stvarno povoljnije za dete. Ovo preimućstvo na strani deteta se javlja
samo supsidijarno, tj u slučajevima kada ne postoje uslovi za primenu drugih supsidijarno
postavljenih tačaka vezivanja, koja prethode i koja ne favorizuju dete. Po ZMPP prva tačka
vezivanja je zajednički lex nationalis roditelja i deteta. Ako oni ne bi bili državlani iste države,
slede tri supsidijarne tačke vezivanja: zajednički domicil roditelja i deteta; ako nemaju zajednički
domicikl, primenjuje se pravo Srbije, ali pod pretpostavkom da bilo dete, bilo neko od roditelja
ima državljanstvo Srbije; na kraju, ako si ni jedna od ovih tačaka vezivanja ne bi mogla primeniti,
merodavan je lex nationalis deteta.
Do favorizovanja deteta dolazi samo u slučaju da roditelji i deca nisu državljani iste države, da
nemaju zajednički domicil, niti je bilo ko od njih državljanin Srbije. Na taj način, zaštita koja se
pruža detetu, čak i kada se ono javlja kao dužnik obaveze izdržavanja, ostaje bes svakog, iole
praktičnog značaja.
Sporovi o obavezi izdržavanja među krvnim srodnicima ( osim roditelja i dece ) i srodnicima po
tazbini, koji sadrže element inostranosti, veoma se retko javljaju pred domaćim sudovima.
Bilateralne konvencije koje je zaključila naša zemlja, po pravilu ne regulišu ovaj vid izdržavanja,
sa izuzetkom Ugovora sa Mađarskom, koji predviđa kao tačku vezivanja zakon državljanstva
poverioca izdržavanja. U našoj teoriji je veoma mali broj eksplicitnih stavova. Ajzner i Štempihar
predlažu da merodavno bude pravo državljanstva dužnika. Ovo rešenje prihvata i ZMPP, koji kao
tačku vezivanja postavlja lex nationalis dužnika izdržavanja.
Obaveza izdržavanja između usvojilaca i usvojenika – izvori prava Srbije po ovom pitanju su
ZMPP, a od bilateralnih konvencija, samo ona koja je zaključena sa Francuskom. Po ovoj
konvenciji, za dejstva usvojenja, pod koju kategoriju se podvodi pitanje izdržavanja usvojioca i
usvojenika, merodavan je lex nationalis usvojioca. ZMPP čini pokušaj da odredi pravo, koje ima
jednake kontakte sa obe strane i usvaja sledeće koliziono rešenje: primarna tačka vezivanja je
zajednički lex nationalis usvojioca i usvojenika. Ako nisu državljani iste države, prva supsidijarna
tačka vezivanja je zajednički lex domicilii. Ako nemaju ni zajednički domicil, merodavno je pravo
Srbije, ako je bilo usvojilac, bilo usvojenik državljanin Srbije. Ako se ne može primeniti ni jedna
od ovih tačaka vezivanja, merodavan je lex nationalis usvojenika. Treba naglasiti da ZMPP
određuje merodavno pravo samo u pogledu pitanja, da li je usvojenjem zasnovan takav odnos
između usvojioca i usvojenika, koji uključuje i međusobno pravo i dužnost izdržavanja.

34. Usvojenje – merodavno pravo

U pogledu zasnivanja usvojenja, uključujući i saglasnost određenih lica, u uporednom kolizionom
pravu su primetne dve tendencije: lex fori i personalno pravo, najčešće u formi prava
državljanstva. Lex fori je tradicionalno rešenje država common law sistema. Van ovih zemalja ovo
rešenje javlja se i u Švajcarskoj. Personalno pravo, kao merodavno za koliziona pitanja usvojenja,
opravdano je statusnom prirodom usvojenja, dejstvima koja nastaju za usvojioca i usvojenika,
važnošću priznanja odluke o usvojenju u drugim državama. Konkretna rešenja se mogu svesti na
ona koja predviđaju merodavnost prava državljanstva usvojioca ili usvojenika uz primenu prava
državljanstva usvojenika u pogledu saglasnosti za usvojenje i na ona koja propisuju kumulativnu
primenu prava državljanstva usvojioca i usvojenika. Kumulacija može biti i obična i distributivna.
MPP Srbije u pogledu zasnivanja i prestanka usvojenja predviđa merodavnost prava usvojioca i
usvojenika u vreme zasnivanja, odnosno prestanka usvojenja. Ako je državljanstvo usvojenika i
usvojioca, ili usvojilaca različito, propisana je kumulativna primena prava državljanstva svakog
učesnika u odnosu. ZMPP daje rešenja za sledeće situacije: 1. ako su usvojilac i usvojenik
državljani iste države, merodavno je pravo njihovog zajedničkog državljanstva; 2. ako su usvojilac
i usvojenik državljani različitih država, merodavna su kumulativno prava obe države; 3. ako bračni
partneri zajedno usvajaju, merodavni su kumulativno pravo državljanstvva usvojenika i prava
državljanstva oba bračna partnera. Kumulativna primena prava u ovim slučajevima označava
običnu kumulaciju, što načelno otežava usvojenje, jer će ono biti moguće samo ako su ispunjeni
stroži uslovi, koje propisuje bilo koje od merodavnih prava, ali ovaj način primene prava
obezbeđuje punovažnost usvojenja u državama čiji su akteri državljani. Ove odredbe ZMPP
odnose se i na prestanak usvojenja. . Nedostatak je što se ne pravi razlika između poništaja i
raskida usvojenja. Poništaj može da usledi iz razloga koji postoji u vreme zasnivanja usvojenja,
ukoliko nije ispunjen neki od uslova koji je propisan merodavnim pravom. Raskid usvojenja je,
obično, izazvan razlogom koji nastane u toku trajanja odnosa između usvojioca i usvojenika, te se
u pogledu dozvoljenosti raskida i njegovih konkretnih razloga može smatrati opravdanim primena
prava, koje je merodavno za dejstva usvojenja. Pravo Srbije daje osnova za primenu istog prava
koje je merodavno i za zasnivanje usvojenja, s tim što pri raskidu usvojenja merodavno pravo
određuje državljanstvo u vreme kada se raskid zahteva. Formu usvojenja treba ceniti prema
pravu mesta gde se usvojenje zasniva. Prema pravu Srbije, ovo pravo nema alternative u obliku
lex causae i ono je posledica shvatanja da usvojenje ne može punovažno nastati bez učešća
nadležnog državnog organa.
Merodavno pravo za dejstva usvojenja – zasnivanje usvojenja ima za cilj da se između usvojioca i
usvojenika uspostavi odnos roditelja i deteta. Dejstva usvojenja će opredeliti kakav će biti odnos
između usvojioca i usvojenika i njegovih srodnika, odnos između usvojiocca i usvojenika i njegovih
potomaka, kakav će biti sadržaj roditeljskog prava, kakve će biti posledice usvojenja u naslednom
pravu, kakve će biti posledice usvojenja u oblasti usvojenja u bračnom pravu. Posle punovažnog
zasnivanja usvojenja između usvojioca i usvojenika nastaje trajan odnos. Kakav će taj odnos biti i
kakve će posledice proizvoditi u oblasti porodičnog i naslednog prava, zavisi od dejstva usvojenja i
ona su nepromenljiva sve vreme trajanja usvojenja. Dakle, ukoliko je pravo zajedničkog
prebivalištta u vreme zasnivanja usvojenja, kao merodavno pravo za dejstva usvojenja, definisalo
taj odnos kao potpuno usvojenje, usvojenik stiče status bračnog deteta usvojioca, sa svim
posledicama u porodičnopravnim i naslednopravnim odnosima. Tačka vezivanja za dejstva
usvojenja je stalna, ne izaziva mobilni sukob zakona, odnosno kasnije promene činjenica ne utiču
na sadržaj odnosa. Za realizaciju prava i dužnosti između usvojioca i usvojenika, čiji je osnov u
usvojenju, merodavno je pravo u pogledu odnosa između roditelja i dece, u pogledu nasleđivanja,
u pogledu određivanja ličnog imena, državljanstva, itd. Da li će npr. usvojilac moći da ostvari
izdržavanje od usvojenika, zatim da li će usvojenik moći da se pojavi kao nužni naslednik
usvojioca, to su pitanja prava koje je merodavno za izdržavanje, odnosno nasleđivanje. Međutim
pravo koje je merodavno u vreme zasnivanja usvojenja za dejstva usvojenja, treba da da odgovor
da li između usvojioca i usvojenika postoji takav tip usvojenja, koji omogućuje izdržavanje,
odnosno nasleđivanje.
Države pristailce merodavnosti lex personalis, favorizuju primenu lex nationalis usvojioca, da bi se
isključila mogućnost divergentnih ( razilazećih ) rešenja, koaj bi se pojavila uskled kumulacije
personalnih prava, ali ima primera i za norme, koje kao tačku vezivanja postavljaju činjenicu
zajedničku i za usvojioca i za usvojenika. Po ZMPP tačka vezivanja je činjenica, koja je zajednička
i za usvojioca i za usvojenika. Supsidijarna rešenja su sledeća: 1. pravo zajedničkog državljanstva
usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja; 2. pravo zajedničkog prebivališta usvojioca i
usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja, ukoluko su državljani različitih država; 3. pravo Srbije,
ako u vreme zasnivanja usvojenja, usvojilac i usvojenik nisu državljani iste države, niti imaju
prebivalište u istoj državi, a jedan od njih je državljanin Srbije; 4. pravo države čiji je državljanin
usvojenik, ako u vreme zasnivanja usvojenja, usvojilac i usvojenik nisu državljani iste države, niti
imaju prebivalište u istoj državi, a ni jedan od njih je državljanin Srbije.
35. Nasleđivnje – merodavno pravo

U međunarodnom naslednom pravu, veoma su učestani sukobi zakona koji nastaju iz razloga što
prava različitih država, na različite načine odrešuju krug naslednika i što na različite načine
ograničavaju slobodu raspolaganja imovinom za slučaj smrti. Razlike postoje i u načinu uređivanja
pitanja momenta prelaska zaostavštine na naslednike, zatim u pogledu ustanove nužnog dela, gde
recimo u nekim pravima ne postoji nužni deo, te sloboda testatora u tom pogledunije podvrgnuta
nikakvim ograničenjima. Problematika forme testamenta predstavlja, takođe, veoma čest povod
sukoba zakona. Čest uzrok sukoba zakona je i uzrast potreban za sastavljanje testamenta.
Nasleđivanje sa elementom inostranosti postavlja probleme i u drugim domenima MPP, kao što su
oblast sukoba jurisdikcija i prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose. U oblasti
nasleđivanja, problem kvalifikacije se često javlja pri razgraničenju naslednopravnih i ličnopravnih
odnosa. Statusna i naslednopravna pitanja su često povezana i uslovljavaju jedna druge i neretko
se javlja dilema da li jedan problem treba shvatiti kao statusno, naslednopravno ili
porodičnopravno pitanje. Sporno je i to da li se u pogledu sposobnosti za nasleđivanje, primenjuje
pravo koje je merodavno za lični status, ili pravo koje je merodavno za nasleđivanje. Problem
kvalifikacije se često javlja i u vezi sa nužnim delom, koji se u nekim pravima tretira kao
naslednopravna, a u nekim kao obligacionopravna kategorija.
Izvori međunarodnog naslednog prava u Srbiji
U pravnoj istoriji posle II svetskog rata, savezni Zakon o nasleđivanju iz 1955. godine, bio je prvi
izvor međunarodnog naslednog prava. Taj zakon je sadržao savremene kolizione norme, koje su
izdržale proveru prakse. Nakon donošenja ustavnih amandmana iz 1971. godine, formalno je
prestala važnost kolizioni normi Zakona o nasleđivanju, ali su se one i dalje primenjivale sve do
donošenja ZMPP. ZMPP je uz manje modifikacije preuzeo koliziona rešenja bivšeg saveznog
Zakona o nasleđivanju, tako da se može reći da postoji kontinuitet kolizionih pravila u oblasti
nasleđivanja. Pored ZMPP, izvor prava čine i pravila nekih međunarodnih sporazuma. U znatnom
broju bilateralnih konvencija koje je zaključila bivša Jugoslavija, sadržana su i pravila o
određivanju merodavnog prava za naslednopravne odnose. Ratifikovane su i dve multilateralne
konvencije, koje uređuju pitanja testamentranog nasleđivanja. To su Haška konvencija o
sukobima zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz 1961. godine i Konevencija o
jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta, koja je doneta pod okriljem OUN
1973. godine. Haška konvencija primenjuje se bez obzira na reciprocitet i ratifikacijom je postala
sastavni deo našeg međunarodnog naslednog prava i primenjuje se bez obzira na to da li
ostavilac, naslednici ili zaostavština, pripadaju ili ne pripadaju nekoj drugoj državi potpisnici
konvencije.
U uporednom MPP postoje dva osnovna koncepta pri određivanju merodavnog prava za
naslednopravne odnose. Prema jednom konceptu, najvažnije je da se na raspravljanje
zaostavštine primenjuje jedno pravo, bez obzira na to da li se razni delovi zaostavštine nalaze u
raznim državama i bez obzira na to da li zaostavštinu čine pokretne ili nepokretne stvari. To je
princip jedinstvene zaostavštine. Među pristalicama ovog pristupa vlada nepodeljeno mišljenje da
to jedno pravo treba da bude personalno pravo ostavioca. U pogledu preciziranja koje je
personalno pravo ostavioca, javljaju se poznate razlike između država koje primat daju domicilu i
država koje primat daju državljanstvu.
Pristalice podeljene zaostavštine ne teže ka tome da se različiti delovi zaostavštine podvrgavaju
različitim pravima, ali prihvataju takvu podelu, da bi se mogao uvažiti princip da se na nekretnine
primenjuje uvek pravo one zemlje, gde se nekretnina nalazi. Pravo Srbije stoji, u principu, na
pozicijama jedinstvene zaostavštine, s tim da se nekad dozvoljava odstupanje odd tog principa. U
bilateralnim konvencijama ex-Jugoslavije isto preovlađuje princip jedinstvene zaostavštine, ali
postoje i određeni izuzeci, kao što su npr. ugovori sa Mongolijom i bivšim SSSR, u kojima je
prihvaćen princip podeljene zaostavštine. Izvesno odstupanje od principa jedinstvene zaostavštine
postoji u još nekim bilateralnim konvencijama, ali po samo jednom specifičnom pitanju, a to je
zaostavština bez naslednika. U konvencijama sa bivšom ČSSR, Mongolijom, Rumunijom i bivšim
SSSR predviđeno je da u slučaju zaostavštine bez naslednika, nekretnine pripadaju državi čiji je
ostavilac bio državljanin. U ugovorima sa Bugarkom i Mađarskom rešenje je formulisano nešto
drukčije. Nije postavljeno direktno pravilo o tome kome pripada zaostavština, već je predviđeno
da će se u odsustvu naslednika nasleđivanje pokretne imovine vršiti prema lex nationalis
ostavioca, a nekretnina prema zakonu zemlje gde se nekretnina nalazi.
U međunarodnom naslednom pravu postoji mogućnost izbora merodavnog prava od strane
ostavioca, međutim taj izbor je ograničen. Mogućnost izbora prava propisuje se i za zakonsko
nasleđivanje, pod uslovom da je ostavilac i u vreme smrti zadržao vezu sa državom za čije se
pravo bio opredelio. Izbor se ograničava i na taj način, što se dejstvo izabranog naslednog prava
ne prostire na određene imperativne norme prava, koje bi bilo merodavno u nedostatku izbora.
ZMPP, kao opšti izvor merodavnog prava za nasleđivanje sa elementom inostranosti ovu oblast
reguliše na sledeći način: za nasleđivanje je merodavno pravo države, čiji je državljanin bio
ostailac u vreme smrti. Za sposobnost za pravljenje testamenta, merodavno je pravo države čije
je državljanstvo imao zaveštalac imao u momentu sastavljanja testamenta.
Koliziona norma za zakonsko nasleđivanje u Srbiji je lex nationalis ostavioca u vreme smrti. U
slučaju da je ostavilac u momentu smrti imao više državljanstava, srpskim državljaninom će se
smatrati ukoliko je pored stranog imao i državljanstvo Srbije. Bipatrid koji ima dva ili više stranih
državljanstava, smatraće se državljaninom one države u kojoj je ima prebivalište, a ako nema
prebivalište ni u jednoj od država, smatraće se državljaninom one države sa kojom je u najtešnjoj
vezi. Ukoliko ostavilac u momentu smrti nije imao državljanstvo ni jedne države. Lex nationalis
kao tačka vezivanja, zamenjuje se sa lex domicilii, a ako nema ni domicil, onda je merodavno
pravo njegovog boravišta. Ukoliko nema ni boravište, merodavno je pravo Srbije. ZMPP otvara
mogućnost primene ranvoa. Do uzvraćanja i upućivanja će uvek doći, kada propisi strane zemlje,
čiji je državljanin ostavilac predviđaju da se ima primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao
domicil, a ostavilac je u momentu smrti imao domicil u Srbiji ili u nekoj trećoj državi. Putem
ranvoa, domaći sud može doći u situaciju da na različite delove zaostavštine primenjuje različita
prava, iako je u Srbiji prihvaćena koncepcija jedinstvene zaostavštine. Situacija može biti naročito
otežana ukoliko ostavilac ima nekretnine u više zemalja, a prava tih zemalja imaju različita
stanovišta po bitnim pitanjima nasleđivanja. Zakon o nasleđivanju iz 1955. godine predviđao je i
retorziju pri određivanju merodavnog prava za nasleđivanje. Ona je značila da je primena stranog
prava na raspravljanje zaostavštine stranog državljanina, bila uslovljena time što se pred
sudovima zemlje čiji je ostavilac bio državljanin, na raspravljanje zaostavštine jugoslovenskih
državljana primenjivalo pravo Jugoslavije. ZMPP ne sadrži pravilo o retorziji u oblasti određivanja
merodavnog prava i primenjivanja stranog prava koje je određeno kao merodavno, pa tako ni u
oblasti naslednopravnih odnosa.
Pravo državljanstva ostavioca u vreme smrti je lex causae za naslednopravna pitanja.Postoje,
međutim, određena pitanja koja se pojavljuju kao pretpostavke za nasleđivanje, a po svojoj
prirodi ne spadaju pod lex causae, ili je sporno da li spadaju pod lex causae. Smrt fizičkog lica i
postojanje njegove imovine su pretpostavke za nasleđivanje. Smrt fizičkog lica ima poseban
značaj u slučaju proglašenja nestalog lica umrlim ili nestalim. Da li će posledica proglašenja lica
umrlim ili nestalim dovesti do otvaranja nasleđa, o tome ne odlučuje pravo merodavno za
nasleđivanje, već pravo merodavno za pravnu sposobnost tog lica. Druga sporna situacija jesu
komorijenti. Za utvrđivanje vremena smrti, tj. vremena prestanka pravne sposobnosti,
merodavno je pravo, koje uređuje lični status lica. Bitno pitanje za nasleđivanje jeste i postojanje
imovine ostavioca. Odgovor na pitanje šta čini ostavinsku masu, ne daje lex causae za
naslednopravne odnose, već pravo koje je merodavno za dotično imovinsko pravo. Lex causae za
nasleđivanje određuje osnov pozivanja na nasleđe: zakon, testament ili drugi oblik raspolaganja
imovinom za slučaj smrti ( npr. ugovor o nasleđivanju ). Lex causae za nasleđivanje određuje
sledeća pitanja: krug lica koja mogu biti pozvana na nasleđe, zakonski nasledni red, veličina
delova, trenutak sticanja nasledstva, isključenje od nasleđivanja, odnosi sanaslednika,
odgovornost za dugove ostavioca, da li je imovinska masa zaostavština bez naslednika, itd.
Merodavno pravo u pogledu testamentarne sposobnosti – prema ZMPP u pogledu ovog pitanja,
merodavno je pravo države, čiji je državljanin bio ostavilac u momentu sastavljanja testamenta.
Pitanja koja su nesporno obuhvaćena ovom kolizionom normom, odnose se na minimalnu
starosnu granicu za raspolaganje imovinom za slučaj smrti i na sposobnost za rasuđivanje
ostavioca. Sudbina raspolaganja imovinom za slučaj smrti, zavisiće od vremena kada je
raspolaganje učinjeno. Ukoliko je u vreme sastavljanja testamenta, testator po pravu svog
državljanstva bio ograničeno sposoban zbog svojih godina, ili je po tom pravu imao potrebnu
sposobnost za rasuđivanje, njegovo kasnije stanje neće uticati na punovažnost testamenta po
osnovu sposobnosti. Ni promena državljanstva posle izvršenog raspolaganja nema uticaja na
punovažnost testamenta. Testamentarna sposobnost se, kao kolizioni problem, postavlja i u
momentu modifikacije ili opoziva testamenta.
Merodavno pravo u pogledu sadržaja tetamenta – ZMPP primenjuje isto pravo kao i u pogledu
zakonskog nasleđivanja, što proizilazi iz činjenice da ne pravi razliku između različitih osnova
pozivanja na nasleđe. To znači , sadržinska pitanja i punovažnost testamenta procenjuju se prema
pravu državljanstva testatora u vreme njegove smrti. . Imajući u vidu da se sposobnost za
sastavljanje testamenta ceni prema državljanstvu testatora u vreme sastavljanja testamenta, a
sadržinska punovažnost, prema državljanstvu u momentu smrti, moguće je da se ova dva pitanja
cene po različitim pravima, ukoliko je nakon sastavljnja testamenta nastupila promena
državljanstva. Lex nationalis ostavioca u momentu smrti određuje sledeća bitna pitanja: slobodu
raspolaganja i oblike raspolaganja imovinom za slučaj smrti, ograničenje kruga lica koji mogu biti
univerzalni ili singularni sukcesori, određivanja kruga lica koja su nužni naslednici i veličina
nužnog dela, odgovornost za ostaviočeve dugove, isključenje i lišenje nužnih naslednika,
određivanje izvršioca testamenta, uslovi ništavosti testamenta, itd.
Merodavno pravo u pogledu forme testamenta – Pravo Srbije je u pogledu forme testamenta
preuzelo pravila Haške konvencije o sukobima zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz
1961. godine. Karakteristika konvencije jeste, da se ona primenjuje bez obzira na reciprocitet.
Haška konvencija je postala deo opšteg kolizionog prava Srbije. Odredbe domaćeg prava, koje su
donete pre ili posle stupanja na snagu konvencije, ostaće na snazi samo ako predviđaju da će
testament važiti, ako je sačinjen u obliku koji je propisan u nekom pravu, koje se ne nalazi među
pravima koje alternativno navodi konvencija. Pojedina zakonodavstva mogu, dakle, da prošire
svoju listu prava po kojima će se alternativno ceniti oblik testamenta. ZMPP sadrži jednu takvu
alternativu, a to je lex fori, odnosno pravo Srbije. Prema važećem pravu Srbije, tj prema Haškoj
konvenciji i ZMPP, testament će u pogledu forme biti punovažan, ukoliko ispunjava uslove
propisane po jednom od sledećih prava: 1. pravo mesta gde je testament sastavljen; 2. pravo
države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme sastavljanja testamenta; 3. pravo države čiji je
državljanin bio ostavilac u momentu smrti; 4. pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u
vreme sastavljanja testamenta; 5. pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u momentu
smrti; 6. pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme sastavljanja testamenta; 7.
pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme smrti. Pored ovih sedam alternativa,
predviđena j i osma, kada su u pitanju nekretnine, a to je mesto nalaženja nekretnina. Time je
donekle prihvaćena ideja podeljenje zaostavštine, jer je zamislivo da testament bude punovažan
samo prema pravu zemlje gde se nalazi nekretnina. U tom slučaju testament bi važio u odnosu na
nekretnine, a ne bi važio u pogledu ostale imovine. ZMPP preuzetim pravilima Haške konvencije
pridodaje još jednu, devetu alternativu, a to je lex fori, tj. pravo Srbije. Testament će biti
punovažan, ako je punovažan po bilo kojem od ovih prava.Treba ukazati na još jedno pitanje u
vezi sa odnosom domaćeg prava i Haške konvencije. Prema formulaciji člana 1 merodavno je
unutrašnje pravo, na koje ukazuju alternativne tačke vezivanja. To se tumači time, da je na taj
način isključena primena MPP tih zemalja, odnosno isključen je ranvoa. ZMPP, na žalost, nije
preuzeo ovo preciziranje, te je ostalo otvoreno pitanje da li u ovom slučaju važi opte pravilo o
ranvoa. Prilikom tumačenja ZMPP, treba voditi računa o pravilima Haške konvencije koja je
ratifikovana, te je njena primena međunarodna obaveza Srbije. To znači da se ne može
primenjivati uzvraćanje ili upućivanje na dalje pravo, prilikom određivanja merodavnog prava za
oblik testamenta.

36. Kolizione norme za stvarnopravne odnose na nekretninama i pokretnim stvarima

U slučaju kada se jedan stvarnopravni odnos vezuje za više zemalj, kolizione norme su pozvane
da odrede pravo države, po čijim će se normama ceniti sticanje, sadržaj i prestanak stvarnog
prava. Osnovno koliziono rešenje je lex rei sitae – zakon mesta nalaženja stvari.Ako je po pravu
mesta nalaženja stvari, neka stvar npr. pokretna i van prometa i sudija u Srbiji smatraće je
takvom, mada po domaćim standardima to ne bi bilo tako. Urazličitim zakonodavstvima pojedini
tipovi svojine ( državna, privatna ), podležu različitim režimima. Dalje, pojedini pravni sistemi,
klasifikuju stvari na različite načine, pa se može desiti da je jedna stvar u fokusu jednog pravnog
sistema pokretna, a u fokusu drugog nepokretna. Isto važi za podelu na res extra comercium i
res in comercio, kao i za ograničenja u pogledu pojednih stvari. Kda je reč o derivativnom sticanju
svojine, razlikuju se četiri osnovna sistema sitcanja. Po prvom ( Srbija, Švajcarska ), sem iustus
titulusa ( npr. ugovor o kupoprodaji ), potrebna je i predaja stvari da bi do prenosa vlasništva
došlo ( za nepokretnosti modus aquirendi je upis u zemljišne knjige ). Drugi sistem ( Nemačka )
sličan je prvom, a razlikuje se po tome što je predaja samostalan i apstraktan pravni posao, kojim
se prenosi svojina bez obzira na eventualnu ništavost titulusa, čime se štite treće lica. U sledećem
sistemu ( Francuska, Italija, Poljska ) ugovor ima translativno dejstvo u odnosu na ugovarače,
pod uslovom da je reč o individualno određenoj ili individualizovanoj stvari. Po engleskom sistemu
sticanja ( kao i u SAD ) od sporazuma stranaka zavisi kada će svojina preći na sticaoca, da li
samim ugovorom ili kasnije.
U pogledu sticanja od nevlasnika takođe su uočljive razlike u uporednom pravu. Npr. češko pravo
uopšte ne poznaje ovu mogućnost, rusko ga ograničava na slučaj da je vlasnik stvar poverio
drugom licu. Slično predviđa i nemačko pravo. Najliberalnija prava ( francusko i švajcarsko )
dozvoljavaju mogućnost sticanja svojine od nevlasnika i na ukradenim i izgubljenim stvarima, s
tim što raniji vlasnik ima pravo vindiciranja u roku od tri ( francusko ) i pet ( švajcarsko) godina
od dana krađe ili gubitka stvari, ponekad uz obavezu regresa. Dalje primetne razlike su u pogledu
sticanja svojine održajem i to, po pitanju tipova održaja, pretpostavki održaja i pravila o zastoju,
prekidu i priračunavanju vremena potrebnog za održaj.
Stvarna prava na nekretninama
Kada je reč o stvarnim pravima na nekretninama opšte je prihvaćena tačka vezivanja lex rei sitae.
Ovakva solucija ima više opravdanja. Ističe se, pre svega, kao načelan razlog, da su nekretnine
deo suverene države, te se ne može dozvoliti da se njihov status procenjuje po nekom drugom
pravu, a ne prema pravu suvereniteta čiji su deo. Nekretnine mogu biti posebno relevantne i za
bezbednost jedne zemlje, te je logično da se nad njima zadržava kontrola domaćeg prava. Postoje
i praktični obziri koji opravdavaju primenu lex rei sitae na nepokretnosti. Sticanje, gubljenje i
menjanje stvarnih prava na nekretninama vezuje se, gotovo u svim državama, za neke službene
radnje organa države, gde se nalaze nekretnine. Ako bi se primenilo pravo koje ne predviđa te
službene radnje, ili predviđa drukčije službene radnje, odgovarajući organi ne bi mogli da
sprovedu potrebne formalnosti, što znači da ne bi došlo do konstituisanja stvarnog prava sa
punim dejstvom. Stvarna prava na nekretninama cene se, prema tome, prema pravu zemlje gde
se nepokretnost nalazi. Zakon odlučuje o tome koja se stvarna prava mogu konstituisati na
predmetnoj nekretnini. Isto pravo odlučuje koji uslovi moraju biti ispunjeni za sticanje prava,
prenos i njegov prestanak.
Odnos merodavnog prava kada je reč o relacijama više nekretnina – Iako je tačka vezivanja lex
rei sitae, ono ipak nije u svakoj situaciji dovoljan putokaz do merodavnog prava. Posebne teškoće
nastaju kada je reč o pravima, koje se vezuju za više nekretnina, među kojima se na taj način
uspostavljaju neke relacije. U stvarnim službenostima tangirane su dve nekretnine – povlasno i
poslužno dobro. Slično je i u susedskim pravima. Problem se javlja kada se nekretnine nalaze u
različitim zemljama. Tada pravilo lex rei sitae istovremeno ukazuje na dve države, na dva prava.
Ako su u pitanju stvarne službenosti pod zakonom mesta nalaženja stvari, može se podrazumevati
i zakon države gde se nalazi poslužno dobro, ali i zakon države gde se nalazi povlasno dobro.
Države u kojima se nalaze nekretnine, mogu imati različita pravila, koja dovode do različitih
rešenja postavljenog stvarnopravnog pitanja. Postoje oblici službenosti, koje neka prava poznaju,
a druga ne; razlikuju se uslovi za sticanje, odnosno gubljenje stvarnih službenosti. Slično je i sa
susedskim pravima. Neka prava poznaju, a neka ne poznaju određene oblike susedskog prava. U
našem pravu se javilo, npr, specifično susedsko pravo, po kome je vlasnik radiodifuznog
prijemnika mogao, pod određenim uslovima, da na krovu susedne zgrade postavi antenu.
Bilo bi logično da se da primat pravu države, gde se nalazi ona nekretnina, koja trpi izvesna
ograničenja. To bi u stvarnim službenostima bilo pravo države gde se nalazi poslužno dobro. Iz
principa restrikcije službenosti, takođe bi se mogao izvesti argument u prilog shvatanju da se pod
lex rei sitae u pitanju stvarnih službenosti podrazumeva mesto nalaženja poslužnog dobra. Na taj
način bi bila onemogućena ograničenja svojine, koja ne poznaje pravo zemlje u kojoj se nalazi
predmet svojine, koja se ograničava. Najzad, okolnost, da nekretnine predstavljaju deo državne
teritorije, takođe sugeriše ovakvu soluciju. Nisu ugroženi vitalni interesi države i obziri
suverenosti. Sa druge strane, ti interesi i obziri mogu biti ugroženi u obrnutoj situaciji, tj. kada bi
se donela meritorna odluka, ne uzimajući u obzir propise zemlje u kojoj se nalazi nekretnina na
kojoj se ograničava svojina. Isto rešenje se može predložiti u pogledu onih susedskih prava, koja
su jednosmerna, u kojima se može razlikovati jedna nekretnina, čiji vlasnik trpi ograničenja i
druga nekretnina, čiji vlasnik koristi ovlašćenja. U takvim slučajevima za lex rei sitae valja
smatrati propise zemlje u kojoj se nalazi nekretnina na kojoj se ogrničava svojina. Ako je reč o
susedskim pravima, koja se izražavaju kroz uzajamna ograničenja svojine, ona bi mogla nastati
samo ako ih poznaju obe leges rei sitae. U pogledu uslova vršenja susedskog prava, međutim i u
potonjem slučaju bi se primenjivalo pravo zemlje u kojoj se nalazi nekretnina, čiji vlasnik trpi
izvesna ograničenja.

Stvarna prava na pokretnim stvarima

U pogledu stvarnih prava na pokretnim stvarima lex rei sitae je vladajuće, ali ne i jedino koliziono
rešenje. Kao alternativa javlja se: princip mobila persona sequuntur ( pokretnosti prate ličnost ),
koji dovodi do primene personalnog prava ( prava državljanstva ili prava domicila ) vlasnika
pokretne stvar; u nekim pravima lex rei sitae je u potpunosti ili delimično zamenjen sa lex loci
actus, pravom zemlje u kojoj se preduzima pravni posao, koji se odnosi na nepokretnost; u
novijem angloameričkom pravu javlja se i ideja najtešnje povezanosti; postoji i predlog da
određenu ulogu dobije autonomija volje, što bi moglo da doprinese efikasnijem rešavanju nekih
problema, kao što su teškoće u vezi sa res in transitu ili mobilni sukob zakona. Ipak, lex rei sitae
je danas vladajuća tačka vezivanja u svim evropskim i velikoj većini ostalih svetskih prava. Ovo
rešenje prihvaćeno je i u našem ZMPP. Posebne kolizione probleme nameće promena mesta
nalaženja stvari, zatim stvari u tranzitu, kao i stvarnopravni položaj osnovnih sredstava prevoza.
Promena mesta nalaženja stvari – lex rei sitae spad u tzv. promenljive tačke vezivanja, što daje
povoda mobilnom sukobu ( conflict mobile). Postavlja se pitanje koji je momenat mesta nalaženja
stvari merodavan, odnosno koji će se zakon primeniti, kao zakon mesta nalaženja stvari,
originalan ( raniji ) ili aktualan ( kasniji ), ako stvar menja svoj položaj, pa se u jednom momentu
nalazi u jednoj državi, a u drugom momentu u drugoj.
Primeri:
1. uvoznik iz Srbije kupuje vagon farmerki u Mađarskoj, dogovoreno je da isporuka bude u Novom
Pazaru. Međutim roba ne stiže do našeg uvoznika, jer nestaje dok voz stoji u Segedinu. Postavlja
se pitanje čija je šteta? Šteta svakako pogađa, vlasnika, ali treba utvrditi ko je bio vlasnik u
momentu kada se šteta dogodila. Pretpostavimo da po mađarskom stvarnom pravu, svojina
prelazi na kupca izdvajanjem robe koja je namenjena kupcu, te po tome šteta ide na teret našeg
uvoznika. Prema našim pravilima, svojina prelazi na kupca tek predajom stvari, a to je trebalo da
usledi nakon što roba stigne u Novi Pazar. Prema tome, po našem pravu šteta pogađa mađarskog
izvnoznika. Pitanje se rešava pred našim sudom. Naš sudija polazi od srpskih kolizionih normi, da
bi utvrdio da li će biti merodavno naše ili mađarsko pravo u pogledu prelaza svojine. Pošto naša
tačka vezivanja upućuje na mesto nalaženja stvari, a to je Mađarska, primeniće se mađarsko
pravo i naš uvoznik će se smatrati vlasnikom, te će šteta pogoditi njega.
2. u literaturi se često kao primer navodi slučaj kada građanin države, koja ne postavlja posebno
teške uslove za sticanje od nevlasnika, stekne stvar od nevlasnika u državi u kojoj su ti uslovi
otežani ili gde čak uopšte nema sticanja od nevlasnika, a zatim donese stvar u svoju državu.
Prema prvom lex rei sitae postoje uslovi za sticanje svojine, prema drugom ne.
3. često se javlja i mnogo je diskutovan mobilni sukob zakona u vezi sa održajem, naročito ako
stvar, koja je predmet održaja prelazi iz države gde je predviđen duži rok za usucapio ( održaj ) u
državu gde je taj rok kraći ili obrnuto.
4. u praksi je veoma značajno pitanje ostaje li punovažno založno pravo, ili drugo stvarno pravo
na tuđoj stvari, kada stvar dospe u zemlju, koja takvo pravo na tuđoj stvari ne poznaje.
Problemom mobilnog sukoba zakona bavio se Institut za MPP i u svojoj Rezoluciji kaže da prava
koja su se valjano stekla na stvari dok se ona nalazila na jednoj određenoj teritoriji, treba da se
poštuju, kada se stvar naknadno nađe na drugoj teritoriji. Rezolucija instituta ima u vidu jednu od
osnovnih situacija u kojima se javlja conflit mobile u pogledu stvarnih prava. To je situacija kada
se stvar premešta sa područja na kojem postoje uslovi za oformljenje određenog stvarnog prava
ili stvarnopravnog dejstva, na područje na kome ti uslovi ne postoje. U drugoj osnovnoj situaciji
stvar se premešta iz zemlje u kojoj ne postoje uslovi za oformljenje stvanog prava ili
stvarnopravnog dejstva u zemlju, po čijem pravu ti uslovi postoje.
U pogledu prve situacije, ideje iz rezolucije danas imaju široku podršku u teoriji i prihvaćene su
mahom u svim zakonodavstvima u kojima se to pitanje eksplicitno reguliše.
U pogledu druge situacije, retko se zauzimaju eksplicitna stanovišta i unutar nje posebnu teškoću
predstavlja održaj. Ni kod održaja ne bi bilo prihvatljiva primena novog lex rei sitae, ako na
ranijem mestu nalaženja stvari nije stvoreno ni pravno stanje koje vodi održaju. Teškoće
nastupaju kada je takvo stanje stvoreno, čeka se protek roka, a stvar dospe na područje novog
lex rei sitae, po kome je taj rok protekao ili će ubrzo proteći. Koncepcijski bi bilo moguće smatrati
da se time ostvaruej preostali uslov za održaj, ali bi se time otvorila vrata mogućim
zloupotrebama.
ZMPP na žalost ne sadrži pravila koja bi postavila koliziono rešenje za slučaj da dodđe do promene
mesta nalaženja stvari. Predlažu se sledeća rešenja: 1. različite teškoće i različiti obziri koji se
vezuju za pojedine oblike conflit mobile ukazuju da nije preporučljivo tražiti jedinstveno rešenje
svih kolizionih problema, koji nastaju usled promena mesta nalaženja stvari; 2. u slučajevima
kada se stvar premešta iz države gde postoje uslovi za oformljenje ( ili gubljenje ) stvarnog prava
u državu po čijem se pravu traže dodatni uslovi, treba uzeti da je merodavno pravo ranijeg mesta
nalaženja stvari; 3. u slučajevima kada se stvar premešta iz države po čijem pravu se nisu stekli
svi uslovi za sticanje stvarnog prava u državu po čijim normama je stvarno pravo već stečeno,
doći će do formiranja stvarnopravnog efekta samim premeštanjem stvari u državu čije pravo
predviđa blaže uslove, ali pod pretpostavkom, da je prema pravu ranijeg mesta nalaženja stvari
već stvoreno pravno stanje, odnosno pravna nada; 4. ako se stvar premešta iz zemlje u kojoj su
uslovi za formiranje stvarnog prava stroži, u zemlju gde su ti uslovi blaži, a u prvoj zemlji nije
stvoreno nikakvo pravno stanje, stvarnopravni efekat ne može nastati prostim premeštanjem
stvari; 5. navedena pravila ( 1-4 ) mogu važiti i u pogledu održaja, s tim što će se rezultati
ponekad korigovati ustanovom fraus legis u slučaju kada se održaj dovršava pod povoljnijim lex
rei sitae.

37. Res in transitu – stvari u prevozu

Pod stvarima u prevozu treba podrazumevati robu koja je u prevozu i nalazi se na teritoriji države
koja nije ni zemlja odašiljanja ( izvozna ), ni zemlja opredeljenja ( uvozna ) ili se nalazi u ničijem
prostoru, tj. na otvorenom moru ili u vazdušnom prostoru iznad njega. Problem stvari u prevozu
nastaje u onom periodu u kome se stvar nalazi između zemlje odašiljanja i zemlje opredeljenja i
to samo ukoliko se u tom vremenu zaključi određeni pravni posao, čiji je cilj konstituisanje nekog
stvarnog prava na toj stvari. S obzirom na to da se stvarnopravna dejstva jednog ugovora
procenjuju po lex rei sitae, s jedne strane i da je kontakt res in transitu sa teritorijom države kroz
koju prolazi sasvim privremen i povrsan, s druge strane, postavlja se pitanje ima li i dalje
opravdanja da se ostane pri istom rešenju.
Tačke vezivanja za stvari u tranzitu – među zakonskim tekstovima u uporednom pravu koji
eksplicitno predviđaju posebno rešenje za res in transitu je Zakon o međunarodnom privatnom
pravu Češke, koji ističe kao tačku vezivanja mesto iz koga je stvar poslata. Specifičnu soluciju
usvaja Građanski zakonik Španije iz 1974. godine, ističući mesto odašiljanja kao tačku vezivanja,
ali dopuštajući strankama da izričito ili prećutnom autonomijom volje izaberu pravo mesta
opredeljenja. U teoriji najviše pristalica ima opredeljenje lex loci destinationis, što prihvata i naša
teorija. ZMPP takođe prihvata lex loci destinationis. Prihvatajući ovo rešenje, potrebno je učiniti
nekoliko ograda. Ova tačka vezivanja je posebno opravdana kada je reč o stvarnopravnim
efektima na bazi pravnih poslova, koji se zaključuju dok se stvar nalazi u tranzitu. Nešto je
drukčija situacija, kada je pravni posao zaključen pre nego što stvar postane res in transitu, tj pre
nego što se nađe na terioriji zemlje koja nije ni država odakle je poslata, niti država opredeljenja.
U takvom slučaju i dalje postoje snažni razlozi da se ne primeni pravo tranzitne zemlje kao lex rei
sitae, ali ibi umesto primene zakona zemlje opredeljenja u svakom slučaju, rešenje valjalo tražiti
u principima pomoću kojih se rešava mobilni sukob. To znači da ako je, npr reč o sticanju svojine,
a uslovi za sticanje svojine su već ispunjeni u polaznoj zemlji prema propisima te zemlje, nema
razloga za primenu lex loci futuris u pogledu sticanja svojine. Isto rešenje bilo bi pogodno i za
održaj u vezi sa res in transitu.
Nestaje opravdanje za primenu lex loci destinationis ako se tranzit prekine, ako je reč o nekom
drugom izvršnom aktu, ako je reč o zakonskoj zalozi na stvari u korist, npr železnice tranzitne
države. Tada valja ostati na primeni opšteg kolizionog pravila za stvarna prava, lex rei sitae. U
teoriji se se takođe smatra da nestaje osnova za primenu lex loci destinationis u slučaju da stvari
putuju skupa sa vlasnikom ili držaocem. Za takve slučajeve se kao tačka vezivanja predlaže lex
rei sitae ili lex nationalis vlasnika, odnosno držaoca. Ova pravila mogu biti inkompatibilna sa
solucijom koja postoji kada stvar putuje sa držaocem koji čeka uzukapiju. U tom slučaju nema
opravdanja za primenu lex rei sitae tranzitne zemlje i to bi dovelo do zloupotreba.
38. Osnovna sredstva prevoza

Smatra se da određene kategorije pokretnih stvari, zbog njihovog značaja treba upodobiti
nepokretnostima. Zbog toga se za njih, kao i za nepokretnosti, konstituišu knjige u kojima se vrši
njihova registracija. U kolizionopravnu kategoriju osnovnih sredstava prevoza spadaju brodovi i
vazduhoplovi, a blizu toj kategoriji su i železnice. ZMPP govori o sredstvima prevoza koja imaju
državnu pripadnost. Brodovi i vazduhoplovi imaju državnu pripadnost koaj se formira upisom u
upisnik brodova, odnosno registar vazduhoplova. Iz ovog razloga položaj brodova i vazduhoplova
ima izvesne sličnosti sa položajem nekretnina, mada one ostaju pravnotehnički pokretne stvari,
što je kod nas izričito propisano. Naročita vezanost brodova i vazduhoplova za državu registracije,
kao i trajniji karakter te veze nalažu primenu lex rei sitae. Državnu pripadnost mogu steči i
brodovi i vazduhoplovi koji još ne saobraćaju, ne vrše svoju ekonomsku funkciju iz koje proizilaze
učestani nestalni i površni kontakti sa raznim teritorijama, koji su još u izgradnji. Prema
Konvenciji o upisu prava na brodovima u gradnji iz 1967. godine, uslovi za upis i konstituisanje
državne pripadnosti vršiće se u okvirima Konvencije, a prema zakonodavstvu države gde se brod
gradi ili će se graditi. Naš zakon u unutrašnjoj i morskoj plovidbi razrađuje uslove za sticanje
državne pripadnosti, kao i pravila za pojedine upise, u pogledu pravila o gradnji. Dejstva
evidentiranja železnica ne mogu se, međutim, izjednačiti sa efektima upisa, odnosno registracije
brodova, odnosno vazduhoplova. Prema shvatanjima u našoj literaturi, železnice ne spadaju u istu
specijalnu kolizionu kategoriju pokretnih stvari sa brodovima i vazduhoplovima, za koje bi važila
ista posebna tačka vezivanja.
Tačke vezivanja za osnovna sredstva pervoza – opšte je prihvaćeno u uporednom pravu da je
merodavno pravo za stvarna prava na brodovima i vazduhoplovima pravo države čiju pripadnost
brod, odnosno vazduhoplov ima, tzv. zakon zastave. Postoji široka saglasnost o tome da se
pripadnost ( nacionalnost ) broda, odnosno vazduhoplova određuje prema registraciji. Prema
tome, brod ili vazduhoplov imaju nacionalnost one države u kojoj su registrovani. Ova pravila su
sasvim nedvosmisleno postavljena i u našem pravu u Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi
i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju.
Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi predviđa isto rešenje za brodove u gradnji, međutim
treba istaći da je koliziona norma kojom se to predviđa jednostrana i odnosi samo na brodove koji
se grade u Srbiji. U duhu Konvencije o upisu prava na brodovima u gradnji, bilo bi da se ovo
pravilo proširi u višestranu kolizionu normu, tj. da se u pogledu svih stvarnih prava na brodovima
u gradnji, koji su valjanom registracijom stekli pripadnost strane države, primeni pravo dotične
strane države. U pogledu stvarnih prava na železnicama, Ajzner predlaže da se primene ista
pravila koja se odnose na res in transitu. Prema Španskom građanskom zakoniku, železnice se
izjednačavaju sa brodovima i vazduhoplovima i tačka vezivanja u odnosu na njih je mesto
registracije. Zakon predviđa da se sva svojinska pitanja vezana za osnovna sredstva prevoza
rešavaju po zakonu zastave. Istom pravu se imaju i podvrći i založna prava na brodu. Međutim,
kada je u pitanju zaplena broda radi osiguranja potraživanja, zakon zastave se ne bi mogao
primeniti, već bi se pretpostavke za taj zahtev cenile po pravu mesta zaplene, dakle, pravu zemlje
u čijoj je luci do zaplene došlo.

39. Hartije od vrednosti – stvarna prava

Stvarna prava na hartiji – postoji široka saglasnost da je merodavno pravo, u pogledu stvarnih
prava na hartiji, mesto nalaženja hartije – lex cartae sitae. Svojina na samoj hartiji ceniće se
prema mestu nalaženja hartije. Lex cartae sitae je ustvari samo poseban izraz za lex rei sitae u
pogledu hartija od vrednosti. Pravilo lex cartae sitae valja dopuniti posebnim normama, koje važe
za slučaj mobilnog sukoba.
Stvarna prava iz hartije
Formiranje stvarnog prava iz hartije prilikom izdavanja hartije od vrednosti – prvo pitanje u vezi
sa stvarnim pravima iz hartije od vrednosti, koje može dati povoda sukobima zakona je da li
hartija od vrednosti sadrži stvarno pravo i kakva je sadržina tog prava. Prema američkom pravu i
teoriji, koji spadaju među retke koji posvećuju posebnu pažnju ovom pitanju, merodavno je pravo
mesta nalaženja stvari u vreme izdavanja hartije. Ovo rešenje se čini prikladnim, tim pre što
mesto gde se nalaze stvari u vreme izdavanja hartije, po pravilu koincidira sa mestom izdavanja
hartije od vrednosti, koja inkorporiše pravo na tim stvarima.
Sticanje stvarnih prava iz hartije od vrednosti prilikom prenosa hartije od vrednosti – prilikom
određivanja merodavnog prava za prenos stvarnih prava iz hartije, među kojima poseban značaj
imaju konosman i skladišnica, dilemu nameće razdvajanje mesta nalaženja stvari i mesta
nalaženja hartije. Postavlja se pitanje da li primat dati lex rei sitae ili lex rei cartae.
Pozitivnopravne norme po pravilu ne daju odgovor na ovo pitanje. U našoj teoriji je istaknuto
mišljenje da bi trebalo primeniti lex rei sitae kao tačku vezivanja. Ako bi se prihvatilo ovo
stanovište, valjalo bi ga dopuniti posebnim pravilima za konfli mobil i za res in transitu, naročito
ako je reč o konosmanu. Stvari na koje se odnosi konosman, po prirodi stvari su u prevozu i često
se nalaze na otvorenom moru, za razliku od stvari na koje se odnosi skladišnica, čije je mesto
nalaženja relativno stabilno. Brojna shvatanja daju primat mestu nalaženja hartije od vrednosti, ili
pokušavaju da nađu kompromis između dva oprečna rešenja. Leflar smatra da, nakon što je došlo
do inkorporisanja stvarnog prava u hartiju od vrednosti, ona postaje dominantna stvar, te je za
sve dalje promene koje se tiču nosioca prava iz hartije merodavano pravo mesta nalaženja same
hartije – lex cartae sitae.
Za švajcarsku teoriju karakteristična su nastojanja da se nađe kompromisno rešenje u
alternativnoj primeni lex rei sitae i lex cartae sitae u različitim kombinacijama. Šnicer smatr da
treba dati primat mestu nalaženja stvari, ako to ide u prilog licu koje je savesno, a inače treba
primeniti pravo mesta nalaženja hartije. Prema Nidereru, prenos prava iz hartije biće punovažan,
ako je valjan bilo prema lex rei sitae, bilo prema lex catae sitae. Na sličnim idejama zasnivaju se
Haške konvencije o merodavnom pravu za prenos svojine u međunarodnoj kupoprodaji telesnih
pokretnih stvari. Konvencija pruža veoma široku zaštitu kupcu, postavljajući zakon mesta
nalaženja hartije, kao jedno od više alternativnih prava, prema kojima sticanje može biti
punovažno.

40. Pravo merodavno za ugovore

Osnovne razlike primetne su u uporednom ugovornom supstancijalnom pravu. Vidljive su već u

neobaveznoj fazi, koja prethodi zaključenju ugovora, u pregovorima. Pojedina prava poznaju
odgovornost za prekid pregovora, ali se razlikuju, kako u pogledu osnova odgovornosti, tako i u
pogledu usola za njeno nastupanje. Tako je npr. po nemačkom pravu osnov odgovornosti za
prekid pregovora ugovorni, a po francuskom deliktni. Na nivou zaključenja ugovora razlikuju se
dve vrste ponuda: ponuda na obećanje i ponuda na radnju ( common law ). Mogući izvor sukoba
zakona su i bitni elementi ponude i stepen njihove određenosti, obaveznost ponude i vreme njene
obaveznosti, mogućnost njenog opoziva, te uticaj stečaja ( tj. smrti fizičkog lica ) na ponudu. Što
se prihvata tiče, različito su regulisani uslovi, tj. stepen njihove saglasnosti sa ponudom i stepen
razlikovanja, opoziv prihvata i način njegovog komuniciranja. Dalje pitanje koje se postavlja jeste
kada je ugovor nastao – da li u momentu odašiljanja prihvata, u momentu njegovog prijema, ili u
momentu saznanja za njega. Dok u većini prava ugovori mogu biti, načelno, neformalni, dotle
neka prava zahtevaju pismenu formu čim vrednost pređe određeni iznos, ili se pak pismena forma
traži za određene vrste ugovora. Tumačenje ugovora podleže raznim metodama ( subjektivno i
objektivno ), a pojedine zemlje prihvataju i različita pravila tumačenja. Pojedina prava vezuju
prelaz rizika za momenat zaključenja ugovora, a druga za prenos svojine. Da li prekomerno
oštećenje proizvodi pravo na raskid ugovora, što predviđa francusko pravo, ili ne ( nemačko ),
takođe zavisi od prava koje će se primeniti na ugovor.
Unifikacija materijalnog prava versus unifikacija kolizionog prava – ugovori su osnovni instrument
pravnog uobličenja prometa robe i usluga, kako unutar iste države, tako i na međunarodnom
planu. Za učesnike u jednoj međunarodnoj transakciji od velike je važnosti da im budu do tančina
poznata prava i obaveze, kao i moguće posledice pojedinih radnji. Sigurnost i predvidljivost se
može postići, u načelu, na dva načina: međunarodnom unifikacijom materijalnih pravila, koja bi
regulisala međunarodni promet robe i usluga ili preciziranjem i razradom, pa i unifikacijom
kolizionih normi, koje će ukazati na merodavno nacionalno ugovorno pravo. Svaki od ova dva vida
unifikacije ima svoje karakteristike. S jedne strane, unifikacija materijalnog prava dovodi do
identičnog sadžaja materijalnopravnih normi u svim zemljama obuhvaćenim ovim postupkom, iz
čega proizlaze bar dve posledice. Prvo, sudovi svih zemalja, čije je materijalno pravo unifikovano,
morali bi, u istoj pravnoj stvari, donositi ista rešenja. Drugo, budući da uniformnost prava
isključuje sukob zakona, isključena je potreba za primenom kolizione procedure, karakterisrične
za MPP. S druge strane, unifikacija kolizionog prava, ne briše razlike između sadržine materijalnog
prava pojedinih zemalja, ali dovodi do primene sadržinski iste kolizione norme, od sudova svih
zemalja, koje su unifikovale svoju kolizionu materiju. Posledice toga su sledeće: sudovi svih
zemalja primeniće materijalno pravo jedne iste zemlje za rešavanje konkretnog slučaja, te će
doneti identičnu odluku, čime se eliminiše mogućnost kupovine foruma, koji će tužiocu omogućiti
za njega najpovoljnije materijalnopravno rešenje. Treba izdvojiti dva teksta u kojima je došlo do
određene unifikacije prava, pretežno vezane samo za jedan ugovor, uogvor o prodaji, i to
kolizionog i materijalnog prava prodaje. Unifikaciju kolizionog prava izvršila je Haška konferencija
za MPP u Haškoj konvenciji o merodavnom pravu za ugovore o međunarodnoj prodaji robe. Uspeh
ove konvencije je skroman, jer je do 2006. godine bila na snazi u svega osam zemalja. Više
uspeha imali su pokušaji za unifikaciju materijalnog prava kupoprodaje u Bečkoj konvenciji o
međjunarodnij prodaji robe ( konvencija UN ), koju je doneo UNCITRAL. Ovu konvenciju je do
2006. godine ratifikovalo 69 zemalja ( SAD, Nemačka, Kina, Rusija, Francuska, Italija ), a ex-
Jugoslavija je ratifikaciju izvršila među prvima. Kolizioni način regulisanja ugovora sa elementom
inostranosti, će još za dogledno vreme, predstavljati nezaobilazan i vrlo značajan instrument.
Izvori naših kolizionih normi za ugovore – do donošenja ZMPP, postojale su razrađene kolizione
norme u dva zakona: Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakon o obligacionim i osnovnim
materijalnopravnim odnosima u vazdušnoj plovidbi. Kolizione norme ovih zakona bile su
savremene i relativno detaljne, te je postojla tendencija, da se te norme putem analogije, primene
i na neke druge ugovore. Posle donošenja ZMPP, navedeni zakoni su ostali na snazi, ali nije bilo
potrebe za njihovu analognu primenu na druge ugovore. ZMPP postavlja posebne tačke vezivanja
za 19 ugovora, a jednom opštom klauzulom daje rešenje i za ostale ugovore, koji nisu poimenično
navedeni. Postavljeno je i pravilo o autonomiji volje, tj. predviđena je mogućnost da stranke same
biraju merodavno pravo. Norma o autonomiji volje, međutim, nije dobila razradu, te se ostavlja
teoriji i praksi da zauzmu stav o pitanjima, kao što je određivanje granica ili pravne prirode
autonomije volje. ZMPP posvećuje posebna koliziona pravila nekim pitanjima obligacionog prava,
koja obično izmiču pažnji zakonodavca, kao što su akcesorni poslovi, sticanje bez osnova,
negotiorum gestio ( poslovodstvo bez naloga ), ili jednostrani pravni poslovi.
Našim bilateralnim konvencijama i ugovorima posvećeneo je manje pažnje nego, npr,
porodičnopravnim i naslednopravnim pitanjima. Kolizione norme koje se tiču ugovora nalaze se
samo u našim ugovorima sa Mađarskom i Poljskom. Obe ove konvencije sadrže kolizionu normu
za formu pravnih poslova. Ugovor sa Poljskom sadrži i normu o pravima i obavezama iz ugovora.
Prema ovoj normi, merodavno je pravo strane ugovornice na čijoj teritoriji je zaključen ugovor,
ako strane nisu izričito izabrale drugo pravo i ako nije reč o nekretninama.
Multilateralne konvencije, takođe, samo u minimalnoj meri, predstavljaju izvor kolizionih normi za
ugovore kod nas. Bivša Jugoslavija nije ratifikovala ni jednu višestranu konvenciju posvećenu
određivanju merodavnog prava za ugovore. Postoje, međutim, neke kolizione norme u višestranim
konvencijama iz oblasti međunarodnog transporta, koje smo ratifikovali.
Uz nekoliko normi u međunarodnim sporazumima, izvor kolizionih normi u oblasti ugovora kod
nas predstavljaju ZMPP, Zakon o unutrašnjoj i morskoj plovidbi i Zakon o obligacionim odnosima i
osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, kada je reč o plovidbenim, odnosno
ugovorima u vazdušnom saobraćaju.

41. Autonomija volje i pravo merodavno za ugovore

Autonomija volje je tačka vezivanja koja ovlašćuje stranke da učine izbor merodavnog prava, koje
će se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. Sa gledišta stranaka, autonomija volje
je njihovo subjektivno pravo. Najvažniji praktični razlog za prihvatanje autonomije volje u MPP,
leži u posebnim teškoćama pri utvrđivanju merodavnog prava za ugovore. Prihvatanje izbora koji
su učinile same stranke, predstavlja relativno lako i jednostavno rešenje. Autonomija volje je od
ključnog značaja pri određivanju merodavnog prava za ugovore. Iz toga proizilazi da je veoma
važno da se precizira autonomija volje kao kolizioni instrument i da se odrede granice njenog
domašaja.
U načelu, autonomija volje se može koristiti u svim građanskopravnim i privrednopravnim
ugovorima. Mogu se, međutim, stavljati i stavljaju se određena ograničenja. Takva ograničenja
postoje u oblasti međunarodnog transporta, a postavljena su pre svega konvencijama, koje
regulišu međunarodni drumski transport. Najstriktnija ograničenja postavlja Konvencija o
ugovorima o međunarodnom prevozu robe drumom, sklopljena u Ženevi 1955. godine. U nekim
slučajevima ograničenja nisu jasnoi postavljena pozitivnim propisima, ali ih sugeriše praksa i
prihvata teorija. Tako je sa dejstvima određenih ugovora prema trećim licima. Smatra se da
stranke kod cesije, kod zastupništva, kod posredništva, ne mogu da izaberu merodavno pravo,
koje bi se odnosilo na efekte ovih pravnih poslova prema trećim licima. Iz načina kako su
formulisane kolizione norme ZMPP o ugovorima, nameće se zaključak da je autonomija volje
isključena u onim ugovorima, koji se odnose na nekretnine. Za njih je predviđeno samo jedno
koliziono rešenje, a to je lex rei sitae. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakon o
obligaconim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, takođe,
stavljaju neke odnose i situacije van domašaja autonomije volje stranaka. Zanimljiva ograničenja
sadrži austrijski Savezni zakon o međunarodnom privatnom pravu iz 1978. godine, koji predviđa
da se neće uzeti u obzir izabrano pravo u ugovorima sa potrošačima, ugovorima o korišćenju
nekretnina, odnosno ugovorima o radu, ako pravo ide na štetu potrošača, zakupca, odnosno
radnika. Ovakvim rešenjima se u uporednom pravu štite interesi stranke, za koju se pretpostavlja
da je ekonomski slabija. Postavlja se pitanje da li se autonomija volje odnosi na imperativne
norme ili samo na dispozitivne. Odgovor na ovo pitanje zavisi od stava prema pravnoj prirodi
autonomije volje. Postoje dve oprečne koncepcije o pravnoj prirodi autonomije volje u
međunarodnom privatnom pravu. Jedni se zalažu za shvatanje o kolizionopravnoj autonomiji
volje, dok drugi prihvataju koncepciju o materijalnopravnoj autonomiji volje. Prema
kolizionopravnom ( subjektivna teorija ) stanovištu autonomija volje je svojevrsna tačka
vezivanja: određuje merodavno pravo čije će se pravne norme primeniti u celosti ( in toto ), kako
dispozitivne, tako i imperativne. Neće se primeniti samo one norme izabranog merodavnog prava,
koje su suprotne javnom poretku države foruma. Prema materijalnopravnom shvatanju
( objektivna teorija ), autonomija volje podrazumeva istu širinu izbora, koju stranke imaju i u
unutrašnjem materijalnom pravu. Dispozitivne su one norme koje stranke mogu svojom voljom da
zamene, koje zapravo važe, samo ako stranke nisu drukčije ugovorile. Po ovoj koncepciji izborom
merodavnog prava, stranke na posredan način menjaju ili dopunjuju dispozitivne norme onog
prava koje je merodavno. Ne mogu, međutim, menjati imperativne norme merodavnog prava. U
našem pravu nema eksplicitne norme, koja bi odlučila dilemu između kolizionopravne i
materijalnopravne prirode autonomije volje. U teoriji prevagu ima kolizionopravna koncepcija,
koja i u inostranoj teoriji i praksi takođe ima prevagu. Nema razloga da se stranačka autonomija
ograniči samo na dispozitivne norme. Ograničenjem autonomije volje na sferu dispozitivnih normi,
nestaje ( ili se bitno smanjuje ) najvažniji pozitivni efekat autonomije volje, a to je otklanjanje
neizvesnosti u pogledu merodavnog prava. Ako se autonomija volje odnosi samo na dispozitivne
norme, tada stranke svojim izborom ne mogu u potpunosti rešiti pitanje merodavnih pravila.
Prihvatanjem kolizionopravne autonomije volje otvara se mogućnost da se stranačka autonomija
volje tretira kao tačka vezivanja koja određujemerodavno pravo, uključujuči kako dispozitivna,
tako i imperativna pravila tog prava. Razlike između izbora prava ( kolizionopravna autonomija ) i
inkorporacije ( materijalnopravna autonomija ) pokazuju se i u drugim domenima: 1. samo u
slučaju da je autonomija volje koliziona, izbor prava bi se mogao ograničavati, tj. mogao bi se
postaviti uslov da izabrano pravo bude u nekoj vezi sa ugovorom. Prilikom inkorporacije, takvih
ograničenja ne bi moglo biti sve dok se ugovarači kreću u okviru dispozitivnih propisa; 2. Ukoliko
je strano pravo inkorporisano, izmena njegove sadržine, na osnovu intervencije zakonodavca po
zaključenju ugovora, ne utiče na prava i obavez ugovarača, jer oni ostaju određeni sadržinom dela
stranog zakona, koje je, inkorporacijom u momentu zaključenja ugovora, postao njegov sastavni
deo. Nasuprot tome, autonomijom volje se bira živo pravo i ono se primenjuje po svojoj sadržini u
momentu ocene, bez obzira na eventualna prethodna stanja i izmene; 3. Primena ranvoa je
moguća samo u slučaju prihvatanja kolizionopravne koncepcije, jer se samo tada smatra tačkom
vezivanja. Kako je ranvoa imanentan kolizionom načinu regulisanja, prihvatanje autonomije volje
u vidu inkorporacije ga isključuje; 4. Najzad, ograničavanje prava strankama, istaknuto u
pojedinim zakonima, da biraju merodavno pravo samo za ugovore sa stranim elementom,
odražava kolizionopravno shvatanje autonomije volje. Ako autonomija volje ima materijalnopravni
karakter, onda se ne može naći razlog iz kojeg se ne bi dozvolio indirektan način definisanja prava
i obaveza u internom ugovaranju, ukoliko je on već dozvoljen u međunarodnim transakcijama.
Drugo pitanje koje je izazvalo, i izaziva i dalje, kontroverze jeste pitanje koneksiteta, odnosno
veze između izabranog prava i ugovornog odnosa. Pitanje je da li su saugovarači, prilikom izbora
merodavnog prava potpuno slobodni, ili im je polje izbora suženo na određeni krug zakona, koji su
sa ugovornim odnosom u nekoj vezi.Po jednom shvatanju, mogućnosti za izbor su ograničene,
strane ugovornice mogu birati samo jedno, između prava sa kojim je ugovorni odnos povezan.
Koneksitet, tj. veza, se može tražiti u dva oblika. Prema jednom, strožijem, zakonodavac nabraja
veze koje dolaze u obzir i time tačno određuje između kojih prava stranke mogu birati ( sistem
enumeracije ). Drugi način postavljanja koneksiteta je elastičniji. Umesto nabrajanja prava čiji
izbor dolazi u obzir, zakonodavac se zadovoljava opštom formulacijom da izabrano pravo treba da
bude u vezi sa ugovorom.
Prema drugom shvatanju, takva veza nije potrebna, te se može birati kao merodavno i pravo sa
kojim ne postoji konksitet, dakle izbor je neograničen. Pristalice ograničene autonomije volje
iznose sledeće argumente: 1. princip koji vlada u odnosima bez stranog elementa, naime da
svako zna pravo, mora se preneti i na međunadnu arenu, zbog čega ugovarači mogu birati samo
ono pravo koje poznaju i razumeju. Kontraargument je da nema razloga iz kojeg bi neko mogao i
morao da zna pravo sa kojim je njegov ugovor u vezi, a ne bi imao znanje i o nekom trećem
pravu; 2. drugi argument, jeste argument pravne sigurnosti. Pošto postoje zemlje koje poznaju
samo ograničenu autonomiju volje, može se dogoditi, ukoliko se pokrene spor pred njihovim
sudom, da ovaj ne prihvati učinjeni izbor, zbog nedostatka koneksiteta. Da bi se to isključilo,
poželjno je birati samo koneksna prava. Kontraargument je da se i ugovaračima koji su izabrali
neko pravo koje je u vezi sa ugovorom, može dogoditi, da sud zemlje koja prihvata sistem
ograničene autonomije ipak odbije da primeni lex voluntatis, kao lex contactus, s obrazloženjem
da veza nije dovoljna da opravda njegovu primenu; 3. izborom prava određene zemlje ugovarači
mogu, u nameri da svoj ugovor održe na snazi, izbeći primenu prava, po kome bi ugovor bio
ništav i obrnuto. Da bi se mogućnost izigravanja smanjila, potrebno je barem ograničiti krug
potencijalnih prava. Pri tom se zaboravlja na mogućnost reagovanja institutom javnog poretka, a
osim toga, pravo se može izigrati i pri ograničenoj autonomiji volje.
Ograničavanjem kruga zemalja čije se pravo može prorogirati, uskraćuje se ugovaračima
mogućnost, da učine bona fidae izbor nekog prava, koje je izvan unapred određenog kruga. Ne
postoje dovoljno jaki razlozi, koji bi opravdali uslov koneksiteta. Činjenica da postoji neka
povezanost između pravnog odnosa i određene države, ne garantuje da će pravo te države biti
adekvatnije za rešavanje ugovornog odnosa. Treba naglasiti da je izbor prava, koje nije povezano
sa ugovornim odnosom, veoma često rezultat nastojanja da se izabere jedno neutralno pravo, čiji
izbor ne bi značio ustupak ni za jednu, ni za drugu stranu. U praksi naših firmi veoma često se
bira švajcarsko pravo, baš zato što to nije pravo ni jedne od strana ugovornica, a predstavlja
moderno i dostupno pravo.
Vremenski momenat do kojeg se može koristiti autonomija volje – nesumnjivo je da je izbor
najboljee učiniti pri samom zaključenju ugovora. Time postaje moguće da stranke od samog
početka tačno znaju kakav je njihov ugovorni položaj, kakva je precizna sadržina njihovih prava i
obaveza. To ipak ne znači da je izbor merodavnog prava, nakon zaključenja ugovora nekoristan.
Izborom merodavnog prava, makar i naknadnim, otklanja se neizvesnost u pogledu merodavnih
normi i stvaraju se uslovi za lakše sagledavanje i rešavanje nastalih pravnih problema. U našoj
arbitražnoj praksi, prihvata se izbor koji je učinjen, nakon zaključenja ugovora. Rimska konvencija
o merodavnom pravu za ugovore iz 1980. godine, kaže da se stranke u svakom trenutku mogu
sporazumeti da se ugovor prosuđuje prema pravu različitom od onoga koje je bilo merodavno, bilo
na osnovu ranije izabranog prava, bilo na osnovu drugih odredaba konvencije. Promena
sporazuma o merodavnom pravu, nakon zaključenja ugovora, ne utiče na formalnu važnost
ugovra, ni na prava trećih lica.
Pravna osnova autonomije volje – autonomija volje nije nikakav naddržavni princip, već je to
ustanova pozitivnih međunarodnih privatnih prava. Postojanje i granice autonomije volje,
utvrđuju se pravom države, čije se međunarodno privatno pravo primenjuje, a to je država suda –
lex fori. Međutim postoji i shvatanje, čiji je najistaknutiji predstavnik švajcarski autor Šnicer, po
kome je pravo, koje bi bilo merodavno u nedostatku izbora, pozvano da ceni dopuštenost,
domašaj i granice autonomije volje. Ovakvo stanovište je neodrživo, naročito ako se prihvata
kolizionopravna priroda autonomije volje. Autonomija volje, kao ni druge tačke vezivanja, ne
mogu se ceniti prema drugom merodavnom pravu, sem prema međunarodnom privatnom pravu
foruma. Postoji primedba da se u trenutku zasnivanja odnosa ne zna koji je zakon, zakon zemlje
suda, jer se ne zna u kojoj će se zemlji voditi spor, ukoliko do njega dođe. Ova primedba nije
tačna u svim onim slučajevima u kojima ugovarači odrede sud jedne zemlje kao nadležan za
njihove buduće sporove, što je uobičajeno i međunarodnoj trgovačkoj praksi. Međutim mogući su i
neretki ugovori bez prorogacione klauzule, pa se postavlja pitanje čije je onda pravo osnov
sporazuma stranaka. Osnov autonomije je u pravu zemlje čiji će sud biti nadležan za budući spor.
Ukoliko to pravo ne poznaje autonomiju volje kao tačku vezivanja, on neće primeniti od stranaka
izabrano pravo i to je sve. A to se najverovatnije neće dogoditi, jer je autonomija opšteprihvaćena
tačka. Prema tome prirodi i domašaj autonomije volje određuje lex fori. Autonomija volje je,
širinom kojom je uporednopravno prihvaćena, prerasla sa nacionalnog u internacionlni princip.
Postoje izričita i prećutna autonomija volje. Izričita autonomija volje postoji, kada stranke izričito
odrede, koje će pravo biti merodavno. Teorija i praksa poznaju, međutim, i drukčiju, prećutnu
autonomiju volje. Reč je o prećutnom izboru, kada stranke nisu izričito odredile, koje će pravo biti
merodavno, ali se iz ugovora i okolnosti slučaja vidi da su imale u vidu, jedno određeno pravo kao
merodavno, da su htele da se primeni to pravo. U literaturi je ovaj institut naišao na oštre kritike,
koje kažu da je teorija prećutne autonomije volje lažna i da je klizav teren između nje i
hipotetične autonomije volje. Zbog toga se traži da indicije, iz kojih proizilazi zaključak o prećutnoj
saglasnosti stranaka, budu iznad svake sumnje, da dovedu sud do ubeđenja o prećutnoj
saglasnosti. Dokazi takve neizrečene volje su: 1. izbor suda određene zemlje; 2. okolnost da se
stranke u svom ugovoru pozivaju na zakonske odredbe iz određenog prava ili koriste neke
karakteristične termine, koji su osobenost nekog određenog prava; 3. korišćenje tipskih ugovora
ili opštih uslova poslovanja, zasnovanih na pravu određene zemlje; 4. izbor jezika ugovora; 5.
izbor valute ugovora; 6. zajedničko ugovaranje mesta ispunjenja ili zaključenja ugovora; 7.
zajednička nacionalnost ili sedište ugovarača.
Uz izričitu i prećutnu autonomiju volje, kao treća kategorija pominje se i hipotetična autonomija
volje. Pod njom se ne podrazumeva, zapravo, nikakva stvarna volja. Nije reč o pravu čiju su
primenu stranke htele, već o pravu za koje bi bilo logično da su ga stranke htele, kao razumni
trgovci, privrednici. Sud koji istražuje hipotetičnu autonomiju volje uopšte ne polazi od volje
stranaka, već traži pravo koje je najlogičnije, najčvršće vezano sa ugovorom.
Postavlja se pitanje da li stranke mogu prilikom izbora merodavnog prava, dogovoriti da se njihov
ugovor istovremeno primeni, više nacionalnih prava, od kojih svako pravo na određeno pitanje, ili
krug pitanja ( voljna multiplikacija merodavnih prava ). Razlozi koji idu u prilog multiplikaciji leže,
prvo u činjenici da je to pravo imanentno samoj autonomiji, ili se opravdava argumentom a
maiore ad minus, ili se pragmatično argumentuje da stranke mogu izabrati više prava, od kojih
svako najbolje odgovra postavljenom problemu. Kontraargumenti su: 1. priznanjem ovog prava
uvećava se mogućnost fraudoloznog postupanja stranaka; 2. ne vodi se računa o tome da svaki
pravni sistem ima svoju unutrašnju ravnotežu, a da nju mora imati i svaki ugovor; 3.
multiplikacija vodi tzv. cepanju statuta; 4. stvaranje mozaika merodavnih prava može dovesti do
apstrahovanja čitavog ugovora.
ZMPP ništa ne govori o ovom pitanju. U skladu sa savremenim tendencijama, koje se protive
ograničavanju autonomije volje, treba dozvoliti i mogućnost izbora više prava. Takav izbor će biti
racionalan, ukoliko se prava raznih zemalaj biraju za posebne, saostalne celine ugovora, koje se
mogu odvojiti od drugih pitanja.
Pravo merodavno za ocenu punovažnosti ugovora o izboru prava – svaki sporazum o izboru
merodavnog prava i sam je ugovor, koji ne deli sudbinu glavnog ugovora. U novije vreme najveći
broj pristalica ima tendencija, po kojoj se sporazum o izboru merodavnog prava ima ceniti po
pravu, koje je u ugovoru izabrano kao merodavno i koje će to biti ukoliko je učinjeni izbor valjan.
Primena ovog putativnog lex causae, nosi u sebi jednu logičku nedoslednost, zbog čega se često
napada. Kaže se da je ugovor o izboru merodavnog prava nelogično ocenjivati po pravu koje će
biti merodavno, tek ukoliko je izbor valjan. Međutim, odgovara se, da je putativni lex causae
jedan pozitivnopravni sistem, čije postojanje ne zavisi od perfektnosti sporazuma stranaka.
Prednost ovog rešenja je što omogućava da se sva pitanja punovažnosti ugovora, podvedu pod
jedno te isto pravo – ono koje je poznato još u momentu nastanka ugovora.. Ovo rešenje prati
jedna napomena – pitanje sposobnosti ostaje van domašaja izabranog lex contactus. Prema tome,
svaka od ugovornih strana, da bi dokazala da je imala pravo da zaključi pogodbu o izboru
merodavnog prava, može se pozvati na svoje pravo.
42. Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje

Koliziona norma je formulisana u fiksnoj normi, ukoliko u sebi sadrži neposredno vezujuću tačku
vezivanja. Takve tačke vezivanja su prebivalište, državljanstvo, mesto nalaženja stvari, mesto
zaključenja ugovora i sl. Onaj ko primenjuje kolizionu normu ( sudija ili arbitar ) može imati
problema samo prilikom njenog odabira ( kvalifikacije ), ali kada se jednom odluči za jednu od
njih, ukoliko je fiksna, iz nje direktno sledi koje je pravo merodavno. Nasuprot tome, koliziona
norma je rukovodni princip, ukoliko u sebi sadrži okvirnu tačku vezivanja. Konačna odluka o
izboru prava prepuštena je primenjivaču, a samo kao okvir u kome se on ima kretati, date su
koordinate, instrukcije za određivanje merodavnog prava. Ovakva koliziona norma naziva se
okvirnom ili impresionističkom, ukoliko se uopšte može nazvati kolizionom normom.U materiji
međunarodnog ugovornog prava, primetna su oba navedena pristupa.
Lex loci contractus, odnosno pravo mesta zaključenja ugovora, najstarija je tačka vezivanja. Ovo
rešenje je bilo posebno opravdano u vreme kada je transport bio nerazvijen i ogromne praktične
poteškoće su stajale na putu svake komunikacije, sem neposredne. U to vreme mesto zaključenja
ugovora nije slučajno, predstavlja značajnu vezu i nema teškoća za njegovo utvrđivanje. . Poslovi
se obično sklapaju na sajmovima uz prisustvo obe strane. Tokom vremena javlja se sve više
teškoća u vezi sa lex loci contractus. Brzi razvoj saobraćaja i komunikacija preko prepiske,
telefona, faksova i elektronske pošte dovode do toga da mesto zaključenja ugovora može biti
sasvim slučajno i javljaju se ozbiljne teškoće, pri utvrđivanju koje mesto se ima smatrati mestom
zaključenja ugovora. Iz tih razloga, lex loci contractus sve više gubi značaj. Ovu tačku vezivanja
prihvatao je Srpski građanski zakonik. Lex loci contractus se javlja i u našem novom pravu u
Zakou o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, ali samo kao pomoćna tačka vezivanja i to u
ograničenom domenu. Zakone mesta zaključenja ugovora je prihvaćen kao tačka vezivanja u
našim bilateralnim konvencijama sa Poljskom.
Lex loci solutionis, zakon mesta ispunjenja, odnosno izvršenja ugovora, javlja se kasnije nego lex
loci contractus. Postoje ozbiljne teškoće u vezi sa lex loci solutionis. Mesto izvršenja je lako
utvrditi, ako je to mesto određeno u ugovoru ili ako je do ispunjenja već došlo. Spor, međutim,
veoma često nastaje baš zbog neispunjenja, a strane ugovornice ne označavaju uvek mesto
ispunjenja ugovora, čime daju povoda kvalifikaciji tog pojma i kontroverzama. No čak i ako ne bi
bilo takvih dilema, ozbiljne teškoće mogu nastupiti zbog toga što u ugovoru ima dva ispunjenja i
ona se često vezuju za najmanje dva mesta. U takvim slučajevima lex loci solutionis ukazuje na
više prava. U našem pravu lex loci solutionis se prihvata u Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj
plovidbi i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom
saobraćaju.
Tokom poslednjih decenija, među tačkama vezivanja za ugovore, u prvi plan naglo izbija domicil
( ili sedište ) dužnika karakteristične obaveze ( prestacije ). Pitanje je, koja se prestacija ima
smatrati karakterističnom. Karakteristična je obaveza prodavca, špeditera, građevinara,
osiguravača i sl. i zbog toga na ugovorni odnos treba primeniti pravo njihovog domicila
( sedišta ). Ovoj teoriji upućena jekritika da nije karakteristična ona prestacija koja je zajednička
svim ugovorimasamo zato što, u osnovi pristupa, leži aksiomatska potreba za razlikovanjem
raznih kategorija ugovora. I pored kritike, domicil ( sedište ) dužnika karakteristične obaveze
prihvata se kao tačka vezivanja u sve većem broju zemalja, negde u kombinaciji sa drugim
rešenjima. Smatra se da je ovo vezivanje čvrsto, da ne može biti slučajno i da se relativno lako
utvrđuje. Ovu tačku vezivanja prihvata Haška konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore u
međunarodnoj prodaji robe.
Princip najtešnje povezanosti spada među one tačke vezivanja, koje se nazivaju okvirnim, u
kojima vrednovanje veza pravnog odnosa nije unapred izvršio zakonodavac, već se to prepušta
sudiji, a zakonodavac daje samo okvirna uputstva. Sudiji se nalaže da ispita sve veze i da, imajući
u vidu kako kvantitet, tako i kvalitet veza, utvrdi sa kojim je pravom dati ugovorni odnos
najtešnje povezan. Osnovno preimućstvo ovog rešenja je u tome, što je sudu ostavljena
mogućnost, da primeni ono pravo, čija bi primena u datom konkretnom slučaju bila najlogičnija.
Sa druge strane, primena principa najtešnje povezanosti, skopčana je sa ozbiljnim teškoćama.
Ako su veze jednog pravnog odnosa sa više zemalja, manje više ravnomerno raspoređene,
utvrđivanje prava sa kojim je ugovor najtešnje povezan, zahteva veoma složenu analizu. Princip
najtešnje povezanosti je danas prihvaćen u anglosaksonskim pravima. Kod nas je prisutan u
Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odosa u vazdušnom saobraćaju, a
prihvata ga i ZMPP, uz domicil ( sedište ) nosioca karakteristične prestacije.
Kombinacije principa najtešnje povezanosti i neke neposredno vezujuće tačke vezivanja ( via
media – otvorena koliziona norma ) - osnovna teškoća u vezi sa principom najtešnje povezanosti
je u tome što ova tačka vezivanja omogućava različite interpretacije i time stvara pravnu
nesigurnost. Da bi se ovi nedostaci otklonili, a istovremeno zadržala preimućstva principa
najtešnje povezanosti, u zakonima sustvorene kombinacije ovog principa sa drugim, neposredno
vezujućim kolizionim merilima. Kombinaciju najtešnje povezanosti i neposredno vezujućih tačaka
vezivanja prihvata Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u
vazdušnom saobraćaju, koji kaže da ako iz bitnih okolnosti ne proizilazi ništa drugo, na glavna
prava i obaveze, primenjuje se, kao najbliže, pravo države u kojoj je u vreme zaključenja ugovora
prevozilac imao prebivalište, odnosno sedište, a na sporedna prava i obaveze pravo mesta gde su
te radnje izvršene, odnosno gde je trebalo da budu izvršene. Princip najtešnje povezanosti široko
se koristi u našoj arbitražnoj praksi, a bio je prihvaćen u praksi sudova. ZMPP je takođe zauzeo
stanovište, da u odsustvu autonomije volje, rešenje treba tražiti u kombinaciji principa najbliže
veze i jedne neposredno vezujuće tačke vezivanja. ZMPP, međutim, ne koristi izraz najtešnja
povezanost ili najbliža veza, kada govori o određivanju merodavnog prava za ugovore. Prema
ZMPP primenjuje se prevo domicila ( sedišta ) nosioca karakteristične obaveze, ako posebne
okolnosti slučaja ne upućuju na drugo pravo. Navedene okvirne instrukcije našeg pozitivnog prava
omogućuju da sud traži najbližu vezu mimo prava, na koje ukazje neposredno vezujuća tačka
vezivanja. Ipak, upotrebljene formulacije, verovatno će dovesti do toga da se traženje najbliže
veze, sved na izuzetnu meru.

***Određivanje merodavnog prava u pogledu zastarelosti – u uporednom pravu ne postoji

jedinstveno shvatanje o pravnoj prirodi zastarelosti, a ni opštešrihvaćena tačka vezivanja. Mogu
se razlikovati dva glavna, oprečna mišljenja o njoj. Na jednoj strani je anglosaksonsko poimanje
zastarelosti, kao instituta procesnog prava, a na drugoj mišljenje da je zastarelost institut
materijalnog prava. Po prvom, ne zastareva građanskopravni zahtev, već procesno ovlašćenje za
podizanje tužbe. Zato se na ovo pitanje ima primeniti lex fori, kao i na druga procesna pitanja. Po
drugom shvatanju, zastarelost je ustanova materijalnog prava, na koju se primenjuje pravo koje
je merodavno za sadržinu pravnog posla, odnosno pravne radnje povodom koje se postavilo
pitanje zastarelosti. ZMPP zauzima stav, da je neophodno na zastarelost primeniti pravo koje je
merodavno za sadržinu pravnog odnosa ili pravne radnje, povodom koje se pitanje zastarelosti
postavlja. Naša zemlja je jedna od 47 zemalja članica Konvencije o zastarelosti potraživanja u
oblasti međunarodne kupoprodaje robe. U situacijama kada se sedište prodavca i kupca nalazi u
različitim zemljama, ili kolizione norme foruma vode primeni prava zemlje ugovornice, sudovi će
umesto nacionalnih pravila o roku zastarelosti, primeniti konvencijski rok od četiri godine.

43. Pravo merodavno za formu ugovora

Pored prava i obaveza, forma ugovora takođe može predstavljati povod za sporove i to pitanje
dobija, najčešće, poseban kolizioni tretman. Najčešća je dilema, može li se ugovor valjano sklopiti
u usmenoj formi, ili je neophodan pismeni oblik. U tome postoje razlike u raznim
zakonodavstvima. Razlike postoje i po pitanju forme izmena i dopuna ugovora. Osnovna tačka
vezivanja, kojom se određuje merodavno pravo u pogledu forme ugovora je locus regi actum ( lex
loci actus ). U doslovnom smislu locus regi actum znaci mesto vlada činom ( aktom ). To znači da
se forma ugovora ima ceniti prema pravu mesta, gde je ugovor nastao, odnosno gde je zaključen.
Poseban problem u vezi sa primenom locus regi actum, nastaje ukoliko se pita gde je mesto
zaključenja distancionih ugovora, tj. ugovora zaključenih inter absentes. ZMPP ne sadrži rešenje
za to pitanje. Sistemskim tumačenjem ZMPP i Zakona o obligacionim odnosima, dolazi se do
zaključka da to pitanje treba rešavati kvalifikacijom po ZOO, tj. primenom teorije prijema – ako je
prihvat ponude primljen u Srbiji, tu je i mesto nastanka ugovora. Ovakvo rešenje je, međutim, u
suprotnosti sa savremenim tendencijama razvoja MPP, u kojima preovladavaju pokušaji, da se
ugovor, u što je više mogućoj meri, održi na snazi sa aspekta forme. Takvo jedno rešenje
predviđeno je u Rimskoj konvenciji EU, po kome će forma distancionih ugovora biti valjana, ako je
takvim smatra pravo, koje je merodavno za ugovor po odredbama konvencije ili pravo bilo koje
od zemalja, na čijoj se teritoriji nalaze ugovarači.
Izuzetak od pravila locus regi actum su nekretnine, gde je opšte prihvaćeno pravilo da je tačka
vezivanja lex rei sitae. U ZMPP ovaj izuzetak od previla locus regit actum nije postavljen na
sasvim nedvosmislen način. Reč je o tome da ZMPP ne postavlja posebno pravilo o formi pravnih
poslova, čiji su predmet nekretnine, već govori samo o pravu merodavnom za ugovore koji se
odnose na nekretnine i to u onom delu zakona, koji je posvećen merodavnom pravu u pogledu
prava i obaveza iz ugovora. Nema dileme, da će se forma ugovora koji se odnose na nekretnine,
ceniti po lex rei sitae, a ne locus regit actum. U našoj praksi se postavilo pitanje, treba li
konstruisati izuzetak od pravila locus regit actum i u slučajevima, kada domaće pravo predviđa
obaveznu pismenu formu i kada se domaći partner obavezuje da ugovor prezentira nadležnom
organu. U jednoj odluci Vrhovnog privrednog suda zauzeto je stanovište, da usmeni ugovor o
zastupništvu nije punovažan, jer je našim imperativnim propisima predviđena pismena forma.
Ovakav stav u sebi krije dve opasnosti. Prva je na teorijskom nivou. Naime, pitanje je kako treba
kvalifikovati nedostatak odobrenja, tj. saglasnost državnog organa, koje se ponekad propisima
traži za zaključenje pojedinih ugovora. Po nekima, ova saglasnost se kvalifikuje kao uslov, odložni
ili raskidni, koji bi s aspekta MPP, predstavljao sadržinsko pitanje, a ne pitanje forme. Drugo, naše
firme imaju mogućnost da uslove punovažnost ugovora pribavljanjem inih odobrenja, koja su
prema našim unutrašnjim propisima, dužne pribaviti. One će to obezbediti na sasvim efikasan
način, ako se u ugovor ugradi klauzula prema kojoj ugovor stupa na snagu, tek ako se dobiju
potrebna odobrenja. Pitanje je kako treba postupiti ako takva klauzula nije uneta, ako se propusti
da se dobije saglasnost ili odobrenje nekog našeg organa, ili ako nije izvršena obavezna
registracija. Ako bismo smatrali da takvi ugovori ne mogu biti punovažni u pogledu oblika, to bi
imalo negativne konsekvence: stvorila bi se pravna nesigurnost; povredili bi se interesi savesnog
stranog partnera koji nije dužan da zna da li i od koga naša organizacija treba da pribavi
odobrenje; time bi se pravilo locus regit actum, faktički zamenilo pravilom lex fori. Dakle ne bi se
moglo braniti načelno stanovište, da ne mogu biti formalno punovažni ugovori koji nisu zaključeni
u pismenoj formi, ili nisu prezentirani našim ndaležnim organima, ako takav ugovor inače važi
prema locus regit actum i za takvo stanovište, uostalom, nema nikakvog oslonca u ZMPP.
U našem pravu vlada shvatanje, da je pravilo locus regit actum fakultativne prirode. To je
stanovište, kako teorije, tako i prakse, pa i pozitivnopravnih tekstova. To znači da se forma ne
mora ceniti prema pravu mesta zaključenja ugovora, već se može ceniti i prema nekom drugom
pravu. Fakultativnost ne važi za izuzetke od locus regit actum, jer su oni imperativne prirode.
Fakultativnost ne znači slobodu za organ koji primenjuje kolizionu normu. Ne zavisi od sudije da li
će konsultovati i drugo pravo ako je ugovor nevažeći prema pravu mesta zaključenja, već to mora
učiniti. Postavlja se pitanje koje pravo, pored prava mesta zaključenje ugovora, dolazi u obzir za
procenu punovažnosti ugovora. Naši pozitivnopravni propisi predviđaju dva rešenja – prema
Zakonu o menici i Zakonu o čeku, to je pravo zajedničkog državljanstva dužnika i poverioca. Reč
je o jednostranoj kolizionoj normi, koja se odnosi samo na slučaj da je to zajedničko
državljanstvo, domaće državljanstvo, tj državljanstvo Srbije. Prema Zakonu o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u
vazdušnom saobraćaju, to pravo je lex cause – ono pravo koje se primenjuje na ugovor u celini,
tj. pravo merodavno za sadržinu, za prava i obaveze iz ugovora. Isto pravilo je kao opšte rešenje
prihvaćeno u ZMPP i ugovor će biti punovažan u pogledu forme, ako je punovažan bilo prema
mestu zaključenja ugovora, bilo prema pravu koje je merodavno za sadržinu ugovora.
U vezi sa fakultativnom prirodom pravlia locus regit actum, postavlja se pitanje mogu li same
stranke da odrede pravo po kome će se ceniti forma ugovora. Ako stranke izaberu jedno pravo,
kao merodavno u celini, ono dolazi u obzir da bude primenjeno i na formu ugovora, kao lex
causae, dopuna pincipa locus regit actum. Postavlja se pitanje mogu li stranke i neposredno da
biraju merodavno pravo u pogledu forme ugovora. U našem pravu, po tom pitanju, nema jasnog
stava. U teoriji, Ajzner smatra da je moguće i ovaj stav je prihvatljiv. Ako je pravilo locus regit
actum fakultativne prirode, ne postoje načelne smetnje da se zameni voljom stranaka. Izbor
određenog prava kao merodavnog u pogledu forme ugovora, često ima za cilj da se učine strožim
uslovi sklapanja i menjanja sporazuma. Ovakva nastojanja takođe ne bi trebalo sprečavati.
Stranke, dakle, mogu izabrati merodavno pravo u pogledu forme ugovora uz dve napomene:
1. takav izbor nije moguć u pogledu ugovora za koje ne važi locus regit actum, već neki izuzetak
od tog pravila, koji je imperativne prirode ( npr. lex rei sitae za nekretnine ); 2. pravo koje su
stranke izabrale kao merodavno pravo za formu ugovora ne javlja se kao dopuna principa locus
regit actum, već zamenjuje to pravilo. Merodavno će biti samo pravo koje su stranke izabrale.
44. Cepanje ugovora

Primena više prava na ugovor je poznat problem u MPP. Kod nas se najčešće koristi termini
cepanje ugovora i cepanje statuta, gde se pod statutom podrazumeva zakon merodavan za
ugovore. Do primene više prava na isti ugovor može doći na dva načina: 1. može sam zakon da
postavi različite tačke vezivanja u pogledu različitih pitanja; 2. na primenu više prava mogu da
utiču i same stranke. Bilo na taj način što bi izabrale različita prava u pogledu različitih delova
ugovora, bilo tako što bi izabrale jedno pravo koje ne pokriva sva pitanja, čime se otvara
mogućnost da se u pogledu ostalih pitanja primeni neko drugo pravo na koje ukazuju kolizione
norme foruma. Cepanje statuta javlja se u dva vida: 1. kao veliko cepanje, kada se razna prava
primenjuju na pojedine faze ugovora, od njegovog nastanka do ispunjenja ( vertikalno cepanje );
2. kao malo cepanje, kada se jedno pravo vezuje za sva prava i obaveze jednog saugovarača, a
drugo za prava i obaveze drugog ( horizontalno cepanje ). Moguće je govoriti i o problemskom
cepanju, kada se različita prava primenjuju na pojedina ugovorna pitanja. Osnovni prigovor koji
se stavlja cepanju statuta, jeste u tvrdnji da je ugovor ekonomsko i pravno jedinstvo, koje se
narušava, ukoliko se na njega primeni više prava. Kontraprigovor svodi se na konstataciju da su
ugovori sa stranim elementom odavno neuravnoteženi, jer se procesno pravo, kod ovih ugovora,
često razlikuje od materijalnog, a različita prava se primenjuju na pitanje forme i sadržine
transakcija. U teoriji, povodom cepanja ugovora postoje različita mišljenja. Po jednom, na taj
način se razbija celina i stvara nesigurnost i nepredvidljivost čak i za verzirane trgovce i pravnike.
Sa druge strane ističe se da je cepanje prirodna pojava, ne samo kod ugovora, nego i šire, jer se
odnosi koji imaju značajne kontakte sa više pravnih sistema, ne mogu adekvatno regulisati sa
normama jednog prava. U našoj starijoj teoriji, Ajzner je smatrao da stranke mogu različite
delove ili učinke ugovora da, podvrgnu različitim pravima. U našem pozitivnom pravu jedno
cepanje proizilazi iz samog ZMPP, koji predviđa različite tačke vezivanja za formu, odnosno
sadržinu ugovora. Za ovo rešenje moglo bi se reći da je tipično. Jedan od dosta retkih izuzetaka,
predstavlja mađarsko pravo, u kome se ista tačka vezivanja postavlja za sve ugovore. Zakon o
pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakon o obligaionim odnosima i osnovama svojinskopravnih
odnosa u vazdušnom saobraćaju predviđaju i mogućnost da stranke doprinesu primeni više prava
na isti ugovor. Najbliža veza i druge zakonske tačke vezivanja će se primeniti, ako nije izvršen
valjan izbor merodavnog prava, na ceo ugovor ili na neki od odnosa, koji proističu iz ugovora.
Zakonodavac očito polazi od pretpostavke da je moguće da se na neka pitanja primeni pravo, koje
su stranke izabrale, a da je za druga pitanja iz istog ugovora merodavno neko drugo pravo, na
koje ukazuju odgovarajuće tačke vezivanja. ZMPP ne postavlja nikakvo pravilo, koje bi
onemogućavalo ili ograničavalo cepanje ugovora. Dakle u našem međunarodnom privatnom pravu
postoji mogućnost, da se na razne delove ugovora primene različita prava i da na to mogu da
utiču stranke.

45. Kolizione norme za ugovore u prevozu

Ugovori o pomorskom prevozu stvari, putnika i prtljaga

Ugovor o pomorskom transportu je, pravno-istorijski posmatrano, predstavljao oblast koja je,
relativno celovito bila regulisana domaćim kolizionim normama. Naše pozitivno pravo u ovoj
oblasti predstavlja Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1998. godine. Onog trenutka kada
je prestala da postoji Državna zajednica Srbija i Crna Gora i kada je Srbija postala suverena i
samostalna država, ona je ostala bez izlaza na more. Kao takva ona deli sudbinu 37 drugih
kontinentalnih država. U savremenom MPP, položaj i pravo ovih država na pristup moru regulisan
je i Konvencijom UN o pravu mora iz 1982, koja je stupila na snagu 1994. godine. Na osnovu ove
konvencije kontinentalne države imaju pravo pristupa moru i sa mora radi korišćenja prava
priznatih konvencijom. Radi ostvarenja ovog cilja kontinentalne države uživaju slobodu tranzita
preko područja tranzitnih država, svim prevoznim sredstvima. Uslovi i način korišćenja slobode
tranzita uređuju se bilateralnim, subregionalnim ili regionalnim sporazumima između
kontinentalnih država i tranzitnih država. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1998.
godine, nije postao bespredmetan u delu u kojem se odnosi na pomorsku plovidbu, niti je stavljen
van snage, iako će morati da pretrpi neke izmene, kako u supstancijalnim, tako i u kolizionim
normama. U pogledu prava i obaveza, Zakon o pomorsoj i unutrašnjoj plovidbi predviđa primenu
prava koje su stranke izričito ili prećutno izabrale. Postavljene su granice stranačkoj autonomiji.
Izričito se predviđa da se neće primeniti lex voluntatis u slučaju da je merodavnost tog prava
ugovorena izigravanjem zakona, kao ni u slučaju kada ugovoreno pravo vređa naš javni poredak.
Pored ovih opštih ograničenja, zakon predviđa još neke specifične situacije u kojima se ne može
ugovoriti strano pravo: 1. kada je reč o odgovornosti brodara za gubitak, manjak ili oštećenje
tereta, posredi je odgovornost, koja se zasniva na imperativnim odredbama našeg zakona, a luka
ukrcaja, ili luka odredišta je u našoj zemlji ( ova odredba će svakako morati da se modifikuje, s
obzirom na to da Srbija nema morsku obalu ); 2. kada je posredi prevoz putnika, a preimenom
stranog prava bi putnik bio stavljen u nepovoljniji položaj; 3. za ugovor o prevozu putnika i stvari
zaključen na osnovu unapred utvrđenih opštih uslova brodara, primenjuje se pravo države čiji je
državljanin brodar; 4. za ugovor o tegljenju primenjuje se lex fori.Što se forme tiče, primenjuje se
locus regit actum kao osnovno pravilo. Ono je faklutativne prirode, pa će forma biti punovažna i
ako ispunjava uslove lex causae, prava koje je merodavno za prava i obaveze. Koliziona pravila
koja se odnose na pomorski prevoz putnika ili stvari i na prevoz u unutrašnjoj plovidbi, odnose se
i na druge ugovore o iskorišćavanju brodova, kao što su ugovor o tegljenju ili ugovor o drugim
plovidbenim uslovima. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi sadrži i druga koliziona pravila u
pogledu ugovora o spasavanju brodova, o plovidbenom osiguranju, o gradnji, prepravci ili
popravci broda.
Ugovori o vazdušnom prevozu putnika i stvari
U oblasti vazdušnog transporta veoma su značajne međunarodne konvencije koje sadrže, pre
svega, unifikovana materijalna pravila, ali i neke kolizione norme. Najznačajniji sporazumi u ovoj
oblasti su Varšavska konvencija o izjednačavanju izvesnih pravila koja se odnose na međunarodni
vazdušni prevoz iz 1929. godine i Čikaška konvencija o civilnoj avijaciji iz 1944. godine. Ex-
Jugoslavija je ratifikovala obe te konvencije. Varšavska konvencija sadrži kolizionu normu u
pogledu procenjivanja greške, usled koje je nastupila šteta i kao rešenje predviđa lex fori. Ako ni
materijalnopravne ni kolizione odredbe konvencije ne pokrivaju postavljena pitanja, ili ako ne
postoje uslovi da se primene konvencijska rešenja, nerodavno pravo će se odrediti prema
kolizionim normama Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u
vazdušnom saobraćaju. U pogledu prava i obaveza iz ugovora, merodavno je pravo koje su
stranke same izabrale. Autonomija volje, ipak, trpi određena ograničenja, koja su postavljena u
prilog lex fori. Zakon poznaje tri ograničenja: 1. prvo ograničenje je ustanovljeno radi zaštite
interesa putnika. Neće se primeniti izabrano pravo, ako bi putnik primenom tog prava bio u
nepovoljnijem položaju, nego da se primeni Zakona o obligacionim odnosima i osnovama
svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju; 2. autonomija volje se isključuje za slučajeve,
u kojima je ugovorni odnos posebno čvrsto vezan sa Srbijom. Smatraće se sa postoji takva veza,
kada su obe ugovorne strane, fizička ili pravna lica, sa prebivalištem, odnosno sedištem u Srbiji, a
mesto polaska ili opredeljenja se nalazi u Srbiji. Ako dođe do sticaja ovih uslova, primeniće se
Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju; 3.
treće ograničenje ne isključuje autonomiju volje, već samo umanjuje njen domašaj. Ako postoji
značajna povezanost između ugovornog odnosa i domaćeg prava, dozvoljava se
materijalnopravna, ali ne i kolizionopravna autonomija volje. Pretpostavka za ovo blaže
ograničenje, jeste jedan manji stepen povezanosti ugovora sa Srbijom. Smatraće se da postoji
takav stepen povezanosti, kada se mesto polaska ili mesto opredeljenja nalazi u Srbiji. U takvom
slučaju norme izabranog prava ne mogu da derogiraju i zamene imperativne norme Zakona o
obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju.
U odsustvu autonomije volje, primeniće se pravo koje je najtešnje povezano sa ugovorom. Kada
je reč o glavnim pravima i obavezama, smatraće se da je sa ugovorom najtešnje povezano pravo
one države, u kojoj prevozilac ima prebivalište, odnosno sedište, u vreme zaključenja ugovora,
ako ne postoje snažne indikacije da je neko drugo pravo u snažnijoj vezi. U pogledu sporednih
prava i obaveza, kao što su način prijema i predaje stvari, ili način plaćanja vozarine, primeniće se
lex loci solutionis, tj. pravo mesta gde su te radnje izvršene. I ova tačka je samo pretpostavljeno
rešenje. U pogledu forme ugovora, rešenje je isto ono koje prihvataju ZMPP i Zakon o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi. Ugovor će u pogledu forme biti punovažan, ako je punovažan bilo prema
pravu mesta zaključenja, bilo prema lex causae. Pri tome lex causae se precizira: za ocenu forme
koja dolazi u obzir pravo, koje je merodavno za glavna prava i obaveze.
Ugovor o železničkom transportu
Za ovaj ugovor, nemamo domaće kolizione norme. To znači da se primenjuju opšte norme i
principi, koji važe za ugovore, kao i neka parcijalna pravila, koja smo prihvatili u međunarodnim
konvencijama. U oblasti železničkog transporta postignuta je prilično široka unifikacija
materijalnih pravila, posebno u Konvenciji o prevozu robe železnicom ( CIM ) i Konvenciji o
prevozu putnika i prtljaga železnicom ( CIV ). Zaključene su u Bernu i više puta su revidirane.
Godine 1980. ove dve konvencije zamenjene su novom Konvencijom o međunarodnim prevozima
železnicom, zaključenom takođe u Bernu ( COTIF ). U slučaju da se ne mogu upotrebiti ni
unifikovana materijalna, ni unifikovana koliziona pravila, merodavno će, u pogledu prava i
obaveza, biti pravo koje su stranke izabrale, a u nedostatku takvog izbora, primeniće se pravo
zemlje, gde se u vreme prijema ponude nalazilo sedište prevozioca, ako posebne okolnosti slučaja
ne upućuju na drugo pravo, kao pravo sa kojim postoji najbliža veza. U pogledu forme merodavni
su locus regit actum i lex causae.
Ugovor o drumskom prevozu
Sasvim je slična situacija, kao i u železničkom i vazdušnom prevozu, ali se ipak može istaći jedna
osobenost međunarodne regulative u toj oblasti, a to je činjenica da se u međunarodnoj
Konvenciji o drumskom prevozu robe (zaključenoj u Ženevi 1956. godine, ex- Jugoslavija je
ratifikovala konvenciju ), isključuje autonomija volje. To znači da stranke ne mogu ugovoriti ni
materijalne klauzule, niti primenu merodavnog prava, ako se na taj način odstupa od konvencije.
Izuzetak predstavlja samo povraćaj naknade koju je isplatio prevozilac i od kojih se može
odstupiti. Ako konvencija ne sadrži rešenje, ili nema uslova za primenu konvencije, primeniće se
kolizione norme, koje se primenjuju u železničkom ili vazdušnom saobraćaju.

46. Rimska konvencija

U zemljama EU na snazi je Konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze ( Rimska

konvencija ), koja je inkorporisana u unutrašnje pravne sisteme tih zemalja. Inkorporacija se
vršila ili opštom odredbom, ili preuzimanjem čitavog saržaja Rimske konvencije u tekst zakona.
Rimska konvnecija je stupila na snagu prvog aprila 1991. godine. Rimska konvencija se
primenjuje bez uslova reciprociteta. Isključenje reciprociteta znači, da se kolizione norme koje
sadrži Konvencija primenjuju uvek, bez obzira na to da li primena kolizione vodi do prava zemlje
članice EU ili neke treće zemlje. Rimska konvencija unifikuje kolizionopravnu materiju zemalja
članica EU, a to znači da ranije kolizione norme koje određuje pravo merodavno za ugovorne
odnose prestaju da važe i da ih zamenjuju rešenja konvencije. Preduslov primene Konvencije,
jeste postojanje elementa inostranosti. Članom 1 definisan je pojam ugovorne obaveze sa stranim
elementom – to je svaka obligacija koja izaziva sukob zakona, tj. izbor jednog od prava više
zemalja. Iz ovoga proizilaze dva zaključka. Prvo, Rimska konvencija se ima primeniti na svaku
ugovornu obavezu koja je zasnovana na činjeničnom stanju vezanom za najmanje dve držav, pri
čemu intezitet vezivanja nije bitan. Drugo Rimska konvencija se neće primenjivati u čistim
internim odnosima u kojima nema stranog elementa. Neka pitanja vezana za ugovorne obaveze
su izričito isključena iz polja primene konvencije. Konvencija se ne primenjuje na: 1. pitanja
statusa, poslovne i pravne sposobnosti fizičkih lica; 2. ugovorne obaveze vezane za testamente i
nasleđivanje, svojinska prava koja proizilaze iz bračnih odnosa, uključujući i obavezu izdržavanja
vanbračne dece; 3. obaveze proizašle iz menica, čekova i drugih hartija od vrednosti; 4.
arbitražne i prorogacione sporazume; 5. pitanja regulisana pravom trgovačkih društava; 6. pitanje
da li zastupnik može da obaveže principala i da li organ kompanije može ovu da obaveže u odnosu
na treće lice; 7. pitanja vezana za konstituisanje trasta ( trust ) i odnose u njemu; 8. dokazni
postupak i proceduru; 9. ugovore o osiguranju.
Rimska konvencija postavlja autonomiju stranaka, kao primarnu poveznicu za ugovorne obaveze.
Stranke imaju mogućnost da odrede pravo, koje će se primeniti na njihov ugovorni odnos i tako
određeno pravo se primenjuje u celini, dakle i u svom imperativnom i u svom dispozitivnom delu.
Iz ovoga proizilazi da je usvojena tzv. kolizionopravna autonomija volje stranaka. Sam izbor prava
može biti izričit ili prećutan.
Depesaž – Rimska konvencija izričito predviđa da stranke mogu izabrati pravo za ceo ugovor ili
deo ugovora, što faktički znači da, na bazi volje stranaka, sud može doći u situaciju da na jedan te
isti odnos primenjuje više prava. Ovo vodi u opasnost da se debalansira ugovor ( cepanje
ugovora ). Izbor više prava mora biti opravdan i razna prava se mogu primenjivati na različita
pitanja, ako je to moguće i ako ne vodi kontradiktornosti. Konvencija predviđa mogućnost
promene izbora merodavnog prava. Ugovarači mogu postići saglasnost da će ceo ugovor ili deo
ugovora podvrći nekom drugom pravu, a ne onom koje ga je do tada regulisalo i to nezavisno od
toga, jesu li oni sami izabrali ranije merodavno pravo ili je ono bilo merodavno na osnovu
supsidijarnih normi. U teoriji prava se smatra da naknadni izbor prava delije ex tunc (od početka).
Naknadni izbor ne može ići na štetu u međuvremenu stečenih prava trećih lica, niti na štetu
formalne punovažnosti ugovora.
Ukoliko su ugovarači izabrali merodavno pravo, a svi drugi elementi odnosa su bili, u momentu
izbora, vezani za neku drugu zemlju, imperativne norme te zemlje, ne mogu se derogirati. Ovim
je zakonodavac pokušao da spreči zloupotrebu instituta autonomije volje. Konvencijom je
određeno i pravo merodavno za ocenu postojanja i punovažnosti sporazuma o izboru merodavnog
prava. Naime, sam sporazum o izboru merodavnog prava je isto ugovor, koji ne deli sudbinu
glavnog ugovora. Kao takav on mora biti rezultat slobodne volje ugovarača, tj saglasnosti njihovih
volja, pa se postavlja pitanje, koje će pravo biti merodavno, da proceni postojanje validne
saglasnosti. Konvencija ododgovara na savremen način – za materijalnu punovažnost merodavno
je putativno lex causae, tj. merodavno je pravo koje u ugovoru označeno kao merodavno i koje će
to i biti, ukoliko je učinjeni izbor valjan.
Pravo merodavno u odsustvu autonomije volje – Rimska konvencija reguliše i situaciju kada
stranke nisu ugovorile merodavno pravo, ili su ga odredile samo za deo ugovora. Konvencija
primenjuje princip najtešnje veze, sud je dužan da utvrdi zemlju sa kojom je ugovorni odnos
najjače vezan i da primeni pravo te zemlje. Kriterijum vrednovanja je prepušten sudu. Osim
geografskih veza, uzimaju se u obzir i sve druge okolnosti, sadržaj i priroda ugovora, predmet
ugovora, pa i priroda samog pravnog pitanja koje se postavlja. Moguće je da dođe do cepanja
ugovora. Postupajući sud može, ukoliko je neki odvojivi deo u bližoj vezi sa nekom drugom
zemljom, na taj deo izuzetno primeniti, pravo te druge zemlje, dok će ostala pitanja ostati pod
kontrolom prvonavedenog prava. Ovakvo rešenje upućuje na zključak, da primena više zakona,
na jedan isti ugovorni odnos, nije moguća samo kad su stranke ugovorile njihovu primenu, nego i
ako sud dođe do zaključka da je to celishodno.
Sedište nosioca karakteristične prestacije – Kako bi postupajućem sudu olakšala zadatak
iznalaženja prava najbliže veze, Konvencija uvodi pretpostavku da je ugovor u najbližoj vezi sa
zemljom uobičajenog boravišta, odnosno sedišta glavne uprave nosioca karakteristične prestacije.
Ova oboriva pretpostavka pada kada sud, iz svih okolnosti slučaja, utvrdi da je ugovor u jačoj
vezi sa nekom drugom zemljom, čije se pravo tada primenjuje. U Rimskoj konvenciji je napušten
pojam domicila, a umesto njega se upotrebljava pojam uobičajeno boravište, a iz razloga što je
uobičajeno boravište činjenični koncept, dok je domicil pravni pojam, kome razna zakonodavstva
daju različito značenje. Međutim u nekim ugovorima je nemoguće utvrditi, koji od ugovarača
izvršava karakterističnu prestaciju. U tim ugovorima, sud u svakom konkretnom slučaju utvrđuje
pravno najbliže veze, i to bez oslanjanja na teoriju karakteristične prestacije. Ako je predmet
ugovora neko pravo na nepokretnost, ili na njenu upotrebu, pretpostavlja se da najbliža veza
postoji sa zemljom u kojoj se ta nepokretnost nalazi. Ova pretpostavka je oboriva.
Zaštita slabije strane – zakonodavac često identifikuje slabiju stranu u nekom ugovornom odnosu,
a zatim odredbama materijalnog, ponekad i procesnog prava, pokušava da toj strani da zaštitu.
Tako su u okviru Konvencije postavljena posebna koliziona pravila u pogledu potrošačkih ugovora
i ugovora o radu. Prema Konvenciji, potrošački ugovori su svi oni u kojima neko sebi pribavlja
robu ili usluge u svrhu, koaj nema veze sa delatnošću ili profesionalnim aktivnostima, koje kupac
obavlja. Međutim, Konvencija ne stoji na stanovištu da svi potrošači treba da uživaju jednaku
kolizionopravnu zaštitu. Zaštitu traba da uživaju samo oni potrošači, koji su bili relativno pasivni i
koji su sklopili ugovor, nakon značajnog prodavčevog napora da ih zainteresuje za transakciju.
Identifikuju se tri takve situacije: 1. ako je ugovor sklopljen u zemlji gde potrošač ima uobičajeno
boravište, a sklapanju ugovora je prethodila izričita ponuda ili reklamiranje u toj državi, a
potrošač je u toj državi preduzeo i sve radnje koje vode zaključenju ugovora; 2. ako je prodavac
( ili njegov zastupnik) primio narudžbu potrošača u zemlji gde potrošač ima uobičajeno boravište;
3. ako su posredi situacije u kojima je potrošač naručio robu u drugoj državi, a put u tu drugu
državu je organizovao prodavac kako bi potrošača podstakao na kupovinu. Potrebno je i to da je
prodavac finansirao put u tu zemlju.
Za navedene kategorije potrošačkih ugovora važi princip autonomije volje. Autonomija trpi
ograničenja, ali ne sa stanovišta izbora, već sa stanovišta ishoda. Izbor prava ne može potrošača
lišiti zaštite,koj mu pružaju imperativni propisi zemlje njegovog uobičajenog boravišta. Dakle
pravo zemlje potrošača određuje donju granicu zaštite. Može se dogoditi da izabrano pravo pruža
viši nivo zaštite, pa u tom slučaju ne bi bilo potrebe da se primenjuju imperativne norme zemlje
potrošača. Ako ugovorne strane nisu izabrale merodavno pravo, u tom slučaju, merodavno će biti
pravo zemlje uobičajenog boravišta potrošača. Konvencija takođe različito tretira turističke
ugovore. Po Konvenciji paket aranžmani uživaju zaštitu, dok ugovori o pružanju usluga, gde se
usluge pružaju potrošaču isključivo van zemlje njegovog uobičajenog boravišta, ne spadaju u
domašaj konvencije.
Ugovori o radu – kao socijalnoekonomski slabija strana, zaposleni koji zaključuju pojedinačne
ugovore o radu su ona strana kojima Rimska konvencija prua zaštitu. Ako u ugovoru niije
određeno merodavno pravo, primeniće se pravo zemlje u kojoj zaposleni obavlja rad ( čak i ako to
povremeno čini u drugim državama). Ako se rad obavlja u više država, ali ni u jednoj od njih
redovno, primeniće se pravo zemlje sa kojom je ugovor u najbližoj vezi, a pretpostavlja se da je
to zemlja u kojoj se nalazi poslovno mesto preko koga je poslodavac zaključio ugovor. Ako je u
ugovoru učinjen izbor merodavnog prava, takav izbor ne može zaposlenog lišiti zaštite prinudnih
propisa onog prava koje bi se primenilo u odsustvu autonomije volje.
Pravo merodavno za formu ugovora – ako je ugovor zaključen između ugovornih strana koje se
nalaze u istoj državi, ugovor je formalno punovažan, ako ispunjava uslove koje propisuje lex
causae ili lex loci contractus. Lex loci contractus je relativno lako locirati i ova tačka vezivanja ne
pravi probleme. Ako su se ugovarači u vreme zaključenja ugovora nalazili u različitim državama,
merodavno je alternativno, bilo lex causae, bilo pravo zemalja gde se ugovarači nalaze.
Konvencija odstupa od principa in favorem contractus u dva slučaja. Jedan se tiče potrošačkih
ugovora, za koje nema alternativa, njihova se punovažnost ceni prema pravu uobičajenog
boravišta potrošača. Takođe, forma ugovora kojima su predmet stvarna prava na
nepokretnostima ili uređenje njihovog korišćenja, ceniće se prema imperativnim propisima lex rei
sitae, ali samo kada sam lex rei sitae smatra da ti formalni uslovi treba da važe, bez obzira na to
gde je ugovor zaključen i koje je supstancijalno pravo merodavno.
Materijalna punovažnost ugovora – Konvencija posebnu pažnju posvećuje i pitanju materijalne
punovažnosti ugovora, što uključuje i pitanje ocene punovažnosti izbora merodavnog prava.
Punovažnost ugovora se ne može oceniti dok se odredi merodavno pravo, a ono se ne može
odrediti dok se ne zna da li je klauzula izbora merodavnog prava punovažna. Iz ovog circulus
vitiosus-a ( začarani krug ) se izlazi na sledeći način – postojanje ugovora i bilo koja njegova
odredba, ceniće se po pravu koje bi bilo merodavno, ako bi ugovor bio punovažan. Dakle
materijalna punovažnost se ceni prema putativnom lex causae, odnosno zamišljenom
merodavnom pravu.
Norme neposredne primene. Nacionalni i konvencijski izvori MPP sve češće pružaju primere
odredba, koje operišu pojmom normi neposredne primene. Jedan od tih izvora najvišeg značaja je
i Rimska konvencija. Imperativni propisi foruma imaju primat u primeni nad kolizionom tehnikom i
primenom lex causae za ugovor. Norme neposredne primene lex fori nalaze mesto primeni u
sporovima sa elementom inostranosti i bez izričitog mandata, koji bi zakonodavac propisao. Ono
što Rimska konvencija donosi kao novinu, jeste tretman normi neposredne primene treće zemlje.
Sud može primeniti i norme iste vrste treće zemlje, pa im čak dati primat nad primenom
merodavnog prava. Pri tom, postupajućem sudu stoje na raspolaganju određene smernice: 1. sud
može dati dejstvo normama neposredne primene trećih zemalja; 2. norme neposredne primene se
ne mogu pozajmiti iz bilo kog prava, već samo iz onoga koje je u bliskoj vezi sa slučajem. Time se
ograničava krug pravnih sistema, čije norme neposredne primene mogu igrati ulogu.
Najkontroverzniji deo Rimske konvencije, koji se odnosi na ovo pitanje, jeste uputstvo za
upotrebu. Sud mora da obrati pažnju na prirodu i cilj normi. Ovo bi moglo da obuhvata npr.
teritorijalni domašaj tih normi, prirodu njihovog zaštitnog objekta, eventualna preklapanja i
konflikte sa imperativnim propisima neke druge države, kao i opštu poslovnu i moralnu
opravdanost takvih normi. Sud ima diskreciono pravo da proceni posledice primene ili neprimene
normi, koje prođu navedene kriterijume. Konačna odluka umnogome zavisi od procene
postupajućeg suda. Ovakvo rešenje teško da može voditi prvnoj sigurnosti i ujednačavanju
meritornih rešenja u praksi, pošto je ostavljen veliki prostor sudovima za arbitrarnost. Upravo ovo
navelo je redaktore Konvencije da predvide mogućnost stavljanja rezerve na član 7 ( koji reguliše
ovo pitanje ). Do sada je čak 7 od 25 članica Konvencije iskoristilo tu mogućnost.
47. Bečka konvencija

Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe, doneta je 198. godine, stupila na snagu 1.
novembra 1988. godine, a ex-Jugoslavija ju je ratifikovala već 1984. godine. Njom se unifikuje
značajan deo normi u oblasti međunarodne prodaje robe. Jedna je od najšire prihvaćenih
konvencija u oblasti međunarodnog prometa i do sada ju je ratifikovalo 69 zemalja. Bečka
konvencija, kao ratifikovani međunarodni ugovor, ima prednost nad odredbama domaćeg
zakonodavstva, a sadrži i značajne odredbe, kojima reguliše polje sopstvene primene. Konvencija
se primenjuje na sve situacije, koje bi se mogle okarakterisati kao prodaja robe. Konvencija
primenjujue lakši logičniji put negativne enumeracije. Prva grupa ugovora na koje se Bečka
konvencija ne primenjuje su potrošački ugovori. Za potrebe Bečke konvencije, potrošačkim se
smatraju oni ugovori po kojima je roba kupljena za lične potrebe ili potrebe domaćinstva. Druga
grupa ugovora, koja je isključena iz primene Bečke konvencije je prodaja vrednosnih papira i
novca, brodova, hoverkrafta ( glisera na vazdušni jastuk ), vazduhoplova i električne energije.
Treća vrsta isključenja, vrši se u pogledu načina na koji je predmet prodat. Tako u režim Bečke
konvencije ne spada prodaja učinjena na javnoj aukciji ili u okviru prinudne prodaje. Ipak, čak i
ugovori, koji bi spadali u prodaju robe, ne potpadaju pod primenu Bečke konvencije. To su oni
ugovori u kojima se, pored robe, prodaju i usluge, i to tako da prodaja usluga predstavlja značajni
deo obaveza prodavca.
To što neka transakcija predstavlja prodaju robe, još nije dovoljno da bi se na nju primenila Bečka
konvencija. Neophodan uslov za to je i da prodaja robe ima specifičan međunarodni karakter.
Bečka konvencija će se, u skladu sa svojim prvim članom, primeniti u dve situacije: 1. ako
prodavac i kupac imaju sedište u zemljama članicama Bečke konvencije. Postupajući sud ne mora
da konsultuje kolizione norme i pronađe merodavno nacionalno pravo, osim u slučajevima kada je
potrebno odlučiti i o pitanjima koja rationae materiae nisu regulisana konvencijom; 2. međutim,
čak i ako uslov sedišta u državama ugovornicama nije ispunjen, Bečka konvencija će se primeniti,
kada pravila pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava države ugovornice.
Ovaj uslov primene Bečke konvencije biće ispunjen u sledećim slučajevima: Postupajući sud, sud
države članice Bečke konvencije, našavši da se stranke nisu sporazumele, primeniće svoje
kolizione norme i na osnovu njih, kao merodavno odrediti pravo države članice konvencije.
Smatra se da bi ovako trebalo da postupi sud zemlje, koja nije članica Bečke konvencije.
Međutim primena Bečke konvencije nije neminovnost, čak ni u slučajevima u kojima su za to
stvoreni svi preduslovi. Naime, stranke uvek mogu u svom ugovoru, isključiti primenu konvencije.
Konvencija se ne bavi eksplicitno pitanjem, da li ugovorne strane mogu izabrati njenu primenu i u
slučajevima kada primeni ne bi bilo mesta, na osnovu člana jedan konvencije. Treba uzeti da je
ovakav opting-in dozvoljen, doduše, samo ako ga dozvoljava pravo merodavno za ugovor. U tom
slučaju reč je o materijalnopravnoj autonomiji volje.
Neke države su pri ratifikaciji odlučile da iskoriste pravo, koje predviđa član 95, koji stavlja
rezervu na primenu člana jedan konvencije. Član 95 kaže da prilikom deponovanja svojih
instrumenata ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, svaka država može izjaviti da
neće biti vezana odredbom prvog člana konvencije. Mogućnost stavljanja ovakve rezerve je
rezultat napora, jedne čudne ad hoc koalicije, koje su po ovom pitanju stvorile SAD i bivše
socijalističke zemlje. Ni jednima ni drugima nije odgovaralo to što prvi član proširuje mogućnost
primene Bečke konvencije, a time smanjuje broj situacija, u kojima bi ugovor bio pod kontrolom
domaćeg prava. Broj zemalja koje stavljaju rezervu ostao je mali i danas važi još za Kinu, SAD,
Singapur, Sveti vinsent i Grenadin, Češku i Slovačku.
Primena Bečke konvencije se javlja i pred međunarodnim trgovinskim arbitražama. Tu se primena
Konvencije javlja, ne samo kad stranke imaju sedišta u državama članicama bečke konvencije,
već i kada to nije slučaj. Ta primena se opravdava univerzalnim značajem Bečke konvencije.
Bečka konvencija u praksi naših sudova – Bečka konvencija, kao multilateralni međunarodni
ugovor, koji je naša zemlja ratifikovala, ima primat nad odredbama Zakona o obligacionim
odnosima, ali naši sudovi se ponekad ne snalaze baš najbolje u njenoj primeni. Najčešći tip
propusta jesta da sud jednostavno previdi, ili ne vidi, da se konvencija ima primeniti. Sud zatim
iznalazi merodavno pravo putem ZMPP, primenjujući najčešće naš Zakon o obligacionim
odnosima. U žalbenom postupku takve presude imaju različitu sudbinu. U jednom slučaju je Viši
trgovinski ukinuo ovakvu presudu i vratio je prvostepenom na ponovno odlučivanje. Rezon je bio
sledeći: ako nije pravilno utvrđeno da se ima primeniti Bečka konvencija, prvostepeni sud ne
samo što nije pravilno primenio materijalno prav, već je zbog pogrešnog odabira Zakona o
obligacionim odnosima umesto Bečke konvencije, možda propustio da utvrdi i sve pravno
relevantne činjenice, koje mogu biti od značaja za primenu merodavnog prava. Nakon godinu
dana, isti sud je po žalbi, u jednom drugom slučaju postupio drukčije. Iako je utvrdio da je
prvostepeni sud propustio da primeni Bečku konvenciju, sud konstatuje, kako činjenica da je u
konkretnom slučaju primenjen pogrešan materijalnopravni propisa, ne utiče na valjanost pobijane
odluke i nije dovoljan razlog za ukidanje iste.

48. Pravo merodavno za menicu i ček

Menica i ček spadaju među najvažnije i najšire korišćene instrumente platnog prometa i kredita.
Načela formalnosti i strogosti su posebno karakteristična za ove hartije od vrednosti. Iz ovih
karakteristika menice i čeka sledi da je neizvesnost u pogledu merodavnog prava veoma
nepoželjna, jer neka menična ili čekovna radnja, ili sama menica ili ček, mogu biti nepunovažni,
mogu ostati bez efekta, ako se lice koje preduzima radnju, držalo formalnosti nekog drugog
prava, a ne onog koje je merodavno. Po pitanju menične pravne i poslovne ( aktivne i pasivne )
sposobnosti, u principu, nema, uporednopravno posmatrano, većih razlika, od onih koje se
pojavljuju po pitanju opšte pravne i poslovne sposobnosti pojedinca. Jedine značajnije razlike su
uočljive po pitanju ko može biti trasat po čeku i tu se razlikuju tri sistema: 1. trasat može biti
svako lice; 2. trasat može biti banka; 3. trasat može biti banka ili lice koje ima svojstvo trgovca.
Značajnije razlike postoje po pitanju forme menice i čeka. Pojam forme se, u meničnom i
čekovnom pravu, shvata veoma široko i njime se obuhvataju bitni elementi menice i čeka. Ako se
posmatra naše pravo, to znači da mora postojati osam zahtevanih elemenata da bi se jedno
pismeno nazvalo menicom: 1. označenje da je to menica, napisano u slogu isprave, na jeziku na
kome je isprava sastavljena; 2. bezuslovan uput da se plati određena suma novca; 3. ime platiše
( trasata ); 4. označenje dospelosti; 5. mesto isplate: 6. ime lica kome se, ili po čijem nalogu se
ima platiti ( remitent ); 7. označenje dana i mesta izdavanja menice; 8. potpis izdavaoca
(trasant ). Osim u Srbiji, isti ovi elementi su predviđeni i u drugim zemljama potpisnicama
Ženevske konvencije o Jednoobraznom zakonu o trasiranoj i sopstvenoj menici, u engleskom
pravu ne smatraju se bitnim elementima forme i menice, menična klauzula ( označenje da se radi
o menici ), datum i mesto plaćanja. Zemlje ženevskog sistema poznaju menično jemstvo, aval, a
ova ustanova nepoznata je engleskom pravu i to je ujedno najveća razlika između sistema u sferi
meničnih i čekovnih obaveza. Postojali su, a postoje i dalje, pokušaji i napori da se ujednači
čekovno i menično pravo na najširem planu, da se ostvarivanje meničnih i čekovnih prava reguliše
jednoobraznim normama. Najznačajniji uspeh postignut je donošenjem ženevskih konvencija o
menici i čeku 1930. i 1931. godine. Ove konvencije su prihvaćene dosta široko, ali ipak ne
dovoljno, npr. nisu ih prihvatile anglosaksonske zemlje. Kraljevina Jugoslavija je ratifikovala
Ženevske konvencije koje se odnose na menicu, donete 1930. godine. Ove norme je preuzeo naš
Zakon o menici iz 1946. godine. Zakon o čeku usvaja ista koliziona rešenja, no ne ponavlja
odredbe Zakona o menici, već samo upućuje na njih. Menica i ček spadaju među one oblasti, za
koje imamo posebne kolizione norme u našem pozitivnom pravu. Te norme se grupišu oko tri
pitanja: 1. menična ( čekovna ) sposobnost; 2. forma meničnih ( čekovnih ) obaveza; 3. prava i
obaveze kod menice ( čeka ).
Menična ( čekovna ) sposobnost – u pogledu sposobnosti jednog lica da se menično obaveže,
tačka vezivanja je lex nationalis. Sposobnost glavnih meničnih dužnika, kao i sposobnost
indosanta, avalista i ostalih lica, koja primaju menične obavez, ceniće se prema pravu države čiji
državljanin lice u pitanju. Ovo osnovno pravilo ima dve dopune: ranvoa i teoriju najveće
vrednosti menične obaveze. Određivanje merodavnog prava za meničnu sposobnost je jedan od
veoma malobrojnih kolizionih problema pri čijem rešavanju je naše pozitivno pravo, još pre
donošenja ZMPP, izričito nalagalo primenu ustanove uzvraćanja i upućivanja na dalje pravo.
Primenjujući zakon državljanstva meničnog obveznika, naš sud treba da konsultuje i kolizione
norme tog prava. Ako one prihvataju neku drugu tačku vezivanja ( a ne lex nationalis ) i ako su
relevantne činjenice tako raspoeđene da ta drukčija tačka vezivanja u datom slučaju ukazuje na
drugo pravo, treba prihvatiti takvo uzvraćanje ili upućivanje na dalje pravo. Zakon o menici ne
postavlja posebna pravila za slučaj da je reč o meničnoj sposobnosti apatrida i bipatrida, pa u tim
slučajevima treba uzeti, da važe opšta pravila ZMPP. Teorija najveće vrednosti menične obaveze
znači sledeće – ako menični dužnik ne bi bio sposoban pema svom lex nationalis, odnosno prema
pravnu na koje lex nationalis upućuje, treba konsultovati pravo države u kojoj je menična obaveza
preuzeta, čime se pruža dopunska mogućnost da menična obaveza ostane na snazi ( lex loci
actus ). Menični obveznik će se smatrati menično sposobnim, ako je sposoban, bilo prema svom
lex nationalis, bilo prema pravu zemlje u kojoj je menična obaveza preuzeta.
U pogledu forme meničnih obaveza i radnji za održavanje meničnih prava, osnovno koliziono
pravilo je locus regit actum, pravilo koje najčešće prihvaćeno za formu pravnih radnji uopšte. To
znači da će se oblici meničnih radnji ceniti prema pravu države, gde su preduzete. Ovo pravilo je
potvrđeno u pravnom stavu – odgovoru koji je utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove
Višeg trgovinskog suda u Beogradu, u kome je rečeno, da shodno Zakonu o menici, oblik primanja
meničnih obaveza određuje zakon zemlje, na čijem području su te obaveze primljene. Ako je reč o
obliku protesta, notifikacije i drugih radnji za vršenje ili održavanje meničnih prava, ovo koliziono
pravilo ostaje bez dopuna. Ako je u pitanju oblik primanja meničnih obaveza, naše pravo predviđa
dve dopune uz locus regit actum. Kada je obaveza primljena u inostranstvu između naših
državljana i nije zadovoljena forma prema pravu zemlje gde je obaveza primljena, ali su ispunjeni
uslovi, koje u pogledu forme postavlja naše pravo, primeniće se naše pravo i smatraće se da je
obaveza preuzeta u punovažnoj formi. Dakle, uz locus regit actum, kao dopunska tačka vezivanja,
javlja se zakon zajedničkog ( i to srpskog državljanstva ). Ženevske konvencije ne predviđaju ovu
dopunsku tačku vezivanja, ali dozvoljavaju da pojedine države stave rezervu na konvencije,
prihvatanjem ove dopune. Rezerve se stavljaju radi zaštite domaćih interesa. Druga dopuna se
predviđa u pogledu sukcesivno preuzetih meničnih obaveza. Načelno, u lancu meničnih obaveza,
sve obaveze se zasnivaju na inicijalno izdatoj menici, iz nje izvlače pravnu snagu i obaveznost. S
druge strane, za nakndano preuzete obaveze važi načelo njihove samostalnosti, što znači da ove
docnije obaveze ne izvlače svoju važnost jedna iz druge. Ali, ako sama menica nije punovažno
izdata, po opštem pravilu locus regit actum, ništa ne može da spasi docnije obaveze. Izdavanje
menice, koje nije punovažno prema locus regit actum, ipak neće onemogućiti punovažnost docnije
obaveze, ako prema pravu države gde je preuzeta docnija obaveza, važe i docnija i ranija.
U pogledu prava i obaveza kod menice se javljaju dve tačke vezivanja: 1. zakon mesta
preuzimanja menične obaveze; 2. zakon mesta gde je menica plativa. Pravo države u kojoj je
menica plativa, merodavno je za prava i obaveze glavnih meničnih dužnika, dakle akceptanta kod
trasirane menice i izdavaoca kod sopstvene menice. Po tom pravu ( lex loci solutionis ) ceni se i
pitanje, može li se akcept ograničiti na deo svote, zatim da li je imalac menice dužan da primi
delimičnu isplatu, ili pak to može da odbije. Po lex loci solutionis se određuju i mere koje se imaju
preduzeti u slučaju gubitka ili krađe menice. Pravo države u kojoj je preuzeta menična obaveza
merodavno je za prava i obaveze svih ostalih meničnih dužnika. U pogledu mesta preuzimanja
meničnih obaveza treba reći da Zakon o menici precizira da se mestom preuzimanjа obaveze ,
podrazumeva mesto gde je dat potpis meničnog dužnika. Pravo mesta gde je dat potpis važi za
trasanta kod trasirane menice, za indosante, avaliste i intervenijente. Prema zakonu mesta u
kome je menica izdata određuju se još neka pitanja, kao što su rokovi za ostvarenje regresnih
zahteva.

49. Pravo merodavno za kvazikontrakte

U oblasti vanugovorne odgovornosti centralni značaj imaju građanskopravni delikti. Iz uporednog

međunarodnog privatnog prava proizilazi da se ova sfera vanugovornih obaveza, uobičajeno
pokriva dvema osnovnim kategorijama odnosa: deliktima i tzv. kontraktima. ZMPP ne koristi
termin kvazikontrakti, već nabraja 4 kategorije odnosa: 1. sticanje bez osnova ( kondicijski
zahtevi ); 2. poslovodstvo bez naloga ( negotiorum gestio ); 3. upotreba stvari bez poslovodstva (
verzioni zahtevi – actio de in rem versio ); 4. sve druge vanugovorne obaveze, koje ne proizilaze
iz odgovornosti za štetu.
Uporedno materijalno pravo u sferi kvazikontrakata, posebno neosnovanog obogaćenja, dosta je
različito. Razlike su primetne već na nivou pristupa, po pitanju da li je neosnovano obagaćenje
jedinstveno regulisano, ili se kondikcije i verzije tretiraju odvojeno. U francuskom pravu samo se
verzioni slučajevi smatraju neosnovanim obogaćenjem, a ovo se može javiti u sferi vanugovornih
odnosa. Razlike postoje i po pitanju bitnih elemenata instituta. Zatim, pri plaćanju nedugovanog,
različite formulacije zakonodavca dovode do razlika u teretu dokazivanja: dok je po većini prava,
na tužiocu da dokaže da je transfer učinjen zbog njegove zablude da je bio dužan, dotle nemačko
pravo formulacijom obavezuje tuženog da dokaže da je tužilac u momentu plaćanja znao da na
plaćanje nije obavezan. Razlike su uočljive i u domenu obima restitucije i u razlozima iz kojih se
restitucija ( tužba ) može odbiti.
Sticanje bez osnova i upotreba stvari bez poslovodstva ( kondikcijski i verzioni zahtevi )
U pogledu kolizionog regulisanja sticanja bez osnova, teorija i praksa se suočavaju sa nekim
ozbiljnim alternativama. Jedna mogućnost je da se merodavno pravo traži s oslonom na neku
vrstu osnove za neosnovano obogaćenje. Osnove, u pravom smislu te reči, naravno nema ( inače
ne bi bilo sticanje bez osnova ), ali postoji neka putativna osnova, neki razlog za sticanje. Taj
razlog može biti osnova koja nije pravno punovažna ( ako jedna strana izvrši ništav ugovor );
osnova koja je očekivana ( dat je venčani dar, a do venčanja nije došlo ); osnova koja je prestala
( isplata duga koji je već isplaćen ); osnova koja je u zabludi pretpostavljena ( isplata u uverenju
da dug postoji, a zapravo ne postoji ili postoji prema nekom drugom ). U svim tim slučajevima
nema pravno valjane osnove, ali je razlog sticanja u nekom poslu, preko koga se može doći do
merodavnog prava. Na primer, ako je razlog za sticanje kupoprodajni ugovor koji je ništav,
merodavno će biti pravo, koje je merodavno za taj ugovor. Druga osnovna alternativa je da se
rešenje traži s oslonom na mesto gde se ostvarilo obogaćenje. Merodavno treba da je pravo
zemlje u kojoj je došlo do obogaćenja, odnosno sticanja.
Kondikcijski zahtevi – do neosnovanog obogaćenja će doći ukoliko se plati nepostojeći dug. Treba
smatrati da je za restituciju merodavno pravo, koje je merodavno za odnos iz koga je dug nastao,
ili e pogrešno držalo da je nastao. Budući da će to, po pravilu, biti neki pravni posao, najčešće
ugovor, to se pravila o neosnovanom obogaćenju za procenu kondikcijskog zahteva imaju potražiti
u obligacionom pravu zemlje, do koje se dođe primenom poveznica koje važe za ugovorne
odnose. Pri tome, ukoliko je reč o postojećem ugovoru, po kome je došlo do dvostruke isplate,
moguća je primena lex voluntatis-a, ukoliko su stranke, koristeći autonomiju volje, izabrale
merodavno pravo za svoj ugovor. Ukoliko dug nije ni postojao, jer nije postojao osnov, primena
lex voluntatis-a je nemoguća, već se do merodavnog prava dolazi na bazi supsidijarnih tačaka
vezivanja, koje važe za ugovore. Isto važi i za slučajeve plaćanja duga pogrešnom poverioci,
plaćanja nedugovanog ili više od dugovanog, zatim ukoliko dođe do obogaćenja zbog plaćanja po
osnovu koji je ab initio ništav, ili je kasnije otpao, zatim kada je prestacija izvršena po osnovu koji
se očekivao, ali do njega nije došlo. U svim navedenim slučajevima treba ugovorno povezivati.
Međutim u kvalifikacijama pojedinih zahteva mora se biti veoma oprezan. Recimo, ukoliko je do
zamene poverioca došlo greškom banke, pogrešna isplata na račun lica, koje u doznaci nije
označeno kao primalac, zahtev za restituciju je verzioni, a ne kondikcijski.
Verzioni zahtevi – pod upotrebom stvari bez poslovodstva treba podrazumevati slučajeve u kojima
se iskorišćena stvar pretvara u nešto drugo, ili prestaje da postoji, ili joj se smanjuje vrednost. U
našoj sudskoj praksi, najčešći slučajevi verzije su vezani za upotrebu tuđeg građevinskog
materijala, građenja na tuđem zemljištu i neosnovanog korišćenja tuđeg stana. Za rešavanje
sukoba zakona, zakonodavac se opredelio za primenu prava zemlje na čijoj teritoriji su se
dogodile činjenice, koje su dovele do nastanka obaveze. Pošto su te činjenice vezane za upotrebu
stvari, proizilazi primena zakona mesta nalaženja stvari u momentu njene upotrebe.
Poslovodstvo bez naloga – u pogledu poslovodstva bez naloga, merodavno pravo se često traži
preko lica, koje se u ovom odnosu javlja kao poverilac i dužnik. Prema jednom shvatanju,
merodavno pravo treba da je pravo dominus negotii ( lica u čiju korist, odnosno za koje je radnja
izvršena ) ili pak negotiorum gestio ( lica koje vrši radnje bez naloga ). Ajzner se opredeljuje za
rešenje domicil negotiorum gestor. Savremena zakonodavna rešenja su u skladu sa koncepcijom
koju zastupa Ajzner, ali samo utoliko što traže merodavno pravo s oslonom na poslovođu, a ne na
gospodara posla. Međutim kao tačka vezivanja se ne prihvata domicil negotiorum gestor, već
mesto gde je radnje izvršena. To je, primera radi, stanovište portgalskog i španskog prava, kao i
austrijskog, s tim što se u austrijskom pravu ova tačka vezivanja samo pretpostavljeno rešenje,
od kojeg se može odstupiti u korist najbliže veze. Naše pozitivno pravo je takođe na stanovištu,
da je u negotiorum gestio merodavno obligaciono pravo zemlje u kojoj je radnja poslovođe
izvršena, lex loci actus. Ovo pravo merodavno je za prosuđivanje zahteva gospodara u odnosu na
delovođu i zahteva delovođe u odnosu prema gospodaru posla.
Ostale osnove za vanugovorne odnose – ZMPP sadrži i jedno opšte pravilo, kojim se određuje
merodavno pravo za vanugovorne obaveze za koje u istom zakonu nije postavljeno posebno
pravilo. Ovde spada, npr. upotreba stvari u tuđu korist, ili upotreba tuđe stvari u svoju korist.
Prema tom opštem pravilu, merodavno je pravo zemlje u kojoj su se dogodile činjenice, koje su
prouzrokovale obavezu.
50. Merodavno pravo za građanskopravne delikte

Građanskopravni delikti sa elementom inostranosti su prirodna propratna pojava međunarodne

razmene dobara i usluga i drugih međunarodnih kontakata. Logično je da se javlja znatan broj
građanskopravnih delikata, koji se vezuju za više suvereniteta. Koliziono regulisanje ove
problematike, do nedavno, je bilo veoma ujednačeno.
Princip lex loci delicti comisii – mesto izvršenja delikta javlja se kao tačka vezivanja, još u XIV
veku za vreme Bartolusa. Sve do pre nekoliko decenija, ovo rešenje nije imalo ozbiljniju
alternativu. Javljali su se međutim izvesni dopunski principi.
Lex fori, kao dopunski princip za protivpravnost – prema nekim shvatanjima, uz lex locii delicti
comisii, treba postaviti kao dopunski princip lex fori, pravo suda. Međutim, ovaj dopunski princip
ne odnosi se na čitav problematiku delikata, već samo na pitanje protivpravnosti radnje. Radnja
će se smatrati protivpravnom, samo ako je takvom smatraju zakon mesta izvršenja delikta i
zakon suda. U pogledu ostalih pitanja, primenjuje se samo zakon mesta izvršenja delikta. Ovakva
kumulacija zakona mesta izvršenja delikta i zakona suda, bilo je rešenje veoma dugo prihvaćeno
u engleskom pravu.
Postoje i teškoće u primeni načela lex locii delicti comisii. Osnovna i klasična teškoća u primeni lex
loci delictii comisii, kao tačke vezivanja, javlja se kada posledica delikta ne nastupa u istoj državi
u kojoj je izvršena radnja. U ovakvim slučajevima javlja se složeni problem kvalifikacije pojma
mesta izvršenja delikta. U nekim zemljama tim mestom se smatra mesto delikte radnje, u nekima
mesto posledice. U savremenom međunarodnom privatnom pravu, dislokacija mesta radnje i
mesta posledice može da stvori ozbiljne teškoće, pravnu nesigurnost i pogoduje arbitrarnom
ponašanju, ako se u pozitivnim normama ne može naći opredeljenje za jedo ili drugo shvatanje.
Postavlja se i pitanje treba li na isti način shvatiti lex locii delicti comissi, bez obzira na to da li je
reč o osnovu odgovornosti, vrsti naknade, visini naknade i sl. Posebne teškoće u primeni lex loci
delicti comissi javljaju se u onim retkim slučajevima, kada se delikt dogodi na tzv. ničijoj zemlji –
na brodu na otovorenom moru ili u vazduhoplovu.
Kritika principa lex loci delicti comissii
Posebno su snažne kritike u pogledu saobraćajnih delikata i oen su posebno izražene u SAD.
Pozicije dugo neprikosnovenog principa lex loxi delicti cmoissii, postaju osetno uzdrmane, nakon
sporova za naknadu štete protiv avionske kompanije NEA ( North East Airlines ). Posebno je u tom
pogledu značajna odluka u sporu Kilberg v NEA iz 1961. godine. NEA je njujorška kompanija, a
nastradali Kilberg je takođe bio iz Njujorka. Avion je poleteo iz Njujorka, a do nesreće je došlo nad
ostrvom Nentaket, koje se nalazi u Masačusetsu, a prema zakonu te federalne jedinice, zakonski
naslednici Kilberga ne bi mogli da traže naknadu preko maksimuma od 150 000 dolara. U državi
Njujork takvo ograničenje ne postoji. Sud je došao do zaključka da ne bi bilo ni logično, ni
pravedno, primeniti pravo Masačusetsa u sporu između tužioca i tuženika iz Njujorka. Ipored
ovako izrešene kritike primene lex loci delicti comissii, u slučaju Kilberg sud još uvek nije okrenuo
leđa ovom principu i konstatovao je da pravo Masačusetsa i pravo Njujorka nisu u sukobu u
pogledu osnova, već samo u pogledu visine naknade, a to je pitanje kvalifikovao kao proceduralno
da bi primenio pravo Njujorka kao lex fori. Princip lex loci delicti comissi nije derogiran, već
izbegnut na posredan način. U slučaju Bebkok protiv Džeksona, nije bilo moguće takvo
diplomatsko rešenje. Džordža Bebkok bila je gost na putovanju u kolima Džeksonovih. Pošli su na
vikend u Kanadi, gde je došlo do nesreće u kojoj je povređena Džordža Bebkok i ona je u Njujorku
podnela tužbu za naknadu štete protiv Vilijama Džeksona. I tužiteljka i tuženi bili su iz Njujorka, u
Njujorku je put započet, tu je trebao i završiti. Pravo Njujorka je dopuštalo da se u datom slučaju
dosudi naknada štete, ali u Kanadi postoji propis prema kome se ne može tražiti naknada štete od
vlasnika ili vozača za telesnu povredu putnika, ako je ovaj besplatno prevožen. Lex loci delicti
comissii je ukazivao na pravo Kanade i nije bilo moguće da se primeni pravo Njujorka, jer je bila
sporna osnova zahteva za naknadu štete, a ne visina štete. Apelacioni sud je primenio pravo
Njujorka, ističući da je to pravo neuporedivo više povezano sa spornim odnosom i time je
napušten princip lex loci elicti comissii. Ova odluka izazvala je brojne komentare. Prevagu ima
mišljenje da je novo rešenje princip najtešnje povezanosti, što znači da je postavljena jedna
okvirna tačka vezivanja, a sudu ostaje da proceni sa kojim pravom je deliktni odnos najtešnje
povezan. Dalji razvoj američkog prava u ovoj oblasti karakterišu napori da se ispuni ovaj okvir, da
se preciziraju merilana osnovu kojih sud utvrđuje pravo koje je u najbližoj i najlogičnijoj vezi sa
deliktnim odnosom. Ristejtment II koji predstavlja neobaveznu, ali veoma autoratitativnu
formulaciju američkog prava predviđa sledeće rešenje: merodavno pravo je ono pravo koje je u
najznačajnijoj vezi sa štetnim događajem i strankama; prilikom utvrđivanja najtešnje veze, sud će
posebno voditi računa o mestu gde je nastupila šteta, mestu deliktne radnje, domicilu,
državljanstvu, mestu registracije, odnosno poslovnom sedištu stranaka, mestu gde je središte
odnosa među strankama, kao i o nekim drugim obzirima načelne prirode. Kejvers predlaže
originalna rešenja i uvodi malu revoluciju u teoriju međunarodnog privatnog prava, sa idejom da
se prilikom izbora merodavnog prava vodi računa, ne samo o teritorijalnim kontaktima spornog
odnosa, već i o sadržini propisa, koji se nalaze u sukobu, kao i o interesima za primenu jednog ili
drugog prava. Kejvers predlaže određena načela preferencije ( zapravo koliziona rešenja ) za
pojedine tipove sporova za naknadu štete iz delikata. Suština njegovog prvog načela preferencije
je u sledećem: ako pravila države gde je nastupila šteta postavljaju stroži standard ponašanja i
predviđaju višu naknadu, nego što to čine propisi zemlje u kojoj je izvršena deliktna radnja, ili
propisi zemlje čiji je državljanin izvršilac delikta, primeniće se propisi zemlje u kojoj je nastupil
šteta. Ovim američkim koncepcijama, najviše se približilo englesko pravo. Mnogo jasnije i
eksplicitnije prihvatanje principa centra gravitacije ( najtešnje veze ), barem kao dopunskog
načela, za delikte nalazimo u jednoj odluci koja je doneta u bivšoj Jugoslaviji. Jugoslovenski
državljanin je naneo štetu drugom jugoslovenskom državljaninu, u saobraćajnoj nesreći, koja se
dogodila u inostranstvu. U pravnom mišljenju, zauzetom na savetovanju sudija Vrhovnog suda
Jugoslavije, konstatovano je da treba poći od načela da važi lex loci delicti comissii, te da pri tom
treba imati u vidu ne samo mesto gde je radnja izvršena, već i mesto gde je posledica nastupila.
Dodaje se da se od tog načela može odstupiti, ako je to povoljnije za žrtvu, te primeniti pravo
koje je u najtešnjoj vezi sa slučajem. Evropska prava do sad nisu napustila lex loci delicti comissi
kao osnovno koliziono rešenje za građanskopravne delikte. Suština novih zakonodavnih solucija je
u tome što se izdvajaju neki slučajevi koji se posebno formulišu i za koje se umesto lex loci delicti
comissi predviđa druga tačka vezivanja. Razlika između nekoliko evropskih zakonodavstava i
prava SAD, je u tome što u pomenutim evropskim pravima nije prepušteno sudu da ceni kada
postoje uslovi da se odstupi od lex loci delicti comissii, već sam zakonodavac precizira
pretpostavke za takve izuzetke i ujedno precizira i to koje će se pravo primeniti u takvim
slučajevima umesto lex loci delicti.
U našem pozitivnom pravu osnovna koliziona rešenja sadrži ZMPP. Pored pravila ZMPP, od značaja
su i neke druge norme, pre svega norme Haške konvencije o zakonu koji se primenjuje na
saobraćajne nezgode iz 1971. godine, koje od 1976. godine predstavljaju deo našeg pozitivnog
prava, kao i kolizione norme Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1988. godine, koje se
odnose na naknadu štete zbog sudara brodova. Donošenju ZMPP prethodile su duge diskusije o
tome kakvo treba da je stanovište našeg zakonodavca, odnosno treba li i ako treba, onda u kojoj
meri valja odstupiti od lex loci delicti comissi. U konačnom i važećem tekstu, princip lex loci delicti
comissi je zadržao svoje klasične pozicije. Zakonodavac je svestan problema lokalizacije delikta.
Mesto izvršenja radnje traba određivati in concreto. Ako je radnja pozitivna ( commissio ), onda je
to mesto u kome se nalazio štetnik u momentu njenog preuzimanja; ukoliko je negativna
( ommissio ), to je mesto u kome je štetnik imao da dela. Povodom odgovornosti za opasnu stvar,
to je mesto u kome se stvar nalazila u momentu, kada se otrgnula kontroli. Za delikte izvršene u
medijima vezivanje se vrši preko sedišta studija ili izdavača. Pod mestom na kome je nastupila
posledica podrazumeva se mesto u kome je došlo do povrede zaštićenog dobra, ali i pravo mesta
nastanka štete, ukoliko to nisu ista mesta. Poseban problem može izazvati zahtev za naknadu
izmakle dobiti ( lucrum cessans ). U ovom slučaju smatra se da je posledica nastupila u
prebivalištu tužioca, jer je to centar njegovih interesa. Želeći da zaštiti žrtvu delikta, zakonodavac
se, za slučaj dislokacije delikta, opredelio za teoriju žrtve: primeniće se ono od dva ili više prava,
koje je povoljnije za oštećenog ( žrtvu ). Na pitanje ko odlučuje o tome koje je pravo povoljnije,
žrtva ili sud, zakon ne daje odgovor. U cilju još jače zaštite žrtve, u ZMPP se posebno izdvaja
problem nedozvoljenosti ( protivpravnosti ) radnje, opredelivši se za rešenje da je zadovoljen
uslov protivpravnosti, ukoliko je radnja takva po pravu bilo kog mesta, ili mesta radnje ili mesta
nastupanja posledice. Pravo do koga se dođe odgovara na sa pitanja vanugovorne odgovornosti:
koji je osnov odgovornosti štetnika, postoji li uzročna veza između radnje i posledice, ima li
deliktne sposobnosti, ima li razloga za isključenje ili podelu odgovornosti, odgovaraju li štetnici
kada ih je više, pro parte ili solidarno, koja se vrsta štete može naknaditi, njena visina i način
naknade, zastarelost itd. ZMPP dozvoljava odstupanje od lex loci delicti, samo u slucajevima u
kojima je primena zakona mesta delikta praktično nemoguća. To su slučajevi kada se događaj iz
koga proizilazi štetna posledica odigrao na brodu koji se nalazi na otvorenom moru, ili u
vazduhoplovu koji leti iznad otvorenog mora, ili iiznad neke zemlje. U takvim situacijama lex loci
delicti nije rešenje, jer do delikta dolazi na mestu koje ne pripada ni jednoj državi, ni jednom
pravu, te će merodavno biti pravo države kojoj pripada brod ili vazduhoplov ( lex banderae ).
Ukoliko se delikt dogodio u tuđim teritorijalnim vodama ili luci, ili u stranom vazdušnom
pristaništu, povezivanje je po lex loci delicti. Primenu zakona zastave, treba proširiti i na vojne
avione i brodove koji pripadaju državi i kada se nađu u stranim lukama. U pogledu naknade štete
zbog sudara brodova Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi predviđa sledeća koliziona rešenja:
1. ako se sudar dogodio u obalnom moru ili unutrašnjim vodama neke države, primenjuje se
pravo mesta delikta. Od tog pravila postoje dva izuzetka u korist zajedničkog prava dve strane.
Odstupiće se od lex loci delicti ako brodovi imaju istu državnu pripadnost, ili ako brodovi ne
pripadaju istoj državi, ali prava država kojima pripadaju su ista. U tim situacijama primeniće se
pravo države kojoj oba broda pripadaju, odnosno istovetna rešenja iz prava država kojima brodovi
pripadaju; 2. ako se sudar dogodio na otvorenom moru merodavan je Zakon o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi, kao pravo mesta suda. I ovde važe isti izuzeci kada brodovi pripadaju istoj
državi, ili su pravna rešenja država, kojima brodovi pripadaju istovetna; 3. Zakon o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi predviđa i nekoliko slučajeva u kojima će se za naknadu štete od sudara
brodova, uvek primeniti domaće pravo, bez obzira na to što odredbe tog člana upućuju na
primenu stranog praa, kao što je npr. sluačaj kada su sva zainteresovana lica državljani Srbije ili
pravna lica iz Srbije, ili kada je jedan od brodova između kojih je došlo do sudara ratni ili javni
brod, koji pripada Srbiji; 4. pravila haške konvencije.

51. Haška konvencija o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode

Tekst konvencije sačinjen je 1968. godine, stupila je na snagu 4. maja 1971, a bivša Jugoslavija
ju je ratfikovala juna 1976. godine. Haška konvencija nastoji da pomiri različite principe i
tendencije. Kompromis je tražen i pronađen, pre svega, između pristalica lex loci delicti commissii
i onih koji se zalažu za odstupanje od lex loci delicti commissi , a u prilog najbliže veze, odnosno
centra gravitacije. Rešenje Haške konvencije se nalazi u osnovi u sledećem: lex loci delicti
commissi je zadržano kao osnovno rešenje, ali je predviđen veliki broj izuzetaka. Pravilo koje kroz
izuzetke zamenjuje lex loci delicti commissi nije fleksibilan princip najbliže veze, već jedna tačka
vezivanja koja se vrlo lako utvrđuje, a to je mesto registracije vozila.
Konvencija se primenjuje na građansku vanugovornu odgovornost, koja proistekne iz saobraćajne
nezgode. Ova formulacija obuhvata sve oblike i vidove odgovornosti, sem krivične i ugovorne.
Vrsta postupka nije odlučujuća, što znači da se Konvencija odnosi i na određivanje merodavnog
prava povodom imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku. Konvencija precizira i domašaj
termina saobraćajna nezgoda. Konvencija se jednako odnosi i na motorna i nemotorna vozila,
dakle i na nezoge u kojima učestvuju bicikl, zaprežna kola, konji i sl. Potrebno je da se ona
dogodila na javnim drumovima ili drugim površinama otvorenim za javnost, ili na privatnim
površinama, kojima određena lica imaju pristup. Jedan od ključnih pojmova koje koristi
konvencija je registracija vozila, odnosno mesto registracije vozila. U sklopu konvencije, ta tačka
vezivanja je gotovo ravnopravna sa lex loci delicti commissii. Zbog značaja ovog pojma,
Konvencija nastoji da otkloni neke teškoće, koje mogu nastati u interpretaciji. Do teškoća dolazi
pre svega u slučajevima kada vozilo nije registrovano ili je registrovano u više država. U tim
slučajevima, merodavno će biti pravo zemlje redovnog smeštaja ( stacioniranja ) vozila. Po
pravilu, mesto redovnog ( uobičajenog ) smeštaja vozila, može doći u obzir samo kada je
kriterijum mesta registacije neprimenljiv. U jednom izuzetnom slučaju mesto redovnog
stacioniranja vozila zamenjuje mesto registracije vozila. To je slučaj kada se mesto registracije
vozila ne poklapa sa redovnim boravištem ni vozača, niti vlasnika ili držaoca vozila. Treba
pomenuti i to da Konvencija pruža jedno preciziranje pojma lex loci delicti commissii, te pod
mestom delikta podrazumeva mesto radnje, a ne mesto posledice.
Konvencija se primenjuje bez obzira na reciprocitet, što znači da su ratifikacijom norme
Konvencije postale deo našeg međunarodnog privatnog prava, te se primenjuju bez obzira na to
za koje se države vezuje pravni odnos, tj. bez obzira na to da li je merodavno pravo države
ugovornice ili neugovornice. Ne postoji obaveza da se Konvencija primeni i na unutrašnje sukobe
zakona. Međutim, u slučaju da se pravni odnos vezuje za više država, od kojih jedna ima više
pravnih područja, tačke vezivanja Konvencije biraju neposredno pravno područje unutar te
države. Haška konvencija u izvesnoj meri ograničava svoju primenu i u samom domenu
saobraćajnih delikata. Iz polja dejstva Konvencije isključena su pitanja, za koja se smatralo da
iziskuju poseban tretman, ili za koja se nije mogao postići konsenzus. Reč je o sledećim
pitanjima: 1. konvencija se ne primenjuje na odgovornost proizvođača, prodavca i servisera
vozila; 2. konvencija se ne primenjuje na odgovornost vlasnika puta ili lica čiji je zadatak
održavanje puta; 3. konvencija se ne primenjuje ni na odgovornost za postupke drugih lica,
izuzev ako se radi o odgovornosti vlasnika vozila ili nalogodavca; 4. konvencija se ne primenjuje
na regresne zahteve između lica odgovornih za štetu; 5. konvencija se ne primenjuje na regresne
zahteve i na subrogaciju u pogledu osiguravajućih društva, ali ostaje u sferi Konvencije pitanje, da
li oštećeni ima pravo da pokrene postupak direktno protiv osiguravaoca lica odgovornog za štetu;
5. konvencija se ne primenjuje na zahteve ili regresne zahteve, koje postavljaju ustanove
socijalnog osiguranja ili javni fondovi, koji daju garantije u pogledu automobilskih šteta, niti na
zahteve i regresne zahteve uperene protiv ustanova socijalnog osiguranja ili pomenutih fondova.
Konvencija prihvata jednu kombinaciju lex loci delicti commissii i mesta registracije vozila, s tim
da ulogu osnovnog pravila zadržava lex loci delicti commissii. Da bi došlo do primene prava mesta
registracije vozila, treba da dože do sticaja okolnosti, koje se mogu podeliti u dve grupe: 1.
okolnosti koje se tiču vozila i aktera nezoge, 2. okolnosti koje se tiču podnosioca zahteva, tj. lica
prema kome se javlja odgovornost. Prva grupa okolnosti tiče se same nezogde, a druga se vezuje
za procesnu situaciju, koja povodom nezgode nastaje. Da bi došlo do odstupanja od lex loci delicti
treba da postoji jasna veza između aktera i države, čije bi pravo trebalo da bude merodavno
umesto lex loci delicti. Uslov koji se tiče vozila i aktera nezgode formulisan je tako da se postavlja
zahtev da vozilo, odnosno vozila koja učestvuju u saobraćajnoj nezgodi, budu registrovana u istoj
zemlji. Ako u nezgodi učestvuje i lice koje se nalazilo van vozila, ovaj uslov se širi time, što se
traži da to lice ima redovno boravište u istoj zemlji u kojoj je registrovano vozilo, koje je
učestvovalo u nezgodi. Pored uslova koji se tiču vozila i aktera, treba da se ispuni još jedan od
alternativnih uslova, koji se tiču podnosioca zahteva, tj. lica prema kojem se javlja odgovornost,
da bi se stekle pretpostavke za primenu prava mesta registracije. Ti alternativni uslovi su: 1. da
zahtev postavlja vozač, držalac, sopstvenik ili drugo lice, koje polaže neko pravo na vozilo; 2. da
zahtev postavlja žrtva, koja bila putnik – pod dopunskom pretpostavkom, da to lice ima redovno
boravište van države u kojoj se desila nezgoda; 3. da zahtev postavlja žrtva koja nije bila putnik,
već se nalazila van vozila.
Pored postavljenog jednog opšteg uslova i tri alternativna dopunska uslova, Konvencija daje još
jedno razjašnjenje u pogledu primene prava mesta registacije vozila. Precizira se da u slučaju da
u nezgodi ima više žrtava, merodavno pravo se određuje posebno perma svakoj od njih. Moguće
je da jedna od žrtava ima redovno boravište u zemlji registracije vozila, a drugi nema. U odnosu
na prvu žrtvu su ispunjene pretpostavke za primenu prava mesta registacije vozila, dok prema
drugoj žrtvi nisu, te će se u pogledu odgovornosti prema njoj primeniti opšte pravilo, pravo mesta
nezgode. Kada je reč o stvarima koje su se nalazile u vozilu, ili van njega, a na kojima je nastala
šteta, na njih se takođe primenjuje ili pravo mesta nezgode ili pravo mesta registracije vozila.
Veza je postavljena na sledeći način: 1. u pogledu štete na stvarima koje su se nalazile u vozilu, a
koje pripadaju putniku ili su mu bile poverene, primenjuje se pravo koje je merodavno za
odgovornost prema putniku; 2. u pogledu štete na stvarima u vozilu koje ne pripadaju putniku,
niti su mu bile poverene, primenjuje se pravo koje je merodavno za odgovornost prema vlasniku
vozila; 3. u pogledu štete na stvarima van vozila, merodavno je pravo mesta nezgode, izuzev ako
je reč o ličnim stvarima žrtve koja se nalazila van vozila.
Interpretacija ovih pravila stavlja sudove pred teške zadatke. U sporu Brandikur protiv Bigu, koji
je rešen presudom apelacionog suda u Parizu juna 1981. godine. Aprila 1977. godine Brandikur se
vozeći vozilo registrovano u Francuskoj, u Maroku, izbegavajući sudar sa automobilom
marokanske registracije, survao niz nasip. U kolima je bilo petoro ljudi, svi su povređeni, a jedan
je poginuo. Jedan od povređenih je podigao tužbu protiv vozača, radi naknade štete. Prema
francuskom pravu, postoji osnova za građansku odgovornost vozača; marokansko pravo nije
posebno utvrđivano, ali su sudu prezentirane indicije, prema kojima ta odgovornost po
marokanskim normama ne bi postojala. Izbor merodavnog prava je, prema tome, dobio suštinski
značaj. Prvostepeni sud je, primenjujući Hašku konvenciju, zaključio da je u datom slučaju
merodavno francusko pravo, kao pravo mesta registracije vozila, jer je u nezgodi učestvovalo
samo vozilo registrovano u Francuskoj. U žalbi je Brandikur isticao da je u nezgodi učestvovalo još
jedno vozilo, koje je on morao izbeći. Pitanje je bilo da li sud pred sobom ima slučaj nezgode sa
jednim vozilom ili sa dva. U prvom slučaju, shodno odredbama Haške konvencije, merodavno bi
bilo francusko pravo, a u drugom slučaju marokansko, kao lex loci delicti comissi. Apelacioni sud
je zaključio da to jeste slučaj u kome je učestvovalo više vozila i pošto su ta vozila registrovana u
više država, nisu se stekli uslovi da se odstupi od lex loci delicti commissi, te je merodavno bilo
marokansko pravo.
Pažnju zaslužuje i koliziono pravilo, koje određuje merodavno pravo po kojem će se ceniti
mogućnost postavljanja direktnog zahteva prema osiguravaocu odgovornog lica. Ovaj član
alternativno upućuje na više prava. To su: pravo mesta nezgode, pravo merodavno za ugovor o
osiguranju, a kao treća alternativa javlja se pravo mesta registracije vozila u slučaju da primena
ovog prava inače dolazi u obzir u datom slučaju. Postojaće, prema tome, mogućnost postavljanja
direktnog zahteva prema osiguravaocu odgovornog lica, ako takvu mogućnost poznaje bilo koje
od navedena dva, ili eventualno čak tri prava. Značajno je i pravilo konvencije, koje govori o
saobraćajnim i bezbednosnim pravilima, čija sadržina može biti od uticaja na utvrđivanje
odgovornosti. Dolazi u obzir samo primena pravila, koja su na snazi na mestu nezgode i u vreme
nezgode. Najzad tu je i pravilo o javnom poretku, kojim se samo potvrđuje opšteprihvaćeno
načelo da će domaći sud moći da odbije primenu strane norme, iako koliziono pravilo upućuje na
njenu primenu, ako bi ta primena bila suprotna domaćem javnom poretku.

52. Prava stranaca da stupaju u porodičnopravne odnose u Srbiji

Postoji negativno i pozitivno određenje pojma stranca. Negativno – stranac je svako fizičko lice,
koje nema srpsko državljanstvo. Pozitivno – stranac je svako fizičko lice, koje ima državljanstvo
neke strane države ili je apatrid. Pre nego što će nadležni organi u Srbiji odrediti, koje će pravo
primeniti u pogledu uslova za zaključenje ili razvod braka sa elementom inostranosti, u pogledu
poništenja braka., dodele deteta na vaspitavanje i čuvanje, itd. postavlja se jedno prethodno
pitanje: ima li uopšte stranac pravo da zaključi brak ili da se razvede u Srbiji, kao i da li ima pravo
da stupa u druge porodičnopravne odnose. Odgovor na ovo pitanje daju norme o pravima
stranaca da stupaju u privatnopravne odnose, tj. porodičnopravne odnose u domaćoj državi. U
pozitivnom pravu Srbije najčešće nedostaju takve eksplicitne norme, ali se određena stanovišta
mogu zauzeti na bazi opštih principa zakonodavstva, teorije, kao i sudske i upravne prakse. Bez
obzira na pozitivno pravo pojedinih država, pa tako i Srbije, u današnje vreme, u unutrašnjim
izvorima nije sporno da svako ljudsko biće ima pravo na brak i da se ovo pravo tretira kao
osnovno ljudsko pravo. Ovaj zaključak jazno proizilazi iz najvažnijih međunarodnih dokumenata,
koji uređuju opšte ljudska prava. Prvi od tih važnih međunarodnih dokumenata je Opšta
deklaracija o pravima čoveka UN iz 1948. godine. Deklaracija kaže da punoletni muškarci i žene,
bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope brak
i da osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i
prilikom njegovog razvoda. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima praktično
ponavlja isto što i Opšta deklaracija i kaže da se priznaje pravo na stupanje u brak i zasnivanje
porodice muškarcima i ženama zrelim za brak. Nikakav brak ne može biti zaključen bez slobodnog
i punog pristanka budućih supružnika. Važan dokument predstavlja i Evropska konvencija o zaštiti
ljudskih prava i osnovnih sloboda, usvojena 1950. godine, koja kaže da muškarci i žene
odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu sa
unutrašnjim zakonima, koji uređuju vršenje ovog prava. Iz svega sledi da je pravo na brak opšte
ljudsko pravo, koje u okvirima međunarodnog bračnog prava znači da je ono jednako dostupno
domaćim i stranim državljanima, kao i apatridima. Pravo stranaca na brak, jeste danas u
ogromnoj većini država postavljeno kao opšte pravo, tj. pravo koje je dostupno strancu podd
jednakim uslovima, kao i domaćim državljanima. Jednake uslove treba shvatiti na način da lex
fori, tj. materijalno ( supstancijalno ) pravo države , pred čijim organom stranac želi da stupi u
brak, ne predstavlja sa svoje strane, nikakve posebne uslove, s obzirom na svojstvo stranaca.
Izvesna odstupanja od principa da je pravo stranaca na brak, opšte pravo, posojala su u nekim
zakonodavstvima za slučajeve braka stranca sa domaćim državljaninom. Pravna istorija stare
Jugoslavije posle II svetskog rata, takođe beleži neka ograničenja u pogledu prava stranaca da
zaključuju brak u Jugoslavij. Ova ograničenja su bila uvedena Izmenama i dopunama Osnovnog
zakona o braku iz 1948. godine, ali su ostala na snazi samo kratko vreme, do izmena i dopuna iz
1951. godine. Danas je pravo stranaca na zaključenje braka u Srbiji opšte pravo, koje proizilazi iz
Ustava i ratifikovanih međunarodnih ugovora.
Pravo stranaca da budu usvojitelji u Srbiji, regulisano je Porodičnim zakonom iz 2005 godine.
Osim ovog izvora, neki drugi akti predstavljaju posredne izvore iz kojih se može zaključiti da
strancima nije uskraćeno pravo da usvajaju, niti da budu usvojeni u Srbiji. Tu najpre dolazi
Konvencija o pravima deteta UN iz 1989. godine, koju je ex-Jugoslavija ratifikovala 1990.
Odgovarajuće odredbe konvencije daju osnova za zaključak, da stranci u Srbiji imaju pravo da
budu usvojenici, a naročito usvojitelji, odnosno da im to pravo neće biti uskraćeno samo zato što
nisu domaći državljani. Konvencija kaže sledeće: Države članice koje priznaju i/ili dozvoljavaju
sistem usvojenja, obezbeđuju da najbolji interesi deteta budu odlučujući i: priznaju da se
međudržavno usvojenje može smatrati alternativnom mogućnošću brige o detetu, ako se dete ne
može smestiti u drugu porodicu ili biti usvojeno ili ako se o njemu ne može voditi briga na
pogodan način u zemlji njegovog porekla; obezbeđuju da dete na koje se odnosi međudržavno
usvojenje uživa zaštitu i standarde jednake onima, koji postoje u slučaju usvojenja u okviru jedne
zemlje. Konvencija dopušta da se pravo stranaca, da budu usvojitelji deteta , koje je državljanin
Srbije, postavi kao relativno rezervisano pravo, tj. pravo stranca da bude usvojitelj, može da bude
uslovljeno time da se u domaćim okvirima ne može naći odgovarajuće rešenje. Kao posredan
izvor prava u ovoj oblasti, služi i Zakon o državljanstvu Republike Srbije iz 2004. godine, u
pogledu pitanja da li strani državljanin može biti u ulozi usvojenika u Srbiji. Zakon predviđa da
usvojenik stranac stiče srpsko državljanstvo u slučaju potpunog usvojenja na osnovu odredaba,
koje se odnose na sticanje državljanstva poreklom, dakle, pod lakšim uslovima, nego u slučaju da
se ono stiče prirođenjem. Teorijski su moguće tri situacije u kojima se može postaviti pitanje
prava stranaca da budu usvoioci ili usvojenici: 1. kada stranac ( strani državljanin ili apatrid ) želi
da usvoji pred srpskim organom dete koje ima strano državljanstvo – u ovom slučaju, koji je u
praksi redak, Srbija nema izražen interes za zaštitu domaćih državljana, te se to pravo može
priznati kao opšte pravo; 2. kada usvojitelj domaći državljanin želi da usvoji stranca, pred
organom Srbije – u ovom slučaju pitanje se svodi na to, da li dete, potencijalni usvojenik, kao
stranac, mođe da bude usbojeno u Srbiji. Ukoilko srpski organi imaju osnova da prihvate
nadležnost, dete strana može biti usvojenik i ovo je opšte pravo; 3. treća situacija je kada stranac
želi da usvoji dete, domaćeg državljanina. Porodični zakon Srbije određuje ovo pravo, kao
relativno rezervisano, s obzirom na to , da on mora da ispuni dodatne uslove, koji nisu predviđeni,
za slučaj kada se kao usvojitelj pojavljuje domaći državljanin. Stanac mora kumulativno ispuniti
dva uslova, da bi se mogao pojaviti u ulozi usvojenika: 1. da se ne mogu naći usvojitelji među
domaćim državljanima; 2. da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasi sa usvojenjem.
Zakon propisuje da će prvi uslov biti zadovoljen, ako je od dana unošenja podataka o budućem
usvojeniku u Jedinstveni lični registar usvojenja, prošlo više od godinu dana. Ministar nadležan za
porodčni zaštitu može izuzetno dozvoliti usvojenje stranom državljaninu i pre isteka navedenog
roka, ako je to u najbolje interesu deteta. Strani državljani podnose pismeni zahtev za zasnivanje
usvojenja preko ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.
Pitanje prava stranih državljana da budu postavljeni kao staraoci ili da se nađu u ulozi štićenika,
nije regulisano domaćim propisima, osim odredbe Ugovora o uzajamnom pravnom saobraćaju sa
Mađarskom iz 1968. godine. Postoje, međutim, neka rešenja koja se predlažu. Kada je reč o tome
da lice stranog državljanstva bude staralac ( ili štićenik ) drugom licu stranog državljanstva, ne
javljaju se teškoće. Određena kolebanja javljaju se kod pitanja da li strani državljanin može da
bude štićenik domaćeg državljanina, a najsloženije pitanje je može li strani državljanin da bude
staralac domećem državljaninu. Pravo stranaca da budu staraoci ili štićenici drugog stranog lica,
kao i pravo stranog državljanina da bude štićenik domaćeg državljanina, priznaje se, po pravilu,
kao opšte pravo. Ovo rešenje je prihvatljivo i za naše pravo. Što se tiče prava stranaca da budu
staraoci domaćem državljaninu, u teoriji se smatra da bi ovo pravo trebalo usloviti dopunskim
uslovima. Jezdić je smatrao da se to pravo moglo priznati stranim državljanima samo izuzetno, u
slučaju da stranac imao domicil u domaćoj državi. Slično rešenje je bilo prihvaćeno u bilateralnom
Ugovoru o uzajamnom pravnom saobraćaju između SFRJ i Mađarske iz 1968. godine. Državljanin
jedne strane ugovornice, može se postaviti za staraoca državljaninu druge strane ugovornice, ako
ima boravište na teritoriji one strane ugovornice, gde treba obavljati starateljsku dužnost i ako
njegovo postavljanje za staraoca, najviše odgovara interesima lica pod starateljstvom.

53. Prava stranaca – nasleđivanje, stvarna prava, obligaciona prava i radni odnos
Pema Zakonu o nasleđivanju iz 1995. godine, strani državljani imaju u Srbiji, pod uslovom
reciprociteta, ista nasledna prava kao i domaći državljani, osim ako je šta drugo propisano
međunarodnim ugovorom. Ova vezanost za reciprocitet potvrđuje se i u pogledu nasleđivanja
nekretnina. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, predviđa da stranac može, pod uslovom
uzajamnosti, nasleđivanjem sticati nepokretnosti na teritoriji naše zemlje. Iz oba zakonska teksta
proizilazi da stranci nasleđuju u Srbiji, pod uslovom da i domaći državljani mogu da nasleđuju u
strančevoj zemlji. Reč je o formalnom reciprocitetu po pravnoj sadržini. Znači stranci će biti
izjednačeni u svojim naslednim pravima sa državljanima Srbije i za njih će važiti iste privilegije i
ista ograničenja, koja imaju i domaći državljani. Reciprocitet između Srbije i neke strane zemlje u
pogledu nasleđivanja, može da postoji na osnovu međunarodnog ugovora ( diplomatski
reciprocitet ) ili na bazi faktičkog priznavanja prava na nasleđivanje ( faktički reciprocitet ).
Bilateralnim konvencijama se reciprocitet u ovoj oblasti uspostavlja najčešće izričito, ili putem
kauzule najvećeg povlašćenja. U odsustvu ugovornog ( diplomatskog ) reciprociteta, reciprocitet
se pretpostavlja dok se ne dokaže suprotno. Ovo je stav i sudske prakse. Poseban problem u vezi
sa reciprocitetom pri nasleđivanju predstavljaju apatridi. U odnosu na ta lica zamislive su dve
solucije: da se isključi mogućnost da ta lica nasleđuju ili da im se omogući da nasleđuju bez
postavljanja uslova reciprociteta. Drugo rešenje, čini se logičnim i ispravnim. Postavljanje
nemogućeg uslova uzajamnosti prema apatridima, značilo bi samo određenu diskriminaciju jedne
kategorije lica. Kreč i Pavić u svom komentaru Zakona o nasleđivanju iz 1995. godine, stoje na
istom stanovištu, da se prema apatridima ne može tražiti uzajamnost. Isti autori smatraju da
takvo rešenje proizilazi iz Konvencije o pravnom položaju lica bez državljanstva, donete u okviru
UN 1954. godine ( Jugoslavija ju je ratifikovala 1958. godine ). Prema konvenciji, države
ugovornice će lica bez državljanstva tretirati, na što je moguće povoljniji način, a u svakom
slučaju na način, koji neće biti nepovoljniji od onog, koji je pod istim okolnostima predviđen za
strance uopšte. Može se zaključiti da je pravo stranaca da nasleđuju u Srbiji, relativno rezervisano
pravo, koje je dostupno pod uslovom formalnog reciprociteta. Reciprocitet se pred našim
sudovima pretpostavlja. Ako je reč o apatridima, pravo da nasleđuju u Srbiji je opšte pravo.
Prava stranaca da stupaju u stvarnopravne odnose
Ako je reč o stvarnim pravima na pokretnim stvarima, ona se obično uporednopravno javljaju kao
opšta prava. U našem pozitivnom pravu, u Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa,
potvrđen je ovaj princip. Istina, zakon govori samo o tome da je sticanje svojine na pokretnim
stvarima opšte pravo, ne pominjući ostala stvarna prava. Nije, međutim, sporno da stranac može
da stiče i druga stvarna prava na pokretnim stvarima, pod istim uslovima kao i domaći državljani ,
osim ako je to u nekim posebnim slučajevima zakonom isključeno ili ograničeno. Takvo
ograničenje postoji u pogledu sticanja oružja, ali ono nije ograničenje stranaca u pravom smislu te
reči, jer se postavlja i u odnosu na domaće državljane, kojima je, takođe, potrebna posebna
dozvola za sticanje svojine na oružju. Kvalifikacija stvari kao pokretnih i nepokretnih i prava kao
stvarnog, obligacionog i naslednog vrši se po lex rei sitae.
Stvarna prava na nekretninama u uporednom pravu, po pravilu se tretiraju kao relativno
rezervisana prava, a ponegde i kao apsolutno rezervisana prava, mada je sve širi krug zemalja,
koje proglašavaju nacionalni tretman. Ova česta dvojnost režima prava stranaca na nepokretnosti,
objašnjava se ekonomskim, političko-bezbednosnim, socijalnim, nacionalnim, etničkim i rasnim
razlozima. Kako je jedna od obaveza država koje pristupaju EU i ta da ukinu ograničenja koja se
prema strancima postavljaju u pogledu sticanja nekretnina , perspektiva ograničenja je, čini se,
privremena. Ograničenja, koja ipak postoje, a koja se stavljaju strancima prilikom sticanja
nekretnina su različita. U nekim zemljama stranci ne mogu da stiču nekretnine u pograničnim
zonama. Motivi za ovakva ograničenja su očigledno bezbednosne prirode. U našem pozitivnom
pravu, propisi o pravima stranaca da stiču stvarna prava na nepokretnostima, nalaze se u Ustavu
Srbije iz 2006. godine i Zakonu o osnovnim svojinskopravnim odnosima iz 1996. godine. Treba
dodati da Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1998. godine predviđa mogućnost da se u
korist stranog lica ugovorom osnuje založno pravo na našem brodu. Ustav predviđa da stranci
mogu sticati nepokretnosti pod uslovima predviđenim zakonom ili međunarodnim ugovorom.
Reciprocitet, dakle, nije ustavna, već zakonska kategorija. Zakon o osnovnim svojinskopravnim
odnosima predviđa da stranci mogu steći pravo svojine na nepokretnostima pod uslovom
reciprociteta i to je opšti uslov. Stranci ( pravna i fizička lica ) koji obavljaju delatnost u našoj
zemlji, mogu da stiču svojinu na nekretninama poslovima inter vivos, samo u namenske svrhe, tj.
ako su im te nekretnine neophodne, radi obavljanja delatnosti. Osim toga, svako strano fizičko
lice može, pod uslovom reciprociteta, sticati svojinu na stanu i na sambenoj zgradi. Strana fizička
lica mogu putem nasleđivanja sticati svojinu na nepokretnosti. Stranac u načelu može slobodno da
otuđuje nepokretnosti koje je stekao. Strana diplomatska i konzularna predstavništva, kao i
specijalizovane agencije UN, mogu da stiču nekretnine u svojinu za službene potrebe, ako za to
dobiju odobrenje od Ministarstva pravde. Podaci o sticanju prava svojine posebno se upisuju u
registar i dostavljaju Ministarstvu pravde, koje o tome vodi evidenciju. Ovde se naravno uslov
reciprociteta ne postavlja. Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima posebno uređuje uslove
za sticanje dugoročnog zakupa turističkih i drugih pratećih objekata. Strano fizičko ili pravno lice
može, pod uslovima utvrđenim pismenim ugovorom da stiče pravo dugoročnog zakupa na
turističkom i drugom pratećem objektu s tim što: zakupodavci mogu biti samo preduzeća koja
obavljaju turističku i ugostiteljsku delatnost; dugoročni zakup se zaključuje najkraće na pet, a
najduže na trideset godina, s tim što se po isteku ugovorenog roka, zakup može produžiti. Na
zahtev zakupaca izvršiće se upis dugoročnog zakupa u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način
određen zakonom. Takav pravni upis ima dejstvo i prama docnijem sticaocu.
Pravo stranca da bude nosilac obligacionih prava, svuda se uglavnom priznaje kao opšte pravo.
Postoje posebno snažna opravdanja da se prava iz ugovora u načelu priznaju kao opšta prava, jer
su ugovori i prava iz ugovora osnovni instrumenti ostvarivanja razmene dobara. Mogu se javiti i
neki izuzeci, koji se posebno utvrđuju zakonom. Najznačajniji izuzetak se odnosi na sklapanje
ugovora čiji su predmet nekretnine. Na praktičnom planu se ograničenja sticanja obligacionih
prava često javljaju i kao ograničenja u prekograničnom pružanju usluga. Iako se Ustavom Srbije
iz 2006. godine, predviđa inter alia, strana lica izjednačena su na tržištu sa domaćim. Ovaj jednak
tretman važi za one strance, kojima je već dozvoljeno da se bave određenom delatnošću. U
pogledu pristupa tržištu, ograničenja su neminovna, iako je za očekivati da će te barijere biti sve
niže, kako odmiče proces približavanja EU i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Npr. u Srbiji
arhitektonske i inženjerske usluge mogu pružati samo registrovana domaća preduzeća, a licencu
za rad mogu dobiti samo osobe koje imaju srpsko državljanstvo i prebivalište u Srbiji. Oštra
ograničenja predviđena su i u pogledu kabotaže ( transporta unutar države ) u rečnom,
drumskom i vazdušnom saobraćaju.
Stranci, u načelu, mogu zasnivati radni odnos u Srbiji. To pravo bliže je regulisano Zakonom o
uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima iz 1978. godine, sa značajnim
izmenama i dopunama iz 1989, 1992, 1994. i 1996. godine. Reč je o relativno rezervisanom
pravu, tj. stranci treba da ispune i nekoliko dodatnih uslova: 1. da strani državljanin ima
odobrenje za stalno nastanjenje ili privremeni boravak u Srbiji. Ovo odbrenje, kada je reč o
stalnom nastanjenju, mogu dobiti samo pojedinci jugoslvenskog porekla, ili lica čiji su članovi
užeg domaćinstva ( roditelj, bračni drug i deca ) srpski državljani ili lica kojima je već odobren
stalni boravak. Odobrenje za privremeni boravak mogu dobiti i druga lica, ako opravdaju razlog
boravka ( studije, specijalizacija, brak ) i ako dokažu da imaju sredstva za izdržavanje. 2. da
stranac dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Ovo odobrenje izdaje republička, odnosno
pokrajinska organizacija, nadležna za poslove zapošljavanja. Kada stranac ima odobrenje za
stalno nastanjenje, zahtev za odobrenje za zasnivanje radnog odnosa podnosi on sam, a
odobrenje se izdaje za period važenja izdatog odobrenja za stalno nastanjenje. Ako stranac ima
dozvolu za privremeni boravak, zahte podnosi organizacija, odnosno poslodavac, a odobrenje se
izdaje najduže do vremena, dokle traje privremeni boravak, s tim što će se radniodnos produžiti
strancu, kome je produžen boravak i kome je dato novo odobrenje za zasnivanje radnog odnosa.
Odobrenje za zasnivanje radnog odnosa se ne traži, ako se radni odnos zasniva radi obavljanja
stručnih poslova, ugovorom o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, ugovorom o poslovno-tehničkoj
saradnji ili ugovorom o prenosu tehnologije. U ovakvim slučajevima zasnivanje radnog odnosa je
moguće i bez odobrenjai bez javnog oglašavanja. Radni odnos traje, dok traje ugovor. 3. da je reč
o radnom mestu za koje je, opštim aktom organizacije u kojoj se stranac zapošljava, predviđeno
da ga mogu obavljati i stranci. Protiv rešenja kojim se odbija zahtev za zasnivanje radnog odnosa,
moguće je ulođiti žalbu, u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja. U daljem roku od 30 dana
nadležni organ mora rešiti po žalbi, što znači da je postupak relativno hitan. U momentu
zasnivanja radnog odnosa stranac mora dati pismenu izjavu o prihvatanju nadležnosti naših
sudova, u slučaju spora sa preduzećem, odnosno poslodavcem, u povodu radnog odnosa. Ova
odredba nije sasvim jasna, ali je verovatno treba tumačiti, kao sporazum o međunarodnoj
nadležnosti naših sudova postignut expressis verbis. Privremene ili povremene poslove, u trajanju
od najviše tri meseca u jednoj kalendarskoj godini, stranac može obavljati bez ikakvih posebnih
odobrenja, na isti način kao i srpski državljanin.

54.Prava stranih ulagača

Države u tanziciji uglavnom predviđaju preferencijalni tretman stranih ulagača. Značaj stranih
ulagača za srpskog zakonodavca najbolje se vidi po tome, što su se garancije stranim
investitorima našle i u tekstu novog ustava iz 2006. godine. Ustav strancima garantuje i
mogućnost da postanu koncesionari. Bivša Jugoslavija je bila prva socijalistička zemlja, koja je
omogućila ulaganje stranog kapitala. Suština jugoslovenskog modela, bila je u tome da strani
ulagač ne stiče svojinska prava. Umesto toga strani investitor je samo učestvovao u
socijalističkom privrednom subjektu. Umesto vlasničkih i statusnih prava, strani ulagač je sticao
prava na osnovu ugovora koji je zaključivao sa jugoslavenskim samoupravljačem. Jugoslavenski
model nije vodio stvaranju ugovornog zajedničkog poduhvata. Ostale socijalističke zemlje su
formirale jedan drugačiji obrazac. Omogućena je vlasnička participacija stranih investitora, ali kroz
oblike privrednog udruživanja. Suština ovog rešenja je bila u tome da se dozvoli uspostavljanje
organizacionih oblika, koji se razlikuju od postojećih domaćih subjekata privređivanja. Danas je
situacija umnogome drugačija. Novi propisi zemalja Istočne Evrope ( od kojih su mnoge članice
EU ) predviđaju mnogo bolji tretman za strane ulagače.
Naše pravo poznaje četiri osnovna oblika stranih ulaganja: 1. osnivanje novog preduzeća; 2.
kupovina udela ili akcija postojećeg srpskog preduzeća; 3. sticanje svakog drugog imovinskog
prava, kojim strani ulagač ostvaruje svoje interese; 4. ugovor o koncesiji sa BOT aranžmanom.
Osnovni zakon kojim se reguliše pitanje stranih ulaganja danas je Zakon o stranim ulaganjima iz
2002. godine. Pored njega od važnosti je i Zakon o koncesijama, kao i bilateralne konvencije,
kojima je Srbija obavezana na zaštitu i promociju stranih ulaganja. Ulaganja su moguća u gotovo
svim privrednim delatnostima. Ograničenja su zadržana u oblastima, koje su identifikovane kao
važne za bezbednost države. Strano lice ne može samo, ili sa drugim stranim licem, osnovati
sopstveno preduzeće za proizvodnju i promet oružja, niti može osnivati preduzeće u zabranjenoj
zoni. Ovakva preduzeća ono može osnivati sa domaćim licem, a može ulagati u već postojeća
preduzeća oružja ili preduzeća u zabranjenim zonama, s tim da strani ulagač ne sme steći većinski
udeo u upravljanju, tj. kontrolni paket akcija. Ulaganje u bankarskom sektoru, sektoru osiguranja,
igrama na sreću i u slobodnim zonama, regulisano je posebnim zakonodavstavom. Na strana
ulaganja u Srbiji primenjuje se srpsko pravo. U slučaju da između naše zemlje i zemlje iz koje
dolazi ulaganje, postoji međunarodni sporazum, primenjuju se odredbe koje su povoljnije za
stranog ulagača. Zakon o stranim ulaganjima i Zakon o koncesijama sadrže identične definicije
pojma stranac, na osnovu kojih se određuje da li se neki ulagač ima smatrati stranim ili domaćim.
U uporednom pravu, najčešće se kao merilo koristi domicil ( sedište ), ili državljanstvo.
Odgovarajuća odredba u našem pozitivnom pravu, nije sasvim jasna. U pogledu fizičkih lica, kaže
se da će se stranim ulagačem smatrati strano fizičko lice. Izraz stranofizičko lice nema jasno polje
značenja, ako se ne precizira da li je kriterijum državljanstvo, domicli, ili nešto treće. Iz konteksta
bi se moglo zaključiti da je zakonodavac imao u vidu državljanstvo kao merilo, pa se prema tome
stranim ulagačem smatraju ona fizička lica, koja su strani državljani. Sa stranim državljanima bi
trebalo izjednačiti apatride, koji nemaju prebivalište u Srbiji. Apatridi sa prebivalištem u Srbiji,
tretirali bi se kao domaći investitori. Dalje, stranim ulagačem smatra se i državljanin Srbie, koji
ima prebivalište, odnosno boravište u inostranstvu, u trajanju od najmanje godinu dana i on se
smatra strancem za potrebe Zakona o stranim ulaganjima. U pogledu pravnih lica, stranim
ulagačem će se smatrati strano pravno lice, sa sedištem u inostranstvu.
Osnovna obaveza stranog ulagača je unos određenog uloga, a to je istovremeno cilj domađeg
zakonodavca – privući strani kapital. Ulog stranog investitora može biti u stranoj konvertibilnoj
valuti, dinarima, stvarima, pravima intelektualne svojine, hartijama od vrednosti i drugim
imovinskim stvarima. Nenovčani ulozi se moraju izraziti u novcu, tj. mora biti utvrđena njihova
vrednost. Prava koja Zakon o stranim ulaganjima garantuje stranim ulagačima su sledeća:
preduzeće koje posluje sa stranim kapitalom uživa jednak položaj, kao i preduzeća koja su
osnovala domaća lica. Ono što stekne, strani ulagač slobodno može konvertovati u stranu
kovertibilnu valutu i profit prebaciti tamo gde smatra da je potrebno. Ovim se garantuje da profit
neće postati zarobljen. Preduzeću sa straim ulaganjem garantuje se slobodno vršenje
međunarodnih plaćanja. Dalje, stranom ulagaču se nude određene garancije u pogledu
eksproprijacije. Država uvek ima pravo da nacionalizuje strano ulaganje, ali se smatra da
kompenzacija koja se daje stranom ulagaču za to mora biti adekvatna, brza i pravedna.
Adekvatna znači da se mora platiti u konvertibilnoj valuti, brza da se s njom ne sme otezati, a
pravedna da mora biti u dovoljnoj meri da nadoknađuje vrednost oduzete imovine. Strana
ulaganja se mogu eksproprisati, samo kada je na osnovu zakona utvrđen javni interes i uz
plaćanje naknade koja odgovara tržišnoj vrednosti predmeta eksproprijacije. Isplata se mora vršiti
bez odlaganja, u konvertibilnoj valuti i može se slobodno izneti iz zemlje. U slučaju docnje,
stranom ulagaču se garantuje zakonska zatezna kamata. Posebno je interesantna klauzula
zakona, koju možemo nazvati klauzulom zamrzavanja ili stabilizacionom klauzulom. Po njoj, prava
stranih ulagača, stečena u momentu upisa stranog ulaganja u registar ne mogu biti sužena,
naknadom promenom propisa. Daje se garancija stranom ulagaču da se u odnosu na prava, koja
je stekao, pravno okruženje može samo poboljšati. Država naravno može da donosi nove i menja
postojeće propise, ali strani ulagač ostaje izolovan od eventualnih štetnih posledica. Zakon o
stranim ulaganjima predviđa još neke podsticaje za strane ulagače. To su određena carinska
oslobađanja. Tako se bez plaćanja carina i drugih uvoznih dažbina ože uvesti oprema po osnovu
uloga stranog ulagača. Treba napomenuti da sadašnji srpski poreski propisi predviđaju jednake
poreske podsticaje za investitore, bez obzira na to da li je reč o domaćim ili stranim ulagačima.
Time se izbegla ranija pojava tzv. round-tripping-a, gde bi domaći subjekti osnivali preduzeća u
inostranstvu i potom preko njih ulagali u našu privredu. Evidencija o stranim ulaganjima vodi se
pri Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja pri sekretarijatu za ekonomske odnose sa
inostranstvom. Za strana ulaganja nisu potrebne nikakve doadtne saglasnosti u odnosu na
domaća ulaganja. Izuzetak su jedino ulaganja u oblasti proizvodnje i prometa naoružanja, gde je
potrebno pribaviti odobrenje Ministarstva odbrane.
Koncesije i BOT
Koncesija je ugovor kojim se na koncesionara ( strano ili domaće lice ) prenosi pravo korišćenja
prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, ili mu se dozvoljava obavljanje delatnosti od
opšteg interesa ( npr. vođenje zatvora ), od strane koncedenta, pod posebno propisanim uslovima
i uz naknadu. Poseban oblik koncesije je po BOT sistemu ( Build Operate Transfer – izgradi,
koristi, predaj ), kada investitor ima obavezu da izgradi određeni objekat ( npr. autoput, gasovod,
elektranu ), a zatim taj objekat eksploatiše određeni period. Taj period ne može biti duži od 30
godina i po njegovom isteku izgrađeni objekat prelazi u svojinu Republike Srbije. Predlog za
davanje koncesije podnosi se Vladi Srbije, koja donosi koncesioni akt, koji se objavljuje u
Službenom glasniku Srbije. Koncesioni akt sadrži sve bitne informacije o koncesiji, koja se daje,
kao i druge bitne uslove tendera i parametre budućih odnosa između države i koncesionara. Vlada
po sprovedenom tenderu donosi odluku o izboru koncesionara. Davalac kocesije ( koncedent )
najčešće je vlada, mada to može biti i jedinica lokalne samouprave, ako se koncesija daje za
komunalne delatnosti. Ugovor o koncesiji se zaključuje u pismenoj formi i u skladu sa uslovima
utvrđenim koncesionim aktom, a evidencija zaključenih koncesionih ugovora se vodi pri
Ministarstvu finansija. Za obavljanje koncesione delatnosti koncesionar u roku od 60 dana od
zaključenja koncesionog ugovora mora osnovati posebno preuzeće u Srbiji, osim ako već ima
preduzeće u našoj zemlji. Za strance je ovo tzv. obaveza osnovanja, kojim se od starta osigurava
snažnije komercijalno prisustvo stranog investitora. Prednost koncesije nad ostalim stranim
ulaganjima jeste to što predmet koncesije, kao delatnost od opšteg interesa, omogućuje da se
putem koncesionog akta sa državom dogovori način na koji će npr. neophodno zemljište biti
eksproprisano. Takođe, dok obavljanje delatnosti od javnog interesa podleže cenovnoj kontroli
države, koncesionar ima mogućnost da parametre svoje buduće cenovne politike ugovori u
koncesionom aktu.
Sporovi iz stranih ulaganja i sporovi iz koncesija mogu se rešavati pred domaćim sudovima i pred
arbitražama, kako domaćim, tako i stranim. Nadležnost stranih sudova se ne može ugovarati. Ovo
rešenje bi se moglo okarakterisati kao relativno isključiva nadležnost naših sudova. Ako je
predmet koncesionog spora nepokretnost, ostaje isključiva nadležnost naših sudova. Međutim,
ponekad će stranom ulagaču stajati na raspolaganju nešto širi izbor tribunala pred kojima se može
rešavati spor. Iako je osnov nadležnosti arbitraže dogovor stranaka, izuzetno se ona može bazirati
i bez klasične arbitražne klauzule ili kompromisa. Naime, veliki broj bilateralnih sporazuma o
zaštiti invesicija sadrži tzv. dijagonalne klauzule. Npr. Ugovor sa Hrvatskom kaže da će se svaki
invesicioni spor između strane ugovornice i ulagača druge strane ugovornice, rešavati
pregovorima. Ako spor ne može da se reši u roku od šest meseci od pismenog obaveštenja, na
zahtev ulagača spor će biti podnet na rešavanje nadležnom sudu strane ugovornice ili arbitraži.
Klauzulom se, nakon obaveznog pokušaja rešavanja spora pregovorima, hrvatskom ulagaču
omogućava da spor protiv Srbije pokrene pred forumom po izboru: srpskim sudovima,
Vašingtonskom ( ICSID ) arbitražom, arbitražom ICC ( Međunarodna trgovinska komora ) u
Parizu, ili pred ad hoc arbitražnim tribunalom. Investitor ovu mogućnost ima samo prema državi
Srbiji, a ne i prema svom lokalnom srpskom partneru sa kojim je ušao u joint venture. Izbor po
dijagonalnoj klauzuli može biti i širi nego što sugerišu odredbe pojedinog bilateralnog sporazuma,
usled delovanja tzv. klauzula najpovlašćenije nacije. Npr, iako ugovor sa Španijom ne predviđa
mogućnost iznošenja spora pred ICC arbitražu u Parizu, to će ipak biti moguće, s obzirom na to da
je u sporazumu sadržana i klauzula najpovlašćenije nacije.
Strana lica mogu osnivati predstavništva i ogranke u Srbiji. I ogranak i predstavništvo su
izdvojeni, pravno zavisni delovi stranog pravnog lica, bez sopstvenog pravnog subjektiviteta. Dok
predstavništvo može samo da obavlja prethodne i pripremne radnje u vezi sa zaključenjem
ugovora, ogranak predstavlja jači stepen komercijalnog prisustva i može, u skladu sa srpskim
propisima, obavljati samo one delatnosti za koje je registrovan njegov osnivač. Pravo stranih lica
da otvaraju predstavništva i zastupništva je relativno rezervisano, a uređeno je Zakonom o
privrednim društvima, Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju i Uredbom o registraciji
predstavništva pravnih lica u registar privrednih subjekata, koji vodi Agencija za privredne
registre. Predstavništvo stranog lica nema svojstvo pravnog lica i ne može zaključivati ugovore u
spoljnotrgovinskom prometu, već može obavljati samo druge poslove po nalogu osnivača.
Predstavništva stranih lica se bave, pre svega, istraživanjem tržišta, vršenjem prethodnih i
pripremnih radnji za zaključivanje ugovora, uspostavljanjem poslovne saradnje. Jedini izuzetak su
predstavništva za agencijske poslove u vazdušnom saobraćaju, koja mogu prodavati sopstvena
prevozna dokumenta, tj avio-karte. Registracija ogranaka i predstavništava stranih lica se obavlja
pri Agenciji za privredne registre.

55. Pojam i značaj pravila o međunarodnoj nadležnosti

Pod nadležnošću, u nauci građanskog procesnog prava, podrazumeva se krug poslova jednog
suda, koja se prema strankama ispoljava kao dužnost suda da postupi u određenoj stvari.
Nadležnost može biti stvarna, a sastoji se u raspodeli sporova na razne prvostepene sudove iste
vrste ( i to po kriterijumu vrednosti spora-ratione valoris ili po kriterijumu predmeta – ratione
causae ). Zatim, nadležnost može biti mesna, koja određuje, koji će od stvarno nadležnih sudova
suditi po određenom pitanju. Zatim nadležnost se može shvatiti i funkcionalno – njome se
određuje krug poslova sudova raznih stepena o istom, dakle po tužbi, žalbi i reviziji. Tome se
dodaje i međunarodna nadležnost. Sukob nadležnosti može se javiti kao negativan i kao pozitivan.
Negativan sukob nadležnosti postoji ukoliko nijedan od sudova ne bi smatrao da je on nadležan da
sudi po određenom zahtevu i tužbi. Pozitivan sukob nadležnosti postoji ukoliko dva ili više suda
smatraju da su nadležni da raspravljaju predmet. Do pozitivnog sukoba nadležnosti ne dolazi,
unutar jednog pravosuđa, zbog pravila o litispendenciji, kojima se isključuje mogućnost vođenja
parnice o istom i između istih stranaka.
Da bi rešila sud koje zemlje je nadležan da raspravlja po tužbi, koja počiva na činjeničnom stanju
vezanom za inostranstvo, svaka zemlja donosi svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti. Ponekad
se donošenje pravila o ovoj nadležnosti, podiže sa nivoa državnog zakonodavca na viši nivo, pa se
zaključuju ugovori, kojima to pitanje reguliše svetski, evropski zakonodavac ( Brisel I Regulativa )
ili se rešava putem dvostranih ili višestranih ( najčešće regionalnih ) međunarodnih ugovora.
Istovremeno upotpunjuju se pravila o litispendenciji, čiji je zadatak da regulišu tz. Međunarodnu
litispendenciju, čime se sprečava međunarodni pozitivni sukob nadležnosti. Najzad, budući da viši
sud u međunarodnom kontekstu ne postoji, nastaje situacija odbijanja pravde, tj vakum
nadležnosti. Zbog toga pojedine zemlje, ne i naša, donose posebna pravila o nadležnosti za slučaj
nužde, eliminišući time pojavu odbijanja pravde.
Pitanje međunarodne sudske nadležnosti je svakako najvažnije pitanje u problematici
međunarodne nadležnosti. Pravila o međunarodnoj nadležnosti sudova postavljaju granice jednog
pravosuđa, određuju onaj krug situacija u kojima jedno pravosuđe ima pravo i dužnost da
postupa. Svaka država ima svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti. Pri postavljanju ovih
pravila, zakonodavac vodi računa, pre svega, o interesima svoje države, ali i o obzirima
međunarodne saradnje pravnih sistema i o legitimnim interesima stranih država. Zakonodavac
prilikom postavljanja pravla o međunarodnoj sudskoj nadležnosti, takođe vodi računa i o
interesima stranaka, kao i o interesu za efikasno vođenje postupka. U jednom sporu sa
elementom inostranosti, možemo se obratiti samo pravosuđu one države, čije norme o
međunarodnoj sudskoj nadležnosti predviđaju nadležnost svojih sudova za taj slučaj. Sudovi
drugih država, kojima bi se eventualno obratili, nakon što utvrde da nisu nadležni da postupaju,
odbili bi da raspravljaju o tužbi. Moguće je, međutim i to da zakonodavstva više država
dozvoljavaju nadležnost svog pravosuđa u istom slučaju, kada se pojavljuje pozitivan sukob
nadležnosti, ili konkurencija nadležnosti. U takvim situacijama, tužilac je u mogućnosti da se
opredeli za sud jedne od zemalja i tada kažemo da postoji pojava konkurentne nadležnosti. Propisi
o međunarodnoj nadležnosti određuju sudovi koje države imaju pravo i dužnost da postupaju, ali
ne određuju konkretno nadležan sud. Ovo se prepušta normama o stvarnoj i mesnoj nadležnosti
zemlje, čiji je sud međunarodno nadležan. Prilikom ocene svoje međunarodne, stvarne i mesne
nadležnosti svaki sud polazi uvek od propisa svoje zemlje, primenjuje sopstveno pravo ( lex fori ).
Od međunarodne nadležnosti može da zavisi, pre svega, ishod spora, jer sudovi svakog pravosuđa
polaze od sopstvenog međunarodnog privatnog prava. Na ishod spora može da utiče i okolnost što
svaki sud primenjuje svoje proceduralne norme, a od pravila o izvođenju i oceni dokaza, kao i
drugih pravila postupka, može takođe da zavisi ishod spora. Sasvim je moguće da se dobije spor
u jednoj zemlji, koji bi se izgubio u drugoj. Značaj međunarodne nadležnosti podvučen je i time
što se bitno potenciraju pogodnosti, odnosno nepogodnosti koje proizilaze iz činjenice da se spor
vodi na jednoj teritoriji. Sud na svoju međunarodnu nadležnost pazi po službenoj dužnosti ( ex
officio ) u toku celog toka postupka, dok to nije slučaj sa mesnom nadlažnosti, o kojoj vodi računa
samo po prigovoru stranke i samo do određene faze u toku trajanja postupka. Ne može se oglasiti
nenadležnim, posle zaključenog pripremnog rošišta, mesno nenadležan sud, kao i stvarno
nenadležan okružni sud, koji je prisvojio predmet, koji spada u stvarnu nadležnost opštinskog
suda.
Osnovna sličnost između međunarodne i mesne nadležnosti suda jeste u tome što je u oba slučaja
reč o teritorijalnom razgraničavanju kompetencija. Osnovna razlika je u tome što pravila o
međunarodnoj nadležnosti vrše razgraničenja kompetencija pravosuđa država, a pravila o mesnoj
nadležnosti određuju, koji će stvarno nadležan sud biti teritorijalno nadležan unutar iste države. Iz
ove razlike proizilazi i sledeća, a to je da od međunarodne nadležnosti može zavisiti ishod spora, a
od mesne u načelu ne može. Sud na svoju međunarodnu nadležnost pazi po službenoj dužnosti u
toku celog postupka, a o mesnoj vodi računa samo po prigovoru stranaka i to do određene faze u
toku postupka. Pravila međunarodne i mesne nadležnosti veoma često su identična i oslanjaju se
na ista merila. Npr. osnovno i najopštije merilo za određivanje mesne nadležnosti je prebivalište
tuženika. Isto merilo važi i za međunarodnu nadležnost. U mnogim državama pravila o mesnoj
nadležnosti koriste se i u funkciji normi o međunarodnoj nadležnosti. Kod nas je ta situacija
postojala do donošenja ZMPP. Ovaj zakon posvećuje mnogo prostora normama o međunarodnoj
nadležnosti. Donošenjem ZMPP ukinute su posebne norme o međunarodnoj nadležnosti ZPP, ali
nije ukinut član 27. ZPP, koji govori o mogućnosti da se norme o mesnoj nadležnosti primenjuju u
funkciji normi o međunarodnoj nadležnosti. Ova mogućnost načelno je ostala, lai njen praktični
značaj nije veliki. ZMPP danas sadrži posebne norme o međunarodnoj nadležnosti, koje, uz neke
norme u drugim zakonima koje su posvećene međunarodnoj nadležnosti, relativno potpuno
uređuju problematiku nadležnosti srpskog pravosuđa.
Za razliku od kolizionih normi, koje mogu biti jednostrane ili višestrane, norme o međunarodnoj
nadležnosti uvek su jednostrane. Naime, naše norme o nadležnosti odgovaraju samo na pitanje
da li je nadležan domaći sud. Ukoliko je odgovor negativan, one ne ukazuju na to čiji je sud
nadležan. Načelno su države potpuno suverene pri određivanju granica međunarodne nadležnosti
svojih organa. Nekada se smatralo da je sasvim dovoljan razlog zasnivanja nadležnosti to što se
tuženi ili njegova imovina, nalaze nateritoriji države. Idanas se vidi odblesak ovakvih shvatanja u
anglosaksonskom zasnivanju nadležnosti uručenjem tužbe tuenom, dok boravi na teritoriji suda ili
donedavnom shvatanju da je nemački sud nadležan, ako tuženi ima bilo kakvu imovinu na
nemačkoj teritoriji, bez obzira na to koliko beznačajna bila vrednost te imovine. S druge strane,
danas najšire prihvaćen osnov nadležnosti ( prebivalište ili redovno boravište tuženog ), takođe
ima poreklo u teoriji sile i prisustvu tuženog na određenoj teritoriji. Drugi obzir, koji jedna dobra
norma o nadležnosti treba da zadovolji jeste da bude pravična, odnosno predvidljiva. Obziri
pravičnosti sugerišu da, pri određivanju osnova nadležnosti, kriterijum treba postaviti tako da nije
dovoljna bilo kakva veza, već ona koja je dovoljnog inteziteta da posluži kao osnov zasnivanja
nadležnosti. Ovakvi obziri diktirajnu način konstruisanja norme o nadležnosti – ona treba da pod
nadležnost domaćeg pravosuđa podvede one sporove, za koje postoji određeni interes da ih
domaće pravosuđe reši. Interesi mogu biti različiti – da se reši spor sa kojim država ima veze, da
se pruži stvarna sudska zaštita domaćim subjektima, itd. Najčešće korišćeni kriterijumi zasnivanja
nadležnosti su prebivalište, odnosno sedište pravnih lica ( forum domicilii ), te uobičajeno,
odnosno redovno boravište. Državljanstvo se, u svetskim razmerama, smatra relativno
neadekvatnom osnovom nadležnosti, te se stoga i ne koristi za njeno zasnivanje, sem izuzetno.
Još je ređa nadležnost koja se bazira na religiskoj pripadnosti. Kao osnov nadležnosti mogu se
javiti još mesto nalaženja stvari ( kako pokretne, tako i nepokretne imovine -forum rei sitae ),
mesto zaključenja pravnog posla ( forum loci contractus ), mesto izvršenja pravnog posla ( forum
loci solutionis ) i mesto delikta ( forum delicti commissii ).
Jednom doneta odluka, šesto, svoj puni pravni efekat stiče, tek nakon priznanja i izvršenja u
nekoj drugoj zemlji, a to je uglavnom mnogo jednostavnije ako je organ, koji je doneo odluku,
svoju nadležnost zasnivao na relativno prihvaćenom osnovu nadležnosti.

56. Klasifikacija pravila o međunarodnoj nadležnosti

Direktna i indirektna međunarodna nadležnost

Kriterijum za podelu pravila o međunarodnoj nadležnosti na pravila o direktnoj, odnosno
indirektnoj nadležnosti, je procesni momenat u kome se ocenjuje nadležnost i svrha ocene
nadležnosti. Primenom pravila o direktnoj međunarodnoj nadležnosti rešava se, u momentu
zasnivanja nadležnosti za odlučivanje, da li je jedno pravosuđe uopšte nadležno, ima li pravo i
dužnost da postupa u jednoj stvari. Primena pravila o indirektnoj nadležnosti dolazi u obzir u
jednom znatno docnijem momentu, nakon donošenja pravosnažne odluke, kada se postavlja
pitanje dejstva iste u nekoj drugoj državi. Tada će se primeniti norme o indirektnoj nadležnosti te
druge države, u kojoj se traži priznanje sudske odluke, da bi se utvrdilo da li je pravosuđe, koje je
donelo odluku bilo nadležno za donošenje iste. Prema tome, srpska pravila o direktnoj nadležnosti
određuju mogu li srpski sudovi postupati u jednoj stvari, a pravila o indirektnoj nadležnosti
određuju može li se prihvatiti nadležnost stranog suda, koji je već doneo odluku, a koju treba
primeniti kod nas.
(58. pitanje ) Isključiva i konkurentna nadležnost
Isključiva nadležnost pravosuđa jedne zemlje isključuje nadčežnost sudova drugih država. U
slučajevima, kada je po našim propisima, isključivo nadležno naše pravosuđe, ne dozvoljlavamo
da strano pravosuđe postupam a ako bi ipak postupalo i donelo odluku, takva odluka u Srbiji
ostaje bez dejstva, ne može se priznati. Drugo, u stvarima koje su isključivo rezervisane za
domaće pravosuđe ne bi mogle ni stranke da ugovore nadležnost sudova neke strane države.
Treće, u stvarima u kojima postoji isključiva nadležnost srpskog suda, odbiće se i prigovor
međunarodne litispendencije. I najzad, četvrto, u postupcima u kojima je naš sud isključivo
nadležan, vrlo često je merodavno srpsko pravo, što je još jedan dokaz o postojanju snažnih veza
između pravnog odnosa i domaće države. Isključiva nadležnost se prevdviđa izuzetno, u
slučajevima kada jedan pravni odnos ima jake veze sa domaćim pravosuđem i postoji izrazit
interes da se raspravljanje tog odnosa rezerviše za domaće sudove. U ostalim slučajevima za koje
se predviđa direktna nadležnost domaćih sudova, reč je o konkurentnoj ( elektivnoj ) nadležnosti.
To znači da postoji osnova za nadležnost domaćeg pravosuđa, ali se time ne isključuje nadležnost
drugog pravosuđa, što praktično znači da se neće odbiti priznanje odluke stranog suda, da je
moguća prorogacija nadležnosti i da će se usvojiti prigovor međunarodne litispendencije. Najveći
broj pravila o međunarodnoj nadležnosti su konkurentne prirode. Konkurentna nadležnost vodi
pojavi forum shoping-a, odnosno stvara podsticaj za tužioca da, među konkurentnim forumima,
izabere onaj čija mu procesna i koliziona pravila najviše odgovaraju. U mašem pravu pravilo o
isključivoj nadležnosti predviđa ZMPP, koji kaže da isključiva nadležnost postoji kada je to ovim, ili
drugim zakonom izričito određeno. Ovo pravilo je opšte, što znači da se primenjuje nezavisno od
vrste postupka i interpretativno. U ZMPP isključiva nadležnost srpskog pravosuđa se predviđa u
sledećim slučajevima: 1. ako je reč o stvarnopravnim sporovima na nekretninama, uključivši i
sporove zbog smetanja poseda, sporove iz zakupnih najamnih odnosa na nekretninama, sporove
iz ugovora o korišćenju stana i poslovnih prostorija, pod uslovom da se nekretnina nalazi u Srbiji;
2. u bračnim sporovima, pod uslovom da je tuženik srpski državljanin i ima domicil u Srbiji: 3. u
sporovima radi utvrđivanja i osporavanja očinstva, kada se u ulozi tuženika nađe dete koje je
srpski državljanin i ima prebivalište ili boravište u Srbiji; 4. u postupcima za raspravljanje
nepokretne zaostavštine koja se nalazi u Srbiji; 5. u sporovima o čuvanju, podizanju i vaspitanju
deteta, ako su i tuženi i dete naši državljani i imaju domicil u Srbiji; 6. u postupku radi davanja
dozvole maloletniku da stupi u brak, koji se zaključuje u inostranstvu, ako su oba verenika naši
državljani. Ako se sam brak zaključuje u Srbiji, za isključivu nadležnost našeg suda u postupku za
izdavanje dozvole, dovoljno je da je maloletnik državljanin Srbije; 7. u postupku za proglašenje
umrlim srpskog državljanina. ZMPP sadrži i dva pravila o isključivoj nadležnosti drugih srpskih
organa: 1. u postupku u kojem se odlučuje o usvojenju ili prestanku usvojenja lica, koje je
državljanin Srbije i u njoj ima prebivalište; 2. u postupku u vezi sa starateljstvom nad srpskim
državljaninom. Konstatacija je da pravila o isključivoj nadležnosti postoje u dve oblasti: u domenu
porodičnog prava i u domenu sporova o nekretninama. Čak je u oblasti porodičnog prava
izostavljeno da se konstituiše isključiva nadležnost u vezi sa jednom vrstom spora, a to su sporovi
o izdržavanju. Očito je naš zakonodavac vodio računa o obzirima međunarodne saradnje , te
nadležnost srpskog suda, ili drugog organa nije postavio kao isključivu u situacijama, kada nisu u
pitanju naši vitalni interesi i kada ne postoji snažna povezanost spora sa našim pravosuđem.
Relativna isključiva međunarodna nadležnost – Za jednu vrstu naših normi može biti sporno da li
je to pravilo o isključivoj nadležnosti. Takvu normu nalazimo, npr. U Zakonu o stranim
ulaganjima, gde se kaže da sporove koji proističu iz stranih ulaganja, može da rešava samo
domaći sud, ali se stranke mogu dogovoriti da spor prepuste domaćoj ili stranoj arbitraži. Postoje
dakle norme koje su bliske pravilima o isključivoj nadležnosti po tome što postavljaju pravilo
prema kojem može da odlučuje samo domaći, a nikako strani sud, ali pri tome ne idu do kraja, jer
dozvoljavaju da spor reše drugi nesudski organi, tj. Arbitraže. Na taj način stvorena su pravila sui
generis, koja bismo nazvali pravilima o relativnoj isključivoj nadležnosti.
(pitanje 57. Opšti forum, retorziona nadležnost i forum non covnveniens )
Opšta ( sa retorzionom ) i posebna međunarodna nadležnost
Opšta međunarodna nadležnost je nadležnost jednog pravosuđa za sve vrste sporova i drugih
postupaka. Ako postoji baza za opštu međunarodnu nadležnost u Srbiji, naši sudovi i drugi organi
će moći da postupaju u odnosu na nekog tuženog, bez obzira na osnovu čega je tužen.
Uporednopravno posmatrano, najčešči osnov za zasnivanje opšte nadležnosti je prebivalište
( odnosno uobičajeno boravište ili sedište ) tuženog na određenoj teritoriji. Ovako postavljen
kriterijum nadležnosti zadovoljava kako obzire sile, tako i pravičnosti. Međutim neke države
propisuju i druge kriterijume kao osnov opšte nadležnosti. Tako anglosaksonski sudovi mogu
nadležnost zasnovati na tome, što je tuženom tužba uručena na teritoriji suda, bez obzira na
predmet spora i eventualno slučajan ili tranzitni karakter boravka tuženog. Sudovi u SAD mogu
opštu nadležnost zasnovati i nad tuženim, koji ima sistemske i trajne kontakte sa forumom. Takav
će slučaj biti, npr. ako tuženi ima u toj jurisdikciji otvorenu kancelariju preko koje posluje, ali neće
ako je tuženi tu samo redovno kupovao robu. O posebnoj nadležnosti govorimo kada se nad
tuženim nadležnost nekog pravosuđa zasniva za raspravljanje jedne posebne kategorije odnosa,
tj. sporova. Posebna nadležnost se nad tuženim zasniva van njegovog opšteg foruma, na osnovu
nekih drugih konakata, koje je ostvario sa forumom posebne nadležnosti. Ako takav kontakt
postoji, zasnivanje nadležnosti je opravdano, ali samo u određenoj vezi ili srazmeri sa kontaktom
koji tuženi ima u tom forumu. Dakle, ako je osnov nadležnosti imovina, ona to treba da bude
samo u pogledu tužbenih zahteva koji se tiču imovine, ili do visine njenog iznosa. Ako se
nadležnost zasniva kao forum delicti comissii , ona važi samo u pogledu zahteva za naknadu štete
pričinjene tim deliktom. Međutim, države ponekad propisuju i odredbe o nadležnosti koje su
prekomerne ( egzorbitarne ), tj. gde se posebna nadležnost zasniva u nesrazmernom obimu. U
SAD precedentno pravo dopušta zasnivanje posebne nadležnosti, ako tuženi ima bar minimalne
kontakte sa forumom i to kontakte koji su u vezi sa sporom.
Opšta međunarodna sudska nadležnost ( actor sequitur forum rei ) i retorziona nadležnost
Oslonac za opštu međunarodnu sudsku nadležnost je veza sa tuženim, ostvarena preko njegovog
prebivališta ( za pravna lica sedišta ), a u nekim slučajevima i boravišta. Prebivalište tuženog biće
uvek dovoljna osnova za nadležnost srpskog suda. Ako u parnici ima više tuženih koji imaju
svojstvo materijalnih suparničara, dovoljno je da samo jedno od njih ima prebivalište ( sedište ) u
Srbiji, kako bi srpski sud zasnovao nadležnost za sve njih. U ovom slučaju govorimo o atrakciji
( privlačenju nadležnosti ) za materijalne suparničare. Materijalni suparničari su lica, koja su u
pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici, ili lica, čija prava i obaveze proističu iz iste činjenične
i pravne osnove. Osnovu za ocenu da li je reč o suparničarima daju navodi tužbe, a za to pitanje
je merodavno lex causae. Kada je reč o pravnim licima, relevantno je njihovo sedište. U slučaju
sumnje gde se nalazi njihovo sedište, kao sedište se tretira mesto u kome se nalaze oragani
upravljanja. Za opštine i druga slična pravna lica, nadležan je sud sedišta njihove skupštine. U
vanparničnom postupku, gde nema tuženog, relevantno je prebivalište lica, čija je uloga najbliža
ulozi tuženog, a to je lice prema kome je podnet zahtev. Ako u vanparničnom postupku učestvuje
samo jedno lice, opšta nadležnost se zasniva prema prebivalištu tog lica. U vanparničnom
postupku nema zasnivanja nadležnosti preko boravišta lica, prema kome je podnet zahtev. Kada
je reč o fizičkim licima, pored prebivališta, često se kao baza za opštu nadležnost javlja i boravište
tuženog. Neka prava postavljaju alternativnu bazu za nadležnost i kod pravnih lica, te kao
moguću osnovu za nadležnost predviđaju i poslovno mesto, poslovni nastan, ili neku sličnu
kategoriju. Naše pravo tako ne postupa. Naše pravo prihvata boravište, kao alternativnu osnovu
za nadležnost. Boravište ne predstavlja osnovu za međunarodnu nadležnost, bez nekih dodatnih
kvalifikativa. U našem pravu postoje dve situacije u kojima se boravište može javiti kao osnov za
opštu međunarodnu sudsku nadležnost: 1. boravište tuženog će biti osnova za opštu
međunarodnu nadležnost srpskog suda, ako tuženi nema prebivalište; 2. boravište tuženog će biti
osnova za opštu međunarodnu nadležnost srpskog suda i ako tuženi negde ima prebivalište, ali je
tada potrebno da postoji i neka druga veza između spora i domaće teritorije. ZMPP traži u tom
slučaju, da obe parnične stranke budu državljani Srbije.
Retorziona međunarodna nadležnost – međunarodna nadležnost svake države je određena
kriterijumima te države. Samo izuzetno država se odlučuje na pozajmljivanje kriterijuma, tj. na
upućivanje na kriterijume na osnovu kojih druge države određuju nadležnost sudova koji im
pripadaju. Istorijski ona je nastala kao reakcija na francuski Code civil, prema kome je za
zasnivanje nadležnosti u Francuskoj, bilo dovoljno da je tužilac domaći državljanin. Cilj ovoga je
bio da se Francuzima omogući da kod kuće ostvare prava, koja bi im negde drugo mogla biti
uskraćena. U našem ZMPP, retorziona nadležnost uređena je članom 48. Za nadležnost našeg
suda u sporu protiv stranca, dovoljno je da, po pravu strane države čiji je taj stranac državljanin,
protiv državljanina Srbije postoji nadležnost njenog suda po kriterijumima nepoznatim našem
pravu. Ovu nadležnost nazivamo retorzionom ili reciprocnom, smatrajući je vrstom opšte
nadležnosti. Ona se primenjuje bez obzira na vrstu stvari i u parničnom i u vanparničnom
postupku. Ako bi naš sud prihvatio retorzionu nadležnost u nekom slučaju, onda bi se i mesna
nadležnost srpskog suda određivala po kriterijumima prava iz koga je pozajmljena retorziona
nadležnost.
Forum non conveniens – Forum shoping predstavlja racionalni podsticaj za tužioca. Logično je da
tužilac bira onu jurisdikciju čija mu procesna i koliziona pravila pružaju najviše izgleda za uspeh.
Sudovi kontinentalnih zemalja nemoćni su pred forum shoppingom. Ako je pokrenut postupak i
postoji odgovarajući osnov za zasnivanje nadležnosti, sud mora nastaviti postupak. Međutim, u
anglosaksonskim zemljama, a naročito u SAD, od ovoga se može odstupiti pozivanjem na forum
non conveniens, odnosno konstatovanjem da, iako postoji nadležnost postupajućeg suda, neka
druga jurisdikcija predstavlja mnogo prikladnije i prirodnije mesto da se spor reši. Forum non
conveniens je počeo da trpi oštre kritike i etiketiranje da predstavlja puko sredstvo za spašavanje
američkih multinacionalnih kompanija. Osim u Engleskoj, evropski sudovi ne poznaju doktrinu
forum non conveniens. Ako je zakonodavac izvršio vrednovanje pogodnih osnova za zasnivanje
nadležnosti, nije na sudovima da preispituju adekvatnost i ekonomičnost takvog rešenja, naročito
ako se u obzir uzmu primedbe da bi odbijanje nadležnosti bilo u suprotnosti sa pravom na
pravično suđenje, a samim tim i na efikasan pristup sudu, koji garantuje Evropska konvencija o
ljudskim pravima i osnovnim slobodama. S druge strane, naši tužioci moraju biti spremni i na
mogućnost da im tužba bude odbačena, bez obzira na to što su zadovoljili američke ili engleske
norme o nadležnosti.

59. Prorogacija nadležnosti

Osnov međunarodne sudske nadležnosti , u okvirima koje postavlja zakon, može da bude i
sporazum stranaka. U našem pravu postoje odredbe, kako o sporazumu kojim stranke utvrđuju
nadležnost stranog suda, tako i o sporazumu nadležnosti srpskog suda. Prorogacija nadležnosti je
sporazum stranaka, kojim one određuju sud neke zemlje koji će odlučivati o nekoj njihovoj
pravnoj stvari. Ugovarajući nadležnost, stranke ispoljavaju svoju procesnu autonomiju volje.
Sporazum o nadležnosti srpskog suda biće valjan: 1. ako je makar jedna od stranaka srpski
državljanin ( druga mora biti apatrid ili stranac ), odnosno pravno lice sa sedištem u Srbiji, znači u
pitanju je mešoviti spor; 2. ako nije u pitanju pravna stvar koja se tiče bračnih, porodičnih i
statusnih odnosa. Sporazum o nadležnosti stranog suda biće valjan: 1. ako je barem jedan od
ugovarača strano fizičko lice ili apatrid, odnosno pravno lice sa sedištemu inostranstvu; 2. ako nije
u pitanju pravna stvar koja se tiče bračnih, porodičnih i statusnih odnosa; 3. ako nije reč o
sporovima za koje, po našim propisima, postoji isključiva nadčežnost srpskog suda. Sporazum o
nadležnosti može biti učinjen izričito ( expressis verbis ) i prećutno ( prorogatio tacita ). Sporazum
o međunarodnoj nadležnosti može biti zaključen posle nastanka spora, u vidu posebnog pismena
( prorogacionog ugovora ), ili pre nastanka spora, još u momentu zaključenja ugovora o
osnovnom poslu u vidu klauzule u ugovoru, kojom se svi sporovi koji mogu nastati iz tog ugovora
poveravaju sudu određene zemlje ( prorogaciona klauzula ). I pored činjenice da ZMPP ne uređuje
posebno formu prorogacionog sporazuma, trebalo bi uzeti – anologno članu ZPP, koji se odnosi na
formu prorogiranja mesne nadležnosti ( prorogatio fori ) i odredbi Zakona o arbitraži o formi
arbitražnog sporazuma – da ona mora biti pismena i da je ta forma ad solemnitatem. Dokazivanje
postojanja sporazuma vrši se samim pismenom ( ad probationem ), ali i drugim pismenima koja
ukazuju na postojanje pismenog prorogacionog sporazuma. Zahtev za pismenu formu treba uzeti
elastično, što znači da do zaključenja formalno punovažnog prorogacionog sporazuma može doći i
razmenom pismena, telegrama, faks poruka i drugih vidova komunikacije. Ovaj sporazum bi
mogao predviđati nadležnost suda određene zemlje za već nastali spor, ili za sve buduće sporove
koji nastanu iz određenog pravnog posla. Generalna prorogaciona klauzula, kojom se svi budući
sporovi koji mogu nastati iz poslovnih odnosa, stavljaju u nadležnost suda određene države, nije
dozvoljena. Treba uzeti da je prorogacioni sporazum samostalan pravni posao, koji ne deli
sudbinu glavnog ugovora i ništavost potonjeg ne utiče na punovažnost prvog. On ima procesnu
prirodu, a pravo merodavno za ocenu njegove punovažnosti je lex fori prorogati ( pravo zemlje čiji
je sud prorogiran ). U slučaju derogacije srpske nadležnosti, naš sud bi njenu sadržinsku valjanost
osim po lex fori prorogati, imao ceniti i po srpskom pravu, kao lex fori derogati. Tek ukoliko su
ispunjeni zahtevi oba prava, naš sud bi se imao oglasiti nenadležnim. Prorogacijom međunarodne
nadležnosti pravosuđe jedne zemlje postaje isključivo nadležno za raspravljanje spora, uz
istovremeno derogiranje nadležnosti pravosuđa, koje je jedino ili elektivno nadležno po zakonu.
Međutim, pravne posledice te isključive prorogirane nadležnosti, ne treba izjednačavati sa
pravnim posledicama zakonske isključive nadležnosti. To znači da povreda pravila o isključivoj
prorogiranoj nadležnosti, ne utiče na priznanje sudskih odluka, kao povreda pravila o isključivoj
zakonskoj nadležnosti, niti ima isto dejstvo na terenu litispendencije. Prećutna prorogacija je
starija od izričite: i pored postojanja prorogacionog sporazuma ( klauzule ), ako se tuženi upusti u
raspravljanje pred nenadležnim sudom, bez isticanja prigovora njegove nenadležnosti, ima se
smatrati, da je izričito prorogirani sud, derogiran kasnijom prećutnom prorogacijom. O postojanju
prorogacionog sporazuma, sud vodi računa samo po prigovoru stranaka, a ne i ex offo
( ex officio ) - po službenoj dužnosti.