13.

Vremenski faktor u MPP

Vremenski (intertemporalni) sukob zakona nastaje tako što se protekom vremena, voljom legislative,
menja sadržina prava – dolazi do sukcesije zakona na određenoj teritoriji. Javlja se odnos starih i novih
normi te se postavlja pitanje njihove važnosti.

Vremenski sukob zakona se javlja uporedo ili kombinovano sa prostornim sukobom zakona
Pod uporednim javljanjem prostornog i vremenskog sukoba zakona podrazumevamo pojavu vremenskog
sukoba zakona na specifičnom terenu MPP-a. Do toga dolazi kada se menjaju kolizione norme,
merodavno materijalno pravo, javni poredak ili suverenitet.
Pod kombinovanim sukobom zakona podrazumevamo fenomen kojem ne možemo pristupiti sa pozicija o
vremenskom ili prostornom važenju normi (tzv. Mobilni sukob zakona)

Intertemporalni (vremenski) sukob zakona javlja se u 4 oblika:

1) Promena kolizionih normi (domaćih i stranih) – stare kolizione norme menjaju se novim, pa se
postavlja pitanje koje od njih će biti primenjene u konkretnom slučaju. Rešenja na ovaj problem tražimo
u opštim pravilima o vremenskom važenju normi ili u posebnim prelaznim odredbama koje se mogu
doneti prilikom menjanja zakona (najčešće se nalaze na kraju zakona i uređuju kakav će biti odnos starih i
novih normi).
U ZMPP-u postoji opšta zabrana retroaktivnosti – ZMPP sadrži pravilo o vremenskom važenju svojih
normin ( član 107 to pitanje reguliše)
Opšte tranzitorno pravilo GPP-a predviđa da se procesni zakoni primenjuju neposredno na procesne
odnos koji su u toku u momentu njihovog donošenja.
2) promena merodavnog materijalnog prava – rešenje za ovaj problem tražimo u pravilima o
vremenskom sukobu zakona države čije je pravo merodavno (zakoni lex causae određuju da li će se
primeniti stara ili nova norma stranog merodavnog prava – primenjujemo tranzitorne norme lex causae).
Ako su ugovornici izabrali merodavno pravo, odgovor na pitanje po kojim normama ćemo rešiti njihov
spor (ranijim, koje su stranke imale u vidu prilikom ugovaranja merodavnog prava ili će se primeniti
pravila lex causae o vremenskom važenju normi) daje nam shvatanje koncepcije autonomije volje: a) Ako
autonomiju volje shvatamo kolizionopravno, onda biramo „živo“ pravo, tako da treba da uvažimo i
njegove promene, tj. norme tog prava o vremenskom važenju njegovih normi – ova koncepcija važi kod
nas, ali nije regulisana ZMPP-om; b) Ako autonomiju volje shvatamo materijalnopravno, onda smo samo
inkorporirali u ugovor odredbe stranog prava koje se primenjuju umesto dispozitivnih normi merodavnog
prava te primenjujemo ta pravila koja smo svojim učinjenim izborom prava faktički inkorporirali u ugovor
(postala su deo ugovora), dakle ona pravila koja su važila u vreme kada su strane načinile ugovor.
3) Promena javnog poretka – dolazi do promena materijalnih normi iz oblasti zaštite najviših
društvenih vrednosti. JP uvek štiti aktuelne vrednosti tako da se primenjuju norme javnog poretka koji je
na snazi u momentu donošenja odluke
4) Promena suvereniteta – KN nas upute na zemlju na čijoj teritoriji dolazi do umnožavanja
efektivnih vlasti ili dolazi do pretendovanja više zemalja sukcesora bivše zemlje. Problem se javlja oko
toga da li da se primene norme stare države ili nove, da li da se konsultuju norme nove države i u kojoj
meri. Kao jedno od mogućih rešenja javlja se sledeće: kada sud na bazi KN dođe do prava zemlje koja je
pretrpela političko-teritorijalne promene treba primeniti kao merodavno – 1) materijalno pravo koje je
pozitivno na teritoriji koje je sa odnosom u najbližoj vezi zajedno sa 2) propisima o tranziciji te teritorije.
Na osnovu tih pravila se određuje merodavno pravo
Ograničenje ovog principa – princip efektiviteta: potrebno je izvesno trajanje nove države i prestanak
ratnih dejstava