1.

Предмет, појам и назив МПП-а

Предмет МППА
Одређивање предмета МПП-а, је доста спорно у теорији. Корени тих различитих
мишљења су у појединим идејним теоријским и практичним приступима или под тим
што различити писци под предметом МППа подазумевају различите ствари.
Тако под предметом МППа могу се подразумевати пре свега они правни односи који
су регулисани а) нормама МППа (овим се концпириа предмет МППа као гране права)
или се предметом сматрају и саме б)норме које регулишу одређену врсту односа при
чему се тада концпириа предмет дисциплине која у грану изучава.Ако се крене од
прве полазне тачке онда је лако постићи сагласност међутим питање је да ли ће ова
дефиниција бити задовољавајућа без друге претпоставке.
А) Постоји конснезус да су приватноправни односи они који представљају предмет
МППа(у широј литератури се говори о грађаскопранвим односима , што је модернији
и савременој терминологији пријемчивији израз , али се у нашем праву он иначе не
користи за породично правне радноправне и грађанскопроцесноправне односе те је
ипак боље користити застарелији термин приватноправни односи) Делом због ове
терминолошке недоумице у нашем праву спорно је да ли радноправни и
грађанскопроцесноправни односи потпадају под предмет МППа, ЗМПП се определио
да прве уврсти а да радноправне односе изостави упркос нацртима који су прехотдили
и који су укључивали радноправне односе.
Правни односи који чине предмет МППа су предмет само ако садрже елементе
иностраности.

Б) Постоје знатно већи спорови о предмету мппа када се под предметом подразумевају
оне правне норме које регулишу приватноправне односе са елементом
иностраности .Ти односи регулисани су разним нормама: процесне норме,
материјалне, грађанске, проодичне, привредне , па чак и административне при чему
није лако одредити које норме могу бити предмет а које не могу бити предмет МППа.
Као што постоје семантичке и правне разлике зависно од тога да ли се под предметом
мисли на одређени круг правних норми или на круг правних норми , постоје и
спорења од којих зависи да ли тражимо предмет мппа као наставне дисциплине.У
првом случају тражи се један круг норми које одређене битне карактериситке
међусобно увезују а истовремено их разликући од других грана права.У другом
слућају тражи се круг норми које је целисходно третирати као једну посебну област из
дидактичких разлога. Ова два приступа се чешће прожимају него што се стриктно
раздвајају а француска концепција по којој предмет мппа чине норме о држављанству,
правном положају странаца, сукобу закона и јурисдикција води порекло од наредбе
француског министра за обрбазовање који је управо ова питања одредио као испитна
из мппа (питање је да ли је теорија утицала на праксу или пракса на теорију)
Указујући на међусобно прожимање, може се поставити и питање да ли је могуће и
оправдано проналазити обележја и правила која служе као поуздана идентификација
једног круга норми за њихово разликовање од других делова права?Ауторима књиге
се чини да у светлу структуралних размештања и промене истема права, ганице
појединих дисциплина остају нужно ствар конвенције а не искритализованих научних
претпоставки.

Имајући то у виду може се рећи да постоји само једна област која се сасвим неспорно
налази у домену МППа а то је сукоб закона и обухвата колизионе норме , тј правила
која меродавно одређују материјално право за односе који се везују за више
суверенитета.

Предметом МППа често се сматрају и норме о сукобу јурисдикција тј правила која

регулишу грађанскопроцесне односе са елемтном инсотраности, тј правила о
међународној надлежности , признању и извршењу страних одлука. По схватању које
је доминантно код нас, Француској и још негде, предмет мппа чине и правила о
приватним правима странаца .У немачкој и англосаксонксој правној традицији ово се
не смтра предметом мппа већ посебне дисциплине-права странаца.

Правила о држављанству неки аутори укључују у предмет мппа, иако је то предмет

изучавања управног права, а аутори књиге не сматрају држављанство делом предмета
мппа иако признају држављанству статус тачке везивања. Није предмет МППа ни
међународно унификована правила у вези са приватним односимас елементом
иностраности јер је то предмет посебне дисциплине –међ трговинског права.Ипак неке
норме колизионог карактера садржане у њима сматрају се делом МППа

Дакле, предметом МППа као дисциплине која изучава одређену правну област
сматра се норме о одређивању меродавног права, грађанскопроцесним односима
са елемнтом иностраности и правима странаца да у србији ступају у
приватноправне односе .Разлог овакве дефиниције је како теорија тако и потреба
наставе у српским условима.

Појам МППа

Могу се разликовати два основна појма МППа којисе јављају у литератури и у

законским текстовима.Прва дефиниција је оних аутора који под појмом МППа
обухватају колизионе норме (област сукова закона) свесно искључуући при том
остала правила која регулишу приватноправне односе са елементом иностраности.
Таква је на пример дефиниција немачког аутора Кегела кои каже да је МПП скуп
правних правила оја казују приватно право које државе је меродавно. Иста је и
дефиниција једног мађарског теоретичара по коме МПП обухвата она правна правила
која у сукобу правних правила двеју или више држава утврђују које ће се дрђаве
грађанско право применити на неки грађанскопранви однос.

Други аутори дају ширу одредницу по коојој се МПП не ограничава само на

колизионо регулисање односа са елементом иностраности као што то наводи О брајан
кад каже да је мпп део унутрашњег права које ступа на сцену када се пред енеглеским
судом постави питање које се тиче догађаја чињенице или трансакције која је тако
очигледно повезана са страним правним системом да правичност захтева окретање ка
том систему. Према Јездићу, МПП јр грана права једне одређене државе која правно
оформљује друштвене односе који треба да произведу грађанскоправне последице не
само у националном него и у међународном обиму. Постоје и поетске не скорз
ненаучне дефиниције попут оне Бетија по ком је МПП фугална музика права а према
Просеру то је туробна мочавара пуна глиба и мистериозних професора који на
неразуљмивом жаргону дискутују о мистеризоним стварима.Ипак може се извући
једна општија дефиниција, мање поетска по којој је МПП грана унутрашњег права а
његова правила нису међународна већ међународно имају само обележје односи које
регулише јер се везују за више суверенитета .Правила МППа директно или
индиректно регулишу она правна питања која се поставе услед појаве елемента
иностраности у приватноправним односима.

Назив МППа

Као и за римско свето царство, тако и код мппа произлазе две примедбе да оно није ни
међународно ни приватно.

Оно није међунардно јер је део унутрашњег права и односи које регулише нису
међунардни већ имају само међународна обележја тј обележја иностраности.Правила
за решавање ових спорова не леже у неким општим наднационалним праивлима већ у
позитивном поретку односне државе , а извор МППа могу бити и међународни
уговори али тек након што се ратификују у домаће право.

Против израза приватно стоје терминоошке поделе које су данас у добром делу
превазиђене. Постојали су код немаца разни покушаји да другачије кумује овом
предмету (колизионо, конфликтно, међуприватно, гранично, спољно,
интерсистематско право) као и енглески термин поларизовано право али ниједан од
ових термина није заживео.Једино је conflict of laws добио као сукоб закона шире
право грађанства поред МППа јер се користи у англосаксонским земљама (јер се тамо
и еома значајни унутрашњи проблеми клизија решавају заједно са проблематиком
МППАа. Занимљива је чињеница да је термин сукоб закона први пут изречен од
стране Хубера на континенту а да је термин МПП први пут изречен од стране
англосаксонског теоретичара и судије Сторија. Не треба одустати од назива МПП
зато што тај назив има оно што други термини немају а то је да је поуздан
комуникацијски ослонац који за широк круг људи означава исту ствар.

2. ЕЛЕМЕНТ ИНОСТРАНОСТИ У ПРИВАТНОПРАВНИМ ОДНОСИМА И

РЕЛЕВАНТНОСТ ЕЛЕМЕНТА ИНОСТРАНОСТИ

-Случај један: у србији немачки туриста удари бугарског возача, постављају се следећа
питања: пред органом које државе ће се водити спор, по ком праву(није свеједно због
различитог начина одмеравања штета и сл) АКо се донесе одлука у србији по срспком
праву поставља се јпош једно сложено питање а то је да ли одлука органа једне државе
има дејства у другој држави те нпр да ли ће се принудно извршити у Немачкој

Случај два-венецуеланац се ожени новосађанком и постава се питање може ли

постати власник стана у србији и дати га у закуп кинеском студенту
Основна правна обележја која повезују ове случајеве су да су то приватноправни
односи и да они садрже елемент иностраности у чињеничном склопу.

-Приватноправни односи

Најкарактеристичнии од постављених проблема је проблем одређивања меродавног

права. По некима, једино је то предмет МППа али је то гледање превазиђено па упркос
томе, колизиона правила су и даље назначајнији део МППа Проблем одређивања
меродавног права се не јавља у вези са свим категоријама правних односа.Нпр у
прекршајном посптуку против бугарског возача пред српским судом нема говора о
рпиемни било ког другог права сем српског, а исто важи и за кривично уставно и
управно. Друга је ситуација код уговорног односа, накнаде штете, заоставштине, брака
и сл, те је прболематика одређивања меродавног права резервисана за домен
приватноправних односа.

Појам јавног и приватног права насаје у доба либералног капитализма тј

лезисферофске филозофије и доба стриктног раздвајања приватног и јавне сфере.Ипак
тај период либералног капитализма је давно за нама и дошло је до померања система ,
а једино оправдање за и даље кориштење овог израза је практичне природе јер нема
другог термина који би боље описао скупни термин за означавање односа из
грађанског(у најширем смислу те речи) привредног раднг и породичног права те је
израз приватнопранво замена за набрајање . Разлог томе што се проблеми мппа
јављају код приватноправних односа је у томе што се међународна трговина данас
налази у замајцу што последује извозом живота контаката и људских односа ван
граница. У таквим околностима прицнип изоловане суверен једнакости држава не
остварује се кроз изоловану сувереност држава и њихових поредака.Правни пореци су
и даље суверени и једнаки али на вишем нивоу, нивоу уступака у циљу међусобне
сарадње. У те уступке спадају примена туђег права и признање страних одлука јер би
међународна азмена добара пропала ако би свака држава признавала само ооне
уговоре склопљене по њеном трговачком или грађанском праву а аутаркија би довела
и до бројних проблема и у наследнопородичним правилима. МПП је дакле позвано да
решава дилему када принцио територтијалности по ком сваки орган примењује само
домаће право у приватноравним односима више нема статус аксиома.

-елемент иностраности у приватноправним односима

Не јавља се неизвесност у погледу меродавног права , међ надлежности и дејства

правоснажно донетих пресуда у иносранству у свкаом приватноправном односу Није
иста ситуација наравно ако се поводом уговора споре две фирме из београда и нс или
ако се спори новосадска организација која је робу куповала у Бечу уместо у Београду
а постигнут је споразум да се у случају спора иде на неутрални терен у Париз., и тада
се отварају питања примене меродавног права и признања париске одлуке у аустрији.
Дакле за примену мпп проблема није довољно да је у питању приватноправни однос
већ и да је посреди елемент иностраности. Дакле потребно је да је реч о
грађанскоправним, породичноправним, привредноправним и радноправним односима
који се везују за више држава тј за више од једног суверенитета и код којих се јавља
елемент иностраности. Закон којим се регулише код нас материја мппа је Закон о
решавању сукоба закона са прописима других земаља ( ЗМПП) и он користи израз
међународни елемент а не елемент иностраности.Ови термини означавају исту ствар
али из различитих углова .Ако се гледа из угла једне државе, онда је у том односу
поред домаћих обележја присутан и страни тј инострани елемент, а ако гледамо са
општије тачке гледишта онда је то днос који нема страно већ међународно обележје.

Исправније је прво схватање јер је то прилагођеније позитивном праву зато што МПП
није део међународног већ унутрашњег права и није истински наднациално . Судови
односне државе дакле увек крећу од мппа те државе , те тако посотји једна референтна
полазна тачка одакле почиње посматрање и зато посматрање из угла органа једне
државе, чини овај елемент страно израженим.Овакво схватање је изражено и код
кфалификације појавних облика станог елемента:

-појавни облици страног елемента

Општи је став да се страни елемент појављује у три облика-субјекту обкјекту и

правима и обавезама.Ова подела аналогна је традиционалном начину разврставања
елемената правног односа .Код права и обавеза реч је о техничком термину којим се
означава да је однос везан за иностранство по основу свог настанка или извршења
нпр .Субјекат и објекат нису спорни. Ако уговор закључе фра и српска фирма-
елемент иностраности у субјекту, ако је предмет тог уговора ловачки хрт из енглеске-
у објекту , ако је место испоруке тог уговора у енглеској нпр онда је то страни елемент
у правима и обавезама. Квалификација појединих појавних облика страног елемента
врши се зависно од полазне тачке а т је држава у којој се расправља дати однос. Нпр
ако се расправља у србији, онда се јавља страни елемент у субјекту (фра фирма), у
објекту (енглески пас) и у правима и обавезама (закључен у фра, место испоруке енг)
За енглески суд рецимо не би било страног елемента у објекту. Ако италијан и
италијанка скллопе брак у србији, са становишта србије страни елемент је у субјекту а
са становишта италије страни елемент је у правима и обавезама.

Страни елемент у субјекту јавља се на бази држављанства као правне чињенице али
се може јавити и на основу домицила тј пребивалишта па и боравишта лица која
ступају у одређени грађанскоправни, привредноправни, породичноправни или
радноправни однос. Постоји тако страни елемент у субјекту кад се у уговорном односу
нађу српски држављани али једно од њих има пребивалиште у иностранству , а исто
важи и ао су учесници односа правна лица а бар једно има страну правну припадност.
Страни елемент у објекту јавља се на бази места налажења ствари која је предмет
трансакције и мерила којимсе утврђује припадност основних средстава превоза кад су
она рпедмет трансакције (место регистрације) Страни елемент у правима и обавезама
настај ако су страно обележени настанак или испуњење права и обавеза на пример ако
је правни посао закључен у иностранству или ако је деликтна радња учињена у
иносрнатву или је тамо настала штетна последица. Да би се говорило о стрнаом
елементу није неопходно да су субјекти објекти или права и обавезе у једном
приватноправном односу у поптупности страно изражени те је довољно да само један
од субјеката има домицили или страно држављанство , да се само део ствари које чине
предмет уговора налази у иностранству или да се само испуњење једног дела обавеза
везује за страну државу.

Појава страног елемента у приватноправним односима има опредељујући значај-

страни елемент претварапородично, грађанско привредн о и радноправне односе у
односе мппа тј односе које је позвано да регулише и мпп(оно само одређује које је
право меродавно да тај однос регулише и онда се наставља са предметом по праву те
државе)

Постојање страног елемента је diferentia specifica која раздваја мпп од приватног права
и без које се мпп не би могло конструисати, те је постојање страног елемента макар и
у домицилу једног субекта сигнал да више не суде домаћи судови ван сваке сумње.

Проблем искрсава код тога да ли је сваки контакт правног односа са страном државом
довољан повод да се ова питања поставе тј да ли је сваки елемент инострности
довољан разлог да се проблем размотри и са становишта међународног приватног
права а не само са становишта унутрашњег грађанског, привредног , проодичног или
радног права.Поставља се дакле питање који је страни елемент релевантан и постоји
ли елемент који се може занемарити. Ни теорија ни закони ни пракса не решавају ово
питање а закони чсто сумарно наводе да ће се законска правила применити на
одређене односе ако садрже међународни еллемент, па ипак судови пречесто тај
елемент изигноришу што води погрешној примени материјалног права. Ово
игнорисање од стране суда неће довести ни до каквих последица ако је за
расправљање датог односа надлежан домаћи суд те ће поступак наставиит да се
нормално креће унутар домаћег права како и треба, међутим проблем настаје ако је
страни елемент који је наш суд изигнорисао препознат као тачка везивања у нашој
колизионој норми која доводи до примене страног права. Дрругим речима свеједно је
ако је у погледу мат услова за закључење брака меродавно право земље чији су
супрузи држављани а реч је о српским дрављанима са пребивалиштем вани , дакле
свеједно је у овом случају да ли ће суд одмах применити наше породично право или ће
узети у обзир значај битног елемента иностраности па применити норме мппа и на
основу њих доћи до истог резулата а то је примена нашег права.

Ипак с друге стране постоји и сиуациа када је практично веомаважно знати не само то
који нас страни елемент води до страног права или правосуђа већ и то који страни
елемент је меродаван у том смислу да указује на потребу да се уопште примене норме
мппа.Ово се дешава у случају да у обзир долази примена више норми за одређивање
меродавног права, на пример:

Мађарска држављанка поднесе суду у Србији тужбу ради издржавања против брата,
франуцског држављанина који живи у србији. Између сфрј и мађарске посотји
конвенција о међусобном правном саобраћају која предвиша да се на обавезу
издражавања брата и сестре примењује право државе чији је држављанин лице које
полаже право на издржавање-дакле овде мађарско право.Конвенција не говори о томе
какве контакте треба да има један однос правни са србијом или мађарском да би се
норме примениле тј проблем је недефинисатност претпоставки за примену колизионе
норме.Ако се узме претпоставка да ће се конвенција применити само ако су у спору
српски и мађарски држављанин, онда нема примене конвенције овде већ ЗМППа који
каже да је за издржавање браће и сестара меродавно право оне државе чији је
држављанин лице од ког се тражи издржавање-дакле француско право. Иако је
конвенција лекс сепцијалис у односу на опште мпп србије, није јасно који елемент је
претпоставка да би се норме конвенције примениле те је нејасно да ли се примењује
норма Конвенције или ЗМППа тј да ли се упућује на фра или мађ право.

3.НАЧИНИ РЕГУЛИСАЊА ПРИВАТНОПРАВНИХ ОДНОСА СА

ЕЛЕМЕНТОМ ИНОСТРАНОСТИ

Постоје два основна начина регулисања односа са елементом иностраности а то су

директан т непосредан и псоредан колизиони начин. Инструменти директног су норме
које непсоредно решавају сами спорни однос тј питања која се јављају у вези са
приватноправним односом који садржи елемент иностраности.Индиректни начин
регулисања подразумева посредно регулисање указивањем на меродавно право које се
врши путем специфичних правних норми које се зову колизионе.

1.Директан начин

Идеалан начин решавања приватноправних спорова са елементом иностраности био

би њихово непсоредно регулисање на међународном плану . Ако би код свих држава
света конвенцијски било договорено јединсвтено регулисање накнаде штете, уговорне
и деликтне одг, рокови уазастарелости, јединствени услови за склапање брака и
развод, пуноважнсот тестамента онда би постојало савршено решење за
приватноправне спорове за које је заинтересовано више држава.оваква решења су
међутим утопија . Ипак непосрендо регулисаер приватнопавних односа са елементом
иностраности и није толика утопија као универзално решење, јер иако нема споразума
који се без изузетка поштује у свим државама, постоје правила међународних
споразума из области грађанског породичног привредног и сл права која су
прихваћена од великог броја земаља. Постоје такви извори и за поморски превоз и
друмско железнички саобраћај, меницу, ауторско право и сл. Такође расте значај
конвенције ун о уговорима о међународној продаји робе (има разлике у односу на наш
ЗОО) коју је ратификовало 77 држава(овим се бави међ трговинско право) Такође од
значаја је поменути и онсивање УНЦИТРАЛ комисије ун за међ трговачко прао са
циљем кодификације и универзализације права међ трговине.

Међународни споразуми нису једини начин регулисања директног приватноправних

односа са елементом иностраности јер се нека од њих регулишу и нормама деомаћег
права, пре свега гледе питања права странаца и међународне процедуре. Нпр ЗОСПО
наводи да страна физичка и правна лица могу стицати право својине на поркетним
стварима као и домаћа.Ова и сличне норме не задовољавају се указивањем на
меродавно право већ сама постављају правила понашања којима непосредно уређују
односе с елементом иностраности .У области мппа то је карактеристично за права
странаца где домаћа држава њихов положај уређује директно путем императивних
норми. Директну регулативу имамо и код гпп односа са елемтном иностраности јер
ЗМПП прецизира услове под којим се код нас признају стране судске одлуке
користећи директан начин регулисања нпр члан 90 каже да ће суд застати са
признањем стране одлуке ако је пред судом СРЈ у току раније покренута парница у
истој правној ствари и међу истим странкама и то до правоснажног окончања парнице.

Кад су у питању правила међународног гпп права, поставља се и веома сложено

питање да ли норме о међународној судској надлежности спадају у директну или
индиректну регулативу. Прима фацие, оне су ближе нормама које посредно регулишу
приватноправне односе са елементом иностраности јер типичне норме из области
посредне регулативе решавају питање које државе је право мердавно а правила о међ
надлежности решавау чији ће судови да суде. Ипак ближим сагледавањем увиђа се да
одређивање меродавног права само псоредно утиче на решавање једног
приватноправног проблема док норме које одређују надлежно правосуђе већ
непосредно решавају један процесни проблем. На пример правило које каже да се
услови за одржај земљишта процењују по правиу државе где се земљиште налази не
даје још никакав несоредан одговор на постављено грађанскоправно питање и не
говори о условима који се за одржај траже нити се зна има ли их у кнркетном случају
већ се само посредно упуђује на меродавно право, док правила о међ надчлежности
судова ак их ставимо у релацију према питању на које дају одговор непсоредно
решавју постављено проценсо питање а то је који ће суд судити. Према 57 члану
ЗМППа у споровима због сметања посреда на покретним стварима надлежност суда
срј постоји ако је на територији срј настало сметање ли по одредбама члана 46, 50 и 5
ЗМППа.

Дакле директна техника регулисања односа са елементом иностраности је техника при

којој се на чињенице тј све оно што правило које одређује последицу предвиђа као
услов, примењује правно правило које својом применом чињенични основ претвара у
правни на тај начин да одређено понашање учесника односа чини обавезним. Дакле то
правило у оквиру директног начина регулисања односа у себи садржава-опис
чињеница на које се има применити-диспозицију и коначну инструкцију о будућем
обавезном понашању-санкцију.

2.Индиректан начин

Индиректан начин регулисања је по неким схватањима једини начин који спада под
МПП а ова схватања су данас већ напуштена али остаје да је овај начин типичан и
карактеристичан за мпп. Суштина индиректног начина је у одабиру мероавних
правила за разрешење спорних односа а основни инстурмент овог начина су
колизионе норме. Нпр по Закону о меници, способност лица да се менично обавеже
одређује закон његове земље(или нпр случај навођења места издавања везано за то
може ли гласити на доносиоца код нас и код енглеза) или исто код менице облик и
рокове протеста као и облик осталих чињења потребних за вршење или одржавање
меничних права одређује закон на чијем се подручју има подићи протест или
извршити чињење. Или према ЗМППу за уговоре који се односе на непокретности
искључиво је меродавно право државе на чијој се територији налази непокретност.

Иако ова правила говоре о меничној способности, форми меничних радњи, уговорима
о непокретности оне не кажу ништа МЕРИТОРНО непосредно о томе ко је менично
спсообан , у ком облику се имају предузети меничне радње и сл.Ова правила дакле
само упућују на меродавно право по ком ће се та питања расправити., но то само
никако није ситница. Поставити правило које ће указати на меродавно право је ужасно
тежак посао јер подразумева сложено вредновање могућих веза једног правног односа
са разним суверенитетима и оцену различитих интереса за примену неког
права.Колизоне норме иако не решавају до краја поједине приватноправне проблеме,
оне дају одоговр на питање које се појавило услед елемента иностраности
уприватноправном односу. Овакав начин регулисања остаће све до једног светског
права и униформизације, што је с ове дистанце предалеко.

Специфичност колизионих норми је у томе што на основу њих из чињеничног

односа не настаје аутоматски коначан правни однос већ се локализацијом
чињеничног односа стварају претпоставке за његово настајање.Колизиони начин
решавања је тако успутна станица између почетног чињеничног и коначног
правног односа . Зато теоретичари колизионе норме упоређују са лекаром који
дијагнотикује или са саобраћајцем на раскриници. Ипак како и колизиона техника
садржи уоутство о понашању које гласи меродавно је право земље А, онда је с апсекта
МППа , применом колизионе норме случај решен неопозиво, иако је ова констатација
с меритума спора који тек почиње да се решава, преурањена.

4. IZVORI MPP-A I NJIHOVA HIJERARHIJA

Postoje različiti izvori mpp-a u pojedinim zemljama. Negde su zakonski propisi, a

negde sudska praksa osnovni izvori, zatim dopunskim izvorima se smatraju običaji, iako je
međunarodni sud prqavd u svojim odlikama broj 14 i 15 stao na stanovište da u domenu
mppa nema pravnih običaja koji bi bili izvor prava. Sudska praksa ima značaja i tamo gde
nije fromalni izvor prava jer upotpunjuje pravne praznine.Osnovni izvor mpp-a u svim
zemljama su zakoni. Izvore u neim zemljama predstavjaju i ratifikovani međunarodni
ugovori-bilateralni i multirlateralni.

a) Unutrašnji izvori mppa u pojedinim zemmljama:

Iako su osnovni izvori mppa zakoni, postoji nekoliko pristupa zakonskoj sistematizaciji
materije mppa, od kojih su najznačajnija dva:
-negde postoje posebni zakonici u kojim je u najvećem delu sadržana pravila iz oblasti mppa
(albanija andora, belgija, bih, cg švajcarska, makedonija, venecuela)
-u nekim zemljama propisi iz oblasti mppa nalaze se u raznim zakonima uz odgovarajuće
materijalnopravne supstannncijalne propise (norme s elementom inostranosti koje rešavaju
sporove u naslednopravnoj oblasti regulisane su zakonom o nasledjivanju itd) Postoji i
pogrupa ove vrste a tu su zemlje poput argentine grčke brazila itd koje u okviru građanskog
zakonika imaju poseabn blok mpp normi i tili u uvodnom ili u završnom delu.
Što se tiče common law zemalja, kod njih je u Eng i Sadu bila dugo sudska praksa izvor
mppa ali se sada uz i dalje zadržanu veliku ulogu, situacija menja.
U izdanju Dicey and moris on conflict of laws 2000 navedeno je da su glavni izvori u
engleskoj zakoni, presude i doktrina a redosled nabrajnaj ne odgovara značaju izvora.ovo se
pravda time što je u poslednjih 50 godina parlament značajno se aktivirao u ovoj ovlasti kao
psoledica sve brojnijih međunarodnih konvencija koje treba uvesti u unutrašnji pravni život.
Za razliku od sveobuhvatnih kodifikacija na kontinetntu ova tendencija u Engleskoj ali i
celom komonveltu označena je kao creeping codification tj šunjajuća kodifikacija.

U sad pravno uređenje odnosa mppa leži pre svega u nadležnosti pojedinih država članica a
izvori prava među kojim su sudske presude najznačajnije oblikuju se u cilju prevazilaženja
interlokalnih sukova u odnosima država članica uz poštovanje osnovnih ustavnih načela .U
osnovi pravila sukoba sad se ne razlikuju u odnosu na to da li se odnose na situacije s
elementom insotranosti ili na situacije vezane za pojedine države unutar sad. Rešenja se
analogijom primenjuju i na međunarodne slučajeve osim ako ej to regulisano federalnim
pravom ili međ ugovorima. Veliki značaj u sad imaju i zbroncii prava sukoba zakona koje je
usvojio američki pravni institut koji su nezvanična kodifikacija mppa sintetizovana na osnovu
sudske prakse zakona i doktrine, a sudovi primenjuu pravila Restatment 2 ikao nisu formalno
obavezni njima i zato su pojedina pravila odatle postala obavezan deo pravnog sistema SAD
kroz sudske presude.

b)multilateralne konvencije koa izvori i način unifikacije mppa

Pošto je mpp deo unutrašnjeg prava čije norme rešavaju odnose sa elementom inostranosti na
indirektan način, određujući koje će merodavno pravo biti primenjeno, to u praksi može
dovesti do toga da se u pogledu istog problema pojave različiti meritorini rezultati. Način da
se to izbegne je pokušaj unifikacije supstancijalnog prava a kako to nije moguće, pristupa se
multilateralnim višestranim konvencijama kako bi se dostiglo ujednačavanje kolizionih
normi. Prvi koji je prepoznao značaj multilateralnih konvencija bio je Mančini a podržao ga
je Holandjanin Aser te je holandska vlada uputuila poziv državama na učešće na Konferenciji
posvećenoj regulisanju raznih pitanja mppa septemrba 1893 što se smatra danom osnivanja
Haške konferencije za mpp. Do 1951 usvojeno je 6 konvencija i tada je usvojen i statut
Haške konferencije čime je naglašen njen stalni karrakter i zadatak na progrsivnoj unifikaciji
mppa. Stupi je na snagu 1955. Na stogodišnjicu osnivanja usvojena je Rezollucija koja je
potvrdila cilj Konferencije i istaknuto je da se konferencija rzvija u svetski centar za
opsluživanje međunarodne sudske i adminsitrativne saradnje u oblasti priavnog prava . Njena
delatnost se sastoji u pripremi tekstova multilateralnih konvencia koje su namenjene
potpisivanju i ratifikaciji od strane država bilo da su članice ili ne. Prvi deo rada obeležio je
fokus na prodoično pravo a drugi deo obeležio je uticaj common loaw sistema i donošenje
Konvencije o sukobima zakona u pogledu oblika testametarnih odredaba. Treći deo obeležio
je uspeh u regulisanju međunarodne otimce dece oko čega je donesena Konvencija koja je
ustanvila administrativni postupak koji bi trebao da obezbedi povratak dece odvedene iz
države njihovog zakonskog redovnog bravišta u drugu državu u kojoj bi se pokušalo
izdejstvovati povoljnija odlua o povravanju dece licu koje ih je otelo i dovelo u tu drugu
državu. Do sada je doneseno 39 konvencija-o građanskom sudskom postupku, o sukobu
prava državljanstva i prava prebivališta, o priznanju i izvršenju odluka koje se tiču obaveze
izdržavanja prema deci itd itd.

B1)regionalne multilateralne konvencije kao način unifikacije mppa

Haška konferencija nje jedina organizacija koja se bavi unifikacojom pravila ove grane prava
ali je jedina koja pretenduje na unverzalnost.Ostali napori determinisani su regionalizmom i
tu imamo napore američkim država i inicjative evropskih koje su grupisane u vezi aktivnosti
nordijskih zemalja, Međunarodne komisije za građanska stanja i Saveta Evrope i Evropske
zajednice

-američke države su započele sa inicijativom za unifikacijom mppa još 1878 u Limi gde je
usvojen Ugovor o ustanovljenju jednoobraznih pravila mppa koji je kao osnovni princi
pprihvatio pravo državljanstva iako je u latinskoj ameirici vladao teritorijalistički princip. Na
konferenciji u Montevideo usvojeno je 8 dodatnih konvencija vezanih za međ procesno,
autorsko pravo, trgovačko i međunarodno krivično pravo. Ugovor o međunarodnom
građanskom pravu je kao osnovni prihvatio princip domicila uvažavajći činjenicu da su sve
zemlje kontinenta imigrantske .Na konferenciji u Vađingotnu formrana je Panemrička
unija(prethodnica organizacije američkih država) na koj je postignut sporazum o izradi
jednoobraznih pravila iz oblasti građanskog i trgovačkog prava a na konferenciji u Havani
usvojen je Konvencija o mppu poznatija kao kodeks Bustamante (kubanski prof prava) koja
je opširno regulisala mnoga pitanja građ, trgovačkog krivičnog i procesnog prava. U pokušaju
da se obuhvati ovako širok spektar pitanja neminovne su bile razlike koje su posledovale
brojnim rezervama koje su uticale na to da pitanje obaveznosti potpisnica Kodeksom u dobroj
meri ostane sporna. Nakon osnivanja organizacije Američkih država unifikacija je dobila na
zamahu te je organizovano i 5 specijalizovnim interameričkih konvencija o mppu. Šesta je
održana 2002 godine i bila je posvećena merodavnom pravu u stvarima vanugovorne
odgovornosti u građanskim stvarima

-nordijske države (danska finska švedska norveška i island) obavezane su konvencijama

vezanim za brak usvojenje starateljstvo, nasledjivanje itd

U Amsterdamu je osnovana međunarodna komisija za građansko stanje kao međuvladina

međunarodna organizacija nastala razmenom nota belgije francuske holandije luksemburga i
švice sa ciljemda se reguliše status državljanina iz jedne u drugoj državi Komisija je donela
veliki broj konvencija od kojih treba izdvojiti Rimsku o pozakonnjenju putem braka, bečku o
izdavanju višejezičnih izvoda iz matične knjige itd.

U okviru saveta evrope takođe se odvija rad na unifikaciji privatnog i trgovačkog prava a
posebno su značajne konvencije o obaveštavanju o stranom pravu, sporazum o dostavljanju
zahteva za međunarodnu pravnu pomoć , izbegavanju apatridije u slučaju sukcesije država
koja je doneta baš u gofini cg referenduma 2006.

c)MPP EU

Rimski ugovor o osnivanju evropskih zajednica iz 1957 imao je za cilj i inter alia i unifikaciju
privatnog prava, a ona se odvijala u tri faze.

-Prva faza trajala je od 1957 do stupanja na snagu Mastrihtskog sporazuma i uspostave EU

1993.Kako organi evropske zajednice nisu bili nadležni da donose propise u oblasti mppa,
onda je oslonac u ovoj fazi bio na samim državama članicama, i to putem zaključivanja
međuanrdonih ugovora dakle instrumentima međuanrodnog a ne komunitarnog prava, kojima
su mogle da pristupe samo članice EZ. Rezultati prve faze bili su: Briselska konvencija o
sudskoj nadležnosti i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim stvarima i Rimska
konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore.

-Druga faza bila je faza pojačane međudržavne saradnje i traje od stupanja na snagu
Mastrihtskog do stupanja na snagu Amsterdamskog ugovora iz 1999. U Mastrihtskom
dokumentu predviđeno je da je pravosudna saradnja u građanskim stvarima treći stub EU, ali
je sa formalne tačke gledišta nosioc unifikacije i dalje bila država sa instrumentima mjpa s
tim da je obavza saradnje među drđžavama sada jača nego po rimskom ugovoru. Ovu fazu
karakterišu sledeće konvencije:
Konvencija o dostavljanju sudskh i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima i
konvencija o nadležnosti, priznanju i izvršenju odluka u bračnim stvarima a obe su ostale
neratifikovane
do Amsterdama.

-treća faza je tzv faza komunitarizacije koju je započeo amsterdamski sporazum koji je
stupio na snagu 1 maja 1999. Njime se modifikuju odredbe ugovora o EU, ugovora o
osnivanju EZ i ugovora o osnivanju EZ za ugalj i čelik koji je istekao 2002., Ugovora o
osnivanju EZ za atomsku energiju kao i akt vezan za izbore za EP. Na osnovu Amsterdama ,
za dalju unifikaciju nadležan je Savet EU te nosioic unifikacije prestaju biti države a postaju
to biti organi EU a instrumenti nisu više međ ugovori, već akti autonomnog prava eu i to
najčešće regulative tj uredbe. Ova promena omogućila je reviziju izvora MPPa EU koji su da
tada bili sadržani u međunarodnim konvenciama te je briselska konvencija uz izmene stipila
na snagu kao Regulativa 44 2001, (Brisel I regulative) . regulativa saveta i dostavljanju u
državama članicama sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim pravima stupila je
na snagu 31 maja 2001. A usvojena je i Brisel II regulative saveta o nadležnosti i pirznanju i
izvršenju odluka u bračnim stvarima i stvarima roditeljske odg za zajedničku decu oba bračna
partnera. Karakteristika ovih regulative je das u one na celoj teritoriji EU direktno
primenjive. Treća faza donela je rezultate i u oblasti kolizionih normi te je rako nekadašnja
rismka konvencija pretočena u regulative 593 2008, tj Rim I regulative i primenjuje se na
ugovore zakljucene od 18 dec 2009.Unifikovane kolizione norme u oblasti vanuguvorone
odgovornosti sadržane su u regulative 864/2007 tj Rim II regulative koja je usvojena 2007 a
stupila na snagu 2009. 20 decembra 2010 usvojena je regulativa o uspostavi unapredjenje
saradnje u oblasti prava merdoavnog za razvod braka i pravnu rastavu (Rim III) I ona se
primenuje od 21 juna 2012.

IZVORI MPPA SRBIJE

Od dana stupanja na snagu Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih

zemalja 1.januar 1983.g., Jugoslavija je ušla u uži krug zemalja u kojima je međunarodno
privatno pravo relativno potpuno kodifikovano. Do tada su se brojne odredbe nalzile rasute u
brojnim zakonima a neki odnosi su bili neregulisani. Šarenilu je doprinel i mogućnost
pravnih pravila iz građanskih predratnih zakonika poput srpskog ili austrougarkog na osnovu
Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6 aprla 1941. Teškoća je povećana kada je
ustavnim amandmanima iz 1971 prestao da važi Osnovni zakon o braku , ZON itdkoji su
sadržali značajne kolizione norme iz datih oblasti.U ovom procesu napravljena je jedna
gruba omaška jer je u Ustavnom zakonu o sprovođenu ustavnih amandmana prošušteno da
se prošiše da ć se kolizione norme održati , jer takvu zakonodavnu ekspediciju republike nisu
mogle da preduzmu jer je za kolizione norme nadležna bila federaija. U takvoj situaciji u
skladu sa francuskom maksimom doktrina predlaže, sudovi odlučuju, praksa i terija dale su
sboj doprinos razvoju MPPa ali su ta nastojaja ipak bila nedovoljna da se iskristališu
značajniji stavovi koji su faktički (kad već ne formalnopravno) mogli da posluže kao izvori
MPPa.
ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona i sukoba jurisdikcije.
Ne sadrži, medjutim, norme o privatnim pravima stranaca, vec su pojedina pitanja ove
celine regulisana posebnim propisima.

1. Ustav– osnovni izvor svake grane prava, pa i međ.privatnog prava.

Ustav može regulisati pitanja medjunarodnog privatnog prava na:

a) neposredan način – određene ustavne odredbe na neposredan način uređuju pitanja

mpp-a. Takva su pravila malobrojna, pošto Ustav svake države postavlja samo
osnovna načela i norme državnog, društvenog, ekonomskog uređenja i položaja
pojedinaca. Jedna od takvih odredbi je ona iz člana 97 stav 5Ustava gde se
Ustanovljava nadležnost Republike u oblasti sistema prelaska granice i kontrole
prometa robe, usluga i putničkog saobraćaja preko granice, položaj stranaca i stranih
pravnih lica. Na ovu se nadovezuju još neke odredbe Ustava:
- Stranci u Srbiji, u skladu sa međunarodnim ugovorima, uživaju sva prava zajemčena
Ustavom i zakonima osim onih koj su isključivo rezervisana za državljane srbije(član
17).
- Strana lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, pravo na koncesiju ili druga prava
u skladu sa zakonomi meunarodnim ugovorom(85)…
- Stranim licima se na našem tržištu garantuje tretman jednak onome koji imaju domaća
lica...(84)
-
b) posredan način- I kada ne pružaju nepsoredno mpp rešenja , ustavna načela i norme
mogu se psoredno opredeliti za stavove koje će zauzimati u pozitivnim propisia.Ustav
je posredan izvor MPP-a time sto je sadržina pojedinih instituta MPP-a opredeljena
sadržajem ustavnih normi (npr., ZMPP predvidja da se strano pravo neće primeniti
ako je u suprotnosti sa osnovama društvenog uredjenja sadržanim u ustavnim
normama...). Odgovor na to šta su ‘’osnovna načela društvenog uređenja’’ treba
potražiti u Ustavu. To bi bila zabrana diskriminacije po bilo kom obliku.
Takođe nema sumnje da se ne bi mogle doneti kolizione norme koje izražavjau
diskriminaciju prema određenim rasama verama ili bračnom statusu,te pravilo po kom
bi merodavno pravo u bračnim sporovima bilo pravo muža ne bi bilo u skladu sa
načelom iz člana 15 Ustava koji garantuje jednakosti muškaraca i žena.

2. Zakon ( osim ZMPP ) i podzakonski akti

I nakon donošenja ZMPP, veći broj zakona, pa i neki podzakonski akti, ostali su značajan
izvor MPP-a. Ovo stoga što ZMPP u postojeće nepotpune pozitivne norme već ih je
dopunio.Medjunarodno-privatnopravne norme, ozim ZMPP, koje se nalaze u različitim
pozitivnim propisima, nisu razvrstane i grupisane prema logici i sistematici MPP-a, većsamo
dopunjuju materijalne norme iz odgovarajuće oblasti.Isti zakon ili podzakonski akt može
da sadrži nekoliko normi koje spadaju u različite celine međunarodnog privatnog prava. Iz
ovog razloga nije moguće izvršiti sasvim doslednu klasifikaciju naših pozitivnih zakona i
podzakonskih akata prema međunarodno-privatnopravnim merilima.U prilogu je pokušaj da
se bar uslovno razvrstaju relevantni propisi prema celinama koje čine MPP,, rukovoeći se
principima pretežnosti

a. Najvažniji pozitivni propisi koji su izvor normi o određivanju merodavnog prava

(kolizionih normi): Zakon o menici 1946., Zakon o čeku 1946., Zakon o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi i Zakon o pomorskoj plovidbi 2011. Kao i Zakon o osnovama
svojinskopranvih odnosa u vazdušnom saobraćaju

b. Najvažniji propisi koji su izvor normi o pravima stranaca da stupaju u

građanskopravne, porodičnopravne, radnopravne, privrednopravne odnose u
Srbiji: Zakon o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima iz
1978., sa izmenama i dopunama, Zakon o autorskom i srodnim pravima iz 2009.,
Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa iz 1980., sa izmenama i dopunama iz
1990., 1996. i 2005, Zakon o patentima 2004., Zakon o koncesijama 2003., Zakon o
privrednim društvima iz 2011., Zakon o strancima, Zakon o državljanstvu RS iz 2004,
Zakon o žigovima, zakon opravnoj zaštiti industrijskog dizajna.,Uredba o zastupanju
stranih lica u Jugoslaviji (sa izmenama iz 2001 godine), Uredba o bližim uslovima za
zaključivanje i odobravanje ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji iz 2004.

c. Najvažniji propisi koji su izvor normi o građanskoprocesnim odnosima sa

elementom inostranosti:Zakon o parničnom postupku iz 2011., Zakon o izvršenju i
obezbeđenju iz 2011., Zakon o stečaju iz 2009., Zakon o arbitraži iz 2006. Pravlnik o
STA pri PKS iz 2007

d. Najvažniji propisi koji su izvor normi o pravima domaćih državljana da stupaju

u građanskopravne, porodičnopravne, radnopravne odnosno privrednopravne
odnosesa elementom inostranosti: Zakon o zaštiti građana SRJ na radu u
inostranstvu iz 1998., Zakon o privrednim društvima iz 2011., Zakon o
spoljnotrgovinskom poslovanju iz 2009.

3. Medjunarnodni ugovori

Bilateralne i multilateralne konvencije predstavljaju značajan izvor međunarodnog

privatnog prava i u Srbiji. Ustav u članu 16: Opšteprihvaćena pravila medjunarodnog prava
i potvrdjeni medjunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i
neposredno se primenjuju. Potvrdjeni medjunarodni ugovori moraju biti u skladu sa
Ustavom. S obzirom na to da se međunarodni ugovori kako bilateralni tako i multilateralni
odnose i na materiju koaj je uređena i zakonima kao unutrašnjim izvorima MPP postavlja se
pitane njihove hijerahrije.
 a. Multilateralne konvencije
Dilema o kontinuitetu i pitanju automatske sukcesije SFRJ od strane SRJ otvorila je i
pitanje dalje važnosti multilateralnih konvencija koje je ratifikovala SFRJ. SRj je primljena u
UN 1 nov 2000 čime je pokrenut postupak razjašnenja. Un su tako pozvale srj da se izjasni
da li želi da nasledi sfrj u odnosima gde je un depozitar.SRJ je dala izjavu o sukcesiji
12.marta 2001.g., na osnovu toga umesto ranije oznake Jugoslavija, u dokumentima UN bilo
je navedeno da je SRJ bila članica međunarodnih konvencija.Na primer , u publikaciji
UNICTRALa koja obaveštava o međunarodnim konvencijamanavedeno je da je SRJ
pristupila Njuojrškoj konvenciji o priznaju i izvršenju arbitražnih odluka i Bečkoj konvencji
o robi 12 marta 2001 a da one važe u odnosu na srj od 27 aprila 1992.Na taj način rešeno je
pitanje članstva SRJ, SCG i Srbije u međugovorima koje je zaključila SFRJ.

*Jugoslavija, odnosno Srbija ratifikovala je sledeće Haške konvencije:

e. Konvencija o građansko sudskom postupku iz 1905 i 1954., Konvencija o ukidanju
potrebe legalizacije stranih javnih isprava 1961.,Konvencija o sukobu zakona u
pogledu oblika testamentarnih odredaba 1961.Konvenciju o dostavljanju u
inostransvu sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima,
Konvenciju o izvođenju dokaza u inostranstvu u gra i trgovačkim stvarima.,
konvenciju o drumskm nezgodama u saobraćaju, Konvenciju o međunarodnopravnim
aspektima međunarodne otimce dece.

Srbija je ratifikovala i Amandmane na Statut Haške konferencije za međunarodno privatno

pravo i prečišćeni tekst Statuta Haške konferencije za međunarodno privatno pravo koji su
usvojeni 2005.g.Putem ovih amandmana omogućeno je da osim država i međunarodne
regionalne organizacije za eko integracij postanu članice Haške konferencije čime je
otvorena mogućnost da EU zaključuje konvencije u stavarima u kojima je zakonodavna
nadležnost prešla sa članica na EU.

*Izvore prava u Srbiji čine i multilateralne konvencije koje imaju značaja u oblasti statusa
fizičkih i pravnih lica, a koja neposredno ili posredno utiču na rešavanje pitanja
međunarodno-privatnopravnog karaktera:
f. Konvencija o privilegijama i imunitetima UN iz 1946., Konvencija o statusu izbeglica
iz 1951., Konvencija o pravnom položaju lica bez državljanstva iz 1954., Bečka
konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961., Konvencija o pravima deteta iz 1989.,
Njujorška konvencija o ostvarivanju alimentaiconih zahteva u inostranstvu,
Konvencija o državljanstvu udatih žena, Bečka konvencija o konzularnim odnosima,
Evropska konvencija o obaveštnjima o stranom pravu , Bečka konvencija o
predstavljanju država u njihvoim odnosima sa međ org univerzalnog karaktera,
konvencia o eliminisanju svih ooblika diskriminacije žena.

*Izvorima se smatraju i Konvencije koje se odnose na međunarodnu trgovačku arbitražu:

 g. Ženevski protokol o arbitražnim klauzama, konvencija ženevska izvršenu insotranih
arbitražnih odluka, Konvencija o međ trgovinskog arbitraži, Vašingtonska konvencija
o rešavanju investivcionih sporova između država i državljana drugih
državaNjujorška konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka iz
1958.

*Konvencije koje se odnose na menicu, oblast ugovora sa elementom inostranosti i

vanugovorne odgovornosti za štetu mogu se svrstati u posebnu kategoriju:
h. Jednoobrazni zakon o menici, Konvencija o taksama i Konvencija o sukobu zakona u
materiji menice iz 1930., Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti
međunarodne kupoprodaje iz 1974., Bečka konvencija o ugovorima o međunarodnoj
prodaji robe iz 1980.g., Evropska konvencia o međunarodnim posledicama
oduzimanja prava na motornu vožnju itd.

*Brojne ratifikovane međunarodne konvencije se odnose na autorsko pravo, pravo

industrijske svojine, međunarodni vazdušni, železnički, pomorski i drumski saobraćaj.One
pretežno sadrže supstancijalne odredbe ali imaju i odredbe mppa:
i. Konvencija o evropskom patentu, Svetska konvencija o autorskom pravu, Madridski
aranžman o međunarodnom registrovanu fabričkih ili trgovakih žigova, Pariska
konvencija o zaštiti industrijske svojine, Bernska konvencija o zaštiti književnih i
umetničkih dela, Konvecnija o međunarodnim prevozima železnicom i jedinstvena
pravila o ugovorima o međ prevozu robe železnicom.Montrealksa konvencija o
objedinjavanju izvesnih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem.

b. Bilateralne konvencije
Zaključivanje bilateralnih konvencija kojima se uredjuju pitanja od interesa za
odnose izmedju dve države predstavljaju rasprostranjenu praksu u medjunarodnim
odnosima. Pitanja koja su uredjivana ovakvim ugovorima u SFRJ, SRJ i Srbiji odnose se na
uzajamno priznanje i izvršenje sudskih i arbitražnih odluka, pravnu pomoć, odredjivanje
merodavnog prava u statusnim i porodičnim odnosima, javne isprave, besplatnu sudsku
pomoć., cautio judicatum solvi,..
Imajući u vidu medjunarodnopravni status SRJ (odnosno SCG i Srbije), kao i
činjenicu da je Bečka konvencija o sukcesiji država u odnosu na ugovore ratifikovana kod
nas, na situaciju treba primeniti sledeće odredbe člana 24:
a) Dvostrani ugovor koji je na dan sukcesije bio na snazi u pogledu teritorije na koju se
odnosi sukcesija drzave smatra se da je na snazi izmedju države koja je stekla
nezavisnost i druge države članice:
- ako su se one o tome izričito sporazumele
- ako se na osnovu njihovog ponašanja smatra da su se o tome sporazumele.
b) Ugovor koji se smatra da je na snazi, primenjuje se izmedju države koja je stekla
nezavisnost i druge države članice počev od dana sukcesije države, osim ako iz njihovog
sporazuma ne proisteknedruga namera ili ako ta namera ne bude drugačije
ustanovljena.
Iz ovih odredaba slede 2 zaključka:
* da u pogledu bilateralnih ugovora važi princip diskontinuiteta koji znači neprelaznost
prava i obaveza u slucaju sukcesije.
* da strane ne moraju zaključiti izričiti sporazum o prelazu prava i obaveza, već da se
postojanje i primena odredjenog ugovora može produžiti i konkludentnim radnjama.
U skladu sa ovim zaključeno je više sporazuma o sukcesiji bilateralnih sporazuma, a
trenutno je na snazi veliki broj dvostranih međunarodnih ugovora koj regulišu i određena
pitanja mppa a koje je zaključila Jugoslavija odnosno SRJ, SCG pa Srbija kojima je
uspostavljena ili produbljena saradnja bilateraln u odnosima poput međ pravne pomoći,
priznanja i izvšrenja sudskih odluk ili arbitržnih, trgovine ili plovidbe , recipročnog priznanaj
dkp forme zaključenja braka i sukoba zakona u oblastima ličnog i proodičnog prava.

Hijerarhija izvora MPP-a

S obzirom da pojava međ ugovora među izvorima mppa kao i postojanje više
različitihizvora u okivru istog pravog poretka nameće nužno pitanje hijerahrije ali i popune
pravnih praznina.

Mogućnost pojavjivanja sukoba različitih izvora mppa vezuje se za dve osnovne

situacij a to su-sukob između međ ugovora i unutrašnjih izvora kao i sukob između različitih
izvora unutrašnjeg prava koji regulišu isto pitanje

Sukob izmedju medjunarodnih ugovora i unutrašnjih izvora – Meš ugovori

pripadaju oblasti mjpa a njihovo stupanje na snagu može biti posebno sporno kad su posredi
multilateralne konvencije ne samo zbog toga što e potrebna njihvoa ratifikacija već i zbog
činjenice da države mogu postati članice neke konvencije na razne načine i u razno vreme
(npr pristupanjem) ali i u pogledu različitog kruga drugih država članica. Dodatna
komplikacija je mogućnost stavljanja rezervi. Od interesa su i pitanja osnova i načina
primene, tumačenja, uzajamnost, sukoba sa unutršanjim izvorima i drugim izvorima meš
prava.
Prva norma koja služi kao osnov primeni međ ugovora u okviru pravnog poretka
Srbije je član 194 Ustava koji glasi:
"Pravni poredak Republike Srbije je jedinstven.
Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije.
Svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom.
Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su
pravnog poretka Republike Srbije. Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u
suprotnosti sa Ustavom.
Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim
međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava."

Dakle U hijerarhiji izvora prava kod nas nakon Ustava za primenu dolaze u obzir
potvrdjeni medjunarodni ugovori (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom), a zatim
domaći zakoni (koji ne smeju biti u suprotnosti niti sa ustavom, niti sa potvrdjenim
medjunarodnim ugovorima).

Od izvora MJPa predviđenih u članu 38 Statuta Međ suda pravde deo unutrašnjeg
poretka Srbije dakle čine međ ugovori gde je srbija ugovornica i opšteprihvaćena pravila
međunarodnog prava.Medjunarodni ugovori, koji postaju deo unutrašnjeg pravnog poretka
posle njihovog potvrdjivanja (ratifikacije) imaju primat nad normama unutrašnjeg prava.
Sudovi su dužni da medjunarodne ugovore i opsteprihvaćena pravila medjunarodnog prava
primenjuju neposredno. Ovo važi samo za one ugovore koji sadrže norme tzv samoizvršive tj
norme podobne za neposrednu primenu.Ako ugovor samo stvara obavezu za državu da na
odredjeni način izmeni svoje unutrašnje zakonodavstvo, takva odredba se ne može
neposredno primeniti.
Eventualnu kontrolu uskladjenosti potvrdjenih međunarodnih ugovora sa ustavom i
uskladjenosti izvora unutrašnejg prava sa međ ugovorima vrši Ustavni SUD.

Za određivanje hijerarhije izvora mpp uopšte a naročito u slučaju sukoba zakona ,

ustavnu odredbu dopunjuje član 3 ZMPP: Odredbe ovog Zakona se ne primenjuju na
odnose iz člana 1. ovog zakona ako su regulisani drugim saveznim zakonom ili
međunarodnim ugovorm.
Zakonodavac je dakle odredio da je u hijerarhiji izvora mesto ZMPP ispod
medjunarodnih ugovora.
Ukoliko isto pitanje regulišu dva medjunarodna ugovora, ne može se dati
jednoznačan odgovor, već se on mora tražiti u normama koje određuju domašaj primene
ugovora, kao i odgovarajućom kombinacijom klasičnih principa: lex posterior derogat legi
priori, lex specialis derogat legi generali, kao i principima maksimalne efikasnosti i
najpovoljnijeg prava. Dva potonja podrazumevaju primenu odredaba onog ugovora koji, s
obzirom na njihov cilj, obezbedjuje najpovoljnije rešenje, kao što je npr., favorizovanje
interesa poverioca izdržavanja ili maloletnika., obezbedjivanje priznanja straane sudske
odluke i sl..

Sukob različitih unutrašnjih izvora medjunarodnog privatnog prava – Pitanje

sukoba različitih izvora medj.privatnog prava postavlja se i u situacijama unutar istog
pravnog poretka, ukoliko više različizih izvora reguliše isto pitanje medj.privatnog prava.
Rešenje je sadržano u članu 3 ZMPP: Odredbe ovog Zakona se ne primenjuju na odnose iz
člana 1. ovog zakona ako su regulisani drugim saveznim zakonom ili međunarodnim
ugovorom.

Dakle Odredbe ostalih zakona (referisanje na savezni zakon više nije bitno) kojima se
reguliše materija medjunarodnog privatnog prava imaju primat nad ZMPP. Ovakav stav se
zasniva na opštem pravilu lex specialis derogat legi generali.
Imajući sve ovo u vidu, Pri traženju rešenja jednog medjunarodno-privatnopravnog
problema treba prvo pogledati ima li solucije u bilateralnoj konvenciji. Ako nemamo
odgovarajuću bilateralnu konvenciju, treba ispitati postoji li rešenje u multilateralnoj
konvenciji. Ako se ni na ovaj način ne može doći do ishoda, primenjuju se norme unutrašnjih
zakona, i to najpre specijalnog, pa tek potom norme ZMPP.Iz ovoga ne treba izvući pogrešan
zaključak da se norme zakosnke retko primenjujubaš naprotiv, redak je slučaj gde postoji
poptuno rešenje u međ konvencijji .Pa ipak zbog te posledice u praksi hijerarjhijska lestvica
se ne sme menjati.

Pravne praznine u međunarodno privatnom pravu

Ako nijedan izvor po hijerarhijskoj lestvici ne propisuje rešenje za međunarodno-
privatnopravni problem – reč je o pravnoj praznini.
ZMPP sadrži sledeću odredbu u članu 2: Ako u ovom zakonu nema odredbe o pravu
merodavnom za neki odnos iz čl.1,st.1 ovog zakona, shodno se primenjuju: 1. odredbe i
načela ovog zakona, 2.načela pravnog poretka SRJ i 3.načela međunarodnog privatnog
prava.
U vezi navedenog člana, postavlja se pitanje njegovog tumačenja.Iz samog teskta
jasno proizilazi da se eventualne praznine oje se mogu pojaviit u toku primene ZMPPa
imaju prevazići tako što će organ koji primenjuje pravo da ima zadatak da pronađe rešenje
shodnom primenom: a)odredaba i načela ZMPPa, b)načela pravnog poretka Srbije i c) načela
međ privatngo prava.

Pitanje koje se opravdano postavilo je pitane rdosleda primene ovih izvora pri taženju
rešenja za pravnu prazninu-tj da li je redosled nabrajanja istovremeno i hijerarhija u primeni
ili se oni primenjuju nevezano za redosled u cilju da se pronađe odg rešenje za neregulisano
pitanje.

Po užem shvatanju (Bosnić), organ koji primenjuje pravo vezan je redosledom iz

zakona, te ih mora primenjivati supsidijarno. Po širem shvatanju (Katičić), organ koji
primenjuje pravo nije vezan redosledom koji je naveden u zakonu, jer je pri nabrajanju
upotrebljen veznik ‘i’ a ne ‘odnosno’. Dika, Knežević, Stojanović iznose stav koji se izvodi
iz svrhe odredbe čl.2 ZMPP. Pošto je ta svrha u ‘’stvaranju pravnih rešenja’’ za situacije
koje su ostale neregulisane, nije bitno da li rešenje potiče iz samog ZMPP, pravnog poretka
Srbije ili opštih načela međunarodnog privatnog prava, već je suština u tome da se ono
pronađe. Što znači da se navedeni ‘izvori’ mogu primenjivati u cilju popunjavanja pravnih
praznina alternativno, pa čak i kumulativno.

5. KOLIZIONE NORME
Primer A) Srpsko preduzeće proda veću količinu vina kupcu iz nemačke a ugovor zaključe u
Cirihu. Traže naplatu tek nakon 3 godine od dana dospleosti plaćanja, a kupac prigovori da je
potraživanje zastarelo. Prema nemačkom pravu opšti rok zastare je 30 god a za ug u privredi
2, kod nas 10 i 3 a u švajcarskoj opšti je 10 a nema posebnog roka za ugovore u privredi.
Pretpostavmo da se spor rešava u Austriji(rok zastare u privredi je 3 god) Kupcu najviše
odgovara da se spor reši po nemačkom pravu jer tako ia najbolje šanse da izbegne plaćanje,
neke šanse ima i po našem i austrijskom dok po švajcarskom nema nikakve šanse da se
oslobodi plaćanja.Po kom pravu će se raspraviti ovo pitanje zavisi od merla koje se uzme jer
se sproni odnos vezuje za 4 zemlje.

Primer B) Državljanin Srbie se posle postdiplomksih studija u Kanadi oženi francuskinjom s

kanadskim državljanstvom, te nakon dve gdine dobije i kanadske papire.Posle dobiju dete
koje je isto kanadski državljanin. Nakon toga državljanin Srbije i kanade, dobije priliku
poslovnu prvo za SAD pa potom za istočnu evropu, što zbog ženinog nezadovoljstva rezultira
razvodom i ona sa sinom ode u francusku gde podnese tužbu za razvod braka i traži
izdržavanje i dodelu deteta.Francuski sud će o tome da odluči ali po kom pravu? Franucskom,
kanadskom, srpskom ili američkom?

Osnovni zadatak kolizionih normi jeste da reše dilemu sa koom se suočavaju

arbitri u austriji odnosno sud u Francuskoj iz primera, tj da utvrde koje će pravo biti
merodavno. Ovu dilemu kolizione norme rešavaju na taj način što među brojnim kontaktima
koje pravni odnos ima sa pojedinim zemljama izaberu jedan kao najrelevantniji, odlučujući
– i na taj način upute postupajući organ na merodavno pravo. Među raznim tačkama dodira
(pripadnost kupca, pripadnost prodavca, mesto zaključenja ugovora, mesto gde se rešava
spor, odnosno državljanstvo i domicil bračnih partnera., i deteta..) treba izabrati jednu,
odlučujuću.
Taj izbor čini zakonodavac.On pri tom ne polazi od jednog konkretnog pojedinačnog
pravnog odnosa, već od jedne kategorije pravnih odnosa i pravnih pitanja. Npr. poći će od
kategorije ugovora – ili uže, od kupoprodajnog ugovora, ili još uže, od odgovornoati
prodavca, ili možda zastarelosti – uzeće u obzir sve zamislive načine vezivanja te kategorije
(pravnog odnosa, pravnog pitanja) za razne države i izdvojiće jedno vezivanje kao
opredeljujuće. Ako je reč o kupoprodajnom ugovoru, pored državljanstva kupca i prodavca,
uzeće se u obzir i njihovo prebivalište kao mogući način vezivanja za neki pravni poredak.
Pored mesta zaključenja ugovora i mesta gde se raspravlja spor, značaj može imati i mesto
izvršenja ugovora, mesto nalaženja predmeta ugovora. Među svim tim zamislivima
kontaktima zakonodavac će se opredeliti za jedan koji smatra najjačom vezom, koji smatra
podobnim da bude kriterijum za utvrđivanje merodavnog prava. Kojim obzirima
zakonodavac treba da se rukovodi da bi došao do opredeljenja, koja merila treba da koristi da
bi utvrdio koji je od zamislivih načina vezivanja presudan, a koja su vezivanja zanemarljiva
– jeste stvar zakonodavne, odnosno pravne politike u svakoj državi.
 Francuski ili srpski sud tako u skladu sa ovim ostavlja sebi pitanje koje pravo će biti
merodavno za razvod srpsko kanadskog državljanina i francuske kanadske državljanke i
kom e će pripasti pravo staranja nad detetom koje je kanadski državljanin imajući u vidu to
da se oni u vreme postupka ne nalaze u istoj zemlji. Prema Savinjiju svaki pravni odnos ima
svoje težište koje izražava samu prirodu tog odnosa i koje ga vezuje za određeno pravo bez
obzir na to dali je ono domaće ili strano. Sedište pravnog odnsoa se identifikuje putem
elemenata koji se smatraju najkrakterističnijim za prirodu određenog odnosa i koi je kao
takav podoban za lokalizaciju odnosa.
Smatra se da se zakonodavac prilikom propisivanja kolizionih normi opredeljuje za
merodavnost onog prava koje je u najtešnjoj vezi sa činjeničnim skupom.
Austrijski građanski zakonik izričito navodi ovaj pprpincip kad kaže da se činjenični
odnosi s međunarodnim obeležjem regulišu prema pravnom poretku sakojim postoji
najtešnja veza.Kolizione norme sadržane u ovom zakonu trab smatrati izrazom tog principa.

S obzirom da je međunarodno privatno pravo grana unutrašnjeg prava u istoj meri

kao što su to, npr. obligaciono pravo, porodično, stvarno, krivično itd., zakonodavac svake
pojedine države na osnovu merila pravne politike, koja odgovaraju njegovim stavovima i
interesima, donosi odluku o tome koje je vezivanje težišno za jedan činjenični skup, za jednu
kategoriju i – time postavlja kolizionu normu.
Tako ako je po zakonodavcu u kupoprodaji odlučujući kontakt mesto zakjučenj
ugovora, onda će u našem primeru biti primenjeno pravo Švajcarske a ako je najvažniji
kontakt to kojoj zemlji pripada prodavac, arbitri u Beču će primeniti srpsko pravo
Kod drugog primera ,a ko sud u srbiji smatra da je pri razvodu braka državljanstvo
najvažnija veza onda će primeniti pravo Kanade ( jer oboje imaju pasoše kanadske) ili pravo
Srbije (jer je muž državljanin srbije) ili oravo srbije i pravo francuske jer je žena i francuska
državljanka .Ako zakonodavac smatra da u slučaju različitog državljanstva najvažniju vezu
čini poslednji zajednički domicil sud će primeniti pravo kanade.

Struktura kolizionih normi

U klasičnoj četvoročlanoj strukturi pravne norme (pretpostavka dispozicije,

dispozicija, pretpostavka sankcije, sankcija), uslov za nastupanje sankcije (posledice) jeste
ispunjenost pretpostavke (hipoteze) za njenu primenu. Tj. nepoštovanje obaveznog pravila
ponašanja (dispozicije) je pretpostavka (hipoteza) sankcije. Ovakav način regulisanja
svojstven je neposrednom tj. direktnom načinu regulisanja odnosa.
Norme koje vrše izbor merodavnog prava – kolizione norme – predstavljaju posredan,
tj. indirektan način regulisanja odnosa (sa elementom inostranosti) u kojima se gornji
sastavni elementi manifestuju na drugi način. Kolizione norme imaju dva osnovna elementa:
a. u njima se prvo imenuje jedna pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno
pravno pitanje
b. a zatim, sadrže tačku vezivanja, izdvajanje jedne odlučujuće veze koja će u
konkretnom slučaju dovesti do merodavnog prava.
 Ako koliziona norma glasi: Za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkog lica merodavno
je pravo države čiji je ono državljanin; pravna kategorija je pravna i poslovna sposobnost
fizičkog lica, dok je tačka vezivanja državljanstvo. Ako je sporno pitanje ima li
dvadesetogodišnji državljanin Švajcarske poslovnu sposobnost, pitanje se može podvesti pod
pravnu kategoriju u normi koju smo naveli, a tačka vezivanja te norme ukazaće u datom
slučaju na švajcarsko pravo.
U normi: Za oblik pravnog posla merodavno je pravo države u kojoj je pravni posao
preuzet; pravna kategorija je oblik (forma) pravnog posla, a tačka vezivanja je mesto
zaključenja posla. Na primer ako se pred našim sudom postavi pitanje važi li usmeni ugovor
o kupporpiodaji automobila koji su holandski prodavac i francuski kupac zaključili u Nišu,
problem će se podvesti pod kategoriu iz ove kolizione norme a njena tačka vezivanja
ukazuaće na merodavno srpsko pravo.

Pošto koliziona norma predstavlja posredan način regulisanja odnosa sa elementom

inostranosti, ona kao posledicu ne određuje obavezno pravilo ponašanja u pogledu toga da li
je Švajcarac poslovno sposoban ili nije, odnosno da li je usmeni ugovor o kupoprodaji
punovažan ili nije, već kao posledicu propisuje (samo) primenu švajcarskog, odnosno
srpskog prava, koja su pozvana da daju konkretan odgovor na pravne probleme u pitanju.
Ako već moramo praviti upoređenje strukture kolizione norme sa ostalim pravnim normama,
pravna kategorija i tačka vezivanja zajedno čine dispoziciju, odnosno naredbu postupajućem
organu kako da odredi merodavno pravo. Primena merodavnog (stranog ili domaćeg) prava
predstavlja pravnu posledicu (sankciju) kolizione norme?

Pravna kategorija
Ovaj deo kolizione norme nam ustaljeni naziv u teoriji, kod nas se naziva pravni odnos ili
građanskopravi odnos , ili prredmet kolizione norma a kod stranaca npr kod nemaca se koristi
termin činjenično stanje.
Pravna kategorija može da bude jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa
ili jedno pravno pitanje u vezi sa nekim pravnim odnosom ili institutom. U načelu,
pravne kategorije koje se spominju u kolizionim normama jedne zemlje trebalo bi da pokriju
sva moguća konkretna pravna pitanja povodom kojih se traži merodavno pravo. Drugim
rečima, idealno bi bilo da se svaki problem za koji se traži merodavno pravo može podvesti
pod pravnu kategoriju neke kolizione norme.
Situacija se bitno poboljšala usvajanjem ZMPP jer je do tada bilo mnogo praznina. U
slučaju praznina koriste se instrumentikoji služe za prevazilaženje praznina u pravu uopšte –
pre svega ekstenzivno tumačenje i analogija. ZMPP kao pomoćne izvore izričito predviđa
korišćenje pravnih načela, i to: načela ZMPP, načela pravnog poretka Srbije i načela
međunarodnog privatnog prava.(član 2)
Supsumiranjem činjenica konkretnog slučaja pod pravnu kategoriju jedne kolizione
norme, stvara se preduslov za dejstvo te norme, odnosno može se primeniti tačka vezivanja
koja nas povezuje sa merodavnim pravom.
Pravne kategorije koje čine element kolizionih normi veoma su različite. Kao pravna
kategorija kolizione norme može da bude izdvojen ceo pravni institut (svojina, ugovor), ili
čak, grana prava (porodičnopravni odnosi), a mogu da se koriste i znatno uže kategorije.
Postoje posebne kolizione norme za kupoprodajne ugovore i druge pojedine ugovore, ili za
odredjena pitanja u vezi sa pojedinim ugovorima (forma, prava i obaveze, zastarelost).
Zamislivo je da se izdvoje još uže kategorije, kao što bi, npr., bio rok isporuke, mesto
isporuke i sl. Odabiranjem užih kategorija povećava se broj kolizionih normi, a ujedno se
stvaraju uslovi da se one prilagode karakteristikama određenih tipova problema, da budu više
nijansirane, elastičnije – jednom rečju, bliže stvarnim problemima.
Tačka vezivanja-izraz nastao prevodom sa francuskog , a koriste se i izrazi poput vezna
okolnost, poveznica, odlučujuća činjenica
Tačka vezivanja je onaj element kroz koji se neposredno ostvaruje dejstvo
kolizione norme: u njoj se tačkom vezivanja izdvaja jedan od mogućih oblika vezivanja
da bi postao opredeljujući. Tačka vezivanja neposredno odredjuje pravo koje države treba
da se primeni kao merodavno, ali sama koliziona norma samo posredno reguliše konkretan
odnos, problem. Opredeljivanjem za odredjenu tačku vezivanja omogućava se da konkretan
slučaj bude rešen po materijalnom pravu odredjene države. Primena merodavnog prava
predstavlja pravnu posledicu kolizione norme.
Postoje tačke vezivanja koje su u uporednom pravu postale tipične za pojedine
pravne domene.
Za statusne i porodične odnose:
- zakon drzavljanstva (lex nationalis/lex patriae)
- lex domicilii - zakon domicila.
Za stvarnopravne odnose tačka vezivanja je:
- zakon mesta nalaženja stvari (lex rei sitae).
Za ugovorne odnose najšire se koriste:
- zakon mesta zaključenja ugovora (lex loci contractus),
- zakon mesta izvršenja (lex loci solutionis),
- zakon mesta prodavca (lex locivenditoris),
- princip najtešnje povezanosti, najbliže veze,
- autonomija volja (lex voluntatis).
Za gradjanskopravne delikte:
- zakon mesta izvršenja delikta (lex loci delicti commissi).
U pogledu forme pravnih poslova:
- mesto gde se pravni posao preuzet tj mesto vlada činom (locus regit
actum).
U raznim sitacijama se često koristi:
- zakon mesta suda (lex fori).
-
Strogo govoreći, tačke vezivanja nisu zakon državljanstva, zakon mesta nalaženja stvari itd
već državljanstov, mesto nalaženja stvari.Tačke vezivanja su oni elementi u kojima
zakonodavac vidi odlučujuću vezu i koji nas, prema tome, vode do jednog zakona, tačnije
prava.U prevodu s latinskog doslovno je uključen i efekat tačaka vezivanja a to je zakon do
kog nas te tačke vode.

Tačke vezivanja možemo klasifikovati prema nekoliko kriterijuma.

1. Prema širini ovlašćenja foruma – prema tome kakva ovlašćenja, odnosno kakvo
uputstvo daju organu koji primenjuje kolizionu normu, tačke vezivanja delimo na
neposredno vezujuće i okvirne.

∞ Neposredno vezujuće su one tačke vezivanja kojima je zakonodavac sam izvršio

vrednovanje mogućih oblika povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim
suverenitetima i izabrao je jednu vezu koja će nas neposredno povezati sa merodavnim
pravom.
Ovakve tačke vezivanja se nazivaju čvrste i brze(hard and fast) jer organu (forumu)
ne ostavljaju nikakvu mogućnost za procenu toga da li je pravo na koje ukazuju kao na
merodavno zaista u najbližoj vezi sa odnosom koji je izražen kroz pravnu kategoriju.Pred
organom stoji jedino zadatak da podvede konkretnu činjenicu pod tačku vezivanja i primeni
tako odredjeno merodavno pravo.Takve su do sada sve pomenute tačke vezivanja osim
principa najtešnje vezanost. Ako se u pogledu poslovne sposobnosti predvidja lex
nationaliskao tačka vezivanja, ona će nas neposredno povezati sa merodavnim pravom
(pravom države čiji je državljanin lice u pitanju). Vrednovanje potencijalnih veza izvršio je
zakonodavac koji je utvrdio da je odlučujuća veza državljanstvo a ne domicil ili nešto drugo.

∞ Okvirne su one tačke vezivanja kod kojih je ovo vrednovanje bitnim delom prepušteno
sudiji.Zakonodavac samo postavlja odredjene okvire i smernice, ali ne utvrdjuje direktno
relevantnu vezu. Takva je tačka vezivanja “princip najtešnje povezanosti”, koji daje samo
okvirno uputstvo sudiji da kao merodavno izabere ono pravo koje je najtešnje povezano
sa datim odnosom. Takve tačke su novijeg datuma i poreklom su iz anglosaksonskog
prava gde su sudovi i inače stvaraoc normi mppa. Ove tačke vezivanja predstavljaju
reakciju na apstraktno i neutralno svojstvo kolizionih normi, koje mogu da ukažu na
merodavnost prava bilo koje države. Iz neutralnosti proizlazi da su indiferentne po pitanju
sadržaja merodavnog prava i pravednosti rezultata koji primena merodavnog materijalnog
prava daje. Nameri da se izvrši korekcija dejstva kolizione norme odgovara okvirna tačka
vezivanja kakva je najtešnja povezanost, odnosno najbliža veza. Razvoj međ.privatnog
prava doveo je do toga da kolizione norme kroz svoje tačke vezivanja izražavaju princip
najtešnje povezanosti, a najnoviji razvoj ide ka daljem učvršćivanju ovog principa i
putem uvođenja tzv. klauzule izuzetka.-predvijena je u švajcaarskom zakonuSprečava
primenu prava koje je u slaboj vezi sa slučajem.
Zakonodavac može uvesti i tzv. generalnu klauzulu izuzetka (kao u Švajcarskoj):
Pravo odredjeno na osnovu ovog Zakona se neće primeniti ukoliko je, s obzirom na sve
okolnosti, očigledno da spor ima samo vrlo slabu vezu sa tim pravom i da se nalazi u mnogo
tešnjem odnosu sa nekim drugim pravom.Nju zakonodavac koristi kako bi postupajućem
organu omogućio da izbegne situaciju u kojoj primena bilo kog kolizionog pravila sadržanog
u zakonu vodi ishodu koji ne odražava volju zakonodavca a bude primenjeno pravo najbliže
veze. Na taj način iako se zakonodavac vodi najbližom vezom pri postavki čvrstih tački
vezivanja, svestan je da bi rigidnost mogla rezulirati primenom prava čija je veza sa sporom
mnog slabijeg intenziteta.
Zakonodavac može koristiti i posebnu klauzulu izuzetka. Njom se koriguje
neželjeno dejstvo pojedinačne fiksne tačke vezivanja. Npr., primena pravila da se deliktni
statut određuje prema lex loci delicti comissimože kao merodavno pravo odrediti pravo koje
sa štetnim događajem ima samo slučajnu vezu. Takav je događaj npr., ako svi akteri štetnog
dogadjaja imaju državljanstvo jedne države, a nesreća se dogodi u drugoj državi, u kojoj su
oni samo na proputovanju (dakle ta strana zemlja sa štetnim dogadjajem ima samo slučajnu
vezu), i austrijsko pravo na ovaj problem odgovara tako da se ne primeni lex loci delicti
comissi već da će se primeniti pravo najbliže veze.Reč je o otvorenoj posebnoj klauzuli
izuzetka –mada je usmereno na korekciju dejstva pojedinačne norme, ovlašćenje suda je
jednako široko kao ikod generalne klauze izuzetka. Mađarsko pravo s druge strane koristi
zatvorenu posebnu klauzu izuzetak kojim se načaže ne samo kada već i tačno u kom smeru
sud može da odstupi-tako ako su i štetnik i oštećeni iz iste zemqe primeniće se pravo
njihovog zaedničkog državljanstva.

2. Podela na proste i kompleksne tačke vezivanja

∞ Proste tačke vezivanja su one koje nas vode do jednog merodavnog prava, sledeći bilo
striktna, bilo okvirna zakonska uputstva.Ako se ugovorni odnos ceni po lex loci
 contractus, ta tačka vezivanja nas vodi do jednog prava, do prava one države u kojoj je
ugovor zaključen.
∞ Kompleksne su one tačke vezivanja, unutar iste kolizione norme, koje nas vode do više
merodavnih prava.Ako koliziona norma glasi: Za materijalne uslove zaključenja braka
merodavno je pravo državljanstva budućih bračnih partnera i lex fori, ona nas može
odvesti čak i do tri merodavna prava (ako verenik i verenica imaju različito državljanstvo
i ako brak zaključuju u nekoj trećoj državi).U ovom slučaju dolazi do kumulativne
primene više prava.Da bi se brak mogao zaključiti, potrebno je da se udovolji zahtevima
koje postavljaju jedno, drugo i treće pravo.
Kompleksna tačka vezivanja može da bude postavljena:
a. Alternativno - ako koliziona norma npr. glasi: U pogledu forme ugovora merodavno
je bilo pravo mesta zaključenja, bilo pravo koje je merodavno za sadržaj ugovora;
tačka vezivanja je kompleksna, jer za istu pravnu kategoriju propisuje mogućnost
primene prava dve različite države, ali i alternativna, zato što će se primeniti samo
pravo jedne od tih država.
Primer je koliziona norma iz stava 1. člana 31 ZMPP koja se odnosi na punovažnost
testamenta a koja je bazirana na odgovarajuoćoj odredbi Haške Konvencije o sukobima
zakona u pogledu obliak testametarnih odredbi:
Testament je punovažan u pogledu oblika ako je punovažan po jednom od sledećih prava:
1. po pravu mesta gde je testament sastavljen
2. po pravu države čiji je državljanin bio zaveštalac bilo u vreme raspolaganja
testamentom bilo u vreme smrti
3. po pravu zaveštaočevog prebivališta bilo u vreme raspolaganja testamentom bilo u
vreme smrti
4. po pravu zaveštaočevog boravišta bilo u vreme raspolagnja bilo u vreme smrti
5. po pravu SRJ
6. za nepokretnost – i po pravu mesta gde se nepokretnost nalazi.
Ovaj tip tačaka vezivanja sadržan je u kolizionoj normi koja kaže da je za meničnu
sposobnost merodavno pravo državljanstva meničnog dužnika, a ako on po tom prauv ne bi
bio sposoban onda se primenjuje pravo države u kojoj je menična obaveza preuzeta.

Zajednička karakteristika alternativnih tačaka vezivanja jeste da im je cilj priznavanje

punovažnosti pravnog posla, održavanje na snazi pravnog odnosa, uvažavanje ili, čak,
favorizovanje odredjenih interesa (npr. maloletnika, slabije strane, potrošača...).Da bi se
postigao cilj, sud mora, pre nego što se odluči za merodavno pravo, da ispita sadržinu
potencijalno merodavnih prava i primeni ono koje dovodi do odredjenog rezultata.
Alternativa, dakle, ne znači slobodu izbora za organ koji primenjuje kolizionu normu.

b. Supsidijarno- takve tačke vezivanja sadrže npr. sledeće kolizione norme: Za dejstvo
braka merodavno je pravo zajedničkog državljanstva bračnih partnera. Ukoliko
bračni partneri imaju različito državljanstvo, primenjuje se pravo njihovog
zajedničkog prebivališta. Ukoliko nemaju zajedničko prebivaliste, primenjuje se
pravo njihovog poslednje zajedničkog prebivališta, a ako ga nikad nisu imali, onda se
primenjuje pravo države suda.
Ili:Za poslovnu sposobnost fizičkog lica merodavno je pravo državljanstva, a u
slučaju da lice nema državljanstvo, pravo njegovog domicila.
U ovom tipu složenih tačaka vezivanja zakonodavac pribegava supsidijarnom nabrajanju ne
zbog toga da bi se došlo do odredjenog rezultata, već zbog toga da bi se uopšte došlo do
rezultata, tj. do merodavnog prava. Ako je lice apatrid, državljanstvo kao tačka vezivanja ne
može u odnosu na njegovu poslovnu sposobnost biti primenjena, već se mora propisati druga,
ili druge, koje će omogućiti da se odredi merodavno pravo.

Treba naglastiti da više merila za vezivanje unutar jedne kolizione norme (bilo da ona dovode
kumulativno do primene više prava ili da su vezivanja postavljena alternativno ili
supsidijarno) smatraju se delovima jedne iste kompleksne tačke vezivanja.Tačka vezivanja
nije isto što i jedna veza.To jje onaj element jedne kolizione norme koji na snovu stava
zakonodavca i putem stritktnih ili okvirnh prostih ili kompleksnih upustava rešava pitane koje
su materijalnopravne norme merodavne.

3. Podela na stalne i promenljive tačke vezivanja

Činjenice na kojima se temelje tačke vezivanja, i koje su priznate kao relevantna veza
koja nas spaja sa merodavnim pravom, mogu biti stalne i promenljive, pa po tom osnovu
razlikujemo stalne i promenljive tačke vezivanja.
∞ Stalne su one tačke vezivanja koje su vremenski i prostorno fiksirane. To su one tačke
vezivanja čija je činjenična podloga jedan dogadjaj, kao što je npr. zaključenje
ugovora ili izvršenje delikta. Mogu se javljati i javljaju se – teškoće oko kvalifikacije
mesta zaključenja ugovora, no tu je reč o različitim mogućim interpretacijama iste
činjenice. Moguće je izvući različite zaključke iz iste činjenice, ali pri tom se sama
činjenica ne menja, ona je stalna. Tako npr mže biti sporno oko toga šta je mesto
zaljučenja ugovra ako se on sklopi među odsutnim licima, ali pri tom činjenica
zaključenja ugovora se ne menja.
Među stalne tačke vezivanja po svojoj prirodi spada i lex rei sitae – ali samo ako je
reč o mestu nalaženja nepokretnih stvari koje ne mogu da menjaju svoj položaj.
∞ Promenljive su one tačke vezivanja koje nisu jednom za svagda u jednom
konkretnom slučaju konačno fiksirane ni vremenski, pa ni prostorno. One se zasnivaju
na činjenicama koje se mogu menjati, a pri tom mogu da ukazuju na razna prava kao
na merodavno pravo.Takav je slucaj sa lex rei sitae, ako je u pitanju pokretna stvar.
Ova tačka vezivanja se oslanja na činjenicu nalaženja stvari na jednom mestu, a od
zasnivanja pravnog odnosa pa do njegovog raspravljanja, posmatrana stvar može da
menja svoje mesto nalaženja. Ako su ta različita mesta nalaženja stvari u rzaličitim
državama onda nastaj tzv mobilni sukob zakona.Tada nije reč o različitim
interpretacijama iste činenice već o više činjenica koje su nastuole u raznim
vremenskim momentima. Npr ako se traži merodavno pravo za određivanje roka
održaja astvar se nalazi pla godine u fra, pa malo u srbiji pa malo u poljskoj, pitanje je
koje mesto nalaženja stvari je relevantno? Tj da, lex rei sitae ali kada, u kom
momentu?
Medju karakteristične promenljive tačke vezivanja spadaju i državljanstvo, domicil i
sedište pravnog lica, jer se ove tačke vezivanja, takodje, zasnivaju na činjenicama koje se
menjaju. Od momenta zasnivanja pravnog odnosa pa do spora, ili samo u toku trajanja nekog
pravnog odnosa, jedno lice može da promeni više domicila, može da promeni i
državljanstvo. Problem mobilnog sukoba zakona je naročito prisutan kod statusno porodičnih
odnosa sa elemntom inostranosti koje i inače karakteriše trajnost .Tačka vezivanja je
promenljiva jer dolazi u obzir više domicla ili državljanstava preko kgo se može utvrdiit
merodavno pravo.Varijabilne tačke vezivanja mogu dati povoda ozbiljnim teškoćama pri
utvrđivanju merodavnog prava, jer usled promena relevantnih činjenica menja se i sama
tačka vezivanja, te se postavlja pitanje njihvog vremenskog fiksiranja. Ovaj problem
ponekad rešava sam zakonodavac na taj način što precizira i vremenski momenat u kome
treba gledati jednu tačku vezivanja. To je slučaj u sledećoj kolizionoj normi: Za zakonsko
nasleđivanje merodavno je pravo državljanstva ostavioca u momentu smrti. Državljanstvo je
po sebi promenljiva tačka vezivanja, ali ako se precizira da je reč o državljanstvu u momentu
smrti, činjenica postaje vremenski fiksirana, te tačka vezivanja postaje stalna.Ovo je poželjan
način pretvaranja promenjljivih tački vezivanja u nepromenjljive.

Vrste kolizionih normi

1. Jednostrane i višestrane kolizione norme
Kolizione norme koje smo do sada navodili su višestrane. Njihova osnovna
karakteristika je da su one apstraktne, te zavisno od okolnosti konkretnog slučaja ukazuju na
pravo bilo koje države sveta. Koliziona norma: Za stvarna prava na nepokretnostima
primeniće se zakon mesta nalaženja stvari, odvešće nas do domaćeg prava, ako se nekretnina
nalazi na teritoriji države čiji sud utvrđuje merodavno pravo (ako je to Srbija – do prava
Srbije), do francuskog prava, ukoliko se nekretnina nalazi u Francuskoj.Istorijski gledano, za
njih se zalagao Savinji objašnjavajući metod regulisanja odnosa sa elementom inostranosti.
Jednostrane su one kolizione norme koje u svakom slučaju dovode do primene
jednog istog, i to domaćeg prava. Da bi se navedena koliziona norma pretvorila u
jednostranu, ona treba da glasi: Za stvarna prava na nekretninamaprimeniće se srpsko
pravo.Takva jednostrana koliziona norma bi dovela do potpune izolacije domaćeg pravnog
sistema. Ako bi glasila: Za stvarna prava na nekretninama koje se nalaze u Srbiji primeniće
se pravo Srbije, norma ostaje jednostrana, pošto propisuje primenu srpskog prava, ali u
razumnim granicama, u slučajevima kada se nekretnine nalaze u Srbiji.
Putevi međunarodne saradnje nisu izoloani ali nisu ni definisani pošto takva norma
ne daje odgovor na pitanje šta će biti sa nekretninama van Srbije. Prema Ajzneru takve
norme određuju samo opseg vađenja vlastiith materijalnih normi. U starijoj doktrini
postojao je stav da mpp treba bazirati upravo na jednostranim kolizionim normama tj da
svaka država odredi granice primene svog prava, ali danas je ovo stanovište napušteno jer se
protivi načelu mešunarodne saradwe i zato se česot jednostrane norme esktenzivnim
tumačenjem pretvarjau u višestrane kao što je bio slučaj sa tumačenjem odredbe code civila
"Zakoni koji se tiču statusa i sposobnost primenće se na Francize i kada borave u
inostranstvu" Iako ova koliziona norma samo govori da se na francuske državljane prinenjuje
franucsko pravo, ona se tumači kao pravilo po om se statusna pitanja cene po zakonu
državljanstva dakle za francuze rancusko, za strance po zakonu zemlje državljanstva.
U ZMPP i drugim našim normama, pretežno se koriste višestrane kolizione norme.

2. Samostalne i nesamostalne kolizione norme

Prema kriterijumu koji pokazuje da li je koliziona norma prema svom tekstu podobna
i dovoljna da ukaže na merodavno pravo, ili nije, kolizione norme mogu biti samostalne i
nesamostalne.
Samostalne su kolizione norme koje ukazuju na merodavno pravo.Pri tom nije od
značaja kakve tačke vezivanja konkretna norma sadrži, već je bitno to da primenom na
konkretne okolnosti slučaja norma dovodi do konkretnog merodavnog prava. Tako je npr.,
samostalna sledeća koliziona norma: U pogledu stvarnopravnih odnosa na pokretnim
stvarima merodavno je pravo mesta nalaženja stvari, ali i ova: Za vanugovornu odgovornost
za štetu merodavno je pravo mesta izvršenja radnje ili pravo mesta nastupanja posledice, u
zavisnosti od toga koje je od ova dva prava povoljnije za oštećenog.
Nesamostalne su kolizione norme čija formulacija nije dovoljna da se pomoću njih
odredi merodavno pravo.One dopunjuju samostalne kolizione norme tako što sadrže
objašnjenja, uputstva koja utiču na utvrdjivanje konkretnog merodavnog prava.Nesamostalne
kolizione norme se odnose na opšti deo MPP-a i izražavaju stav zakonodavca o opštim
institutima međunarodnog privatnog prava (npr., o uzvraćanju i upućivanju na dalje pravo, o
izigravanju zakona...). U skladu sa tim nesamostalne kolizione norme se nalaze u opštem
delu zakona o međ.privatnom pravu, dok se samostalne kolizione norme uglavnom nalaze u
posebnom delu.
Nesamostalne su naprimer sledeće norme: Odredbu stranog prava ne treba primeniti
ukoliko bi njena primena dovela do rezultata koji nespojiv sa snovnim vrednostim
austrijkog javnog poretka .Umesto nje ako je to neophodno treba primeniti odgovarajuću
dredbu austrijskog prava. Ili odredba: Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo
mrodavno ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ.

Pravna priroda kolizionih normi

Osnovna teorijska dilema je da li su ove norme imperativne ili dispozitivne. Svaka država
ima kolizione norme sa svrhom da po unapred poszavljenim pravilima ukau na merodavno
pravo u slučaju da se privatnopravni odnosi ežu za više pravnh proedaka raznih država.
Pitanje je da li je sud obavezan da ova merila primenjuje ex offo čim se u pravnom odnosu
javi strai element te da li je isto tako obavezan da ex offo primenjuje i pravo na koje merilo
kolizione norme ukazuje bez obzira da li je to pravo strano ili domaće i bez obzira na to da
li se među strankama uopšte javlja spor oko merodavnog prava.
Ako su kolizione norme imperativne prirode, njih treba u svakom slučaju primeniti,
pa i onda ako to nijedna od stranka ne traži, čak i ako obema strankama odgovara da se spor
jednostavno reši po domaćem pravu.Npr ako zakonodavac smatra da pri sticanju svojine s
elementom inostranosti treba da se primeni pravo mesta nalaženja stvari, a stvar je u indiji
onda se primenjuje pravo indije, ili ako se po našem zakonu uslovi za zakluenje braka cene
po pravu državljanstva verenika i verenice onda se primenjuje nacinalno pravo oba lica bez
obzira na to da li oni to žele.
Ako su kolizione norme dispozitivne prirode, ponašanje stranaka, njihovi predlozi,
mogu da utiču na to da li će sud uopšte da primeni kolizione norme u sporu sa elementom
inostranosti.
U nekim zemljama kolizione norme nisu imperativne, posebno ako dovode do
primene stranog prava.Sud će primeniti kolizionu normu samo ako jedna od strana zasniva
zahtev na stranom pravu što će prinuditi sud da putem kolizione norme utvrdi dali je strano
pravo merodavno.Kako je u zemljama common lawa načelo raspravnosti izuzetno jako, onda
primena kolizionih normi se prepušta inicijativi stranaka a u sad i francuskoj se dopšuta
mogućnsot a ne obaveza suda da i kad stranke ne zahtevjau primeni kolizionu normu.U
francukoj je obavezna primena kolizoih normi sao za one sadržane u međunarodnim
konvencijama kao i za odnose koji se odnose na materiju kojom stranke ne mgou slobodno
raspolagati-npr porodično pravo.U ostalim slučajevima primena kolizionih pravila je
fakultativna. Po pravilu, do odsupnja od imperativne norme dolazi se dozvvoljavanjem da se
kolizione norme ne primene ak to neko ne zatraži blagovremeno i u odg formi, a izuzetak od
tog zaobliaznog načina sadržan je u mppu Mađarse gde u uredbi sa zakonsom snagom piše
da ako stranke zajednički traže da se neprimenis trano pravo koje bi bilo merdoavno prema
ovoj uredbi, onda će se umesto njega primenitj mađarsko pravo ili izborno pravo ako postoji
mogućnost izbora.
Stranke stiču mogućnost da u skladu sa oštim kolizionim pravilima utiču na
koliziono rešene. Ovakav stav ne legalizuje zamenu inače merodavno stranog prava
domaćim propisima u kategoriji koji su u uporednoj praksi najčešći a to je kad stranka
propusti da se pozove na strano pravo (neobaveštenost ili nemanje interesa) U tom slučaju
ostaje obaveza mađarskog suda da primeni strano pravo. Inicjativa stranek mora biit
blagovremen ai u propisnoj formi Ipak ovim ovlašćenjem stranaka, gubi se imperativnost
kolizione norme ali i njena višestranost jer pored merila koja više ne odlučuju sama o
primeni određenog prava, javlja se i volja stranaka kao merilo. U najvećem broju evropskih
država kolizione norme su postavljene kao imperativne i da ih sud po službenoj dužnosti
primenjuje (Tursa: sud ex offo primenuje kolizione norme turskog prava i strano pravo
merodavno prema tim normama..)
Kolizione norme imaju imperativan karakter i u Nemačkoj i to je u njihovoj teoriji
communis opinio po ko nemački sudija ex offo primenjuje nemačko mpp kod činjeničnog
stanja vezanog za inostranstvo. Sudiju ne zanima da li stranke imaju interesa za primenu
ovog pravaOvaj stav potvrdjen je i promenom nemačkog zakona o mppu kada više nije bilo
moguće optiranje za fakultativnu primenu kolizionih normi. U holandiji sudovi primenjuju
ex offo čak i nepisana koliziona pravila a mogućnost da stranka se pozove na strano pravo
nije ograničena na ranu fazu procedure samo.
Primena kolizionih normi ex officio stoji na veoma čvrstim temeljima. Među
brojnim arguemtnima jedan od bitnijih je onaj da bi bilo protivrečno ograničavati domen
moguće ingerencije stranaka a s druge strane omogućiti strankama da krucijalno utiču na
izbor merodavnog prava u svim oblastima na taj način što bi se pozvali ili ne bi se pozvali na
srano pravo. Ako se jednom utvrdi da sa jednim odnoso koji sranke ne mogu slobodno da
oblikuju npr razvod, narelevantniju i ključnu vezu ima strano pravo ono će se i primeniti bez
obzira na volju stranke. U suprotnom domaće kolizione norme bile bi puka ljustura koja bi
bila prazan gest želje za međ saradnjom ali bez efektivnog sproovodjenja t iste želje i
korodinacije pravnih proedaka. Sudijska diskrecija u oblasti primene stranog prava donosi
izvesnu fleskibilnost ali istovremeno dozvoljava da odlučujući značaj dobiju oolnosti koje
zakonodavac inače ne priznaje ka relevantne za određivanje merodavnog prava. (npr
ambicije sudije, upoznatost s uproednim pravom, znaćaj koji pridaje međ saradnji itd
itd)Među negativnim psoledicama neimperativne prirode kolizionih normi mogu se navesti
pravna nesigurnost, nejednak tretman suštinski jednakih slučajeva pa i dsikriminacija, a
može biti da sud neće optirati za primenom kolizionih normi er nije srećan rešenjem koje bi
primena stranog prava donela u slučaju čak iako strane norme nisu suprotne javnom poretku.
Znači u ime javnog poretka eliminišu se diskreciono strane norme koje uopšte ne vređaju
domaći poredak.

Norme našeg ZMPP, kao i kolizione norme koje su sadržane u drugim izvorima,
formulisane su kao imeprativna pravila. To znači da su sudovi dužni da primenjuju kolizione
norme po službenoj dužnosti, a dužni su da primene i strano pravo, ako tačka vezivanja
ukazuje na inostrani pravni poredak.Ipak praksa nije još uvek dosledna u sporovođenju ovog
principa. Za mnoge sudove posebni problemi nametnuti pojavom elementa inostranosti u
činjeničnom stanju nisu dovoljno poznate stvari i oni će to rado izbeći posebno ako ih same
stranke na to ohrabre .Donošenjem ZMPPa napralvjen je bitan korak ka ispravci takvog
ponašanja ali očekivanje da kolizione norme i u praksi zažive kao imperativne norme nije se
do kraja ostvarilo.

6.SAZNANJE I PRIMENA STRANOG PRAVA

Odnosi sa elementom inostranosti vezuju se za više država, te se oni često i formiraju

i rešavaju pod okriljem više prava. Kolizioni način rešavanja odnosa sa elementom
inostranosti pretpostavlja određenanodstupanja od postulata apsolutnog teritorijalnog
suvereniteta i on unosi elemente saradnje u polje meritornog odlučivanja.Ključno sužavanje
apsolutnosti teritorijalnog suvereniteta je stvaranje prostora da domaći organi primene strano
pravo.
Kada je reč o primeni stranog prava, misli se, pre svega, na primenu stranog
materijalnog prava. Ako Poljak i Norvežanka žele da zaključe brak pred srpskim
matičarem, naš organ će da primeni poljsko i norveško pravo u pogledu materijalnih uslova
za zaključenje braka, jer tako nalaže koliziona norma iz čl.32 ZMPP. Na taj način se – bez
ugrožavanja naših vitalnih interesa – ostvaruje saradnja sa poljskim i norveškim pravom i
onemogućuje se sklapanje braka koji bi važio u Srbiji, a ne bi važio u Norveškoj i
Poljskoj(tzv hramljuci brakovi).
Strano procesno pravo se u načelu ne primenjuje, ali postoje malobrojni izuzeci:
- kada domaći sud pružajući pravnu pomoć stranom sudu, izvede neki dokaz
prema stranoj proceduri, a ta strana procedura nije protivna domaćem javnom
poretku
- kada domaćoj arbitraži nalože stranke primenu stranog procesnog prava,
koje je u skladu sa domaćim javnim poretkom.
Postoje i neki slučajevi kada domaći organ uzima u obzir strano pravo, a da se to ne
može nazvati primenom stranog prava (reč je o slučajevima u kojima je poznavanje stava
stranog suda preduslov za primenu odredjenih domaćih normi, a pre svega normi o
gradjanskim pravima stranaca i o sukobu jurisdikcija). Do takvog uzimanja u obzir strane
norme dolazi, npr., kada je strancu neko građansko ili porodično pravo kod nas dostupno pod
uslovom zakonskog reciprociteta te je potrebno utvrditi sadržinu stranog prava da bi se
ustanovilo da li postoji reciprocitet. NPr: Prema članu 62 ZMPP dozvoljena je nadležnosti
srpskog suda u bračnim sporvima iako su oba bračna druga strani državljani ali
podpretpostavkom da odsustvo ključnih indikatroa nadležnosti našeg pravosudja bude
nadomeštano drugim okolnostima a jedna od njih je da je po propisima države čiji su
državljani bračni drugovi dopuštena ta nadležnost tj nadležnost našeg pravosudja , dale da bi
se uvtrdila nadležnost našeg suda neophodno je ustanoviti stav stranog prava.

Problemi koji se vzuju za položaj stranog prava pred domaćim sudom javljaju se
uglavnom u situaciji kada domaći sud primenjuje strano (materijalno) pravo.

Značaj primene stranog prava

Primena stranog prava koju vrše domaći organi spada među najznačajnija dostignuća
međunarodne pravne saradnje, a teoretičari kao koren ovoga vide u delima glosatora u 12
veku.Primena Stranog prava nije moralni luksuz niti ekstravagantno skretanje s glavnog toka
rešavanja odnosa koji se vezuju za više suvereniteta.
Mogućnost primene stranog prava u određenim slučajevima je preduslov stabilnosti
odnosa sa elementom inostranosti. Ako bi domaći sudovi primenjivali isključivo domaće
materijalno pravo, bili bi ugroženi, npr., brojni porodični odnosi pa i međunarodna
trgovina.Ugovorna obaveza stvorena pod pravom koje su stranke preduzele treba da ostane
obaveza i kada se ispituje i pred sudom države za koju to pravo nije domaće inače bi
nestalo preduslova za mešunarodnu razmenu dobara.Negiranje stranog prava nemoguće je
bilo još kod glosatora a danas bi bio čist anahronizam.
Važno je naglasiti da je primena stranog prava logičan način rešavanja određenih
specifičnih odnosa, to je istovremeno i gest kojim se pokazuje spremnost za saradnju u
sistemu odnosa koji se zasniva na recipročnim ustupcima.To lepo objašnjava Stori u svom
delu" Prava osnova na kojoj leži ostvarivanje međ prava je da pravila koja se primenuju
dolaze iz međusobnog interesa i korisnosti, iz svesti o nepogodnostima koje bi donela
suprotna doktrina kao i iz osećanja moralnosti da se čini rpavda kako bi se pravda i nama
učinila"
Neospornost primene stranog prava potvrdio je sudija Bol u presudi međunarodnog suda
pravde kada kaže da je " Svrha mppa da omogući na teritoriji jedne zemlje primenu prava
stranih država iz obzira pravde, celishodnosti, međ saobraćaja među pojedinicima uz
prosvećenu koncepciju samog javnog poretka"

Različite Koncepcije o pravnoj prirodi stranog prava

Iako danas opravdanost primene stranog prava nije sporna, dijapazon konkretnih slučajeva
može biti sporan .U vezi načelne mogućnosti sporna može biti konceptualizacija same
pojave te su na pitanje na koji način se sa širim pravnim konceptima može pomiriti siutaicja
da domaći sud primenjuje strano pravo ponudjena su brojna objašnjenja:
Pokusaji pravnog uobličenja i objašnjenja pojave primene stranog prava kreću se
izmedju dva antipoda: na jednom polu je stav po kome je strano pravo upodobljeno
činjenicama, a na drugom stav da je upodobljeno (domaćem) pravu. Ova polarizacija izaziva
procesne posledice na terenu inicijative i na teretu tereta dokazivanja stranog prava.
Tretman stranog prava približan je tretmanu činjenica u anglosaksonskim pravima, a
klasičnu teorijsku podlogu za to predstavlja teorija stečenih prava.Da bi se utvrdila i
poštovala prava stečena u inostranstvu, neophodno je uzeti u obzir inostrano pravo po kome
su stečena.Pri tome Inostrano pravo postaje činjenica koju treba dokazivati, kao i ostale
činjenice na kojima se zasniva neko pravo. Engleski teoretičar Bil ističe da sve što se
dogodilo izvan domaće teritrije uključivši i strano pravo koje je na jedan ili drugi način
upleteno u problem , smatra se prosto kao činjenice koje domaće pravo uzima u obzir
dolazeći do odluke.
Pored teorije stečenih prava angloamerička teoria nudi još jednu teorijsku koncepciju
koja nastoji da uvtrdi pravno logičke pretpostavke primene stranog prava a to je teorija
lokalnog prava po kojoj , primenjujući strano pravo domaći organi zapravo ne vrše priznanje
subjektivnog prava stečenog u inostranstvu na bazi stranog prava.Subjektivno pravo koje
domaći organi priznaju stvorilo je domaće pravo te forum primenjuje uvek domaće pravo a
ako je reč o odnosu koji ima najrelevantnije veze sa nekom strano državom, domaći gorum
primenuje "kao svoje pravo , pravilo za odlučivanje koje je identično ili barem veoma slično
ako ne identično sa pravilom koje se nalazi na snazi u drugoj državi" Pri ovome se teorija
lokalnog prava ni na koji praktični način ne razlikuje od teroije stečenih prava jer i jedna i
druga polaze od toga da strano pravo tretiraju kao činjenicu.
Teorijske koncepcije o stranom pravu u SAD su imale presudan uticaj i na sudsku
praksu .Praktični tretman prvobitno je ofromljen pod teorijom stečenih prava a po toj
koncepciji kolizione norme su imperativne prirode te njihova primena ne zavisi od inicijative
stranaka bez obzira na to da li tačka vezivanja upućuje na strano ili ddomaće pravo.Ova
postavka kombinovana sa stavom da je strano pravo činjenica dovodi do rigidnih
zakljucaka .Tužilac je tako bio u obavezi da se pozove na stranoo pravo koje bi bilo
merodavno po kolizionim normama i da dokaže sadržinu tog stranog prava, a ako ne uspe u
jednom od ova dva tužba bi bila odbijena. Isti uticaj imala bi odbrana tuženog ako bi se
zasnivala na stranom pravu.ilustracija ovakve postavke najbolje se ocrtava u presudi
vrhovnog suda sad u slučaju Krozbi protiv CUBA railroad co.Tužilac krozbi povređen je na
mašini tužene kompanije koja mu je naredila da nastavi da radi iako je opomenuo da je
mašina neispravna. Niko se pred prvostepenim sudom nije pozvao na kubansko pravo koje bi
bilo merodavno prema lex delicti comissi jer se slučaj desio na kubi, te prvostepeni sud
značaj stranog elementa nije uzeo u obzir i dosudio je odštetu na osnovu američkih normi.
Sa ovim se nije saglasio Vrhovni sud, a presudu je pisao sudija koji je bi pobornik teroije
stečenih prava te je istaknuto da ako je osnov za tužbu nastao u nekom drugom
civilizovanom pravosudju naknada se može dosuditi samo iz razloga što bi osnov zahteva
bio valjani osnov u zemlji gde je nastao Ako to tužilac ne dokaže ne može se dosuditi
naknada.

Dalji razvoj sudske prakse išo je ka većoj elastičnosti, i to na taj način što se odstupa
od ideje da su pravila o sukobima zakona imperativna i ublažava se strogi formalizam
pozivanja na strano pravo te se strano pravo približava kategoriji prav. Reforma procesnog
zaonodavstva dovela je do toga da sud može upotrbiti bilo koji materijal ili izvor koji smatra
relevantnim te sudija više nije ograničen dokazima koje podnesu stranke a strano pravo
postaje pravno a ne činjenično pitane.

Jedno bitno drugačije rešenje nudi italijanska škola inkorproacije(rinvio ricentizzio) i

po njoj domaće pravo vrši recepciju stranih normi na koje ukazuje domaće pravo kolizinoim
normama te se strano pravo inkorporira u domaće. Na taj način proceduralni položaj stranih
normi se izjednačava sa položajem domaćih normi te se i strana prava tretiraju kao pravo a
ne kap činjenica.

Danas se sve manje napora polaže u teorijska objašnjenja jedne ili druge koncepcije a
više se pažnje posvećuje izgradnji stavova po praktičnim pitanjima kap što su koje su
posledice ako se niedna stranka ne pozove na strano pravo, kakve su obaveze i ovlašćenja
suda , može li se pravilna primena stranog prava preispitati po reviziji i sl.
Najnovija pozitivnopravna rešenja, kao i stavovi zauzeti u doktrini, pokazuju sasvim
jasno približavanje konceptu da je strano pravo ‘’pravo’’. Ovakav trend prisutan je i
uzemljama gde se strano pravo tradiconalno doživljavalo kao činjenica. Ovakva opredeljenja
najčešće dolaze do izražaja u sudskim odlukama ili pak u zakonskim normama koje se
približavaju stavu da se strano pravo saznaje i primenjuje ex officio – odnosno u sudskim
odlukama i zakonskim normama koje sasvim jasno zauzimaju takav stav.

Razlike izmedju načelnog i stvarnog položaja stranog prava pred domaćim organima

Osnovna postavka ppa je da u slučajevima kada jedan pravni odnos ima relevantne veze sa
više suvereniteta , potrebno je odrediti merodavno pravo.To čini domaći sud polazeći od
merila koja suvereno postalvja domaći zakonodabac u kolizionim normama lege fori.Iz
ovoga sledi da domaći organ primenjujje straio pravo uvek kada se pojave odnosi koji
prema kolizionim normama upute na primenu stranog prava. Međutim to nije tako.
 Domaći organi mnogo redje primenjuju strano pravo, nego što bi to sledilo iz
pravila domaćih kolizionih normi, a razlozi su:
a) Nespremnost sudova da kolizione norme koje ukazuju na strano pravo
tretiraju kao imperativne norme I da ih primenjuju ex officio (često sudije
previdjaju da postoji kolizioni problem, pa predmet rešavaju prema domaćem
materijalnom pravu, osim ako stranke same kao sporno pitanje iznesu problem
odredjivanja merodavnog prava).Ovakav stav se u nekim državama oslanja na
zakonske norme a češće ide preter legem pa čak I contra legem. Posledice
ovakvog shvatanja mogu se uočiti u francuskoj sudskoj praksi I poznatoj
presudi Bisbal u kojoj je Kasacioni sud odbio da primeni španske norme o
razvodu braka a čiju primenu nijedna od strana nije tražila, naglašavajući da
francuske kolizione norme nemaju kaakter ordre public I da je zato na
strankama da traže njihovu primenu. Ovaj stav u drugim presudama
fleksibilizovan je time da sudija može da ex offo primeni strano pravo I bez
inicijative stranaka.Ovo rešenje je loše jer uvodi neprihvatljivu dozu
arbiternosti I ishod će zaviisiti od okolnosti kao što su upućenost sudije u
uporedno pravo, njegove ambicije, interesi, stav sudije prema meritornom
rešenju do kog bi došlo primenom materijalnog prava, njegova želja ili
nedostatak iste ka međ saradnji itd.
I kod naših sudova se javlja isti problem te se bez mpp argumentacije primenuje domaće
materijalno pravo samo zato što stranke nisu iznele problem odrešianja merodavnog prava.
Bez doslednog insistiranja na ex offo primeni stranog prava, primena ostaje zavisna od toga
da lis e stanka blagovremeno na nju pozvala I da li je stranka koja je toga bila svesna
procenila da je primena stranog prava u njenom interesu.

b) Drugi ključni razlog tiče se utvrdjivanja stranog prava u slučaju da

njegova primenjivost više nije sporna.Iako postavka prema kojoj stranke
treba da dokažu sadržinu stranog prava sve više gubi podlogu u uporednom
pravu, Sudovi i dalje retko preuzimaju inicijativu pri utvrdjivanju sadržine
stranih normi i često se olako pribegava alternativnim rešenjima koja su
predvidjana za slučaj da se strano pravo ne može saznati.

O saznatljivosti i posledicama “nesaznatljivosti” stranog prava

Velika je razlika u zadacima našeg sudije koji treba da zna praivlo o odg za opasne
stvari us rpskom prvu I našeg sudije koji treba da sazna to pravo u pravu hondurasa. Ove
teškoće su zato uticale na to da se čak I u zemljama gde važi princip da je strano pravo pravo
povlače osetne razlike izmešu domaćeg I stranog prava.U većini zemalja utvrđivanje stranog
prava nije apsolutna obaveza: u slučaju da se jave prekomerne teškoće, sud može da
odustane od utvrđivanje sadržine (‘’nesaznatljivog’’) stranog prava, te je ovlašćen da
pribegne alternativnom rešenju (najčešće se sastoji u primeni domaćeg materijalnog prava).
Nema nikakave sumnje da je problem saznatljivosti stranog prava veoma ozbiljan.
Postoje praktične teškoće koje predstavljaju problem. Nesporno je da utvrđivanje sadržine
nekih stranih prava može da bude veoma teško, može da iziskuje veoma mnogo vremene i
nesrazmerno visoke troškove. Strano pravo može da bude nepotpuno na nekim relevantnim
tačkama; a interpretacija nejasnoća i popunjavanja praznina jednog stranog prava nosi sa
sobom ozbiljne rizike.Posebne teškoće javljaju se u onim sistemima poput engleskog gde je
raspravno načeklo u parnici jako izraženo na uštrb istražnog pa je povećana incijativa u
istraživanju stranog prava teško spojiva sa pasivnošću suda koja je opšta postavka.
Pod pritiskom ovih objektivnih teškoća javljaju se zakonodavna rešenja koja sudu
omogućuju da odustane od utvrđivanja i primene inače merodavnog stvarnog prava, ako se
ono ne može saznati. A ova mogućnost, zatim, često predstavlja alibi sudu za nedovoljno
zalaganje pri saznavanju stranog prava.
Danas je još vladajuće stanovište da je neophodno postaviti neko alternativno rešenje
za slučaj da se sadržina stranog prava ne može utvrditi. Ovakav stav je prihvaćen čak i u
većini zemalja u kojima se strano pravo smatra za ‘’pravo’’ i primenjuje se ex officio na
osnovu imperativnih kolizionih normi. U najvećem broju zemalja alternativna solucija za
slučaj da strano pravo bude nesaznatljivo je primena lex fori. Uporedno pravo poznaje još
jedno alternativno rešenje – ali ono ima znatno manje podrške.Po toj drugoj soluciji, umesto
nesaznatljivog stranog prava, treba primeniti neko srodno pravo.( npr norma metropole
umesto pravila bivše države nedavno oslobođene kolonijalnih stega.

Ovakvi stavovi ne pogoduju daljem razvoju mppa jer laka dosuptnost alternativnih
rešenja koči razvoj međunarodne saradnje I sputava same ideje vodilje mppa jer mogućnost
primene lex fori umesto "teško# saznatljivog stranog prava otvara veliko iskušenje za sudove
te su oni spremni da olako zaključe da je nemoguće saznati strano pravo,.verovatnoća da će
se doći do ovi zaključaka posebno je izražena kod novih zemalja koje se tek bore za svoje
mesto pod međunarodnim nebom a takođe ideja o nesaznatljivosti stranog prava ima svoje
korene I u još neprevazidjenoj podeli na civilizovane (evroameričke narode) I
necivilizovane , mada bi današnji nivo komunikacije međunarodne trebao da ohrabri ka
prevaizlaženju konačnom ovih podela. Iako je za srpskog suca lakše da sazna pravo hrvatske
nego pravo angole, to ga ne izgovara jer nije nemoguće a jedan od osnovnih ciljeva mppa je
da postane usitinu medjunarodno tj univerzalno da se prostire na ceo svet a ne na nekoliko
država sa evropskim modelom kutlue a ka tom cilju može pomoći I ohrabiravnje zemalja u
razvoju ka mehanizmima mpp saradnje umesto da se te zemlje drže na veštačkoj distance uz
izgovore praktične potrebe. Princip suverene jednakosti iziskuje jednako tretiranje prava svih
država a ako se nema spremnosti za prevazilaženje određenih teškoća, onda se javlja faktička
diskriminacija.

Način saznavanja stranog prava

a) Strano pravo kao činjenica
Ako se strano pravo dosledno koncipira kao činjenica, automatski se dobija rešenje u
pogledu načina saznavanja stranog prava.Rešenje je u tome što se problem prevaljuje na
stranke.
- Npr. pred engleskim sudovima važi pretpostavka da je sadržina stranog prava jednaka
sadržini domaćeg.Ova pretpostavka je oboriva, i teret dokazivanja leži na stranci koja tvrdi
da je sadržina stranog prava drugačija od engleskog. Ona to čini pozivanjem svog eksperta-
veštaka osim ako se obe strane slože da to istraživanje prepuste sudu. Svedoci ne moraju biti
pravnici, bitno je da svedok dobro poznaje materiju(npr o braku može govoriti sveštenik ili
guverner dominiona gde je brak sklopljen, a recimo svedočenje banke u pogldu HOV je
relevantnije od nekog madog advokata). O sadržini stranog prava svedoči se najčešće
usmeno. Svedočenje može biti podneseno i u pisanoj formi.Svedok ne mora konsutovati
tekst normi a li ako to uradi kopiju daje sudiji.Eskperta može ispitivati unakrsno i druga
strana
Ako stranka koja se poziva na određenu normu stranog prava, ne uspe da dokaže
sadržinu te norme, ostaje na strani pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem i
engleski sud će primeniti sopstveno materijalno pravo. U drugim jurisdikcijama koje pravo
tretiraju kao činjenicu zahtev baziran na nedokazanoj stranoj normi će se odbiti kao što bi se
odbio zahtev baziran na ugovoru čije postojanje nije dokazano.

b) Strano pravo kao pravo

Danas se više skoro nigde nije zadržala ortodoksna ideja da je saznanje stranog prava
isključivo stvar stranaa.U većini zemalja važi stav da sudovi treba da saznaju strano pravo po
službenoj dužnosti.
Prilikom utvrdjivanja sadržine prava, sud se svakako može obratiti za pomoć
strankama, čak i u zemljama gde se strano pravo saznaje po službenoj duznosti (s tim da
stranka u tim zemljama, ne gubi parnicu ako ne uspe da sama prezentira dokaze o sadržini
stranog prava).
Sud se može obratiti za pomoć i državnim organima uprave nadležnim za
pravosudje, a negde ministarstvu za inostrane poslove, kao i naučnim institucijama.(u
nemačkoj npr veštavci najčešće dolaze sa Max plank instituta, univerziteta u kelnu i
hajdelbergu i instituza za uporedno pravo u Minhenu)
Već duže vreme postoje nastojanja da se kroz međunarodne sporazume poboljšaju
mogućnosti za saznavanje stranog prava. Već je 1900.god., na Trećoj haškoj konferenciji za
međunarodno privatno pravo, razmatrana mogućnost donošenja konvencije. Bilateralne
konvencije sve češće predviđaju međusobno obaveštavanje o pravnim propisima (tzv.
konvencije o pravnoj pomoći).
Na multilateralnom planu značajna je Evropska konvencija o informisanju o stranom
pravu ili Interameitčka konvencija o dokazivanju stranog prava i obaevštavanju o stranom
pravu.

Primena stranog prava prema međunarodnom privatnom pravu Srbije

U našoj teoriji strano pravo se veoma dosledno tretira kao pravo.Sudska praksa stoji
na stanovištu da se strano pravo saznaje i primenjuje ex officio.
Ovakav stav zasnivao se na odredbaa ZPP iz 2957 i 1976 a član 13 ZMPPa proširo je
domašaj odredbe o ex offo saznanju na sve organe primene prava dakle i nesudske tj
matičare npr
Po slovu zakona, kod nas, važi maksima iura novit curia i za strano pravo, u smislu
da su sudovi, odnosno drugi organi primene prava ti koji su obavezni da ga saznaju i
primene. Ipak, nadležni organ može zatražiti obaveštenje od Ministarstva pravde,
obaveštenje koje nije obavezujuće, već je informativno-indiciono. Stranke mogu u postupku
podneti sudu javnu ispravu o sadržini stranog prava. Ta isprava ima tretman kakav imaju i
druge javne isprave, i ona sadrži tri oborive pretpostavke:
1. autentičnosti
2. istinitosti sadržaja
3. osnovanosti stava o sadržaju stranog prava koji bi se gradio na njoj.

U postupku bi bilo moguće dovesti u pitanje autentičnost te strane javne isprave, istinitost
njenog sadržaja i okolnost da su informacije u njoj sadržane potpune. Srbija je članica
Evropske konvencije o informisanju o stranom pravu, tako da naši organi mogu da koriste i
ovaj način za informisanje o sadržini stranog prava.Ipak do 2011 pri Savetu Evrope naša
zemlja još nije registrovala centralni organ koji će primati i optravljati zahteve za
obaveštavanje (nekada je to bio savezni organ nadležan za pravosudje te je logično da to sad
bude min pravde)
Iz odredaba čl.13 ZMPP proizlazi da bi organ koji primenjuje pravo uvek morao
saznati sadržinu stranog prava. Ako je to apsolutno nemoguće, odluku treba doneti
primenom lex fori.
Procesnopravne konsekvence ovakvog zakonskog rešenja su:
1. na sudu, a ne na strankama, je teret dokazivanja stranog prava
2. sud ne može zaključiti da prava nema, ako stranke nisu u to uverile u potpunosti
3. zbog tretmana stranog prava kao prava, moguća su sledeća pravna sredstva protiv
odluke suda, u kojoj je po mišljenju stranke, došlo do pogrešne primene stranog prava
ili strano pravo uopšte nije primenjeno: žalba, revizija(ako su ispunjeni uslovi u
pogledu predmeta i vrednosti spora), zahtev za preispitivanje pravnosnažne
presude.

7.KVALIFIKACIJA

Suština posrednog načina rešavanja privatnopravnih odnosa sa elementom

inostranosti je u tome da se postavi merilo koje će odrediti merodavno pravo. Zatim će se
postavljena pravna pitanja raspraviti po tome pravu, pravu jedne određene države. Merila za
određivanje merodavnog prava zovu se kolizione norme koje su norme nacionalnog prava.
Jedno od najsloženijih pitanja vezanih za kolizioni način regulisanja pravnih odnosa
je pitanje kvalifikacije, ili sukoba kvalifikacija.Pitanje bi se moglo sažeti ovako: pošto će se
pravna pitanja rešiti po odredbama merodavnog prava, kako postupiti u slučajevima kada
se jedno pravno pitanje javlja još u toku primene kolizionih normi, dakle, u momentu kada
još nije poznato materijalno pravo koje je pozvano da daje odgovore?

Primer 1: Iz engleske je novosadskom spoljnotrogivnskom preduzeću stigla ponuda

za kupivnu 100 slika slikara naivaca po paušalnoj ceni od 200 iljada funti,a slike su poslate i
cena uredno plaćena. Nakon godinu dana povede se spor pred alžirskim sudom čiju su
nadležnost stranke ugovrile .Prvo pitaje je pitanje merdoavnog prava(pretpostavimo da je
ključno pitanje blagovremenost reklamacije i da je za naše preduzeće prikladnje rešenje u
engleskom pravu što se toga tiče)Alžirski sud konsultuje alžirsku kolizionu normu po kojoj
je za ugovore merodavno lex loci contractus t zakon mesta zaključenja ugovora.Međutim
ovde odgovor nije konačan jer je ugovor zaključen inter abscentes te se postavlja pitanje koje
mesto se smatra mesto zaključenja ugovora. Po engleskom pravu to mesto je, po teoriji
izjave,Srbija jer je prihvat ponude dat u srbiji,a po našoj teoriji prijema to mesto je u
engleskoj er smatramo da je ugovor zaklučen kada ponudilac primi pozitivan odgovor
ponudjenog .Pretpostavimo da alžirci usvajaju teoriu prijema.Javio se dakle jedan pravni
problem , pitanje koje različita prava različito rešavaju a mi još ne znamo koje pravo je
merdoavno .Od rešenja pravnog pitanja znaće se i koje je pravo merodavno.

Primer 2: svrgnuti saudsijki kralj je dao instrukcije holandskoj banci da petorici

sinova koje je naveo isplati po 5 miliona dolara. Instrukcija je bila opoziva a sume su bile
plative nakon kraljeve smrti. Problem je bio što je on imao samo 25 miliona dolara a imao je
ne samo 5 već više sinova. Pred sudom u amsterdamu 3ojica sinova zatražila su svoj deo a
umešalo se 72 zakonska naslednika koji su tvrdili da je raspolaganje kralja naslednopravne
prirode i da je nevažečće po normama Saudsijske arabije.Trojica sinova smatrala s da nije
naslednopravno raspolaganje već ugovor o poklonu jer se data instukcija u holandskom
pravu smatra poklonom.TREBALO je dakle postupiti po holandskoj kolizionoj normi, ali se
postavilo pitanje po kojoj? Da li je odgovarajuća norma koja za nasledjivanje predviđa
primenu državljanstva ostavioca(pravo saudijske arabije) ili norma koja predviđa da za
ugovorne odnose treba primeniti pravo države sa kojom je taj odnos najtešnje povezan a to je
pravo Holandije.Dakle javila se dilema kako kategorizovati pravno pitanje koje se prerano
javilo tj po kojim merilima treba tumačiti pravne kategorije navedene u holandskim
kolizionim normama a koje u različitim pravima imaju različita značena, jer po saudsijskom
pravu instrukcija potpada pod nasledno a po holandsom pod pojam ugovora.Od toga kako će
se kategorizovati sporna instrukcija zavisi koja će se koliziona norma primeniti a one vode
različitimmaterijalnim pravima koja bi dala suprotna meritorna rešenja

Engleska sudska praksa se nije mnog zanimala kfalifikacijama, čak je ovo pitanje i
ignoirsala a teroija je sasvim suprotno, u kfalifikaciji nekad videla uz jeavni poredak jedan
od stubova mppa.Jvljalo se i mišljenje da je dimenzija problema kfalifikacije preuveličana
ida praktične teškoće ne zavrešuju toliko teorijskog truda. ‘’Kvalifikacija’’(bolji je engleski
termin klasifikacija) može da se shvati kao određivanje položaja, mesta, nečega ili nekoga, u
određenom sistemu vrednosti.
Postavlja se pitanje – šta je kvalifikacija u pravnom smislu? S pravnog aspekta,
kvalifikacija označava postupak traženja mesta činjenica u svetu pravnih pravila, ili –
primenu prava. Pri primeni prava, na svom putu ka supsumirajućem silogizmu, sud u
dokaznom postupku, na osnovu stanja činjenica, formira praemissum minor (donju premisu),
da bi potom, iz sveta pravnih normi, izabrao i primenio onu pravnu normu koja odgovara
činjeničnom stanju – praemissum maior. Onog momenta kada izvrši izbor pravne norme, sud
kvalifikuje činjenice, podvodi ih pod određenu normu, pri čemu slika koju zahteva gornja
premisa (pravna norma) mora odgovarati donjoj premisi (životnom događaju). "Tko pravno
misli u isto vreme kfalificira"
Sledi pitanje – šta treba shvatiti pod problemom kvalifikacije u međunarodnom
privatnom pravu i po čemu se ona razlikuje od uobičajene primene prava? Mišljenja se
razlikuju

Po najširem shvatanju koje zastupa Katičić, kvalifikacija je svaka primena pravnih

pojmova na činjenice ili supsumiranje činjenica pod pravne pojmove, što znači da razlika i
nije spektakularna.
Prema Nidereru koji zastupa uže shvatanje, kvalifikacija u širem smislu jeste tumačenje
kolizionih normi, dok je u užem smislu određivanje pravnog smisla kolizionih normi u onim
slučajevima kada se pojmovi korišćeni u tim normama različito shvataju u pravima raznih
država. U prvom slučaju je reč o ‘’problemu kvalifikacije’’ a u drugom o ‘’sukobu
kvalifikacija’’.
Razlike su terminološke prirode. Nema sumnje da ono što izaziva specifične probleme
u međunarodnom privatnom pravu jeste ‘’sukob kvalifikacija’’, odnosno dilema o izboru
pravnog pojma, određivanju pravnog smisla kolizione norme u momentu kada merodavno
pravo još nije poznato i kada materijalna prava, čija primena dolazi u obzir, nude različita
tumačenja spornog pojma. To je problem kojim se bavimo.
Problem je dakle u tome kako da se opredelimo za jednu sadržinu pojma korištenog u
kolizionoj normi između više sadržina koje tom pojmu daju razna prava za koje se dati
pravni odnos vezuje a izmešu kojih če baš koliziona norma odrediti merodavno
pravo.Gledano iz drugog ugla, dilema je u tome po kojim ćemo pravnim pojmovima
(pojmovima kojeg prava) vršiti supsumiranje činjenica u momentu kada tek tražimo
merodavno pravo.
Reč je o specifičnom vidu tumačenja. Prilikom tumačenja, nema dileme o tome u kom
ćemo pravnom sistemu tražiti pravni smisao jednog pojma ili norme, uvek će se supsumpcija
vršiti po domaćem pravu, ali ne zato što je ono domaće, već zato što se ono jedino i
primenjuje. Prilikom kvalifikacije, osnovna dilema je baš u tome, i ona se javlja stoga što se,
činjeničnim stanjem, životni odnos vezuje za više država, te i pravnih sistema, čime prava
više država konkurišu za primenu u svim fazama misaonog procesa, pa i u fazi određivanja
merodavnog prava. Ukoliko se ta prava suštinski razlikuju, to otvara problem sukoba
različitih kvalifikacija.
Imajući to u vidu, Kvalifikacija (odnosno ‘’sukob kvalifikacija’’) ne javlja se u onim
normama međunarodnog privatnog prava koje neposredno regulišu pravne odnose. Ne javlja
se, na primer, u normama o privatnim pravima stranaca, jer to nisu norme koje tek traže
merodavno pravo, već su to pravila koja sama i neposredno rešavaju neke odnose sa
elementom inostranosti, te se ona tumače u sistemu prava kom pripadaju a prilikom
postavljaa pitanja ne postoje konkurentna prava čija primena dolazi u obzir.

Kvalifikacija se vezuje za norme koje indirektno regulišu odnose sa elementom

inostranosti. Specifične dileme kvalifkacije se javljaju u momentu kada treba odrediti pravi
smisao, pravu sadržinu jednog ili više pravnih pojmova i kategorija, kada treba izvršiti
pravno supsumiranje činjenica – a merodavno pravo je još nepoznato. Zato i kažemo –
prerano postavljeno pravno pitanje – tj. pravno pitanje postavljeno pre nego što smo odredili
koje je pravo merodavno, te ne znamo iz kog prava da uzmemo odgovor na pravno
pitanje.Po mišljenju autora na pravno pitanje odgovor se može dati samo sa aspekta prava, t
stoga bi valjalo krenuti sa terena određenog prava,što može biti diskriminacija drugih prava.
Problem je u tome što, nužno moramo da se opredelimo za neko pravo iz čije perspektive
ćemo davati odgovor na pitanje koje se tiče određivanja merodavnog prava, a s druge strane,
to opredeljenje se može shvatiti kao prejudiciranje odgovorana pitanje koje je pravo
merodavno.

Kvalifikacija pravne kategorije i kvalifikacija tačke vezivanja

Problem koji se javio u navedenim primerima je sukob kfalifikacija. Njegova osnova
je u tome što se javlja jedno pravno pianje pre nego što je poznato merodavno pravo i norme
koje su pozvane da spor rešavaju.Kvalifikacija ima značajne sličnosti sa problemom
tumačenja koji se javlja na svim poljima primene prava. Ipak postoji razlika. Tumačenje se
vrši u okvirima jednog prava i prilikom tumačenja sasvim je jasno da tražimo pravni smisao
koji jedna pravna norma treba da dobije unutar jednog određenog prava. Prilikom
kvaifikacije još se nalazimo na ‘’ničijoj zemlji’’, tek tražimo put do merodavnog prava, te se
javlja jedna specifična dilema: po kom pravu valja poimati određene pojmove i kategorije i
koje tumačenje treba odabrati između onih koja nude razna zainteresovana prava?!

Sukob kvalifikacija se javlja u dva osnovna vida:

1. Kvalifikacija pravne kategorije(drugi navedeni primer)- je odredjivanje pravog
smisla kategorija korišćenih u kolizionim normama, odnosno podvodjenje jednog
odnosa pod “pravu” kategoriju, “pravu” kolizionu normu.Prilikom kvalifikacije
pravne kategorije, dilema je zapravo u tome koju od dve ili više kolizionih normi
ćemo izabrati i primeniti, a čija primena dolazi u obzir zavisno od toga kako ćemo
shvatiti njihove kategorije.
Kvalifikacija pravne kategorije, tj. pravnog odnosa, često se javlja u praksi. Kako definiše
Volf, svaki koncet ima jasno jezgro ali nerazgovetnu periferiju, te granične oblasti pojedinih
pranvih kategorija se prepliću i što smo više udaljeni od jezgra raste verovatnoća da isto
pitanje razna prava svrstavaju pod razne kaegorije. Nema sumnje dakle da testament spada u
domen naslednog prava ali jedna isntrukcija koja predstavlja raspolganje za slučaj smrti a
pri tom nije jednostrana (banka i korisnik) pruža osnova i za drugačije sagledavanje.
Postoji nekoliko naročito osetljivih graničnih oblasti koje su čest izvor problema
kvalifikacije pravnih kategorija, a to su oblasti:
a) naslednog i obligacionog prava;
b) porodičnog i imovinskog prava;
c) materijalnog i procesnog prava;
d) razgraničenja kategorija forme od sadržine pravnih poslova.

Na primer:
-pojedina prava priznaju institut zajedničkog testamenta u kome više lica npr
supružnici raspolažu jednim pismenim. Ako se pitanje takvog testamenta pojaiv pred našim
sudom može se postaviti pitanje da li je sastavljanje zajedničkog testamenta pitanje forme
(kao u fra) ili pitanje spsoobnosti testiranja(kao u ita).Ako se sud opredeli za francuski stav
to vodi primeni člana 31 ZMPPa a ako odredi italijanski stav to vodi članu 30.
-Ssličan problem javio se i u odrdbi holandskog gra zakonika koji zabranjuje
holandjanima sastavljanje olografskog testamenta a pitanje je odnosili li se zabrana na
formu(kako tumače holandski sudovi) ili pitanje ograniavanja testamentarne sposobnosti
(kako tumače Belgijanci)
-Dešava se često i problem razgraničavanja procensih imaterijalnih normi. Npr
koliziona norma foruma ukazuje na to koje će pravo biti merodavno za pojedina pitanja ali
organ pred kojim se vodi spor može da primenjuje samo procesne domaće norme uz
minimalne izuzetke.Ako odredi pitanje kfalifikacije kao procesno , primeniće domaće a ako
odredi kao materijalno postupiće po lex causae.Primer: Pred nemačkim sudom tražena je
isplata menica iz Tenesija. Prema nemačkoj kolizionoj normi za ovo pitanje bilo je
merodavno pravo države tenesi tj lex loci soluionis.Tuženi ističe prigvor zastarelosti, po
tenesi pravu rok zastare je 6, po nemačkom 3 godine. Nemačka koliziona norma upućuje da
se za zastarelost primenjuju pravila merodavna za potraživanje dakle pravo države tenesi,
međutim po pravu države tenesi zastarelost se smatra procesnim institutom.Nemački sud je
smatrao da je vezan tom kvalifikacijom lex causae te nije primenio strani procesni institut.
Nemački vrhovni sud otišao je još dalje pa nije primenio ni sosptvena pravila o zastari
smatrajući da nema mesta primeni mat odredbi lex fori jer je merodavno strano pravo.U toj
apsurdnoj situaciji nije primenjen nijedan rok zastare što je Ferid okarakterisao kao večnom
blamažom Vrgovnog suda .

Posebne teškoće donose slučajevi u kojima problem nije u tome da li ćemo pravno
pitanje supsumirati pod jednu ili drugu kategoriju jedne ili druge kolizione norme, već je
pitanje kako ćemo uopšte pronaći pravnu kategoriju pod koju bi se jedna ustanova mogla
podvesti.Ova dilema se javlja kad je reč o ustanovi koju domaće pravo ne poznaje, pa
prema tome ne poznaju je ni kolizione norme foruma. ( kod nas je to slucaj sa ustanovom
trust-a ).

2. Prilikom kvalifikacije tačke vezivanja,(prvonavedeni primer) nema više dileme

koju kolizionu normu valja primeniti, ali još nije jasno kuda ona vodi. Od različitih
mogućih poimanja tačke vezivanja koja nude različita prava zavisi kakvo će biti
uputstvo koje daje tačka vezivanja.
Ako se npr. pod mestom zaključenja ugovora shvata mesto odakle je poslat pozitivan
odgovor na ponudu(mail box, engleska teorija), merodavno će biti jedno pravo, a ako se pak
pod mestom zaključenja ugovora shvata mesto gde je ponudilac primio odgovor na
ponudu(kod nas važee shvatanje), biće merodavno drugo pravo.-englesko
Postoji nekoliko tačaka koje često daju povoda kvalifikaciji a to su naročito: mesto
zaključenja ugovora, mesto delikta i domicil.
Iz sudske prakse eks JU: tužilac turski državljanin pretpreo je fizičku povredu zato
što je voz kod beograda naglo stao pa je turčin ispao iz kreveta.Lečio se u nemaččkoj gde je I
putovao. Voz je nastavio s vožnom pa se pred sudom postavilo pitanje pojma mesta delikta-
mesto štetne radnje nesporno Beograd ili mesto nastupanja posledice (može biti I Nemačka,
gde su nastali trokovi lečenja) Tuženi se branio prigovorom zastarelosti a zastarelost je u
nemačkoj ima druži rok Sudskom konstatacijo da je danom nastanka štete smatran moment
saznanja obima I visine štete tj završetak lečenja, sud je odbio tuđbeni zahtev I po teoriji da
vreme određuje mesto primenio kraće, jugoslovenske rokove zastarelosti.

Kvalifikacija tačke vezivanja sledi i logički i vremenski iza kvalifikacije pravne

kategorija, pa prema tome, ako se u istom slučaju pojave oba vida kvalifikacije, prvo se
pristupa kvalifikaciji pravnih kategorija.

Rešenja problema kvalifikacije

1. Kvalifikacija po lex fori

Otkrivajući problem kfalifikacije teoretičari Barten I kan preldožili su jedno rešenje I
danas važeće.Po tom rešenju kvalifikaciju treba vršiti lege fori, tj. prema pravu države gde se
sudi i od čijih se kolizionih normi polazi prilikom rešavanja spora.Pojmovi sadržani u tim
kolizionim normama, a koji imaju različita značenja u raznim pravima, imaju se shvatiti
po pravu države u čijim se kolizionim normama oni sadrže i gde se pitanje raspravlja
(sudi). Ovo rešenje je vladajuće u teoriji I praksi.
Najjaci argumentu prilog kvalifikaciji po lex fori nalazi se u činjenici da je prilikom
kvalifikacije reč o tumačenju kolizione norme, a logično je da kolizione norme shvataju u
sistemu i prema pojmovima onog prava kome pripadaju. To je zakon suda, jer svaki
sud polazi od kolizionih normi svoje države.Batifolove reču su da smisao jednog fra
pravila može dati samo francusko pravo.
Za kvalifikaciju po lex forimogu se navesti još neki praktični argumenti: shvatiti
određene pojmove po domaćem pravu svakako je najlakše za sud, te se smanjuje mogućnost
grešaka u tumačenju a ovom stavu do sada nije pružena vitalna altenativa ni u teorii ni u
praksi. Ako se opredelimo za kvalifikaciju po lex fori, dobijamo jednu čvrstu polaznu tačku.
Otvara se mogućnost da pravnim kategorijama i tačkama vezivanja korišćenim u kolizionim
normama damo pouzdano tumačenje.
U našem prvom primeru kfalifikacija lege fori znai da se pojam mesta zaključenja
ugovoraima ceniti po alžirskom pravu kao pravu zemlje suda. Ako ono prihvata teoriju
prijema onda će kolizionio pravo uputiti na englesko pravo.
U drugom primeru lex fori je pravo holandije a kako ono smara da je sporna
instrukcija jedna vrta ug o poklonu primeniće se kolizione norme čije je pravna kategorija
ugovori a ne ne nasledjivanje. Koliziona norma holandije koja se odnosi na ugovoe upućuje
na primenu domaćeg prava te će sud primeniti holandsko pravo po kkom je poklon petorici
sinova punovažan.
Postoje i argumenti protiv lex fori kao rešenja. Kritičari (Volf, Sasi, Jezdić),
prigovaraju da ovakva kvalifikacija pruža mogućnost za neopravdano proširenje domena
primene domaćeg prava; da void zloupotrebama; da stvara pravnu nesigurnost na taj način
što će isti pojam kvalifikovati na različite načine, zavisno od toga pred sudom koje zemlje se
raspravlja. Primećuje se i to da lex forine pruža rešenje kada treba kvalifikovati takvu
pravnu ustanovu koje domaće pravo ne poznaje.
Kritika nije uspela da ugroz dominaciju ove teorije ali je dovela do
nijansiranijih vrzija koja polaze od lex fori.
Batifol polazi od kritike koju upućuju pristalice kfalifikacije po lex causae I od
teškoća koje stvara kfalfikacija ustanove koju lex fori ne poznaje. Po mišljenju francuskog
autora Batifola, neophodno je proširiti, produbiti koncepcije lex fori da bi se omogućila
zajednička egzistencija i delovanje više pravnih sistema. Treba poći od kategorije lex fori, ali
ih valja produbiti, apstrahujući detalje i tražeći suštinu sa kojom bi se mogla povezati i
‘’nepoznata’’ strana ustanova.
Slične stavove o modifkaciji izneo je I Nirderer koji polazi od lex fori ali smatra dag a treba
proširiti imajući u vidu naddržavne zadatke mppa.Striktna primena lex fori dovela bi do
aspurdnih situacija npr nijdan strain brak se ne bi kfalifkovao brakom u švici ako nije
zaključne na način koji predviđa švajcrsko pravo.Potrebno je dakle apstrakovati pricniep lex
fori da bi mogle da odgovore funkciji koju imaju unutar mppa.

Sasi pokušava da nedostatke lex fori reši navodjenjem izuzzetaka. Tako državljanstvo,
svojsvto neporketne I porketne stvari, radni odnosi kfalifkuju se prema lex causae a ako
treba kfalifkovait neku ustanovu koju lex fori ne poznaje, to se odvija u više faza.Prvo se
pristupa kfalifikaciji lege causae da bi se mogla analizirati priroda ustanove, a zatim se
prema lex fori utvrdjuje kojoj domaćoj ustanovi strana odgovoara te se nakon svega toga
primenjuje koliziona norma.Pri sumspumiranju strane pod domaču pravnu ustanvi, lex fori
se primenjuje grosso modo a ne strktino da bi mogao da odgovori zadatku mppa.

2. Kvalifikacija prema lex causae i stepenasta kvalifikacija

Prva alternative kvalifikaciji prema lex fori je kvalifikacija prema lex causae,
odnosno prema pravu koje je merodavno za odnos koji se raspravlja. Pristalice ovog metoda
imaju u vdu uglavnom samo kvalifikaciju pravne kategorije, a ne i kvalifikaciju tačke
vezivanja. Ovde jedino i može imati osnova najjači argument ove koncepcije, tj. da,
kvalifikujući lege fori, sud može doći u situaciju da traži odgovarajuću domaću pravnu
kategoriju za ustanovu koju domaće pravo ne poznaje (recimo trust). Do takve situacije ne
može doći prilikom kvalifikacije tačke vezivanja, tj. kada je već utvrđena odgovarajuća
koliziona norma, kada je činjenično stanje na ovaj ili onaj način već supsumirano pod jednu
kolizionu normu lex fori, te se traži pravi smisao kriterijuma za vezivanje koje je postavilo
domaće pravo.
Osnovna zamerka jeste da ovo rešenje vodi do jednog začaranog kruga. Pravo koje je
merodavno za raspravljanje predmetnog odnosa nije još poznato u momentu kada se pristupa
kvalifikaciji, ono se tek traži i jedna od prvih prepreka na putu do merodavnog prava je baš
kvalifikacija.Prema tome reći da se kfalifikuje lex causae je isto što I rećo da je moguće
filius ante patrem.Zato razlog praktičnosti okreće ka lex fori kfalifkaciji. Razumevanje
teorije kfalifikacije po lex causae, iako nije naišlo na prktičnu primenu, može se delimično
ublažiti preciznim izražavanjem:
Kvalifikacija legis causae znači tumačenje date kolizione norme prema smislu i
pojmovima koje sadrži pravo države čiji će pravni poredak, pri jednom takvom
tumačenju, biti merodavan za jedno konkretno pravno pitanje sa elementom inostranosti
(tzv. putativni lex causae).
Široku podršku dobija tumačenje prema lex causaekod tzv. drugostepene
kvalifikacije (dvostepene ili stepenaste). Prema teoriji stepenaste kfalifikacije, Uvek se pri
izboru i tumačenju kolizione norme polazi od shvatanja, tj. od prava države suda, dakle od
lex fori(prva stepenica), dok se na drugoj stepeniciukoliko se ima primeniti strano pravo
kao merodavno, ono tumači po pojmovima i smislu koje sadrži (lex causae).Pri tom se, u
prvom redu, misli na materijalne norme lex causae, al ii na kolizione ukoliko se primenjuje
ustanova renvoi. Smatra se da pojmove već utvrđenog merodavnog prava treba shvatiti u
sistemu tog prava, a ne prema lex fori, ili drugačije rečeno, kvalifikuje se po pravu koje se
primenjuje (ova teorija može dovesti do problematičnih situacija).

3. Kvalifikacija pomoću autonomih pojmova

Suština ove teorije, čijim tvorac je Rabel, je u tome da kvalifikaciju ne bi trebalo
vršiti sa osloncem na jedno nacionalno pravo, bilo da je to lex fori ili lex causae, već se
treba služiti autonomnim pojmovima, nezavisnim od nacionalnih prava.Ti autonomni
pojmovi bi se stvarali u medjunarodnim sporazumima, ili bi ih sud pronalazio putem
komparativnih istraživanja.To rešenje bi najviše odgovaralo internacionalnim
zahtevima mppa I uticalo bi na veću predvidivost solucije čak ikad stranke ne znaju
unapred pred kojom će se državom raspraviti njihov spor. Ova teorija je pogodna pri
primeni međunarodnih ugovora i tumačenju njihovih pojmova.
Ova teorija trpi i kritike pre svega sa aspekta praktične primenjivosti. Primenom
autonomnih pojmova se u potpunosti resave problem kvalifikacije – ali samo ako takvih
autonomnih pojmova ima ili ako je njihovo postojanje na drugi način učinjeno
nedvosmislenim. To je još veoma redak slučaj.Komparativna istraživana su pogodna da
otkriju razlike među nacionalnim pravima ali teško da bi mogla da ih razreše. Veoma mali
broj autora prihvata ovu teoriju kfalifikacije kao celovito rešenje de lege data ali ima nekih
koji smatraju da je delimično primenjiva npr Niderer koji polazi od teorije lex fori s
primesama autnomne kfalifikacije.

4. Ostala rešenja
Pored izloženih, javljaju se I brojna kompropmisna I prelazna rešenja koja s često
modifkiovani oblik jednog od osnovnih rešenja.Linc npr smatra da ne ostoji jedinstveno
rešenje već sud od slučaja do slučaja bra da li će rešiti kfalfikiaciu prema lex fori, lex causae
ili autonomnom, vodeći računa o cilju koji država postavlja pri postavljenju I primeni
kolizionih normi. Tokom poslednjih godina Raste i popularnost funkcionalne teorije po
kojoj se najpre polazi od pojmova sadržanih u stranom pravu i pri tom se vodi računa o
funkciji koju odredjena ustanova ima u njemu. Nakon toga se, imajući u vidu smisao i
funkciju ustanove stranog prava, pokušava pronaći ustanova domaćeg prava koja vrši istu ili
najsličniju funkciju. Pogodna je ako je ustanova stranog prava nepoznata domaćem pravu, ili
nepoznata u datoj funkciji.
 5. Rešenje problema kvalifikacije u pravu Srbije
U domaćoj teoriji i praksi preovladjuje shvatanje dakvalifikaciju treba vršiti lege
fori.Lex fori doduše treba elastično primenjivati zbog ostvarivanja cilja mppa a
preporučuje se I auonomna kfalfikacija u onim doduše retkim situacijama kada odg
autonomni pojmovi nedvosmisleno postoje pre svega kada su utvrđeni međ
sporazumima.

Zakonsko rešenje problema kvalifikacije se kod nas nalazi u ZMPP, gde je

predvidjeno da se “drugostepena” kvalifikacijavrši prema lex causae (tj. da se pravo strane
države, čija je merodavnost već utvrdjena, primenjuje prema svom smislu i pojmovima koje
sadrži).Argumentum a contrario nas tera na zaključak da se, u drugom slučaju, pravo
domaće države upotrebljava po svom smislu i pojmovima, što vodi zaključku o prihvatanju
stepenaste kvalifikacije od našeg zakonodavca, tj. o usvajanju ideje da se kvalifikuje po
pravu koje se primenjuje.Izraz da se ‘’pravo strane države primenjuje po pojmovima koje
sadrži’’ važi kako za strano materijalno, tako i za strano koliziono pravo. Iz ovoga sledi da se
i strana koliziona norma, do koje naš sud može doći zbog usvajanja principa renvoi
primenjuje onako kako bi je primenio sud zemlje čijem sistemu pravnih normi pripada.
Ovo se može pokazati na sledećem primeru:
Ukoliko bi srpski sud bio nadležan da raspravi imovinu de kujusa američkog
državljanina sa rebivalištem u srbiji, on bi zbog usvajanja ustanove renvoi u našem pravu
morao konsultovati američke kolizione norme I primeniti ih , zbog zakonske definicije po
pojmovima koje ona sadrži.Američko pravo predviđa da je za neporketnu imovinu merodavo
lex rei sitae a za porketnu lex domicile. Dakle delimično bi se zaostavština raspravila u srbiji
I to u odnosu na pokretnosti ako je imao domicl kod nas, a delimično po pravu mesta
nalaženja nepokretnosti.Dalje, šta je pokretna a šta nepkretna imovina raspravbilo bi se po
američkom pravu koje dopušta odg na to pitanje oravu zemlje gde se neporketnost
nalazi.Ako se uzme da je umrli imao kuću pod hipotekom u Nemačkoj, da li je ta kuća
porketna ili neporketna stvar raspravilo bi se po nemačkom pravu I to je tzv preupućivanje
do kog dolazi kfalifikacijom.
Član 9. Zakona otvara pitanje da li je u našem pravu prihvaćeno otvoreno ili
kanalisano upućivanje na strano pravo?! Otvoreno upućivanje bi značilo da naša koliziona
norma bira strano pravo, a da se konačni odabir materijalnopravnih normi u okviru stranog
prava u potpunosti prepušta shvatanjima lex causae. Dakle, ako naša koliziona norma kaže
da je za materijalne uslove zaključenja odredjenog braka merodavno strano, a za formalne
uslove domaće pravo, primeniće se sve norme lex causae koje uredjuju pitanje materijalnih
uslova zaključenja braka.
Kanalisano bi upućivanje, pak, znacilo da lex fori reguliše obim i granice upućivanja na
merodavno strano pravo. Zapravo, iz stranog prava su se izvukle one norme koje koliziona
norma foruma želi da izvuče, a stranom se pravu ne dopušta da pitanje prekvalifikuje prema
svom shvatanju.Primećujući da redakcija člana 9 predviđa otvoreno upućivanje u okviru
stepenaste kfalfikacije, Jakšić predlaže da se problem vezani za takvu vrstu upućivanja
ublaže tako što bi se inicijalno upućivanje na lex causaetretiralo kao otvoreno, ali bi se iz lec
causae odabirale samo one supstancijalne norme koje odgovaraju svrsi i cilju pravne
kategorije.
8. PRETHODNO PITANJE

Put od pokretanja sudskog postupka do donošenja meritorne odluke dug je i može

zahtevati puno misaonih operacija. Jedna od njih nastaje ako je za rešavanje po tužbenom
zahtevu u jednoj pravnoj stvari (tzv. glavno pitanje) potrebno prethodno rešiti da li postoji
neko drugo pravo ili pravni odnos (tzv. prethodno, prejudicijalno, incidentalno pitanje) od
čijeg rešenja zavisi odgovor na glavno pitanje postavljeno sudu, a ono (prethodno pitanje)
predstavlja samostalnu pravnu celinu.
Primer: tužbom za izdržavanje lica A, kao pretpostavljeni sin lica B, traži od ovoga da
ga izdržava. U pokrenutoj parnici za izdržavanje tuženi ospori da je otac lica A. U ovom
primeru, glavna stvar se iscrpljuje u zahtevu za izdržavanje. Usvajanje tužbenog zahteva
(glavna stvar) zavisi od toga je li lice B, zaista, otac licu A. Pitanje postoji li između tužioca i
tuženog odnos roditeljstva je pravno, uslovljavajuće i samostalno pitanje, jer može biti
predmet posebnog postupka – paternitetskog spora. Ako postoji u ovom sporu element
inostranosti, koji se izražava kroz različito državljanstvo stranaka u sporu: otac je državljanin
jedne države, sin druge, dok su obojica domicilirani u državi X, čijem je sudu i podneta
tužba. Tuženi tj lice B istakne prigovor plurium concubentium tj više saložnika osporavajući
osnov alimentacije. Pred sud države X tako je postavljeno jedno glavno I jedno
prejudicijalno pitanje.Glvno je pitaje osnovanosti zahteva za izdržavanje koje se ne može
rešiti bbez prethodnog rešena posotojanja odnosa očinskog između oca I sina. Ako je odg na
prethodno pitanje negativan , tužbeni zahtev će se odbiti.
Zadatak suda države X, pošto konstatuje postojanje stranog elementa, jeste da odredi
merodavno materijalno pravo za oba pitanja. Glavno pitanje jeste zahtev za izdržavanje.
Pravilo je međunarodnog privatnog prava da se merodavno materijalno pravo za glavno
pitanje određuje polazeći od kolizione norme domaćeg pravnog sistema – što je povezivanje
lege fori.Ako bi postupajući sud bio srpski, on bi pošao od člana 40 ZMPP kojim se određuje
materijalno pravo za odnose roditelja i dece pa i za pitanje međusobnog izdržavanja.Uzmimo
da je merodavno pravo po toj kolizionoj normi pravo zemlje Z gde sin ima do određenih
godina pravo na izdržavanje. U našem primeru putativni otac osporava svoje očinstvo, tj.
otvara prethodno pitanje.Kako ovaj problem predstavlja samostalnu pravnu celinu i za njega
se mora odrediti merodavno pravo. Dilema glasi: da li će sud odrediti merodavno pravo i za
ovo prethodno pitanje, polazeći od sopstvenih kolizionih normi (lex fori povezivanje), kao
što je učinio za glavno pitanje, ili će ga odrediti polazeći od kolizionih normi zemlje čije je
materijalno pravo merodavno za glavno pitanje, dakle, polazeći od kolizionih normi lex
causae za glavno pitanje.(kolizione norme zemlje Z)
Drugim rečima, sa aspekta mppa, prethodno pitanje se može definisati kao odnos iz
dispozitiva materijalnopravnoe norme prava merodavnog za glavno pitanje( dispozitiv te
norme je npr otac deteta mladjeg od 21 godine, sankcija je –mora izdržavati dete) Ovaj
odnos iz dispozitiva(jesam li otac deteta) podoban je za samostalno koliziono povezivanje
kao I za samostalno pojavljivanje pred sudom u vidu glavne stvari. Najkreće problem je da li
se prethodno pitanje povezuje kol normom lex fori ili kol normom lex causae.
Da dilemma nije čisto akademska upućuje na to I da kol normal ex ori može biti
sadržinski različita od one kol norme lex causae te to može voditi primeni različitih država t
prava a ako su ta rpava sadržinski drugačija eto problema za sud jer meritum spora može
zavisiti od povezivanja prethodnog pitanja.

S aspekta međunarodnog privatnog prava, prethodno pitanje se postavlja ako su

ispunjena tri uslova:
1. Za glavno pitanje, a na osnovu domaće kolizione norme, mora biti merodavno
strano materijalno pravo.Logika uvodjenja ovog uslova u spisak je jednostavna:
ukoliko strano pravo nije merodavno za glavno pitanje, merodavno je domaće, što
znači da je lex causae = lex fori. Kada je to već tako, nema ni dileme za koje se
povezivanje prethodnog pitanaja opredeliti, jer je moguće samo jedno- i to lex fori.
2. Drugi uslov sadrži u sebi tri poduslova:
- prethodno pitanje mora, u svom činjeničnom stanju, da sadrži strani element
- ono mora biti samostalna pravna celina, podobna da se pojavi i kao glavno pitanje,
ili i u drugom kontekstu kao prethodno, sto znači kao uslovljavajuće pitanje i nekog
drugog pravnog pitanja (npr. punovažnost braka može biti i samostalno, glavno i
prethodno u postupka nasledjivanja)
- za to pitanje mora postojati koliziona norma.
3. Uslov da materijalnopravni rezultat do kojeg vodi povezivanje sa osloncem na lex
fori treba da bude različit od materijalnopravnog rezultata do kojeg se dolazi ako se
kao tačka vezivanja usvoji lex causae.Ovo stoga što je ako različito povezivanje koje
void istom rezultatu zbog iste sadržine prava to lažna dilemma ili kako naziva Kejvers
lažni sukob zakona.

Najspornija oblast vezana za rešavanje prethodnog pitanja u praksi bilo je porodično

pravo, u fokusu prethodnog pitanja najčešće je brak za koji se vezuju mnoga druga
prava koja se javljaju u sporu kao glavna-ličnopravni zahtevi, izdržavanje,
nasledjivanje itd.

Rešavanje problema u teoriji i praksi

Opredeljenja pisaca se uglavnom grupišu oko polova lex fori i lex causae uz poneke
središnje pozicije.

A)Jedan broj autora se zalaže za tzv. zavisno povezivanje: merodavno materijalno pravo za
prethodno pitanje odredjuje se primenom kolizione norme prava koje se ima primeniti na
glavno pitanje- povezivanje lex causae.Osnovni argument za ovakav način povezivanja leži
u potrebi za medjunarodnom harmonizacijom problema.Pod ovim se podrazumeva
potreba da sudovi svih zemalja, u sporovima u kojima se postavljaju identična pitanja,
donesu odluke identične sadržine.Kako se to postiže?Prethodno pitanje koje se pojavilo pred
sudom neke zemlje, može se sutra pojaviti kao glavno pitanje pred sudom druge zemlje,
budući da je uslov da bi bilo uopšte prethodno njegova podobnost da bude glavno pitanje.
Npr. postupajući sud zemlje A, primenom svoje kolizione norme, odredi da je za glavno
pitanje merodavno pravo zemlje B. Za prethodno pitanje, u ovakvom sistemu razmišljanja,
isti sud će odrediti merodavno pravo primenom kolizionih normi države B. Na osnovu ovoga
doneće odluku o preethodnom pitanju i tako prejudcirati glavno.Harmonizacija se postiže jer
se naše prethodno pitanje, sutra može pojaviti kao glavno pitanje pred sudom države B. Tada
će ovi sudovi koristeći svoju kolizionu normu, odrediti merodavno pravo za (za njih) glavno
i jedino pitanje. Kako su sudovi obeju zemalja za povezivanje prethodnog/glavnog pitanja
koristili istu kolizionu normu, normu zemlje B, oni moraju doći do istog meritornog rešenja
slucaja, čime se postiže harmoničnost odlučivanja.
Najkrace, formula zavisnog povezivanja glasi: sudiću o prethodnom pitanju onako
kako bi o njemu, kao o glavnom, sudio sud zemlje čije je pravo merodavno, po meni tj po
mojim kolizionim normama, za glavno pitanje.

B)Po drugim autorima, formula povezivanja, koje se naziva nezavisno, glasi: sudiću o
prethodnom pitanju s aspekta međunarodnog privatnog prava na isti način kao da mi je ono
glavno. Ovo znači primenu kolizionih normu lex fori, jer treba pretpostaviti internu
harmonizaciju rešenja medjunarodnoj. Ovo stoga što se današnje prethodno pitanje sutra
može pojaviti kao glavno, ne samo pred stranim već i pred domaćim sudom, a tada će se
sigurno vezivati kolizionom normom lex fori.Ako bi se jedno te isto pravno pitanje jednom
povezivalo domaćom kolizionom normom (kada je glavno), a drugi put stranom (kada je
prejudicijalno), može doći do paradoksalnih rezultata: pred sudom jedne te iste zemlje jedan
te isti brak može biti ništav kao glavno pitanje, a punovažan kao prethodno pitanje, i
obrnuto.Zato je cena interne harmonizacije bitnija od cene međunarodne a oni koji se za
međ harmonizaicju zalažu su prema ovoj teoriji, pravni šizofrenici koji bi da cepaju internu
harmoniju.

V)Po trećima, teško je unapred se opredeliti i za jedno rešenje kao načelno, pa stoga treba u
svakom konkretnom slučaju vagati interese, te se in concreto opredeljivati za načelo
medjunarodne ili unutrašnje harmonije.

Teorijske dileme dele i sudovi. Tako amerikanci, kanadjani i australijanci staju na stanovište
međunarodne harmonizacije jer prethodno pitanje povezuju sa kol normama lex
causae.Suprotni stav imaju austrijanci nemci i francuzi a englezi slučajeve rešeavaju
fleksibilno od slučaja do slučaja bez decidiranog opredeljenja za jednu od dve doktrine.

OPREDELJENJE AUTORA:

Izneti aagrumenti dovode do tzv cepanja ličnosti-instinkt očuvanja koherentnosti

nalaže pitanje može li se oluvati interna koherentnost a da se izadje u susret međunarodnoj tj
da li se bar nekad može povezivati lex causae a da se ne ugrozi unutrašnji sistem.Odgovor se
čini potvrdnim uz sledeće obrazloženje:
 Unutrašnja i medjunarodna harmonizacija se mogu pomiriti ukoliko se, u svim onim
slučajevima u kojima odluka o prethodnom pitanju ulazi u dispozitiv sudske odluke (zbog
toga što je pokrenuta incidentalnom tužbom, ili prejudicijalnom protivtužbom) i time se
obuhvata pravnom snagom, prethodno pitanje povezuje zavisno, tj. lex causae. Isto važi i
ukoliko sticanje ili prestanak državljanstva zavise od postojanja nekog statusnog odnosa
(brak, usvojenje), bez obzira na to ulazi li taj odnos u dispozitiv odluke o gavnoj stvari.(ovo
je opšteusvojeni izuzetak)
S druge strane, lex fori se povezuje kada sud po sopstvenoj inicijativi razmatra
prethodno pitanje, ili kada nisu ispunjeni preduslovi o nadležnosti neophodni za incidentalne
zahteve stranaka (tužba i protivtužba) pošto odluka o pretohodnom pitanju tada nije
obuhvaćena pravnom snagom.Isto važi i ukoliko sud odluči da prekine postupak i sačeka
odluku drugog organa o prethodnom pitanju kao o glavnom, a posebno kada je prethodno
pitanje punovažnost braka ili očinstvo, potonje zbog stava naše sudske prakse da se o njima
ne može prejudicijalno raspravljati i odlučivati.
9. RENVOI (UZVRAĆANJE I UPUĆIVANJE NA DALJE PRAVO) –
PREUPUĆIVANJE

Pojava problema preupućivanja na dalje pravo vezuje se za odluke Kasacionog suda

francuske i Spor oko zaostavštine Forgo, iako ima autora koji navode da se ustanova renvoi
nalazi I sreće još ranije-čak u 17 veku, a do renvoi je došlo I u nekim odlukama u 19 veku.
Forgo je bio bavarski državljanin kojije od svoje pete godine živeo u Francuskoj. Tu
se oženio, stekao imovinu, ostao udovac, tu je i umro. Nikada nije stekao francusko
državljanstvo niti tzv. zakonski domicil. Forgo je bio vanbračno dete i ostali su iza njega
samo pobočni (vanbračni) srodnici po majčinoj liniji, koji su imali pravo nasleđa prema
bavarskom supstancijalnom pravu, a nisu imali to pravo prema naslednopravnim normama
Francuske, po čijem bi pravu konačni naslednik bila francuska država. Francuska koliziona
norma ukazala je na bavarsko pravo, s obzirom na to da je Forgo bio bavarski državljanin i
nije bio stekao zakonski domicil u Francuskoj. Trebalo je primeniti bavarsko pravo, koje je
nudilo jednostavno meritorno rešenje – povoljno za potencijalne naslednike, fizička lica.
Medjutim tu se ne završava slučaj. Francuski sud je pošao od svoje kolizione norme,
utvrdio je da ona ukazuje na bavarsko pravo. Da li to znači da ona upućuje na bavarsko
nasledno pravo ili na bavarsko pravo u celini? Ako francuska koliziona norma upućuje na
bavarsko nasledno pravo, pobočni srodnici Forgoa dobiće nasleđe, jer je takvo rešenje
bavarskog supstancijalnog naslednog prava. Ako se pod bavarskim pravom podrazumeva
bavarsko pravo u celini, pa prema tome i bavarske kolizione norme, po njima je za
nasleđivanje merodavno pravo faktičkog domicila ostavioca – a to je u Francuskoj bavarska
koliziona norma, dakle uzvraća na francusko pravo.
Slučaj je rešen na bazi koncepcije da francuska koliziona norma upućuje na bavarsko
pravo u celini, dakle, po principu kolizionog upućivanja, te je konsultovana bavarska
koliziona norma i došlo je do uzvraćanja na francusko pravo. Pošto po francuskom pravu
pobočni srodnici vanbračnog deteta nisu zakonski naslednici, konstatovano je da zaostavština
nema naslednika i dosuđena je francuskoj državi.

Ukoliko stanemo na stanovište supstancijalnog upućivanja, polazno koliziono pravo

(pravo zemlje suda) nas će, direktno, uputiti na supstancijalno pravo odredjene zemlje koje će
meritorno rešiti slučaj. U toj logici razmišljanje počiva i završava se na lancu A-B, gde je A
polazno koliziono pravo (koliziono pravo suda), a B merodavno supstancijalno pravo.
Ako stanemo na stanovište kolizionog upućivanja, moguće su tri logičke situacije:
A. Po prvoj, polazno koliziono pravo A (pravo zemlje suda) upućuje, kao na merodavno,
na celokupno pravo zemlje B. Kolizione norme zemlje B (prvoupućeno pravo) mogu smatrati
da je supstancijalno pravo te zemlje (B) i merodavno pravo, te lanac izgleda A-B-B, dakle
kao i u prethodnom slucaju.
B. Druga situacija se desila u slučaju Forgo - došlo je do uzvraćanja. Polazeći od svojih
kolizionih normi (polazno pravo), francuski sud je koliziono doveo do bavarskog prava
(prvoupućeno pravo). Kolizione norme prvoupućenog prava (bavarskog), koje je odredjeno
kao merodavno, uzvratile su na polazno pravo, pravo zemlje suda (dakle, došlo je do lanca A-
B-A).
C. Pri drugačijem rasporedu relevantnih činjenica, moglo bi se dogoditi da bavarske
kolizione norme upute na neko dalje (treće) pravo. To bi se desilo da je Forgo imao domicil
npr. u Belgiji. Tada, nakon sto bi francuska koliziona norma (polazno pravo) uputila na
Bavarsku (prvoupućeno pravo), bavarska koliziona norma (koja predvidja da se za
nasledjivanje primenjuje pravo zemlje gde je faktički domicil ostavioca) uputila bi stvar dalje
na Belgiju  (preupućeno pravo ), pa tada lanac izgleda ovako A-B-C.
Važno je ovde dati par terminolođških napomena. U našoj literaturi i praksi najšire je usvojen
termin uzvraćanje. Uz termin upućivanje na dalje pravo koriste se i drugi izrazi, kao što su:
upućivanje na treće pravo ili upućivanje.Koristi se i izraz uzvraćanje i preupućivanje.Ipak
treba reći da u terminu upućivanje nijed dovoljmo jasno naglašeno  da nije reč o prvom
kolizionom koraku, tj primeni kolizionih normi države suda(francuskih kolizionih normi)
koje nas upućuju na merodavno parvo. Izraz upućivawe na dalje ili treće parvo jasnije
izražavaju da ono što podrazumevamo pod ovom ustanvoom počinje od drugog koraka.
Pored toga, I izraz preupućivanje je u redu jer ukazuje na logički par uzvraćanje I
preupućivanje. Opšteprihvaćeni termin je I renvoi iz francukog koji se sreće I u domaćoj
literature (u italiji je to rinvio)
Renvoa ne znači da sam predmet, akta I dokumenti šetaju od jednog do drugog suda.
Uzvraćanje, kao i upućivanje na dalje pravo, jeste misaona operacija koja se odvija u glavi
sudije polazne države, koji traži odgovor na pitanje koje je pravo merodavno.

Pretpostavke za uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo:

Postoje tri osnovne pretpostavke da bi u jednom konkretnom slučaju došlo do ranvo. Prva je
načelno teorije prirode a druga se vezuje za konkretne kolizione norme čija primena dolazi u
obzir a treća se tiče činjeničnog stanja.
1. Načelno-teorijska pretpostavka za ranvoa je u tome da se prihvati koncepcija po kojoj
kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, a ne samo na materijalne norme tog prava.
Ako koliziona norme države suda upućuju samo na materijalno pravo odredjene drzave, onda
je jasno da treba primeniti to materijalno pravo, bez obzira na to kakav je stav kolizionih
normi unutar tog prava.U slučaju Fargo načelna osnova zaključka fra suda je u stavu da fra
koliziona norma upućuje na bavarsko parvo u celini  tj I bavarske kolizion norme a ne samo
bavarsko nasledno parvo.
2. Drugi preduslov je da u konkretnom slučaju kolizione norme države suda i kolizione
norme države na čije pravo polazne kolizione norme upućuju, budu različite. Ako bi I
bavarsko parvo prihvatilo istu tačku vezivanja kao I fra koliziona norma  ne bi moglo doći do
ranvoa jer bi se završilo lancem A-B. Te bi tada bavarska kolizoona norma samo potvrdila
rešenje koje predviđa francuska kolziona norma
Da bi se došlo do ranvoa, dve kolizione norme treba da budu različite, treba da usvoje
različite tačke vezivanja. Tek tako postaje moguće da kolizione norme prvoupućene države
(one na koju je ukazala koliziona norma zemlje suda) dejstvuju u pravcu uzvraćanja ili
upućivanja na dalje pravo.
3. Potrebno je i da postoji odredjeni činjenični sklop: takav raspored činjenica koji
omogućuje da se različita merila prihvaćena u dve ili više kolizionih normi u datom slučaju
vezuju za različite države.U slučaju Fargo to je bilo omogućeno time da je Fargo bio
bavarskog drđavljanstva  a imao je domicil faktički u Francuskoj, ako bi mu I domicil bio u
Bavarskoj, bavarska koliziona norma bi takođe ukazala na bavarsko parvo samo na bazi
drugog merila te ne bi moglo doći do preupućivanja na francusko pravo.

Argumenti u prilog ranvoa

Retko koje pitanje je dalo toliko povodoa za diskusije I kontroverze u mppu kao što je to
ranvoa. Dilema koja je postavljena u slučaju Fargo tiče se osnovne funckije između
interpretativnog ppoložAJA I internacionalnih zadataka mppa .
Nemački sudija je u obvrazlođenju jedne odluke Vhovnog suda još 1912 naveo da
nemački sdija kad se poziva na strnao pravo, reba da primeni ovo strano pravo u načelu u
punom obimu a ne samo njegove materijalne norme. Ovakav stav dovodi se u vezu sa
teorijskim obrazloženjem po kojem se strano pravo primenjuje  onako kako bi ga primenio
strani sud. Pristalice ranvoa smatraju da nije dovoljno samo primeniti strano materijalno
pravo onako kako se primenjuje u datoj stranoj zemlji, već je potrebno da se domaći sudija u
potpunosti stavi i u položaj sudije zemlje na koju je ukazala domaća koliziona norma.
Teoretičari koji se zalažu za ranvoa ističu da da se njime izlazi u susret razumnim
očekivanjima stranak ada se izbegne pravo koje ima slabe veze sa slučajem I da ne bi bilo
logično primeniti strano pravo protivno volji dotične države.No da li je baš tako? Ukoliko bi
smo zaista želeli da uzmemmo u obzir volju stranog prava onda bi trebalo stalno provoditi u
život princip duplog ranvoa .
Ističe se da se primenom ranvoa ne derogiraju domaće kolizione norme, već dolazi do
njihovog upotpunjavanja, koordinacije sa kolizionim normama strane države, pri čemu
Batifol, glavni zaovornik ove teze ističe da se putem ranvoa postiže bolja koordinacija
Sistema jer “zakonodavac postavljajući svoje kolizion norme predviđa mogućnost
koordinacije svog pravila sa stranim pravilom o sukobu zakona”
U prilog ranvoa se navode i praktični razlozi - putem uzvraćanja dolazi do primene domaćeg
materijalnog prava koje sud bolje poznaje, tj dolazi do oživljavanja egoističkog principa to
stay at home kojim se podiže kvalitet sudjenja.

Argumenti protiv ranvoa

Osnovni argument protiv ranvoa polazi od pretpostavke da su kolizone norme države suda
pozvane da odrede da li će se u jednom sporu primeniti domaće ili strano pravo, i koje strano
pravo. Tako odredjeno pravo je po mišljenju domaćeg zakonodavca u najbližoj vezi sa
slučajem. Pri tom, ni domaci zakonodavac, ni domaći sud nisu dužni da se obaziru na to da li
je strano koliziono pravo na istom stanovištu, da li i ono za isti slučaj predvidja primenu istog
prava.Prema rečima Levalda , nema tog argumenta koji bi mogao da objasni zašto bi sudija
trebalo da da preimućstvo praivlu stranog zakonodavca umesto da prihvati rešenje sukoba
zakona koje daje sopstveni zakonodavac, posebno stoga što je po definiciji to pravo blisko
vezano za sluča.Takvo postupanje ponekad void I povredi načela mpp pravičnosti.
Često se naglašava i to da ranvoa dovodi do začaranog kruga. Ako se dosledno  držimo
koncepcije da kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, a ne samo na njegove
relevantne materijalne norme, onda mogu nastati nepremostive teškoće- Ako norme foruma
upućuju na strano pravo u celini, onda bi i norme prava do kojeg vode kolizione norme
prvoupućenog prava trebalo uzeti u obzir u celini. U slucaju Forgo npr. bilo bi logično da se
francusko pravo na koje je uzvratila bavarska koliziona norma ponovo primeni u celini, da se
primene i francuske kolizione norme (a ne samo naslednopravne), pa bismo tako opet stigli
do bavarskog prava i ušli bismo u začarani krug jer bi se stalno nalazili na relaciji A-B-A-
B.Do zatvaranja kruga bi došlo I u slučaju preupućivanja kad god kolizoone norme trećeg
prava uzvrate na polazno ili neko od prethodnih prava (A-B-C-A, A-B-C-B) U začarani krug
bi upali uvek, osim ako dodje do prirodnog pucanja lanca upućivanja, koje nastaje ukoliko
neko od prava na koje se uputilo smatra da se domaće supstancijalne norme imaju primaniti
( npr. A-B-B. ili A-B-C-C ).
Veliku praktičnu teškoću kod ranvoa predstavlja primena stranog prava jer koliziona prava u
nekim zemljama nisu kodifikovana. Time se znatno otežava položaj domaćeg sudije i
povećava se neizvesnost o ishodu spora. Problem predstavlja i primena stranog materijalnog
prava, ali je on još veći ako je reč o stranom međunarodnom privatnom pravu, jer koliziona
prava u nekim zemljama nisu kodifikovana, norme su, neretko, opterećene
kontroverzama.Engleski sudija Vin Peri ovako opsiuje te teškoće: “ teško je zamisliti teži
zadatak od onog sa kojim se suočavam, naime da izložim prvi put u ovoj zemlji kao I u
Španiji, relevantno pravo Španije na način kako bi to odradio Vrhovni sud Španije koji se do
sada nije izjašnjavao o ovoj materiji  dk postoji dubok rascep o pravnim shvatanjima u
Španiji kao I dve suprotne odluke niđih sudova”
Posebne praktične teškoče nastaju u primeni stranih kolizionih normi pri zaključenju braka
(koje prema pristalicama ranvoa spada u domen u kom je ranvoa posebno opravdan) s
obzirom  na to da bi ovde izuzetno težak zadatak bio da se primene strane kolizione nrome I
to od strane administrativnog službenika-matičara a ne sudije.
U pojedinačnim kolizionim normama postoje i posebni razlozi protiv ranvoa. Uzvraćanje i
upućivanje bi predstavljalo očitu protivrečnost u autonomiji volje, tj. u slučajevima kada
zakonodavac dozvoli strankama da one, svojim sporazumom, odaberu pravo koje će
regulisati njihov odnos.Bilo  bi kontradiktorno da zakonodavac dopusti da stranke same
izaberu merodavna pravila a da istovremeno stvari izbor prepusti kolizionim normama
sporazumno određenog prava.Na taj način bi se negiralo preimućstvo autonomije volje I
mogućnost stranke da otklone neizvesnost o tome po kom se pravu procenjuje njihov ugovor.

Postoji I opšte usvojeno stanovište po kom ranvoa nije imanentan ugovornim I deliktnim
odnosima, a mogu se izneti I argumenti protiv I kad je reč o primeni kolizionih normi
postavljenih međ ugovrima ili kad odlučuju međ sudovi koji ne ppolaze od nac kolizionih
normi.  Sve u svemu, supstancijalno upućivanje je bolje I svrsishodnije rešenje posebno ako
se uzmu u obzir argumenti predvidivosti I pravne sigurnosti.
Stav uporednog prava prema ranvoa

Najpozitivniji stav prema ranvoa ima poljski zakon o mpp koji eksplicitno nalaže uvraćanje I
upućivanje na dalje pravo, a slicni su I austrijski nemački I turski zakoni. Švajcarski zakon
predviđa da ranvoa nije opšti pricnip ali do njega može doći ako to posebne odredbe zaona
predviđaju tj u statusnim I naslednim odnosima.. Ranvoa izričito isklljučuju peru, grčka sirija,
brazil a Rimska konvencija o prauv merodavnom za ugovorne obaveze izriččito zabranjuje
primenu ranvoa. U nekim zemljama poput Španije ranvoa se prihvata ali uze velika
ograničenja tj samo se prihvata uzvraćanje na domaće pravo. 1995 U italiji je donesen novi
zakon o reformi Sistema mppa kojim je promenjena odredba o odbacivanju ranvoa te se sad
aprihvata preupućivanje koje vrši strano mppp na pravo druge države ako pravo to države
prihvata preupućivanje I ako se preupućivanje vrši na italijansko pravo Ranvoa je isključen:
kada do primene stranog prava dolazi na osnovu izbora merodavnog prava koje su učinile
zainteresovane strane, u pogledu odredaba koje se tiču formalnih pravnih poslova I u pogledu
odredaba koje se odnose na vanugovorne obaveze. U pogledu određivanja porekla teteta ,
pozakonjenj I priznanja vanbračnog deteta o ranvoa će se voditi računa samo ukoliko dovodi
do primene prava koje dopušta utvrdjivanje porekla.
Način primene ustanove ranvoa
Rimska konvencija o pravu merodavnom za ugovorne obaveze iz 1980. izričito
isključuje primenu ranvoi.
U slučajevima kada se prihvata ranvoa, tj. kada se smatra da kolizione norme upućuju na
merodavno pravo u celini (uključiv i njegove kolizione norme), postavlja se pitanje gde treba
stati, jer lanac sukcesivnih upućivanja i uzvraćanja može da se veže u zatvoreni krug.
Evo dva poznata rešenja iz uporednog prava I teorije (foreign court theory I ranvoa u
jednom koraku):
1. Jedna od tehnika da se izbegne začarani krug je da se čini uvek samo jedan korak u
lancu uzvraćanja ili preupućivanja na dalje pravo (delimični ili single ranvoa, u engleskoj se
ovo zove kontinentalni ranvoa), tj. da se primene materijalne norme prava na koje su
ukazale kolizione norme stranog prava na koje su prvo uputile kolizione norme foruma
(supstancijalne norme zemlje na koju je ukazala prvoupućena zemlja).  Luj Luka ovo
objašnjava time da ako forum smatra da pravo strane države na koju ukazuje tačka vezivanja
treba da reši slučaj, treba prihvatiti rešenje koje daju olizione norme te strane države.Pošto
država foruma ‘’smatra da je druga država ta koja ima monopol za odluku, izbor koji čini ta
druga država treba prihvatiti kao konačan’’.
Npr. ako francuske kolizione norme ukažu na grčko pravo kao na merodavno, ova tehnika
nalaže da se zapovest grčkih kolizionih normi sasluša kao konačna - ako preupute na srpsko
pravo, primeniće se srpske materijalne norme, a ako uzvrate na francusko pravo, primeniće se
francuske materijalne norme. Dakle, kolizione norme prvoupućene zemlje (grčke) vrše
konačni odabir merodavnog prava.
2. Foreign court teory – teroija stranog suda (dupli ranvoa), ping pong doktrina
razvijena pre svega u engleskoj
Polazeći od postavke da prilikom uzvraćanja i preupućivanja domaći sud treba da se postavi u
položaj stranog suda, mesto prekida lanca uzvraćanja i preupućivanja čini se zavisnim od
stanovišta koje prema ranvoa zauzima medjunarodno privatno pravo zemlje na koju je prvo
uputila domaća koliziona norma ( “sudim kao što bi sudio sud zemlje na koje upućuju moje
kolizione norme” ).
Npr. ako se postavi pitanje testamentarne sposobnosti britanskog državljanina koji je imao
domicil u Francuskoj, engleska koliziona norma će ukazati na pravo Francuske kao
merodavno. Engleski sud će onda “suditi kao da je u Francuskoj”. Francuski sud bi slučaj
rešio tako što bi primenio svoje kolizione norme i svoje shvatanje ranvoa. Francuska
koliziona norma kaže da je za pitanje testamentarne spsobnosti merodavno pravo države čiji
je ostavilac bio državljanin, u ovom slučaju englesko. Francusko shvatanje ranvoa nalaže
francuskom sudu da primeni materijalno pravo one zemlje na koju ga upućuju kolizione
norme prvoupućenog prava. Dakle, francuski sudija bi primenio prava na koje uputi engleska
koliziona norma, a to je francusko materijalno pravo. Konačni ishod je taj da bi engleski sud,
sudeći “kao da je francuski”, primenio francusko materijalno pravo.
Ako pravo na koje ukazuju domaće kolizione norme ne prihvata ustanovu ranvoa, do
merodavnog materijalnog prava doći će se nešto brže. Na primer, da je u navedenom slučaju
englez svoj domicl imao u grčkoj a ne u Francuskoj , engleski bi sudija morao da sudi kao da
je u grčkoj .grčka koliziona norma je po pitanju testamentane sposobnosti ista kao I francuksa
(merodavno je lex nationalis) ali grčko pravo ne priznaje concept ranvoa te bi grčki sud
pitanje testamentarne spsoobnosti rešio primenom materijalnog prava na koje ukazuje grčka
koliziona norma a to je englesko. Dakle da bi engleski sud sudio kao da j grčki, onda bi bilo
primenjeno englesko materijalno pravo.
Kod duplog ranvoa, slušaće se, ne samo strana koliziona norma već i stav stranog
prava o ranvoa. Ova doktrina sadrži kritike i među engleskim autorima. Jedna od najvažnijih
je da dupli ranvoa može da se primeni samo ako ga ne primenjuje i prvoupućena zemlja. Da
je u navedenom primeru Francuska prihvatila englesku dktrinu totalnog ranvoa engleski sud
bi sudio kao francuski a francuski bi sudio kao engleski I eto nas ponovo u začaranom krugu.

Položaj ranvoa u našem pravu

Do donošenja ZMPPa u našem sistemu pitanje ranvoa bilo je otvoreno I sporno. U pozitivnim
propisima uzvraćanje je bilo izričito predviđeno jedino Zakonom o menici I to u pogledu
menične sposobnosti  I u Zakonu o nasledjivanju , što je stavljeno van snage amandmanima
ustavnim 1971.U praksi nije bilo dovoljno slučajeva koji bi iskristalisali jasan I autoritativan
stav. U teoriji su se javljala različita mišljenja te tako imamo tri najznačajnija autorora na
području eks Jugoslavije:
-Blagojevićevo stanovište je da van slučajeva u kojima je izričito predviđen zakonom, ranvoa
bi za nas bio prihvaljitv ako to nalaže opšteusvojeni međunarodni običaj ali samo ako pravo
strane države propisuje da će u pojedinim slučajevima u prvom redu imati najpre da se
primene njegove kolizione norme a ne materijalne
-Eisnerovo mišljenje je da van slučajeva izričito regulisanih zakonom ili međ ugovorom ,
može se za naše pravo prihvatiti preupućivanje kao opšta ustanova osim kad do stranog prava
dolazimo piutem autonomje volje, ili locus regit actum kao tačke vezivanja ili kolizione
norme koju sadrži međ ugovor u kom nije izriito predviđen ranvoa. Upućivanje na dalje
pravo ne bi se moglo primeniti van slučajeva kada je posebnim propisom predviđeno.
-Po shvatanju Jezdića u slučaju da propisi izričito ne nalažu primenu ranvoa sud je Slobodan
da primeni ili ne primeni tu ustanovu a pri tom treba da se rukovodi time da bi putem
uzvraćanja I upućivanja na dalje pravo doošao do pravila koja su progresivnija od
materijalnih normi prava na koje je uputila koliziona norma zemlje suda. Prilikom ocene koje
je pravo  progresivnije uzimaju se u obzir principii z povelje OUN.
Norma o uzvraćanju I upućivanju na dalje pravo zmpp doneta je nakon dugih diskusija. U
rešenjima koja su se javljala u sukcesivnim nacrtima prevagu su dobiali rzaličiti stavovi, d abi
se zakonodavac odlučio za normu koja prihvata kako uzvraćanje takoi upućivanje na dalje
pravo tj preupućivanje.
ZMPP član 6 glasi: Ako bi po odredbama ovog zakona trebalo primeniti pravo strane države,
uzimaju se u obzir njegova pravila o odredjivanju merodavnog prava.
Ako pravila strane države o odredjivanju  merodavnog prava uzvraćaju na naše pravo,
primeniće se naše pravo ne uzimajući u obzir pravila o odredjivanju merodavnog prava.
Stav 1 člana 6 nedvosmisleno utvrđuje prvu pretpostavku koja s ejavlja kao kao preduslov za
ranvoa.Prema tesktu prvog stava, kada koliziona norma ZMPP upućuje na strano pravo, ona
upućuje na celokupno pravo strane države (koliziono upucivanje).Time se otvara mogućnost
da se ne primene mat norme srane države na koju je domaća koliziona norma uputila.  Koje
će materijalno pravo biti konačno merodavno, zavisi od toga koje rešenje prihvata koliziona
norma strane države i kakav je činjenični sklop. Vazno je pri tom istaći dve stvari:
a) prema čl.6. stav 1., naš sud je dužan da primeni kolizionu normu strane države (na koju je
uputila domaća koliziona norma), bez obzira na to da li koliziona norma strane države
uzvraća na domaće pravo, ili upućuje na dalje pravo.
b) nalog da se uzme u obzir koliziona norma strane države (tj. da se primeni ranvoa) nije
ograničen na odredjene oblasti privatnopravnih odnosa.
Iz navedenog sledi da je ZMPP ustanovi ranvoa dao izuzetno široko polje delovanja, što nije
u skladu sa našom ranijom pravnom teorijom,  ali ipak se ovom širokom pravilu mogu staviti
dve ograde:
- stav 1 u član 6. nalaže ranvoa u slučajevima “ako bi po odredbama ovog zakona
trebalo primeniti pravo strane države”, pa bi se iz ovakve formulacije mogao izvući zaključak
da pravila iz člana 6. ne pretenduju da budu opšta pravila našeg medjunarodnog privatnog
prava, tj. da se ne primenjuju u oblastima koja nisu regulisana u ZMPP. Istina je da ZMPP
pokriva pretežni deo privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti, ali ipak postoje i
odnosi koji su regulisani drugim zakonima poput Zakona o pomorskoj I unutrašnjoj plovidbi,
ili zakona o oblig odnosima I osnovama svojinskopranvih odnosa u vazdušnom saobraćaju.Po
mišljenju autora  ako na strano pravo ukazuju kolizione norme ovih zakona a ne ZMPP, sud
nije dužan da postupi po članu 6 I nije obavezan da primeni pravila stranog zakona o
odredjivnaju merodavnog prava.Ovakav stav ima oslonac I u članu 5 ZMPPa u kojem se
takođe definiše jedna opšta ustanova mpppa a to je izigravanje zakona. Medjutim
formulacija člana 5 teži ka tome da se norma primeni I van oblasti koju pokriva ZMPP jer
govori o otklanjanju zbog izigravanja zakona, stranog prava koje bi bilo merodavno po
odredbama ovog ili drugih zakona. Ova formulacija ukzuje na to da nije slučajno ograničenje
pravila iz člana 6 samo na slučajeve kada do stranog prava void ZMPP. Ovo ograničenje iz
člana 6 logično je I zato što su Van ZMPPa ostale uglavnom oblasti u kojima ranvoa nije
prihvaćen.
Iz formulacije stave 1 člana 6 izvlači se još jedan zaključak koji sužava primenu ranvoa u
našem pravu.Polazi se od izraza: ako bi po odredbama ovog zakona. Koje se mogu shvatiti
kao argument za ranvoa u jednom koraku. Po tome treba uzeti u obzir samo kolizione norme
samo onog prava na koje upućuju odredbe ovog zakona dakle ZMPPA. Dakle dolazi u obzir
samo primena kolizionih pravila stranog prava na koje ukazuje norma ZMPPa (ta pravila
mogu d auzvrate na domaće pravo ili da preupute na treće pravo).Na neko dalje pravo više ne
bi uputile odredbe ovog zakona tj zmppa već kolizione odredbe prava na koje je uputio
ZMPP. Ipak iako je ovo mišljenje veoma logičmno potkrepljeno u stavu 1, ono je teško
spojivo sa stavom 2 člana 6 koji bi bio suvišan da se naše pravo opredelilo za ranvoa u
jednom koraku.
- smatramo da bi u praksi trebalo da dodje do jos jednog sužavanja pravila o ranvoa,
čak i ako ono nema izričit oslonac u tekstu člana 6. Bilo bi sasvim nelogično, naime, ako bi
se uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo primenjivali i u slučajevima kada je merodavno
(strano) pravo utvrdjeno autonomijom volje, tj. izborom prava koji su učinile same stranke.
Primena ranvoa u takvim slučajevima bila bi protivna suštini i svrsi ustanove autonomije
volje, koju ZMPP inače poznaje i prihvata. (nemački zakon recimo izričito isključuje ranvoa
u slučajevima u kojima se do merodavnog prava dolazi autonomijom voje a isključuje I
mogućnost da stranke biraju strano koliziono pravo)Ne bi bila logična primena ranvoa ni
kada se merodavno pravo utvrđuje na osnovu principa najbliže veze. Prilikom utvrđivanja
najbliže veze, sud se ne oslanja na jednu apriornu tačku vezivanja, već ispituje
zainteresovanost više prava, njihovu povezanost sa spornim odnosima. Ne bi bilo logično
nakon toga učiniti isto samo drugom metodom tj drugačije izvršiti harmonizaciu
zainteresovnaih poredaka a što bi moglo dovesti do drugačijeg ishoda.Zbog toga smo na
stanovištu da ranvoa treba isključiti iz sfere ugovornog prava sa elementom inostranosti
(zakonodavac kao da je to zaboravio).Takodje autori smatraju da primeni ustanove ranvoa
nema mesta ni onda kad je zakonodavac propisao alternativne tačke vezivanja jer bi se
preupućivanjem I uzvraćanjem mogao suziti broj pravnih područja čije norme treba da neki
pravni odnos održi na snazi.

Medjutim postalvja se pitanje da li je to I kako moguće? To bi bilo izvodljivo ukoliko smo

utvrdili da je zakonoavac jednsotavno zaboravio da isključi ranvoa iz oblasti ugovora ili kada
su alternativne tačke vezivanja u pitanju ili je smatrao da se iskljuenje
podrazumeva..Zaboravnost zakonodavca se ipak ne bi mogla tretirati kao izvor prava a
doktrina ne bi mogla da menja pravo. Ostaje jedino sudska praksa kao mogućnost
ispravljanja. Ona bi mogla stati na stanovište  da smo u prisustvu tzv neprave pravne
praznine(iako je zakonodavac jendo pitanje rešio, nije je rešio na adekvatan način) a prilikom
njene popune sudovi bi imali uzeti u obzir mnogo Kritika upućenih ustanovi ranvoa što bi
dovelo do ukidanja njene primene na terenu ugovornog obligacionog prava I u slučajevima
kada postoje alternativne tačke vezivanja.

Način primene ranvoa u našem pravu

Osnovno je pitanje gde treba stati prilikom sukcesivnih preupućivanja i uzvraćanja, i kako
izbeći začarani krug. Naročiti problemi nastaju u slučaju pojave lanca A-B-C-B.
1. Jedno bi moguće rešenje bilo čvrsto oslanjanje na stav 1. čl.6, tj. ranvoa u jednom
koraku. U tom slučaju ne bi moglo doći do upućivanja na vise prava u serijama, niti do
začaranog kruga. Primenilo bi se uvek ono pravo na koje ukazuju kolizione norme prvog
prava na koje upućuje ZMPP (prvoupućenog prava).Ovako bi se moglo rešavati samo ako se
zakon čita contra legem.
2. Ako se oslonac za interpretaciju traži u st.2, čl.6., dobijamo samo delimično rešenje
problema. Prema normi iz ovog stava, ako dođe do uzvraćanja, to se prihvata i primenjuje se
domaće pravo. Prema tome, ako naša koliziona norma upućuje na zemlju X, a koliziona
norma zemlje X uzvraća na naše pravo, ne treba dalje konsultovati naše kolizione norme, već
se primenjuje naše materijalno pravo. Ista je situacija ako naša koliziona norma ukaže na
zemlju X, norme zemlje X upućuju dalje na zemlju Y, a kolizione norme zemlje Y uzvraćaju
na naše pravo. Ako koliziona norma strane države(prve ili neke naredne) uzvraća na naše
pravo, lanac upućivanja se prekida i primenjuje se domaće materijalno pravo.
Stav 2 člana 6 ne pruža medjutim rešenje za slučajeve kada kolizione norme stranih država I
raspored činejnica ne dovode do uzvraćanja ni nakon prvog ni nakon daljih koraka dakle u
slučaju A-B-C-B-
Prilikom rešavanja ovog problema mora se, prema Stojanoviću, uzeti u obzir i član 9.            
(kvalifikacija), po kome se pravo strane države primenjuje po smislu i pojmovima koje ono
sadrži. Iz ovog prizilazi zaključak da strane kolizione norme, do kojih se došlo primenom
člana 6, osim u zakonom predvidjenom izuzetku uzvraćanja na domaće pravo, primenjuju na
način koji je predvidjen pravom zemlje čije su. Drugim rečima, u odnosu na ranvoa ima se
prihvatiti stav prava onih država na koje upućuju naše kolizione norme. Ovo zapravo znači da
je u Srbiji , kao i u Engleskoj, prihvaćena teorija stranog suda (foreign court theory), sem
izuzetno - kada prvoupućeno pravo uzvrati na naše pravo. U ovom izuzetnom slučaju,
primeniće se supstancijalno pravo Srbije.

10. JAVNI POREDAK

Postavljanje problema
Umesto principa da svaki organ primenjuje uvek, u svakoj situaciji, samo domaće
pravo, prihvata se načelo da valja primeniti ono pravo – bilo domaće ili strano – koje je
najviše i najlogičnije vezano sa odnosom koji se raspravlja.
Time se stvaraju i značajni rizici po interese domaćeg poretka. Iako je postavljanje
merila za određivanje merodavnog prava stvar domaćeg zakonodavca, on, ipak, ne može da
kroz postavljeni kriterijum izvrši prethodnu selekciju stranih normi čiju bi primenu dozvolio
ili čiju bi primenu odbio. Osnovni instrument zakonodavca su višestrane kolizione norme čiji
se meritorni efekti mogu predvideti samo u globalu. Ne mogu se, međutim, nikad predvideti
svi efekti višestrane kolizione norme, a često se ne mogu predvideti i izdvojiti ni efekti koji bi
se zbog svoje učestanosti mogli nazvati tipičnim.
Prihvatanjem principa da će domaći sudovi primeniti one materijalne (supstancijalne)
norme na koje ukase domaća koliziona norma, ujedno se prihvata i priličan rizik. Stvara se
mogućnost da domaći sudovi i drugi organi primenjuju i norme koje su duboko protivne
osnovnim načelima na kojima se temelji naše pravo.
Neke razlike se svakako moraju tolerisati. Ali se postavlja pitanje do kog stepena
može ići ta tolerancija?!
Postoje vrednosti domaćeg poretka koje se ne mogu žrtvovati. Od njih se ne može odstupiti,
čak ni kada domaća pravila medjunarodnog privatnog prava prihvataju kompetentnost
stranog prava, odnosno kada smatraju adekvatnim procesne uslove pod kojima je strana
odluka donesena. Te vrednosti, takva osnovna načela predstavljaju javni poredak.
Primeri:
1. Ostavilac je državljanin države X. Nije ostavio testament, a kao zakonski naslednici u
obzir dolaze njegova supruga i dvoje dece, od kojih je jedno vanbračno. Imovina ostavioca se
nalazi u Srbiji i u njoj se sprovodi ostavinska rasprava. Da bi odredio merodavno pravo, sud
polazi od srpske kolizione norme koja predviđa da se prava zakonskih naslednika utvrđuju
prema pravu države čiji je ostavilac državljanin. Ako nasledno pravo države X predviđa da
bračni partner dobija 2/3 zaostavštine, a preostalu 1/3 na ravne delove dele deca – bračna i
vanbračna jednako. Ovo rešenje bi bilo drugačije nego što predviđaju propisi u oblasti
naslednog prava u Srbiji. Ova razlika je u granicama tolerancije.
Ako bi pravo države X propisivalo da vanbračna deca ne mogu ništa da naslede, ovo
pravilo vređa jedan od važnih principa domaćeg ustavnog poretka – princip ravnopravnosti
bračne i vanbračne dece.
2. Državljanin Srbije želi da se oženi državljankom SAD, koja ima prebivalište u saveznoj
državi Misisipi, pred matičarem u Novom Sadu. On ima 25 god, a ona 19. Po srpskom pravu
brak se može zaključiti sa 18 godina, po pravu Misisipija tek sa 21. Novosadski matičar
nakon što je konusltovao kolizionu normu ZMPP, utvrdiće da ona nalaže kumulativnu
primenu zakona državljanstva oba buduća bračna partnera. Ukazuje i na primenu prava SAD
po kome se brak ne može zaključiti. Naš matičar će poštovati stav prava Misisipija, bez
obzira na to što pravna norma te države po svojoj sadržini nije identična sa normom srpskog
prava.

Pojava i bliže određivanje javnog poretka – Javni poredak i ustanova javnog poretka u
međ.privatnom pravu
Javni poredak ima dva značenja koja su veoma čvrsto povezana, ali ipak nisu identična. Pod
javnim poretkom se podrazumevaju same osnovne norme domaćeg prava koje se u svakom
slučaju moraju zaštititi. Isti termin može da označava i instituciju međunarodnog privatnog
prava koja omogućuje da domaći organ ne postupi po uputstvu domaće kolizione norme ili ne
prizna stranu odluku koja ispunjava ostale uslove za priznanje, a da bi se zaštitio domaći
javni poredak. Da bi se ova dva pojma razlikovala, celishodno je da se u prvom slučaju
koristi izraz ‘’javni poredak’’, a u drugom slučaju termin ‘’ustanova javnog poretka’’.

Problem utvrdjivanja kruga normi koje čine javni poredak

Postoje vrednosti domaćeg pravnog poretka koje se ne mogu žrtvovati. Javni poredak Srbije
čine ona pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može odstupiti i koja domaći
organi moraju poštovati čak i kada domaće norme medjunarodnog privatnog prava prihvataju
kompetentnost stranog prava i suda. Može se primeniti strano pravo i ako ono odstupa od
domaćeg, ali se ne bi mogla primeniti strana norma koja vredja osnovne principe domaćeg
poretka kao što su npr. načelo diskriminacije prema vanbračnoj deci, zabrana rasne
diskriminacije... Ne bi se mogla priznati strana sudska odluka koja negira elementarne
postavke našeg domaćeg prava.
Pri odredjivanju sadržaja i granica javnog poretka moguća su dva pristupa:
a) Krug normi koje čine javni poredak jedne države može se nagovestiti jednom opštom
klauzulom, odnosno aptraktnom definicijom (npr. Zakon o međ.privatnom pravu Poljske
govori o “osnovnim principima pravnog poretka Poljske“). Postoje i drugi pokušaji u
zakonodavstvima da se jednom opštom formulacijom obuhvate osnovna obeležja normi koje
čine javni poredak.
b) Drugi način opredeljivanja sadržine javnog poretka je enumeracija normi koje obuhvata,
ili, pak, nabrajanje domena u kojima imperativne norme predstavljaju automatski deo javnog
poretka.
Različiti pokušaji definisanja javnog poretka nemaju rezultate koji bi mogli da posluže kao
model i kao pouzdani orjentir za praksu, pa to predstavlja osnovni razlog što se ni u
medjunarodnim sporazumima, pa ni u nacionalnim zakonskim tekstovima, po pravilu ne čine
pokušaji da se bliže opredeli pojam javnog poretka. Najčešće se ostaje pri formulaciji da se
neće primeniti strani zakon, odnosno da se neće priznati strana odluka, ako su “protivni
javnom poretku”.
Takve formulacije su prihvaćene i u haškim konvencijama. Važna je instrukcija po kojoj nije
bitna norma sama po sebi, već rezultat do kojeg u konkretnom slučaju vodi.
Najznačajnija dilema jeste pitanje da li javni poredak čine sve imperativne norme
jedne države?!
Položaj imperativnih normi na čisto domaćem planu ne može da se izjednači sa
položajem istih imperativnih normi na međunarodnom planu, tj. u odnosima sa elementom
inostranosti. Razlog je prvenstveno u tome što je po proceni samog domaćeg prava (domaćih
kolizionih normi) za raspravljanje datog odnosa kompetentnije strano pravo.
Npr. norme o punoletstvu su imperativne norme. Ne bi bilo logično da se stranama u
jednom ugovornom odnosu dozvoli da menjaju granice punoletstva. Situacija je bitno
drugačija, ako je razlog za primenu drugačije norme o sticanju punoletstva u tome što je lice
u pitanju strani državljanin, a norme njegovog prava predviđaju drugačiji uzrast za sticanje
punoletstva, odnosno poslovne sposobnosti. 
Ne bi bilo logično pružiti istu zaštitu domaćim imperativnim normama pri
raspravljanju onih odnosa koji se vezuju isključivo za Srbiju i pri raspravljanju onih odnosa u
kojima je Srbija samo jedan od zainteresovanih pravnih poredaka. Javni poredak se ne može
izjednačiti sa imperativnim normama.
Javni poredak je uža kategorija od zbira imperativnih normi, i obuhvata samo one domaće
norme koje štite najosnovnije vrednosti našeg poretka (prihvaćeno shvatanje).
Prilikom korišćenja ustanove javnog poretka značajna je “unutrašnja veza”, odnosno
intenzitet veze izmedju konkretnog pravnog odnosa i domaćeg poretka, pa ako je ta veza
snažnija, postoji više opravdanja za primenu ustanove javnog poretka. Time se vrši
relativizacija javnog poretka. Da li ćemo u jednom konkretnom slučaju odbraniti rešenje
domaćeg prava i otkloniti stranu normu, ne zavisi samo od stepena suprotnosti između strane
norme i domaćeg poretka, već i od toga u kojoj meri je domaća država u datom slučaju
zainteresovana, u kojoj meri je domaći poredak tangiran.
Blagojević smatra da treba razlikovati situaciju kada se pravni odnos zasniva u domaćoj
državi od slučaja kada je pravni odnos već zasnovan u inostranstvu. U prvom slučaju, javni
poredak treba šire shvatiti i primeniti ga.
Povredu javnog poretka mogu da prouzrokuju samo merotorni efekti strane norme ili odluke.
Da li je jedna strana norma ili odluka suprotna domaćem javnom poretku, zavisi od situacije,
od konteksta u kojem se strana norma ili odluka javljaju pred domaćim organom.
Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno različita, već samo ako njena primena
dovodi do takvog meritornog rezultata koji je nespojiv sa osnovnim principima na kojima se
temelji domaći poredak.
Npr. U jednom slučaju o kojem su rešavali španski sudovi, žena je tražila da nasledi imovinu
muža od koga se razvela znatno pre njegove smrti. Žena je svoj zahtev zasnovala na tome da
je ustanova razvoda tada bila suprotna španskom javnom poretku, te da razvod treba smatrati
ništavim. Na taj način bi ona, kao preživeli bračni drug, mogla da bude naslednik. Do
razvoda je došlo na Kubi. Španski sud je napravio sledeću značajnu distinkciju: razvod je
zaista institucija suprotna javnom poretku, ali nisu suprotni španskom javnom poretku
imovinskopravni efekti razvoda, koji su sasvim bliski imovinskopravnim efektima rastave od
stola i postelje (ustanove koju špansko pravo poznaje). Pažnja je usmerena na konkretne
efekte koje bi – uz sadejstvo domaćeg organa i prava – izazvala strana institucija u datom
slučaju. Konkretan efekat je taj da žena ne može da nasledi.
Strano pravilo koje bi npr. glasilo: “Muž i žena čine jednu ličnost te se ne mogu medjusobno
tužiti za naknadu štete nanete u saobraćajnoj nezgodi”, ne vredja srpsko pravo, jer ono što je
suprotno domaćim principima (da muž i žena čine jednu ličnost) nije meritorni efekat tog
pravila, već samo obrazlozenje. Primena stranog prava ili priznanje strane odluke ne znači
prihvatanje odredjenog teksta, vec uvažavanje dejstva strane norme ili strane odluke.
Bez ovakvog pristupa, ustanova javnog poretka bi se proširila i na sfere u kojima nisu stvarno
ugroženi vitalni domaći interesi i bila bi znatno otežana međunarodna saradnja i koordinacija
pravnih sistema.
Ako stanemo na stanovište da povredu javnog poretka mogu da prouzrokuju samo meritorni
efekti strane norme, nameće se zaključak da predmet našeg posmatranja uvek treba da budu
konkretne norme stranog prava čija primena dolazi u obzir. Ne bi trebalo otkloniti primenu
stranog prava, ako konkretno strano pravilo u pitanju nije u suprotnosti sa domaćim javnim
poretkom, već su suprotne npr. dobro poznate ustanove tog istog stranog prava, ali koje su u
datom slučaju irelevantne.
Postavlja se pitanje šta će se smatrati javnim poretkom u slučaju kada u vremenskom
intervalu između nastanka i raspravljanja jednog pravnog odnosa dođe do promene u nekim
osnovnim opredeljenjima u domaćem pravu, tj. ukoliko se menja javni poredak. Relevantan
može biti samo javni poredak koji važi u momentu kada se donosi odluka o tome da li će se
primeniti strano pravo i da li će se priznati strana odluka?!

Preimućstva i negativne strane javnog poretka

Možemo doći do bitno različitih vrednosnih sudova povodom različitih pravnih pitanja.
Poznati su slučajevi suprostavljanja javnog poretka ropstvu, nacionalizaciji privatne imovine
posle socijalističkih revolucija, isticali su se razlozi zaštite javnog poretka radi omogućavanja
razvoda ali i da bi se odbilo priznanje razvoda; javni poredak se koristi i radi otklanjanja ali i
radi očuvanja normi koje su sankcionisale diskriminaciju prema rasi, nacionalnosti, polu,
poreklu.
Osnovni nedostatak ustanove javnog poretka je u tome što se ni u zakonodavstvima, ni u
teoriji, ni u praksi, nisu oformili jasni pokazatelji, niti su jasno opredeljene pretpostavke za
primenu te ustanove. Organu koji primenjuje pravo stoje na raspolaganju samo veoma
uopštena uputstva, a njegov zadatak je veoma složen. Ustanova javnog poretka ostaje i dalje
izvor povećane pravne nesigurnosti pa i potencijalnih zloupotreba.
Ako ustanova javnog poretka predstavlja “zlo” za MPP, ono je- nužno zlo. Svakako da smeta
harmoničnoj saradnji pravnih sistema ako jedan sud otklanja primenu stranog prava ili odbija
priznanje strane odluke bez zaista opravdanog razloga, preširoko tumačeći sopstveni javni
poredak. Nepredvidljivost rezultata može da predstavlja veoma ozbiljnu teškoću za stranke.
Sa druge strane, međutim, javni poredak je ustanova bez koje medđunarodno privatno pravo
ne bi moglo da postoji. Države bi se teško odlučile da prihvate saradnju pravnih sistema na
bazi kolizionog regulisanja odnosa sa elementom inostranosti, ako bi to značilo bezuslovno
prihvatanje svakog rezultata do kojeg kolizione norme mogu da vode. Međunarodno privatno
pravo postaje prihvatljivo tek sa ovim ugrađenim sigurnosnim korektivom, koji omogućuje
da se otklone ona dejstva ostalih normi međunarodnog privatnog prava koja su apsolutno
neprihvatljiva za domaći poredak, koja ugrožavaju one vrednosti koje domaći poredak ne
može da žrtvuje.

Posledice primene ustanove javnog poretka

Ako je strano pravo inkompatibilno sa domaćim javnim poretkom, efekat ustanove
javnog poretka ogleda se u tome što se odstupa od kolizione norme foruma i otklanja se
primena stranog prava, da bi se slučaj rešio na bazi pravila i principa lex fori. Postojaće
supsidijarna primena lex fori i u slučaju kada se strano pravilo jednostavno otklanja i ne
zamenjuje sa konkretnom domaćom normom, pošto se i u tom slučaju odluka temelji na
principima domaćeg, umesto stranog prava.
Postoji i shvatanje da u nekim slučajevima umesto norme stranog prava, koja vređa
domaći javni poredak, treba primeniti drugu normu istog stranog prava.
Vladajuće je stanovište da se pravilo stranog prava, koje je suprotno javnom poretku,
zamenjuje domaćom normom.
Ako se ustanova javnog poretka stavlja u dejstvo u postupku preispitivanja strane odluke,
njeno dejstvo je veoma jednostavno – strana odluka se neće priznati, niti izvršiti na domaćoj
teritoriji.

Javni poredak i ustanova javnog poretka u međunarodnom privatnom pravu Srbije

ZMPP član 4: 
Ne primenjuje se pravo strane države ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom
utvrdjenim osnovama društvenog uredjenja.
Član 91:
Strana sudska odluka se neće priznati ako je u suprotnosti sa Ustavom utvrdjenim osnovama
društvenog uredjenja.
Čl.66 st.2 Zakona o arbitraži predviđa da će sud odbiti priznanje i izvršenje strane arbitražne
odluke ako utvrdi da su njena dejstva suprotna javnom poretku Republike Srbije.
Ne koristi se izraz “javni poredak” koji je u teoriji prihvaćen, već se govori o “Ustavom
utvrdjenim osnovama društvenog uredjenja”, pa ova formulacija sugeriše na jedno usko
tumačenje ustanove javnog poretka.
Sasvim je jasna intencija zakonodavca da se javni poredak koristi samo u situacijama kada
norme stranog prava, ili strana odluka, zadiru u značajnija, krupna pitanja – ako su suprotni,
ne bilo kojoj postavci našeg uređenja, već samim osnovama našeg uređenja.

11. NORME NEPOSREDNE PRIMENE

Do pre neku deceniju evropska teroija mppanije se slagala sa tekovinama američke

revoulcije u mppu  au vreme kadaje u evropi došlo do talasa kodifikacije evropska mppmisao
ostala je uglavnom na konzervativnim pozicijama i tako bi ostalo sve do danas da se 1958
nije desila lavina čiju jeprvu grudvu bacio Fransekakis sa svojim delom teorija ranvoa i sukob
sistemau mppu čime je prvi put konceptualizovan problemkoji danas predstavljajajedno od
otvorenih pitanja u ovom domenu prava a to je problem normi neposredne primene. Ovaj
termin je u suštiniprevod francuskog izraza a u fra teorij se koristi i izraz policijski zakoni u
smislu zakona poretka i to nekad kao sinonim a nekad kao uži termin naziva norme
neposredne primene.Uitaliji se koriste termini poput norme di applicazione necessaria ili
norme sostanziali autolimitate  a u engleskoj su izrazi peremptory ili mandatory norms . nije
sasvim jednoglasno da se pod ovim terminima podrazumevaju iste stvari ali se kod nas koristi
termin norme neposredne primene i tou sledećem značenju:
Norme neposredne primene su norme čija je primena nezavisna od kolizione tehnike. To su
norme koje se primenjuju u odnosima sa elementom inostranosti, ali mimo osnovnog
instrumenta koji u tim odnosima određuje merodavno pravo, tj. mimo kolizione norme. U
tom pogledu postoji nesumnjiva sličnost između normi neposredne primene i normi javnog
poretka. I jedne i druge norme će se primeniti bez obzira na to što kaže koliziona norma.
Postoje i značajne razlike. Do intervencije javnog poretka dolazi nakon što je utvrđeno da je
merodavno pravo pravo određene strane države. Za razliku od ove situacije, norme
neposredne primene foruma primenjuju se mimo, tj. bez prethodne konsultacije kolizionih
normi. Dok je problem javnog poretka pitanje zaštite osnovnih principa domaćeg prava,
problem normi neposredne primene je otvoren i u pogledu prava koje je određeno kao
merodavno, pa i u pogledu normi nekog trećeg prava.
Njihova pojava se vezuje za povećanje obima međunarodne trgovine. Norme o izvozu
i uvozu, devizni propisi, antimonopolističko zakonodavstvo, carinski propisi idr. postaju
relevantni u svakodnevnim privatnim transakcijama a to su istovremeno norme čija se
merodavnost teško može prepustiti neutralnim kolizionim merilima . ne može biti rešenje ni
to da se te norme ostave van polja mppa (s pravdanjem da je reč o javnopranvim propisima)
jer bi takva solucija ne bi vodila računa o stvarnim pravnim odnosima koji se razvijajuu
savremenoj međ trgovini. Sve je češće takodje neizbežno i da se u procesu rešavanja
privatnopravnog spora sa elementom inostranosti zauzme stav i onekom javnopranvom
propisu koji utiče na formiranje ugovra ili realizaciju prava i obaveza a kako su instrumenti
mppa ovde stavljeni na velika iskušenja javljau se ideje o alternativnim metodama
utvrdjivanja merodavnog prava.

Primeri iz prakse:
a)jedno trgovinsko preduzeće iz irana kupilo je 1977 veću količinu piva od nemačkog
proizvođača .Roba je isporučena i plaćena ali se pokazalo da deo robe nije bio
upotrebljiv.Iranci vrše reklamaciju i dogovaraju se novembra 1978 da nemačka isplati 20
iljada maraka kao odštetu a da potom u maju 1980 iranci poruče određenu količinu piva. Po
otvaranju akreditiva nemački prodavac bi isplatio daljih 20 iljada a 54 iljade maraka bi se
obračunalo u korist iranske strane na način dabicena piva bila niža. Prvih 20 soma je plaćeno
ali preostlaih 74 iljade nije jer iranci nisu mogli da poruče pivo zbog islamske
revolucije.Iranski uvoznik tražio je sumu od 74 soma pred nemačkim sudom pozivajući sena
to daje reč o odšteti zbog jedne ranije manjljive isporuke  a nemačka se pozivala na način
plaćanja koji je postao nemoguć zbog revulicje i javnopravnih propisa o zabrani uvoza
alkohola. Nemački sud dakle imao je nezahvalan zadatak dapred privantim strankama
rasporedi posledice javnopravne zabrane koja je onemogućila da se poravnanje realizuje
shodno dogovoru a odlučeno je tako da se isplati pola odštetetj 37 soma, što je potvrdio i
Vrhovni sud nemačke

b)u fudbalskom pravu prava i obaveze subjekata utvrdjuju se ugovorom medjutim pored njih
postoje i aneksi koji nisu prosti dodatak ugovru već su istrumenti koji magično imaju
potpunu autonomiju i nalaze se van sistema prava te je prava pogodba ona sadržana u
aneksima.
Za vreme eks Juge jedan proizvođač iz vojvodine je kupio licencu od nemačkog partnera 
koji je tražioda se u ugovor unese i odredbe po kojoj se proizvodi po osnovu licence ne bi
mogli izvoziti iz Juge pod pretnjom penala .Takva odredba bila je nezakonita u jugi i
suprotna i antimonopolskim propsima nemačke te je ovo uneto u aneks i rečeno je da će
jugosloven ska strana morati da plati trostruku naknadu ako bude izvozila licencne
proizvode.Našproizvođač se o ovo  oglušio i počeo da izvozi, nemci su tražili isplatu penala a
merodavno je bilo švajcarsko pravo i arbitraža u Švici.Pitanje je da li če se arbitraža osvrnuti
na jugine i nemačke imperativne propise koje su čvrsto vezane za slučaj i imaju karakter
javnopravne regulative ali nisu bile norme merodavnog prava niti su pripadale sistemu lex
fori?

c)Firma iz zemlje X uzela je zajam iz zemlje Y a u ugovoru je predvidjeno da merodavno

pravo treba da bude ono zemlje X-zajmoprimca a dau slučaju spora odlučuje institucionalna
arbitraža iz zemelje Z. Zemlja X je donela javnopravni propispo kom je za sva plaćanja
potrebna devizna dozvola a tu dozvolu zajmoprimac nije dobio pa prema tome nije ni
platio.Banka je pokrenula spor .Pitanje je šta će arbitraža učiniti i kakavće značaj imati
javnopranvi propis države X koji je u ovom slučaju deo merodavnog prava?

Izloženi primeri treba da pruže orjentaciju u pokušaju lociranja normi nepsoredne primene ali
ta orjentacija nije nedvosmisleni kriterijum  jer takvi ne postoje.I ovde je sličnost sa javnim
poretkom jer seu obe situacije javlja jak razlog načelni da se odstupi od klasične kolizione
norme  ali su klizava merila razgraničavanja da li je takvo odstupanje opravdano el nije. Zato
se razmatraju tri sledeća pitanja:

Koje su norme ’’norme neposredne primene’’?

Prema shvatanju Fransekakisa norme neposredne primene su oni propisi francuskog

pravabez obzira da li su javno ili privatno pravo, za koje je interes francuske državne
zajednice odvećč veliki da bi mogli uči u konkurenciju sa inostranim zakonima.  Norme
neposredne primene opredeljuej pre svega njihov objekata predmet tih normi su odnosi u
 kojima nije reč samo o interesima pojedinaca niti skuša pojedinaca već ozajedničkim
interesima o čijoj je brizi preuzela ulogu državna zajednica.. po majeru norme neposredne
primene su sva ona pravila koja se po državi koja ih je donela, moraju primeniti na sve
pravneodnose koji su vezani sa tom državom i koja zbog toga daje nadležnost pravnom
poretku kom pripada ako takva nadležnost inače ne proizilazi iz kolizione norme.
Kod nas, jednu definiciju normi neposredne primene dala je B. Bordaš: ’’Norme neposredne
primene su prinudna materijalna pravila koja na eksplicitan ili implicitan način određuju
oblast svoje sopstvene obavezne primene, odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez
posredovanja kolizionih normi’’.
Iako ove definicije sadrže orjentir, taj orjentir nije nedvosmislen jer takvog
nedvosmislemnog kriterijuma nema. Ipak , Nesporno je da norme antimonopolskog
zakonodavstva, propisi o uvozu i izvozu, devizni propisi, kao i neki drugi imperativni propisi
spadaju u krug normi neposredne primene.U nekim slučajevima takva aspiracija je
eksplicitno izradjena u samoj normi a u težim slučajevima takav zaključak nameće priroda
normi i odnosa koji reguliše.

Kada treba primeniti norme neposredne primene?

Norme neposredne primene pretenduju da budu uvažavane mimo kolizionih pravila,
tj. bez obzira na to na koje pravo u datom slučaju inače ukazuje koliziona norma.Npr iranska
norma o zabrani uvoza alkohola ne pretenduje na to da budejedno od rešenja koje plediraju
da budu primenjena u odnosukojise vezujeza više država već teži da bude drugačijeg statua
od statusa norme koja ne primer određuje mesto isporuke i koja ostaje u krugu praivla oje
važe za kolizione norme. Dakle ta norma teži tome da bude neposrednoprimenjena. 
Kada se zaista primenjuju norme neposredne primene? Da bi se nagovestio odgovor,
prvo je potrebno razlikovati 3 situacije:
1. u prvoj, norma neposredne primene je deo pravnog sistema države foruma (lex fori), i
to je laka situacija. 
Ovde će sud da postupi po nalogu svog zakonodavca i primeniće normu neposredne primene,
čiju primenu zakonodavac traži, bez obzira na to koje je pravo merodavno po kolizionoj
normi.Ovaj princip izražen je u Zakonu nemačke gde stoji da kolizione norme ne utiču
naprimenu odredaba nemačog prava koje na imperativan način uredjuju odredjenu situaciju
bez obzira na pravo koje je merodavno za ugovor. 
2. u drugoj, norma neposredne primene je deo prava koje je u datom slučaju merodavno
(lex causae). I ovde je logično da se ona primeni, jer je deo pravnog sistema čija je
merodavnost utvrdjena. Dileme mogu nastati jedino usled javnopravnog karaktera većine
normi neposredne primene, jer još postoje shvatanja po kojima domaći sud ne bi mogao da
primeni strano javno pravo. Ipak, većina autora stoji danas na stanovištu da se norme
neposredne primene lex causae imaju primeniti, izuzev ako bi vredjale domaći javni poredak.
2. u trećoj situaciji koja je i najsloženija, norma neposredne primene pripada nekom
trećem pravu (koje nije ni lex fori, ni lex causae, ali je u jasnoj vezi sa spornim odnosom).
Sporno je da li se norme stranog prava uopšte mogu primeniti ako nisu deo prava
merodavnog na osnovu kolizione norme ili barem uzeti u obzir. Zatim, ako bi takva načelna
mogućnost i postojala, postavlja se pitanje koji su to slučajevi u kojima je primena normi
neposredne primene nekog trećeg prava opravdana. Odgovor na drugo pitanje trebalo bi da
nam pruži orijentaciju i u slučajevima kada norme neposredne primene više stranih prava
pretenduju da budu primenjene.
U teorji danas ima prevagu mišljenje da se mogu primeniti norme neposredne primene
trećeg prava.Ipak ideja primene normi nepsoredne primene a posebno normi neposredne
primene treće države je nedovoljno razrađena. Ipak indikativne su odredbe haških
konvencija, člana 7 Rimske konvencije o merodavnom prauv za ugovorne obaveze iz 1980
kao i zakon o mpp švajcarske što u nedostatku sprskih pozitivnopravih odredbi može da
posluži kao izvesna orjentacija i nagoveštaj mogućeg rešenja.  Tako:

-član 16  Haške konvencije omerodavnom pravu za ugovore o posredovanju i

zastupanju glasi: Pri primeni ove Konvencije može se priznati dejstvo prinudnim propisima
bilokoje države sa kojom konrketna situacija ima značajnu vezu ako se i ukoliko se po pravu
ove poslednje države ova pravila imaju primeniti bez obzira na pravo koje bi bilo merodavno
po njenim kolizionim normama.

-član 19 Švajcarskog zakona o mpp predvidja: umesto prava koje je merodavno po

ovom zakonu mogu se uzetiu obzir i odredbe drugog prava kojepretenduju da budu
primenjene ako to traže interesi jedne strane koji prema švajcarksim pravnim shvatanjima
zaslužuju zaštitu i koji su očgiedlno dominanti i ako činejnično stanje ime tesnu vezu sa tim
pravom. Da li će se jedna takva odredva uzeti u obzir ceni se prema njenom cilju i uticaju
koji bi prema švajcarskim shvatanjima imala na ispravnost odluke
Iz ovoga proizilaze prtepostavke primene normi nepsoredneprimene nekog trećeg
prava  a te pretpostavke su podržane i u teoriji

Prvi i osnovni preduslov da bi norma neposredne primene bila primenjena jeste da ona sama
jasno pretenduje na primenu, bez obzira na kolizione norme.
Zatim, traži se značajna povazanost spornog odnosa sa pravnim poretkom o čijoj
normi neposredne primene je reč.

Formulacija švajcarskog zakona otvara prostor i za procenu meritornih dejstava strane norme
nepsoredne primene i time, distinkciju izmedju dorbih i loših normi nepsoredne primene
kako  piše Majer. Ove procene u praksi mogu imati i politički karakter kad je reč o normama
koje odredjuju bojkot prema nekoj zemmlji i slPo švajcarskom rešenju, ova pitanja se
procenjuju prema pravnim shvatanjimalex fori što je u redu jer je rečo javnopranvim
propsima kroz koja se izražavaju državna opredeljenja te je logično da se oni filtriraju
ispitvanjem njihove kompatibilnosti sa domaćim nazorima.
Takodje,  RIM I regulativa o pravu merodavnom za ugovore predvidja u članu 9 mnogouže
postavljenu ulogu za norme nepsoredne primene trećih država:Može se (dakle ukazuje se na
diskrecionu ocenu suda)priznati dejstvo normama neposredne primene države u kojoj treba
ispuniti obaveze nastale iz ugovora u meri u kojoj te norme neposredne primene  čine
ispunjenje ugovora protivzakonitim. Pri razmatranju da li da se tim normama prizna dejstvo
uzima se uobzri njhova priroda svrha kao i posledice njihove (ne)primene. 
Ovakvo rešenje je uzmicanje evropske pozicije od mogućnosti da se potencijalno daju efekti
bilo kojoj normi neposredneprimene teće države jer se krug svodi na norme zemlje ispunjenja
obaveze, i t samo one koje ispunjenje čine protivzakonitim.Ostaje da se vidi da li ovakvo
sužavanje uoge normi neposredne primene trećih država najavljuje novi trend u uporendom
pravu.

Primena, odnosno uzimanje u obzir strane norme

Jedno trgovinsko preduzeće iz Irana kupilo je 1977.g. od nemačkog proizvođača veću
količinu piva. Roba je isporučena i plaćena. Ispostavilo se da deo prodate robe nije bio
upotrebljiv. Povodom reklamacije iranske strane došlo je do pregovora među strankama i
oni su se poravnali. Novembra 1978.g. dogovorili su se da nemačka odmah isplati kao
odštetu 20.000 DEM, da potom u maju 1980.g. iranska strana poruči određenu količinu
piva.  Po otvaranju akreditiva, nemački prodavac bi isplatio daljih 20.000 DEM, a 54.000
DEM bilo bi obračunato u korist iranske strane na taj način što bi cena poručenog piva bila
niža. Do isplate prvih 20.000 DEM je i došlo. Preostalih 74.000 (20 + 54) odštete iranska
firma nije dobila, jer je realizacija ove sume bila vezana za novu porudžbinu piva. Iranci
nisu mogli da poruče pivo, jer se dogodila islamska revolucija.
Iranski nesuđeni uvoznik je sumu od 74.000 maraka tražio pred nemačkim sudom,
pozivajući se na to da je reč o odšteti zbog jedne ranije manljive isporuke i to u visini koja je
utvrđena poravnanjem. Nemačka strana je ukazivala na činjenicu da je i način plaćanja
odštete element poravnanja, a taj način je postao nemoguć usled novih iranskih
javnopravnih propisa o zabrani uvoza alkohola. 
Odlučeno je da se posledice podele među strankama, te da nemački proizvođač plati
iranskoj firmi polovinu preostale odštete tj. 37.000 maraka.

U slučaju spornog aneksa ugovora izmedju nemačkog i vojvodjanskog preduzeća koji

je podnet na odobrenje nadležnom organu a sadržao je odredbe suprotne srpskim i nemačkim
prinudnim propisima, srpska strana je tražila da arbitraža umesto švajcarskog merodavnog
prava primeni srpske prinudne norme te da proglasi aneks ništavim.
Suprotno tome, odlučujući o zahtevu iranskog uvoznika piva za naknadu štete, od
nemačkog suda nije traženo da primeni iransku normu o zabrani uvoza alkohola. Sud tu
normu nije ni primenio, ali je uzeo u obzir situaciju stvorenu donošenjem ove norme. Da sud
nije uzeo u obzir tu normu, trebalo je da odbije iranski zahtev, te da kaže da nema isplate
naknade sve dok se, shodno dogovoru, ne otvori akreditiv za novi kontigent piva. Sud je,
medjutim, uzeo u obzir činjenicu da je postalo nemoguće da iranski kupac poruči novu
količinu, te je tražio rešenje imajući ovu okolnost u vidu. Prema tome iransku javnopravnu
normu je uzeo u obzir  a primenio je nemačku normu lex causae koja govori o slučajevima u
kojima otpada osnova posla.
Kada se ne primenjuje (već uzima u obzir), strana norma neosredne primene se tretira
kao činjenica, postajući tako operativni element na osnovu koga se slučaj rešava po normama
prava koje je odredjeno kao merodavno. Tako se normama neposredne primene zapravo utiče
na odabir odgovarajuće norme merodavnog prava koja će biti primenjena. U takvim
situacijama norma neposredne primene često postaje osnov za primenu neke od generalnih
klauzula sadržanih u normama lex causae – na primer rebus sic stantibus, princip savesnosti i
poštenja, viša sila itd.
Valja razlikovati primenu i uzimanje u obzir strane norme neposredne primene. Isto
tako, treba zabeležiti da je sporno dolazi li u obzir i primena ili samo uzimanje u obzir normi
neposredne primene treće države.

12. IZIGRAVANJE ZAKONA (FRAUS LEGIS)

Pojam izigravanja zakona u međunarodnom privatnom pravu

Kolizione norme svaki zakonodavac postavlja na osnovu kriterijuma koji iz njegovog aspekta
izražavaju najbližu najtešnju vezu sa jednim pravnim odnosom a taveza se odredjuje na
osnovu apstraknostg vrednovanjapojedinih mogućih veza jednog pravnog odnosa tj pravne
katgeorije sa pravnim porecima različkitih država. Tako na primer za brak sa elementom
inostranosti  za mat uslove punovažnosti kao relevantne veze mogu doći u obzir
državljanstvo budućih supruga, domicil, mesto zaključenja braka itd a zakonodavac
seopredeljuje za jednuodmogućih veza prema tome koju smatra najvažnijom s aspekta
sopstvene zakonodavne politike.Pošto su tačke vezivanja na osnovu kojih se određuje
merodavno pravo najčešće činjenice na koje subjekti pravnog odnosa mogu da utiču, stvara
 se mogućnost za fenomen poznat pod nazivom izigravanje zakona. Npr., strane ugovornice
same odlučuju gde će sklopiti određen ugovor ili gde će biti mesto izvršenja; pokretne stvari
se mogu premeštati; ljudi mogu menjati svoje boravište, prebivalište pa i državljanstvo.
Moguće je i to da subjekti jednog već stvorenog ili budućeg pravnog odnosa podešavaju
činjenice(koje su u mpp tačke vezivanja) baš zato da bi ishodile primenu određenog
prava.Npr znajući da će se jedno pravno pitanje ceniit prema pravu države domicila jedno
lice premesti svoj domicil u državu čije su norme za njega povoljnije. 
Ako se veštačkim stvaranjem ili menjanjem činjenice koja je tačka vezivanja neke
kolizione norme postiže primena nekog drugog prava, a ne onog prava koje bi bilo
merodavno da do promene nije došlo, reč je o izigravanju zakona.  Subjekti pravnog odnosa
preduzimaju takve akcije obično radi toga da postignu primenu prava koje je u pogledu njih
povoljnije, umesto prava koje je manje povoljno (npr. znajući da će se jedno pravno pitanje
ceniti prema pravu države domicila, neko lice može da premesti svoj domicil u državu čije su
pravne norme za njega povoljnije). Svrha izigravanja zakona jeste da se, umesto prava koje bi
bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja činjenicom koja predstavlja tačku vezivanja,
ishod i primena drugog prava čije će norme dopustiti postizanje efekta koji je različit ili nije
dopušten pravilima redovno merodavnog prava.
Materijalnopravni efekat kojem tezi fraus legis postiže se oslonom na slovo kolizione
norme, ali protivno ratio legis te norme. Iz ovog razloga, sankcionisanje fraus legis moze da
se shvati kao odstupanje od kolizionog pravila, odnosno od merodavnog prava, pošto se
otklanja primena normi onog prava do kojeg koliziona norma normalno vodi, ali se
istovremeno može shvatiti i kao zaštita principa na kojima su gradjena domaća koliziona
pravila.

Primeri izigravanja zakona

Najčešći slučajevi izigravanja zakona su slučajevi u oblasti porodičnih odnosa i statusa
pravnih lica.
U oblasti porodičnih odnosa izigravanje zakona se javlja kao instrument za
izbegavanje nazadnih normi, te ono može biti sredstvo koje će omogućiti neko dejstvo koje
progresivnija prava dozvoljavaju.ali može služiti i kao sredstvo dovitljivih pojedinaca da bi
postigli za njih povoljniji cilj i način. Pogotovo ovo dolazi do izražaja kod sklapanja i
razvoda braka gde motivi nisu tako romantični (progresivizam i izebgavanje nazadnih ideja
poput zabrane braka izmedju pripadnika različitih rasa) već su mnogo lukrativnije i sebičnije
prirode. 
Primeri:
a. Jedno od najčuvenijih poprišta izigravanja zakona je škotsko mesto Greta Grin, koje
se nalazi na granici sa Engleskom. U Škotskoj su važile znatno liberalnije norme za sklapanje
braka nego u Engleskoj, a da bi se one primenile bila je dovoljna činjenica da se brak sklapa
u Škotskoj. Bekstvo od engleskog prava često je bilo kombinovano sa pravim bekstvom (od
očeva i drugih gonilaca)a sredinom 17 veka u parohiju je došao fizički jaksveštenik
Pezli( lomio je žarače rukama kaže hronika) i sklapao je brakove uz pomoć kovača  Prema
podacima koji su zabeleženi sklapano je više od 300-400 brakova godišnje. Naknada za
sklapanje braka odmeravana je prema finansijskoj snazi verenika. Nešto kasnije donet je
propis koji predviđa strožu tačku vezivanja, da verenici moraju da borave u Škotskoj
najmanje 21 dan da bi mogli sklopiti brak po škotskom pravu.
b. Bili su poznati i tzv madjarski brakovi sklapani sredinom 19 veka u Erdelju tj
transilvaniji, tadašnjoj madjarskoj.Da bi razveli brak koji je bio nerazrešiv po austirjskom
prauv, mnogi suprimili madjarsko državljanstvo i evangeličku veru čime su ispunjene
pretpostavkeza razvod braka u madjarskoj aod 1894 brak postaje razrešiv u madjarskoj za sve
vere te više nije bilo potrebe menjati veru uz državljanstvo.
 c. Lakši oblik izigravanja zakona praktikuje se u SAD radi omogućavanja razvoda. Iz
federalnih država gde je razvod težak, bračni partneri ili jedan od njih, odlaze u Nevadu, na
Devičanska ostrva, u Dominikansku republiku ili u severne provincije Meksika, da bi
relativno kratkim boravkom uspostavili fiktivni domicil i stvorili uslove za primenu
liberalnijeg prava.Recimo u Dom Rep. Je potreban jednodevni domicil, a prihodi od
brakorazvodnog turiuma su bitna stavka u strukturi nacionalnog dohotka.
d. Najčuveniji pojedinačni slučaj jeste presuda francuskog kasacionog suda od 1978.g.
Belgijska kontesa udajom za francuskog državljanina postala je princeza Bofrmon. Ona je u
Francuskoj živela odvojeno od muža na osnovu presude o rastavi od stola i postelje, pošto u
to doba francusko pravo nije dozvoljavalo razvod. Primila je državljanstvo nemačkog
vojvodstva Saksonije, prema čijem pravu se odluka o rastavi od stola i postelje smatrala
ekvivalentnom odluci o razvodu. Prema tako izdejtvovanom merodavnom saksonskom pravu,
ona je mogla da dobije razvod, da bi se posle toga udala za rumunskog princa Bibesko. Na
zahtev njenog prvog muža, Kasacioni sud nije priznao važnost drugog braka, bez obzira na
koliziono pravilo o merodavnosti prava državljanstva u pitanjima ličnog statusa, konstatujući
da je promena državljanstva usledila isključivo u cilju da se zaobiđu pravila francuskog
porodičnog prava. 
e. Veoma je poznati i slučaj u 20 veku operske dive Marije Kalas. Ona je rodjena u
njuojruku kao dete grčkih roditelja te je imala i grčko i sad državljanstvo. Kao mala preselila
se u atinu gde je u operi imala debi da bi se kasnijevratila prvou sad pa u italiju gde se kod
rimokatoličkog sveštenika udala za Meneginija. Nakon susreta sa multimilionerom Onazisom
poželela je da stupi u brak s njim te se odrekla sad državljanstva da bi joj ostalo jedino grčko
jer po grčkom pravu svaki brak koji nije zaklkučen u formi koja je propisana u grčkoj je
nepunovažan. Na taj način ona veštački otklonila tačku vezivanja (sad pasoš) želeći da samo
sa grčkim pasošem poništi brak s italijanom u želji da se spandja sa onazisom.No to joj nije
pošlo za rukom jer se nikad nisu venčali.

Elementi izigravanja zakona

1. Veštačko stvaranje tačke vezivanja

Osnovni element kroz koji se ostvaruje fraus legis je promena činjenice koja
predstavlja tačku vezivanja kolizione norme. Ova promena treba da usledi na način koji je
sam po sebi dozvoljen. Promena državljanstva ili domicila, izbor naročitog mesta kao mesta
zaključenja ili izvršenja ugovora, ili prenošenja pokretne stvari iz jedne države u drugu itd.,
nisu po sebi nedozvoljene radnje, ali su u slučaju fraus legis  preduzete radi postizanja jednog
posrednog cilja, koji se ogleda u nametanju primene prava koje pod redovnim okolnostima ne
bi bilo merodavno. 
U slučaju da se činjenica koja daje sadržaj tački vezivanja simuluje ( npr. time što će
ugovorne strane navesti kao mesto zaključenja ugovora drugo mesto, a ne ono mesto u kome
je ugovor stvarno zaključen), nije reč o fraus legis u medjunarodnom privatnom pravu, jer
činjenica koja predstavlja tačku vezivanja nije stvorena. Sud će uzeti u obzir tačku vezivanja
koja stvarno postoji (mesto gde je ugovor stvarno zaključen) te ne mora doći do korekcije
dejstva kolizione norme kao što je to slučajsa sankcijonisanjem fraus legisa. Prilikom
izigravanja zakona, tačka vezivanja tj. činjenica koja joj daje sadržaj, realno je stvorena ali sa
frauduloznim ciljem te se otvara pitanje da li će se smatrati merodavnim praov na koje
novostovrena činjenica kroz tačku vezivanja ukazuje ili će se otkloniti primena tog prava kao
sankcija zbog frauduloznog manipulisanja kolizionim instrumentima.

2. Namera izigravanja
 Prihvaćeno stanovište je da namera jeste konstitutivni element fraus legis. Batifol
ističe da namera jeste karakterističan element fraus legis. Merodavnost odredjenog prava
treba da bude cilj a ne samo posledica promene državljanstva, domicila ili sličnog stvaranja
nove tačke vezivanja.Nasuprot tome, prema objektivističkom shvatanju namera nije nužan
konstituivni element fraus legisa.

3. Izbegavanje domaćih imperativnih normi

Izigravanje zakona se postiže manipulacijom u kolizionom domenu, ali su motivi u
oblasti materijalnopravnih propisa. Veštačka tačka vezivanja koja se stvara putem stvarne
promene činjenice koja joj u konkretnom slučaju daje sadržaj, stvara se upravo radi
izbegavanja određenih materijalnih normi.Prema vladajućem shvaranju to treba da budu
imperativne norme. Do fraus legis dolazi radi izbegavanja primene imperativnih normi, ali to
ne treba du budu istovremeno i norme javnog poretka (inače, izigravanje zakona ne bi imalo
osnova da postoji kao posebna ustanova).
Prema mišljenju koje je danas šire prihvaćeno, sud nije dužan da vodi računa o tome
da li  su izigrane materijalne norme stranog prava. Ovo mišljenje prevladava i u domaćoj
teoriji te samo izbegavanje domaćeg materijalnog pravapredstavlja fraus legis u mpp te samo
takvoizigravanje treba sankcionisati.Drugo mišljenje se zalaže za sankcije fraus legisa i u
slučaju da subjekti pravnog odnosa usled manipulisnaja činejnicama koje daju sadržaj tački
vezivanja nametnu oprimenu drugog stranog merodavnog prava umesto onog koje bi bilo
merodavno da promene u činjenicama nije došlo. Opravdanje za ovaj stav traži se u
neophodnosti zaštite pravilen primene naših kolizionih normi kao sastavnog dela našeg prava 
čime se garantuje i primena merodavnih stranih supstancijalnih normi ali pozivanjem na
ustanovu izigravanjazakona
Jedna od osnovnih karakteristika fraus legis u MPP-u je u tome da se fraudulozna
radnja ostvaruje u kolizionoj sferi, zloupotrebom mogućnosti koje otvaraju kolizione norme,
ali su krajnji (i stvarni) objekt  izigravanja materijalne norme, i to materijalnopravne norme
domaćeg prava.Stoga su bolje i manje pružaju osnova za nedoumice definicije fraus legisa
koje se ne ograničavaju na opis efekata u kolizionoj sferi te tek ukazivanjem na matpranvi
momenat dovbija se pravi smisao i namera, kao elemenat fraus legis jer se frauduluzna
namera rađa iz interesa kojise vezuju za matpravno rešenje.

Razlicita stanovišta o sankcionisanju fraus legis u MPP-u

Ustanova izigravanja zakona ima izvesne sličnosti sa ustanovom javnog poretka u
međunarodnom privatnom pravu. U oba slučaja se omogućuje odstupanje od redovnog
dejstva kolizione norme. Ipak, ideja o sankcionisanju fraus legis nije tako široko prihvaćena
kao što je to slučaj sa sankcionisanjem povreda javnog poretka, a ovo je i logično ako se ima
u vidu da kod fraus legis ne moraju da budu ugrožene osnovne vrednosti javnog poretka.
Ukoliko bi to bio slučaj, ustanova javnog poretka je dovoljna i adekvatna garancija za zaštitu,
te se sankcionisanje fraus legis pokazuje suvišnim. Na terenu gde sankcionisanje fraus legis
nema zamenu razlozi koji trađe intervencije su višestruki(izbegavanje domaćih imperativnih
propisa,  fraudolozno korištenje kolizionih mogućnosti) ali nisu takvog intenziteta da bi
imperativno tražili akcijuProtivnici sankcionisanja fraus legis ističu da ova ustanova unosi
povećanu pravnu nesigurnost.  Takodje, u sferi porodičnih odnosa gde je izgiravanje zakona
najčešće , veštačko stvaranje tačke vezivanja bi  bilo veoma krupan poduhvat koji bi imao
brojen psoledice pored skretanja dejstva kolizione norme (npr promena državljanstva)Treba
voditi računa i o tome da se izigravanje zakona često javlja kao korekcija nazadnih ili
neadekvatnih materijalnih normi. Bartoš upozorava da učestano izigravanje jednog propisa
treba da služi kao opomena domaćem zakonodavcu da preispita odnosnu normu.
 Argumenti koji se ističku protiv sankcionisanja fraus legisa odneli su prevagu u
nemačkom i angloameričkom pravu. U nemačkoj nema stvarne potrebe za sankcionisanjem
fraus legisa pored ustanove javnog poretka a kao metod suzbijanja izigravanja predlaže se
preciznije formulisanje kolizionih normi kao i pojačano ciljno tumačenje.  Anglosaksonsko
pravo ne poznaje fraus legis kao posebnu ustanovu.
Nasuprot njima, sankcionisanje fraus legis ima znatne korene u francuskoj teoriji i
praksi  a i naša teorija stoji na stanovištu da je opravdano sankcionisanje fraus legisa.Ipak
značaj izigravanja zakona kod nas nije veliki jer u oblastima koje su od posebnog značaja za
fraus legis srpski materijalni propisi ne pospešuju fraudulozno izbegavanje domaćeg prava.

Oblici izbegavanja zakona u medjunarodnom privatnom pravu

- Postoje dva osnovna tipa:
1. Prvi tip podrazumeva da se pred domaćim organom nameće primena stranog prava
umesto domaćeg kroz skretanje normalnog dejstva domaće kolizione norme
putemveštački stovrene tačke vezivanja. Kada je reč o veštačkom stvaranju tačke
vezivanja da bi se nametnula primena stranog prava pred domaćim organom,
sankcionisanje fraus legis sastoji se u tome da se ne uzima u obzir fraudulozno stvorena
tačka vezivanja, već se primenjuje ono pravo koje bi bilo merodavno da nije došlo do
manipulisanja sa tačkom vezivanja - a to je domaće pravo.Pri čemu se ne dira u samu
novostvorenu činejnicu koju koliziona norma priznaje kao tačku vezivanja. Ne poništava
se npr novostečeno strano državljanstvo  samo se odbija primena stranog prava čiju
merodavnost nastoji da uspostavi fraudulozno stečeno državljanstvo.

2. Drugi tip označava fraudulozno izbegavanje srpskih imperativnih propisa pred

stranim organom.U ovom drugom slučaju sankcionisanje fraus legis  od domaćeg organa
treba da se odigra u sferi priznanja tj neprznanja dejstva strane odluke a time je u većoj
meri ugrožena pravna sigurnosti jer se radi o aktu koji je već stvoren I proizvodi
posledice. Zato se nameće poseban oprez prilikom sankcionisanja drugog tipa fraus
legisa.

Prilikom preispitivanja stranih odluka koje su donate na bazi fraudulozno stvorenih, a

kolizionopravno relevantnih činjenica, ne može se govoriti o manipulisanju domaćim
kolizionim propisima, jer strani organ njih ne primenjuje, već primenjuje svoja koliziona
pravila. Medjutim I dalje može da postoji fraudulozno izbegavanje domaćih matpranvih
propisa I tome može da se pridruži I izigravanje domaćih propisa o nadležnosti.

Izigravanje zakona u našem medjunarodnom privatnom pravu

Član 5. ZMPP-a glasi:

Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog
zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja našeg prava.
Iz zakonskog teksta proizilazi da se sankcionisanje fraus legis proteže i na odnose sa stranim
elementom koji nisu regulisani u ZMPP. Sankcionisanje izigravanja zakona je opšta ustanova
našeg međunarodnog privatnog prava, mada je istovremeno predviđena i u nekim posebnim
zakonima koji se dotiču međunarodnog privatnog prava.
Tekst člana 5., pruža i neka preciziranja u pogledu sankcionisanja fraus legis:
a. Potvrđen je stav teorije da izigravanje valja sprečavati samo ako je putem veštački
stvorene tačke vezivanja izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava.Daklenećese
reagovati ako je jedno lice zamenilo holandski pasoš švedskim da bi izbeglo holandsko pravo
 na koje upućuje srpska koliziona norma, što je logično rešenje pogotovo što se us vetu vode
polemike treba liopšte sankcionisati fraus legis
b. Relevantan je i subjektivni faktor. Domaći sud će otkloniti strano pravo, samo ako je
merodavnost stranog prava uspostavljena u cilju izbegavanja primene našeg prava.
c. Član 5., ima u vidu samo situacije u kojima se putem veštački stvorene tačke
vezivanja želi nametnuti primena stranog prava pred domaćim organom. Kod nas se pitanje
fraus legis ne može postaviti u postupku priznanja i izvršenja strane sudske ili arbitražne
odluke. Ovo tim pre jer usloviza priznanje stranih odluka ne navode izigravanje
zakona.Uslovi za priznanje stranih odluka, koje zakon taksativno nabraja, uključuju i
ustanovu javnog poretka, te su oni sasvim adekvatna zaštita od neželjenih efekata koje mogu
doneti inostrane odluke.
d. I najzad iz člana 5 proizilazi da je Posledica izigravanja zakona  u tome što domaći
organ neće primeniti ono (strano) pravo na koje pokazuje fraudulozno stvorena tačka
vezivanja, već će primeniti domaće pravo koje bi bilo merodavno da nije došlo do
manipulisanja tačkom vezivanja

13. VREMENSKI FAKTOR U MPP

Različite granice važenja pravnih normi

Domašaj pravnih normi ima svoje granice. Te granice su, pre svega, prostorne
(teritorijalne), vremenske a ponekad i personalne prirode. Postojanje granica ne znači da su
one uvek i jasne.Naprotiv, njihovo razaznavanje je često složen problem koji zahteva
kompliovane analize.
Međunarodno privatno pravo se često u uporednoj literaturi naziva pravom sukoba
zakona.Ukoliko se zna da do sukoba zakona dolazi zato što svaki pranvi akt opšte prirode ima
svoje granice važenja onda je jasno da je mpp ona disciplina koja je pozvana da te sukobe
rešava.
Granice važenja opštih akata jesu prostorne. Do prostornog sukoba zakona dolazi zbog toga
što se u jednom životnom odnosu pojavljuju elementi koji taj odnos vezuju za više od jednog
suvereniteta. Time se najmanje dve zemlje, koje su legislativno suverene, povezuju
činjeničnim stanjem jednog životnog događaja. Suština prostornog sukoba zakona može se
izarziti pitanjem: koje od više zainteresovanih prava ima biti primenjeno kako bi meritorno
regulisalo životni događaj? Prostorni sukob zakona proizlazi iz koegzistencije zakona
različitih zemalja. Kako se prostorne norme važenja zakona, ponekad, povlače i u okvirima
jednog suvereniteta(jedne države u smislu MJPa), moguća je pojava i tzv. unutrašnjeg
teritorijalnog sukoba zakona – sukoba koji počiva na unutrašnjoj normativnoj kompetenciji
federalnih jedinica, provincija, regiona i sl.
Pored mppa,i opšta teorija prava i druge pravne discipline okupirane su povlačenjem
vremenskih granica pranvih pravila tu se popravilu daje poseban prostor odnosima novih i
starih normi odnosno merilima razgraničenja njihove važnosti. Vremenski sukob zakona
izazvan je činjenicom što se, tokom vremena, najčešće voljom legislativne vlasti odredjene
države, menja sadržina prava (donose se novi zakoni, menjaju stari) te se postavlja pitanje
odnosa u primeni novog i starog opšteg akta Vremenski sukob zakona proizlazi iz sukcesije
zakona na jednoj teritoriji. Ovaj sukob se naziva intertemporalnim sukobom zakona.
Postoje i granice važenja normi u istom vremenukoje nisu prostorne prirodePostoje
norme čije je važenje personalno. Tu spadaju plemenska i verska pravila, kao i pravila koja
se odnose na određene manjine ili nacionalne zajednice. Granice njihovom važenju
postavljene su pomoću kriterijuma lične pripadnosti nacionalnoj ili verskoj zajednici,
odnosno plemenu.
Dva osnovna vida razgraničavanjavažena pravnih normi-vremensko i prostorno, po pravilu se
suprostavljaju u sistematskim delima.Medjutim iako ovo ima didaktičku svrhu netačno je
zaključiti da su pitanja prostornog tj vremenskogvaženja pravnih normi u stvarnosti uvek
odvojena i da medju njima nema interakcija. 

Vremensko razgraničenje normi u domenu međunarodnog privatnog prava

Vremenskim promenama podložni su razni elementi na koje se oslanja međunarodno

privatno pravo, te se na više načina javlja pitanje vremenskog razgraničavanja dejstva normi,
uporedo ili kombinovano sa prostornim razgraničavanjem. Pod uporednim javljanjem
prostornog i vremenskog sukoba zakona jednostavno podrazumevamo pojavu vremenskog
sukoba zakona na specifičnom terenu medjunarodnog privatnog prava. Do toga dolazi kada
se menjaju kolizione norme, kada se menja merodavno materijalno pravo, kada se manje
javni poredak (specifični slučaj promenedomaćeg prava) ili kad je reč o promeni suvereniteta.
Pod kombinacijom podrazumevamo fenomen kome ne možemo pristupiti jednostavno sa
pozicija pravila o vremenskom ili pravila o prostornom važenju normi (to je slučaj tzv.
“mobilnih sukoba zakona”) .
Na terenu MPP-a intertemporalni sukob zakona ima sledeće vidove:
1. vremenskom faktoru u MPP-u treba voditi računa pre svega kada se menjaju kolizione
norme. Problem je u suštini istovetan sa problemom vremenskog važenja ostalih
normi, samo što se javlja u specifičnoj oblasti. Zato i rešenja valja tražiti u opštim
pravilima o vremenskom važenju pravnih normi, ili u posebnim prelaznim odredbama
koje se mogu doneti pri promeni kolizionih normi, jednako kao i pri promeni
materijalnih normi. Posebna pažnja se mora obratiti na opštu zabranu
retroaktivnosti.Kao što je navedeno u rezoluciji institua za medj pravo: vremensko
dejstvo priomene nekog pravila mppa uvtđivaće se na osnovu pravnog sistema kome
to pravilo pripada.
Član 107. ZMPP-a koji rešavaproblem vremenskog sukova novog ZMPPAsa propisima mppa
koji su pre njega primenjivani:
Odredbe ovog zakona neće se primenjivati na odnose koji su nastali pre stupanja na snagu
ovog zakona.
Prvo, svi komentatori ZMPPA saglasni suda je ovaj član nesrećno redigovan jer ne
razdvaja procensu od materijalnopravne kolizione sfere .Postoji saglasnost u tome da je
odredba jasna u domenu kolizionog, a problematična u domenu medjunarodnog procesnog
prava. Kolizionopravni deo zakona ima se primeniti na materijalnopravne odnose koji izviru
iz događaja koji se odigrao posle stupanja zakona na snagu. Primena procesnog dela zakona
je problematičnija. Ako se prihvati isti princip, narušiće se opšte intertemporalno pravilo
građanskog procesnog prava koje nalaže da se procesni zakoni primenjuju neposredno na sve
procesne odnose koji su u toku u momentu njihovog donošenja.Ovde se daklesukobljavaju
specijalno intertemporalno pravilo i opšte.  Triva contra legem zagovara stav da se procesne
odredbe ZMPP imaju primeniti neposredno, dok Wedam-Lukić zagovara doslednu primenu
ZMPP, zalaže se za to da specijalno pravilo derogira opšti princip građanskog procesnog
prava.Autori se slažu s drugim stavom. 
Uporednopravno Zakonodavci se uglavnom odlučuju za to da se domaće kolizione
norme ne primenjuju na odnose nastale pre njihovog stupanja na snagu.Pojedina prava poput
nemačkog na tzv zavreše situacije kao što je stečena svojina ili zaključen brak primenjuju
stare kolizione norme.Ako je situacija trajna tj nastalaza vreme važenja starih kolizionih
normi ali njeni učinci traju i nakon promene kolizione norme npr imovinski apsekti
zaključenog braka tada  stare kolizione norme odredjuju merodavno pravo za ranije učinke
 takve situacije a nove kolizione norme odredjće merodavno pravo za učinke nakon stupanja
na snagu novih kolizionih normi. 
2. Promenu normi na koje je koliziono pravilo ukazalo kao na merodavno pravo valja
takodje shvatiti i rešavati kao što se shvataju i rešavaju vremenske promene normi u ostalim
oblastima. Ovo je sasvim nesporno kada je merodavno pravo domaće pravo, a mišljenja smo
da bi jednako trebalo postupiti i kad je merodavno pravo strano pravo. To znači da treba
prepustiti pravilima o razrešavanju vremenskog sukoba zakona lex causae da odredi da li će
se primeniti stara ili nova norma stranog merodavnog prava.To bi bilo u skladu sa opštijim
principm da se strano pravo ima primenjivati onako kako se primenjuje u strnaoj državi.

Može se postaviti pitanje možemo li postupiti na isti način kada merodavno pravo biraju
same stranke. Ako se prihvati koncepcija o kolizionopranvoj prirodi autonomije volje Nema
razloga da se odstupa od principa da se problem rešava prema pravilima lex causae o
vremenskom važenju pravne norme.(drugačije bi sasvim bilo ako bi se prihvatila koncepcija
o matpranvoj prirodi autonomije voljepo kojoj srtranke izborom merodavnog prava samo
posredno dopunjuju svoj ugovor i to samo u granicama dispozitivnih normi koje inkorporišu
u svoj ugovor. U tom slučaju bilo bi logično da se primenjuju izabrane norme koje su važile u
momentu izbora  a ne vodeći računa o docnijim promenama jer su stranke zapravo te norme
ugradile u svoj ugovor.

3. Promena javnog poretka je takodje jedna promena domaćih materijalnih

(supstancijalnih) normi, ali promena koja u sukobu zakona ima specifičan značaj. Norme koje
čine pravni poredak postavljaju granice dejstvu pravila o sukobima zakona. Neće se primeniti
norma stranog prava, na koju inacče ukazuje domaća koliziona norma, ako bi se na taj način
povredio domaći javni poredak. Ovi obziri trebalo bi da važe ne samo u prostoru nego i u
vremenu. Javni poredak predstavlja vrednosti koje domaći poredak nije spreman da žrtvuje,
te bi bilo logično da se primenjuju uvek pravila novog javnog poretka bez obzira na toda li su
time povredjena opšta praivla o neretroaktivnosti baš kao što se pozivom na javni poredak
uvek mogu otkloniti norme stranog prava bez obzira na tošto inače ne bi bile merodavne. 

Promena suvereniteta - slučaj Jugoslavija

Promenom suvereniteta nad teritorijom jedne države, ili nad delom njene teritorije,
nastaju posledice koje su nesumnjivo relevantne za međunarodno privatno pravo.Često je kao
primer uzimano proširenje francuske na alza i lorenu 1918 godine gde su ostale delom na
snazi norme koje su ranije važile ali se promenio osnov primene jer su sada u odnosu na
nemačku bile ne domaće već strano pravo.Postavilo se i pitanje koje mpp sada važi tu
franucsko ili nemačko.Do 1921 u praksi je funkcionisalo tako što su se primenjivale nemačke
kolizione norme te su alzas i lorena de facto bili područje unutar Francuske sa posebnom
kolizionom regulativom da bi od 1921 biledonete eksplicitne norme koje nalažu primenu
francuskog mppa. Jugoslavija je skinula slučaj Alzasa sa naslovnih strana. 
Raspadom zemlje, došlo je do promene suvereniteta nad jednom geografski
definisanom teritorijom, tako što su se Hrvatska i Slovenija osamostalile 8.okt 1991.g.,
Makedonija se osamostalila 17.nov 1991.g., a BiH 6.marta 1992. Crna Gora je iz Državne
zajednice SiCG istupila 4.juna 2006. Razlika izmedju ovog intertemporalnog sukoba zakona i
prethodnih vidova (promena kolizionih normi, promena supstancijalnog lex causae, promena
javnog poretka) jeste u tome što je u zakonu došlo do promene suvereniteta koja je izazvala
promenu karaktera zakona, te se stari zakoni, s aspekta novih vlasti nekih novih suvereniteta,
tretiraju kao strani zakoni, što u prethodnim vidovima nije bio slučaj jer je i nove i stare
zakone donela ista zakonodavna vlast.
 Pitanje je da li ova specifičnost izaziva potrebu za drugačijim rešenjem
intertemporalnog sukoba zakona; većinski odgovor je negativan - i ovo je vid
intertemporalnog sukoba zakona stricto sensu, i njegovi osnovni elementi su:
 geografski jedna te ista teritorija.
 različita pravila koja se primenjuju.
Činjenica što se stari zakoni, za novu vlast, tretiraju kao strani, nema odlučujuću težinu -
sukob se ima rešiti tranzitornim normama lege fori. Ovo je nesporno tačno kada je reč o
sukcesiji na terenu kolizionog prava: intertemporalni suob zakona ima se rešiti primenom
opštih i specijalnih propisa o tranziciji zemlje suda.
Postavlja se pitanje: šta se dešava kada je posredi slučaj u kome koliziona norma uputi
na pravo neke od novih drzava  (npr. Slovenije) kao na merodavno? Ima li se, u tom slučaju,
primeniti njeno (sadasnje) pravo, ili staro ex-jugoslovnesko pravo, za nove države sada
strano?Ovo pitanje je osetljivo jer zadire i u političku sferu.Tako je ranije jedan engleski
sudija odbio da primeni materijalno pravo koje je inače bilo merodavno već je primenio stari
zakon te iste teritorije obrazlažući takvo postupanje time da UK nije priznalo novu
državu(sssr i litvanija) Ovakvo rešenje u teoriji podupreto je time da se ima uvek primeniti
pravo države prethodnice dok ona postoji čak i ako je slučaj vezan za deo njene teritorije koji
je sada van domašaja njenog suvereniteta-npr zbog secesije.
Većina autora zastupa drugačiji stav: kada sud na bazi svoje kolizione norme dodje do
prava zemlje koja je pretrpela političko-teritorijalne promene, treba primeniti, kao
merodavno, materijalno pravo koje je pozitivno pravo na teritoriji koja je s odnosom u
najbližoj vezi. To pravo se primenjuje zajedno sa propisima o tranziciji (intertemporalna
pravila), te se, na bazi njih, odredjuje konačno merodavno pravo - staro ili novo. Ukoliko je
intertemporalnim normama narušena zabrana retroaktivnosti, to samo po sebi, nije razlog
neprimene tog prava – retroaktivna primena prava je danas u određenim slučajevima
legitimna zakonodavna tehnika.

14. MOBILNI SUKOB ZAKONA – conflit mobile

Primer:
-Jedno od klasičnih poprišta ’’mobilnih sukoba zakona’’ su bračno-imovinski odnosi.  U
većini zemalja primarna tačka vezivanja za te odnose je zajednički lex personalis (u nekim
zemljama lex nationalis, u drugim lex domicilii) bračnih drugova. Ovo rešenje se suočava sa
teškim iskušenjima u slučaju da bračni drugovi menjaju svoje državljanstvo, odnosno
domicil. Postavlja se pitanje po kojim normama bi trebalo proceniti njihove imovinske
odnose, u slučaju da im je 5 godina lex personalis bilo pravo države u kojem važi princip
odvojenih dobara, a zatim žive u državi u kojoj je prihvaćen sistem zajedničke tekovine.
Hoće li oni, prelaskom u novu državu, zadržati ili nastaviti imovinski režim koji je medju
njima uspostavljen, ili će se na njihovu imovinu primeniti koncept novog lex personalis-a, ili
će se, pak, na delove imovine stečene u različito vreme primeniti različiti režimi (tzv. sistem
vagona)?
-Održaj je započet u Nemačkoj, a  posle dve godine držalac je, zajedno sa stvari,
prešao u Srbiju. Nakon još dve godine došlo je do vindiciranja stvari od strane pretendenta na
svojinu. Držalac bi mogao isticati da je stekao svojinu održajem, jer je prošlo više od tri
godine državine. Tužilac insistira na primeni nemačkog desetogodišnjeg roka održaja.
Problem se svodi na stvarnopravno sticanje svojine održajem – za koje je pitanje merodavan
zakon mesta nalaženja stvari. Pitanje je samo koji zakon, jer je stvar tokom vremena menjala
svoj položaj: da li je merodavno nemačko pravo kao originalno ili srpsko, kao aktuelno pravo
zemlje na čijoj je teritoriji stvar?
 -naša firma kupuje elektirčne instalacije u zemlji X i ugradjuje ih u svoju fabriku.Nakon
mesec dana otkriveno je da ne funkcionišu, tenaša firma odbije da plati cenu s pozivom da
roba nema ugovorene kvaliteteTrgovci iz Xa tuže kupca srpskom sudu. Jedno od ključnih
pitanja je blagovremenost reklamacije, te reklamacija preduzeća našđeg nije blagovremena
prema našem ZOOa  jeste prema pravu zemlje X.Član 20 stav 1 tačka1 ZMPPa koji postalvja
tačku vezivanja za kupoprodaju pokretnih stavir odveo bi nasprauv zemlje X jer se tamo
nalazi sedište prodavca , a član 21 govori o uogovurima koji seodnose na nekretnine i ukazuje
na pravo srbijekao lex rei sitae. Činjenica je da su isntalacije pokretna star u vreme
zaključenja ugovorai isporuke ali su nepokretna stav u vreme spora. Pitanje je koja je
čienjnica relevantna?

Conflit mobile i slične pojave u međunarodnom privatnom pravu

Pod conflit mobile shvatamo kao svojevrsnu kombinaciju vremenskih i prostornih
sukoba zakona, do koje dolazi kada se protekom vremena menjaju činjenice na kojima se
zasniva tačka vezivanja, i to na taj način što se vezuju za više pravnih poredaka,
potencijalno merodavnih prava. Problem se vezuje za postojanje promenljivih tačaka
vezivanja. Slični fenomeni u međ.privatnom pravu:
1. Zanimljiva je komparacija sa ustanovom izigravanja zakona
Osnovna sličnost između conflit mobile i fraus legis je u tome što, i u jednom i u drugom
slučaju, problem nastaje promenom činjenice koje tačka vezivanja smatra relevantnom,
i njihovim vezivanjem za drugo pravo. Da bi takva promena predstavljala izigravanje zakona,
potrebno je, medjutim, da budu ispunjeni i neki specifični uslovi: treba da postoji fraudulozna
namera na strani lica koje stvara nove činjenice (i time manipuliše tačkom vezivanja); zatim,
cilj izigravanja zakona je izbegavanje domaćih imperativnih materijalnih normi.
Izigravanje zakona se razlikuje od mobilnog sukoba zakona i po posebnim
posledicama. Ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona, dolazi do sankcionisanja te
pojave, a ono se sastoji u tome što se ne primenjuje pravo na koje tačka vezivanja ukazuje
preko novostvorenih činjenica, već se primenjuju materijalne norme (domaćeg) prava koje su
se htele izbeći.
Nasuprot tome, rešenje conflit mobile ne mora da bude u ignorisanju novostvorenih
činjinica. Treba istaći i to da - za razliku od conflit mobile - u izigravanju zakona ne postoji
stvarna dilema o tome koje bi pravo trebalo primeniti medju onima na koje sukcesivno
ukazuje tačka vezivanja usled promene relevantnih činjenica. Naprotiv, jasno je da bi trebalo
primeniti novo pravo - zbog toga što se i menjaju relevantne činjenice na veštački način.
Sankcionisanje fraus legis predstavlja korekciju ovog novostvorenog stanja, odnosno
predstavlja odstupanje od redovnog dejstva kolizione norme. Da bi nastao ‘’mobilni sukob
zakona’’ treba da postoje minimalni uslovi za primenu vise prava za koje se sukcesivno
vezuje tačka vezivanja. To znači da je, u vreme kada tačka vezivanja ukazuje na prvo od
prava čija primena dolazi u obzir, potrebno da već postoji pravni odnos koji daje povoda
sporu, ili barem da postoji jedno pravno stanje iz kojeg se potom rađa sporno subjektivno
pravo jer bez toga nema conflict mobile. Pri fraus legis je moguće da stranke uopšte ne
pristupe stvaranju pravnog odnosa pre nego što bipromenili pravac dejstva kolizione norme
(prvo promene domicil pa se tek onda prijave za zaključenjebraka) Pri fraus legis kolziona
norma vodi do primene prava čija je merodavnost uspostavljena na veštački način.
Mobilni sukob zakona predstavlja specifičan slučaj tumačenja normi, dok je u
zabrani izigravanja zakona reč o njihovoj korekciji.

2. Od conflict mobile valja razlikovati i situaciju u kojoj se ne menjaju činjenice, ali

se menjaju neke norme lex fori i time tačka vezivanja dobija novu sadržinu. Do takve
situacije dolazi npr. kada se menjaju zakonski uslovi sticanja ili gubljenja državljanstva ili
domicila. Reč je o promeni prava i problem se rešava shodno pravilima o vremenskom
važenju pravnih normi.
Promenom kategorije državljanstvaili domicila promenjena je zapravo kolziona norma
koja tu kategoriju uključuje te se javlja pitanje odnosa stare I nove mpp norme. Specifičnost
mobilog sukoba zakona je u tome što se ne može svesti na pitanje odnosa starog i novog
prava. U conflict mobile menja se jedna kolizionopravna relevantna činjenica koja se pri tom
sukcesivno vezuje za više prava i time stvara svojevrsnu sintezu sukoba zakona u vremenu i
prostoru. Prava čija primena dolazi u obzir za primenu, zavisno od toga koji ćemo vremenski
moment smatrati odlučujućim, nisu u odnosu starih i novih normi, već je reč o dva ili više
paralelno važeća prava u raznim državama (koegzistirajuća, ne sukcesivna) za koja se, u
različitim vremenskim momentima, vezala činjenica koje tačka vezivanja smatra
odlučujućom.

Način rešavanja conflit mobile

Postoje dva osnovna pristupa rešavanju problema mobilnog sukoba zakona u teoriji i
praksi.
Po jednom stanovištu, traži se jedinstvena i opšta solucija za problem conflit mobile, koja
bi bila primenjiva u svim konkretnim slučajevima. Po drugom shvatanju, nema jedinstvenog
rešenja, već ga treba tražiti od slučaja do slučaja.
Najpoznatija jedinstvena solucija se izvodi iz teorije stečenih prava. Iako je ovu
teoriju žestoko kritikovao Armežon odričući joj bilo kakvu korisnsot u mppu, U savremenoj
doktrini se ne negira da koncepcija stečenih prava može biti korisna u rešavanju nekih tipova
conflit mobile, ali se ističu reserve u pogledu korišćenja ideje stečenih prava kao opšteg i
jedinstvenog rešenja.Batifol smatra da se iz principa da se praivlno stečena prava ujednoj
državi imaju poštovati I u drugim državama ne mže uvek jednostavno dedukovati solucija za
conflict mobile a po drugim kritičarima problem teorije stečenih prava je u tome što conflict
mobile pokriva oblakom lažne jednostavnosti.  Ipak, teorija stečenih prava našla je odjeka i u
zakonodavnim rešenjima. Brojni zakoni predviđaju da promena lex personalis ne utiče na
poslovnu sposobnost ili lični status valjano zasnovan po prethodnom pravu. Npr. ako je
brazilski državljanin nakon navršenih 19 godina dobio otpust iz brazilskog i stekao
argentinsko državljanstvo, punoletstvo koje je stekao u Brazilu i dalje će važiti, iako se po
argentinskom pravu ono stiče sa 21 godinom.
Jedno drugo opšte rešenje polazi od izjednačavanja problematike ‘’mobilnog sukoba
zakona’’ sa pitanjem vremenskog važenja pravnih normi.
Nasuprot ideji da se pojedini ‘’mobilni sukobi zakona’’ mogu rešiti na bazi istog
principa, javlja se shvatanje da je ispravnije postaviti posebna pravila za pojedine oblasti u
kojima se javljaju problem.
Na tom talasu Niderer piše da rešenje treba teažiti u pojeidnim slučajevima putem
razumnog tumačenja kolizionih normi.Englesko pravo u kojem je čvrsto ukorenjena teorija
stečenih prava  danas stoji na stanovišt da trebatražiti pojedinačna rešenja za pojedine vrste
conflict mobilea.
Ovaj drugi prilaz postaje najefikasniji kada je sam zakonodavac svestan problema
pa nastoji na i vremenski precizira pojedine tačke vezivanja koje često daju povoda
mobilnom sukobu zakona, pretvarajući ih iz promenljivih u konstantne tačke vezivanja (na taj
način se problem praktično izbegava). Ovaj metod često koristi naš ZMPP, pa npr. član 30.
govori da je za nasledjivanje merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u
vreme svoje smrti. Na taj način je od više državljanstava koje je ostavilac mogao imati i
menjati tokom vremena, izabrano jedno. Tački vezivanja je dodata i jedna vremenska
koordinata (“u vreme svoje smrti”) i tako je unapred rešen problem mobilnog sukoba
zakona. ZMPP nas ipak ostavlja bez rešenja kod stvarnopravnih odnosa, pa je prepušteno
praksi da od slučaja do slučaja traži odgovarajuće solucije.Razlog za ovo trebatražiti u tome
što je mobilni sukob zakona u ovoj oblasti živa i kontroverzna materija  sa mnoštvom
kolizionih situacija koje još nisu dovoljno sagledane. 

15. NEJEDINSTVENI PRAVNI POREDAK U MPP

Problem odredjivanja merodavnog prava ne javlja se samo u relacijama izmedju

država. Samostalno ili bar relativno samostalno zakonodavstvo imaju i druge teritorijalne
jedinice sem države te su mogućii sukobi zakona izmedju tih jedinica. Osim država sa
složenim pravnim sistemom, bez obzira na to kakvo ime nose teritorijalne jedinice (države
članice, republike, pokrajine), sukob zakona je bio karakterističan i za međusobne odnose
metropole i kolonije, za teritorije pod protektoratom, za pripojene teristorije itd. Prisutan je i
dalje i problem sukoba zakona koji nije teritorijalne prirode, već se vezuje za različite grupe
ljudi unutar iste države.Danas je to postojanje posebnihpravila vezanih za neke ljude na
osnovu njihove vere npr kuriozitet ali ranije nije bilo tako (muslimansko pravo u KJ)
Interpersonalni sukob zakona se danas održao najviše u zemljama koje su pod uticajem
religije kao što su islamskezemlje, jugoistina azija i sl.Pored toga postoje i pravila koja s tiču
jezika kulture itdkoja su personalno omedjena i mogu dati povode sukobimazakona.
U bivšoj Jugoslaviji su od posebnog interesa bili sukobi zakona između federalnih
jedinica. Za rešavanje unutrašnjih sukoba zakona bio je donesen i savezni zakon, koji je
postavio kolizione norme u oblasti statusa, porodičnog i naslednog prava. To je Zakon o
rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima iz
1979, koji je ostao na snazi i po konstituisanju SRJ.
Interfederalne kolizije postoje i u brojnim drugim državama i imaju dugu tradiciju.
Različit položaj federalnih jedinica unutar pojedinih država dovodi do značajnih razlika i u
pristupu problematici određivanja merodavnog prava.
U anglosaksonskim zemljama i Španiji norme mppa služe istovremeno za odredjivanje
merodavnog prava unutar države a kao izuzetak posotji manji broj pravila koja s postavljena
posebno i isključivo za rešavanje unutrašnjih sukoba zakona. Nasuprot tome u bivšem SSSru
pravila o unutrašnjem sukobuzakona bila su jasno odvojena od kolizionih normi za odnose
saelementom inostranosti.Takodje u anglosaksonskim državama kolizione norme nalaze se
već na nivou samih područja gde se vrši izbor a u španiji sssru i dr. Unutrašnje kolizione
norme nisu deo prava područja čija pravila dolaze u sukob već su to norme na nivou države i
važe za sva pravna područja unutar države.

U bivšoj Jugoslaviji unutrašnje kolizione norme bile su jasno odvojene od normi

međunarodnog privatnog prava; ali je i značajno i to da je za donošenje unutrašnjih
kolizionih normi bila nadležna federacija. U dosta kratkom periodu, tokom postojanja
Državne zajednice SiCG, ZMPP je od saveznog postao zakon koji se primenjivao kao
republički. To znači da je sve do osamostaljenja CG, Srbija i CG bila ne samo država sa
nejedinstvenim pravnim poretkom već i da je svaka članicaa imala sopstvene kolizione
norme.
 Kolizione norme pred nejedinstvenim pravnim poretkom
Međunarodna i unutardržavna koliziona sfera nisu i ne mogu biti potpuno odvojene.
Isti pravni odnos može d apokrene i međ i unutrašnji kolizionimehanizam istovremeno te se
postavlja pitanje njihvoog razgraničenja ili sadejstva. U slučaju u kome se jedan odnos
vezuje za više država, od kojih jedna ili više imaju složeno-pravni sistem, najpre treba
konsultovati međunarodno-privatnopravne norme. Ako one ukazuju na državu koja je npr.
federalna, ali se i relevantne norme nalaze na federalnom nivou, primeniće se jedinstvene
norme koje je federacija propisala. Ako je za donošenje propisa u određenoj oblasti
predviđena zakonodavna nadležnost federalnih jedinica, javlja se dilema – kako utvrditi
pravno područje čije će norme biti merodavne?

-primeri

a)u odluci u predmetu Okiv i poindstr protiv Šermana postavilo se pored engleskim sudom
pitanje po kom pravu treba raspraviti zaostavštinu britanske državljanke koje je umrla u
napulju nakon što je živela tamo 50 godina a zadržala britanski pasoš. Sud je utvrdio da je
prema eng kolizionim normama merodavno pravo domicila ostavioca a da je to
italijanskopravo, medjutim ita kolizione norme uzvraćaju na britansko pravo jer prema ita
kol normi merodavan je lex nationalis ostavioca. Engleski sud je prihvatio renvoi ali nije
znao kako da rešijer britansko nasledno pravo ne postoji niti postoje birtanske norme o
unutrašnjem sukobu zakona.Kako se utvrdilo da je otac umrle bio iz slobodne irske to je
primenjeno pravo slobodne irske jer je jedini deo britanske imperije za koji se pod tim
okolnostima moglo reći da muje ostaviteljka pripadala onaj deo odakle je poreklom.

b)Dvoje državljana srbije na havajima dožive nezgodu na odmoru usled koje pretpre i telesne
povrede te odluče da srpskom sudu podnesu tužbu za naknadu štete. Srpska koliziona norma
ih uputi da je merodavan lex loci delicti commissi ali to otvara pitanje da li je merdoavno
pravo SAD ili pravo Havaja.Ako je merodavnopravo SAD pitanje je kako dalje odrediti
merodavno pravo unutar SAD.

Rešenja u teoriji, zakonodavstvu i praksi

Postoje dva osnovna rešenja problema odredjivanja merodavnog prava unutar
nejedinstvenog pravnog poretka: pravila medjunarodnog privatnog prava mogu neposredno
da biraju izmedju: merodavnih pravila, kao jedno rešenje, ili se konačan izbor prepušta
unutrašnjim kolizionim normama države sa složenim pravnim sistemima, kao drugo rešenje.

Teorija je ranije podržavala drugu opciju te je barten smatrao da je kategorija

suverenosti merilo koje razdvaja međunarodne i unutrašnje sukobe zakona te zaključuje da
samo kolizije međunarodnog karaktera čine predmet mppa.Izbor prava unutar granica jedne
države treba prepustiti zakonodavstvu te države.Armenžon smatra da je čak štetno poći od
pozivanja na suverenitet u objašnjavanju međ i unutrašnjih kolizionih normi. Autori
anglosaksnonski su kategorični u stavu protiv dvostepenosti u izboru pravila jedne federalne
jedinice i smatraju da norme mppa neposredno biraju merdoavna praivla a ne državu unutar
koje bi se utvrdila ta pravila. Moris poentira je škotska u tim svrhama jednakostrana zemlja
londonu kao fra i nemačka
Uporedno nacionalno zakonodavstvo pokazuje veću naklonost ka ‘’dvostepenosti’’,
tj. Ka prepuštanju konačnog rešenja unutrašnjim kolizionim normama složene države.
(španija češka italija itd) Tipične su odredbe koje konačno određivanje merodavnog prava za
odnose sa elementom inostranosti prepuštaju normama dotične države koje rešavaju
unutrašnji sukob zakona, s tim što se predviđa primena principa najtešnje povezanosti,
ukoliko složena država ne bi imala odgovarajući mehanizam za unutrašnje sukobe
zakona.Tako u austrijskom zakonu o mppu piše da ukoliko se strani pravni poredak sastoji
iz više odvojenih poredaka trebaprimeniti pravo onoga od njih na koji ukazuju postojeća
pravila stranog pravnog poretka. U slučaju da takvih pravila nema merodavno je pravo dela
nejednistvenog pravnog poretka sa kojim i postoji najtešnja veza.
Građanski zakonik portugala predvidja dvostepenosti ali samo za slučaj da se do
složene države dolazi putem lex nacionalisa kao tačke vezivanjaS druge strane , rimska
konvencija je na pozicijama jednostepenosti.
U novijim konvencijama koje se zaključuju u okviru Haške konferencije za
međunarodno privatno pravo, po pravilu, postoji eksplicitno rešenje: prihvata se stav prema
kojem norme međunarodnog privatnog prava neposredno čine konačan izbor, tj. propisuju
jednostepenost. Posebno rešenje se predviđa samo u pogledu lex nationalis. Jednostepenost
je postavljena kao princip u Konvenciji o merodavnom pravu za drumske saobraćajne
nezgode iz 1971. i u Konvenciji o merodavnom pravu za odgovornost za proizvode iz 1978.,
koje je ratifikovala i bivša Jugoslavija.
Postoje veoma snažni praktični razlozi koji nameću jednostepenost kao rešenje
osim kada je lex nationalis tačka vezivanja. Prepuštanjem rešenja unutrašnjim kolizionim
normama države na koju je ukazala norma medjunarodnog privatnog prava, ostaće se
najčešće bez rešenja, jer je veoma mali broj država sa složenim pravnim sistemom koje
imaju jedinstvene unutrašnje kolizione norme. Veliki broj federalnih jedinica takve norme
uopšte ni nema, ili - kao što je slučaj sa anglosaksonskim državama - nema jedinstvene
unutrašnje kolizione norme, već svaka federalna jedinica ima svoj kolizioni sistem.
Kolizione norme pojedinih pravnih područja nam ne mogu pomoći, jer – pod pretpostavkom
da norme međunarodnog privatnog prava vode samo do države, a ne i do jedne od federalnih
jedinica – ostaje se bez kriterijuma na osnovu kojih bi se birao jedan od unutrašnjih
kolizionih sistema. Čak i da se pretpostavi da složena država na koju ukaže norma mppa
države foruma , ima odg jedinstvene unutrašnej kolizione norme, oslanjanje na njih može
dovesti do teških protivrečnosti.Ta opasnost je posebno izražena kada te unutrašnje koliione
norme prihvate drugu tačku vezivanja od one koja je odvela do vrata složene države.Moguće
je čaki da se elementpravnog odnosa koji je priznat kao odlučujući u unutrašnjoj kolizionoj
normi uopšte ne vezuje za neku teritoriju unutar date složene države.
Smtaramo, dakle, da je celishodnijeda norme medjunarodnog privatnog prava
neposredno biraju merodavna pravila i u slučaju kada to nisu jedinstvene norme jedne
države, već norme jedne federalne jedinice.
Prema tome, ako medjunarodno-privatnopravno pravilo vodi npr. do SAD, jer se
tamo nalazi mesto izvršenja delikta, treba primeniti pravo one federalne jedinice u SAD u
kojoj je izvršen delikt.Ovo rešenje je neadekvatno jedino ako se radi o lex nacionalisu jer ta
tačka vezivanja nije pogodna za lokalizaciju osim ako postoji posebno državljanstvo fed
jedinica što često nije slučaj.

Lex nationalis pred nejedinstvenim pravnim poretkom

Osnovna razlika izmedju lex nationalis i ostalih tacki vezivanja je u tome što se lex
nationalis zasniva na elementu koji se neposredno vezuje za državu, dok ostale tačke
vezivanja (lex loci contractus, lex loci solutionis, lex rei sitae, lex fori..) imaju kao činjenicnu
osnovu povezanost sa jednim mestom. Preko tog mesta moguće je vezivanje za jednu
državu, ali je isto tako moguće i vezivanje za užu teritorijalnu jedinicu. Za razliku od
ostalih tački vezivanja, lex nationalis, u principu, nije podoban da bude lokalizovan na
užem području.Shvatajući problematičnost ovog pitanja Mančini je predlagao primenu
domicila kao supsidijarne tačke vezivanja a bilisujoš i predlozi da se domocil porekla označi
kao supsidijarna tačka vezivanja ili da se odluka prepusti unutrašnjim kolizionim normama
složene države.

Prema najprihvatljivijem rešenju koje je prihvatila i Haška konvencija o sukobima

zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz 1961, ako je pravo državljanstva pravo složene
države, merodavno pravo unutar te države odrediće njene unutrašnje kolizione norme. Ako
složena država nema unutrašnje kolizione norme, primeniće se pravo teritorijalne jedinice sa
kojim je lice - državljanin složene države - u najbližoj vezi. Treba podvući da princip
najtešnje povezanosti u ovom sklopu nije supsidijarna tačka vezivanja koja zamenjuje
lex nationalis, već dopunska tačka vezivanja koja može samo da precizira, ali ne i da
menja izbor, tj. pravo u najbližoj vezi može biti samo jedno od prava u složenoj drzavi. Izbor
učinjen od tsrane kolizione norme koja usvaja lex nationalis kao tačku vezivanja je konačan,
on se samo dopunjuje.

Norme ZMPP pred nejedinstvenim pravnim poretkom

Član 10 ZMPP-a:
Ako je merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven, a pravila ovog zakona
ne upućuju na odredjeno pravno područje u toj državi, merodavno pravo odredjuje se po
pravilima tog pravnog poretka.
Ako se merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven ne može utvrditi na način
predvidjen u st.1. ovog člana, merodavno je pravo područja u toj državi sa kojim postoji
najbliža veza.

Ova norma daje primat principu jednostepenosti. Ovaj član postavlja dve hipoteze:

a) Ako je koliziono pravilo podobno da izvrši neposrednu užu lokalizaciju pravnog odnosa,
odnosno, ako je podobno da bira odredjeno pravno područje unutar složene države, konačan
izbor prava odredjenog područja čini sama norma našeg medjunarodnog privatnog
prava.
U primeru sa Srbima na Havajima, zakon odredjuje kao merodavno pravo propise
Havaja o deliktnoj odgovornosti.
Ogromna većina tačaka vezivanja koje se koriste u MPP-u podobna je da
neposredno uputi na jedno pravno područje unutar države sa nejedinstvenim pravnim
poretkom. Mesto nalaćenja stvari, sedište prodavca, mesto zaključenja ugovora itd. mogu se
sasvim prirodno lokalizovati i na užem području od države, te mogu i daupute na pravo
određene federalne jedinice.
b) Drugačija je situacija kada tačka vezivanja (lex nationalis) koja nas vodi do merodavnog
prava nije podobna da neposredno uputi na jedno pravno područje unutar toga prava. To je
slučaj sa tačkama vezivanja koje su bazirane na pripadnosti jednoj državi, kao što je, pre
svega, lex nationalis fizičkih lica, ali i nacionalnost broda ili vazduhoplova. Lex nationalis
kao tačka vezivanja nije podobna da neposredno uputi na konkretno pravno područje unutar
jedne države. Za ovu situaciju, član 10. predvidja dva rešenja:
- solucija će se najpre tražiti u unutrašnjim kolizionim normama zemlje sa
nejedinstvenim pravnim poretkom;
- ako ta država nema unutrašnje kolizione norme na saveznom nivou, ili ih ima, ali one
u datom slučaju ne upućuju ni na jedno pravno područje unutar date složene države,
prelazi se na drugo rešenje: u tom slučaju, sud će odrediti merodavna pravila unutar
složene države na taj način, što će utvrditi sa kojim pravnim područjem te države
postoji najbliža veza.

16. RECIPROCITET I RETORZIJA

Reciprocitet (uzajamnost) je izraz jedne od opštih ideja koje čine temelj

medjunarodnog privatnog prava. To je izraz težnje da se osigura ravnopravna saradnja
medju suverenitetima. U tom smislu mpp duguje svoje posotjanje reciprocitetu čija je suština
sadržana u onom do ut des-dobi da bi dobio, a reciprocitet medju jakima i slabima
omogućava potonjima jednu dozu poštovanja koja je suverenitetu imanentna. Upogledu
saradnje koja uz reciprocitet iz nužne prerasta u voljnu. Takvu saradnju teži da sačuva i
pretnja retorzionim merama (merama odmazde). Medjutim Sama primena retorzione mere
znači i napuštanje saradnje.(za vreme restrikcija u jugi nestala je struja u beogradu pa I
ušpanskoj ambasadi, istog trenutka španske vlasti su isključile struju u ambasadi juge u
madridu gde je u toku čak bio prijem)
Korz uslov uzajamnosti stvara se I odredjena medjuzsvisnost prava pojedinih
država .Reciprocitet je instrument usaglašavanja pravnih sistema bez neposrednog
dogovora .Prilikom zauzimanja stava prema stranim licima I aktima strane države vodi se
računa o tome da se po principu uzajamnosti ovakav stav reflektuje I napoložaj domaćih
građana I pravnih akata u inostranstvu.
Jedan od motiva primene stranog prava, kao i priznavanja prava stranaca, te priznanja
i izvršenja stranih odluka, svakako je izgradnja jednog mehanizma medjunarodne saradnje u
čijim okvirima možemo da očekujemo sličan tretman naših gradjana, našeg prava i naših
odluka u inostranstvu. Ipak bilo bi pogrešno daiz ovoga nastojimo da svako uvažavanje
straih lica uslovljavamo uzajamnošću i da treba uvek pribeći retorziji ako strani organi ne
postupe prema nama na simetričan način. Uravnoteženje ustupaka javlja se kao cilj na
globalnom planu, a ne po svakom pojedinačnom pitanju.
Od načela reciprociteta, kao temeljnog postulata medjunarodnog privatnog prava,
treba da razlikujemouslove reciprocitetau pravnotehničkom smislu.
Uslov reciprociteta u pravnotehničkom smislu znači konkretno uslovljavanje primene
stranog prava, priznanja strane odluke, ili nekog prava stranca, istim postupanjem tangirane
strane države prema našim gradjanima, našem pravu i našim odlukama.Pitanje koje
sepostavljaje kada i na koji način je opravdano postavljaje ovog uslova.

Opredeljivanje područja na kojima je opravdano postaviti uslove reciprociteta

Postavljanje uslova reciprociteta nije jednako opravdano u svim oblastima mppa. U

teorijiipraksi različiti stavovi se vezuju za reciprocitet u domenu odredjivanja merdoavnog
prava i za reciprocitet u vezi sa sukobom jurisdikaija odnosno u vezi sa pravima stranaca.

1. Reciprocitet i retorzija u odredjivanju merodavnog prava

Postaviti uslov reciprociteta i zapretiti retorzijom kao sankcijom u oblasti
odredjivanja merodavnog prava praktično znači sledeće: Strano pravo na koje ukazuje
domaća koliziona norma primeniće se samo u slućaju ako se u dotičnoj stranoj zemlji u
simetričnom slučaju primenjuje pravo Srbije. Ako to nije slučaj nećemo ni primeniti strano
materijalno pravo.U jugi je to bilo prisutno kod naslednog pravajer je prema normi zona bilo
predvidjeno da se zaostavština stranog državljanina raspravlja prema pravu države čiji je
ostavilac državljanin ali je u slučaju da seu odnosnom pravu ostavština Jugoslovena ne
raspravlja po našem nego po pravu lex fori, onda je bilapredvidjena retorziona mera i u tom
slučaju se za zaostavštinu stranog ostavioca imala raspraviti prema jugoslovenskom
naslednom pravu.

Retorzija je retka pojava u praksi određivanja merodavnog prava, a nema podrške ni

u teoriji. Sama reč retorzija znači odmazda i retorziona mera je u suštini jedna vrsta
odmazde.U mpp saradnja pravnih poredaka gradi se pretežno na jednostranim akcijama,te
svaka država odlučuje do koje će mere uvažiti strano pravo i odluke uz očekivanje da is trani
postupci postupe tako a ako ne postupe dolazi u obzir mera odmazde odnosno može se
povići gest učinjen u cilju medunarodne saradnje ako taj gest ne bude uzvraćen.Medjutim
ako je i logična težnja za uravnoteženošću postupaka ot još ne znači da je opravdan zatev
koji ide za tim da postupcibudu simetrični jer bi to značiloda sve države imaju iste kolizione
rešenja što je nerealno.u TOM SLUčaju čak bi reciprocitet bio izvor prava u smislu da je
ponašanje jedne zemlje diktiralo ponašaje zakonodavnih tela druge.
Npr: Ako bi se pred našim sudom postavilo pitanje poslovne sposobnosti britanskog
državljanina koji ima domicil u Srbiji, primenićemo britansko pravo. Ako se pred britanskim
sudom javi pitanje poslovne sposobnosti srpskog državljanina koji ima domicil u Velikoj
Britaniji, neće se primeniti srpsko, većBritansko pravo. Iz te okolnosti, mejutim, ne bi se
smeo izvući zaključak da Velika Britanija nije za medjunarodnu saradnju. Ako bi se pred
istim britanskim sudom cenila poslovna sposobnost britanskog državljanina sa domicilom u
Srbiji, primenilo bi se srpsko pravo, dok bi u slučaju da se pred našim sudom rešava o
psolovnoj sposobnosti našeg državljanina s prebivalištem u UK primenilo bi se naše pravo.
Činjenica je, dakle, da britanski sud ne bi primenio naše pravo u situaciji u kojoj bismo mi
primenili britansko pravo, a da naš sud ne bi primenio britansko pravo u situaciji u kojoj bi
Britanci primenili naše pravo. Reč je o tome da obe države poštuju principe saradnje, ali
merila dva zakonodavstva nisu u svemu identična. Pravo Srbije dozvoljava da se pred
domaćim sudom primeni strano pravo na statusna pitanja, a smatra to opravdanim kada je reč
o stranom državljaninu. Britanija takodje dozvoljava da se pred domaćim sudom primeni
strano pravo za statusne odnose, ali smatra da je to opravdano kada je reč o licu čije je
prebivalište u inostranstvu.Insistiranjem naidentičnim kolizionim rešenjima i na primeni
retorzionih mera u slučaju kada koliziona rešenja nisu identična rušila bi se na gradila
međunarodna sarandja.
Iz izloženog sledi da postavljanje uslova reciprociteta i primene retorzivnih mera
nemaju opravdanja u domenu odredjivanja merodavnog prava. ZMPP ne poznaje uslov
reciprociteta i retorziju u oblasti odredjivanja merodavnog prava.

2. Reciprocitet i retorzija u oblasti sukoba jurisdikcija

U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija se javljaju pre svega u vezi sa
priznavanjem i izvršenjem stranih odluka. Ponegde je poznata i retorziona nadležnost.
Kada je reč o sukobu jurisdikcija stav prema reciprocitetu ir etorziji je drugačiji od
onog koji dominira kod sukoba zakonaNajveći broj prava postavlja uslov reciprociteta u
pogledu priznanja i izvršenja stranih odluka – kao što to čini inaše pravo. Naš zakonodavac
je posvetio eksplicitnu normu i retorzionoj nadležnosti.Ipak ovo rešenje nije tipično u
uporednom pravu i nije bitno mnogo što se prakse tiče

Pri postavljanju praivla o uslovu reciprociteta u sukobu jrisdikcija a posebno glede

priznanja stranih odluka javlja se niz značajnih pitanja. Osnovna ideja je u tome da domaći
organi priznaju strane odluke samo u slučaju ako se u zemlji porekla odluke takođe priznaju
naše odluke.Pitanje je medjutim na kom nivou konrketnosti treba tražiti paralelno priznaje
oduka.Tj ako se od nas traži prizanje švedske odluke kojom se dosuđuje alimentacija, pitanje
je dali se uslov reciprociteta odnosi na postupanje ševdskih organa glede naših odluka
porodičniog prava ili odluka o alimentaciji ili uopšte našim odlukama.Dalje, pitanje je
postoji li reciprocitet izmedju srbije i švedske ako je švedska uopšte spremna da izvršava
naše odluke ili ako je spremna da izvršava naše odluke pod istim uslovima ili ppod sličnim
uslovima? Pitanje i da li se reciprocitet pretpostavlja ili ga treba dokazivati.

3. Reciprocitet i retorzija u pogledu prava stranaca

Postavlja se pitanje – treba li usloviti postojanjem reciprociteta sva prava stranaca ili
samo neka prava?
U mnogim pravima ne postoji opšte pravilo o reciprocitetu u vezi sa pravima
stranaca, već se samo određena prava uslovljavaju reciprocitetom.To praktično znai da se
pojačava uloga zakonodavca asmanjuje uloga uprave u proceni kada treba i kada ne treba
trađiti reciprocitet kao uslov da bi pojedina prava bila priznata strancima. Ipak raniji
čehoslovački zakon o mppu garantovao je stranicma nacionalnit tretman alipod uslovom da u
odnosnoj strnaojd ržavi česi imaju nacionaln tretman. Uslov reciprociteta nije se odnosio na
neka prava vec nageneralni status ai se opet nije primenjivao uveki automatski se nije
donosila retorziona mera već je o njoj odlučivalo MSP.
Naše je mišljenje da ne bi bilo opravdano da se uslov reciprociteta postavi kao
opšte pravilo u oblasti privatnih prava stranaca. Trebalo bi da vidimo računa i o tome da
pojedina prava spadaju medju opčta prava čoveka, te ne bi bilo u skladu sa Poveljom
UN, sa Opštom deklaracijom o pravima čoveka, sa Evropskom konvencijom o zaštiti
ljudskih prava i osnovnih sloboda ako bismo takva prava negirali strancima, bez obzira na to
kako se postupa u državi dotičnog stranca.
 Takodje, mislimo da je ispravnije da zakonodavac odredi krug slučajeva u kojima se
prava stranaca uslovljavaju reciprocitetom. Prema tome, treba uzeti u obzir da reciprocitetom
nisu uslovljena sva prava stranaca, već samo ona koja zakonodavac tako odredi.

Reciprocitet i retorzija u odnosu na složene pravne sisteme

Ako se reciprocitet traži medju državama od kojih makar jedna obuhvata više pravnh
područija, postalvja se pitanje izmedju kojih jedinica treba da postoji reciprocitet.Npr u
Kalforniji se odbija priznanje naše sudske odluke a ne odbija se u ostlaih 49 država.Da li naš
sud trebadaodbije priznanje odluke suda u Masačusecu?Problem je dakle u relacijama na
kojima valja tražiti reciprocitet kada se u pravnom saobraćaju jave države sa nejedinstvneim
poretkom.Da li je to relacija država država ili država fed jedinica ili fedjedinica fed jedinica.
U našoj teoriji, Bartoš dolazi do zaključka da je reciprocitet nedeljiv što izvire iz
činjenice da je federalna država jedini međunarodnopravni subjekt. Postojanje raznih pravnih
područja još nije ‘’činjenica koja deli građane države sa pravnim područjem na građane sa
kojima će se u međunarodnom pravnom saobraćaju raznoliko postupati’’. Ovu koncepciju
podržava i Jezdić ističući da je u uzajamnosti reč o ‘’odnosu između država’’. Autori se slažu

Problem dokazivanja reciprociteta

Reciprocitet nije opšti uslov za uzivanje svih prava stranaca, iz čega sledi da ga treba
dokazivati samo ukoliko se on izričito, zakonskom odredbom zahteva. Postojanje
reciprociteta zahteva se, našim pravom, u odnosu na državu čije državljanstvo ima
pretendent na neko pravo, ili čiji je organ koji je doneo odluku. Uodnosu na apatride čije je
prebivalište u Srbiji, ovaj uslov se ne zahteva. Ako apatridi imaju prebivalište u nekoj stranoj
zemlji, postojanje reciprociteta se utvrđuje u odnosu na zemlju njihovog prebivališta.
Teret dokazivanja postojanja reciprociteta zavisi od zakonske formulacije. Medjutim,
sud mora u nekim slučajevima ex officio dokazivati njegovo postojanje, naročito ako se
on javlja kao uslov uživanja prava. Ako postupajući organ nikako ne može, ni po načelu
oficioznosti, ni na osnovu dokaza koje podnesu strane, saznati nešto o postojanju
reciprociteta - ima se smatrati da reciprocitet postoji bez obzira na to da li je zakonska
formulacija eciprociteta pozitivna ili negativna (takvim ponašanjem organi ove zemlje
čine prvi korak ka uspostavljanja reciprociteta u praksi i korak ka medjunarodnoj saradnji).
Ukoliko u nekoj stranoj zemlji postoji zakon koji predviđa mogućnost uživanja pojedinih
prava na bazi reciprociteta, ima se smatrati da reciprocitet postoji bez ikakvih daljih
dokazivanja od strane pretendenta na pravo. Postojanje “paralelnih” zakonskih tekstova u
domaćoj i stranoj zemlji koji propisuju recipročni tretman stranih državljana, oslobadja od
dokazivanja postojanja reciprociteta u praksi. Eventualno dokazivanje da u praksi ovaj
reciprocitet ne primenjuju strani organi treba da padne na teret stranke koja, uprkos
prima faciae postojanju zakonskog reciprociteta, tvrdi da se on u praksi ne ostvaruje.
U praksi je pitanje tereta dokazivanja (ne)postojanja faktičkog ili neprimenjivanja
zakonskog reciprociteta od velike važnosti, kako za strankekojima od načina alociranja tog
pojma od strane suda zaviis uživanje prava tako i za sudove. Novija praksa Vrhovnog suda
Srbije zauzima ispravan stav da se postojanje faktičkog reciprociteta pretpostavlja, te da
postupajući mora navesti razloge na osnovu kojih je utvrdio suprotno. S druge strane, praksa
Višeg trgovinskog suda nije ujednačena. U jednoj odluci se ispravno konstatuje kakose
reciprocitet pretpostavlja dok se suprotno ne dokaže au drugoj se sumarno konstatuje da
faktički reciprocitet sa maršalskim ostrvima ne postji a da se pri tom ne navode činjenica na
osnovu kojih je to utvrdjeno. U jednom slučaju je prvostepeni trgovinski sud priznao
hrvatsku sudsku odluku pravilno utvrdivši da u pogledu priznanja sudskihodluka izmedju
srbije i hrvatske postoji zakonski recirpocitet što je posledica činjenice da naš ZMPPi
hrvatski zakon čine prepis jugoslovenskog zmppa.Strana koja se protivila priznanju hrvatske
odluke nije podnela dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da se taj zakonski
reciprocitet ne ostvaruje u praksi. Medjutim po žalbi je Viši trgovinski sud konstatovao kako
je dužnost suda bila da, uprkos konstataciji postojanja zakonskog reciprocitetasam izvede još
dokaza o tome da li se taj reciprocitet u praksi sprovodi. Član 92 ZMPPa medjutim ne
obavezuje sud da trraži dodatna objašnjenja i obaveštenja osim ako ne postumnja u
postojanje reciprociteta. Viši trgovinski sud je teret dokazivanja postojanja reciprociteta
prebacio sa stranke koja se protivila priznaju odluke na sud praktično tražeći da se postojanje
reciprociteta po svkau cenu sumnja ex offo i da prvostepeni sud traži obaveštenje o
postojanju recirpoctietadiplomatskim putem od trgovinsko sudau Hrvatskoj. Ovakva odluak
je katastrofalno štetna i ponaše buduće odluke koje se imaju priznati u Hrvatsojali i po
principe medjunarodne saradnje.

Vrste reciprociteta prema načinu nastanka:

1. Diplomatski - Nastaje neposrednim sporazumavanjem država na bilateralnom i

multilateralnom planu. Dve ili više država se dogovore da u medjunarodnom ugovoru
postave principe uzajamnog tretmana gradjana ili sudskih, odnosno arbitražnih odluka
zemalja ugovornica. Prava koja se na taj način čine dostupnim mogu biti nabrojana ili
mogu biti garantovana opštim klauzulama, a postoje 4 tipa takvih klauzulakojimogu
biti i kombinovani:
- klauzula nacionalnog tretmana (na bazi koje se, uzajamno, izjednačava položaj
državljana država sa kojima se zaključuje ugovor sa domaćim državljanima)
- klauzula materijalne uzajamnosti
- klauzula neposredne uzajamnosti (u kojoj se, taksativno, navode prava koja se
medjusobno garantuju
- klauzula najpovlašćenije nacije (u kojoj se državljanima države saugovornice
garantuje tretman koji je dat državljanima neke treće države, koja ima status
najpovlašćenije države).
2. Zakonski reciprocitet- nastaje kada se u nekoj državi dostupnost odredjenih prava
strancima garantuje u domaćem zakonu i time odredjuju prava stranaca u odredjenoj
pravnoj oblasti. Ako je dostupnost određenih prava strancima garantovana u domaćem
zakonu, a istovremeno su u stranoj državi zakonom strancima garantovana ta ista prava,
ravnoteža i samim tim uzajamnost uspostavljena je zakonom.
Npr. Zakon o nasledjivanju iz 1995: “Strani državljani u Srbiji imaju, pod uslovom
uzajamnosti, isti nasledni položaj kao i domaći državljani, ako medjunarodnim ugovorom
nije drugačije uredjeno.”

Ukoliko je u stranim državamatakodje zakonom garantovana prava licima koja su u tim

državama stranci da nasledjuju neproketnosit pod uslovom uzajamnosti uslov će biit ispunjen
upravo zbog toga što je nac zakonima ussotavljena jednakost izmedju srbije i dotičnih stranih
država u oblasti nasledjivanja nepokretnosti.
Slično, ako je priznanje stranih odluka uslovljeno reciprocitetom, konstatovaće se da
zakonski reciprocoitet posotji ako zemlja porekla odlukei zemlja priznanja predvidjaju iste ili
slične uslove tj smetnje za priznanje sudske odluke.Takva bi situaicja postojala izmedju
srbije i ostalih država iz SFRJ.

3. O faktičkom reciprocitetu govorimo kada sticanje odredjenih prava od strane stranaca

nije garantovano ni medjunarodnim sporazumom, ni zakonima, ali se faktički
primenjuje u praksi.
 Postavlja se pitanje koja je vrsta reciprociteta zadovoljavajuća u slučajevima kada se
sticanje određenih prava uslovljava uzajamnošću. Naša teorija, pa i praksa, prihvataju
stav da je dovoljan i faktički reciprocitet, dakle ne traži se zakon ili medj ugovor već
samo ispoljavanje u praksi. Ako je garantovan reciprocitet mejd ugovorom ili zakonom
ne traži se pored toga i da se on faktički primenjuje da bi se uslov reciprociteta
zadovoljio.

Postojanje diplomatskog reciprocitetaisključuje potrebu za istraživanjem postojanja

zakonske ili faktičke uzajamnosti. Nažalost, upraksi našoh sudova javljaju se problemi i u
razumevanju prirode i delovanja različitih reciprociteta ponastanku.Tako je viši trgovinski
sud u još jednoj odluci odbio priznanje engleske arbitražne odluke iako je u njujorškoj
konvencijio priznanjui ivzršenju stranih odluka(SRBIJA I UK POTPISNICE) predvidjen
diplomatski reciprocitet. Trgovinski sudovi i prvostepeni i viši zahtevali su dodatno
iposotjanje faktičkog reciprociteta. Posledica ovog je još gora nego psoledica pogrešne
alokacije tereta dokaza ,jer se ovim krše i medjpravne obaveze koje je naša zemlja obavezala
se potpisivanjem medj ugovora. Kasnije je ovaj stav napušten pre svega zbog togašto je
zakonom izričito ukinut uslov reciprociteta za priznanje stranih arbitražnih odluka.
Složena je situacija kada postoji zagarantovana uzajamnost, kada su postavljeni principi
uzajamnog postupanja u medjunarodnom ugovoru ili zakonima, ali se ti principi ne
sprovode u praksi - organi jedne zemlje npr. ne priznaju neka prava našim gradjanima, iako
bi na to bili obavezni prema normama medjunarodnog ugovora ili zakona. Smatramo da u
takvim slučajevima postupanje mora biti diferencirano, s tim što se razlika pravi po pitanju
šta je osnov uzajamnosti.
a) Ukoliko je osnov uzajamnosti medjunarodni ugovor (diplomatski reciprocitet),
retorzija se ne bi smela preduzeti sve dok se medjunarodni ugovor ne otkaže, i to zbog
postovanja principa pacta sunt servanda (dakle moguće je uskraćivati prava
strancima tek kad se ugovor otkažei to naosnovu činjenice da je ugovor s
njihovom zemljom koji imje garantovao neka prava ukinut).
b) Ukoliko je zakon izvor reciprociteta, a strana država uskraćuje neko pravo
državljanima Srbije, što se i dokaže, mi bismo u takvim slučajevima mogli uskratiti
ista prava državljanima te zemlje kod nas. U ovoj situaciji nije na strancu teret
dokazivanja, ne mora on dokazati da organi njegove zemlje zaista postupaju onako
kako bi prema normama trebalo da postupe. To se pretpostavlja, a treba dokazati
suprotno, tj. Da organi strane države krše zakonom postavljena načela recipročnog
postupanja. Ukoliko se i to dokaže, strancima, državljanima te države, biće, pro
futuro, uskraćivano uživanje prava u Srbiji, ali ne na bazi retorzije, već zbog
nedostataka reciprociteta, koji je uslov njihovog uživanja.
Odnos izmedju reciprociteta i retorzije: ukoliko je reciprocitet uslov uživanja nekog prava, pa
on nije ispunjen, neće se retorzijom uskraćivati isto pravo strancima - dovoljno je da uslov
njegovog uživanja (reciprocitet) ne postoji; Ovo, dalje, znači da je retorzija primenljiva samo
ukoliko je neko pravo bezuslovno dostupno strancima, a strančevoj državi se, to isto pravo,
uskraćuje državljanima Srbije.Iz navedenog je da je retorzija poslednjiizlaz ili poslednja
linijazaštite sistema, tj ultima ratio.

Vrste reciprociteta prema pravnoj sadržini:

1. Formalni - O njemu govorimo kada su stranci kod nas izjednačeni sa domaćim
državljanima, a istovremeno su naši državljani u posmatranoj stranoj državi izjednačeni
sa državljanima te države. Formalni reciprocitet bazira se na principu obostranog
nacionalnog tretmana. ( stranci i pravni akti strane države izjednačuju se udomaćoj državi
sa domaim državlajnima i aktima ako se domaći državljani i akti u odnosnojd ržavi
 izjednačavaju sa njeim aktima i državljanima. Formalni reciprocitet garantuje
ravnopravnost u tretmanu (tzv. “nacionalni tretman”), a ne u specifičnim davanjima, tj.
da on isključuje diskriminaciju po osnovu državljanstva, ali ne garantuje punu
medjunarodnu ravnotežu u pogledu uživanja pojedinih prava.
Sledi da formalni reciprocitet garantuje ravnopravnostu tretmanu a neu specifičnim
davanjima tj da on isključujje diskriminaciju u osnovu državljanstva ali ne garantuje punu
medj ravnotežu u pogledu pojeidnih pravaNpr. postojaće formalni reciprocitet u pogledu
prava nasledjivanja izmedju Srbije i Italije, ako Italijani mogu da nasledjuju u Srbiji jednako
kao i naši državljani - a u Italiji naši mogu da nasledjuju isto kao i Italijani; formalni
reciprocitet ne znači da će Italijan kao stranac imati ista prava kakava imaju naši državljani u
Italiji;Osnovni za izjednačavanje su različiti. Ako Italijan ima pravo da kod nas nasledjuje
isto kao i naši državljani, to znači da može da nasledi nekretnine samo do odredjenog
maksimuma do kojeg mogu da naslede i naši državljani.Ukoliko u italiji zemljišno vlasništvo
nije na isti način maksimirano to znači da bi naši u italiji mogli da naslede i više zemlje nego
italijani kod nas jer su po fromalnom reciprocitetu naši u italiji izjednačeni sa italijanima i
obrnuto (kad si u rimu ponašaj se ko rimljanin)
2. Materijalni - znači pružiti strancu ona prava koja nas državljanin ima u strančevoj
zemlji. U sistemu materijalnog reciprociteta, tretman stranaca može biti i bolji i gori od
tretmana domaćih državljana. Reper, koji odredjuje količinu prava dostupnih strancu, nije
domaći državljanin u domaćoj zemlji, vec domaći državljanin u državi čije državljanstvo
ima pretedent na neko pravo. Kako on tamo bude tretiran, tako će biti tretiran i
stranac kod nas. U prethodnom primeru, postojao bi amterijalni reciprocitet izmedju
dve zemlje u pogledu nasledjivanja ako bismo italijanima kod nas pružili iste mogućnosti
za sticanje naslednih prava koja imaju naši državljani u pogledu nasledjivanja u Italiji.
Reciprocitet koji tražimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose i
da budu nosioci privatnih prava kod nas je formalni reciprocitet.Prilikom praznanja i
izvršenja stranih odluka traži se, medjutim, materijalni reciprocitet.

17. ИТАЛИЈАНСКА ШКОЛА СТАТУТА

У градовима средњеевековне италије од 12 до 15 вка јављају се битне идеје за развој

мппа, а и права уопште због деловања глосатора и постглосатора и њеихових
интерпретација римских решења.Разлог овоме био је успон привреде кроз интензивну
размену добара и појаву буржоазије као носиоца истроијског прогреса, а јављају се и
процвати културе и филозофије па и алхемије коју теоретичар мппа Кејверс уоређује
са почецима решавања сукоба закона. За једне тј алхемичаре је то питање како
направити злато од гвожђа а за друге то је дилема како пронаћи сигурно и трајно
мерило за избор меродавног права (статута)-(повезати са бартоло из сасоферата и
случај констанцких уговора фридриха барбаросе).Ниједни нису успели наћи коначно
решење али су оба задужила човечанство на неки начин. Дефинисању проблема којим
су се бавили статуисти допринео је и уговор у констанци из 1183 године којим је
призната самосталност (јус комуне и јус пропријум) већих италијанских градова
попут Болоње Пизе Фиренце итд који не представљају засебне државе али су и
прерогативи слични државним а имају право доношења општих аката тј статута .Тада
се јављају и први мпп проблеми типа да ли за уговор продавца из Пизе и купца из
Болоње треба применити право из једног или другог града, што наликује дилемама
мппа с том разликом што мпп решава питање меродавног права између држава а овде
су посреди били градови са законодавним прерогативима али без својства суверене
државе. Сама чињеница постављања питања из области мппа указује на слабљење
феудализма у овим градовима јер строги територијални принцип више није могуће
тако лако одржати , већ је неопходно омогућавање живота правном послу или акту на
више правних подручија. Како се створила међузависност која подстиче толеранцију
то укључује онда и избор логичног мерила а не искључиву примену једног или другог
правила. Ако уговор закључује момак из Пизе у Верони , његова пословна способност
се не цени аутоматски по статуту града где се јавио спор већ може да се цени по
статуту чија би примена била најлогичнија и прихватљива за све. Примена
прихватљивог решења претпоставља толеранцију а она је условљена поред јачања
трогивне и тиме да упркос разликама, постоји и доста заједничких особина међу
градовима у виду језика, идентитета културе и сл. Овакво поднебље било је подно тле
за развој науке о решавању сукоба закона. Следећи фактор је и велика пажња која се
посветила правничком образовању (болоња као студентски центар) Међутим ни ово
није ишло без проблема, јер су градске власти болоње донеле пропис по ком је у току
године само један човек могао стећи титулу доктора права с тим да се ово не односи
на потомке доктора права. Управо у болоњи је у настави почела да се примењује
техника измишљених лица А,БЦ како би се кроз хипотетичке личности пласирале тезе
супротне црквеној догми уз изговор да се не одосе на стварне личности.

Ослонац за раскид са апсолутизмом територијалног принципа статуисти су нашли у

почетним речима прве конституције Јустинијановог кодекса-они народи над којима
царство наше милости влада...."Из ових речи Акурзије изводи један истина веома
усиљен закључак а то је да се власт цара проситре на неке а не све народете то значи
да се у царству могу наћи и људи на које се не односи царски закон већ неки други нпр
закон земље порекла, што значи да ако се болоњцу суди у модени треба да му се суди
по персоналном а не теритоијалном принципу дакле по статуту болоње.треба само
наћи критеријуме када је оправдано посегнути за применом права заједнице којој лице
припада а када права заједнице у којој се то лице налази, што је суштина мппа. Овај
усиљени закључак послужио је сврси а то је компомис између измењених еко услова
и крутих норми римског права. АКУРЗИЈЕ је схватио да функција догме није амо у
томе да потврди себе већ и да својим ауторитетом штити и различита схватања која је
користе као заклон. Колико је то било корисно говори и чињеница да се на ово
акурзијево тумачење толико позивало да је фра краљ у 16 веку рекао да се то ради у
виду мајмунисања и инискетне имитацие. Акурзије је у сваком случају привукао
ауторитет римског цасртца за једну прогреесивну идеју. Италијанска школа је много
помогла да се пронађу мерила за одређивање меродавног права а нека од тих мерила и
данас важе као позитивне норме.Најзначајнији статуиста био је Бартоло сасофератски
кои се служио казуистичким приступом при одређивању најлогичнијег мерила и
пружио је уместо општих принципа низ брилијантних индивидуалних решења које су
се доцније развиле у опште принципе.једна од идеја била је подела статута на реалне и
персоналне, с тим ефектом да су се реални примењивали на сваког на територији где
су донети али без ефекта ван те територије, док су персонални примењивани само на
она лица која су поданици суверенитета који је донео статут.природа статута је играла
улогу критеријума примене. У одређивању који је статут реалана а који персоналан
долазило је и до бизарних случајев попут оног у Енглеском питању , посебно битном
јер се радило о спору италијанског града и енглеске. Суштина питања била је да ли се
норма енглеског права по ком заоставштина остаје проворођеном односи и на део
наслеђа у италији, ако је персонални статут односиће се и на енглезе у италији а ако је
реалан онда само на оо у енглеској.Бартоло је тада навео да и ред речи може бити
кључан те ако би статут почео са Сва добра наслеђује проворођени онда је посреди
реални јер почиње са речју ствар, а ако се почиње са Прворођени наслеђује сва добра
то је доказ о песоналном статуту јер прва реч означава личност.

Касније су се правила проширила те су се персоналним сматрали они статуту којима

се постављају границе сллободе уговарања ( забрана поклона међу брачницима,
забрана закључења уговора лицима до одређене доби и сл) Реални су с друге стране
били они који прописују одржај, застарелост и то да се забрањује да се својина
пренесе на другога сем на сувласника.

Тешкоће је изазвала подела статута на оне који су повољни за личност и оне који су
неповољни. Ова подела односи се на статуе који доносе забране везане за личност јер
су те рестрикције повољне за једну а неповољне за другу личност.Колизионоправни
значај ове поделе је у томе што се сматрало да се неповољни не могу применити ван
територије где су донети тј да су без екстериторијалног дејства.Нпр статут који
забрањује женама наслеђе ако има мушких глава не може се применити на наслеђе
које је ван територије на којо важи такав статут и у којој је донет. За Баротола се
везује и данас важеће правило по ком се за деликте примењује право места
извршења деликта.

По мишљењу Торна, Баротлус и екипа нису уопште имали намеру да конструишу

принципе територијалног разграничења статута већ су тежили примени праведнијег
решења у датим случајевима па тек после то искриствалаи у принципе како би
оправдали жељењи резултат. Аргумент овоме каже Торн је у томе што улога судије
није била у томе да примени право земље суда већ да да правду у конкретном
случају.Овим би се могле објаснити и неке недоследности у бартоловом делу. Која год
да је солуција у питању, бартоло сасофератски је знатно унапредио развој идеја мппа.

18. САВИЊИ

Након француске револуције развијају се буржоаске државе у класичном облику и

развија се класично буржоаско право,а поред теоретичара МППа јављају се и значајни
закони попут француског грађанског законика , мада су његове норме у области мпп
ништа спрам значаја његових норми за грађанско право, јер се материја мппа
редакторма законика чинила комплексоном исувише.У Француском законику
најзначајнији је свакако члан 3 који поставља одређене границе важењу француксих
закона при чему се користе једностране колизионе норме које дређују када ће се
применити франуцско право без изричите напомене када ће се применити страно
право.Нпр каже се да се на статус француза примењује фра право чак и кад се они
налазе у иностранству.Код аустријског законика који такође придаје мппу значај, има
извесних разлика те тако код пословне способности по њему за странце се примењује
право њиховог домицила а за домаће држављане право држављанства, а доцније се и
на странце проширило да се њихова спсообност цени према lex nationalis, тј праву
њиховог држављанства.

Фридрих Карл фон Савињи је једно од највећих имена које је дала немачка правна
наука и утемељивач историјскоправне школе а најзначајније дело му је Систем
данашњег римског права чија е 7 глава посвећена МППу.

Савињи потврђује Вехтерову полазну премису да је мпп грана унутрашњег права што
значи да се примењује пре свега оно право које домаће норме одреде. Кад је у питању
случај како треба поступити ако у праву земље суда нема норми које би служиле за
одређивање меродавног права Савињи наступа са универзалистичких позиција јер
треба ппо њему истражити принципе који би служили напретку цивилизованих
наррода. Развој економије смекшава крутост примене само домаћег права а
равноправан третман странаца са државлјанима по њему створио би заједничку корист
и за народе и за појединце. . Да би се сукоби закона једнако решавали у свим државама
неопхдно је да се решавају наоснову истих наднационалних правила и овде се Вехтер
и Савињи разилазе јер иако обојица сматрају да се на првом месту примењују
експлицитне колизионе норме земље суда , разлике се увиђају кад додђе до случаја да
домаће право не садржи такве колизионе норме.Вехтер овде заговара останак унутар
унутрашњег права а аСавињи излаз и потрагу за праивлима која би одговарала
заједници народа. Даљеим продубљивањем тезе дошао је до неколико закључака који
и данас помажу у аналитчком приступу проблемима МППа.Он је сматрао да у
тражењу решења треба поћи од правних односа који се везују за више правних
система а не од закона земаљаза кј се везује тај правни однос. Дакле није акценат на
испитивању да ли је стату реалан или персоналан већ на правним односима и где се
налази њихово тежиште , са којим местом и државом имају најтешњу везу.

На критику да су његови ставови само сугестије законодавцу а не одговор како би

судови требало да суде у конкретним случајевима, Савињи одговара да је тешко
одвајати позиције судов и законодавца у материји која је највећим делом
нерегулисана. Историја је дала за право и Вехтеру и Савињију јер с једне стране развој
је текао у правцу јачања националних регулатива а с друге стране и многе савињијеве
идеје данас су део позитивног права. Савињи је нпр сматрао да је тежиште односа
увек тамо где је ствар (било непоркетна, било покретна-што је била новост у то
доба) Такође прихваћена је и његова идеја јединствене заоставштине тј о томе да се
на расправљање једне заоставштине треба применити једно те исто право а то је
персонално право оставиоца. Под lex personalis треба рећи да Савињи подразумева
право домицила а не право држављанства како то данас сматра немачко право. Ова
два Савињијева принципа данас су универзално прихваћена.
19. АНГЛО АМЕРИЧКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ У МПП И АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА
У ОБЛАСТИ СУКОБА ЗАКОНА

"Историја енглеског права је дуга прича о сукобима разних судова и јединица права"-
проф Гревсон. Ипак први сукоби права у енглеској нсу били веани за одвојене
територије а мпп је упрво оно што такве сукобе решава. Доктрина МППа не јавља се у
Енгллеској све до краја 18 века а развијенија доктрина и све до 19 века али се већ у
неким одлукама из 17 века јавља дилема да ћи ће се применити енг или шкотско право
а прва примена страног права десила се 1752. И тада је примењено право места
закључења брака у пголеду форме брака а суд опрезно ступа на то тле уз чак једно
реторичко питање а то је зашто не би овај суд могао да узме у обзир и страна права
када у томе неманичег илегалног?. Ипак прва одлука која је значајније утицала на
свест о колизионој проблемазици је одлука Мансфилда лорда у спору Робинсон против
Ланд Појавило се питање може ли правоваљана обавеза у једној земљи бити
примењена и у енлеској где се таква обавеза сматра неморалном, тј да ли се применити
право суда или право места где је обавеза настала. Кључно резоновање суда
представљају следеће реченице: " Опште је правило да се при тумачењу и извшрењу
уговора узима у обзир место где је закључен а не место где е тужба подигнута. Ово
правило има изузетак кад су странке за време закључења уговора имале у виду другу
краљевину"
Прва реченица поставља правило да се на уговор примењује право земље де је
закључен, што изворе из међународне учтивости и права као твди Мансфилд. Друга
реченица омогућава аутономију воље да саме странке изаберу чијем ће се праву
подвргнути.
У америчком праву развила се доктрина мппа пре енглеске заслугом Сторија који је
био судија Врховног суда САД а на њега је јако утицао Хубер као и теорија о comitas
gentium што је преведено на енглески , потала установа комити. Иако прихвата
Хуберове тезе, Стори остаје веран суверености и територијалности као полазним
основама и поставља став да какву ће снагу имати закон једне државе у другој завиис
искључиво од закона, политике и домаћих прописа те друге државе.Наглашава да
правила мппа треба да се развиу из реципроцитета и односа узајамности , чиме је
наглашен и став да је развој мппа условљен међусависношћу држава и људи.
Допринос англоамеричке доктрине и посебно Дајсија била је доктрина стечених права
јер по њему свако право које је ваљано стечено по праву било које цивилизоване земље
признаје се и извршава од стране енглеских судова . Суштина овога је у томе да се
треба применити право стране државе под кјом је креиран неко (стечено )субјективно
право.Ако неко тражи зашттиу свог субјективног права из односа који се везује за
више суверенитета меродавно је оно право шпод чијим нормама је то субј право
стечено. Утврда тог права се врши логичком дедукцијом, јер свако субј право настаје у
одређеном моменту те настаје тамо де је створена последња правно релевантна
чињеница неопходноа за његов настанак.Нпр право из уговора настаје моментом
закључења дакле меродавно право је тамо где је уговор закључен.Или нпр права
оштећеног из деликта настају онда кад је делик извршен па је меродавно право оне
земље где је наступила штетна последица(теоријска поставка ових мерила-lex delicti
comissi, повезати ) Иако је теорија стечених права пруђила основ за решавање
колизионих питања , савремено америчко мпп развија се управо на њеној критици и на
антитезама концепта стечених права.
Почетком 20 века теорију стечених права најтврђе је бранио професор Бил главни
редактор Ристејтмента који се као и колизионо право одликовао са неколико јасних
принципа. Сукоб закона решава се помоћу вишстреаних колизионих норми, меродавно
право се тражи кроз територијалне контакте спорног правног онода и полази се од
принципа да је свако право неде стечено те се треба применити онај закон под коим је
топраво стечено. Ипак неки маштовити аутори напали су ову теорију у њеној суштини
и темељима на тај начин уводећи америчку револуцију у домену сукоба закона. У
својој критици Кејверс запажа да Суд треба да затвори очи пред садржином права на
које упућује принцип селекције као и пред резултатом до ког то право води у датом
случају. Традиционалном методом бира се правосуђе уместо да се избор врши између
конкретних правила појединих закона која пледирају да буду примењена и која воде до
одређених решења.Кејверс предлаже да се скине повез с очију и да се решена налазе
анализом конркетних правила у сукобу. Традиционално решење упућује на то да суд
примени један колизиони принцип-тачу везивања који је постављен унапред без обзира
на крајње материјалноправно решење.Уместо тога клејверс налаже да се садржина
норме узме у обзир пре избора меродавног права јер би се онда утврдило да су та права
идентична и да нема потребе избора или се може доћи до тога да праивла нису
идентична али да обе државе желе да се примени њихово прав. Нпр ако продавац
наговара удату жену испод 21 године да купи много романа, и она учини проуѕбину у
држави Б а књиге јој се пошаљу у државу А.Она се брани да није имала пословну
способност у време закључења уговора јер није имала 21 годину(некада у федералним
државама услов пунолетности) Дакле у овом случају, ако по праву државе Б удајом не
настаје еманципација а према праву државе А удата жена се сматра пословно
способном нема правог сукоба закона,.Држава Б нема ама баш никакав интерес да
осујети трговце из своје државе те ни сукоба закона нема а држава А треба да просто
примени своје право.
Ако сукоб ипак није лажан, Кејверс предлаже начела преференције у којима
комбинује територијалне везе за типовима матправних решења те долази до
колизионих опредељења. Нпр у области деликата значај места настанка последице као
територијалне везе варира од ога да ли прописи у земљи настанка последице
постављају строжа или блажа праила о одговорности и да ли предвиђају вишу или
нижу накнаду. Кари наставља ревоуцију и тражи да се уместо избора једног
неутралног територијалног контакта као тачке везивања, меродавно право тражи кроз
анализу државних интереса и законодавне политике. Анализа служи томе да покаже да
ли обе државе имају интерес за спорно питање или само једна (сукоб је тада лажан)
Аналаиза посотјања државног интереса заснива се на тме да ли у случају државни
интереси траже примену домаћег права.
Отварањем пандорине кутије, кејверс и и Кари су довели до појаве нових теорија а
међу њима ваља поменути и фон Мерена који је заговарао функционалну анализу-
прво се идентификују заинтересована правосуђа а затим иде сложена аналза
заинтересованости правосуђа појеидних, законоданв еполтиике, сврси правила и
других елемената на основу које се стварају претпоставке за избор. Посебно је
наглашен мултидржавни интерес у области међ трговине и сарадње а развија и
спцеијална материјалноправна правила за мултидржавне односе која не би била
идентична са нормама ниједне од заинтересованих држава. Неки аутори састављају
листу принципа којим се треба руковидити приликом избора (Риз има њих 9 а Лефлар
5-предвидивост резултата, чување међ поретка,поједностављење задатка судије,
заштита државних интереса форума и примена бољег материјалног права.) Како су ове
идеје с високим интелектуалним набојем и са малом вероватноћом
инструментализације , ове тековине ревоолуције нису наишле на ширу примену ван
САДа