1

УСПОН ПРУСКЕ (1648-1786)

Сиромашна, песковита, водом натопљена изборна кнежевина Бранденбург у

североисточној Немачкој израсла је у току једног столећа у велику европску силу -

Пруску. Бранденбургом су од 1415. владали кнежеви из династије Хоенцолерна који су

40-их година XVI века прихватили лутерову реформацију и полако задобијали нове

територије. Међутим прави успон почиње у време владавине Фридриха Виљема,

"Великог изборника" (1640-1688) и наставља се у време његових наследника, краљева

Фридриха I (1688-1713), Фридриха Виљема (1713-1740), Фридриха II Великог (1740-

1786).

ФРИДРИХ ВИЉЕМ "ВЕЛИКИ ИЗБОРНИК" (1640-1688)

1. Кнежева личност - младост у Холандији - Тридесетогодишњи рат и Вестфалски

мир

Бранденбург почиње да израста у јаку државу за владавине Фридриха Виљема

названог "Велики изборник". Он је чвршће повезао разбацане, полунезависне покрајине

које су чиниле Пруску, сломио покрајински партикуларизам, ојачао централну власт,

реформисао војску, администрацију, ударио темеље привредном напретку.

Фридрих Виљем био је син изборника Георга Виљема и Елизабете Шарлоте,

сестре Фридриха V фалачког. (Мајка му је била сестра Густава Адолфа. Шведски краљ је

у младом бранденбуршком кнежевићу видео свог наследника а овај у њему велики узор.)

Од четрнаесте до седамнаесте године (1634-37) Фридрих Виљем је боравио у Холандији

где се школовао на чувеном протестантском универзитету у Лајдену. Овде се упознао са

последњим достигнућима у науци, технологији, политици и ратној вештини. Док је

студирао живео је код човека који је владао Холандијом - кнеза Фридриха Хајнриха, сина
 2

Виљема Оранског. Боравећи у породици чувених бораца за протестантску ствар, млади

Фридрих Виљем је упио дубоку побожности и моралну снагу калвиниста. Касније се

оженио ћерком Фридриха Хајнриха. 1 Наследио је оца као маркгроф Бранденбурга 1640,

у двадесетој години живота.

Још увек је беснео Тридесетогодишњи рат. Отац Фридриха Виљема, Георг

Виљем, водио је неодлучну спољну политику. Вера коју је исповедао, одбрана

независности у односу на централну власт и родбинске везе са фалачким изборником

Фридрихом V и шведским краљем Густавом Адолфом обавезивале су га да се укључи у

рат на страни протестаната. Са друге стране био је вазал немачког цара и пољског краља.

У почетку је успевао да одржи неутралност остављајући на цедилу протестанте. Био је

увучен у рат тек када су и шведске и царске снаге запретиле Бранденбургу. Ставио се на

страну Швеђана и без воље ратовао четири године (1631-1635). Бранденбург је био

поприште на коме су се сучељавале шведска и царска војска. Покрајина је страшно

страдала. О томе сведочи и чињеница да су Георгови приходи спали на свега једну

осмину од предратних. Фридрих Виљем показао се као способан дипломата. Вешто се

извукао из борбе, не признајући своје обавезе према цару које су проистицале из

мировног уговора који је његов отац потписао 1635. у Прагу. Склопио је сепаратни мир

са Шведском у Штокхолму, јуна 1641. године. Вестфалски мир 1648. године којим је

окончан Тридесетогодишњи рат донео је Бранденбургу, делом захваљујући подршци

Француза, територијалне добитке - источни део Помераније са бискупијом Каминин.

Западна Померанија са важном луком Штетин која је контролисала реку Одру припала је

Швеђанима па је Фридрих Виљем као делимичну накнаду добио, бискупије Халберштат

  Лујза Хенријета, друга жена била му је Доротеја од Холштајн-Гликсбурга

1 ?
 3

и Минден и право наслеђа у магдебуршкој надбискупији. 2 На мировној конференцији

Фридрих Виљем је успешно заступао ствар Калвиниста и изборио за њих иста права као

и за Лутеране. Тиме је подигао свој углед као заштитник немачких протестаната.

2. Јачање државе - реформе Фридриха Виљема

2.1.Територијална подељеност и устројство државе Хоенцолерна

Поседи Хоенцолерна нису представљали јединствену територијалну целину. Били

су груписани у три дела: Бранденбург; Источну Пруску; Клеве, Марк и Равенсберг у

западној Немачкој.

Језгро пруске државе била је кнежевина Бранденбург. 3 Североисточно, на обали

Балтичког мора, раздвојена од Бранденбурга широким појасом пољске територије

налазила се Источна Пруска коју су Хоенцолерни држали као вазали пољских краљева. 4

2 ?
  Остварио га је 1666. године.
3 ?
  Ову покрајину у источној Немачкој насељавало је у раном средњем веку балтичко-
полапско словенско племе Љутића. Под власт Франака Брандебург је потпао 789. године.
Немачки краљ Хајнрих I заузео је 928. словенски град Бранибор по којем је читава
покрајина добила име и основао Северну марку (Нордмарк касније Алтмарк). У XI веку
је Бранденбург био лено грофа Албрехта Медведа који је 1158. основао бранденбуршку
марку. Он и његови наследници су потискивали Поморане и друга западнословенска
племена. Освајање је било праћено истребљивањем и покрштавањем становништва тако
да су Љутићи већ у XII веку били потпуно истребљени.
Бранденбуршки маркгрофови су од 1356. били кнежеви изборници немачко-
римског царства. Маркгроф је 1415. постао Фридрих Нирнбершки из породице
Хоенцолерн која је водила порекло из јужне Немачке и чији се родослов може пратити
све до XI века. Име је породица добила по граду Цолерну у Швапској. Њихови поседи
били су око Нирнберга. Поделили су се на две гране: Швапску и Франачку. Швапска
грана, која је остала у католичкој вери, владала је до половине XIX у Зигмаригену а
њихови потомци ће између два светска рата владати у Румунији. Франачка грана
Хоенцолерна владала је Бранденбургом, касније Пруском и Немачком све до 1918.
године.
4
Њу су у раном средњем веку настивали Пруси - паганско балтичко племе сродно
Литванцима, Летонцима и Естонцима. Тевтонски витезови су у XIII веку освојили
Пруску покрштавајући силом тамошње становништво. Пруси су истребљивани и
германизовани а довођени су и немачки колонисти. Немачко племство и градови желели
су да се ослободе власти тевтонских витезова па су савезника нашли у Пољској. После
вишегодишње борбе, закључен је мир 1466. у Торуњу по коме је Пруска додељена
 4

Западно од Бранденбурга, као острва у мору других немачких држава налазили су се

поседи Хоенцолерна, војводство Клеве на Рајни и грофовија Марк и Равенсбeрг.

И у државноправном погледу ове територије нису биле обједињене. Заједничка

им је била личност владара из куће Хоенцолерна чија власт је знатно била спутана од

стране сталешких скупштина. Сваки од поседа имао је своју сталешку скупштину и

владу (Regierung). У надлежности сталежа било је изгласавање закона, разрезивање и

прикупљање пореза, као и располагање прикупљеним средствима, дизање војске и

одлучивање о њеној употреби. Осећања припадности заједничкој држави чак ни осећаја

солидарности међу покрајинама није било. Сталежи су се бавили проблемима своје

покрајине и нису били вољни да изгласавају новац за одбрану других области.

2.2. Реформе у Бранденбургу - јункери - сталешка скупштина 1653.

У Бранденбуршким сталежима преовлађивали су јункери, племићи који су своју

земљу обрађивали ради профита користећи кметовску радну снагу производили су жито,

пиво и кромпирову ракију за продају. Било је то радно племство, не одвише богато и није

жудело за пустоловинама и славом.

Поучен искуствима Тридесетогодишњег рата када је Бранденбург био опустошен

од страних војски, Фридрих Виљем је одлучио да створи јаку стајаћу војску. За то му је

требало много новца а да би до њега дошао морао је да стави под контролу сталеже и

сломи моћ јункера. У раздобљу 1649-1653. дошао је у сукоб са сталежима Бранденбурга

тевтонском реду али као лено Пољске круне. Албрехт Хоенцолерн (није био изборник)
постао је 1511. велики мајстор тевтонског реда. Под утицајем реформације Албрехт је
секуларизовао имања тевтонског реда и претворио је источну пруску у 1525. световно
војводство поставши наследни војвода као вазал пољског краља. Изборник Јохан
Сигисмунд, постао је наслеђем 1618. и пруски војвода тако да су Бранденбург и Пруска
обједињени под истим владарем. Пољског вазалства у источној Пруској ослободили су се
брандебуршки кнежеви тек у другој половини XVII (миром у Оливи 1660. године) века о
чему ће још бити речи.
 5

који су одбили да му изгласају новац за вођење рата против Швеђана у Померанији јер су

сматрали да их се то не тиче. Фридрих Виљем је затражио од сталежа 1653. увођење

опште трошарине којом би се докрајчило ослобађање јункера од опорезивања. Нађено је

компромисно решење које је остављало утисак да се ради о победи јункера. Изборник је

јамчио и чак проширио њихове друштвене и економске повластице. Појачана је власт

јункера над кметовима и омогућено им је да још слободних сељака претворе у зависне.

Фридрих Виљем се обавезао да ће о свим значајним политичким питањима, као и

постављењима консултовати сталеже. Заузврат, ови су му одобрили своту од 530.000

талира исплативу за 6 година. Када је са овим новцем подигао војску, изборнику

подршка и сагласност сталежа више нису били потребни. Само у Бранденбургу је седам

година доцније, 1659. прикупљано 110.000 талира месечно. Трошарина која је постепено

постајала обавезна за све грађане претворила се у трајан порез. Јункери, сигурни у своју

власт над кметовима брзо су се прилагодили ситуацији.

2.3. Прикључење Пруске - опозиција у Кенигсбергу

Миром у Оливи, 1660. Источна Пруска је престала да буде део Пољске и престао

је вазални однос Фридриха Виљема према пољском краљу. Ова покрајина са релативно

Богатим племством, навиклим на анархију у Пољској, пружила је кнежевском

апсолутизму у већи отпор него Бранденбург. Сталежи и велики град Кенигсберг су се у

току 60-их и 70-их година оштро супротставили Фридриху Виљему. Он је окупирао

покрајину са војском, повешао и позатварао вође опозиције. Четири локална изборна

гувернера изгубила су независност а војводство је постало саставни део државе

Хоенцолерна.

2.4. Клеве, Марк и Равенсберг

Апсолутистичкој власти нису у потпуности подрвргнути поседи у рајнској

 6

области - Клеве, Марк, Равенсберг. Ове области економски развијеније са културнијим

становништвом и другачијом социјалном структуром од Бранденбурга пружале су

одлучан отпор сваком нападу на њихове слободе. Биле су и територијално удаљене што

је отежавало увођење централне власти. Фридрих Виљем начинио је 9 покушаја да уведе

трошарину али без успеха. Сталежи ових покрајина су се одрекли права да воде

самосталну спољну политику и одбијања да прихвате Фридрихове трупе али су задржали

право да се састају кад год желе и изгласавају порезе.

2.5. Финансијска политика - извори прихода - стварање чиновничког апарата -

јачање војске

Приходи Фридриха Виљема потицали су из три извора: новчана помоћ страних

владара на име савезништва; краљевски поседи; порези.

Приходи са краљевских поседа притицали су од дажбина кметова који су били

закупци и од профита оствареног непосредно од жита, стоке, дрвета, угља итд. са дела

поседа који није даван сељацима на обраду. Добит са краљевских домена била је мања од

оне коју је на тај начин остваривала већина европских владара. Фридрих Виљем је бољом

организацијом управе повећао ове приходе. Краљевским доменима руководила је

Дворска комора (Hofkammer) у Берлину којој су били подређене Доменијалне коморе на

покрајинском и управници на локалном нивоу.

Што се тиче пореза на селу је постојала традиционална контрибуција

(Кontribution) - порез сељака на земљу. У градовима су постепено увођене акцизе

(трошарине) тј. порез на промет. Фридрих Виљем је то учионио по угледу на Холандију

у којој је провео младост а која је акцизе увела у време устанка против Шпаније. У

Холандији су се акцизе показале као врло делотворан начин опорезивања и знатно су

 7

увећале државне приходе. Фридрих Виљем је у томе видео начин да опорезује и

племство које до тада није плаћало дажбине држави. У градовима су то били

трошарински комесари). Међутим, племство се одупрло овом виду опорезивања па су

акцизе наплаћиване на капијама градова а не и по селима. На селу је и даље наплаћивана

само контрибуција. Тако је организована тростепена бирократска машинерија за

сакупљање пореза. Наплатом акциза у градовима руководили су трошарински комесари

(Steuerräte) а на селу су контрибуцију сакупљали посебни комесари (Landräte). Рад и

једних и других надгледали су покрајински Ратни комесари који су били подређени

Врховном ратном комесаријату у Берлину. Што се тиче традиционалних органа

самоуправе у они су и даље постојали у покрајинама и градовима и Фридрих Виљем није

покушавао да их укине. Међутим, у току наредног столећа развијена кнежевска

бирократија их је полако потискивала и преузимала њихове надлежности све док нису

одумрли.

Избору, обуци и дисциплини државних службеника посвећивали су Фридрих

Виљем Велики изборник и његови наследници велику пажњу. Уз помоћ овог

бирократског апарата владари Бранденбурга су распрострли своју апсолутну власт у

покрајинама, сакупљали порезе, регрутовали, обучавали и снабдевали војску. Преко њих

су спровођене и мере на унапређењу економије - прокопавање канала, исушивање

земљишта, насељавање празних подручја, оснивање мануфактура које су добијале

субвенције од државе, покушаји колонизације у Африци и Америци. Ниже положаје у

административној хијерархији заузимали су грађани док су више функције биле

резервисане за јункере. Лоше материјално стање јункера после пустошења која је изазвао

Тридесетогодишњи рат нагнало је многе од њих да се посвете бирократском и војном

позиву. Постепено је већина племства превладала своју традиционалну нетрпељивост

 8

према централној власти и почела да тражи уносну каријеру у државној служби.

Тешко је рећи да ли је Фридрих Виљем свесно или несвесно антиципирао пруски

милитаризам. Остаје чињеница да је утицај војске растао несразмерно у односу на друге

европске државе. Разбацане територије Хоенцолерна могле су се бранити само јачањем

војске. Већа војска морала се издржавати наметањем већих пореза које само она могла да

сакупи. Војска Бранденбурга је крајем Тридесетогодишњег рата бројала 5.000 људи. У

време смрти Фридриха Виљема, невелико становништво од око милион људи

издржавало је 30.000 војника. На тај начин администрација и војска су поистовећене.

Племство до тада прилично нератоборно сада је све више ценило државну службу,

прихватајући лојалност према динаситији. За време владавине великог изборника војска

и држава официр и чиновник били су синоними.

3. Спољна политика - Северни рат - Мир у Оливи 1660.- плаћено савезништво са

Француском - Рат са Шведском - Битка код Фербелина - Мир у Сен Жермену 1679.

- Потсдамски едикт - насељавање француских хугенота

Фридрих Виљем Велики изборник успео је да подигне Пруску на ниво велике

европске силе. То је постигао макијавелистичком дипломатијом и бескрупулозном

употребом силе.

У Северном рату (1655-1660) који се водио између Шведске и Пољске најпре је

стао на страну Швеђана и учествовао у тродневној бици код Варшаве (28-30. јул 1656).

Заузврат је шведски краљ Карло X Густав уговором у Лабиау, новембра 1656. признао

Фридриха Виљема сувереном Источне Пруске. Потом је Велики изборник прешао у

табор Пољске која му је уговором у Велау, септембра 1657. такође признала право на
 9

Источну Пруску. То је потврђено и миром у Оливи 3. маја 1660. којим је окончан

Северни рат.

Европом је у то време доминирала Француска чији је владар Луј XIV водио

крајње агресивну спољну политику и на дипломатском и на војном плану. Фридрих

Виљем је у раздобљу 1660-1688,. као и неки други Немачки кнежеви, добијао новчану

помоћ од страних сила али је на време мењао страну избегавајући да изврши своје

обавезе и узме виднијег учешћа у ратовима. Његов начелан став у спољној политици

(уколико се о томе уопште може говорити) био је савез са Холандијом, Енглеском и

царем. Међутим пошто га природни савезници нису довољно новчано потпомагали

окретао се Француској. Када је Луј XIV извршио агресију на Холандију (1672-1679)

Фридрих Виљем је најпре подржавао Холађане (1672-73) потом Французе (1673-74) и на

крају опет Холанђане (1674-1679). Када је рат почео Фридрих Виљем је уговором био

обавезан да Холанђане подржава војском од 20.000 људи. Међутим, Холанђани су

каснили са исплатом субвенција а Французи су постизали велике војне успехе па се

бранденбуршки изборник окренуо Лују XIV који му је исплатио 800.000 ливара и вратио

изгубљене поседе. Међутим после само месец дана положај Француске се погоршао.

Образована је коалиција у коју су ушли царство, Шпанија и неки немачки кнежеви па се

Фридрих Виљем окренуо наизглед јачој страни. У току овог последњег раздобља рата

Луј XIV је убедио Швеђане да нападну Бранденбург што су ови децембра 1674. и

учинили. Шведски краљ Карло XI је хтео да отаља савезничку обавезу и избегне већу

битку са Бранденбургом. Међутим његов генерал, Густав Врангел, упао је на своју руку у

Марку. Супротставила му се само сељачка милиција (ландвер). У помоћ је хитала

бранденбуршка војска на челу са Великим изборником и чувеним фелдмаршалом

Дерфлингером. До битке је дошло код Фербелина у и Бранденбуржани су однели

 10

победу. Мада је ово пре био мањи окршај него велика битка, Фербелин је имао значајне

моралне последице јер је победа над Шведском која је у то време још увек била

најмоћнија сила на северу подигао углед Бранденбурга. Немачка патриотска

историографија је величала Фербелин као део ослободилачког рата против Швеђана за

које је тврдила да су починили више недела него у време Тридесетогодишњег рата.

Победа је дала Фридриху Виљему полета да настави освајања, заузме Штетин и друга

важна упоришта и протера Швеђане из западне Помераније. Луј XIV је казнио

превртљивост свога савезника. Холандски рат је окончан мировним уговорима у

Нимвегену 1678. и Сен Жермену јуна 1679. По слову Сенжерменског мира

Бранденбург је морао да све освојене територије врати Шведској. После овога Фридрих

Виљем се поново приклонио моћној Француској и у раздобљу од 1679. до 1685. је

добијао новчане субисидије од ње.

Крај савезништву са Лујем XIV дошао је 1685. када је опозвањем Нантског едикта

почео прогон протестаната у Француској. Преко тога Фридрих Виљем није могао да

пређе и из верско-политичких и из економских разлога и новембра 1685. уследио је као

одговор Потсдамски едикт којим је нуђено уточиште француским хугенотима. Пруска

је била протестантска земља и имала је моралну обавезу према једноверницима а уз то

француски хугеноти, углавном занатлије, знатно су унапредили привреду сиромашне

северне кнежевине. Када се говори о верској политици Великог изборника, треба имати у

виду да је становништво Бранденбурга било лутеранско али да је владајућа династија

1618. прихватила калвинизам. Хоенцолерни су тежили да помире лутеране и калвинисте

између којих је владала велика нетрпељивост. Младићима из Бранденбурга било је

забрањено да студирају у Витенбергу, "тврђави лутеранства". У сваком случају,

Потсдамским едиктом увећан је број калвиниста у држави Хоенцолерна. .

 11

ФРИДРИХ I (1688-1713)

Био је трећи син Великог изборника Фридриха Виљема. Неугледне физичке

појаве и дубоко побожан. Фридрих I је први кнез изборник Бранденбурга који је понео

краљевску круну. То је била његова давнашња жеља. Цар Леополд I је дуго одбијао да

му изађе у сусрет све док се није нашао у тешком положају у време Рата за шпанско

наслеђе. Затребала му је помоћ Бранденбурга који се до тада често стављао на страну

хабсбуршких непријатеља Француза. Фридрих је цару обећао 8.000 војника и

дипломатску подршку а овај му је заузврат дозволио да се крунише за краља. Пошто је

Бранденбург био у саставу Царства Фридрих и његови наследници су се титулисали као

краљеви Пруске која није припадала Царству. Крунисање је обављено јануара 1701.

године у Кенигсбергу главном граду Пруске. Са великом пратњом у 300 кола кренуо је

Фридрих из Берлина у Кенигсберг. Три дана пре церемоније, четири раскошно одевена

гласника ушла су у град поздрављена звоњавом са цркава и грмљавином топова. Дан пре

крунисања Фридрих је установио витешки ред Црног орла - највише пруско одликовање.

Церемонија је протекла уз велику раскош. Поставши краљ Фридрих се одмах постарао да

и спољашњим сјајем то покаже. У томе га је подстицала његова трећа жена Софија

Шарлота, хановеранска књегиња, лепа, способна и културна жена. У Кенигсбергу је

изграђен раскошан двор који је накрцан уметничким делима. Уведен је строг

церемонијал по угледу на онај који је владао у Версају. Основан је 1694. универзитет у

Халеу а убрзо потом и Академија уметности (1696) и Академија наука (1701).

Претседник академије наука је био занаменити филозоф Готфрид Вилхелм Лајбниц.

За разлику од његових претходника и наследника Фридрих I није лично обављао

владарске дужности. То је препустио министрима. Државом је од 1688. до 1697. године

руководио његов бивши васпитач фон Данкелман. Био је то енергичан бирократа од

 12

каријере који је наставио политику Фридриховог оца, Великог изборника. Наследио га је

на месту првог министра гроф Колбе фон Вартенберг. Колбе је био сушта супротност

своме претходнику Данкелману. Био је прави дворанин, вешт ласкавац. Државне послове

је препустио својим потчињенима. Он је за то време подстрекивао краља на раскошан

дворски живот и сам грабио за себе.

Пруска је ојачала у војном погледу. Број војника је порастао са 30.000 на 50.000. У

рату за шпанско наслеђе помоћ коју су Пруси пружили цару Леополду била је знантна. У

почетку је уместо обећаних 8.000 на фронт према Француској послано 14.000 војника да

би тај број порастао на 50.000.

Ојачао је и државни апарат. Пошто је Пруска постала краљевина основан је 1702.

у Берлину апелациони суд који је сада предствљао највишу судску инстанцу уместо суда

Светог римског царства.

Оснивање универзитета и академија наука и уметности културно заостала пруска

је постигла знатан напредак на пољу образовања. Почело је ширење идеја просвећености.

Значајно је поменути да се појавио и један нови верски покрет - Пијетизам. Покрет је

настао у оквиру лутеранске црквееу али под утицајем калвиниста, француских хугенота,

који су се 1685. у већем броју населили у Бранденбургу. Суштина овог учења било је да

је верник, доказује своју веру и изабраност за спасењу, дужан да ради на успостављању

Царства Божјег на земљи. Док је у калвинизиму верник био дужан да се стара о личном

усавршавању, пијетиста је морао да се стара на усавршавању целог друштва, односно

државе. Пијетизам је главно упориште имао на универзитету у Халеу.

ФРИДРИХ ВИЉЕМ I (1713-1740)

1. Краљева личност
 13

Фридрих Виљем I био је и по нарави и по начину на који је владао супротност

свом оцу. Због свог грубог и насилничког понашања остао је у историји упамћен и као

"Краљ наредник". На формирање његовог карактера дубоког трага су оставили

васпитачи, избегли француски хугеноти, под чијим је туторством био до своје 15 године.

Песимистично и строго учење о предестинацији је узнемиравало његову раздражљиву

природу. У зрелом добу, иако се понашао насилнички према својој околини, мучила су га

душевна преиспитивања и страх за спас душе. Мада је биоо робусног телесног састава

патио је од костобоље, мигрене напада меланхолије и других болести. 5 Даље образовање

стицао је у пракси. Од 15 године присуствовао је седницама државног савета. Као младић

учествовао је у Рату за шпанско наслеђе под командом великих војсковођа, војводе од

Малбороа и принца Еугена Савојског.

Оженио се када му је било осамнаест година Софијом Доротејом ћерком

хановеранског кнеза, касније енглеског краља Џорџа I. Били су сасвим различитих

нарави и навика. И поред промена које је увео краљ Фридрих, на пруском двору је

владала строга, готово спартанска атмосфера. Пруско племство служило је у војсци, није

било ни образовано ни помодно. На хановеранском двору је било друкчије. Све је било

отменије и раскошније а понашање знатно слободније. То је постало још израженије када

је Георг (Џорџ) постао енглески краљ. Хановеранци су били горди на круну и трудили су

се да на сваки начин то покажу. Када је млади пруски принц дошао у просидбу није

оставио нарочити утисак. Напротив, потајно су му се подсмевали као неотесаном

провинцијалцу.

Краљева оданост државним пословима била је на махове сасвим суманута јер је

5
Постоји претпоставка да је до последица поремећаја метаболизма изазваног
порфиријом од које су патили енглески краљеви из породице Хановер из које је била
његова мајка.
 14

била подстицана верским побудама. Он је у 23 години прихватио пијетизам. Успехе или

неуспехе Пруске државе доживљавао је као израз Божје наклоности или гнева према

њему самом. Ревносно је обављао владарске дужности а од својих потчињених је

очекивао да тачно, беспоговорно извршавају наређења. У томе је био цепидлака а умео је

да се крајње брутално обрачуна са онима који нису тако радили. "Мора ми се служити

телом и животом, имањем и добрима, чашћу и свешћу. Све се мора приложити осим

душе - она припада Богу али све остало мора бити моје." Знаменити су ови стихови једне

пруске војничке песме:

"Ми смо сељаци, незнатног имања

И служимо нашем Кнезу телом и крвљу".6

Краљица Софија Доротеја изродила је четрнаесторо деце. И поред тога брак је био

врло нескладан и несрећан. Она је уживала у музици, позоришту баловима, седељкама,

дворским сплеткама. Фридрих Виљем за то није марио. Напротив, он је желео да његова

породица живи једноставно и скромно као једна патријархална заједница. Убрзо по

доласку на власт отпустио је већи број дворских чиновника, музичара, слугу, лакеја.

Остали су морали да се задовоље мањом платом. Продао је скупе коње, раскошне кочије,

вина из подрума. Много сребрних прибора за јело је претопљено у новац. Све рачуне за

издатке на двору прегледао је и потписивао. Био је стално одевен униформу од грубе

вуне, мало бољу од својих војника. Кажњавао је поданике који су носили сувише дуге и

раскошне перике и шешире. Био је у стању да нареди да свуку до гола жене које су

носиле хаљине од увозних тканина. "Ко није добар Немац и частан момак, него би радије

хтео да буде француска будала, тај је за вешала." "Не могу да подносим француски

6
Wir sind Bauern von geringem Gut/und dienen unserem Fürst mit Leib und Blut.
 15

шљам, ја сам сав Немац." Чак и пијење кафе и какаоа сматрао је сувишним луксузом и то

није трпео на двору. Слободно време најрадије је проводио у псетари или коњушници.

Био је крупан и дебео и волео је да једе. Његов друштвени живот сводио се на то да

окружен неколицином својих официра (фамозни "Tabakkolegium") испија велике

количине пива и пуши лулу. Своме престолонаследнику је завештао да има "Бога пред

очима и да не узима љубавнице него да се понаша и живи чисто," да не трпи у својим

земљама "комедије, опере, балете, маскараде... јер су ту безбожници и даволи који

увећавају сатанин храм и царство."7 Стране обичаје, пре свега француске, није волео. "

Краљица се ужасавала ових његових навика и сматрала их варварским. 8 Према

потчињенима и члановима породице Фридрих Виљем се није опходио смирено и

достојанствено како приличи краљу него као љутити наредник. У честим и наглим

наступима гнева дешавало се да удари генерале, високе чиновнике, децу па и саму

краљицу. Сина је једном разљућен покушао да задави гајтаном од завесе а неки од

његових потчињених су излазили из краљеве собе модрог ока или разбијене главе. У

једном немачком средњошколском уџбенику из 20-их година 20. века. пише: "То су били

часови страха, када би тешки краљеви кораци одјекивали дугим ходницима и када би се

он лично, са својим страшним штапом, појавио између пултова и полица са

документима. Јао оном који није седео загњурен у своје рачуне и листе! На њега би пала

тешка рука земаљског оца; или би му нос био забоден у мастило..." О краљу нареднику

су остале забележене многе анегдоте (слично као о кнезу Милошу код Срба) и заслужио

је почасни надимак "Отац Пруства" (Der Vater des Preussentums). Јеном приликом је, тако,

краљ приметио да писар на капији двора у Потсдаму касно устаје. Зато је сам поранио

7
Karl Ritter, Friedrich der Grosse, Heidelberg,, 1954, 31.
8
Додуше и она је с годинама постајала све крупнија па су за њу морале да се израђују
посебне фотеље, шире но обично.
 16

једног јутра и бануо у спаваћу собу лењивца вичући: "Добро јутро господине писару!" да

би га, потом, изударао штапом по леђима. Ако је сам тукао потчињене, забранио је

чиновницима да бију сељаке.

2. Државна управа - војска - привреда - школство - судство

Фридрих Виљем изборник се свакодневно посвећивао државним пословима.

Владао је Пруском из свог кабинета. Није се саветовао са министрима - примао је од њих

писмене извештаје и молбе, а затим сам издавао наређења у виду коментара на

маргинама докумената или посебним наређењима. За разлику од раскошног живота који

се водио на двору његовог оца, Фридрих Виљем увео је строгу штедњу која се граничила

са тврдичлуком - изузев када се радило о војсци. Док су друге европске државе биле

дужници, Пруска благајна је била пуна.

Пруска није имала дугова него пуну ризницу, што је била реткост у европским

државама. Огромне своте су трошене на војску и Пруска је до краја милитаризована. Број

војника је нарастао са 39.000 на 80.000 и била је трећа или четврта по снази у Европи док

је по броју становника Пруска била тек на тринаестом месту. Пошто је једна од

привредно сиромашнијих земаља Европе са око 2,5 милиона становника морала да

издваја три четвртине својих прихода за издржавање огромне армије, није без основа

оновремена изрека да све државе имају своју војску само пруска војска има своју државу.

Краљ сам је био опседнут војним питањима и познавао их до танчина. Његова

војничка страст прелазила је у настраност. Из целе Европе су унајмљивани или силом

довођени кршни људи висине око два метра за краљев чувени "Пук дивова". Шкрти

Фридрих-Виљем није жалио новца за ове гардисте. Плаћао је за њихово врбовање

огромне своте новца, чак 3.000 до 5.000 талира по човеку. За једног Ирца кога је пруски

посланик киднаповао у Лондону плаћено је чак 9.000 талира. Страни владари су знали да
 17

Фридриха-Виљема највише обрадовати ако му на поклон пошаљу неког дугајлију.

Смотре гардијског пука биле су једна од најдражих краљевих забава. Осим тога, плаћан

је сликар да у пуној величини наслика сваког војника из овог пука. Те слике (на свакој је

стајало име, порекло и висина војника) красиле су ходник дворца у Потсдаму.

Војска се делом попуњавала врбовањем страних плаћеника. Они су чинили око

трећину војника. Поред тога у Пруској је постојала војна обавеза. Племићи су постајали

официри, грађани подофицири а сељаци војници. Поставља се питање како је било

могуће регрутовати и велепоседнике и њихове кметове а избећи велике штете у

пољопривреди због недостатака радне снаге. У Пруској је због тога 1733. године уведен

тзв. кантонални систем. Сваки пук добијао је одређену област државе - кантон. Одатле

се попуњавао и официрима и подофицирима и војницима. После основне обуке сви би се

враћали својим занимањима с тим што су лети, у време када није било пољских радова

позивани на маневре. Мушкарци су, иначе, од рођења завођени у војне спискове.

Мада и по националном и по друштвеном саставу разнородна, ова војска је била

најбоља у Европи. То је постигнуто гвозденом дисциплином и непрестаном обуком

војника и старешина. Војска је добила униформе и то је била омиљена одећа самог

краља. Фридрих Виљем је 1714. лично саставио правило службе за пешадију. У њему су

подробно прописан цео војнички живот од устајања до починка и од правила понашања

до обуке.

У Берлину су основане војне школе за синове јункера. Бити официр и направити

каријеру у војсци постала је жеља сваког пруског племића. Официри су у Немачкој све

до друге половине XIX века били већином из редова племства. Касније су старешине из

редова грађанства превладале али само када се радило о нижим чиновима. Врх војне

хијерархије остао је у рукама племића, углавном Пруса све до краја Другог светског рата.
 18

За сваког официра су пажљиво бележени подаци о службовању и њихов рад је оцењиван.

То су тзв. Кондуит-листе. Виши официри су за своје потчињене официре достављали

извештаје сваке године. Чинови и начин напредовања у служби су такође били

прописани 1714. године.

Пошто су и племићи и грађани и сељаци служили у војсци строги војнички ред се

преносио и у свакодневни живот. То је у много чему утицало на стварање навика и

свести људи у овом делу Немачке. Пруска се сасвим милитаризовала.

Напоредо са војском расла је и бирократија. Чиновници су били подвргнути

једнакој дисциплини као и војници. Очекивало се да беспоговорно и ревносно

извршавају заповести. Самосталности у раду а особито у доношењу одлука није било.

Начин рада, опхођење између претпостављених и потчињених, звања, титуле и начин

напредовања у служби били су до танчина прописани тзв. Реглементом. Дневни

распоред рада чиновника је до у минут разрађен. Морали су да носе униформе. Сам краљ

устајао је рано, јер су му већ у 5 сати (зими у 7) ујутру саветници долазили по наређења.

Потом је од 10 до 12 вршио смотру страже или војске на занимању. После ручка је

одлазио на јахање, користећи и то време да обави инспекцију грађевинских радова.

Раздаљину од 76 миља између Берлина и Кенигсберга умео је да превали у оба правца за

четири дана. Путовао је и по лошем времену, често у отвореним колима. Није се упркос

хладноћи и умору задржавао да преноћи.

На врху административне лествице стајала је, као и раније, Дворска комора

(Hofkammer) која је управљала краљевим поседима. Разрезивање и сакупљање пореза и

даље је било у надлежности Генералног ратног комесаријата који је надгледао рад

локалних комесара у Steueräte и Landräte. Фридрих Виљем је ове две пореске управе

опјединио у Генералном финансијском ратном и доменијалном савету познатијем под

 19

именом Главни директоријум. У градовима су локални чиновници, који су до тада

бирани замењени плаћеним државним чиновницима.

Правосуђе је такође централизовано. Главну улогу у томе одиграо је краљев

министар правосуђа Самуел Кокцеј. Он је себи у задатак ставио три ствари: да успостави

врховни суд у Берлину, коме ће бити подређени провинцијски судови којима су до тада

управљали јункери; да успостави једообразну законску процедуру; да усклади и

кодификује различите покрајинске законе. Наишао је на упоран отпор јункера и успео је

да оствари прва два задатка. Трећи задатак - кодификацију извршиће тек наследник

Фридриха Виљема I, Фридрих II Велики. Напрасити краљ наредник волео је да се уплиће

и у рад судова. "Слаба брига о правди виче до неба и када не бих припомогао натоварио

бих на себе одговорност." Био је строг и био је у стању да изриче драконске казне,

непримерене преступу. Пресуде у свим важнијим парницама морале су њему да се

поднесу на увид. Мењао је казне које би му се чиниле сувише благе. На који начин је

доживљавао правду сведочи једна анегдота. Затекао се у судници у Миндену и када је

чуо излагање првог адвоката повикао је:"Момак је у праву!" (момком - Kerl - често је

називао све људе). Убрзо је реч узео и заступник друге стране и говорио тако убедљиво

да је краљ поново снажно узвикнуо: "Момак је, такође, у праву!". Потом је љутито

напустио судницу.

Привреда у Пруској се развијала а са њом су расли и годишњи приходи државе.

Они су се током владавине краља наредника удвостручили - 1714. износили су 3.655.000

талира а 1740. 7.000.000 талира. Међу привредним историчарима остало је спорно у којој

мери је овај напредак заслуга државног управљања економијом.

У Пруској је, за разлику од других европских земаља, приватна иницијатива у

привреди била сведена на најмању меру. Све је било у рукама државе. Она је
 20

прописивала стандарде о квалитету робе, начин њене продаје и цене производа. Учињено

је доста на развоју текстилне индустрије и рударства. По угледу на Француску и Пруска

је развијала државне мануфактуре за израду луксузне робе - свиле, порцелана, часовника.

Држава је подстицала и усељавање странаца. Велики број француских хугенота, људи

завидних радних способности и знања уселио се у Пруску. Исто тако, 1732. пристигло је

и око 20.000 протестанта из Салцбурга које је протерао тамошњи надбискуп. Њих је

Фридрих Виљем позвао да се настане у његовој краљевини. Насељени су на пустим

пространствима Источне Пруске. Велики број странаца је ступио у пруску војску. Они су

после одслужења војног рока насељавани на краљевским поседима. У пољопривреди је

постигнут известан напредак. То је био случај углавном, са краљевским поседима којима

су управљали чиновници. Исушиване су мочваре и претваране у оранице. То се ређе

дешавало на Gutsherrschaft-има, имањима јункера. Они су користили рад сељака у виду

кулука. Фридрих Виљем је гледао да заштити сељаке пошто је био свестан да на њима

почива снага државе. Они су служили као војници, радили на имањима јункера и

плаћали порезе држави. Краљ је водио политику тзв. Конзервације. Циљ је био да се

земља очува у поседу сељака односно да се спрече јункери да присвајају сељачка имања.

У случају да одређени кметовски посед остане без господара, јункер је морао да га да у

закуп другом сељаку.

Друштвена хијерархија подразумевала је сталешку поделу на племство, сељаштво

и грађанство. Из сталежа у сталеж се прелазило теже но у другим земљама. Јачање

апсолутизма је угрозило повлашћени положај јункера. Они су у првој половини

владавине Фридриха Виљема представљали опозицију режиму. Краљ је тада почео да

подстиче грађанство дајући му места у државној служби. У другој половини владавине,

ствари су се промениле. Племство је почело да попушта и пружа пуну подршку

 21

апсолутној монарихији грабећи се за положаје у државној служби било у војсци било у

администрацији. Заузврат, краљ је био гарант очувања старог друштвеног поретка који

је и у привреди и на друштвеној лествици давао повластице и надмоћ племству над

грађанством.

Као изузетно побожан човек, Фридрих Виљем се старао да стави под јачи надзор

и цркву. Био је калвиниста а његови поданици, већином, лутерани. Није успео у намери

да уједини ове две протестантске вероисповести. Лутеранска црква је централизована.

Провинцијске конзисторије су подовргнуте Берлину. Визитације из центра су постале

чешће и строже. Фридрих је тиме постигао важан циљ - целокупно свештенство је

ревносно проповедало хришћанско учење о неопходности покоравања земаљској власти.

Треба рећи да је Пруска у верском погледу била прилично толерантна земља јер јој је

циљ било да привуче што већи број странаца. Било је важно да црква буде подређена

држави.

Мада сам није нарочито уживао у "високој" култури Фридрих Виљем је учинио

важан корак у културном напретку своје земље. Увео је 1717. године обавезно основно

школовање. Осим деце, основно образовање су добијали и војници. Поред већ поменутих

војних академија, радило се и на образовању чиновништва. На универзитетима у Халеу и

Франкфурту на Одри успостављене су катедре за Камерализам (камералне науке). На

њима су студенти изучавали право, економију и администрацију како би се што боље

припремили за рад у државној служби.

3. Спољна политика

Упркос своме надимку и опседнутошћу војском, краљ-наредник био је

мирољубив владар. Делимично се руководио сасвим приземним побудама - није желео

да упропаштава своју драгоцену војску и државну благајну. Поред тога, у својој

 22

побожности веровао је да "Бог забрањује неправедне ратове". Сматрао је да је задатак

Пруске да изгради јаку војску. Тиме ће бити језичак на ваги у равнотежи европских сила.

Моћније државе ће морати да је уважавају и труде се да задобију њено савезништво.

Нападачки рат је водио само једанпут. Желео је да потисне Шведску из Немачке и стао је

на страну руског цара Петра Великог у Великом северном рату против Швеђана. Пруска

је више асистирала Русима и није се упуштала у веће битке. Миром у Штокхолму

фебруара 1720. године добила је Штетин, ушће реке Одре и јужни део шведске

Помераније. На почетку владавине Фридрих-Виљем био је у добрим односима са својим

формалним сувереном царем Карлом VI. Односи су се покварили. Разлог је било

војводство Берг у западној немачкој. Тамошња владарска породица је била на путу да

изумре. Карло VI је уговорима у Вустерхаузену, 1725. и Берлину 1728. обећао Фридриху

Виљему да ће наследити Берг а заузврат је Пруска требала да буде савезник Аустрије.

Карло VI није одржао обећање и није подржао пруске захтеве. Разочаран и разљућен

Фридрих се окренуо непријатељу Хабсбурговаца, Француској и склопио је савез са Лујем

XV који му је обећао Берг.

ФРИДРИХ II ВЕЛИКИ (1740-1786)

1. Краљева личност - младост - сукоб са оцем

Фридрих II Велики један је од најзначајнијих владара у дуготрајној историји

Немачке. У време његове владавине Пруска је ушла у ред великих сила. Протестантска

Пруска је у Немачкој постала противтежа католичкој Аустрији. Историја Фридриха II

памти као оличење просвећеног апсолутисте. Сам је био врло образован и на свом двору

је окупљао научнике и филозофе. У поллитици је био крајње рационалан и прави

макијавелиста. Фридрих је и један од славних војсковођа европске историје. Водио је два

дуга и исцрпљујућа рата (Рат за аустријско наслеђе 1744-1748. и Седмогодишњи рат

 23

1756-1763) у којима се успешно носио са надмоћнијим противницима. О њему се код

Немаца причају бројне истините и измишљене анегдоте у којима га народ од милоште

зове Велики Фриц (дер гроссе Фритз).

Фридрих је провео бурно и невесело детињство. Био је слабуњаве телесне грађе и

душевно осетљив. Страни посматрачи су као најизразитије телесне одлике примећивали

нежан јасан глас и крупне плаве очи. Код њега се више примао мајчин но очев утицај.

Најблискија особа у породици била му је старија сестра Вилхелмина. Привлачиле су га

јако књиге и музика. Свирао је флауту. Волео је углађене разговоре и боље говорио

француски но немачки. Касарнска атмосфера која је владала на двору у Потсдаму била

му је одбојна као и друштво очевих официра. То је јако бринуло и живцирало Краља-

наредника који се често питао "шта се збива у тој малој глави". Забележио је да се брине

због синових "феминизираних, ласцивних женских преокупација јер би један мушкарац

требао да буде високо изнад њих." Хтео је да престолонаследник буде васпитан као

"побожни хришћанин, ваљан војник и штедљиви домаћин." Временом је неразумевање

између оца и сина постајало све веће и то је водило у сукоб. Краљ је забранио сину да

чита француске књиге. И поред строгог надзора петнаестогодишњи Фридрих је тајно

успео да у једној кући у Берлину сакупи велику библиотеку забрањене лектире.

Приликом посете сјајном саксонском двору у Дрездену направио велики дуг за куповање

помодне одеће, музичке литературе и других сличних ствари. Фридрих се одважио да

призна оцу само део трошкова које је направио. Остатак дугова отплатили су, тајно,

Енглези и то двоструко више но што су ствари заиста вределе. Тамо је на престолу седео

Џорџ II, из династије Хановер брат Фридрихове мајке. На пруском двору је под вођством

краљице деловала проенглеска струја. Софија Доротеја намеравала је да и сина Фридриха

и ћерку Вилехлмину браком повеже са енглеском краљевском породицом. Пруски принц

 24

обећао је да ће се, макар против очеве воље, оженити неком од својих енглеских рођака

и учврстити савез са Енглеском.

Фридрих је гајио наклоност према шеснаестогодишњој ћерци једног директора

школе из Потсдама. Девојци је стално давао мале поклоне. Његов отац је то открио.

Упркос томе што девојка очигледно није била крива наредио је да је јавно бичују и

запосле у једној предионици.

Фридрих иначе није показивао пуно занимања за девојке. Касније се много

говорило о његовом хомосексуализму. Нарочито га је на зао глас изнео славни

француски филозоф Волтер. Он је једно време боравио на Фридриховом двору. После

сукоба са краљем вратио се у Француску и написао успомене под називом Мој боравак у

Берлину.9

Фридрихов најтежи сукоб са оцем збио се 1730. када је принцу било осамнаест

година. Одлучио је да побегне у иностранство. У томе му је помагао његов пријатељ

Ханс Херман фон Кате. Завера је откривена. Принц је заточен у замку Кистрин. Катеу је

одрубљена глава. Фридрих је то морао да силом гледа са прозора гренадири су му

држали главу како је не би окренуо док погубљење не буде извршено.

Фридриха је отац извео пред војни суд под оптужбом да је дезертер и издајник.

Образовани принц показао је велику мудрост и самосавлађивање. Мада је пролазио кроз

велику душевну кризу успешно се бранио. Морао је да одговори на читавих 178 питања

која су се тицала најситнијих појединости у вези са његовим бекством. Ослобођен је

оптужби али је пристао да се помири са оцем и ради по његовом. То није било искрено

али је Фридрих схватио да мора да попусти. Водио је вишедневне дуге разговоре са

9
Књига је у Немачкој објављена први пут тек после Првог светског рата јер владајућа
династија Хоенцолерн није могла да дозволи да се каља лик њеног славног претка и једне
од највећих личности модерне немачке историје.
 25

војним свештеником Милером како би нашао душевни мир. Међутим, за разлику од

свога оца Фридрих никада није био истински побожан. Иако је споља изгледао као врло

осетљив био је рачунџија и макијавелиста. Позната је његова изјава "Боље је да краљ

погази своју реч него да народ нестане."

Фридрих је почео да учи владарски посао. Пристао је и да се ожени. Невесту је

одабрао отац. Брак са Енглескињом, разуме се, није долазио у обзир. Фридрих Виљем

није желео уопште странкињу за снаху. Избор је пао на Кристину ћерку војводе

Фердинанда Алберта II од Брауншвајг-Беверна. Она је била побожна, скромна и

примерног владања. Није била ни посебно привлачна ни ружна. Фридриха је мало

привлачила. Нису имали деце. Она је умрла 1797. 11 година после мужа.

Постао је 1732. пуковник и заповедник гренадирског пука у градићу Нојрупин.

Живео је одвојено од жене која је боравила у дворцу Шенхаузен који је добила на поклон

од свекра, Фридриха Виљема. Фридрих је своје војно образовање допунио пратећи 1734.

славног аустријског војсковођу принца Евгенија Савојског обављао командне дужности

али му се дружење са необразованим официрима није свиђало.

Од 1736. Фридрих је са женом живео у дворцу Рајнсберг и ту је створио

окружење које му је одговарало. За разлику од других немачких дворова тога времена где

се време проводило у забавама -лову, баловима, јелу, пићу и коцки у Рајнсбергу су

приређивани концерти камерне музике, разговарало се о књижевности и науци. Фридрих

је могао да себи да на вољу. То је раздобље његовог живота када је имао највише

времена да се посвети личном образовању. Устајао је у четири ујутру, одлазио у кулу где

је била библиотека и читао до послеподне. Потом се одмарао и ноћу настављао са

читањем. Изучавао је филозофију, историју, књижевност, музику, математику. Почео је и

сам да пише и води преписку са познатим научницима и филозофима, између осталих и

 26

са славним Волтером. Окруживао се образованим људима. Касније ће њима давати

положаје у државној служби.

И као музичар и као писац Фридрих није био нарочито надарен. Волео је хладан

метални звук флауте за коју је написао више од стотину соната и концерата. Компоновао

је школски, придржавајући се проверених образаца тако да његова дела нису ни

оригинална нити поседују већу уметничку вредност. Писао је целога живота на

француском. На двору је такође говорио француски. Матерњим језиком није толико

добро владао. Сам је изјављивао да немачки говори као неки кочијаш. Немачка

књижевност чинила му се сувише "учитељском" и "варварском". Немачки језик сматарао

је одвише грубим и немузикалним да би се на њему писала поезија или филозофија.

Славно Гетеово дело Гец од Берлихингена назвао је Фридрих "срамотним опонашањем

оног лошег енглеског комада." (мислио је на Шекспира). За Еп о Нибелунзима рекао је у

војничком жаргону да "не вреди на њега трошити метка." На Академији у Берлину

смело се говорити само на француском и латинском. Председник академије био је

француски математичар и филозоф Пјер Луј Моро Моперцијус. Фридрих се уопште

дивио француској култури. Окушао и као филозоф и као песник. Његова рационална

природа, склона подсмеху није могла да изнедри хвале вредне стихове. Назначајнијеа

песма му је Вештина ратовања, коју је темељно редиговаро Волтер. Написао је и

Историју мога времена. Католички немачки историчари, као и други противници пруског

апсолутизма, нису пропуштали да напомену да је у време Фридриха Великог кога су

протестантски писци узносили као "правог Немца" дошло до продора француских

обичаја и моде у Пруску.

Фридрих је био покровитље научника, уметника, књижевника и филозофа.

Изградио је чувену берлинску оперу. Подигао је и нову резиденцију у рококо стилу. То је

 27

чувени дворац Сан-Суси у Потсдаму.

Под старост код краља су постајале све израженије његове лоше особине. Био је

велика шкртица и човекомрзац, увек спреман на подсмех. @ивео је повучено и

усамљено. Носио је изношену отрцану униформу која је увек била умрљана бурмутом,

јер је шмркање дувана био краљев највећи порок.

2. Унутрашња политика

2.1. Државна администрација

Фридрих II је наставио да влада као и његов отац. Без породице, неометан од

дворских сплетки, седео је свакодневно у кабинету, за писаћим столом. У послу су му

помагала петорица секретара. Примао је писмене извештаје и издавао писмена наређења.

Све то је обављано на време, без одлагања и наређења су се морала одмах извршавати.

Овакав начин управљања имао је добрих страна. Временом, је пруска администрација

постајала све тромија и неделотворнија и постала је кочница друштвеном напретку.

^иновници су послове обављали рутински без много размишљања, што се од њих и

тражило. Поједини државна надлештва била толико преоптерећена пословима да нису

стизали да благовремено обаве. Документа су се гомилала. Код службеника се јавио

пасивни отпор. Радили су одвише споро. Поједина министарства су краљу достављала

лажне извештаје како би са себе скинула одговорност и прикрила стварно стање.

Краљева наређења су сувише касно стизала до потчињених. Да би решио проблем

Фридрих је почео да прескаче административну хијерархију. Заобилазио је Главни

директоријум и почео да директно општи са нижим надлештвима. Свугде мешао, све сам

надгледао и проверавао чак и када се радило о безначајним пословима. ^иновници су

шпијунирали једни друге и достављали краљу извештаје о томе. Фридрих је основао два

министарства независна од Генералног директоријума - министартво шума и

 28

министарство рудника. Против захтева Главног директоријума основао је 1766. ново

тело Регие које је требало да делотворније сакупља царине и порез на промет. На челу

тог тела био је Француз де Лони који је упослио још 200 својих сународника. Пруси су

чекали 20 година да би се после краљеве смрти решили Француза из своје

администрације.

2.2. Становништво - привреда

Становништво се Пруске се удвостручило, са 2,5 на 5 милона житеља. Војска је,

такође, бројно увећана - са 83.000 на 200.000 људи. То је делом био резултат природног

прираштаја, делом усељавања. Током владавине Фридриха Великог у Пруску се уселило

око 300.000 људи који су основали 900 нових насеља.

У то време су европске апсолутне монархије, под утицајем учења физиократа,

почеле да одбацују државно управљање привредом и окрећу се ка слободној тржишној

привреди. То у Пруској није био случај. Овде су о унапређењу привреде и даље водили

рачуна државни службеници. Они су оснивали трговачке компаније за трговину са

прекоморским земљама; поморска осигуравајућа друштва. Регулисан је ток река и

прокопавање канала, исушивање мочвара. Експлоатација рудника и шума је такође било

у рукама државе. Она је одређивала и цене пољопривредних производа и образвала

магацине у којима су чуване резерве хране.

Ова привредна политика показала се, привремено, као успешна. Годишњи

приходи су порасли са 7 на 19 милиона талира а количина новца у државној благајни са 8

на 51 милион талира. Међутим, крајем Фридрихове владавине видело се да Пруска не

може да издржи трку са земљама где је привреда препуштена тржишту и приватној

иницијативи. Грађанство је због тога било слабо развијено. Оно се није као у другим

земљама богатило и тражило је чиновничка места у државној служби. На селу је и даље

 29

превладавао велики посед Gutsherrschaft и ту је иницијатива била у рукама јункера који

су користили сељачку радну снагу.

2.3. Школство и судство

Као просвећени апсолутиста Фридрих је веровао да образовање унапређује

друштво. Он лично је 1763. подробно разрадио шему основног образовања. Деца су

васпитавана у духу осећања дужности и покорности држави. Уведене су и стручне

школе. Циљ је био да се добију стручно образовани и послушни грађани. Постојао је и

већи број приватних школа. Ученици су очекивали да ће им образовање омогућити место

у војсци и државној администрацији. Крајем XVIII века у пруским градовима су се

намножили школовани људи из средње класе. Није било посла за све њих. Они који су

добили место у државној служби радили су за скромну плату. То је јачало опозициони

дух у редовима грађанске интелигенције.

Пруско високо школство је постигло завидан напредак. Оно ће крајем XVIII и

почетком XIX века дати водеће умове европске науке, књижевности и филозофије.
30