Усвајање рускословенског језика код Срба

Иако је и пре 18. века долазило до активног контакта са руским књигама (и

руском писменошћу и књижевношћу) и рускословенским језиком, и мада је овај језик
превладао у црквеној употреби и српској посмености уопште од пол. 18. века –
званично преузимање РСЈ од стране Српске прав. цркве везујемо за оснивање
Славенске школе која је у Сремским Карловцима почела рад 1. 10. 1726. и чији је
учитељ био Максим Терентјевич Суворов.
Као што смо рекли, Пожаревачким миром (1718) у границе аустријске државе
улази добар део Србије заједно са Београдом и Београдском епархијом, којом је
управљао митрополит Мојсеј Петровић. Схвативши да Срп. прав. црква не може да
оствари ни минимум својих потреба, он пише руском цару Петру Великом (1. 9. 1718) у
којем га моли за помоћ у виду црквене одежде, књига, новца за подизање цркве у
Београду, учитеље. . На ово писмо митрополит није примио одговор те 1721. шаље
ново писмо, заједно са копијом првог. Овог пута Петар Велики одлучује да помогне и
ангажује Синод који је 2 године решавао ово питање и 1724. одлучио да пошаље
Максима Суворова. Суворов је са супругом, ћерком и млађим братом кренуо из
Петрограда (1725) да би, преко Беча, стигао у Сремске Карловце крајем маја 1726. г.
Руски синод одредио је плату и за другог учитеља, али с тим да њега нађу у Србији (а
из писама се види да су га и нашли). Суворов је пре тога радио у Прагу те је доста
добро познавао услове живота Словена у Аустрији.
Поред разних црквених књига, М. Суворов је са собом понео уџбенике и
приручнике славенског језика: 1. Славенскаја граматика (70) Мелетија Смотрицког
2. Первоје ученије отроком (400) Теофана Прокоповича − буквар
3. Лексикон славено-греко-латински Федора П. Поликарпова
речник.

Отварањем школе отвара се нова епоха, РС и СЛСРП, у развоју српске

писмености, књижевности и културе.
(Поред назива `руска редакција старословенског језика` и `рускословенски
језик`, постоје и следећи термини: `славенски`, `црквенословенски`,
`новоцрквенословенски` и `рускоцрквенословенски`. Код нас се усталио назив
`рускословенски`, мада је `славенски` свакако бољи јер се тако звао тај језик у
предвуковском и вуковском периоду /Младеновић/).
 Дана 1. 10. 1726. почиње да ради Славенска школа у Сремским Карловцима;
Током 1727. Суворов ради у школи у Београду (по жељи митрополита М.
Петровића)
Године 1728. школа наставља са радом у Карловцима; М. Суворов ради са
братом Петром све до смрти митрополита М. Петровића (1730). У школи се предавало
читање, писање, рачунање, наука вере и појање. Латински језик се није предавао јер
није био богослужбени језик прав. цркве. Њега уводе у наставу тек од 1729. г. М.
Суворов је предавао славенски језик (РСЈ), поделивши ђаке у три разреда:
- азбучници (букварци) – описмењавање;
- десетословци – основи вере
- граматисти – одр. филолошка знања.

У почетку је било веома мало ученика (7), а касније све више (1728. г. било је
124 ученика). Ученици су често били и одрасли (необразовани свештеници) и деца. По
завршеном школовању Суворов је бирао успешније и постављао их за магистре-
наставнике по другим новоотвореним школама у царству.
После смрти М. Петровића (1730), због неслагања и разилажења са новим митр.
Викентијем Јовановићем, Суворов престаје са радом и 1731. одлази у Беч, а потом 1737.
у Русију да би 1738. постао директор московске штампарије.
Међутим, још 1731. г. Суворов је одредио два магистра за рад у Карловцима.
Они су предавали славенску граматику (граматистима) и читање и писање
(азбучницима и десетословцима). Многи Суворовљеви ученици радили су у Новом
Саду, Костајници, Даљу, а неки су се и даље школовали у Кијевској духовној
академији.
Године 1733. почиње да ради Славено-латинска школа у којој је предавала група
украјинских учитеља на челу са Емануилом Козачинским. Рад школе био је под
патронатом митр. В. Јовановића и када је он умро (1737), Козачински се са друговима
враћа у Кијев (1738).
Нови рат са Турском (1737–1739) односи Аустрији територије јужно од Саве и
Дунава (Београдски мир). Долази до стагнације школства на србијанској, али не и на
тер. данашње Војводине. Од тада до данас РСЈ остаје у званичној употреби Српске
прав. цркве.
 Половином 18. века РС као богослужбени, црквено-административни и језик
писмености уопште (црквене прокламације, прописи, преводи са немачког, француског
и сл.) стабилизовао је своју употребу у сев. крајевима Србије, код Срба у данашњој
Војводини, да би нешто касније, захваљујући устројству Српске пра. цркве, РСЈ у
функцији црквеног језика учврстио своју позицију и у осталим крајевима Србије, а
затим у Црној Гори и Херцеговини.
Истовремено са усвајање РСЈ, Срби су усвајали и руску црквену ћирилицу.
Ипак, овај језик био је неразумљив широј, нарочито слушалачкој публици. Због
тога је све више ограничавао своју употребу на црквене оквире, али је био и остао језик
на којем се стицало основно образовање код Срба. Једном научен, он се често код
образованих Срба временом модификовао и у нецрквеним текстовима подлегао већем
степену србизације. Ово није случај са РС у Срп. прав. цркви: примивши РСл за свој
званичан, богослужбени језик, ова Црква га је с мањим изменама, задржала до данас.
србизрање које је захватило РСЈ односило се пре свега на његову говорну реализацију,
на читање и црквено појање. Посматрано у целини акција М. Петровића око преласка
на РСЈ била је условљена конкретним друштвеним моментома у Београдској и
Карловачкој митрополији, те је имала и национални и политички карактер.
Ученим Србима који су добро познавали СС језик примање РСЈ није
представљало непремостиву тешкоћу, јер је реч о српској и руској редакцији истог
језика – старословенског. Сличности између СС и Рс односе се на морфологију,
синтаксу и лексику, а разлике на графију, правопис и фонологију. Срби су РС, у време
усвајања и прихватали не као страни него као свој језик (А славјански језик је наш
језик! М. Петровић; исто је писмо, иста вера, а Словени су и једни и други), и тек ће га
Вук прогласити страним језиком.

Руски књижевни језик

Усвајањем РСЈ језика Србима постаје доступна и књиж. која је у то време постојала у
Русији. Наиме, у време када су Срби преузели од Руса РСЈ, он је у Русији већ био
потиснут из световне књ. и одржавао се само као језик цркве, док се у осталим
доменима употребљавао руски књижевни језик (РКЈ). У самом РКЈ (створеном поч. 18.
века, под Петром Великим – када је жив московски говор постао основа руског
књижевног језика) било је много елемената унетих из црквеног језика .