SERIJAL NOĆNA ŠKOLA

Noćna škola
Noćna škola - Nasleđe
Noćna škola - Rascep
Noćna škola - Odbrana
Noćna škola - Završnica
Naslov originala

C. J. Daugherty
NIGHT SCHOOL: ENDGAME

Copyright © 2015 by Christi Daugherty

Za Džeka
Uvek
Ako dovoljno dugo sediš pored reke, videćeš kako pluta telo
tvog neprijatelja.
- Japanska poslovica
 PRVO POGLAVLJE

Crni lendroveri su tutnjali mračnim londonskim ulicama. Ne

zaustavljajući se ni zbog čega i ni zbog koga, jurili su krcatom
metropolom prolazeći kroz crvena svetla i sekući raskrsnice.
Sama na zadnjem sedištu jednog od njih, Eli Šeridan je zurila kroz
prozor mada zapravo ništa nije videla. Oči joj behu crvene i natekle od
plača.
Nije mogla prestati da misli na Kartera, samog na mračnoj ulici, sa
dignutim pesnicama. Okruženog sa svih strana Natanijelovim
stražarima.
Pobegao je, uveravala je sebe po hiljaditi put. Nekako. Pobegao je.
Ali u dubini duše je znala da to nije istina.
Sada je sve delovalo logično. Džeri Kol joj je kazao da sa sobom
povede nekoga kome veruje. A sada je znala zašto je to rekao.
Povedi nekog kome veruješ, da bi Natanijel mogao da ti ga ukrade.
Povedi nekog kome veruješ, da bi Natanijel mogao da ga ubije. Kao što
je ubio Džo.
Bezuspešno cimajući ručku za otvaranje vrata koja nikako nije
popuštala, Eli priguši jecaj. Nije mogla da izađe iz auta. Nije mogla da
mu se vrati. Vrata su bila zaključana preko centralne brave.
Ovaj auto je tamnica.
Pokušavala je da se otima, preklinje, plače... muškarci na prednjim
sedištima se na to nisu obazirali. Imali su naređenje da je vrate u
Simeriju. A to su nameravali i da urade.
U Eli se rasplamsao bes. Snažno je udarila pesnicom o vrata.
Vozilo skrenu za ugao uz škripu guma, bacajući Eli u stranu.
Dok je posezala za bezbednosnom ručkom, čuvar na suvozačkom
sedištu okrenuo se i pogledao je.
„Stavite pojas, gospođice. Ovo je opasno.“
Presekla ga je pogledom.
Pre pet sati videla sam svoju baku kako umire, došlo joj je da mu
kaže. A ti mi kažeš da je ovo opasno?
Kada se Eli setila Lusinde, sve što se te noći dogodilo kao da joj se
odjednom sručilo na glavu. U ustima je osetila gorak ukus žuči.
Nagonski se zaletela ka prozoru, ali je i on bio zaključan.
„Povratiću“, promrmljala je.
Vozač je nešto rekao šoferu. Prozor se otvorio s tihim, mehaničkim
štropotom.
Svež vazduh je ispunio kola.
Eli gurnu glavu kroz prozor i duboko udahnu. Vetar joj je zamrsio
kosu, noseći je na sve strane.
Sad kad je smela da povrati, činilo se da joj više nije tako muka.
Ipak, ostala je nepomična, naslanjajući oznojeno čelo na hladan metal
prozorskog okvira i duboko i ravnomerno udisala.
U vazduhu se osećao gradski miris betona i izduvnih gasova. Eli je
razmišljala o tome da se provuče kroz prozor i iskoči iz auta, ali su se
kretali prebrzo da bi mogla da bude sigurna kako bi to preživela.
Bila je mrtva umorna. Ćelo telo ju je bolelo. Glava ju je još pekla na
mestu gde joj je jedan od Natanijelovih batinaša iščupao pramen kose.
Krv joj se zgrušavala po licu i vratu, neprijatno je peckajući.
U mislima je, korak po korak, vraćala film o katastrofalnim
događajima te noći.
Plan je bio jednostavan. Trebalo je da se sastanu s Natanijelom i da
održe mirne pregovore na neutralnom terenu Hampsted hita. Da mu
predaju njegovog uhodu, Džerija Kola. Zauzvrat, Natanijel je trebalo da
odstupi dovoljno dugo da bi dozvolio čelnicima Simerije da se
pregrupišu.
Ali onda je Džeri potegao pištolj. A noć se pretvorila u jezivi vrtlog
nasilja. Usred tog meteža Lusinda je pala na zemlju, dok joj je krv
šikljala iz prostrelne rane.
A Natanijel...
Eli odmahnu glavom, još uvek zbunjena onim što je videla.
Natanijelove oči su bile pune suza. Očajnički je pokušavao da spase
njenu baku.
Do tog trenutka Eli je mislila da Natanijel mrzi Lusindu. Ali nikada
nije videla nekoga toliko očajnog.
U glavi je još uvek čula njegov ogorčeni glas, kako moli njenu baku:
„Ne ostavljaj me, Lusinda...“
Gotovo kao da ju je voleo.
Ali ona ga je ostavila. Ostavila ih je sve.
Eli je tek sad shvatila da uopšte nije razumela Natanijela.
Ako nije mrzeo Lusindu, zašto se uopšte borio protiv nje?
 Šta on zapravo hoće?
Sklonivši se sa vrata, Eli se nasloni na svetlosmeđe kožno sedište.
Čuvar na suvozačkom sedištu se okrenuo i pogledao je.
,Je li ti sad bolje?“
Nemo ga je ošinula pogledom.
Trenutak kasnije, on slegnu ramenima i ponovo se okrete napred.
Prozor pored nje se zatvorio.
Izašavši na auto-put, sasvim pust u ovo doba, pojurili su još brže.
Približavali su se izlazu iz grada. Iza njih su blistala svetla Londona.
Ispred njih se, obavijena tamom, prostirala unutrašnjost Engleske.
Eli oseti kako joj se srce steže. Sad je već bila veoma daleko od
Kartera. Bog zna šta se s njim dogodilo.
Suza joj kliznu niz lice; podigla je ruku da je obriše. Nije ni stigla da
to uradi.
Strahovit trzaj izbacio ju je iz ravnoteže. Pre nego što je shvatila šta
se dešava, auto se snažno zaneo, bacajući je preko zadnjeg sedišta.
Udarila je glavom u prozor tako jako da je ugledala svetlace pred očima.
Propustila je da prikopča sigurnosni pojas.
„Šta se dešava?“ Njen glas kao da je dopirao izdaleka; u glavi joj je
zvonilo od udarca.
Niko joj nije odgovorio.
Pridigavši se, Eli je videla kako se vozač bori s volanom. Čuvar je
pričao nešto u mikrofon, tihim ali napetim glasom.
Eli se osvrte pokušavajući da shvati šta se desilo, ali videla je samo
tamu i svetlost farova.
Vozač opsova i okrenu volan. „Prokletstvo. Odakle nailaze?“
Eli se uhvati za bravu na vratima, ali ju je snaga zaokreta opet
bacila na vrata tako silovito da je jauknula kroz stegnute zube.
„Šta se dešava?“ upitala je još jednom, ovog puta glasnije.
Ne čekajući odgovor, pružila je ruku preko ramena, izvukla pojas i
pričvrstila ga, škljocnuvši metalnom bravom.
Zatim se okrenula i pogledala kroz zadnje vetrobransko staklo. Od
onoga što je videla zastao joj je dah. Na putu više nisu bila samo četiri
vozila.
Bilo ih je deset.
„Jesu li ovo naši?“, upitala je drhtavim glasom.
Niko joj nije odgovorio ni na to pitanje. Ali nisu ni morali. Već je
znala odgovor.
Ogromno vozilo nalik na tenk približavalo im se uz bučnu
grmljavinu motora. Lendrover je odjednom izgledao mali.
Eli je buljila u čudovišna kola, osećajući kako joj se srce steže.
Prozori auta behu zatamnjeni - nije mogla da vidi ko je unutra.
Bez upozorenja, auto je ubrzao i oštro krenuo pravo ka njima.
„Pazite!“, uzviknula je, sklupčavši se.
Tada je vozač naglo okrenuo volan. Lendrover se zaneo udesno,
tako snažno da se Eli cela utroba preokrenula.
Izbegli su sudar, ali se auto nekotrolisano zateturao a vozač se
borio da ga obuzda. Čvrsto je stezao volan, mišića napetih od napora,
dok su gume škripale a auto krivudao, prelazeći iz jedne trake u drugu.
„Šest do sedam vozila, potvrđeno“, govorio je čuvar na suvozačkom
mestu u svoj mikrofon. Stežući bezbednosnu ručku iznad svojih vrata,
trudio se da se održi na mestu kada je još jedan masivni auto poleteo
ka njima uz besnu grmljavinu motora.
„Konvoj prekinut i razdvojen. Ostala vozila koriste diverzijske
taktike... Gledaj levo!“
Poslednje dve reci čuvar je doviknuo vozaču, koji je tada ugledao
kola kako idu pravo prema njima i u poslednjem trenutnu snažno
okrenuo volan. Previše snažno.
Lendrover se mahnito zavrteo. Eli više nije osećala čvrsto tlo pod
gumama. Činilo se da su poleteli.
Sve je izgledalo kao u snu. Spoljašnji svet se pretvorio u
neodređenu mrlju. Vrteći se u svom plesu smrti, klizili su ka krhkoj
ogradi auto-puta.
Eli je zažmurila.
Natanijel ih je pronašao.
 DRUGO POGLAVLJE

Buka u lendroveru je bila zaglušujuća. Vozač i čuvar izvikivali su

naređenja jedan drugom. Motor je grmeo. Gume su škripale.
Treštalo je kao da je izbio rat.
Držeći se za bravu, Eli je zagrizla usnu da priguši krik. Ispred nje se
vozač, čela oblivenog znojem od napora, borio s volanom. Žile na vratu
su mu iskakale dok se upinjao da obuzda vozilo koje se vrtelo kao ludo.
„Zaustavi ga!“, vikao je čuvar. „Zaustavi!“
„Ne mogu...“, odgovarao je vozač stežući zube, „... ne sluša me.“
Reski miris zapaljene gume ispunio je vazduh dok su se približavali
ivici puta.
„Udarićemo!“, viknu čuvar.
Lendrover je udario o ogradu s jezivim, tupim zveketom.
Eli preplašeno uzviknu poletevši napred, koliko joj je to dozvoljavao
sigurnosni pojas.
Ograda se iskrivila ali nije popustila. Snaga udarca prekinula je
okretanje automobila. Vozilo se zanelo ulevo, pa udesno, a onda je
vozač konačno uspostavio kontrolu.
„Dobro je“, objavio je, s očiglednim olakšanjem.
Još uvek slušajući kako joj srce bubnja u ušima, Eli se zavalila na
sedište. Ali Natanijelovi automobili još uvek su ih okruživali sa svih
strana.
Čuvar pokaza ulevo. „Tamo! Idi na onaj izlaz.“
Pogledavši u tom pravcu, Eli vide rampu na izlazu sa auto-puta.
„Idemo“, promrmlja vozač.
Čekao je do poslednjeg trenutka, a zatim okrenuo volan i snažno
dao gas. Sišli su sa auto-puta neverovatnom brzinom.
Istežući vrat, Eli je gledala kroz zadnje vetrobransko staklo.
Natanijelova vozila produžila su dalje putem. Izgubiće dragoceno
vreme dok se budu vraćali.
Vozač je svakako pomislio isto, jer je projurio kroz crveno svetio i
prošavši kroz kružni tok skrenuo na mračan seoski put. Eli je uporno
gledala iza sebe - ali nije videla farove. Glasno izdahnuvši, okrenula se i
pogledala napred.
Put je bio tako uzan i krivudav da nisu mogli da se kreću brzo, ali se
vozač snalazio najbolje što je umeo.
Sa suvozačkog sedišta, čuvar mu je prenosio uputstva iz svojih
slušalica. „Levo. Desno na sledećem izlazu. Tu. NE! Ovde. Onim
putem...“
Neko je očigledno preko satelita pratio njihovu vožnju i usmeravao
ih bezbednim putevima. Na Eli je to delovalo neobično utešno. Nisu bili
sasvim sami, tu u mraku.
Ubrzo su se izgubili u mreži krivudavih seoskih puteva, jureći preko
brežuljaka i naglo skrećući takvom brzinom da je Eli opet osetila
mučninu.
„Ovde skreni desno“, reče čuvar vozaču kad su se približili
raskrsnici.
Živice sa obe strane puta behu veoma visoke. Vozač je ubrzao i
spremio se da skrene. U poslednjem trenutku je, međutim, tako naglo
zakočio da svi poleteše napred.
U prvi mah Eli je videla samo zaslepljujuća svetla farova s njihove
leve strane. Žmirkajući je pogledala u vozilo. Kad je razaznala obrise,
srce joj se steglo.
Bio je to auto nalik na tenk sa auto-puta. Jurio je pravo prema
njima.
Prigušeno psujući, vozač dograbi menjač. Krenuli su unazad tako
silovito da je motor zabrujao oštro poput sirene.
„Tamo.“ Čuvar, koji beše na trenutak zanemeo, pokaza ka stazi što
je vodila iza metalne kapije, jedva vidljive u tami.
Eli se usplahiri pogledavši ka putu koji je čuvar pokazao. Beše to
puteljak jedva širi od traktorskog, posred kukuruznog polja. Kapija na
ulazu bila je zaključana i zatvorena lancem.
Kako ćemo proći kroz to?
Čuvar pruži vozaču naočare čija su stakla imala nekakav zlatasti
odsjaj i koje je on bez reči stavio na glavu. Potom je ugasio farove.
Eli zadrža dah. Tama je bila zastrašujuća. Potpuna.
„Čekajte...“, zaustila je, ali pre nego što je uspela išta da izgovori,
vozač je ustremio auto u tom pravcu i jurnuli su ka zatvorenoj kapiji s
lancem i katancem.
Eli nije bila u stanju da se pomeri. Ni da vrisne. Samo je zurila pravo
ispred sebe u tminu.
S metalnom škripom su udarili u kapiju. Lendrover se od siline
udarca tako zatresao da je Eli udarila bradom o sopstveno rame. Nešto
je zaškripalo po krovu auta pre nego što je sa zveketom palo iza njih.
Potom su pojurili preko polja. Tlo je bilo tako neravno da je Eli, iako
vezana pojasom, morala da stegne zube da se ne bi ugrizla za jezik.
Dugo lišće i stabljike kukuruza šibali su prozore poput ruku koje
žele da ih se dočepaju.
Vozač i čuvar su zaćutali; čulo se samo brujanje motora, krckanje tla
i škripanje guma.
Odjednom se iza njih ukazaše farovi, obasjavši polje sablasno
belom svetlošću.
„Momci..Zaustila je Eli i odmah zaćutala kada je vozač opet ubrzao,
oštro skrećući i ostavljajući neasfaltirani drum iza sebe.
Odjednom su opet utonuli u mrak.
Sada se više nisu vozili po putu. Samo su se truckali po neravnoj
zemlji, dok su se točkovi vrteli po mekom blatu. Nešto što Eli nije
mogla da vidi udaralo im je pod gumama.
Čula je sebe kako ječi.
Činilo joj se da je čitavu večnost poskakivala na glatkom kožnom
sedištu, a onda...
„Tamo.“
Čuvar upre prstom u noć. Bez ijedne reci, vozač okrete volan.
Lendrover udari u nešto veliko i metalno.
Još jedna kapija, nagađala je Eli.
Komad metala pade na haubu vozila i udari u prednje vetrobransko
staklo. Eli se trgnu.
„Super“, promrmlja vozač kada se na staklu pojavila paukova mreža
pukotina.
Kao da ga je to što su prilikom udara o kapiju umalo nastradali
samo malčice iznerviralo.
Potom nastaviše da se truckaju po polju nakon čega su izbili na
uski, kaldrmisani seoski put.
I dalje su s ugašenim farovima jurili kroz mrak.
Sa zadnjeg sedišta Eli nije videla ništa. Okrenula se i pogledala
preko ramena.
Nije bilo farova.
Čuvar ponovo poče da prenosi uputstva. Išli su vijugavim putevima
uz strma brda i spuštali se u duboke, samotne klisure.
Konačno vozač skide svoje naočare za noćnu vožnju i upali farove.
Čuvar se okrenu i pogleda u Eli, koja se, još uvek nema od užasa,
grčevito pribijala uz vrata. Izgledao je sumorno zadovoljan.
„Umakli smo im.“

Dva sata kasnije lendrover je skrenuo na neravni zemljani put što je

krivudao među drvećem. Nebo se prelivalo ružičastom i zlatnom
svetlošću. Svitalo je.
Eli je naslonila čelo na hladni prozor kad se ispred njih ukazala
duga, crna ograda Simerije. Napravljena je tako da deluje zastrašujuće -
svaka metalna šipka završavala se oštrim vrhom oko tri metra iznad
zemlje.
Iza te ograde nalazilo se jedino bezbedno mesto za koje je Eli znala.
Stigla je kući. Ali šta je sa svima ostalima? Poslali su bar dvadeset
čuvara i polaznika Noćne škole da se bore protiv Natanijela u Londonu.
Nikog od njih već satima nije videla.
Kapija se škripeći otvorila, nakon čega su krenuli dugim putem što
je vodio kroz šumu. Oko njih je sve bilo neobično tiho - jedini zvuci
behu brujanje motora i krckanje šljunka pod gumama. Međutim, Eli je
na zadnjem sedištu i dalje bila napeta, a njenom pogledu ništa nije
moglo da promakne.
Oko kilometar i po dalje, stabla koja su rasla duž puta ustupila su
mesto mekoj travi a prilazni put se savijao u vidu znaka pitanja ispred
ogromne, gotičke školske zgrade, čiji su krov i dimnjaci štrčali visoko
ka bledom nebu.
Vozač je ugasio motor. Usledila je zaglušujuća tišina.
Eli pogleda u puste stepenice na ulazu i oseti kako je nešto steže
oko srca.
Gde su svi ostali?
Vozač i čuvar su prvi izašli iz kola. Eli je kruto krenula za njima.
Svaki mišić ju je boleo.
Šepajući se zaputila ka stepenicama kad se ulazna vrata naglo
otvoriše i mala grupa pohrli ka njoj.
„Eli, hvala bogu.“
Tek što je ugledala Rejčelino dobro poznato srcoliko lice, Eli se
obrela u njenom naručju.
Čvrsto ju je zagrlila, poželevši da zaplače, ali je shvatila da joj suze
ne naviru na oči. Te noći ih je već sve prolila.
„Dobro si“, ponavljala je Eli. „Dobro si.“
 Nikol je stajala tik iza Rejčel, sa uredno ušivenom ranicom na bradi.
„Eli! Dieu merci.“ U njenim ogromnim smeđim očima ogledalo se
olakšanje. „Toliko smo brinuli.“
Stisnuta između njih dve, Eli izađe na svetio. Rejčel naglo udahnu.
„Povređena si!“ Odmah se okrenula i doviknula ka ulazu: „Eli
krvari!“
„Nije to ništa“, reče Eli, ali je niko nije slušao.
„Sklonite se.“ Odgurnuvši devojčice, Izabela le Fanul je prišla Eli.
Direktorka je bez oklevanja uhvatila Eli za bradu i nagnula joj lice
unazad, okrećući ga ka svetlu što je dopiralo kroz otvorena vrata.
Eli se odjednom priseti da ju je videla kako se, poput derviša
pomahnitalog od brzine u zanosu, bori s Natanijelovim čuvarima na
Hampsted hitu.
Tada se gotovo radovala gledajući je. Sada ju je posmatrala ne
trepćući i osećala kako u njoj raste plima besa i grize savesti.
Izabelina svetla talasasta kosa bila je uredno skupljena pozadi. Na
jednom obrazu imala je ljubičastu modricu. Još uvek je bila u crnoj
uniformi Noćne škole.
„Treba da odeš do bolničarke.“ Izabela blago pritisnu prstima ranu
na Elinoj glavi.
To ju je zabolelo, ali se Eli nije trgnula. Morala je da postavi
direktorki jedno pitanje i nameravala je da to uradi odmah.
„Gde je Karter?“
Svi zaćutaše.
U prvi mah Izabela nije odgovorila. A zatim je pustila Eli i duboko
uzdahnula. Izgledala je iscrpljeno; Eli se učinilo da vidi nove bore
urezane na njenom prefinjenom licu.
„Ne znam.“
Tiho izgovorene reči pogodile su Eli poput pesnice pravo u stomak.
A ona nije oklevala da uzvrati udarac.
„Naterali su me da ga ostavim tamo“, reče ona prigušenim i
optužujućim tonom. „Na ulici. Opkoljenog.“
Direktorka skrenu pogled, a usne joj zadrhtaše.
Eli je nije žalila. Želela je da Izabela pati. To je bila njena krivica.
Karter je ostavljen po njenom naređenju.
Nalet besa i bola rasplamsao se u Elinim venama poput požara.
Prišla je direktorki i snažno je gurnula.
Izabela iznenađeno ustuknu i umalo pade. Eli je čula kako je neko
prigušeno kriknuo.
 „Vi ste to uradili, Izabela“, reče Eli, dižući glas. „Čuvari su postupali
po vašem naređenju. Vi ste ga ostavili tamo.“
Izabela diže ruke slabačkim gestom nastojeći da je smiri, ali je Eli
opet odgurnu. Pa još jednom.
„Zašto, Izabela? Zašto ste me naterali da ga ostavim tamo? Kako ste
mogli?“
Kad god bi je Eli odgurnula, direktorka bi ustuknula za korak. Eli je
išla za njom.
„Gde je Karter, Izabela? Je li živ? Da li je Natanijel ubio i njega?“
„Ne znam“, ponovi Izabela, sada već šapatom. Njene zlatnosmeđe
oči caklile su se od neprolivenih suza, ali je Eli, ne obraćajući pažnju na
to, ponovo gurnu.
Setila se Kartera kako je ubacuje u crni džip, zatvara vrata za njom i
udara pesnicom po autu, viknuvši vozaču: „Kreći!“ Plameni sjaj u
njegovim očima, kao da je mislio da će poginuti pa ipak bio spreman,
čak i voljan, da to učini - urezao joj se u pamćenje poput žiga.
„On je još dečak. Ako umre, to će biti vaša krivica, Izabela. Vaša
krivica.“
Elin glas zadrhta. Pala je na kolena.
Nekoliko trenutaka niko se nije ni pomerio. Zatim je Rejčel prišla
Eli i prebacila joj ruku preko ramena.
Podigla ju je na noge.
Nikol ih je obe zagrlila, držeći ih čvrsto u naručju.
Eli se nikad nije osećala tako bespomoćno. Nije želela više nikog
nikada da povredi.
Želela je samo da Karter preživi.
 TREĆE POGLAVLJE

Ambulanta se nalazila u istom krilu zgrade gde su bile smeštene i

učionice, na međuspratu gde su se duž zida nizali visoki prozori kroz
koje je sunce tako bleštalo da je Eli žmirkala. Tri devojke su bez reci i
utučeno prolazile pored sablasno pustih prostorija s redovima praznih
klupa u koje se đaci možda više nikad neće vratiti.
Eli nije obraćala pažnju na to, kao što nije obraćala pažnju ni na krv
na svom licu ni na sopstveni umor. Nije čak razmišljala ni o tome
koliko je Izabela izgledala izmoždeno kad ju je dočekala ispred škole. U
mislima je pravila spisak nestalih.
„Gde je Zoe?“
„Dobro je“, odgovori brzo Rejčel. „Dobrovoljno se prijavila da
pomaže bolničarkama.“ Na Rejčelinom umornom licu ukaza se tračak
osmeha. „Zaključila je da joj ne smeta da gleda krv.“
„Ostali? Radž? Dom? Eloiz?“
Ovog puta odgovorila joj je Nikol. „Svi su dobro.“
„I Dom?“ Eli nije mogla da sakrije iznenađenje. Kad je prošli put
videla Amerikanku, ona se borila sa čitavom grupom Natanijelovih
čuvara, pokušavajući da se probije do Kartera.
„Karter...“, zausti Nikol, a zatim na tren zaćuta. „Ubacio ju je u auto.
Izbavio ju je odande. Poslao ju je ovamo.“
Eli oseti kako joj se srce steže.
„Kreten“, promrmljala je, nadlanicom otirući suzu. „Tako je prokleto
glup.“
Ali svi su znali da ona zapravo ne misli tako.
„Ne gubi nadu, Eli“, reče joj Rejčel, stežući joj ruku. „Niko nije video
Kartera povređenog. Moramo da verujemo da je sve u redu i da gaje
Natanijel samo zarobio. Da bi došao do tebe.“
Pre nego što je Eli uspela da joj odgovori, stigle su do glavne
ambulante. Velika odaja pretvorena je u prostor za trijažu. Bolničari su
stajali oko jednog čuvara u crnoj uniformi i upravo mu zašivali ruku.
Eli oseti kako joj se utroba prevrće od mirisa alkohola i sredstva za
dezinfekciju i oštrog, metalnog zadaha krvi.
 „Makaze, molim“, rekla je hladnim i bezizraznim tonom niska
debeljuškasta žena sa stetoskopom oko vrata i uskim naočarima na
vrhu nosa.
Jedna medicinska sestra odmah ju je poslušala. Na svetlu blesnu
srebrni odsjaj makazica.
Pošto se nagnula da vidi kako je obavila posao, doktorka se
uspravila i ubacila krvave zavoje u kantu za otpatke. „Gotovo je, dušo.“
Gledajući u svoju ruku, čuvar je ispitivao šavove, stežući šaku a
zatim je opet opuštajući. Kad bi stegao pesnicu, mišići bi mu nabrekli.
Primetivši to, doktorka uzdahnu. „Uradi to još koji put i moraću
opet da te ušivam. Kako bi bilo da se oboje potrudimo da izbegnemo
novi susret? Mrzim da radim posao iz početka.“
„Izvinjavam se“, odgovori čuvar pokajnički.
Dok se on spremao da krene, Eli ugleda Zoe. Stajala je iza sestara i
napeto gledala.
Eli se malčice opustila.
Uočivši je, Zoe uzbuđeno poskoči. „Vratila si se!“
Bez pardona je odgurnula povređenog čuvara i pojurila ka Eli, koja
je stajala sa Rejčel i Nikol, i bacila joj se u naručje. Bio je to više udarac
nego zagrljaj, ali Eli to nimalo nije smetalo.
„Dobro si?“ Eli je pomno zagledala Zoino glatko lice tražeći tragove
povreda, ali ih ne nalazeći. „Zdrava i čitava?“
Zoe klimnu glavom, dok joj je konjski rep veselo poskakivao.
„Potpuno. Sredila sam dosta ljudi sinoć. Bilo je ludo.“
„Zoe...“, reče tiho Rejčel.
Mlađa devojčica zaćuta. Eli je primetila da se Zoe zamislila, tražeći
razloge zbog čega je ono što je upravo rekla neprimereno i trudeći se
da ispravi svoj previd.
„Žao mi je zbog tvoje bake“, kazala je tada Zoe neobično
bezizraznim tonom, kao da izgovara reči koje je naučila napamet.
Međutim, zatim kao da se uživela. „I zbog Kartera. Strahovito sam
besna zbog Kartera.“
Tada se neko nakašlja, a Eli diže pogled i vide da ih doktorka
posmatra.
„Vidi ko nam je došao“, reče ona sa izvesnim saosećanjem.
Potapšala je mesto koje je čuvar upravo napustio. „Šta si sad uradila?“
U drugačijim okolnostima, Eli bi se na te reči nasmešila. Doktori i
sestre u školskoj ambulanti već su je više puta lečili. Danas joj nije
polazilo za rukom da glumi dobro raspoloženje.
 „Nije tako strašno kao što izgleda“, rekla je Eli smeštajući se na još
toplu stolicu.
Doktorka frknu i navuče rukavice. „Ja ću to proceniti.“
„Izgleda poprilično krvavo“, reče Zoe s odobravanjem.
Zoe nije primetila koliko je Eli utučena, ni koliko je uplašena. A Eli je
bilo drago zbog toga. U dubini duše osećala se tupo, pometeno i
izgubljeno. Ali morala je da se sabere. Niko je neće slušati ako pomisle
da histeriše zbog Kartera. Niko neće krenuti za njom ako pokuša da ih
povede.
Ako treba zajedno da pokušaju da spasu Kartera, moraju verovati
da je ona prisebna.
I jeste prisebna.
Eli pogleda u Zoe i primora sebe da vedro kaže: „Rejčel kaže da si se
sad navukla na krv?“
„Mislim da želim da se bavim flebotomijom.“
„Šta je to?“, upita Eli. „Zvuči kao neka vrsta gusenice.“
„Da budem doktor za krv!“, uzviknu Zoe. „Po ceo dan se igraš
krvlju.“
„O bože“, uzdahnu Eli. „Znači, praktično vampir.“
Zoe se široko osmehnu. „Strava.“
„Može se lepo zaraditi“, promrmlja doktorka, odsecajući Eli kosu
oko rane makazicama, „od flebotomije.“
Devojčice se belo zgledaše.
Zoe je još neko vreme ćaskala o tuči i bolestima dok su bolničari
čistili krv sa Elinog čela i zašivali joj ranu. Na suprotnom kraju
prostorije, Rejčel je naslonila glavu na Nikolino rame.
Sve je grozno. Sve je kako ne treba.
Ali je Simerija ipak njen dom. A to je bilo nešto najbliže normalnosti
što je Eli sada mogla da zamisli.

Koji sat kasnije, Eli je žurila niz glavno školsko stepenište. Pošto se
istuširala i presvukla, osećala se malo bolje. Bila je spremna da odluči
šta sada da radi.
U glavi joj je bubnjalo a ruka joj se neprestano nesvesno vraćala ka
šavovima, sad uglavnom skrivenim njenom gustom zlatnosmeđom
kosom.
Nije uzela tablete protiv bolova koje joj je doktorka dala. Želela je da
joj glava ostane bistra.
Došlo je vreme da smisli plan.
Kad je stigla do prizemlja, skrenula je u široki, elegantni hodnik.
Uglačani paneli od hrastovine presijavali su se na zidovima. Pozlaćeni
ramovi slika blistali su obasjani sunčevim zracima. Kristalni luster što
je visio iznad raskošnog stepeništa caklio se poput dijamanta.
Mermerni kipovi na odmorištu izgledali su kao izvajani od snega.
Eli nije pamtila da je ikada volela neko mesto kao što je volela ovu
školu. Međutim, činilo joj se da joj to utočište već izmiče iz ruku.
Kako će svi oni uspeti da ostanu tu, bez Lusinde? Ona je držala
čitavu školu na okupu.
A sada je više nema.
Prolazeći pored direktorkine kancelarije, smeštene ispod širokog
glavnog stepeništa, Eli oklevajući zastade. Znala je da bi trebalo da
razgovara sa Izabelom - da joj objasni zbog čega se onako ponašala.
Međutim, nije mogla naterati sebe da to uradi. Još nije bila spremna da
postupa tako zrelo.
Ipak, sada su joj trebale informacije. Morala je da razgovara s nekim
u koga može da se pouzda.
U tom trenutku pored nje je prošao čuvar u crnom. Eli ga pogleda u
oči.
„Gde je Radž Patel?“

Eli i Radž su sedeli jedno naspram drugoga u gotovo praznoj dnevnoj

sobi. Eli se smestila na ivicu velike kožne fotelje.
Radž je sedeo na stolici i posmatrao je s nedokučivim izrazom u
tamnim bademastim očima, istovetnim Rejčelinim. Došao je čim ga je
Eli pozvala, mada je sigurno bio zauzet. Činilo joj se da je on ne osuđuje.
„Jednostavno moram da razumem šta se desilo“, reče Eli.
Radž nije izgledao iznenađen njenim rečima.
„Sve je išlo po planu“, odgovori on, „dok nije krenulo naopako.“
Ona gaje ćuteći slušala dok je nabrajao sve što se odvijalo po planu.
Ona i Karter su prešli preko Hampsted hita tren pre ponoći, kao što je i
trebalo. Pronašli su Elinu baku na dogovorenom mestu, na Parlament
hilu. A Natanijel im se pridružio samo nekoliko minuta kasnije nego što
su očekivali.
Sve je protkalo mirno - povremeno čak i vedro.
 Dok se nisu pojavili Džeri i Gejb, s pištoljima u rukama.
„Lusinda je ostavila Džerija vezanog u kamionetu u blizini parka“,
objasnio je Radž Eli. „Čuvala su ga dva člana njenog ličnog obezbeđenja.
Ne znamo kako je Natanijel saznao lokaciju koju je ona odabrala. Ali ju
je otkrio. Iznenadio je njene čuvare. Natanijelovi ljudi su oslobodili
Džerija.“
Eli se zavalila u fotelji. Sve je bilo tako mučno očigledno. Izvanredan
plan tako jednostavno onemogućen.
I najsloženiji nacrt na svetu može se uništiti za samo nekoliko
trenutaka običnim čekićem.
„Odakle im pištolji?“, pitala je Eli.
„Od Gejba, pretpostavljam“, odgovori Radž sa gnušanjem. „On je
jedini dovoljno bezuman da donese oružje na mirovne pregovore.“
Eli ga pogleda. „Ne mislite daje to bila Natanijelova ideja?“
On odmahnu glavom. „Dobro sam pogledao Natanijela kad je
ugledao te pištolje - nije mi izgledao zadovoljan.“
To ju je iznenadilo. Natanijel je bio opsednut kontrolom. Svakako
nije podsticao neposlušnost kod svojih potčinjenih.
„Čim smo videli oružje, morali smo da reagujemo“, nastavio je
Radž. „Napali smo ih svim raspoloživim sredstvima. I uspelo je. Na
kraju. Ali...“
Zaćutao je i protrljao oči.
„Ali je Lusinda ubijena“, završila je Eli njegovu rečenicu. Napeto se
nagnula ka njemu. „Radže, jeste li videli ko ju je ubio? Je li to bio Džeri?“
Džeri Kol je bio profesor prirodnih nauka koji ih je sve izdao - što ih
je koštalo Džoinog života, kada je on stao uz Natanijela. Zvučalo je
sasvim logično da je on i to mogao da uradi.
Međutim, Radž odmahnu glavom, stisnutih usana. „Nije to bio
Džeri. Izabela je bila dovoljno blizu da sve vidi. To je bio Gejb. A ima još
nešto što bi trebalo da znaš.“ Radž pogleda Eli u oči. „Izabela se kune da
je Gejb nišanio u Natanijela.“
Eli naglo udahnu. „Šta?“
„Ja to nisam video“, reče on, „ali Izabela je ubeđena da je Gejb
nišanio u Natanijela i da je Lusinda u poslednjem času stala na putanju
metka. Izabela misli...“ Radž je oklevao, kao da razmišlja koliko treba da
joj otkrije. „Pa, njoj se učinilo da je Lusinda videla šta Gejb hoće da
uradi. I da je ona zato primila metak. Da bi spasla Natanijela.“
Eline usne su se pomerale, ali sa njih nije dopirao nikakav zvuk.
Osećala je da tone. Borila se za vazduh.
 Lusinda je pristala da pogine? Namerno me je napustila?
Eli odmahnu glavom tako snažno da su je kopče na glavi zabolele.
„Ne, Radže. Izabela nije u pravu. Lusinda to ne bi uradila. Ne bi. Ne bi za
Natanijela.“
Radž se nije raspravljao s njom. „I meni je teško da poverujem u to.
Nudim ti to samo kao moguće objašnjenje.“ On zastade. „Eli, neću da ti
govorim šta da radiš. Ali Izabela je potpuno skrhana zbog toga - zbog
svega. Voleo bih da porazgovaraš s njom. Da čuješ šta ona misli.“
Elin izraz lica bio je leden, ali Radž nije ustuknuo. „Izabela nam nije
naredila da ostavimo Kartera. On je znao u šta se upušta. Znao je šta
sve može da se dogodi - znao je šta sve može da krene naopako. Bio je
spreman na to.“
Eli nije htela da se raspravlja s Radžom, ali joj je ledeni bes
prožimao vene poput hladne vode. Stegla je pesnice, ne želeći da
progovori dok se ne obuzda.
„Gde je on, Radže?“, upitala je, menjajući temu. „Je li živ?“
On je neko vreme ćutao. Napokon je progovorio, prigušenim
glasom.
„Voleo bih to da znam.“
 ČETVRTO POGLAVLJE

Ostatak dana prošao je u izmaglici premora.

Eli je u vreme ručka otišla u trpezariju, samo da dokaže ostalima da
je dobro.
Sasvim dobro.
Čim je ušla u prostoriju, međutim, pritrčala joj je Kejti Gilmor i
potpuno neočekivano je čvrsto zagrlila.
„Hvala bogu da si dobro.“
Nakon što ju je godinama mrzela, Eli je bilo čudno što joj je Kejt
sada drugarica. Ne čudno u lošem smislu. Samo... čudno čudno. Pa ipak,
Eli joj je uzvratila zagrljaj, stežući Kejtina mršava ramena, i zagnjurila
lice u njenu dugu, crvenu kosu. Kejti je mirisala na najskupoceniji
parfem na svetu.
„Bilo je grozno“, čula je Eli sebe kako šapuće. Poželela je da začuti.
Kako će joj iko poverovati da je dobro ako bude pričala da nije?
Međutim, činilo se da je Kejti razume. Njeno prelepo lice izgledalo
je sumorno - sva nekadašnja nadmenost se raspršila.
„Tako mi je žao zbog Lusinde. Toliko sam joj se divila“, govorila je
Kejti prigušenim glasom; nije htela da je čuje bilo ko osim Eli. „Bila je
carica.“
Eli se srce steglo kad je Kejt spomenula njenu baku.
Za razliku od Eli, Kejti je odrasla uz Lusindu Meldram - koja je
oduvek bila na čelu Oriona, oduvek opipljiv lik u njenom životu.
Bilo bi divno da je i Eli odrastala uz Lusindu.
„Bila je neverovatna“, složila se Eli tiho, „zar ne?“
Devojke se zgledaše s razumevanjem. Zatim Kejti nagnu glavu u
stranu i zaškilji. „Treba nešto da pojedeš. Grozno izgledaš.“
Trenutak razumevanja je prošao.
Naravno, časovi su bili otkazani. Kao i Noćna škola. Eli se osećala
grozno što nema čime da se zaokupi. Da nije bila tako izmoždena, opet
bi otrčala do Radža i izvikala se na njega. Zahtevala bi da svi nastave da
rade. Da nađu Kartera. Da sve ovo srede.
Međutim, nije to uradila. Šta bi to vredelo? Istina je da oni jesu
poraženi. Izgubili su. Propali su.
Osim toga, profesori su se negde zatvorili i održavali tajni strateški
sastanak. Otkad se vratila u školu, nije videla nikoga od njih. Nije imala
na koga da se izviče.
Posle ručka ostali su se, jedan po jedan, savladani nenaspavanošću,
povlačili u svoje sobe. Međutim, Eli je odbila da sledi njihov primer.
Poslednji put je spavala u Karterovom naručju u njihovoj bezbednoj
kući u Londonu. Sećanje na taj trenutak još uvek ju je proganjalo.
Nije želela da ode u svoju sobu. Nije htela da ostane sama.
Nije htela ni ona da bude bezbedna kada Karter nije.
Kasno po podne, međutim, već je bila potpuno omamljena od
umora. Nije se naspavala čitava dva dana.
Hodala je sama po hodnicima, trudeći se da ostane budna.
„Kad bih samo imala s kim da popričam“, mrmljala je sebi u bradu,
ulazeći u dnevnu sobu. Međutim, u njoj nije bilo nikog osim čistačica,
koje su tiho slagale prljave šolje i tanjire na poslužavnke. Prigušeno
čangrljanje porcelana odzvanjalo je u tišini.
Eli je prošla hodnikom do krila zgrade u kojem su se nalazile
učionice, gde je grupa mermernih kipova stajala kao na straži. Zatim se
okrenula i opet vratila nazad, prstima prateći udubljenja u drvenim
pločama na zidu.
Konačno se našla ispred biblioteke, ne znajući tačno kako je tamo
dospela.
Vrata su se otvorila tiho, poput uzdaha.
Tu prostoriju je Eli poznavala jednako dobro kao svoju spavaću
sobu. Dugi nizovi visokih polica za knjige s nagnutim lestvama na
točkovima. Prigušena svetlost. Ličilo je na utočište.
Eli je polako ušla - odaja s visokom tavanicom delovala je pusto i
prazno. Nigde nije bilo ni traga ni glasa od bibliotekarke Eloiz, niti od
ijednog đaka ni čuvara. Veliki metalni lusteri što su visili sa stropa
behu upaljeni, kao i uvek. Na svakom praznom stolu sijala je lampa sa
zelenim abažurom.
Eli se polako zaputi ka suprotnom kraju prostorije. Bila je tako
umorna da joj se činilo da lebdi. Kao da pluta kroz odeljak s romanima.
Debeli persijski tepisi prigušili su joj korake, pojačavajući osećaj
nestvarnosti.
Možda je već zaspala, i sve ovo sanja.
Kad je stigla do odeljka moderne istorije, okrenula se. Prstima je
ovlaš dotakla pozlaćene hrbate starih knjiga, tražeći jedan naslov. Kad
ga je pronašla, uzela je knjigu s police i privila je na grudi.
Bila je to teška knjiga u kožnom povezu, pod naslovom Osvajanje
sveta.
Eli sklopi oči.
Pre mesec dana stajala je tu s Karterom i nadmudrivala se s njim
oko domaćeg zadatka iz istorije.
„Ova mi izgleda dobro“, rekao joj je on, pružajući joj upravo tu
knjigu.
Na časovima fizike Eli je naučila da sve stvari neprestano
razmenjuju elektrone. Ako dovoljno dugo sedite na jednoj stolici, ona
na kraju primi sve vaše elektrone, a vi njene.
Džeri Kol ju je tome naučio.
Spustila je šake tamo gde su bile Karterove, trudeći se da ga oseti na
toj knjizi. Pa ipak, pod prstima nije osećala ništa osim tvrdih,
neumoljivih korica.
Eli prigušeno zajeca.
Ko zna gde je Karter? Nije uspela da ga spase i sačuva.
Nije uspela da ga zaštiti.
Trebalo je nešto da učinim. A ja sam ga izgubila.
Još uvek držeći knjigu u rukama, polako se spustila na pod i položila
glavu na kolena.
Kartere, molim te, budi živ.

„Eli Šeridan?“ Grubi glas je zvučao bezizrazno i nepoznato.

Eli zatrepta i probudi se. Čitav svet kao da se nakrivio. Obraz joj je
bio priljubljen uz grubu tkaninu starog persijskog tepiha.
Polako se uspravila i bunovno pogledala oko sebe. Biblioteka.
Jedva se sećala kako je tu dospela. Sigurno je zaspala na podu. Još
uvek je držala knjigu u naručju.
Jedan od Radžovih čuvara stajao je na kraju niza polica,
nedokučivog izraza lica. „Izabela le Fanul želi da te vidi u svojoj
kancelariji.“
„Želi, stvarno?“ Sad već potpuno budna, Eli protrlja krmeljive oči
nadlanicom. „Pa, možda ja trenutno ne želim da razgovaram s njom.“
Čuvar zausti da nešto kaže, a zatim zatvori usta. Očigledno nije
očekivao takav odgovor.
„Rekla je da je važno“, dodao je blago nesigurnim glasom.
 Uvek je važno, požele Eli da se brecne na njega.
Ali ipak nije. Ne bi bilo pošteno da se istresa na njega; to nije
njegova krivica. Nije čak znala ni kako se on zove.
Uzdahnuvši, odmahnula je rukom. „Dobro. Otići ću kod nje.“
Ne uspevajući da prikrije olakšanje, čuvar kratko klimnu glavom i
žurno ode, ne dajući Eli vremena da se predomisli.
Eli se posrćući osovi na noge - mišići su je boleli od sinoćnje tuče i
od spavanja na tvrdom podu.
Ukočeno se krećući, izašla je u hodnik. Kroz prozore je videla daje
dnevna svetlost iščilela. Dok je Eli spavala, pala je noć. Sigurno je prošlo
nekoliko sati.
U podnožju širokog stepeništa Eli se okrenula ka Izabelinoj
kancelariji, čija su vrata bila bukvalno skrivena u složenim rezbarijama
drvene zidne oplate. Zastala je i duboko udahnula. Kad joj se učinilo da
se dovoljno smirila, pokucala je.
„Uđi.“
Na Elin dodir vrata se otvoriše. Direktorka je sedela za svojim
radnim stolom, s laptopom ispred sebe.
Izabela je samo na trenutak digla pogled. „Molim te, sedi.“
Njen izraz lica ništa nije odavao.
Izabelin starinski sto od mahagonija dominirao je čitavom
kancelarijom. Ispred njega su stajale dve duboke kožne fotelje; Eli sede
na ivicu jedne od njih.
Izabela je kucala po laptopu sigurnim, brzim pokretima, pogleda
uprtog u ekran. U međuvremenu se presvukla iz uniforme Noćne škole
u tamne pantalone i belu svilenu bluzu. Preko ramena joj je bio
prebačen kardigan. Nije izgledala onako bleda kao ranije. Na prvi
pogled, zapravo, izgledala je gotovo... normalno.
Dok je Izabela nastavljala da kuca, Eli je shvatala njenu poruku.
Izabela ju je podsećala ko je ovde glavni.
Čekajući, osvrtala se oko sebe. Sve je bilo na svom uobičajenom
mestu - niski ormarići duž čitavog zida ispod velike, romantične
tapiserije što je predstavljala viteza i devojku s belim konjem.
Izabela je konačno završila s kucanjem. Sa odlučnim škljocanjem
zatvorila je laptop i zavalila se u stolici, posmatrajući Eli surovim,
lavljim pogledom.
„Radž i Dom punom parom rade na tome da otkriju kuda je
Natanijel odveo Kartera“, rekla je bez ikakvog uvoda. „Htela sam prvo
tebi da kažem da verujemo da je on živ.“
 Ko zna zašto, njen jednostavan i miran ton potpuno je slomio Eli.
Pritisla je oči dlanovima.
Živ je. Živ je...
Izabela je sačekala nekoliko trenutaka pre nego što je nastavila.
„Molim te, veruj: vratićemo ga. A Natanijel će platiti za ono što se sinoć
desilo. Preguraćemo sve ovo. I počećemo iz početka.“
Glas joj je postao leden i, na sopstveno zaprepašćenje, Eli shvati da
joj i sama stvarno veruje.
Možda su potučeni u Londonu, ali jedno je bilo jasno: Izabela nije
imala nameru da odustane. Ni slučajno.
Borba još uvek traje.
Spustivši ruke u krilo, Eli diže pogled. „Gde je on?“
„To još ne znamo, ali pratimo sve Natanijelove razgovore a oni nam
daju povoda da verujemo da Kartera i dvojicu čuvara drže negde izvan
Londona. Sumnjam da Natanijel želi da ih upotrebi kao ulog u
pregovorima.“
Izabelin glas zvučao je besno. Ali se Eli odjednom osetila bolje.
Samo ako je Karter živ, moći će sve da podnese.
Taj nalet optimizma išao je ruku podruku s trenutnom grižom
savesti kada se prisetila kako se tog jutra ponela prema Izabeli.
Odjednom ju je zapljusnula bujica svih grubih reći koje joj je rekla.
Natanijel joj je neprijatelj. A ne Izabela.
„Slušajte...“, reče Eli oklevajući. „U vezi sa onim što se jutros
desilo...“
Izabela naglo diže ruku, ućutkujući je.
„Molim te, nemoj“, reče ona. „Nisi ti kriva. Ja sam vrlo loše
postupila.“
Ali Eli to nije htela da prihvati.
„Ja sam pogrešila“, reče Eli. „Ovo je bila užasna noć i desile su se
grozne stvari, ali znam...“ Ona na trenutak zastade, pre nego što je
dodala: „Znam da ga i vi volite.“
Na Izabelinim obrazima pojaviše se crvene mrlje - jedini znak
bujice osećanja za koja je Eli podozrevala da ih Izabela potiskuje.
„Da, volim ga“, reče direktorica. „Veoma. I uz tvoju pomoć,
uspećemo da ga vratimo. Hoćeš li se boriti uz mene, Eli? Za Kartera?“
Eli ni trenutka nije oklevala. „Da.“
Izabela ustade, obiđe oko stola i sede u fotelju pored Eline. Tako
izbliza, Eli je videla napetost na njenom licu.
Oči su joj bile crvene a podočnjaci tamni. Međutim, izraz joj je bio
odlučan.
„Eli, bilo je trenutaka kada, možda, nisam shvatala da je ovo isto
toliko tvoja borba koliko i moja. Kad sam pretpostavljala da si suviše
mlada da učestvuješ u ovoj... bici sa Natanijelom“, reče ona. „Neću
ponoviti tu grešku. Ti si u samom središtu ove borbe. Imaš pravo da
odlučuješ o sopstvenom životu. A imaš pravo i da znaš moje planove.“
Ona duboko udahnu. „Napuštam organizaciju. Napuštam Simeriju. I
želela bih da i ti pođeš sa mnom.“
Ta vest je pogodila Eli poput pesnice pravo u stomak. Osećala se
potučeno. Iznevereno.
Napušteno.
U očima je zapekoše vrele suze. Nekoliko trenutaka joj se činilo da
nije u stanju ništa da kaže. „Vi... odlazite?“
„Moramo, Eli“, odgovori Izabela blago. „Ti i ja. Radž... Svi. Šta god da
se sada desi, moraćemo da napustimo Akademiju Simerija. Možemo
čekati da nas Natanijel izbaci odavde ili jednostavno otići. Možemo
sami da odemo odavde. Ja nameravam da uradim ovo drugo.“
Eli oseti kako gubi tlo pod nogama.
Moram li baš sve da izgubim?
Poželela je da odjuri iz kancelarije i da se nikada ne vrati. Da se
sakrije u nekom mračnom kutku i da liže svoje rane.
Međutim, primorala je sebe da ostane.
„Ne razumem.“ Glas joj je podrhtavao od neprolivenih suza. „Kuda
idete?“
Izabela nije odmah odgovorila. S ljubavlju je pomilovala uglačanu
gornju ploču svog radnog stola od mahagonija. Izgledala je zamišljeno.
„Jesam li ti ikada rekla da sam ovaj sto nasledila od svoga oca?“
Zbunjena ovom neočekivanom promenom teme, Eli odmahnu
glavom. Znala je da su Izabela i Natanijel imali istog oca i različite
majke. Znala je da su zajedno odrasli i da je otac sve ostavio Izabeli,
iako je Natanijel bio stariji.
Ali nije znala mnogo više od toga o Izabelinom porodičnom životu.
„Naglasio je to u svom testamentu“, rekla je Izabela blago. „Ovaj sto
je stajao u njegovoj kancelariji otkad znam za sebe. Pre toga je
pripadao njegovom ocu. Ostavio ga je meni.“
Priljubila je dlanove uz gornju površinu stola, sevajući očima od
pritajenog besa.
„Ne želim da moj polubrat ikad priđe blizu ovom stolu. Ne mogu da
ga zamislim u svojoj školi.“ Digla je ruke. „Ali istina je da je on pobedio.
A mi moramo da razmislimo o tome kako nameravamo da izgubimo.“
Suviše užasnuta i besna da bi joj mogla promišljeno odgovoriti, Eli
diže glas: „Ne, Izabela. Ne govorite tako. Ništa nije gotovo. Još uvek. Ne
možemo odustati. Ja vam to neću dopustiti. Ne možemo odustati posle
svega što je on uradio. Posle Džo. Posle Kartera.“
Bilo joj je veoma teško da izgovori ta dva imena - te dve sudbine - u
istoj rečenici. Ali sada su morale iskreno da razgovaraju. A Izabela je
morala da zna kako se Eli oseća.
„O dušo, zar stvarno nemaš nimalo poverenja u mene?“ Direktorka
se zavali u stolici, zagledavši se u Eli s tužnim poluosmehom. „Ako
postoji nešto što smo i Lusinda i ja pokušavale i nismo uspele da te
naučimo, to je kako da pobediš kada gubiš. Mislim da sad nemaš
drugog izbora, osim da naučiš tu bolnu lekciju.“
„Ne znam čak ni šta to znači“, brecnu se Eli. Sad je nisu zanimale
igre rečima. Želela je samo da Izabela ne odustane.
„Onda mi dozvoli da ti objasnim.” Direktorica oštro pogleda Eli u
oči. „Pre svega, napustićemo ovu školu kao gubitnici. Prihvatam to. Ali
ono što ti ne shvataš jeste da ja ne odustajem. Počinjem iz početka.”
Eli nabra čelo. „Počinjete, kako?”
„Zatvorićemo Akademiju Simerija”, objasnila joj je direktorka. „I
otvorićemo je ponovo, sa istim profesorima, istim đacima, negde
drugde. Daleko odavde.”
Eli se zaprepastila. „Kako? Hoćete da preselite školu?” „Praktično...
da.”
„Ali... kako? Kuda ćemo otići?”
„Imamo veliku podršku u inostranstvu i mnogo mogućih lokacija.
Postoji jedna divna stara škola u švajcarskim Alpima. Prelepo mesto,
visoko u planinama. To je nekad bila viktorijanska devojačka škola.”
Izabela pogleda u očev sto. „Mogu da nas zamislim tamo.”
Eli htede da joj se suprotstavi, ali kad joj je Izabela tako predstavila
tu mogućnost, zvučala je zabrinjavajuće razumno. Jednostavan izlaz iz
ove situacije. Okončanje bitke. Novi početak. Ali taj plan je imao i neke
mane.
„Zar Natanijel ne bi jednostavno krenuo za nama?” Direktorka
slegnu ramenima. „Možda. A možda i ne bi. Vidiš, ako bismo
dobrovoljno napustili Orion i Simeriju, on ne bi imao razloga da nas
progoni.”
„Onda je on pobedio”, reče Eli bezizrazno.
„Želimo da on tako misli.” Izabela je značajno pogleda. „Pošto
odemo, pronaći ćemo način da ga urušimo. Da uništimo sve što je
izgradio. Da ga potučemo.”
Eli naglo izdahnu, mada nije ni bila svesna da je do tada zadržavala
dah. Odjednom se osećala nekako tupo.
„Znači, ista borba bi se nastavila.”
Izabela odlučno odmahnu glavom.
„Ne, Eli“, odgovori ona. „Počela bi nova borba. Za suštinu svega
toga. A mi bismo bili u prednosti.“ Izabela se nagnu ka njoj. „Na to sam
mislila kad sam pričala o tome da treba mudro da izgubimo. Da se
vratimo i pobedimo drugi put.“
Eli je mrzela što joj sve to zvuči tako razumno. U tom trenutku, ideja
da bi rat s Natanijelom mogao da se nastavi, čak i ako izgube Simeriju,
delovala joj je nepodnošljivo. Sad, dok Lusinda još nije ni sahranjena a
Karter...
Ona se uspravi. „A šta je s Karterom? Nećete ga valjda napustiti? Jer
ja nikud ne idem bez njega.“
Izabela diže ruke. „Ne“, odgovori ona. „Niko nikud ne ide bez
Kartera. Moramo ga prvo vratiti ovamo, a tek onda ćemo otići. Sada
sam usredsređena upravo na to. Molim te da mi veruješ. Nikad ne bih
uradila ništa što bi povredilo Kartera.“
Bio je to dobar plan. Ili bar najmanje loš mogući plan.
Uprkos tome, Eli ga je mrzela. Ako gubite, možete to nazivati
raznoraznim fenserajskim terminima, ali kako god da ga nazovete,
poraz je ipak poraz.
S druge strane, odlazak - novi početak. To je zaista delovalo
privlačno. Ostaviti Natanijela iza sebe, bar na neko vreme. Pobeći. Naći
se na sigurnom.
Ta ideja se činila gotovo nezamislivom. A Eli je to želela isto koliko i
Izabela.
Međutim, nije mogla da zamisli kako bi se to moglo objasniti
ostalim đacima. Svi su izgledali tako utučeno. Tako iscrpljeno. Ako bi
im objasnila Izabelin mudri plan da izgube stvarno, stvarno pametno...
Odustali bi. Isto kao što je i ona sada poželela da odustane.
Moraju pronaći način da ubede sve ostale kako će poraz zapravo
biti pobeda.
Iz hodnika nije dopirao nikakav zvuk. Škola je bila tiha poput crkve.
Zato se Eli sopstveni glas učinio neobično bučnim kad je opet
progovorila.
„Moramo ponovo da pokrenemo Noćnu školu.“
 Izabela se trgnu. „Molim?“
Sad kad je to glasno izgovorila, Eli je shvatila da je to rešenje.
„Otkazali ste treninge i časove“, rekla je usrdno. „Obnovite ih. Vratite
sve na posao. Odmah.“
Direktorka je izgledala iznenađeno. „Eli, posle onoga što se desilo s
Lusindom, stvarno verujem da nam je potrebno nekoliko dana da je
ožalimo.“
Međutim, što je više razmišljala o tome, Eli je sve više verovala daje
u pravu. Zbog toga što nisu imali šta da rade, svi su se osećali
beznadežno.
„Zar ne shvatate? Ne treba nam vreme za plakanje. Plakanje je
poraz. Moramo da radimo. Dok radimo - dok treniramo u Noćnoj školi -
osećamo se moćno. I jesmo moćni.“ Ona duboko uzdahnu. „Osim toga,
ako treba da vratimo Kartera, ne smemo gubiti vreme. Moramo odmah
da počnemo.“
Izabela je i dalje izgledala neodlučno. „Ali profesori su iscrpljeni.
Đaci su demoralisani...“
Eli nije popustila. „Onda pustite profesore večeras da se naspavaju.
Sutra treba da drže časove. Đaci su utučeni jer misle da smo izgubili.
Što je još gore“, nastavi ona, „misle da se predajemo. Moramo da im
objasnimo da se još uvek borimo. Da još nije sve gotovo... Jer i nije.“
 PETO POGLAVLJE

Kad je sledećeg jutra sišla na doručak, Eli je zatekla rukom ispisanu

poruku zalepljenu na vrata trpezarije.

Danas u 9 ujutru časovi se nastavljaju po uobičajenom

rasporedu. Svi učenici treba da dođu na nastavu kao i obično.
Noćna škola nastavlja s radom u 8 uveče. Stoga, SVI đaci
Akademije Simerija treba da pohađaju trening Noćne škole.
NEĆE BITI NIKAKVIH IZUZETAKA.

„Šta je ovo?“
Kejti se nagnula preko Elinog ramena da pročita pismo. „Svi đaci
Akademije Simerija treba da...“, čitala je naglas, sa sve jačom
nevericom.
„Ne valjda i ja.“ Ona pogleda u Eli sa savršeno zblanutim izrazom
lica. „Ne misle valjda na mene?“
Eli je znala da su njih dve sada drugarice i da treba da saoseća s
njom, ali se ipak samo osmehnula i krenula u trpezariju.
Odjednom je osetila strahovitu glad.
Kejti je išla za njom i ponavljala panično piskavim glasom: „Đaci se
za Noćnu školu prijavljuju dobrovoljno. Oduvek je bilo tako. Ne mogu te
upisati tamo na silu. Nije to vojska. Ja nisam regrut.“
Rejčel i Nikol su već sedele za svojim uobičajenim stolom kad su im
prišle Eli i Kejti, koja se još uvek žalila.
Primetivši Elin zadovoljni izraz lica i Kejtinu usplahirenost, Rejčel
izvi obrve.
„Ah. Videle ste obaveštenje.“
Kejti se odmah okrete njoj. „Rejčel, ne mogu me prinuditi da se
uključim u Noćnu školu, zar ne?“, pitala je molećivo. „Sigurno postoji
neki zakon o tome. Sloboda... ličnog izbora. Neka vrsta zaštite. Ljudska
prava. I ja sam valjda neki čovek, zar ne?“
Eli frknu. Rejčel izvi usne. „Pa...“
„O bože.“ Kejti se sruči na stolicu pored Nikol, čija se duga tamna
kosa presijavala na svetlu poput prolivenog mastila.
 Nikol je potapše po ramenu. „Mislim da ćeš ti biti odlična u Noćnoj
školi.“
„Naravno da hoću.“ Riđokosa devojka se ozari. „Ali ne želim to.
Razgovaraću sa Zelaznijem. On će to rešiti.“ Skočivši sa stolice,
požurila je ka vratima, dok joj je bakarnocrveni konjski rep poskakivao
za njom.
„Jadni Zelazni“, promrmlja Rejčel, gledajući Kejti kako izlazi.
„Umeće on s njom“, reče Eli.
Rejčeline oči boje cimeta pomno se zagledaše u Eli „Izgledaš mnogo
bolje. Jesi li se naspavala?“
Zapravo, posle razgovora s Izabelom Eli je mirno zaspala, u svom
krevetu, prvi put posle nekoliko dana.
„Popričala sam s Izabelom“, odgovori Eli. „Razjasnile smo neka
pitanja.“
„Jesi li saznala nešto novo? Ima li ikakvih vesti o Karteru?“
Eli je ispričala Rejčel sve što je znala. Drugarica ju je saslušala
manje razdragano nego što je Eli očekivala.
„Ali ništa konkretno?“ Rejčel nabra čelo. „Ne znaju gde je on?“
Rejčelina sumnjičavost odmah pokoleba Eli. Rejčel joj je bila jedna
od najmudrijih drugarica. Ako ona ne misli daje s Karterom sve u
redu...
Eli nije želela da razmišlja o tome.
„Kako god“, nastavi ona odlučno. „Rekla sam Izabeli da treba da
nastavimo da radimo...“
Nikol se nagnu ka njoj. „Jesi li ti kriva što opet imamo časove?“
„Je li to Eli sredila?“ Zoe priđe stolu zajedno s Lukasom. „Bravo, Eli!“
Svoju radost naglasila je snažno zamahnuvši nogom i zamalo
promašivši obližnji sto, za kojim su sedeli mlađi đaci. Eli ih čak nije bila
ni primetila, dok se sada nisu svi izmakli.
„Pobićeš klince“, prekori Rejčel blago Zoe.
Zoe zatrepta kao da ih ni ona do tada nije primetila.
„Ćao, Zoe“, reče joj tiho jedan dečak za njihovim stolom. Imao je
naočare, maslinastu put i tamnu talasastu kosu i gledao u Zoe s
otvorenim divljenjem.
Ona mu je uzvratila bezizrazno ga gledajući sve dok mu obrazi nisu
porumeneli te je nastavio s doručkom.
„Ko god da je to uradio, car je.“ Lukas šaljivo zamahnu kao da će
pesnicom udariti Zoe, koja mu odmah uzvrati istinskim udarcem.
Lukas se uhvati za ruku. „Ah! Čoveče, Malecka“, požali se on. „Moraš
da naučiš da se obuzdavaš.“
„Ne zovi me Malecka“, odgovori Zoe bez imalo kajanja.
„Dakle, Noćna škola počinje večeras.“ Rejčel diže glas, nastojeći da
opet uspostavi red. „A ovog puta će svi đaci koji su ostali u školi
učestvovati. I svi profesori. Kako li će to izgledati?“
Na Elinom licu polako se nazirao odlučan osmeh.
„To je početak.“

Žureći na čas, Eli je čula kako je neko zove. Okrenula se i videla mladu
ženu s naočarima i dugom tamnom kosom skupljenom u punđu navrh
glave kako joj hita u susret.
„Eloiz!“ Eli pritrča bibliotekarki i zagrli je. „Dobro ste.“
Eloiz je bila najmlađi instruktor Noćne škole - po godinama najbliža
đacima. Oduvek su joj se obraćali sa svojim problemima - jer je ona
najbolje od svih pamtila kako izgleda imati sedamnaest godina.
Međutim, napori koje je preživela u poslednjih godinu dana
promenili su je - izgledala je starije. Sada više niko ne bi mogao
pomisliti da je ona učenica.
„Dobro sam.“ Toplim pogledom obuhvatila je Elino lice,
zadržavajući se na kopčama, jedva vidljivim ispod kose. „U svakom
slučaju, uglavnom sam dobro.“ Osmeh joj nestade s lica. „Žao mi je zbog
tvoje bake.“
Eli uzmaknu za korak. „Hvala“, promrmljala je. Još uvek nije bila
sigurna kako treba da odgovara na izraze saučešća. Šta da kaže.
Primetivši to, Eloiz se nije zadržavala na toj temi.
„Traži te Dom“, reče joj ona. „Zvala te je da odmah dođeš u njenu
kancelariju.“
Elino srce poskoči. „Je li to zbog Kartera? Je li ga našla? Je li on
dobro?“ Od uzbuđenja pitanja joj pokuljaše sa usana poput bujice.
Eloiz diže ruku. „Ne znam. Samo su mi rekli da te pronađem.“
„Dobro“, reče Eli, gotovo skakućući od nestrpljenja. „Idem odmah.“
Okrenula se na peti i pojurila hodnikom, potpuno zaboravljajući na
časove.
Možda su pronašli Kartera. Možda će ga sada dovesti.
Ta misao ju je gonila napred, te je potrčala još brže. Jedina nevolja
bila je u tome što nije tačno znala gde se nalazi tehničarkina
kancelarija.
 Pretražila je glavnu školsku zgradu bez uspeha, pre nego što se
zaputila u krilo sa učionicama. Čas je još uvek trajao i skoro sva vrata
behu zatvorena. Čula je prigušene glasove profesora u pozadini dok je
žurila uz stepenice, da pretraži sprat. I tamo je bilo isto - nije mogla da
pronađe kancelariju u kojoj se nalazila Dom.
Najviši sprat tog krila zgrade bio je namenjen samo starijim
đacima, te su tu učionice bile manje i brojnije. U to doba sve su bile
prazne - hodnik je bio mračan i sablasno pust. Eli gotovo nesvesno
krenu dalje bezmalo na prstima - kao da ne želi da remeti tišinu. Tada
je prvi put čula tiho kuckanje.
Zastala je da oslušne. Zvuk je bio neravnomeran, ali neprekidan.
Eli je pokušala da odredi odakle dopire - idući od vrata do vrata, sve
dok nije stigla do onih iza kojih se zvuk čuo glasnije. Odatle je, izbliza,
čula još nešto.
Muziku.
Pokucala je na vrata.
„Napred“, odgovorila je Dom tipičnim američkim naglaskom.
Ulazeći, Eli ju je odmah zasula pitanjima: „Šta se dešava? Nešto u
vezi s Karterom? Jeste li ga pronašli?“
Govorila je tako brzo da se zadihala.
„U neku ruku.“ Dom ustade od stola na jednom kraju prostorije. Eli
se odmah obeshrabrila - Dom je izgledala suviše ozbiljno za nekoga ko
se priprema da joj saopšti dobre vesti.
Eli oseti kako je nešto steže u grudima. „Kako to mislite, u neku
ruku?“
„Čula sam mu glas“, odgovorila je Dom mirno. „Sigurno je živ.
Samo... ne mogu baš da ga nađem.“
Kao i Eloiz, i Dom je bila mlada, kako se pričalo, tek
dvadesetjednogodišnjakinja, ali je bila genije za kompjutere. Još kao
studentkinja na Harvardu osnovala je sopstvenu softversku firmu, i
prodala je za milionsku cifru.
Kao bivša učenica Simerije, vratila se u školu da im pomogne da se
izbore s Natanijelom, ali je svojim izrazitim, androginim stilom
odudarala od ostalih, konzervativnih profesora. Danas je nosila košulju
od teške svetložute tkanine i široke pantalone stegnute oko uskog
struka. Tamnocrvene cipele na pertlanje s niskim potpeticama behu
izglancane tako da su sijale. Sa svojim tamnim tenom i kratkom kosom,
Dom je izgledala tako prefinjeno da je se Eli najčešće pomalo plašila.
Međutim, danas je mislila samo na Kartera.
 „Čuli ste mu glas?“ Eli požele da iz nje istrese sve što zna. „Kako?
Kada?“
Dom krenu nazad ka svom stolu. „Bolje uđi i zatvori vrata.“
Eli je posluša. Ta prostorija je nekad bila učionica, ali je sada
pretvorena u prostranu kancelariju. Sve klupe behu uklonjene, a ostala
je samo katedra od hrastovine, uz koju je Dom stavila otmenu crnu
kancelarijsku stolicu. Na stolu su, jedan pored drugog, stajala tri
laptopa. Veliki ekran bio je montiran na zid. Okrugli drveni sto, koji je
izgledao kao onaj iz trpezarije, okruživale su četiri kožne fotelje, za koje
se Eli činilo da su prenesene iz dnevne sobe. Crveni persijski tepih sa
šarom zlatnih zvezda prekrivao je pod.
Eli je čula tihe zvuke džeza - pomalo raštimovanog, drugačijeg od
onog veselog iz doba Drugog svetskog rata - koji su dopirali iz
nevidljivih zvučnika.
„Sedi.“ Dom joj pokaza stolice pored stola, ali Eli odmahnu glavom.
Nije htela da sedne. Nije došla ovamo da ćaska.
„Molim vas, Dom. Ako znate nešto, recite mi.“ Eli nije uspela da
prikrije molećivost u svom glasu. „Gde je on?“
Dom ju je saosećajno pogledala iza naočara. „To je ono što ne
znam.“
Eli požele da zavrišti od nervoze. Morala je da skupi svu snagu da je
mirno upita: „Šta znate? Je li povređen? Kako ste ga čuli?“
„Hakovala sam Natanijelov sistem komunikacije. Prisluškivala sam
ih celu noć.“ Dom požuri nazad do svog stola i poče brzo da kucka po
jednom laptopu. To je bio zvuk koji je Eli čula iz hodnika. „Sistem mu je
dobro zaštićen. Njegovi stručnjaci su vrlo dobri, ali...“ Zastala je i
pogledala u ekran. „Ja sam bolja.“
Džez muziku je odjednom zamenio ledeni glas. „Predmet zaštićen.
Tim osam na putu. Prijem.“
Uprkos pucketanju Eli je odmah prepoznala taj glas: Gejb.
Stezala je šake u pesnice i opuštala ih. Poslednji put je videla Gejba
kada je ubio Lusindu. Dok je slušala njegov glas, utroba joj se prevrtala.
Bilo joj je strahovito teško da ga sluša. Da razmišlja o tome kako je
on još živ, dok je život njene bake ugašen. Ali naterala je sebe da se
usredsredi na sitnice. U pozadini je čula brujanje nekog motora - nekog
vozila - i druge glasove.
Tada je neko odgovorio Gejbu: „Razumem, Tim osam. Zlatna
komanda traži proveru stanja predmeta. Prijem.“
Trenutak kasnije, opet se začuo Gejb. „Predmet svestan i budan.
Stanje dobro.“
Vreme je prolazilo. Tada se opet čuo drugi glas: „Zlatna komanda
traži verbalnu potvrdu predmeta.“
Eli nije mogla da odredi tačno zbog čega to misli, ali joj je nešto u
tom glasu - hladno, prikriveno gnušanje - govorilo da ta osoba ne voli
Gejba.
Zavladala je duga tišina, koju je naglo prekinulo teško disanje i
zveckanje koje je zvučalo kao da neko pomera mikrofon.
Pomalo iz daljine, Gejb reče: „Potvrdi svoje stanje.“
Odgovorio mu je treći glas, zajedljiv, neustrašiv. „Kako to misliš,
dođavola?“
Elino srce poskoči. To je bio Karter. Njegov glas bi uvek prepoznala.
 ŠESTO POGLAVLJE

„Govori u mikrofon. Reci Zlatnoj komandi da se s tobom dobro

postupa.” Gejbov glas je bio bezosećajan. Hladan, odsečan glas vojnika.
„Izvinjavam se. Šta tačno hoćeš da kažem?” upita Karter.
Namerno se ponašao tvrdoglavo i Eli se nasmešila, mada joj se suza
slivala niz obraz.
To toliko liči na Kartera.
Gejb pretećim tonom tiho promrmlja nešto nerazgovetno.
Karter se nakašlja. „Hm... Ćao, Zlatna komando. Ovde je predmet. Sa
mnom vrlo lepo postupaju. Ako pod ’lepim’ podrazumevate to što su mi
stavili lisice i što su me odveli u neku pripizdinu i gurnuli me u...“
Usledili su prigušeni zvuci koškanja. Mikrofon se naglo isključio.
Nekoliko trenutaka kasnije ponovo je škljocnuo.
„Potvrda završena“, rekao je Gejb zadihano.
Nadam se da te je Karter zveknuo po njušci, pomisli Eli.
„Razumem, vođo Osmice“, odgovorio je glas iz glavnog štaba.
„Preporučuje se da primenite Protokol sedamnaest. Ponavljam,
Protokol sedamnaest. Potvrdite da ste primili i razumeli informaciju.“
„Protokol sedamnaest. Primljeno i potvrđeno.“
Glasovi utihnuše.
Eli obrisa suze sa obraza nadlanicom i treperavo uzdahnu.
„Kada ste to snimili?“
„Noćas“, odgovori Dom. „Nešto posle tri ujutru. Posle toga sam
ponovo pokušavala da im uđem u trag, bez mnogo uspeha. Kako
rekoh... dobri su.“
„Šta se tačno desilo?“ Eli je nastojala da poveže informacije koje je
upravo čula. „Kuda ga vode?“
„Verujemo da su ga prebacili s mesta na kojem su ga čuvali na novu
lokaciju. Neko - verovatno Natanijel - proverava njegovu lokaciju i
stanje.“
„Znate li još nešto?“, upita Eli glasom punim nade. „Još nešto o
Karteru?“
Dom odmahnu glavom. „To je sve što smo saznali. Pružili su
Natanijelu dokaze da je Karter živ i zdrav.“ Dom pogleda Eli u oči. „To
je, međutim, samo po sebi dosta zanimljivo. Pokazuje nepoverenje
između Natanijela i njegovih potčinjenih. Što se uklapa sa onim što je
Izabela videla prilikom bitke na vresištu - da je Gejb uperio pištolj u
svog šefa.“ Dom se zavalila u stolici. „Tamo se očigledno nešto dešava.“
Eli se spustila u obližnju stolicu. Morala je da razmisli o svemu što
je čula, ali joj je mozak neprestano radosno ponavljao: Karter je živ! Živ
je!
Ipak, nešto od onoga što je čula privuklo joj je pažnju.
„Šta je Protokol sedamnaest?“
Bilo je to umesno pitanje. Dom je pogleda sa odobravanjem.
„O tome pričamo već čitav dan. Pretpostavljamo da je to protokol o
humanom postupanju, sličan onome koji smo mi primenili prema
Džeriju Kolu. Ako bih uspela da prodrem u Natanijelov sistem, saznali
bismo nešto više.“ Dom umorno prođe rukom kroz kratku kosu.
„Obezbeđenje mu je prokleto dobro. Trebaće mi malo vremena i
pomoći.“
„Ah gde je on?“ Eli nije uspevala da prikrije usplahirenost u glasu.
„Da li su uopšte u zemlji?“
„Mislimo da jesu. Bar su bili sinoć.“
Domine reči nisu mnogo utešile Eli. Od vremena kad je nastao taj
snimak pa do sada, Kartera su mogli da ubace u privatni avion i
prebace preko Lamanša. Natanijel je imao mogućnosti da to uradi.
Njemu ništa nije bilo nedostupno.
Očajanje joj se sigurno ogledalo na licu, jer je Dom ustala od stola i
prišla joj.
„Slušaj“, reče ona neobično blago. „Od ovoga treba da zapamtiš
samo jedno: Karter je dobro. I mi ćemo ga pronaći. Moraš da budeš
optimista, važi?“
Eli je znala da je Dom u pravu. Ali zvuk Karterovog glasa stavio ju je
na slatke muke. Činilo se da je tako blizu. Nadohvat ruke.
A sada je opet nestao.
Ugrizla se za usnu tako snažno da ju je zabolelo. Zatim je klimnula
glavom. „Trudiću se da budem strpljiva.“
Na njeno iznenađenje, Dom odmahnu glavom. „Nemoj biti
strpljiva.“ Tamne oči joj blesnuše. „To je sranje. Budi besna. Usmeri
svoj bes tako da ti pomogne da dobro razmisliš. To sada treba da
učiniš za Kartera.“
Te večeri su svi stariji đaci došli ranije u Noćnu školu. Niko nije imao
strpljenja da čeka. Svi su želeli da odmah počnu.
Sada je sve bilo drugačije.
Kad je Eli ispričala ostalima da je čula Kartera, Rejčel i Zoe su je
snažno zagrlile.
Lukas se na trenutak izdvojio iz grupe da se pribere. Eli se učinilo
da mu je u očima videla suze olakšanja.
Raspoloženje u školi se promenilo. Svuda unaokolo strujala je
napeta i s mukom obuzdavana energija - gotovo je pucketala u
vazduhu.
Svi su želeli da pobede. Bar ovaj put.
Eli je odlučila da ne ispriča ostalima o čemu je razgovarala sa
Izabelom. Svi su morali najpre da poveruju u sopstvenu moć. Morali su
da poveruju da mogu pobediti. Ako bi im sad ispričala svoj razgovor sa
direktorkom, obeshrabrila bi ih u najgorem mogućem trenutku.
Dok su silazili niz stepenice, Kejti je prvi put išla s njima, premda
pomalo zaostajući.
Zelazni joj ipak nije pomogao da se izvuče od treninga Noćne škole.
Ženska svlačionica je bila jednostavna prostorija okrečena u belo, s
mesinganim kukama iznad uglačanih drvenih klupa. Preko svake kuke,
poput ogrtača, visio je po jedan komplet crne opreme polaznika Noćne
škole za treniranje. Iznad svake kuke pisalo je ime.
Kejti je odmerila prostoriju sa očiglednim gađenjem.
„Vi ovamo dolazite svako veče... dobrovoljno?“
„Super je“, zacvrkuta Zoe. Ne čekajući ostale, počela je da se
presvlači. Kad je svukla belu košulju svoje uniforme, Eli je na njenim
mršavim leđima primetila niz tamnoljubičastih modrica.
Naglo je udahnula. „Zoe! Je li ti to od Londona?“
Zoe se izvi da pogleda svoja leđa u ogledalu.
„Aha. Neki kreten me je pregazio. Lukas ga je oborio udarcem
nogom iz okreta.“
Zvučala je zadovoljno.
Međutim, Eli je još dugo stajala posmatrajući modrice na Zoinim
uskim leđima. Njene mršave lopatice i sitni kičmeni pršljenovi izgledali
su tako krhko.
Stisnula je usne, pogledala u svoju opremu na kuki i počela da se
presvlači.
Svi imamo modrice, podsetila je sebe.
U ogledalu je srela izražajne i tamne Nikoline oči. Videla je da
Francuskinja shvata kako se ona oseća.
Sve je teže podnosila ovo.
„Pa, šta treba da radim?“, upita Kejti, stojeći na sredini prostorije.
„Da se presvučeni ili da elegantno šetam okolo i nudim korisne i preko
potrebne modne savete?“
Zoe zausti da joj odgovori, ali joj Eli nije pružila priliku.
„Presvući se“, rekla je jetko. „Sad si jedna od nas.“ Uzela je crne
helanke i tuniku koji su visili na kuki sa imenom „Džuls Mateson“ i
pružila ih Kejti. „Cipele su ispod klupe. Uzmi neke koje ti odgovaraju.“
Žacnuta, Kejti prihvati odeću nemo klimnuvši glavom.
Eli je nastavila da se presvlači, krajičkom oka gledajući riđokosu
devojku kako se priprema. Videla je kako je napeto stegla vilicu, dok je
nespretno navlačila majicu preko skupocenog čipkanog brusa.
Znala je da Kejti sigurno nije lako - zato je glumila nadmenost. Ali je
za sopstveno dobro morala malo da se pomuči.
Kad su koji minut kasnije izašle iz svlačionice, Eli je malo zaostala
da bi došapnula Rejčel: „Drži Kejti na oku.“
Rejčel, koja se i sama tek nedavno priključila Noćnoj školi, klimnu
glavom.
„Biću uz nju.“
Vežbaonica broj jedan bila je četvrtasta, ružna prostorija - sa sivim
kamenim zidovima, prigušenim fluorescentnim osvetljenjem i plavim
prostirkama na podu. U vazduhu se večito osećao miris toplog znoja.
Lukas je već bio tu. Mala grupa đaka već se istezala i tiho
razgovarala.
Eli se polako osvrnula, posmatrajući gotovo praznu prostoriju. Kad
je prvi put ušla u nju, bila je prepuna polaznika Noćne škole. Najboljih i
najbistrijih učenika Sitnerije. Tada ih je ovde sigurno bilo pedesetak.
Možda i više. Sada ih je bilo samo šest.
A jedna od njih bila je Kejti Gilmor.
Ostali su ulazili - ali većina njih behu novajlije u Noćnoj školi.
Moraće da počnu od najosnovijih vežbi. Bilo je sasvim očigledno da
nisu nimalo uvežbani.
Većina učenika Noćne škole napustila je Simeriju kada je Natanijel
postavio svoj prvi ultimatum i naterao roditelje da biraju između
njegovog i Lusindinog rukovodstva. Gotovo svi su odabrali njega.
 To su verovatno učinili iz straha, ali njihovi razlozi nisu bili važni.
Posledice su bile iste. Pusta škola. Prazna vežbaonica.
„Ko će nam biti partneri?“, upita Zoe. Glas joj je odzvanjao u tihoj
sali.
Eli se srce steglo. Naravno, pošto ni Karter ni Silven nisu tu, moraće
da naprave novi raspored. Da uspostave drugačiji sistem. Odjednom joj
se sve to činilo tako tegobnim. Sve je tako strašno zbrkano. Sve što su
smatrali trajnim sada se rušilo svuda oko njih.
Ostali je pogledaše, kao da ona zna sve odgovore. Eli ih je samo
posmatrala, osećajući panično stezanje u grudima.
Ne znam šta da radim, pomislila je. Kako ćemo uopšte raditi, ovako
sami? Ovo više nije Noćna škola. Ovo više nije ništa.
Nikol je smislila rešenje.
„Mislim da Rejčel treba da vežba s Kejti“, kazala je, upirući prstom u
dve najnovije članice Noćne škole. „Zoe, ti radi s Lukasom. Ja ću sa Eli.“
Lukas blago udari Zoe pesnicom u rame. „Hajde, Malecka, da vidimo
šta znaš.“
„Ne zovi me Malecka.“ Lako skočivši na noge, Zoe ga šutnu. On se
ovog puta izmakao.
Nadmudrivanje ih je razvedrilo i uskoro su se svi podelili u parove.
Dok je Rejčel pokazivala Kejti najosnovnije vežbe, ostali su uvežbavali
poteze samoodbrane koje su naučili uoči pregovora.
Za samo nekoliko minuta vežbanja, prostorija se već zagrejala. Svi
su zaboravili koliko je izgledala pusta i koliko ih je malo ostalo u
Noćnoj školi. Odistinski su se borili - i preznojavali od napora. Nisu ni
primetili kad su se vrata otvorila.
„Hm... narode...“
Nešto je u Rejčelinom glasu nateralo ostale da zastanu i dignu
pogled.
Na jednom kraju sale, grupa mlađih đaka okupljenih pored vrata
posmatrala ih je razrogačenih očiju.
Jedan po jedan, svi su primetili šta se dešava i prestali da vežbaju.
Svi su se okrenuli novim regrutima.
„Šta im je?“ Zoe sumnjičavo zaškilji u mlađe đake. „Zašto samo stoje
tu?“
„Mislim da ih plašite“, reče Kejti. Veselo im je mahnula. „Dođite,
dečice, dođite. Dobro došli u Pakao. Ne bojte se.“
„Ah, super, Kejti“, reče Rejčel. „Prestravi ih još malo.“
„Šta se ovde dešava?“ Zelazni se progurao kroz grupu novih
polaznika. „Napred. Pomerite se. Ne zakrčujte vrata. Oni ne ujedaju.
Uđite.“
Očigledno oklevajući, mlađi đaci zakoračiše u prostoriju na čijim su
vratima do tada stajali, podozrivo posmatrajući ovaj novi svet. Većina
njih imala je između dvanaest i četrnaest godina, ali bilo je i mlađih.
Eli se izbečila u njih. Izgledali su tako mali.
Koji trenutak kasnije stigla je Eloiz, s Radžom i grupom njegovih
čuvara. Pojavilo se i još nekoliko profesora.
Eli i ostali stariji đaci stajali su u dnu prostorije, ruku prekrštanih
na grudima, posmatrajući kako se vežbaonica sve više puni dok su
Zelazni i ostali instruktori zauzimali svoje mesto na sredini prostorije.
Profesor istorije bio je u svom elementu.
„Lepo je što vidim da su stariji đaci došli ranije“, rekao je, klimnuvši
glavom ka Elinoj grupi. „A novim polaznicima želimo dobrodošlicu.
Videćete da ovde vrlo naporno radimo. Od vas ćemo tražiti mnogo, ali
ćemo vas takođe naučiti kako da se zaštitite. I da se odbranite.“
Šetao je po prostoriji zagledajući nove učenike, koji su ga oprezno
posmatrali.
„Mislim da treba da počnemo tako što ćemo vam pokazati šta
stariji đaci umeju.“
Prilazeći Eli koja je stajala pored Nikol, Zelazni tiho reče: „Onaj
pokret koji ste vežbali prošle nedelje - okret i beg. Izvedite ga ali
polako, da svi vide kako se to radi.“
S lakoćom su izvele vežbu; Nikol je izvodila udarce dok ih je Eli
blokirala, hvatajući Nikolino stopalo kad bi se približilo njenom licu i
uvrćući ga, na šta bi Nikol uzvratila zamahujući nadlakticom ka Elinom
vratu.
Novajlije su izgledale podjednako prestravljene i zadivljene.
Ostali stariji đaci pomalo podsmešljivo zapljeskaše.
„A sada“, reče Zelazni okrećući se novim đacima. „Nećemo odmah
raditi nešto tako komplikovano. Mislim da najpre treba da poradimo
na kondiciji. Počećemo, kako se lepo kaže, od početka.“
U narednih sat vremena, Eloiz i Zelazni su s mlađim studentima
radili istezanja i trbušnjake, dok su Radž i njegovi čuvari sa starijima
uvežbavali složene krav maga i borilačke pokrete.
Eli je vežbanje prijalo. Još uvek je bila pomalo ukočena od tuče u
parku, ali joj je godilo da razmrda mišiće.
Nakon izvesnog vremena ona i Nikol zastadoše da predahnu,
naslanjajući se jedna do druge na zid. Nešto dalje od njih, Rejčel i Kejti
isprobavale su jednostavnu verziju šuta iz okreta. Dok se Rejčel pomalo
mučila izvodeći vežbu, crvenokosa devojka je izvodila taj pokret s
lakoćom i elegancijom - skočivši uvis i dočekavši se na noge s mačjom
okretnošću.
Nikol i Eli se zbunjeno zgledaše.
„Je li moguće?“, promrmlja Eli.
Dok su ih posmatrale, Kejti ponovi isti pokret, jednako savršeno
kao i prvi put.
Na Nikolinom skladnom licu pojavio se smešak razumevanja.
„Naravno. Zaboravila sam da se ona bavila plesom“, rekla je, svojim
francuskim naglaskom ukrašavajući svaku reč. „Sigurno je prirodno
nadarena za ovo.“
Malo dalje, Zoe i Lukas su vežbali brzinske udarce - iste pokrete
koje su radili i ostali, samo mnogo brže. Eli je znala da isprobavaju
koliko brzo to mogu da urade a da ne propuste neki pokret, ili da ne
pošalju jedno drugo u bolnicu.
Radž joj je prišao nečujnim koracima. „Hteo sam da ih prekinem“,
kazao je. „Ali suviše se dobro zabavljaju.“
Eli se zagleda u njega. „Ima li ikakvih vesti od Dom? U vezi s
Karterom?“
„Nema još. Ali radi na tome.“
Tada Zelazni pljesnu rukama da svima skrene pažnju. Njegov glas
zagrme u vežbaonici: „Trka od pet kilometara. Lukas i Zoe.“ Okrenuo se
ovim dvoma, koji zastadoše usred borbe, još uvek dignutih pesnica.
„Povedite mlađe učenike. Pazite“, dodao je oštro, „da svi budu na
broju.“
Zoe jurnu ka vratima. Lukas se široko osmehnuo Eli u prolazu.
„Ne brini“, reče on. „Neću joj dati da ih povredi.“
„Nadam se da Zelazni zna šta radi.“ Eli se opet okrete Radžu, ali on
beše već otišao.
I Nikol se u međuvremenu udaljila. Razgovarala je s Rejčel, koja se
odmah razvedrila kada joj je Nikol nešto došapnula.
Ugledavši ih zajedno, Eli se osetila usamljeno. Njih dve su sada tako
bliske - večito su zajedno. I ona i Rejčel su bliske, naravno, ali... ne
toliko.
„Eli.“ Kejti mahnu rukom da joj privuče pažnju.
Bilo je prosto uznemirujuće kako je čak i sada uspevala da bez
imalo napora izgleda prelepo. Obrazi su joj se od vežbanja zarumeneli,
a kosa duga do ramena vezana u konjski rep rasula se u bakarne
kovrdže.
„To trčanje...“ Kejti je molećivo pogleda. „Moram li baš?“
Eli prevrnu očima. „Raspravljaćeš se oko svake sitnice, je li tako?“
„Naravno.“
Hvatajući je za ruku, Eli je odvuče u mračni hodnik.
„Sve što ovde radimo. I ti to moraš da radiš.“
„Bože. Trčanje je tako dosadno“, žalila se Kejti.
Tog trenutka njen oštri, otmeni naglasak tako je snažno podsetio
Eli na Džo da ju je zabolelo u grudima.
„Trčanje je dosadno osim ako te neko progoni“, reče ona. „Što ti je
ovde skoro obavezno. Hajdemo.“
 SEDMO POGLAVLJE

Kad su Eli i Kejti kroz jedan od mnogih skrivenih izlaza iz stare

viktorijanske zgrade izašle u noć obasjanu mesečinom, ostali đaci već
behu nestali iz vida.
Eli se to nije dopalo - sada ne bi trebalo da se razdvajaju. Posebno
kad su mlađi đaci prvi put krenuli na trčanje. Mogla je samo da se nada
da će ih Zoe i Lukas držati na okupu.
Kejti se osvrtala. „Kuda sad idemo?“
„Uobičajenim putem.“
Kejti raširi savršeno manikirane šake. „A to je...?“
„A to je, kreni za mnom.“ Eli brzo potrča a Kejti pohita za njom,
zadihano se žaleći dok su jurile po mekoj travi.
Kad su stigle do šume, obrele su se u potpunom mraku. Eli je
poznavala šumske staze kao svoj džep, ali Kejti nije. Upinjući se da
održi korak, gotovo odmah se spotakla preko korena jednog stabla i
umalo pala.
Posle toga, Eli je preko volje usporila korak. Noć je bila tiha - čulo se
samo njihovo disanje i bat njihovih stopala po tvrdom tlu.
Eli iskosa baci pogled ka Kejti. Kretala se lako i bila je prirodno
nadarena, ali se ipak već zadihala.
Osećajući na sebi Elin pogled, Kejti diže glavu - a zelene oči joj
blesnuše u tami.
„Jesmo li stigle?“
Eli frknu. „Kako da ne. Tek smo počele.“
Još uvek nisu primetile nikog od ostalih. Eli se upinjala žmirkajući u
tami i tražeći bilo kakav nagoveštaj da ih sustižu. Ali još uvek su bile
same.
„Da li... bismo mogle... da usporimo...“ upita Kejti jedva dišući, „... bar
malo?“
Eli preko volje odustade od pokušaja da stigne ostale i uspori korak
do laganog trčkaranja.
„Hvala“, reče Kejti, hvatajući se za bok. „Umirem.“
Lice joj je bilo zajapureno.
 „Zapravo ti vrlo dobro ide“, reče joj Eli. „Trebalo je da vidiš mene
kad sam prvi put trčala. Skoro sam se onesvestila. Karter je...“
Reći joj zamreše na usnama. Čim je izgovorila njegovo ime, setila se
gde je on sada.
Osetila je oštar bol, kao od udarca.
Kejti ju je pogledala iznenađujuće saosećajno. „Biće sve u redu,
znaš.“
„Znam“, odgovori Eli prigušenim glasom.
„Natanijel ga je sigurno odveo s nekim razlogom“, reče Kejti. „On
ništa ne radi iz čistog bezobrazluka. Suviše je pametan za tako nešto.
On radi samo ono što misli da će mu povećati izglede za pobedu. Zna
šta osećaš prema Karteru, i zato ga želi živog. Za njega je Karter
oružje.“
Ako je Kejti tim rečima želela da uteši Eli, nije nimalo uspela.
Natanijel je okrutan. A Karter je sada nož u njegovim rukama.
„Čini mi se da sam videla Rejčel i Nikol tamo napred“, kazala je.
„Hajde da ih sustignemo.“
Ubrzala je korak.
Iza sebe je čula Kejtin glas: „Ah, jebiga.“
Od tada, Eli je trčala onoliko brzo koliko je trebalo da bude sigurna
kako je Kejti suviše zadihana da bi pričala.
Zaista su zatekle Rejčel i Nikol u blizini starog kamenog zida što je
okruživao kapelu. Rejčel beše zastala da dođe do daha; Nikol, koja
uopšte nije izgledala zadihano, obasjana mesečinom, strpljivo je čekala
kad su Eli i Kejti dotrčale do njih.
Oblivena znojem, Kejti skliznu niz kameni zid na zemlju pored
Rejčel.
„Ne mogu da... dišem...“, dahtala je.
„Razumem te“, odgovori Rejčel umorno.
Eli se okrete Nikol. „Znate li gde su Zoe i Lukas?“
Francuskinja odmahnu glavom. „Mislim da su krenuli drugim
putem.“
„A ja sam prespora.“ Ukočeno se pridižući, Rejčel priljubi stopalo
uza zid i poče da se isteže. „Kao i obično.“
Nikol se popustljivo smešila. „Nismo na takmičenju.“
To jeste bila neka vrsta takmičenja, ali bi to ipak zvučalo zajedljivo.
„Treba da krenemo“, reče umesto toga Eli.
Pogledala je u Kejti, koja se presamitila preko ispruženih nogu i
priljubila lice uz kolena, naizgled bez imalo napora. „Jesi li spremna,
Kejti?“
„Aha“, odgovori ona kratko. Digla je glavu i oštro pogledala Eli. „Ako
bismo mogle da trčimo manje samoubilačkim tempom.“
„Drži se mene“, odgovori joj Rejčel pre nego što je Eli stigla išta da
kaže. ,Ja volim polako i sigurno.“
Sve su istog trenutka čule iste zvuke. Krckanje polomljene grančice.
Šuštanje lišća. Korake.
Rejčel zaćuta.
Eli i Nikol razmeniše prestravljene poglede. Bez reči su dograbile
Rejčel i Kejti i gurnule ih iza sebe.
Prvi put u životu, Kejti se nije pobunila.
Eli čučnu, pripremajući se za skok. Osvrtala se, pogledom tražeći
oružje - neki deblji štap, bilo šta. Međutim, nije imala vremena.
Gusti grm s jedne strane staze snažno se zatresao kada je neko
proleteo kroz njega.
Eli zadrža dah.
Dvojica Radžovih čuvara u crnom izleteše iz senke. S njima je bio
jedan od novih đaka - mršavi dečak od oko četrnaest godina, raščupane
tamne kose i nakrivljenih naočara. Izgledao je bled i preplašen. Eli se
činilo kako ga je već negde videla, ali nije mogla da se seti gde.
Spustivši pesnice, duboko je udahnula.
Čim su ugledali devojke, napetost čuvara pretvorila se u olakšanje.
Tiho su razmenili nekoliko reči, a zatim se okrenuli ka njima.
„Ovaj se izgubio“, objasnio je jedan čuvar, gurnuvši dečaka ka njima.
„Da li biste mogle da mu pokažete put nazad?“

Sledećeg jutra Eli se probudila rano. U prvi mah nije bila sigurna šta ju
je prenulo iz sna, ali kad je zevajući ustala, zatekla je četvrtastu kovertu
boje slonove kosti na podu svoje sobe pored vrata.
Podozrivo ju je pogledala.
Koverta je bila debela i prefinjena. Meka poput tkanine. Na njoj nije
bilo imena.
Eli ju je s lakoćom otvorila i ugledala skupocenu hartiju u njoj. Na
vrhu lista bilo je ugravirano jednostavno tamnoplavo „1“.
Izabela.
Poruka je bila kratka. „Imamo sastanak u pola osam ujutru u
svečanoj sali. Molim te, budi tamo.“
 Odjednom potpuno budna, Eli pogleda na sat. Imala je petnaest
minuta da se spremi.
Sastanci višeg osoblja održavali su se rano izjutra. To je znala jer su
Silven i Džul uvek odlazili na njih dok su bili prefekti. Eli nikad ranije
nije bila pozvana. Izabela joj je rekla da će zauzeti Lusindino mesto.
Sada se to dešavalo.
Pošto se na brzinu istuširala i obukla uniformu, potrčala je niz
stepenice, dok su joj se vlažni pramenovi kose lepili za ramena
blejzera.
U vazduhu se osećao primamljivi miris slanine, ali Eli nije imala
vremena za doručak.
Kad je stigla do svečane sale, naglo je zastala i duboko udahnula. I
uljudno pokucala.
Vrata joj je otvorio čuvar, koji je mirno sačekao da ona uđe, a onda
zaključao za njom.
Ispred visokog kamina bio je postavljen sto.
U čelu je sedela Izabela. Sa strane su bili Eloiz, Zelazni, Dom, Radž,
Rejčel i Lukas. Dva čuvara stajala su kraj vrata, kao stražari.
„Dobro došla, Eli“, reče Izabela.
Eli pogleda u Rejčel, kao da je pita: „I ti?“ Rejčel nemo oblikova
usnama „prefektkinja“.
Sve je to imalo nekog smisla. A Lukas sigurno zamenjuje Silvena.
Smestila se na praznu stolicu.
„Upravo smo počeli da razgovaramo o Dominim planovima“,
objasni joj Izabela. Okrenula se informatičarki. „Molim te, nastavi.“
Otmena kao i obično, u širokom blejzeru i savršeno ispeglanoj
plavoj košulji, Dom ustade sa sveskom u ruci.
„Okupljam malu grupu koja može da radi dvadeset i četiri sata
dnevno. Ona će priskluškivati Natanijela i pokušati da hakuje njegov
računarski sistem. Dobro je zaštićen, ali ubeđena sam da možemo
pronaći način da ga provalimo.“ Okrenula je list svoje sveščiće.
„Odabrala sam đake i čuvare koji su pokazali izuzetne tehničke
sposobnosti. Rejčel se tu najbolje pokazala.“
Rejčel pocrvene i zagleda se u svoje šake.
„Takođe, i dvoje mlađih učenika - Alek Bradbi i Zoe Glas. Oboje su se
pokazali kao prirodno nadareni. Pored toga, Radže, bila bih ti zahvalna
ako bi mi dopustio da pozajmim tvog čuvara Šakira Nasema. Proverila
sam njegovu biografiju.“ Dom značajno pogleda u Radža. „Ne mogu da
verujem da mi nisi rekao kako je jedan od tvojih ljudi vrhunski haker.“
 „Nadao sam se da ga nećeš ukrasti“, odgovori Radž kao da se miri
sa sudbinom. „Ali možeš da ga pozajmiš ovom prilikom. Još neko?“
„Kejti Gilmor je ponudila pomoć“, nastavi Dom, gledajući u svoje
beleške. „Ona ne poseduje naročite tehničke sposobnosti, ali bi njeno
sopstveno poznavanje lokacija koje bi Natanijel možda koristio moglo
biti neprocenjivo.“
„Što se mene tiče, to je u redu“, reče Izabela. „Kada počinjete?“
„Već sam počela.“
Radž ih je kratko obavestio o bezbednosnim patrolama i o tome
koliko čuvara pokriva koji deo terena.
„Nakon pregovora nisu primećeni nikakvi pokušaji upada na naš
teren“, rekao je. „Ali verujemo da je to zbog toga što se Natanijel
pregrupiše.“
„Slažem se“, reče Izabela. „Treba da održavamo isti nivo
bezbednosti sve dok ne budemo znali nešto više o tome šta Natanijel
smera.“
I tako su svi odrasli podnosili izveštaje, o kojima se opširno
raspravljalo. Eli su već krčala creva i čežnjivo je razmišljala o doručku
kad je Izabela opet progovorila.
„Imam još nešto da kažem.“ Pogled joj se zadržao na Eli. „Sutra po
podne u kapeli održaće se Lusindina sahrana. Njeno... telo stiže
večeras.“
Eli pretrnu. Nije znala šta da radi - ni kakav joj je izraz lica. Činilo joj
se da svi gledaju u nju.
„U novinama je objavljeno“, nastavila je direktorka bezizrazno, „da
je pala za vreme kasne večernje šetnje i pretrpela srčani napad.“
Sve u vezi sa Orionom i Noćnom školom uvek je zataškivano. Orion
je posedovao novine i televizijske stanice. Njegovi članovi imali su
ogroman uticaj u policiji i na sudovima. Zahvaljujući tome, mogli su da
kontrolišu način izveštavanja. Kad je Džo ubijena, u novinama je pisalo
da je poginula u saobraćajnoj nesreći. Kada je umrla Rut, objavljeno je
da je reč o samoubistvu. Eli je znala kako to izgleda. Ali je mrzela laži.
Mrzela ih je.
Spustila je šake na sto i zagledala se u njih. Nokti su joj bili
izlomljeni i zapušteni. Odjednom joj je to zasmetalo. Lusinda je cenila
urednost.
Direktorka je još uvek pričala. „Ja ću sve organizovati. Javićemo
vam vreme sahrane. Niko nema obavezu da dođe, ali svi đaci i
profesori, naravno, mogu da prisustvuju.“ Ona zastade. „A sad, da
pređemo na druge teme...“

Do kraja dana Eli se trudila da se preda radu i da zaboravi da će njena

baka sutradan biti sahranjena.
To nije bilo lako.
Nevolja je donekle bila i u tome što, dok su svi ostali bili zauzeti
traženjem Kartera, ona zapravo nije mogla da se bavi time. Nije bila
dovoljno vična računarima - nije mogla da im ponudi ništa što bi sada
bilo od pomoći.
Za vreme ručka, ostali su prštali od uzbuđenja. Dom je organizovala
akcioni centar u svojoj kancelariji.
„Svi imamo laptope“, objašnjavala je Rejčel. „A taj čuvar, Šak, jeste
ekstra haker. Sve nas uči kako se to radi.“
„Neverovatan je“, potvrdila je Zoe. „Prvo nam pokazuje kako da
uđemo u nezaštićene sisteme. Danas po podne ćemo krenuti na
Natanijelov sistem.“
Što se ticalo Kejti, ona je provela prepodne pričajući čuvarima o
kućama u unutrašnjosti bogatih i slavnih ljudi.
„U suštini, sedimo nad mapom i listom tatinih prijatelja i
pronalazimo sve kuće koje su sakrili od poreznika“, rekla je, dok su joj
zelene oči blistale na svetlu kao smaragdi. „Ima ih more. Nisam imala
pojma da su moji roditelji takvi grozni lažovi.“ Zastala je da preispita
svoje reći, priljubivši savršeno izmanikirani vrh prsta na usne. „Pa,
zapravo, možda i jesam. Svi su stvarno grozni.“
Njeno oduševljenje i nova nada učinili su da se Eli oseća neobično
zapostavljenom. Da, sada je odlazila na strateške sastanke - Izabela i
Radž su je pitali za mišljenje. Ali svi ostali su stvarno nešto radili.
Kad se nastava završila, Eli nije mogla da pronađe ostale. Pretražila
je biblioteku, dnevnu sobu i dvorište, bez uspeha. Shvatila je da su svi
sigurno u Dominoj kancelariji. Traže Kartera.
Eli se vratila u dnevnu sobu. Velika odaja bez prozora bila je puna
đaka koji su radili svoje domaće zadatke i ćaskali, i čuvara na pauzi koji
su, još uvek u svojim crnim uniformama, leškarili po kožnim sofama, sa
šoljama kafe u rukama.
Pronašavši mesto u uglu, Eli je uzela knjigu iz istorije. Međutim, nije
mogla da se usredsredi na srednjovekovnu Evropu u doba kuge. Koliko
god se trudila da to izbegne, neprestano je razmišljala o Lusindi. I
Karteru.
I Silvenu.
Nije ga nijednom pozvala telefonom otkako je otišao u Francusku.
Govorila je sebi da je to zbog toga što je on sada potreban svojoj
porodici. Međutim, znala je daje pravi razlog taj što se plašila da će
Silven po njenom glasu osetiti da je odabrala Kartera. A ne njega.
Od same pomisli da bi trebalo da mu kaže istinu osećala se kao
lažljivica i prevarantkinja. Nije mogla ni da zamisli koliko bi ga to
povredilo.
Griža savesti zarila joj se u srce poput noža.
Dosta.
Eli tako naglo zatvori knjigu da se čuvari oko nje trgoše i pogledaše
je.
Naguravši knjige u torbu, skočila je na noge i istrčala iz sobe u
široki školski hodnik. Projurila je pored đaka koji su ćaskali i stražara
na dužnosti, praćena sumnjičavim pogledima otmenih dama i gospode
iz devetnaestog veka s portreta u ulju što su visili visoko na zidovima.
Kad je stigla do mesta gde su se krila školske zgrade spajala a hodnik
proširivao ukrašen mermernim kipovima na masivnim postoljima,
skrenula je u krilo u kojem su se nalazile učionice. Popela se uz dva niza
stepenica i potrčala senovitim hodnikom, zastavši ispred Domine
kancelarije.
Nekada tiha prostorija sada je ličila na košnicu.
Rejčel je sedela sa Zoe i jednim mladim čuvarom, a svi su
besomučno kuckali po laptopima. Na jednom zidu bila je raširena
ogromna mapa, a Kejti je stajala ispred nje i živo razgovarala sa
dvojicom čuvara. Niko od njih nije čak ni primetio Eli.
Iz zvučnika se čulo brujanje glasova.
Dom je sedela za svojim stolom i pričala mobilnim. Uočivši Eli kako
okleva na vratima, rukom ju je pozvala da priđe. „Možete li nekako da
nam nabavite te satelitske snimke?“, rekla je u telefon.
Pod svetlom što je padalo kroz prozore na jednom zidu kancelarije
njena tamna put blesnula je bronzanim sjajem kad je prekinula vezu i
okrenula se ka Eli.
„Tebe ne bi trebalo da uznemiravamo“, kazala je, „dok ne prođe
sahrana tvoje bake.“
Dakle, zato joj Izabela nije namenila nikakav zadatak.
„Mislim da ću poludeti ako ne budem ništa radila.“ Eli se osvrtala
po prepunoj prostoriji. „Postoji li nešto čime bih mogla da pomognem?
Čistiću podove, donosiću vam kafu. Bilo šta.“
Dom je dugo ćutala. Izraz lica joj je bio nedukučiv. Eli se unervozila,
pripremivši se da je Dom otera.
Međutim, to se nije desilo.
„Drago mije što si tu“, rekla je informatičarka. „Već sam htela da
tražim od Izabele još jednog volontera.“ Odgurnula je stolicu i ustala.
„Pođi sa mnom.“
Eli joj je bila zahvalna za tu laž.
Dom je krenula ka okruglom stolu za kojim su ostali radili, a Eli ju je
pratila u stopu. Rejčel joj je mahnula; Zoe je bila tako usredsređena da
je nije ni primetila.
Dom spusti ruku na rame jednog mladog čuvara koji je sedeo sa
slušalicama na glavi. On se očigledno bio udubio u ono što je slušao, jer
se od njenog dodira trgao. Kad je video da je to Dom, brzo je skinuo
slušalice.
„Šta je bilo?“
Bio je sitan i mišićav, kratke crne kose i nešto svetlije puti nego
Dom.
„Šakir Našem. Ovo je Eli Šeridan. Ona će ti pomagati da pratiš
komunikacije Natanijelove jedinice.“
Šakir nije postavljao pitanja.
„Ekstra.“ On pokaza na praznu stolicu i pruži Eli srebrne slušalice
koje je upravo skinuo sa glave.
„Hvala, Šakire“, reče Eli i sede.
„Zovi me Šak“, reče on. „Dobro došla u Krizni štab.“
 OSMO POGLAVLJE

Natanijelovi čuvari su stalno pričali.

„Mislim da im je dosadno“, objašnjavao je Šak. Izraz negodovanja na
njegovom licu govorio je šta on misli o tome. „Pričaju štošta što nikako
ne bi smeli da kažu. Radž bi nas ubio kad bismo tako trućali.“
Šak je imao zarazan osmeh koji se Eli odmah dopao. Uprkos
zastrašujućoj crnoj uniformi, izgledao je opušteno.
Pokazao joj je kako da se prebacuje s jednog na drugi razgovor na
računam, te je mogla istovremeno da sluša priče više čuvara. „Upozori
nas ako čuješ nešto korisno.“
Eli se namršti. „ A šta je korisno?“
„Nagoveštaji u vezi s njihovom lokacijom. Bilo šta. Naziv neke ulice.
Restoran. Prodavnica. Bilo šta čemu bismo mogli da uđemo u trag.“
Okrenuo se svom laptopu, na čijem se ekranu video samo zbunjujući
niz cifara. „Samo dobro načulji uši. Nemoj da ti nešto promakne.“
Eli oklevajući stavi slušalice na uši. Zvuci kuckanja po tastaturi i
žamora odmah nestadoše. Čula je samo glasove.
Svi su bili muški i govorili su sažetim, skraćenim izrazima koji su je
podsećali na razgovor vojnika u filmovima.
Bilo ih je tako mnogo da se u prvi mah zbunila. Košmar reći.
Postepeno je, međutim, počela da razaznaje pojedine glasove koji su
izvikivali naređenja, upućivali na razna mesta, šalili se. Često su
ponavljali „Razumem“.
„Idem u prodavnicu. Treba li vam nešto?“
„Razumem. Donesi mi čips. I nešto slatko.“
„Razumem. Šta kažeš na onu slatku malu plavu kasirku? Ne, čekaj.
Zaboravio sam. Ona je moja.“
„Nije mi to rekla sinoć...“
„(Prigušeni smeh) Razumem.“
Eli ni u snu nije mogla da zamisli da bi Radžovi čuvari tako
razgovarali preko sistema komunikacija Simerije. On bi im skinuo
glave.
Nisu se oslovljavali imenima, samo brojevima. Posle izvesnog
vremena počela je da im prepoznaje glasove. Broj Devet je imao
promukao glas i govorio je sa esekskim naglaskom. Šestica je imao
osoben, piskav glas i londonski naglasak.
Dok su sati prolazili, Eli ih je slušala kako pričaju o ručku, svojim
automobilima, svojim devojkama, zamišljajući njihova lica. Zaključila je
da Broj Devet ima četvrtastu vilicu i tamnu kosu. Šestica je vitak i ima
isturene prednje zube.
Samo jednom čuvaru je znala pravo ime. On je sebe nazivao Brojem
Jedan.
„Jedan zove Šest. Donosiš mi one papire? Prijem.“
Kad je čula taj glas, Eli se tako snažno trgla daje iščupala gajtan
slušalica. Glasovi čuvara ispuniše kancelariju.
Šak je upitno pogleda.
Hladnim i nespretnim prstima pokušavala je da ponovo priključi
slušalice.
„To je Gejb“, prošaputala je, kao da bi Gejb mogao da je čuje. „Gejb
Portus.“
Šak nije izgledao iznenađen. „Broj Jedan“, rekao je. „Kakav
drkadžija.“ Pokazao je na njen laptop. „Zabeleži šta on priča. Držimo tog
momka na oku.“
Eli je konačno ponovo priključila slušalice. Odmah ih je ispunio
Gejbov glas.
Mrzela je taj glas. Čula ga je dan ranije, ali samo na trenutak. Sad se
sva naježila slušajući ga.
Njegovo lice nije morala da zamišlja. Suviše ga je dobro poznavala.
Bio je lep - plavokos, sa savršenim belim zubima. Imao je izvajanu
bradu i tople smeđe oči. Dečko u kakvog bi svaka devojka mogla da se
zaljubi.
On je bio Džoin ubica.
Glas mu je bio nešto dublji nego što je Eli pamtila; njegov prefinjeni
naglasak sad je bio nešto grublji, ali je to svakako bio on.
„Uradi to odmah, Šestice“, začuo se njegov glas iz slušalica.
„Nemam vremena za ovo.“
„Razumem. Na putu sam.“ Šestica je zvučao nabusito, ali se nije
suprotstavljao.
„Prekasno“, promrmlja Gejb. „Opet.“
Izvesno vreme posle toga ostali čuvari su se ućutali i nešto
opreznije koristili radio-vezu. Uskoro su, međutim, nastavili da ćaskaju
i ubijaju vreme.
 U njihovim razgovorima nije bilo ničeg korisnog - samo mnogo
nepristojnih priča o ženama. Malo blebetanja o fudbalu. Zatim se,
kasno po podne, vratio Broj Šest. Šta god da mu se desilo s Gejbom, nije
bio otpušten. Zvučao je prilično veselo.
Ostali su ga zadirkivali zbog toga što je upao u nevolje, ali je on
odbacivao tu priču.
Tada je Devetka rekao nešto od čega se Eli trgla.
„Dakle... šef. Još uvek je zakopan tamo sa svojim slikama?“
Eli odmah pomisli: Natanijel = šef? Slike?
Broj Šest odgovori: „Aha. Jedan kaže da nije ništa jeo dvadeset četiri
sata.“
Usledila je tišina. Zatim Devetka odgovori: „Ozbiljno, druže, da li je
taj tip odlepio? Otkad su upucali matoru, niko ga nije video.“
„Jedan kaže da misli da je on dobro.“ Međutim, čak je i Eli primetila
da Šestica ne zvuči baš ubeđeno.
„Da, Jedan dobija platu da tako misli. A šta ti misliš?“
Opet je usledila pauza.
„Još je rano da se bilo šta kaže“, odgovorio je Šestica napeto.
„Čoveče, ovo je već stvarno čudno. Ništa ne radimo još od Londona.
Trebalo bi da krenemo na njih. Da završimo s ovim. Nisam se prijavio
da budem dadilja u ludari.“ U promuklom glasu Broja Devet jasno se
čula nervoza.
Svi ostali čuvari ućutaše. Eli se učinilo da svi slušaju ovaj razgovor -
da prate svaku reč. Pokušavala je snagom volje da navede Šesticu da
kaže nešto korisno.
Međutim, njegov odgovor uopšte nije bio onakav kakav je
očekivala.
„Za dvadeset minuta imam pauzu. Hoćemo li da se nađemo na
istom mestu? Moramo da prekinemo vezu. Jedan opet šizi.“
Dok su se ostali vraćali uobičajenom ćaskanju, Eli je grozničavo
zapisivala: Još od Lusindine smrti, Natanijel se negde zaključao. Niko ga
ne viđa. Čuvari su nestrpljivi.
Zastala je razmišljajući kako da objasni ono što je čula. Zatim je
kratko i jasno napisala.
Misle da je poludeo.

Tog dana za vreme večere đaci su neprestano uzbuđeno ćaskali o svom

radu sa Dom i traganju za Karterom. Svi su bili puni nade.
Međutim, Eli je bila pomalo odsutna. Nije bila u stanju da učestvuje
u razgovoru. Ono što je tog popodneva čula još uvek ju je mučilo.
Pomisao da se Natanijel negde zaključao i da žali za njenom pokojnom
bakom - u čijem je ubistvu učestvovao - zaista ju je potresla.
Ta misao vratila joj je mnoge slike iz one noći. Slike koje se trudila
da zaboravi.
Lusindinu šaku, oblivenu krvlju, kako joj steže ručni zglob.
Otmeni Barberi mantil natopljen crvenom krvlju.
Eli nije želela da misli o tome. Iz sve snage se upinjala da to potisne.
Rejčel je sigurno primetila koliko je Eli zabrinuta, jer ju je odmah
posle večere povukla u stranu.
„Hej, jesi li dobro? Izgledaš tužna.“ Toplim smeđim očima ispitivala
je Elino lice.
Stajale su u širokom hodniku, sklonivši se s puta grupi đaka što je
izlazila iz trpezarije. Svi su ćaskali i smejali se. Eh se osećala sasvim
odsečena od tog sveta.
„Nije mi ništa“, odgovorila je, izbegavajući Rejčelin pogled. „Ne
znam, Rejčel. Samo mi je teško zbog te sahrane.“
„Oh, draga.“ Rejčel je obgrli oko ramena. „Hoćeš li da popričamo o
tome? Moja baka je umrla pre nekoliko godina...“ Ona naglo zaćuta i
brzo dodade: „Naravno, to nije isto kao ovo što se desilo Lusindi. Tebi
je sigurno mnogo gore nego što je meni bilo. Ali bila sam zaista veoma
tužna. Nisam mogla da zamislim život bez nje.“
Eli je koji trenutak razmišljala da li da joj kaže istinu, ali onda joj se
učinilo da ne može da laže.
„Evo šta je tu čudno, Rejč“, kazala je. „Znam da bi trebalo da budem
tužna, ali čini mi se da trenutno ne mogu tako da se osećam. Kao da
sam otupela.“ Eli proguta knedlu. „Osećam se kao neko čudovište.
Mislim... Lusinda je mrtva. Mrtva, zauvek. Ali kad god pomislim na to,
osećam se nekako... ne znam. Prazno.“
Eli je zaškiljila u Rejčel, očekujući da se ova zgrozi. Ali u njenim
očima nije videla zgražavanje. Već razumevanje.
„Znaš šta? Mislim da je to savršeno normalno“, reče Rejčel. „Videla
si kako je ona ubijena. Jedan od najboljih drugova ti je kidnapovan. A
sve se desilo tako brzo. Tvoj mozak - i tvoje srce - treba im vremena da
sve to prihvate. Sve ono što se desilo.“
Eli nije zvučala ubeđeno: „Ali to je ipak čudno, zar ne?“ Govorila je
tiho, da je čuvari u prolazu ne bi čuli. „Ona mi je baka. Trebalo bi više da
žalim.“
„Ne govori tako“, prekori je blago Rejčel. „Ne osuđuj sebe bez
razloga. Nisi uradila ništa loše. Ne postoje pravila o žaljenju. Svi to
radimo na svoj način. A ti jesi tužna. Vidim ti to na licu. Čak i ako ne
možeš sasvim da dopustiš sebi da se predaš tome.“
Rejčel je uvek znala šta treba da kaže. Čitala je knjige o psihologiji, iz
zabave, još od četrnaeste godine.
„Hvala ti što mi pomažeš da ne poludim, Rejč.“
Rejčel se nasmeši i toplo je zagrli. „Doktor je tu, kad god ti zatreba.“
Kosa joj je mirisala na jasmin. Čudno. Eli je miris jasmina uvek
povezivala s Nikol.
Možda sada koriste isti šampon...
„Izvući ćeš se ti iz toga“, reče Rejčel, priljubivši obraz uz Elino rame.
„Svi ćemo se zajedno izvući iz ovoga.“
Tada su se obe pridružile ostalima, koji su se već skupljali u
dnevnoj sobi. Svi su živo raspravljali. Zoe i Lukas su igrali bizarno
agresivnu verziju šaha.
Eli je sela i posmatrala ostale. Ono što joj je Rejčel rekla imalo je
smisla, ali je njoj samoj teško padalo što je tako otupela. Želela je da
oseća bol. Želela je da pati.
Sve to neće biti stvarno dok ne oseti bol.
Pomislila je na Natanijela kako plače nad bakinim slikama. Kako je
moguće da Lusindin neprijatelj više pati zbog njene smrti od njene
rođene unuke?
Zašto ona ništa ne oseća?
Nije želela da priča ni da igra društvene igre. Kad joj se učinilo da je
niko ne gleda, iskrala se iz sobe.
Dvojica čuvara sedeli su na stolicama sa obe strane masivnih
ulaznih vrata s komplikovanim sistemom ručno iskovanih crnih
čeličnih brava starim stotinu godina.
„Idem u šetnju“, reče im ona. „Neću dugo.“
Čuvari se zgledaše. Videla je da znaju ko je ona.
Sada su već svi znali ko je Eli Šeridan.
Jedan čuvar ustade i otvori joj vrata.
„Čuvaj se“, rekao joj je.
Eli klimnu glavom. „Uvek.“
Vrata se iza nje zatvoriše s tupim treskom. Veče je bilo sivo i
prohladno - večeras nije bilo živopisnog zalaska sunca. U vazduhu je,
poput pretnje, visio nagoveštaj kiše.
Eli duboko udahnu a zatim preko travnjaka potrča ka šumi.
Bilo je vreme da popriča s Lusindom.
 DEVETO POGLAVLJE

Kapela je bila skrivena duboko u šumi, oko kilometar i po od školske

zgrade. Kad je stigla do starog zida oko crkve, Eli je usporila korak. Srce
joj je brže zakucalo.
Nije želela to da radi. Ali je morala. Ponovo će videti svoju baku.
Oprostiće se od nje.
I osetiće nešto.
Išla je dugom stazom pored zida sve dok nije stigla do zasvođene
drvene kapije. Podigla je podmazanu metalnu rezu. Kapija se otvorila.
Ušavši u crkveno dvorište, primetila je daje neko nedavno pokosio
travu - možda čak danas. Još uvek je sveže mirisala. Grmlje je bilo
uredno potkresano, zbog čega su sivi nadgrobni spomenici, pokriveni
mahovinom, izgledali još viši.
U sredini groblja, prastaro stablo tise širilo je duge, glatke grane
iznad grobova. Čvornovato korenje štrčalo mu je iz zemlje. Pričalo se
da je to drvo staro koliko i kapela, a kapela je bila izgrađena pre više od
devet stotina godina.
Tik iza stabla zemlja bese raskopana. Uredna sveža humka ležala je
pored četvrtaste rake.
Eli je trebalo nekoliko trenutaka da shvati u šta zapravo gleda.
Kad je shvatila, u grudima ju je tako steglo da je ostala bez daha.
Skrenuvši pogled, prešla je poslednjih nekoliko koraka do vrata
crkve. Obema rukama okrenula je gvozdeni prsten koji je služio umesto
brave i morala je da gurne vrata ramenom da bi ih otvorila.
U kapeli nije bilo struje, te je Eli očekivala da je tu zatekne mrak.
Umesto toga, dočekala ju je topla, treperava svetlost.
Sveće behu upaljene u svim zidnim svećnjacima, lusterima,
čiracima. Sijale su sa propovedaonice, stolova i prozorskih dasaka.
Plamičci su zatreperili na vetru što je dopirao kroz otvorena vrata.
Eli požuri da ih zatvori.
Prostorija je bila mala, sa deset redova visokih sedišta od
mahagonija, uredno poredanih sa obe strane središnjeg prolaza.
Jednostavan sanduk od jelovine ležao je na postolju u podnožju
propovedaonice.
Poklopac je bio spušten.
Eli se leđima naslonila na masivna hrastova vrata. Svaki mišić u
telu ju je boleo. Nije želela da bude ovde.
Ali je morala to da uradi. Na kraju krajeva, sad je kasno da odustane.
Polako je krenula prolazom, koracima što su tiho odjekivali po
podnim pločama, pogleda prikovanog za kovčeg od jelovine ispred nje.
Nervozno se osvrnula po prostoriji - zidovi behu živopisno oslikani
u srednjovekovnom stilu, sa đavolima, zmajevima, stablima i
golubovima. Pri svetlu sveća, slike kao da su oživele.
Krila golubice zatreperiše. Zmajeve krljušti su se presijavale.
Kada je Eli stigla do prednjeg reda, srce joj je glasno bubnjalo. Nije
mogla da dođe do daha. Svi instinkti su joj govorili da treba da
pobegne. Međutim, ona se ipak kruto spustila na tvrdu drvenu klupu.
Mogu ja to. Moram.
U crkvi je vladala takva tišina da je Eli čula cvrčanje voska.
Spustivši ruke u krilo, naterala je sebe da se priseti Lusinde.
Njihovog prvog susreta, kad ju je videla kako stoji na odmorištu
stepeništa školske zgrade i posmatra sneg. Dostojanstvena kao
kraljica; sa smaragdom veličine badema na prstu.
Sećala se kako je kasnije Lusindin spokojni, odlučni glas dopirao
preko telefona dok je izdavala naređenja, ali je i slušala. Razumela.
A onda, na brdu, stoji i posmatra svetla Londona. Poslednji put.
Kovčeg je bio tako jednostavan, bez ikakvih ukrasa. To se Eli činilo
pogrešnim. Trebalo je da bude ukrašen draguljima.
„Volela bih...“
Nije nameravala da to izgovori glasno, i sopstveni glas ju je
iznenadio.
Sveće su treperile, obasjavajući drhtavom svetlošću divno oslikane
zidove. Eli se činilo da je naslikane zmajeve oči posmatraju.
„Volela bih da sam te poznavala“, rekla je sanduku, uzdrhtalim i
prigušenim glasom. „Da sam te stvarno poznavala. Ponekad...“ Zastala
je, a onda naterala sebe da nastavi. „Ponekad se pretvaram da sam
odrasla uz tebe. Da si me vodila u pozorište. U Parlament. Da smo
putovale zajedno u Vašington. Da sam te zvala ’bako’, i da mi to nije
zvučalo čudno. Daje to prosto bilo... normalno. Pravim se daje bilo tako.
Jer... Jer bih volela da jeste.“
Eli iznenada obuze strahovit osećaj gubitka. Kao da se pred njom
odjednom otvorila jama u koju je padala.
 Vrele suze je zapekoše u očima.
To su bila osećanja koja je skrivala od sebe. Bol koji je izbegavala
još od one noći na vresištu.
Spustila je stopala na pod, naginjući se napred da se zagleda u
sanduk, i pustila suze da nezadrživo teku.
„Znam da si mislila da te nisam uvek slušala. Ali jesam. Stvarno sam
slušala. I želela sam da jednog dana budem kao ti. Da budem hrabra. Da
se trudim da sve popravim. Samo što sada...“ Zastala je, tražeći prave
reči. „Ponekad ne verujem da sve može da bude bolje. Kao daje to,
možda, nemoguće. A kad pokušaš nešto da popraviš, onda pokvariš
nešto drugo. Nešto o čemu ranije nisi ni razmišljao. Kao kad si ti
pokušala da pomogneš Natanijelu, a na kraju si poginula.“
Eli gotovo više nije ni videla sanduk od suza u očima.
„Ne znam šta da mislim o tome. Jer ne želim prestati da pokušavam
da popravljam stvari.“ Pogledala je ka kovčegu u kome je ležala njena
baka. „Ti si to uvek pokušavala.“ Rukom je obrisala vlažne obraze.
„Mislim da je to ono što sam htela da ti kažem. Hvala ti što si se
trudila.“
Tada nešto iza nje tresnu, a Eli skoči na noge, naglo se okrenuvši
kad su se vrata otvorila, udarajući o zid.
Na pragu je stajala Izabela, s kapuljačom crne kabanice navučenom
na glavu tako da joj se lice jedva videlo. U naručju je držala veliki buket
ljiljana. S kapuljače joj se slivala voda.
Eli nije primetila da je u međuvremenu počela kiša. Ali sad je čula
dobovanje kišnih kapi po krovu i vitražnim prozorima. Vetar je tresao
grane drveća.
Direktorka zatvori vrata i okrete se, skidajući kapuljaču i
otkrivajući bledo i smrknuto lice.
„Šta radiš ovde?”
Odjednom se osetivši kao uljez, Eli obrisa suze. „Izvinite. Samo
sam...“
Izabela se odmah razneži. „Molim te, ne izvinjavaj se. Samo sam se
iznenadila - mislila sam da sam sama. Imaš potpuno pravo da budeš
ovde.“
Prišla je kovčegu i pažljivo stavila cveće u veliku vazu ispred njega.
„Jeste li vi upalili sveće?“, upita Eli oprezno.
Izabela pogleda u najbliži svećnjak, kao da ga je tek tad primetila.
„Održavamo ih tako da neprestano gore. Ja i ostali profesori.”
Ona opet okrenu leđa Eli, nameštajući stolnjak od ljubičastog i
zlatnog satena što je prekrivao oltarski sto. Pomerila ga je u jednu
stranu, pa opet vratila.
Eli nije znala šta da kaže, ali nije mogla da ćuti.
„Došla sam“, čula je Eli sebe kako objašnjava, „da se oprostim.”
Izabela ostavi stolnjak. Kad je digla pogled, Eli vide da su joj oči
sjajne od neprolivenih suza. Izgledala je sasvim slomljeno. A to je bilo
sasvim prirodno - poznavala je Lusindu celog svog života. Lusinda se
prema Izabeli ponašala kao prema svojoj kćerki.
Isto kao što se Izabela ponašala prema Eli.
Ta spoznaja ju je iznenadila. Bila je tako usredsređena na sebe da
nije razmišljala o tome koliko je sada Izabela sigurno pogođena. Posle
svega što se desilo s Karterom i sa Lusindom - čitav njen život se
raspao.
Možda je i ona imala nešto da kaže tom kovčegu.
„Hoćete li... da malo posedite ovde sa mnom?“ Eli joj pruži ruku.
„Mogle bismo zajedno da se oprostimo od nje.“

Sutradan je održana Lusindina sahrana.

Tog jutra Eli se češljala sve dok joj kosa nije u mekim talasima pala
po ramenima, i pažljivo se našminkala. U ogledalu je videla svoje sive
oči, tužne ali bistre. Nos joj je još bio crven od sinoćnjeg plakanja, ali ju
je jedino to odavalo.
Ona i Izabela su sedele u kapeli i pričale o Lusindi sve dok sveće
nisu počele da dogorevaju.
Razgovor koji je počeo u suzama postepeno se pretvorio u
prepričavanje direktorkinih doživljaja iz detinjstva, kada joj je Lusinda
defakto bila maćeha. Uskoro su se obe smejale priči o štenetu
pekinezera koje je Lusindi poklonio jedan strani ambasador.
„Ona nije htela da ga zadrži, ali ja sam ga obožavala“, prisećala se
Izabela. „Dala sam mu ime Soks. Spavao je u mom krevetu kad sam
dolazila u goste preko raspusta. Bio je sladak ah strašno, beznadežno
tupav. Lusinda je u to vreme bila kancelarka, te je živela na broju
jedanaest u Dauning stritu. Jednog dana premijer je došao na sastanak
s njom, a Soks mu je upiškio ručno rađene cipele od jagnjeće kože.
Rekao je...“ Izabela spusti glas, sasvim dobro imitirajući duboki glas i
škotski naglasak bivšeg premijera: „’Lus, ili Soks ili ja, a moram da ti
kažem da mislim da pas neće podržati tvoj plan ekonomskog oporavka
u osam tačaka’“
Eli se nasmejala.
„Nikad se nije otarasila tog psa“, nastavila je Izabela. „Poživeo je
petnaest godina. Uvek je govorila da ga mrzi, ali mislim da ga je volela
koliko i ja.“
„A šta je bilo s Natanijelom?“, upita Eli. „Je li on tada bio blizak sa
Lusindom? Isto koliko i vi?“
Izabela se zamisli.
„Natanijel je oduvek bio čudak. Mršavi klinac koji mrzi čitav svet.
Mislim da ga je naš otac suviše pritiskao. Oduvek je od njega zahtevao
savršenstvo, koje od mene nije tražio. A život mu je bio stvarno tužan -
ostao je bez majke još kao dete. Svi su želeli da mu pomognu, ali...“ Ona
raširi ruke. „On je samo želeo da ga ostave na miru.“
Eli je ispričala Izabeli šta je ranije načula od Natanijelovih čuvara.
„Kažu da se zaključao sa starim slikama. Ništa ne jede.“
Izabela se napeto zagledala u tminu u dnu kapele.
„Natanijelov odnos s Lusindom je bio... komplikovan“, reče ona
posle dužeg ćutanja. „Mislim da ju je, na svoj način, voleo. Ali ju je
odgurnuo od sebe jer je...“ Onda uzdahnu. „Pretpostavljam zato jer je
želeo da ona dokaže da če se vratiti. Da će uvek biti tu. Šta god da on
uradi.“
Eli se setila sopstvenih roditelja. Nije ih videla još od Božića.
Povremeno su se čuli telefonom, ali su njihovi razgovori bili kruti i
kratki.
Ona je njih krivila što je ne žele. Oni su nju krivili zbog toga što je
teška.
Kao da su želeli drugačiju kćerku. A ona je želela drugačije roditelje.
Možda je i Natanijel osećao isto prema svom ocu.
Ne možeš birati roditelje. Ali kad bi to bilo moguće... Život bi bio
daleko lakši.
Spolja je čula brujanje motora i krckanje guma po šljunčanom
prilaznom putu. Lusindini prijatelji su već dolazili na sahranu.
Eli ustade i krenu ka vratima.
Lusinda joj nikad ne bi oprostila kad bi zakasnila na njenu sahranu.

Rejčel, Nikol i Lukas su se okupili kraj ulaza. Eli je videla kako Rejčel
gleda na sat. Kad joj je Eli prišla, vidno je odahnula.
 „Stigla si“, rekla je samo. A zatim blago dodala: „Mislim da treba da
krenemo.“
Svi su bih odeveni u tamnosivo i crno. Lukas je nosio elegantno
odelo, čak se i počešljao.
Izabela je tog jutra u Elinu sobu poslala crnu svilenu haljinu i crne
cipele s niskom potpeticom. Sve joj je savršeno odgovaralo. Eli nije
imala pojma kako je direktorka tako brzo nabavila te stvari.
Zajedno su krenuli preko travnjaka. Hladan vazduh je odisao
mirisom svežine. Kao da je sinoćnja kiša isprala i poslednje ostatke
leta.
Koračali su gotovo ćuteći. Rejčel je držala Eli za jednu ruku, Nikol za
drugu.
Upravo su ulazili u šumu kada im je pritrčala Zoe.
„Evo i mene“, objavila je, dodajući, preterano iskreno: „Izabela me je
naterala da dođem.“
Prava smeđa kosa bila joj je upletena u sjajnu pletenicu, a glatko lice
umiveno. U kratkoj sivoj haljinici izgledala je još mlađe od svojih
četrnaest godina. Činilo se da je ozbiljnost trenutka uticala čak i na nju.
Išla je u korak s njima umesto da trčkara ispred, kao obično.
Niko se nije trudio da ćaska. Nije bio trenutak za to.
Kad su stigli do kapele, zatekli su je prepunu - sva mesta behu već
popunjena. Mnogi su stajali u pozadini. Čuvari su, umesto u uobičajenoj
crnoj odori, stajali duž zidova u tamnim odelima.
Na sedištima je Eli, pored profesora i đaka, prepoznala i slavne
političare iz nekoliko zemalja, a među njima i premijera kome je nekad
davno Soks upiškio cipele.
Izabela je iz prvog reda rukom dala znak Eli da joj se pridruži. Eli je
pored direktorke videla svoje roditelje kako se okreću i gledaju je.
Iznenadila se shvativši da joj je srce poskočilo kad je ugledala
majku. Oduprla se želji da joj pritrči.
„Moram da idem“, rekla je.
Rejčel je razrogačenih očiju pratila njen pogled. „Blagi bože. Jesu li
to tvoji roditelji?“
Eli slegnu ramenima. „Padaće sekire.“
Međutim, dok se između čuvara gurala da im priđe, već je zaplakala.
Čim je ugledala kćerku, Elinoj majci se oči ispuniše suzama.
Privukla ju je u zagrljaj.
„O, Alison.“
Eli joj je dopustila da je tako zove. I da je zagrli.
 Otac je stajao pored njih i nespretno je tapšao po ramenu.
„Sigurno je bilo grozno“, rekao je pometeno.
Eli se nije sećala da joj je ikad bilo tako drago što ih vidi. Udahnula
je poznati majčin miris - Koko Šanel. Uvek ga je koristila u važnim
prilikama.
„Dobro sam“, reče ona. „Stvarno.“
Zaista je bila dobro.
Kovčeg od jelovine stajao je na istom mestu kao i sinoć, ali je sada
bio prekriven cvećem.
Stotine belih ruža behu prostrte po njemu poput debelog, mekog
pokrova. Sa svih strana oko kovčega ležali su i drugi buketi. Cveća je
bilo i na oltarskom stolu, na podu, čak i na prozorskim policama.
Čiraci su još uvek goreli, ali ostale svece behu ugašene. Više nisu
bile ni potrebne; svetlost je lila kroz vitražne prozore, ispunjavajući
crkvu sjajnim zlatnim i crvenim zracima.
Obred je služio vikar kojeg Eli nikada ranije nije videla. Pevali su
himne. Slavni ljudi držali su govore o Lusindi.
Eli se osećala sasvim dobro dok nisu izneli kovčeg iz crkve. Nije
mogla da podnese da gleda kako ga spuštaju u onu raku. Zato se krišom
izdvojila iz gužve.
Stajala je sama pored kapije, čvrsto se obgrlivši, i gledala u sivo
nebo.
Ovo je savršen dan, pomislila je, za sahranu.
„Ćao, Eli.“
Glas je dopro iza njenih leđa. Glas sa francuskim naglaskom. Dobro
poznat.
Eli se naglo okrenu i ugleda oči jasno plave, kao more po sunčanom
danu.
„O, ma belle“, reče Silven. „Tako mi je žao.“
 DESETO POGLAVLJE

„Otkud ti?“
„Kako ti je tata?“
„Zašto nam niko nije rekao?“
Đaci su okružili Silvena, uzvikujući, zapitkujući i grleći ga. Čak ga je i
Lukas, koji ga nikad nije voleo, udario pesnicom u rame, u značenju
kakvog silovitog muškog pozdrava.
„Drago mi je što si se vratio, druže“, promumlao je.
Okupili su se blizu visokog kamina u svečanoj dvorani ćaskajući i
smejući se, ispunjeni olakšanjem što imaju čemu da se raduju.
Eli je stajala sa strane. Već je imala prilike da popriča sa Silvenom.
Iskrali su se sa sahrane i zajedno se vratili do škole pre nego što su ga
ostali primetili.
„Doputovao sam avionom što sam brže mogao“, objasnio joj je.
„Morao sam da dođem ovamo. Zbog tebe... zbog Kartera.“
»Šta je s tvojim tatom?“, upitala gaje ona. „Je li on... bolje?“
Kada je spomenula njegovog oca, teško povređenog u atentatu pre
nedelju dana, mišići su mu se gotovo neprimetno zategli.
„Pušten je sa intenzivne nege. Doktori kažu da će se izvući.“
„Hvala bogu“, odgovori Eli sa iskrenim olakšanjem. „Tako mi je žao
što smo te odvojili od njega. Potreban si mu.“
Tada Silven neočekivano zastade i pogleda je. Uhvatio ju je za ruke.
„I tebi sam potreban.“ Pre nego što je stigla bilo šta da učini, nagnuo
se i nežno joj usnama okrznuo teme.
Eli je zadrhtala od njegovog dodira. Toliko joj je nedostajao. Oboje
su prošli kroz pakao. Taj dan je zaista bio grozan. Kad ju je Silven
zagrlio, priljubila se uz njega.
„Bilo je užasno, Silvene. Užasno.“
„Znam“, odgovorio je šapatom. Dahom joj je milovao kosu.
Sada, dok je gledala kako drugi uzbuđeno ćaskaju s njim, on se
okrenuo ka njoj. Oči su mu blesnule plavičastim sjajem.
Eli se steglo srce od njegovog brižnog i zaštitničkog pogleda.
O, bože, pomislila je. Šta da radim?
 Kada je otišao iz škole, Silven je još uvek bio njen dečko. Sad je
morala da mu kaže istinu o Karteru.
A onda će ga zauvek izgubiti.
Dok je stajao i strpljivo slušao ostale, posmatrala je njegovu
savršeno razbarušenu talasastu kosu, izražene i izvajane jagodice,
visoko i vitko telo, i osećala u sebi nekakvu prazninu.
Mora ga se odreći. Već joj je trebalo suviše vremena da posluša
svoje srce. Suviše dugo da shvati koga želi. Imao je pravo što se zbog
toga ljutio na nju.
Odmahnula je glavom. Nije mogla danas da razmišlja o tome.
Osvrćući se, pogledom je potražila roditelje. Ljudi su neprestano
pristizali iz kapele, ali njih nigde nije bilo.
U sali su bili postavljeni stolovi sa snežnobelim stolnjacima. Svaki
sto bio je ukrašen bledožutim cvećem.
Duž jednog zida na velikim stolovima stajalo je posluženje -
nasečene šunke i sirevi, hladna piletina i desetak vrsta salata. Na
čitavom jednom stolu bili su samo prefinjeni deserti - čizkejk i puding
od čokolade i kolači ukrašeni krvavocrvenim malinama i sjajnim
kupinama.
Pod zracima sunca što su padali kroz visoke prozore, gozba je više
ličila na svadbu nego na sahranu. Eli je znala daje to urađeno namerno.
Lusinda ne bi želela da ljudi stoje ovde i plaču za njom.
Konobari u crnim odelima kružili su noseći na poslužavnicima čaše
crnog i belog vina i sokova. Eli je upravo uzela čašu ledenog soka od
pomorandže kad su se kraj nje stvorili roditelji, pomalo zajapureni i
rumeni u licu od pešačenja od crkve do škole.
„Tu si.“ Njena majka uze čašu belog vina sa poslužavnika, vidno
odahnuvši. „Odjednom si nestala.“
„Izvini“, odgovori Eli. „Izgleda da se ne snalazim najbolje na
sahranama.“
„Ni ja“, reče njen otac, uzimajući čašu ledene vode. „Možda si po
tome na mene.“
„Nisam sigurna daje nepristojnost nasledna“, odgovorila je oštro
njena majka, ali Eli se nasmešila.
Mrzela je njihove uvrnute porodične odnose, ali tako dugo nije
videla roditelje da se gotovo radovala svemu tome. Toplini porodičnih
svađa.
„Drago mi je što ste došli.“
Njeni roditelji se ne bi mogli više zaprepastiti ni da im je rekla:
„Razmišljam o tome da napravim pirsing na bradavici.“
„Šta je?“, upita ona bezazleno. „Ne smem da vam se obrađujem?“
„Pa, to je malo neobično“, promrmlja njen otac pijuckajući vodu, ali
je ipak izgledao zadovoljan.
Majka se brzo pribrala.
„Naravno da smeš da nam se raduješ. To se praktično očekuje.“
Otpila je gutljaj vina i pogledala u muža, koji je nemo klimnuo glavom.
„Zapravo, sad kad smo svi na okupu... trebalo bi o nečemu da
porazgovaramo.“
Od njenog tona Eli oseti neki grč u utrobi. Trenutak kad je bila
bezmalo zadovoljna brzo je iščileo.
„Šta se dešava?“
U sali je bilo sve bučnije - sada su već svi bili pristigli iz crkve.
„Izađimo načas odavde“, reče Elina majka.
Zajedno su se popeli uz široko stepenište do odmorišta gde je Eli
prvi put videla Lusindu, one noći kada je priređen zimski bal.
Stajali su pored ograde i gledali naniže ka hodniku. Iz svečane sale u
prizemlju dopirao je prigušeni žamor glasova. Međutim, tu su bili sami
i mogli su tiho da razgovaraju.
„Pa, šta se dešava?“ Eli je naizmenično gledala u majku, pa u oca.
„Pre svega“, reče majka, „dugujemo ti izvinjenje zbog toga što smo
se tako ponašali. Nikada ti nisam ispričala ko je Lusinda. Ni kakve su
moje veze sa Simerijom.“ Oprezno je naslonila ruku na uglačani
rukohvat od hrastovine, kao da joj ne izgleda sasvim bezbedan. „To nije
bilo u redu. Trebalo je da ti kažemo istinu. Ali iskreno, nikada nismo
pomišljali da bi sve moglo ovako ispasti.“
„U redu je“, reče Eli bez imalo oklevanja. „To sam sve već shvatila.“
„Mislila sam da više nikada neću videti ovo mesto“, odgovorila je
njena majka. „Čak sam se i nadala da će biti tako.“
„A sada?“, upita Eli, pogledavši je iskosa.
Majčine usne se izviše u blagi osmeh. „I dalje je ne volim.“
U prizemlju se neko nasmejao. Eli vide Zoe kako trči kroz hodnik
bosa u svojoj sivoj haljinici, s cipelama u rukama.
„Veoma nam je žao što si morala da vidiš... ono što si te noći videla
u Londonu.“ Elina majka obori pogled. „Ono što se desilo Lusindi bilo je
grozno. Ona ne bi želela da ti to gledaš.“
Eli se setila Lusindinog pogleda dok ju je okrvavljenom rukom
držala za ručni zglob. Pogleda punog poverenja. Prihvatanja.
„Da, bi.“ Eli se nije svideo pravac u kojem se razgovor kretao.
„Zapravo smatram da je pomišljala da bi se tako nešto moglo dogoditi.
Želela je da to vidim.“
Elin otac se iznenadio. „Zašto bi, za ime sveta, to želela?“
„Zato da bih razumela kakav je ulog.“ Eli nije ranije mnogo
razmišljala o tome - nije imala vremena. Ali čim je izgovorila te reči,
znala je da su istinite. „Želela je da budem svesna sa čime sam se
suočila. Sa čime se suočavam.“
„Ne suočavaš se sa istom opasnošću kao Lusinda“, pobuni se njena
majka. „To je smešno.“
Možda ona nije želela da zazvuči baš tako oštro, ali Elin bes planu
poput šibice.
„Imaš li pojma kako je izgledalo poslednjih godinu dana mog
života?“ Glas joj je sada bio leden i prigušen. „Nije nastradala samo
Lusinda. Umrla je i Džo. I Rut. Mnogi drugi su povređeni. Uključujući i
mene.“ Ona diže kosu i pokaza im ranu na glavi. „Puna sam ožiljaka.“
Njena majka prigušeno kriknu, pokrivši usne prstima.
Eli oseti sumorno zadovoljstvo zbog njenog užasa.
„Imam sreće što sam uopšte živa. A možda neću biti još dugo, ako
ne pobedimo. Zato mi nemojte pričati šta je Lusinda želela ili nije
želela.“ Ona naglo udahnu. „Mislim da to znam bolje od vas.“
Njena majka zausti da se usprotivi, ali je otac prekide.
„Čekaj malo.“ On pruži ruke. „Hajde da prekinemo s ovim.
Svađanjem nećemo ništa postići. Osim toga, ovo je sahrana, niste
valjda to zaboravile?“ Okrenuo se Eli. „Alison.“ Glas mu je bio miran.
„Znamo da je ovo užasan dan i ne želimo da bude još gori. Tvoja majka
je samo želela da ti kaže da znamo šta se ovde dešava, u izvesnoj meri.
Brinemo zbog tebe. I da smo... pa - da ćemo biti uz tebe ako ti
zatrebamo.“
Obraćao joj se gotovo kao odrasloj osobi i, prvi put u životu, Eli je
prijao njegov uobičajeni spokoj.
„Hvala, tata“, odgovori ona. „Zahvalna sam zbog toga. I ja vas
volim.“
On joj se tužno nasmešio.
Da smo normalna porodica, pomisli Eli, sad bismo se zagrlili.
„Imamo još nešto da ti kažemo“, nastavi on. „Javili su nam se
Lusindini advokati, u vezi s testamentom.“
Eli se trgnu. Nije marila za novac ni za Lusindin imetak. Ništa od
toga joj nije bilo važno. Dala bi svaki novčić da vrati svoju baku.
Ali znala je da to nije ono što njen otac želi da čuje.
 „Dobro.“ Slegla je ramenima. „Kažite mi šta su rekli.“
„U tome je stvar“, odgovori on. „Nisu hteli da razgovaraju s nama.
Žele da razgovaraju s tobom.“
Ona zatrepta. „Sa mnom? Zašto bi hteli da razgovaraju sa mnom?“
„Mislimo da ti je ona sigurno nešto ostavila. Ili da te je bar
pomenula u svom testamentu.“ Majčin glas je sad zvučao mirnije.
Činilo se da se njen bes raspršio. „Dali smo im broj telefona škole i rekli
smo im da pozovu Izabelu. Ali su nam se oni javili tek jutros, a s
obzirom na sve što se danas dešavalo, ona verovatno još nije imala
prilike da razgovara s njima.“
„Pomenućemo to i Izabeli“, dodade otac. „Činilo nam se da im se
prilično žuri da pričaju s tobom. Pretpostavljam da je Lusinda u
vlasništvu imala nekoliko firmi i da je bila član upravnih odbora više
korporacija. Njeno poslovanje je sigurno veoma složeno.“
Eli je sada već silno želela da okonča ovaj razgovor. Pitala se šta
ostali rade u prizemlju. Gde je Silven.
„U redu“, rekla je kratko. „Sigurna sam da će Izabela moći da izađe
na kraj s tim. Hoćemo li sad da se vratimo dole?“
„Alison.“ Majka zakorači ka njoj. „Želimo da budeš bezbedna. To
nam je jedino važno. Ne želim da te vidim upletenu u Lusindin svet. Od
toga sam pokušavala da te zaštitim.“ Ona odmahnu rukom ka zdanju
oko njih - kristalnom lusteru, mermernim kipovima, visokim
prozorima. „Sad mi se čini da si već uvučena u sve to.“
Eli se ugrize za jezik da joj ne bi besno odbrusila.
Mrzela je to što je svaka majčina reč u njoj pobuđivala želju za
svađom.
Ali takođe je i mrzela što je njeni roditelji tako slabo poznaju.
„Znam“, odgovorila je blago. „I hvala vam zbog toga. Ali ja ovde
pripadam. Radije bih bila ovde nego na nekom bezbednom mestu.“
Krenula je ka stepenicama. Tada se setila još nečega što je iskreno
želela da im kaže.
Okrenula se i pogledala ih.
„Još nešto. Molim vas, ne zovite me više Alison. Ja sam Eli.“

„Ne mogu ni zalogaja više.“ Nikol odgurnu tanjir. „Ne znam ni zašto
sam toliko pojela. Nisam bila gladna.“
Pored nje, Zoe je pravila „sendvič“ od dva parčeta torte.
 „Ako pojedem još nešto slatko“, rekla je vedro, „možda će mi pući
pankreas.“
Rejčel se nasmeši. „Uvek je dobro imati neki cilj.“
Ručak se završavao. Đaci su polako prelazili u dnevnu sobu. Neki
slavni gosti behu već krenuli kući svojim jaguarima i audijima što su
preli po prilaznom putu.
Silven je stajao u uglu sobe blizu kamina i razgovarao s Lukasom i
Kejti. Eli gaje posmatrala. Uprkos svemu, bilo joj je drago što je došao.
Osećala se sigurnije u njegovoj blizini.
Kao da je osetio njen pogled, Silven se okrenu. Pogledi su im se
sreli.
Eli oseti neko komešanje u stomaku.
Nije razumela sebe. Hoće li uvek biti toga između njih dvoje? To je
nekakav elektricitet. Kao da su njihove struje nekako neobjašnjivo
povezane.
Ono što se desilo s Karterom - odluka koju je donela - nije izbrisalo
ono što je postojalo između nje i Silvena. Znala je kako je biti u
njegovom naručju. Kakvi su dodiri njegovih usana.
Kad doživiš takvu bliskost s nekim, kako da to prosto... zaboraviš?
Postoji li način da nakon što ste jedno drugom na krovu kidali odeću
ostanete prijatelji?
Ako postoji, mislila je Eli, posmatrajući njegove gipke, opasne
pokrete, ja ga još nisam provalila.
U tom trenutku neko pozva Eli. Okrenula se i na vratima ugledala
Dom.
Čak ni danas informatičarka nije obukla haljinu - nosila je savršeno
ispeglane crne pantalone, belu košulju i dugi crni blejzer.
Izgledala je ozarena i uzbuđena.
Eli požuri ka Dom, jedva i primetivši da je Silven uhvatio korak s
njom i da je prati.
„Šta je bilo?“, upita Eli.
Dom joj rukom dade znak da pođe za njom. Ako se iznenadila što
vidi Silvena, nije to pokazala.
„Pođi sa mnom. Nešto smo pronašli.“
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Dom je hitro grabila hodnikom, dok je dugi kaput lepršao za njom.

Silven i Eli su je pratili u stopu. Zastala je samo na trenutak da usput
pokupi i Izabelu i Radža.
„Šta ste otkrili?“ pitao ju je Silven dok su mimo učionica žurili ka
stepeništu.
Eli ga pogleda. Izgledao je odlučno, plave oči bile su mu bistre i
usredsređene. Bez zadrške je zakoračio pravo u tešku krizu u Simeriji.
Kao da uopšte nije ni odlazio.
„Pratili smo njihovu komunikaciju i pokušavali da odredimo
lokacije. Tražili smo neke nagoveštaje o tome gde drže Kartera“,
objasnila je Dom.
„Natanijel nema pojma da čujemo svaku reč koju njegovi čuvari
izgovore“, dodade Izabela. „To je vrlo korisno.“
„Ili bi bar trebalo da bude“, reče Radž. „Kad bi oni govorili nešto
korisno.“
„Upravo su rekli“, reče Dom, dobacivši mu značajan pogled.
„Konačno.“
Stigavši do njene kancelarije, zatekli su Šaka za stolom kako
besomučno kuca, sa slušalicama na glavi.
„Ima li još nešto?“, upita ga Dom žureći ka njemu.
On klimnu glavom, ne dižući pogled. „Još uvek pričaju.“
Silven se osvrnu, preletevši pogledom preko prostorije koja se
pretvorila u komandni centar. Eli je pokušala da je sagleda njegovim
očima - mape raširene po zidu, prekrivene desetinama fotografija
skupocenih kuća čiji su vlasnici bili Natanijelovi simpatizeri, mnoštvo
laptopa na okruglom stolu, metri i metri kablova izuvijani po podu.
Dom požuri do svog stola, dobacujući preko ramena: „Dajte mi
samo sekund i pokazaću vam o čemu pričam.“
Izabela i Radž krenuše za njom, tiho pričajući. Eli i Silven su ostali
da čekaju kraj vrata.
U sobi je zavladala tišina. Čulo se samo Šakovo i Domino brzo
kuckanje po računarskim tastaturama.
 Dom diže pogled. „Evo.“
U prostoriji odjeknuše muški glasovi koji su dopirali iz nevidljivih
zvučnika.
„On kaže da hoće da pokupite paket.“ Eli je prepoznala nazalni glas
čuvara kojeg su oslovljavali kao Šesticu. „Sa onog mesta u selu.“
Nakon kraće pauze, drugi glas opsova. Bio je to Devetka. „Pa šta
smo sada? Jebeni kuriri? Ovo je smešno. Gubimo vreme. Reci mu da
sam ode po svoj paket.“
Čuvari su se pridružili maštovitom kritikovanju šefa, čije ime nisu
spominjali. Ali bilo je jasno da pričaju o Natanijelu.
„Dosta mi je ovoga.“ Glas Broja Devet bio je leden od besa. „Neko
mora da kaže Broju Jedan da je gotovo.“
„Samo napred“, režao je Šestica. „Ali neko ipak mora da ode do
Polumeseca i pokupi prokleti paket, a to neću biti ja.“
Radž duboko udahnu.
Dom pritisnu dugme i glasovi odjednom utihnuše.
„To ime je bila prva greška“, reče ona. „U Engleskoj postoji
četrdeset i sedam firmi s nazivom Polumesec. Petnaest je na jugu
Engleske. Samo četiri se nalaze u okruzima oko Londona, gde
pretpostavljamo da se Natanijel krije.“
Otkucala je nešto na tastaturi, a na velikom ekranu na zidu pojavila
se mapa. Na njoj se jasno video jarkocrveni krug.
Elino srce poskoči. Odjednom je shvatila šta će Dom reći.
„Natanijel je negde u tom krugu“, reče Dom, upirući prstom u ekran.
„Mogla bih da se kladim u ovu zgradu i sve nas u njoj da je tu i Karter.“
Radž potvrdno klimnu glavom.
Eli je htela da čuje još. „Ako znamo gde je, treba da odemo tamo“,
reče ona. „Šta čekamo?“
Radž ukuca nešto u Domin kompjuter i na ekranu se pojavi
satelitski snimak zelenila prošaranog kućicama. Pokazao je prstom u
ekran.
„U toj oblasti nalazi se bar pet stotina kuća, Eli“, reče on. „To je pet
stotina mesta na kojima on može da se sakrije.“ Pokazao je jednu
dugačku zgradu, beli pravougaonik na ekranu. „Zatim, tu su i
industrijski objekti. Ambari. Štale. Ne možemo provaliti u sve njih.“
Eli se obeshrabrila. Sada joj se činilo da uopšte nisu saznali mnogo.
Karter je još uvek izgubljen.
Razočaranje joj se sigurno jasno oslikalo na licu.
„To je ipak nešto“, reče blago Dom. „Nekakav početak. Moraš početi
od početka da bi stigao do kraja.“
„Znam“, promrmlja Eli.
Međutim, sad joj se činilo da je sve to ništa. Gore nego ništa. Činilo
se da je neko ponudio odgovor na sve Eline molitve. A zatim joj ga
ponovo uskratio.
U kancelariju je ulazilo sve više ljudi. Vesti su se sigurno širile. Zoe,
Nikol i Rejčel su ušle i odmah pritrčale Eli.
„Svi pričaju da su ga pronašli“, reče zadihano Rejčel. „Je li to tačno?“
Radž je ispričao ostalima šta se desilo.
„Sranje“, promrmlja Zoe, očigledno razočarana. „Znala sam da je
suviše dobro da bi bilo istinito.“
Ne zadržavajući se da čuje nešto više, otišla je da se pridruži Šaku
za okruglim stolom. Uskoro su oboje već bili zadubljeni u šifre.
Rejčel pogleda u Dom. „Šta bih ja mogla da radim?“
Dom krenu na suprotnu stranu kancelarije s Rejčel i Nikol, tiho im
nešto objašnjavajući. Radž i Izabela izađoše iz prostorije, mrmljajući
nešto jedno drugom.
Eli se osvrtala. Kancelarija je sada bila puna. Sve je brujalo od
napetosti.
Usred sveg tog uzbuđenja, Eli je zaboravila na Silvena. Pogledom je
pretražila prostoriju, ali ga nije videla.
Sigurno nije primetila kada je izašao.
Malo se opustila.
Bilo joj je drago što je Silven otišao. Trebalo joj je vremena da
razmisli. Pojavio se tako neočekivano. Mislila je da će imati još
vremena - nekoliko nedelja - da odluči šta da radi.
Znala je da mora raskinuti s njim. Ali nije mogla podneti da mu
ispriča šta se desilo.
Ponekad je istina kao oružje.
Ovog puta joj je ličila na napunjen pištolj.

Kad je Eli izašla iz Domine kancelarije, daća se već bila završila.

Svečana sala je opet bila prazna, stolovi sklonjeni u stranu. Eli se
osvrtala, pogledom tražeći roditelje, ali ih u dnevnoj sobi nije bilo, a i
trpezarija je bila prazna.
Verovatno su otišli dok je ona bila na spratu. Majka joj je sigurno
ljuta.
 Dok je prolazila polumračnim hodnikom, uzdahnula je. Koliko god
se trudila da izgladi odnose s njima, uvek bi se desilo nešto zbog čega
bi svi na kraju bili povređeni.
Tada je čula žamor glasova. Činilo joj se da dopire sa sprata.
Naglo se okrenuvši požurila je nazad, zastavši u podnožju velikog
stepeništa. Tek tada je shvatila da buka zapravo dopire ispod
stepeništa - iz Izabeline kancelarije.
Vrata su bila zatvorena, ali je Eli čula mnoštvo glasova. Možda su
unutra.
Oprezno je pokucala ali je unutra bilo bučno - činilo se da svi pričaju
uglas. Niko nije prilazio vratima.
Posle nekoliko trenutaka, okrenula je kvaku.
Mala kancelarija je bila puna ljudi. Eli je neke prepoznala sa
sahrane, a neke ne. Bilo ih je previše za tako malu prostoriju u kojoj su
se, sem Izabeline, nalazile samo još dve stolice. Skoro svi su stajali,
mada su se neki naslanjali na zidove ili sedeli na niskim ormarićima.
S toliko ljudi u prostoriji bilo je pretopio. Eli je osećala neprijatan
manjak kiseonika.
Nigde nije videla svoje roditelje.
Upravo je razmišljala o tome da se ponovo iskrade napolje, kad ju je
Izabela ugledala.
„Eli.“ Direktorka joj rukom dade znak da priđe njenom stolu. „Molim
te, dođi.“
U kancelariji je zavladala tišina. Svi su pogledali u nju i razmakli se,
sklanjajući joj se s puta.
Eli je upitno gledala Izabelu prilazeći joj, ali je direktorka na licu
imala svoj krajnje poslovan, nedokučiv izraz.
Izabela odmahnu rukom, obuhvatajući čitavu prostoriju. „Ovo su
članovi grupe Orion.“
Eli naglo udahnu. Orion je sada bila Natanijelova grupa. On je
preoteo vlast Lusindi, preuzevši grupu posle njene smrti. Što se nje
ticalo, Orion je delom snosio krivicu za ubistvo njene bake.
„Šta se ovde dešava?“ upitala je Eli prigušenim i zlokobnim tonom,
koji Izabeli nije promakao. Saosećajno ju je pogledala.
„Eli, ovo su ljudi koji su stali uz Lusindu, protiv Natanijela. Prošli su
kroz mnoge bitke, baš kao i mi.“ Nasmešila se svima sa očiglednom
naklonošću. „A danas su došli ovamo da razgovaraju s tobom.“
„Oh.“ Eli se zagleda u more lica, još uvek podozriva, ali sada i
radoznala.
 Pred nju je istupio jedan čovek, naizgled vršnjak njenog oca. Bio je
vrlo visok i mršav, tamne kose i očiju i sa savršeno vezanom
skupocenom svilenom kravatom.
„Ja sam Džulijan Bel-Hauard“, rekao je zvučnim, dostojanstvenim
glasom. Glasom kakav očekujete da čujete u vestima. „Mislim da
govorim u ime svih nas kad kažem da smo svi veoma voleli tvoju baku.
Lusinda Meldram je bila najbolji vođa kojeg je Orion ikad imao - prva
žena na tom mestu. Strahovito će nam nedostajati. Veoma žalimo zbog
tvog gubitka.“
U kancelariji se začu tihi žamor odobravanja.
Eli je bila dirnuta. „Hvala vam“, reče ona. „Mnogo mi nedostaje.“
„Znamo da te je Lusinda veoma cenila“, nastavi Džulijan, prilazeći
još bliže Eli. „Često je pričala o tebi, naročito otkad si se upisala u
Simeriju. Verovala je da ćeš je ti jednog dana naslediti.“ Osvrnuo se i
pogledao u ostale. »Zbog toga smo ovde. Naime... želimo da te
pozovemo da nam se pridružiš.“
To Eli ipak nije očekivala.
„Da vam se pridružim?“ Buljila je u njega. „Ne razumem. Kako
možete uopšte da me pozovete? Mislila sam daje Natanijel sada na čelu
organizacije.“
Džulijan stisnu usne. „Mi smo jezgro grupe - pravi Orion, ako mogu
tako da kažem. Naš cilj je da ponovo preotmemo Orion od Natanijela.
Da povratimo vodeću ulogu koja nam s pravom pripada. Da vratimo
Orionu ugled koji je vekovima imao. Da izbacimo divljake i zatvorimo
kapije.“
„Tako je“, promrmlja neko. Začu se žamor odobravanja.
Džulijan se nasmeši. „Veoma bismo voleli da budeš na našoj strani,
kao što je bila Lusinda, toliko godina.“
Elin ukočeni izraz lica kao da je donekle ugušio njegovo
oduševljenje. Glas mu je na kraju blago zadrhtao.
Eli se osećala kao daje otmeno obučena grupa ljudi koja je stajala
pred njom upala u kancelariju naoružana do zuba i bacila joj bombu u
krilo.
Poželela je da vikne kako je njihova glupa bitka njenu baku koštala
života. Kako su i drugi ljudi koje je volela zbog toga platili jezivu cenu.
Ali ipak to nije uradila. Isprsila se i pogledala ih.
„Žao mi je što ste danas protraćili vreme.“ Glas joj je bio tih, ali
savršeno razgovetan. „Plašim se da ne mogu da prihvatim vašu
ponudu.“
 Da su je oni oko nje bolje poznavali, čuli bi u njenom glasu prigušeni
gnev. Međutim, oni je uopšte nisu poznavali.
„Možda nisam bio dovoljno jasan...“ poče Džulijan zbunjeno.
Eli mu nije dozvolila da završi rečenicu. „Bili ste savršeno jasni.
Sada dopustite meni da budem jasna. Lusinda Meldram je poginula
nastojeći da jednom zauvek okonča ovaj sukob. To je jedino želela. Ta
bitka je uništila njen život, Natanijelov život, moj život i živote sve
ostale dece u ovoj školi.“ Duboko je udahnula, ne obraćajući pažnju na
zaprepašćene izraze lica oko sebe. „Zato vam se neću pridružiti u borbi
da povratite vlast nad Orionom. Ne želim da imam nikakve veze sa
Orionom.“

Niko nije gledao Eli u oči dok je, prolazeći kroz gužvu, izlazila iz
Izabeline kancelarije - želela je samo da ode odande.
Međutim, čim je izašla u hodnik sa olakšanjem udahnuvši svežiji
vazduh, Džulijan krenu za njom.
„Eli, mogu li da popričam s tobom?“ Zatvorio je vrata za sobom,
tako da ostali nisu mogli da čuju njihov razgovor.
Bio je veoma visok - izrazito ju je nadvisio. Oprezno je gledala
naviše ka njemu, očekujući da je on prekori. Ali on nije uradio ništa
slično. Umesto toga se izvinio.
„Izabrao sam krajnje neprikladan trenutak. Molim te, oprosti mi.
Doveo sam te u vrlo neugodan položaj.“
Njegovo izvinjenje zvučalo je iskreno; Eli je bila razoružana.
„I ja se izvinjavam“, rekla je crveneći. „Malo sam izgubila živce.“
„Svakom se desi da izgubi živce.“ Usne mu vragolasto zatreperiše.
„Viđao sam tvoju baku kako takvom snagom baca heftalicu da je
oštetila zid.“
„Nije moguće“, odgovori Eh. To je bilo nezamislivo. Da mirna,
pribrana Lusinda izgubi živce?
„Apsolutno je moguće“, reče on. „U životu nikuda ne možeš stići
tako što ćeš biti ravnodušan. Veličina potiče iz strasti. A strast gotovo
uvek ide ruku podruku sa besom. Možeš to obuzdavati kod sebe ili
prihvatiti, i usmeriti u pozitivnom pravcu. Kao što je ona radila.“
Eli ga je znatiželjno posmatrala.
Izgledao je zanimljivo - sav štrkljast i koščat, poput iždžikljalog
tinejdžera. Kosa mu je padala na usko čelo, a on ju je neprestano
odsutno zabacivao. Sviđalo joj se to što se osmehivao i očima.
„Možda sam previše požurio s ponudom, jer me je Lusinda uvek
nadahnjivala“, nastavi on. „Mnogo puta mije pomogla dok sam bio
mlad, a ostali smo zauvek kolege i prijatelji. Svojoj kćerki sam dao
njeno ime.“ On zastade. „Lusi sad ima osam godina. Oduvek sam se
nadao da ću je upisati u Simeriju kada bude dovoljno odrasla, da bi
mogla da krene stopama svoje kume. Sada se pitam hoće li joj se ikada
pružiti takva prilika.“
Eli se slamalo srce dok je zamišljala Simeriju u Natanijelovim
rukama - sasvim izvan njihovog domašaja. Ali ako je to bila cena koju je
trebalo da plate kako bi mirno živeli, Eh bi dopustila da se to desi.
„Volela bih da postoji drugi način“, reče ona. „Ali mi se čini da ne
postoji.“
Odgovorio joj je bez ijednog trenutka oklevanja.
„Zapravo, ja sam siguran da postoji“, reče on. „Samo moramo da ga
pronađemo.“
 DVANAESTO POGLAVLJE

Sledećeg jutra časovi su ponovo počeli.

Uprkos tome što je žudela za normalnim stanjem, Eli je ipak teško
padalo da prati nastavu. Nije joj bilo lako da se usredsredi na ono što
su profesori govorili. Želela je da bude u Dominoj kancelariji i pomaže
joj da pronađe Kartera.
Takođe je izbegavala svaku priliku da ostane nasamo sa Silvenom.
Nije bila spremna da se suoči s njihovim komplikovanim odnosom.
Čim su se časovi završili, otrčala je u Dominu kancelariju i ostala
tamo da radi sve dok uveče nije počeo trening Noćne škole.
Nikome nije pričala o sastanku grupe Orion. Ako bi im to kazala,
morala bi da im prizna da napušta Simeriju. A takav razgovor nije želela
da vodi ni sa kim dok se Karter ne vrati.
A on će se vratiti.
Međutim, stalno je razmišljala o tome. Džulijan je delovao tako
razumno. Činilo se da bezrezervno veruje da će pronaći način da
potuku Natanijela.
Eli je toliko silno želela da je on u pravu da je od te čežnje osećala
gotovo fizički bol.
Trening Noćne škole nastavio se te večeri. Izabela je predložila Eli
da s tog treninga izostane („Imala si groznu nedelju...“), ali je Eli to
odbila.
Morala je neprestano da bude zauzeta nečim inače bi poludela;
želela je da trči, da šutira stvari oko sebe. Da se potuče sa svima.
Sad su đaci trenirali u Vežbaonici broj jedan pod treperavim
fluorescentnim svetlom. Na jednom kraju prostorije, Zelazni i dva
Radžova čuvara radili su s mlađim đacima, pokazivali im osnovna
istezanja i vežbe snage.
Na drugoj strani polumračne prostorije, stariji đaci su sa Eloiz
vežbali tehnike razoružavanja napadača.
I Silven je bio tu. Izgledao je opušten i usredsređen. Činilo se da ne
primećuje da ga ona izbegava.
Na Elino olakšanje, Eloiz ga je sparila s Nikol, uputivši Eli da vežba s
Kejti.
I tako je, pola sata posle početka treninga, Eli držala u ruci imitaciju
pištolja uperivši ga u Kejt.
„Bum“, reče ona.
Kejti prevrnu očima. „Jako smešno.“
„Nisam ništa bolje mogla da smislim“, kazala je Eli. „Nisam imala
vremena da se pripremim...“
Bez upozorenja, riđokosa devojka skoči uvis, savršeno precizno
izbijajući nogom pištolj iz Eline ruke.
Pre nego što je Eli stigla bilo šta da učini, pištolj odlete i udari u zid.
Kejti se s lakoćom dočekala na noge ispred nje. Eli je zurila u nju
otvorenih usta.
„Eto ti bum, devojko.“ Kejti otra dlanove o bokove. Izgledala je
veoma zadovoljna sobom.
„Podseti me da se nikada ne tučem s balerinom“, promrmlja Eli,
pogledom tražeći izgubljeno oružje. Ali ga je Kejti prva pronašla.
Uzimajući ga u ruke, uperila gaje u Eline grudi. „Na tebe je red,
rokerko.“
Eli diže obrve, od čega su je kopče na glavi zabolele. „Rokerko?“
„Tako se kaže.“ Kejti nezainteresovano slegnu ramenima. „Ne krivi
mene ako se ne družiš s klincima.“
„Ne družim se s klincima. Ja sam klinka.“
„Hoćeš da mi oduzmeš ovaj pištolj?“, upita mirno Kejti. „Ili nećeš?“
Eli je primetila da su joj nokti savršeno nalakirani bledoružičastim
lakom. Kako je našla vremena da lakira nokte kad Kartera drže kao
taoca a Lusinda je mrtva i čitav svet je otišao dođavola?
Ko zna zašto, ta sitnica ju je iznervirala. Bes, uvek spreman da se
razbukti, izbio je na površinu.
„Uzeću ti taj pištolj“, rekla je, škrgućući zubima.
Okrenuvši se na prstima jedne noge izvela je isti pokret, bez
baletske otmenosti, i silovitije. Pištolj odlete nekoliko metara daleko,
zamalo promašivši Nikol i Silvena.
„Pazi“, upozorila ju je Eloiz koja je trenirala sa Zoe. „Večeras niko ne
bi trebalo da nastrada.“
Bez imalo kajanja, Eli odmahnu rukom umesto izvinjenja.
Kejti se zagleda u svoj ručni zglob. „Ovo je bilo bespotrebno
nasilno.“
„Hvala“, reče Eli. „Trudila sam se.“
Kejt izvi vrat, gledajući kako Rejčel trenira s Lukasom. Upinjala se
da dobaci stopalom do pištolja, mada je Lukas spuštao ruku da joj to
olakša.
„Hoću opet da treniram s Rejčel. Ona se lepo ponaša.“
„Hoćeš da kažeš da se ne tuče naročito dobro.“
„I to.“ Kejti uze peškir da obriše lice. „Hajde da se malo odmorimo
dok smislim kako da se osvetim.“
Eli uze bocu vode s poda i otpi gutljaj. Nikome to ne bi priznala, ali
volela je da trenira s Kejti. Ona je brzo učila. Nadmetanje s njom je bilo
zanimljivo. I zabavno.
Pomagala joj je da skrene misli sa drugih stvari. Bar pet minuta nije
brinula zbog Kartera.
Kejti ispruži ruke iznad glave, toliko se izvijajući u stranu da je
izgledalo kao da se lomi. „Sigurno ti je drago što se Silven vratio.“
Eli je pratila njen pogled. Na suprotnom kraju prostorije, Silven i
Nikol su vežbali gipkim, usklađenim preciznim pokretima. Silvenove
kretnje bile su otmene poput Kejtinih - imao je savršenu ravnotežu
plesača. Prkosio je zemljinoj teži.
Mišići su mu se vidno napinjali dok je otimao pištolj iz Nikolinih
ruku.
Toliko što se tiče skretanja misli na druge stvari.
„Drago mi je“, reče ona, prilično iskreno. „Potreban nam je.“
„Potreban nam je?“ Kejti je oštro pogleda. „To prilično čudno zvuči.“
Ona se okrete ka Eli i pažljivije je pogleda. „Kad malo bolje razmislim,
skoro čitav dan niste ni razgovarali. Nekad ste bili kao golupčići. Šta se
to dešava?“
„Ništa“, šlaga Eli. „Situacija je stresna.“ Pogledala je u svoja stopala,
kao da se tu upravo pojavilo nešto vrlo zanimljivo.
„Hmm.“ Kejti nije zvučala ubeđeno. „Probaj ponovo. Posmatrala
sam vas još otkad se desilo ono s njegovim ocem i kada je morao da
ode. Primetila sam nekakvu napetost. Nešto se sigurno dešava. Mogla
bi baš i da mi kažeš.“
Nije zvučala ni srećno ni nesrećno zbog toga. Samo ljubopitljivo.
„Posmatrala si me? To je baš jezivo.“ Eli se trudila da zvuči
nemarno. Međutim, ovaj razgovor joj je izazivao sve jaču nelagodu. „Šta
god da se dešava, to nije tvoja stvar.“
„Znači, u pravu sam“, jedva je dočekala Kejti. „Znala sam. Ima nekih
nevolja u raju. Šta se dešava? Jeste li se posvađali? Jesi li ga slagala? Da
li te je on prevario? Jesi li ti prevarila njega?“
Eli pocrvene kao bulka. Brzo se okrenula, pretvarajući se da
dohvata pištolj s mesta gde je pao.
Do trenutka kad je ponovo pogledala u Kejti, uspela je da izbriše s
lica grizu savesti.
Uperila je pištolj u nju.
„Napadni me“, reče ona mračno. „Ili nešto slično.“
Kejti je prevrtala očima. „Dobar fazon. Neću odustati. Ispričaj mi šta
se desilo.“
„Kako god. Bum.“ Eli zamahnu pištoljem. „Stalno te ubijam, Kejti.“
Međutim, riđokosa devojka nije odustala. „Reci mi istinu. Jeste li se
ti i Silven posvađali? Da li se nešto desilo u Francuskoj? Šta je uradio?“
„Ništa se nije desilo.“ Eli je već počela da se preznojava. „Nismo se
posvađali.“
Pogledala je preko ramena, da se uveri da ih predmet njihovog
razgovora ne čuje. Međutim, Silven i Nikol su se upravo smejali
nečemu. I bili su dovoljno daleko od njih.
„U redu. Onda se sigurno nešto desilo u Londonu između tebe i
Kartera“, nastavljala je Kejti uporno. „Zakleli ste se jedno drugom na
večnu ljubav. Ili tako nešto.“
Eli ispusti pištolj.
Ni sama nije znala kako se to desilo. Prsti je jednostavno nisu
slušali.
Pištolj je bez ijednog zvuka pao na plavu gumenu prostirku na podu.
Kejtine zelene oči se razrogačiše. Bez reči je pokupila pištolj i
uperila ga u Eli.
Eli diže ruke; neupućenom posmatraču bi se činilo da samo želi
načas da zastane.
„Molim te“, prošaputa ona. „Prekini s tim.“
„Nipošto.“ Kejtine mačkaste oči behu hladne. „To je, dakle. Nešto se
desilo u Londonu one noći. S Karterom. I s tobom. Svađali ste se. Ljubili
ste se. On je bio okrutan prema tebi. Zaljubljena si.“
U njenim nagađanjima je bilo suviše istine.
Eli spusti ruke. Ramena joj se pogružiše.
Setila se kako je Karter klečao iznad nje na krevetu u sigurnoj kući u
Kilbernu. Kako ju je privukao u naručje, priljubio je uz svoje čvrste
grudi. Obećanja koja su šapatom dali jedno drugom navirala su joj u
misli, zatrovana grižom savesti i gubitkom koji je još od tada osećala.
To nikada nikome nije ispričala. Čak ni Rejčel. A to ju je ubijalo.
Kucnuo je čas da nekom kaže istinu. Da olakša dušu.
Osim toga, ako je postojalo nešto u šta se Kejti dobro razumela sem
novca, to su bili momci.
„Istina je da smo se svađali, u redu?“ Elin glas je bio jedva čujniji od
šapata.
„Šta ste radili, Eli?“, izazivala ju je Kejti.
„Vodili smo ljubav.“
„Niste valjda?“ Kejti se izbečila u nju.
Od njenog prekornog pogleda Eli se prevrtala utroba.
Odjednom joj se činilo veoma glupim što joj je priznala istinu. Ali
sad je bilo prekasno da se predomisli.
„Nismo to nameravali“, reče ona, braneći se. „Jednostavno se...
desilo.“
Kejti je potpuno zanemela da je Eli mogla da joj pripiše bilo kakvo
osećanje. Prezir. Nevericu. Podsmeh.
Kad je napokon progovorila, glas joj je bio prigušen i gnevan.
„Jesi li ijednom pomislila na Silvena? I na to kako će se on osećati?
Nakon svega što se desilo njegovom tati...“ Kejti skrenu pogled, stežući
zube. „Dođavola, Eli. Mnogo si surovija nego što izgledaš.“
Poznata žaoka grize savesti zarila se duboko u Elino srce.
Oborila je pogled, ne mogavši da podnese negodovanje u Kejtinom
pogledu.
„Jednostavno te ne razumem“, reče Kejti tiho. „Šta si uopšte
mislila?“
Eli se prisetila Karterovih tamnih očiju. Njegovog glasa kad je
rekao: „O bože, Eli, i ja tebe volim.“
Kako bi to mogla da objasni Kejti? Kako bi mogla da joj opiše svoje
olakšanje zbog toga što je konačno poslušala svoje srce? Ili kako
izgleda imati - bar na nekoliko minuta - jedino što želiš na celom svetu?
Nije to umela da izrazi rečima.
„Nismo ništa mislili“, prošaputala je. „Prosto se desilo.“
„Prosto se desilo?“ Kejti ju je gledala s nevericom. „Gospode bože, Eli.
To je još gore. Bar mi reci da ste se čuvali.“
Eli pocrvene. To što ju je Kejti pitala da li je koristila zaštitu, nekako
joj je palo najteže od svega.
„Naravno da jesmo“, promrmljala je, zureći u svoja stopala.
„Hvala bogu.“
„Slušaj“, reče Eli. „Volim Kartera. Žao mije zbog... svega. Ali ja ga
volim. To je nešto najhitnije u mom životu.“ Ona treperavo uzdahnu.
„Možda je to jedino bitno.“
Ako se nadala da će njene reći dirnuti Kejti, razočarala se. Riđokosa
devojka je podozrivo škiljila u nju.
„Ma hajde, Eli. Sve si to već radila. Danas ga voliš, a sutra ga mrziš.
Zato upitaj sebe: je li to prava ljubav? Ono kao, stvarna ljubav? A ne
ono, kao...“, ona nestrpljivo odmahnu rukom, „ljubav tipa sad smo u
opasnosti a ti si mišićav tip pa hajde da to uradimo’. Već
komplikovana, gadna, bolna, ljubav bez praštanja. Jer ako to nije takva
ljubav, a ti Silvenu slomiš srce...“ Ona joj priđe korak bliže, oštro je
gledajući pravo u oči. „Kunem ti se bogom da ti to nikada neću
oprostiti.“
„To je takva ljubav“, reče Eli turobno. „Gadna ljubav.“
Možda se Eli samo učinilo, ali izgledalo je da se Kejtin izraz lica bar
malo ublažio. Ipak, reći joj i dalje behu oštre.
„Ako je to prava ljubav, onda te žalim. Jer ćeš povrediti mnogo ljudi.
Takva ljubav ostavlja ožiljke.“
Jedna suza je kliznula Eli niz obraz, ali ona ništa nije odgovorila.
Nije imala šta da kaže.
Tada ih prekide oštri Zelaznijev glas koji je dopirao sa sredine
prostorije. „Stariji đaci: upravo počinje trka od osam kilometara. Molim
mlađe đake da ostanu u vežbaonici.“
Eli s olakšanjem krenu ka vratima, ali je Kejti zgrabi za ruku i
zadrža.
„Eli...“, rekla je Kejti prigušenim i usrdnim glasom. „... Molim te, pazi
kako ćeš se ponašati.“
Ostali đaci protrčaše mimo njih ka vratima. Rejčel ih je u prolazu
začuđeno pogledala. Na suprotnom kraju prostorije, Eli vide kako se
Silven okreće i pogledom pretražuje prostoriju. Tražeći nju. Kao i uvek.
„Silven te voli“, prošaputa Kejti. „Tom gadnom ljubavlju.“ Čvrsto je
stegla Elinu ruku. „Ovo će ga urnisati.“
 TRINAESTO POGLAVLJE

Razgovor s Kejti je samo pogoršao Elino stanje. Sutradan se jedva

usuđivala da pogleda Silvena u oči. Zbog Kejtine osude, osećala se kao
zločinac.
Kad god bi prošla pored nje u hodniku, riđokosa devojka bi joj
dobacila preteći pogled. Sredi to, kao da joj je govorila.
Ali kako bi to, dođavola, mogla da uradi? Sada kad je Karter nestao a
Silven nije imao pojma šta se desilo dok on nije bio tu, Eli nije videla
način da sve raščisti koji bi se mogao iole dobro završiti.
Jedino što je mogla bilo je da sve to izbegava.
Čim joj se završio poslednji čas tog dana, pojurila je uz stepenice
tako brzo da joj je suknja zalepršala oko nogu.
Kad je ušla u Dominu jarko osvetljenu kancelariju, iz skrivenih
zvučnika začula se tiha džez melodija. Prostorija je mirisala na svežu
kafu i čaj eri grej.
Šak i još jedan čuvar radili su za stolom. Izabela i Radž su tiho
pričali u jednom uglu.
„Ćao, Eli“, reče Dom, dižući pogled sa svog laptopa. „Šta se dešava?“
„Ima li kakvih vesti?“ upita Eli, kao i obično.
Dom odmahnu glavom, kao i uvek kad bi Eli postavila to pitanje.
„Ne još. Drži se, mala.“
Od njenih pragmatičnih američkih mudrosti Eli se obično osećala
bolje. Danas je gotovo poželela da zaplače. To joj se sigurno videlo na
licu, jer je Dom ustala od stola i krenula za njom.
„Slušaj, Eli“, reče ona, „šta god da se desi, ovo se neće rešiti brzo.
Svet je poveliki, a mi u njemu treba da pronađemo jednog
sedamnaestogodišnjeg dečaka. Ljudi koji ga kriju rade to vrlo vešto.
Naći ćemo ga. Ali to bi moglo da potraje. Ništa se neće desiti preko
noći.“
„Znam“, reče Eli, grickajući usnu. „Samo želim... da se to desi što
pre.“ Pogledala je u Šaka, koji je sedeo pogleda prikovanog za ekran.
„Slušajte... znam da moja smena počinje tek u osam. Ali trenutno
nemam šta da radim. Mogu li malo da vam pomažem?“
 „Naravno. Uvek nam dobro dođe još jedan par ušiju.“ Tom
odmahnu rukom ka stolu. „Uzmi slušalice.“
Rejčel i Zoe su se pojavile koji minut kasnije, pošto se Eli već
smestila.
„Ćao, Eli“, reče Rejčel, zastavši kraj nje. „Mislila sam da dolaziš tek
kasnije.“
Ne obraćajući pažnju ni na jednu od njih, Zoe se nagnula da vidi šta
radi Šak.
„Ooh“, reče ona, posmatrajući nerazumljivu šifru na njegovom
ekranu. „Strava.“
»Nestrpljiva sam“, objasnila je Eh. „Ne mogu da dočekam.“
U tim rečima je bilo istine i Rejčel ih je prihvatila zdravo za gotovo,
ali se Eli ipak osećala loše što joj nije rekla sve.
Znala je da bi moglo zvučati čudno što je istinu o Karteru rekla
Kejti, umesto svojoj najboljoj drugarici. Ali Rejčel bi sigurno pronašla
neki razlog da je razume i da saoseća s njom. S druge strane, Kejti je
bila spremna da joj kaže ružnu, gorku istinu.
A upravo to joj je sada bilo potrebno. Ipak, osećala se grozno. A
moraće uskoro sve da ispriča i Rejčel.
Stavila je slušalice na glavu i uključila ih u laptop. Kancelarija
odjednom kao daje nestala, a zameniše je grubi muški glasovi iz
Natanijelovog sveta.
Eli je sve bolje prepoznavala glasove njegovih čuvara. Neki su
delovali tako upečatljivo da joj se činilo da ih već poznaje.
Čuvar kojeg su zvali Devetka bio je najzanimljviji - bio je mrgodan i
svadljiv, ali istovremeno i duhovit i buntovan. Očigledno uopšte nije
voleo ni Gejba ni Natanijela.
Šestica je, s druge strane, bio antipatični mlakonja. Eli se činilo da je
on od onih ljudi koji se ulizuju nadređenima. Da se šlihta svakome ko bi
njemu samom mogao da obezbedi nešto više moći.
Eli ga se gnušala.
Kada se, posle pola sata dokonih naklapanja sporednih čuvara, u
njenim slušalicama začuo promukli glas Broja Devet, Eni se potajno
obradovala.
„Šta ima novo?“ Njegovo pitanje je očigledno bilo upućeno svim
prisutnima.
Ostali su ga zadirkivali. „Šta bi rekao, koje je ovo doba?“, upita ga
jedan od njih.
Eli je prepoznala glas čuvara kojeg su nazivali Pet. Činilo se da je on
mlađi od ostalih, a on i Devetka su često zadirkivali jedan drugoga na
način koji je nagoveštavao da su dobri drugovi.
„Rekao bih da je prilično rano“, progunđa dobroćudno Devetka.
Prekinuo ih je nazalni glas Broja Šest.
„Naš čovek je ustao.“ Zvučao je samozadovoljno. „Na nogama je.
Reklo bi se da je kao nov.“
Eli se odjednom trgnu.
U svoj laptop je ukucala: Natanijelu je bolje.
„Aleluja“, odgovori jetko Devetka. „Da li to znači da nastavljamo
dalje? Jesmo li završili sa cmizdrenjem?“
„Imamo sastanak u sedamnaest“, odgovori Šestica, ne obraćajući
pažnju na njegovu zajedljivost. „U štabu. Treba da dođeš. Ima novosti.“
„Kakvo čudo“, odgovori Devetka. „Možda ćemo napokon uraditi
nešto korisno.“
Tada se začu glas koji Eli nije prepoznala. „Hej, Šestice - imaš li
pojma šta ima novo?“
Neko vreme je vladala tišina.
„Mogu samo da vam kažem da se nešto dešava“, odgovorio je
Šestica, očigledno zadovoljan što zna više od njih. „Večeras. Krećemo u
akciju.“

Eli je odmah saopštila Dom sve novosti. U pet sati po podne tog dana,
kancelarija je bila prepuna.
Tu su bili Izabela i Radž, nekoliko Radžovih čuvara, Zelazni i Eloiz.
Dom je zvuk komunikacija Natanijelovih čuvara pustila kroz zvučnike,
tako da su ih svi čuli. Čekali su.
Minuti su sporo prolazili. Eli poče da sumnja u sebe. Možda nisu
rekli u sedamnaest časova. Možda nije dobro razumela ono što je čula.
Kada do šest sati još uvek niko od Natanijelovih čuvara nije
progovorio, raspoloženje u kancelariji se iz napete radoznalosti
pretvorilo u razočaranje.
Radž se okrete Eli. „Jesi li sigurna da su rekli u pet?“
Uprkos svojim neizgovorenim sumnjama, Eli klimnu glavom.
„Potpuno.“
Instruktori se sumnjičavo zgledaše.
„Je li moguće da su još uvek na tom sastanku?“, upita Eloiz.
Niko joj nije odgovorio.
 Činilo se da je sat vremena predugo da Natanijel dodeljuje
čuvarima zadatke. Ako je Eli bila u pravu kad je reč o vremenu početka
sastanka, svakako se dešavalo nešto važno.
Silven priđe Radžu i promrmlja nešto tako tiho da ga Eli nije čula.
Radž klimnu glavom i pogleda na sat.
„Čekaćemo još pet minuta“, rekao je.
Eli brzo skrenu pogled, ali je osećala kako je Silven posmatra. Nije
ni slučajno mogao da ne primeti kako ga je do tada izbegavala.
U tom trenutku se iz zvučnika konačno začu glas. „Pa, to je baš bilo
poučno.“
Eli zastade dah.
To je bio Devetka. Zajedljiv kao i uvek.
„Zar nije?“ upita Pet razgaljeno.
„Pa“, uzdahnu Devetka, »izgleda da ću morati da promenim planove
za večeras. A baš sam se bio naoštrio, sa onom plavušom od pre neko
veče...“
„Razumem“, odgovori uz smeh drugi čuvar. „Moraće da čeka dok mi
budemo išli u malu posetu šefovoj rodbini.“
Eli se skameni. Rodbini? Da li on to misli na Natanijelovu rodbinu?
Na suprotnoj strani prostorije videla je Radža kako vadi telefon iz
džepa.
Jedini član porodice kojeg je Natanijel još imao bila je Izabela.
Direktorica je stajala sasvim mirno, jednom rukom stežući naslon
stolice ispred sebe i napeto slušajući.
„Kad krećemo?“ U mrtvoj tišini jasno je odjeknuo glas Broja Devet.
„Je li rekao u jedanaest?“
„Tako je“, odgovori Pet.
„Samo da se prošetam do toaleta“, reče Devetka, „i spreman sam.“
Ostala dvojica zaćutaše.
Izabela se okrete Radžu. Izgledala je bleda, ali kad je progovorila,
glas joj je bio miran. „Dakle, jedanaest.“
On brzo krenu ka vratima, s telefonom na uhu. Odgovorio joj je
kratko:
„Bićemo spremni.“

Sat vremena kasnije Eli je još uvek sedela pogrbljena nad računarom i
sa slušalicama na ušima, kad ju je Eloiz potapšala po ramenu.
 „Treba malo da se odmoriš“, rekla joj je instruktorka Noćne škole.
„Vreme je za večeru. A ionako si već predugo ovde.“
„Dobro sam“, tvrdila je Eli. „Nisam gladna.“
Eloiz se zagleda u nju. „Kad si se poslednji put odmorila?“
Kad je videla da Eli, koja zapravo nije predahnula od osam sati toga
jutra, okleva sa odgovorom, Eloiz ju je povukla sa stolice.
„Ništa se ne dešava već satima“, kazala je. „Ovde ima dovoljno ljudi
da nam pomognu. A meni se čini da si ti gladna.“
Uskoro su slušalice predate jednom od Radžovih čuvara, a
bibliotekarka je gurala Eli ka vratima.
„Ne vraćaj se najmanje sat vremena“, rekla joj je. „Znaš, postoje
zakoni protiv izrabljivanja dece.“
Eli, koja nije imala pojma o čemu to Eloiz priča, gunđajući je sišla
niz stepenice.
U dubini duše je znala da verovatno ništa neće propustiti - već
satima se ništa nije dešavalo. Broj Devet je nestao, zajedno sa Brojem
Šest i još nekoliko čuvara. Radž je verovao da se pripremaju za ono što
su planirali kasnije večeras.
Međutim, Eli je i dalje želela da nastavi da sluša. Za svaki slučaj.
Kad je stigla do prizemlja, žamor razgovora iz trpezarije nagovestio
je da je većina đaka već stigla na večeru.
Iz kuhinje je dopirao sočni miris hrane. Sveće su blistale na
stolovima koji, kao i uvek, behu postavljeni srebrnim escajgom i
kristalnim čašama. Eli nije mogla da odredi da li joj je drago što osoblje
tako odlučno ignoriše krizu u školi, ili joj pak to izgleda smešno.
Ostali se već behu okupili za njihovim uobičajenim stolom. Ostalo
je prazno mesto pored Silvena. Eli je znala da mora tu da sedne. Sve
ostalo bi bilo neobjašnjivo.
Duboko udahnuvši, smestila se na svoju stolicu. „Ćao svima.“
Silven se okrenuo ka njoj. Izraz lica mu je bio sasvim spokojan, ali se
Eli činilo da naslućuje nekakvu novu uzdržanost. Nije se nasmešio.
„Ćao.“ Rejčel joj mahnu sa suprotne strane stola, gde je sedela
između Zoe i Nikol. „Ima li kakvih vesti?“
Eli odmahnu glavom, a zatim opet pogleda u Silvena, svesna da on
još nije progovorio.
„Ćao“, reče mu ona. „Jesi li dobro?“
„Dobro sam“, odmah je odgovorio.
Ali mu je glas zvučao hladno.
Pre nego što je Eli uspela da smisli šta da odgovori, Zoe joj je
skrenula pažnju nekim pitanjem. Prošlo je izvesno vreme pre nego što
je Eli opet pogledala u Silvena. On je do tada već jeo u potpunoj tišini,
kamenog izraza lica.
Eli se osećala grozno. Zanemarivala ga je još od kad se vratio. On
nije imao pojma šta se dešava u njenoj glavi. U njenom životu.
„Žao mi je što nismo imali prilike da popričamo” reče Eli.
Silven prestade da jede. Kad se okrenuo da je pogleda, učinilo joj se
da izgleda povređeno.
„Stalno je neko ludilo”, objasni ona, ne preterano uverljivo. „Možda
bismo mogli da razgovaramo kasnije.”
„Možda.” Nekoliko trenutaka ju je ćuteći posmatrao. „Ili je možda
reč o nečem drugom.”
Tada se okrenuo i nastavio da jede, kao da ona nije tu.
Eli se skamenila. Je li pogodio? Da li mu je Kejti rekla?
Nije se usuđivala da ga pita na šta je mislio - nije bila sigurna da to
želi da zna.
Sa suprotne strane stola Rejčel je posmatrala njihov razgovor,
zbunjeno nabirajući čelo.
Eli se zagledala u svoj tanjir. Moraće svima da kaže istinu.
Uskoro.

„Da li se nešto desilo dok nisam bila tu?“, upita Eli, spuštajući se na
stolicu pored Šaka. Bilo joj je tako drago što se neprijatna večera
završila da joj je došlo da zagrli slušalice.
„Radijska tišina.” Šak se zavali u stolicu i protegnu. „Natanijelovi
momci su se odjednom upristojili.”
Eli uprkos tome stavi slušalice na glavu. „Možda će se ipak
raspričati.”
Međutim, Šak je bio u pravu - nijedan od Natanijelovih čuvara nije
progovorio preko njihovog sistema komunikacije gotovo dva sata.
Za to vreme kancelarija se polako ispunjavala, sve dok nije izgledalo
da su svi stariji đaci i instruktori tu. Svi su hteli da znaju šta to
Natanijel smera - šta god da je to bilo, nije moglo biti ništa dobro.
Dom je neprestano bila u pokretu - na telefonu, na radio-vezi,
koordinirala je ostale zajedno s Radžom. Rejčel je sedela za svojim
stolom, kao prava pomoćnica. Nikol je sedela do Rejčel, dok su Zoe i
Lukas radili sa Šakom.
 Silven se držao podalje od ostalih đaka i tiho pričao s Radžom i
Izabelom u uglu. Nijednom nije pogledao u Eli.
Posle dužeg ćutanja, tačno u jedanaest, konačno je iz zvučnika
zagrmeo glas Broja Devet.
„Krećemo, momci.“
„Razumem“, odgovori neko.
Eli je zurila u svoj laptop, pokušavajući da ih snagom volje natera da
kažu nešto više. Međutim, zid tišine se opet spustio.
Eli oseti kako joj se jeza penje uz kičmu. Ovo joj se nije sviđalo.
Natanijelovi čuvari su već danima neprestano ćaskali. Odjednom su
se previše ućutali. Kao da je Natanijel saznao da ga prisluškuju. Kao da
ih namerno muči.
U napetoj tišini svi su čuli sve glasniji bat koraka u hodniku. Vrata
se otvoriše tako naglo da je Silven morao da odskoči s mesta.
Bila je to Eloiz. Izgledala je usplahirena i bleda.
„Natanijel“, rekla je i pogledala u Izabelu. „Ovde je.“
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Svi odjednom prasnuše.

Hor glasova uspaničeno je zagrajao.
„Šta?“
„Kako je ušao u zgradu?“
Eli je odjednom shvatila da stoji, mada nije imala pojma kako je
ustala. Skamenila se od straha; ruke joj behu ledene.
Izabela i Zelazni su stajali pored vrata zajedno sa Eloiz. Koji tren
kasnije Zelazni istrča iz prostorije, a Eloiz ga je pratila u stopu.
„Molim vas da se svi smirite.“ Direktorka diže ruke, tražeći tišinu.
Buka se polako stišala.
„Natanijel je izvan kapije. Nije na školskom tlu.“ Izabela pogledom
obuhvati čitavu kancelariju. „To nam se već dešavalo. Treba svi da
pratite protokol namenjen za ovakve situacije. Bezbednosni tim,
molim vas, predajete izveštaj Radžu. Studenti Noćne škole -
koordiniraće vas Zelazni i Eloiz. Za sada svi treba da ostanete u zgradi.
Natanijel je tražio da razgovara sa mnom.“ Pogledom je pretraživala
grupu dok nije stigla do Eli. „I sa Eli.“
Svi naglo udahnuše.
„Eli— ne“, prošaputa Rejčel.
Međutim, Eli nije oklevala. Skočila je na noge i krenula prema
direktorki.
Direktorka ju je zabrinuto proučavala pogledom. „Ne moram da ti
objašnjavam koliko je situacija opasna“, izgovorila je gotovo šapatom.
„Nemamo pojma šta on smera. Ne moraš da pođeš sa mnom. Natanijel
nema prava da traži to od tebe, a nemam ni ja.“
Eli se sećala kako ju je Karter ugurao u auto. Kako je zalupio vrata
za njom. Znajući da će on ostati tamo.
On nije jedini koji ume da bude ludo hrabar.
„Idem s vama“, rekla je Eli odlučno i mirno. „Ne plašim se.“
Izabela ju je pogledala i tužno i zadovoljno. „Kad samo pomislim da
sam obećala tvojoj majci da ću paziti da ne budeš u opasnosti.“
Krenule su ka vratima, ali tada Silven stade između njih, sevajući
očima. „Ne možete to da radite, Izabela. Ne smete da vodite Eli tamo.
To je strahovito opasno.“
Eli zausti da se pobuni, ali joj Izabela nije dala priliku.
„Silvene, Eli nije ni tvoje vlasništvo ni tvoja odgovornost.“ Oštrim
rečima sekla je vazduh. „Ni moja. Sasvim je sposobna da sama odlučuje.
A sad nas pusti da obavimo ovaj posao.“
Eli se zaprepastila. Nikad nije čula direktorku da tako razgovara sa
Silvenom. Prema njemu se uvek ponašala kao prema sebi ravnom.
Porumenevši, Silven se okrete ka Eli. „Nemoj to da radiš“, molio ju
je. „Zar ne shvataš? Ne možeš verovati Natanijelu. Mogao bi da te
ubije.“
Eli obuze bes. Nekada se zbog njegovog zaštitničkog stava osećala
sigurno. Sada ju je to vređalo. Zar on ne zna da je ona u stanju i sama da
se čuva? Zar ne razume koliko je naučila?
„Nisam debil, Silvene“, brecnu se ona. „Znam da je to opasno. Ne
trebaju mi tvoji saveti.“
Po njegovom pogledu videla je koliko ga je povredila i odmah se
pokajala. Tada ju je Izabela povukla za sobom.
„Moramo da požurimo, Eli.“
Zajedno su istrčale iz kancelarije. Uskoro je Silven ostao daleko za
njima.
Eli je neprestano mislila na Kartera. Možda je i on sada napolju.
Očajnički se nadala da je tako, dok je Izabela tiho i brzo govorila:
„Stiglo je pet vozila, u svakom od njih bar po četiri čuvara. Eloiz veruje
da je i Natanijel među njima.“
„Šta je s Karterom?“
„Niko ga nije video. Ali mračno je.“ Izabela je načas pogleda. „Mogao
bi biti tamo.“
Glasovi su im odzvanjali dok su trčale niz stepenice. Eli je u
prizemlju čula hitre korake čuvara koji su jurili na svoje položaje. Srce
joj je udaralo kao ludo.
Volela je taj osećaj. Adrenalin. Opasnost.
Prvi put posle nekoliko dana osetila je da je potpuno budna.
„Postoji li još nešto što treba da znam?“
Izabela stisnu usne. „Natanijel kaže da ima poruku za tebe. Zahteva
da ti je lično prenese. To je jedini razlog zbog kojeg sam spremna da te
sada izložim ovakvoj opasnosti.“ Ona skrenu pogled. „Nije mi ostavio
nikakav izbor.“
Stigle su do podnožja stepenica i potrčale hodnikom. U polutami
oko njih Eli je čula zvuke užurbanih priprema - brze korake u svim
pravcima, žamor razgovora, lupanje vratima.
Ulazna vrata behu otvorena. Desetine čuvara već su stajale na
travnjaku i osmatrale teren noćnim dvogledima.
Na prilaznom putu ih je dočekao Zelazni. „Svi su na mestima.“
Gledao je naizmenično u Izabelu, pa u Eli. Čelo mu je bilo orošeno
znojem. Govorio je tiho, obraćajući se Izabeli. „Ne dopada mi se ovo.
Suviše je neizvesno. Ne znamo šta on smera.“
„Svesna sam svega toga, Ogaste“, odgovori mirno Izabela. „Pazi da
đaci budu bezbedni. Ja ću čuvati Eli.“
Ne čekajući njegov odgovor, krenula je dugim pošljunčanim putem.
Eli je požurila za njom.
Stalno se trudila da smisli još neko pitanje - sigurno je trebalo još
štošta da sazna. Da se bolje pripremi. Nisu se čak ni presvukle u odeću
za trening Noćne škole. Izabela je na sebi imala crne pantalone i belu
svilenu bluzu. Cipele koje je nosila u školi nisu bile pogodne za trčanje.
Eli je bila u svojoj školskoj uniformi.
Večeras nije bilo mesečine. Tama je bila tako gusta da su jedva
videle put pred sobom.
Do ulazne kapije im je ostalo još oko kilometar i po. Trčale su
usklađenim koracima. Uprkos nezgodnim cipelama, Izabela je bila brza.
Kosa joj se izvukla iz šnala kojima je bila zakačena; zlatnosmeđi
pramenovi padali su joj na oči.
„Mislite li“, upita Eli posle dužeg ćutanja, „da je ovo zamka?“
Izabela joj nije odmah odgovorila. „Verovatno“, rekla je napokon. „S
Natanijelom je sve zamka.“ Neočekivano se nasmešila. „Na neki čudan
način, on je predvidljiv.“
Bio je to neobičan odgovor. Čak i posle onoga što se desilo s
Lusindom, činilo se da je Natanijel ne plaši. Izgledalo je kao da ju je,
iznad svega, razočarao.
Međutim, tada se Eli setila Kristofera. Njen rođeni brat je stao na
Natanijelovu stranu, ali ju je spasao od njegovih batinaša u Londonu.
Pomogao joj je da pobegne. Možda je Izabelin odnos s polubratom isto
toliko složen kao i Elin odnos sa rođenim bratom.
Odjednom je ugledala nešto u daljini. Među drvećem je uočila blagi
fosforni sjaj. Eli je škiljila ka svetlu, pokušavajući da razazna šta je to.
Tada joj je sinulo.
Farovi.
Ubrzo su se dovoljno približile da ih bolje vide. Nekoliko velikih
vozila, poredanih u nizu, stajalo je ispred masivne školske kapije. Eli je
prepoznala najveće među njima - ogromno vozilo nalik na tenk što ih je
jurilo putem iz Londona.
Utroba joj se prevrnula. Ta grdosija je bila tako ogromna - Natanijel
je svakako mogao njome da proleti kroz ogradu da je hteo.
Što je bliže prilazila ogradi, sve je slabije videla. Posle tame, svetio
ju je zaslepilo.
Zaklanjajući oči šakom, zagledala se u bleštavu svetlost. Činilo joj se
da vidi obrise ljudi ispred sebe, ali nije mogla da odredi da li su
muškarci ili žene, naoružani ili nenaoružani.
„Dobar štos, Natanijele.“ Izabelin glas odzvanjao je u tišini. „Isključi
farove.“
Nekoliko trenutaka ništa se nije dešavalo. Zatim se sva svetla
odjednom pogasiše.
Tek sada Eli nije ništa videla. Treptala je naprežući oči, ali kao da je
ispred njih pala zavesa koja je sve sakrila.
Zastala je. Nije se usuđivala da priđe ni korak bliže.
Osećala se bespomoćno. Ranjivo.
„Ostani uz mene“, dopro je Izabelin šapat iz neposredne blizine u
tami; Eli je uopšte nije videla.
Kako da ostanem uz nju ako ne znam gde je?, pomislila je.
„Šta hoćeš, Natanijele?“, začuo se Izabelin glas na koji korak od Eli.
Eli oprezno zakorači ka njenom glasu. „Nema potrebe za celom ovom
dramom.“
„Zar ti nije drago što me vidiš, Izabela? Baš razočaravajuće.“ Eli
oseti kako joj se od poznatog Natanijelovog glasa ledi krv u žilama.
„Doneo sam ti poklon.“
„Nije mi rođendan“, reče Izabela s jedva prikrivenom zajedljivošću.
„Nije trebalo ništa da mi donosiš.“
„Oh, ali već sam to uradio.“
Eli se polako razbistrilo pred očima. Nazirala je maglovite prilike s
druge strane ograde. Desetak krupnih muškaraca. Činilo se da nešto
vade iz auta.
Sa suprotne strane ograde, Izabela i ona stajale su same. Eli se
krišom osvrtala, tražeći neki znak da se Radžovi čuvari nalaze u blizini
- ali ih nije videla.
Međutim, morali su da budu tu. Negde blizu.
Natanijelovi čuvari gurnuše dve prilike ka kapiji. Obojica mladića su
imali lisice i poveze na očima. Obojica su nosila prepoznatljivu crnu
opremu Radžovog bezbednosnog tima.
„Doveo sam vam vaše ljude“, reče Natanijel razgaljeno. „Kao
mirovnu ponudu.“
Izgledao je lepo, kao i uvek. Tamna kosa bila mu je uredno
očešljana, skupocena kravata savršeno vezana. Izgledao je kao da je
došao na poslovni sastanak a ne na noćnu razmenu zarobljenika. Ali Eli
je znala da ga ne sme potceniti. Kod Natanijela nije bilo ničeg običnog.
Čuvari koji su ga okruživali imali su, kao i on, tamna odela i kravate.
Koliko je Eli videla, svi su bili muškarci, kratke kose. Pogledom je hitro
preletela preko zarobljenika, tražeći Kartera.
Nije ga bilo.
Izabela je sigurno pomislila isto. „A šta je sa dečakom? Gde je Karter
Vest?“
Natanijel raširi ruke. „Nažalost, nije mogao danas da nam se
pridruži. On je... zauzet.“
Eli odjednom ostade bez daha. Buljila je u Natanijela zapanjeno i s
nevericom. Bila je tako sigurna da će dovesti i njega. Da će ga sad
videti.
Natanijel je pogleda smeškajući se. „O bože“, rekao je. „Nisi ga
valjda očekivala, je li? Baš nezgodno.“
Rugao joj se. Uživao je u njenom bolu.
Eli je stezala pesnice, utiskujući nokte u dlanove. Poželela je da
razbije Natanijelovo samozadovoljno lice. Da mu noktima pocepa
glatku kožu.
Činilo se da i Izabela gubi strpljenje.
„Kakva je svrha svega ovoga, Natanijele?“, upitala je direktorka,
prilazeći bliže ogradi. Više nije zvučala nimalo dobroćudno. „Lusinda je
mrtva zbog tvoje večite osvetoljubivosti. Zar ti to nije dovoljno? Zar
nisi naneo dovoljno štete? Zar ne možemo sad da prestanemo?“
„Lusinda je mrtva“, ponovi hladno Natanijel, „jer nije mogla da
prihvati istinu. Da je njena vladavina u Orionu završena. Da je stigla
budućnost.“ Pružio je ruke. „Ja sam budućnost.“
Izabela je pobesnela.
„Možda i jesi. Ali Lusinda je mrzela budućnost koju ti predstavljaš.“
Prišla je tako blizu ograde da su se sada gledali pravo u oči. „To nije
budućnost. To je prošlost. Ti želiš da prisvojiš moć koju su bolji od tebe
dali svim ljudima, i da je zadržiš samo za sebe.“ Izabela je sada stajala
Natanijelu nadohvat ruke, ali se on nije ni pomerio. Bezizrazno ju je
posmatrao. „Imala je pravo što ti se suprotstavljala. A sad kad je više
nema... Ja ću se boriti protiv tebe umesto nje.“
Eli se prisetila direktorkinog plana da napusti školu - da se preda i
da počne iz početka negde drugde - i oborila pogled. Izabela nije želela
da Natanijel išta sazna pre nego što im vrati Kartera - za svaki slučaj.
Natanijelov pogled caklio se poput razbijenog stakla. „Lepo je što
znamo na čemu smo, sestro.“
Zatim je pogledao u Eli. „ A šta je s tobom, mala? Hoćeš li se i ti
boriti protiv mene?“
Digla je glavu da ga pogleda u oči, upinjući se da nijednim trzajem
ne pokaže strah. „Do smrti.“
Iskreno je to mislila. Možda će morati da napuste školu. Ali će se
jednog dana vratiti. I naterati Natanijela da plati.
On izvi obrvu. „Pa, nadajmo se da neće doći do toga.“ Osvrnuo se i
zagledao u tamu iza njih. „Inače, šta je s onim tvojim bratom, Eli?“
Ona se namrštila. „Kako to mislite?“
„Ne igraj se sa mnom, devojčice“, odgovori Natanijel, nestrpljivo
lupkajući petom po zemlji. „Kristofer je nestao odmah posle pregovora
u Londonu. Pretpostavio sam da je dotrčao vama. je li ovde?“
Dakle, Krisa nisu uhvatili. Pobegao je.
Bila je to odlična vest. Eli se upinjala da održi bezličan izraz.
Možda mi je govorio istinu - stvarno se suprotstavio Natanijelu.
„Kristofer se vas ne tiče“, kazala je.
On prstom pomilova bradu. Pogled mu je bio prodoran. „Rečita si.“
„I vi isto.“
Nekoliko trenutaka zurio je u nju. Zatim je zabacio glavu i nasmejao
se. „O, Eli. Da si odabrala pravu stranu, mislim da bi mi se zapravo
dopala.“
„Odabrala sam pravu stranu“, odvrati ona.
Njegov osmeh nestade. „Tu grešiš.“
Zanjihao se s prstiju na pete. U tami, na drumu, okružen svojim
čuvarima, ipak je uspevao da deluje opušteno, kao svoj na svome.
Činilo se da uživa u nadmudrivanju s njima.
„Nešto si mi obećala u Londonu, Eli. Sećaš li se?“
U prvi mah nije imala pojma o čemu on priča. Činilo joj se da u toj
noći nije bilo ničeg važnog osim Kartera i Lusinde.
Tada joj pred očima blesnuše slike iz sećanja. Natanijel i Lusinda
kako stoje jedno naspram drugog - i svetla Londona podastrta ispod
njih poput svetlucavog tepiha.
„Moraš mi obećati, Eli, da dok sam ja živ nikad nećeš pokušavati da
preuzmeš vlast nad grupom Orion.“
Lusinda je tada pokušala da je spreči da se saglasi s tim. Ali je Eli
sama zahtevala da pristane. Ionako nikada nije ni želela da pokuša tako
nešto.
„Sećam se.“
„Dobro je.“ On kratko odmahnu rukom.
Eli je podozrivo gledala kako jedan od čuvara donosi štos hartije i
gura ga kroz rešetke na ogradi.
Htela je da zakorači ka ogradi, ali joj Izabela rukom dade znak da se
ne miče s mesta. Direktorica uze papire.
Prelećući pogledom preko prve strane, prezrivo je izvila usne.
Natanijel je i dalje pričao. „Ovi papiri obavezaće te na to obećanje.
Želim da ih potpišeš.“
„Eli ovo nikad neće potpisati“, reče Izabela prezrivo. „Kako se
usuđuješ da to uopšte tražiš?“
„Ma daj, Lizi, ona je već velika devojka“, odgovori Natanijel. „Valjda
može sama da odlučuje.“
„Maloletna je“, brecnu se Izabela. „Ne, ne može.“
Natanijel odmahnu rukom. „Znaš i sama da to nije uvek presudno.“
Dok su se oni raspravljali, Eli je razmišljala šta da radi. Na kraju
krajeva, nije važno šta oni govore. Odluka je bila njena.
Kad je te noći pristala na Natanijelove zahteve, to je bilo sasvim
suprotno onome što je Lusinda želela da ona uradi. Eli se nadala da će
ga tako naterati da ih ostavi na miru.
Pogrešno je procenila.
Lusinda je nikad nije pogledala tako razočarano kao tog trenutka.
Kao da ju je Eli izneverila.
Sada je neće izneveriti.
Eli je prišla kapiji. Pogledala je Natanijela u oči. Želela je da mu
pokaže kako ga se ne plaši.
„Potpisaću vaše papire.“ Činilo se da su njene reći iznenadile i
Natanijela i direktorku. Izabela ju je oštro pogledala.
„Odlično.“ Natanijel se maši za džep na grudima, kao da će izvaditi
olovku.
Tek tada je Eli završila rečenicu: „Čim se Karter Vest živ i zdrav
vrati u Akademiju Simerija - i kad pristanete da nas ostavite na miru -
dobićete moj potpis. Do tada, ništa ne potpisujem.“
Natanijel se smračio. Zanemeo je i pocrveneo u licu.
Odjednom je jedan čuvar koji je stajao iza njega - mišićav muškarac
dečjeg lica s tek izniklom bradom - uhvatio Elin pogled i napravio jedva
primetan pokret rukom.
Skloni se, kao da joj je govorio.
Eli žurno i nespretno zakorači unazad, baš kada je Natanijel pružio
ruku kroz rešetke da je dohvati.
Promašio je za dlaku.
Tada je poludeo.
„Šta je s tobom, dođavola?“ Počeo je da šutira metalne šipke. Ograda
se tresla od njegovih udaraca.
Čuvari su iza njega mirno stajali, kao da je to što on radi savršeno
normalno.
Dok joj je srce udaralo kao ludo, Eli je prelazila pogledom s jednog
na drugoga, sve dok nije ugledala onoga sa dečjim licem. Kao i ostali, i
on je gledao nekud iznad njene glave, kao da je uopšte ne vidi.
Zašto ju je upozorio?
Šta ako je to Broj Devet?
To je sigurno on.
Odlučila se. Pronaći će neki način da se sretne s njim. Da mu
objasni.
Eli hitro baci pogled iskosa ka direktorki. Ona je posmatrala
Natanijelov napad besa s neobičnom mešavinom gnušanja i
razumevanja.
Dahćući, Natanijel odstupi od ograde. Noć se posle njegove galame
činila još tišom.
Eli i Izabela su ga oprezno posmatrale.
„Slušaj me, devojčice”, zarežao je. „Ako želiš još nekad da vidiš svog
dečka, predlažem ti da odmah potpišeš te papire...”
„Dosta”, reče Izabela, dižući ruku. „Ne bi se usudio. Ako povrediš
Kartera Vesta, nećeš više imati šta da ponudiš. On ti je jednako
potreban kao i njen potpis. Dobio si odgovor, Natanijele. Vrati nam
Kartera. Tada možeš da dobiješ sve što želiš.”
Natanijel nije mogao ni da nasluti koliko su te reči istinite.
Još uvek držeći u ruci papire koje joj je on dao, Izabela ih pocepa
nadvoje. Komadi se razleteše po zemlji poput cvetnih latica.
Natanijel se zajapurio od besa.
„Bolje bi ti bilo da pripaziš, Natanijele”, rekla je sad Izabela,
opominjućim tonom. „Čujem da se po Vestminsteru uveliko priča kako
je Lusinda umrla. Niko ne veruje u zvaničnu verziju. Srčani napad.
Stvarno?” Ona odmahnu glavom. „U Parlamentu se glasine brzo šire.
Šta misliš, koliko ćeš izdržati?“
Eli je očekivala da se Natanijel opet razjari. Ali njegov odgovor je
bio zastrašujuće leden.
„Igraš se vatrom“, reče on, „mala moja sestrice.“
Izabela se samo nasmešila. „Tako volim. Veliki moj brate.“
Dugo su tako stajali, nemo odmeravajući jedno drugo. Tada
Natanijel diže ruku.
„Hajdemo.“
Čuvari kao jedan krenuše ka svojim vozilima. Eli je pretraživala
pogledom, ali više nije videla čuvara s dečjim licem - izgubio se u tami.
Tada se opet upališe zaslepljujući farovi. Izabela je neustrašivo
stajala na kapiji, gledajući pravo u bleštavu svetlost.
Tako osvetljena, dok joj se zlatna kosa vijorila oko lica, ličila je na
boginju. Ili na ratničku kraljicu.
Džipovi se okrenuše i, jedan po jedan, zagrmeše nazad drumom.
Kad su otišli, sve je utihnulo. Eli je čula ptice - koje su automobilski
motori uznemirili - kako gunđaju u krošnjama. Vetar je tiho hujao kroz
grane jela.
S druge strane ograde ostala su samo dvojica vraćenih zarobljenika.
Stajali su bespomoćno, s povezima na očima i rukama još uvek
vezanim na leđima.
Vođeni nekim neobičnim, životinjskim nagonom, dizali su glave,
upinjući se da prozru kroz tkaninu koja im je pokrivala oči.
Eli je znala da su oni samo mamac.
To je tako ličilo na Natanijela. Mogao je da zaustavi vozila malo
dalje na putu. Mogao je da ostavi ljude skrivene u šumi da čekaju na
njegov znak čim se kapija otvori.
Uopšte nije imao razloga da dovodi tu ove ljude.
Sve je to delovalo kao zamka.
Eli nije imala pojma šta će se dogoditi. Bilo bi suviše opasno
otvoriti kapiju. Ali nisu mogli da ostave taoce napolju.
Poput nje, i direktorka je buljila u dvojicu čuvara. Možda je cele
večeri delovala mirno, ali je sad bila prebledela od besa.
„Jesu li stvarno otišli?“, upita oklevajući Eli. „Jesmo li bezbedni?“
„Baš me briga.“ Izabela izvadi mobilni iz džepa i pritisnu dugme.
Svaki mišić joj je bio napet dok je govorila u telefon:
„Otvaraj tu kapiju.“
 PETNAESTO POGLAVLJE

Uz neprijatnu škripu metala, kapija se polako otvarala.

Eli je s nevericom zurila u direktorku. Bilo je suludo sada otvarati
kapiju.
Ovakva nepromišljenost uopšte nije ličila na opreznu i uvek
uzdržanu Izabelu.
Direktorka je stajala nasred prilaznog puta, tek koji centimetar od
kapije.
Gotovo kao da, pomislila je Eli, želi da se Natanijel vrati.
To joj se činilo jezivijim od svega što se te noći dogodilo. Natanijel
je u poslednjih nekoliko meseci doveo profesore Simerije do same ivice
nerava.
Možda je ovo bila kap koja je prelila čašu. Možda je konačno uspeo
da izbezumi direktorku.
»Izabela...“, zausti oprezno Eli.
Pre nego što je stigla da završi rečenicu, Izabela se već ponovo
mašila za telefon.
»Sada, Radže.“
Kao nekom čarolijom, čuvari u crnoj borilačkoj opremi izroniše iz
šume iza njih. Moralo ih je biti bar pedeset. Kretali su se bez ijednog
zvuka.
U tami gustoj poput mastila, ličili su na pokretne senke noći.
Eli je znala da su sigurno negde u blizini - čuvari ih nikad ne bi
ostavili ovde same - ali nije videla ni traga od njih sve do sada.
Nečujno i hitro okružili su dve žene i pohitali ka kapiji.
Predvodio ih je Radž, miran i usredsređen. Prošao je mimo njih i ne
pogledavši ih.
Čuvari su žurili kroz kapiju ka dvojici talaca s povezima na očima.
Tu su se savršeno precizno podelili. Većina je krenula da pretražuje
okolinu. Ostali su pretresli vezane muškarce pre nego što su ih uveli na
školsko imanje.
Sve se završilo isto tako brzo kao što je i počelo. Čuvari su pojurili
nazad ka kapiji, više ne tako tihi. Zelazni je u hodu izvikivao naređenja.
Kapija se zatrese i poče da se zatvara.
Pošto su se našli na školskom tlu, čuvari se poredaše u dugu crnu
liniju ispred kapije koja se polako zatvarala. Stajali su napeti i spremni
na pokret.
Radž se vratio poslednji, provlačeći se kroz kapiju kao senka tik pre
nego što se sa zveketom zatvorila.
Zelazni krenu pravo ka Izabeli. Pogled njegovih bledoplavih očiju
izražavao je negodovanje.
„To je bilo rizično“, rekao je tiho.
Izabela je netremice gledala u dvojicu vezanih muškaraca. Neko je
potegao nož i presekao im plastične vezice s ručnih zglobova.
„Vreme je“, odgovori ona koji tren kasnije, „za rizik.“
Povukla se u stranu da popriča s Radžom. Zelazni ju je oštro
pogledao, ali nije krenuo za njom.
Eli je posmatrala čuvare kako oslobađaju taoce, osećajući u sebi
bespomoćnu, čemernu pustoš.
Nema Kartera. Sve je bio samo trik.
Nije znala šta da radi.
Sve joj se činilo tako uzaludnim. Šta god da urade, izgubiće.
Natanijel ih čita kao knjigu. Nisu ga mogli naterati da uradi bilo šta što
on sam ne želi. Sada se samo igrao njima.
Oni su miš. A on mačka.
Eli nije mogla da zamisli kako bi se to moglo promeniti. Pogotovo
sada, kad Lusinde više nema. Igraće se s njima dok mu ne dosadi. Kad
poželi, preuzeće sve u svoje ruke. Igra je završena.
„Ne brini.“
Eli iznenađeno diže pogled i primeti daje Zelazni posmatra,
neobično ganut.
„Natanijel će platiti za ovo“, rekao je.
Da Eli nije bila tako zaslepljena brzinom kojom se sve odigralo,
mogla bi se iznenaditi što je on primetio njen bol. Ili što mari za to.
Međutim, to joj je palo na pamet tek kasnije. U tom trenutku, samo
je klimnula glavom u znak zahvalnosti.
„Vratite se svi unutra.“ Radžov glas je presekao tamu.
Zelazni se okrete a njegova trenutna saosećajnost se odmah
raspršila.
„Hajdemo“, viknu on. „Pokret, svi! Odmah!“
Bacajući poslednji čežnjivi pogled kroz kapiju ka pustoj tami iza nje,
Eli ga posluša.
Čim su stigli do glavne školske zgrade, Izabela je odvela dvojicu
oslobođenih talaca na ispitivanje.
„Ogaste, Eloiz - sa mnom.“ Govorila je tako oštro i ledeno da se Eli
nije ni usudila da je pita sme li s njima.
Mala grupa je ušla u kancelariju ispod stepeništa. Vrata se za njima
zatvoriše.
Zavladala je tišina.
Neko vreme Eli je čekala ispred Izabelinih vrata, nadajući se da će
saznati neke vesti. Možda čuvari znaju nešto o Karteru. Možda bi mogli
da im nagoveste ponešto o mestu gde se on nalazi.
Međutim, kitnjasto rezbarena drvena vrata ostala su tvrdoglavo
zatvorena.
Eli se naslonila na zid, trudeći se da ostane mirna i pribrana, ali je
desnom nogom nervozno tapkala po uglačanom drvenom podu. Činilo
se da ipak ne može da se smiri.
»Eli.“
Silven joj se nečujno prikrao iza leđa, bez i jednog jedinog zvuka.
Nije imala nikakvih izgleda da pobegne.
„Moramo da razgovaramo“, reče joj on.
Još uvek je bio u crnoj opremi Noćne škole; izgledao je natušten.
Eli se steglo srce.
Pokušala je da se pravi ravnodušna, ali joj je glas zvučao napeto:
„Naravno. Šta je bilo?“
„Ne ovde.“ On pokaza ka širokom stepeništu iza njih. „Tamo gore.“
Peo se uz stepenice gipkim mačjim pokretima. Eli ga je pratila što je
mogla sporije, držeći se za rukohvat.
Imala je nekakav loš predosećaj.
Na odmorištu Silven zastade ispred visokih prozora. Naslonivši se
jednom rukom na postolje mermerne statue, kratko je dobovao
prstima - bio je to jedini znak da je i sam nervozan.
Eli je želela da on progovori. Ali Silven je samo stajao i ćutao.
„Žao mi je što sam vikala na tebe“, reče mu ona. Jer je neko morao
nešto da kaže. „To nije bilo lepo.“
„Nije reč o tome“, odgovori on. Izbegavao je njen pogled.
„Oh.“ Eli oseti kako joj se utroba prevrće. „O čemu je reč?“
Pogledao ju je u oči samo na trenutak, a zatim je opet skrenuo
pogled u stranu. „Zar ne znaš?“
 „Ne“, reče ona, ali joj je glas ličio na neuverljiv šapat.
Silvenov izraz lica jasno je govorio da ga nije zavarala.
„Nešto se desilo dok sam bio odsutan. Siguran sam daje tako. Znam
da se štošta događa, ali... Sada je sve drugačije. Između nas.“
Eli oseti kako joj se od panike koža orosila znojem. Srce joj je
bubnjalo hirovitim ritmom.
On zna, pomislila je sa usplahirenom sigurnošću. Otkud zna? A
zatim: Kejti.
Riđokosa ju je ipak izdala. Trebalo je da zna šta će se dogoditi.
Prokleta Kejti. Uvek pokušava sve da izvitoperi. Uvek želi da ide korak
ispred.
Pa, sad je kasno da se to popravi. Morala je da razmišlja. Brzo.
„Ne znam na šta misliš“, slagala je.
On joj se tužno nasmeši. „Da, znaš.“
U tom trenutku Eli je iz dna duše mrzela Kejti. Mrzela ju je više nego
Natanijela.
„Šta ti je Kejti rekla?“, upita ona razjareno. „Nije trebalo da joj
veruješ ni reč.“
„Kejti?“ Silven nabra obrve. „Nisam danas pričao s njom.“ Tada se
zagledao u Eli, kao da je iznenada nešto shvatio. „Šta je trebalo da mi
kaže?“
Eli se skamenila. Sad je stvarno uprskala.
Nije mogla da smisli novu laž kojom bi se opravdala.
Kad je Silven video da ona ćuti, samo je odmahnuo rukom. „Nije
važno. Nagađam. Dakle, bio sam u pravu. U vezi s celom pričom.“
Ovo je zaista bilo grozno. Tako užasno, neverovatno grozno.
Sve je to sama izazvala, svojom neodlučnošću. A onda je, na kraju,
sve ispalo još gore kada se odlučila.
Zakoračila je prema njemu, ali se nije usuđivala da mu priđe.
Odjednom joj se činilo da je sasvim izvan njenog domašaja.
„Silvene, molim te“, rekla je.
On klimnu glavom, kao da je upravo potvrdio sve svoje sumnje.
„Još pre nego što sam otišao, znao sam da nam ne ide kako treba.
Pretpostavljam da sam se nadao da - posle svega...“ On zaćuta. Stezao je
i opuštao pesnice. „Ali, pogrešio sam.“ Uperio je svoje prodorne plave
oči pravo ka Elinim. „Zar ne? Ti hoćeš da raskinemo. Je li tako?“
Kako da mu na to odgovori?
To je trik pitanje. Ono već sadrži odgovor.
Eli se učini da joj se tlo ljulja pod nogama.
 Ovo ne bi smelo sada da se dešava. Nameravala je da o svemu tome
razgovaraju kasnije. Pošto se sve razreši. Kad se Karter vrati i...
Kada ona bude spremna.
Ali kada će to biti? Ona nikad neće biti spremna da Slivenu slomi
srce.
U školi je vladala jeziva tišina. Nije se čuo nijedan zvuk. Činilo se da
čitava zgrada posmatra kako se njih dvoje rastaju.
Njegovo pitanje je visilo u vazduhu. Bez odgovora.
Je li tako?
„Da“, prošaputala je.
On naglo izdahnu, kao da ga je udarila pesnicom.
„Konačno“, rekao je. „Istina.“ Gledao ju je u oči s uznemirujućom
nepokolebljivošću. „Je li to zbog Kartera? Da li se nešto desilo između
vas dvoje?“
„Da“, ponovi ona pokajnički.
Tada se on ipak trgao, mada je to pokušao da prikrije.
„Oduvek sam to znao“, rekao je. „Ali ipak...“
Nije završio rečenicu. Nije ni morao. Eli je znala šta je hteo da kaže.
Ali ipak boli.
Suze su je zapekle u očima.
„Znaš“, reče mu ona, „jednom davno si mi rekao da moram da
shvatim ko sam i da ću onda znati šta želim. Pa, shvatila sam. Suština je
u tome što sam želela da budem zaljubljena u tebe“, govorila je
nesigurno. „Ali nisam bila. Prosto... nisam.“
Gledajući u svoje ruke, pustio ju je da priča. Kad je konačno digao
pogled, bol na njegovom licu urezao joj se u srce poput razbijenog
stakla.
„Zaljubljena si u Kartera“, rekao je jednostavno.
Eli više nije mogla to da podnese. Nije mogla više da ga povređuje.
„Žao mi je“, prošaputala je.
„Nemoj“, reče on, dižući ruku kao da želi fizički da je spreči da tako
govori. „Ne želim da...“
Suza mu je kliznula niz obraz. Obrisao ju je sa izrazom krajnje
neverice.
Bez ijedne reći, okrenuo se i otišao - brzim ali ravnomernim
koracima - preko odmorišta, i na kraju nestao u tami.
Daleko od nje.
Eli je umalo uspela da stigne do svoje sobe.
Bila je već na stepeništu krila sa spavaćim sobama, lica oblivenog
suzama, kad je iz prizemlja čula besne glasove. Okrenula se i požurila
ka odmorištu.
Naginjući se preko ograde, pokušavala je da razazna reći.
Odjednom je Zoe izletela iz Izabeline kancelarije i pojurila ka njoj,
dok joj je konjski rep poskakivao pri svakom hitrom koraku. Na pola
puta uz stepenice ugledala je Eli.
„Izabela te zove da odmah dođeš.“ Zoe je zaškiljila u Eli. „Šta ti je to
s licem?“
„Ništa.“ Eli rukavom otra obraze. „Samo... ništa.“ Nakašljala se. „Šta
se dešava?“
„Ne znam.“ Zoe joj rukom dade znak da požuri. Pre nego što je i
shvatila šta se dešava, Eli je već krenula za njom niz stepenice. „Samo je
izašla iz kancelarije sva narogušena i pozvala te. A ti nisi bila tamo i
onda se ona izdrala.“ Zoe zastade. „Izabela se nikad ne dere.“
Rame uz rame žurile su niz zavojito stepenište, dotrčale do
prizemlja i zaustavile se ispred ulaza u dnevnu sobu. Zoe je prva ušla.
„Gde je sad Izabela?“ upitala je, osvrćući se. „Našla sam Eli.“
Rejčel i Nikol su čekale kraj vrata.
„U svojoj kancelariji. Rekla je da svi dođemo tamo.“ Rejčel se
zagledala u Eli i činilo se da ništa ne može da joj promakne. Izvila je
obrve. Eli brzo odvrati glavu.
Zelazni je stajao tik pored vrata u Izabelinoj kancelariji.
„Ulazite“, progunđao je. „Odmah.“
Dvojica čuvara koje je Natanijel te večeri doveo nervozno su sedeli
ispred Izabelinog stola.
Izabela i Eloiz stajale su za stolom i gledale u ekran laptopa - koji je
bio okrenut tako da Eli nije videla šta to posmatraju.
Izabela je bila vrlo bleda, stisnutih usana.
Zelazni je zatvorio vrata za njima.
„Hvala što ste došle.“ Izabela diže pogled sa ekrana. „Plašim se da ću
morati nešto da vam pokažem.“
Eli oseti stezanje u grudima. U ovoj prostoriji nije mogla da diše. Svi
su je plašili.
Nemoguće daje mrtav. Bože, molim te, ne daj da umre.
Nije mogla da govori. Usne kao da su joj se skamenile.
„Šta to?“ upita Rejčel, mršteći se.
Direktorka klimnu glavom, gledajući u dvojicu čuvara. „Recite im
ono što ste rekli nama.“
Eli se okrete ka čuvarima. Napolju je videla samo njihove obrise.
Tek sada ih je bolje pogledala. Mladić koji je sedeo s desne strane imao
je kratku plavu kosu i pegice. Čuvar sleva imao je tamnu put i kratku
crnu kosu; bio je jednako razvijen kao i prvi, ali je izgledao nešto stariji
- bliže Radžovim godinama.
„Rekao je da vam damo internet adresu“, reče stariji čuvar,
oklevajući. „Kazao je da treba da vidite šta ste uradili. Kaže da... ako mu
ne predate školu, dečak će umreti. Rekao je: ’Sat otkucava.’“
Eli oseti neko čudno zujanje u ušima. Videla je ostale kako pričaju,
ali su svi glasovi zvučali prigušeno i kao da dopiru iz daljine.
Direktorka diže ruku, i svi zaćutaše.
Zatim je okrenula laptop tako da su svi mogli da vide ekran.
Eli ugleda priliku na stolici, vezanu lancima, pognute glave. Zbog
neobičnog položaja tela, u prvi mah nije mogla da razazna crte lica.
Alije ipak znala. Prepoznala mu je ramena. Leđa.
Tada se mladić koji je sedeo na drvenoj stolici promeškoljio i digao
glavu.
Bio je to Karter.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Eli je iz Izabeline kancelarije potrčala ka ženskom toaletu u hodniku.

Projurivši kroz vrata prve kabine, bacila se na hladne pločice na podu,
osećajući kako joj se utroba grči.
Kad je prestala da povraća, nije odmah ustala. Ostala je tako, sa
čelom naslonjenim na ruke prekrštene na toaletnoj šolji. Pred očima joj
je i dalje bio Karter okovan lancima. Bilo je mračno i slika je bila mutna,
ali jedno je bilo sigurno. To je bio on.
Želela je da plače, ali više nije imala suza. Ovaj dan ju je dokrajčio.
Najpre Natanijel, pa Silven. A sada i Karter.
Nikada se nije osećala tako poraženo.
Samo je želela da sve to prestane.
Nije znala koliko je vremena provela u toaletu kada su se vrata
otvorila, tiho škripeći. „Eli? Jesi li tu?“
Bila je to Izabela.
Eli je u prvi mah poželela da ćuti. Možda će direktorka otići.
Ali znala je da to ne bi uspelo. Izabela bi pretražila sve kabine.
Ipak, morala je da skupi svu snagu da joj odgovori: „Ovde sam.“
Neko vreme je vladala tišina. „Jesi li dobro?“
Eli nije želela da razgovara s njom. Nije želela da razgovara ni sa
kim. Ali nije mogla večno da se krije.
Polako i preko volje, osovila se na noge i otvorila vrata.
„Dobro sam.“
Izabela nije obraćala pažnju na njenu laž. Zlatnosmeđim očima
proučavala je Elino lice.
„Posmatramo Kartera već skoro sat vremena“, rekla je blago. „Daju
mu vodu. Ne izgleda izgladneo niti drogiran. Tražili smo da doktorka
pogleda snimak i ona ne primećuje bilo kakve znake dehidratacije niti
teških ozleda...“
„On je u lancima, Izabela“, prekide je Eli. „Tamo je već danima.“
Izgovorivši te reći, ponovo se podsetila koliko su stvarne. Ruke su joj
drhtale. Čvrsto ih je prekrstila na grudima da prikrije drhtanje. „Vezan
je kao... kao životinja...“
 „Znam.“ Izabela je privuče sebi i čvrsto zagrli. Tek kada je osetila
toplinu njenog tela, Eli shvati koliko je sama ledena.
„Smislićemo nešto“, rekla joj je direktorka, još uvek je grleći.
„Izbavićemo ga. Obećavam ti.“
Eli sada nije želela nikakva obećanja. Želela je činjenice. I istinu.
Izvukla se iz Izabelinog zagrljaja.
„Ali kako? Mi čak i ne znamo gde je on. A Dom se toliko trudila.“
Izabela ju je nekoliko trenutaka zamišljeno posmatrala. Zatim je
pustila vodu i natopila papirni ubrus.
„Evo u čemu je štos.“ Ponovo se okrenuvši Eli, toplim, vlažnim
ubrusom obrisala joj je čelo i obraze. „Natanijel je upravo napravio
ogromnu grešku. Do sada smo mogli da pratimo samo njegov sistem
komunikacija. Sada je upravo ponudio Dom slabo zaštićen
kompjuterski sistem i otvorenu kameru. Pomoću njih, ona će moći da
otkrije njegovu lokaciju. Izabela se nagnula ka Eli, gledajući pravo u nju;
njene zlataste oči caklile su se od uzbuđenja.
„Spasićemo ga.“

Sledećeg jutra Domina kancelarija je bila krcata. Rejčel, Dom, Zoe i Šak
sedeli su za stolom sa Eli i užurbano radili. Na suprotnoj strani
prostorije Nikol, Eloiz i još nekoliko čuvara vrteli su se oko mapa i
fotografija ogromnih seoskih kuća i imanja. Izabela i Zelazni stajali su
jedno pored drugog, nagnuti nad Dominim stolom.
Za to vreme kiša je snažno dobovala po prozorima. Kancelarija je
brujala od napetosti. Svi su verovali da im se sada pruža prilika. Dobili
su informacije koje su im bile potrebne da pobede Natanijela, a on čak
nije bio ni svestan da im ih je pružio.
Sopstvena nadmenost mu je došla glave.
Raspoloženje je bilo zarazno i Eli je uspevala da mu na koji minut i
sama podlegne. Sve dok joj pogled ne bi pao na ekran na zidu.
Tada bi videla Kartera, s lancima na rukama i nogama.
Na sebi je imao sivu zarozanu majicu i prevelike pantalone. Kosa
mu je bila raščupana. Nije izgledao pretučeno. Uglavnom je delovao
kao da se dosađuje. I kao da je besan.
Natanijel je već satima držao prenos uživo - što je bio pravi
blagoslov za Dom, ali istovremeno i mučenje.
Za Eli je to, međutim, bio čisti užas.
 Na dnu ekrana videle su se brojke časovnika. Eli ih sinoć u panici
nije ni primetila, ali ih je sada već odavno uočila. Crveni digitalni
brojevi sijali su poput zmajskih očiju - 72:45:50.
Poslednji broj se neprestano smanjivao.
Četrdeset devet, četrdeset osam, četrdeset sedam, četrdeset šest...
Te brojke su predstavljale vreme koje im je preostalo. Sedamdeset
dva sata i četrdeset pet minuta.
Tri dana.
Natanijel se zarekao da će, ako do tada ne budu napustili školu,
Karter umreti. Taoci koje im je vratio sve su im to objasnili, sa
žaljenjem i prigušenim ogorčenjem.
Izabela je ogorčeno kazala da je to Natanijelova „mala predstava“.
„Pokušava da nas uplaši.“
Jedina nevolja bila je u tome što je uspeo.
Eli nije mogla da skine pogled sa brojeva. Oči su joj neprestano
lutale ka njima. Njihovo neumitno opadanje u njoj je izazivalo
neprestani napad panike. Srce joj je stalno udaralo kao ludo.
Brže, mislila je stalno. Moramo da požurimo.
Bila je veoma iscrpljena. Izabela ju je izbacila iz Domine kancelarije
u četiri ujutru - i naredila joj da se ne vraća dok se ne odmori. Međutim,
sve njene pokušaje da zaspi remetile su noćne more o tempiranim
bombama koje su neprestano otkucavale, otkucavale...
Vratila se u kancelariju u sedam.
Nije bila sama. Dom, Šak i Zoe pokušavali su da hakuju Natanijelov
kompjuterski sistem. Radž i njegovi čuvari su sistematski pretraživali i
identifikovali kuće Natanijelovih pristalica - tražeći nagoveštaje da u
nekoj od njih drže Kartera.
Bacivši još jedan, poslednji dug pogled ka Karteru, Eli vrati slušalice
na glavu. Nije joj preostalo ništa drugo nego da prisluškuje
Natanijelove čuvare.
I da se nada da će oni napraviti neku grešku.

„Šljakaš kao i obično, je li, Pet?“

Devetka danas zvuči umorno, mislila je Eli. Sedela je za stolom, sa
stopalima dignutim na obližnju stolicu, i grickala žitnu štanglicu. Sa
slušalicama na ušima čula je samo glasove čuvara; stalno je
zaboravljala na ostale koji su bili s njom u prostoriji.
 „Glamurozan život“, odgovori Pet s očiglednim podsmehom.
„Zar ne?“, odgovori Devetka. „Kako je šef danas? Dobro je
raspoložen još od našeg poslednjeg zadatka.“ Zastao je. „Prosto mi je
muka.“
„Gospode bože, Devetko.“ Eli je gotovo čula kako Pet prevrće očima.
„Da li se ti ikad raspoložiš?“
„Kad god ti kresnem ženu“, odgovori Devetka bez oklevanja.
Pet mu je odgovorio maštovitim nizom psovki.
„Ti si slepo odan, Pet“, reče Devetka kad je Pet prestao da psuje. „Ne
vidiš istinu zato što ne želiš da je vidiš. Šef nam je luđak. A ako mu se
ovo omakne, svima nam sleduje po deset godina. Gadnih.“
Eli s odobravanjem klimnu glavom.
„Ne budi sisa“, odvrati mu prezrivo Pet. „Pobediće. A ako ne
pobedi... pa šta onda? Dobijaćeš tri obroka dnevno o državnom trošku.
Meni to odgovara.“
„Tebi sigurno odgovara“, odvrati Devetka tonom koji je odavao da
mu to uopšte nije smešno. „Meni nimalo.“
Potom su se njih dvojica neko vreme uzajamno vređali. Eli je
upravo posegnula za šoljom čaja kad je Devetka rekao: „Jesi li video
onu devojku sinoć? U školi? Onu u uniformi?“
Eli se skamenila, zaustavljajući šolju na pola puta do usana.
„Aha“, reče Pet nemarno. „Pa šta?“
„To nije u redu“, nastavi Devetka. „Samo to mogu da kažem.“
„Šta nije u redu?“ upita Pet, ne previše ljubopitljivo. Kao da je to tek
uzgredno želeo da čuje. Ili je želeo da Devetka ućuti.
Mada je to sigurno shvatio, Devetka je nastavio.
„To što on radi... Ona je još dete. Moje dete će za koju godinu biti
njenih godina. Jedno je kad se nateže sa svojom sestrom. Ali to dete, ili
ono gore na spratu... nije u redu.“
Nastala je tišina. A zatim: „Bolje bi ti bilo da gledaš svoja posla,
Devetko“, upozori ga Pet. „Ne guraj nos u to.“
U prvi mah Devetka nije odgovorio. Kad je konačno progovorio,
rekao je samo: „Kad mi se nešto ne sviđa, ne sviđa mi se.“
Eli obuze ushićenje.
Po ko zna koji put setila se onog sitnog gesta. Ruke koja joj daje
znak. Njegovog upozoravajućeg pogleda.
Sada je bila sigurna da je to bio on. To je bio Devetka. On ju je
spasao.
Sad je samo morala da smisli kako da dopre do njega.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Celog dana Eli je ostala prikovana za slušalice, nadajući se da će

Devetka reći još nešto. Međutim, on je posle tih reći zaćutao. Kad je
napokon progovorio, delovao je potišteno. Eli je još uvek sedela za
stolom slušajući muške glasove kad ju je Eloiz potapšala po ruci. Eli
skide slušalice i pogleda je.
„Izabela te čeka u prizemlju.“ Bibliotekarka pruži ruku da preuzme
slušalice. „Ja ću te zameniti. Ionako ti treba odmor.“
Eli se činilo da nije previše dugo sedela, ali kad je htela da ustane,
mišići joj se pobuniše. Pogledala je na svoj ručni sat i iznenadila se
primetivši da je već četiri posle podne. Sedela je tako satima.
Izlazeći iz kancelarije, Eli baci pogled ka Karteru. On je sedeo na
drvenoj stolici, pognute glave. Nije bila sasvim sigurna je li budan ili
spava.
Na satu u uglu ekrana crvenim brojevima je pisalo: 64:12:31.
Brojevi su se brzo topili.
U školi je bilo tiho - najbučnije je bilo u Dominoj kancelariji i na
terenu ispred škole. Eli se našla skoro sama u ogromnom predvorju.
Kad je stigla do Izabeline kancelarije, zatekla je zatvorena vrata.
Iza njih je čula prigušeni žamor glasova.
Tiho je pokucala.
„Slobodno“, odgovorila je Izabela.
Direktorka je sedela za svojim radnim stolom. Dva muškarca u
skupocenim sivim odelima sedela su u kožnim foteljama ispred njenog
stola; obojica su se okrenula ka Eli, koja je nesigurno stajala na vratima.
„Ah, dobro je, Eli“, reče vedro Izabela. „Čekali smo te. Molim te,
zatvori vrata.“
Pored Izabele je bila postavljena stolica, koju joj je direktorka
pokazala. „Sedi.“
Muškarci u sivim odelima nisu skrivali radoznalost. Obojica su bili
srednjih godina, mada jedan beše nešto mlađi od drugog,
pepeljastosmeđe kose i sa Armiranim naočarima. Drugi je bio prosed,
srdačnog lica. Nasmešio se kad ga je Eli pogledala u oči.
 Bio je to očinski smešak, ali Eli brzo skrenu pogled.
„Eli, ova gospoda su radila za tvoju baku“, objasni joj Izabela. „Došli
su da razgovaraju s tobom o njenom testamentu.“
Eli se izbeči. „Njenom... testamentu?“
Do tog trenutka bila je potpuno zaboravila na svoj razgovor s
roditeljima posle Lusindine sahrane. Sada se prisetila očevih reči: Javili
su nam se Lusindini advokati.
„Da.“ Direktorkin ton je bio krajnje ljubazan, što je Eli zabrinulo.
„Lusinda te je pomenula u svom testamentu. A ova gospoda su došla da
ti to objasne.“
Tek tada je Eli na podu primetila njihove aktovke - i složak
dokumenata koji je držao drugi advokat.
„Ja sam Tomas Granvil-Smit“, reče on. „Ovo je Vil Ejnzvort. Radimo
u advokatskoj firmi koja je pružala usluge Lusindi Meldram.“ On
pogleda u Izabelu. „Mogu li jednostavno da objasnim o čemu je reč?“
Izabela klimnu glavom.
On se ponovo okrete Eli. „Vaša baka je ostavila detaljna uputstva o
tome kako postupiti u nesrećnom slučaju njene smrti.“ On zastade.
„Ako mi dozvoljavate, iskoristio bih ovu priliku da kažem koliko mi je
žao zbog vašeg gubitka.“ Oči mu potamneše dok je gledao u Eli sa
naizgled iskrenim saosećanjem. „Godinama sam blisko sarađivao s
Lusindom. Ne mogu da zamislim ovaj svet bez nje.“
Eli, koja je teško prihvatala izraze saučešća čak i od najbližih
prijatelja, ipak je, ko zna zašto, bila dirnuta njegovim rečima.
„Hvala“, reče ona iskreno.
Nakašljavši se, advokat na trenutak pogleda u svoje papire pre nego
što je nastavio.
„Dakle, pošto je vaša baka bila vrlo izričita, mislim da bi najbolje
bilo da pročitam šta je sama napisala.“ On iz džepa na grudima izvuče
naočare i stavi ih na nos, a zatim uze papire u ruke.
„Ja, Lusinda Sent Džon Meldram, čistog razuma, ovim zaveštavam i
ostavljam svojoj unuci, ledi Alison Elizabet Šeridan, sva svoja
zemaljska dobra i imovinu. Sve svoje firme u celini, dole navedene
bankovne račune, svoje kuće u Londonu, Škotskoj i u Sent Bartsu, kako
je dole navedeno. Sva svoja ostala prava i imovinu, bez ograničenja.“
On diže debeli štos papira. „Ovde je kompletna lista imovine,
privatne i poslovne.“
Eli je zaprepašćeno buljila u njega, otvorenih usta. Njegove reči su
bile jednostavne, ali ona ipak nije mogla da ih shvati. Njena baka je bila
jedna od najmoćnijih žena u državi.
Ako joj je ostavila sve...
Nije mogla čak ni da zamisli šta bi to značilo.
Ne znam čak nigde se nalazi Sent Barts. A imam kuću tamo?
Eli se okrenu Izabeli kao da bi ona mogla to da joj razjasni, ali
direktorka bese potpuno usredsređena na advokate.
„Tome, molim te pročitaj joj onaj deo o kojem smo razgovarali.
Mislim da je važno da to čuje, jer je se to neposredno tiče.“
„Naravno.“ On okrete stranu i potraži odlomak o kome je Izabela
govorila. „Evo ga.“
„Svom pastorku, Natanijelu Ptolemeju Sent Džonu, ne ostavljam ni
novac ni imovinu. Umesto toga, ostavljam mu upozorenje vrednije od
oboje. Natanijele, tvoje mesto na ovom svetu nije da sediš na njegovom
krovu. To mesto pripada samo Bogu. Tvoja je uloga da boraviš među
ljudima ravnim sebi. Učini to, i naći ćeš sve što tražiš.“
Advokat skide naočare i spremi ih. Nekoliko trenutaka svi su ćutali.
„Ne razumem.“ Eli se okrenula direktorki. „Izabela, kako je to
moguće? Imam samo sedamnaest godina. Ne mogu da budem vlasnica
firmi.“
„To je dobro pitanje.“ Direktorka se okrete dvojici muškaraca.
„Pretpostavljam da je sad trenutak da porazgovaramo o starateljskim
fondovima i holding kompanijama.“
„To je moj posao.“ Mlađi muškarac upitno pogleda u Toma, koji
klimnu glavom. „Gospođice Šeridan, ja sam stručnjak za finansijsko
planiranje. Ovde sam da vam razjasnim vaše mogućnosti.“
Iz svoje aktovke je izvadio veoma debelu fasciklu.
Eli se obeshrabrila.
„Ah, dobro“, reče ona malodušno.

„Čekaj, dakle.“ Rejčel je buljila u Eli. „Ostavila ti je sve?“

„Sve. Imam kuću u Sent Bartsu.“ Eli zastade. „Gde je Sent Barts?“
„Na jednom mnogo lepom mestu“, odgovorila je Rejčel vedro, ali je
Eli zapazila zaprepašćenje na njenom licu.
Večera se upravo završila, a njih dve su sedele u praznoj biblioteci.
Eli je čuvala tajnu o Lusindinom testamentu koliko je mogla. Čim se
udaljila od Domine kancelarije - od Kartera - morala je nekome da je
kaže.
 Istog časa kad se večera završila, odvukla je Rejčel od Nikol.
Duže od sat vremena u Izabelinoj kancelariji, Vil Ejnzvort joj je
objašnjavao starateljske fondove i poreze na ostavinu, pokazujući Eli
dokumenta sa ogromnim brojkama i druge papire sa beskrajnim
spiskovima firmi.
Eli nije bila sasvim sigurna šta to sve znači.
„Lusinda je vlasnica, Nabiska?“1
„Hm... Ne“, odgovarao je Vil sa ukočenim osmehom. „Posedovala je
deonice. Ovo je spisak derivata deonica.“
„Ah“, odgovorila je Eli, ništa ne shvatajući. „Derivati.“
Sada su ona i Rejčel sedele na podu odeljka za starogrčki i tiho
razgovarale. Biblioteka je bila skoro prazna - samo nekoliko đaka
sedelo je za stolovima u prednjem delu prostorije, suviše daleko da bi
čuli njihov razgovor.
Neko vreme su pokušavale da se zabave proračunima koliko bi Eli
trebalo vremena da potroši sav Lusindin novac ako bi trošila milion
funti dnevno. Odustale su kad su stigle do sto godina.
„To je ludilo, Elf, reče Rejčel. „Lusinda je imala više para od kraljice.
Šta ćeš da radiš?“
„Ne znam. Sve mi to uopšte ne izgleda stvarno. Posedovala je sve i
svašta. Na trenutak sam pomislila da imam i Vitabiks.2 Ali ispostavilo
se da je ona samo bila član upravnog odbora. Šta god to značilo.“ Eli se
sa uzdahom naslonila leđima na niz knjiga u kožnom povezu. „Pomozi
mi, Rejč. Kako da budem član upravnog odbora kada čak i ne znam šta
je upravni odbor?“
Rejčel odmahnu glavom. „Pretpostavljam da ćeš morati da naučiš
šta je upravni odbor.“
„Šefovi?“, nagađala je Eli.
„Tako nešto... mislim da su oni ultra šefovi.“
„Ultra šefovi?“ Eli se zbunila. „Ja sam ultra šef?“
„Mislim da ćeš dobijati platu ni za šta, ako ti to nešto znači.“
Eli diže ruke. „O, ne znam, Rejč. Lusinda je sigurno mislila da će mi
značiti, ali to meni izgleda samo kao nenormalna odgovornost. Sve to
ide u neki fond dok ne napunim dvadeset jednu godinu i Izabela će mi
pomagati, ali... kaže da ću morati sve to da rastumačim.“ Ona izvuče
končić iz poveza jedne knjige. „Nisam ja spremna za to.“
„Bar si bogata“, reče Rejčel. „Što je lepo.“
„Više nego što sam ikada mogla i da sanjam.“ Međutim, Elin ton je
jasno govorio šta ona misli o tome.
 Rejčel je ispružila noge tako da je đonove cipela naslonila na policu
s knjigama preko puta.
„Moj tata uvek kaže da te ništa ne može navesti da mrziš bogatstvo
i moć kao to da postaneš bogat i moćan.“
Eli zatrepta. „On tako kaže?“
Nije mogla da zamisli uvek uljudnog Radža Patela da kaže nešto iole
buntovno.
„Govori on štošta“, Rejčel promeni temu. „Hoćeš li se osećati
čudno? Mislim, zbog toga što si tako bogata?“
Eli se malo zamisli. „Hoćeš li se ti osećati čudno?“
„Ne“, odgovorila je Rejčel bez oklevanja, a Eli nagnu glavu.
„Stvarno? Nimalo ti to ne smeta?“
Rejčel se uozbiljila. „Eli, posle svega što smo prošle, uvek ću ti biti
prijatelj. Da nemaš ni prebijene pare i da živiš u kartonskoj straćari ili
da plivaš u novcu i da kupiš Bakingemsku palatu... meni nije važno.
Biću ti drugarica do kraja života.“ Ona se vedro nasmeši. „Nadam se da
me gotiviš. Jer me se nikad nećeš rešiti.“
Rejčel nije mogla ni da sanja koliko je to značilo Eli. Bilo je to upravo
ono što je želela da čuje.
Eli se baci na nju i snažno je zagrli.
„Ti si srce“, reče joj ona. „Mislila sam da me mrziš.“
„Mrzim te, potajno.“
Dok su se smejale njenim rečima, na kraju niza visokih polica za
knjige koje su ih do tada skrivale pojaviše se dvojica đaka koji su
međusobno ćaskali.
U jednom jezivom trenutku, Eli se učinilo da je jedan od njih Silven.
Nije razgovarala s njim još od raskida. On nije bio na sastanku posle
susreta s Natanijelom. Izbegavao je sve obroke u trpezariji.
Jednostavno je nestao.
Eli još nije bila spremna da se sretne s njim.
Naglo pustivši Rejčel iz zagrljaja, otpuzala je do kraja reda polica i
provirila da vidi je li to stvarno on.
Nije bio. Bio je to jedan od mlađih studenata iz razmene - nipošto
Silven.
Trebalo joj je nekoliko trenutaka da srce prestane da joj bubnja.
Obrazi su joj se zajapurili.
Kad je digla glavu, Rejčel ju je radoznalo posmatrala. „Šta je bilo?“
„Ništa...“ šlaga Eli. „Samo sam... pomislila daje to možda Silven.“
Rejčel diže obrve. „A to te je potpuno prestravilo jer...“
 Eli je oklevala. Nije još imala prilike da ispriča Rejčel šta se desilo.
Od sinoć je sve bilo nekako suludo.
„Zato što... smo raskinuli. I ne želim da ga vidim.“
„Šta?“ Rejčel se izbulji u nju. „Kad se to desilo?“
„Sinoć.“
„Znači, zato si izgledala kao da si plakala.“ Rejčel joj pruži ruku. „Oh,
sranje, Eli. Žao mi je. Trebalo je da te pitam šta se dešava, ali uz sve ovo
s Karterom i Natanijelom...“
Eli samo odmahnu rukom. „Ionako nisam htela da pričam o tome.“
„Šta se desilo?“ Rejčel se zagleda u Eli. „Je li bilo gadno?“
Eli se setila izraza Silvenovog lica kad je ugledao suzu na vrhovima
sopstvenih prstiju.
Od te uspomene steglo joj se srce.
„Bilo je neprijatno“, priznala je. „Stvarno neprijatno.“
Oklevajući, Eli je ispričala Rejčel šta se desilo u Londonu one noći, s
Karterom. Svoju iznenadnu spoznaju da je on taj kojeg želi.
Rejčel je znala da ne treba da je prekida. Jednostavno ju je pustila da
priča dok nije rekla sve.
Kad je Eli završila, Rejčel se naslonila leđima na policu. „Čoveče“,
kazala je. „Sad mi je sve jasno. Znala sam da se nešto dešava, ali nisam
znala šta. A ti si danima ćutala i gutala sve to?“
Eli klimnu glavom. „Čekala sam pogodan trenutak da ti ispričam...“
„Ali u poslednje vreme je ovde teško pričati o ličnim stvarima“,
završi Rejčel njenu misao. „Ne brini. Ne zameram ti što mi nisi rekla.
Samo brinem zbog tebe. Kako izlaziš na kraj sa svim ovim?“
„Loše“, priznade Eli. „Štos je u tome što je sve to moja krivica. Ja
sam sve zamrsila time što se nisam ranije odlučila. Zato je Silven
poverovao da sam odabrala njega. I tako, kad sam mu rekla istinu... to
ga je stvarno povredilo.“ Ona glasno uzdahnu. „Ne bih mogla da ga
okrivim ako me sad mrzi.“
„Hej, nemoj tako da pričaš“, reče Rejčel usrdno. „Nisi nameravala da
se zaljubiš u Kartera. Probala si sa Silvenom, videla sam da si pokušala.
Ne možeš da biraš koga ćeš da voliš. Niko to ne može.“
„Da, ali... mogla sam bolje da postupim.“
Rejčel odmahnu glavom. „Ma daj. Ne možeš kriviti sebe zbog ovoga
i ja ti to neću dopustiti. Uradila si najbolje što si mogla.“ Sigurno je
primetila da Eli baš nije ubeđena u to jer se nagla prema njoj i uhvatila
je za ruku. „Još si mlada. U ovim godinama se podrazumeva da grešimo.
Moraš iz nečega da učiš. Tek treba da otkrijemo šta zapravo želimo. Ko
smo. To važi za sve nas.“
Rejčel je to izgovorila tako strastveno da su njene poslednje reči
privukle Elinu pažnju. Namrštila se, odjednom shvativši da Rejčel
možda i sama krije neku tajnu.
„Hej. Da li se to i kod tebe nešto dešava, Rejč?“
Rejčel pusti Elinu ruku. Dugo joj nije odgovorila. Obrazi su joj se
zarumeneli.
„Zapravo“, reče ona nakon što je tišina već predugo trajala, „postoji
nešto...“
„Eli! Rejčel! Jeste li tu?“ Bibliotekom odjeknu Zoin piskavi glas,
prekinuvši Rejčel.
„Ovamo.“ Eli sa žaljenjem pogleda u Rejčel, ali na njeno iznenađenje,
Rejčel je izgledala gotovo kao da je odahnula.
„Kasnite u Noćnu školu.“ Zoe se pojavila na kraju niza polica, već u
crnoj opremi, skakućući s noge na nogu.
Eli pogleda na sat - bilo je već osam i pet. Zadržale su se u biblioteci
mnogo duže nego što je ona mislila. Tek tada je primetila da je
biblioteka opustela.
„Sranje“, promrmljala je. „Nagrabusile smo.“
Zoe klimnu glavom tako snažno da joj je konjski rep odskočio.
„Zelazni je rekao da mrdnete zadnjice inače ćete biti kažnjene tako
dugo da više nećete ni znati kako izgleda normalan život.“
Oponašala je duboki glas profesora tako savršeno da je Eli, uprkos
svemu, morala da se nasmeje.
„Zoe, ponekad si stvarno opasna“, reče ona, ustajući.
„Stvarno?“ Mlađa devojčica se osmehnu od uva do uva.
Eli i Rejčel krenuše za njom kroz gotovo praznu biblioteku.
„Pričaćemo kasnije, važi?“, upita Eli prigušenim glasom. „Hoću da
čujem ono što si htela da mi kažeš.“
„Naravno“, odgovori Rejčel. „Nema problema. Ionako nije ništa
važno.“
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Kad su koji minut kasnije Eli i Rejčel s razvezanim pertlama i još uvek
navlačeći opremu Noćne škole utrčale u vežbaonicu, prostorija je već
bila prepuna.
„Kasnite“, zarežao je Zelazni.
„Izvinite, gospodine Zelazni“, odgovoriše one uglas.
Eli se pripremila za pridiku, ali on je zaćutao i okrenuo se mlađim
đacima s kojima je radio, bez ijedne uvrede ili optužbe.
Eli i Rejčel se iznenađeno zgledaše. Profesori svakako ovih dana
nisu ličili na sebe.
Stariji đaci su se okupili u dnu prostorije, u sopstvenom prostoru iz
kojeg su mlađi bili izopšteni. Devojke krenuše ka njima.
U vežbaonici je već bila poprilična gužva od čuvara, profesora i
đaka. Zbog toga je Eli ugledala Silvena tek kada je stigla do zadnjeg dela
prostorije.
Stajao je oborene glave i slušao kako mu Lukas nešto priča.
Eli je nešto steglo u grudima.
Kad je digao glavu, mada i dalje nije bio okrenut ka njoj, Eli je uočila
njegove visoke jagodice i fino isklesanu bradu. Tražila je na njegovom
licu znake bola ili ojađenosti, ali je on izgledao sasvim isto. Bez ijednog
ožiljka.
Ugledavši je, Lukas je nešto rekao Silvenu, koji tada diže glavu.
U deliću sekunde, pogledi su im se sreli.
Zatim se on ponovo okrenuo, tako da Eli nije mogla da mu vidi lice.
Pocrvenela je. Nekoliko trenutaka je oklevala, ne znajući kako da
postupi. Kad je ugledala Rejčel, Nikol i Kejti kako razgovaraju u uglu,
požurila je ka njima.
„Hej, dakle, šta se dešava? Ima li šta novo?“, upitala je neobično
vedrim tonom, ali činilo se da nijedna od njih to nije primetila.
„Očigledno, večeras patroliramo“, kazala je Rejčel s negodovanjem.
„I glumimo profesore.“ Činilo se da ni Nikol nije baš oduševljena.
Eli je naizmenično gledala u jednu, pa u drugu. „Glumimo
profesore?“
 „Vodimo mlađe đake u patrolu“, objasnila joj je Rejčel. „To im je prvi
put.“
Nije bilo nimalo neobično što je zvučala nezadovoljno. Mlađi đaci su
bili suviše mali da se izlože takvoj opasnosti.
„Otkud sve to odjednom?“, upita Eli. „Mislila sam da sada
patroliraju čuvari.“
„Navodno, toliko čuvara je otišlo u potragu za Natanijelom da ih
ovde nema dovoljno“, odgovorila je Rejčel prigušenim glasom.
„Moramo da im pomažemo.“
„Sranje“, prošaputa Eli, ne mogavši da prikrije zaprepašćenje. Baš
su večeras našle da zakasne. Da je stigla ovamo na vreme, mogla je bar
pokušati da odgovori Radža i Zelaznija od toga.
Ovo je bio najgori mogući trenutak da se škola ostavi bez zaštite.
Natanijel ih sad sigurno posmatra sokolovim okom.
„Slušajte, ljudi.“ Zelaznijev glas je presekao žamor razgovora oštro
poput testere. „Radž Patel će vam saopštiti vaša zaduženja. On
nadgleda večerašnje aktivnosti. Hoću tišinu.“
Radž, kojeg Eli do tada nije ni primetila, stade pod svetio na sredini
tamne vežbaonice.
Bio je visok i upečatljiv - snažne građe mada ne preterano mišićav,
tamne puti i prodornih očiju. Njegova sposobnost da bez ijedne reći
privuče pažnju svih, a zatim - pet minuta kasnije - utone u senku
nečujno kao avet, večito ju je oduševljavala.
„Večeras su pravila jednostavna“, reče on. „Patroliraćete u grupama
od po troje. Svaki stariji đak nadziraće dvoje mlađih - sastav grupa je
ovde.“ On mahnu listom papira koji zapucketa u tišini. „Svaki tim
pokriva određenu zonu. Držaćete se svog terena. Naravno, treba da
znate da istovremeno patroliraju i moji čuvari. Tamo napolju nećete
biti sami. Svaki vođa grupe imaće radio-opremu, preko koje će
komunicirati sa bazom.“ Pogledom je prelazio sa jednog lica na drugo,
kao da traži znake slabosti. „Ali, budite ubeđeni, ovo je ozbiljno. Ovo je
suština Noćne škole.“
Eli je posmatrala mlađe đake koji su stajali kao opčinjeni i
posmatrali ga razrogačenim, zadivljenim očima.
Poželela je da i ona još uvek može da veruje da neko zna sve
odgovore. Žudela je za starim danima, kad je Noćna škola
podrazumevala samo uvrnuta filozofska pitanja i noćno trčanje. Kad je
Eli još uvek mislila da su profesori u stanju da ih zaštite.
U svakom slučaju, Noćne škole uskoro više neće ni biti. Kad se
Karter vrati.
Dok se Radž obraćao mlađim đacima, Eli se pitala kako će izgledati
kada se budu preselili. Hoće li i nova škola imati ogromne terene kao
Simerija? Hoće li i tamo morati da patroliraju?
Koliko god se trudila, nije mogla zamisliti da ide u školu bilo gde
drugde sem u Simeriji. Kad god je pokušavala da zamisli mesto na koje
bi mogli da pobegnu, uvek je izgledalo upravo ovako.
Na suprotnoj strani prostorije, Radž je završavao objašnenje.
„Prisetite se svega što ste naučili. Držite se starijih đaka. Radite onako
kako vam oni kažu. I čuvajte se.“
Eli je čula kako Kejti mrmlja sebi u bradu: „Bože, nadam se da ja
nisam stariji đak...“, dok je Radž kačio svoj papir na zid.
I ona i ostali ubrzo su se skupili oko liste. Eli je pronašla svoje ime
negde na sredini stranice: „Eli Šeridan, Šarlot Ris-Džons, Alek
Tomason. Zona šest.“
„Divno“, reče Zoe. „Malci.“
„Početnici, Zoe“, ispravi je Rejčel.
„Kako god.“ Zoe potrča na drugi kraj vežbaonice, vičući: „Stivene i
Nada! Moji ste.“
Rejčel ju je zabrinuto gledala. Primetivši njen pogled, Nikol se
nasmešila.
„Jadni malci.“
Tada Zelazni zareža s vrata: „Narode, vreme je novac. Pokrenite se.
Stariji đaci, oprema za komunikaciju vam je ovde.“
Rejčel, Nikol i Eli se zgledaše.
„Hajde baš da vidimo“, reče Eli.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Ispostavilo se da je Šarlota devojčica približno Eline visine, sa

zlatnosmeđom kosom do ramena vezanom u konjski rep. Eli se činilo
da njenim ozbiljnim bademastim očima ništa ne može da promakne.
Alek je bio živahan i ne previše pričljiv, s tamnom kosom i naočarima.
Oboje su izgledali kao da im je oko trinaest godina.
Stajali su tik ispred školske zgrade i čekali da Eli stavi slušalice s
mikrofonom na uši. Iako su bile majušne, nije ih bilo lako pričvrstiti.
Dok se Eli upinjala da to uradi, većina ostalih već se razišla ka svojim
zonama, mada ih je nekoliko još uvek oklevalo, raspitivalo se i
preslišavalo, razmatrajući pravila.
„Sranje“, promrmlja Eli kad su joj slušalice ponovo spale.
„Mislim da ih stavljaš naopačke“, reče joj Alek posle izvesnog
vremena.
Mrmljajući sebi u bradu, Eli pokuša da ih okrene onako kako joj je
on pokazao.
Savršeno su joj odgovarale.
„Hvala“, reče ona, prvi put ga pogledavši pravo u oči. Izgledao joj je
nekako poznat. „Već sam te negde videla.“
Na njegovim mršavim obrazima pojaviše se dve crvene mrlje. „One
noći“, promrmlja on. „Izgubio sam se. Ti si me vratila nazad.“
Eli se odmah setila dečaka kojeg su čuvari one mračne noći, pre
nekoliko dana, gurali ispred sebe. Nakrivljenih naočara. Bledog i
prestravljenog lica.
„To si bio fi?“
On slegnu ramenima, oborene glave. „Zoe je prebrza.“
„Ne mogu da kažem da nije tako“, odgovori Eli jetko. „Zar nisi radio
i sa Dom?“
„Nešto malo.“ On diže glavu i pogleda je ispod ravnih, gustih obrva.
„Kad sam kod kuće, volim da hakujem. Znaš, ono, iz zabave. Igrice i
slično.“
Eli je pokušala da zamisli sebe u njegovim godinama kako hakuje iz
zabave. Nije uspevala.
 I poslednja preostala grupa đaka upravo je zamakla u šumu,
podsećajući Eli da i oni treba da krenu.
„Dobro“, reče ona. „Mi smo u zoni šest, to je dole kod kapele. Idemo
polako i sigurno. Ne udaljavajte se od mene. Pazite da se ne izgubite.“
Ona pogleda u Aleka. „Ako budemo imali sreće, vratićemo se čitavi.
Samo treba da preživimo naredna dva sata.“
Kad je reč o porukama nadahnuća, Eli je i sama bila svesna da ova
nije najsjajnija. Ali, s obzirom na okolnosti, nije imala bolju.
Potrčali su ravnomemim korakom preko širokog travnjaka.
Noć je bila vedra i sveža. Gotovo pun mesec visio je nisko nad
horizontom. Srebrnaste zvezde treperile su iznad krošanja dok su njih
troje preko travnjaka trčali ka šumi.
„Mračno je“, reče Šarlota.
„Sačekaj da ti se oči priviknu“, odgovori joj Eli. Međutim, ipak je
malo usporila, da im omogući dovoljno vremena da se naviknu na
tamu.
Dok su trčali, Eli je neprestano nadzirala mlađe đake.
Šarlota nije bila vitko dete - zbog buckastih obraza izgledala je još
mlađa nego što je zapravo bila - ali je dobro uspevala da održi korak.
Imala je prirodno usklađen i hitar korak kao da je, baš kao i Eli, i ona
rođena trkačica.
Alek se brzo umarao. Već za nekoliko minuta se zadihao.
„Pokušaj da dišeš iz dijafragme“, savetovala gaje Eli, trčeći u korak s
njim.
„Šta to uopšte znači?“, gunđao je.
„To znači“, odgovori ona, „da treba duboko da dišeš. Koristi čitava
pluća. Tu ima mnogo prostora. Osim ako imaš astmu. Boluješ li od
astme?“
„Nemam astmu“, odgovorio je, ne gledajući u nju. Delovao je
zbunjeno. Zapravo, činilo se da se on vrlo lako zbunjuje. Bio je
beznadežno smotan.
Eli je primorala sebe da bude strpljiva. Trudila se da razmisli o
sopstvenom trčanju.
„Uhvati ritam. Udahni pa zatim izdahni, sa svakim drugim korakom.
Dakle, leva, desna. Zatim izdahni, leva, desna.“ Trčala je pored njega,
pažljivo ga posmatrajući dok se on, očigledno preko volje, trudio da se
uhoda.
Mada je sama sasvim dobro trčala, Šarlota je uskladila korak s
njima, dišući u ritmu koji im je pokazala Eli, i držala je Aleka na oku.
 Eli se Šarlota sve više dopadala.
„Pomaže li?“, upitala je Eli Aleka.
Dečak slegnu ramenima. „Ne znam. Možda.“
Međutim, sada je izgledao nešto bolje. Više nije bio onako
zajapuren.
„Dobro je.“ Eli se ponašala kao da joj je on zahvalio. Tako joj je bilo
lakše da se uzdrži da ga ne udari. „Sad pokušaj da uvežbaš rad nogu.
Nemoj samo da trupkaš. Peta-prsti, peta-prsti.“
„Gospode bože“, promrmlja on.
Eli, čije je strpljenje već bilo na izmaku, krenu napred i potrča
naporedo sa Šarlotom.
„Kako tebi ide, Šarlota?“
„Svi me zovu Šarli“, reče devojčica snebivljivo. „Samo me mama
zove Šarlota.“
Eli, koja je isto objašnjenje ponovila skoro milion puta u životu,
nasmešila se na njene reči.
„Onda Šarli.“
Hladni sjaj mesečine nestao je istog časa kada su zašli u šumu. Tu je
bilo mnogo hladnije. Čuo se samo bat njihovih koraka i Alekovo
šuštavo i još uvek neusklađeno disanje.
Eli potrča malo ispred njih, tražeći nagoveštaje opasnosti. Trčali su
mnogo sporije od njenog uobičajenog tempa i ona je žudela da se kreće
brže. Ali nije želela da se Alek obeznani ili da Šarli ugane nogu. Zbog
svega toga, trebalo im je dobrih petnaest minuta da stignu do zida oko
kapele.
Sada su već poprilično kasnili u odnosu na raspored, ali se Eli
trudila da ostane pozitivna.
„Ovo je naša zona“, rekla im je tiho.
Mlađi đaci se zbunjeno zgledaše.
„Hm... Šta sad treba da radimo?“, upita Alek.
„Tiho ćemo se kretati po svojoj zoni, tražeći nešto neuobičajeno.“
„Šta, na primer?“
„Ubistva i pokolje, Alek. Upotrebi malo maštu.“
„Bože“, promrmlja on. „Kakva nadmenost.“
Nikad neću biti profesor, obećala je Eli sebi.
Kad stigoše do kapije, videli su da je zatvorena i zabravljena, ali je
Eli odlučila da ipak pretraže dvorište kapele. Za svaki slučaj.
Reza se otvorila sa metalnim zveketom i kapija zaškripa.
U dvorištu je bilo mirno. Miris sveže pokošene trave već je izvetrio.
Eli je izbegavala da pogleda u Lusindin grob.
Pogledom je pribrano i disciplinovano pretraživala teren, ali je sve
bilo na svom mestu.
Dok su je dvoje mlađih đaka pratili u stopu, Eli krenu putem ka
vratima crkve i pokuša da ih otvori. Brava je nevoljno popustila.
Unutra je bilo sasvim mračno. Ovde nije bilo struje - ni svetla koje
bi mogla da upali.
Ona izvadi baterijsku lampu iz džepa.
„O bože, i to si sve vreme imala kod sebe?“, upita je preglasno Alek.
Eli mu brzo rukom dade znak da ćuti.
Zakoračivši u kapelu, Eli je škiljila pri svetlu baterijske lampe.
Videla je freske na zidu - zmaja, Drvo života. Uredne redove sedišta
koja su čekala sledeću službu.
Sledeću smrt.
U vazduhu je lebdeo blagi miris ljiljana. Podsećao ju je na stotine
cvetova koji su, ne tako davno, ispunjavali ovu prostoriju.
Ipak, sad je bila prazna.
„Sve je u redu. Idemo.“ Ona isključi lampu.
Upravo tog časa začulo se tiho komešanje.
Eli oseti kako joj je se jeza spustila niz kičmu. Ona u crkvi ništa nije
videla.
Čula je kako je Šarli naglo udahnula.
Brzo paleći ponovo lampu, Eli je uperi u dno prostorije. Odaja je bila
sasvim prazna.
Tada se opet začu isti zvuk. Ličio je na vrlo tiho udaranje šakama po
zidu. Ili grebanje noktima po kamenu.
Taj zvuk nije ličio na... ljudski.
Odjednom nešto izlete iz tame, pravo ka Elinoj lampi. Ona poskoči i
ispusti je.
Šarlota prigušeno kriknu. Alek je zgrabi i povuče u stranu.
Nešto je proletelo pored Elinog lica i krilom joj zakačilo kosu.
Srce joj je bubnjalo u grudima - na trenutak je ostala bez daha.
Primetivši da je dvoje mlađih đaka prestravljeno, primorala je sebe
da nastavi normalno da diše.
„To je samo slepi miš“, reče ona.
„Samo slepi miš?“, prosikta Šarli zaprepašćeno, kao daje Eli rekla da
je to samo triceratops.
Ko zna zašto, Eli je to zazvučalo urnebesno i odjednom je počela da
se trese od nečujnog smeha.
 Alek i Šarli su buljili u nju.
„Izvinite“, prošaputa ona, pribravši se. „Sve je u redu. Uveravam vas
da smo bezbedni.“
Pokupivši baterijsku lampu s poda, Eli zatvori vrata za njima. Jedno
za drugim, sa Eli na čelu, krenuli su putem ka kapiji koju su ostavili
otvorenu.
Nakon zastrašujućeg trenutka obično dolazi do opuštanja.
Uzbudljivi osećaj izbavljenja, bar nakratko, raspršuje strah.
Možda ga zbog toga Eli nije primetila sve dok nisu stigli do kapije.
Stajao je tik ispred kapije, u senci. Kosa mu je, obasjana mesečinom,
izgledala plava.
„Eli“, reče on. „Ne mogu da verujem da si to ti.“
Šarli ciknu i ustuknu, naletevši na Aleka, koji ju je pridržao da ne
padne.
Ali Eli nije uzmicala. Samo se izbečila u čoveka koji je stajao na
kapiji.
„Kristofere?“
 DVADESETO POGLAVLJE

Eli se osećala ošamućeno. Kao da je zakoračila u san. Kristofer je

izgledao dobro - kosa mu je bila pomalo neuredna, ali se činilo da je u
dobroj formi. Bio je nemarno odeven u farmerke, crnu majicu i starke.
Više nije nosio odelo, kao dok je radio za Natanijela.
„Šta... Šta ti ovde radiš?“, zamuckivala je Eli.
Zaboravila je na Šarli i Aleka. Zaboravila na svoju ulogu. Videla je
samo svog brata - koji je stajao tamo gde nikako ne bi smeo da se nađe.
Njegov nervozni osmeh nestao je isto tako brzo kao što se i pojavio.
„Tražim tebe, Elice“, odgovori on.
„Kako si ušao?“ Eli se osvrtala, kao da bi mračna šuma oko njih
mogla da joj odgovori. „Kako si prešao ogradu?“
„Hm... da.“ Gurnuo je ruke u džepove i zanjihao se s prstiju na pete.
„Verovatno bi trebalo da popričamo o tome. Za sada, recimo samo da
sam ušao.“
Nešto ju je u njegovom držanju tako snažno podsetilo na Natanijela
da se osećala kao da ju je ošamario. Eli se odjednom prisetila gde se
nalazi. I šta treba da uradi.
„Nije trebalo to da radiš“, reče ona.
Pritisnula je dugme na svojim slušalicama s mikrofonom,
povezanim s njenim okovratnikom.
„Ovde Eli. Kod kapele sam.“
„Nemoj, Eli.“ Kristofer ju je preklinjao pogledom.
Ali ona nije mogla da ga zaštiti. Ovog puta ne.
„Imamo uljeza.“
Kristofer nervozno ustuknu, potajno se osvrćući kao da bi se iz
šume mogli pojaviti specijalci.
„Ne razumem“, reče on. „Napustio sam Natanijela. Spasao sam te u
Londonu. Prodao sam sve što sam imao da bih uspeo da dođem ovamo
a da me ne uhvate.“ On pruži ruke i pokaza joj ručne zglobove - na
kojima nije bilo ničega. „Sat koji mi je tata dao. Prodao sam ga.“
Izgledao je iskreno uznemiren, ali Eli više nije mogla zasigurno da
kaže da li dovoljno poznaje brata da prepozna kad on nešto glumi. Tako
je davno pobegao od nje. Kad su prošli put iskreno razgovarali, ona je
još bila dete.
Sada više nije.
„Ako stvarno više ne radiš za Natanijela, to ćemo proveriti, i nećeš
biti ni u kakvoj nevolji.“
Glas joj je bio hladan i bezličan. Kao da razgovara sa neznancem.
Kristofer je pogleda sa očiglednom nevericom. „Ne mogu da
verujem da mi to radiš. Ja sam ti brat. Rasturiće me, Eli. Misliće da sam
na Natanijelovoj strani.“
Iz tame se već čuo bat koraka koji su im se približavali. Desetine
njih. Eli vide snopove svetlosti baterijskih lampi kako sijaju kao svici
među drvećem.
Svi su krenuli ka njima.
Okrenula se i pogledala u brata koji je zakoračio unazad, ka ogradi,
kao da pokušava da pobegne.
Eli je prekasno posumnjala u svoju odluku.
„Izvini, Krise“, rekla je, osetivši kako joj se grudi stežu od panike.
„Morala sam.“
U tom trenutku u dvorište upadoše prvi čuvari.
„Sklanjaj se.“ Mišićavi mladić u crnom skočio je između Eli i
Kristofera, odgurnuvši je.
Svuda oko njih glasovi su izvikivali naređenja, brzo poput paljbe.
„Na kolena. Odmah.“
„Ruke iza glave!“
„Kreči.“
Dok su čuvari okruživali njenog brata, Eli se polako povlačila.
Očajnički gledajući ka sestri, Kristofer je poslušao čuvare, spustio
se na zemlju i stavio ruke iza glave.
Jedan čuvar mu je stavio plastične lisice na ruke; drugi mu je
pretražio džepove i pronašao samo telefon, koji je zadržao.
Uspravivši se, jedan čuvar reče u svoj radio: „Uljez zarobljen.“
Čuvari grubo povukoše Kristofera na noge. On više nije gledao u Eli.
Pogled mu je bio prikovan za neku neodređenu tačku u daljini.
Eli se sad osećala vrlo neprijatno. Kristofer je mirno prihvatao sve
što mu se dešavalo. Čuvari su bili vrlo grubi.
Mrzela je što je došlo do toga.
Sve je to potrajalo samo nekoliko sekundi. Progurali su ga kroz
kapiju crkvenog dvorišta i dalje, putem ka školskoj zgradi.
Tada je oko njih opet zavladala tišina.
 Eli naglo udahnu. Drhteći kao da se budi iz noćne more, pogledom
je potražila ostale.
Šarli i Alek su stajali šćućureni u senci pored vrata kapele i
usplahireno je gledali. Kao da je ona uljez.
Eli se uspravi i rukom im dade znak da joj priđu.
„Hajde. Moramo da krenemo.“
Polako se pomaljajući iz svog skrovišta u ulazu, dvoje mlađih đaka
krenuše putem za Eli, očigledno preko volje.
Izvesno vreme svi su ćutali.
Kad su bili na pola puta do škole, Šarli prekide tišinu.
„Ko je bio taj tip?“
„Moj brat“, odgovori Eli bezličnim tonom.
„Čekaj malo.“ Alek je dahtao za njima, trudeći se da održi korak.
„Tvoj brat je upravo provalio na školski teren?“
„Aha. Nekada je radio za Natanijela.“ Eli je uperila pogled u mračnu
šumu ispred njih. „Imate li još pitanja?“
Posle toga, Šarli je malo zaostala i nastavila da trči u korak sa
Alekom.
Kad su stigli do ulaza u školu, Eli zastade i pokaza im bočna vrata.
„Vratite se u vežbaonicu i ispričajte Zelazniju šta se desilo.“
Bila je zadihana, ali ne od trčanja. Sa svakim korakom, njena
nervoza je sve više rasla. Ako je Kristofer došao ovamo, ili radi za
Natanijela, ili mu treba njena pomoć.
Šta je od to dvoje?
Alek ju je poslušao, ali je Šarli oklevala. Zabrinuto je posmatrala Eli.
„A šta je s tobom?“ upita je Šarli. „Šta ćeš sad da radiš?“
Sve se više sviđala Eli. Obećavala je.
Ali joj to ipak nije rekla. Okrenula se ka glavnom ulazu.
„Idem da vidim šta moj brat radi ovde.“

Dok je žurila ka Izabelinoj kancelariji, Eli je čula samo sopstvene

korake.
„Izabela?“ doviknula je, pokucavši jače nego što je bilo neophodno.
,Ja sam, Eli.“
Vrata kancelarije behu zaključana - ispod njih nije dopirao ni tračak
svetlosti.
Duboko se zamislivši, Eli se polako vratila u hodnik, pritiskajući
usne prstima.
Kuda će ga odvesti? Eloiz su bili smestili u spoljnu zgradu, blizu
jezera, na obodu školskog terena. Džeri je bio zaključan u starom
vinskom podrumu, duboko u temeljima školskog zdanja.
Hoće li i Kristofera smatrati tako opasnim da treba da ga
zaključaju? Eli to nije znala.
„Eli. Šta se desilo?“ Na stepeništu se tada pojavio Silven, koji je
upravo silazio ka njoj. „Izabela kaže da si srela uljeza.“
Elino srce je po navici poskočilo, a zatim se steglo kad je Silven
stupio na svetio. Izraz lica mu je bio hladan; zagonetan. Zadržao se na
sigurnoj udaljenosti.
„To je moj brat.“ Eli odjednom oseti kako joj se grlo steglo.
„Kristofer.“
„Šta? Na školskom tlu?“
Silven je bio zaprepašćen i Eli to nije mogla da mu zameri. Ni sama
nije znala šta je gore, to što je upravo prijavila sopstvenog brata, ili to
što je on nekako uspeo da se neopaženo uvuče na tlo škole.
Ona klimnu glavom.
„Ne znam šta on ovde radi, ni kako je ušao. Nisam imala prilike da
razgovaram s njim. Čuvari su ga tako brzo odveli.“ Molećivo ga je
pogledala. „Silvene, moram da razgovaram s njim. Moram da saznam
zašto je došao.“
„Eli...“
Njegov glas je odavao rastrzanost. Verovatno sada ni najmanje nije
želeo da joj pomogne. Otvoreno mu je rekla da više ne želi da joj on
pomaže. Pa ipak, opet se našla u prilici da joj je upravo njegova pomoć
potrebna.
„Godinama je radio za Natanijela“, reče on. „Potpuno je ušao u
njegov svet. Nema razloga da verujemo da se sad predomislio.“
„Ali u Londonu mi je spasao život. Stavio je sve na kocku.“ Eli se
osećala bolje što sad brani Krisa, i usrdno je nastavila: „Možda
Kristofer sad zaista želi da bude na našoj strani. Šta ako hoće da nam
pomogne? Da pomogne meni? Ne mogu dopustiti da ga bace u
tamnicu, ili šta su već naumili da urade s njim.“ Primetivši sumnju u
Silvenovim očima, oprezno je zakoračila ka njemu. „Silvene, on mije
brat“
Silven prođe prstima kroz talasastu kosu. „Znam da nije lako, ali
moraš hladne glave da razmišljaš o ovome“, reče on. „Zamisli da ti on
nije brat. Daje, na primer, umesto toga, moj brat. I da je sve ovo vreme
bio uz Natanijela. Isprali su mu mozak još pre mnogo godina. A onda mi
on jednom pomogne. Samo jednom.“ On diže jedan prst. „Treba li da
poverujem da se promenio i zaboravio sva svoja ubeđenja? Ili da
posumnjam da je to upravo ono što on želi da pomislim.“
Eli se pogružila. Silven je bio u pravu. Ali ona nije bila spremna da
odustane. Bar ne pre nego što razgovara s Kristoferom.
„Znam da bi sve to mogla da bude prevara. Ali ipak ne želim da ga
ispituju bez mene.“ Silven zausti da joj se usprotivi, ali je ona bila brža.
„Znam kako oni rade, Silvene. A znaš i ti.“
On diže ruke, nemo potvrđujući njene reči.
„Samo želim da se uverim da je bezbedan. To je sve.“ Pogledala ga je
u oči. „Hoćeš li da mi pomogneš?“
Nije joj odmah odgovorio.
Eli nije htela da ga preklinje. Bila je gotovo sigurna da on zna gde se
Kristofer nalazi. Bio je vrlo blizak s Radžom i Zelaznijem i uvek je
učestvovao u donošenju najvažnijih odluka. To je jednostavno bilo
nešto što bi on morao da zna.
Ali ako ne bude hteo da joj kaže, ona će to sama otkriti.
Učinilo joj se da je u okeanu plavetnila njegovih očiju primetila
tračak osećanja - i nagoveštaj gubitka u sebi. Kao i povezanost koja je
oduvek postojala između njih. Različita od one koju je osećala s
Karterom. Ovo nije bila tako duboka ljubav. Ali zato ništa manje
stvarna.
„Mora da sam lud.“ Silven duboko uzdahnu. „Pođi sa mnom. Mislim
da znam kuda će ga odvesti.“
Naglo se okrenuvši, zaputio se niz hodnik dugim, sigurnim
koracima.
Eli je požurila za njim. „Jesi li siguran?“
„Ne. Ali da sam ja na njihovom mestu, ja bih ga odveo u jednu od
starih ostava u podrumu. Sigurne su, osamljene...“ On pogleda u nju. „I
zvučno izolovane.“
Kad su stigli do onog krila zgrade u kojem su se nalazile učionice,
sva svetla behu pogašena, ali oboje su ga dovoljno dobro poznavali da
su mogli da se snađu i u mraku. Silven se kretao gipko i sigurno. Eli ga
je pratila u stopu.
Znala je da se Izabela neće obradovati kad je vidi, ali joj to nije bilo
važno.
Ono što je kazala Silvenu bilo je samo donekle tačno. Da, želela je da
zaštiti Kristofera, ali je takođe želela i sama da zaključi je li joj on rekao
istinu ili ne. Srne li da mu veruje.
Stigli su gotovo do kraja hodnika kad je Silven tako naglo zastao da
je Eli svom snagom udarila u njega. Uhvatio ju je za ramena da bi je
sprečio da padne.
Čak i u mraku, njegov pogled ju je presekao. „Pazi.“
Ona brzo ustuknu za korak.
„Izvini“, promrmljala je.
Međutim, Silven se već bio okrenuo. Otvorio je neobeležena vrata
iza kojih se pojavilo stepenište što vodi u potpunu tamu.
„Ovuda“, rekao je potpuno bezličnim glasom.
Staro zavojito kameno stepenište mirisalo je na vlagu. Pošto nije
videla ni prst pred okom, Eli se pridržavala za rukohvat. Više nije videla
ni Silvena - samo je čula njegove korake po stepenicama dok su silazili.
„Šta misliš, šta on hoće?“ Glas mu je bestelesno odzvanjao.
„Ne znam“, odgovori ona. „Možda je stvarno odustao od Natanijela.
Možda je stvarno na našoj strani.“
„A ako nije?“
„Onda je sve to trik.“ Odjek sopstvenog glasa podrugljivo joj se
vraćao. „Onda gaje Natanijel poslao da nas omete. Ili da nas uhodi.“
Eli je odjednom stigla do kraja stepenica i obrela se u maloj i
mračnoj prostoriji, sa hodnicima što su se račvali u nekoliko pravaca.
Podrumi su predstavljali lavirint starih tunela i prostorija koje su
dograđivane godinama. Neke su bile vekovima starije od zgrade koja
se sada dizala nad njima.
Krenuli su dugim, uskim hodnikom. Tavanica je bila niska, a jedino
svetio pružale su stare svetiljke na zidovima. One su sijale treperavim,
sablasnim sjajem, od kojeg su senke poskakivale i lelujale gotovo kao
živa bića, od čega se Eli ježila.
Dugo su išli napred u istom pravcu, a zatim je hodnik naglo skrenuo
udesno.
Baš kada su stigli do ugla, iz tame izroniše dva čuvara, preprečivši
im put.
„Ne biste smeli da dolazite ovamo.“
Eli oseti kako se Silven ukočio, ali pre nego što je stigao da
progovori, ona stade ispred čuvara.
„Ja sam Eli Šeridan“, objasni ona. „Moram da razgovaram sa
Izabelom. Molim vas, sklonite se.“
Dvojica čuvara se zgledaše. Zatim se skloniše s puta i pustiše ih da
prođu.
 Eli nije mogla da veruje da je uspela. Pravila igre u Simeriji stvarno
su se promenila otkad Lusinda više nije bila tu. Ona više nije bila samo
običan đak.
Ako je to ikada i bila.
„Zanimljivo“, promrmlja Silven. „Da li bi htela da mi objasniš šta se
to upravo desilo?“
„Duga priča.“ Eli pokaza ka kraju hodnika. „Mislim da smo ih
pronašli.“
Radž i Izabela su stajali sa grupom čuvara ispred jednih starih
vrata.
Bila je to ista prostorija u kojoj je bio zatvoren i Džeri Kol.
Eli je znala šta je unutra. Goli kameni zidovi. I lanci.
„Izabela.“ Izgovorila je njeno ime oštrije nego što je nameravala, i
direktorka se okrete ka njoj.
„Eli? Šta ti radiš ovde?“ Izabela se namrštila. „Silvene? Šta se to
dešava?“
„Zatvorili ste Kristofera ovde?“ Eli pokaza ka vratima. „U istu sobu
u kojoj ste držali Džerija? Zašto ste to uradili? Šta to radite s njim?“
Direktorka diže ruke. „Samo malo, Eli...“
„On nije u lancima“, reče Radž, prilazeći im. Izgledao je smrknut.
„Samo nam je trebalo bezbedno mesto gde ćemo ga čuvati dok ne
procenimo situaciju.“
Njegove reči nisu zvučale nerazumno, ali se Eli taj postupak ipak
nije dopao.
„Nameravala sam da te pozovem čim budemo znali na čemu smo“,
dodala je Izabela.
„Pa, drago mi je što znam da sam uključena u donošenje odluka ako
uspem da vas pronađem.“
„Tvoj brat nije u opasnosti“, naglasila je direktorka. „Kad su ga
čuvari doveli ovamo, u prvi mah nismo znali ko je on. Postupali smo s
njim kao sa bilo kojim drugim uljezom, dok nam nije rekao kako se
zove. Sada je to nešto drugo. Naravno.“
Svi su se tako razumno ponašali da Eli nije imala drugog izbora
osim da se smiri.
„Dobro“, progunđala je. „Šta vam je do sada rekao?“
Bila je delimično svesna da Silven stoji kraj nje i sluša čitav
razgovor, ne uključujući se u njega.
„Ne mnogo“, odgovori Radž. „Upravo sad nameravamo da
započnemo pravo ispitivanje.“ Primetivši njen nabusiti izraz lica,
dodao je: „Pošto si već tu, možeš da nam pomogneš. Zapravo, počni
tako što ćeš nam reći šta ti znaš o tome šta on radi ovde.“
„Prošli put sam videla Krisa one noći kada su održani pregovori.
Udario je Gejba palicom da bi ga naterao da me pusti. Rekao mi je...“ Eli
se trudila da se priseti razgovora koji se vodio usred jezivog meteža.
„Rekao je da je on na našoj strani.“
„Eli“, reče Izabela blago. „Ne smeš tome pridavati suviše značaja.
Natanijel ume vrlo dobro da ispere mozak svojim ljudima. A njegovi
ljudi umeju veoma ubedljivo da lažu.“
Eli se setila Broja Devet i njegovog gunđanja. „Znam“, kazala je. „Ali
mislim da to ne uspeva kod svih.“
Videla je da ih nije ubedila.
„Slušajte, znam da bi ovo mogla biti zamka, razumete?“, reče ona.
„Samo kažem da treba da ga saslušamo. U slučaju da nije.“
„Sad mije nešto palo na pamet.“ Silven pogleda u Radža. „Trebalo bi
to da iskoristite u ispitivanju. Neka Eli stane na Kristoferovu stranu. Vi
i Izabela se ponašajte upravo tako - kao da joj ne verujete.“
Radž se zamisli.
„To bi moglo da upali“, reče on polako. „Ako Kristofer pomisli da je
neko na njegovoj strani...“
„Mogao bi da pogreši“, završi Silven njegovu misao.
„Ili neće“, dodade Eli, „ako ne pokušava da nas prevari.“
Ona pogleda u ostale, shvatajući da niko osim nje ni na trenutak nije
poverovao da Kristofer stvarno ne pokušava da ih prevari.
Čak ni ona nije bila sasvim sigurna u to.
„Hajde da počnemo“, reče Radž, okrećući se ka vratima. Izabela
krenu za njim.
Eli je pošla za njima. Gotovo je već stigla do vrata kad je shvatila da
se Silven nije ni pomerio s mesta.
Pogledala gaje. „Zar ti nećeš s nama?“
On odmahnu glavom. U njegovom izrazu videla je nagoveštaj onog
starog Silvena.
„Ovo nije moja borba“, reče on, „već tvoja. Idi spasi brata.“
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Vinski podrum se nalazio u dugoj i uskoj zasvođenoj prostoriji, sa

sivim kamenim zidovima i podom. Tu je bilo hladnije nego u hodniku.
Dok je u toj prostoriji boravio Džeri Kol, iz nje je bio uklonjen sav
nameštaj osim jedne stolice, a Džeri je bio vezan lancima. Kristofer je,
međutim, sedeo za malim stolom, bez lanaca. Neko mu je doneo šolju
čaja koja se, netaknuta, još pušila pred njim.
Izgledao je napet ali ne i uplašen. Kad je Eli ušla, pogledao je u nju sa
olakšanjem.
Eli se pridružila Izabeli i Radžu ispred stola za kojim je sedeo
Kristofer.
„Kristofere, ja sam Izabela le Fanul, direktorka Akademije Simerija.“
Izabelin ton je bio ravnodušan, ali ne i neprijateljski. „Ovo je Radž Patel,
moj šef obezbeđenja. Treba da ti postavimo nekoliko pitanja.“
„Naravno“, reče uljudno Kristofer. „Razumem.“
„Najpre nam reci kako si ušao na školsko imanje.“
„To mije Natanijel još davno pokazao. Postoji jedan stari ulaz sa
severne strane. Kapija sa stražarskom kućicom.” On se nakašlja. „Tako,
hm... ovaj... Tako Natanijel ulazi.”
Radž ga zapanjeno pogleda. „Koliko ja znam, ta kućica je već
decenijama zapečaćena.”
„Ta kućica je nekad bila zapečaćena”, ispravi ga Kristofer. „Ako
pažljivije pogledate, videćete daje brava skinuta. Ja sam tuda prošao i
prošli put. Večeras sam pretpostavio da to još niste primetili.” On
raširi ruke, kao da se izvinjava. „I niste.” Izabela se okrete Radžu i
pogleda ga s nevericom. On odmah skoči na noge i izađe iz prostorije.
Kad se koji čas kasnije vratio, Eli je videla da on kipti od besa, iako
se trudio da ostane miran. Donja vilica mu je bila čvrsto stegnuta.
„Proveravam tu informaciju. Nastavljamo.” Radž se okrenu Krisu.
„Je li to jedini ulaz na školsko zemljište za koji znaš?” Kristofer
ravnodušno slegnu ramenima. „To je jedini za koji mi je Natanijel
rekao. On ga smatra vrlo korisnim. Videćete koliko je dobro sakriven.
Nije vaša krivica što to ranije niste primetili. On je vrlo, vrlo vešt.”
 Činilo se da njegovo saosećanje nije utešilo Radža. Pre bi se moglo
zaključiti da ga je još više razjarilo.
„Da li si mu se zbog toga pridružio?”, upita on. „Zato što je tako
vešt’?” Poslednju reč izgovorio je prezrivo.
Kristofer nije odmah odgovorio; spustio je vrhove prstiju na sto.
„Znam da ste zajedljivi, ali u neku ruku, to je istina”, rekao je on
konačno. „Umeo je vrlo vešto da se sprijatelji sa mnom dok sam bio
mlađi. Vrlo vešto da me uveri da ne smem da verujem svojoj porodici.
Vrlo vešto da potkopa sve u šta sam verovao, nakon čega sam ostao
zbunjen i ranjiv. Imao sam poverenja u njega.“ Kristofer duboko
uzdahnu. „A on je poslednja osoba kojoj je trebalo da verujem.“
Eli ga je napeto posmatrala, tražeći znake neiskrenosti. Međutim,
činilo joj se da je on potpuno iskren. Izgledao je kao onaj stari Kristofer.
„Kažeš da te je namamio na svoju stranu, i da si kasnije zažalio zbog
toga?“ Izabela nije zvučala ubeđeno. „Oprosti mi, ali s njim si od svoje
sedamnaeste godine. Sada imaš skoro dvadeset. Dosta ti je vremena
trebalo da shvatiš da si pogrešio, zar ne?“
Kristofer porumene. Ali ju je ipak pogledao pravo u oči. „Pitate me
jesam li bio glup? Pretpostavljam da jesam. Želeo sam da verujem da je
Natanijel u pravu. Želeo sam da verujem da sam ja sjajni bogati momak
koji treba da upravlja svetom. Želeo sam da verujem da ste mi vi
neprijatelji, a Natanijel prijatelj. Međutim, umesto toga, shvatio sam
daje on samo jedan poremećeni tip koji želi da se preko mojih leđa
osveti svojoj porodici. Baš kao što sam ja preko njega hteo da se
osvetim svojoj.“ Jetko se nasmejao. „Zar život nije božanstven?“
„Kristofere“, reče Izabela, naginjući se ka njemu. „Tražiš od nas da ti
poklonimo ogromno poverenje, isključivo na osnovu tvoje reči i Eline
vere u tebe.“
Kristofer pogleda u Eli. „Ne bih lagao Eli. Ni vas.“ Ponovo se
okrenuo Izabeli. „Ovde sam zaista samo zbog toga što znam koliko je
Natanijel sada opasan. Video sam na šta je sve spreman. A jedini ljudi
na svetu za koje znam da su spremni da mu se suprotstave nalaze se u
ovoj prostoriji.“
Zavladala je tišina. Zatim se Eli nakašljala.
„Krise, Natanijel je zarobio jednog mog druga. Onog kojeg si
upoznao one noći u Londonu, onog koji mi je pomogao.“
„Sećam ga se“, reče Kris. „Tamna kosa, mišićav?“ Jetko se nasmešio.
„Na trenutak sam pomislio da će me ubiti.“ Zastao je. „Nadao sam se da
ste uspeli da umaknete.“
 „I jesmo“, odgovori ona. „Natanijel nas je pratio.“
„Sranje“, reče on prilično saosećajno. „ A sad gaje zarobio?“
Eli klimnu glavom, ne mogavši da sakrije koliko je očajna zbog toga.
„Kaže da će ga ubiti. Moramo nešto da učinimo, ali ne znamo gde je on.
A ponestaje nam vremena.“
Kristofer ju je dugo gledao u oči. Zatim se opet okrenuo Izabeli i
Radžu. „Proveravali ste kuću u Londonu?“
Oni klimnuše glavom.
„Posmatramo je još od pregovora“, reče Radž. „Tamo se nije
vraćao.“
Kristofer zamišljeno protrlja bradu.
„Onda nam ostaju dva važna mesta. Kuća Gilmorovih u Sariju ili
staro imanje Sent Džon u Hempširu.“
Eli zatrepta. Kuća Gilmorovih - Kejtinih roditelja.
„Proveravali smo kuću Gilmorovih. Nije tamo.“ Tokom čitavog
ispitivanja, pred Radžom je ležala netaknuta fascikla. Sada ju je otvorio
i prelistao papire u njoj. Trenutak kasnije, digao je glavu.
„Ne znamo za Sent Džon. Nije na našoj listi.“
„Baš čudno.“ Kristofer nabra čelo. „To je jedino što mu je otac
testamentom ostavio. Ili bar Natanijel tako kaže. Kaže da je njegov otac
skoro sve ostalo ostavio vama.“
Poslednje reči behu upućene Izabeli.
Ona se namršti. „Mislila sam da je ta stara kuća prodata posle smrti
moga oca. Hoćeš da kažeš da nije tako?“
Kristofer odmahnu glavom. „Bio sam tamo mnogo puta. Natanijel
često odlazi tamo.“
Radž i Izabela se zgledaše - Eli je osećala njihovo uzbuđenje, mada
su se oboje trudili da ništa ne odaju.
„Gde se tačno nalazi to imanje Sent Džon?“, upitao je Radž s
namešteno ravnodušnim izrazom lica.
„Seosko imanje. U blizini nekog majušnog sela koje se zove
Difenhol“, reče Kristofer. „To je zapravo samo jedna raskrsnica. Ako mi
donesete mapu, pokazaću vam.“
Radž dugim koracima krenu ka vratima i otvori ih. Kratko se
došaptavao s jednim čuvarom.
Za to vreme, Eli je krišom zagledala svog brata. Izgledao je isto kao
što je pamtila, pa ipak... nekako drugačije. Odraslije. Nije mogla da
odredi tačno u čemu je razlika - ali se on u poslednjih nekoliko godina
promenio. Više nije bio dečak. Na obrazima je imao fine, zlataste
obrise zulufa.
Kada se vratio, Radž se zagledao u Kristofera s novim
interesovanjem.
„Bio si u pravu kad je reč o staroj stražarskoj kućici. Čuvari kažu da
su svi katanci skinuti i zamenjeni imitacijama.“
„Zaista vas ne bih lagao“, reče Kristofer usrdno. „Ovde sam iz
razloga koje sam vam objasnio.“ Zastao je. „Ne bi trebalo tako da
ostavljate kapiju. Ako Natanijel sazna da sam ovde, upotrebiće je.“
„Vrata su zabarikadirana“, odgovori oštro Radž. „Sutra će biti
zazidana.“ Ostao je da stoji, blago oslonivši vrhove prstiju na površinu
starog stola. „Nabavićemo mapu. Hoću da mi pokažeš gde se nalazi ta
kuća.“
Radž rukom dade znak Izabeli i Eli da ustanu. „Možete li da pođete
sa mnom, molim vas? Hteo bih nešto da vam kažem.“
Izašli su iz sobe svi zajedno. Eli se na vratima osvrnula. Kristofer ih
je posmatrao kako odlaze.
Nikada joj nije izgledao tako usamljen.

„Kako ti se čini?“, upita Izabela Radža.

Radž protrlja bradu. „Ne znam. Ako glumi, glumi vrlo dobro.“
„Pa“, podseti ga Izabela, „imao je dobrog učitelja.“
Stajali su u mračnom podrumskom hodniku. Nedaleko od njih,
četvorica Radžovih ljudi čuvala su odaju u kojoj je boravio Kristofer.
Izabela se okrete ka Eli, koja je ćuteći stajala pored njih. „Šta ti
misliš? Ti ga poznaješ bolje od nas.“
Eli je oklevala. „Volela bih da mogu da budem sasvim sigurna“,
odgovori ona. „Ovo mi liči na pravog Kristofera, ali...“
„Ali mogao bi i vešto da laže“, završi Radž njenu rečenicu. „Dakle,
slažemo se.“
Eli mu se nije suprotstavila, ali se u dubini duše osećala rastrzano.
Izneverila je Kristofera time što mu nije poverovala. Ali u poslednje
vreme nije mnogo učinio da zasluži njeno poverenje.
Čak i ako se zaista predomislio, njena odanost pripadala je Simeriji.
I svim onim ljudima na spratu. A ne bratu koji je, ne tako davno,
pokušavao da spali ovu zgradu.
„Znaćemo nešto više kad budemo proverili tu kuću“, reče Izabela i
nestrpljivo doviknu preko ramena: „Gde je ta mapa?“
 Jedan čuvar reče nešto u radio, a zatim pogleda u Izabelu. „Upravo
stiže.“
Izabela se okrenu ka Radžu i oštro ga pogleda. „Inače, moraćemo da
popričamo o toj stražarskoj kućici. Kako je to moglo da se desi?“
On stisnu usne. „I ja bih to voleo da znam. Očigledno je sve urađeno
vrlo profesionalno, ali preuzimam ličnu odgovornost za taj
bezbednosni propust. To je neprihvatljivo.“
Bilo je vrlo neuobičajeno za direktorku da kritikuje svoje osoblje
pred učenicom. Eli se osećala nelagodno, kao da prisluškuje.
Pokušavala je da skrene pogled.
Činilo se da će Izabela krenuti u još žešći napad kad se iz tame
odjednom pojavila Dom, s laptopom pod miškom i svežnjem papira u
ruci.
Očigledno je trčala celim putem iz svoje kancelarije na spratu jer je,
stigavši do njih, bila već zadihana.
„Istina je“, reče ona pre nego što je Izabela stigla da joj postavi
pitanje. „Ta kuća postoji.“
Postavivši laptop na prašnjavi ispust na zidu, Dom ga je otvorila.
Ekran zasvetle i na njemu se pojavi mapa.
Lokacija je bila obeležena crvenom tačkom. Dom kucnu prstom po
ekranu.
„Ovde se nalazi imanje Sent Džons filds. Već generacijama pripada
porodici Sent Džon.“
Kompjuterski ekran jasno je svetleo u mračnom hodniku. Njegov
sjaj davao je njihovim licima sablasnu boju.
„Je li to zaista taj Sent Džon?“, upita kruto Izabela. „Moj otac?“
Dom klimnu glavom. „Kuća je bila u imovinskom portfoliju vašeg
oca neposredno pre njegove smrti. U nekom trenutku je prepisana na
Natanijela Sent Džona.“ Ona pruži Izabeli komad papira. „Razlog što se
nije pojavila u našem pretraživanju imovine jeste taj što je Natanijel
svoju imovinu prebacio u imovinski portfolio firme Ptolemej propertis
limitid, pre više od deset godina.“ Naočare joj blesnuše na svetlu. „U
suštini, prodao ju je samom sebi.“
„Ali se više nije vodila na njegovo ime.“ Radž je zvučao zadivljeno.
„Upravo tako. Jedina imovinska stavka koju nije prebacio jeste kuća
u Londonu.“ Dom pogleda u Izabelu, pa u Radža.
„Proveravali smo sve mogućnosti za sve stavke iz portfolija, ali ih
nema više u oblasti u kojoj verujemo da se Natanijel krije. Ipak, još
uvek ih pomno istražujemo. Za slučaj da nam je nešto promaklo.“
 „Hvala, Dom.“ Izabela je izgledala sumorno zadovoljna. „Ovo bi
moglo da bude to mesto.“
Radž je već vadio telefon iz džepa. „Moraćemo da podesimo satelit
da bolje pogledamo kuću čim sunce izađe. Prebaciću neke svoje
momke tamo. Saznaj sve što možeš o obezbeđenju koje je
postavljeno...“
Dom klimnu glavom. „Upravo radimo na tome.“
Radž pogleda na sat. „Mislim da ne možemo večeras da uradimo
bogzna šta dok ne osmotrimo bolje tu kuću. Bilo bi dobro da se svi
malo odmorimo. Moglo bi da prođe dosta vremena pre nego što nam
se pruži druga prilika za to.“
Eli se setila sata na ekranu na spratu. Koji neprestano odbrojava,
odbrojava, odbrojava.
„Ma dajte, Radže“, usprotivila se ona, „nemamo vremena.“
Obično nije tako razgovarala s njim - na ravnoj nozi. Međutim, na
njeno iznenađenje, on se nije pobunio.
„Razumem kako se osećaš“, reče on. „I moraćemo ovo da radimo
brzo. Samo mi treba nekoliko sati da pribavim neke informacije, a onda
ćemo u zoru krenuti punom parom. Domin tim će raditi na tome preko
noći.“ Radž je pogleda u oči. „Ako je on tamo, moramo to da uradimo
kako treba.“

Dvadeset minuta kasnije Eli je stajala u Dominoj kancelariji ispred

velikog ekrana montiranog na zid. Ekran je bio suviše mračan da bi na
njemu mogla razaznati Karterovo lice. Sedeo je na stolici, pognute
glave, i naizgled spavao - ili dremao. U njegovom telu, nagnutom
napred, bilo je izvesne napetosti, kao da se odupirao snu. Kao da se
trudio da natera sebe da ostane budan.
Baš kao i ona.
Na suprotnoj strani kancelarije, za okruglim stolom, sedela je grupa
čuvara koje Eli nije poznavala i radila na laptopima. Jedna od njih, žena
s dugom plavom pletenicom, držala je slušalice na ušima i prisluškivala
Natanijelove čuvare.
Povremeno su radoznalo gledali ka Eli, ali joj se niko nije obraćao.
Izabela, Radž i Dom otišli su u Izabelinu kancelariju da naprave
planove - Eli su naredili da ode u krevet. Ona je, umesto toga, došla
ovamo.
 Na satu na ekranu je pisalo 52:21:38.
Brojevi su se brzo smenjivali. Eli je zastao dah.
Žudela je da vidi Karterovo lice. Da mu čuje glas. Želela je da se
sretne s njim u hodniku i kaže mu: „Ćao!“ Sasvim nemarno. Zato što se
viđaju svaki dan, i što njihov susret ne znači ništa posebno. Zato što će
se opet videti za koji minut.
„Ćao i tebi“, zamišljala ga je kako joj odgovara. A zbog toga se, ko
zna zašto, osećala još gore.
Zato što se sve to dešavalo samo u njenoj glavi. A on je bio u
ogromnoj opasnosti.
Oprezno je digla ruku i dotakla ekran. Bio je hladan pod njenim
prstima.
„Drži se, Kartere“, prošaputala je. „Dolazimo po tebe.“

Nešto kasnije, Eli se naglo trgla iz sna i mamurno osvrnula. Bilo je tako
mračno da joj je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da je u svojoj
sobi.
Jedva se sećala kako se prošle noći uvukla u svoj krevet. Kad je
izašla iz Domine kancelarije, bila je toliko iscrpljena da joj je sećanje
bilo sasvim maglovito. Još uvek je bila u suknji i bluzi, samo joj je
jorgan bio nasumično prebačen preko nogu.
Osećala se ošamućeno, kao da je sanjala. Ali je bila sigurna da nije.
Nešto ju je probudilo. Neki zvuk.
Pipajući je potražila prekidač lampe na stolu i pritom oborila
budilnik. Pao je s muzikalnim treskom.
Kad je napokon pronašla prekidač, svetio joj se činilo sumanuto
jarkim; zaslepilo ju je.
Tada je opet čula isti zvuk.
Tap. Tap. Tap.
Neko je tri puta brzo pokucao. Na njena vrata.
Eli se odjednom sasvim razbudila.
Zbacivši jorgan jednim brzim pokretom, skočila je iz kreveta. Bosim
stopalima bešumno je prišla vratima.
Priljubila je uvo uz hladno drvo i zadržala dah. Srce joj je snažno
udaralo.
„Ko je to?“, upitala je, glasom još uvek promuklim od sna.
U prvi mah nije bilo odgovora. A zatim: „Eh? Ja sam, Dom.“
 Eli s olakšanjem izdahnu i naglo otvori vrata. Dom je stajala u
mračnom hodniku.
Bila je isto obučena kao i ranije. Pogled joj je iza uskih naočara bio
teško dokučiv, ali je u njenom izrazu lica bilo nečeg - nečeg od čega se
Eli zgrčila utroba.
„Šta se desilo?“
„Karter“, odgovori Dom. „Natanijel je prekinuo prenos.“
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Kad je Eli koji minut kasnije uletela u Dominu kancelariju, Izabela je

stajala pored mape i razgovarala s trojicom Radžovih čuvara. U
međuvremenu se presvukla u elegantne sive pantalone i belu bluzu.
Bila je ogrnuta crnim kašmirskim kardiganom. Da nije imala tamne
podočnjake, niko ne bi mogao primetiti da uopšte nije spavala.
U pozadini prostorije pored Dom je stajao Radž, sveže obrijan i sa
šoljom kafe u ruci. Dom mu je nešto objašnjavala, a on ju je pažljivo
slušao.
Šak i Zoe su sedeli za stolom sa svojim laptopima, ali nisu kuckali
po njima. Gledali su u ekran na zidu.
Eli pogleda u istom pravcu. Karter je nestao s ekrana. Ostala je
samo tama i upozorenje ispisano krupnim belim slovima: URADITE
ONO ŠTO TRAŽIM I VIDEĆETE GA OPET.
U donjem uglu ekrana još uvek su svetleli crveni brojevi-47:53:15.
„Šta se desilo?“
Eli je te reci izgovorila zaprepašćenim šapatom. Ali ju je Izabela
ipak čula i brzo joj prišla.
„Eli, drago mije što si tu. Slušaj me sad. Natanijel je prekinuo
prenos. Dom i Šak pokušavaju ponovo da ga uspostave - možda postoji
način da hakujemo njegovu kameru. Ona to upravo pokušava. U
međuvremenu...“
Eli joj nije dozvolila da završi rečenicu.
„Ne razumem. Zašto je to uradio? Šta se dešava?“
Činilo joj se da je odjednom izgubila tlo pod nogama.
Bili su tako blizu da ga izbave. A sad čak više i ne znaju je li on još
uvek tamo.
„Eli“, reče Izabela, „tako Natanijel radi. On voli predstave.“ Okrenula
se ka Dom. „Pokaži joj.“
Dom je nešto ukucala u računar. Odjednom se Karter opet pojavio
na ekranu, prikovan lancima za zid. Preko usta mu je bila prilepljena
lepljiva traka. Izgledao je bled. Nekoliko trenutaka kasnije, u kadar je
ušao i Natanijel.
 Kao i uvek, imao je savršeno krojeno odelo i uredno vezanu
kravatu. Na manžetnama košulje sjajila su mu se dugmad. Bilo je zaista
perverzno što neko toliko grozan može da izgleda tako privlačno.
Krećući se bez imalo žurbe, Natanijel se približio kameri i nagnuo
se ka njoj. Uradio je nešto što nisu mogli da vide. Odjednom se začuo i
zvuk. Eli je čula Natanijelove korake. Čula je i zveket Karterovih lanaca
kad se on nelagodno promeškoljio.
Potom se Natanijel zviždućući udaljio. Melodija koju je zviždao
sablasno je odzvanjala dok je obilazio iza Karterove stolice. Spustio je
šake na Karterova široka ramena i nasmešio se u kameru.
Karter se trgao od njegovog dodira. Mišić na obrazu mu je zatitrao.
Eli je videla kako mu oči sevaju od mržnje.
„Izabela. Eli.“ Natanijelove usne izvile su se u savršen, gnusan
osmeh. „Pružio sam vam priliku da vidite gde smo. Dobili ste moju
poruku. Kako vidite, vreme vam ističe. Hajde da završimo s tim.“ Glas
mu je bio zvonak, gotovo prijatan. Kao da razgovara sa starim
prijateljima. „Svi znamo da je igra gotova. Završila se one noći u
Londonu. Priznajte poraz. Napustite školu i ne vraćajte se više u nju.
Recite preostalim malobrojnim Lusindinim pristalicama da ste gotovi.
Tada ću vam vratiti Kartera Vesta.“
Karter odmahnu glavom i pokuša nešto da kaže, ali se zbog lepljive
trake na njegovim ustima čulo samo nerazgovetno mrmljanje.
Natanijel nastavi. „Ako to ne uradite, moći ćete da gledate Kartera
kako umire. Uživo, preko kamere.“ Potapšao je Kartera po ramenu,
sablasno podražavajući saosećanje. Eli se naježila gledajući ga. „Vidite
sat. Znate koliko vremena imate. Moje telefonske linije su, kako se to
lepo kaže, uvek otvorene. Ali za sada ovo isključujem. Mislim da ste
dovoljno videli.“
Dao je znak nekom iza kamere. Slika istog časa nestade i zameniše
je beli brojevi.
„Natanijelov telefonski broj“, objasnila je Izabela, glasom punim
prezira.
Tada se na ekranu pojavila poruka koju je Eli videla kada je ušla u
kancelariju.
Izabela se okrenula ka njoj. „Od tada je ovako.“
Eli odjednom obuze strahovita panika. „Ne mogu više ovo da
podnesem. Moramo nešto da preduzmemo.“ Piskavim glasom je
ponovila. „Sigurno možemo nešto da uradimo.“
U prostoriji je zavladala tišina. Sada su ih svi posmatrali.
 „Radimo nešto, Eli“, odgovori Izabela pribrano. „Ovo je taktika. To ti
je valjda jasno? Moraš da razmišljaš glavom, a ne srcem. Posmatraj to
racionalno. Natanijel nam je pružio priliku da vidimo Kartera jer je
znao da će nas to navesti da se uspaničimo. Sada je iz istog razloga
prekinuo prenos. On upravo želi da paničimo. Zato to i radi. Ne pružaj
mu ono što on želi.“
Eli nije znala kako da se obuzda. Činilo joj se da joj se srce cepa
nadvoje.
Radž im je prišao, smrknutog lica. „Eli, iskreno verujem daje Karter
dobro. Natanijel je poslovan čovek - on želi nešto što mi imamo. On
nema logičnog razloga da naudi Karteru.“
„Možda je sad dobro“, reče Eli, pokazujući ka crvenom satu na
ekranu, koji je neumoljivo otkucavao. „Ali šta će biti za dva dana,
Radže?“ On zausti da joj odgovori, ali mu ona to nije dopustila. „Hoću
da se on vrati.“ U očima je zapekoše suze. „Ovo ne bi smelo da se
dešava. Natanijel će morati da plati zbog ovoga. Ovog puta ne smemo
da pogrešimo...“
Glas joj je drhtao od osećanja i ona se snažno ugrize za usnu.
Odgovorio joj je Radž.
„Uskoro sviće. Krećem u Sent Džons fild sa grupom svojih najboljih
čuvara. Dom mi je obezbedila satelit. Čim sunce izađe, opkolićemo
kuću. Verujem da je Karter tamo. A ako jeste, dovešćemo ga.“ Nagnuo
se prema Eli, netremice je gledajući u oči. „Kunem ti se. Vratićemo ga.“

Kao što je Radž i obećao, njegov tim je krenuo pre zore, raspoređujući
se svuda oko širokog terena Sent Džons fildsa.
Kad je konačno svanulo, proradio je satelit koji je Dom obezbedila.
Odmah posle šest ujutru Natanijelova poruka je nestala, a zamenila ju
je maglovita slika zelenog seoskog engleskog pejzaža.
Na trenutak su svi zastali i zagledali se u ekran. Na njemu se video
vijugavi uski put. Eli je primetila kako kroz gusti baldahin krošanja
proviruje i velika kuća od cigle sa dimnjakom. Nešto dalje od puta
nalazilo se i nekoliko velikih ambara.
Na travnjaku je bilo parkirano nekoliko raštrkanih vozila - gde god
da se nalazilo to imanje, bilo je krcato.
Eli je netremice zurila u ekran, kao da bi on mogao nešto da joj
razjasni. Ali ništa se nije micalo.
 Sve je izgledalo napušteno.
Dom je prosledila satelitski prenos Radžu.
Posle toga... ništa se nije dešavalo. Čekali su unedogled. Povremeno
bi pristigao neki auto, što bi izazvalo uzbuđenje. Ali do popodneva nisu
viđeni ni Natanijel niti bilo ko iz njegovoj najužeg kruga.
Plamičak nade koji je Radž rasplamsao polako se gasio.
Eli je sad posumnjala u sve. Obuzeo ju je strah.
Šta ako ovo nije to mesto? Ostao nam je još samo dan i po. Tako malo
vremena! Zašto traće vreme posmatrajući tu kuću?
I konačno, neizbežno pitanje.
Šta ako nas je Kristofer lagao?
Ova poslednja misao ju je proganjala.
Tako se, kasno tog popodneva, Eli iskrala iz kancelarije i otišla da
potraži brata. Zatekla ga je kako sedi sam u dnevnoj sobi, sa otvorenom
knjigom na krilu. Dvojica čuvara koji su imali zadatak da ga nadziru
sedeli su malo dalje.
Neko mu je pozajmio pantalone i tamnoplavi džemper s grbom
Simerije. Izgledao je spokojno - kao da je tu oduvek pripadao. A to ju je,
ko zna zašto, razbesnelo.
Zašto bi on tu sedeo, u toploj i udobnoj sobi, kad je Karter
zarobljen?
Čvrsto je odlučila da ga natera da joj kaže istinu.
„Izgledaš bolje“, rekla mu je, spuštajući se u kožnu fotelju nasuprot
njemu. „Jesi li spavao?“
„Da.“ On se zagleda u nju. „Ti izgledaš gore. Pretpostavljam da ti nisi
spavala?“
„Nisam imala vremena“, odgovori ona. „Suviše se toga dešava.“
„Još ga niste pronašli“, primeti on. To je samo podstaklo Eline
sumnje.
„Ne“, priznade ona. „Natanijel nam je neko vreme omogućio prenos,
tako da smo mogli da ga vidimo u njegovom... zatvoru.“ Jedino je tako
mogla to da nazove. „Ali ga je sinoć prekinuo.“
Kristofer izdahnu kroz stegnute zube.
„Bože, Eli, žao mi je. To baš liči na Natanijela. Taj čovek je pravi
idiot.“ Pogledao je u sestru. „Igra se s vama, znaš da je tako, zar ne? Šta
god da sad traži, za njega je to samo igra.“
Eli nije znala šta da misli. Kristofer je zvučao sasvim uverljivo.
Činilo se da ga Natanijelov postupak stvarno nervira. Čak je delovao i
saosećajno.
 Ali šta ako je sve to gluma?
„Tako kaže i Radž“, odgovori ona, pomalo nabusito. „Ali teško je
poverovati u to kad je Natanijel stavio na ekran sat koji otkucava
vreme i na kome je ostao još dan i po, i kaže da će tada ubiti Kartera
ako mi još uvek budemo ovde.“
Na bratovljevom licu tražila je nagoveštaje njegovih misli. „Krise,
sve smo položili na tvoju reč da se on nalazi u Sent Džons fildsu. A tamo
od njega nema ni traga ni glasa.“
Nagnula se napred i pogledala u brata. U njegovim očima je videla
iznenađenje. „Molim te, reci mi da nas nisi prevario“, reče ona. „Ja sam
ti sestra. Ako si me ikad voleo, ne radi mi to. Jer ako si me prevario,
kunem ti se bogom, više mi nisi rod.“
Uprkos svim njenim naporima da se obuzda, glas joj je zadrhtao. Na
trenutak je skrenula pogled, da se malo smiri.
Kad je ponovo pogledala u Kristofera, on ju je gledao pravo u oči.
„Kunem ti se životom naše majke, Eli, da te ne obmanjujem. Ovo je
istina. Završio sam s Natanijelom. Ovde sam zato što više nikad ne
želim da imam ništa s njim. Molim te, preklinjem te. Veruj mi.“
Ne trepćući, Eli je tražila bilo kakav znak neiskrenosti. Međutim,
Kristoferov glas je zvučao molećivo. Na njegovom dobro poznatom licu
nije videla ništa osim iskrenosti.
Eli se zavalila u fotelji. „Želim da ti verujem, zaista želim. Ali sam
toliko preplašena. Toliko si dugo bio odsutan. Sve to vreme bio si s
njim. Više ti ne verujem. Želim da ti verujem, ali ne mogu.“
Činilo se da je Kristofera to pogodilo.
„Ma daj, Eli“, rekao je. „To nije pošteno. Stavio sam život na kocku
da bih došao do tebe. Sve sam žrtvovao. Pruži mi bar priliku da ti
dokažem da ne lažem.“
„Ne znam kako bih to mogla“, reče Eli dižući glas, a zatim
primoravajući sebe da se smiri: „Sve je tako opasno. Strahovito je
opasno pružiti ti tu priliku. A ne pružiti ti priliku?“ Ona diže ruke. „Pa, i
to je opasno. Šta god da uradim, ne valja.“ Činilo se da on želi nešto da
kaže, ali mu ona nije dozvolila. „Štos je u tome, Kristofere, što, ako nisi
iskren - ako ti je Natanijel toliko isprao mozak da to više nisi ti - Karter
bi mogao da nastrada. A ja ne smem dozvoliti da se to desi.“
Kristofer je snažno protrljao oči pre nego što je odgovorio.
„Natanijel mi je bio isprao mozak dok sam bio klinac. Bio sam ranjiv
i on je to iskoristio. Nikad nisam poricao da sam pogrešio. Ali sad ti
kažem - kunem ti se - da sam završio s njim. Sada vidim ko je on
zapravo. On ubija ljude. Ili barem unajmljuje druge da ubijaju u njegovo
ime. A to me strahovito plaši.“ Oklevao je, gledajući je u oči. „Mislio sam
da će ubiti i tebe, Eli. Stvarno sam to mislio. A i dalje mislim da bi to
uradio ako bi pomislio da bi mu to donelo korist. Tako da... ako želiš da
znaš zašto sam ovde, eto zašto.“
Eli na trenutak nije znala šta da kaže. I sama je mnogo puta
pomislila da bi Natanijel mogao da je ubije. Ili da pošalje Gejba da to
uradi. Međutim, to što je od Kristofera čula da je u pravu, na neki način
ju je još više uplašilo.
Međutim, verovala mu je, što je možda bilo još važnije. Strast u
njegovom glasu, prikrivena mržnja prema Natanijelu - niko to ne bi
mogao da odglumi. Niko. Možda je ponešto i slagao, ali mu je to
verovala. Došao je ovamo zato što se plašio za nju.
„Dobro“, reče ona. „Dakle, onda mi je potrebna tvoja pomoć.“
On je pogleda pun nade. „Veruješ mi?“
„Više nego ranije“, priznala je. „Ali ako želiš da svi ovde poveruju da
si se promenio, pomozi nam da izbavimo Kartera.“
On nabra čelo. „Elice, rekao sam ti istinu u vezi sa Sent Džons
fildsom. Još uvek verujem da ga Natanijel čuva tamo. On nikome na
svetu ne veruje dovoljno da mu dopusti da čuva nešto tako vredno
poput tvog prijatelja. Suviše je oprezan za tako nešto. On će tog momka
sigurno čuvati na sopstvenom posedu.“ Upirao je prstom u sto,
naglašavajući svaku reč. „On je tamo, Eli.“
Srce joj je poskočilo, ali se trudila da ostane mirna.
„Naši ljudi već posmatraju taj teren“, kazala je. „Ako si u pravu,
uskoro ćemo to saznati. Ali čak i ako je Karter tamo, ipak ćemo morati
da uđemo u kuću. A to ne deluje jednostavno. Prisluškivala sam
Natanijelove čuvare - ima ih mnogo.“
Kristofer joj nije protivrečio. „On ima sopstvenu vojsku. I s
razlogom voli baš tu kuću - udaljena je od puta. Kao i ovo mesto.“ On
baci pogled ka čuvarima koji su ih posmatrali sa suprotne strane
prostorije. „U kući ima dobar elektronski bezbednosni sistem...“ Zastao
je. „U suštini, taj tip je opsednut obezbeđenjem.“
Eli je upravo i očekivala tako nešto.
Trudeći se da zvuči nemarno, iznela mu je svoju ideju. „Mislimo da
su čuvari ključni. Potreban nam je neko od njih na našoj strani.“
To zapravo nije bila rekla ni Radžu. Međutim, bila je sigurna da je u
pravu. Broj Devet bi im pomogao. A sad kad su bili tako blizu uspeha,
morala je da sazna što je više moguće o njemu.
 Kristofer se malo zamislio i klimnuo glavom. „To bi moglo da uspe.
Ako pridobijete jednog čuvara na svoju stranu, on može da skrene
pažnju ostalima i da vam pomogne da bezbedno uđete i izađete. Da.“
Izgledao je zadivljeno. „Zapravo, to je možda najbolji način. Je li Radž
odabrao nekoga od njih?“
„Mislim da jeste“, šlaga Eli. „Ali moramo da saznamo što više o
njima. Tako ćemo znati kako da dopremo do njih.“
Činilo se da Kristofer to razume. „Šta želiš da znaš?“
„Zašto su odani Natanijelu?“
On ni časa nije oklevao. „Pare.“
„Pare?“ Eli nije skrivala iznenađenje. „Šta, on ih samo plaća? To je
to?“
„Uglavnom. Natanijel bira svoje regrute i odlično ih plaća.“ Nagnuo
se prema njoj, unoseći se u priču. „Većina tih momaka nalazila se u
teškim novčanim problemima kad su mu pristupili. Izdržavanje
porodice, bankrot, kockarski dugovi... Životi su im bili u haosu. To on
traži. Bivše vojnike ili policajce u problemima. On se tada pojavljuje i
nudi im rešenje svih njihovih nevolja.“
Eli je izgledala sumnjičavo jer je Kristofer nastavio pomalo kao da
se pravda: „Pričamo o sumama koje stvarno mogu da promene život,
El. Nakon što nekoliko godina radiš za Natanijela, ako si običan čovek,
završio si posao. Dobio si glavnu nagradu na lutriji. Sve tvoje brige
nestaju.“
Eli se prisećala svega što je čula da Devetka i ostali govore preko
radija. Da nikakav novac nije vredan onoga što se od njih traži.
„Ali zašto onda“, upita ona, „nakon izvesnog vremena ne odustanu?
To sigurno nije lak posao.“
„Zato što je novac zarazan“, odgovori on. „Oni počinju misleći da je
to idealan posao. Kada shvate koliko je prljav, već su upecani. Ako odu,
ponovo će upasti u nevolje zbog kojih su i dospeli kod Natanijela. A žele
novi auto, novu kuću, novu devojku... Uvek postoji još nešto što mogu
da kupe i zbog čega se isplati raditi.“ On uzdahnu. „Zbog tog novca žive
u zlatnom kavezu.“
Eli se priseti svih nula na papirima koje je pre neki dan potpisala s
Lusindinim advokatima, i krv joj jurnu u lice.
Da li je i ona sada u zlatnom kavezu?
Primorala je sebe da ostane usredsređena na temu.
„Da li ih znaš po imenima? Preko radija uvek pričaju u šiframa.“
Kristofer razrogači oči. „Hakovali ste Natanijelov sistem?“ Kad je
Eli klimnula glavom, on se nasmeši. „Stvarno ste opasni.“ Zamislio se,
trljajući čelo. „Znam nekoliko, ali ima ih na desetine. Ako bi mi pokazala
slike, mogao bih da ti kažem sve što znam o njima. Ali je teško bez
slika.“
Eli pomisli kako će morati od Radža da traži slike Natanijelovih
čuvara.
„Kako da dopremo do njih?“, upita ona. „Mislim, kažeš da to rade
zbog novca... da li bismo mogli da ih podmitimo?
Na primer, ako im ponudimo da im platimo više nego što on plaća,
misliš li da bi nam pomogli?“
On se malo zamisli. „Moguće. Mislim da većina njih nije uz njega
zbog toga što se slažu s njim ili što im se on dopada. Ali trebalo bi ti
dosta novca.“
„Novac nije problem.“
Kristofer je razgaljeno pogleda. „Gde ćeš ti naći toliki novac, Elice?
Mama i tata nikad nisu ni videli tolike pare. Za te momke ti treba prava
lova.“
Ona zausti da nešto kaže, a zatim se predomisli.
On nije znao šta se desilo. Nije čuo za testament njihove bake. Ona
ne mora to da mu ispriča. Mogla bi da mu kaže da je novac koji pominje
Izabelin.
Međutim, želela je da mu kaže. Zato što je želela da zna kako će on
reagovati kad to čuje.
Đaci koji su sedeli pored vrata i pričali izašli su iz sobe. Ostali su
samo njih dvoje i čuvari.
„U stvari... Lusinda“, reče Eli oprezno. „Kad je umrla, ostavila mi je...
nešto novca.“
„Stvarno?“ On je oštro pogleda. „Koliko je to nešto?“
„Mnogo.“
„Tako, znači.“ Kristofer se zavalio u meku kožnu fotelju i posmatrao
je, polako shvatajući. „Ostavila ti je sve, Eli?“
Eli se setila Natanijela i Izabele - i kako je nasledstvo uništilo njihov
odnos, njihovu porodicu i njihove živote. Roditeljska odluka - nešto na
šta nijedno od njih dvoje nije moglo da utiče - delovala je razorno.
Međutim, Kristofer je učinio isto u njihovoj porodici kad ih je
napustio. Možda više nije ostalo ništa da se uništi.
Pogledala ga je u oči. „Manje-više.“
On naglo izdahnu. Upitao je prigušenim glasom. „Eli, naša baka je
bila multimilijarderka. Da li to znači...?“
 „Da sam ja sad multimilijarderka?“, upita ona. To je zvučalo suludo.
Ali ona je zaista videla sve te nule. Nije bilo svrhe da poriče istinu, pred
sobom ni pred bratom. „Mislim da jesam. Na neki način. Da.“
Kristofer ju je dugo posmatrao, a na licu mu se polako pojavljivao
osmeh. Ramena su mu se tresla od potisnutog veselja. Napokon je
zabacio glavu i nasmejao se.
„Dođavola, Eli. To je neverovatno. Tako mi je neviđeno drago što je
to ostavila tebi, a ne Natanijelu.“ On se pljesnu po kolenu, a obojica
čuvara ga istog časa pogledaše. „On će stvarno popizdeti kad to sazna.
Prvo njegov otac, pa sada Lusinda - dva puta je izostavljen iz
basnoslovnih zaostavština zahvaljujući kojima je mogao da dobije sve
što želi. To je...“ On obrisa oči. „Savršeno.“
Iako se smešila, Eli ga je pomno posmatrala. Međutim, on nije
odavao ni nagoveštaj gorčine ni besa. Ni najsitnijim treptajem nije
nagovestio da žali što je Lusinda novac ostavila njoj umesto njemu.
Dozvolila je sebi da se malo opusti. „Pa, ne osećam se kao
bogatašica“, promrmljala je. „Pre svega, još uvek sam u jebenoj školi...“
Ko zna zašto, Kris se na to presamitio od smeha.
„Ah, ta naša porodica“, reče on, kad je malo obuzdao smeh. „Kakva
smo mi čudna, uvrnuta gomila bogatih luđaka.“
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Ostavivši Kristofera u dnevnoj sobi, Eli je jurnula uz stepenice,

osećajući nalet adrenalina u venama i snažno bubnjanje srca. Sad je
znala sve što joj je bilo potrebno da svoj plan predstavi Izabeli i Radžu.
Ako se oni slože, sve bi moglo da se obavi još noćas.
Došlo je vreme da razgovara sa Brojem Devet.
Iskoristiće njegovu mržnju prema Natanijelu. Ponudiće mu mnogo
novca.
Moglo bi da uspe.
Međutim, kad je uletela u Dominu kancelariju, spremna da im
objasni svoj naum, zatekla ih je sve okupljene u jednom kraju prostorije
kako slušaju glasove što su dopirali iz zvučnika.
U sobi je vladala očigledna napetost; svi su nepomično stajali i
ćutali. Činilo se da svi netremice prate razgovor.
Pre nego što je Eli stigla da pita šta se dešava, Dom je pogleda i diže
ruku, dajući joj znak da ćuti.
Eli pažljivo zatvori vrata za sobom.
Dom izgovori u radio-predajnik: „Šta sad vidite?“
Iz zvučnika dopre Radžov glas. „Identifikovali smo ovde dva
Natanijelova vozila. Na terenu vidimo čuvare u crnim uniformama, čini
se da patroliraju.“
Dom i Izabela se zgledaše.
Izabela se nagnu ka radiju. „Šta misliš, Radže? Je li to mesto koje
tražimo?“
Radž je neko vreme ćutao, a zatim reče:
„Mislim da jeste.“ Međutim, zvučao je oprezno. „Treba mi jasna
identifikacija. Ovo bi ipak mogla biti zamka.“
Izabela se ugrize za usnu. Eli je videla da se direktorka trudi da se
savlada. Ostalo im je tako malo vremena. Bili su tako blizu rešenja.
„Šta ti treba, Radže?“, upitala je mirnim tonom. „Možemo li nekako
da ti pomognemo proveravajući satelitske snimke?“
„Neću se zadovoljiti dok ovde ne vidimo Natanijela“, odgovori on.
„Moramo biti sigurni. Automobili se upravo pripremaju - ovo liči na
konvoj. Ako budemo imali sreće, to bi mogla biti njegova lična vozila.
Vidite li išta na ekranu tamo?“
Svi se kao jedan okrenuše ka ekranu montiranom na zid. Eli je
škiljila u sve prepoznatljiviju satelitsku sliku imanja s kućom i
okućnicom u prostranom dvorištu. Izgledalo je kao da se tri
automobila postavljaju ispred ulaznih vrata, ali su joj krošnje drveća
zaklanjale vidik - ispod lišća se nije videlo bogzna šta.
Činilo se da je i Dom zaključila isto. „Moramo da zumiramo“,
promrmlja ona, ukucavajući nešto u računar.
Koji trenutak kasnije, kamera kao da se približila. Sad je Eli videla
tamne krovove automobila kako sijaju na kasnom popodnevnom
suncu. Nazirala je i ulazna vrata kuće.
„Vidimo automobile, Radže“, rekla je Izabela. „Ali ne i ljude.“
„Sačekajte malo“, reče on. „Upravo su ušli unutra. Iz ovog ugla ne
mogu baš nabolje da im vidim lica. Moći ću da ih osmotrim kad stignu
do kapije, ali sam se nadao da ćete ih vi bolje videti.“
Na ekranu se videlo kako se ulazna vrata kuće otvaraju i kako
nekoliko ljudi izlazi.
„Vidim pokret“, reče Izabela napeto. „Četiri... ne, pet ljudi. Svi u
odelima, nema crne opreme.“ Pogledala je u radio. „To bi mogli biti oni,
Radž.“
„Razumem“, odgovori on. „Vidiš li im lica?“
Izabela priđe bliže ekranu da bolje pogleda, te je odgovorila Dom.
„Ne možemo, Radže. Drveće nam zaklanja pogled.“
Eli ne razmišljajući priđe bliže Izabeli i zagleda se u satelitski
snimak.
Videla je samo sjajne crne glave i ramena u tamnoplavim i sivim
odelima, ispod krošnje razgranatog kestena.
A zatim: pokret. Vrata automobila se otvoriše i muškarci uđoše u
njih. Potom su se vrata zatvorila. Na satelitskom snimku nije bilo
zvuka, ali je Eli videla kako se automobili polako pokreću, dižući
prašinu da lebdi u vazduhu.
Automobili su polako odlazili.
„Radže - oni odlaze“, reče napeto Dom. „Nismo im videli lica.“
„Razumem. Ja ih vidim. Sačekajte.“
Eli je čula kako Radž nešto tiho govori jednom od svojih čuvara pre
nego što je zavladala potpuna tišina.
Dok su automobili polako išli kratkim prilaznim putem, u prostoriji
je vladalo napeto iščekivanje. Kao da se niko nije usuđivao ni da diše.
 Izabela je stajala ispred monitora, šakom pokrivajući usta, i
posmatrala povorku automobila.
Eli je pored nje zurila u ekran.
Hajde, mislila je ona. Hajde.
Satelit je pokazao kako se masivna kapija polako otvara u senci
krošanja. Prvi automobil je izašao na put. Drugi ga je sledio.
Treći je upravo izlazio, kad se iz zvučnika začuo Radžov glas.
„Vizuelna identifikacija potvrđena. Natanijel je u drugom autu.
Ponavljam: vizuelna identifikacija potvrđena.“ Eli je u njegovom glasu
uočila sumorno zadovoljstvo. „Imamo ga, narode.“
Svi odjednom ciknuše. Izabela se iznenada nagla napred a zatim se
brzo uspravila, pre nego što je opet prišla radiju. Šak je Eli „bacio
kosku“.
Čak je i Dom dopustila sebi trenutak slavlja. „To!“, čula je Eli
informatičarku kako mrmlja sebi u bradu. „Sad će biti zabavno.“ Brzo
je, međutim, povratila uobičajenu prisebnost i ponovo uključila
mikrofon, trudeći se da nadglasa veselje u kancelariji. „Razumem,
Radže. Vizuelni identitet potvrđen.“ Trenutak kasnije, dodala je:
„Verujem da si čuo kako je ta vest ovde dočekana.“
„Jesam“, odgovori Radž. Eli je u njegovom glasu čula osmeh.
„Dodatna informacija, jedan od mojih čuvara sada prati Natanijelova
vozila. Mi ostali i dalje posmatramo kuću.“
Nastavili su da razmatraju tehničke detalje i pripremaju planove.
Tada Izabela krenu ka vratima, dajući Zelazniju znak rukom da krene za
njom.
„Moramo da razradimo neke pojednosti“, čula je Eli Izabelu kako
kaže. „Zanima me logistika sledećeg poteza. I brzina.“
Eli je sačekala da oni izađu u hodnik, a zatim se iskrala za njima.
„Izabela.“
Oboje je iznenađeno pogledaše.
Eli duboko udahnu. „Imam jednu ideju.“

„Nipošto.“ Izabela odlučno odmahnu glavom. „Nipošto to neću

dozvoliti.“ Ošinula je Eli pogledom. „Ne mogu da verujem da uopšte
predlažeš tako nešto.“
„Čekaj malo.“ Zelazni diže ruke. „Ni ja nisam siguran da je to dobra
ideja, ali ne mogu da smislim bolju. Možeš li ti?“
 Eli je sedela pored njega u jednoj od dve fotelje ispred Izabelinog
stola. Ispričala im je ukratko svoj plan, a sada ih je pustila da
raspravljaju o njemu. Očekivala je da ga Izabela u prvi mah odbije.
Ono što nije očekivala bilo je da će ga Zelazni prihvatiti.
„Ako je pustimo da razgovara s nekim od Natanijelovih čuvara,
mnogo toga stavljamo na kocku“, reče Izabela, naginjući se ka njima.
„Između ostalog, i Elinu bezbednost.“
Zelazni nije ustuknuo. „Možemo organizovati da se to desi na
javnom mestu i ostati uz nju sve vreme. Ako to uradimo kako treba,
ništa joj se ne može desiti.“
Kad je Izabela zamišljeno zaćutala, Eli brzo dodade:
„Slušajte, znam da je to opasno, ali slušamo Devetku već danima.
Nezadovoljan je. Stvarno mrzi Natanijela. Pomogao mi je one večeri, a
to nije morao da uradi. Pričao je o meni - o tome kako je ono što
Natanijel radi pogrešno. Mogu to da iskoristim.“ Uprla je prstom u
svoje lice. „Ja sam još dete, zar ne? I Devetka ima kćerku, čula sam kako
priča o njoj. Kad me vidi, setiće se nje. Neće hteti da me povredi.“
Izabela odmahnu glavom, čvrsto stisnutih usana. „Čak i kad bih bila
spremna da stavim tvoj život na kocku, nisam ubeđena da bi on
poslušao nekog tvojih godina.“
„Zapravo, niste u pravu. On ne bi poslušao nekog poput vas ili
Radža - ili bilo kog odraslog. Čini se da ne veruje odraslima.“ Eli duboko
uzdahnu. „Mislim da bi poslušao mene.“
Direktorka je zamišljeno pogleda u oči, a zatim opet odmahnu
glavom. „Žao mi je. Znam da želiš to da pokušaš, ali jednostavno je
previše opasno.“
Eli požele da kaže Izabeli da ta odluka nije na njoj. Da bi je Lusinda
sigurno podržala. Poželela je da zaurla da će to uraditi u svakom
slučaju, te da bi mogli bar da joj pomognu.
Međutim, znala je da će, ako kaže bilo šta od toga, samo pogoršati
situaciju.
„Saslušaj nas prvo“, reče Zelazni, koristeći napetu tišinu. „Eli je
prikupila informacije. Proučila je čuvare. Slušala njihove razgovore.
Uspostavila kontakt. Znamo da je on nezadovoljan. Nije odan
Natanijelu.“ Zelazni se blago udari pesnicom po kolenu noge koju je
prebacio preko druge. „Mislim da je u pravu. Mislim da ga možemo
preobratiti.“
„Žao mije, ali nećeš iskoristiti Eli“, odgovorila je Izabela odlučno.
„Ovog puta ne.“
 „Ne sviđa mi se što si tako uskogruda. Reaguješ emotivno.“
Profesor istorije popreko pogleda Izabelu. „Eli je inteligentna,
sposobna i dobro obučena. Ona nam je jedna od najboljih učenica. Ne
treba da se ustručavaš da koristiš najbolje.“
„Ogaste, ne mogu da verujem da uopšte razmišljaš o tome da
pošalješ učenicu u tako neizvesnu akciju“, reče mu Izabela prekorno.
„Posle onoga što se desilo u Londonu, mislila sam da smo se dogovorili
da promenimo pristup.“
Primoravši sebe da zvuči pribrano, Eli se opet umeša: „Izabela,
znam zašto vam se to ne sviđa. Shvatam da je opasno. Znate da to
razumem.“ Gledala je Izabelu u oči, sve dok ona nije potvrdno klimnula
glavom. „Znam kako on razmišlja. Kako mu mozak radi. Znam da ne
veruje svojim kolegama - misli da svi oni nešto hoće. Mislim da se tu i
našao zato što je bio u bezizlaznoj situaciji. Kristofer kaže da su svi ti
momci u dugovima. I Devetka je sigurno bio u nevolji. Mislim da sad
želi da se izbavi odatle. I mislim da bi mogao da me posluša, jer sam
mlada. I zbog toga što saoseća sa mnom - to moramo iskoristiti.“
„Čak i da je tako, Eli, to nije dovoljan razlog da te pustimo da priđeš
nekom od Natanijelovih čuvara i da se predstaviš kao neko koga bi
Natanijel želeo da se dočepa.“ Izabela je naizmenično gledala u nju pa u
Zelaznija. „Valjda to oboje shvatate.“
Zelazni je bio spreman za takvu tvrdnju. „Zato ćemo to uraditi na
javnom mestu“, reče on. „Zato ćemo poslati šestoricu čuvara s njom.
Ako on išta pokuša, bićemo spremni.“
„Žao mi je, Ogaste, ali odgovor je ne.“ Izabelin izraz lica beše
odlučan. Njen ton je nagoveštavao daje razgovor završen.
Osećajući kako se njena hrabrost polako raspršuje, Eli poče da
očajava. Ako Izabela misli daje to glup plan, onda... možda i jeste. Šta
ona uopšte zna?
Međutim, dok ju je nada polako napuštala, Eli se opet prisetila onog
trenutka na kapiji. Usrdnog pogleda Devetke. Diskretnog upozorenja.
I njegovog glasa preko radija. „To nije u redu...“
Ponovo se ohrabrila. Izabela je mora razumeti. Ako joj ne dozvole
da se sastane sa Brojem Devet, onda im ne ostaje ništa drugo osim da i
dalje čekaju ispred Sent Džons fildsa dok sat otkucava. Ili da pokušaju
opasni napad na kuću koji bi mogao loše da se završi po sve.
Ostalo im je tek nešto malo više od dvadeset četiri sata.
Jedan dan.
Eli se nagnu ka direktorki. „Izabela, znam zašto se plašite, ali molim
vas, verujte mi. Taj čovek, Broj Devet, može da nas uvede u kuću. Ako
iskoristimo tu priliku, on bi stvarno mogao da nam pomogne da
spasemo Kartera.“ Primetivši da je Izabela zaustila da joj se
suprotstavi, brzo je dodala: „Ako on to odbije, najgore što može da nam
se desi jeste da otkrijemo svoj plan. To zapravo i ne pomaže Natanijelu.
Saznao bi samo da znamo gde se on nalazi.“
„Zapravo, mislim daje najgore što bi moglo da se desi da i ti i Karter
završite na našem kompjuterskom ekranu u lancima“, odgovori Izabela
izazivački. „Jesi li spremna na to?“
Eli se jedva obuzdala da ne zadrhti od straha. Ali kad je progovorila,
glas joj je zvučao odlučno.
„Znate da Radž to ne bi dozvolio“, kazala je. „To se neće desiti.“
„Izabela“, reče Zelazni neuobičajeno blago. „Mislim da shvataš da je
ona u pravu. Pripremljena je i iskusna. Spremna je da pokuša. Mi
možemo da je zaštitimo.“
Direktorka ga je dugo gledala u oči, a zatim se uhvatila za glavu.
„Ne mogu, Ogaste“, rekla je nesigurno. „Ne mogu da iskopam još
jednu raku na crkvenom groblju.“
Zelazni je malo poćutao. Napokon je rekao sigurnim glasom. „Nećeš
ni morati. To ti obećavam.“
Direktorka duboko uzdahnu i uspravi se. Očigledno preko volje,
upitala je: „Ako bih pristala na to, kada biste to uradili?“
Elino srce poskoči. Pokušala je svoju pobedu da prikrije ozbiljnim
izrazom lica.
„Što pre. Ali prvo moramo da saznamo što više o njemu. Ne znamo
čak ni kako se zove, je li tako?“ Zelazni pogleda u Eli.
„Da, znamo“, kazala je, odupirući se želji da se nasmeši. „Kristofer je
rekao da se zove Oven Moran.“
Kristofer nije znao mnogo o čuvarima, ali mu je Moran dva meseca
bio vozač.
„Taj tip ne priča mnogo“, rekao je. „Nikada mi nije rekao ništa o
sebi. Stalno je izgledao nekako ljut, ali nisam znao zašto.“ Zastao je da
malo razmisli. „Odlično vozi.“
Izabela je uzela olovku i sve to zapisala. Ne dižući pogled, rekla je:
„Hoću da budem uključena u svaku pojedinost tog plana.“ Zelazni
klimnu glavom, kao da se to podrazumeva, ali Izabela nastavi: „I hoću
da Dom i njen tim saznaju apsolutno sve što je moguće o tom čoveku.
Hoću da znam šta on misli, šta jede i gde spava. Niko se ni sa kim neće
sastati dok i njega ne upoznam tako dobro kao što poznajem vas.“
 Zagledala se u njih čeličnim pogledom. „Ne dopada mi se ovo.
Naročito posle svega kroz šta smo već prošli. Ali plašim se da nemamo
izbora. Moramo da izbavimo Kartera, a onda da bežimo iz ove škole što
brže možemo. Vreme je.“
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Kad su izašli iz kancelarije, Eli se okrenu desno da se vrati u Dominu

kancelariju, ali pre nego što je krenula, Izabela je čvrsto zgrabi za ruku.
„A ne, nećeš“, reče ona. „Iscrpljena si. Skoro čitav dan nisi ni spavala
ni jela. Već sam rekla Dom i ostalim profesorima, a sad kažem i tebi: svi
đaci moraju da se odmaraju. Zabranjujem ti da radiš u narednih sat
vremena, a najbolje bi bilo tri sata. U trpezariji je ostavljena hrana za
one koji su propustili večeru. Hoću da jedeš i da se odmoriš. Vrati se
ovamo kasnije.“
„Nema šanse.“ Eli je s nevericom buljila u direktorku. Pogledala je u
Zelaznija očekujući podršku, ali on je već odmicao hodnikom.
Ovu bitku moraće da vodi sama.
„Ne možete tako. Bar ne u ovom trenutku.“ U mislima je još uvek
videla crvene cifre sata kako odbrojavaju vreme.
Izabela nije obraćala pažnju na njene reči. „Popustila sam ti u
mnogo čemu, Eli. Ali neću dopustiti da mi đaci padaju u nesvest od
iscrpljenosti. Sada idi.“ Pokazala je prstom ka stepenicama. „Jedi.
Odmori se.“
Primetivši Elin tvrdoglavi izraz lica, Izabela uzdahnu i spusti ruku.
„Ako budeš potrebna Dom, obećavam da ćemo poslati po tebe, važi?
Hoćeš li sad da ideš?“
Eli se preko volje pomirila sa sudbinom. „U redu. Ali odmoriću se
samo pola sata.“
Zapravo, sada kad je malo razmislila o tome, shvatila je da umire od
gladi. Ustala je u cik zore, a zapravo celog dana nije skoro ništa jela.
U trpezariji su stolovi sa posluženjem bili poredani duž jednog zida
i puni hrane. Sendviči i salate, velike činije s voćem i poslužavnici s
kolačima behu primamljivo izloženi.
Bakarne posude s kafom i čajem pušile su se na stolu. Pored njih, iz
srebrnih činija punih leda virile su limenke sa energetskim pićima.
Bilo je skoro deset sati uveče i čuo se napeti večernji žamor. Đaci su
se skupljali oko stolova, ćaskali i pijuckali energetska pića. Čuvari su se
malo opuštali, s nogama podignutim na stolice i šoljama vrelog čaja.
 Simerija je uvek bila u svom najboljem izdanju u kriznim
situacijama.
Pošto je napunila tanjir hranom, Eli je potražila mesto gde bi mogla
da sedne.
Stolovi su bili postavljeni za noćnu smenu; na njima sada nije bilo
otmenih belih stolnjaka ni upaljenih sveća.
Blesak bakarnog odsjaja i iznenadni odjek zvonkog smeha privukli
su Elin pogled ka Kejti, koja je sedela pored Lukasa. Sedeli su vrlo blizu
jedno drugom, sašaptavali se i smejali. Eli nijednom nije razgovarala s
Kejti još otkada je raskinula sa Silvenom.
Zaključila je da je kucnuo čas.
„Ćao“, rekla je, spuštajući poslužavnik na njihov sto.
„Oh.“ Kejti ju je pogledala s ravnodušnom ohološću persijske
mačke. „To si ti.“
Lukas joj je uputio svoj uobičajeni srdačni osmeh. „Hej. Šta ima
novo? Sjajna vest za Sent Džons filds“, rekao je, krčkajući zglobovima
na prstima. „Izgleda da napredujemo.“
„Ne radi to“, primeti Kejti, pogledavši u njegove šake.
„Izvini, srećo.“ On spusti ruke.
Prevrćući očima, Eli zagrize svoj topli sendvič sa sirom, ne slušajući
njihov razgovor. Bio je to prvi topao obrok za čitav dan. Topio joj se u
ustima.
Pogledavši na sat, Lukas ustane i protegne se. „Moram da potražim
Zelaznija. Da čujem šta se dešava.“
Na Elino iznenađenje, Kejti mu je ozbiljno odgovorila: „Idi“, kazala
je. „Uradi sve što misliš da treba.“
Okrznuo joj je usnama obraz i požurio.
Eli ga je posmatrala dok je izlazio iz trpezarije. Njegovi dugi, laki
koraci bolno su je podsećali na Karterove.
Oborila je pogled ka svom tanjiru.
„Čula sam za raskid.“
Kejtine reči iznenadile su Eli. Usta joj se odjednom osušiše, a
sendvič kao da se pretvorio u bljutavu masu.
S mukom je progutala zalogaj.
„Od koga si to čula? Nisam nikom rekla.“
Kejti je sažaljivo pogleda. „Od Silvena, naravno.“
„Ah, da“, promrmlja Eli. „Naravno.“
„Hoću da znaš da ja Silvenu ništa nisam rekla.“ Riđokosa devojka
otpi mali gutljaj vode. „Pogodio je.“
 „Kako?“ Pošto je sad već potpuno izgubila apetit, Eli odgurnu tanjir
u stranu. „Kako je pogodio?“
U izvesnom smislu, činilo joj se da to već zna. Mogla je da zamisli
svaki očajnički trenutak njegovog razmišljanja. Međutim, bila je
umorna i ophrvana grižom savesti.
Želela je da joj Kejti zasoli rane.
„Po tome kako si se ponašala, kao da nešto nije u redu. Bila si
nervozna. Hladna. Drugačija.“ Kejti se igrala nalepnicom na bočici
vode. „Ja mu nisam rekla, Eli.“
Eli se setila Silvenovog izraza lica, koji je odavao spoznaju i
povređenost.
Uzdahnula je. „Drago mi je što je shvatio.“
„Molim?“, upita Kejti, buljeći u nju.
„Želela sam da raskinem s njim, ali sam to stalno odlagala“, priznala
je Eli. „Ne znam kako bi to prošlo da on nije konačno raskinuo sa
mnom. Stvarno mi je stalo do njega, Kejti. Uprkos svemu. Zato mi je
drago što sad zna i što može, ono... da nastavi dalje.“ Gledala ju je u oči.
„Pobrini se za njega, hoćeš li? Znam da neće hteti da razgovara sa
mnom, ali... postaraj se da pazi na sebe. Da ne napravi neku glupost.“
„Silven nikad ne bi napravio neku glupost.“ Kejtin ton je bio
nadmen, mada joj je izraz lica bio iznenađujuće saosećajan. „Ali ne
brini. Pobrinuću se da povremeno nešto pojede.“
„Da li je...“ Eli se nakašlja. „Da li je on... dobro?“
Kejti se zavalila u stolici i uzdahnula. „Naravno da nije. Slomljen je.
Voleo te je. Ali biće on dobro, Eli. Ispravno si postupila.“
Te tri reči Eli nikad ne bi očekivala da čuje od Kejti Gilmor.
Pogledale su se s nemim razumevanjem.
„Eli! Tu si.“ Rejčel utrča u sobu zajedno s Nikol. „Izabela nam je
zabranila da radimo. Mislila sam da je zabranila i tebi.“
Rejčelina talasasta kosa bila je nemarno zakačena pozadi, ali su se
kovrdže izvukle iz šnale i uokvirile joj srcoliko lice. Izgledala je vedro.
Dve devojke sedoše pored Eli.
„Nikad ne bih pomislila da ću to reći... Ali umorna sam već od tih
kompjutera.“ Rejčel pogleda u Nikol, koja je zagrizla savršeno okruglu
jabuku. „Treba mi odmor.“
„Lično ne mogu da dočekam da se Radž vrati i kaže nam da
možemo da krenemo po Kartera.“ Nikolin francuski naglasak obavijao
je svaku njenu reč poput svilenkastog pokrivača. „Spremna sam da
krenem odmah.“ Zavalila se u stolici, a duga kosa joj je pala preko
naslona. „Mrzim čekanje.“
Sa svojom tamnom kosom, ružičastim obrazima i mlečnobelom
kožom, Nikol je izgledala upravo kao Snežana. Njena lepota delovala je
tako bezazleno - činilo se da ona sama nikada ne razmišlja o njoj. Ali je
izgledala neverovatno - savršeno telo, savršeno ovalno lice.
Zašto se ona i Silven nikad nisu smuvali?, zapitala se Eli, kao i mnogo
puta ranije. Zašto ja umesto nje?
Nikol proguta zalogaj jabuke i pogleda u Eli. „Čula sam da si se
sastala sa Izabelom - šta ona misli, hoćemo li stvarno moći to da
izvedemo? Hoćemo li spasti Kartera?“
Eli nije oklevala. „Izbavićemo ga.“
Kejtine zelene oči zasijaše. „Mene ipak zanima šta će se dešavati
posle?“
Eli zaćuta. Nije ispričala ostalima kakav su plan ona i Izabela
smislile. Zapravo, čak i ona i Izabela jedva da su govorile o tome. Obe
su se prećutno sporazumele da se usredsrede isključivo na to da spasu
Kartera. O ostalom će brinuti kasnije.
Eli je poželela da im sve kaže. Želela je da im saopšti da postoji plan.
Da počnu iz početka, na nekom bezbednom mestu.
Ali da li je to zaista bio pravi trenutak?
Još uvek je razmišljala o tome kad je Nikol elegantno slegla
ramenima.
„Pa“, uzdahnu Francuskinja, „nećemo to rešiti večeras. Sad nam
treba nešto da skrenemo misli. Moramo malo da izađemo iz ove
zgrade.“ Pogledala je u Eli, a zatim skrenula pogled. „Silven i Zoe idu s
nama. Mogla bi i ti da pođeš...“
Kejti pogleda u Eli i diže obrvu.
„Ne, hvala“, odgovori Eli. „Moram da se vratim gore po nešto... za
pet minuta.“
Svi za stolom znali su da laže.
„Ako se predomisliš, ozbiljno... dođi ako želiš“, nagovarala ju je
Rejčel. „Sve je u redu.“
Ne, nije, pomisli Eli.
Zapitala se da li će ikada doći vreme da ona i Silven mogu da borave
u istoj prostoriji a da to ne izazove zbunjujuću napetost.
„Ja bih mogla malo da izađem“, reče Kejti, odmahnuvši rukom ka
prostoriji u kojoj su sedeli. „Smučilo mi se više ovde.“
Nikol i Rejčel su izašle koji trenutak kasnije, savršeno usklađenog
koraka, naginjući se jedna ka drugoj.
 Posmatrajući ih kako odlaze, Kejti uzdahnu. „Baš su slatke.“
Smeškajući se, Eli slegnu ramenima. „Valjda jesu.“
„Šta?“ Kejti zatrepta. „Zar ne misliš da su one trenutno najslađi par
u Simeriji? Stvarno, Eli. Staje to s tobom?“ Popustljivo se smeškajući,
ponovo je pogledala ka dvema devojkama koje su upravo izlazile. „Ja
mislim da su preslatke.“
U prvi mah Eli nije razumela o čemu ona govori.
„Šta ti to...?“
Zaćutala je.
A onda su, sa iznenadnom spoznajom, snažnom poput udarca
čekićem, njene reći odjednom dobile smisao. Potpun i savršeno
zapanjujući smisao.
Kejtin pogled klizio je s vrata ka Eli, gde se zaustavio. Razrogačila je
oči.
„O, Eli. Ma daj.“ Nije čak ni pokušavala da prikrije nevericu.
„Nemoguće je da to ne znaš. Rejčel ti je najbolja drugarica,“
Zanemela, Eli samo odmahnu glavom. Pocrvenela je.
Jer to zaista ranije nije znala.
„Ne razumem.“ Kejti ju je zaprepašćeno posmatrala. „Svi znaju.
Kako je moguće da ti ne znaš? One su najslađi lezbijski par Simerije.“
Izgovarajući poslednje reći, u vazduhu je pokazala navodnike.
„Mislim, naravno, svi oduvek znaju za Nikol. Mada moram da kažem
da me je Rejčel pomalo iznenadila.“ Kuckala je noktom po bradi
razmatrajući Rejčelinu seksualnost, kao da je reč o stavki na jelovniku u
nekom skupom restoranu. „Ali zajedno su već... ne znam. Mesecima.“
Eli nije mogla da veruje šta se dešava. Da li ju je Rejčel namerno
obmanjivala? Da li je to krila od nje?
Ili sam ja samo bila debilni egoista?
Sedeći sa suprotne strane stola, Kejti je još uvek proučavala Elino
zaprepašćenje. „Pretpostavljam da smo svi jednostavno smatrali da
znaš za Nikol. Naročito posle onog poljupca.“
Eli se trgnu i diže glavu. Pošto je i dalje ćutala, Kejti je nestrpljivo
pogleda.
„Sećaš se? Kad smo igrali ’istinu ili izazov’? Bože, Eli. Da li stvarno
tako mesečariš kroz čitav život?“
Eli se odjednom prisetila: logorska vatra, neočekivani Nikolin
zagrljaj, nežne usne, skupoceni parfem i duga kosa.
Ni na trenutak joj nije palo na pamet da je Nikol nije poljubila samo
da bi sablaznila prisutne. Daje možda samo... želela da je poljubi.
 Kejti ju je još uvek posmatrala kao da Eli treba nešto da joj objasni,
ali ona nije znala šta da kaže.
Da, poljubile smo se, ali ja sam mislila daje to igra?
Sada su joj se svi delići slagalice sklapali u glavi. Rejčel i Nikol, uvek
zajedno. Rejčel i Nikol se drže za ruke. Nikolino zaštitničko ponašanje
prema Rejčel u Noćnoj školi. Smeh koji je čula iz Rejčeline spavaće
sobe.
Sve je bilo tako očigledno.
Eli je osećala da se zajapurila u licu. Neprolivene suze pekle su je u
očima.
Kako sam mogla da budem tako glupa?
Kejti je posmatrala Eli kako slaže kockice. „Vas dve nikad niste
razgovarale o tome?“
Eli odmahnu glavom.
„A ti nikad nisi primetila...?“
Nikad nije rekla ni reč.
Suza kliznu niz Elin obraz, u početku topla, ostavljajući za sobom
hladan trag. Osećala se tako glupo. Tako iznevereno.
Svi su znali.
„Moram da idem“, prošaputa ona, ustajući tako naglo da joj je
stolica zaškripala po uglačanom drvenom podu.
„Ne, Eli, čekaj...“, zausti Kejti. Međutim, dok je ona izgovarala te reči,
Eli je već trčala.
U tišini hodnika je zastala, ne znajući ni sama kuda da krene. Nije
mogla da ode napolje. Tamo će možda da naleti na njih. Onda bi morala
da objašnjava koliko je neverovatno bila glupa i naivna. Pred Silvenom.
Koji je mrzi.
Nije razumela kako je Rejčel mogla da krije to od nje. To je bila
krupna stvar. Najbolje drugarice ne kriju takve tajne jedna od druge.
Najboljim drugaricama se veruje.
Zar ne?
„Trenutno mi se nešto dešava...“ rekla joj je jednom Rejčel. „Ima
nešto...“
Ali mi nisi rekla šta, jebote, je li tako?
Eli nije uspela da obuzda jecaj.
Približavala su joj se trojica čuvara i ona se okrete ka zidu. Nije
želela da vide njene suze.
Prošli su i ne pogledavši je.
Kad su se oni izgubili iz vida, Eli nadlanicom obrisa obraze. Nije
mogla da ostane tu, da stoji u hodniku uplakana kao pravi gubitnik.
Potrčala je uz široko stepenište, preskačući po dve stepenice
odjednom. Popela se uz još jedan niz stepenica do ženske spavaonice, u
kojoj je u to vreme bilo mirno.
Kad je stigla do svoje sobe, nije se ni potrudila da upali svetio.
Pipajući unaokolo popela se na radni sto, odgurnuvši knjige i papire.
Stona lampa s treskom pade na pod.
Podižući bravu, odgurnula je prozorsko okno tako snažno da je
udarilo o zid, dok joj je sveži vazduh zapljusnuo vlažno lice.
Napolju je gotovo pun mesec sijao plavičastom svetlošću. Noć je
bila sveža.
Nekoliko trenutaka Eli je samo sedela; dopustila je sebi da se
isplače.
Osećala se opasno - u njoj je ključala burna mešavina bola, besa i
iscrpljenosti. Poželela je da nešto razbije.
Želela je da diše.
Iznad svega, želela je Kartera. Poželela je da otrči preko krova do
njegove sobe. Da mu sve ispriča. Da joj on pomogne da sve raščlani i da
se smiri. Da je on tu, ona bi znala šta da radi.
Ali on nije bio tu. Bila je sasvim sama.
Pa ipak. To nije značilo da mora i dalje da sedi na istom mestu.
Skliznula je do ivice stola i, bez oklevanja, prebacila noge kroz
prozor. Zatim je stala na ispust na zidu.
Stajala je tako nekoliko trenutaka, držeći se za prozorski okvir,
čekajući da joj se oči priviknu na tamu.
Duboko ispod sebe, čula je glasove i smeh, koje je nosio vetar.
Trgla se od tog zvuka. Šta ako je Kejti istrčala napolje i ispričala
svima koliko je Eli bila glupa? Možda se upravo sada smeju njoj.
Nekim razumnim delom mozga shvatala je da to nije logično - da joj
se Rejčel nikad ne bi smejala, ali sad je bila suviše uznemirena da bi
razmišljala logično.
Bila je suviše povređena.
Krenula je preko krova, prebrzo vukući stopala duž uskog ispusta.
Vid joj se zamaglio od suza, ali nije usporila.
Kretala se bezobzirno opasno, brzo pomerajući noge.
Prvi prozor pored kojeg je prošla bio je Rejčelin. Svetla behu
ugašena - soba iza prozora mračna.
Nisi mi rekla. Zamišljala je sebe kako urla na Rejčel. Zašto mi nisi
rekla? Zar si stvarno mislila da bi tako nešto moglo da promeni naše
prijateljstvo? Zar me uopšte ne poznaješ?
„Trebalo je da mi veruješ“, šaputala je, dodirujući hladno staklo
Rejčelinog prozora.
Žurno je produžila dalje, prebacujući ravnotežu s jednog stopala na
drugo, gotovo želeći da joj se desi nešto loše. Želeći da nastrada.
Međutim, koraci su joj bili sigurni; radila je to već mnogo puta.
Kad je stigla do mesta gde se krov spuštao, setila se one noći kada
joj je Silven pomogao da se popne.
Međutim, nije joj bio potreban dečko da joj pomogne. Bila je
dovoljno jaka.
Nije joj trebao niko.
Čvrsto se hvatajući za jaku olovnu cev oluka, lako se izdigla na krov.
Nije se okliznula. Nije izgubila ravnotežu.
Sve je prošlo sasvim dobro.
Popela se na vrh, odakle je jedan visoki dimnjak štrčao u nebo. Tu
se, konačno, zaustavila.
Povetarac je nosio skute njene suknjice oko golih butina i bacao joj
pramenove kose u oči. Sklonila je kosu i zadenula je iza ušiju, puštajući
da joj vetar hladi lice.
Mesec je odavde izgledao veći - kao reflektor koji ju je obasjavao s
neba.
Ponekad je, da bi se sve jasno videlo, potrebno popeti se na visinu.
Odavde je videla sve. Imanje na kome se desilo toliko važnih stvari. U
daljini je, kroz drveće, nazirala i niski toranj kapele. Beli kameni vrh
senice lakše se uočavao - prosto je blistao.
I sam kosi krov čuvao je mnoge uspomene. Odatle je Džo umalo
pala u smrt. Tu joj je Silven rekao da je voli. Tu joj je Karter prvi put
pričao o Simeriji.
Džo. Karter. Silven. Sada su za Eli svi oni bili izgubljeni.
Da li ju je i Rejčel sada napustila? Da li je njeno nepoverenje stvarno
uništilo prijateljstvo koje je Eli smatrala jedinom sigurnom lukom u
svom životu?
Spustila se na krov, naslanjajući se leđima na čvrsti dimnjak od
cigala, i privukla kolena do grudi. Naterala je sebe da duboko diše. Da
pokuša da razmisli o svemu.
Postepeno se smirila. Suze su presušile. Trudila se da sve sagleda iz
Rejčelinog ugla.
Ali zašto...
„Ćao, Eli.“
 Glas koji joj je prekinuo misli zvučao je jezivo poznato. Eli se
skamenila.
Nemarno stojeći na ivici krova, Gejb joj se široko osmehivao.
Njegova plava kosa na mesečini je izgledala zlatna. „Tražio sam te.“
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Skočivši na noge, Eli je stala leđima okrenuta dimnjaku.

„Gejbe...? Kako, dođavola?“
Srce joj je bubnjalo, a grudi se stegle tako da je kroz njih vazduh
ulazio u kratkim i brzim naletima. Nedovoljno da joj obezbedi
neophodni kiseonik. Nedovoljno da bi mogla da razmišlja.
„I meni je drago što te vidim“, reče on.
Bio je visok i sportski građen, plavokos i mišićav. Hladno se
smešeći, bacio je kamenčić u vazduh i s lakoćom ga uhvatio. Uprkos
tome, sada kad je znala kakav je, Eli nije mogla da veruje da ga je ikad
smatrala zgodnim.
Gledala je u guju u ljudskom obliku.
Očajnički se osvrtala po praznom krovu, kao da bi neko mogao
iznenada da joj pritekne u pomoć. Ali bila je potpuno sama. Baš kao što
je i želela da bude.
„Kako si me pronašao?“
Gejb se široko osmehnu. „Trebalo je da upališ svetio u svojoj sobi,
Eli. Bio sam ti ovako blizu.“ Rukama je pokazao da ih je delilo svega
nekoliko centimetara.
Eli oseti kako je duž kičme podilazi jeza, a dlačice na potiljku joj se
uspravljaju.
Prisetila se svih mračnih uglova svoje sobe - on je bio u nekom od
njih, a ona to nije ni znala.
Ponovo je bacio kamenčić u vazduh, značajno je posmatrajući.
„Razmišljao sam o tome da te ubijem, dok si slinavila na svom stolu.
Ali onda si izašla kroz prozor.“ Uhvatio je kamenčić. „Onda mi je sinula
bolja ideja.“
Eli se činilo da nije u stanju da misli. Strah joj je zaledio sinapse.
Ovo je nemoguće. Nemoguće je daje on ovde.
Gejb je bio u kući na imanju, s Natanijelom. Ovo je bilo potpuno
neshvatljivo.
Kako je ušao?, zapitala se, upinjući se da ostane pribrana. Zapečatili
smo kapiju.
 Gejb baci kamenčić. Eli je čula tiho čangrljanje kad je pao na
crepove i otkotrljao se preko ivice krova. Nije se čulo kako je pao na
zemlju.
„Ovo postaje dosadno“, reče on nervozno.
Morala je da razgovara s njim. Da mu nekako odvuče pažnju. Morala
je nekako da napravi dovoljno buke da ih neko odozdo čuje.
Razmišljala je o svemu što je saznala od čuvara. O preziru Broja
Devet prema momku koji je sebe nazivao Brojem Jedan.
Iskoristi to.
„Šta hoćeš, Gejbe?“, upitala ga je hladno, podbočivši se. „Da li
Natanijel uopšte zna da si ovde? Mislila sam da te drži na kratkom
lancu nakon što si zabrljao u Londonu.“
On zaškilji. „Zabrljao? O čemu ti to pričaš, Šeridanova? Bio sam
savršen. Pitaj baku koliko sam bio savršen.“
Na licu mu se pojavio zlobni osmeh. „Ah, čekaj malo. Ona više nije
tu.“
Eli je bila suviše uplašena da bi mogla da se razbesni.
„Učinilo mi se da je Natanijel pomislio da si bio upravo suprotno od
savršenog“, kazala je. „Činilo mi se da misli da si zabrljao.“
On prezrivo frknu, ali je Eli primetila da je napet.
„Natanijel ne ume da mi zahvali za to što sam rešio njegove
probleme“, brecnu se on. „Taj momak nije čitav.“
„Stvarno?“ upita Eli saosećajno, mada joj se utroba prevrtala.
„Pretpostavljam da se nije baš pošteno poneo.“
„On je drkadžija“, reče Gejb. „Ali neće biti tu još dugo.“
Šta to znači?
Što je više razmišljala o tome, Eli je sve manje razumela. Domin tim
je neprestano prisluškivao Natanijelove čuvare. Nisu planirali nikakvu
operaciju.
Natanijel je zarobio Kartera. Osmislio je učenu. Eli nije izgledalo
logično da bi poslao Gejba da je napadne. Želeo je da mu ona potpiše
papire. Naravno, ovakav sukob je bio poslednje što bi on hteo.
Zurila je u Gejba, koji je posegnuo rukom iza leđa.
„Gejbe“, upitala je ona glasom jedva čujnijim od šapata. „Zna li
Natanijel da si ovde?“
Kasnije uopšte nije mogla da se seti da li je videla kako se
pokrenuo. Silven je uvek govorio: „Gejb je bio najbolji među nama.“ A to
je bila istina. Bio je brz. Neverovatno brz.
Jednog trenutka stajao je kraj dimnjaka i gledao u Eli. Već sledećeg
je bio iza nje i pritiskao hladno sečivo noža uz njen vrat.
„Meni niko ne naređuje.“
Šaputao je naslonivši usne na osetljivu kožu njenog uha. Osetila je
njegov topli dah.
Nije mogla da se pomeri. Mrzela je što je on dodiruje. Ali oštrica
njegovog noža pritiskala joj je nežnu kožu vrata, i bila je bespomoćna.
„Ovo je suludo“, reče ona, gutajući knedlu. „Ako me povrediš,
Natanijel će te ubiti. Radž će te ubiti.“
Nežno ju je pomilovao nožem po vratu. Oštrica ju je pekla.
„Neću te povrediti. Ubiću te, Eli. A onda ću ubiti svog šefa.“
U njegovom glasu nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja oklevanja.
Nikakvog nagoveštaja da bi njegov postupak mogao da ima neželjene
posledice o kojima on nije razmišljao. Nikakvih sumnji. Činilo se da on
sve to smatra savršeno razumnim.
Gejbu je nedostajalo ono što bi trebalo da ga spreči da postupa
ubilački. Bilo bi mu vrlo lako da je usmrti.
„Čekaj“, reče ona zadihano. „Čekaj, čekaj...“
Ali šta bi mogla da mu kaže? Šta bi mogla da uradi? Postigao je ono
što je hteo. Sve je gotovo.
Suze je zapekoše, pretvarajući mesec u maglovitu zvezdu s bezbroj
krakova.
Umreću.
Sve što joj je pre pet minuta izgledalo tako važno sad joj se
odjednom činilo sasvim beznačajnim.
Pa šta ako joj Rejčel nije rekla da više voli devojke?
Svako ima svoje tajne.
Šta ako je Silven sada uznemiren?
Preboleće.
Sve joj je sad izgledalo tako jasno.
Mogla je da živi bez Silvena u svom životu. Mogla je da živi bez
Simerije.
Samo kad bi uopšte mogla da živi.
Postala je napeto svesna svega oko sebe.
Osećala je da se vetar utišao. Kako su joj se dlačice na rukama
nakostrešile. Dizanje i spuštanje Gejbovih grudi prislonjenih uz njena
leđa. Napete mišiće na njegovoj ruci. Oštricu noža, hladnu i
smrtonosnu na njenoj koži.
Čula je svaki damar svoga srca tako glasno kao da dopire iz
zvučnika. Svaki otkucaj tukao joj je o rebra poput čekića.
 Čula joj nikada nisu bila tako izoštrena.
To je kraj.
Setila se nečeg što je negde pročitala. Svako umire iznenada. Bilo je
to na času engleskog, kad su pisali sastave. Profesorka je zaokružila
njen opis Julijine smrti: „Ona nije umrla iznenada.“ Na margini je
dopisala: „Svako umire iznenada.“
Eli je sad znala da je profesorka bila u pravu. Jedan pokret Gejbovog
ručnog zgloba, i ona će umreti.
Iznenada.
„Mrzim što ovo radim.“ Gejb ju je privukao bliže sebi, još čvršće se
pripijajući uz nju. „Dobro izgledaš. Šta je to sa devojkama iz Simerije? Ta
uniforma... Sviđa mi se.“
Prešao je slobodnom rukom s njenih ramena ka grudima.
Eli je ostala bez daha. Od njegovog dodira joj se smučilo. Pokušala je
da se odupre, ali on joj još jače pritisnu vrat nožem, podsećajući je da
ne sme da mu se suprotstavlja. Skamenila se.
„Sad je već bolje“, reče on. Poželela je da ga ubije.
„Prestani“, rekla mu je, bez mnogo nade.
Međutim, on je nastavio da pomera ruku. Uživao je u tome da je
ponižava. Uživao u njenom gnušanju.
„Šteta bi bilo da te ubijem. Možda bismo mogli prvo malo da se
zabavimo...“ Kad je spustio ruku na njene butine i počeo da je zavlači
ispod suknje, Eli se odlučila.
Čak i ako je na kraju ubije, suprotstaviće mu se.
Još uvek sam živa.
Okrenuvši glavu koliko god je mogla, spustila je usne ka njegovom
ramenu, kao da će ga poljubiti. A onda je zarila zube u njega.
Trgnuo se, ali ona nije popustila. Pokušao je da se oslobodi, ali ga
ona zagrize još jače. Vilica ju je bolela, ali ga nije puštala.
Glasno psujući, udario ju je slobodnom rukom u glavu. Uvo joj je
zazvonilo i vilica ju je toliko zabolela da joj se činilo kako ju je iščašila.
Tek tada je prestala da grize. Istovremeno se, međutim, istrgla iz
njegovog stiska, navodeći ga da obema rukama posegne za njom.
U tom gušanju, on je izgubio kontrolu nad nožem. Oštrica je
skliznula naniže, zasekavši joj vrat, a oštar bol je osetila u čitavom telu.
Vrisnula je. Vrela krv joj poteče niz vrat, natapajući okovratnik
košulje.
„Umukni.“ Pokušao je da joj šakom pokrije usta, ali ona se sad
otimala kao divlja mačka. Udarala gaje laktovima. Šakama. Stopalima.
Snažno ga je nagazila i on jauknu od bola.
Obilno je krvarila. Zgrabio ju je rukama vlažnim od njene krvi, a ona
opet vrisnu, zarivši mu desni lakat u rebra.
Osetila je kako se trgao od njenog udarca.
„Kučko“, prosiktao je, dižući nož, koji zasvetle na mesečini. Eli diže
pesnicu da odbije udarac, svom snagom ga udarivši po ručnom zglobu.
Drška je bila klizava od krvi i nož mu odlete iz ruke na drugi kraj
krova.
Psujući, Gejb pusti Eli, bacivši se za nožem. Pošto ga je dohvatio,
opet se okrenuo ka njoj.
„Sad si gotova, kučko“, režao je, sevajući očima. „Šta god da bude.“
„Ne, nije.“
Na ivici krova stajala je Zoe, netremice gledajući Gejba.
Eli oseti ledeni strah u grudima.
Ne Zoe. Molim te, samo ne Zoe.
Gledajući u Eli, Gejb iznervirano diže ruke. „Dođavola, ko je ova
klinka?“
Ali Eli je gledala u Zoe. Želela je da joj pritrči, ali Gejb je stajao
između njih.
„Šta radiš ovde? Vrati se dole. Vrati se dole odmah“, rekla je Eli tiho
ali odlučno.
„Došla sam u tvoju sobu“, odgovorila je mlađa devojčica, ne
odvajajući pogled od Gejba. Kao da ju je opčinio. „Kejt mije rekla da si
se nasekirala. Čula sam tvoj glas.“ Samo na trenutak se sa
odobravanjem osvrnula. „Nikad ranije nisam bila na krovu. Ekstra je.“
Gejb je držao nož u okrvavljenoj šaci. Raširenih ruku spuštao se u
čučanj, oslanjajući se na prednji deo stopala, i obe ih proračunato
posmatrajući.
Sve troje su stajali u napetom trouglu - Zoe još uvek suviše blizu
ivice krova, Eli naspram nje, ne usuđujući se da joj priđe bliže ali
očajnički želeći da je zaštiti. Gejb, pored dimnjaka, okrenut ka obema.
Usredsredio se na Zoe. „Slušaj, dete. Treba da poslušaš njen savet.
Inače ću ubiti prvo tvoju drugaricu Eli, a onda ću ubiti i tebe.“ Glas mu
je zvučao nemarno kao da joj priča šta je večerao.
Zoe nagnu glavu u stranu kao radoznala ptičica. U svojoj plisiranoj
suknjici i beloj bluzi, izgledala je mlađe od svojih četrnaest godina.
„Ti si Gejb“, objavi Zoe. „Videla sam te u Londonu.“
On izvi usne u okrutan osmeh, ali ona tada završi rečenicu: „Bio si u
nesvesti.“ Zagledala mu je glavu. „Da li ti je ostao ožiljak? Činilo mi se
da je bilo bolno.“
„Dosta.“
Uz zvuk koji je podsećao na režanje, Gejb nasrnu na Zoe, mašući
nožem. Njeno težište je bilo nisko i lako se izmakla izvan njegovog
domašaja, krećući se tako gipko i hitro da je on umalo izgubio balans.
Na ivici krova mahao je rukama, sve dok nije povratio ravnotežu.
Zoe stade pored Eli.
„Krvariš“, reče joj ona, zagledajući joj vrat. „Čini mi se da nije
duboko. Nije arterija. Ali bi trebalo pritisnuti ranu.“
Eli zatrepta. Tada se prisetila Zoinog novog interesovanja za
krvarenje. Sigurno se muvala oko bolničarki. Ispitivala ih. Skupljala
informacije, kad god nije radila u Dominoj kancelariji.
Eli nije znala šta da radi. Nije mogla da zaštiti ni sebe, a kamoli da
se brine i o Zoe.
„Dođi, devojčice“, reče Gejb mahnuvši nožem. „Ne plaši se.“
„Kakav drkadžija“, promrmlja Zoe, pogledom prateći nož.
„Dobar je, Zoe“, reče Eli. „Brz.“
„I ja sam brza“, odgovori tiho Zoe. „Kad se približi, idi levo. Ja ću
desno.“
Eli nije imala vremena da joj odgovori.
Gejb krenu ka njima, uspinjući se uz kosi krov.
U poslednjem trenutku Eli se izmaknu levo, gledajući u Zoe. Mlađa
devojčica polete nisko i brzo, izmičući se izvan Gejbovog domašaja.
Opet su se približile jedna drugoj blizu ivice krova.
Krov je bio strm, i Eli se upinjala da održi ravnotežu. U tom
trenutku bile su bezbedne, ali je Gejb sada bio u prednosti jer se nalazio
iznad njih. Ošinuo ih je besnim pogledom.
„Sad je dosta zezanja.“ Zamahnuo je nožem. „Eli, dođi ovamo ili ću
ubiti ovu drugu, kunem ti se.“
„Ne idi“, upozori je Zoe.
Svi su govorili sasvim glasno. Eli nije shvatala kako ih još niko u
dvorištu nije čuo i došao da vidi šta se dešava. Neki čuvar. Profesor.
Zašto bilo ko ne dođe da im pomogne.
Nije znala šta da radi. Njih dve su mogle da drže Gejba na
odstojanju, ali ne i da ga savladaju. On će na kraju postići svoj cilj.
Više nije osećala bol od rane na vratu. Obuzela ju je panika zbog
Zoe. Ne bi mogla podneti da je Gejb povredi. Nije mogla da podnese
pomisao da joj on uradi ono što je uradio Džo. Radije bi umrla nego
gledala to svojim očima.
 „Dobro.“ Ona diže ruke. Zoe ju je besno pogledala, ali Eli nije
obraćala pažnju na nju. „Doći ću kod tebe. Ali moraš prvo nju da pustiš.“
Gejb se malo opustio. Pogledao je u Eli pa u Zoe, i bacio nož u
vazduh. Sečivo se dva puta okrenulo, smrtonosno blistajući na
mesečini.
Vešto ga uhvativši, Gejb uperi vrh noža u Zoe i pokaza ka delu krova
što je vodio ka ispustu i bekstvu.
„Dobro. Briši, dete. Spašena si.“ Okrenuo se Eli i gnusno osmehnuo.
„Ionako hoću nju.“
Zoe se nije ni pomerila. Čvrsto je stisla usne.
„Zoe, moraš da ideš.“ Eli opet zadrhta, ali se nije pokolebala. „Neću
da te izgubim.“
Zoe diže pogled ka njoj, blistavih očiju. „Izgubićeš me ako umreš.“
Ali to bi manje bolelo, pomisli Eli, gledajući je pravo u oči.
Hvatajući Zoe za mršava ramena, ona je snažno gurnu niz krov.
„Samo idi“, ponovi ona, dižući glas.
Zoe je povređeno pogleda i preko volje zakorači ka ivici krova.
Gejb prevrnu očima i ponovo baci nož u vazduh.
„Ne podnosim emocije“, reče on.
Činilo se da je nešto u njegovim rečima navelo Zoe da prelomi. Eli je
na njenom licu odjednom uočila odlučnost. Ali Gejb je nije dovoljno
dobro poznavao da bi to primetio.
Bez upozorenja, Zoe se zaletela ka njemu - kao tanka strela od
kostiju i mišića što leti preko stogodišnjeg krova, dok se kosa vijori za
njom.
Gejb je prekasno shvatio šta je naumila. „Šta...?“
Udarila ga je snažno, pravo u stomak. Iznenađeno je zastenjao i
izgubio ravnotežu, dvaput se prevrnuvši na krovu pre nego što se
zaustavio čistom, sirovom snagom.
Zoe opet polete ka njemu. Brzo i lako.
„Zoe!“, uzviknu Eli, jurnuvši za njom. Znala je šta će se potom desiti.
Znala je koliko će se brzo Gejb oporaviti. Znala da ga Zoe nikad nije
videla kako se bori.
Vreme se usporilo.
Crepovi na krovu bili su čvrsti pod Elinim nogama, a gravitacija joj
je pomagala, navodeći je ka mestu gde su se na mesečini ocrtavale dve
siluete. Zoe je izgledala tako sitna. Tako krhka.
Eli se činilo da baš ništa ne čuje - ni svoje korake, ni svoje srce.
Jurila je u vakuumu užasa. Nije mogla ni da diše, ni da misli.
 Sa zastrašujućom usredsređenošću Gejb ustade i ustremi se ka Zoe
- brz kao zmija. Nije morao da se okrene da vidi gde je ona -
jednostavno je znao. Uvek je znao.
Bio je najbolji među nama.
Eli nije nimalo sumnjala da će je Gejb baciti s krova baš kao onaj
kamenčić. Sa isto tako malo osećanja ili kajanja.
Tren pre nego što je, međutim, uspeo da dohvati Zoine tanke ruke,
Eli je stigla do njega. Saginjući se što niže kao što je naučila, gonjena
sopstvenom težinom i brzinom, zarila je rame u njegov stomak.
Oborila ga je.
Čim ga je udarila počela je da se povlači, posežući za Zoe koja ju je,
očiju razrogačenih od zaprepašćenja, nagonski uhvatila za ruku.
I Gejb je pružio ruke ka njoj, tražeći bilo šta za šta bi mogao da se
uhvati, dok je posrtao unazad.
Međutim, Eli je bila tik izvan njegovog domašaja. Njegovi prsti
grabili su samo vazduh.
Nije imao za šta da se pridrži. Nije bilo nikog ko bi ga povukao sa
ivice.
Na jasnoj, hladnoj mesečini, njegov zbunjeni pogled sreo se sa
Elinim u času koji kao da je potrajao čitavu večnost, ali je zapravo bio
tek puki delić sekunde.
Onda je, zaprepašćen, pao s ivice visokog krova, nestajući u tami sa
zvukom jedva glasnijim od huka vetra.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Eli nije puštala Zoinu ruku.

Sedele su u Izabelinoj kancelariji, usred sveopštog meteža - čuvari i
profesori su vikali i prepirali se.
Bolničarka je došla iz ambulante da joj očisti i previje ranu na vratu.
Dok je to radila, Eli je ostala nepomična kao drvo, ošamućena i gotovo
nesvesna. Kad joj je bolničarka dala injekciju, Eli jedva da je i osetila
ubod.
Znala je samo da je Zoina sitna, mršava ručica živa i topla u njenoj.
Zoe je neko vreme trpela njen stisak, zbunjenog ali uljudnog izraza
lica. Nakon izvesnog vremena, međutim, nagnula se prema Eli.
„Boli me ruka.“
Eli je morala da skupi svu snagu daje pusti. Ali je to ipak uradila.
Zoe savi prste i stegnu ih u pesnicu. Zaključivši da joj Eli nije trajno
naškodila, nasmešila se.
„Moram da ispričam Lukasu šta se desilo. Neće mi verovati.“
Izletela je u trenutku - proletevši kao metak kroz prepunu
prostoriju.
„Eto.“ Bolničarka se uzmuvala oko Eli, skupljajući svoj pribor u crni
plastični neseser. „Gotovo.“
Izabela se izdvojila iz grupe profesora s kojima je stajala da bi prišla
bolničarki i Eli. Spustila joj je ruku na rame.
„Kako je ona?“
„Opet smo je sastavili.“ Bolničarka je zvučala nezadovoljno, kao da
je Izabela kriva za ono što se desilo. „Posekotina nije duboka, a nož nije
zakačio nijedan glavni krvni sud, hvala bogu.“ Zatvorila je torbu. Stisla
je usne, kao da se uzdržava da ne izgovori mnoštvo prekornih reči.
„Dala sam joj injekciju, kao što ste mi naložili.“
„Hvala, Ema“, odgovorila je Izabela odmerenim tonom. „Izvinjavam
se što sam vas izvukla iz kreveta.“
„Navikla sam ja na to“, odgovorila je bolničarka jetko pre nego što
se odlučnim korakom udaljila, uz šuštanje zelene uniforme.
Izabela uzdahnu i pogleda u Eli.
 „Da li te mnogo boli?“ Vrhom prsta dotakla je njen krvlju umrljan
okovratnik. Dodir je bio blag i nežan.
Eli, koja kao da je sasvim otupela, nije obraćala pažnju na njeno
pitanje.
„Izabela, recite mi je li Gejb stvarno mrtav. Jeste li sigurni?“ To
pitanje joj je postavila već mnogo puta. Činilo se da nije u stanju da se
obuzda i da prestane da ga ponavlja.
Nije videla Gejbovo telo - nisu joj dozvolili. Čula je tihi, tupi udar
kada je pao. I pometnju koju je to izazvalo četiri sprata niže.
Ali nije ništa videla. Umalo je i sama poletela za njim, gonjena
inercijom sopstvenih pokreta. Međutim, Zoe ju je uhvatila za ruku i
neumoljivo je stegla, povukavši je nazad svom svojom težinom,
odupirući se petama o crepove.
Kad su sišle dole, cela škola je već bila na nogama. Čuvari su okružili
telo. Đacima je naređeno da odu u dnevnu sobu. Profesori i čuvari su se
rastrčali na sve strane, tragajući za ostalim uljezima.
Simerija je sada bila zaključana - niko nije smeo ni da uđe ni da
izađe. U neku ruku, svi su bili svesni da je to uzalud. Školsko imanje je
bilo preveliko da bi moglo potpuno da se obezbedi. Mogli su da pokriju
sve rupe i zatvore sve kapije, ali ni tri metra visoka ograda nije mogla
da zadrži napolju nekoga ko je čvrsto rešio da uđe.
Gejb i Natanijel su to više puta dokazali.
Ipak, morali su da pokušaju.
„Stvarno je mrtav“, rekla joj je Izabela. „Kunem ti se.“
Spustila se u kožnu fotelju pored Eline.
„Šta će sada biti?“ Eli se zagleda u svoje okrvavljene ruke. „Hoćemo
li da zovemo policiju...?“
„Naravno da ne“, prekide je direktorka, izrazom lica
nagoveštavajući da je ta pomisao smešna. „Njegovo telo će biti...
zbrinuto.“ Nagnula se napred i pogledala Eli u oči. „Niko nikad neće
saznati šta se dogodilo. Sve je sređeno. Molim te, ne brini zbog toga.“
Eli se nije osećala nimalo bolje zbog toga što nikada neće biti
pozvana pred lice pravde. Jer je to takođe značilo da nikada nijedan
sudija neće čuti njenu priču i osloboditi je krivice za ono što je učinila.
Zauvek će to nositi na savesti - jezivu tajnu koju nikad neće moći ni sa
kim da podeli.
Nije se zapravo osećala krivom. U izvesnom smislu, mogla je
potpuno da opravda sve svoje postupke - samoodbrana, nastojanje da
zaštiti Zoe - ali sve to nije značilo da Gejb nije mrtav.
 Ubila sam čoveka. Čak i ako se to desilo slučajno, zvučalo joj je
neshvatljivo. Kako če se osećati za godinu dana? Za deceniju?
Tada verovatno ni sama više neće verovati šta se desilo.
Vrat joj se bio ukočio od posekotine i zavoja. Pri okretanju glave
osećala je strahovit bol. Šta god da joj je bolničarka dala ublažilo joj je
bolove, ali ju je takođe i omamilo. Bila je ošamućena.
Izabela je i dalje pričala, objašnjavajući joj šta rade profesori.
Čuvari. Ali Eli nije mogla da se usredsredi. Pogled joj je lutao, prelazeći
preko profesora, njihovih lica smrknutih od brige, i čuvara. Želela je
nešto da pita, ali nije mogla da pronađe reči.
Odjednom je obuzeše toplina i strahovit umor. Oči su joj se
sklapale.
Šta mije to bolničarka dala?
„Ne mogu...“ Eli je htela da kaže Izabeli šta se dešava, ali je zaplitala
jezikom.
„Moraš da se odmoriš.“ Kroz izmaglicu umora, Eli je videla kako
Izabela rukom poziva dvoje čuvara da im priđu: muškarca i ženu sa
dugom plavom pletenicom koja joj je visila niz leđa poput konopca. Eli
pomisli kako joj je ona odnekud poznata.
„Vodite je gore“, naloži im direktorka. „Bolničarka joj je dala
sredstvo za smirenje i mislim da ne bi trebalo da ide sama. Poći ću s
vama da je smestim.“
Sredstvo za smirenje?
„Ustaj.“ Čuvar joj je provukao ruku ispod miške i blago je digao na
noge. Međutim, Elina kolena behu čudno nesigurna; kao da su od gume.
Činilo joj se da tone ka podu.
„Opa.“ Čuvar je pokupi veštim pokretom - jednom rukom je
prihvativši ispod kolena, a drugom iza leđa.
Eli je pospano treptala. Kao i ona žena, i on joj je izgledao poznato.
Svetla kosa i topao pogled. Ali joj mozak nije radio. Svaka misao kao da
joj je pričinjavala ogroman napor.
Bilo je lakše sklopiti oči.
„Idemo na spavanje...“ reče on, noseći je ka vratima. Njegove reći
lepršale su joj oko glave kao ptice.

Eli se probudila u svom krevetu. Kapak na lučnom prozoru bio je

zatvoren, ali je jarka dnevna svetlost curila niz pukotine oko njega.
 Morala je da vidi koliko je sati, koliko je vremena još ostalo Karteru,
ali kad je okrenula glavu da pogleda u sat, rana na vratu ju je strahovito
zapekla te ona zaječa i zavali se nazad u krevet.
Sve joj se odjednom vratilo u sećanje. Zoe. Gejb.
Kao da je uletela u košmar.
S naporom je uspela da se uspravi u krevetu i okrene čitavim telom,
ne pomerajući vrat.
Zbunjeno je gledala u svoju odeću. Bila je u pidžami, a ruke joj više
nisu bile krvave. Neko ju je - pretpostavljala je da je to bila Izabela -
očistio i presvukao, što nije bila prijatna pomisao. Ali se toga uopšte
nije sećala.
Šta god da joj je bolničarka dala, sasvim ju je oborilo s nogu.
Svaki pokret ju je boleo, ali je ipak spustila stopala na pod i polako
ustala, stežući zube.
Polako se kretala skupljajući toaletni pribor, a zatim krenula
hodnikom. U praznom kupatilu se oprezno istuširala, trudeći se da ne
pokvasi zavoj.
Posle toga je oprala zube, proučavajući svoj odraz u ogledalu. Sive
oči su joj bile bistre. Osim zavoja na vratu, prošla noć nije ostavila
vidljive tragove.
Niko ne bi mogao prepostaviti da je ubila čoveka.
Pošto se užurbano obukla, sišla je niz stepenice. Škola je izgledala
sasvim isto - otmene visoke tavanice i uglačano drvo, mermerni kipovi
i kristalni lusteri. Sve je bilo na svom mestu.
Međutim, sa svakim korakom Eli je sve jasnije shvatala da se ona
promenila. Osećala se drugačije. Kao da je preko noći ostarila deset
godina.
Niko nije zaslužio da umre više od Gejba. Ali ona nije bila ni sudija
ni porota. Nije mogla da porekne težinu tog događaja. Sve se moglo
zataškati - i dokazi mogu zauvek ostati skriveni - ali će ona uvek znati
šta je uradila.
U prizemlju je bila gužva - đaci, čuvari i profesori napunili su
dnevnu sobu. Eli skrenu desno i zaputi se ka Izabelinoj kancelariji.
Vrata su bila zatvorena, ali je Eli kroz njih čula glasove.
Snažno je pokucala na vrata od hrastovine, ukrašena rezbarenim
žirovima, lišćem i voćem, koja je poznavala bolje nego svoj džep.
„Slobodno.“
Vrata se otvoriše.
Izabela je sedela zavaljena u stolici, s mobilnim telefonom na uhu.
Kad je ugledala Eli, naglo se uspravila.
„Izvini, Dom“, kazala je. „Ovde je Eh. Moram da prekinem.“
Spustivši telefon na sto, požurila je do Eli.
„Kako se osećaš?“ Odmerila ju je oštrim pogledom od glave do pete,
kao da traži neku novu ranu.
„Drogirali ste me“, reče Eli optužujućim tonom. „Osećam se
drogirano.“
„Izvini“, odgovorila je direktorka glasom koji nije odavao ni trag
žaljenja. „Bila si iscrpljena i potresena.“ Rukom ju je pozvala da uđe.
„Uđi. Sedi.“
„Koliko dugo sam bila u nesvesti?“ upita Eli. „Koliko nam je
vremena ostalo?“
Izabela je nije pitala na šta misli. „Sedamnaest sati“, odgovorila je.
Eli zastade dah. Tako malo vremena. Ni dan.
„Zašto ste me drogirali?“ upita ona, upinjući se da se obuzda.
„Spavala sam šest sati. Mogla sam da pomažem.“
„Ma hajde, Eli“, reče mirno Izabela. „Sinoć nisi bila u stanju da
pomogneš nikome. Još uvek izgledaš slaba. A sada, molim te“, ona
pokaza na stolicu, „sedi.“
Eli nije želela da prizna da joj je potrebno da sedne, ali se osećala
prilično ošamućeno. Preko volje je poslušala direktorku.
Izabela je prišla čajniku koji je stajao u jednom uglu prostorije. Eli
se trudila da se usredsredi na ono što je sad trebalo obaviti. Međutim,
ostaci leka u njenom krvotoku i dalje su je uspavljivali.
„Da li se nešto desilo od sinoć?“, pitala je.
Izabela odmahnu glavom. „Nema ništa novo. Prenos koji nam je
omogućavao da vidimo Kartera još uvek je prekinut. Radž je veći deo
noći proveo u blizini imanja.“
Iz šoljica u koje je direktorka sipala vrelu vodu dizao se oblak pare.
Eli ju je nekoliko trenutaka posmatrala, pripremajući se da postavi
svoje sledeće pitanje.
„Da li Natanijel zna? Mislim, za Gejba.“
Direktorka joj pruži čaj u beloj šolji s tamnoplavim grbom Simerije.
„Primećeno je samo njegovo odsustvo“, reče Izabela, obilazeći oko
svog stola da sedne na svoje mesto. „Čini se da nemaju pojma šta mu se
dogodilo.“
Nijedna od njih dve nije ni pomenula smrt.
Eli otpi gutljaj čaja. Bio je zaslađen i jak.
Naterala je sebe da se priseti kako se Gejb ponašao prošle noći na
krovu - i svega što je govorio o Natanijelu.
„Mislim da Natanijel nije znao šta Gejb smera.“
Izabela diže obrve. „Objasni.“
Eli joj je ispričala šta je Gejb rekao - kako je kritikovao Natanijela.
„Meni je to zvučalo gotovo kao da se suprotstavlja Natanijelu.“
Namrštila se razmišljajući o tome. „Da mu prkosi.“
„Zanimljivo.“ Izabela je tapkala prstom po bradi. „Ako je Gejb
postupao izvan svojih ovlašćenja, Natanijel ga neće ni tražiti. Zapravo,
podozrevam da će mu biti drago što je nestao. Ako nastavimo da se
ponašamo uobičajeno, neće ni znati da je izgubio svog neposlušnog
sledbenika. Strahovaće šta bi on mogao da uradi. To bi moglo da mu
skrene pažnju.“
Bilo je lakše posmatrati noćašnje događaje iz tog ugla - razmatrati
tehnička pitanja, strategiju. Poput ogromne igre.
Direktorka diže pogled. „Moram još nešto da ti kažem.“
Eli se nije dopao Izabelin izraz lica. Činilo se da se sprema za
raspravu.
„Radž će se danas po podne sastati sa Ovenom Moranom.“
„Šta?“ Eli s treskom spusti svoju šolju s čajem na obližnji stočić.
Vreli čaj joj je zapljusnuo prste. „Radž će se sastati s njim? Otkud to?“
„Eli, ti si povređena...“, uzdahnu direktorka.
„Znam da sam povređena.“ Eli pokaza na zavoj na svom grlu. „Teško
da bih mogla to da zaboravim. Ali to ne znači da ne mogu da sednem i
da razgovaram sa čovekom.“
„Ne budi nerazumna, Eli“, reče Izabela odmerenim tonom. „Ako bi
nešto krenulo kako ne treba, morala bi da bežiš. Da se boriš. A znaš da
nisi u stanju...“
„Dosta s tim, Izabela.“ Eli udari pesnicom o rukonaslon fotelje tako
jako da je direktorka zaćutala i iznenađeno je pogledala.
„Savršeno mi je jasno da sam povređena. Takođe mi je jasno da je
utoliko taj sastanak opasniji po mene.“ Direktorka zausti da nešto kaže,
ali Eli diže ruku da je ućutka. „Ali to ne menja činjenicu da imam više
izgleda da ubedim tog momka da pređe na našu stranu nego Radž. On
zna da je to što Natanijel radi pogrešno. Ipak, ako mu stručnjak za
obezbeđenje kojem on ne veruje kaže da nije u pravu, mislim da će mu
se on suprostaviti. Ako mu povređena devojčica kaže da je to loše...
mislim da će poslušati.“
„Eli, suviše je opasno“, reče Izabela.
Eli diže ruke. „Ja sam spremna da prihvatim opasnost. Jednako
spremna kao što sam bila sinoć.“
„A šta ako ja nisam spremna?“, upita direktorka, prkosno je
gledajući.
„To nije vaša odluka, Izabela“, odgovori ona. „Ovog puta ne.“
Direktorka je izgledala zaprepašćeno - kao da ju je Eli neočekivano
izneverila. Visoko na obrazima pojavile su joj se crvene mrlje.
„Mislim da znaš da ja još uvek upravljam ovom školom“, rekla je s
visine. „Trebalo bi to da imaš na umu.“
„Izvinite.“ Shvativši da je otišla predaleko, Eli ustuknu. „Ali ne
možete me zaštititi, Izabela. Više ne. Koliko god da se trudite.“
„To nije tačno“, reče Izabela, mada više nije zvučala toliko uverljivo.
„Tačno je. Svi znamo da jeste.“ Eli pređe prstom preko zavoja na
svom vratu. „Izabela, ovo mora da se završi. Sve ovo. Radž ne može to
da okonča. Vi to ne možete.“ Ona spusti ruku. „Ali ja mogu.“
„Eli.“ Direktorka uzdahnu. „I ja želim da ideš, ali jednostavno je
suviše opasno. Morala bi da se nađeš na javnom mestu s tim čovekom.
Na mestu koje nikako ne bismo mogli da kontrolišemo. Mi nemamo
pojma da li je taj čovek psihički nestabilan, niti čak da li ispravno
naslućujemo na čijoj je strani. Mnogo polažemo na nekoliko reči koje
smo načuli i na jedan pokret rukom.“
Eli ipak nije odustajala.
„Polagali smo i više na sitnije stvari“, kazala je.
Nikad nije bila tako sigurna u sebe. Morala je daje ubedi.
„Znam da sam u pravu, Izabela. I to ne zato što zaista želim da
budem u pravu, ni zato što toliko želim da se Karter vrati da tražim
način da budem u pravu. Istraživala sam. Slušala sam svaku njegovu
reč. Možete to sad da proverite - da saznate ko je on, da mi pomognete
da saznam više o tome s kim se suočavam. Ali sve sam ovo odradila po
pravilima. Vašim pravilima. A sad mi morate dopustiti da okončam taj
posao.“
Direktorka nasloni bradu na šaku, proučavajući Eli svojim očima
lavice. Eli je dobro poznavala taj pogled - Izabela se premišljala.
Odmeravala argumente.
„Ne dopada mi se to“, reče Izabela, gotovo za sebe.
Eli je zadržala dah.
„Ali ti više nisi mala. Imaš pravo da odlučuješ u svoje ime - dokazala
si to. Zato ću te pustiti da to uradiš. Učinićemo sve što je u našoj moći
da te zaštitimo, ah ti odlično znaš koliko je nemoguće vladati tom
situacijom. Moglo bi vrlo lako da krene naopako.“ Ona zastade. „Eli,
plašim se. Mi uopšte ne poznajemo tog čoveka.“
Eli je mogla da je slaže. Mogla je da se pretvara da je sasvim
spokojna, ah nije htela to da radi. Umesto toga, pogledala je Izabelu u
oči i rekla joj istinu.
„I ja se plašim.“
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Nešto kasnije Eli je izašla iz Izabeline kancelarije, koračajući s novim

samopouzdanjem. Dom i Radž su već istraživali momka Broj Devet - ili
Ovena, kako je Eli sada saznala da se on zove. Trebalo je da se sastanu s
njom i da čuju njen izveštaj za jedan sat.
Imala je tek dovoljno vremena da obavi nešto vrlo važno.
Ako su Izabelini strahovi osnovani i ako se ona ne vrati sa sastanka
sa Brojem Devet, želela je da bude sigurna da će Rejčel znati šta ona
oseća.
Pošto ju je neko vreme tražila, zatekla ju je s Nikol u praznoj
biblioteci, za stolom zatrpanim starim knjigama u kojima su se, kako se
činilo, nalazile mape.
Vrata su se otvorila tako tiho da je njih dve nisu ni čule kako ulazi.
Persijski tepisi na podu prigušili su njene korake.
„Evo jedne“, čula je Eli Nikol kako kaže naginjući se nad knjigom
velikom gotovo kao i sto na kojem je stajala. „Čini mi se da je ovo ta
oblast.“
„Veoma je stara“, primeti Rejčel sumnjičavo.
„Zar se zemlja ikad menja?“, prela je Nikol svojim nežnim
francuskim naglaskom.
Zajedno su se naginjale nad knjigom. Rejčelini sjajni uvojci pored
Nikoline duge, prave kose. Nikolina bleda put nasuprot Rejčelinoj
tamnoj.
Izgledale su prelepo.
Kako to ranije nisam primetila? Mora da sam bila šlepa.
Eli se nakašlja. Devojke iznenađeno digoše glave.
Eli je netremice gledala u Rejčel, čiji su obrazi polako rumeneli, dok
na kraju nije oborila pogled.
Nikol joj je pritrčala da je pozdravi. „Čule smo šta se desilo. Hvala
bogu da si dobro.“ Nagla je glavu da bolje pogleda njen zavoj. „Da li te
boli?“
„Malo“, priznade Eli. „Ali nije strašno.“
„Dobro je“, reče Nikol. „Zoe nam je sve ispričala s najjezivijim
detaljima.“
Eli prevrnu očima. „Mogu da zamislim.“
Za sve to vreme, Rejčel nije rekla ni reč.
Eli pogleda ka njoj i vide je kako stoji, glave pognute nad mapom.
„Izvini, Nikol, ali... da li bih mogla načas da popričam nasamo s
Rejčel?“
Nikol klimnu glavom. U njenim izražajnim smeđim očima ogledala
se radoznalost, ali nije pitala šta se to dešava.
„Naravno. Ionako sam htela da odem po kafu. Rejčel?“ Ona pogleda
u svoju devojku. „Hoćeš li ti čaj?“
Ne dižući glavu, Rejčel samo slegnu ramenima.
„Dobro.“ Nikol im se obema saosećajno nasmeši i izađe. Vrata su se
za njom bešumno zatvorila.
Eli priđe Rejčel, koja je nepomično stajala nad starom knjigom s
požutelim mapama. Suza je tiho kanula na otvorenu stranicu ispred
nje.
„Rejč“, reče Eli. „Tako mi je žao.“
Rejčel naglo diže glavu. Obrazi joj behu vlažni od suza.
„Tebi je žao?“, reče ona. „Zašto je, za ime sveta, tebi žao? Ja sam ta
koja je krila nešto od tebe.“ Prigušila je jecaj. „Ja sam ona...“
„Žao mi je“, nastavi Eli blago, „zato što sam bila samoživi kreten i
nisam primetila da se nešto tako važno desilo u tvom životu. Bila sam
suviše obuzeta razmišljanjem o svom glupom ljubavnom životu da bih
primetila da se i ti nosiš s problemima. I vrlo važnim stvarima. Žao mi
je zato što nisam bila nikakva drugarica. Ti zaslužuješ mnogo bolje.
Stvarno ne razumem zašto se još družiš sa mnom.“
Rejčel snažno odmahnu glavom, stežući zube.
„Ne, Eli. Prestani. Ja sam kreten. Ja sam htela da ti kažem za Nikol...
ali jednostavno sam to... držala u sebi. Ne znam zašto.“ Nadlanicom je
obrisala suze s lica. „Pretpostavljam da sam se prosto plašila.“
„Čega si se plašila?“
Rejčel raširi ruke. „Plašila sam se da će to promeniti naše
prijateljstvo. Plašila sam se da ćeš promeniti mišljenje o meni. Stalno
sam mislila da bi sve moglo da se promeni ako ti saznaš. Na primer...
šta ako te zagrlim a ti... Ne znam. Odmakneš se.“ Ona zajeca. „Nisam
htela da se išta promeni među nama.“
Eli se grlo steglo od neprolivenih suza. Nije znala kako da joj
odgovori. Kako da kaže Rejčel da nije trebalo da se plaši da će je
izgubiti. Nije marila u koga je Rejčel zaljubljena, sve dok i dalje voli nju.
Sve dok su i dalje drugarice.
Ne znajući šta da kaže, progovorila je srcem. Obišla je oko stola i,
uhvativši Rejčel za ruke, privukla je u snažan zagrljaj.
„Želim da me uvek grliš“, reče ona, i sama se rasplakavši. „I želim da
mi veruješ da ću i ja tebe uvek grliti. Kunem ti se da hoću. Kunem se.“
Zagnjurivši lice u njenu kosu, Rejčel ju je čvrsto zagrlila. „Izvini“,
ponavljala je. „Izvini.“
Ovog puta Eli je uspela da nađe reči. „Nemaš zašto da se izvinjavaš.“

Dom je iz svoje fascikle izvukla svežanj odštampanih fotografija i

pružila jednu Izabeli, koja je sedela za svojim stolom, a drugu Eli.
„Upoznajte Ovena Morana, starog trideset jednu godinu“, reče Dom.
„Broj Devet.“
Eli se zagledala u fotografiju. Na njoj je videla muškarca detinjastog
lica kojeg je primetila kod ograde - onog koji je digao ruku da je
upozori. Fotografija je bila pomalo mutna - izgledala je kao da je
slikana iz velike daljine a zatim zumirana. Ali to je svakako bio on.
„To je slikano jutros“, javio se Radžov glas iz telefona na Izabelinom
stolu. „Pratio sam ga od sinoć. Dom, reci im šta smo saznali.“
Dom ukuca nešto u laptop na svojim kolenima. „Rođen je u
Liverpulskoj opštoj bolnici. Živeo je u Liverpulu do šeste godine, kad su
mu se roditelji razveli a majka preselila u London, gde je radila kao
konobarica i negovateljica. Čini se da posle toga njegov otac više nije
učestvovao u njegovom životu. Kad je Ovenu bilo deset godina, majka
mu se preudala za izvesnog Džejmsa Smita, vozača kamiona.“ Dom
pogleda u Izabelu; naočare joj blesnuše na svetlu. „To je bila loša
odluka. Brak je bio stresan. Džejmsov policijski dosije tako je dugačak
da nismo imali vremena da ga celog pročitamo - nanošenje teških
telesnih povreda, opijanje u javnosti... shvatate već. Policija je mnogo
puta pozivana u njihov stan zbog buke.“ Preletela je pogledom preko
ekrana svog laptopa. „Razveli su se kad je Ovenu bilo šesnaest godina.“
Eli krišom zadhrta - kakvo jezivo detinjstvo.
Dom nastavi žustrim tempom. „Oven je bio dobar đak, ali je sa
sedamnaest godina napustio školu da bi se pridružio vojnoj konjičkoj
brigadi. Kad mu je bilo devetnaest godina, otišao je u svoju prvu misiju
u Irak. Bio je tamo s prekidima dve godine, pre nego što su ga prebacili
u Avganistan. Časno je služio u Helmandu još dve godine. Više puta je
odlikovan za hrabrost.“
Zastajući, Dom je pružila Eli i Izabeli još jednu fotografiju. U njenoj
pozadini videlo se bujno zeleno polje. Moran je otvarao vrata
automobila. Na sebi je imao jednostavnu crnu uniformu Natanijelovih
čuvara. Činilo se da gleda pravo u kameru.
„Ovo je Radž slikao juče po podne na Sent Džons fildsu.“
Zagledavši se u sliku, Eli pritisnu usne vrhovima prstiju.
Muškarac je imao kratku i urednu svetlosmeđu kosu, a neobrijana
brada verovatno je trebalo da mu da zreliji - ili grublji izgled.
Zainteresovao ju je njegov izraz. U njegovim svetlosmeđim očima
ogledalo se takvo razočaranje da joj je zastao dah. Ne samo njegov
pogled već i držanje, ramena, sve je odisalo ogorčenjem. Izgledao je
ciničan i besan.
„U toku njegove vojne karijere, jedan događaj je posebno značajan.“
Dom nagnu ekran svog laptopa, da bolje vidi. „Njegova jedinica je bila
zarobljena pod neprijateljskom vatrom. Moranov zapovednik je ubijen
dok je njegov zamenik teško ranjen. Moran je preuzeo komandu nad
svojom jedinicom, spasao je dvojicu ranjenika mnogo puta rizikujući
svoj život sve dok nisu stigli helikopteri da ih izbave.“
Ona diže pogled. „Poslednji je ušao u helikopter. Odlikovan je za
hrabrost. Tada je napustio vojnu službu.“
Izabela kratko klimnu glavom. „A od tada?“
„Ništa naročito“, odgovori Dom. „Nema policijski dosije. Oženio se
sa dvadeset šest godina, razveo sa trideset. Jedno dete, žensko...“ Ona
pogleda u ekran. „Anabela; pet godina. Majka ima pravo starateljstva.
Na poslu se nije naročito dobro pokazao - nekoliko puta je menjao
zaposlenje, ali se ni na jednom nije dugo zadržao. Uglavnom se bavio
obezbeđenjem. Prijavio se za policajsku službu, ali je odbijen zbog
sumnje na psihičke tegobe - očigledno, posttraumatski sindrom.“
Zavalila se u stolici. „Počeo je da radi za Natanijela pre osam meseci.“
Eli se setila onoga što joj je rekao Kristofer.
„Je li u dugovima?“
Dom je iznenađeno pogleda. „Do guše. Pre nekoliko godina zaostao
je sa plaćanjem alimentacije i stanarine. Nagomilao je velike dugove na
kreditnim karticama. Dug je prebačen agenciji za uterivanje dugova. U
poslednjih godinu dana, međutim, počeo je sve da otplaćuje. Odjednom
je postao uzoran građanin.“
Eli je prigušila uzdah olakšanja. Do sada je sve što joj je brat rekao
bilo tačno.
 „Hvala, Dom“, reče Izabela. Nagnula se ka svom telefonu. „Radže,
kakav je plan?“
Radžov glas je imao metalan prizvuk, ali se jasno čuo iz malog
zvučnika telefona. „Moran uvek jede u pabu koji se zove Dama. Nalazi
se nedaleko od Sent Džons fildsa, na obodu Difenhola. Obična seoska
krčma, ništa fensi. Niko od ostalih čuvara ne ide s njim, radije jede sam.
Predlažem da ga tamo uhvatimo.“
Dom je nešto ukucala u kompjuter, a zatim ga okrenula tako da Eli i
Izabela vide ekran. „Ovo je to mesto.“
Eli se nagnu da bolje vidi sliku. Bila je to tradicionalna stara krčma
pored seoskog puta. Zidovi i krov behu obrasli lozom.
„Sinoć je tu večerao pre šest posle podne. Pretpostavljam da
namerno odlazi tamo ranije uveče, kad je prazno. Evo plana: postaviću
tamo šest svojih čuvara, koji će sedeti za dva stola. Eli će ostati s
posebnim timom napolju, dok Moran ne uđe u objekat. Kada uđe, ja ću
radiom obavestiti njen tim. Eli...“ Ona se trgnu. „... Ti ćeš ući i otići
pravo do njegovog stola. Kako ćeš se tada ponašati zavisi od tebe. Ja ti
predlažem da se kratko predstaviš, svojim pravim imenom, i da ne
tražeći dozvolu sedneš za sto. Od početka moraš držati konce u svojim
rukama. Pojedinosti možeš dogovoriti sa Izabelom.“
Glas mu je zvučao isto onako odmereno i poslovno kao kad je
primao izveštaje od svojih čuvara.
„Imaćeš najviše dva a možda i manje od jednog minuta da mu kažeš
šta imaš“, nastavio je on. „Moraš jasno da izneseš činjenice i pripremiš
svoju ponudu. Ne smeš oklevati. Iznesi i reci mu to što želiš a tek posle
toga mu dopusti da postavlja pitanja. Verujem da će, s obzirom na
okolnosti, imati štošta da te pita.“ On duboko uzdahnu. „Zato moraš
imati spremne odgovore.“
Brujanje automobilskog motora u prolazu na trenutak mu je
nadjačalo glas. Na početku razgovora objasnio im je da je parkiran na
jednom odmorištu duž puta, nedaleko od imanja gde se kuća nalazi. Eli
je sačekala da se buka utiša.
„Biću spremna“, uverila ga je.
Trudila se da zvuči samouvereno, mada joj je nemir pritiskao grudi
poput ogromnog tega.
Devetka je odrastao čovek. Veteran. U poređenju s njegovim
surovim životom, njen je bio pesma. Zašto bi on slušao neku
razmaženu tinejdžerku iz otmene privatne škole?
Zašto bi uopšte obratio pažnju na nju?
 Morala je nekako dopreti do njega. Morala ga je naterati da je
sasluša. Zarad Kartera. Zarad sebe.
Zarad svih.
„Drago mi je što to čujem“, reče Radž posle duže stanke. „Jer nam je
ovo jedina prilika. I Izabela i ja smo jasno rekli da nas ovaj plan brine.
Nisi sposobna da se boriš. Ako nasrne na tebe, učiniću sve što mogu da
ti pomognem. Ali opasno je, Eli. To se ne može poreći. Moran je sjajno
obučen bivši ratnik. Mogao bi da te ubije za tren oka. Ako samo
pomisliš da će te napasti, predlažem ti da odmah pobegneš.“
Eli proguta knedlu - rana na vratu ju je peckala, kao da je podseća
kako je još uvek tu.
„Razumem“, reče ona mirno.
Izabela odmahnu glavom, ali se nije pobunila.
„Dobro“, odgovori Radž. „Sada da još jednom sve ponovimo. Od
početka.“
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Dama se nalazila na obodu sela tako majušnog da se jedva prostiralo

dalje od jedne raskrsnice.
Krčma je sigurno vrlo stara, mislila je Eli dok je čekala na zadnjem
sedištu džipa parkiranog nešto dalje niz put. Njeni kameni zidovi behu
oronuli i oštećeni zubom vremena. Prozori su bili majušni, kao u
danima pre nego što je staklo postalo jeftino i dostupno svima.
Rascvetala puzavica prekrivala je jedan zid i krov.
Pored krčme i travnjaka okruženog niskim kamenim zidom, selo je
činilo još svega nekoliko kuća sa slamnatim krovovima, ljupkih i
živopisnih kao iz bajke.
Unaokolo su se na sve strane nizale farme, živice i talasasti
brežuljci.
Oko njih je sve bilo mirno. Stajali su tu već desetak minuta,
parkirani u send hrasta na ivici travnjaka, a otkad su stigli pored njih
nije prošao ni jedan jedini auto.
Na prednjem sedištu Zelazni je razgovarao mobilnim telefonom.
Vozač je sedeo pored njega i gledao na sat.
Isplanirali su sve što su mogli. Sad im je ostalo samo da čekaju.
Radž je kod Sent Džons fildsa čekao da Broj Devet krene. Da se
Devetka pridržavao istog rasporeda kao juče, sad bi već bio ovde.
Međutim, nije se držao istog rasporeda, i sada su svi razmišljali šta da
rade.
Hajde, Devetko, mislila je Eli. Samo dođi.
Nervozno je grickala sve iskrzaniji nokat na palcu. Ako on ne dođe
večeras, čitav plan će se poremetiti. Na Natanijelovom časovniku
ostalo im je još osam sati. Osam.
U jedan ujutru, sve će biti gotovo.
Devetka mora doći.
U blizini su se nalazila dva prateća vozila - jedno je bilo sasvim
blizu, iza njih. Drugo nešto dalje ispred njih.
Tog dana su bar stotinu puta ponovili pojedinosti svog plana. Sve
do razgovora s Ovenom Moranom, kojeg je glumila Dom, kako sedi za
stolom i tera Eli dođavola.
Reći kojima će Eli započeti razgovor s njim, uvežbani odgovori na
njegova neizbežna pitanja, bili su joj snažno urezani u sećanje. Nisu
krenuli iz škole sve dok Izabela nije zaključila daje Eli spremna.
Odgovori koje su pripremili klizili su joj s jezika lakše od njenih
sopstvenih misli.
Sad je još samo trebalo da ih nekom kaže.
Pogledala je na sat - bilo je dvadeset do šest. Možda se on ipak neće
pojaviti.
Vozač pogleda u Zelaznija. „Izlazim da vidim šta se dešava. Za svaki
slučaj.“
Profesor istorije kratko klimnu glavom. „Razumem.“
Vozač izađe zatvorivši pažljivo vrata za sobom, kao da ne želi da
remeti tišinu. Eli je kroz prozor automobila zurila u bajkovito seoce
oko njih. Bilo je tako majušno i zeleno.
Tako spokojno. Činilo joj se nemogućim da takvo mesto uopšte
postoji.
Razumela je zbog čega bi jedan ratni veteran mogao da dolazi
ovamo svakog dana da sedi sam i uživa u takvom miru.
„Jesi li spremna?“ Zelazni se s prednjeg sedišta okrenuo ka Eli i
glasom prekinuo tišinu.
„Nadam se“, reče ona.
„Jesi“, uveravao ju je on. „Ako se nađeš u opasnosti, samo ostani
pribrana - tako ćeš se izvući iz ovoga.“
Eli je radoznalo proučavala njegov potiljak. Nekada je mrzela
Zelaznija. Neko vreme je čak sumnjala da je on Natanijelov špijun.
Međutim, od tada se štošta promenilo. Zelazni se nepokolebljivo
borio za nju i za Lusindu. Mrzeo je Natanijela i sve što on predstavlja. I
voleo je Akademiju Simerija onako kako neki ljudi vole svoju zemlju - s
nekakvim pobožnim žarom.
Eli ni na trenutak nije sumnjala da može potpuno da se pouzda u
njega. Mnogo joj je značilo što on ima poverenja u nju.
„Hvala vam“, odgovori ona. „Učiniću sve što mogu.“
Vreme je polako prolazilo.
Kad je napokon u potpunoj tišini zazvonio Zelaznijev telefon, oboje
su se trgli. Mrmljajući sebi u bradu, on se javio na poziv.
„Zelazni“, zarežao je.
Nekoliko trenutaka je samo slušao. Eli je zadržala dah; srce joj je u
ušima udaralo tako glasno da je bila sigurna da ga profesor čuje i na
prednjem sedištu.
„Razumem.“ Gurnuvši telefon nazad u džep, Zelazni se okrenuo i
pogledao u Eli.
„Spremi se. Krenuo je.“

Eli je drhtavom rukom otvorila teška drvena vrata Dame. Trudila se da

svom licu da spokojan i nezainteresovan izraz. Kao da dolazi tu svakog
dana upravo u ovo vreme.
Međutim, kolena su joj klecala dok je ulazila.
Odmah ju je zapljusnuo talas toplote i mirisa - prženog mesa,
začina. Oko sebe je čula žamor razgovora.
Bilo je tek nešto posle šest i u krčmi je već bilo dosta gostiju.
U normalnim okolnostima svakako bi primetila kako je prostorija
lepa - debeli stubovi i niska tavanica s gredama, ogromno ognjište na
jednom zidu oko kojeg su, kao ukrasi, visili metalni sudovi.
Međutim, sad je bila usredsređena na čoveka koji je sedeo blizu
prozora, uredno i kratko podšišane svetlosmeđe kose, baš kao i kad ga
je prošli put videla.
Devetka je bio tu. I još je nije primetio.
Krupan čovek s keceljom prošao je pored nje, noseći dva tanjira.
„Sedi gde god želiš, lutko“, rekao joj je sa izraženim hempširskim
naglaskom. „Dolazim za minut.“
Eli htede da mu kaže „Hvala“, ali nije bila u stanju da govori.
Nemo naređujući svojim nogama da prestanu da klecaju, zakoračila
je po kamenom podu prema Broju Devet.
On je sedeo sa šoljom čaja u ruci, zagledan nekud napolje, u zelenilo.
Iz kuhinje je dopirala tiha muzika - jednolične pop pesmice koje je
Eli jedva i prepoznavala posle tako dugog života bez radija.
Za jednim stolom prepoznala je dvojicu Radžovih čuvara,
prerušenih, kao što je bila i sama, u farmerkama i bezličnim majicama.
Nijedan je nije pogledao.
Sam Radž je sedeo u pozadini prostorije, s kriglom piva ispred sebe,
raširenim novinama, naizgled zadubljen u čitanje. Međutim, Eli je znala
da on sve pomno prati.
Ta pomisao je ohrabri i ona ubrza korak.
Prebrzo se našla ispred Moranovog stola, a reči koje je prethodne
večeri naučila napamet vrtele su joj se u glavi kao na traci. On je još nije
bio primetio - ili se pak nadao da će otići.
„Gospodine Morane?“, rekla je tiho ali razgovetno, glasom čvrstim
kao stena.
On se polako okrenuo i pogledao je, a svetlosmeđe oči mu
iznenađeno blesnuše.
Srce joj je poskočilo.
Prepoznao ju je.
Rečima, međutim, nije ništa odao. „Da li se već znamo?“
Duboki i promukli glas Eli je bio daleko bolje poznat od njegovog
lica.
„Donekle.“ Ne čekajući poziv, sela je za sto nasuprot njemu.
Napadaj brzo, rekao joj je Radž. Upotrebi iskrenost kao oružje.
„Ja sam Eli Šeridan. Natanijel bi želeo da me kidnapujete. Došla sam
da vam kažem zašto to ne treba da uradite.“
„Mora da se šališ.“ Moranovo lice se smračilo. „Šta to, dođavola,
pokušavaš?“
„Ne šalim se“, uverila ga je Eli. „Mrtva sam ozbiljna.“
Dok je to govorila, pomno gaje posmatrala. Nije se obradovao što je
vidi, ali nije se ni brecnuo na nju. Izgledao je iznerviran.
„U teškom smo položaju, gospodine Morane“, nastavi ona. Iako ih
nije sama sročila, reči su joj klizile sa usana savršeno prirodno. „Treba
da znate da je većina ljudi u ovoj prostoriji došla ovamo da me zaštiti.
Rekla sam im kako mislim da možemo da vam verujemo. Da vi niste
kao Natanijel ili Gejb. Oni misle da nisam u pravu. Misle da ćete me
povrediti. Nadam se da ćete dokazati da oni greše i da ćete me
saslušati.“ On prvo odmahnu glavom, a onda je polako spusti na šake.
„Zašto se meni uvek dešavaju ovakve stvari?“
Eli je rešila da se ne obazire na to.
„Znam da niko ne sme da vas vidi sa mnom. Ali treba mi samo dva
minuta“, nastavila je. „Dajte mi sto dvadeset sekundi da vas ubedim.
Onda, ako želite, otrčite do svog auta i prijavite ovo Natanijelu, možete
to da uradite. Otići ćemo pre nego što on stigne ovamo.“
Moran duboko uzdahnu. Prvi put otkad je sela za njegov sto,
pogledao ju je u oči.
„Molim te, dete. Ne potcenjuj me. Ako bih hteo da te zadržim ovde, u
životu ne bi više izašla.“
Od ledenog tona njegovog glasa Eli je duž kičme osetila žmarce
straha.
Trudila se da to ne pokaže. „Znači li to da ćete me saslušati?“
 „Prvo hoću da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.“ Zavalivši se u
stolici, zagledao se u nju sa uznemirujućom pažnjom. „Kako si me
pronašla? Ne, čekaj.“ Digao je ruku pre nego što je Eli stigla da mu
odgovori. „Zašto si odabrala baš mene? Ima i drugih čuvara kojima si
mogla da priđeš. Ja nisam baš glavni.“
„Već izvesno vreme pratimo vašu komunikaciju“, kazala je.
Ako su ga ove reći iznenadile, ničim to nije pokazao - izraz lica mu
je ostao nepromenjen, a Eli je nastavila priču.
„Prisluškivala sam sve vas. Znam da Gejba Portusa zovete Broj
Jedan. Vi ste Broj Devet.“ Ona zastade. Radž joj je rekao šta tačno sad da
kaže, ali je rešila da ne izgovori njegove reći.
Umesto toga, rekla je to na svoj način: „Vi ste mi zvučali normalno.
Kao najbolji od svih njih.“
On se jetko nasmeje. „Sestro, ako sam ti ja zvučao normalno, ti nisi
čitava.“
Eli se nije nasmešila. „Pre neko veče ste me upozorili. Onda kad je
Natanijel hteo da me se dočepa.“
Njegov osmeh iščeznu. „Uradio bih to za bilo koga“, odgovorio je
kratko.
„Ja sam odabrala da danas dođem ovamo. Moja ideja je bila da
razgovaram s vama. Da vas zamolim za pomoć. Da ponudim pomoć
vama.“ Nagla se ka njemu. „Ljudi iz moje škole misle da ne treba da
vam verujem. Ali ja mislim da treba.“
Gledao ju je u oči beskrajno dugo.
Kad je konačno progovorio, nadovezao se na jednu njenu rečenicu:
„Kako to, dođavola, ti možeš da mi pomogneš?“
Očima je preleteo preko njenog lica. Pogled mu je delovao
potcenjivački. Jasno je govorio: „Ti si obična klinka.“
„Mogu da vam pomognem“, reče ona mirno, „tako što ću vam
omogućiti da odete od Natanijela. A već sam vam pomogla da se rešite
Gejba.“
„Da se rešim...“ Buljio je u nju. „Šta to tačno znači?“
Eli zabaci kosu da bi mu pokazala zavoj na svom vratu.
„Gejb me je sinoć napao“, reče ona. „Hteo je da ubije mene i još
jednu devojku. Moju dobru drugaricu. Ja sam...“ Ga ubila. „Nije
preživeo.“
Moran je sedeo zavaljen u stolici. Sada se, polako, uspravio.
„Hoćeš da mi kažeš da si ti ubila Gejba Portusa? Ti?“
„Da.“
 „Znači, zato je taj džukac nestao.“ Moran šakom protrlja bradu.
Zulufi su mu šuštali pod prstima. „Nikakva šteta, moram da kažem.
Ali...“ On opet pogleda Eli u oči i zaškilji.
„Da li stvarno očekuješ da poverujem da bi neko kao ti - jedna takva
mala buržujka - mogla da ubije Gejba? Nisam siguran da ti verujem. On
je bio drkadžija, ali je umeo da se bori.“
„I ja umem da se borim“, reče Eli. To nije bilo hvalisanje.
Njena dva minuta su do tada već svakako istekla, ali ni jedno ni
drugo nisu obraćali pažnju na to. Novosti o Gejbu su očigledno potresle
Morana.
Šta god da je očekivao od Eli kada mu je prišla, to svakako nije bilo
ovo što je čuo.
„Šta ti je uradio?“, upita on, pokazujući na njen zavoj.
„Posekao me je.“
Moran nije izgledao iznenađen.
„Tom tipu je nešto falilo“, promrmlja on sebi u bradu. „Nešto mu je
ozbiljno falilo.“
Eli nije mogla to da porekne.
„Kako si ga ubila?“, upitao je on, prodorno je gledajući.
Eli proguta knedlu i odjednom oseti kako joj se grlo osušilo. Ni pred
kim do sada to još nije glasno izgovorila.
„Gurnula sam ga s krova.“
On naglo diže obrve.
Ipak, rekao je samo: „Kreativno.“
Krupni čovek iz kuhinje krenuo je ka njima, noseći tanjir u ruci
preko koje mu je bila prebačena salveta.
„Izvoli, druže.“ Spustio je tanjir s pitom od mesa i pireom ispred
Morana i pogledao u Eli. „Šta tebi da donesem, lutko?“
Eli nije htela ništa da naruči, ali joj se od napetosti osušilo grlo.
„Mogu li da dobijem čašu vode, molim vas?“
„Naravno, dušo.“
Oboje su sačekali da konobar ode. Kad se dovoljno udaljio, Moran
uze zalogaj pirea i zamišljeno se zagleda u Eli.
„Pa, šta tražiš, opasnice? I šta imaš da ponudiš?“
„Molim vas, zovite me Eli“, reče ona. „Želim da vam ponudim
slobodu.“
Moran se zagrcnu. Zakašljao se, zgrabio šolju i otpio gutljaj čaja.
Obrisao je usta salvetom, razgaljeno gledajući u Eli.
„Slobodu? Koliko ja znam, već sam slobodan.“
 Krupni čovek se upravo vraćao donoseći čašu vode. Eli nije
odgovorila sve dok je nije spustio na sto i opet se udaljio. Tada se
nagnula ka Moranu.
„Verujem da vas Natanijel drži u šaci zbog novca. Znam da ste bili u
škripcu nakon što ste se vratili iz rata. Znam da želite da obezbedite
sve najbolje svojoj ćerkici. I podozrevam da smatrate da najpametnije
što možete da uradite jeste da uzmete Natanijelov novac i da ga date
njoj. Verovatno mislite da vam je, posle svega što ste preživeli, ovaj
posao jedina mogućnost. Da je Natanijel jedini koji hoće da vas
zaposli.“
Moranu je viljuška ostala u vazduhu, na pola puta između tanjira i
usta. Prestao je da jede. Potpuno se skamenio. Eli se činilo da i ne diše.
Sa još više samopouzdanja, nastavila je: „Želim da vam kažem da
niste u pravu. Postoje i drugi koji bi vas zaposlili, koji bi vas dobro
platili i učinili sve što mogu da vam pomognu. Moji ljudi bi to uradili.
Oni to mogu i hoće. Neće vas terati da se odreknete svojih principa ni
da se odričete ljudskosti, niti bilo šta od onoga što morate da učinite
da biste svakoga dana ustali iz kreveta i otišli da radite za Natanijela
Sent Džona. Koji želi da uništi svet.“
Eli nije mogla da protumači njegov izraz lica, ali je bila sigurna da je
uspela da ga ubedi.
Pogrešila je.
„Otkud, dođavola, znate sve o meni?“ Glas mu je odavao čistu,
ledenu odbojnost.
„Čekajte... nisam...“, zamuca Eli. Nije joj bilo lako da mu se obraća
dok ju je gledao s takvim gnušanjem. „Vični smo svom poslu“, reče ona,
posle kraćeg ćutanja. „Obavili smo istraživanje.“
„Vi ste isti kao i on, je li?“, rekao je prigušenim, pretećim tonom.
„Imate lovu, pa mislite da imate prava da radite šta god hoćete. Da
pričate šta god hoćete. Ti si možda još dete, ali čemu te, dođavola, uče
u toj školi? Da je lepo kopati po nečijem prljavom vešu? Odakle ti pravo
da preturaš po mom ličnom životu? Odakle ti pravo da pokušavaš da
me kupiš?“
Eli je zaustila da nešto kaže, ali on udari šakom po stolu.
„Najbolje bi ti bilo da odeš. Sa mnom više nisi bezbedna.“
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

„Čekajte.“ Eli diže ruke, osećajući kako je nešto u grudima steže od

panike. „Morali smo da znamo ko ste, pre nego što smo vam se obratili.
Nije baš tako. Šta bi bilo da ste neki ubica ili... tako nešto?“
„Kako se meni čini, ti si ubica, mače“, zareža on. „A ako si proučila
moj dosije, znaš da sam i sam ubio više ljudi.“
Svaki mišić mu je bio napet. Eli je posmatrala njegove šake, koje su
ležale na stolu. Izgledale su snažne - opasne.
Krajičkom oka videla je kako je Radž spustio novine i kako ih oboje
pomno posmatra. Do tog trenutka bila je gotovo zaboravila da su i on i
ostali tu.
Ona duboko uzdahnu.
„To je bio rat“, reče ona tiho. „A ne ubistvo.“
Nije tačno rekla o kome od njih dvoje govori.
Devetka se nije pokolebao. „Nazovi to kako hoćeš, lutko. Ubijanje je
ubijanje.“
„Onda smo oboje ubice“, kazala je.
Izgovarajući te reći, osetila se čudno oslobađajuće. Baš je čudno što
joj je tako lako da prizna svoj zločin jedinom čoveku koji ga je stvarno
razumeo - nekome ko je i sam to radio.
„Samo... molim vas, nemojte da mislite da sam ista kao Natanijel“,
reče ona. „Nisam. Želim da radim dobre stvari u životu. Želim da
pomažem ljudima. Ne želim da provedem život zgrćući novac. Želim da
ga provedem čineći dobra dela. Da budem korisna. Da menjam stvari.“
Sad su se već bili veoma udaljili od planiranog toka razgovora. Eli je
improvizovala. To je bilo upravo ono što ju je Radž upozorio da ne radi.
Uprkos tome, instinkt joj je govorio da će Moran prozreti njene
brižljivo pripremljene reći. Činilo se da on nagonski prepoznaje
iskrenost.
Zato je rešila da bude iskrena prema njemu.
„Želim da budete na mojoj strani“, nastavila je. „Ali ako vi ne želite
da budete na mojoj strani, ako želite da i dalje radite za Natanijela, i to
je u redu. Ništa mi ne dugujete. Samo što to ne razumem. Jer znam da
ga mrzite.“
Dugo ju je posmatrao, kao da je procenjuje.
„Otkud znaš da ga mrzim?“
Ponovo se mašio za viljušku. Eli uzdahnu duboko i sa olakšanjem.
Nadala se da je on neće ubosti tom viljuškom.
„Slušajte, nemojte mi zameriti, ali provela sam sate slušajući kako
pričate o njemu“, reče ona. „Mislim da ga mrzite isto koliko i ja.“
On je zamišljeno žvakao hranu, progutavši zalogaj pre nego što je
odgovorio.
„On je lud kao struja, to priznajem.“
Eline usne su se trzale. „To je lepo rečeno.“
Moran se zagledao u svoj tanjir - nekoliko minuta je ćuteći jeo. Eli je
podozdrevala da je to taktika kojom želi da je zbuni, ali nije pokušavala
da ga prekine u jelu.
Jeo je s mehaničkom efikasnošću. Brzo. Ne nepristojno, već samo
usredsređeno. Kao vojnik.
Pošto je završio, odgurnuo je tanjir i uzeo šolju s čajem.
„Nisam znao šta je on te noći naumio“, rekao je. „Hteo je da
potpišeš neke papire. Nešto tako sumanuto. Mislim da bi te možda
ubio da je mogao da te se dočepa.“ Otpio je gutljaj čaja. „Samo nisam
hteo da čistim njegove brljotine.“
„Hteo je da mu prepišem svoja prava“, objasnila mu je Eli.
„Nasledstvo svoje porodice. Moje bake. Ona ga je ostavila meni. On to
želi za sebe. Meni to ne treba, ali neću da poklonim njemu.“
Bila je to pogrešna procena.
„Porodično bogatstvo“, ispljunu Moran prezrivo. „Vi bogataši,
otimate se oko svojih miliona. Živite u svojim palatama. Ništa vi ne
znate. Ti si obična klinka, a pogledaj se.“ Upro je prstom u nju. „Već se
grabiš za pare. Vadite oči jedno drugom. Iskorištavate obične radnike,
kao da mi nismo ljudi.“
Eli se trgnu. Zabrinula se da ovo uopšte neće uspeti. Činilo se da
njegov bes večito negde tinja, tik ispod površine. Morala je nečim da
zadobije njegovo poverenje.
„Meni nije do novca“, tvrdila je. „Nikad nisam bila bogata. Zar ne
shvatate? Ovde nije u pitanju novac. Nego moć.“
Škiljio je u nju. „Objasni.“
„Postoji grupa ljudi koja upravlja. Vladama, dvorovima. Ne otvoreno
- ne biste mogli tako lako da ih pronađete. Ali oni postoje. Moja baka je
bila jedna od njih do svoje smrti. Sada je to i Natanijel. On želi da
prigrabi moć koju je ona imala. Ako je stekne...“ Eli odmahnu glavom.
„Nemam pojma šta bi sve mogao da uradi. Znate da je lud. Ja znam da je
lud. Samo...“ Ona polako izdahnu. „Samo želim da ga zaustavim. Zatim
želim da pobegnem od njega. Želim...“ Uzela je svoju čašu s vodom.
„Želim još malo da poživim.“
Moran nije odmah odgovorio. Vreme je prolazilo. Činilo se da se
čitav restoran utišao. Krupni konobar je nestao, verovatno u kuhinju.
Izgledalo je kao da čitava krčma zadržava dah.
Na Moranovom licu oslikavala se složena mešavina osećanja.
Mirenje sa sudbinom. Briga.
Napokon je uzdahnuo. „Šta hoćeš da uradim? Kaži mi, a onda ću ti
reći šta sam odlučio.“
Upravo to je čekala. Eli se usrdno nagnu ka njemu.
„Natanijel je zarobio jednog mog druga. Dečaka. Zove se Karter
Vest. Čuva ga upravo negde na ovoj farmi.“
Odsustvo iznenađenja govorilo joj je da Moran već zna sve o tome.
„Moram da ga oslobodim“, reče ona. „I da ga odvedem iz te kuće.
Večeras.“
„Ah“, reče on. „Je li to sve? Mislio sam da je možda nešto
komplikovano.“ Govorio je zajedljivo. „Bože, dete, ti stvarno ne tražiš
mnogo, je li?“ Prošao je prstima kroz kosu. „Čak i kad bih hteo to da
uradim, nisam siguran da bih mogao. Natanijel je zadužio čuvare da
motre na tog klinca. Neprestano.“
„Jedan od tih čuvara ste vi“, reče razložno Eli. „A poznajete i ostale.
Koliko njih će ga noćas čuvati?“
Moran diže dva prsta.
„Možete li da zamenite smenu, tako da večeras budete jedan od
njih?“
„Možda“, odgovori on. „Verovatno. Ne znam.“
Bio je na ivici. Eli je to osećala. Bezmalo ga je ubedila. Nije to želeo
da uradi - bio je to opasan posao. Ali će ga uraditi. Ako ona nešto ne
zabrlja.
„Znate da je to što Natanijel radi pogrešno“, reče ona. „Znam da
znate. I mislim da ste dobar čovek. Ne želite više da radite za njega.
Mislim da ste se našli u klopci.“ Nagnula se ka njemu. „Mi ćemo vam
pomoći. Izbavite Kartera iz te sobe noćas u jedan. Odvedite ga do
bočnih vrata - onih koja vode do štale. Tamo će vas čekati naši ljudi.
Prebaciće vas i Kartera na sigurno. Za to će vam moji ljudi platiti
milion funti. U gotovom.“
 Zinuo je od zaprepašćenja.
„To je ono što vam nudimo, gospodine Morane“, reče ona tiho.
„Promenićemo vam život.“
Nije ga mogla više zapanjiti ni da ga je udarila pesnicom u stomak.
Na čelu su mu izbile graške znoja.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da odgovori.
„Kako da znam da mogu da vam verujem?“
Bilo je to teško pitanje. Ali Eli nije ni trepnula. „Mislim da prilično
dobro umete da procenite ljude, gospodine Morane. Da li vi mislite da
možete da mi verujete?“
Dugo su se gledali u oči preko stola. Tada je on odgurnuo stolicu i
ustao. Nije mogla da protumači njegov izraz lica.
„U jedan“, reče on. „Izvešću klinca. Ne mogu da obećam ništa više
od toga.“

Vratili su se u školu znatno posle sedam.

Radž se vozio nazad u istom autu sa Eli i Zelaznijem, te su tokom
vožnje razgovarali o svemu što je Devetka rekao. Kad su stigli do
školske kapije, već su imali smišljen plan.
Nisu imali izbora sem da požure. Ostalo im je manje od četiri sata
do pokreta.
Kad se džip zaustavio ispred ulaza u školu, iskočili su iz njega i
potrčali uz stepenice. Izabela ih je dočekala u predvorju - Radž joj se
usput javio telefonom.
Potrčali su uz stepenice do Domine kancelarije, dogovarajući se u
hodu.
Eli se nije sećala da je ikada ranije tako radila - takvom brzinom.
Kao da su i njihovi životi zavisili od toga. Ne samo Karterov.
Kad su stigli tamo, Dom je već bila raširila mape po zidu.
„Novosti?“ brecnu se Radž čim su uleteli u kancelariju.
„Devetka se vratio na posao“, reče Dom. Pogledala je u Eli. „Ponaša
se savršeno normalno.“
„Ima li vesti o Karteru?“ upita Eli.
Amerikanka odmahnu glavom. „Ni reči ni od koga.“
U neku ruku, to je bila dobra vest. Da je Natanijel posumnjao da oni
nešto smeraju - da je osetio bilo kakav nagoveštaj - prebacio bi Kartera
na drugo mesto ili bi ga zaštitio.
 „Kakav je plan, Radže?“ upita Izabela.
Okupili su se oko mape. Na njoj su granice Natanijelovog imanja
bile pažljivo izmerene i obeležene.
„Krećemo odavde u ponoć“, rekao je on. „Pošto stignemo u Sent
Džons filds, imamo trideset minuta da se pripremimo. Moje ekipe će
biti ovde, ovde, ovde i ovde.“ Radž pokaza četiri lokacije široko
postavljene oko kuće.
„Deset vozila će čekati na ovom putu.“ Pokazao je tanku belu liniju
koja je prolazila pored imanja.
Eli, koja je mnogo puta videla tu sliku na satelitu, mogla je da
zamisli uski seoski put.
„Izabela i Eli će čekati ovde.“ Pokazao je mesto oko pola kilometra
udaljeno od kuće. „Koordiniraće komunikaciju i obezbeđivati
pozadinsku podršku.“
Elino srce je zatreperilo od uzbuđenja. To je odlučeno u autu
prilikom povratka. S obzirom na povredu, nije mogla dovoljno brzo da
se kreće da bi se našla na terenu, ali su se dogovorili da može da ostane
u blizini.
Ovog puta, moraće time da se zadovolji.
„Pod pretpostavkom da Moran uradi ono što je rekao“, nastavi
Radž, „pošto obezbedimo Kartera, razdvajamo se i idemo do vozila u
više grupa. Svaka grupa deluje kao mamac u odnosu na sve ostale, za
slučaj da njihovo obezbeđenje reaguje .“ On diže pogled. „Moramo da ih
zbunimo i razdvojimo.“
Dok su se vesti o njihovom povratku širile, pristizali su i ostali
instruktori, zajedno sa starijim učenicima Noćne škole i nekoliko
Radžovih čuvara.
Radž je, još uvek u farmerkama i običnoj sivoj majici u kojima je
sedeo u Dami, bio u svom elementu - samouveren i usredsređen, ali
opušten. Izabela je stajala pored njega napeta, čela nabranog od brige.
„Koliko ćeš čuvara povesti?“
„Trideset“, odgovori Radž, odlučno isturivši bradu. „Ako ulazimo na
imanje, onda ulazimo s čitavom ekipom.“
„Dobro.“ Direktorka kratko klimnu glavom. „Ostali će ostati ovde,
da čuvaju školsko imanje.“
Plan je bio dobar. Bar s njihove strane, sve je bilo pažljivo
organizovano.
Međutim, Eli je sve više brinula o tome kako će Devetka to izvesti.
Bio je sam nasuprot svim Natanijelovim dobro obučenim čuvarima.
 Ako ne uspe, Karter je mrtav.
Radž ih je zapitao imaju li još nešto da kažu.
„Ovaj plan se uglavnom oslanja na saradnju jednog od Natanijelovih
čuvara.“ Zelaznijev gromki glas presekao je tihi žamor u kancelariji.
„Šta se dešava s vašim planom ako vas taj Moran izda? Šta ako se na
vratima ne pojavi Karter, već trideset Natanijelovih čuvara?“
To pitanje je već postavio više puta u autu dok su se vraćali iz
Dame, i Radž mu je spremno odgovorio.
„Onda ćemo se boriti“, rekao je pribrano. „Postavljam deset čuvara
na imanje. Još dvadeset će ostati skriveno tik izvan ograde. Ako
pozovem pojačanje, oni će odmah stići na našu lokaciju.“ Pogledao je u
Izabelu. „Procenjujem da svi mogu da se nađu na imanju za manje od
dvadeset sekundi. Već danima posmatram to mesto. Tamo nema nikad
više od petnaest čuvara. Bićemo u prednosti dva na jedan.“
Izabela pogleda u profesora istorije. „Misliš li da je to dovoljno,
Ogaste?“
„Moraće da bude“, odgovori profesor istorije, mada nije zvučao
sasvim ubeđeno. Eli je znala da on brine, i nije mogla da mu zameri
zbog toga.
Izabela je, međutim, već skretala razgovor na sledeću temu. „Šta se
sad dešava na terenu, Radže? Dom?“
„Imam deset čuvara na različitim lokacijama oko imanja - tamo su
već čitav dan“, odgovorio je Radž. „Prema njihovim izveštajima, sve
aktivnosti se odvijaju uobičajeno. Veruju da Natanijel nije u kući. U
šesnaest časova je viđen kako odlazi. Nije se vratio. U kući je mirno.“
Dom dodade: „Komunikacije se u ovom trenutku odvijaju normalno
- nema nikakvog nagoveštaja da ih je Moran upozorio na ono što
planiramo.“
Izabela pogleda u Radža. „Treba li ti nešto?“
On odmahnu glavom. „Vozila se sad pripremaju i sipa se gorivo.
Krećemo u ponoć.“
Zavladala je tišina. Svi su znali koliko je ovaj trenutak važan. Svi su
znali kakav je ulog.
Izabela se okrenu ka ostalima. Kancelarija je sada bila puna, a neki
su čak stajali i u hodniku. Činilo se da se čitava škola sjatila da vidi šta
se dešava.
„Ova operacija je od ključne važnosti.“ Glas joj je zvučao odlučno i
ozbiljno. „Naša budućnost zavisi od onoga što se večeras bude desilo.
Pošto izbavimo Kartera, možemo da počnemo da planiramo svoje
naredne korake, kao škola. Kao porodica. Jer mi smo porodica
Akademije Simerija. Ovo je naš dom.“ Na trenutak je pogledala Eli u oči.
Obe su znale koliko bi ovaj dom mogao biti kratkog veka. „Mislim da svi
shvatamo da je vreme da okončamo ovu borbu s Natanijelom jednom
zauvek. Ali to ne možemo da učinimo pre nego što svi naši ljudi budu
bezbedni.“
Okrenula se ka Radžu.
„Dovedi Kartera kući. Računamo na tebe.“
 TRIDESETO POGLAVLJE

Planiranje se nastavilo do kasno u noć.

Kad se Eli nešto posle jedanaest konačno iskrala napolje da udahne
malo svežeg vazduha, deset crnih automobila bilo je već parkirano na
dugom prilaznom putu. Čekali su.
Noć je bila sveža i vedra, s prvim nagoveštajem jeseni. Mesec je
visio nisko nad horizontom, bacajući nešto malo svetlosti, ali
nedovoljno da se vidi ono što je i trebalo da ostane skriveno.
Savršena noć za skrivanje, pomisli Eli.
Čudila se u šta se pretvorio njen život. Nekada je bila Eli Šeridan,
nevaljalica, svađalica. A sada je bila Eli Šeridan, naslednica, borac,
buntovnik.
Nije bila sasvim sigurna kako se iz jednog preobrazila u drugo. Sve
se desilo tako brzo.
Sa uzdahom se spustila na najviši stepenik pred ulazom i privukla
kolena, obgrlivši ih. Pitala se da li Karter vidi mesec iz one sobe na
imanju u kojoj je zatvoren. Da li zna da oni dolaze?
Da li veruje u nju onoliko koliko ona veruje u njega?
Nije znala koliko dugo je tako sedela, izgubljena u mislima, pre nego
što je poznati glas sa francuskim naglaskom razbio tišinu.
„Plašiš li se?“
Silven je stajao na otvorenim vratima. Svetlost mu je s leđa
ocrtavala obrise, dajući zlatni sjaj njegovoj talasastoj smeđoj kosi.
Elino srce poskoči.
On je gledao u nebo.
„Pomalo“, priznala je.
To je bila laž. Zapravo joj se utroba vezala u čvor od straha. Toliko
toga je zavisilo od ove noći. Sve je stavljeno na kocku. Pre svega,
Karterov život.
„I ja.“ Na uglovima usana pojavio mu se stidljivi osmeh. „Plan je
opasan. Možda smo ludi što verujemo tom čoveku.“ Prvi put je
pogledao Eli u oči. „Ali svako ko je hrabar je i lud, zar ne? Moraš biti
blesav da bi iskočio iz aviona. Ili da bi se popeo na planinu.“
 Razgovor s njim je bio čudno prijatan. Nedostajao joj je njegov
naglasak. Njegovo neobično, zvanično izražavanje.
Stvarno ću biti očajna, shvatila je, ako ne budemo uspeli da ostanemo
prijatelji.
Ustala je, da bi ga gledala u oči. „Šta stvarno misliš? Hoće li ovo
uspeti?“
On pogleda u mesec.
„Ne znam. Nadam se da hoće. Zbog Kartera. Ali kada je o Natanijelu
reč, nikad se ne zna. Čini se da on uvek uspeva da predvidi naš sledeći
potez.“
„Samo bih želela da shvatim kako nam se sve ovo desilo“, rekla je
ona ogorčeno. „Kako se sve ovako zapetljalo.“
Silven je dugo ćutao. „Zapetljavalo se malo-pomalo. Kao što se
obično dešava.“
Eli se zapitala da li govore o istoj temi.
„Silvene“, reče ona. „Mnogo mi je žao zbog svega.“
Sklopio je oči, a trepavice su mu bacale meke senke na obraze.
„Nemoj, Eli. Ne želim da pričamo o tome. S tim je gotovo.“
„Znam“, reče ona. „Ali i ti i ja znamo da nam, šta god da se večeras
desi, ovde nije ostalo još mnogo vremena.“ Pokazala je na mračan teren
oko njih. „Mogli bismo svi da se rastanemo. Ti bi otišao kući, svojoj
porodici. Ja ću otići sa Izabelom, kuda god da ona krene. Životi će nam
se promeniti. Ko zna kada ćemo se opet videti?“ Ona zakorači ka
njemu. „Znam da smo raskinuli, ali... ne želim da odeš iz mog života.
Uvek ću ti biti prijatelj. Ako mi to dozvoliš.“
On duboko uzdahnu i opet upravi pogled ka mesecu.
„Eli, ja...“ Zaćutao je.
Pružila mu je ruku. Pogledao je u nju i dugo oklevao pre nego što ju
je napokon prihvatio svojim čvrstim, snažnim stiskom.
Eli se oduprla iznenadnoj želji da zaplače zbog njih oboje. Zbog
Simerije. Zbog Džo. Zbog svega što je izgubila u poslednje dve godine.
„Žao mi je, mnogo mi je žao što sam te povredila“, reče ona tiho.
„Molim te, budi mi drug.“
On ustuknu. Na trenutak je pomislila da joj ništa neće odgovoriti.
Da će samo otići. Ali onda je, kao i mnogo puta do tada, uradio upravo
ono što je ona najmanje očekivala. Nagnuo se i nežno kao perom
dodirnuo joj obraz svojim usnama.
„Toujours“, prošaputao je na francuskom.
Onda je otišao.
 Eli se okrenula upravo na vreme da ga vidi kako ulazi u zgradu,
žustro i uspravno koračajući ka svetlosti.

U ponoć, Eli je za Izabelom i Radžom krenula širokim hodnikom ka

školskim vratima.
Napolju ih je čekala grupa čuvara u crnom. Među onima čije su oči
bile uprte u njih, Eli je primetila Zelaznija i Eloiz, a u pozadini Silvena,
Nikol i Lukasa.
Eli je trebalo da ostane sa Izabelom u kontrolnom vozilu - zbog
šavova na vratu, nije mogla da izađe na teren sa ostalima. Moraće se
zadovoljiti time što je u njihovoj blizini. Zoe su zabranili da pođe s
njima. Ona je ostala na spratu u Dominoj kancelariji s Rejčel - da se
tamo duri.
Čim im se šef pojavio na vratima, čuvari se trgnuše.
Radž zastade i odmeri ih oštrim pogledom.
„Obučeni ste. Spremni ste.“ Posmatrao ih je pogledom grabljivca.
„Idemo.“
Od prigušenog, zlokobnog žamora kojim mu je grupa čuvara
odgovorila, Eli su se nakostrešile dlačice na potiljku. Bio je to
krvožedan zvuk.
Hitro i spretno su se smestili u vozila. Koji sekund kasnije začulo se
brujanje automobilskih motora.
Eli i Izabela su sele na zadnje sedište jednog crnog džipa. Žena na
vozačkom sedištu klimnula im je glavom u znak pozdrava, ali je posle
toga nastavila da gleda pravo ispred sebe.
Tokom tridesetominutne vožnje Izabela je kruto sedela,
prekrštenih ruku, i gledala pravo napred. I ona i Eli su imale slušalice i
mikrofone povezane s njihovim komunikacionim sistemom. Dom im je
neprekidno prenosila obaveštenja od ekipe koja se već nalazila na tlu
Sent Džons fildsa.
„Natanijel se još nije vratio“, rekla je Dom dok su se vozili mračnim
seoskim putem. „U kući i na imanju je sve mirno. Nema nikakvih
aktivnosti. Sve izgleda uobičajeno.“
„Razumem“, odgovorio je Radžov glas.
Putevi su bili skoro prazni i u pola jedan skrenuli su na uski seoski
puteljak sa obe strane obrastao visokim živicama i usporili kretanje.
Uskoro su skrenuli s puta.
 Žena je ugasila motor.
U tišini koja je iznenada zavladala, Eli je čula disanje ostale dve žene
i šum ventilatora za hlađenje motora.
„Gde je odredište?“ Izabelin glas prekide tišinu.
Žena koja ih je dovezla pokaza ka svetlima na polju preko puta,
nedaleko od njih.
„Ono su svetla tog imanja“, reče ona.
Eli se zagleda u svetla, pokušavajući da odredi koliko su daleko. Bilo
je to teško proceniti u mraku, ali je pretpostavljala da bi verovatno
brzim trkom mogla da stigne tamo za deset minuta.
Izabela pritisnu dugme svog mikrofona. „Kontrola na položaju.“
Iz Elinih slušalica začu se Radžov glas: „Grupa Alfa na položaju.
Grupa Lima, objavite svoj status.“
Koji trenutak kasnije, začuo se nepoznat muški glas: „Grupa Lima
na položaju.“
„Razumem. Grupa Romeo, objavite svoj status“, odgovori Radž.
Javio se ženski glas: „Grupa Romeo na položaju.“
„Razumem“, odgovori Radž. Tako su svoje položaje potvrdile sve tri
grupe koje su imale zadatak da uđu na imanje, kao i one tri koje su
ostale s druge strane ograde.
Kad su mu svi odgovorili, Radž reče: „Sve grupe neka ostanu na
položajima dok im ne izdam dalja naređenja.“
Sada im je preostalo još samo da čekaju.
Vreme je teklo sporo. Eli je terala sebe da ravnomerno diše. Izabela
je pored nje ne trepćući zurila u tamu.
Eli je neprestano gledala na sat. Bilo je već skoro jedan. Natanijel bi
svakog časa mogao da se vrati.
Hajde, Devetko, mislila je. Nemoj nas izneveriti.
Međutim, ništa se nije dešavalo. Prošlo je pet minuta. Zatim i deset.
Odjednom se iz njihovih slušalica začu Domin glas. „Počinje akcija.
Prebacujem vam ton Natanijelovih komunikacija.“
Duboki promukli glas Broja Devet zagrme u Elinim slušalicama.
„Ponavljam. Oglasio se alarm u devetom kvadrantu. Sve osoblje neka
odmah krene ka devetom kvadrantu. Oglasio se alarm.“
„Vizuelna potvrda?“, upita glas koji je Eli ličio na glas Broja Šest.
„Ne“, odgovori kratko Devetka. „U zgradi sam. Ostaću ovde. Svi
ostali krenite ka kvadrantu devet zbog mogućeg upada.“
Eli se okrete ka Izabeli, razrogačenih očiju. „Šta se dešava? Jesu li
nas primetili?“
 Direktorkin pogled je i dalje bio uprt ka svetlima na polju. „Ovo bi
mogao biti mamac pomoću kojeg on želi da skloni s puta ostale čuvare.
To nismo mi. Ne možemo biti mi. Nas ne bi primetili.“
Ipak, šake na krilu bile su joj čvrsto stisnute u pesnice.
„Razumem“, reče Šestica posle kraće stanke. „Krećemo ka
kvadrantu devet. Osoblje neka krene za nama.“
Tada je glasove Natanijelovih čuvara nadjačao Radžov glas: „Grupe
Romeo, Alfa, Lima, krećemo. Krenite odmah. Ponavljam, krenite odmah.
Alfa grupa kreće. Ostali, molim odgovorite.“
Trenutak kasnije začuo se ženski glas. „Grupa Lima kreće.“
Eli čvrsto stegnu ručku automobilskih vrata, zarivši nokte u glatku
plastiku.
Minut kasnije čulo se: „Grupe Romeo, Lima i Alfa stigle na zadatu
lokaciju.“ Radije šaputao: „Ne vidimo metu.“ Eli zažmuri. Molim te, bože,
pomozi da ovo uspe. Molim te... Zavladala je tišina. Tada se iz zvučnika
začu Radžov glas: „Grupa Alfa, pokret.“ Glas mu je treperio, kao da
govori u trku. „Vidimo metu. Ponavljam, meta obezbeđena.“
Eli naglo udahnu i pokri lice šakama. Neka strahovita napetost u
njoj je popustila.
Uspeli su.
Pored nje je Izabela udarila desnom pesnicom u levi dlan. „To.“
„Razumem, Radže“, rekla je Dom, a Eli je u njenom glasu čula
osmeh. Ostali u kancelariji zagrajaše.
Eli se naslonila na kožno sedište. Gotovo je. Karter se vraća kući.
Odjednom se opet začu Radžov glas. Vikao je, zadihan. „Jure nas.
Ponavljam. Alfa grupa beži. Sve grupe u bekstvu...“ Eli ga je čula kako
trči, jer mu je glas podrhtavao sa svakim korakom. „Grupa Alfa...“
Tada odjeknu zvuk sličan pucnju. Radio je utihnuo.
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Eli nije mogla da dođe do vazduha.

Izabela je šakom pokrila usta, ali sem toga, nije ništa odavala.
Nagnula se napred.
Radio je pucketajući ponovo proradio i čuo se zadihani glas žene
koja je očigledno trčala.
„Grupa Romeo u bekstvu.“ Čuli su se pucnji, ali Eli nije bila sigurna
da li oni dopiru iz radija ili iz polja u daljini. Žena je vikala. „Na sve
grupe je otvorena paljba. Vraćamo se u vozila. Pokret, pokret “
Eli se uspaničeno okrenu ka Izabeli. „Moramo nešto da učinimo.“
Međutim, Izabela je već rešila šta da radi. Nagnula se ka ženi za
volanom. „Upali auto. Vozi nas do Sent Džons fildsa.“
Žena ju je iznenađeno pogledala. „Ali prema naređenju...“
„Prema naređenju treba da nas odvezeš na Sent Džons filds i da
pomogneš našima“, brecnu se direktorka.
Auto je krenuo.
Eli iz slušalica začu odlučan Domin glas: „Grupa Alfa, potvrdite
svoju lokaciju. Grupa Alfa, da li me čujete?“
Nije bilo odgovora.
Auto jurnu uskim putem, dok su se točkovi brzo okretali. Eli otvori
prozor i proviri napolje, naprežući se da čuje nešto osim brujanja
motora. Učinilo joj se da u daljini čuje pucnje. Jasno je videla svetla na
polju kako se mahnito njišu.
Uski put je zavijao i oštro vijugao u tami; žena je sekla krivine
najvećom mogućom brzinom.
Hajde. Hajde, Kartere. Možeš ti to. Bezi, spasi se. Bezi zbog mene.
Brzo su skrenuli za okuku baš kada je jedan muškarac, sav u crnom,
iz tame izleteo na put.
Eli vrisnu. Vozačica nagazi kočnice, zbog čega svi naglo poleteše
najpre napred, a zatim nazad. Rana na vratu joj je damarala.
Očigledno prepoznavši ženu za volanom, čovek pritrča do njenog
prozora.
Kad je video ko je u kolima, čuvar razrogači oči.
 „Kuda su krenuli?“, upita ga Izabela.
On pokaza na put ispred njih. „Onuda. Pokušavao sam da skrenem
čuvare sa Radžovog traga, ali oni su protrčali pored mene.“ Gledao je
Izabelu u oči. „Mislim da znaju da je meta kod njega.“
Iz daljine se opet začuše pucnji. Čuvar ustuknu za korak. „Moram da
idem.“
On otrča, a Eli je u slušalicama čula njegov glas. „Grupa Lima ne
može da locira grupu Alfa.“
Eli je zurila kroz otvoren prozor. U početku je u tami nazirala samo
stabla i pašnjake. Ali onda je, tik ispred sebe, primetila još nešto.
Nekakvo kretanje.
„Tamo!“, pokaza ona. „Neko trči.“
Izabela pogleda u pravcu u kojem je ona pokazivala. Stisla je usne.
„Zaustavi auto.“
Zatim je rekla u mikrofon: „Dom, ovde Kontrola. S puta vidimo
grupu Alfa. Idemo za njima.“
Eli se uhvati za bravu. Izabela je pogleda. „Tvoj vrat.“
„Moj vrat će preživeti“, odgovori Eli, otkopčavajući sigurnosni
pojas.
Obe istog časa iskočiše iz auta.
Bilo je mračno, ali one behu naviknute na tamu. Rame uz rame
projurile su kroz otvor u živici, preskočivši uski ali duboki potok prema
polju na kome su videle ostale.
Eli se pope na ogradu da bi bolje sagledala teren. Opet je videla
neobično uznemirujuće komešanje trkača u crnim uniformama u noći.
„Tamo!“ Uprla je prstom u tom pravcu. Čuvari su trčali udesno,
saginjući se u trku. S mesta gde se sada nalazila, Eli nije mogla da
odredi ko su oni. Morale su da se nadaju da je to Radž.
Eli i Izabela su brzo potrčale ka njima.
„Ako stignemo do onog drveća“, prošaputa Izabela, pokazujući na
borov šumarak, „stići ćemo ih. Lakše ćemo se otarasiti čuvara ako
stignemo do zaklona.“
Nije bilo lako trčati po polju - pošto je korišteno za ispašu stoke,
bilo je puno otisaka i rupa u blatu. Zbog neravnomernog kretanja Elini
šavovi su se zatezali - vrat joj je brideo, ali ona nije obraćala pažnju na
bol. Karter je bio tamo negde. U mraku.
Čula je viku u daljini - pucnji više nisu odzvanjali, te se ponadala da
je to dobar znak.
Šumarak je bio blizu. Oborila je glavu i potrčala još brže.
 Baš kad su stigle do ivice gustiša, međutim, neko ju je zgrabio tako
snažno da joj je odigao stopala sa zemlje.
Otimajući se iz stiska nekog muškarca, okrenula se, dižući pesnice.
To je bio Devetka.
Zurili su jedno u drugo. On je prvi progovorio. „Šta kog đavola...?“
„Pusti je.“ Uskočivši između njih, Izabela savršeno precizno
zamahnu nogom prema Moranovoj glavi.
„Čekajte!“, viknu Eli dok se Devetka u poslednjem trenutku
izmakao, izbegavši udarac. „To je on. To je Oven Moran.“
Izabela je i dalje stajala u odbrambenom stavu. Gledala ga je u oči.
„Na čijoj ste vi strani, gospodine Morane? Jeste li došli da
oslobodite Kartera? Ili da ga vratite?“
On diže ruke. „Gospođo, upravo sam rizikovao svoje dupe da
izbavim tog klinca iz ove jebene kuće. Ako biste mi sad dopustili da se
izgubim pre nego što me neko skrati za ovu glupaču, bio bih vam vrlo
zahvalan.“
„Gde su ostali?“, upita nestrpljivo Eli. „Gde je Karter?“
„Nisam siguran - razdvojili smo se na pašnjaku“, objasni on. „Ostali
čuvari su se pojavili ranije nego što sam se nadao. Videli su nas kako
trčimo ka ogradi i pojurili za nama.“
„Znači da su blizu.“ Izabela se namršti, škiljeći u mraku. Činilo se da
je, bar za sada, poverovala u Moranovu iskrenost.
Eli je još uvek nosila na glavi slušalice i mikrofon; do tada nije
obraćala pažnju na Domine reći, ali sada je čula da ona uporno
ponavlja: „Kontrola, molim odgovorite. Kontrola: vaša lokacija.“
„Izabela“, reče Eli. „Dom pokušava da dopre do vas.“
Izabela pritisnu dugme svog mikrofona. „Ovde Kontrola. Na
pašnjaku smo, petsto metara od Sent Džons fildsa.“
„Morate da bežite odatle“, reče Dom. „Natanijel se vraća.“
Eli se učini da joj je srce stalo. Okrenula se ka Broju Devet pre nego
što je shvatila da on ne čuje ono što je ona upravo saznala.
„Natanijel se vraća“, reče ona. „Moramo da bežimo odavde.
Izabela...“ Ona pogleda u direktorku, koja odmahnu glavom.
„Ne idem bez svojih ljudi.“
„Pa, meni se čini da neko od vaših ljudi upravo stoji ovde.“ Devetka
pokaza na Eli. Primetivši njihove izraze lica, on uzdahnu. „Mogu samo
da vam kažem, da sam ja sada na mestu vaših ljudi, obišao bih oko one
šume“, rekao je, pokazujući ka drveću iza njih, „zavarao bih tako
čuvare, a zatim krenuo pravo kroz onaj šumarak ka glavnom putu i
vratio se kući što brže mogu.“
Gustiš koji im je on pokazivao bio je samo tamna senka u noći - Eli
ga do tada nije ni primetila.
Izabela se zagledala u put koji je on predlagao, zabrinuto se mršteći.
„Ima logike“, rekla je, kao za sebe.
Nije bilo vremena za raspravu.
„Hajdemo.“ Eli pojuri ka mračnom šumarku - a Devetka i Izabela
potrčaše s njom.
U šumi se ništa nije kretalo - nije bilo nikakvog znaka života.
Uskoro su trčali po travi, jureći pravo ka obodu gustog šumarka koji im
je Devetka pokazao. Gotovo su već stigli do njega, kada Eli ugleda
nekakve prilike kako trče daleko ispred njih.
Osvrnuvši se, Eli uhvati Izabelin pogled i upre prstom u tom pravcu.
Direktorka klimnu glavom.
Nisu mogli znati da li su to Radžovi ili Natanijelovi čuvari, ali su se,
u svakom slučaju, već bili približili putu. Izabela pritisnu dugme svog
mikrofona i prošaputa:
„Dom, neka naš vozač upali farove.“
„Odmah“, odgovori Dom.
Koji sekund kasnije, svetio obasja put u daljini.
Izabela je šapatom izdavala naređenja. Eli se usredsredila na
trčanje, ali je videla kako se svetla primiču.
Iza sebe su čuli dovikivanje.
„Sranje“, promrmlja Devetka. Uhvatio je Eli za ruku i povukao je da
se sagne, ali oboje nastaviše da trče.
Odjednom se prolomiše pucnji. Sve troje potrčaše još brže. Eli je
nešto stezalo u plućima. Na vratu je osetila toplinu i shvatila da joj se
rana verovatno raskrvarila. Ipak je trčala brže nego ikada, projurivši
kroz živicu, ne obraćajući pažnju na granje koje joj je izgrebalo ruke i
noge pre nego što je izbila na put.
Tu je natrčala pravo na Radža.
„Radže!“, rekla je zadihano. „Gde je...?“
On pokaza ka džipu koji je čekao iza njega. „Nema vremena. Ulazite.
Moramo da bežimo odavde.“
„Karter...“ reče ona, osećajući kako je obuzima panika. Nisu smeli da
ga ostave. Ovaj put ne.
„Bezbedan je.“ Radž je pogleda u oči. „U autu.“
Boreći se sa suzama, Eli potrča ka džipu. Umalo su postigli cilj. A
sada je trebalo da krene nazad, a da ga čak nije ni videla.
 Zamagljenog pogleda uskočila je u auto i smestila se kraj prozora,
ostavljajući mesta za Izabelu i Broj Devet na sedištima pored sebe.
U tom trenutku, čuvar na suvozačkom sedištu okrete se ka njoj.
„Hej“, reče Karter, polako razvlačeći usne u osmeh. „Baš sam se
pitao kad ćeš doći.“
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Vozila su ušla u školsko dvorište u trijumfalnoj povorci. Đaci i profesori

okupljeni na travnjaku ispred škole bučno su ih pozdravili.
Kad je Karter izašao iz džipa zajedno sa Eli, svi uskliknuše.
Zoe se odmah bacila na njega, a Lukas ga je snažno pljesnuo po
leđima.
Eli se odmakla da bi drugima pružila priliku da ga pozdrave, ali nije
skidala pogled s Kartera. Izgledao je dobro - ispijen ali nepovređen.
Usput nije mnogo pričao. Kad ga je Eli pitala kako mu je bilo,
zaćutao je.
„Higijenski uslovi nisu bili naročiti. Umirem za tušem“, našalio se,
izbegavajući da joj ozbiljno odgovori.
A onda se nagnuo prema Ovenu Moranu, koji je zauzeo svoje mesto
na prednjem sedištu, i pružio mu ruku.
„Želim da vam zahvalim što ste mi spasli život“, rekao je. „Vi ste
hrabar čovek.“
Moran je oklevajući prihvatio Karterovu ruku. „Ja sam glup čovek“,
rekao je. „Ali u redu je.“
Dom im je preko komunikacionog sistema saopštila da je Natanijel
stigao do svoje kuće petnaestak minuta pošto su oni otišli.
„Nije zadovoljan“, rekla je.
Posle pobedničkog povratka u Simeriju svi su se okupili u Dominoj
kancelariji, gde su im Radž i Karter ispričali sve što se dešavalo u Sent
Džons fildsu pošto je Moran oslobodio Kartera.
„Sve je odlično funkcionisalo“, rekao je Radž. „Bez problema smo
upali na imanje. Svi su bili na svojim mestima. Tačno u jedan, Moran je
otvorio vrata i on i Karter su izašli.“ Pogledao je u Eli. „Nije nas
izneverio. Ono što se potom dogodilo nije bila njegova krivica.“
„Ispričaj nam šta se onda desilo“, rekla je Izabela Radžu. „Kako su
vas otkrili?“
„Nismo imali sreće“, odgovori on. „Prema planu trebalo je da
pređemo ogradu pedeset metara južno od kuće. Jedina nevolja je bila u
tome što smo, krećući se ka toj lokaciji, naleteli pravo na Natanijelove
čuvare, koji su se vraćali posle lažne uzbune. Bili smo već skoro stigli
do ograde kad je počela pucnjava.“ Lice mu se smračilo. „Tada smo
uleteli u pakao.“
„Došlo je do prekida komunikacije“, podsetila ga je Dom. „Nasmrt
sam se prepala.“
Radž je skrušeno pogleda. „Izgubio sam mikrofon na pašnjaku.“
„Kako ste im umakli?“ Zoe je buljila u Radža razrogačenim
svetlosmeđim očima.
Karter pogleda u Radža, s jetkim osmehom na licu. „Trčali smo kao
sumanuti.“
„Pomoglo nam je to što je nekoliko grupa trčalo u različitim
pravcima“, reče Radž. „To je podelilo i zbunilo Natanijelove čuvare.
Neki su krenuli za lažnim grupama, neki su pratili nas. Ali nismo mogli
da stignemo do vozila, pa smo krenuli ka pašnjaku da bismo im
umakli.“ Pogledao je u Izabelu. „Bili smo tamo kada ste se vi pojavili.“
Zavalio se u stolici. „Ostatak znate.“
„Kako je Natanijel postupao s tobom, Kartere?“, pitala je Izabela,
zabrinuto ga gledajući.
On je oklevao samo trenutak pre nego što je odgovorio: „Da budem
iskren, nije uopšte bilo kao što sam očekivao. Ona tri dana kada ste me
gledali u lancima?“
Ona klimnu glavom.
„Samo je tada bilo tako. Natanijel mi je odmah rekao da hoće da vas
uplaši. Ostalih dana bio sam zaključan u sobi. Nije bilo prijatno, ali bar
nisam bio vezan lancima. Čuvari nisu bili prijateljski raspoloženi ali -
nisu me tukli.“
Eli nije znala šta da misli. Toliko se plašila dok je gledala Kartera
prikovanog lancima za zid kao životinju. Bila je sigurna da je izložen
najstrašnijim mukama.
„Natanijel i njegove igre.“ Izabela umorno uzdahnu. „Nikad mu ne
dosade.“
„Mnogo su me ispitivali“, rekao je Karter. „O vama.“ Zatim je
pogledao u Eli, koja je sedela pored njega. „I o Eli.“
To je privuklo Radžovu pažnju. „Šta ih je zanimalo?“, pitao je. „Ko te
je ispitivao?“
„Natanijel“, odgovori Karter. „Gejba posle prvih nekoliko dana više
nisam viđao. Šta je s njim? Da li neko zna?“
Eli se trgnu i čvršće mu stegnu ruku.
„Pričaćemo kasnije o tome“, reče mirno Radž. „Hajde prvo da
čujemo o čemu su te ispitivali.“
„Natanijela je zanimalo koliko je često Lusinda posećivala Eli i
Izabelu. Koliko su bile bliske. Kakvi su im bili planovi.“ On pogleda u
direktorku. „Izgleda da je opsednut idejom da vi imate neke važne
planove u vezi sa grupom Orion. Misli da kujete zaveru da ga svrgnete.
Da ponovo okrenete njegove pristalice protiv njega. Koliko sam ja
mogao da primetim, stvarno je veoma nesiguran.“
Radž protrlja bradu, duboko zamišljen. „Voleo bih da o svemu tome
porazgovaram s tobom nasamo.“
„Ali ne večeras.“ Izabela ustade. „Skoro je tri ujutru. Hajde da se
malo odmorimo i nastavimo za nekoliko sati. Imamo o mnogo čemu da
pričamo.
Hajde da to uradimo bistre glave.“

Eli i Karter su koračali širokim, raskošnim hodnikom ka stepeništu,

razgovarajući šapatom. Pošto su izašli iz Domine kancelarije, pustili su
ostale da odmaknu ispred njih. Tek tada im se ukazala prilika da ostanu
sami.
U školi je vladala potpuna tišina. Činilo se da su sami u čitavoj
zgradi - možda čak na celom svetu.
Karter se osvrtao, posmatrajući prigušeni sjaj zidnih oplata od
hrastovine, umetničkih slika jedva vidljivih na zidu u polutami,
masivnih stolova s mermernim pločama, ogromnih vaza s ružama.
Njušio je vazduh, udišući blagi miris dima koji kao da je uvek lebdeo u
zgradi, čak i leti.
„Znaš, jasno mi je da ovo zvuči glupo, ali... ponekad sam se pitao
hoću li ikada više videti ovo mesto.“ Nasmešio se, zbunjen sopstvenom
sentimentalnošću. „Izgledalo mi je tako... daleko.“ Pružio je ruku i
prstima dodirnuo zid. „Imao sam mnogo vremena za razmišljanje,
znaš? I jednog dana sam shvatio da je ovo jedini dom koji poznajem.
Ovde sam rođen. Kada bih napustio ovo mesto, osećao bih se... Ne
znam. Kao da sam ostao bez ruke ili noge.“ Zabacio je glavu i zagledao
se u kristalni luster što je lebdeo iznad zavojitog stepeništa. „To bi mi
slomilo srce.“
Eli oseti kako joj se grlo steže.
Moraće da ispriča Karteru njihove planove za odlazak odavde. Ali
mu ih neće reći sada. Treba mu malo vremena da shvati da je kod kuće.
Da je bezbedan.
„I ja volim ovu školu“, reče ona iskreno.
Počeli su da se penju raskošnim zavojitim stepeništem. Koraci su
im bili savršeno usklađeni. Eli ga je neprestano posmatrala krajičkom
oka. On je gledao pravo ispred sebe; činilo se da je zadubljen u misli.
Na vrhu stepeništa su zastali i okrenuli se jedno ka drugom. Na tom
mestu su se momci i devojke tradicionalno rastajali. Devojke su odatle
išle levo ka stepeništu što vodi ka ženskoj spavaonici. Momci su išli
desno, ka svom delu zgrade.
Karter pogleda Eli u oči. Usne mu se izviše u bezobrazan osmeh. Od
sjaja u njegovim očima Eli je osetila leptiriće u stomaku.
„Hoćeš li da prekršimo Pravila?“

Njegova soba je izgledala isto onako kako ju je Eli pamtila, vrlo slična
njenoj, s lučnim prozorom iznad stola, uskim krevetom i radnim
stolom. Krevet je bio zastrt tamnoplavim prekrivačem a belo ćebe
uredno složeno u dnu postelje. Neko je već pripremio posteljinu i
ostavio upaljenu lampu pored kreveta.
Tu je bila i čista pidžama, kao i kućni ogrtač i nekoliko snežnobelih
peškira.
To tako liči na Simeriju, pomisli razneženo Eli.
Dobro došao kući posle otmice. Evo čistih peškira.
„Ovo će ti zvučati čudno“, reče on, neočekivano opreznim tonom,
„ali hoće li ti smetati ako se istuširam?“ Svukao je običnu sivu majicu.
„Hoću da sperem svu Natanijelovu štroku i da opet budem čist.“
Eli je to potpuno razumela.
„Hajde“, reče ona, naslanjajući se leđima na sto. „Ne brini za mene.
Ostaću ovde da ti preturam po stvarima.“
Smejući se, on uze peškir i pribor za tuširanje.
„Uživaj u njuškanju“, reče on, zatvarajući vrata za sobom.
Čim je izašao, međutim, Eli nestade osmeh s lica. Bez Kartera, soba
joj je izgledala prazna. Nije znala šta da radi.
Neko vreme sedela je u njegovoj stolici i zurila kroz prozor. Pošto je
napolju bio mrak, videla je samo sopstveni odraz.
Nagnula se napred i užasnula. Kosa joj je bila grozna.
Zagladila ju je prstima, pokušavajući da je koliko-toliko sredi.
Pošto više nije htela da se ogleda, popela se na prazan sto, okrenula
kvaku prozora i širom ga otvorila, puštajući svež noćni vazduh u sobu.
Bilo je veoma kasno. Ali ona više nije bila umorna. Nikada se nije
osećala tako budnom. Ćelo telo joj je damaralo od sreće. Karter se
vratio kući.
Još uvek su bili u škripcu. Isti problemi koje su imali juče, čekaće ih i
sutra. Ali ona će sve to pregurati. Sada kad joj se on vratio.
Sedela je prekrštenih nogu na njegovom stolu, s bradom
naslonjenom na šaku, i posmatrala mirno školsko imanje. U daljini je
noćna ptica tugaljivo zapevala.
Eli je u mislima prebirala sve što se dogodilo otkad je on otišao.
Bakinu sahranu. Svoje nasledstvo. Rejčel.
Najviše od svega, Gejba.
Srce joj se steglo dok se prisećala toga. Moraće da kaže Karteru šta
je uradila. Šta ako je on ne bude razumeo? Šta ako je posle toga bude
posmatrao drugim očima?
Iza nje se otvoriše vrata. Eli se naglo okrenu.
Na vratima je stajao Karter, s peškirom preko ramena, vlažne i
ukovrdžane tamne kose. Na sebi je imao tamne pantalone uniforme
Simerije. Košulju je ostavio raskopčanu i Eli se zagledala u njegove
mišićave grudi i ravan stomak.
Srce joj je brže zakucalo čim ga je videla.
Izgledao je savršeno.
Pogledom je prešao preko njenog lica, linije njenog tela.
Nije izgovorio ni reč. Bacivši peškir na pod, prešao je sobu u četiri
krupna koraka. Ona skliznu sa stola i sjediniše se u poljupcu.
Bio je to poljubac o kakvom je sanjala. Za kakvim je čeznula.
I on je sigurno sanjao o tome, jer su mu usne bile nasrtljive.
Strastvene. Čvrsto ju je stegao, snažno je privlačeći sebi. Telo mu je bilo
toplo i vlažno od tuširanja.
Usnama je milovao njene sve dok se nisu razdvojile. Njegov
poljubac je imao svež ukus paste za zube. Njegov topli dah ispunio joj je
pluća i poželela je da nikad više ne udahne ništa osim njega.
Priljubila je dlan uz njegove tople grudi i pod prstima osetila
otkucaje njegovog srca. Kucalo je snažno i brzo - isto tako brzo kao
njeno.
Oči su mu potamnele.
„Eli“, prošaputao je. „Sanjao sam o ovome hiljadama puta. Reci mi
da sad ne sanjam.“
Utroba joj se grčila od čežnje u njegovom glasu. Dok ju je tako
gledao, negde duboko je osećala bol.
„Ovo je stvarno”, rekla je sebi koliko i njemu.
Pružila je ruku i provukla prste kroz njegovu vlažnu, zamršenu
kosu, privlačeći ga sebi dok im se usne nisu opet spojile. „Sasvim
stvarno.”
Činilo joj se da ne može da prestane da ga dodiruje. Milovala je
njegovu toplu kožu, osećajući čvrstinu njegovih mišića. Tvrde kičmene
pršljenove.
Shvativši to kao poziv, on zavuče ruke ispod njene bluze, milujući
joj osetljivu put donjeg dela leđa dok nije zaječala.
Isprekidano dišući, on diže glavu i zagleda se u nju beskrajno
dubokim tamnim očima.
„Ti si najneverovatnija osoba koju sam ikad upoznao”, prošaputa
on. „Pristao bih da budem zatočen stotinu godina ako bih znao da ću na
kraju biti s tobom.”
Eli zatrepta da otera suze.
Kad je prvi put došla u Akademiju Simerija, nije verovala da na
svetu postoji i jedna jedina iskrena osoba. Sada je, konačno, znala da je
pogrešila.
„Volim te, Kartere.”
Još uvek se osećala čudno što to izgovara; nešto se u njoj grčilo od
čežnje da joj on uzvrati istim rečima.
On nasloni čelo na njeno i zagleda joj se duboko u oči. Na licu mu se
ogledala najčistija iskrenost. Eli nikad nije videla ništa lepše.
„Eli”, prošaputa on. „Voleću te zauvek.”
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Čim je svanulo, Eli se iskrala iz Karterove sobe, ostavljajući ga u

dubokom snu.
Mrzela je što mora da ga napusti makar i na trenutak, ali je znala da
Izabela nipošto ne bi imala razumevanja za takve vannastavne
aktivnosti.
Čak ni u ovakvoj situaciji.
Prethodne noći su pričali satima. Ljubili se satima. Uživali u
predivnom i neuobičajenom zajedništvu.
Pričao joj je o svom zatočeništvu.
„Najteže mi je padala samoća“, rekao je on, milujući joj rame. „Bilo
je dana kad ni sa kim nisam razgovarao. Dvadeset i četiri sata tišine. To
utiče na mozak.“
Uporno je tvrdio da to nije bilo tako strašno kao što je zvučalo. Ali
joj je to što je pritom neprestano izbegavao njen pogled govorilo da je
zapravo ipak štiti od istine.
I njega su, takođe, zanimale sve novosti. Kad mu je ispričala za
Rejčel i Nikol, digao je obrve.
„Da li ti to ozbiljno kažeš da nisi znala? Dođavola, Eli. One su
najupadljiviji par koji sam ikad video.“
„O bože, pa i ti si znao?“ Eli nije mogla da veruje. „I nisi mi rekao?“
„Sutra me“, reče on, „podseti da ti kažem daje nebo plavo, da je
trava zelena i još nekoliko zaista očiglednih stvari.“
Eli ga udari jastukom.
Nešto kasnije, ispričala mu je za Gejba.
Ležali su u krevetu, jedno pored drugog. Osećala je njegovu toplu
put uz svoju.
Kada je počela priču, Karter je dremuckao, ali kad je stigla do
trenutka kad se Gejb pojavio na krovu, naglo se trgao.
Pričala je mirno, što je mogla pribranije; ipak, on ju je pomno
posmatrao dok mu je objašnjavala kako joj je Gejb pretio. Dok je
opisivala svoj ledeni strah.
„Strašno sam se uplašila“, prošaputala je. „On bi sigurno ubio Zoe,
Kartere. Znam da bi.“
On joj nežno skloni pramen kose sa očiju i pogleda je. „Šta se
desilo?“
Eli proguta knedlu. „Pretpostavljam da sam ga udarila pod dobro
odmerenim uglom. Gledao je u Zoe, pa nije video kad sam jurnula na
njega i samo je... pao.“
Nije mu opisala Gejbov izraz lica - ni kako je pružio ruku ka njoj, kao
da bi ona mogla da ga spase. Ili možda da bi je povukao za sobom.
To nikome nikad neće reći.
Međutim, činilo se da je Karteru jasno da ona ne može baš sve da
mu ispriča. Zagrlio ju je i čvrsto je držao u naručju.
„Dobro si postupila, Eli“, prošaputao joj je u kosu. Ona se nadala da
je to istina.
Konačno je zaspao dok je svitalo. Ali Eli nije želela da se odmara.
Mada je rano sišla u trpezariju na doručak, ostali su već bili tu -
Lukas i Kejti sedeli su pored Zoe, a Rejčel i Nikol jele su tost sa istog
tanjira.
„Tu si“, reče Kejti. Znalački ju je pogledala zelenim očima. „Luda
noć?“
Lukas prasnu u smeh, a Eli pocrvene.
„Ćuti, Kejti“, reče ona tiho.
„Danas nema nastave“, objavi Zoe, dok je Eli jela jaja.
„Stvarno?“, upita ona punim ustima. Mada se, zapravo, činilo da je
obrazovanje samo po sebi poslednje čemu se u zadnje vreme u
Akademiji Simerija poklanjala pažnja.
Nikol klimnu glavom. „Dan za planiranje. Tako da imamo dan
odmora. Mislim da bi trebalo nečim da se zabavimo.“
„Ja mislim da treba da vežbamo borilačke veštine“, reče Zoe.
„Ja mislim da treba da spavamo“, reče Lukas, namignuvši Kejti.
Dan za planiranje. Eli proguta knedlu. Imala je ružan osećaj da zna
šta je Izabela pod tim podrazumevala.
Karter se vratio. Izabela je rekla da će čekati da se on vrati, ali da će
posle toga morati brzo da se odsele.
Izgubila je apetit.
Dok su ostali pričali i smejali se pod sunčevim zracima što su padali
kroz visoke prozore, Eli je grozničavo razmišljala. Još uvek nije rekla
nikome - čak ni Karteru - da nameravaju da napuste Simeriju. Sada kad
je kucnuo čas da se to desi, nije želela da ode.
„Šta je bilo?“, upita Rejčel, munuvši je laktom. „Izgledaš kao da ti je
neko prešao preko groba.“
„To je grozna izreka“, prekori je Nikol.
Sada svi pogledaše u Eli; morala je nešto da im kaže, da objasni
zašto izgleda kao avet.
„A šta ako...“ Oklevala je. „Šta bi bilo ako više ne bismo mogli da
ostanemo ovde?“
Zoe se namršti. „To je glupo pitanje.“
Međutim, ostali su je oprezno posmatrali. Kejti je prva razumela
njene reči.
„Tako, znači“, reče ona tiho. Eli je videla kako je uhvatila Lukasa za
ruku.
„Kako to misliš?“, upita Rejčel. „Da li se nešto dešava?“
„Nešto će morati da se desi“, reče Kejti, pre nego što je Eli stigla da
odgovori. „Ne možemo dalje ovako. Govorim to već nedeljama.“
„Ne.“ Lukas odmahnu glavom i isturi bradu. „Hoćeš da kažeš ono
što ja mislim da hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem...“ Eli duboko uzdahnu. „Hoću da kažem da možda
više nemamo zakonsko pravo da boravimo u ovoj zgradi.“ Kucnula je
po masivnoj drvenoj ploči stola. „Čak i ako bismo ga imali, ne možemo
nastaviti da izlažemo ljude opasnosti zbog toga.“
Rejčel ju je pomno posmatrala. „Kakav je plan, Eli?“
„Imamo više rešenja“, reče Eli, mada je čak i samoj sebi zvučala
beznadežno. „Jedna zgrada u Švajcarskoj - Izabela kaže da je
predivna...“
Glas joj je zamro dok su se ostali zaprepašćeno gledali.
„Švajcarska...“, ponovi Lukas, kao da je Eli spomenula Mars.
Eli je želela da mu se suprotstavi, ali nije imala srca za to. Ni sama
nije želela da ode.
„Pretpostavljam da nije važno kuda idemo. Jednostavno više ne
možemo da ostanemo ovde. Ovako više ne možemo“, kazala je.
„To više ne bi bilo isto“, reče Nikol, gledajući u Rejčel.
„Neki ne bi ni mogli da odu tamo“, primetila je Kejti. „Roditelji im
ne bi dozvolili da odu van zemlje.“
„Podelili bismo se“, reče Rejčel.
Zoe se ojađeno mrštila nad svojim sokom od pomorandže.
Do pre nekoliko trenutaka svi su bili tako srećni, a sada se sva
radost raspršila. Svi su se snuždili, kao da bi kraj mogao doći svakog
časa.
Eli je to mrzela. Zašto nisu mogli da provedu ni dan kao normalna
deca u normalnoj školi, deca kojoj su najveći problem ocene? Mora da
postoji i drugačiji način. Način da zadrže školu i da istovremeno
okončaju ovaj rat s Natanijelom.
Setila se kako joj je Džulijan Bel-Hauard predložio da se priključi
grupi Orion i da nastavi borbu. U njemu je bilo nečeg - nečeg
pouzdanog. Želeo je isto što i ona, da sve ovo okonča. Da Simerija opet
bude kao nekad.
Negde u malom mozgu rađala joj se nekakva ideja. Izgledala je
nemoguće, ali sve u početku izgleda nemoguće. Kako se, na primer,
osećao onaj ko je prvi zamislio televizor?
Ustala je tako naglo da joj je stolica zaškripala po podu.
„Moram da razgovaram sa Izabelom.“

Izabela je sedela u svojoj kancelariji s naočarima za čitanje nataknutim

na vrh nosa, otvorenim laptopom i gomilom papira na stolu.
„Ah, Eli, dobro je“, reče ona, dižući pogled. „Htela sam da pošaljem
nekoga po tebe.“
„Imam ideju“, reče Eli bez ikakvog uvoda. „Ih nešto nalik na ideju.
Ako ništa drugo, početak ideje. Treba mi vaša pomoć.“
Izabela diže obrvu i pokaza ka fotelji ispred svog stola.
Eli utonu u duboku kožnu fotelju. Izabela skide naočare i uze šolju
čaja sa stola.
Njenu kancelariju Eli je poznavala kao svoj džep - možda čak i bolje.
Volela je Izabelin stari, antikni sto, romantičnu tapiseriju na zidu, meki
persijski tepih koji je pokrivao pod, blagi miris čaja eri grej koji je uvek
lebdeo u prostoriji, kao i Izabelin limunasti parfem.
Zapravo, volela je čitavu školsku zgradu. Nije provela u njoj čitav
život, kao Karter. On je tu i rođen. Ali ju je odabrala kao svoj dom. Nije
mogla zamisliti da se probudi a da ne vidi kako svetlost lije kroz lučne
prozore; ili zelene travnjake što se protežu do šume.
Profesore osobenjake. Đake u tamnoplavim uniformama.
Volela je Akademiju Simerija.
Nije vredelo davati živote za nju. Ali ju je vredelo spasiti.
„Ne želim da odemo u Švajcarsku“, reče Eli, pažljivo birajući reči.
„Razmišljala sam cele noći o tome i ne želim da odem. Stvar je u tome
što... mislim da imam malo drugačiju ideju.“
Direktorka spusti šolju, čekajući da Eli nastavi.
 „U Švajcarskoj smo nameravali da počnemo iz početka, je li tako?“
Izabela klimnu glavom, oprezno je gledajući.
„To mi je dalo ideju. Kad je bio ovde, i Džulijan je pričao o tome - o
borbi s Natanijelom oko Oriona, o tome kako bismo mogli da počnemo
iz početka. Šta ako bismo mogli da počnemo ponovo...“, ona potapša
rukonaslon svoje fotelje, „baš ovde.“
Izabela zaškilji u nju. „Ne razumem šta hoćeš da kažeš.“
„Mislim da mi se to mota po glavi još otkad su članovi grupe Orion
došli kod mene, ali nisam mogla, ono... sve to da sagledam“, reče Eli,
usrdno se naginjući ka direktorki. „Jutros sam razgovarala s ostalima o
odlasku i sinulo mi je. Sećate li se onih papira koje mi je Natanijel
tražio da potpišem? Onih kojima treba da se obavežem da se nikad
neću nadmetati s njim za vlast nad Orionom?“
Izabela klimnu glavom, pomalo nestrpljivo.
Eli pokuša da joj objasni suštinu. „Šta bi bilo kad bih potpisala te
papire?“ reče ona. „I kad bih zauzvrat tražila samo da zadržimo
Akademiju Simerija?“
Direktorka odmahnu glavom. „Nema šanse da Natanijel pristane na
to. Opsednut je ovom školom.“
„I ja tako mislim“, reče Eli. „Ali šta ako bismo pristali ne samo da ne
pokušavamo da mu preotmemo Orion, već i da ga se zauvek
odreknemo? Ne samo ja, već i vi. Sve Lusindine pristalice. Džulijan. Svi
koji su bili ovde posle njene sahrane. Svi bismo otišli. On bi dobio moć.
Ne bi imao Simeriju, ali ovo nije jedina škola koja pripada Orionu.
Mogao bi da uzme sve druge. Dajte mu ih. Dajte mu sve.“ Gledala je
Izabelu u oči. „Zauzvrat bismo tražili samo da zadržimo Simeriju, i da
nas on ostavi na miru.“
Izabela je nepomično sedela, pritiskajući usne prstima. Eli je znala
da duboko razmišlja. Da traži greške u njenom planu.
„Simerija bi u tom slučaju bila samo škola“, reče polako Izabela.
„Izgubila bi organizaciju koja joj je davala smisao.“
Prvi put u toku ovog razgovora, Eli je dopustila sebi da se osmehne.
„Ne baš“, reče ona. „Zato što je ovo onaj deo koji ne bismo otkrili
Natanijelu: stvorićemo novu organizaciju.“
Izabela je oštro pogleda. „Kako to misliš?“
„Razmišljala sam o tome. Sve ovo vreme borili smo se s
Natanijelom oko prevlasti koju zapravo ne želimo. Slušajte. Među nama
rečeno, imam gomilu novca. Pretpostavljam da je i Džulijan pun kao
brod?“
 Izabela živahno klimnu glavom.
Eli pokaza ka vratima iza sebe. „Porodice mnogih đaka ove škole su
bogate. Silvenovi su kraljevski bogati. Ako bismo skupili dovoljno
novca...“ Ona slegnu ramenima. „Mogli bismo da postanemo novi Orion.
Bolji od starog. Bez Natanijela.“
Činilo se da se to dopalo Izabeli.
„Shvatam šta hoćeš da kažeš. Da...“, reče ona, a oči joj blesnuše od
uzbuđenja. „Mogli bismo da uspostavimo savez sa evropskom grupom
preko Silvenove porodice. Demetra bi nas podržala.“ Prelistala je
papire na svom stolu. „U Indiji postoji nova grupa sa kojom se Orion do
sada nije povezao. Mogli bismo mi da im poželimo dobrodošlicu.“
Uzela je olovku i počela da piše zabeleške. „Imam kontakte na
Dalekom istoku, tamo ima ljudi koji bi nam pomogli.“ Pogledala je u Eli,
obuzdavajući osmeh. „Znaš šta? To bi stvarno moglo da uspe.“
„I ja tako mislim“, reče Eli. „Mada se pomalo plašim da se tome
nadam posle svega. Ne želim da opet pogrešim.“ Uspravila se, čekajući
da Izabela opet digne pogled sa svojih papira. „Najvažnije od svega
jeste da moramo da znamo šta hoćemo, Izabela.“
Setila se šta joj je prethodnog dana rekao Oven Moran. Setila se
užasa u njegovim očima kad je shvatio šta ona sve zna o njemu. Kad je
shvatio koliku moć ona ima samo zato što je to što jeste.
„Ne znam šta vi mislite, ali kod Oriona ima stvari koje nisu dobre.
Ako treba to da uradimo - ako se i ja uključim u to - nećemo biti takvi.“
Izabela prestade da piše. „Šta ti želiš od grupe, Eli? Znaš li šta je
želela Lusinda? Bolju verziju istog?“
Eli odmahnu glavom. „Ne može biti isto. Nema razloga da grupa od
sto ili dve stotine ljudi upravlja vladama i dvorovima. Tu nema logike.
Možemo da budemo prisutni, možemo i dalje da pomažemo i
osluškujemo, i... ne znam.
Ali ne treba da pokušavamo da budemo kao Orion. Moramo da
budemo nešto drugo. Nešto novo.“
Izabela je kuckala olovkom o sto.
„Ako želiš da osnuješ tajno društvo, Eli, moraš imati razlog za to.
Razlog zbog kojeg je osnovan Orion bio je očuvanje interesa njegovih
članova nasuprot nepredvidljivosti demokratske vlasti. Ako bi nekom
tiraninu palo na pamet da treba da bude izabran za premijera, Orion bi
to sprečio.“
„I izabrao bi sopstvenog tiranina.“ Eli raširi ruke. „Je li to u redu? To
je uplitanje u demokratiju i to mi... smeta.“
 „Pa, reci mi onda šta hoćeš. Želiš da budeš deo grupe koja savetuje i
sluša...?“ Izabelin pogled ju je izazivao.
„Želim da budem deo grupe“, izgovorila je polako Eli, „koja savetuje
u oblastima u kojima ima znanje, lobira za ono što želi, ali ne uzima tek
tako. Ne kažem da ne treba da se kandidujemo za vlast, naravno da
možemo. Svako može. Ali ne treba da se organizujemo samo zato da bi
naši ljudi bili izabrani. Treba da se trudimo da nam zemlja bude bolja, a
ne samo naši bankovni računi. Da poboljšamo obrazovanje, tako da u
ovakve škole ne idu samo deca bogatih roditelja.“ Ona odmahnu rukom
ka prelepo nameštenoj prostoriji. „Većina ljudi nema pojma ni da
ovakve škole postoje, znate? A možda bismo mogli da radimo i na tome
da sprečimo da korumpirani političari budu izabrani. Da se pobrinemo
da ljudi saznaju stvari koje su zataškane. Mnogo je toga što možemo da
učinimo da pomognemo ljudima, a da istovremeno pomažemo i sebi.
Da uspostavimo neku ravnotežu.“ Izabelin izraz lica bio je nedokučiv -
Eli nije mogla da odgonetne da li prezire sve što joj ona govori ili ne.
Eli se odjednom zajapurila. Učinilo joj se da uopšte nije dobro
predstavila svoju ideju. Obuze je nelagoda. Nije imala dovoljno
vremena da razmisli o tome pre ovoga.
„U svakom slučaju“, reče ona, gubeći samopouzdanje, „od toga
bismo mogli da počnemo.“
Direktorka je nekoliko trenutaka ćutala. Zatim joj je lice ozario
osmeh.
„Nikada se nisam ovoliko ponosila tobom kao sada, Eli Šeridan. A
verujem da bi se ponosila i Lusinda. Samo, da znaš, ona se ne bi složila
kad je o bankovnim računima reč. Ali bi se ponosila tvojim načinom
razmišljanja o tome. I u pravu si. To je prokleto dobar početak.“
Eli se zavali u stolici. Možda ipak nije zvučala tako glupo.
„Ako možemo da ubedimo ostale“, reče Izabela, „to bi moglo da
uspe. Možda neće biti baš onako kako si zamislila, ali to su dobri ljudi,
Eli. Ljudi u koje verujem. Mogli bismo da uradimo nešto valjano.
Stvarno verujem da bismo mogli.“
Eli je želela da se nada. Želela je da veruje da je to moguće. Ali
trebalo je prevazići još jednu ogromnu prepreku.
„Suština je u tome što ne želim da na kraju opet završim u sukobu s
Natanijelom“, reče ona. „On je uništio ovu školu. Uništio je Orion.
Zapravo, uništio je i moj život. Kako to da izbegnemo? Postoji li nešto
što bih mogla uraditi da ga jednostavno nateram da... prestane?“
Izabela odlučno spusti olovku na sto. „Žao mi je što moram ovo da
ti kažem, Eli. Ali bilo da postaneš sudija višeg suda, konobarica ili
čistač ulice, Natanijel će uvek biti opsednut tobom. Uvek će te
proganjati i pretiti. Vidiš, ti imaš ono što je on želeo - Lusindinu ljubav.
A ja sam imala ljubav svoga oca. On ti nikad neće oprostiti, baš kao što
nije oprostio ni meni.“
Ustala je, prišla Eli i naslonila se na sto.
„Evo kako ja vidim tvoje mogućnosti. Možeš da bežiš od Natanijela
do kraja života. Uveravam te da se on nikad neće umoriti od toga da te
proganja. Ili možeš da spaseš svoj život, zajedno sa mnom, kao deo
jednog od najvećih svetskih tajnih društava.“ Još uvek gledajući Eli
pravo u oči, rekla je: „Samo ti možeš da odlučiš šta je najbolje za tebe.“
Nije bilo nimalo dileme u to kakav će biti Elin odgovor.
Mnogo puta je pokušavala da beži od svojih nevolja. Ali evo u čemu
je problem s nevoljama: brze su. Neumoljive. Uvek vas pronađu.
Završila je s bežanjem. „Uradićemo to.“
 TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Eli i Izabela su razgovarale gotovo sat vremena, pretresajući

pojedinosti. Osmišljavajući plan. Direktorka je želela da sve podrobno
razrade pre nego što to podeli sa ostalima.
„Džulijan će imati mnogo pitanja“, rekla je. „Moram biti spremna na
to.“
Što su duže pričale, to im je njihov plan izgledao ostvariviji i budio
im sve više nade.
Kako bi to moglo da ne uspe? Svi imaju ponešto što im je potrebno.
To je savršeno.
Postojala je i jedna nepoznanica. Eli ju je spomenula. „ A šta ćemo s
Natanijelom? Kako da njega nagovorimo da pristane na to?“
Izabela se zamisli. „Moramo ga ubediti da je to nešto od čega će i on
imati koristi. Sve što Natanijel smatra dobrim vezano je za moć i profit.
Mislim da ćemo... ako se ostali slože sa ovim, morati da ga pozovemo
ovamo. I da zajedno razgovaramo s njim.“
„Šta?“ Eli nije mogla da veruje svojim ušima.
Izabela je bila nepopustljiva. „O takvim stvarima ne može se
razgovarati telefonom, Eli. Ako treba to da uradimo, moramo biti
dovoljno hrabri da ga pogledamo u oči. Moramo ga ubediti u to. To
neće biti lako. Uradićemo to na domaćem terenu, pozvaćemo i ostale
da nas podrže. Uradićemo to kako treba. Ali to se ne može izbeći.“
„ A kako da obezbedimo da svi budu zaštićeni?“, pitala je Eli. „Karter
i Zoe - i svi ostali. Kako možemo biti sigurni da on neće nešto
pokušati?“
„Pobrinućemo se za to“, reče Izabela. „Ti brini o svom zadatku. Ti
treba da pridobiješ Natanijela za ovo.“ Ona dobaci Eli upozoravajući
pogled. „To neće biti lako. On morapoželeti da to uradi. Mora
poverovati da je bitka završena.“
„I da je on pobedio.“

Kad je Eli napustila Izabelinu kancelariju i izašla na travnjak ispred

školske zgrade, sunce je blistalo jarkim, gotovo zaslepljujućim sjajem.
Svi su koristili priliku da uživaju u lepom ranojesenjem danu i travnjak
je bio pun đaka. Eli je zatekla ostale kako stoje zajedno pored zida
istočnog krila i tiho razgovaraju.
Među njima je bio i Karter. Kad ga je Eli ugledala - tako mišićavog i
tamnokosog - srce joj je poskočilo.
Kao da je osetio njen pogled, digao je glavu. Kad su im se pogledi
sreli, Eli je sva pretrnula.
Ostali su mu, međutim, sigurno već bili rekli šta se dešava jer je Eli,
kada mu je prišla, videla da mu je čelo izbrazdano od brige.
„Ti znaš?“, upitala ga je tiho, a on klimnu glavom, blago joj stežući
ruku.
„Skapirao sam suštinu.“
„Nešto se dešava“, reče ona, dižući glas tako da je čuju i ostali.
„Izabela ima plan koji bi, čini mi se, mogao da uspe.“
„Šta to?“, upita Rejčel. „Ostala si tamo sto godina.“
„Pokušaćemo...“ Eli zaćuta kada im je pritrčao mršavi, tamnokosi
dečak.
„Hajde, Zoe“, reče on. „Idemo da igramo fudbal.“
Eli je trebalo nekoliko trenutaka da prepozna Aleka, mlađeg đaka iz
Noćne škole. Naočare su mu stajale nakrivo, a čvor na kravati mu je bio
razlabavljen. Gledao je u Zoe s napetom mešavinom divljenja i nade.
Videla je iskušenje u Zoinim očima dok je naizmenično gledala u
njega pa u Eli. Konačno je uzdahnula.
„Eli ima nešto dosadno da nam ispriča“, objasnila mu je ona. „Posle
toga ću doći. Neću biti u tvom timu.“
Alek je izgledao tek malčice ojađeno. „Dobro.“
„Zoe“, prekorela ju je Nikol. „Seti se šta smo rekli o preteranoj
iskrenosti.“
„Da.“ Zoe se tvrdoglavo natušti. „Iskrenost je dobra.“
Tada se umeša Rejčel. „Ali moraš da je ublažiš pristojnošću.“
„Ne, ne moram“, odgovori Zoe.
„Bože, dosta!“, reče Kejti, dižući glas. „Nemam živaca za zaljubljene
klince. Eli, reci nam više o čemu je reč, za ime boga.“
Međutim, oko njih je bilo previše ljudi. Morali su da pronađu neko
skrovito mesto gde će moći da raspravljaju a da ih niko ne čuje.
„Hajdemo do senice“, odluči ona. „Tamo sigurno nema nikog.“
„Ah, divno“, reče Kejti zajedljivo. „Tajne. Toga ovde nikad dosta.“
„Simerija“, reče Lukas, prebacivši joj ruku preko vitkih ramena, „na
grčkom znači ’Mesto tajni’.“
„Nije tačno“, došapnu Nikol Rejčel, koja joj je uzvratila osmehom.
Krenuli su preko mekog zelenog travnjaka. Kao i obično, Zoe je išla
napred. Iza nje, Karter je usput ćaskao s Lukasom i Kejti. Rejčel i Nikol
su išle držeći se za ruke.
Svuda oko njih letnji povetarac je nosio smeh i vedre glasove. Eli je
odnekud čula zvuk udaranja teniske loptice reketom. Navijanje
učesnika u nekoj nevidljivoj utakmici.
Sve je više ličilo na početak nego na kraj leta.
Odjednom se pored Eli stvorio Silven. Pogledom je preleteo preko
grupe. „Nešto se dešava?“
Elini obrazi porumeneše od griže savesti. Nije se čak ni setila da
potraži Silvena i da ga uključi u dogovor.
„Da, pođi s nama“, reče ona usrdno, kao da se pravda. „I ti treba ovo
da čuješ.“
„Zanimljivo“, reče on i krenu u korak s Rejčel i Nikol.
Karter ljubopitljivo pogleda u Eli, ali ona je gledala pravo ispred
sebe, čvrsto stežući njegovu ruku kad su s mekog travnjaka ušli u
baršunastu senku drveća.
Sunce se probijalo kroz gusto granje, bacajući tu i tamo tračke
svetlosti. Gusta paprat pokrivala je tlo, nežno im milujući kolena u
prolazu.
Strmi, oštri vrh senice virio je iznad krošanja ispred njih poput
vilinskog zamka - svetli kamen ukrašen složenim, živopisnim
mozaikom pločica izgledao je bajkovito, posebno iz daljine.
Izbliza, zapravo, tu nije bilo ničeg osim krova i, uz nekoliko
stepenica, kružne kamene klupe i ispusta, na koje su posedali.
Rejčel je sedela pored Nikol, Kejti je, kao i obično, bila bezmalo u
Lukasovom krilu. Zoe je sela na stepenice i zagledala se u drveće. Silven
je sedeo sam u senci. Karter je seo preko puta Eli, dajući joj prostora.
Ona duboko udahnu. „Natanijel je juče izabran za novog vođu grupe
Orion“ Među ostalima se proneo žamor, ali ona nastavi. „Zbog toga nije
bio u kući kad smo otišli do Sent Džons fildsa da oslobodimo Kartera.
Otišao je da bude ’izabran’.“ Izgovarajući poslednju reč, u vazduhu je
prstima označila navodnike. „Ova škola je vodeća ustanova grupe
Orion. Finansira je grupa Orion, kojom sada rukovodi Natanijel. A oni ne
žele da mi ostanemo ovde.“
Na njihovim licima videla je koliko ih je ta vest užasnula.
Eline reći delovale su na ostale baš onako kako je ona i očekivala.
 „Mislili smo da ćemo morati da odemo“, reče ona. „Ali sada imamo
bolju ideju.“
Ispričala im je njihov plan i gledala kako se njihova tuga najpre
pretvara u sumnju. A zatim u nadu.
Pogled joj se neprestano vraćao na Kartera. Želela je da je on podrži
u ovome. Ovo je njena škola, ali njegov dom.
Njegov izraz lica nije bilo lako protumačiti. Znala je da mu treba
malo vremena da promisli o svemu tome.
„Stvarno ćete pustiti Natanijela da dođe ovamo?“ Zoe je sad stajala
pored Kartera, pogleda uprtog u Eli.
„Moramo ga nagovoriti da pristane da nam proda školu“, reče Eli.
„Izabela kaže da će on to uraditi samo ako se sastanemo s njim lično.“
„Hoće li i ostali to podržati?“ Silven odjednom iskorači na svetio. „Je
li iko razgovarao s grupom?“
„Upravo se radi na tome“, odgovori Eli. „Izabela telefonira
Lusindinim pristalicama iz Oriona. Ako se oni slože, razgovaraće i sa
ostalim grupama, između ostalog i sa Demetrom... tvojom grupom.“
Silvenov otac je zvanično bio na čelu Demetre, evropskog
ekvivalenta Oriona. Ali on se trenutno još uvek u bolnici oporavljao od
atentata.
„Šta ti misliš?“ upita ona, netremice ga posmatrajući. „Da li bi tvoja
grupa pristala da nas podrži ako to uradimo?“
On se zagleda nekud u daljinu, nabirajući čelo. „Morao bih da
porazgovaram sa ocem. Posle onoga što mu se desilo - što je Natanijel
uradio... mislim da će tražiti svaki način da ga potkopa. Mislim da bi on
to podržao.“ Ne gledajući Eli u oči, rekao je: „Mogu da popričam s njim.
Za nekoliko dana se vraćam u Francusku.“
Zvučalo je kao da će taj povratak biti trajan.
„Ne možeš“, pobuni se Zoe. „Natanijel dolazi.“
On se trezveno zagleda u nju. „Ostaću do tada, Zoe. Ali onda moram
da se vratim - potreban sam svojoj porodici.“
Kejtin optužujući pogled leteo je od Silvena ka Eli.
Gledaj šta si uradila, kao da je govorio.
Elina osećanja behu pomešana. Mrzela je što on odlazi - mrzela je
što će, šta god on rekao, to možda zaista biti njena krivica. Pa ipak...
Njegov odlazak imao je smisla. On je bio basnoslovno bogat student
s razmene. Ako ovde nije srećan, mogao je da ode bukvalno kuda god
poželi.
Na kraju krajeva, ima čak i svoj avion.
 Ostali su se, možda ne shvatajući Silvenov odlazak kao konačan, u
međuvremenu već vratili razgovoru o novoj grupi.
„Stvarno ćemo osnovati sopstveno tajno društvo“, oduševljavala se
Rejčel. „To zvuči tako neobično. Novi svetski poredak.“
„Samo ne treba da napravimo iste greške koje su pravili naši
roditelji“, kazala je Kejti. „Inače, u čemu je svrha?“
„Moramo to raditi poštenije“, rekla je Nikol. „Mrzim što je Orion
tako nepošten. Ponaša se prema običnim ljudima kao da su stoka.“
Ostali zaklimaše glavama.
„Možemo li da primimo više normalnih đaka u Simeriju?“ upita
Karter, osvrćući se i gledajući u ostale. „Moramo li uvek da primamo
ljude iz istih porodica?“
„Svi su normalni, Kartere“, ispravi ga Kejti jetko. „Ja nisam tražila
da se rodim u svojoj porodici, veruj mi. Niko to ne bi poželeo. A i ja
želim da popravim mnogo štošta. Baš kao i ti.“
On žmirnu. „Izvini. Pogrešno sam se izrazio. Ali shvataš šta hoću da
kažem, zar ne?“
„Da“, reče Rejčel, ublažavajući napetost. „Želimo dobre ljude. A
bankovni račun je samo bankovni račun. On ne izražava nečiju
vrednost.“
Eli je posmatrala poznata lica i poželela da ih sve zagrli. Prvi put
posle mnogo vremena osetila je olakšanje.
„To je Lusinda oduvek želela“, reče ona. „Mislila je da je Orion loš jer
je tako nepošten. Opsednut snobizmom.“
„Možemo li stvarno to da uradimo?“, upita Nikol oprezno. „Mi smo
ipak samo deca. Hoće li nas slušati?“
„Ne mogu vam obećati da ćemo dobiti sve što tražimo“, priznade
Eli. „Ali učestvovaćemo u njihovom radu. Pružiće nam priliku.“
Rejčel pogleda u Eli. „Ako Natanijel zadržava naziv Orion, pitam se
kako će se zvati nova grupa?“
„Treba nam neko kul ime“, reče Zoe. „Kao Osvetnici. Ili Sestrinstvo
bola. Mogao bi da bude na latinskom, ili tako nešto. Zbog starijih.“
Eli zausti da se usprotivi, ali ju je Lukas preduhitrio.
„Meni se dopada ime Osvetnici“, rekao je bespomoćno.
Kejti ga ošinu pogledom. „Mislim da je već zauzeto.“
„To nije važno“, reče Zoe. „Nije baš da se nikad ništa ranije nije
zvalo Orion.“
„Sve ostale grupe imaju imena grčkih i rimskih bogova, zar ne?“
Rejčel pritisnu prst na usne. „Orion, Prometej, Demetra...“
 „Šta kažete na Meduzu?“ upita Kejti pomalo jetkim glasom. „Mislim
da se tako još niko ne zove.“
Ne obraćajući pažnju na nju, Rejčel nastavi. „Mora da postoji neko
dobro...“
Nikol se nagnu prema njoj i došapnu joj nešto. Rejčel razrogači oči.
„O bože, to je savršeno.“
„Recite nam, molim vas“, reče Kejti, pozivajući ih prstom.
„Aurora.“ Rejčel uhvati Nikol za ruku. „Boginja zore.“
Svi zaćutaše.
„Sviđa mi se“, reče Eli.
Čak je i Kejti izgledala zadovoljna. „Mogli smo i gore proći.“
Zoe ih je zapanjeno gledala.
„Mislite da je to bolje nego Sestrinstvo bola?“
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Kad su se vratili do školske zgrade, tamo se već uveliko radilo. Izabela

se sastala sa profesorima da razmotre plan i odluče šta dalje da
preduzmu dok je, u Londonu, Džulijan pristao da prenese njihovu ideju
ostalim Lusindinim pristalicama iz Oriona.
Činilo se da se sve dešava vrlo brzo, zbog brige oko Natanijela i
onoga što bi on sada mogao da uradi. Do sada od njega nisu čuli ni reč.
A njegovo ćutanje delovalo je nekako zastrašujuće.
Niko nije sumnjao da je besan kao ris.
Dom je još uvek pazila na to da se njegov sistem komunikacija
neprestano prati.
Na izvestan način, pokušavali su da preduprede njegovu osvetu.
Uprkos svemu tome, Eli nije bilo lako da se usredsredi. Sad kada se
Karter vratio i kad su opet bili svi zajedno, želela je da se opusti i bude
srećna. Želela je da ide na časove i da uči. Da sve opet bude kao i
obično.
Želela je da sve bude gotovo. Ali, još nije bilo.
Te večeri je krenula širokim glavnim hodnikom da se sastane sa
ostalima u dnevnoj sobi, kad je videla Kristofera kako ulazi u
biblioteku.
Krenula je za njim, ali mu se nije primakla, već je iz daljine gledala
kako je seo za sto prepun knjiga. Ne primećujući Eli kako stoji pored
vrata, uzeo je jednu knjigu sa stola i otvorio je.
Trenutak kasnije ona mu je prišla. „Ćao“, reče Eli. „Smem li da ti se
pridružim?“
On diže glavu i nasmeši se. „Tu si. Tražio sam te.“ On pokaza na
stolice preko puta.
Eli sede na jednu od njih.
Kristofer je sada nosio uniformu Simerije, belu košulju i tamnoplave
pantalone. Uočivši da ona posmatra njegovu odeću, stidljivo je
pocrveneo.
„Znam da sam prestar za đaka, ali uzeo sam ono što sam našao.“
Otresao je nevidljivu prašinu s pantalona. „U svakom slučaju, za sada
mi odgovara.“
„Dobro ti stoji“, reče Eli iskreno. „Ti bi bio sjajan student Simerije“
„Možda.“ Brzo je promenio temu. „Hej, čuo sam da je sinoć sve
dobro prošlo i da se tvoj drug vratio. Super.“
„Upravo sam došla da popričamo o tome“, reče ona. „Htela sam
samo... da ti zahvalim. Zato što si mi pomogao u vezi sa čuvarima, i
rekao nam sve što znaš.“
Gledao ju je u oči. „Drago mi je što vam je to pomoglo. I nadam se da
sada veruješ da sam na vašoj strani.“
„Verujem“, reče ona. Na sopstveno iznenađenje, zaista mu je
verovala. Sve njene sumnje u vezi s bratom bledele su svaki put kad bi
se njegove informacije pokazale kao tačne. Sad je bila sigurna da zaista
može da se pouzda u njega.
„Šta ćeš sad da radiš?“ Eli pokaza knjige na njegovom stolu. „Kad
smo kod toga, ozbiljno si se bacio na čitanje.“
On pogleda u knjige kao da ih je tek tada primetio.
„Pa, iskren da budem, razmišljao sam da maturiram. Nakon što sam
otišao od kuće, propustio sam jednu godinu školovanja. Zato sad
pomalo učim.“ Zbunjeno se nasmejao. „Da proverim kako stojim.“
Eli se trudila da ne pokaže iznenađenje. Nikad nije razmišljala o
tome šta je odlazak od kuće značio u životu njenog brata. Uvek je bila
usredsređena na to kako je to uticalo na nju i njihove roditelje. Ali
naravno, on nije završio poslednja dva razreda škole i nije položio
ispite.
„To je zbilja sjajno“, reče ona iskreno. „Razmišljaš li i o tome da
upišeš fakultet?“
„Možda“, odgovori on pomalo stidljivo. „Voleo bih to, ako uspem da
se izborim sa ovim. Želeo bih da mi se pruži prilika da vidim kako
izgleda biti kao vi.“ Pokazao je na ogromnu biblioteku, u kojoj su redovi
knjiga sezali do tavanice. „Da učim na nekom ovakvom mestu.“
To je na izvestan način zvučalo laskavo. Pre nego što je otišao od
kuće, Eli se uvek ugledala na Kristofera. On je bio sve ono što je ona
želela da bude.
Sad je možda ona mogla da pomogne njemu.
„Ako Natanijel ne napravi neku glupost“, reče Eli, „možda bi mogao
da ostaneš ovde i da neko vreme učiš. Dok ne položiš ispite. Mogla bih
da pitam Izabelu, ako želiš.“
Njegov pogled je bio tako pun nade da se Eli raznežila.
„To bih stvarno voleo“, reče on. „Samo što nisam baš siguran kuda
bih posle toga mogao da odem.“
Eli nije mogla da obuzda osmeh.
„Ne brini“, uveravala ga je. „Nismo ni mi.“

Te večeri se javio Natanijel.

Đaci su bili okupljeni u dnevnoj sobi kad je Izabela pozvala Eli i
Kartera u svoju kancelariju. Tamo su zatekli Radža, Zelaznija i Dom.
„Natanijel zahteva da dođe ovamo sutra uveče“, reče Izabela.
Izgledala je natprirodno mirna - kao daje naredila sebi da se ne plaši.
„Pokušala sam da ga nagovorim da nam da nedelju dana da bismo
mogli sve da pripremimo, ali je on to odbio. Pretio je da će poslati
izvršitelje da nas isteraju odavde ako ne pristanem.“ Zastala je.
„Publicitet posle takvog iseljenja strahovito bi loše uticao na bilo šta
što bismo želeli da uradimo sa školom u budućnosti. On zna da ja to ne
smem da dozvolim.“ Pogledala je u Radža. „Dakle, on će povući svoj
potez.“
„Da, hoće“, odgovori natušteno Radž. „Nismo spremni.“
Ona diže ruke. „Moramo se spremiti.“
„Kako bi mogao da pošalje izvršitelje?“, upita Eli, gledajući
naizmenično u njih.
Zelazni joj je objasnio. „Tehnički, škola je u vlasništvu Oriona.
Natanijel sad upravlja Orionom. Dakle, mi smo ovde bespravno.“
Eli pogleda u Kartera. Izgledao je jednako zabrinut kao i ona.
Natanijel sigurno podozreva da oni nešto smeraju.
„Mislite li da mu je neko nešto dojavio?“, upita Eli. „Neko s kim je
Džulijan razgovarao?“
„Moguće je“, reče Izabela. „Sad moramo brzo da radimo.“ Okrenula
se svom šefu obezbeđenja. „Radže, znam da nemamo dovoljno
vremena. Ali učini sve što možeš.“
On klimnu glavom. „Dovešću još momaka da obezbede teren.
Pripremićemo se što bolje možemo.“
Ona se okrete Zelazniju. „Ogaste, treba mi tvoja pomoć da
pripremimo osoblje i đake.“
„Šta god treba, Izabela“, odgovorio je Zelazni s neuobičajenom
blagošću.
Svi su znali da je to početak kraja, ovakvog ili onakvog.
Izabela pogleda u đake. „Eli, ti ćeš se pripremati sa mnom, jer ćeš se
ti neposredno sresti s Natanijelom.“
Eli klimnu glavom. Usta su joj se tako osušila da nije bila u stanju da
progovori.
„Kartere.“ Direktorka mu se tužno nasmeši. „Želim da ostaneš što
dalje možeš od Natanijela. Sve ovo bi mogla biti samo zamka da pokuša
ponovo da te otme.“
Nije se raspravljao s njom, mada je Eli znala da mu se to verovatno
ne dopada. Sigurno nije želeo da bude daleko od nje ako je ona u
opasnosti.
„Imamo štošta da uradimo za vrlo malo vremena.“ Izabela je
prelazila pogledom s jednog lica na drugo. „Treba odmah da počnemo.“

Te noći niko nije mnogo spavao.

Vesti o onome što se dešavalo brzo su se širile među đacima.
Stariji đaci Noćne škole proveli su veći deo noći radeći s Radžom,
Eloiz i Zelaznijem, smišljajući složeni plan bezbednosti.
Eli se strovalila u krevet u pola tri još uvek u uniformi, i ustala tren
posle šest da ponovo počne. Svi su izgledali podjednako umorno kao
što se ona osećala. Ali niko nije ni pomišljao da stane.
U čitavoj školi vladalo je snažno osećanje da će ovo biti kraj - kakav
god on bio. Kada Natanijel te večeri dođe, ili će on napustiti Simeriju, ili
oni.
Bila je to borba na sve ili ništa.
Za Eli se sve to dešavalo suviše brzo. Nisu imali dovoljno vremena
da prikupe podršku za svoj plan - nisu čak ni počeli da rade na
njegovim slabostima niti da ističu dobre strane. Sve je to još uvek bila
samo nejasna ideja.
Možda baš zbog toga Natanijel ovo radi, mislila je. Kad bi saznao šta
oni nameravaju - kada bi ta vest nekako stigla do njega - hteo bi odmah
da ih zaustavi. Da ih saseče u korenu pre nego što stanu na noge.
Ta pomisao je u Eli izazivala bes. A bes joj je davao snagu.
Koji minut posle podneva, Eli je radila sa Izabelom u njenoj
kancelariji kad je direktorki zazvonio mobilni.
„Izabela”, javila se ona kratko, još uvek čitajući dokument pred
sobom. Ton joj se ubrzo promenio. „Oh“, kazala je. „Baš čudno. Da.
Otvorite kapiju.”
Eli, koja je sedela u fotelji ispred njenog stola, iznenađeno diže
pogled.
„To je Džulijan.” Izabela već beše krenula ka vratima. „Ovo sigurno
nije dobra vest.”
„Kako? Ovde?” Eli brzo ustade. „Zašto to ne bi mogla da bude dobra
vest?”
„Zašto bi tek tako došao a da se prethodno ne najavi?”, rekla je
Izabela dok su bezmalo trčale hodnikom. „Dobra vest se može saopštiti
na bilo koji način. Ali loša vest se uvek donosi lično.”
Eli se utroba prevrnula. Da li bi se Džulijan Bel-Hauard stvarno
dovezao čak iz Londona do Simerije samo da im kaže da ne može da im
pomogne?
To je zvučalo okrutno. Ali sve je bilo moguće. Eli ponekad nije
razumela odrasle.
Džulijan je ubrzo pristigao sjajnim metalik-sivim sportskim
automobilom.
„Ovo je smešno“, uzviknu Izabela dok je on izvlačio iz auta svoje
duge ruke i noge u skupocenom odelu krojenom po meri.
„Naravno da nije.“ Poljubio je Izabelu u oba obraza, kao da izlaze na
večeru negde u Kensingtonu. „Moramo da pričamo o važnim stvarima.
Osim toga, nikad ne bih dozvolio da se sama suočiš s Natanijelom. Eli,
dušo.“
Pružio joj je ruke. „Ne mogu ti reći koliko sam bio srećan kad me je
Izabela pozvala i ispričala mi kakav je vaš plan.“ Usta su mu bila
preširoka a tamna kosa padala mu je na oči. U njemu je bilo nečeg
čudesno ekscentričnog. „Znao sam da ćete vas dve smisliti neki način
da nas izbavite iz nevolja s Orionom. Mislim da je ideja sjajna. Natanijel
će biti sateran u ćošak.“
„Kako su ostali primili ideju o osnivanju nove grupe?“ upita Izabela.
„Potrebna nam je njihova pomoć, inače nećemo imati za šta da se
borimo.“
„Imate je“, odgovori Džulijan bez oklevanja. „Imate podršku svih.“
Eli nije bila sigurna da ga je dobro razumela. „Čekajte malo. Svi će
nas podržati?“
„Svi“, reče Džulijan. Pogledao je u Izabelu. „Pokazalo se da mnogi
jedva čekaju da napuste Orion.“
To je bila sjajna vest, ali je Izabela i dalje izgledala zabrinuto.
„Ipak, najpre moramo ubediti Natanijela da pristane.“
„Tako je.“ Džulijan nagnu glavu ka ulaznim vratima, koja su stajala
otvorena iza njih. „Pa, Izi? Hoćemo li da stojimo ovde na putu i da
ćaskamo? Ili da uđemo i bacimo se na posao? Umirem za šoljom čaja.“
„O, za ime boga.“ Izabela se naglo okrete i pođe uz stepenice,
kuckajući niskim potpeticama. „Dobro. Uđi. Dobro došao u hoas.“
Gledajući ih tako zajedno, Eli je stekla utisak da su nekada bili par.
Izgledali su potpuno opušteni jedno s drugim. A Izabela nije bila u
pravu. Džulijan nije doneo loše vesti.

Ostatak dana prošao je u magnovenju rada i planiranja. Eli je najviše

vremena provela sa Džulijanom i Izabelom. Radž i Zelazni bi im se
povremeno pridružili da rasprave pojedinosti u vezi s planiranjem
obezbeđenja.
Odlučeno je da se sastanak održi izvan zgrade. Izabela je tvrdila da
bi Natanijela bilo nemoguće kontrolisati ako bi ušao unutra. Međutim,
Eli je podozrevala da ona jednostavno ne želi da u samoj zgradi vidi
čoveka koji hoće da joj preotme školu.
Rešeno je da se sastanu kraj stepeništa na ulazu. Sastanak će trajati
što je moguće kraće.
Radž je postavio čuvare među njih i raspoređivao ih skrivene u
send.
Sve je odlučeno, uključujući i to ko će uglavnom govoriti.
„Suočavanje s Natanijelom uvek je rizično“, rekla je Izabela u
jednom trenutku. „Ja ne bi trebalo mnogo da pričam - moje prisustvo
ga nervira.“
„Hmm, da“, složio se Džulijan. „Moram da kažem da sam ja uvek
uspevao prilično trezveno da razgovaram s njim, pa bih mogao ja da
mu se obratim, ako želiš? U svakom slučaju, rado ću se založiti za našu
stranu.“
„Dobro. A čini se da mu se i Eli dopada.“ Izabela pogleda u nju. „Ona
bi mogla da se uključi u pregovore.“
„Naravno da mu se dopada“, reče vedro Džulijan, „ona je sjajna. Ali
mislim da bi bilo mudro da ostane izvan njegovog... domašaja. Ako se
slažeš.“
„Da“, složila se Izabela. „Pobrinuću se da čuvari dobro paze da on ni
slučajno ne takne Eli. Ona mora u svakom trenutku biti dovoljno
udaljena od njega.“
Od mogućnosti koje su te reči nagoveštavale Eli se ledila krv u
žilama. Svi su podozrevali da bi Natanijel mogao da joj naudi kad bi mu
se pružila prilika.
Čitavog dana, Dom im je redovno prenosila najnovije vesti.
U pola deset Rejčel je pokucala na vrata Izabeline kancelarije. Bila je
zadihana, pošto je očigledno dotrčala iz kancelarije na spratu.
„Dom je rekla da vam javim da oni dolaze.“
Kad su ubrzo posle toga izašli u hodnik, dočekala ih je grupa od
petnaest čuvara u crnom. Eli je među njima videla i Silvena i Nikol.
Karter je, još uvek u školskoj uniformi, stajao nešto dalje, na
vratima dnevne sobe.
Eli mu s olakšanjem pritrča. Tada im se prvi put za ceo dan pružila
prilika da razgovaraju.
Privukao ju je u zagrljaj. „Žao mi je što ne mogu da budem s tobom.
Budi oprezna“, prošaputao je. „Obećavaš?“
„Obećavam“, reče ona. „ A ti pazi da te slučajno ne otmu.“
Nasmešio joj se. „To ni slučajno ne bi moglo da se desi.“
Nešto niže u hodniku, čuvari su se poredali u obliku slova V, s
Izabelom i Džulijanom u sredini.
„Vreme je“, reče Izabela, gledajući u Eli.
„Srećno“, prošaputa Karter.
Eli potrča da se pridruži direktorki.
Čuvari otvoriše ulazna vrata, te svi zajedno izađoše u noć.
 TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Natanijelov crni BMW klizio je prilaznim putem. Pratila su ga još dva

automobila.
„Tri auta?“, reče Džulijan, tiho cokćući. „Zar baš nimalo ne misli na
zaštitu životne sredine?“
Njih troje stajali su okruženi Radžovim čuvarima. Radž još nikad do
tada nije tako očigledno postavio obezbeđenje.
Time je hteo da pošalje poruku.
Natanijel je sa gipkošću sportiste izašao iz auta i krenuo ka njima.
Gledajući ga, Eli oseti kako joj se utroba prevrće.
Iza njega je iz oba automobila koja su pratila njegov izašao po jedan
čuvar. Išli su iza Natanijela, koji je odmah prišao Džulijanu.
„Džulijane.“ On mu pruži ruku. „Drago mi je što te vidim.“
„I meni je zadovoljstvo“, nasmeši se Džulijan.
Eli se čudila kako Džulijan uspeva da izgleda tako opušteno.
Ona sama je bila tako napeta da joj se činilo da će svakog časa
povratiti.
„Izabela.“ Natanijel klimnu glavom.
„Natanijele“, odgovori ona bezizrazno.
Zatim se Natanijel okrenu ka Eli i nasmeši. „Ledi Eli. Lepo
izgledate.“
Izgovorio je to pomalo zajedljivo, pružajući joj ruku.
Eli je osetila kako se čuvar pored nje ukočio. Ali nije mogla da ne
prihvati Natanijelovu pruženu ruku.
Oprezno mu je uzvratila pozdrav. Stisak mu je bio čvrst, ruka suva i
glatka. Protresao je njenu samo jednom, a onda je pustio.
Ona naglo trgnu ruku nazad.
Natanijelove usne izvile su se u podrugljiv kez. Eli obuze neprijatan
osećaj da on tačno zna koliko je ona uplašena. I da ga to zabavlja.
Čuvar pored nje munu je u leđa i ona preko volje zakorači ka
Natanijelu.
„Hoćemo li da pređemo na posao, Izabela?“ Natanijel je zvučao
nestrpljivo. „Nisam raspoložen ni za kakve igre. Znaš, juče mi je neko
provalio u kuću. I uzeo nešto vrlo... vredno.“
„Stvarno?“ Džulijan je zvučao zabrinuto. „Baš grozno. Nadam se da
niko nije povređen?“
„Ništa ozbiljno“, reče Natanijel. „Međutim, jedan od mojih ljudi je
nestao. Tako daje moguće daje to odrađeno iznutra.“
„Gadno“, coktao je Džulijan. „Slušaj, matori, izvini što te cimamo, ali
ovaj razgovor bi trebalo da obavimo lično.“
„Kakav razgovor?“, upita Natanijel. „O čemu je tačno reč?“
Džulijan pokaza ka Eli. „Verujem da gospođica Šeridan želi nešto da
ti kaže.“
Natanijel pogleda ka Eli, koja se trudila da ne uzmiče.
„Je li to istina, Eli?“, pitao je Natanijel svilenkastim glasom. „Šta bi ti
mogla da mi kažeš što zahteva prisustvo petnaest čuvara i Džulijana
Bel-Hauarda?“
Ostani mirna, reče ona sebi. Ne pokazuj strah.
„Htela sam da se izvinim“, reče ona. „Pre nekog vremena došli ste
ovamo i tražili da potpišem sporazum koji sam sklopila s vama. Ja sam
to odbila. I bila sam gruba.“ Naterala je sebe da ga pogleda u oči. „Nije
trebalo tako da se ponašam.“
„Ne“, složi se on uljudno. „Stvarno nije trebalo.“
„Izvinjavam se i nadam se da ćete mi oprostiti.“ Govorila je tiho,
skrušeno, tonom koji je uvežbavala celog dana. „I htela sam da vam
kažem da ću, ako još uvek to želite... sada rado pristati na to. Uradiću to
što tražite. Odreći ću se Oriona i nikada se s vama neću nadmetati oko
vlasti nad tom grupom.“
„Vrlo zanimljivo.“ Natanijel ju je proučavao kao da pripada nekoj
vrsti kakvu nikada ranije nije video. „Smem li da pitam šta te je navelo
da se predomisliš?“
Eli se ugrize za usnu.
„Džulijan i ja smo razgovarali o tome i oboje smatramo da sam...
prenaglila. Da sam to rekla u besu.“ Ona ga pogleda u oči. „Istina je da
nikada nisam želela da pripadam Orion«. Ne želim da učestvujem u
tome. I ne želim da iko više bude povređen. Ovo mora da prestane. Zato
mislim da treba da potpišem vaše papire. Da okončamo ovu borbu.“
Eli zavuče ruku u džep i izvuče papire koje je on doneo do kapije pre
nekoliko dana. Dokumenta su bila pripremljena i ona ih je već
potpisala.
Predala ih je Džulijanu, koji ih je pružio Natanijelu.
Ne obraćajući pažnju na papire, Natanijel nagnu glavu i pažljivo se
zagleda u Eli. Konačno je uzeo presavijene papire iz Džulijanove ruke,
raširio ih i pogledao. Potom ih je gurnuo u džep otmenog sivog sakoa.
„Pa, ovo je neočekivano“, reče on, ne skrivajući podozrenje. „Želeo
bih da znam zbog čega si se predomislila.“
Pošto je Eli ćutala, Natanijel se okrete Džulijanu. „Šta ti dobijaš
ovim, Džulijane?“
Dok je Natanijel gledao u Džulijana, čuvar koji je stajao pored Eli
ponovo ju je povukao nazad, odmičući je od Natanijela. Eli ga nije ni
pogledala; sva njena pažnja bila je usredsređena na Natanijela.
„Ništa posebno“, odgovori Džulijan blago. „Želim da se ova
neprijatnost okonča isto koliko i ti.“
U tom trenutku oglasio se Natanijelov mobilni. Mršteći se, on ga
izvuče iz džepa i pročita poruku. Lice mu se smračilo i on podiže
telefon - pokazujući ekran koji je svetleo u noći.
„Dođavola, Džulijane, šta je ovo?“
Taj trenutak su čekali. Bio je to ključ Izabelinog i Džulijanovog
plana.
Eli zadrža dah.
„To je“, reče Džulijan, „druga tema o kojoj želimo da razgovaramo s
tobom.“
„Ovo su ostavke“, reče Natanijel, ne obraćajući pažnju na
Džulijanove reči. „Članova Oriona. Uključujući i tebe.“ Sve brže je listao
tekst na telefonu. „Desetine ostavki.“ On ih besno pogleda. „Objasni šta
se dešava, Džulijane, ili ću...“
Džulijan diže ruke. „Zbog toga smo ovde, Natanijele. Kao što vidiš,
gospođica Šeridan nije jedina koja napušta Orion. Mnogi od nas će otići
zajedno s njom. Oni koji se, nažalost, ne slažu s tobom oko budućnosti
organizacije.“
„To je suludo.“
Međutim, Eli se učinilo da je Natanijel prebledeo. Ovo očigledno
nije očekivao.
Njegova iznenadna napetost nju je ohrabrila.
„Trebalo bi da budete zadovoljni, Natanijele“, reče ona. „Zauvek
ćemo vam se skloniti s puta. Ja nikada neću glasati protiv vas u Orionu,
jer nikada neću ni učestvovati u njemu. Od sada možete da rukovodite
grupom kako god želite, bez mog uplitanja.“
„Razmisli, Natanijele“, govorio je Džulijan srdačno i uverljivo.
„Imaćeš potpunu kontrolu. Tvoja moć će biti... neizmerna.“
Natanijel se malo zamislio. Oči su mu zasijale.
 „Šta tražite zauzvrat?“, upitao je. „Nećete mi tek tako dati sve što
želim i pustiti me da odem. Ovo sigurno ima svoju cenu.“
„Ah, naravno.“ Džulijanov glas je i dalje bio blag. „Ali to nije ništa
naročito.“ On raširi ruke i ispruži duge prste. „Stojiš na tome.“
„Želite školu“, reče Natanijel bezlično.
Eli se odvažila da baci pogled ka Izabeli. Ona je napeto i pomno
posmatrala Natanijela.
„Tako je“, reče Džulijan. „To je sve što tražimo. Prodaj nam Simeriju
po vrlo povoljnoj ceni, i daćemo ti sve što si oduvek želeo.“
„ A ako vam je ne prodam?“, upita Natanijel kruto.
„Oh, siguran sam da neće doći do toga“, reče Džulijan. „Ali ako
odbiješ, treba da znaš da će biti posledica. Naše zajedničko bogatstvo
nadmašuje tvoje. Borićemo se protiv tebe na svakom koraku.
Posvetićemo se tome da organizaciju tako oslabimo i ojadimo da bi
tvoja vladavina postala ozloglašena. Zbog čega bi, na kraju, ostao bez
organizacije. Bez škole. Bez ičega.“
Eli nije mogla da zamisli otkud tolika okrutnost u njegovom glasu.
Pojavila se odjednom, zastrašujuća i jeziva.
Zadrhtala je.
Čuvar je opet munu u leđa. Ponovo je ustuknula.
Ovo ju je već nerviralo. Sve se odvijalo kako treba, ali ju je on sada
gurnuo toliko unazad da je jedva videla šta se dešava. Završila je iza
ostalih čuvara. Više nije videla ni Džulijana ni Natanijela.
Zašto je on toliko sklanja?
Zbunjeno je pogledala u njega. On je napeto zurio u Natanijela.
Uopšte joj nije izgledao poznat.
Dlačice na Elinom potiljku se nakostrešiše. To joj je bilo jedino
upozorenje.
Zgrabio ju je, čvrsto joj držeći ruku preko usta da ne bi mogla da
vrisne, i odigao je od zemlje. Kad je pokušala da ga udari nogama, vešto
ju je okrenuo.
Koprcajući se u njegovom stisku, Eli je pokušavala da shvati šta se
to dogodilo. Čuvar iza nje je sigurno bio neko od Natanijelovih ljudi -
njihove uniforme bile su gotovo iste kao uniforme Radžovih čuvara.
Prikrao se iza njih, dok su svi gledali u Natanijela.
U sveopštem uzbuđenju, niko nije primetio jednog čuvara više.
Eli se otimala iz njegovog stiska, ali on je bio vrlo snažan. Stopalima
nije mogla da dohvati zemlju. Mrzela je stisak njegove šake na svojim
ustima i slani ukus njegove kože na svom jeziku.
 Mislila je da će ih neko primetiti, ali on ju je već odvukao iza
ukrasne živice, i niko ih nije video.
Zbog šake koja joj je pokrivala usta i nos, jedva je disala. Približavali
su se Natanijelovim automobilima.
Eli se očajnički osvrtala. Neko bi morao primetiti da je nema.
. Međutim, dok joj se Natanijel nije obraćao, nikom nije ni palo na
pamet da pogleda u nju.
Pokušavala je da vikne, ali nije mogla da dođe do daha.
„Budi mirna“, reče neki glas kraj njenog uha. Eli se skamenila.
Poznavala je taj pomalo piskav glas. Čula ga je već stotinu puta.
Bio je to Šestica. Natanijelov čuvar.
Eli je kiptela od nemoćnog besa. Njeni napori da okonča ovu
bespredmetnu, krvavu borbu su propali. Natanijel nikad neće dozvoliti
da se sukob završi. Živeo je samo za to. Uživao je u ovoj borbi. Ta
okrutnost davala je smisao njegovom životu.
Ali neće je se dočepati.
Dižući desnu ruku, svom snagom je zarila lakat čuvaru ispod
rebara.
Šestica ispusti nekakav čudan, prigušen zvuk. I pusti je.
Eli se prizemlji čučnuvši i dižući ruke u odbrambeni stav. Ali nije
bila sama.
Pored nje je stajao Silven.
I sam je čučao, stisnutih pesnica i oštrog pogleda modroplavih očiju
uperenog u Šesticu.
„Odbij, mali“, zareža Šestica.
Silven ga je posmatrao s neobičnom znatiželjom mačke koja gleda
pticu što joj se našla na putu.
„Nemam nameru da odbijem“, odgovorio je mirno.
Skočio je na Broja Šest s takvom snagom da čuvar nije imao
nikakvih izgleda. Eli je užasnuto posmatrala kako su obojica s tupim
treskom pali na šljunak. Šestica je hteo da uhvati Silvena za vrat, ali nije
uspevao. Bio je potpuno nepripremljen za Silvenov siloviti napad te
nije mogao da učini mnogo više sem da odbija udarce koji su sada
pljuštali po njemu.
Eli nikada nije videla Silvena tako besnog. Tako nasilnog.
Pesnicama je udarao čuvara Broj Šest u lice uz jezive, krckave zvuke.
„Upomoć!“ čula je Eli sebe kako ponavlja, isprva tiho, ali zatim sve
glasnije. „Radže! Pomozite nam!“
Odmah se začu bat koraka koji su im se približavali. Čuvari su ih
opkolili za svega nekoliko sekundi. Bila su potrebna dvojica da Silvena
odvoje od Broja Šest. Ostali su pokupili isprebijanog čuvara i odneli ga.
„Dobro sam. Pustite me“, rekao je Silven, istrgavši se iz stiska
čuvara. Ruke su mu krvarile, ali činilo se da on to ne primećuje.
Pogledom je potražio Eli. Kad ju je ugledao, nekoliko dugih
trenutaka gledali su se usred sveopšteg meteža.
Srce joj se steglo u grudima.
Onda se on okrenuo i otišao.
Eli je oklevajući pošla za njim, ali ju je Izabela odmah uhvatila za
ruku i povukla u drugom pravcu. „Eli - jesi li povređena?“
„Dobro sam“, odgovori Eli. „Nije mi ništa.“ Istežući vrat, trudila se
da vidi šta se dešava iza direktorke. „Gde je Natanijel? Da li ga neko
nadzire?“
„Radž ga se već dočepao“, uverila ju je Izabela.
Na slaboj svetlosti što je dopirala kroz otvorena vrata škole, usred
gužve, Eli ugleda Natanijela kako stoji, napet i nestrpljiv, između
dvojice mišićavih čuvara, dok ga je svaki držao za jednu ruku.
Radž je, podbočivši se, stajao ispred njega.
Kada se sve smirilo, dvojica čuvara pogledaše u Radža, čekajući
njegovo naređenje. On uzdahnu i klimnu glavom.
Čuvari tada pustiše Natanijela i odstupiše za korak.
Oslobođen, Natanijel popravi manžetne svoje snežnobele košulje i
nervozno ispravi kravatu.
Eli i Izabela su se vratile da opet stanu pored Džulijana. Izabela je
stajala vrlo blizu Eli.
„Kako rekoh, treba nam tvoj potpisani pristanak“, govorio je
Džulijan mirno, kao da se ništa neprijatno nije desilo.
Eli se divila njegovom smirenom držanju.
Izvukao je iz džepa presavijen list hartije. „Pre nego što odeš
večeras. Škola u zamenu za Orion. Videćeš da je ponuđena cena više
nego pristojna. Ponuda važi samo sada.“
Natanijel zaškilji u njega. „Znaš, ako pristanem na ovo, Džulijane,
nikada ti neću oprostiti“, rekao je zlokobno. „Bićeš na mom spisku.“
Džulijan se nasmeši. „Tvoj spisak je ionako pun meni dragih ljudi.
Biće mi zadovoljstvo da se nađem među njima.“
„Vi ste budale“, reče Natanijel, gledajući u grupu pred sobom. „Svi
vi. Mogli ste imati sve.“
Pogled mu se zadržao na Elinom licu. Učinilo joj se da je, pored
hladne proračunatosti, u njegovim očima primetila i zbunjenost.
 „Zaista“, reče Džulijan, kao da je Natanijel rekao nešto razumno.
„Mislim daje cena koju plaćamo Orionu za školu i školsko imanje ravna
pravoj pljački. Ali cene nekretnina u Britaniji stvarno divljaju.“
Popravio je svoj kaput. „Neko bi stvarno trebalo da se pozabavi time.“
Natanijel ga besno pogleda. „Upropastiću te, Džulijane.“
„Pa“, odgovori Džulijan, „možeš samo da pokušaš.“
Čim se Natanijel mašio za džep na grudima, priskočiše mu dvojica
čuvara. Kad je digao ruke, jedan od njih mu je pružio srebrno nalivpero.
„Je li sad u redu?“ upita on Radža.
Podozrivo ga odmeravajući, Radž klimnu glavom. Čuvari ustuknuše.
Eli nije mogla da veruje. Hoće li on to zaista uraditi? Jesu li stvarno
pobedili?
Pod okriljem tame, Izabela ju je uhvatila za ruku i snažno je stegla.
Natanijel je raširio presavijeni ugovor i pročitao ga. Zatim ga je
potpisao kitnjastim pokretom. Džulijan mu ga potom uze iz ruke.
„Mislite da ste pobedili“, obratio se Natanijel krugu ljudi koji su
stajali ispred njega. „Mislite da je sad sve gotovo. Pa, imam novosti za
vas. Ovo se nikad neće završiti.“ On upre prst u Eli. „Posvetiću se tome
da te uništim onako kako sam uništio Lusindu. Tvoje nasleđe će biti
krvavo.“
To je već stvarno bilo previše.
„Prestani“, brecnu se Eli. „Hoćeš li već jednom prestati? Prestani s
tom glupom osvetom. Pobedio si. Osvojio si Orion. Imaš neograničenu
vlast. Idi i uživaj i ostavi nas ovde da živimo svojim životom.
Klonićemo te se. Ti se kloni nas. Mi tebi ne pretimo.“
Mislila je da će joj Natanijel oštro odgovoriti. Međutim, on se samo
zagledao u nju.
„Lusinda je oduvek govorila da si bistra“, reče on posle dužeg
ćutanja. „Takođe je rekla da si neobuzdana. Bila je u pravu i za jedno i
za drugo.“
S tim rečima se okrenuo i prišao svom automobilu. Seo je na
vozačko sedište. Motor je zabrujao; farovi su osvetili drveće. Zatim su
se točkovi pokrenuli i on se odvezao.
I tek tako, sve se odjednom završilo.
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

„Hajde“, reče Eli. „Treba da krenemo.“

Pokušala je da ustane, ali ju je Karter povukao nazad. Pala mu je na
grudi. On joj se opušteno nasmešio.
„Eto.“ Usnama je nežno dodirivao njene, grickajući joj donju usnu
sve dok ih opet nije razdvojila, tako da je jezikom mogao nežno da joj
dodiruje zube.
Snažno ju je stegao u zagrljaj. Jednim gipkim pokretom ju je
okrenuo tako da se sad našao iznad nje dok je ona ležala na leđima,
okrenuta ka visokoj, kitnjastoj tavanici svečane sale.
Velika svečana dvorana bila je prazna - u nju niko nije zalazio osim
zaposlenih, koji su je čistili jednom nedeljno. Njih dvoje su, zavučeni
između poslaganih stolova i stolica, bili savršeno sakriveni.
„Sad si u mojoj vlasti“, prošaputao je, naslanjajući usne na njen
obraz i milujući ga svojim lakim, toplim dahom. „Ali prestaću kad ti
kažeš.“ Usnama joj je prešao preko brade.
Od svake njegove reči Eli je osećala kako joj krv brže struji.
„Treba samo da kažeš...“ On stiže do njenog uha, blago grickajući
meku resicu. Njegov dah ju je golicao i izluđivao. .....prestani.“
Usnama je skliznuo na njen vrat a Eli zaječa, izvijajući leđa dok je on
vatrenim poljupcima ostavljao trag od njenog vrata sve do ramena.
„Da li još uvek želiš da krenemo?“ Odvojio je usne od njene kože i
upitno je pogledao. Eli zadrhta od njegovog požudnog pogleda.
Uhvativši ga za vrat, ponovo ga je privukla sebi, razdvajajući mu
usne jezikom umesto odgovora.
On duboko zaječa i priljubi se uz nju. Mišići na njegovim grudima
behu čvrsti kao kamen i ona pređe dlanom preko njegove košulje,
zavlačeći prste između dugmadi, da mu dodirne toplu kožu.
„Možemo da zakasnimo“, kazala je uzdišući.
Oslanjajući se na ruke, on se pridiže, izdižući se iznad nje. Eli je
osećala dodir njegove šake prislonjene uz njenu toplu butinu. Od
svakog njegovog pokreta se trzala. Sada joj je prstima kružio po butini,
od čega su je podilazili žmarci.
 Iako su od tada prošle već dve nedelje, još uvek je bila jednako
oduševljena zbog toga što se Karter vratio. Što ga svakog jutra vidi za
stolom na doručku. Što joj dolazi na prozor sobe posle povečerja, i stoji
na ispustu smešeći se očima tamnim kao noć.
Nije želela da se ikada više razdvoji od njega.
Kad su koji minut kasnije ušli u biblioteku, Rejčel značajno pogleda
u Eli.
„Kasniš“, požalila se.
Međutim, njen popustljivi osmeh prkosio je njenim rečima.
„Zaboravili smo na vreme“, odgovori Karter, opušteno prebacujući
ruku preko Elinog ramena.
„Opet“ izvinjavala se Eli.
Rejčel nije bila sama. Preko puta nje sedeli su Kejti i Lukas,
osvetljeni prigušenim svetlom stone lampe. Zoe je sedela na drugom
kraju stola ne obraćajući pažnju na ostale dok joj je olovka letela po
hartiji ispisujući duge, složene jednačine.
Kristofer je sedeo u uglu, zadubljen u knjigu. Eli se već navikla da ga
tu viđa. Uglavnom se držao povučeno. Mada, povremeno se uključivao
u njihove razgovore.
Jedini čije se odsustvo primećivalo bio je, zapravo, Silven.
Kao što je i najavio, otputovao je kući u Francusku nekoliko dana
posle sastanka s Natanijelom. Otišao je bez pozdrava. Jednostavno, kad
su jednog jutra ustali, njega više nije bilo.
Nije se znalo hoće li se vraćati do kraja polugodišta. Otac mu se
sporo oporavljao i Izabela je rekla Eli da Silven razmatra mogućnost da
neko vreme pohađa školu u Francuskoj.
Kao i Orion u Britaniji, i Demetra je imala nekoliko škola
pansionskog tipa u Francuskoj i Švajcarskoj. Silven je išao u Simeriju
samo zato što je sam to želeo.
Posle tuče s Brojem Šest, Silven je izbegavao Eli. Kad je uspela da ga
uhvati nasamo, nije joj dozvolio da mu zahvali.
„Uradio bih to za bilo koga“, rekao je, a onda se izvinio i udaljio. Koji
dan kasnije napustio je školu.
Mada nije ništa rekla ostalima, Eli se osećala krivom zbog njegove
odluke da ode iz Simerije. Kako god on javno objašnjavao taj potez - i
ma koliko bolest njegovog oca bila stvarna - ona je u dubini duše znala
da je otišao bar donekle i zbog toga što nije želeo da ostane i gleda nju i
Kartera zajedno.
Kad je čula da je otišao, međutim, nije verovala u to. Otrčala je da se
sama uveri i zatekla njegovu sobu urednu i praznu. Krevet savršeno
namešten. Ipak, govorila je sebi, sigurno će se vratiti. Međutim, tada je
uočila prazan prostor na zidu gde je nekada visio prefinjeni,
romantični portret anđela. Čim je to primetila, znala je. Otišao je
zauvek.
To se desilo pre deset dana. Eli se još nije navikla na pomisao da ga
možda nikad više neće videti.
Stalno joj se činilo da ga vidi negde u hodniku. Ili da iza sebe čuje
njegove gipke korake.
Ali to nikada nije bio on.
Za to vreme, škola je počela normalno da radi na neki nov način.
Đaka je na nastavi bilo malo, ali to je ipak bila nastava - koju su držali
zahtevni profesori i zadavali im brda domaćih zadataka.
Treninzi Noćne škole nastavili su se, ali ne za sve, već samo za malu
i odabranu grupu starijih đaka. Više nisu vežbali sa oružjem.
Rejčel su dozvolili da se ispiše iz Noćne škole. Ona se posvetila
učenju i radu sa Dom, koja ju je podučavala šifrovanju. Šak je takođe
napustio posao kod Radža i sada je radio sa Dom kao njen pomoćnik.
Najveće iznenađenje priredio im je Devetka. Zaposlio se kod Radža
kao jedan od njegovih čuvara. Radž je govorio da zaista obećava. Eli ga
je ponekad viđala na terenu.
„Ćao, komplikacijo“, uvek joj je govorio u prolazu.
Bilo je kasno poslepodne i u biblioteci je bilo više đaka nego obično
u poslednje vreme. Nekoliko radnih stolova je bilo zauzeto. Đaci su
prolazili kroz šumu visokih polica za knjige i pokretnih lestava, gazeći
po debelim persijsim tepisima.
„Kako da pomognem Eli da rasturi prirodne nauke, ako nikad ne
dolazi na moje privatne časove kada treba da je podučavam?“,
prekorela ih je Rejčel.
„Eli“, reče Zoe ne dižući glavu, „nikad neće rasturati prirodne
nauke.“
„Pesimisto.“ Eli izvuče svesku iz torbe i spusti je na sto. „Mogu da
naučim.“
Novi profesor prirodnih nauka već je postao ozloglašen. Bio je
strog. Eli je imala muke s njegovim domaćim zadacima.
„Ponekad mi nedostaje Džeri“, uzdahnu ona, nalaktivši se na sto.
Zoe prestade da piše. Besno je pogledala Eli.
„Mislim na onog finog Džerija“, dodade brzo Eli. „Ne na onog ludog
Džerija, Natanijelovog uhodu. Džerija onakvog kakvog smo mi
poznavali. Veselog Džerija koji deli dobre ocene.“
„Lažni Džeri je bio mnogo bolji od pravog Džerija“, složila se Kejti,
naslanjajući se na Lukasovo rame.
Rejčel je prelistavala vežbanku, a kad je pronašla odeljak o razvoju
ćelija, okrenula je knjigu naopako, pokazujući sliku Eli.
Posmatrajući nerazumljive crteže, Eli nabra nos.
„Zašto moram da učim prirodne nauke kad ih mrzim?“
„Škola ne služi samo za učenje“, objašnjavao joj je Lukas strpljivo.
„Škole služe da te kinje do osamnaeste godine, a onda te šalju u svet da
radiš i patiš se do kraja života.“
Eli uze olovku. „Kad tako kažeš, zvuči logično.“
Rejčel je čekala da se svi usredsrede na svoje zadatke, a onda je tiho
upitala Eli: „Još uvek nema nikakvih vesti od Natanijela?“
Eli odmahnu glavom. „Nikakvih. Džulijan kaže da se drži dogovora.
Jedva čekam prvi sastanak Aurore sledeće nedelje. Dolaziš, zar ne?“
Porumenevši, Rejčel klimnu glavom. „Baš sam uzbuđena.“
Još uvek su osmišljavali pravila nove organizacije, kao i njene
okvire. Ali jedan od Džulijanovih prvih poteza bio je da dopusti đacima
Noćne škole da prisustvuju godišnjim sastancima upravnog odbora i
učestvuju u donošenju odluka.
„I ja“, priznade Eli.
Tada se na suprotnoj strani prostorije otvoriše vrata i u biblioteku
ulete Nikol. Potrčala je ka njima, dok joj je duga kosa okruživala lice
poput tamnog oblaka.
„Ljudi, ovo morate da vidite.“
Nikol je gotovo ostala bez daha.
Eli oseti grč u stomaku; Zoe ustade.
Zabrinuto se mršteći, Rejčel požuri ka svojoj devojci. „Šta je bilo?
Šta se desilo?“
Shvativši da ih je preplašila, Nikol se opušteno nasmeši. Uhvatila je
Rejčel za ruku.
„Dobre vesti. Ali morate da vidite sami.“ Rukom im je dala znak da
je prate. „Pođite za mnom.“
Zbunjeno se zgledavši, ostali polako ustadoše i krenuše kroz
hodnik, raštrkani na sve strane iza nje.
„Nadam se da je stvarno nešto dobro“, mrmljala je Kejti. „Taman
sam se bila udubila u onaj članak o haljinama na dodeli Oskara.“
Žureći ispred svih, Nikol je stigla do kraja širokog hodnika, do
samog predvorja škole, i zastala. Ostali se okupiše oko nje.
 Predvorje je bilo krcato. Mnoštvo mladih ljudi - neki u uniformama
Simerije, neki u običnoj odeći - stajalo je i šetalo unaokolo s roditeljima,
profesorima i čuvarima. Koferi behu naslagani u neuredne hrpe.
Uzbuđeni glasovi su odjekivali odbijajući se o stare zidove i kameni
pod.
„Šta je ovo, dođavola?“ upita Lukas.
„Ko su ovi ljudi?“ promrmlja Zoe, mršteći se.
Ulazna vrata behu otvorena, a ispred njih Eli je videla dugi niz
automobila koji se protezao prilaznim putem.
Izabela je stajala kraj ulaza sa Zelaznijem. Sunce je bleštalo kroz
vitražne prozore iznad njihovih glava, bojeći predvorje zlatnom i
plavom svetlošću. Svi su uzbuđeno žamorili, gestikulirali i objašnjavali.
Izabela se široko osmehivala.
Kad je direktorka primetila da Eli i ostali stoje na ulazu u predvorje,
odmah im je pritrčala.
„Šta kažete?“, pitala je, blistavih očiju.
„Predivno“, reče Nikol, vedro se osmehujući.
„Šta se dešava?“, upita Rejčel.
„Vraćaju se.“ Izabela odmahnu rukom ka prepunom predvorju.
„Đaci koji su otišli kad je Natanijel podelio Orion - sad se vraćaju. A
dolaze i novi.“ Ona pokaza ka grupi koja je pomalo stidljivo stajala u
jednom uglu, ispod tapiserije sa slikom vitezova u oklopima.
„To su đaci iz Poljske“, objasnila im je Izabela. „Njihovi roditelji su
me zvali da pitaju da li deca mogu da dođu u Simeriju preko razmene.
Čuli su za Auroru i žele da se uključe. Očigledno je da i tamo nova grupa
kreće s radom.“ Ona duboko udahnu. „A biće ih još. Upravo sam
razgovarala telefonom sa američkim studentima koji žele da se upišu u
sledećem polugodištu. Dobijam mejlove i pozive iz Kanade, Australije,
Nemačke, Belgije...“ Ona se zakikoće. „Ako se ovako nastavi, moraćemo
da proširimo školu.“
Izabela je bila zajapurena od uzbuđenja - Eli se nije sećala da ju je
ikada videla ovako srećnu.
Dobro raspoloženje je bilo zarazno. Prvi put posle više meseci,
škola je živnula. Đaci koji su se vratili u školu razmileli su se po
hodnicima zajedno s roditeljima, vukući kofere i ćaskajući. Eli je videla
kako osoblje trči na sve strane - žurili su da pripreme sobe i obroke za
neočekivano veliki broj đaka.
Kao da je školskim venama potekla sveža krv.
Sa ovoliko učenika, Eli je mogla da zamisli da će učionice uskoro
opet biti pune. I trpezarija prepuna - Akademija Simerija, onakva kakva
bi uvek trebalo da izgleda.
Eli je srce bilo puno. Poželela je sve da ih zagrli.
Kao da je znao kako se ona oseća, Karter joj priđe s leđa i obgrli je
oko pojasa, blago joj naslonivši bradu na rame.
„Neverovatno“, mrmljao je.
Kad su koji minut kasnije zajedno krenuli ka biblioteci, Eli ga
pogleda i postavi mu pitanje koje se do tada plašila da izgovori.
„Reci mi iskreno: misliš li da ćemo uspeti? Misliš li da je stvarno
moguće sve to promeniti? Napraviti nešto bolje?“
On ni trenutka nije oklevao. „Mislim da ćemo promeniti svet.“
Od tona punog samopouzdanja kojim je to izgovorio, Eli je zaigralo
srce. Njena radost bila je neizmerna. Karter je sigurno u pravu.
Uspeće. Nije nemoguće. Na kraju krajeva, ljudi su i ranije menjali
svet.
Zašto ne bismo i mi?
Ipak, istina je bila da se njoj neće pružiti prilika da menja svet ako
prvo ne položi hemiju.
„Moram da se vratim mučenju s prirodnim naukama“, reče ona
smrknuto. „Rejčel me čeka sa bičem u ruci.“
Karterove usne se izviše u osmeh. „Srećno ti bilo“, reče on. „Ja
moram da popričam s Radžom o tome kako će sve ovo uticati na
Noćnu školu. Potražiću te kasnije. Pretpostavljam da ćeš biti u
biblioteci?“
„Do kraja života“, odgovori Eli.
Usnama je ovlaš dodirnuo njene i krenuo svojim putem. „Vidimo se
kasnije.“
Eli je nekoliko trenutaka ostala tamo gde ju je on ostavio, u dnu
zavojitog raskošnog stepeništa, posmatrajući njegove osobene, duge
korake.
Niko drugi se nije tako kretao. Kao da ide na neko važno mesto, ali
da će stići tamo kada on to bude hteo. Na svoj način.
„Budi kul, Kartere Veste“, doviknula je tiho za njim.
Umesto odgovora čula je njegov smeh koji je dopirao do nje dugim,
suncem obasjanim hodnikom, pored zidnih oplata od hrastovine, pod
kristalnim lusterom, samo za njene uši.
„Uvek.“
 IZJAVE ZAHVALNOSTI

Najveću zahvalnost za ovu, poslednju knjigu iz serijala o Noćnoj školi,

dugujem vama, koji je upravo držite u rukama. Ako ste tu bili od
početka i zaljubili se u Eli, Kartera, Silvena, Džo, Rejčel, Nikol i Zoe -
hvala vam. U poslednjih nekoliko godina upoznala sam hiljade takvih
čitalaca. Osećam se kao da sam, između ostalih, zagrlila pola Varšave,
dobar deo Berlina i, sigurna sam, sve Parižane mlađe od trideset
godina. Nikada se nisam tako dobro zabavljala i nikada nisam upoznala
bolje ljude od vas. Svi ste divni i izuzetni i volim vas.
Iskreno verujem da serijal Noćna škola ne bi postojao da nije bilo
mog sjajnog agenta i prijateljice Madlen Milbern. Ona me neprestano
nadahnjuje svojom stručnošću, sposobnošću i bezgraničnom
energijom. Zahvaljujući njoj, Noćna škola je obišla svet. Ne znam šta bih
radila bez tebe.
Noćna škola ne bi bila Noćna škola bez svojih izuzetnih urednika.
Hvala izvanrednoj Samanti Smit, koja je prva odabrala baš ovu seriju iz
gomile knjiga ispred sebe i rekla „OVA“. Zahvaljujem i Karen Bol, kojoj
se ova serija dopala koliko i meni, kao i Sari Kaslton i Kerolajn Najt,
koja je uređivala Završnicu. Svi ste vi doprineli da ove knjige budu bolje,
i na tome ću vam biti večno zahvalna.
Veliko hvala i izdavačima Noćne škole širom sveta, posebno Glenu
Taveneku i svima iz izdavačke kuće Robert Laffont u Francuskoj,
sjajnom timu kuće Oetinger u Nemačkoj, među kojima i božanstvenoj
Doris, Maji i Kristini, kao i neverovatnoj Moniki iz Otwarte u Poljskoj, i
svim izdavačima širom sveta koji su prihvatili Noćnu školu i predstavili
je brojnim čitaocima. Počastvovana sam saradnjom sa svima vama.
Zahvalnost i tople zagrljaje dugujem i Džes, Kembel, Luisu, Džodi,
Deniju i Grejs što su oživeli likove iz Noćne škole u Night School Web
Series, koju možete gledati na Jutjubu na adresi
www.Youtube.com/NightSchoolBook. Volim vas!
Ovog puta moram da pomenem i neke kojima sam posebno
zahvalna. To im već odavno dugujem. Hvala mojoj drugarici Kim što je
pre pet godina došla kod mene u crvenim martinkama do kolena i što
je izgledala božanstveno u njima. Hvala mojim prijateljima iz stvarnog
života, Marku i Hariju, što se zovu Mark i Hari i što se nisu ljutili kad
sam pozajmila njihova imena. Hvala školi Frenšam hajts što je tako
zadivljujuće izgledala dok sam se jedne noći vozila pored nje i što me je
nadahnula da pišem o školi sličnog izgleda. Hvala Eli Šidi za ime koje
tako sjajno odgovara glavnom liku. Hvala društvima Bulingdon klub,
Lobanja i kosti, Bilderberg grupa i svim ostalim tajnim društvima iz
stvarnog života, zahvaljujući kojima sam osmislila Noćnu školu i grupu
Orion. Šta god da vi u njima zapravo radite, to ne može biti onoliko
zabavno kao kada mi to zamišljamo.
Konačno, Džeku, koji me je bezmalo izgubio na četiri godine zbog
Akademije Simerija. Hvala ti što si pošao sa mnom na ovo putovanje.
Sve je mnogo zabavnije s tobom. In omnia paratus.
 O AUTORKI

K. Dž. Doerti je imala dvadeset dve godine kada je videla prvi leš u
svom životu. Mada je napustila posao kriminalističkog izveštača i
prijavila se da umesto toga uređuje putopisne vodiče, ostala je uvek
zainteresovana za pitanje šta neke ljude navodi da čine grozne stvari,
kao i za one druge koji pokušavaju da ih u tome spreče. Noćna škola je
plod tog interesovanja.
K. Dž. živi na jugu Engleske s mužem i malom menažerijom
ljubimaca - više o njoj možete saznati na www.cjdaugherty.com.
1 Nabisco - američki proizvođač keksa i grickalica. Naziv Nabisco je
akronim od National Biscuit Company. (Prim, prev.)

2 Weetabix - britanski proizvođač prehrambenih biskvita i sličnih

proizvoda od integralnih žitarica. (Prim, prev.)