U spomen na moju tetku

Margaret Abot Kameron,

u Kanadi prvu ženu vozača na auto-trkama
 AUTORKINA BELEŠKA
U Uvodu spominjem Kati i Žislejn, dve ljubavnice koje su i moje poznanice. Da
bih te žene poštedela mogućih nelagodnosti, promenila sam njihova imena i imena
njihovih partnera. Ta lažna imena, međutim, ni na koji način ne umanjuju autentičnost
njihovih priča.
U poglavljima 3, 8 i 13, upotrebljavam reč šoah umesto holokaust. Mnogi jevrejski
stručnjaci radije koriste termin šoah, zato što se on odnosi posebno na jevrejsko iskustvo
za vreme Drugog svetskog rata, dok je holokaust više opšti naziv koji opisuje bilo koje
„veliko razaranje ili gubitak života“.
Na kraju cele knjige uključila sam bibliografske napomene u kojima su navedeni
glavni izvori za svaki deo. Posle toga, dati su izvori samo za direktne navode ili
pojmove. Takav stil napomena na kraju knjige isključuje potrebu za formalnom
bibliografijom, i znatno olakšava nalaženje izvornih materijala prema predmetu.
 UVOD

SUSRETI S LJUBAVNICAMA
U mladosti sam stekla poprilično znanje o ljubavnicama, jer je moj pradeda Stiven
Adelbert Grigs, imućni detroitski pivar i opštinski političar, izdržavao ono što je moja
majka prezrivo zvala „ljubavno gnezdo“ u kojem je boravio niz „lakih“ žena. Prababa
Mini Lengli morala je to da trpi, ali je tražila izvesnu cenu: svaki put, kad bi Stiven
kupio dijamant svojoj najnovijoj ljubavnici, morao je i njoj jedan da kupi. Tako se u
njegovom ljubavnom gnezdu izleglo bleštavo jaje prstenja, minđuša, broševa i
nebrušenih dragulja, koje je Mini zaveštala svom ženskom potomstvu.
Pradeda Stiven koračao je dobro utabanom stazom. To sam uvidela kako sam
sazrevala i upoznavala prave naložnice i njihove ljubavnike. Prva je bila mlada žena
koju sam srela tokom leta posle prve godine na univerzitetu i koja je sa mnom umela da
podeli svoja ponekad uzbudljiva ali uglavnom jadna iskustva. Katerina je bila egzotična
Istočna Nemica iskošenih tamnih očiju koja je prebegla u Zapadni Berlin dve nedelje pre
male mature i tako se odrekla diplome u zamenu za slobodu. Kati je bila guvernanta –
zapravo, zanesena bejbisiterka – u onoj istoj porodici koja je i mene zaposlila preko
letnjeg raspusta u svom hotelu u Istern Taunšips u Kvebeku. Ona i ja smo razvile
neobičnu prisnost, i pored (a možda i upravo zbog njih) primedaba mojih roditelja. Na
šta su se oni mrštili kao na nešto raskalašno i jeftino ja sam se tome divila kao nečemu
prefinjenom – Katinom mršavom, preplanulom telu s ravnim grudima, ponosno
izloženom u potpisanim majicama bez bretela; kaniranom užetu kose koje se njihalo
padajući joj gotovo do kolena; jakom grlenom akcentu koji me je preimenovao u
„Elizabes“, ili, kratko, „Bes“.
Tog prvog leta, Kati još nije bila ljubavnica. U stvari, čeznula je da bude supruga i
zapravo je bila verena za Čarlsa, oficira Kraljevske kanadske konjičke policije koji je
svraćao u dugačkom, belom kadilak kabrioletu. Ali pošto je Čarls iznenada otkazao
njihovo venčanje, Katin se život, ionako nikada naročito stabilan, naglo raspao. Nedugo
potom, vratila sam se u Montreal na drugu godinu studija.
Nekoliko meseci kasnije, u moj je život ponovo ušetala Kati kad je telefonirala i
praktično me preklinjala da joj donesem namirnice. Ima novca, objasnila je, ali je
privremeno vezana za postelju i ne može da izlazi u kupovinu. Kati je postala izdržavana
ljubavnica oženjenog advokata, koji joj je preko volje plaćao tesnu sobu u nekom
bednom stanu, uzetu u podzakup od neprijateljski nastrojene stanarke. Neočekivano je
zatrudnela.
 Kati sam kupila namirnice kako je tražila. Moje skromne ponude, ispostavilo se,
bile su sve što je imala od poslepobačajne hrane. Sama je pretrpela ilegalni pobačaj,
pošto je obazrivi izvršitelj pobačaja svakome osim svojih „klijentkinja“ zabranio pristup
u svoje prostorije. Pokušala sam da joj olakšam napad teške depresije koja je usledila;
ubrzo potom, svaka je nastavila svoj, drugačiji, život.
Kako su godine prolazile, Kati sam sve ređe viđala. Poslednji je put to bilo na
jednom jezeru u kvebečkim Lorencovim planinama. Bila je posađena na pramcu
motornog čamca, dok joj je vetar šibao zanosnu grivu od raspuštene kose. Viknula sam i
mahnula, a čovek za krmom njenog čamca usporio je i upravio čamac do moje manje
barke. Kati je izgledala iznenađena što me vidi, i odmah je kažiprst prislonila na usne,
kao da je htela da me spreči da je ne posramim pred njenim glamuroznim pratiocima.
Razumela sam, kratko je pozdravila, a onda se nasmešila u znak pozdrava. Nikada je
više nisam videla, ali sam čula da se udala a onda razvela. Dugo vremena potom, kad bi
neko govorio o ljubavnicama, pred očima bi mi se pojavila Katina slika.
Živela sam na Haitiju kad sam upoznala Žislejn Žedi, ljubavnicu čoveka koji se
onamo vratio pošto je decenijama bio u Sjedinjenim Državama. U Njujorku se Žerom
Konstan obogatio na lutriji. U Porto-Prensu sebe je ponovo izmislio kao uglednog
poslovnog čoveka. Konstanovi su ormari bili puni belih platnenih odela, a zabravljena
škrinja puna zlatnog nakita, ali je njegov najfiniji posed, koji ga je činio ponosnim i
srećnijim u najvećoj meri, bila Žislejn, njegova svetloputa, plavušasta, razmetljiva,
sredovečna ljubavnica. Žislejn je izvesno bila privlačna, a na gladnom Haitiju njen je
punački stas delovao provokativno i seksi. Ona je takođe odnedavna bila preobraćena u
evanđelizam, i svakom je prilikom izbacivala biblijske izreke osim, naravno, kad bi u
pitanje doveli moralnost njenog položaja kao ljubavnice oženjenog čoveka.
Činjenica je da Žerom Konstan nije imao nameru da se razvede od žene, kakvom
god odmazdom mu ljubavnica pretila. Žislejnin je položaj bio siguran dok god ju je on
voleo. Znajući to, potrudila se da njegova ulaganja u nju nadomeste tu nesigurnost. Osim
što joj je plaćao odeću, nakit i putovanja u inostranstvo, Konstan joj je izgradio kuću,
dao značajan doprinos podizanju kuće za njenu odraslu ćerku i davao joj izdašni
džeparac. Iako se žalio koliko ga ona košta, istina je da je obožavao Žislejn i bio je
neobično ponosan na nju.
Njena glavna draž bila je seksualna istorija o kojoj se mnogo govorilo. Ranih
šezdesetih godina dvadesetog veka, Žislejn je bila jedna od prvih povlašćenih haićanskih
mulatkinja koja je stupila u vezu s jednim od Tonton Makuta, naoružanih razbojnika
diktatora „Papa Doka“ Divalijea, koji su činili civilnu narodnu vojsku koju je Divalije
obrazovao da bi se zaštitio od sopstvene vojske i drugih potencijalnih neprijatelja.
Žislejn se nimalo nije stidela, i nikada se nije pravdala što se druži sa surovim ljudima
koji su progonili druge mulate (i bilo koga drugog za koga su sumnjali da je
suprotstavljen njihovom doživotnom vođi). Kako god prezrivo da su drugi govorili o
Žislejn, Konstan se divio njenoj odvažnosti, ozloglašenosti, lepoti i čvrstoj (premda
daleko od nesebične) odanosti njemu. Čak i kada mu se zdravlje pogoršalo i kad je
izgubio seksualnu potenciju, njegova je veza sa Žislejn bila previše dragocena da nije ni
pomišljao na kraj. „Njena čula stapaju se s mojim čulima“, objašnjavao je sponu sa
svojom ljubavnicom.
Nikada nisam bila bliska sa Žislejn, ali čak i pošto sam se vratila u Severnu
Ameriku povremeno bih mislila na nju i sećala se kako j e mudro manipulisala
emocionalnom kontrolom nad svojim ljubavnikom i izvlačila opipljivu korist. Ali ni
Žislejn ni moja stara prijateljica Kati nisu bile izvor nadahnuća da pišem o
ljubavnicama. Upravo dok sam pisala Istoriju celibata, shvatila sam da je položaj
ljubavnice, kao i celibat, najvažnije sočivo kroz koje treba ispitivati odnose žena s
muškarcima izvan braka. Čak i pre nego što sam završila Istoriju celibata kasnih
devedesetih, već sam počela da istražujem građu za buduću Istoriju ljubavnica.
Iznenada, u knjigama koje sam čitala, i na dnevnim vestima, svuda se govorilo o
ljubavnicama. Počela sam da sastavljam spiskove i pravim beleške, pokušavajući da
razumem prirodu tih odnosa. Moji su spiskovi postajali sve duži. Na njima su se nalazili,
tek da izdvojim nekoliko najpoznatijih slučajeva iz knjiga i novina koje sam čitala: Fidel
Kastro i Selija Sančes, njegova zamenica i ljubavnica; operska diva Marija Kalas i grčki
brodovlasnički magnat Aristotel Onasis; Viki Morgan, ljubavnica izuzetno bogatog
poslovnog čoveka Alfreda Blumingdejla i model za roman s tezom Dominika Dana,
Nezgodna žena, i francuski predsednik Fransoa Miteran, čije su žena i ljubavnica stajale
jedna uz drugu na njegovoj sahrani kad je umro 1996.
Već sam bila poodmakla u pisanju, kad su tri ljubavnice iznele na videlo svoje veze
da bi od svojih uticajnih ljubavnika tražile novčanu nadoknadu. Pošto je američki
novinar Čarls Kurolt umro 1997, Patriša Šenon, koja mu je bila ljubavnica dvadeset
devet godina, tražila je i dobila deo njegovog imanja. Grejs Lui, bivša ljubavnica
gradonačelnika Toronta, Mela Lastmana, objavila je da je on otac njenih sinova (koji su
pljunuti Mel), Kima i Toda. Advokat Karin Stanford je 2001. uspešno povela parnicu za
alimentaciju dve godine pošto je rodila Ešli, ćerku velečasnog Džesija Džeksona.
Čak i predsednici i prinčevi podlegnu svojim žudnjama i uzmu ljubavnice, iako i
oni rizikuju da im se imena povlače po skandaloznim tabloidima i popularnim
televizijskim programima. Predsednik Dvajt D. Ajzenhauer imao je posebnu
„prijateljicu“, Engleskinju Kej Samersbi. Dž.F.K. se zabavljao s mnogim ženama,
uključujući i filmskog idola Merilin Monro. Iako po zapaženosti trpi konkurenciju priče
o predsedniku Bilu Klintonu i nezaboravnoj pripravnici u Beloj kući, Moniki Ljuinski,
skandal koji najduže zaokuplja medijsku pažnju vezuje se za engleskog princa Čarlsa.
Kad sam počela knjigu, on je bio u nemilosti. Nekoliko godina kasnije, njegova se slika
polako popravlja zahvaljujući naporima samog princa i njegovih stručnjaka za odnose s
javnošću da predstave njegovu dugogodišnju ljubavnicu, Kamilu Parker-Bouls, kao
podesni materijal za kraljevski brak.
Posle višegodišnjeg istraživanja, otkrića dužih neverstava među pripadnicima i više
i niže klase nisu me više uzbuđivala. Počela sam da se usredsređujem na strukturu tih
odnosa i njihove zajedničke imenitelje. Naročito me je zanimalo kako položaj ljubavnice
odražava prirodu braka i muško-ženskih odnosa u različitim epohama i kulturama. Posle
mnogo premišljanja, odlučila sam da ne istražujem ljubavnice kao ustanovu. Činilo se
plodotvornijim da predmetu pristupim iz perspektive pojedinačnih ljubavnica čija
iskustva prenose priču o odnosima između muškaraca i žena u njihovom društvu.
grupisanjem tih žena u kategorije koje odražavaju različite kulture i istorijske periode,
mogla sam da predstavim njihove jedinstvene prilike, ali i da izvučem zaključke o tome
kako njihovo društvo vidi ljubavnicu i o zajedničkom životu žena i muškaraca u tom
društvu. Imajući u vidu takav pristup mojoj građi, knjigu sam naslovila Istorija
ljubavnica.
Od samog početka, dok sam istraživala, razmišljala, i razmatrala kako da tumačim
građu koju sam sakupila, borila sam se s pitanjem definicije. Klasične rečničke definicije
bile su od neznatne pomoći, naročito stoga što mi je postalo jasno da istočnjačke
konkubine pripadaju ovoj knjizi isto koliko i zapadnjačke ljubavnice. Prema Novom
kraćem oksfordskom engleskom rečniku, ljubavnica je „žena koja nije supruga s kojom
muškarac održava dužu seksualnu vezu“, dok je konkubina „žena koja živi s
muškarcem, a da mu nije supruga“. Te su definicije suviše neodređene da bi bile korisne,
a ova druga ne pravi razliku između konkubine i nevenčane žene, niti jasno opisuje
specifičnost istočnjačke konkubine, koja često, ali ne i obavezno, živi sa svojim
ljubavnikom-gospodarom i njegovom porodicom. Drugi se problem sastoji u tome što se
na Zapadu reči ljubavnica i konkubina često upotrebljavaju kao sinonimi. U Istoriji
ljubavnica, odlučila sam da koristim radnu definiciju ljubavnice kao žene koja je
dobrovoljno ili prisilno u relativno dužoj seksualnoj vezi s čovekom za koga nije udata.
Ta se definicija odnosi i na konkubine, o čijim se osobenostima dalje govori u
poglavljima posvećenim njihovim kulturama.
Položaj ljubavnice nerazlučivo je vezan s brakom, tom temeljnom ustanovom
čovečanstva, i gotovo automatski podrazumeva bračno neverstvo, nekada muževljevo,
nekada ženino. Zbilja, brak je ključni činilac u određivanju ko je ljubavnica, a ko to nije.
Iako mnogi ljudi misle da preljuba podriva brak, mnogi drugi veruju da ga paradoksalno
podupire. Francuzi, na primer, opravdavaju cinq a sept, sastanak s ljubavnicom posle
posla, navodeći jezgrovitu opasku francuskog pisca Aleksandra Dime: „Bračni su lanci
tako teški da je često potrebno dvoje da ih nose, a nekada troje.“
Ta veza između braka i položaja ljubavnice, a isto tako i istočnjačkog konkubinata,
doseže daleko i široko u vremenu i prostom, i duboko je urezana u skoro svim glavnim
kulturama. Čuven je komentar britanskog multimilijardera ser Džimija Goldsmita, koji
je umro okružen ženom, bivšim ženama i ljubavnicama, da „kad se muškarac oženi
ljubavnicom, time automatski otvara novo radno mesto“. Ne iznenađuje što su
zapadnjački modeli bliži Severnoamerikancima nego oni na Istoku, gde nalazimo
raznovrsne i složeno razrađene verzije ljubavničkih odnosa, posebno ustanovu
konkubinata i hareme.
U svim društvima i u sva vremena, običaj ugovaranja brakova stvarao je
najpogodnije uslove za razvoj ljubavnica i konkubina. Kad su roditelji ili druga rodbina
birali supružnika svojoj deci zbog ekonomskih razloga ili da bi učvrstili porodične,
poslovne ili političke saveze, romantičnu su ljubav odbacivali kao nevažnu, sebičnu, i
ponekad čak i kao nepouzdan temelj bračne veze. Od muža i žene očekivalo se da
stanuju zajedno i funkcionišu kao ekonomska jedinica, i da prave i podižu decu. Nije se
očekivalo da zadrhte na dodir onog drugog, da obožavaju jedno drugo ili da nastoje da
žive kao dva srca što kucaju kao jedno.
Romantična ljubav se, naravno, nekada razvijala i pošto je brak sklopljen. Ali se
češće dešavalo da obzirnost, trpeljivost i pomirenost budu najviše čemu su supružnici
mogli da se nadaju, a mnogi brakovi sklopljeni na taj način bili su duboko nesrećni. Nisu
svi nezadovoljni supružnici tražili vanbračnog partnera da dobiju ono što im je
nedostajalo u braku, ali priličan broj jeste. A sva su društva, osim najpuritanskijih,
muškarcima koji nisu mogli ni da potisnu ni da sublimiraju svoje romantične i telesne
nagone dozvoljavala da ih zadovoljavaju izvan braka, uzimanjem ljubavnica ili
konkubina. Žene, s druge strane, obično su upozoravane da ne švrljaju, a surovo su
kažnjavane ako bi bile uhvaćene. Mnoge su, međutim, prihvatale rizik.
Nepremostivi jaz klase i kaste proizveo je, uz to, ljubavnice koje bi inače bile žene.
Sv. Avgustin, episkop iz Hipa u četvrtom veku, prihvatao je zabranu svog
severnoafričkog društva ženidbe ispod sopstvene klase, te je sa ženom iz niže klase, koju
je voleo, živeo kao s konkubinom a ne ženom. Kad je odlučio da se oženi, majka mu je
našla devojku odgovarajućeg porekla.
Kasta određena nacionalnošću, rasom ili religijom takođe može ženu da spusti na
niži status ljubavnice. Građanima ksenofobične antičke Grčke, na primer, bilo je
zabranjeno da se venčavaju sa strancima, te se atinski vođa Perikle nikada nije mogao
oženiti Aspasijom, svojom voljenom konkubinom iz Mileta i majkom njegovog sina.
U mnogim istočnim kulturama, konkubinat je bio obavezni i centralni, a ne
periferni ili paralelni aspekt braka, a dužnosti i prava konkubina određivani su bilo
zakonom bilo društvenim običajima. Konkubine su često živele u kući svoga gospodara,
pod istim krovom s njegovom ženom i drugim konkubinama. U siromašnijim
domovima, jedna do dve konkubine pomagale bi ženi u svakodnevnim poslovima.
Konkubine su bile obavezne da ispunjavaju supružničke seksualne dužnosti, uključujući
i obavezu na vernost, i bile su ograničene na istu domaću sferu kao i žena. Za to su
postojali odlični razlozi. Nasuprot zapadnjačkim ljubavnicama, jedna od glavnih
dužnosti većine istočnjačkih konkubina bila je da gospodaru rađaju naslednike.
U nekolikim zemljama, posebno u carskoj Kini i Turskoj, neke kraljevske ličnosti,
aristokrati i privilegovani muškarci pokazivali su bogatstvo i moć održavanjem harema
konkubina, često zarobljenih ili kupljenih. Njihovi prenatrpani haremi kojima su
upravljali evnusi, bili su nemirne zajednice gde su se množile spletke, rivalstva i sukobi
– da ne pominjemo decu. Starije i manje povlašćene konkubine sumorne su dane
provodile obavljajući teške kućne poslove. Njihove mlađe koleginice, još pune nade,
ispunjavale su svoje prazne dane složenim ritualima doterivanja i spletkarenjem,
međusobno i sa evnusima, ženama, rođacima, decom, slugama i protiv njih. Jedinu
odušku od tako zamornog opstajanja nalazile su u noćima provedenim s vlasnikom
harema i, ako bi bile izuzetno srećne, u rađanju deteta koje bi svoju majku lansiralo iz
opskurnosti u život obeležen povlasticama i možda čak i moći.
 Nasuprot tome, zakoni u zapadnim društvima gotovo su uvek naglašavali prioritet
braka time što su deca ljubavnica dobijala status kopiladi, od najbednijih robinja do
najplemenitijih vojvotkinja. Pravno i kulturno, očevi nisu imali obavezu da prihvate
odgovornost za vanbračnu vezu. Bez i trunke griže savesti, decu svojih ljubavnica
prepuštali su sramoti i opasnostima koje povlači nezakoniti status. Odista, zakon je često
muškarcima otežavao da priznaju i izdržavaju svoju vanbračnu decu.
Neki su se muškarci, ipak, opirali zabranama svoga društva o izdržavanju
vanbračne dece. Kraljevske ličnosti, poput engleskog Čarlsa II, koji je tolikim sinovima
svojih ljubavnica podelio vojvodstva da su petorica od današnjih dvadeset šest vojvoda
njegovi potomci, smatrali su je da je njihova krvna linija dovoljno uzvišena da pretegne
nad takvom sitnicom kao što je to zakonitost. Muškarci neplemenitog porekla, međutim,
bili su motivisani ličnim strastima koje su stavljali iznad društvenih vrednosti. To su bili
robovlasnici koji su rizikovali ozbiljnu odmazdu svojih rasističkih zemljaka kad bi
priznali decu sa ljubavnicom robinjom. U zapadnom svetu, međutim, priznavanje
vanbračne dece uvek je bilo izuzetak od pravila.
Ljubavnice danas s pravom očekuju bolji postupak prema svakom detetu koje s
ljubavnikom dobiju. Kao i njihove prethodnice, i one su pokazatelji muško-ženskih
odnosa, a njihov status odražava razvoj tih odnosa. Poboljšanje položaja žena,
liberalizacija zakona koji regulišu porodične i lične odnose, i sve rasprostranjenija
prihvaćenost DNK testiranja značajno su povećali verovatnoću da će ljubavnik priznati
njihovo dete, ili barem doprinositi njegovom izdržavanju. Istovremeno, pronalazak
pristupačnih i pouzdanih oblika kontrole rađanja i legalizovanog abortusa bitno su
smanjili broj dece koju ljubavnice mogu da imaju.
Na isti način, u onim delovima sveta gde je vreme stalo, isto je i s odnosima
između žena i muškaraca, i tamo ljubavnice i konkubine veoma liče na svoje pretkinje.
Jedna takva oblast je Rimokatolička crkva, koja postojano gaji svoje duboko ukorenjeno
nepoverenje prema ženama, što se posebno ogleda u odbijanju crkve da rukopoloži žene
za sveštenike, i u insistiranju na obaveznom celibatu koji je nesavladiva prepreka
svešteničkom braku. Žene u prisnim odnosima sa sveštenicima danas prolaze isti put kao
i u minulim vekovima: predstavljaju ih kao domaćice i prisiljavaju da svoju ljubav kriju
iza kecelje i metle. Crkva i dalje na te žene gleda kao na iskušateljke i oruđa greha, i
iznad svega je zaokupljena kontrolom učinjene štete, krijući stanje stvari od spoljašnjeg
sveta.
Feminizam, proširena ženska prava i delotvorne i pristupačne metode kontrole
rađanja za mnoge su izmenili položaj ljubavnice. Kako su seksualni običaji vezani za
predbračni seks postajali labaviji, a divlji brak i nevenčane zajednice sve se češće javljali
kao norma, zamućena je granica između ljubavnice i devojke. U mnogim slučajevima
danas, odgovor treba potražiti u tome kako partneri vide svoj status i, u izvesnoj meri, i
u tome kako ih vidi društvo. Moderne ljubavnice su u odnosu na svoje pretkinje ređe
venčane ili finansijski zavisne od svojih ljubavnika. Današnje se ljubavnice zaljubljuju,
obično u oženjene muškarce koji ne žele da se razvedu i ozakone taj odnos. Jedina
alternativa raskidu je, dakle, pomirenost sa nezakonitom vezom. Ali su ove savremene
ljubavnice često ne rade da prihvate status kvo, i nadaju se da će nekako, nekada,
njihova veza biti ozakonjena brakom.
Isto toliko često, važna je upravo ljubavna veza – romansa, strast, buđenje žudnje i
njeno delirično zadovoljenje. Čak i kada krivica prati uzbuđenje seksualne avanture i
izazov prkošenja društvenim normama, ona ne umanjuje snagu spone zajedničke tajne i
uzajamnog poverenja. Zabranjenost veze takođe utiče i na ravnotežu moći, koja je
delimično pod kontrolom suzdržanosti i diskrecije neudate ljubavnice. Iako joj veza
nameće znatno slobodno vreme, naročito za vreme tradicionalnih praznika, istovremeno
je i oslobađa domaćih poslova na koje je žena osuđena, i omogućava joj da se prikazuje
samo u najboljem izdanju. Veza takođe može da izgleda ili odista i da bude ravnopravna,
pri čemu oba partnera ulažu sve što mogu i uzimaju sve što žele.
Toliko ljubavnica, i konkubina, s toliko priča! Polako sam birala one žene u svakoj
kategoriji koje bi najbolje predstavile razne teme i podtekste koje sam počela da
razabiram u masi istraživačke građe. Odabir je bio težak dok sam izbacivala ženu za
ženom, isprva oklevajući, a onda sve nemilosrdnije. Polako se cela jedna polica za
knjige napunila mojim često fascinantnim odbačenim ženama – lejdi Ema Hamilton!
Dijan de Poatje! Žorž Sand! Koko Šanel! – žrtvama viška primera i manjka prostora, i
mojeg izbora da svaki slučaj prikažem pojedinačno umesto da njihove priče ovlašno
obradim u grupama prema hronološkom redosledu.
Ali kakva je ostala odabrana grupa preživelih, od kojih svaka ima jedinstvenu priču
koja je u isto vreme povezuje s mnogim drugim ženama. Potiču iz svih vremena i mesta,
i od svih klasa, kasti, boja i položaja. Tu su aristokratkinje i robinje, žene, majke i
usedelice, a žive u kolibama i haremima, kućama i palatama. Neke su poznate, obično
zbog svojih veza, dok se druge jedino mogu oživeti iz sećanja njihovih ljubavnika i
drugih poznanika ili iz zvaničnih dokumenata. Svim je tim ženama zajedničko to što su
sve bile ili ljubavnice ili konkubine. Ovo je knjiga o njihovim iskustvima i posebnim
pričama. Svaka je žena u ovoj knjizi važna zahvaljujući jedinstvenom načinu na koji
njena životna priča odražava neki aspekt složene ustanove ljubavnica.
 PRVO POGLAVLJE

Vanbračna ljubav u antičkom svetu1

Otkako postoji, ustanova braka dovođena je u vezu s različitim oblicima
konkubinata, sistema koji su dopuštali i u izvesnoj meri definisali naporedne prisne
odnose muškaraca sa ženama koje im nisu supruge. Biblija nam, kao osnova znatnog
dela zapadnjačke kulture i književnosti, predstavlja na desetine naložnica. Car Solomun
imao ih je tri stotine, uz svojih sedam stotina žena, a drugi biblijski carevi i patrijarsi
uživali su povlasticu da drže na desetine ili stotine konkubina. Konkubina je služila za
svrhu seksualnih odnosa i kao ono što su Japanci nazivali „pozajmljenom matericom“.
Ako bi žena bila jalova, a muž tražio naslednike, mogao je da oplodi konkubinu i onda
prizna dete i podigne ga kao svoje. Konkubine su imale status podređenih žena, bez
sigurnosti ili prava koje je uživala supruga. Konkubine su često bile robovi. Zakon je
predviđao da čak i kad bi ženina robinja bila određena kao muževljeva konkubina,
konkubina je ostajala u posedu svoje vlasnice.
Tokom vekova, izmenjene prilike i običaji preinačili su i konkubinat. U poznoj
antici, i konkubine su bile zaštićene rimskim pravom, naročito kako je njihovoj deci bilo
omogućeno da dobiju delić imanja svog biološkog oca, a to pravo nasleđa bilo je čvršće
kad bi otac umro ne ostavivši oporuku ili zakonite naslednike. U ranom četvrtom veku,
hrišćanski car Konstantin, koji je umro 337, nastojao je da suzbije ustanovu konkubinata
dodelivši muškarcima pravo da se ožene svojim naložnicama i time ozakone njihovu
decu. Ali nikakvim se zakonom konkubinat nije dao iskoreniti budući da je grčkorimska
1 Najvažniji izvor za ovaj odeljak je Knjiga Postanja (Prva knjiga Mojsijeva), poglavlja 16–21:21 i 25:118.
Služila sam se The New Oxford Annotated Bible (New York: Oxford University Press, 1989), uz
dolenavedene članke koji pojašnjavaju, rasvetljuju i iznose pretpostavke o relevantnim delovima Knjige
Postanja: John Otwell, And Sarah Laughed: The Status of fVomen in the Old Testament (Philađelphia:
Westminster Press, 1977); Savina J. Teubal, Hagar the Egyptian: The Lost Tradition of the Matriarchs (San
Francisco/New York/Grand Rapids: Harper&Row, 1990); Phyllis Trible, Texts ofTerror (Philadelphia, USA:
Fortress Press, 1984); John W. Waters, ”Who Was Hagar?“ u Stony the Road We Trod: African American
Biblical Interpretation. Knjiga Postanja, 16:116, 21:821, pripoveda Agarinu dramatičnu pripovest u svega
nekoliko stihova koji su i dalje veoma sporni, a stručnjaci i danas raspravljaju o njihovom pravom značenju.
To znači ponovno iščitavanje biblijskih tekstova i pravnih dokumenata i kođeksa koji su tada bili na snazi,
kao i rigoroznu analizu, poređenje i dekonstrukciju tekstova. Ja sam čitala i razmišljala i – pomalo bojažljivo
– došla do vlastite spoznaje o toj tajanstvenoj Iičnosti čija se duga senka proteže preko vekova. (U članku
Phyllis Ocean Berman,“Creative Hidrash: Why Hagar Left“, Tikkun 12, [MarchApril 1997], 2125, autorka
primećuje kako su ona i njene kolege u jevrejskoj školi „ne jednom već dvaput godišnje u okviru ciklusa
čitanja Tore slušali priču o rivalstvu između Sare i Agare“. Ne čudi što Agara i dalje opčinjava proučavaoce i
privlači tako usredsređenu i katkad gorku pažnju.)
kultura uglavnom odobravala neverstvo muškaraca u braku. Sveti Avgustin, koji je više
od decenije živeo sa svojom voljenom naložnicom i njihovim sinom, objasnio je da su
muškarci opravdavali konkubinat na osnovu toga što bi inače bili prisiljeni da zavode
tuđe žene ili da pribegavaju prostitutkama. Iz shvatanja da su muškarci prirodno
nesposobni za monogamiju nužno je sledilo uverenje da je konkubinat bitni dodatak
braku.

Agara

Prva konkubina čije ime nalazimo u pisanoj istoriji verovatno je bila Agara, robinja
Egipćanka koja je možda bila crnkinja. Agara je bila sluškinja matrijarha Sare, žene
patrijarha Avrama (2000-1720 pre n.e.). Ne znamo ništa o prilikama u kojima je Agara
živela, ili o tome kako i kada je dospela u Sarino vlasništvo. Njen biblijski biograf, koji
ju je očito smatrao sporednim likom i bez sumnje bi bio zapanjen opčinjenim
zanimanjem koje ona izaziva i nakon četiri milenijuma, uveo ju je kao podtekst tragedije
o Sarinoj neplodnosti i posvetio joj tek sedam kratkih poglavlja.
Sara i Avram su imali mnogo pustolovina, uključujući i opasan boravak u Egiptu,
gde je lepa Sara nesvesno privukla pažnju faraona, koji je poželeo da je uvede u svoj
harem. Avram ih je izbavio iz tog nezgodnog položaja predstavivši je kao svoju „sestru“,
nakon čega ih je faraon oboje obasuo poklonima u vidu ovaca, goveda, magaraca,
kamila i robova, i ženskih i muških, a verovatno crnih.
Kad je faraon saznao da su ga Avram i Sara nasamarili, naredio je Avramu da
povede ženu i napusti Egipat. Pun obzira, dozvolio im je da zadrže svu stoku i robove.
Avram je postao imućan čovek koji je imao sve osim potomstva, jer je Sara bila
nerotkinja. Slabo je bilo verovatno da će se takvo stanje promeniti pošto je u to vreme
imala sedamdeset šest godina (ili barem tako izveštava autor Postanka). Nije čudo što je
Avram očajavao i molio se zbog nemanja dece. Sara je sebe krivila zbog jalovosti, što se
u antičkom svetu smatralo takvim prokletstvom da je čak bio i osnova za razvod. Ali je
njeno društvo imalo rešenje za problem neplodnosti – plodnu konkubinu.
A upravo tako prvi put srećemo Agaru. „Gospod me je zatvorio da ne rodim“, reče
Sara mužu, „nego idi k robinji mojoj, ne bih li dobila djece od nje.
Avram je pristao, a Agara se nije pitala. Ubrzo je Avram uspeo da je oplodi iako mu
je bilo osamdeset šest godina. Ali je Agaru preobrazio otekli stomak. Na Sarino
zaprepašćenje, njena krotka i druželjubiva robinja pretvorila se u samopouzdanu, čak i
nadmenu, ženu koja je Sara s visoka gledala prezirno. A zašto ne? Agara jeste bila
robinja, ali je njena materica bila dovoljno dobra da muža njene vlasnice snabde
zakonitim naslednikom.
Saru je Agarin stav zbunio i ozlojedio. Ogorčeno se žalila Avramu, ali ju je on samo
podsetio da kao punopravna Agarina vlasnica, svoju robinju može da kažnjava kako
poželi. Ne znamo šta je Sara uradila – kao lek protiv drskosti propisivano je da se
prestupnikova usta izribaju litrom soli – ali je postupila tako grubo da je Agara rešila da
pobegne.
Srećom je anđeo Gospodnji našao Agaru dok je lutala po pustinji: „Agaro, robinjo
Sarina, otkuda ideš, kuda li ideš?“ Agara mu objasni svoju muku.
„Vrati se gospođi svojoj i pokori joj se“, zapovedio je anđeo, ali je prekor ublažio
obećanjem da će imati toliko dece da neće moći da se prebroje. „Eto si trudna, i rodićeš
sina, i nadjeni mu ime Ismailo [što znači „Bog čuje“]; jer je Gospod vidio muku tvoju.“
Nakon ovog susreta, Agara se vratila i Avramu rodila sina, koji je dobio ime
Ismailo, kako joj je i naloženo. Najverovatnije se porodila čučeći između Sarinih nogu, u
prisustvu babice, po običaju „rađanja na kolenima“ koji je važio za decu koja su bila
predodređena da postanu naslednici „društvene“ majke umesto majke od njihove krvi i
mesa.
Agara je ostala s Avramom i Sarom još trinaest godina, dojeći i negujući Ismaila. A
onda se desilo čudo. Bog je s Avramom sklopio složen zavet kojim je Sarina neplodnost
okončana. Isprva se Sara smejala tako besmislenoj ideji. Bila je prestara. Kako je mogla
da vodi ljubav, a još manje da rodi dete? Ali ju je Gospod prekoreo zbog smeha i upitao:
„Ima li što teško Gospodu?“
Očigledno, ništa mu nije bilo teško, i Sara je začela sina, Isaka. Tada joj je bilo
devedeset godina, a Avramu sto. „Ko bi rekao Avramu da će Sara dojiti decu? Ipak mu
rodih sina u starosti njegovoj“, radovala se Sara.
Isak se razvio u snažno dete i Sara je prestala da ga doji. Ali jednog dana, dok je
posmatrala svog sinčića kako se igra sa starijim polubratom, Ismailom, obuzela ju je
jaka zlovolja. Kao Avramov prvenac, Ismailo bi delio očevo nasledstvo. „Otjeraj ovu
robinju sa sinom njezinijem!“ povika Sara Avramu, „Jer sin ove robinje neće biti
našljednik s mojim sinom, s Isakom.“
Avram se silno uznemirio, premda jedino radi Ismaila, ali ne i Agare. Molio se da
sazna šta mu je činiti, ali Bog mu je naložio da postupi kako je Sara zahtevala, jer će i
Isak i Ismailo biti rodonačelnici velikih naroda. Sledećeg je jutra Avram rano ustao,
doneo veknu hleba i mešinu za vodu od jareće kože, i pozvao Agaru. Onda joj je taj
izuzetno bogat čovek dao te oskudne namirnice i rekao joj da povede Ismaila, njihovog
malodobnog sina, i ode.
Izgubljeni, Agara i Ismailo lutahu po pustinji. Ubrzo pojedoše i popiše i poslednje
ostatke svojih bednih zaliha. U očajanju, Agara je Ismaila dovela do jednog grma, a
onda otišla malo dalje i klonula na zemlju. „Da ne gledam kako će umrijeti dijete“,
plakala je.
Ali Bog je na nju pazio i ponovo je poslao anđela. „Što ti je, Agaro? Ne boj se, jer
Bog ču glas djetinji odande gdje je“, reče anđeo. „Ustani, digni dijete i uzmi ga u
naručje; jer ću od njega učiniti velik narod.“ Agara je u čudu otvorila oči i videla da je
Bog stvorio studenac. Napunila je mešinu i dala svom žednom sinu da pije.
Agara i Ismailo su godinama živeli u pustinji. Bili su u dodiru s drugim ljudima i
imali dovoljno novčanih sredstava da bi Agara mogla da ugovori Ismailov brak s jednom
Egipćankom. Iako su je Jevreji bili porobili, Agara je pamtila svoje egipatsko nasleđe i
povratila ga.
To je kraj Agarine priče, ali verovatno ne i njenog života. Na osnovu biblijskih
pominjanja Ismaila saznajemo da je Bog održao obećanje dato Agari, budući da je
Ismailo imao dvanaest sinova, knezova rodonačelnika Ismailovih plemena. Sam Ismailo
požive 137 godina, kao dugovečni sin dugovečnoga oca. (Avram je umro u sto
sedamdeset petoj godini, a Ismailo i Isak su ga zajedno sahranili u Makpelskoj pećini.)
Agarina služba konkubine bila je kratkog veka, ali odjek njenih muka prodire kroz
vekove koji nas dele od njenog vremena, zahvaljujući obimnoj i rastućoj literaturi. Više
hiljada godina nakon što je živela, iako je njeno postojanje zabeleženo u nekoliko
kratkih rečenica, Agara je postala simbol obezvlašćenih i progonjenih, seksualno i
ekonomski eksploatisana žena, lišena prava, odbačena, bez pomoći. Ali za razliku od
drugih žena koje zadese takve strašne stvari, Agaru je sam Bog izbavio od bede i zlog
udesa.

Aspasija2

Polovinom petog veka pre n.e., atinski polis zasenio je ostatak Grčke; demokratija
koja je preovladala Atinom bila je najbolji izdanak antičkih grčkih tekovina. Ali atinsko
zlatno doba nije pozlatilo Atinjanke, koje su najveći deo života provodile zatvorene u
kući. Strankinje su bile dvostruko pogođene, polom i kastinskom pripadnošću. Jedna od
njih, Aspasija, pridošlica iz Mileta u Maloj Aziji, pokušala je da prevaziđe svoj
potčinjeni položaj vezom s vodećim atinskim državnikom, Periklom.
Aspasija je u Atinu stigla pošto su se iscrpljujući grčko-persijski ratovi okončali, a
petogodišnjim primirjem iz 451. obustavljena neprijateljstva između grčkih državica.
Došla je sa rođacima, koji su zbog nepoznatih okolnosti prisiljeni da napuste Milet.
Uprkos prisustvu članova porodice, aristokratskom rođenju i dobrim vezama, ona nije
imala novčanih sredstava i bila je prinuđena da potraži zaposlenje.
Nesrećom po Aspasiju, njen se dolazak u Atinu podudario s talasom posleratne
imigracije, što je Perikla navelo da sprovede drakonske mere da bi osigurao društvenu
2 Glavni izvori za ovaj odeljak su: http://langmuir.phvsics.uoguleph.ca/~aelius/hetairai.html: Shannon Bell,
Reading, Writing & Rewriting theProstituteBody (Bloomington i Indianapolis: Indiana University Press,
1994); Eva Cantarella, prev. Maureen B. Fant, Pandora ’s Daughters: The Role and Status of Women in
Greek and Roman Antiquity (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1987); JamesN. Davidson,
Courtesans and Fishcakes: The Consuming Passions of Classical Athens (London: HarperCollins, 1997);
Nancy Demand, Birth, Death and Motherhood in Classical Greece (Baltimore: Johns Hopkins University
Press, 1994); Robert Flacelieve, Love in Ancient Greece (London: Frederick Muller Ltd., 1960); Roger Just,
Women in Athenian Law and Life (London, New York: Routledge, 1989); Eva C. Keuls, The Reign of the
Phallus: Sexual Politics in Ancient Greece (New York: Harper&Row, 1985); Jill Kleinman, ”The
Representation of Prostitutes Versus Respectable Women on Ancient Greek Vases.“ Available online at http://
www.perseus.tufls.edu/classes/JKp.html (1988. Aug. 6); Hans, Licht, Sexual Life in Ancient Greece (London:
George Routledge & Sons, Ltd., 1932); Sarah B. Pomeroy, Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women
in Classical Antiquity (New York: Schocken Books, 1975).
nadmoć atinskog građanstva. Ograničio je pravo građanstva na Atinjane s oba roditelja
Atinjana i drastično ograničio prava metecima, strancima poput Aspasije i njene
porodice. Svako ko bi bio uhvaćen kako se pretvara da je atinski građanin mogao je da
bude bačen u roblje. Zbog Periklovih zakona, Aspasija nikada nije mogla da se uda za
Atinjanina niti da uživa čak i bedna prava Atinjanki.
Takvih je prava bilo veoma malo. Za razliku od svoje braće, Atinjanke nisu bile
potencijalni ratnici, te su ženske bebe često ostavljane u brdima da ih rastrgnu ili
prožderu divlje zveri. One kojima je dopušteno da prežive bile su rđavo školovane,
držane zatvorene u kući i podučavane jedino kućnim veštinama. Kad bi nastupio period
seksualnog sazrevanja, obično oko četrnaeste godine, roditelji bi ih udali za mnogo
starije muškarce koji su ispunili vojne obaveze i najzad su bili slobodni da se ožene.
Bračni život nije značio oslobođenje za grčke žene zaštićene u svojim novim
domovima. Atinski domovi, kao i grčke kuće uopšte, odražavali su superioeni status
muškaraca. Bili su mali, jer su muškarci uglavnom dane provodili na drugom mestu, s
drugim muškarcima. Većina soba gledala je na centralno dvorište. Trpezarija, ili andron,
bila je najveća i najbolje opremljena prostorija u kući zato što su tu muškarci primali
goste. Ali su iz takvih svečanih prilika isključivali supruge, ćerke i druge izdržavane
žene. Često su pozivali hetere – vrhunske kurtizane – ili, ako su bili siromašniji,
prostitutke, da ih zabavljaju.
Žene su u drevnoj Atini imale minimalna prava i mogle su da se razvedu samo ako
bi muž dao svoj pristanak. Sam miraz pružao je izvesnu novčanu zaštitu. U društvu koje
je slavilo pristojne, poslušne i marljive matrone, najviše čemu je žena mogla da teži bio
je dobar ugled.
Dakle, šta je mlada žena metek mogla da radi u tom mačo gradu? Aspasija je bila ne
samo lepa nego i neobično inteligentna, i za razliku od većine Atinjanki, uspela je da
stekne obrazovanje, iako nikada nije otkrila kako. Počela je da predaje retoriku i
filozofiju, i uskoro je stekla takav ugled da je sam Sokrat tvrdio da mu je ona bila učitelj,
ili barem tako Platon kaže u Meneksenu.3
Aspasija se najverovatnije prvobitno izdržavala tako što je pristupila velom magle
obavijenom svetu hetera, strankinja koje su trgovale seksom, društvom i prijateljstvom u
zamenu za vredne darove i novac. Za razliku od prostitutki (i većine supruga), hetere su
bile školovane, kulturne, obrazovane, otmene i prefinjene. Duhovitošću, znanjem i
visprenošću izdvajale su se od ostalih Grkinja, intelektualno ravnopravne u razgovorima
i raspravama sa svojim muškim prijateljima. Na slikama na vazama prikazane su kao
vitke žene s malim grudima, raskošno odevene, i time su se uočljivo razlikovale od
punijih, jednostavno obučenih grčkih matrona.
Aspasija je imala oko dvadeset pet godina kad je upoznala Perikla i pobudila
strasnu ljubav koja je trajala do njegove smrti. Ali zakoni o građanstvu što ih je sam
Perikle uveo osudili su je da živi kao njegova konkubina, nikada kao žena. Pošto je
osećao da bez nje ne može da živi, Perikle je Aspasiju preselio u svoju kuću. Kad je
3 Bell, 32-38, analizira brojne aluzije u Meneksenu na Aspasiju kao na učiteljicu odgovornu za brojne političke
govore pripisivane njenim učenicima, uključujući i Perikla.
Aspasija rodila malog Perikla, njegov status vanbračnog deteta i položaj meteka nisu
mučili njegovog oca, koji je već imao dva zakonita sina.
Perikle nipošto nije bio jedini obožavalac Aspasijine magnetske intelektualne i
erotske privlačnosti. Kad je ustanovila svoj salon, vodeći umni ljudi Atine, naučnici i
državnici, okupljali su se u njemu da raspravljaju o politici i filozofiji, i da održavaju
društvenu i političku mrežu.
Aspasija svoje analize nije ograničavala na državna pitanja. Strogo sokratovsko
rasuđivanje primenjivala je na pitanje bračnih odnosa, predmet na čije razmatranje mora
daju je naveo sopstveni položaj. Kasniji pisci Ciceron i Kvintilijan preneli su razgovor
čiji je svedok bio Ksenofon, između Aspasije i Ksenofonove žene. „Reci mi“, pitala je
Aspasija, „kad bi zlatni nakit tvoje susetke bio finiji od tvog, da li bi radije imala njen ili
svoj?“

„Njen.“
„Dalje, kad bi njena haljina ili pribor bili skuplji od tvojih, koje bi više volela?“
„Njene, naravno.“
„Dakle, kad bi njen muž bio bolji od tvog, da li bi htela njenog ili svog?“4

Ksenofonova je žena pocrvenela. Nelagodnu tišinu prekinula je Aspasija. Da biste

zadovoljili žudnju za odličnim partnerom, objasnila je, i sami morate biti najbolji
partner. Iako muškarci i žene uzajamnu privrženost izražavaju erotizmom, ključni
element privlačnosti jeste vrlina.
Bilo izmišljen bilo stvaran, taj nam argument daje izvesnu predstavu o Aspasij inim
pogledima na odnose između muškaraca i žena – da u njih stupaju ravnopravno i da
podjednako posvećeno moraju da slede put vrline. Drugim rečima, Periklova ljubavnica
izgleda da je bila pobornica egalitarizma u izrazitoj suprotnosti s krutom raslojenošću i
kodifikovanom nejednakošću karakterističnim za vreme i mesto u kome je živela.
U međuvremenu, Perikle je veći deo vremena provodio kod kuće da bi bio s
Aspasijom, ali je i pored toga predano radio na poslovima vladanja i upravljanja
obnovom atinskih hramova koji su bili oštećeni ili razoreni u grčko-persijskim ratovima.
Atinjani su u većini podržavali Periklovu javnu politiku, ali se isto nije moglo reći za
njegov ne tako privatan život. Građani su ga optuživali da je ženu izbacio iz kuće da bi
na njeno mesto mogao da dovede Aspasiju, zanemarujući činjenicu da su se on i žena
razveli više od decenije pre nego što je Perikle i upoznao Aspasiju. Takođe su gunđali da
bi svoju konkubinu trebalo diskretno da drži podalje od očiju javnosti, kao što su to
činili drugi muškarci – a taj je savet Perikle prenebregao. Neprijateljstvo je prema
Aspasiji neizdrživo raslo, a glavni udar nosila je ona, a ne Perikle. Bez milosti su je
klevetali po gradskim trgovima i u političkim verbalnim okršajima. Komediografi su
sami sebe nadmašivali sastavljajući skaredne replike, poredeći Aspasiju s Targelijom,

4 Madeleine Mary Henry, Prisoner of History: Aspasia of Miletus and Her Bibliographical Tradition (New
York: Oxford University Press, 1995), 44, citira Cicerona i Kvintilijana koji su obojica sačuvali taj odlomak.
moćnom Jonjankom, kurtizanom i suprugom – koja je imala četrnaestoricu muževa! –
koja je svoj ogromni uticaj koristila da pomaže neprijatelju u grčko-persijskim ratovima.
Pošto se važan grad-država Samos 440. pre n.e. pobunio protiv Atine, verbalni
napadi na Aspasiju postali su još žešći. Premda je Perikle konačno ugušio pobunu,
njegovi pakosni protivnici iznosili su optužbe da ga je njegova naložnica Aspasija, iz
ličnih razloga koji su proisticali iz njenog miletskog porekla, ubedila da povede rat
protiv Samosa. U Kejronu, satiričar Kratin ismejao je i Perikla i Aspasiju, koju je
prokleo kao psećooku drolju.
To se ime zadržalo, a sve veći broj Atinjana osuđivao je Aspasiju kao prljavu i
prezira dostojnu bludnicu. Ozloglašenost Aspasije kao hetere, prizivala je i druge slike,
grube seksualne prizore na grčkim vazama i peharima na kojima su hetere prikazane
obnažene, ili kako zadižu haljinu da bi potencijalnim mušterijama pokazale genitalije. Te
hetere od pečene gline učestvuju u grupnom seksu, zauzimaju razne poze, i čak se
uslužno saginju, oslanjajući se šakama o pod da bi omogućile analni odnos. Katkad ih
mušterije cipelom ili nekim drugim predmetom udaraju po goloj stražnjici da bi ih
prisilili na neprijatne ili bolne seksualne činove. Poređenje s tim karikiranim ženama
bilo je najniži nivo rata protiv Aspasije, prefinjene intelektualke, predane majke i
Periklove voljene družbenice.
Pravi razlog takve ogorčenosti i mržnje protiv Aspasije krio se u tome što je ona
bila pretnja za društveno tkivo atinskog robovlasničkog patrijarhalnog društva, koje je
očekivalo da žene žive kao besposlene domaćice ili bi ih, ako su bile meteci, prinuđivalo
na još turobniju egzistenciju. Aspasija, kao žena i stranac, trebalo je da nosi zakonom
propisani teret dvostrukog hendikepa. Ali je tome izbegla i nekako sludela njihovog
budalastog starog vođu da zanemari i njen pol i njen status. Očigledno, Aspasija je bila
opasnost za ustanovljeni poredak, revolucionarka prerušena u zavodnicu.
Deceniju posle samoskog poraza, Aspasijin je život i dalje bio harmoničan na
domaćem planu i intelektualno obogaćujući, ali je zato u javnosti bio noćna mora. Kad
je 431. pre n.e. izbio Peloponeski rat, verbalni napadi dobili su na žestini. Komediograf
Hermip krenuo je u novi napad, optužujući je i za bezbožničko ponašanje i za svođenje
slobodnih Atinjanki Periklu. Uspeo je da raspali takav gnev u javnosti da su protiv
Aspasije podnete tužbe za nemoralnost i izdaju. Uprkos Periklu, narodna volja odnela je
prevagu.
Kao strankinja, Aspasija nije mogla da se pojavi na sudu i sebe brani. Umesto toga,
Perikle ju je zastupao. Plakao je dok je govorio, glas mu je podrhtavao od potresenosti, i
svoju poruku preneo je s takvom rečitošću i ubeđenjem da je porota prihvatila njegov
argument da je Aspasija oklevetana i oslobodila je svih optužbi.
Ta pobeda nad zlobom i ruženjem vezala je Aspasiju i Perikla još čvršće. Ubrzo
posle toga, javno je priznata kao Periklova žena. Ali zaljubljenom paru nije bilo suđeno
da zajedno uživa u udobnoj starosti. Periklova vojna strategija odbrane atinske imperije
držanjem građana i vojske unutar gradskih zidina imala je za posledicu ozbiljnu
prenaseljenost i nezaustavljivo širenje bolesti. Strašna kuga je 430. pre n.e. pokosila
svakog trećeg vojnika i svakog četvrtog civila.
 Sam Perikle izgubio je dvojicu sinova, sestru i većinu rođaka i prijatelja. Ali je
većina drugih Atinjana isto tako pretrpela užasne gubitke i, mahniti od žalosti, tražili su
da okrive nekoga. Perikle je bio pogodan izbor za žrtvenog jarca, pa je zbačen s
položaja, optužen i osuđen za prihvatanje mita.
Perikle je sada bio osramoćen i obeščašćen, a uz to je ostao i bez naslednika. Takav
rđav ishod ipak je za Aspasiju imao neočekivanu korist – status njenog sina Perikla
Mlađeg iznenada se poboljšao. Perikle, kome je naslednik bio preko potreban, morao je
atinske zvaničnike da moli da Perikle Mlađi, koji je zahvaljujući njegovim vlastitim
ksenofobičnim zakonima proglašen kopiletom, bude ozakonjen. Atinjani su se najzad
sažalili na onemoćalog starca i malom Periklu – ali ne i Aspasiji – dodelili građanski
status. Uprkos tome, uspeh njenog sina mora da je Aspasiji pružio zadovoljštinu.
Perikle i Aspasija uživali su u kratkom predahu od progona kad on je rehabilitovan
i vraćen na položaj. Ali je kuga i dalje besnela Atinom i uskoro i njega odnela, ostavivši
njegovu konkubinu prepuštenu samoj sebi i nezaštićenu u neprijateljskom gradu
opustošenom kugom.
Bez Perikla – ili bolje rečeno posle Perikla – Aspasija se okrenula drugom čoveku,
trgovcu ovcama koji je bio i general u usponu. Može izgledati kao da njena žurba u
začinjanju ove veze baca loše svetlo na iskrenost njenih osećanja prema Periklu.
Verovatno nije bila bez sredstava za život; sin joj je nasledio Periklovo imanje. Možda je
osećala da joj je potrebna zaštita od građanstva koje ju je mrzelo. Možda ju je i privlačio
Lisikle, koji je bio dinamičnog karaktera, ambiciozan, imućan, i koji joj je po godinama
bio mnogo bliži nego Perikle. A na kraju krajeva, mora da je zaključila, budući da su je
atinski zakoni žigosali kao strankinju i da su je atinski građani mučili, da bi joj
najmudrije bilo da ponovi odnos s Periklom i postane konkubina nekog drugog moćnog
čoveka koji bi bio u stanju da odbije njene brojne neprijatelje.
Aspasija je gotovo izvesno Lisikla upoznala preko Perikla. Možda je Lisikle bio
među onima koji su ostali pod utiskom njene inteligencije i dobrog izgleda. Moguće je
da se i njemu dopao njen položaj kao Periklove konkubine; na kraju krajeva, Perikle je
prkosio svom narodu kako bi sa tom ženom živeo i ukazao joj čast.
Kako god bila motivisana, Aspasijina veza s Lisiklom bila je kratkog veka. Upravo
mu je bila rodila sina kad je Lisikle poginuo u bici, i ponovo je ostala prepuštena sama
sebi, ovoga puta s vanbračnim detetom.
Ali Atinjani nisu mogli da je ostave na miru. Kad je Aspasiji bilo četrdeset pet
godina, Aristofan je krenuo u zaprepašćujući novi napad. U komediji Aharnjani, optužio
ju je ni manje ni više nego da je ona bila uzrok Peloponeskom ratu. Lik Dikeopolis
podrobno iznosi događaje koji su izazvali rat. Prema toj priči, neki mladići pijanice
ušunjali su se u Megaru i ukrali kurvu po imenu Simajta. Razjareni, Megarani su
uzvratili – i dve kurve ukrali od Aspasije, koju su zvali podvodačicom. Razjarena zbog
krađe svojih kui*vi, Aspasija je nahuškala Perikla da pokrene Peloponeski rat.
Ne znamo šta se dogodilo s Aspasijom posle Lisiklove smrti, iako njena priča do
današnjeg dana nadahnjuje naučne rasprave i analize. Sigurno je da je bila dovoljno
promućuma da proceni svoj položaj u srednjim godinama kao što je to učinila i u
mladosti. Starila je i bila je nezaštićena, strankinja u društvu koje ju je preziralo i bojalo
je se. Imala je izvesne prednosti: privlačnu spoljašnost koja je, doduše, bledela, ugled
zahvaljujući iskričavom duhu i zadivljujućim umnim moćima, i sina koji je bio Periklov
zakoniti naslednik. A osim toga, pratio ju je i glas kurve, što se izvesno dopadalo nekim
muškarcima.
Najverovatnije je Aspasija potražila utočište u zaštiti nekog drugog muškarca, kao
što je to uradila ubrzo pošto je Perikle umro. Manje je verovatno da je njen najstariji sin,
Perikle, preuzeo ulogu njenog zaštitnika. Da se to dogodilo, našli bismo neku književnu
aluziju, podrugljivu ili ne, na majku i sina. Ali su se Aspasijini komediografski mučitelji
ućutali, te možemo slobodno da zaključimo da je Aspasija stupila u vezu s nekim
čovekom koji je bio i suviše beznačajan da bi bio pomenut, da se odselila iz Atine ili da
je umrla nepoznata.
Sudeći po raspoloživim tragovima o njenim učenjima i verovanjima, Aspasija je
bila pobornik pravde i življenja u vrlini, kao i ravnoteže u neuravnoteženom svetu. Ali je
kao večita strankinja i žena u vlasti strogih atinskih zakona i običaja, morala da se osloni
na vezu s Periklom da bi osvojila barem nekakvu moć i finansijsku sigurnost.

Korina5

Jedna od najzagonetnijih i najsenzacionalnijih ljubavnica bila je „Korina“, koju je

veliki pesnik Ovidije proslavio i ovekovečio u zbirci elegija Ljubavi (Amores), premda
nikada nije obelodanio njen pravi identitet. Korina i Ovidije su svoju bumu vezu
održavali u Rimu, čija je dekadencija bila na meti carskih zakona o moralnoj reformi
kojih su se hedonistički građani pridržavali uglavnom kršeći ih.
Dve decenije uoči uspona hrišćanstva, Ovidijev i Korinin Rim bio je istovremeno
veličanstven i užasan grad. U njemu su se tiskale elegantne vile i sirotinjske četvrti koje
su vrvele od ljudi na marginama društva; protezali su se moćni akvedukti i javna
kupatila. Grad se dičio otmenim pozorištima, ali je u isto vreme orgijao po cirkusima
gde su građani bodrili ili zviždali dok su dresirani lavovi čupali utrobu vezanim
zločincima (a kasnije i hrišćanima), a strelci ubijali krda prestravljenih divljih slonova i

5 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Richard A. Bauman, Women and Politicts in Ancient Rome (New York:
Routledge, 1992); Eva Cantarella, prev. Maureen B. Fant, Pandora ’s Daughters: The Role and Status of
Women in Greek and Roman Antiquity (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1987); Jane F. Gardner,
Women in Roman Law and Society (Bloomington: Indiana University Press, 1986); Ellen Greene, The
Erotics of Domination: Male Desire and the Mistress in Latin Love Poetry (Baltimore: Johns Hopkins
University Press, 1998); Mary R. Lefkowitz i Maureen B. Fant, Women ’s Life in Greece and Rome: A
Source Book in Translation (2. izdanje) (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1992); Sara Mack,
Ovid (New Haven: Yale University Press, 1988); Ovid, prev. i ur. Peter Green, The Erotic Poems (New York:
Penguin Books, 1982); Sarah B. Pomeroy, Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women in Classical
Antiquity (New York: Schocken Books, 1976); Ronald Syme, History in Ovid (Oxford: Clarendon Press,
1978); John C. Thibault, The Mystery of Ovid’s Exile (Berkeley: University of California Press, 1964); L. P.
Wilkinson, Ovid Recalled (Cambridge: Cambridge University Press, 1955).
pantera. Rimske tržnice bile su stecišta robe iz čitavog carstva, pretrpane đakonijama,
svilom, vunom, vinom i fermentisanim ribljim sosom.
S brežuljka Palatin, genijalni samodržac finih manira, Cezar Avgust, nadgledao je
svoje carstvo i zgrozio se nad onim što je video. Do kraja svoje vladavine 14. n.e., svoj
voljeni Rim, ali Rim koji je propadao, preobraziće u mermerne građevine – Marcelovo
pozorište, Cirkus maksimus i osamdeset hramova – koje će trajati koliko i rimski mir
(Pax Romana). Iskvareni moral rimskih građana pokušaće da poboljša pomoću julijskih
zakona (Leges Juliae) kojima su regulisani brak, seksualni odnosi i nasledstvo.
Decenije anarhije, pobuna i vojnih pohoda poljuljale su društvene vrednosti Rima.
Avgust, nostalgičan za starim danima, posebno je bio zabrinut što Rimljanke više nisu
poput svojih vrlih pretkinja, skromne i posvećene radilice. Ali zašto bi i bile takve?
Mobilišući muškarce, rat je preobrazio i žene.
Dok su im muževi vojevali, većina žena sama je vodila domaćinstvo, a bogate žene
su čak upravljale velikim imanjima. Imajući u vidu osećanje moći i dodir sa spoljašnjim
svetom što su na taj način dobile, bilo je neizbežno da neke žene uzmu ljubavnike.
U vreme mira, Rimljani se nisu vraćali običajima iz davnina. Odlagali su brak ali
ne i seks, a muškarci na višim položajima uzimali su naložnice koje su mogli da odbace
kad bi došlo vreme da se ožene podesnom mladom. Mnoge neudate žene koje su bile
spremne za udaju ostavljane su bez ikakve nade da će se neki prikladni muškarac ikada
oženiti njima. U takvom stanju neizvesnosti, neke su žene eksperimentisale s erotskim
uživanjima, ma koliko zabranjenim.
Kolektivno prepuštanje uživanjima karakteristično za Rim tog vremena nije imalo
premca nikada ranije ili kasnije. Građanstvo je bilo potpuno obuzeto razonodom i hrlilo
je na zabave, u pozorišta, na sportske događaje i u cirkuse. Imućni Rimljani prejedali su
se i povraćali u nekoj vrsti društveno sankcionisane bulimije. Kad bi se ugledne žene
povukle na spavanje, njihovi muževi bi često terevenčili s kurtizanama ili prostitutkama.
Čak je i pravični Avgust, koji je fetišistički obožavao svoju ženu Liviju Drusilu, bio na
zasluženom glasu kao ženskaroš. |
U Avgustovom Rimu istovremeno su postojala đva merila, pravno i stvarno. Kao i
Grčka, Rim je bio robovlasnička demokratija u kojoj su slobodni ljudi – i niko drugi –
imali prava i moć. Slobodne i oslobođene žene bile su u znatno boljem položaju od
robova, ali nijedna žena, ma koliko bogata i moćna bila njena porodica, nije uživala ni
delić prava koja bi njen brat bio odgajen da očekuje ili koja bi njen otac već imao.
Paterfamilias je bio zakonski sistem kojim je na neverovatan način uređena
podjarmljenost žena. Očeva pravna moć – patria potestas – počivala je na njegovim
interesima, a ne na interesima žene ili dece, čak ni kada bi deca odrasla. Dejstvo očinske
moći počinjalo je onog trenutka kad bi novorođenče bilo položeno kraj njegovih stopala
da bi on mogao da izvrši svoje pravo smrtnog biranja. Ako bi tatica podigao uplakanog
dečaka ili naredio da se devojčica nahrani, time bi detetov život bio odobren. U
suprotnom, deca bi bila ugušena, umorena glađu ili ostavljena na padini brda ili obali
reke da ih usmrte divlje zveri. Ne iznenađuje činjenica da je ovakvoj sudbini bilo
prepušteno mnogo manje sinova nego ćerki.
 Većina ostavljenih devojčica je umirala. Neke bi spasli dobronamerni zaštitnici.
Druge su tražene i, nakon bednog detinjstva kao domaće sluškinje, prodavane u ropstvo
ili – mnogo češće – podizane kao prostitutke.
Čak i ona deca koja po rođenju nisu osuđena na smrt, nisu bila bezbedna. U bilo
kom trenutku, otac je mogao da ih proda kao oblik svojine, causa mancipii – što je bilo
drugo ime za ropstvo. Razljutiti tatu bilo je opasno po život, a mnogi su očevi namerno
uništavali nezgodno potomstvo.
Brak ćerkama nije donosio olakšanje. Muž, kojeg su drugi birali u njeno ime,
zamenio bi oca, često dok bi još bila dete. Ako bi se usudila da počini preljubu, muž je
mogao da je ubije. Mogao je i da je tuče, i do smrti, ako bi je uhvatio da pije vino.
Testiranje na vino (za razliku od degustiranja vina) razvilo se u isledničko ljubljenje, ius
osculi, koje su muškarci sprovodili kad bi posumnjali da njihove rođake piju bilo kakav
alkohol. Takav je bio položaj slobodnih žena, a oslobođene žene i robinje bile su još
poniženije.
Rimska konkubina imala je još niži status od žene. To je bila slobodna ili
oslobođena žena koja je živela s muškarcem koji nije bio njen muž. Muškarci nisu smeli
da imaju i ženu i konkubinu, barem ne istovremeno. Otuda je bilo razumljivo da
muškarac uzme konkubinu iz nižeg društvenog sloja. Tako je mogao da je odbaci ako bi
mu rodila vanbračnu decu ili ako bi odlučio da je spreman za ženidbu.
I udovci su radije birali da uzmu konkubinu nego da se ponovo ožene. Tu nije bilo
obaveze posvećenosti niti pretnje po nasledstvo zakonitih potomaka u slučaju da
konkubina rodi vanbračno dete. Sasvim zgodno, ni ona ni njeno dete ne bi imali nikakvo
zakonsko pravo u odnosu na njenog ljubavnika ili, posle njegove smrti, na njegovo
imanje.
Konkubinat je imao i izvesnih prednosti. Bio je ozakonjen, a konkubine su bile
oslobođene od krivičnog gonjenja za preljubu, premda ne i od optužbe za blud.
Povremeno bi pokoji ljubavnik uspeo da izigra tiranske rimske zakone i legalno usvoji
konkubinino dete. Ređe bi se konkubinom i oženio.
Privilegovani Rimljani su se, međutim, ponašali kao da ti neumoljivi zakoni ne
postoje. Za razliku od Livije Drusile, Avgustove žene, koja je nosila izrazito jednostavnu
i neuglednu odeću, nova Rimljanka nije bila ni skromna ni potpuno posvećena deci. U
stvari, stopa rađanja se naglo spustila usled trovanja olovom iz inače zadivljujućih
akvedukata, kao i od posledica primitivnih oblika kontrole rađanja i pobačaja.
Povlašćene žene iz dobrih porodica nisu više počinjale dan molitvom da bi se
potom latile beskrajnih domaćih poslova. Sada se privilegovana žena budila zategnutog
lica, utvarno bela pod osušenom maskom od mleka i brašna koju je stavila pre odlaska
na počinak. Pošto bi robinja donela vode, žena bi isprala smesu s lica, a onda bi se
umočila u kadu dok se maser, ili unctor, ne bi pojavio sa svojim mastima da joj gnječi
udove dok ne postanu gipki. Čista i namirisana eteričnim uljima, dama bi se obukla, a
onda bi joj kosu češljali, skupljali ukosnicama, ravnali ili uvijali u kovrdže u obliku
venčića ili pustili da pada u ljupkim pletenicama. Sledili bi puder za izbeljivanje lica,
rumenilo i ruž za usne, i crna olovka za ivicu oka od pepela ili ugljena. Kao završni
potez dolazio je nakit, drago kamenje iz ogromnog carstva, umetnuto u srebro ili zlato i
oblikovano u prstenje, narukvice, ogrlice, broševe i grivne oko gležnja.
Za žene koje je privukao taj novi i opušten način života, stroga rutina negovanja
lepote bila je predigra seksualne avanture. Neke su se žene čak ugledale na grčke hetere.
Užasnut i zgađen pred saznanjem da su žene isto tako zainteresovane za vanbračni flert
kao i on, Avgust je protiv njih preduzeo odlučne mere.
Takva je bila pozadina Avgustovih julijskih zakona (1817. p.n.e), čuvenih po
suzbijanju preljube, koja je pretvorena u prestupnički čin i surovo kažnjavana. Preljuba
tako definisana, međutim, važila je samo za žene koje su varale muževe i za muškarce
koji su spavali s tuđim ženama, ali ne i za muževe koji su uživali u razvratu s
nevenčanim ženama. Udovice i nevenčane slobodne žene koje su se usuđivale na
seksualnu aktivnost rizikovale su da ih optuže za manje težak prestup bludničenja. Svrha
tih novih zakona bila je da prisile žene – a naročito one koje su pripadale elitnoj klasi –
da se udaju ili ponovo udaju, i ostanu kreposne, poslušne i vezane za kuću.
Ali kao što se često događa kad su kazne previše surove – osuđene preljubnice
izgubile bi pola miraza i trećinu imovine, a preljubnici polovinu imovine, i svi bi bili
izgnani na udaljena ostrva gde je sprovođenje zakona bilo praktično nemoguće – zakoni
su postali gotovo besmisleni. Avgust ipak jeste osvojio jednu spektakularnu pobedu:
uspeh u krivičnom gonjenju vlastite ćerke, Julije, jedne od najozloglašenijih preljubnica
u Rimu.
Veliki rimski pejsnik Ovidije, bogati aristokrata i izuzetno darovit mladić opsednut
ženama, ljubavlju i seksom, savršeno se uklapao u taj raspusni svet. Sa šesnaest godina
oženio se prvom od svoje tri žene, maloletnom nevestom koju nikada nije prestao da
omalovažava. U dvadeset trećoj godini, u Ljubavima, predstavio je Korinu, svoju
samovoljnu, senzualnu i nevernu ljubavnicu. Rimljani su odgovorili s vatrenim
oduševljenjem, a nekoliko gorljivih obožavalaca ispisalo je njegove stihove na zidovima
javnih građevina. Sasvim je moguće da su sadržaj i veliki uspeh Ljubavi pružili dodatni
razlog Avgustu da nametne svoje puritanske zakone.
Do današnjeg dana naučnici nagađaju identitet koji se krije iza pseudonima Korina.
Prema najizazovnijoj pretpostavci, to je zapravo bila Julija, Avgustova prkosna ćerka, ali
su dokazi za tu hipotezu prilično klimavi. Ko god da je bila, Korina se rađa iz kupleta
Ovidijeve vrele poezije. Uz pomoć mašte, saosećanja i pronicljivosti, možemo je i
upoznati.
Ovo su činjenice koje se lako izvode iz Ljubavi: Korina je bila malo starija od
Ovidija i udata za mnogo starijeg čoveka (izlapelog teturavca prema Ovidijevim
zlobnim rečima), a varala ih je obojicu. Pre nego što je napunila dvadeset godina,
postala je ljubavnica čoveka s kojim je doživela pr\i orgazam. Posle toga bi se durila i
žalila kad neki ljubavnik ne bi uspeo da je navede da se uvija od zadovoljstva tokom
snošaja.
Korina je bila tašta koliko i dražesna, i stručnjak za kozmetiku. Bila je pribrana,
burne i strastvene ćudi. Volela je da zadirkuje Ovidija i raspaljuje njegovu ljubomoru.
 Korina je takođe bila zavisnik od luksuznog života. Izbegavala je muškarce koji
nisu imali sredstava da je izdržavaju, i očekivala je skupocene poklone. Pretvarajući se
da je ljubitelj konjskih trka, flertovala je s džokejima. Prihvatala je rizik, i sluge, a
naročito sobaricu Nape, uvlačila u svoje ljubavne intrige. Volela je svog mladog
ljubavnika pesnika, a on je nju voleo još više.
Ili je možda Ovidije zapravo bio zaljubljen u ljubav, pošto je preklinjući Korinu da
ga zauvek voli obećavao:

…daj mi sebe kao sretno gradivo za pjesme: i nastat će pjesmotvori dostojni svojega
povoda… I o meni će tako po cijelom svetu pjevati i moje će ime zauvijek biti vezano s
tvojim.6

Ovidije je bio u pravu. Njihova dugačka veza pružila mu je obilje tematske građe,
istinsku sapunicu o bedi, zanosu, nesporazumima, spletkama, opasnosti, pretnjama,
lažima i komičnim obrtima. Ljubavi čine sjajan opis unutrašnjeg mehanizma elitne
rimske veze.
Zamislite sledeću ogorčenu prepirku ljubavnika dok raspravljaju o predstojećem
formalnom banketu. Ovidije fantazira kako će se zajedno zabavljati, dok ga Korina ne
upozori: Ja neću biti sama. I moj muž dolazi. Ovidije, koji očito to nije očekivao,
uzvraća kivno i razgnevljeno: „Dabogda mu to bila i posljednja!“7
Ovidije onda pribegava predlaganju šifrovanih pokreta koje će samo oni umeti da
protumače: pretvaraj se da si kreposna supruga, nagovara Korinu, „ali muni me u
stopalo dok prolaziš“. Dok gosti čavrljaju uglas, on bi joj slao tajne poruke dižući obrve
ili ispisujući reči u vinu. Korina treba da dodirne obraz kad god pomisli na poslednji put
kad su vodili ljubav, ili da se uštine za ušnu resicu ako je ljuta na njega. Na drugim
zabavama, podseća je, uvlačio bi ruku pod njenu odeću i masturbacijom je dovodio do
orgazma, a sve neprimećeno!
Ovidijeva razmišljanja odaju izliv ljubomore: ne pij iz čaše koju su dotakle usne
tvog muža; odbijaj njegove zagrljaje, posebno prste što se prikradaju ispod tvoje haljine
da stisnu ili miluju „te osetljive bradavice“.

…a osobito mu cjelova ne daj. Ako mu podadneš cjelove, smjesta ću se otkriti kao

ljubavnik i reći ću „To je moje“ položit ću ruku na svoje…

Ovidije ne može da podnese pomisao na Korininog muža dok s njom vodi ljubav.
Pretvaraj se da si frigidna! Skini seks s dnevnog reda, nalaže joj, i, posredno, preklinje
boginju Veneru da mu usliši molitvu da niti njegova ljubavnica niti njen muž uživaju u
seksu jedno s drugim, „a naročito ne ona!“

6 Ovidije, Ljubavi, Umijeće ljubavi, Lijek od ljubavi. Prev. Tomislav Ladan. Zagreb: Znanje, 1973. Ljubavi
1:3, 24-25.
7 Ljubavi, 1:4, 26.
 Ovidije se naslađivao Korininom fizičkom lepotom i opisivao je bez oklevanja do
intimnih podrobnosti: sjajnu dugu kestenjastu kosu vlasi tananih kao niti paukove mreže,
meko belo grlo, izazovni stil oblačenja, kojim ga je podsećala ili na nekakvu istočnjačku
kraljicu ili na kurtizanu najvišeg reda. Kad bi skinuo tu svetlucavu odeću i Korina pred
njim stajala potpuno obnažena, Ovidije je nabrajao divote njene nagosti: glatka ramena,
zavodljive bradavice koje su pozivale na milovanje, ravan stomak ispod veličanstvenih
grudi, slatko zaobljenu zadnjicu i duge tanke butine, i onda… Čak je i nesputani Ovidije
katalog prekidao kod genitalija i jednostavno opisivao sopstvenu predaju putenim
savršenstvima svoje ljubavnice.
Ali kad bi se ljubavnici svađali, Ovidije je umeo da bude okrutan u izrugivanju,
koristeći svoj britki um i kritičko oko da potanko opiše Korinine nedostatke. Jednom je
ona na svoju tešku bujnu kosu stavila previše slojeva grube smese za bojenje od pijavica
i sirćeta, a zatim je upotrebila vrelo gvožđe da je ukovrdža u vitice. Posle joj je kosa
ispadala u pramenovima, a ona je plakala, tužno se gledajući u ogledalo. Dok joj ponovo
ne izraste, moraće da se zadovolji lažnom lepotom perike izrađene od kose osvojenih
germanskih devojaka. Ovidije ju je prekorevao: i to je sve tvoja greška!
Ovidije je zabeležio i svoje reakcije kad je Korina zatrudnela i, ne rekavši mu,
pobacila i umalo nije umrla. Trebalo bi da sam ljut ali sam samo uplašen, primetio je
uživajući u vlastitoj ispravnosti. Molim te, nikada više, završio je.
Ovidija je kinjilo i ljutilo kad mu je Korina „zanovetala“ zbog poklona. Nisu li
njegovi genijalni stihovi najčudesniji dar koji svaka žena može da poželi? Ali kad je
Korina, voleći svilene haljine i zlatni nakit, očekivala opipljivije poklone, Ovidije je bio
zgađen. Prestani da tražiš, hladno ju je posavetovao. Daću ti, ali jedino onda kad za to
budem raspoložen.
Kad bi ga razdražili, plahoviti Ovidije podlegao bi tako žestokom gnevu da je
kasnije priznavao da je bio u stanju da izbičuje sopstvenog oca ili čak i bogove. Jednom
je Korinu jako povukao za kosu i noktima joj izgrebao lice, a onda posmatrao,
prestravljen, kako ona, zbunjena i užasnuta, uzmiče od njega. Njegovo je
samooptuživanje, međutim, potrajalo jedva nekoliko sekundi, pošto nije mogao da se
suzdrži a da je ne prekori: „Ili, da barem ne ostanu tako tužni znaci moje opačine, molim
te ponovo uredi svoju kosu!“8
Ovidije je isto tako bio zaokupljen mehanizmom održavanja veze. On i Korina su
bili odlični stratezi, ali su bili bespomoćni bez saradnje Nape, Korinine sobarice. Nape je
kao večita posrednica prenosila pisamca i zakazivala sastanke, često nagovarajući
neodlučnu Korinu da se iskrade do Ovidijeve kuće.
Uprkos njihovoj uzajamnoj strasti, Korina i Ovidije su jedno drugo varali s raznim
ljubavnicima. Jedne užasne noći kad je Korina zabranila Ovidiju da joj dođe, u spavaćoj
sobi je vodila ljubav s drugim dok se on kao duh šunjao oko kuće. Kad se njegov
iscrpljeni suparnik sledećeg jutra isteturao napolje, zatekao je Ovidija u ponižavajućoj
situaciji kako ga posmatra. Kad god su se Korina i Ovidije svađali i raskidali, ona bi mu

8 Ljubavi, 1:7, 32.

sela na krilo, mazila ga i umiljavala mu se da je uzme natrag, a bila je tako lepa da bi se
Ovidije uvek istopio. Molim te, obraćao joj se u svojoj poeziji, samo nemoj da se
razmećeš neverstvom. Previše si krasna da bi bila vrla, pošto su lepota i vrlina nespojive.
Ali barem sakrij tragove ljubavnih ugriza, zagladi kosu i namesti krevet pre nego što me
primiš.
Posle nekoliko godina provedenih u svojstvu Ovidijeve ljubavnice, Korina je
prekinula vezu. Zašto? Na osnovu Ljubavi možemo zaključiti da ga je ostavila zbog
nekog vojnika, muževnu životinju s nezakonito stečenim novčanim sredstvima. Da li je
ona Ovidija zatekla na delu sa svojom frizerkom, koju je zaveo, ili s nekom drugom
nezadovoljnom ženom? Ili je razlog bio to što je Ovidije, uprkos tome što se hvalisao da
ga je Korina jednom devet puta dovela orgazma u jednoj noći, patio od učestalih napada
impotencije, verovatno posledice trovanja olovom iz čuvenih rimskih akvedukata? Kako
je oporim stihovima priznao u Ljubavima:

Zar ona nije lijepa, zar nije pristala dotjerana djevojka, ili zar je nisam tako često u
svojim željama želio? Na zlo mlitav, ne mogu sad ništa učiniti s njom, već ležim kao
grijeh i teret jalovoj postelji, pa iako sam želim, a jednako to želi i djevojka, oslabljenim
spolovilom ne mogu se nikako osladiti… I ležim tako poput nepokretna panja, ili kao
sablast, ili kao nepokretan teret, ne znajući ni da li sam tijelo ili sjena.9

Koji god da su joj bili razlozi, Korina je zauvek nestala iz Ovidijevog života, ali ne
i iz nagađanja istoričara, koji su bezuspešno pokušavali da joj ustanove identitet. Kakvo
je iskustvo imala kao Ovidijeva ljubavnica? Kako se osećala kad je pročitala novo delo
svog bivšeg ljubavnika, Umeće ljubavi (Ars Amatoria) – didaktičnu poemu koja je
nudila konkretne savete za ljubavne veze?
Zamislite sredovečnu Korinu, još dražesnu udovicu čiji je bolešljivi stari muž
nedavno preminuo. Umeće ljubavi je književna senzacija sezone. Svi njeni prijatelji
uzbuđeno pričaju samo o tome, a njoj prisne osobe znaju koliko knjiga duguje bumim
godinama koje je Korina provela kao Ovidijeva ljubavnica. Sigurno ju je pogodio
Ovidijev cinizam, besramna drskost njegovog proračunatog i analitičkog pristupa
ljubavništvu, dok je s tako iskrenim ubeđenjem govorio da je zauvek voli! Sad je toliko
nisko pao da je napisao pravi priručnik, gde u Prvoj knjizi savetuje kako da se pronađe i
osvoji srce ljubavnice, u Drugoj knjizi kako da se njena osećanja zadrže, a u Trećoj
knjizi, namenjenoj ljubavnicama, kako isto da postignu u odnosu na muškarce.
Kako će reagovati izmučena Korina? Ni uvređeno ni iznenađeno, jer je oduvek
znala da Ovidijeva umetnost odražava njegov život, i da on u glavi beleži svaki
poljubac, svako lirsko osećanje, svaki izazovni dodir i svaki vulkanski orgazam. A
Korina je bila preuzela ulogu ljubavnice znajući barem okvirna pravila igre. Kao mnogo
mlađa žena čoveka za kojeg se udala verovatno po naređenju roditelja, nije marila za
stare rimske vrednosti bračne vernosti i podizanja dece. Umesto toga, izabrala je da

9 Ljubavi, 111:7, 88.

prekrati duge sate i dane svog života bez dece po mahnitim žurkama i zabavama,
naročito na konjskim trkama, gde su jahači bili vitki i utrenirani kao i ždrepci.
Umeće ljubavi mora da joj se činilo kao deja vu, ponavljanje njenih mladih godina
kao Ovidijeve ljubavnice. Tehnika je sve, počinje Ovidije, a Korina mora da je znalački
klimala glavom. Prvo, gde treba tražiti ljubavnicu? Pozorišta, konjska trkališta, cirkusi,
banketi, čak i hramovi nude odlične mogućnosti. (Upoznali smo se na jednoj večeri. Ja
sam nosila purpurnu svilenu haljinu, a kosa mi je bila skupljena u punđu na temenu. Ti si
sedeo blizu mene i nisi prestajao da piljiš.) I upamtite, žene su požudnije od muškaraca i
ne mogu da odole stvarno veštom i upornom udvaraču. (Sasvim tačno, barem kad je reč
o požudnosti. Ali veština i upornost isplate se samo utoliko što, kao što si ti sam sa
mnom otkrio, umeju da dosade.)
Pridobijte i potkupite njenu služavku da radi za vas kao posrednik i uhoda. (Ah,
Nape, sećaš li se tih dana?) Obećavajte prekomerno, trošite malo novca. Zavodite je
rečitošću, i prepustite se sastavljanju maratonskih pisama. (Jeftin si kao i obično, zar ne?
Uvek ću primiti čisto zlato i smaragde.) Elegantno se oblačite, budite čisti i u dobroj
telesnoj formi. Pravite se da ste pijani i izjavljujte večnu ljubav. (Znači, bila sam u pravu
kad sam te nazvala lažljivcem! Ali nisam shvatila da nisi stvarno bio pijan.)
Nemilosrdno joj laskajte, preklinjite je suzama. Ako zabarikadira vrata, popnite se na
krov i uvucite se kroz svetlarnik ili prozor. Onda, ako okleva, silom je osvojte, jer žene
obožavaju da se s njima gmbo postupa i razočaraju se ako im dozvolite da vas odbiju.
(Dakle, ništa na kraju nisi naučio. Prezirao se vojnike, ali si mene tako žestoko napao da
sam bila suviše prestravljena čak i da ti kažem da odeš.)
Ako ne možete da izbegnete svađu, pomirite se u krevetu. (Mi smo provodili vreme
radeći i jedno i drugo.) Ako treba, ljubite joj stopala. Kad vodite ljubav, od suštinske je
važnosti da i ona orgazam doživi – ili dramski odglumi. (Oh, znači mrziš ako oboje
ljubavnika ne dostignu vrhunac? Ali šta je sa svim onim noćima kad bi ostajao mlitav
kao jučerašnja salata, ma koliko sam se ja trudila?)
Treća knjiga mora da je pružila oštru sliku o tome koliko je Ovidijevo viđenje žena
oduvek bilo galantno ali nadmeno. Ne zapuštajte fizičku spoljašnjost, jer su malobrojne
među vama prirodne lepotice. (Ali ja jesam bila prirodna lepotica, a čak i sada nisam
nimalo neprivlačna.) Kosa je posebno važna. Oblikujte je u otmene frizure, a sede
skrivajte bojom ili perikom. (Moram da se oslanjam na periku – moje tanke vlasi još
uvek ne mogu da podnesu grubost boja.) Čuvajte se smrdljivih pazuha i uklanjajte dlake
s nogu. Koristite kozmetiku: ruž, puder, olovku za obrve. Neka vam zubi budu beli a dah
čist, inače vas jedan kikot može koštati ljubavnika. Učite muziku, poeziju, ples i
društvene igre. Igrajte odlučno, ali ne previše, kako biste dobile. Za vreme ljubavnog
čina, zauzmite neku erotski privlačnu pozu, šapućite zabranjene reči, stenjite od slatkog
zadovoljstva i ne otvarajte prozore – vaša tela najbolje izgledaju u polutami. (Ali ne i
moje, o Pesniče – moje je telo čisto savršenstvo.)
Čak i kad je njihova uzajamna strast dostigla tačku najveće razbludnosti, Ovidije
nije brinuo o mogućim Korininim reakcijama na njegovu poeziju. On se stalno plašio
mnogo opasnijeg kritičara: samog Avgusta. U 2. g. pre n.e., pošto je svoju ćerku Juliju
optužio za preljubu i prognao je, a deceniju kasnije proterao je i Julijinu ćerku Vipsaniju,
Avgust se okomio na Ovidija. Velikog je pesnika optužio da podstiče na preljubu i
izgnao ga u udaljeni lučki grad u današnjoj Rumuniji. Ovidije je preostalih deset godina
života proveo moleći, pritiskajući i puzeći da se vrati, ali je Avgust ostao neumoljiv, i
Ovidije je umro u izgnanstvu, nesrećan.
Ako je još bila u životu, Korina mora da je bila preneražena. Kao većina ljudi iz
njenog društvenog kruga, i ona je bila podjednako kriva. Ovidije je, međutim, na sebe
skrenuo pažnju time što je postao vrhunski hroničar zabranjene ljubavi u latinskom
svetu, svetu institucije ljubavnica. Ona, Korina, tek je uživala u njegovima dražima.
Izabravši užitke života ljubavnice bez dece, Korina se pobunila protiv ugovorenog
braka i vlastiti život uredila kako je htela. Ovo su bili njeni izbori: da odbaci Stari Rim i
prigrli Novi Rim, da traži neprestana zadovoljstva, da zahteva dragocene poklone kao
čast za svoju dražesnost, da odbije majčinstvo. Smelo i gordo prezrevši drevne rituale,
Korina je svoju ženskost učinila dostojanstvenom i osmišljenom, makar i samo u svojim
očima.

Dolorosa10

U istorijskim zapisima, Dolorosa – ime za tu žalosnu konkubinu ja sam izmislila –

prolazi najgore od svih, jer uprkos svim svojim Ispovestima11 čovek koji je postao sveti
Avgustin nijednom nije naznačio identitet žene koja je petnaest godina s njim delila
život i rodila mu jedinca, Adeodata.
Taj propust ne govori o Avgustovoj ravnodušnosti. Zbilja, on je Moniku, voljenu
majku, u svojim spisima samo jednom imenovao, iako se njegovi najbolji prijatelji,
Alipije i Nebridije, pominju često, kao i drugi muškarci. U Avgustinovom društvu, važni
su bili muškarci, ali ne i žene, koje su na svaki način bile potčinjena i niža bića. Avgustin
je, međutim, prvu polovinu života delio s Monikom i Dolorosom, a dubina i žar njegove
privrženosti obema bile su ključne u njegovom razvoju hrišćanina, učitelja, teologa i
karijeriste.
Ništa nam nije poznato o Dolorosinom detinjstvu i mladalaštvu. Period njenog
zabeleženog postojanja počinje 370. n.e., u Kartagini, gde je upoznala
osamnaestogodišnjeg studenta Avgustina, koji ju je duboko voleo mnogo duže od

10 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Annti Arjava, Women and Law in Late Antiquity (Oxford: Clarendon Press,
1966); St. Augustine, Confessions (London: Penguin Books, 1961); Gerald Bonner, St. Augustine of Hippo:
Life and Controversies (London: SCM Press Ltd., 1963); William Mallard, Language and Love: Introducing
Augustine's Religious Thought Through the Confessions Story (University Park: Pennsylvania: Pennsylvania
University State Press, 1994); Margaret R. Miles, Desire and Delight: A New Reading of Augustine’s
Confessions (New York: Crossroad Publishing Co., 1992); Kim Power, Veiled-Desire: Augustine on Women
(New York: Continuum Publishing Co., 1996).
11 Kao Perikle i Ovidije za Aspasiju i Korinu, Avgustin je naš primarni izvor za Dolorosu. Otuda njegove
Ispovesti imaju toliki značaj.
petnaest godina koliko su zajedno živeli. Nažalost, jedino iz Avgustinovog detinjstva
možemo da izvedemo zaključke o onome kroz šta je Dolorosa prolazila.
Avgustinov otac, Patricije, bio je paganin, pripadnik građanske aristokratije Tagaste
u današnjem Tunisu. Živeo je prestižnim ali siromašnim životom, te su on i Monika
stalno brinuli kako će finansirati obrazovanje sina Avgustina, akademske zvezde u
seoskoj školi i mnogo pametnijeg od brata Navigija ili sestre Perpetue.
Pošto je jednu godinu proveo na nekom univerzitetu u svojoj provinciji i zatim još
godinu dana nestrpljivo čekao da Patricije uštedi još novca, Avgustin je 371. stigao u
Kartaginu da dovrši obrazovanje. Za mladog studenta i njegove drugove koji su se sticali
u velikom gradu dolazeći iz čitave Afrike, Kartagina je bila uzavreli kotao
kosmopolitizma, raspusnosti, opasnosti i slobode. Avgustin se priključio takozvanom
demonskom bratstvu eversora – „gaćotresci“ bio bi današnji odgovarajući prevod – koje
je novajlije i nastavnike muči neslanim šalama. Posećivao je pozorišta, tražeći tragedije
da bi suzama mogao da izrazi i odagna ličnu tugu.
Avgustina je mučila i požuda, jer se u sedamnaestoj godini „zaljubio u ljubav“,
gonjen „skrivenom glađu“. Tražio je seksualne avanture, i kasnije se sećao kako je
„naglavačke uleteo u ljubav, žudeći da upadne u klopku“. 12 Bio je i ljubomoran,
sumnjičav i plašljiv, što je vodilo u ljutite ispade i svađe između njega i njegovih
drugova. Pošto je nekoliko meseci živeo takvim raspusničkim životom, sreo je pokornu
mladu Dolorosu.
Otprilike u isto vreme, Patricije je umro i ostavio Moniku da sama finansira
školovanje njihovog sina. Avgustin je već tada bio priznat kao najbolji student retorike, i
poput drugih siromašnih akademskih zvezda, usredsredio se na karijeru – u njegovom
slučaju na unosni položaj u carskoj pravnoj upravi – i da usavršava talente i društvene
veze koj i su to mogli da mu ostvare.
Dolorosa se savršeno uklapala u taj scenario. Čak i u hristijanizovanom četvrtom
veku, studenti su rutinski uzimali konkubine koje su kasnije napuštali kad bi našli
odgovarajuće žene za brak. Ni protekli vekovi ni samo hrišćanstvo nisu izmenili tu
ustanovu. Konkubinat je bio dugotrajna i, za ženu, monogamna, veza. Konkubine su bile
ili robinje ili pripadnice nižih društvenih slojeva kojima se ljubavnici ne bi ženili, što je
bilo elitističko viđenje kojc su podržavali hrišćanski crkveni oci. U stvari, prema
njihovom učenju, oterati konkubinu (i njenu decu) značilo je moralno popravljanje.
Konkubine su, međutim, ipak bile udostojene počasnim zvanjem „matrone“, i
premda su bile lišene moći, nipošto nisu bile društvene parije. Dolorosa je bila toliko
pobožna i ispravna da udovica Monika nimalo nije oklevala da se preseli kod nje i
Avgustina.
Kasnije je Avgustin ovako opisao godine koje je proveo s Dolorosom: „Tih godina
imao sam ženu. Ona mi nije bila partner u takozvanom zakonitom braku. Pronašao sam
je dok sam bio u stanju bludne žudnje i nedostatka razboritosti.“13 Dolorosa je razumela i
prihvatila svoj položaj, i doživotno se posvetila Avgustinu.
12 Bonner, 54.
13 Power, 98.
 Između Avgustina i Dolorose javljala su se i trvenja. Premda su oboje bili izrazito
duhovni, delile su ih ključne verske razlike. Kao i Monika, Dolorosa je bila posvećena
hrišćanka, i Avgustinovo preobraćenje u manihejizam, sektu koju je crkva kasnije
proglasila jeretičkom, mora da ju je duboko uznemirilo. Isto toliko ozbiljna bila je
Avgustinova večita borba s ubeđenjem o svojoj grešnoj požudi, i uverenost da svako
predavanje nagonima svedoči o njenoj neodoljivoj seksualnoj privlačnosti i o izdaji
njegove moralne čistote.
Posle seksualnog odnosa Avgustin bi sebe prekorevao zbog nezasite pohote,
„bolesti ploti“ koja ga je napala. Njegova glasna patnja mora da je bolela i plašila
Dolorosu, koja je verovala da u monogamnoj seksualnosti treba uživati kao u daru od
Boga. Avgustin je uporno tvrdio da je konkubinat uzajamni sporazum radi naslađivanja
u telesnoj požudi i da stoga ne treba da ishodi rađanjem dece, dok je Dolorosa bila protiv
kontrole rađanja, i barem se u početku protivila kontracepciji. Kao posledicu takvog
stava, kad je Avgustinu bilo devetnaest godina, Dolorosa je rodila njihovog sina,
Adeodata – „od Boga danog“, što je bilo popularno ime među kartaginskim hrišćanima.
Adeodat je bio neplanirano i neželjeno dete (kako je Avgustin kasnije rekao), ali je
postao obožavani sinčić, čim je rođen.
U narednih trinaest godina, Avgustin, Dolorosa i Adeodat zajedno su srećno živeli.
Za razliku od Patricija, koji nije krio svoje vanbračne ljubavne veze, Avgustin je bio
monogaman, što je bilo značajno postignuće u doba otvorenih muških neverstava. Vezu
s Dolorosom, rekao je, započeo je u periodu sirovih emocija i nesmotrenog seksualnog
apetita, ali je „ona ipak bila jedina, i njoj sam ostao veran“.
Kao i Monika, Dolorosa je verovatno bila neobrazovana ali pametna žena koja je
imala da se bori s mnogo čime: s Avgustinovim superiomim umom; prisnim muškim
prijateljstvima koja je više cenio od veze s njom; njegovim prigovorima da njena
putenost upropaštava njegove pokušaje da se usredsredi na izučavanje filozofije;
njegovim manihejizmom; njegovim unutrašnjim nemirom dok je raspravljao o svojoj
budućnosti; njihovim zajedničkim roditeljstvom nad malim Adeodatom; i vešću da se
Monika useljava kod njih.
Istovremeno, međutim, Dolorosin položaj imao je mnogo dobrih strana. Avgustin
se isticao kao učitelj retorike i pristojno je zarađivao, mada se žalio na
nedisciplinovanost kartaginskih studenata. Nikada je nije prevario s drugom ženom, i
ludo je voleo Adeodata, koji je bio darovito i poslušno dete. Kad je Monika došla,
pokazala se veoma prijateljski nastrojenom, deleći Dolorosina verska ubeđenja i
nelagodu zbog Avgustinovih zabludelih pogleda. Iznad svega, Monika je obožavala svog
genijalnog unuka.
Uprkos tome, Dolorosin život s Avgustinom i njegovom majkom često je bio
mučan. Prema manihejskom učenju, život bez dece bio je najmanje grešni oblik
konkubinata, te je Avgustin insistirao na kontroli rađanja pošto je Adeodat rođen.
Premda je voleo svog sina, Avgustina je mučilo osećanje krivice što je u grehu stvorio
Adeodata, a tu je misao otvoreno i učestalo iskazivao. Nikada o Dolorosi nije govorio
kao o majci, već samo kao o svojoj konkubini. Takođe je raspravljao, s prijateljima i s
majkom, ponekad verovatno i u Dolorosinom prisustvu, o preporučljivosti braka – ali ne
s Dolorosom – za unapređenje karijere.
Monikina ljubav bila je opsesivna – ta najpobožnija mati među majkama išla je za
sinom i preko brda i preko planina da bi s njim živela, sećao se Avgustin – i počela je da
opterećuje. Iako je racionalizovao i prihvatio takvo stanje, čeznuo je za nezavisnošću, ili
barem za kratkim predahom od nesnosnog majčinog prisustva. Posle više od decenije
zajedničkog života s Dolorosom, 383. godine, Avgustin je preduzeo odgovarajuće mere.
Pobegao je noću, tajno, s Dolorosom i Adeodatom, i otplovio za Rim. Za Dolorosu,
njegovu saučesnicu, njihovo zajedničko bekstvo mora da su pratila pomešana osećanja,
od kojih je većina bila neprijatna.
Rim se pokazao kao razočaranje. Avgustin je privukao gomilu sledbenika, ali je
brzo uvideo da ni rimski studenti nisu anđeli: učili su što su više mogli od jednog
učitelja, a onda bi masovno prešli kod drugog.
Razočaran i pritisnut novčanim nevoljama, Avgustin je ubedio svoje manihejske
poznanike u Rimu da mu obezbede položaj javnog besednika u Milanu, kuda je
prethodno putovao i slušao velikog Ambrozija (koji će kasnije postati sveti Ambrozije).
Ambrozije nije podržao mladog retoričara s nespretnim afričkim naglaskom; uprkos
tome, Ambrozijeva zadivljujuća govornička veština ubedila je Avgustina da je njegova
budućnost upravo u Milanu. Ubrzo posle toga, Avgustin se iz manihejizma preobratio u
matično hrišćanstvo. Onda je njegova majka Monika stigla iz Kartagine i smestila se u
njihovom novom domu. Dolorosa se nesumnjivo s Monikom radovala Avgustinovom
novootkrivenom verskom ubeđenju, koje je bilo temelj i njene duhovnosti, ali ju je
sledeća faza njegovog ličnog razvoja jedino mogla žalostiti.
Prvo su nastupile beskrajne rasprave o tome kako bi brak s nekom bogatom
naslednicom lansirao darovitog ali ubogog Avgustina na put blistave karijere. Avgustin
se kolebao, rastrzan između argumenta svog najboljeg prijatelja, Alipija – da bi brak
uništio njihov plan da osnuju manastirsku zajednicu posvećenu traganju za mudrošću – i
sopstvenog ubeđenja da će upravo brak dati poleta njegovom profesionalnom uspehu.
Majka Monika uveravala ga je da bi ga brak pripremio za krštenje koje bi spralo njegove
grehe, i zdušno se latila projekta da mu nađe izabranicu.
Da li je Dolorosa iznela bilo kakve prigovore, ili se – klonula duhom – složila s
Monikom? Avgustin ju je kasnije prikazao kao ženu koja je svoju volju podređivala
njegovoj i bez pogovora prihvatala njegove odluke. Ali mora da je patila; nakon petnaest
godina zajedničkog života i sina, mora da je, suočena s takvim raspletom svog života,
tugovala i žalila i plakala, makar i u tišini.
Avgustin i Monika su u međuvremenu intenzivno tragali za podesnom ženom.
Našli su devojku – još dete – koju je Avgustin upoznao i koja mu se „dovoljno dopala“
da je zaprosi. Njeni su se roditelji složili, i par je zaručen, iako je njena maloletnost
zahtevala čekanje od skoro dve godine. Ali je Dolorosino stalno prisustvo pod
Avgustinovim krovom, u Avgustinovoj postelji – i, samo da su znali, neizbrisivo urezano
u njegovom srcu – uznemiravalo njegovog budućeg tasta i taštu. Dolorosaje iznenada
postala jedina smetnja opštoj sreći, i morala je da bude uklonjena. Lošu vest saopštio joj
je Avgustin, a možda i Monika.
Krotko, ne praveći scenu, Dolorosa je rekla da razume. Radi Avgustinove
materijalne i duhovne dobrobiti, iz njegove će kuće dobrovoljno ukloniti svoju
nepoželjnu ličnost. Šta je osećala osim mučne tuge dok se poslednji put i konačno
opraštala sa svojim voljenim Avgustinom i sinom jedincem? Za razliku od skoro svih
drugih muškaraca koji su isterivali svoje konkubine, Avgustin je odlučio da zadrži svog
(vanbračnog) sina. Kakve je reči utehe Adeodatu Dolorosa istrgla iz srca koje joj se
kidalo dok je ovaj posmatrao majku kako pakuje svoje stvari?
Dolorosa je otplovila natrag u svoj afrički zavičaj, sama, zaričući se da se nikada
više neće predati nijednom drugom muškarcu. Njen je odlazak slomio Avgustinovo srce,
smrvio ga u krvareći organ bola (kako je sam rekao), i mada ga je žestina požude
nagonila da stupi u vezu s drugom konkubinom dok čeka bračni seks sa svojom
detinjom nevestom, nikada se nije oporavio od udarca Dolorosinog gubitka. Onda mu se
Bog obratio, zapovedivši mu da se uzdržava od seksualnih odnosa s konkubinom i da
ponovo promisli o svom planu da se oženi. Avgustin je odmah odgovorio i odlučio da
živi u celibatu.
Možemo pretpostaviti da su posledice prekinute ljubavne veze bile barem isto
toliko bolne za Dolorosu koliko i za Avgustina, koji se nikada stvarno nije oporavio.
Poništio je svoju veridbu i posvetio se napredovanju u crkvi, gde se razvijao u značajnog
aktera. Ali je nastavio da žali za svojom izgubljenom draganom. Njihova je veza izvesno
mogla da traje i čitavog života da zgađenost nad vlastitom snažnom seksualnošću,
pojačana ličnim ambicijama, nije Avgustina navela da se odrekne svoje konkubine iz
niže kaste.
Dolorosa je ostala da do kraja živi samotnjačkim životom, jer bi inače njena smrt
bila događaj koji bi Avgustin zabeležio. On je, međutim, pisao jedino o svojoj patnji,
svojim žaljenjima, svojoj muci. Ako se bilo kad za nju raspitivao, slao joj novac ili je
obavestio kad je umro šesnaestogodišnji Adeodat, tako nešto nije pomenuo. Ona pak
mora da je znala da se Avgustin 389. vratio u Afriku, da je dve godine kasnije zaređen
kao sveštenik, i da je 396. postao hiponski episkop. Mora da je bila veoma zadovoljna
što je zaređen u njenom vidu hrišćanstva, i što se uzdigao u crkvenoj hijerarhiji.
Vekovima kasnije, Avgustinovo preobraćenje u ortodoksno hrišćanstvo i dalje se
nepravedno pripisuje Ambroziju umesto ženi koja ga je petnaeast godina na to
nagovarala. Umesto da bude slavljena zbog ogromnih doprinosa koje je dala duhovnom
razvoju svog ljubavnika, Dolorosa je neopaženo prešla u istoriju, anonimna, osim što je
poznata po svom pravnom i seksualnom statusu kao Avgustinova konkubina.
 DRUGO POGLAVLJE

Istočnjačke konkubine i haremi

U istočnjačkom svetu, konkubinat je bio služavka braka, zakonom priznat i
društveno prihvaćen. Razvio se kao odgovor na odbijanje muškaraca da prihvate jednog
seksualnog partnera, i zadovoljavao je njihovu želju da se razmeću muškošću i
naglašavaju bogatstvo posedovanjem žena koje im nisu supruge. Takvo
institucionalizovano neverstvo moglo je da opstane jedino u onim društvima kojima su
muškarci upravljali u potpunosti. Čak i onda, funkcionisanje ustanove konkubinata na
individualnom nivou, kad su muževi u bračnu zajednicu uvodili nove žene, zahtevalo je
barem minimalno zadovoljenje potreba i žene i konkubine. Preciznije, zakoni kojima je
konkubinat regulisan imali su za svrhu da žene štite od muževljeve emocionalne izdaje,
a konkubine od odmazde istih tih nesigurnih žena. Najupadljivija razlika između
konkubinata i ustanove ljubavnica jeste da su konkubinina deca bila zakonski priznata.

Konkubine u Kini14

„Kako je tužno biti žena! Ništa na svetu nije tako jeftino“, jadikovala je kineska
pesnikinja iz trećeg veka Fu Sjuen.15

14 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Jung Chang, Wild Swans: Three Daughters of China (New York: Simon &
Schuster, 1991); Kangi Sun Chang, The Late MingPoet: Ch ’en Tzulung, (New Haven: Yale University
Press, 1991); Gail Hershatter, ”Courtesans and Streetwalkers: The Changing Discourses on Shanghai
Prostitution, 1890-1946“, Journal of the History of Sexuality, (Oct. 1992), 3, no. 2, 245-269; Inside Stories
of the Forbidden City, prev. Zhao Shuhan (Beijing: New World Press, 1986); Maria Jaschok i Suzanne Miers
(ur.), Women in the Chinese Patriarchal System: Submission, Servitude, Escape and Collusion (London: Zed
Books Ltd., 1994); Marica Jaschok, Concubines and Bondservants (N.J.: Zed Books, 1989); Keith
McMahon, Misers, Shrews, and Polygamists: Sexuality and Male-Female Relations in 18th Century Chinese
Fiction (Durham: Duke University Press, 1995); Marinus Johan Meijer, Murder and Adultery in Late
Imperial China (The Netherlands: E. J. Brill, 1991); James A. Milward, ”A Uyghur Muslim in Qianlong’s
Court: The Meanings of the Fragrant Concubine,“ Journal of Asian Studies, 53, no. 2 (May 1994), 427-458;
Albert Richard O’Hara, The Position of Women in Early China (Taipei: Mei Ya Publications, 1971); Sterling
Seagrave, Dragon Lady: The Life and Legend of the Last Empress of China (New York: Knopf, 1992);
Marina Wamer, TheDragon Empress: Life and Times of Tz’uhsi: 1835-1908, Empress Dowager of China
(London: Weidenfeld & Nicolson, 1972).
15 Fu Xuan, treći vek, navedeno u Seagrave, 29.
 U drevnoj Kini, sistem neprikosnovenog patrijarhijata diktirao je i najmanju
pojedinost ženinog života, suzbijajući individualizam i oduzimajući pravo na izbor. Od
davnina do modernih vremena, potčinjenost žena bila je stalna crta društva. Položaj
Kineskinja drastično je promenjen tek kad se stari poredak raspao pred naletom
revolucionarnih pokreta u dvadesetom veku.
Konfučijanstvo, životna filozofija koju je utemeljio mudrac Konfučije (551-479 pre
n.e.), vladalo je mišlju i političkom strukturom kineskog naroda preko dva milenijuma.
U periodu dinastije Han (206. pre n.e. – 220. n.e.) prihvaćeno je kao zvanična ideologija.
Prema učenju konfučijanstva, porodica je osnova čitavog društva, a žene se preziru kao
intelektualno manjkave. Zakoni pod uticajem konfučijanstva nalagali su da žene budu
potčinjene svojim muževima, ćerke očevima, udovice sinovima, a žene uopšte
muškarcima.
Budizam, koji je nastao u Indiji u šestom veku pre nove ere, raširio se i do Kine,
gde se s konfučijanstvom borio za prevlast. Budizam nije uspeo da zameni tradicionalni
kineski konfučijanski način življenja, ali je u četvrtom veku već postojao naporedo s
njime i uticao na njega. Kineski je budizam takođe omalovažavao žene, karakterišući ih
kao pohotnije i slabije volje od muškaraca. Načela i konfučijanstva i budizma osnažila
su način života kojim su žene podjarmljene, a njihova svojeglavost suzbijena.
Kao i Grci i Rimljani, Kinezi su rođenje ćerke primali bez radosti, često s
nezadovoljstvom. Devojčica je značila samo još jedna gladna usta od kojih njena
porodica nikada neće imati koristi. Ili će postati žena koja će raditi za svoga muža, ili će
biti prodana kao konkubina ili mui tung, robinja, koja će verovatno donositi manje novca
nego što su joj roditelji potrošili na njen odgoj. Zašto, onda, da živi, gubitnica od
trenutka kad se iskoprcala iz ? A ako bi preživela to izbiranje novorođenčeta, zašto i da
joj daju ime, kad je samo privremeni član porodice predodređen da živi negde drugde,
pod krovom nekog drugog muškarca? I tako su mnoge devojčice vekovima označavane
brojevima umesto imenima: Ćerka Broj 1, Ćerka Broj 2. Iz psiholoških studija o
zatvorenicima znamo kako takav sistem utiče na psihu. U Kini se takvo prezrivo
zanemarivanje individualnosti širilo i na žene koje su imale imena i koje su u svakom
drugom pogledu delile položaj svojih sestara s brojevima.
Konkubinat je u Kini integrisan u porodičnu strukturu. Konkubine su imale jasno
definisane uloge i dužnosti. Dopunjavale su žene i imale izvestan status, nizak ali
poseban. Za njih je bilo manje verovatno da ih preziru kao kurve nego učenu Aspasiju ili
pobožnu Dolorosu ili njihove grčke i rimske koleginice, iako su Kinezi svoje konkubine
često uzimali iz javnih kuća.
Konkubine koje su bile bolje sreće živele su u odvojenim kućama, ali je većina
delila gospodarevo domaćinstvo sa njegovom ženom, decom, poslugom, i često i drugim
konkubinama. To je pružalo izvesnu sigurnost, ali je i vodilo u složene i teške odnose
između raznih članova domaćinstva. Konkubinino blagostanje i sreća često su zavisili od
njene veštine u domaćim spletkama i, doslovno, seksualnoj politici.
Posedovanje konkubina bilo je pitanje prestiža. Što ih je muškarac više imao, to je
bilo bolje. Konkubine su davane kao pokloni zvaničnicima ili mladoženjama. U isto
vreme, svi su znali da pristojna žena ne postaje konkubina, „udata u sramoti bez
ceremonije venčanja“.16
Konkubina bi gospodara pratila na poslovnim putovanjima kad žena nije mogla da
se oslobodi obaveza u kući. Njen važniji zadatak bio je da obezbedi naslednike kad žena
nije mogla. Rađanje sina osiguravalo je ograničen povlašćeni položaj čak i najnižoj
konkubini. Ako je bila robinja, tada ne bi više bila izložena riziku da je prodaju iz
najsitnijeg hira bilo kog od starijih članova domaćinstva.
Iako je kineska konkubina imala pravni status, uživala je malobrojna prava, ali je
bila opterećena mnogim obavezama. Kad bi spavala s drugim muškarcem, optuživana je
za preljubu, a ako bi je gospodar uhvatio na delu, mogao je da ubije i nju i njenog
ljubavnika. Druge su kazne uključivale sedamdeset sedam udaraca za nju i osamdeset
sedam udaraca za njega bambusovim štapom, ili umorstvo davljenjem oboje u korpi
koja je korišćena za prenos svinja na pijacu. Za razliku od ženoubistva, ubistvo
konkubine povlačilo je laku kaznu.
Gospodari su mogli da se oslobode konkubina nekom vrstom razvoda, a barem u
teoriji, i konkubine su mogle da se reše gospodara. Gospodar je mogao da se pozove na
sedam tradicionalnih „izgovora“, ili osnova za njegovu odluku, uključujući i obest i
brbljivost. Konkubina je mogla da navede samo tri, uključujući i nepostojanje doma u
koji bi mogla da se vrati, što je bio eufemizam za gospodarevo siromaštvo.
Konkubine su imale isto tako raznovrsno poreklo kao i njihovi gospodari. Neke su
poticale iz uglednih porodica čiji su očevi sticali korist iz takve pogodbe. Mnoge su bile
mooidžai, robinje koje su siromašni roditelji napuštali ili prodavali, a onda su ih uzimali
u javne kuće i ubacivali u uličnu prostituciju pre nego što su obučene ili prodane (za
lepe, čak i preterane, sume) kao konkubine.17
Kriterijumi za izbor žene i konkubine veoma su se razlikovali. Konkubinin status i
ponašanje nisu bili od velike važnosti, ali je morala da poseduje bilo veštine u erotskim
umećima ili potencijal za njih, i – ako je muškarac birao – fizičke draži. Kad bi
ljubomorna ili oprezna žena ili uticajna konkubina odlučivale o tom izboru, radije su se
opredeljivale za skromnu mooidžai, za koju je bilo malo verovatno da će im ikada
ugroziti položaj.
Mooidžai koje su prodavane kao konkubine izlagane su kao roba, i to prema ritualu
šouma. Devojka je imala da paradira, takoreći, ispred potencijalnih kupaca, da bi
pokazala lice, šake i ruke, a iznad svega, odvijena stopala. U Kini su stopala bila od
neobične važnosti, posebno njihova veličina. Takođe je ispitivan devojčin jedinstven
telesni miris, prvo zuba i daha, onda pazušnih jama, koje bi kupci njuškali, a ponekad i
vaginalni miris. U vaginu bi gurnuli urmu, i onda je izvukli da bi klijenti mogli da je
pomirišu ili poližu.
Zahvaljujući mirisu, jedna je konkubina postala legendama junakinja. Do danas,
Sjang Fei, „mirisna konkubina“ mandžurske dinastije (Ćing) u osamnaestom veku,
poštuje se kao junakinja fikcionalnih romansi i kineske opere. Celo njeno biće odisalo je
16 Denise Chong, The Concubine's Children (Toronto: Viking, 1994), 8.
17 Institucija mooijai ukinuta je Aktom o služavkama iz 1923, ali se u tragovima zadržala mnogo duže.
legendarnim mirisom Sjang Fei, i nije imala potrebe za parfemima ili puderima. Car iz
mandžurske dinastije bio je toliko fasciniran da ju je tajno odveo od muža i doveo je kod
sebe na kraljevski dvor. Usput je organizovao dnevne masaže buterom i kupke u
kamiljem mleku da bi je održao mirisnom.
Sjang Fei nije uzvraćala carevo obožavanje. Naprotiv, u svojim širokim rukavima
nosila je male bodeže i služavkama se poveravala da namerava da ih upotrebi da bi se
osvetila što je oteta od voljenog muža i svog zavičaja.
Carica majka, plašeći se za sigurnost svoga sina, umešala se i Sjang Fei podarila
„milosrdnu smrt“ davljenjem. Car, izvan sebe od žalosti, obgrlio je njeno beživotno telo.
Čak i onda je njen leš obavijao prijatan miris.
Za stvarne žene (s ljudskim mirisom), konkubinat nije bio ni tragično romantičan ni
herojski. Obično se konkubinin život svodio na kućni pritvor, gde je bila zatvorena sa
suparnicama: suprugom, ostalim konkubinama, čak i služavkama, pri čemu su sve stalno
spletkarile i svađale se. U pitanju je bila sigurnost – ili tačnije, njen nedostatak. S
obzirom na to da je sve zavisilo od njihovog muža ili gospodara, sve su se te žene
nadmetale za njegovu pažnju i naklonost, koristeći spletke da obezbede taj položaj, što
je svaku prisiljavalo da podmeće nogu svojim suparnicama. Najbolji način za konkubinu
da ostvari tu ambiciju bio je da rodi dečaka.
U skromnijem domaćinstvu, konkubina bi nekada provodila dane obavljajući
najteže kućne poslove, dok joj je život zagorčavala ljubomorna žena, večno na oprezu,
ili suparnička konkubina. U imućnijem domu, dani su znali unedogled da joj se oduže,
dok je vreme curilo u kućnim poslovima, ritualima oblačenja, tračarenju i maratonskim
partijama mađianga18. Da bi odagnale dosadu, konkubine su često pušile opijum. Njihovi
su ljubavnici podržavali tu praksu jer su žene zavisne od opijuma bile manje
nezadovoljne i bile su poslušnije.
Vekovi kineskog konkubinata proizveli su milione konkubina, ali kao što je često
slučaj i s običnim ljudima, malobrojne su ostavile bilo kakav zapis o svom životu. Neke
od njih, kao „mirisna konkubina“ iz osamnaestog veka, žive u legendama. Druge, koje
su živele u devetnaestom veku i početkom dvadesetog veka, traju u sećanjima svoje dece
i unučadi. Od njih, nekoliko ih je istraživačima i piscima prenelo sve čega su mogli da se
sete i što su mogli da dokumentuju. Dve tako zapamćene konkubine su Jufang, koja je
živela u Kini, i Maijing, koja je počela kao konkubina u Kini, a onda ubrzo emigrirala u
Kanadu.

Jufang

Jufang je rođena petog dana petog meseca u rano leto 1909, usred previranja u
jugozapadnoj Mandžuriji, četiristo kilometara severoistočno od Pekinga. Bila je lepa

18 Vrsta igre tipa domina, ali daleko složenija. Najčešće se igra u novac, kao igra na sreću. – Prim. prev.
devojka ovalnog lica i blistave kože na kojoj su se isticali ružičasti obrazi. Sjajna crna
kosa bila joj je skupljena u debelu pletenicu toliko dugačku da joj je dosezala do struka.
Stopala Jufang bila su vezana, što je bio znak plemenitosti, jemstvo pokornosti i
obeležje lepote. Povrh toga, bila je krotka i lepo vaspitana. Kao konkubina, vredela je
dovoljno novca da je njen otac mogao da ispuni dugogodišnju ambiciju da stekne
sopstvene konkubine. Pregovarao je s generalom Sjueom, vrhovnim vojnim
zapovednikom i šefom policije, i Jufang je ubrzo predata generalu na staranje.
Jufang je imala sreću da je general Sjue nije preselio u kuću koju je delio sa ženom
i drugim konkubinama. Možda zato što je bila tako mlada i lepa, smestio ju je u vlastiti
dom, s poslugom i umiljatom mačkom. General ju je posećivao i vodio ljubav s njom, i
davao joj novac. Podsticao ju je da puši opijum, ali je nije na to i prisiljavao. Kad je bila
sama, Jufang je vreme provodila čitajući romane i poeziju, negujući ruže i radeći u bašti,
i igrajući se s mačkom. General Sjue joj je dozvoljavao da ide u operu i, premda
nevoljno, da posećuje roditelje. Kad bi izlila bujicu svojih strahova da ima slab uticaj
nad svojim ljubavnikom, njen otac nije imao razumevanja.
Jednog su se dana strahovi Jufang obistinili: general Sjue prestao je da joj dolazi.
Šest je godina živela sama. Ponekad bi pisao, i stalno je slao novac, ali je Jufang bila
onespokojena i ojađena. Oplakivala je njegovo neobjašnjivo povlačenje i stalno
preispitivala vreme koje su zajedno provodili, pokušavajući da razume. Jednog dana, on
se vratio, i kao da se nije izgubio prethodnih šest godina, vodio je s njom ljubav.
Mesec dana kasnije, Jufang je ushićeno otkrila da je trudna. Kad im se rodila ćerka,
general joj je naložio da dete nazove Bao Ćin. Godinu kasnije, nju i Bao Ćin pozvao je u
kuću koju je delio sa ženom i drugim konkubinama. Snuždena, Jufang se pokorila.
U novom domu, obistinili su se najgori strahovi Jufang. Po njenom dolasku,
služavka joj je iz ruku ščepala Bao Ćin i predala je madam Sjue, koja je odlučila da
podigne dete kao svoju ćerku. Bao Ćin više neće zvati Jufang „mama“; tako će
oslovljavati isključivo madam Sjue. Osim toga, Jufang će se duboko klanjati pred Bao
Ćin baš kao i pred madam Sjue.
Preko noći, Jufang je postala drugorazredna konkubina čiji je položaj bio veoma
nalik služavkinom. Madam Sjue se prema njoj odnosila s gorkom mržnjom. Za Jufang
bolnije je bilo saznanje da stari general Sjue umire. Sada je jasno razumela zašto se
general Sjue tako iznenada ponovo pojavio u njenom životu. Bez dece i namšenog
zdravlja, on i njegova žena su odlučili da materica Jufang posluži kao posuda iz koje će
nastati njegovo poslednje dete.
Ubrzo će sudbina Jufang biti u rukama nemilosrdne madam Sjue. Da bi se rešila
biološke majke Bao Ćin, madam Sjue će verovatno prodati Jufang, možda nekom
imućnom muškarcu, a možda čak i javnoj kući.
General Sjue je spasao Jufang. Izdišući na samrtnoj postelji, preklinjao je ženu da
oslobodi njegovu konkubinu. Madam Sjue je uslišila njegovu molbu i Jufang je odjurila
kući svojim roditeljima, gde je zatekla pakao. Majka joj je pretrpela poraz u borbi za
moć sa dve konkubine kupljene od novca generala Sjuea, koje su njenom mužu bile
neuporedivo draže. Konkubine su nastupale kao tim i ugnjetavale domaćinstvo,
uključujući i Jufang. Priča Jufang ima netipično srećan kraj. Jedan slobodoumni
porodični prijatelj bio je zanesen njenom lepotom i oženio se njome, izbavivši je tako iz
njenog turobnog života.

Maijing19

Dve godine pre nego što će se roditi Jufang, 1907, Leong Maijing rođena je u
južnoj Kini, u provinciji Guangdung, a umrla ja skoro šezdeset godina kasnije u
kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. Zahvaljujući njenoj unuci Deniz Čong,
autorki dirljivih i pomno sačinjenih memoara Konkubinina deca: Priča o
kineskojporodici koja je živela na dve strane sveta, tužna pripovest Maijing nije
izgubljena.
Porodica Maijing nije bila toliko siromašna da bi morali da utope ili se na neki
drugi način reše svog neželjenog ženskog deteta. Sa četiri godine, već je bila toliko
tvrdoglava da se oduprla majčinim naporima da joj uveže stopala, zahvaljujući čemu je
mogla da se plasira kao dete nevesta. Umesto toga, prodata je kao služavka. Kad je u
sedamnaestoj godini bila pristala za udaju, vlasnik ju je kao konkubinu preprodao Čanu
Samu, oženjenom seljaku koji je želeo družbenicu u Kanadi, gde se radom borio da
steknc novac i popravi sudbinu svoje žene i ćerke u Kini.
Maijing je bila užasnuta. Verovala je da pristojne devojke ne postaju konkubine, ali
jedina druga mogućnost kojajoj je preostajala bilo je samoubistvo. Maijing je izabrala
život, i prvi je put upoznala Čan Sama na vankuverskom doku. Posle ručka u znak
dobrodošlice, rekao joj je da mora da radi dve godine kao konobarica u čajdžinici da bi
mu nadoknadila novac koji je pozajmio za njen put. Maijing je bila zgranuta i ljuta; u
kineskoj kulturi konobarice su smatrane jedva boljim od prostitutki. Njena nova veza
loše je počela.
Maijing se, međutim, pokazala kao popularna konobarica koja je zarađivala znatne
napojnice. Bila je nalik lutki, ni metar i pedeset centimetara visoka, i vitka kao
bambusova trska, bele napuderisane kože, iščupanih obrva, finih crta lica i guste kose
prikladno oblikovane.
Kad je Maijing napunila devetnaest godina, sa Čan Samom dobila je ćerku, Ping, a
godinu dana kasnije i Nan, čiji je pol mučio Maijing isto onako kao što se i njena majka
uznemirila kad se ona rodila. Ubrzo potom, mala porodica vratila se u Kinu u produženu
posetu, jer je Čan Sam hteo da uveri ženu, Huangbo, koja je upravo saznala da joj muž
ima konkubinu, da će svi zajedno srećno živeti pod istim krovom.
Dve su se žene od samog početka svađale, pri čemu je dominantna Maijing kinjila
krotkiju Huangbo i odbijala da obavlja svoj deo kućnih poslova. Da bi održao mir u
kući, Čan Sam je poslao Maijing u školu i odlučio je da uzme drugu konkubinu da
pomogne oko kuće. Na tu vest, Maijing i Huangbo ujedinile su se u zajedničkom

19 Izvor za Mayying je Chong, The Concubine ’s Children.

negodovanju, prisilivši Sama da odustane od svojih planova. Iako je obično spavao sa
Huangbo, oplodio je i Maijing, koja je ubedila Čan Sama da njen prvenac treba da bude
rođen u Kanadi da bi uživao povlastice kanadskog državljanstva. On je pristao, ali su
Ping i Nan ostale u Kini sa Huangbo. Kao Čan Samovu ženu, smatrali su je svojom
majkom.
U Kanadi je Maijing očajavala, rodivši još jednu ćerku, majku Deniz Čong, Hing,
kasnije poznatu kao Vini. Odnos između Hinginih roditelja brzo se kvario. Velika
ekonomska kriza uništila je privredu u Britanskoj Kolumbiji, a kineske četvrti bile su još
teže pogođene. Dok je Maijing radila kao konobarica da bi mogla da izdržava i
kanadsku i kinesku granu porodice, Čan Sam je uzaludno tražio posao. Jednog dana,
Maijing je prosto pobegla, bez reči, i ostavila ga s detetom.
Maijing nije daleko otišla. Čan Sam ju je našao u čajdžinici i podsetio je na njene
obaveze, i Maijing se vratila kući. Ali, nije se pomirila sa svojim statusom konkubine,
koji je mnogo zahtevao a malo pružao, te je počela da pije i da se kocka sa zahvalnim
gostima u čajdžinici. Delimično da bi se oslobodila od Čan Samovog budnog nadzora i
neprestanog pridikovanja, Maijing ga je podsticala da ide u Kinu, nadajući se da će
dobiti sina za kojim su svi čeznuli. On je pristao, a ona mu je od svoje plate pokrila
troškove puta.
U selu u Kini, Čan Sam i Huangbo počcli su da grade kuću zahvaljujući novčanim
doznakama od Maijing, koja je njihove stalne zahteve ispunjavala pozajmljujući novac
od svog poslodavca i komisionom prodajom lutrijskih listića. Niko joj se nije zahvalio –
te su se žrtve podrazumevale.
Ali Maijing nije bila žena koja se žrtvuje, a posebno ne za dosadnog Čan Sama koji
je obezbeđen sedeo u Kini. Počela je sebi da ugađa pozajmljujući još novca: kupovala je
elegantnu odeću, kockala se, išla na kratka putovanja u Viktoriju.
Kocka je, međutim, postala više od neobavezne razonode, i Maijing je ubrzo
postala ozbiljan zavisnik, i nije mogla da prestane da se kladi u buduće nadnice, koje je
često gubila. Konačno, ozbiljno prezadužena, počela je da se prostituiše s gostima u
čajdžinici koji bi isplaćivali njene dugove ili bi joj direktno davali novac.
Nedaće su tek predstojale. Čan Sam je 1937. odlučio da se vrati u Kanadu,
ostavivši u Kini Huangbo, Ping, Nan i svog novorođenog sina, Juena. Porodica je
tugovala, umesto da se raduje rođenju tog dugoočekivanog deteta, jer su stopala malog
Juena bila groteskno izobličena, okrenuta unazad kao da mu torzo ide napred, a noge
unazad. (U Kanadi je Maijing toliko čeznula za sinom da je Hing pokušala da preobrazi
u muško, oblačeći je u pantalone i šišajući je na kratko.)
Uprkos finansijskim pritiscima i silasku u pakao kockarske zavisnosti i prostitucije,
Maijing je izuzetno uživala u svojoj slobodi za vreme Čan Samovog produženog
boravka u Kini. Njihovo se ponovno nalaženje brzo izvrglo u ogorčenost. On joj je
prebacivao zbog kocke, pušenja, napijanja, i rasipništva, i „još je više držao do svoje
moralne nadmoći nad njom“.
 Maijing je prezirala njegovu štedljivost (porcija pirinča za obed, s malo kečapa ili
džema, na primer) i ljutio ju je njegov autoritativni stav, konfučijanske izreke kojima ju
je zasipao, i pokušaji da je kontroliše.
Kad je Čan Sam zatekao Maijing u stanu drugog čoveka, ona ga je zauvek
napustila, uzela Hing i preselila se u Nanaimo, u Britanskoj Kolumbiji. Čan Sam je to
primio mimo: „I dalje je bila njegova konkubina; jedina je razlika bila u tome što nisu
više živeli zajedno.“ Njegovo srce, pošto je pripadalo Huangbo, nije bilo dirnuto
bekstvom Maijing. Osim toga, znao je da će ona nastaviti da šalje novac porodici u Kini.
Maijing je služila kao konobarica, kockala se i toliko pila da je stalno povraćala.
Gnev zbog onoga na šta joj se život sveo iskaljivala je na Hing, sistematski ju je tukla i
kinjila je na sve moguće načine. „Zašto već jednom ne umreš?“ stalno je mučila ćerku.
Maijing je naposletku našla čoveka kojeg je poštovala. Čou Gun bio je pametan
čovek, kojeg Velika ekonomska kriza nije utukla, i započeli su vezu koja je godinama
potrajala. Gun, čiji su žena i deca bili u Kini, nije izdržavao Maijing; zbilja, brižljivo je
vodio računa o svakoj pozajmici. Ali joj je pomogao da stekne ono što je najviše htela:
sina koji će o njoj brinuti kad ostari. Kineski dečaci koji su se mogli usvojiti bili su kao
retki dragulji – vredeli su deset puta više nego devojčice, a Maijing je morala da plati tri
stotine dolara za malog Goklenga, kasnije preimenovanog u Lenard.
Izmenjene životne prilike Maijing – niže nadnice usled ekonomske krize, dvoje
dece, Gun – pojačale su i njenu ozlojeđenost prema Čan Samu i njeno osećanje
nezavisnosti. Kad bi na ulici videla Čan Sama, pravila se da ga ne poznaje, a Hing je
zabranila da ga zove Baba zato što, govorila je: „On nije tvoj otac.“ Više mu nije davala
novac, a upravo je Čan Sam plaćao Hing školarinu.
Maijing se 1939. preselila u Vankuver, gde je živeo Gun. Goklenga je smestila kod
nekog starijeg para, a Hing je uzela sa sobom da žive u garsonjeri. Gun joj je bio
ljubavnik, ali je tačno odredio uslove njihove veze: ona mora da iznajmljuje svoj stan i
plaća sve svoje troškove.
Čan Sam, u čežnji za Huangbo i ponižen ozloglašenošću Maijing u kineskoj
zajednici, procenio je da mu samopoštovanje nalaže da se od nje „razvede“. „Ja sam te
doveo iz Kine. A pravo je da me [Čou Gun] pita za dopuštenje da li sme da ima bilo šta s
toborn.“
Maijing se razbesnela. „Ne nosim burmu“, odvratila je. Ali Čan Sam jeste nosio
venčani prsten, jer je on, za razliku od svoje konkubine, bio oženjen. Čan Sam je bio
rešen da proda svoju neposlušnu i obeščašćenu konkubinu. Čou Gun, rekao je Maijing,
mora da mu plati tri hiljade dolara da bi na nju stekao pravo.
„Ja nisam na prodaju“, odbrusila je. Čou Gun nikada ni centa neće platiti Čan
Samu, a ona će sa svojim životom raditi šta god hoće. A to je bilo – dalje napijanje i
kockanje, zalaganje i povraćaj nakita, zlostavljanje ćerke, čiji je najteži greh bio njen
prezreni pol, i ljubav prema Gunu.
Jednog je dana Čan Sam doneo Maijing strašnu vest da je njihova ćerka Nan umrla.
Maijing je poslala izjavu saučešća Huangbo, i pisala je Pin, svojoj najstarijoj ćerki:
„Nemoj više da mi pišeš. Srce mi je slomljeno.“ Time je presekla veze s kineskom
porodicom koje su nju i Čan Sama spajale toliko godina.
Život Maijing dobio je ustaljeni obrazac. Selila se iz garsonjere u garsonjeru, stalno
u potrazi za sve jeftinijom kirijom. Decu je čas slala da žive kod drugih, čas ih uzimala
kod sebe. Jednom je pokušala da im uredi dom. Kupila je nameštaj, uključujući i
polovnu naslonjaču za Hing. Kasnije se Čan Sam ponovo pojavio u njihovom životu kao
uzgredni poznanik, a proteklo vreme je ublažilo neprijateljstvo između njega i njegove
konkubine.
Hing je, međutim, žalostio majčin prezaduženi i nestabilni život Gunove
neizdržavane ljubavnice. Maijing je Guna toliko volela da je žrtvovala Hing da bi za
njime jurila, ponekad iz grada u grad. Kasno noću, međutim, ipak je morala da se
kradom vrati iz njegove sobe u svoju. Gde je, pitala se Hing, majčina čast u svemu
tome? Najzad, da bi ublažila večito siromaštvo svoje porodice, Hing se upisala u
medicinsku školu, gde je trpela nemilosrdne uvrede i diskriminaciju zbog svog azijskog
porekla. Svakog je meseca slala Maijing ček od plate u iznosu od sto i pet dolara.
Maijing bi ga unovčila i Hing slala džeparac od pet dolara.
Kad se Hing, koja je samu sebe zvala Vini, verila, Maijing je u zamenu za
roditeljski blagoslov tražila pet stotina dolara za mladu, i Vinino obećanje da će podići
Goklenga, sada Lenarda. Dobila je novac za otkup mlade, ali je Vinin verenik odbio da
uzme Lenarda. Maijing je to prihvatila, i Vini poklonila tradicionalni svadbeni dar u vidu
perjanog jorgana i dva jastuka, uz sanduk od kedrovine koji je kupila na rate.
Maijing je nastavila da pije, svađa se i zanemaruje sebe, sina, kuću i čak i voljenog
Guna. Sa Vini je ponovo stupila u vezu tek kad je pala u očajanje. Gun ju je napustio,
rekavši da joj čak i kad bi ostala bez pare, ni centa ne bi dao.
Maijing se preselila kod Vini, ali je njena neutaživa žeđ za alkoholom i potreba za
novcem da bi ga nabavila stvarala neizdrživu napetost. Jednom, kad je klela Vini da
umre, Vini je ogorčeno prasnula: „Tukla si me skoro do smrti; zašto me jednostavno nisi
vezala za telefonski stub, i šibala me dok ne izdahnem? Onda ne bih morala da
proživljavam ovu bedu!“
Pošto je Maijing odbila da se iseli, Vinin muž ju je izneo do svog automobila i
odvezao ju je do Čan Samove garsonjere u kineskoj četvrti. Sklopivši neverovatno
primirje, ona i Čan Sam su se ujedinili protiv Vini. A onda su nastavili da žive odvojeno;
on je 1957. umro od raka.
Život Maijing bio je nalik stropoštavanju u ambis alkohola, odvratnih pansiona i
sezonskog rada na branju voća i povrća. Ona i Vini su se na kratko vreme mirile i
sastajale sve do 1967, kad je Maijing poginula u saobraćajnoj nesreći.
U izveštaju iz mrtvačnice stajalo je da je u vreme smrti, Maijing bila visoka sto
šezdeset dva centimetra i imala oko četrdeset pet kilograma. I njena je imovina bila
podjednako sitna: 40,94 dolara, priznanica iz zalagaonice za nakit od nefrita, bočice
osušenih trava i kašmirski džemper koji joj je Vini poklonila. Gun, suvih očiju, priložio
je pedeset dolara za sahranu na koju nije otišao. Maijing, od rođena osuđena na patnju
zbog siromaštva i pola, pokopana je nekoliko redova od Čan Sama, te tako od njega
otuđena i u smrti kao i u životu.

Konkubine u Japanu20

Za razliku od Kine, drevni Japan, kao agrarna zemlja, cenio je svoje žene, premda
ne toliko da bi im bila priznata jednakost s muškarcima. Boginje su u panteonu
animističkog šintoizma duboko poštovane, a kad je boginja Sunca, Amaterasu Omikami,
Veliko Božanstvo Što Sjaji Na Nebu, svog unuka s neba poslala da vlada Japanom, time
je utemeljila od bogova ovlašćenu japansku carsku porodicu.
Japanci su se isto tako klanjali šintoističkim boginjama koje su u usmenim
legendama predstavljene kao žene koje slobodno terevenče i upuštaju se u ljubavne veze
u nizu.21 Te raskalašne boginje bile su božanski dokaz da je seks radosna delatnost i da
ga žene mogu započeti i u njemu uživati isto kao i muškarci. Kao posledica toga, u
šintoističkom Japanu, i žene i muškarci slobodno su mogli da izražavaju svoju
seksualnost. Jedino je ratnička samurajska klasa bila seksualno uzdržana. Čak i danas,
japansko obožavanje seksa srž je nacionalne kulture.
Japanska rana kultura, blagonaklona prema ženama, odobravala je ženske vladare.
Od legendarnih, nezabeleženih vremena, sve do 12. veka, žene su bile na položajima
vlasti i moći. Period od 522. do 784, na primer, značajan je po tome što su kraljice

20 Glavni izvori za odeljke o japanskim konkubinama i gejšama su: Liza Crihfield Dalby, ”Courtesans and
Geisha: The Real Women of the Pleasure Quarter“, u Elizabeth de Sabato Swinton (ur.) Women of tlie
Pleasure Quarter: Japanese Paintings andPrints of the Floating World (New York: Hudson Hills Press,
1995); Liza Crihfield Dalby, Geisha (Berkeley: University of California Press, 1998); Liza Dalby,“Tempest
in a Teahouse“, Far Eastern Economic Review, 27 July 1989, 3637; Sheldon Garon, Molding Japanese
Minds: The State in Everyday Life (Princeton: Princeton University Press, 1992); Joy Henry, Understanding
Japanese Society (New York: Routledge, 1987); Laura Jackson, ”Bar Hostess“, in Joyce Lebra, Loy Paulson
i Elizabeth Powers (ur.), Women in Changing Japan (Boulder: Westview Press, 1976); Sumiko Iwano, The
Japanese Woman: Traditional lmage and Changing Reality (Cambridge: Harvard University Press, 1993);
Yamakawa Kikue, Women of the Mito Domain: Recollections of Samurai Family Life (Tokyo: University of
Tokyo Press, 1992); Takie Sugiyama Lebra, Above the Clouds: Status Culture of the Modern Japanese
Nobility (Berkeley: University of California Press, 1993); Lisa Louis, Butterflies of the Night: Mama Sans,
Geisha, Strippers, and the Japanese Men They Serve (New York: Tengu Books, 1992); Lady Nijo, prev.
Wilfrid Whitehouse i Eizo Yanagisawa, Lady Nijo’s Own Story (Rutland: Charles E. Tuttle Company, 1974);
Bill Powell, ”The End of the Affair?“ Newsweek, July 10, 1989, 22-23; Albrecht Rothacher, The Japanese
Power Elite (New York: St. Martin’s Press, 1993); Sharon L. Sievers, Flowers in Salt: The Beginnings of
Feminist Consciousness in Modern Japan (Palo Alto: Stanford University Press, 1983); and Elizabeth de
Sabato Swinton (ur.), Women of the Pleasure Quarter: Japanese Paintings and Prints of the Floating World
(New York: Hudson Hills Press, 1995). Memoari jedne gejše Artura Goldena (Toronto: Vintage Canada,
1999; srpski prevod), fikcionalni je prikaz života jedne gejše, tim intrigantniji što je Mineko Ivaskai, vodeća
gejša šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pokrenula parnicu protiv autora. Golden je sa
zahvalnošću priznao svoj dug Mineko, koju je opšimo intervjuisao. Mineko ga optužuje da je knjiga zapravo
zasnovana na iskrivljenoj verziji njene vlastite životne priče, što Golden poriče.
21 Šintoizam je vekovima bio popularna religija širena usmenim predanjem. U četrrnaestom veku, sačinjeno je
Pet knjiga šintoizma, čime je dobio i filozofsku osnovu.
vladale zemljom isto tako često kao i kraljevi. Ironijom sudbine, upravo su neke od tih
izuzetno uticajnih žena u Japan uvele strane sisteme verovanja koji su duboko uticali na
šintoizam i često ga i istisnuli. Carica Suiko (592-628) uspela je da nametne korejski
budizam, prvobitno uveden barem pedeset godina ranije, i bila je pokroviteljka
budističkih umetnosti. Druge dve znamenite carice, Komjo (729-749) i njena ćerka i
naslednica Koken (749-758), takođe su bile veoma pobožne budistkinje koje su širile
novu veru.
S vremenom je mizoginija u srži budizma prožela japansko društvo. Pojavili su se
novi dvostruki standardi ponašanja. Prava žena ugrožena su u svim oblastima. Carica
Đito (687-697) nadzirala je kodifikaciju fundamentalnih japanskih zakona u Taiho
kodeks iz 701. Ovim zakonikom revidirani su zakoni o oporezivanju i o zemlji, i
precizirano je da žene prilikom raspodele zemlje mogu da dobiju najviše dve trećine u
odnosu na ono što su primali muškarci. U petnaestom veku, takozvani zemljoposednici
sačinili su „kućne zakone“ kojima je regulisana pravna i društvena inferiornost žena.
Drugi pravni i društveni kodeksi ponašanja od mlade su zahtevali devičansku nevinost, a
seksualno iskustvo od mladoženje.
Jedan uticajni udžbenik iz sedamnaestog veka u kome su naznačene ženske uloge,
devojke je podsticao da budu vrle, smerne, poslušne i mime. Žena „svog muža mora da
gleda kao gospodara, i mora da mu služi sa strahopoštovanjem i obožavanjem, a ne da
ga prezire ili omalovažava. Poslušnost je ženina glavna životna dužnost“.22
Ženama, međutim, nije nalagano da vole i obožavaju muževe koje su im roditelji
ugovorili. Vekovima kasnije, japanski brak je i dalje obeležen pragmatičnim obzirima,
što vanbračne veze čini mnogo prihvatljivijim nego što bi to bile u društvima koja
očekuju da se supružnici vole.
Krotke ali emocionalno ravnodušne žene iz dobrostojećih kuća često su morale da
dele dom, ili barem muža, s jednom ili više konkubina. Do 17. veka, konkubinat po
uzom na sisteme u budističkoj Kini i Koreji razvio se i u Japanu, a uređen je
sveobuhvatnim pravilima.
Ni žene ni konkubine nisu nužno bile međusobno neprijateljski nastrojene.
Konkubinat je bio uobičajena pojava, a mnoge su žene odrasle u kućama u kojima su
živele i konkubine. Same su konkubine često bile ćerke konkubina. I žene i konkubine
su znale pravila i posledice njihovog kršenja.
Konkubine su imale status služavki i nikada nisu mogle da postanu supruge. Čak i
udovci i neženje koji su želeli da se ožene njima, to nisu mogli da učine. Kad bi
konkubina bila dovedena da živi u gospodarevoj kući, podvrgavana je ženinoj vlasti i
nikako nije mogla da joj ugrozi položaj. U teoriji, žena je odobravala muževljev izbor
konkubine. Žene koje su imale dovoljno jaku ličnost da sprovode svoju volju živele su u
harmoniji s konkubinama. Uprkos sigurnosti svog bračnog statusa, slabije žene često su
ulazile u bespoštedne borbe sa svojeglavim ili oholim konkubinama.

22 Benedict, 504.
 Muškarci su konkubine uzimali zbog hiljadu razloga: prestiža, seksa, romantične
ljubavi i, najvažnije, da obezbede naslednika u slučaju braka bez dece. Ženina
nemogućnost da začne dete davala je mužu pravne osnove da se razvede od nje, ali je od
takve ekstremne mere mogla da bude pošteđena ako bi muževljeva konkubina bila u
stanju da obavi posao. Zbog toga su mnoge žene u kuću rado primale plodne mlade
konkubine.
Jedna od najuobičajenijih reči za konkubinu, mekake, znači „pozajmljena
materica“. Sin mekake i njenog gospodara ne bi stvarno bio njen. Žena njegovog oca
podizala bi dete kao njegova zvanična majka, a otac bi ga priznao kao naslednika.
Njegova majka po rođenju, konkubina, ostala bi njihova služavka, a onda i služavka
svoga sina. Dete bi prvi put posle porođaja videla o tridesetom danu po njegovom
rođenju, kad bi sa drugim slugama išla u zvaničnu posetu da izrazi poštovanje svom
novom malom gospodaru.
Mnogi muškarci koji su bili i očevi, uzimali su konkubine zbog čisto erotskih
razloga. Poneki muškarac bi se čak i zaljubio u krasnu mladu ženu i izdržavao bi je u
odvojenom stanu, da bi je poštedeo ženine stroge discipline ili da bi izbegao
neprijatnosti suparništva s drugim konkubinama koje su bile prethodne miljenice.
Postojao je i drugi razlog. Ako bi ga žena optužila da konkubinu stavlja iznad nje, njena
je porodica mogla da se umeša i traži mu da vrati miraz. Odvajanje potencijalnih rivalki
imalo je smisla kada se radilo o novčanim interesima. U većini domaćinstava, međutim,
gospodar je držao da su pravila konkubinata dovoljna da obezbede harmonični
zajednički život koji će se povoljno odraziti na njegov autoritet i učiniti mu život
ugodnim.

Gospođa Niđo23

Kao što je često slućaj, život i smrt većine japanskih konkubina ostali su
nezabeleženi. Jedna je prilično izuzetna žena, međutim, ostavila obimne zapise o svom
iskustvu japanske dvorske konkubine. Gospođa Niđo ne govori u ime miliona manje
povlašćenih sestara, ali je njena autobiografska knjiga, Ispovesti gospođe Niđo, veoma
ubedljiva jer je ona bila tako dobar posmatrač, gotovo nevidljiva, i, istovremeno, tako
zaokupljena samom sobom da njena autobiografija sadrži nenamernu autosatiru.
Gospođa Niđo je u trinaestom veku stupila na dvor bivšeg cara Go Fukakuse, kad
je imala četiri godine, neposredno nakon smrti svoje maloletne majke, Sukedai. Go
Fukakusa, slab i bojažljiv mladić osakaćen deformitetom kuka i u senci svog naočitog i
harizmatičnog mlađeg brata, Kamejame, nekada je obožavao Sukedai. Svoju
neuzvraćenu ljubav preneo je na njenu smelu i lepuškastu ćerkicu, a 1271, s pristankom
njenog oca, uzeo je devojčicu kao svoju konkubinu. Gospođa Niđo je tada imala

23 Svi navodi u ovom odeljku su iz Karen Brazell, ur., The Confessions of Lady Nijo (London: Arrow Books
Ltd., 1975).
dvanaest ili trinaest godina, što je bio tipičan uzrast kada su mlade devojke sazrevale i
stupale u svet odraslih, što je značilo brak ili konkubinat. Go Fukakusa od nje je bio
stariji trinaest godina.
Gospođa Niđo je izrazila neznatnu žalost zbog majčine smrti, i nikakvu ljutnju što
joj je detinjstvo tako naglo prekinuto. Istinski je marila samo za odeću – svačiju, pa i
svoju. Uprkos toj opsednutosti, gospođa Niđo bila je obrazovana, načitana, muzički i
umetnički nadarena, i razmetljivo ponosna na svoje (uglavnom osrednje) pesme.
Kao Go Fukakusina konkubina, gospođa Niđo pokazala se kao snalažljivi borac
među ostalim suparnicama na dvoru posvećenom sakeu, ljubavi, muzici i poeziji. Bila je
živahna i darovita, i rodila je sina kojeg je Go Fukakusa zvanično priznao iako je dobro
znao da ona ima niz drugih ljubavnika. Zapravo je podsticao gospođu Niđo da zavede
prvosveštenika, Arijakea, uprkos njegovom zavetu na celibat (ili možda baš zbog toga).
Ali je mlada konkubina napravila nekoliko grešaka koje su pravile ravnotežu
njenim uspesima. Pošto joj je otac umro, ostavivši je bez zatočnika i savetnika, Go
Fukakusa nije hajao da je postavi za zvaničnu konkubinu.
Gospođa Niđo je takođe precenila svoju neodoljivost. Budući da je Go Fukakusa
tolerisao njene veze s drugim muškarcima, pokušala je – nesmotreno – da mu podmetne
tri bebe koje je začela s drugim muškarcima. (Jedan ju je ljubavnik zaveo „rečima koje
bi rasplakale i korejskog tigra“, razneženo se sećala.) U isto vreme, gospođa Niđo je
vidno bila nezainteresovana za Go Fukakusu. Nije pomoglo ni to što im je sinčić umro,
niti neprijateljstvo Higaši-Niđo, Go Fukakusine carice, izazvano njenom nadmenošću.
Čak je i samozaokupljena gospođa Niđo primetila da Higaši-Niđo više ne deluje onako
prijateljski raspoložena prema njoj kao nekada.
Konačno, gospođa Niđo prevarila se u odluci da se upusti u romantičnu vezu s
Kamejamom, Go Fukakusinim mlađim bratom kojem je ovaj toliko zavideo. Posle
dvanaest godina, Go Fukakusa je naglo proterao svoju konkubinu. Za vreme njihovog
poslednjeg susreta, ispunjenog gorčinom, gospođa Niđo je nosila haljinu od tanane
svetlucave svile, sa crvenom kapuljačom i plavim koncem izvezenim arukorenom i
travama pampe. Pošto ju je izbacio, Go Fukakusa je otišao pevušeći „Kako mrzim
aruaru“.
Gospođa Niđo je konačno priznala da je izgubila ljubav i poštovanje svog carskog
ljubavnika. „Kako je mogao da bude tako bezosećajan?“ čudila se. Uprkos njenom
dugom stažu kao njegove (neverne) konkubine, Go Fukakusa je prestao da je novčano
pomaže. Gospođa Niđo je sa ruba prosjačkog štapa umakla recitujući poeziju, dajući
savete o unutrašnjem uređenju i, uopšte, snalazeći se kako je znala i umela. Postala je i
budistička monahinja, ali neobičnog soja, putujući i susrećući ljude svih društvenih
slojeva.
Posle osam godina provedenih na drumu, gospođa Niđo je iznenada u nekom
svetilištu srela Go Fukakusu. (U to se vreme i on bio zaredio.) Nosila je uprljanu
monašku haljinu, prašnjava, izlizana i raščupana, a njen je saputnik bio patuljasti
grbavac. Go Fukakusa ju je i pored toga prepoznao, i celu su noć proveli nostalgično se
prisećajući starih vremena. „Ljubavne veze sada nemaju nekadašnju draž“, uzdahnuo je
– ili je barem tako gospođa Niđo zapamtila njegova osećanja.
Uprkos bednom kraju, nikada skromna gospođa Niđo smatrala je da je njena
životna priča dovoljno zanimljiva da je zabeleži. I bila je. Njeni su memoari jedno od
retkih svedočanstava o konkubininim ljubavima, mislima i zapažanjima, i o njenim
svetovima, u početku o carskom dvoru u trinaestom veku, a kasnije, o preživljavanju na
ulicama svakidašnjeg Japana.
Gospođa Niđo je odslikavala razuzdanu seksualnost, neprikriveni materijalizam,
društveni snobizam i složene rituale japanske aristokratije. Delila je konvencionalno
viđenje ljubavi kao intimne igre u kojoj su bitne romansa i poezija, ali ne i vernost. Bilo
na carskom dvoru bilo u domu imućnog trgovca, konkubine nisu imale sigurnost i
položaj koje su uživale žene, ali su često gospodarile snažnom emocionalnom i
erotskom ljubavi. Što se tiče majčinske ljubavi, gospođa Niđo je bila tipična majka –
dvorska konkubina, otuđena od dece koju je nadzirao otac, a sluge podizale.
Alije gospođa Niđo bila jedinstvena u drugom pogledu, posebno imajući u vidu
njene opširne i egocentrične memoare, i njenu izvanrednu otpornost na nedaće. Začudo,
njen prelazak iz konkubine u prosjakinju skitnicu nije bio praćen samosažaljenjem ili
očajanjem. To je nesumnjivo bila posledica njenih zadivljujućih veština preživljavanja.
Ali je gospođa Niđo možda isto tako osećala olakšanje što je konačno umakla
ograničenjima i izveštačenosti života dvorske konkubine, i što više nije morala da se
pretvara da voli neprivlačnog, čak i odurnog Go Fukakusu.

Gejše

Konkubinat i porodična struktura koja ga je podržavala nisu bili jedine

manifestacije japanskih dvostrukih merila. Kao i u mnogim drugim društvima, ti su
dvostruki aršini cvetali i u oblasti rasprostranjene prostitucije. Prostituke su bile
siromašne devojke, koje su obično prodavali roditelji. Za vreme šogunata Kamakura
(1185-1333) uveden je nadzor nad prostitutkama, a u doba šogunata Ašikaga (1338-
1573) uspostavljen je Ured za drolje koji ih je oporezivao. Tokom epohe šogunata
Tokugava (od sedamnaestog do devetnaestog veka) otišlo se korak dalje i formirane su
čuvene japanske Četvrti uživanja, geta s dozvolom za rad prostitutki, nalik na zoološke
vrtove, koja su zgražala – i uzbuđivala – horde stranih posetilaca.
Ali mnogi Japanci devetnaestog veka u sterilnim ugovorenim brakovima nisu bili
spremni da prihvate stalnu odgovornost nametnutu držanjem konkubine, a hteli su nešto
više od kratkotrajne pažnje koju je prostitutka mogla da im pokloni. Želeli su ljubavnicu
prema zapadnjačkom modelu, a u japanskom stilu.
Jedan izvor ljubavnica bio je svet gejši po čajdžinicama. Prve gejše (ta reč znači
„ljudi koji zabavljaju“) bili su muškarci, ali su do 1800. to već bile žene. Tipična gejša
se po izgledu razlikovala od svih drugih žena. Na krečno belom licu isticale su se crno
uokvirene oči i usne boje trešnje, a izbeljeni vrat se naprezao pod teretom teške, krute
crne perike. U prelepom i basnoslovno skupocenom kimonu s obi pojasom oko tananog
struka, gejša nije toliko bila žena koliko neko eterično biće izuzetne erotske privlačnosti.
U 19. veku, gejša je počela da diktira iki, u grubom prevodu, „hladni šik“.
Gejše su obično poticale iz siromašnih slojeva, a u zanat su ulazile kao šegrtkinje sa
oko deset ili dvanaest godina. Postati gejša bio je ubedljivo najbolji način da siromašna
devojka unapredi svoj društveni status. Stekla bi obrazovanje. Pomogla bi roditeljima,
koji su primali određenu svotu novca kad bi potpisali ugovor kojim nova gejša učenica
stupa u službu.
Gejšina obuka bila je stroga i duga. Uključivala je pevanje i sviranje, poznavanje
izuzetno složene ceremonije služenja čaja, i aranžiranje cveća. Elegantni ritualni ples bio
je najviši nivo postignuća i od suštinske važnosti za pridobijanje bogatog pokrovitelja,
ili dannasana. Neverovatna količina novca i vremena trošena je na šminkanje i
oblačenje. Nanošenje bele maske za lice i sređivanje nauljene (i smrdljive, pune peruti)
kose, u složene frizure bili su svakodnevni zadaci u kojima su proticali otegnuti sati
bavljenja sobom pred ogledalima.
Gejše su bile preopterećene, pothranjene i potcenjene – podvrgnute, drugim rečima,
tipično surovom i grubom ophođenju koje je smatrano podesnim za devojke. U školi za
gejše, etikecija je nalagala da se nove učenice predstavljaju kao „devojke s malo dara“,
iako su zapravo zahvaljujući svojoj izuzetnosti uopšte i primljene u školu.
Gejšina seksualna inicijacija vršila se u vidu drevnog rituala, mizuage. Stariji,
iskusni muškarac proveo bi sedam noći s gejšom devicom, utrljavajući belance na
unutrašnju stranu njenih butina, svake noći sve više, sve dok poslednje noći prstima ne
bi prodro u njene genitalije.24
Gejše su učile da moraju da se drže najstrože lične diskrecije da bi njihovi klijenti
mogli da budu apsolutno sigurni da će gejša, šta god slučajno ili namerno bude čula,
radije iseći jezik nego odati tajnu. U devetnaestom veku, samuraji su po čajdžinicama
kovali zaveru da zbace šogunsku vladu, a gejše ništa nisu odale. Japanski su političari
držali najpoverljivije sastanke u japanskim sobama zašiki u čajdžinicama gde su služile
njihove omiljene gejše.
Gejša učenica je postajala „mlađa sestra“ iskusnije gejše koja je bila njena „starija
sestra“ i podučavala je svemu, od tajni sastojaka šminke do veštine razgovaranja s
klijentima. Nagrada „starijoj sestri“ bio je procenat od zarade koju bi „mlađa sestra“
naposletku ostvarivala. Za „mlađu sestru“, končani cilj bio je da postane ljubavnica
nekog bogataša.
Učenica je postajala prava gejša tek pošto bi položila ispit kojim su predsedavali
madam na čelu njene čajdžinice, učiteljice i zvaničnici iz uprave gejša. Dve ili tri godine
potom, radila je da bi mogla da plati za smeštaj, hranu i odeću, pri čemu je ovo
poslednje bio najveći trošak. Kasnije je sebi u džep stavljala napojnice, dok je čajdžinica
zadržavala visoke iznose koje su naplaćivali za njene usluge. U stvari, gejša je

24 U Geisha, Amerikanka i gejša na obuci, Liza Crihfield Dalby, opisuje taj postupak.
finansijski zavisila od svoje čajdžinice, a samo one koje su imale pokrovitelja, ili
dannasana, mogle su da isplate dugove u kojima su se gušile. Obično je gejša postajala
ljubavnica svog dannasana.
Gejšin potencijalni dannasan bi se predstavio vlasnici čajdžinice, koja bi ga
pažljivo ispitala, posebno njegovu finansijsku situaciju, pre donošenja odluke. Ako bi
bio primljen, obavezao bi se da isplati gejšine dugove, snosi njene troškove života i
lečenja i plaća joj satnicu kad god bi s njom provodio vreme. Nekoliko vodećih gejši
tokom celog života imale bi tek dvojicu dannasana, ali su sve druge mogle da očekuju
da će ih se njihov dannasan dannasan zasititi već posle šest meseci ili godinu dana.
Gejša nije očekivala da će voleti svog dannasana, iako je obučavana da mu laska,
očarava ga i klanja mu se kao da ga voli. Njihov je odnos bio ritualizovan i kontrolisan
sporazum. Ona je bila profesionalna ljubavnica, a on zahvalni klijent. Ako bi se, kao što
se ponekad dešavalo, zaljubili jedno u drugo, to je bila neočekivana povoljnost. Ako bi
se, kao što se ponekad događalo, ona zaljubila u drugog muškarca, snosila je rizik da
izgubi svog dannasana, i time na sebe navlačila gnev vlasnice kuće čaja i urušavala svoj
ugled.
Život japanskih gejši imao je i izvesnih prednosti, budući da se radi o zemlji gde su
žene koje se žale na seksualno zlostavljanje čak i danas društveno odbačene, a samo se
najodvažnije feministkinje usuđuju da dovedu u pitanje status kvo i zahtevaju jednakost
polova. Gejše su obično bile veoma lepe devojčice otkrivene u siromašnim delovima
grada, a u svom novom okruženju uzdizale su se do nezamislivih visina nedostižnih
onima koje nisu izabrane. Gejše su bile temeljito obrazovane i uvedene u umetničke
veštine. Bile su oslobođene većine domaćih poslova, a uistinu za to nisu imale ni
vremena ni naklonosti. Kao deo složenog i raskošnog sveta koji je obuhvatao
tradicionalizam, elitizam i erotizam, lansirane su u više slojeve društva.
Kao i sve ljubavnice, gejše nisu imale siguran i stalan položaj. Kad bi dannasan
jednom ispunio svoje početne obaveze, bio je slobodan da otpusti gejšu, a većina ih je to
i radila, zamenivši staru novom. Izgledi da bude primljena natrag u čajdžinicu su,
međutim, ublažavali dannasanovo otpuštanje, iako je to značilo da gejša mora ponovo
da prihvati svakodnevnu rutinu nalaženja i zabavljanja klijenata. Neke su gejše uspevale
da uštede novac u slučaju takvog ishoda, ali ih je većina bila u novčanim neprilikama
kad bi dannasan prekinuo da je izdržava.
Sve u svemu, moglo bi se reći da su gejše bile bolje sreće jedino zato što su žene
inače bile omalovaženi članovi japanskog društva, a siromašne su devojke još više
patile. Ali je cena takve zavidne sudbine bila visoka; gejše su imale da plate za svaku
povlasticu – obrazovanje, obuku, uvođenje u visoko društvo, novčane nagrade. Bile su
pod ugovornom obavezom u odnosu na svoje pokrovitelje, i prisiljene da navuku
ogromne dugove koje su onda celog života otplaćivale. Ali je glavna cena bila
zatočenost u razređenoj i redukovanoj egzotici sopstvenog tela. Bez maske, frizure,
kimona, obija i desetine ukrasnih detalja, gejša je bila obična žena, vredna koliko i
obična žena.
 Danas i dalje posluje mali broj gejši. Za razliku od devedeset osam odsto Japanki,
gejše se nikada ne udaju već žive u ženskim zajednicama zvanim hanamaći. Iako
neudate, često imaju decu, neke s dannasanom koji ih ne prisiljava na pobačaj, ili sa
tajnim ljubavnikom koji izdržava to dete koje u gejšin usamljenički život unosi toliku
radost. Karakteristično je da se jedino u tim hanamaćima i čajdžinicama u vlasništvu
gejši rođenje devojčice radosnije slavi od rođenja dečaka. U mnogim vidovima, gejše su
duboko tradicionalne, ali u drugim pitanjima pokazuju iznenađujuće feministički
senzibilitet.
Danas gejše i dalje imaju dannasane koji im pružaju stabilan izvor prihoda, kao i
društvo. I pored toga, većina gejši nastavlja da radi. Žive raskošno i novac im je
potreban. One koje napuste čajdžinicu kad ih pod svoje okrilje preuzme pokrovitelj,
uvek su dobrodošle da se vrate na posao ako ih dannasan ostavi ili umre a da im
oporukom ništa nije zaveštao.
Gejše kažu da je najmučniji aspekt njihovog posla, međutim, emocionalna patnja
zbog saznanja da voljeni dannasan – jer neke gejše istinski vole svoje pokrovitelje –
noću odlazi kod žene. (Žene ređe brinu zbog gejši, koje su slaba pretnja po opstanak
braka.)
Druga muka zajednička ljubavnicama širom sveta jeste njihov tajni status –
ljubavnici ih retko otvoreno priznaju. Dannasan jedne gejše bio je političar visokog
ranga koji ju je držao u tajnosti od žene i javnosti, premda ne i od svoga sekretara i
prijatelja. Kad je umro, samo nekoliko sati pošto je s njime telefonom razgovarala, niko
je o tome nije obavestio, a o njegovoj je smrti saznala na vestima. Tražila je dozvolu da
prisustvuje njegovoj sahrani, a njegov sekretar i prijatelji su se složili pod uslovom da
nosi neupadljivu „civilnu“ odeću umesto kimona. „Razumem“, rekla je gejša, i tako je i
učinila. Ali kad je bolje razmislila, predomislila se i obukla kimono da se oprosti od
ljubavnika.
Ubrzo potom, ukinut joj je mesečni prihod. Verovalaje da je to zato što je nosila
kimono. U stvari, razlog je bio to što dannasan nije ostavio nikakva uputstva kako da je
zbrinu u slučaju njegove smrti. Srećom, bila je finansijski snalažljiva žena koja je vodila
sopstvenu čajdžinicu, te nije propala zbog dannasanove smrti.
Gejše su nedavno sablaznile Japan pošto su mediji prekinuli tradicionalnu politiku
o zaštiti privatnosti ličnog života javnih ličnosti. Premijer Sosuke „Gospodin Čisti“ Uno
je 1987. bio među prvim političarima visokog ranga koji je raskrinkan, i osramoćen je
dao ostavku. U stvari, njegovi su gresi tek retroaktivno postali grešni: generacije
političara, uključujući i njihove protivnike, takođe su bili politikanti po kućama čaja koji
su uzimali gejše za ljubavnice, a svi su u Japanu to znali. Ali su onda dve gejše koje su
ranije bile u vezi s Unom prekinule tradiciju i progovorile. „Moje si telo kupovao za
300.000 jena mesečno“, žestila se je Micuko Nakaniši, Unova bivša ljubavnica gejša.
Novinari s kojima su govorile srdite žene, njihove su priče objavili umesto da o njima
ćute.
Potom je zakonodavka, Manae Kubota, razderala tradicionalni parlamentarni veo
tišine o ličnim stvarima. Ispitivala je premijera, objasnila da ju je uzrujalo to što je „sa
ženama postupao kao s robom“. Micuko Nakaniši je dodala: „Osoba kao on koja se
rđavo ophodi prema ženama, ne treba da postane premijer.“
Glavni krivac za Unovu propast bila je suštinska nejednakost između Japanaca i
Japanki. U doba kad se na zidu muške povlašćenosti pojavljuju sitne pukotine,
prethodno nema svedokinja učinila je nešto što nije imalo presedana, iako nije bilo i
nezamislivo: svetu je rekla ono što je u potaji već znao.

Haremske konkubine

Carski haremi prizivaju slike čulno izazovnih konkubina prepuštenih na milost i

nemilost ogorčenih isfeminiziranih evnuha i seksualno nezasitih careva i prinčeva.
Stvamost osmanskih i kineskih carskih harema imala je, međutim, manje veze sa seksom
nego sa moći.
Arapska reč haram – „harem“ na srpskom – znači življenje izdvojeno od
spoljašnjeg sveta, i određuje oksimoronsko utočište za žene unutar čijih su nepropusnih
zidina one istovremeno zatočene. Poslednji turski haremi zatvoreni su 1909. Od desetina
hiljada konkubina koje su tokom vekova u njima progutane, najčuvenija – Turci bi
možda rekli „najozloglašenija“ – bila je žena iz šesnaestog veka poznata kao Rokselana,
„Ruskinja“.

Rokselana25

Rokselana je bila pametna i ambiciozna lepotica, sitna i energična, s malim

prćastim nosom i prodornim očima. Prema poljskom predanju, to je bila Aleksandra
Lisovska, ćerka osiromašenog pravoslavnog sveštenika iz Rohatina, u Ruteniji, u
Karpatima. Prema toj priči, zarobili su je tatarski pljačkaši, a onda prodali velikom
veziru Ibrahim-paši, koji ju je dao Sulejmanu, verovatno najvećem sultanu turskog
Osmanskog carstva. Ništa više nije poznato o njenom poreklu, porodici, detinjstvu ili
obrazovanju. Rokselanin život kao istorijske ličnosti počinje tek 1526, kad je iz
pesničenja sa Sulejmanovom glavnom konkubinom izašla sva izgrebana i okrvavljena.

25 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Andre Clot, Suleiman the Magnificent: The Man, His Life, His Epoch
(London: A1 Saqi Books, 1989); Carla Coco, The Secrets of the Harem (New York: The Vendome Press,
1997); Zeynep M. Dumkan, The Harem of The Topkapi Palace (Istanbul: Hilal Matbaacilik Koll, 1973);
Jason Goodwin, Lords of the Horizons: A History of the Ottoman Empire (London: Chatto & Windus, 1998);
Roger Bigelow Merriman, Suleiman the Magnificent (New York: Cooper Square Publishers, 1966); Bamette
Miller, Beyond the Sublime Portal: The Grand Seraglio of Stambul (New York: AMS Press, 1931); N. M.
Penzer, The Harem: An Account of the Institution as It Existed in the Palace of the Turkish Sultants with a
History of the Grand Seraglio from Its Foundation to Modern Times (London: Spring Books, 1936); Yasar
Yucel and M. Mehdi Ilhan, Sultain Suleyman: The Grand Turk (Ankara: Turk Tarih Kummu Basimevi,
1991).
 Poraz u toj tuči namerno izveden bio je jedna od Rokselaninih najdomišljatijih
strategija. Već je bila druga kaduna, ili kraljevska konkubina, ali je Tatarka Gulbahar,
prva kaduna i majka princa Mustafe, prestolonaslednika, bila nepremostiva prepreka
koja ju je sprečavala da postane Sulejmanova glavna konkubina. Za vreme jedne svađe,
Rokselana je izazvala Gulbahar da je napadne. Gulbahar je upala u zamku. Povukla je
Rokselanu za kosu i noktima joj lice izgrebala, privremeno nagrdivši prelepi lik ove
druge.
Ali je Gulbaharin trijumf bio Pirova pobeda. Iako je Rokselana izazvala napad,
znala je da strogi haremski protokol zabranjuje protivnapad, za šta sledi kazna u vidu
izbacivanja iz harema. Otuda je Rokselana prosto primala udarce dok je njena protivnica
u besu zamahivala.
Kasnije se osvetila. Danima posle tuče, odbijala je Sulejmanove pozive pod
izgovorom da je unakažena. Sulejman je bio tako užasnut i ljut da je izbacio Gulbahar.
Gotovo neposredno posle toga, Rokselana ju je zamenita kao prva kaduna.
Premda je bila izuzetno lepa, Rokselanin nagli uspon do vrha u Sulejmanovom
haremu bio je zapanjujući, što je dodatno istaklo njenu inteligenciju, polet i fizičku
lepotu. Sultanov je harem imao tri stotine žena, te je konkurencija bila onoliko žestoka
koliko su interesi bili važni. Konkubine nipošto nisu bile ravnopravne. Većina ih je
vodila sumoran život ribajući podove i izvršavajući druge manuelne zadatke. Najgore su
prolazile crnkinje: njima su ostavljani najteži i najprljaviji poslovi. Belkinje poput
Rokselane obavljale su raznovrsne zadatke, od vođenja knjiga do spravljanja kafe.
Harem, smešten u staroj palati, imao je strogu hijerarhiju i složen protokol. Na
samom vrhu, odražavajući tursko viđenje da su žene za jednokratnu upotrebu, a majke
stalne, nalazila se sultanova majka, Hafsa Hatun, sultanija valida („sultanija majka“).
Jedino je njen sin po carskoj moći bio iznad nje, a u staroj je palati vladala suvereno. Ali
njen odnos s konkubinama njenog sina nije bio ni ugodan ni prisan. S tim ženama, koje
su joj zavidele, mrzele je i protiv nje kovale zavere, opštila je posredstvom svog
zamenika, kizlar-age, što znači „general nad devojkama“, koji je bio glavni među crnim
evnusima. Njih dvoje, žena u godinama i kastrirani Nubijac, zajedno su upravljali
haremskim ženama.
Kizlar-aga je, međutim, previše bio zauzet carskom administracijom da bi provodio
vreme baveći se haremskim poslovima, što je poveravao drugim evnusima. Ti su ljudi
sarađivali s konkubinama koje su bile pravi nadzornici harema. Kontrolor, blagajnik,
rizničar i čitač Korana obično su bile ambiciozne starije žene koje su imale male ili
nikakve izglede da privuku sultana, i one bi zdušno ščepale priliku da nametnu moć i
zgrću blago na koje im je položaj davao pravo.
Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti
spoljašnjeg sveta i čak i od sultana i njegovog okruženja, koji su živeli odvojeno u
velikom saraju. Žene i evnusi koji su živeli u haremu bili su različitog etničkog i rasnog
porekla: ruskog, čerkeskog, tatarskog, grčkog, srpskog, italijanskog, nubijskog i
etiopskog. Mnogi su bili hrišćani. Nije bilo muslimana, čije je zarobljavanje bilo
zakonom zabranjeno. Svi su bili nemoćni, zatočenici lavirintske institucije čija je svrha
bila da, uz ogromnu ljudsku i novčanu cenu, zadovoljava sultanov libido i gordost, te su
brzo učili uloge koje je trebalo da igraju.
Ali poznavanje položaja u kojem su se našle nije bilo dovoljno da konkubine
pomiri s njihovim stanjem. Ogorčeno su se svađale i nadmetale za pažnju haremskih
vlasti, kizlar-age, sultanije valide i upravitelja svakog odeljenja. Konkubine su bile
istrgnute iz svojih velikih porodica i siromašnih agrarnih naselja. Tamo bi se bile udale i
podizale decu. Tu, u haremu, okružene ženama i evnusima, kao jedino (dozvoljeno)
seksualno pražnjenje imale su sultana. Ali je on želeo samo najprivlačnije od njih, i
otuda je seksualna napetost bila jaka i beskrajna. Od konkubina se očekivalo da potisnu
ili sublimiraju žudnju sve dok ih sultan ne pozove.
Neke od tih zarobljenih žena upravo su to i činile. Druge su se radi seksualnog
zadovoljenja okretale jedna drugoj, svesno ili nesvesno, u vidu masaža mirisnim uljima,
četkanja i nameštanja kose, i brojnih drugih rituala doterivanja i ulepšavanja.
Konkubine koje nisu mogle da izdrže odsustvo muškaraca ponekad bi rizikovale
život i, ako bi mogle, potkupljivale bi evnuhe da u njihove sobe prokrijumčare
neuškopljene i diskretne muškarce. Neretko su i sami evnusi pokušavali da usluže
haremske žene. Iako kastrirani, i dalje su imali seksualne porive. Sa tim ženama koje su
blisko poznavali i koje im se jedine na svetu ne bi izrugivale, nekoliki evnusi upuštali su
se u seksualne igre najbolje što su mogli, očajni ljubavnici očajnički vodeći ljubav.
Osim seksualne frustracije, drugi važan sporedni proizvod haremskog života bila je
kolektivna menstrualna patnja konkubina. Svake četvrte nedelje, njihovi feromoni toi
uzajamno komunicirali, uspostavljajući tako zajednički ciklus. Onda bi harem ječao od
stotina žena tužnijih i razdražljivijih nego obično.
Ali neželjene konkubine nisu se bojale jedino celibata. Ponavljale su priče o
ženama koje su kizlar-aga i njegovi drugovi krišom odvodili na Bosfor po mrkloj noći,
gurali ih u vreće napunjene kamenjem, i onda odveslali na pučinu da ih izbace iz čamca
i udave. Prema jednoj jezivoj verziji, neki ronilac koji se nadao da će spasti blago iz
potopljene lađe, našao je umesto toga dvadesetine vreća koje su se ritmično ljuljale,
pokrove mrtvih žena zaglavljene za podvodne stene.
Haremski evnusi mogli su isto tako da budu opasni kad bi ih konkubina naljutila,
uvredila ili odbila poslušnost. Oteti u detinjstvu i osakaćeni pre puberteta, ti su ljudi
preživeli neizrecivu traumu, uključujući i brutalnu hiruršku intervenciju od koje je
umiralo devedeset procenata onih koji su joj podvrgnuti. Iako su pod uticajem
intenzivne obuke za haremske dužnosti bledele uspomene evnuha na porodicu i kulturu,
oni su u najboljem slučaju imali ambivalentan stav o svom položaju. S jedne strane,
izgledi za napredovanje i bogaćenje bili su im dobri. S druge strane, bili su ogorčeni
zbog prirode svog osakaćenja i zbog činjenice da ih se društvo grozilo i izbegavalo ih
kao mužbabe, muškarce bez penisa, i preziralo ih zato što su crni.
Za najprivlačnije konkubine, očigledna strategija bila je da zapadnu sultanu za oko.
Tada bi on takvoj srećnici dobacio bogato izvezenu maramicu, u znak naklonosti koja bi
mogla da joj promeni život.
 Kad bi se to dogodilo, srećnicu bi izdvojili od ostalih konkubina, preselili u njen
sopstveni stan i dodelili joj lične robove. Onda bi je različite haremske sluge kupale,
masirale, mazale uljima, parfemisale i brijale. Sređivali su joj kosu i lakirali nokte.
Odevali su je u najfinije rublje i prekrasne haljine. Zatim bi sledilo čekanje. Da li će je
sultan pozvati u svoju sobu? Ako je pozove, da li će uspeti da prizove čini da ga osvoji?
Da mu rastopi srce i postane njegova miljenica? Ili, najbolje od svega, začne sina koji bi
mogao, jednog dana, da je uzdigne na najviši mogući nivo, sultanije valide?
Ponekad bi sultan zaboravio da ju je ikada video. Onda bi napuštenoj ženi oduzeli
luksuzne poklone, izbacili je iz privatnog stana i vratili je u sobičak koji je vrveo od
drugih žena i iz kojeg je nekada trijumfalno izašla. Kako je starila, a nada joj se gasila, u
njoj se razvijala jedna jedina ambicija – da je prebace u stari saraj, gde bi joj možda
dozvolili da se uda i napusti palatu.
Ali nekolike konkubine ipak su odnosile pobedu: sultan bi ih zapamtio i ponovo ih
želeo. Svaka je prolazila kroz neku varijaciju na ovu temu: noću bi je crni evnuh
dopratio do kraljevske odaje u ženskom delu palate, koja je uvek bila pripremljena za
ljubavne sastanke sa sultanom. Tu je vladala tišina. Niko nije smeo da zna identitet
izabrane žene.
Ili kad bi je sultan zaveo (ili, ako je dobro naučila lekcije, kad bi ona zavela njega).
Konkubina je sultanu prilazila od podnožja kreveta, na kome ju je on čekao ležeći.
Pokretima koji su izražavali pokornost, podigla bi donji mb prekrivača za krevet. Onda
bi se, prema propisanom običaju, zmijastim pokretima uvukla u krevet, i polako puzala
prema sultanu, visoko izdignute zadnjice, odgurujući se napred na mekanim laktovima i
kolenima.
Čak i tada konkubina i sultan nisu bili sami niti su se nalazili u tami; dve starije
crnkinje smenjivale su se čuvajući vrata i paleći dve buktinje. U njihovom bi prisustvu
noć prošla u vođenju ljubavi, pri čemu je nova konkubina davala sve od sebe da očara
gospodara. Obično je bila devica, ali bi je njene haremske sestre i učitelji evnusi već
ranije uputili u erotska umeća. Iznad svega, bila je obučena da ugodi. Sledećeg jutra bi
sultan zapravo ocenio njen nastup ostavivši joj svoju odeću s novcem sakrivenim u
džepovima. Kasnije bi možda slao i dodatne darove u znak odobravanja i zahvalnosti.
Ako bi usledila trudnoća, odaliska bi postala sultanija, i budućnost bi joj bila
obezbeđena. Ako bi joj dete bio sin određen kao prestolonaslednik, sanjala bi o danu
kada će vladati kao sultanija valida.
Takav je bio neobičan i izazovan svet u koji je prodana bodra mlada Rokselana. Za
razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula pred svojom sudbinom. U saraju
je bila poznata kao Hurem, žena koja se smeje, čiji je smeh odzvanjao čak i u
sultanovom prisustvu. Brzo je ocenila prilike i u saraju i u haremu. Od samog je početka
očarala mladog Sulejmana, premda ne toliko da bi istisnula Gulbahar, njegovu prvu
kadunu i majku princa Mustafe, prestolonaslednika.
Sulejman je imao trideset godina, a Rokselana je bila mnogo mlađa kad je
izvojevala pobedu u sukobu s Gulbahar, koju je Sulejman isterao iz harema. U isto
vreme, posvetio se isključivo Rokselani, što je bila nečuvena odluka za cara koji je za
zadovoljenje seksualne žudnje raspolagao stotinama žena. Išao je dotle da je ugovarao
brakove za najlepše žene u haremu, kako bi odbio iskušenje i ublažio Rokselaninu
ljubomoru. Godinama kasnije, jedan strani posmatrač čudio se kako „ovaj oseća toliku
ljubav i održava takvu odanost da svi njegovi podanici… govore da ga je ona začarala i
nazivaju je… vešticom“.26 Zbilja, Sulejmanova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena
među osmanskim carevima.
Rokselana nije obraćala pažnju na rastuću zlobu prema njoj. Milioni Turaka mogu
da je mrze, ali je obožava jedini koji joj nešto znači, sultan Sulejman. Rokselana,
međutim, nije mogla da promeni jednu činjenicu: da je Mustafa, sin osramoćene
Gulbahar, ostao Sulejmanov naslednik.
Rokselanu je užasavalo to što će, kad Mustafa postane sultan, Kodeks zakona od
njega zahtevati da pogubi trojicu svoje polubraće, a njenih sinova. Taj „bratoubilački
zakon“ proishodio je iz iskrivljenog tumačenja jednog kuranskog stiha – „Šta znači smrt
jednog princa u poređenju s gubitkom jedne pokrajine?“ – a svrha piu je bila da spreči
iscrpljujuće borbe za vladarsku moć. Mustafm konačni dolazak na vlast istovremeno će
značiti smrtnu presudu za Rokselanine sinove, Džihangira, Selima i Bajazida. Kako se
Mustafa bližio punoletstvu, Rokselana je postajala sve očajnija i nagovarala je
Sulejmana da ga premešta na razne udaljene položaje. Gulbahar, živeći s Mustafom
otkako je izgnana, obično je za sinom išla u ta sumorna zabita mesta, i time bivala
uklonjena kao druga moguća pretnja. U najmanju ruku, Rokselana je oslabila Mustafin
uticaj na njegovog oca.
Rokselanina sledeća meta bio je razmetljivi i nadmeni veliki vezir Ibrahim-paša,
Sulejmanov poverenik, upravnik i zet.27 Sulejman i Ibrahim-paša su bili nerazdvojni, i
čak su spavali u susednim sobama. Ibrahim-paša je bio onoliko odan Sulejmanu koliko
Sulejman Rokselani, a njega je štitila i Hafsa Hatun, sultanija valida. Ali kad je 1535.
Hafsa Hatun umrla, Ibrahim-paša je izgubio najvažnijeg saveznika. Rokselana je
neumoljivo iskoristila svoju prednost i Sulejmana okrenula protiv njegovog starog
prijatelja.
Njen je uspeh bio pogibeljan. U noći 14. marta 1536, sultan je pozvao sarajske
plaćene siledžije, mutavce koji nikada ne bi mogli da ga izdaju, i naredio im da zadave
Ibrahim-pašu. Veliki se vezir borio za život braneći se od nemih ubica. Sledećeg su dana
sluge otkrile njegov leš. Odeća mu je bila iskidana, a zidovi njegove spavaće sobe
umrljani krvlju. Iako je Ibrahim-paša bio hrišćanin, Sulejman ga je sahranio u derviškom
manastiru, bez nadgrobnog spomenika, kao lutalicu a ne drugog najmoćnijeg čoveka u
Osmanskom carstvu. Rokselana je mnogo ranije bila uklonila svoje seksualne suparnice.
Sada je iz iste slepe ljubomore uklonila Sulejmanovog najpouzdanijeg, najodanijeg i
najsposobnijeg poverenika.
Nekoliko godina kasnije, 1540, staru palatu uništio je strahovit požar, usled kojeg je
na stotine konkubina, evnuha i robova ostalo bez doma. Rokselana je odmah ubedila
Sulejmana da je smesti u velikom saraju, iako tamo žene nikada nisu živele. Tu je ona
26 Miller, 87.
27 Zahvaljujući Ibrahimovom braku s Hatidže sultanijom, Sulejmanovom sestrom.
sada boravila u samom srcu carske moći i politike. Deceniju kasnije, kad je nova palata
zamenila prethodnu koja je izgorela u požaru, Rokselana je jednostavno ostala tu gde se
zatekla. Tada je već bila stekla toliki uticaj u vladi da joj istoričari u zaslugu upisuju
začetak „vladavine žena Osmanskim carstvom“, koja se završila tek 1687.
Ubrzo pošto se pridružila Sulejmanu u velikom saraju, moguće je da ga je
Rokselana ubedila da se oženi njome, iako to ne možemo potvrditi. Većina Turaka
poriče da se Sulejman ikada mogao oženiti hrišćankom (premda prisilno preobraćenom
u islam), strankinjom i konkubinom. Strane diplomate i posetioci su, međutim, jednu
sedmicu javnih svetkovina protumačili kao gala slavlje u čast Sulejmanovog venčanja s
Rokselanom. Ako je to istina, Rokselana je uspela da naložništvo zameni za brak.
Kao carica ili prva konkubina, Rokselana je bila Sulejmanova poverenica i
savetnica, ali je svu pažnju usredsređivala na to da svoje sinove sačuva od princa
Mustafe, koji će nakon očeve smrti morati da ih ubije. Godine 1553, krivotvorila je
pismo kojim je Mustafu uplela u pobunu protiv oca. Sulejman, koji nije ništa znao o
njenoj podloj ulozi u toj stvari, navodno je bio na mukama kako da uzvrati, i kolebao se
između milosrđa i odmazde. Rokselana je, međutim, Sulejmana nagovarala da Mustafu
osudi na tradicionalno pogubljenje davljenjem.
Sulejman je najzad doneo odluku i pozvao Mustafu na razgovor. Princ, prethodno
upozoren, hrabro je koračao prema ocu, ponosito izjavivši da ako mora da umre, rado će
smrt primiti od ruku čoveka koji mu je dao život. Kao i velikog vezira Ibrahim-pašu, i
njega su zadavile neme sarajske ubice.
Rokselana je likovala. Njen sin Selim će sada naslediti oca. Što se tiče
bratoubilačkog zakona, verovala je – ispravno, kako se ispostavilo – da izabrani princ
nikada neće ukloniti svoju braću. (Nije predvidela, međutim, da će njen okrutni sin
Bajazid kovati zaveru da svrgne oca i da će ga Sulejman pogubiti.) Rokselana nije
doživela da vidi kako joj sin stupa na presto. Umrla je pet godina posle Mustafinog
ubistva, a oplakali su je Sulejman i tek poneki podanik.
Rokselana je bila jedna od najmoćnijih konkubina u svim carskim haremima.
Kritikovali su je zbog okrutnog i samoživog ponašanja, i demonizovali zbog uticaja na
politiku koja je doprinela opadanju i propasti Osmanskog carstva. Čak i da je sve to
tačno, šta se drugo moglo očekivati od žene koja je bila zatvorena po haremima punim
poniženih žena? Zanemarivanjem njihovih osnovnih potreba i želja, haremska kultura
proizvela je otrovnu politiku.
 Cisji28

Zabranjeni grad u Kini bio je ogromni kompleks palata s narandžastim krovovima i

ružičastim zidovima, i skromnijih kuća, gde je bio smešten čitav carski dvor, uključujući
i carske konkubine. Dvor je bio sedište kineske carske moći za vreme dinastija Ming i
Ćing, od 1368. do 1911. Kao neka biljka, bio je to utvrđeni lavirint – zidovi unutar
zidova, unutar zidova. Veliki kineski zid sprečavao je prodor stranaca, zidine visoke
dvanaest metara i debele petnaest, štitile su Peking (danas Bejđing), a visoki crveni
zidovi oko Zabranjenog grada otvarali su pristup jedino osobama povezanim s dvorom.
Unutra je Sin Neba – ime je odražavalo carevo navodno božansko poreklo – živeo i
vladao okružen ogromnom koterijom partnerki, do tri žene, devet sekundarnih žena,
dvadeset sedam nižerangiranih žena, osamdeset jednom konkubinom: potencijalno
ukupno sto dvadeset jednom ženom na jednog čoveka. Uz to, stotine dece i hiljade
rođaka, evnuha, slugu, činovnika, astrologa i drugih službenika zajedno su stanovali i
radili uz ogromnu carsku porodicu.
Carske konkubine, kao i one koje su pripadale muškarcima na nižim položajima,
bile su zvanično zaposleni članovi carskog domaćinstva. Morale su da budu Mandžurke
ili Mongolke, da im stopala budu odvijena, i da pripadaju odgovarajućim klanovima.
Kad bi jednom bile izabrane, prisiljavane su na surovu konkurenciju da bi osvojile
naklonost cara ili carice ili, u slučaju cara Sjenfenga, carice majke, njegove maćehe.
Ono malo žena koje bi uspele nagrađivane su raskošnim životom oslobođenim kućnih
poslova, i nadom da će začeti carevo dete. Rađanje carskog sina i majku konkubinu bi
unapredilo na položaj jedne od carevih punopravnih žena.
Hiljadu godina ranije, dve carske konkubine osvojile su ogromnu moć. Izuzetna
Jang Guifei iskoristila je strast cara Sjuenzunga29 da se njeni rođaci obogate, i zadavljena
je za vreme kasnijeg ustanka. Carica Vu počela je kao konkubina cara Taizunga 30, a
posle njegove smrti tako je očarala njegovog sina cara Gaozunga 31 da ju je ovaj načinio
svojom glavnom konkubinom. Posle njegove smrti, uspela je bude proglašena caricom, i
vladala je sve dok je nisu svrgli u osamdesetoj godini.
U narednih hiljadu godina, najznamenitija dvorska konkubina bila je Mandžurka,
gospođa Jehenara, rođena 29. novembra 1835, u manjoj mandarinskoj porodici na čijem
se čelu nalazio Guisjang, o kome se gotovo ništa ne zna. Za razliku od hiljada drugih
konkubina zatvorenih na carskom dvoru, i iz kineskih i iz stranih izvora imamo obilje
podataka o gospođi Jehenara, u istoriji poznatoj kao Cisji, Carica Zapada. Na nesreću,
28 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Princess Der Ling, Two Years in the Forbidden City (New York: Dodd,
Mead and Company, 1929); Charlote Haldane, The Last Great Empress of China (London: Constable, 1965);
Sterling Seagrave with Peggy Seagrave, Dragon Lady: The Life and Legend of the Last Empress of China
(New York: Alfred A. Knopf, 1992); i Marina Wamer, The Dragon Empress: Life & Times of Tz’uhsil 835–
1908 Empress Dowager of China (London: Hamish Hamilton, 1984 [prvo izdanje, 1972]. Biografija iz pera
Sigrejvovih ispravlja mnoge činjenične greške na kojima su bila zasnovane prethodne biografije.
29 Vladar iz dinastije Tang (713-755), poznat i kao Minghuang. - Prim. prev.
30 Li Šimin, drugi car iz dinastije Tang, vladao 626-649. - Prim. prev.
31 Car iz dinastije Tang, živeo 628-683. - Prim. prev.
dosta tih podataka izmislili su izgnanici u Kini i politički neprijatelji carice majke. Jedan
pouzdan izvor je ser Robert Hart, stranac koji je pobedio gnušanje Cisji nad „stranim
đavolima“ i koji je postavljen za kineskog glavnog inspektora carina. (Deset godina je
imao i konkubinu, Ajaou, s kojom je imao troje dece, koje je priznao i izdržavao, ali ih
više nije video kad su odrasli.) Drugi izvori su strankinje koje su upoznale Cisji i s njom
razgovarale; lekari koji su je pregledali; kineski dvorani i jedna dvorska dama, princeza
Derling; i strane diplomate koji su marili da u svoje zemlje šalju tačne izveštaje.
Cisji je bila je visoka sto pedeset centimetara, vitka i lepo građena. Imala je fino
oblikovane šake a, na srednjem i malom prstu, nokte od deset centimetara na koje su bili
navučeni štitnici od nefrita. Imala je krupne, sjajne oči, dug nos i visoke jagodice, lepo
oblikovane usne i zaokrugljenu bradu. Osmeh joj je bio očaravajući. Kao i većini
Mandžurki, stopala su joj bila odvijena, a na fotografijama se vide u malenim papučama.
U skladu sa svojom sudbinom ili žene ili konkubine, Cisji je kremama, mastima i
uljima svoju prilično žućkastu kožu održavala mekom, bledom i mirisnom. Koristila je
tradicionalnu mandžursku šminku: lice izbeljeno olovnim puderom, obrazi narumenjeni
pomoću dva crvena kruga ruža, bledilo donje usne prikriveno jarko crvenom mrljom u
obliku trešnje. Njena sjajna crna kosa, nikada šišana, začešljavana je unazad i skupljana
u punđu složenom konstrukcijom šnalica s draguljima, ukosnica u obliku insekata i
cveća, i traka s biserima. „Mnogi su bili ljubomorni na mene, jer sam smatrana lepom
ženom u ono vreme“, sećala se.32
Karakter Cisji, međutim, nipošto nije bio tradicionalan. Poznanici su primetili da je
bila ozbiljna i zamišljena, tiha i melanholična devojka koja je svoje misli držala za sebe,
premda je kasnije u životu izrazila svoje doživotno nezadovoljstvo što su njeni roditelji
oduvek više voleli njenu braću i sestre. Bila je skoro nepismena, kao i sve devojke, ali je
kineski govorila isto tako dobro kao i maternji mandžurski, i bila je vešta slikarka.
Kad je napunila šesnaest godina, 1851, kineski car Venzung je umro, a njegov
devetnaestogodišnji sin, Sjenfeng, nasledio ga je kao Sin Neba. Sada su, zbog klanskog
pripadništva njihovog oca, Cisji i njene sestre mogle da idu na audiciju za carski harem.
Mnoge prikladne mandžurske porodice bile su nevoljne da svoje ćerke izlažu
konkurenciji. Kad bi jednom ušla u harem, ćerka je bila izgubljena za porodicu. Ako bi
je car zanemarivao, čak i ako bi umro, oni više nisu mogli kao svoju da je udaju za
podesnog muža. Zauvek bi morala da ostane u čamotinji Dvorane zaboravljenih
miljenica, u sobici koja je gledala na čvornovate borove. Onako usamljena i osujećena,
mogla je da stupi u strasnu ljubavnu vezu s nekom drugom zaboravljenom konkubinom.
Porodica Cisji, koja je jedva sastavljala kraj s krajem, nije, međutim, imala takvih
obzira, i revnosno je pripremala Cisji i njenu sestru za teško iskušenje.
Proces odabiranja je počeo. Cisji, već u pratnji dvorskih evnuha, ušla je u drugi
krug. Bilo je žestoko i naporno. Devojke su ispitivali da bi otkrili ikakve nedostatke i
bolesti, ili da bi proverili devičanstvo. Proučavan je njihov horoskop. Testirali su im
društvene umešnosti i poznavanje mandžurskog i kineskog – Mandžurke poput Cisji

32 Warner, 7.
često su slabo znale kineski. Veoma ih je mali broj prošao u treći krug, ispijanje čaja s
caricom majkom, Sjenfengovom maćehom. Cisji se dobro pokazala, i bila je među
malobrojnima koje su odabrane kao konkubine na obuci.
Dok se Cisji obučavala za život carske konkubine, car Sjenfeng oženio se svojom
svastikom. Nova carica pristupila je njegovom haremu zajedno s konkubinama
učenicama, uključujući Cisji, koja je sada bila konkubina četvrte klase.
Harem cara Sjenfenga bio je skroman. Obuhvatao je jednu caricu, dve supruge i
samo jedanaest konkubina, ukupno četrnaest žena, što je odražavalo probleme s
prihodima u carskoj blagajni, a ne pritajeni puritanizam. (Kina je trpela zbog
korumpiranog i nesposobnog vođstva, ratova, poplava, neuspelih žetvi i gladi.) U teoriji,
svih četrnaest žena bile su cam na raspolaganju u seksualne svrhe. U praksi, neke nikada
nisu ni upoznale cara, i bile su obične služavke calrice majke. Cisji je bila rešena da ne
spadne na njihov položaj.
Stan Cisji u veličanstvenoj palati s mermemim podovima bio je privatan, mada
blizu drugih konkubina, i dovoljno veliki da primi njene evnuhe i sobarice da se o njoj
brinu kako je i priličilo. Car joj je dao nakit i haljine, dvorsku odeždu i obuću, a otac je
prošao još bolje, primivši skupocenu svilu, zlato i srebro, konje, sedla i uzde, i otmen
pribor za služenje čaja.
Ozbiljna i pažljiva Cisji brzo je naučila kako palata funkcioniše. Moć je stvarno
bila u rukama evnuha. Bilo je mudro s njima se sprijateljiti, a opasno protiviti im se. Oni
su bili jedino muško društvo konkubina, te je njihovo laskanje bilo dobrodošlo, razgovor
s njima poučan, a njihove priče zabavne. Cisji je evnusima poklonila svoje duboko i
trajno prijateljstvo. Približila se i carici Niuhum, razvivši složen odnos koji je trajao više
od dve decenije. U osamljenosti harema, Cisji se okružila psima, pekinezerima gajenim
jedino u palati – i za palatu. Cisji je ostala devičanska konkubina, a kraljevski psići su
joj bili umesto dece.
Cisji je duboko onespokojavao nedostatak veze sa carem. Raspomamljen
seksualnim eksperimentima, Sin Neba je radije svoju energiju iscrpljivao po javnim
kućama, i zanemarivao je svoje gorljive konkubine. Da bi to ispravila, Sjenfengova
maćeha i zvaničnici u palati na njega su vršili pritisak da se okrene haremu umesto
omiljenim bordelima. Tako je i učinio, i oplodio je jednu od konkubina, blagu i lepu Li
Fei.
Trudnoća Li Fei pružila je Cisji veliku priliku. Protokol je trudne konkubine
prisiljavao na potpuni celibat, i čak ni Sin Neba nije mogao da ide protiv pravila. Upravo
zato je, gonjen požudom jednog dana 1855, Sjenfeng upisao ime čedne Cisji na
tradicionalnu tablicu od nefrita na kojoj se nalazio njegov noćni spisak želja, i predao je
glavnom evnuhu.
Cisji je dugo čekala na taj trenutak. Kad je glavni evnuh stigao u njene prostorije,
skinuo ju je, umotao je u skerletni tepih i odneo je, na leđima, u carevu spavaću sobu.
(Ta je tradicija vodila poreklo od dinastije Ming, kada su konkubine imale vezana
stopala i nisu mogle da hodaju.) Tu ju je odložio u podnožju kreveta i odvio tepih. Cisji,
bez sumnje drhteći od straha, ipak je znala šta treba da radi. Pokorno se uspuzala do
mesta na kome je car ležao izvaljen, posmatrajući je. Svoje malo telo poverila mu je
puna nade i pouzdanja, dozvolivši ushićenom ali grubom mladom caru da nazre jedino
njenu skromnost ali ne i njen strah.
Susret je bio uspešan. Devet meseci kasnije, u paviljonu zvanom Biblioteka
topaznog drveta Vutung, u veličanstvenoj Letnjoj palati s Okruglom svetlom baštom,
Cisji je rodila Tungdžija, carskog sina za kojim se dugo čeznulo. To je bilo posebno
povoljno zato što je Li Fei ranije dobila princezu Jung An, dinastički bezvrednu ćerku.
Cisji je obezbedila carsko nasleđe, a kao posuda koja je nosila seme, unapređena je u
konkubinu prve klase, ili suprugu, čiji je status bio jedino ispod caričinog.
Teško je pretpostaviti da su Cisji ili Li Fei, ili čak i carica, osećale romantičnu
ljubav prema razbludnom i neuglednom muškarcu kome su pripadale. S druge strane,
bile su prisne jedino s evnusima, i retko su bile same s drugim dvoranima, na primer sa
carevom ljubomornom polubraćom. Stoga je čežnja Cisji za ljubavlju Sina Neba bila
razumljiva i strateški opravdana, a možda i obeležena tračkom ponosa. Kasnije se setno
sećala onog kratkog perioda kada je „pokojni car postao veoma privržen meni i gotovo
da nije ni primećivao ostale dame“.33
Ali je car bio slabo naklonjen toj konkubini kojaje zahvaljujući nastojanjima da
podražava Budino spokojno držanje dobila nadimak „Mali Buda“. Iz noći u noć, na
tablicu od nefrita upisivao je ime ugodno neozbiljne Li Fei. U isto vreme, međutim,
Sjenfeng je počeo povoljno da odgovara na Cisjina gorljiva pitanja i komentare o
tekućim događajima, o kojima je žalosno malo znala, i o dešavanjima u palati, o kojima
je bila dobro obaveštena i promućurna. Usled toga, omogućio joj je pristup nekim
svojim dokumentima, i tako je prećutno uveo u mračne hodnike moći. Ona je, međutim,
često plakala od očajanja jer je ne voli.
Takav je bio život Cisji do 1860. Bila je opsednuta spoljašnjim izgledom i nikada
nije odstupala od dugačkog rituala kupanja, oblačenja, sređivanja kose i mirisanja
mošusom svakoga dana. (Konkubinama su pri svim tim ritualima pomagali evnusi.)
Prinuđivala je sebe da šeta, čak i po kiši, izazivajući negodovanje dvorskih dama koje su
morale da je prate. Slabo je jela, probirajući iz sto pedeset malenih posuda raznovrsne
ukusne hrane, uglavnom zašećereno voće i slatkiše. Retko je viđala svog carskog sina,
kojeg su dojile dadilje, a pazili evnusi, iako su ona i carica često raspravljale o njegovom
odgoju.
Carevićeva majka je dane provodila čitajući i učeći, pošto su je dvorski učitelji
naučili da čita i piše. Pravila je origami zečeve i ptice. Igrala se sa svojim crnim
pekinezerima, koji su živeli u sopstvenom paviljonu. A pošto je imala nezasit apetit za
cvećem, svaki od svojih stanova ukrasila je buketima cveća, u kosu je uplela cveće, čak
je cveće umetala i u krzno Šaza (što znači „Budala“) u to vreme svog omiljenog psa.
Noću je spavala na jastučetu napunjenom listovima čaja, što se verovalo da je dobro za
oči.

33 Der Ling, 251.

 Život Cisji kao poštovane konkubine i majke budućeg cara bio je onoliko osmišljen
koliko su to omogućavale njena jaka volja, energija i snalažljivost. Ipak, uprkos tome što
je savršeno ovladala životom u palati, ona i većina drugih iz njenog kružoka nisu znali
bukvalno ništa o izluđenom svetu izvan Zabranjenog grada. Taj je svet, prava Kina, bio
u previranju, žrtva lošeg upravljanja, iskvaren od korupcije, izložen napadima
nezadovoljnih građana i pod opsadom pohlepnih i manipulativnih evropskih nacija,
„stranih đavola“ prema kojima je Cisji s pravom bila nepoverljiva.
Pravo na odlaganje ogromnih količina indijskog opijuma u Kinu – nemoralni stav
koji su zauzele Britanija i njeni saveznici – pružilo je neposredni kontekst za napad
tuđina. Očajnički želeći da kontrolišu zavisnost od droge, mandžurska vlada je
uspostavila monopol kojim je opijum tako žestoko oporezovan da su samo bogati mogli
da ga priušte. Britanski trgovci su, međutim, krijumčarili opijum u Kinu, podstičući tako
rasprostranjenu zavisnost, raspadanje porodičnog života i opšte osiromašenje.
Deset godina posle prvog Opijumskog rata, Britanija je Sina Neba progonila s
novim zahtevima, uključujući i legalizaciju trgovine opijumom. Posle dodatnog pritiska,
Britanci su prodrli u Kanton (Guangdžou). S divljačkom su veštinom 1860. izvršili juriš
na Peking i opljačkali Letnju palatu. Sjenfeng, carica, Cisji i veći deo carskog dvora,
uključujući i tri hiljade evnuha, već su pobegli u smešno raskošnoj povorci nosiljki i
kola koja se protezala osam kilometara.
Nakon godinu dana provedenih u raskošnom izgnanstvu u sigurnosti carske lovačke
kuće sto sedamdeset šest kilometara daleko od Pekinga, dvadesetdevetogodišnji car se
razboleo i umro, izmučen zbog nereda i ponižen zbog poraza. Kako je on bivao sve
slabiji, dvorski zvaničnici otkrili su da nije odredio naslednika. Cisji se dala na posao.
„Kao što je to uvek bio slučaj u vanrednim situacijama“, kasnije se sećala, „pokazala
sam se dorasla prilici, i rekla sam mu: ’Evo tvoga sina’, a kad je on to čuo, odmah je
otvorio oči i rekao: 'Naravno da će on naslediti presto.'“34 Nekoliko minuta kasnije,
Sjenfeng je umro.
To je bila prva politička intervencija Cisji, a oblikovala je život i njoj i Kini. Sa
samo dvadeset pet godina, stala je na svoje noge. Nije imala nameru da se povuče u
krotku, udovičku penziju. Umesto toga, uspešno je tražila da je priznaju kao caricu
majku i kao koregentkinju za svoga sina, Tungdžija, zajedno s Niuhuru. Imenovana je
Konkubinom Ženske Vrline, i otada je bila poznata kao carica majka Cisji, Carica
Zapada. (Niuhuru je postala Cian, Carica Istoka.) Cisji se odmah povezala sa zetom,
princom Kungom, i caricom majkom, i njih su troje postali kineski trijumvirat. Prvo što
su uradili bilo je da učvrste svoj položaj uklanjanjem takozvane Bande osmorice, koji su
se protiv njih urotili. Vođi Bande je odrubljena glava, a drugoj dvojici je dozvoljeno da
izvrše samoubistvo, dok su ostali prognani.
Cisji je uživala u moći, ali je pazila da ne pokazuje previše svoju pamet, a prema
oceni njenog biografa Sterlinga Sigrejva, „uviđala je da joj je posao na dvoru da bude
posrednica i arbitar u svakom pogledu… U početku je izbegavala da nameće svoja

34 Ibid., 252.
viđenja… Pružala je oslonac sa kojeg je celokupna državna politika imala da bude
odvagana.“35
Vlada je 1864. okončala dugotrajnu Taiping pobunu na jugu, a 1868. pobunu Nien
na severu. Tokom primirja koje je usledilo, vlada Cisji i Cian sprovela je obećavajuće
reforme i usredsredila se na iskorenjivanje korupcije i privlačenje sposobnih ljudi u
državnu službu.
Dve su carice još bile u dvadesetim godinama, neiskusne, neupoznate s
administrativnim protokolom i jedva prolazno pismene. Nikada nisu videle strance, niti
su stranci njih videli. Dok bi slušale svoje muške savetnike, sedele su iza zaklona.
Potonja reputacija Cisji kao opakog i nadmenog tiranina nipošto nije bila zaslužena.
Nažalost, dve carice, i dve majke Sina Neba, bile su znatno lošije kao majke.
Tungdži je bio problematično dete, lenjo, okrutno i, u ranim mladićkim godinama
obuzeto seksom. Iskradao se iz Zabranjenog grada radi zabranjenih uživanja po
bordelima, a eksperimentisao je i s evnusima. „Žene, devojke, muškarci i dečaci najbrže
što je mogao, jedno za drugim“, u svom je dnevniku zabeležio Robert Hart. 36 Kad je
Tungdži napunio devetnaest godina, lekari su ga lečili od sifilisa.
Cisji i Cian su se branile tako što su Tungdžiju našle nevestu i nekoliko konkubina
kao podstrek da uživanja potraži kod kuće. Šest meseci posle venčanja, Tungdži je
ponovo krenuo da orgija po Pekingu. Takođe je zanemarivao svoje dužnosti, osujećivao
napore svojih činovnika, spuštao i unižavao više administratore i otpuštao ministre u
vladi. Upravljanje državom bilo je u zastoju.
Dve su se carice umešale i zvaničnike vratile na njihove položaje. Vlada je
nastavila s radom. Kina je nastavila da funkcioniše. Tri meseca kasnije, Tungdžiju su
postavili dijagnozu velikih boginja koje su harale Pekingom. Sa bolesničke postelje,
izdao je dekret kojim je svu vlast preneo na dve carice dok se ne oporavi. U januaru
1875, Robert Hart se poverio dnevniku da strani lekar „kaže da je car bolestan od sifilisa
a ne od velikih boginja“.37
Šta god da je to bilo, bolest je Tungdžija ubila 12. januara. Cisji je plakala za sinom
koji ju je učinio caricom, ali koji se sam pretvorio u džina, nečuveno osionog i opakog
momka za koga su mnogi verovali da se iskupio jedino smrću pre nego što je u
potpunosti uništio vladu. Mnogi su drugi govorkali o ubistvu.
Tungdži nije imenovao naslednika, te su dve carice nastavile da vladaju dok
naslednik nije pronađen. Zabranjeni grad je postao zaista zabranjen dok su pristalice i
rođaci raznih prikladnih prinčeva lobirali za svoje kandidate. Ali su prinčevi bili ili
previše naprasiti ili ukaljani seksualnim orgijama po javnim kućama, i Cisji je našla
podesnijeg princa, svog trogodišnjeg sestrića, što je Cian odobrila. Kao što je bilo i kad
je Tungdži određen za naslednika, Cisji je izašla pred dvor s iznenađujućom objavom.

35 Seagrave, 92.
36 Ibid., 126.
37 Ibid., 134.
„Usvojiću dete, sina Sedmog princa“, objavila je. Ubrzo pošto ih je ostavila, ponovo je
izašla sa svojim novim „sinom“ i izjavila: „Ovo je vaš car!“38
Mali car, preimenovan u Guangsjua, „Slavno Nasleđe“, nije bio srećno dete.
Njegova tetka carica koristila ga je da sačuva Kinu od prinčeva poput njenog mrtvog
sina, ali, ujedno ga je i izbavila iz doma u kome je kinjen. Neurotična majka i otac
pijanica zlostavljali su i izgladnjivali na smrt njega i njegovu braću i sestre, od kojih je
nekoliko umrlo.
Dva meseca kasnije, umrla je Tungdžijeva trudna žena, Alute. Uprkos zvaničnim
izveštajima o samoubistvu, verovatno su je ubili da bi sprečili rođenje suparničke bebe
koja bi bila viđena kao pravi Tungdžijev naslednik. Cisji je bila među osumnjičenima, a
njen je ugled potom pomračen zbog podozrenja o uzroku Alutine smrti.
Sterling Sigrejv iznosi dokaze koji Cisji oslobađaju krivice. Ona je bila izabrala
Alute za snahu i nikada nije pokazivala znake kajanja zbog te odluke. Ničega nije imala
da se boji od Alutine bebe, koja bi kao njeno unuče dalje obezbedila njen položaj.
Konačno, sama Cisji je otrovana u isto vreme kada je Alute umrla. Cisji je tako obolela
od jetre da je sve do 1883. ostala hronično bolesna. Često je bila odsutna s dvora, a
nekoliko je puta navodno bila na samrtnoj postelji.
Robert Hart je verovao da je od dve carice Cisji bila uticajnija i pametnija, a Cian
ljubaznija. Cisji, zabeležio je u dnevniku, „zna da pokaže svoju plahovitu narav – ali isto
tako i svoje velike sposobnosti“.39 Te su sposobnosti, međutim, često podrivale njena
doživotna žudnja za ljubavlju i podložnost laskanju. „Naš Hart“, nadimak koji je Cisji
dodelila svom posvećenom i sposobnom stranom zvaničniku, proveo je sledeće dvadeset
tri godine kao jedini apatrid koji ju je opisivao „dosledno kao ženu a ne kao
čudovište“.40
Titulu kineskog cara sada je nosilo traumatizovano mucavo dete, a njegova je tetka
i sama bila suviše bolesna da bi preuzela vodeću ulogu u njegovom vaspitanju. Uprkos
mučnom ranom detinjstvu i naopako surovom odgoju u palati gde su evnusi dobili
uputstva da ga ne razmaze kao što je Tungdži bio, Guangsju se razvio u predanog cara,
premda melanholičnog i povučenog.
Cian se 1881. razbolela i umrla, ostaviviši obolelu Cisji kao pravog vladara Kine.
Na zahtev nekoliko dvorskih zvaničnika, njeno je regentstvo 1887. produženo za dve
godine, iako je sa petnaest godina Guangsju navodno bio dovoljno star da preuzme vlast.
To je produženje dalo Cisji vremena da odabere ženu i dve konkubine za svog usvojenog
sina.
Nova carica je bila Cisjina nećaka, Lung Ju, vitka zubata devojka koju je
nekadašnja carica veoma volela. Konkubine su bile dve zgodne sestre koje je preporučio
neki uticajni evnuh. Cisji se nadala da će Guangsju proizvesti naslednike i preuzeti vlast
kao car. Onda bi mogla da ostavi vrelinu i metež Zabranjenog grada i povuče se u raskoš
ponovo izgrađene Letnje palate.
38 Ibid., 140.
39 Ibid., 146.
40 Ibid., 159.
 Ali je Guangsju patio od medicinskih poremećaja koji su vodili nehotičnim
ejakulacijama i, u odnosu na žene, impotenciji. Da bi stvari bile još gore, Lung Ju je bila
nevoljna nevesta koju su roditelji prisilili na udaju. Zlovoljni maloletnici su se ipak
uzeli, a Cisji, koja je tada imala pedeset četiri godine, opušteno se povukla u penziju.
Strani legat je optimistično gledao na Guangsjua, a Čarls Denbi, američki diplomata,
prorekao je da će se „pruge, električno osvetljenje, fizičke nauke, nova mornarica,
poboljšana vojska, opšti bankarski sistem, kovnica novca, sve tek u povoju, uskoro
sasvim razviti“.41
Umesto toga, voljni ali neodlučni Guangsju suočio se s razornim kinesko-
japanskim ratom 1894-1895. Japan, modernizovan i borben, nastojao je da predupredi
ruski prodor u Koreju i severnu Kinu. Kina i Koreja su obe htele da očuvaju odnos snaga
prema kome je Kina štitila Koreju, koja je od nje zavisila. Ali je korejsko javno mnjenje
bilo podeljeno, a 1894. izbila je pobuna. Kina je poslala vojsku da pomogne korejskoj
vladi, dok je Japan poslao vojnike da podrže opoziciju, i oni su osvojili palatu. Žestoke
borbe prethodile su zvaničnoj objavi rata 1. avgusta 1894.
Kinesko-japanski rat bio je, višestruko, početak kraja dinastičke Kine. Japanci su
lako porazili Kineze i na kopnu i na mom, i uništili su kinesku mornaricu. Prodrli su u
Mandžuriju, a Kina je bila prisiljena da moli za mir. Mirovnim sporazumom sklopljenim
u Šimonosekiju Kina je ponižena i progutana, izgubila je kontrolu nad Korejom i morala
je da ustupi Tajvan i druge dve teritorije, da otvori četiri luke za trgovinu i isplati
ogromnu svotu od dvesta miliona taela kao danak. Rusija, Francuska i Nemačka
posredovale su i prinudile Japan da vrati jednu teritoriju, ali je Kina imala da plati
dodatnih trideset miliona taela. (Jedan tael u kineskoj valuti obično je sadržao četrdeset
grama srebra.)
Kineski poraz u kinesko-japanskom ratu bio je živi dokaz da je dinastija Ćing
izopačena i nesposobna. Ljuti reformisti, primetivši kako je modernizacija osnažila
Japan, pojačali su kampanju za modernizaciju Kine, i selo je pulsiralo od
revolucionarnih impulsa. Osporavatelji i suparnici Cisji jedva su dočekali da iskoriste
kineski vojni poraz da bi je optužili za proneveru sredstava namenjenih mornarici koja je
ona upotrebila za doterivanje Letnje palate. Ta je optužba bila lažna. Ona nije upravljala
projektom restauracije, iako je bila zahvalna za rezultate, i nije imala načina da uzme
novac odvojen za mornaricu, što je jedino Admiralitet mogao da učini.
Napetost i pritisci u carskoj politici naglo su rasli. Cisji je obuzeo strah kad su
japanski agenti organizovali državni udar u Koreji protiv kraljice Min, koja je izbodena
nožem a zatim živa spaljena. U međuvremenu, Guangsju je odlučio da otpusti svakoga
ko bi njegove odluke doveo u pitanje – što je bila njegova verzija reformi.
Konzervativci, užasnuti njegovom očiglednom ležernom nehajnošću za mandžursku
tradiciju, i njegovom namerom da japanskog državnika postavi na viši položaj u
kineskoj vladi, nagovarali su Cisji da odustane od penzije. Pošto je saslušala sve dokaze

41 Ibid., 175.
o pogrešnim potezima svoga sestrića, nevoljno je pristala. Preuzela je svoj raniji položaj
vladarke, pri čemu je uz sebe imala Kuang Hsua.
Neke od reformi Kuang Hsua zadržane su. Ali su neki reformisti koji su smatrani
izdajnicima kažnjeni ili pogubljeni. Uprkos očiglednoj harmoniji u odnosima između
cara i njegove stare tetke, kružile su glasine da su ga ona i njeni zaverenici stavili u
kućni pritvor u palati. Neki čovek prisiljen da pobegne iz Kine golicao je maštu ljudi
svojim pričama o zlici za kormilom Kine. Prema jednoj od njegovih složenijih
izmišljotina, šezdesettrogodišnja Cisji je u palatu krišom dovlačila lažne evnuhe i s
njima vodila ljubav. Taj isti izgnanik je takođe kovao zaveru da izvrši atentat na Cisji.
Na neki način, Rokselana bi razumela carski dvor. Na primer, na Cisji je vršen
pritisak da dvojici prinčeva da Šangfang mačeve i otuda doslovno pravo da pogube koga
god požele. Njene umerenije kolege sada su imale razloga da paze šta govore i čine.
U pokušaju da se suprotstavi neprijateljskoj kampanji klevetanja, Cisji je 1898.
prekinula tradiciju i u palatu pozvala na čaj žene stranih diplomata. Njene su gošće
smatrale da je bila prijateljski raspoložena i znatiželjna, bez i najmanjeg traga okrutne
prirode o kojoj su toliko slušale. Na njihovo iznenađenje, tu je bio i car, premda je
izgledao nezainteresovan za njih i samo je sedeo neprestano pušeći.
Te iste godine, Bokserski pokret protiv stranaca42 počeo je da se širi Kinom.
Zlostavljanje često nadmenih kineskih misionara i kineskih preobraćenika preraslo je u
izravno zastrašivanje. Onda, pošto je neki mladi Englez ustrelio Kineza koji je vikao na
njega, razjarena gomila Kineza spalila je trkalište u Pekingu koje je bilo tako popularno
kod turista. Uništene su i crkve i strane rezidencije.
U palati je Cisji razdirana između dve odluke: da podrži Boksere ili da uguši
njihovu pobunu. Kasnije se sećala da su vladin dekret da se svi stranci pobiju, protiv
njene volje izdali ministri koji su podržavali Boksere. U ono vreme, stranci su je
optuživali da podstiče Boksere i da šalje vojsku da spreči pokušaje stranih vojnika da ih
potuku.
Od 13. do 16. juna 1900, Bokseri i njihovi sledbenici uništavali su i pljačkali četvrti
u kojima su živeli stranci. Napadali su i kineske trgovce koji su trgovali sa strancima.
Stranci i kineski hrišćani potražili su utočište u katedralama. Kineske sluge su bežale od
stranih poslodavaca. Na selu, Bokseri su pobili hiljade kineskih hrišćana.
U toj napetoj situaciji, nemački ministar u Kini, Klemens Frajher, baron Fon
Keteler, izazvao je nemačke marince da pucaju i ubiju grupu Boksera. Cisji i Guangsju
su izdali dekrete protiv Boksera, protiv ubijanja stranaca, i protiv podsticanja naroda da
ubija strance. I pored toga, stranci su umirali. U jednom pokolju, pobijeno je četrdeset
petoro misionara, uključujući žene i decu. Danima su glave stajale izložene u kavezima
na vrhu zida.
Armija sastavljena od međunarodnih snaga 14. avgusta 1900. stigla je u Peking,
spasla strance, poharala grad, a onda započela spor i divljački marš kroz selo prema
42 Tajno društvo za pružanje oružanog otpora stranim uticajima u Kini, koje je podržavala Cisji. Članovi
društva sebe su zvali ihetuani, što na kineskom znači „pravedne, složne pesnice“, a na engleskom je usvojen
naziv „Bokseri“. - Prim. prev.
Letnjoj palati, gde su pobegli Cisji, car i ceo dvor. Ti su vojnici pobili desetine hiljada
Kineza, razorili i opljačkali hiljade domova i onda opustošili Letnju palatu i budističke
hramove i statue.
Iz novog skloništa u palati, Cisji je naredila da budu kažnjeni zvaničnici i plemići
koji su podstrekavali Boksere. Dvojica su pogubljena. Onda su se ona, car i dvor vratili
u Zabranjeni grad. Evropljani su tražili ratnu odštetu i diktirali uslove primirja. Cisji je
vraćena na vlast i nastavila je da upravlja zemljom, a uza se je imala cara – svoga
sestrića. Nastavila je i da priređuje čajanke za strankinje.
U sedamdesetoj godini, Cisji je imala moždani udar, ali je uprkos tome uspevala da
radi. Stalno bolešljivi car Guangsju umro je 14. novembra 1908. Dan posle toga, umrla
je i Cisji, preopterećena radom, iznurena i bolesna od gripa. Mandžurska dinastija ju je
nadživela svega tri godine.
Istorija je strogo osudila Cisji, a mnogi njeni savremenici su je kudili kao ubicu i
despotkinju. U stvari, kao carica, Cisji je bila žrtva svojih ličnih nedostataka –
neobrazovanosti i slabog poznavanja administrativnog protokola i procedure.
Podjednako je bila i žrtva sistema koji ju je zatvorio u Zabranjeni grad, bez ikakvih
znanja o stravičnim uslovima života spolja. Takođe je imala i ličnih osobina koje su joj
smetale da vlada efikasno i mudro. Neprestana potreba da bude voljena prepuštala ju je
na milost i nemilost laskavcima. Ponekad je bila strašljiva i neodlučna.
Cisji je ipak značajna zbog važnih postignuća. Iz perspektive njenog zaštićenog
života, njen odlučni uspon na vlast bio je izvanredan. Na opasnom i korumpiranom
kineskom dvoru, manipulisala je svojom inteligencijom i usredsredila ambiciju na
položaj koji joj je pružao ogromnu moć. Za nenaočitu konkubinu, bila je uzor uspeha.
Ni Cisji ni Rokselanu ne treba ocenjivati izvan konteksta. Uravnoteženo istorijsko
viđenje o njima priznalo bi koliko su se izuzetno dobro obe te žene prilagodile
konkubinatu i ovladale pravilima harema, etikecijom i tradicijom i onda uspostavile
odnose koji su ih lansirali na položaje moći i tu ih decenijama održavali. Prisilni
konkubinat preobrazile su u vrhovnu moć, i čak su uspele i da umru prirodnom smrću, u
svojoj postelji.
 TREĆE POGLAVLJE

Čija drolja?
Kraljevske ljubavnice u Evropi
„Kraljevi se s pravom nazivaju bogovima“, pisao je engleski kralj Džejms 1609, i
„na zemlji vrše božansku vlast.“ Kao i Bog, „kraljevi imaju moć odlučivanja… o životu
i smrti… svih svojih podanika… a sami odgovaraju jedino Bogu… Kraljevi se takođe
mogu uporediti s očevima porodice: jer je kralj istinski parens patriae, politički otac
svog naroda.“43
Koncept božanskog prava kraljeva bio je srž ideje o monarhiji; njime su
legitimizovana ovlašćenja evropskih kraljevskih vladara. Ti su vladari imali ogromnu
moć a, do reformi koje su započete u 18. veku, skoro nikakvu odgovornost. Njihovi su
dvorovi bili primer neumerene raskoši i protokolarnih ceremonija. Isto su tako bili i
leglo spletaka i opasnosti, dok su se dvorani nadmetali da osvoje kraljevu naklonost i
utiču na njegove odluke.
Kraljevski se brak nalazio gotovo na samom vrhu liste važnih odluka. Njegova
svrha bila je da ovekoveči monarhovu božanski ovlašćenu krvnu lozu i da zemlju ojača
strateškim ekonomskim odnosima ili vojnim savezima. Kraljevski su brakovi bili
predmet visoke diplomatije, pri čemu su iskusni zvaničnici i dvorani tražili
najprikladniju izabranicu za svog suverena. Kao i u slučaju većine ugovorenih brakova,
romantična ljubav tu nije igrala neku ulogu, premda bi se ponekad i razvila. Važno je
bilo jedino da kraljevski par proizvede zakonitu kraljevsku decu – naslednika i njegovu
rezervu, i druge male plemiće kao pione i buduće kraljeve i kraljice u evropskoj večitoj
bračnoj partiji šaha.
Kao neizbežna posledica tih brakova, i osećaja moći koji je kralj podstican da gaji,
javljale su se vanbračne veze motivisane žudnjom, romantičnom ljubavlju, gordošću
posedovanja i komforom. Usled toga, kraljevske su ljubavnice bila uobičajena
karakteristika većine evropskih dvorova.
Mnoge kraljevske ljubavnice bile su plemenitog ili aristokratskog porekla, ali
druge, poput glumica otkrivenih na pozorišnim binama, uvodile bi izrazito skaredni
element u razređenu dvorsku atmosferu. Često je kralj time izazvanu društvenu nelagodu

43 King James I, Works, Poglavlje 20. Navedeno u

http://www.Norton.com/coIlege/historv/Ralph/workbook/ralprs20.html
uklanjao tako što bi omiljene ljubavnice koje nisu pripadale plemićkom staležu uzdigao
na rang plemkinja.
Uprkos svome položaju, čak ni najmoćnije kraljevske ljubavnice nisu mogle da se
oslobode sramote svog statusa kraljeve kurve. Bivša ljubavnica Džejmsa II, grofica of
Dorčestera, jezgrovito je to izrazila kad je neočekivano srela vojvotkinju od Portsmuta i
groficu od Orknija, ljubavnice Čarlsa II i Vilijama III, i bez ustručavanja ih sve nazvala
„nas tri drolje“. Ta prostačka etiketa u Evropi se nije odnosila samo na prostitutke već i
na „izdržavane žene“ s titulom, čiji su domen bili plemići što su se valjali na izgužvanim
čaršavima.
Nadmetanje za pažnju božanski postavljenog kralja umelo je da bude opako. Nel
Gvin, ljubavnica Čarlsa II, kralja Engleske 1660-1685, jednom je svoju suparnicu, Mol
Dejvis, pozvala da podele tanjir poslastica u koje je Nel stavila laksativ. Te noći, dok je
Mol ležala u zaljubljenom zagrljaju Čarlsa II, zov prirode se iznenada i neumoljivo
oglasio. Jadna Mol! Jadna Nel takođe, što je bila stavljena u tako osetljiv položaj da je
morala da pribegava tako niskoj taktici. Položaj kraljevske naložnice mogao je žene da
lansira do zavidnih društvenih visina, a ipak je u najboljem slučaju bio tek rizičan posao.

Nel Gvin44

Nel Gvin je bila najdrskija i najživahnija kraljevska ljubavnica, vragolanka

prćastog nosa, sjajne kestenjaste kose, očiju boje lešnika koje su gledale sa svom
neposrednošću i poštenjem po kojima je bila poznata, i čvrstih i punih grudi. Nel je bila
tako slatka da je Čarls naručio seriju njenih aktova, a onda upadao dok je pozirala da je
sladostrasno posmatra.
Ali je Čarlsa pridobila Nelina nesputana i velikodušna priroda; nije mogao da odoli
dovitljivom umu i kikotavom dobrom raspoloženju zbog kojih je izgledala kao
„ovlašćena dvorska luda koja rukovodi njegovim momačkim zabavama“. 45 A, kako će
on s vremenom naučiti, Nel je strasno volela i – uprkos njegovim bezobzirnim
švrljanjima – bila mu verna. Ona je takođe bila skromna žena koja je jedva znala da
nažvrlja vlastite inicijale, i energični veseljak u stanju cele noći da se zabavlja a onda
dočeka zoru isto onako bučno kao i ponoć.

44 Glavni izvori za Nel Gvin su: Clifford Bax, Pretty, Witty Nell: An Account of Nell Gwyn and her
Environment (New York: Benjamin Blom, Inc., 1969); Nigel Cawthorne, The Sex Lives of the Kings and
Queens of England (London: Prion, 1994); Arthur I. Dasent, The Private Life of Charles the Second
(London: Cassell & Company, Ltd., 1927); Christopher Falkus, The Life and Times of Charles II (London:
Weidenfeld & Nicolson, 1972); Antonia Fraser, King Charles II (London: Weidenfeld & Nicolson, 1979);
Alan Hardy, The King ’s Mistresses (London: Evans Brothers, 1980); Jane Hoare, ”The Death of Nell
Gwynne,“ History Today, 1977, 27 no. 6, 396-399; Ronald Hutton, Charles the Second: King of England,
Scotland, and Ireland (Oxford: Claredon Press, 1989); H. M. Imbert Terry, A Misjudged Monarch (London:
William Heinemann, 1917); Roy MacGregor Hastie, Nell Gwyn (London: Robert Hale, 1987); Tony Palmer,
Charles II: Portrait of an Age (London: Cassell Ltd., 1979).
45 Palmer, 75.
 Nel je kralja upoznala kad je imala sedamnaest godina, a on je bio dvadeset godina
stariji. Bejaše to 1667, osamnaest godina nakon pogubljenja njegovog oca, Čarlsa, i
sedam godina od njegovog povratka na presto posle izgnanstva koje je usledilo nakon
poraza monarhije u engleskom građanskom ratu. Englezi, iluzija raspršenih nakon
decenija provedenih pod Kromvelovom diktaturom strogosti, oduševljeno su dočekali
Čarlsa II, iako je nacija kojom će vladati bila oštro podeljena, politički, društveno i
verski.
Izgnanstvo u Evropi na Čarlsa je ostavilo dubok trag. Na prvom mestu, tako se
žestoko zalagao da se okonča gruba diskriminacija protiv rimokatolika u Engleskoj da je
narod sumnjao da je kralj u tajnosti katolik. Na drugom mestu, zgrozilo ga je bedno
stanje engleskog pozorišta. Odmah ga je oživeo i ženama dodelio pravo da glume na
pozornici, kako bi dramskoj predstavi dale dubinu i tačnost. Nimalo slučajno, imao je
oštro oko za glumice, a naročito vodeće dame Mol Dejvis i Nel Gvin.
Neposredno pre nego što je sreo Nel, Čarls je imao da se suoči sa tri velike krize:
buboničkom kugom 1664-1666, od koje je umrlo oko stotinu hiljada Londonaca;
velikim požarom u Londonu 1665. koji je sa zemljom sravnio trinaest hiljada kuća,
devedeset sedam parohijskih crkava i veličanstvenu katedralu Sv. Pavla; i drugim
englesko-holandskim ratom 1665-1667, koji je Engleska izazvala a onda izgubila nakon
ponižavajućih poraza.
Ali ni te nesreće niti njegova žena, Katarina od Bragance, nisu Čarlsa sprečili da
odlazi u pozorište i odaje se erotskim pustolovinama. „Bog neće osuditi čoveka što sebi
dopušta malo uživanja“, voleo je da se našali, dok su ga protivnici zvali „velikim
neprijateljem čednosti i braka“. Maloletna Nel, sa svoje strane, savladala je svoje nisko
poreklo ćerke vojnika koji je umro u oksfordskom dužničkom zatvoru i majke koja je
prodavala pivo u bordelu blizu ulice Druri Lejn a onda se udavila u jarku pošto se
onesvestila u stanju pijane otupelosti. Nel je napredovala od torbarke ostriga do
prodavačice pomorandži ispred Kraljevog pozorišta, a u četrnaestoj je godini debitovala
na sceni i postala ljubavnica Šekspirovog potomka, Čarlsa Harta. Kad ju je kralj Čarls
upoznao 1667, Nel je imala novog ljubavnika i bila je priznata glumica, pozorišna
rivalka tadašnje kraljeve miljenice, Mol Dejvis.
Čarls je često gledao Nel kako glumi, ali kada ju je lično sreo u pozorištu, osvojio
ga je njen drski duh i odsustvo izveštačenosti. Nije mu su dodvoravala kao kralju niti je
obuzdavala svoj nepristojni smisao za humor. Njihov prvi zajednički izlazak, u neki
restoran, uključivao je i njenog tadašnjeg ljubavnika, a završio se komedijom zabuna.
Čarls je zavukao ruku u džep da plati večeru i nije našao dovoljno novca, te dok je Nel
veselo ismevala kraljevo privremeno siromaštvo, njen je ljubavnik bio prinuđen da plati
račun za sve troje.
Ubrzo potom, Nel je postala jedna od Čarlsovih ljubavnica. Na izvestan način,
između njih se razvila ljubavna veza, premda su oboje bili više pragmatični nego
romantični. Nisu se prepuštali strasnim izlivima niti mahnitoj razmeni ljubavnih pisama.
Umesto toga, Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala
vernost, objasnivši: „Ja sam bludnica samo jednog muškarca.“ Nagovarala je Čarlsa da
sledi njen primer – „Jedna kurva odjednom, dovoljna je za vas, gospodaru“, uveravala
ga je, istovremeno odbivši da na njegovu rođendansku zabavu pozove suparničku
ljubavnicu.46
Nel i Čarls su se uopšteno složili o tome šta podrazumeva status njegove
ljubavnice. Kuća, redovni prihod za izdržavanje i izdašni darovi bili su obavezni. Čarls
je obično svojim ljubavnicama davao plemićke titule, a vojvodstva svojim „pobočnim“
sinovima, te je i ona očekivala isto. Nel je 1670. rodila Čarlsa Stjuartaa, godinu dana
kasnije, na Božić, i Džejmsa. Pošto je kraljeva žena, kraljica Katarina, imala nekoliko
spontanih pobačaja i nije mogla Čarlsu da proizvede zakonite naslednike, Nel i druge
Čarlsove ljubavnice očekivale su da kralj bude velikodušan prema svojoj vanbračnoj
deci. On to zbilja i jeste bio, a petorica od današnjih dvadeset šest vojvoda njihovi su
potomci.
Kad je čarls pokušao da bude ekonomičan predloživši da joj iznajmi kuću, Nel ne
samo što je odbila taj predlog već je svoje negodovanje izrazila time što je ponovo
počela da glumi. Kao što je ona Čarlsu dala, a ne iznajmila, svoje srce, rekla je, tako i
ona treba da ima svoj posed, a ne iznajmljenu kuću. Primereno skrušeni Čarls premestio
ju je u izuzetnu kuću na Pal Malu, čiji se vrt oslanjao na njegov, tako da su iz udobnosti
doma mogli da ćaskaju u relativnoj privatnosti.
Ti su razgovori mnogo značili Nel, koja se Čarlsu poveravala kao mudrijem,
iskusnijem prijatelju i ljubavniku pride. „Bio mi je prijatelj i dopuštao mi je da mu
ispričam svu svoju muku i kao prijatelj me je savetovao i govorio mi ko mi je prijatelj a
ko nije“, s tugom se sećala posle njegove smrti.47
Ljubavnici su isto tako često raspravljali o novcu. Kao i Mol Dejvis, ali za razliku
od drugih Čarlsovih ljubavnica, čini se da je Nel bila žena koja je htela samo ono što joj
sleduje, i tražila je skroman godišnji prihod od pet stotina funti. Iako je Čarls odbio taj
zahtev, Nel je u jednom četvorogodišnjem periodu uspela da iz kraljevske blagajne
izvuče dodatnih šezdeset hiljada funti. Ta joj je svota zaista bila potrebna! Kako bi inače
mogla da plati svoje elegantne šestoprežne kočije, osmoro slugu, lekove za majku,
dobrotvorne priloge i raskošno izrezbaren srebrni okvir kreveta? Katkad bi Nel svoje
račune (za bele satenske podsuknje, crvene satenske spavaćice, skerletne satenske
cipelice izvezene srebrom i takve stvari) slala u Ministarstvo finansija kraljevske vlade –
koje ih je isplaćivalo – verovatno kao predujam novca koji je tvrdila da joj kralj duguje.
Ma koliko ti troškovi izgledali preterani, bili su sitnica u poređenju sa svotama koje
su primale neke druge Čarlsove ljubavnice. Barbara Palmer, kasnije lejdi Kaslmejn,
godišnje je primala 19.600 funti iz nacionalnog dohotka i ogromne sume iz drugih
izvora. Luiz de Kerual, Nelina otmena francuska suparnica, kao osnovni prihod dobijala
je 10.000 funti godišnje iz prihoda od engleskih vinskih licenci, a u toku jedne godine
dobila je dodatnih 136.668 funti za izgradnju svoje nove palate. Prema knjigama iz

46 Navedeno u Michael Kesterton, ”Life Studies: The Strumpet Who Stole a King's Heart“, Globe and Mail,
Nov. 18, 2000.
47 Ibid.
1676. Luiz je imala vladajući položaj među Čarlsovim ljubavnicama: ona je dobila
36.073 funti, a Nel 7.938 funti.
Nel je od novca mnogo više mučilo pitanje titula. Čarls je vojvodstva poklanjao
drugim svojim važnim ljubavnicama, ali je odbijao da isto učini za Nel, očito zbog
njenog skromnog porekla. Nel je razumljivo bila ozlojeđena. Kad ju je Čarls video u
novoj haljini i uzviknuo da izgleda dovoljno dobro da bude kraljica, Nel je napravila
dosetku: „A dovoljno droljasto da budem vojvotkinja!“ 48 Iako je Nel ostala prosta Nel,
bila je rešena da Čarls njene sinove učini plemićima, i da bi naglasila koliko je to pitanje
neodložno, zvala ih je „mala kopilad“. Kad ju je Čarls zbog toga prekoreo, Nel je
uzvratila da ne može da ih zove nikako drugačije. Ta strategija joj je uspela. Čarls je
malo smekšao i dao im aristokratsku (premda ne vojvodsku) titulu Boklerk ili Bokler.
Četiri godine pošto im je 1680. mlađi sin umro, što je za Nel bio težak gubitak, Čarls je
vojvodsku titulu dodelio preživelom sinu Čarlsu, koji je postao vojvoda od St. Albansa.
Tokom svih sedamnaest godina veze s kraljem, Nel nikada nije bila Čarlsova jedina
ljubavnica. Lako je zasenila suparničku glumicu, Mol Dejvis, ali se u borbi s
aristokratkinjama poput Luiz de Kemal pokazalo da Nel teško može da prevaziđe svoje
poreklo. Luiz je bila Nelina suprotnost u svemu osim u lepoti. Kraljevskog držanja,
obrazovana, upućena u kulturu, nadmena i ambiciozna, Luiz se odlučno namerila da
osvoji Čarlsovo srce. Do 1671, s kraljem je provodila jednak broj noći kao i Nel. Kad
god je mogla, pravila je i pakosne primedbe na račun nepismene Nel, izjavljujući da je
njena suparnica prosta i vulgarna kao nekakva mlada prodavačica pomorandži.
Nel je uzvraćala kako god je mogla. Zadirkivala je Luiz, rugala joj se, vređala je i
plazila jezik. Zvala ju je Razroka Lepotica, jer je Luizino jedno oko otišlo malo u stranu.
A zašto bi osoba koja se neprestano hvališe svojim plemenitim precima, pitala je Nel,
ponizila postavši ljubavnica? Kad je Luiz obukla crninu žaleći preminule članove stranih
kraljevskih porodica za koje je tvrdila da su joj rođaci, Nel je sačekala da umre neki
strani kralj, a onda se odenula jednako dramatičnom crninom. „Hajde da podelimo svet“,
zajedljivo je predložila Luiz, „ti ćeš imati sve kraljeve Severa, a meni ostavi one na
Jugu.“49 Kad je Luizu kao Čarlsova miljenica zamenila lepa Italijanka, Ortensija
Mančini, vojvotkinja od Mazarena, Nel je osetila olakšanje što je dobila krotkiju
suparnicu.
Nelina odluka da se uzdrži od petljanja u politiku takođe je bila strateški mudra.
Mada je razumevala najvažnija tekuća pitanja, Nel nikada nije pokušala da utiče na
događaje, politiku ili političare. Čarls je veoma cenio njenu uzdržanost, a takođe i
javnost, koja je ponavljala popularnu pesmicu: „Đoku ume da mu zeza, / ali se ne maša
žezla.“
Do Nelinog jedinog izleta u politiku došlo je u jeku parlamentarne krize u martu
1681, kad se Čarls borio s Parlamentom oko zamršenih pitanja kraljevskog nasleđa i
legitimnosti rimokatolicizma u Engleskoj. Uzbuđenje je postalo grozničavo, a masa
48 Pred kraj života, Čarls je započeo proceduru kojom je Nel trebalo da postane grofica, ali je umro pre nego
što je potvrđen njen novi položaj.
49 Bax, 161-162.
sveta okrenutog protiv katoličanstva izašla je na ulice, izvikujući „Ne papstvu! Ne
ropstvu!“ Sam Čarls, za koga se verovalo da je u tajnosti katolik, bio je pod sumnjom, a
javnost je gnev iskalila na njegovoj kočopernoj katoličkoj ljubavnici, Luiz de Kemal.
Jednog popodneva, izazivači nereda koji su se tiskali u gomili primetili su kočije što su
vozile u pravcu kraljeve palate. Kraljeva katolička bludnica! zaurlali su, i kočiji
preprečili put da bi mogli da napadnu putnicu koja se nalazila unutra. Ali kroz prozor se
nagnula Nel Gvin, ne Luiz, i viknula: „Molim vas, dobri ljudi, budite pristojni. Ja sam
protestantska drolja.“50 Ta je dosetka ohladila gnev gomile, a odonda istorija slavi
Nelinu smelost, pronicljivost i otvorenost. I sam Čarls mora da joj je čestitao na
oštroumnosti. Taj je incident takođe jasno pokazao kako su kraljevi nemirni podanici
videli Nel: ona je, u suštini, bila jedna od njih, i oni su je zbog toga voleli.
Nel je isto tako uspela da se umili kraljici Katarini. Imajući u vidu da su kraljevske
ljubavnice bile kraljeva privilegija, Katarina nije imala dragog izbora do da ih podnosi.
Nije, međutim, morala i da ih voli, te se nije ustručavala da pokaže svoje
nezadovoljstvo. Ali je Nel veoma volela, jer ova nikada nije nastojala da je potisne.
Nelina prizemnost i sirov smisao za humor nesumnjivo su uverili Katarinu da je ta
devojka jednostavno kurvica koja nije imala pretenzija dragih ljubavnica kralja
ženskaroša. (Draga jedna engleska kraljica, žena kralja Džordža II, Karolina, mrzela je
lejdi Henrijetu Safok, koja je dvadeset godina bila ljubavnica njenog muža, ali je
prigovorila kad je Džordž Henrijetu odbacio kao „stara, tupavu, gluvu, namćorastu
zver“. Karolina se za nju zauzela jer se bojala dolaska mlađih i opasnijih suparnica.)
Na Nelin rođendan 1685. Čarls je imao moždani udar; umro je nekoliko dana
kasnije. Nel mu je poklonila sedamnaest godina i dvoje dece, i napustila je blistavu
glumačku karijera da bi postala njegova ljubavnica. Uprkos svemu, Čarls je Nelinu
budućnost obezbedio jedino u vidu slabašne samrtničke molbe: „Ne dozvolite da sirota
Nel umre od gladi.“ i pored Čarlsovog nehajnog odnosa prema njenoj dobrobiti, Nel je
umrla prilično imućna, ali samo zato što je kralja nadživela tek dve godine. Da je
poživela pedeset pet godina kao što je on, izvesno bi umrla u bedi.
Posle Čarlsove smrti shvatila je da služeći mu sedamnaest godina kao ljubavnica
nije stekla nikakav položaj na dvora niti, uprkos tome što mu je rodila dvoje dece, u
njegovoj porodici. Ali je Nel volela kralja i želela je da ga na odgovarajući način ožali.
Naručila je crnu draperiju za svoju kočiju i kuću i imala je u planu i drage formalnosti.
Dvorski zvaničnik je, međutim, intervenisao i zabranio Nel da uzurpira obrede
rezervisane za kraljevsku porodicu, iako je ona čeznula da tako pokaže i žalost i
privrženost ljubavniku. Njeni su položaj i posao bili u službi uživanja tog ljubavnika, a
njegovom se smrću taj njen svet srušio i razbio u paramparčad.

50 Palmer, 2.
 Žan Antoanet de Pompadur51

Vive la dijference! I francuski su se kraljevi naslađivali ljubavnicama. Na kraju

krajeva, kraljevski su brakovi bili državno pitanje, ugovarani zbog diplomatskih ili
političkih razloga. Ali su vladarska srca – i slabine – vapila za priznanjem. Zbilja,
francuski kraljevi su se dičili vanbračnim seksualnim osvajanjima, a u kraljevskoj
rezidenciji u Fontenblou, spomeni na kraljeve i njihove ljubavnice urezani su u kamen:
Anri II (1519-1559) i Dijana od Poatjea, Anri IV (1553-1610) i Gabrijela d’Estre.
Onda je 1643. na presto stupio Luj XIV, lep i snažan muškarac kasnije poznat kao
Kralj Sunce, koji je bio oličenje apsolutističke vladavine i koji je vladao Evropom i
ujedinio Francusku. U sklopu ostalih svojih postignuća, Luj je pokorio samovoljne
plemiće zaokupivši ih složenim dvorskim ceremonijama, a konvencionalnu dvorsku
etikeciju prilagodio je sopstvenom zamršenom ljubavnom životu.
Za svoj položaj i doba, Luj je neobično dugo bio bez ikakvog seksualnog iskustva,
sve do svoje osamnaeste godine kad ga je Madam de Bove, jedna od dvorskih dama
njegove majke, zavela kad se iz kupatila vratio u ložnicu. Otada se Luj ophodio prema
Madam de Bove s večnim poštovanjem. Razvio je kraljevski apetit za seksom, i premda
je voleo svoju ženu Mariju Terezu, koja ga je obožavala, uživao je u kraljevskoj
povlastici i uzeo niz ljubavnica iz redova zgodnih i mladih dvoranki.
Luj je, međutim, uneo jednu značajnu promenu. Svoje ljubimice priznao je kao
maitresses en titre, zvanične ljubavnice, preselio ih u apartmane u palati i priznao decu
koju su mu rađale. To je njegovim ljubavnicama dalo moć koja je daleko premašivala
uticaj njihovih posestrima na drugim dvorovima, jer su Lujeve žene bile punopravni
članovi dvora, često u kraljičinoj službi. Kraljeve su ljubavnice s njim večeravale, imale
pristup domaćim moćnicima i stranim diplomatama i, ako bi tako želele, mogle su i
same da postanu moćnice.
Postojala je, međutim, ritualna formalnost kojom je obeležavan prelaz iz obične
ljubavnice u maitresse en titre. Potencijalnoj maitresse en titre bila je potrebna neka
dvorska dama da je podržava i predstavlja na dvoru. Luiz de la Valije, prva Lujeva
kandidatkinja za položaj zvanične ljubavnice, već je bila njegova dugogodišnja
naložnica, ali je njihovo dvoje dece zvanično bilo nepriznato. Luj, krećući u rat i svestan
da možda neće ostati živ, ponovo je odmerio svoj život i načinio izvesne promene. Luiz
ju dodelio titulu vojvotkinje od Vožua i priznao ćerku koja je ostala u životu, Mariju Anu

51 Glavni izvori za odeljak o Madam de Pompadur su: Jeremy Black, ”Fit for a King“, History Today, 37 (April
1987), 3; Susan Conner, ”Sexual Politics and Citizenships: Women in EightecnthCentury France“, Westem
Societyfor French History, 10(1982), 264-273; Lucienne Ercole, prev. Gleb Struve i Hamish Miles, Gay
Court Life: France in the Eighteenth Century (London: Hutchinson & Co., 1932); Mmc du Hausset,
Memoirs of Marguerite de Valois Queen of France, Wife of Henri IV of Madamme de Pompadour of the
Court of Louis XV and of Catherine de Medici Queen of France, Wife of Henri II (New York: P. E. Collier&
Son, 1914); Thomas E. Kaiser,“Madame de Pompadour and the Theaters of Power“, French Historical
Studies, 19, no. 4 (1996), 1025-1044; Jacques Levron, prev. Claire Eliane Engel, Pompadour (London:
George Allen and Unwin Ltd., 1963); J. J. Mangan, The King’s Favour (New York: St. Martin’s Press, 1991).
od Burbona. Marija Ana je onda odgojena kao član kraljevske porodice, mada ona i
njeni brat i sestra rođeni kasnije nisu imali pravo nasleđivanja prestola.
Nedugo pošto joj je dodelio položaj maitresse en titre, Lujeva pažnja odlutala je s
Luiz na njenu prijateljicu, Atenais, madam De Montespan. Luiz čak ni svoj gubitak nije
mogla da oplakuje u privatnosti. Morala je da nastavi da živi na dvoru, kao tužni svedok
sve strasnije ljubavi njenog voljenog Luja prema Atenais. Luizina se pobožnost
produbila. Izgladnjivala se, ispod raskošnih dvorskih haljina nosila košulju od kostreti,
spavala na podu. Dvaput je pobegla u manastir, a Luj ju je oba puta vratio na dvor.
Godine 1674. preklinjala ga je da je pusti da bi mogla da se zaredi. Njena melanholija i
uvela spoljašnjost tako su ga duboko dirnule da je dao svoj pristanak. Luiz se bacila na
pod pred kraljicom i javno se pokajala za svoju preljubničku vezu. Ubrzo potom
oprostila se s decom. Onda je kao sestra Luiz de la Mizerikord zauvek nestala u
karmelićanskom manastiru u Parizu.
Lujeva sledeća maitresse en titre, Atenais de Montespan, uvela je novu dimenziju
svog položaja: bračni status. Ne samo što je Luj činio preljubu s njom, već je i ona činila
preljubu s Lujem. Samo je Lujeva kraljica patila zbog njegove preljube – obećao je da će
se odreći ljubavnica kad napuni trideset godina, ali mu je rođendan došao i prošao, a
ljubavnice su ostale. Atenaisina preljuba bila je druga priča. Čak je i Kralju Sunce bilo
teško da pobije gnevne kuditelje koji nisu mogli da pređu preko činjenice da žena čini
preljubu, što je i greh i zločin. Očito je da je Atenais bio potreban razvod, što je
francuski parlament nevoljno odobrio tek posle pet godina Lujevog prigovaranja.
Atenaisin muž je u sled događaja uneo bizarnu notu. Iako De Montespan nije
mnogo voleo svoju ženu, vređalo ga je da kralj jednostavno može da je prigrabi. U
nastupu jarosti upao je u Pariz i pravio scene. Provalio je u Atenaisinu spavaću sobu i
ošamario je. U sopstveni zamak ulazio je upadljivo kroz glavnu kapiju zato što, objasnio
je samosažaljivo: „Moji su rogovi suviše visoki da prođu kroz mala vrata.“ 52 Luj ga je
jednom poslao u tamnicu. Ali Montespan nije bio zastrašen. Kad su ga oslobodili,
priredio je tobožnju sahranu svoje žene i proglasio je žrtvom vlastitog preljubništva i
ambicije. Srećom po Luja, nezgodni muž njegove ljubavnice ubrzo se umorio od te igre.
Uprkos tome, Montespan je na svojoj strani imao podršku vere i morala. Kraljevi mogu
biti zakon, ali njihove ljubavnice ne. Brakovi su možda bili ugovarani protiv volje, ali su
i pored toga bili sveti.
Uprkos Montespanu, bilo je očito da je, uzevši sve u obzir, u dvorski život lakše
bilo integrisati venčane ljubavnice nego slobodne devojke, koje su mogle da ugroze
dostojanstvo kraljičinog položaja kako to udata žena nije mogla. Ljubavničin brak
52 Glavni izvori za raspravu o poreklu položaja maitresse en titre, ili zvanične ljubavnice, su: Oliver Bemier,
Louis XIV: A Royal Life (New York: Doubleday, 1987); Vincent Cronin, Louis XIV (London: Collins,
1964); Robert B. Douglas, The Life and Times of Madame Du Barry (London: Leonard Smithers, 1881);
James L. Ford, The Story of Du Barry (New York: Frederick A. Stokes Co., 1902); Ragnhild Hatton, Louis
XIV and his World (London: Thams and Hudson, 1972); W. H. Lewis, The Splendid Century: Some Aspects
of French Life in the Reign of Louis XIV (London: Eyre and Spottiswoode, 1953); Louis XIV, prev. Paul
Sonnino, Memoires for the Instruction of the Dauphin (New York and London: The Free Press and
CollierMacmillan Ltd., 1970).
mogao je biti cinična fasada, ali je prevarenoj kraljici čuvao obraz, što je bila sićušna
uteha usred neumoljivog ispitivanja i neobuzdanog ogovaranja u palati. Kako su stvari
stajale, jadna kraljica ni dan nije mogla da provede u palati a da ne vidi i ne čuje
najnoviju maitresse en titre, čiji su apartmani bili povezani s kraljevim, čiji je stomak
otekao noseći njegovog potomka, čiji su udovi sijali od dragulja iz kraljevske riznice.
Luj XIV bio je mudar čovek koji je dobro promislio kako da ljubavnice uključi u
svoj život – a otuda i u život Francuske. Da bi podučio sina Luja, sačinio je zvaničan
spis o ljubavnicama i o tome kako da se izbegnu nevolje u koje mogu dovesti svoje
ljubavnike.
Prvo, Luj je upozoravao, nemoj zbog ljubavnice da zanemariš državne poslove.
Drugo, a teže, ako i predaješ srce, moraš da ostaneš gospodar svog uma. Ne dozvoli
ženama da govore o bilo čemu ozbiljnom, jer će se uplesti u zavere i intrige, i uneti
rasulo u upravljanje državom. Istorija obiluje takvim primerima, upozoravao je sina:
cele dinastije su izumrle, kraljevi svrgnuti, pokrajine opustošene, a carstva uništena zbog
spletaka smutljivih žena.
Lujev praunuk, nesposobni Luj XV, nije se obazirao na pradedine savete i svojim
maitresses en titre dozvolio je da postanu uticajne i moćne ličnosti na dvoru. Takođe je
prekršio tradiciju da kraljevske ljubavnice treba da budu plemenitog porekla, i u svoje je
srce i postelju uveo građanku ŽanAntoanet Puason – kasnije Madam de Pompadur.
ŽanAntoanet imala je neobično poreklo. Njen otac, ekonom pariskih finansijskih
zvaničnika, nepravedno optužen za proneveru, pobegao je u Nemačku da izbegne
utamničenje. ŽanAntoanet, čiji je nadimak bio Renet, ili „Mala Kraljica“, i njen brat
Abel, ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala
bogate ljubavnike. Takođe je svojoj osetljivoj ćerki obezbedila odlično obrazovanje i
uputila je u veštine koje je morala da poseduje svaka žena kojoj su otvoreni putevi
društvenog uspinjanja, da bi privukla odgovarajućeg muža ili ljubavnika.
Renet je cenila majčine napore, naročito pošto joj se neka vidovnjakinja zagledala u
oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: „Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica.“ Renet je
stasala u uglađenu i obrazovanu mladu ženu poznatu po velikodušnosti, glumačkoj
veštini i, uprkos čestim oboljenjima grla i pluća (ili možda zbog toga), zanosno
hrapavom glasu. A san joj je bio – da ostvari vračarino proročanstvo.
Renet je stasala u čarobnicu. Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i
blistavog tena, kraljevski otmenog držanja. Kad joj je bilo blizu dvadeset godina, majka
joj je ugovorila brak sa Šarl-Gijomom le Norman d’Etoal, zvaničnikom u vladi. Renet i
Gijom su imali dece, a preživela im je ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano
jako zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim,
naravno, ako je kralj ne poželi.
S vremenom je tako i bilo. Luj XV je Renet znao po čuvenju, i kad su im se putevi
ukrstili, primetio je njenu lepotu. Ona je postajala sve poznatija u društvu, a Volter i
drugi veliki umni ljudi divili su joj se i izuzetno cenili prijateljstvo s njom. Ali je
monopol nad kraljevom energijom držala njegova ljubavnica, madam De Šatoru, treća
od tri sestre u koje je bio zaljubljen.
 Ta tvrdoglava žena, međutim, bojeći se da kralja pusti iz vida, za vreme Rata za
austrijsko nasleđe, 1744, pošla je za njim na bojište. Takvo nipodaštavanje pravila
pristojnosti osvetilo joj se kad se Luj XV ozbiljno razboleo, i biskup bio pozvan da
sprovede poslednje pomazanje. Ali je sveštenik odbijao da ga razreši grehova ako Luj
javno ne prizna grehe i ne pokaje se. Prestravljen od mogućnosti da će goreti u paklu,
Luj je priznao preljubu s madam De Šatoru, molio za pokajanje i oterao grešnicu od
sebe.
Stvar se nije tu završila, budući da se kraljeva ispovest nadaleko raščula. Luju je
oprošteno, ali ne i njegovoj ljubavnici. Ljudi su bacali kamenice i praznili noćne posude
na njene kočije kad bi prolazila ulicama, rugajući joj se i ponižavajući je. Užas svega
čemu je bila izložena tako ju je iznurio da je dobila upalu pluća. U međuvremenu, kralj
se oporavio i, više se ne bojeći smrti, pozvao je natrag u Versaj. Madam de Šatoru je,
međutim, ubrzo posle toga umrla.
Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina dofena, Luj, prerušen u tisu,
posvetio je pažnju Renet, zanosnoj i otmenoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko
nje. Ubrzo potom, postala mu je ljubavnica.
Dolazak nove kraljevske ljubavnice uskomešao je francuski dvor. Koliko će ova
potrajati? pitali su se dvorani. Ko su joj saveznici? a ko neprijatelji? Kakva joj je
strategija, sklonosti i antipatije, ciljevi? U hijerarhijskom sistemu ukorenjenom u
pojmovima božanskog prava i plave krvi, potencijalna moć nove ljubavnice da utiče na
državne poslove i, što je važnije, na kraljevsko domaćinstvo i armiju dvorskih parazita,
bila je istinski užasavajuća. Još gore, kako je uopšte moguće pogoditi kakva je ništavna
skorojevićka poput Madam d’Etoal, koja dolazi iz redova mrske buržoazije i prisna je s
ateistima kao što je Volter?
Ali se Luj fiksirao na svoju novu naložnicu i bio je vidno neprijatan prema
svakome ko bi ispoljavao i najmanje neodobravanje njegove miljenice. Renet je njegovu
ljubav uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama koje je od detinjstva o njemu gajila.
Uprkos njenoj iskrenosti, ogovaranja na njen račun, većinom zlobna, zaokupila su dvor.
U međuvremenu su Renet i Luj bili velo zauzeti. Ona ga je zamolila da joj pojasni
njenu ulogu, i on je tako i učinio – želeo ju je kao svoju maitresse en titre. Renet je
radosno pristala. Tražila je, međutim, da Luj sredi i formalno odvajanje od njenog muža.
Odani Šarl-Gijom rđavo je primio vest, plakao je i onesvestio se. Tek pošto je shvatio da
je njena odluka neopoziva, prihvatio je raskid s voljenom ženom.
Uprkos strasti prema kralju, položaj ljubavnice nije bio lak za Renet. Kao dete bila
je krhka, a oduvek su je mučili grlo i pluća. Kad je odrasla, kako su joj se zdravstvene
tegobe pogoršavale, svoje sve lošije stanje krila je od svih osim od najbližih prijatelja.
Ali su oštrovidi dvorani, primetivši kako je tanka i umornog izgleda i kako ispljuvava
krv, širili zlobne izveštaje. Lekar joj je prepisao odmor, svež vazduh i vežbe. Kako bih ja
to mogla? žalila se. Dvorski je život bio strogo uređen i iscrpljujući, s beskrajnim
ritualima ulepšavanja i oblačenja, uz zagušljiv pregrejani vazduh. Što se tiče vežbi, bila
je suviše premorena i da pokuša.
 Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a
zastrašivala ju je pomisao da bi njena frigidna narav, kako ju je gorko zvala, mogla Luja
da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je „hladna kao riba“, Luj je
izašao iz kreveta i spavao na sofi. Da bi ga zadržala, Renet je počela da se pridržava
režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: topla čokolada začinjena vanilom i
ćilibarom, gomoljike, supa od celera. Jednom je popila magareće mleko. „Život bih
žrtvovala da mu ugodim“, poverila se prijateljici.53
Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom.
Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur, što se, kako je primetio Volter,
rimovalo sal'amour ljubav koju je Renet tako izdašno poklanjala svom ljubavniku. Kao
Lujeva maitresse en titre, uspela je i da smekša kraljicu, iako ju je Marija Lečinska
ponekad javno ponižavala. Renet je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne
odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova
interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov,
premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne,
bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svaki
dan je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov
najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.
Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj
XIV upozoravao u svom memoaru. Ubedila je Luja da otpusti i progna ministra
Morpasa, navodno idejnog tvorca stihova koji su ismevali njenu leukoreju, ginekološko
oboljenje praćeno gustim belim vaginalnim sekretom. Sredila je da njen brat Abel bude
postavljen za glavnog nadzornika kraljevih zdanja, što je bila važna funkcija koju je ovaj
vršio efikasno i pošteno. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i
umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je suosnivač
vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.
Nakon mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i
to je obznanila. To je oboma omogućilo da se pričeste, jer nijedno nije činilo preljubu s
onim drugim. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu
religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije mogla dobro da obavlja.
Velika opasnost, međutim, bila je u tome što će je Luj sada zameniti novom
ljubavnicom. Kad je Luj 1752. Renet učinio vojvotkinjom, opadači su taj gest
protumačili kao bogatu otpremninu.
Da bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo –
da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za
organizovanje javne kuće u kraju Lovište (Parc aux Cerfs) u blizini palate. Tu su sasvim
mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za
Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Dobro su ih hranili i lepo
oblačili, podučavali veštinama otmenog ponašanja i vršili medicinske preglede. Promet
je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često

53 Cronin, 176-177.
se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom. Devojkama
koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca,
princes etprincesses manques, dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje
odgovarajućim roditeljima.
Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina
desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je bila neutešna. „Sreća je za mene
umrla sa mojom ćerkom“, rekla je prijateljici.54 Njeni klevetnici, spuštajući se na najniže
grane, kleli su se da Renet lije suze zbog sebe, jer sada više Aleksandrin neće moći
postati njena zamenica u Lujevoj postelji.
Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se
državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici
biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike
drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Vršila je pritisak na Luja da
otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene
čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv
parlamenta. Blisko je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su
diplomatski poduhvati konačno doveli do Sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska,
Austrija, Rusija, Saksonija, Švedska i Španija sklopile savez protiv Pruske, Velike
Britanije i Hanovera. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do
finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na
izvanredna umetnička dela i arhitektonska zdanja; stil koji je nametnula Francuskoj bio
je tako nepogrešivo genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala
je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirala od gladi.
Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763, Renet je
podlegla bolesti koja je verovatno bila rak pluća. Njen je prijatelj Volter žalio što je
preminula iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna
pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde
počiva ona što bi dvadeset godina devica / Osam godina kurva, / i deset godina
svodnica.“55

Žana di Bari56

Lujeva sledeća maitresse en titre, Žana Beki, kasnije grofica Di Bari, bila je još
nižeg porekla oa Renet de Pompadur. Žana je bila vanbračna ćerka An Beki, lepe i

54 Levron, 121.
55 Mangan, 178.
56 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Olivier Bernier, Louis the Beloved: The Life of Louis XV (London:
Weidenfeld & Nicolson, 1984); G. P. Gooch, Louis XV: The Monarchy in Decline (London: Longman’s,
Green and Co., 1956); Joan Haslip, Madame Du Bary: The Wages of Beauty (London: Weidenfeld &
Nicolson, 1991); Philip M. Laskin, The Trial and Execution of Madame Du Barry (London: Constable & Co.
Ltd., 1969); J. J. Mangan, The King's Favour (New York: St. Martin’s Press, 1991).
preduzimljive kuvarice, i brata Anža, monaha koji nije mogao da se njome oženi. Žana
je u ranom detinjstvu uvedena u svet ljubavnica, pošto je An počela da radi u
domaćinstvu jednog pariskog zvaničnika i Frančeske, njegove uzbudljive ljubavnice
Italijanke. Frančeska je razmazila preslatku malu plavušanku, i sredila da se Žana
obrazuje u samostanskoj školi. Tu je Žana izučavala književnost i umetnosti, i razvila je
strast za Šekspirom i uglađenim rečnikom koji će kasnije oduševljavati Luja XV. Kad je
u petnaestoj godini diplomirala, Žana je bila tako zanosna da je Frančeska iznenada u
svojoj nekadašnjoj štićenici videla suparnicu u odnosu na osećanja svog ljubavnika, i
ostavila ju je da se sama snalazi.
Zana je našla posao u vlasuljarskoj radnji, a sa osamnaest godina, na kratko vreme,
postala je ljubavnica poslodavčevog sina. Posle je kombinovala običan rad s
naložništvom, uspinjući se društveno i finansijski dok se družila s važnim zvaničnicima i
umnim ljudima. Ugled joj se raširio. Bila je zanosno lepa, visoka i vitka, s teškom
gustom plavom kosom, krupnim plavim očima i otmenim orlovskim nosem. Od njenih
prekrasnih grudi, koje su često bile otkrivene zahvaljujući ukusno nameštenim
dekolteima, zastajao je dah i prezasićenim posmatračima, a svoje prirodne draži isticala
je nenametljivom šminkom i finim pamučnim pastelnim haljinama koje su naglašavale
savršenstvo njene bele puti.
Žana je bila čuvena i po svojim veštinama vođenja ljubavi. Nasuprot krhkoj i
frigidnoj madam De Pompadur, Žana je bila snažna i vragolasto čulna žena čiji su
seksualni partneri naglas hvalili njenu okretnost i repertoar. Nije bila ni stidljiva ni
uzdržana, a erotske je sesije razmenjivala za velike svote novca i poklone u vidu nakita.
Njen prvi ljubavnik, grof Žan-Batist di Bari, bio je i njen agent ili svodnik, i vodio je
njenu karijeru ka društvenom usponu sve dok nije ostvarila i konačni trofej, Luja XV.
Jedna apokrifna priča opisuje Žanin prvi susret s Lujem XV u versajskoj palati.
Triput se naklonila, kako je zahtevao protokol, onda mu je prišla i poljubila ga pravo u
usta. To se izvesno nikada nije dogodilo, ali priča odista prenosi mišljenje savremenika o
Žaninoj eksplozivnoj seksualnosti. U stvari, verovatno ju je Di Bari okrenuo u kraljevom
smem, znajući da Luj neće moći da ne primeti takvu volšebnicu. Di Bari je bio u pravu.
Po prvi put od svoje velike strasti za Renet, Luj je poklonio srce ženi, jednoj jedinoj,
poverio se, koja je mogla da učini da se ponovo oseća kao mladić.
Ali su Di Barijevi dvorski kontakti slagali Luja o Žaninim precima, predstavivši je
kao uglednu udatu ženu aristokratskog porekla. U stvari, Žana je bila vanbračno dete i
neudata kurtizana seljačkog porekla, zavedena u policijskim dosijeima kao Di Barijeva
kurva. Šta im je bilo činiti? Zabrinuti Lujevi dvorani bili su prinuđeni da mu kažu istinu.
Luj je toliko izgarao od ljubavi da nije bio u stanju da otera zanosnu mladu varalicu.
Udajte je, naredio je.
Grof Di Bari je pomahnitao. Sam je bio plemenitog porekla i rado bi se oženio
Žanom kako bi regulisao njen položaj na dvoru. Avaj, već je imao ženu, koju nije voleo i
koju je napustio pošto je protraćio njeno bogatstvo. Ali, grof je imao starijeg brata, koji
je bio tako osiromašen da nijedna žena odgovarajuće klase nije pristala za njega da pođe.
Za priličnu sumu, Gijom di Bari je pristao da postane Žanin muž.
 Novac je opet prešao u druge ruke, a Žana je iznenada imala „ispravljenu“
krštenicu kojom su njeni preci uzdignuti na nivo plemstva, a starosna dob joj je
smanjena za tri godine. Posle kratke ceremonije održane u pet izjutra da bi izbegli
radoznalce, Žana je iz pariske crkve San Lorana izašla kao grofica Di Bari. Venčanje,
koje je navodno obavio brat Anž, njen kum na rođenju, bilo je prvi i jedini put da je srela
svog muža. Takav je dogovor njemu odgovarao. Skrasio se s mladom ljubavnicom
kojom će se oženiti posle Žanine smrti, i do kraja života srećno živeo od svoje nove
penzije.
Žana je sada bila udata grofica, koju su mogli da predstave na dvoru. Luj je
neprijateljstvo svojih plemića prema Žani rešio time što je neku zaduženu groficu
podmitio da je podrži. Žana je stigla na dvor, kasneći bez izvinjenja, blistava u beloj
haljini prošivenoj dijamantima, i dostojanstveno i samosvesno prošla kroz ceremonijal
predstavljanja. Tog dana, 22. aprila 1769, postala je Lujeva maitresse en titre.
Žana je šest godina gospodarila Lujevim društvenim i seksualnim životom. Ostareli
kralj je bio izvan sebe od radosti jer gaje, kao i Renet de Pompadur, njegova nova
ljubavnica volela zbog ličnih odlika (takvih kakve su bile) isto koliko i zbog moći i
bogatstva. Premda je Žana prisustvovala većini večera i događaja prilikom kojih se
raspravljalo o državnoj politici, nikada se nije mešala niti je pokazivala neko zanimanje.
Njene su velike ljubavi bile književnost i umetnosti, kao i uvećavanje njene ogromne
zbirke dragog kamenja, koja je kad se sve sabere francusku državnu blagajnu koštala
preko 2.500.000 livri. Žana je trošila prekomerne svote novca na haljine koje je kreirao
Roz Berten, na preuređivanje kuća koje joj je Luj poklanjao, na održavanje posluge i na
hiljade knjiga povezanih u ručno obrađenu kožu.
Žanin život na dvoru sastojao se od pridržavanja propisane etikecije, rituala
doterivanja, sređivanja kose i beskrajnog presvlačenja; prisustvovanja audijencijama,
predstavama, večerama, muzičkim priredbama i drugim okupljanjima; jahanja i lova u
kraljevom društvu. Više nego bilo ko drugi, ona je morala da u svakom trenutku bude
kralju na raspolaganju, i nije mogla da umakne na odmor radi oporavka. Svakodnevno je
imala da se nosi s ljudima koji su bili rešeni da podriju njen uticaj, uključujući i Mari-
Antoanet, razmaženu mladu ženu kraljevog unuka (koji će kasnije postati Luj XVI).
Mari-Antoanet je Žanu smatrala glupom i drskom, a Lujevu opčaranost njome
dostojnom prezira.
Dvorska etikecija nalagala je i da Žana nema privatnosti, od mirisne jutarnje kupke
do noćnog pranja. Uvek su tu bile prisutne dvorske dame, a često i ljudi sa strane:
molioci raznih sorti, u nepreglednim redovima, nadajući se da će ih žena koju su javno
blatili izvući iz ličnih nedaća. Preklinjali su Žanu za novac i poslove. Molili su je da u
njihovo ime posreduje kod strogih zvaničnika, da finansijski podrži njihovu decu, da
bude pokroviteljka njihovih dobrotvornih akcija. Jedino dok je s kraljem vodila ljubav,
Žana je mogla da umakne javnom ispitivanju.
Uprkos takvim obavezama, Žana je bila vedra i neumorna žena, dobra srca i
pomirljive naravi. Ali je nju predrevolucionarna Francuska ružila zbog rasipnosti i (za
razliku od Nel Gvin u Engleskoj) osuđivala ju je kao izdajnicu svog skromnog porekla.
Umesto da se okrene protiv nekad voljenog starog kralja, javnost je „kraljevsku drolju“
krivila za sve svoje nevolje – glad, nestašicu hleba, nezaposlenost. Kad bi se Žana
usudila da izađe napolje, rulja bi joj napala kočiju.
Pošto je šest godina uživao u seksualnoj i emotivnoj podmlađenosti u društvu svoje
divne maitresse en titre, Luj je 1774. oboleo od smrtonosnog oblika velikih boginja.
Shvatio je da umire i usmerio misli ka sudnjem danu. Saopštio je Žani da radi njegovog
večnog spasenja, ona mora da napusti dvor. „Sebe dugujem Bogu i svom narodu“, rekao
je.57 Žana se onesvestila, ali čim se povratila, otišla je pravo u svoju kočiju i napustila
palatu. Bez suza ili prigovora – i ona je razumela. Bila je moralno nečista, što je bilo
nesavladiva prepreka Lujevom iskupljenju.
Luj je prolio koju suzu žalosti što je izgubio verno društvo i odanu brigu svoje
ljubavnice, njene umirujuće reči i blag dodir. Onda je pozvao sveštenike da ga razreše
grehova, a posebno požudne veze s njom. Poljubio je raspeće usnama kojima je tako
često ljubio Žanu. Nekoliko dana kasnije, vedar i spokojan u sigurnosti da mu pokajanje
u poslednjem trenutku jemči večno spasenje, Luj je umro.
Gotovo odmah potom, novi kralj, Luj XVI, i kraljica, Marija Antoaneta, izgnali su
Žanu di Bari u manastir i naložili da je tamo drže u izolaciji. Istrgnuta iz svog sveta i
odvojena od malobrojnih prijatelja, ali progonjena poveriocima, Žana se ubogim
uslovima svog zatočeništva prilagodila isto onako otmeno kao što se bila navikla i na
dvorski sjaj. Preobrazila je opaticu, majku Gabrijelu de la Roš-Fontenij, u pouzdanu
prijateljicu koja je ubedila Luja i Mari-Antoanet da Žani dozvole utehu posetilaca. Jedan
od njih, Žanin beležnik, sredio je prodaju dela njenog nakita da bi mogla da isplati
najupornije poverioce.
Jedanaest meseci kasnije, Luj i Marija Antoaneta oslobodili su Žanu iz manastira,
ali su joj zabranili da se približi Parizu i Versaju u krugu od deset milja. Šesnaest godina
je živela tiho, uzimajući ljubavnike, vodeći ljubav, obilato jedući, gojeći se, uživajući u
životu. Primila je i penziju u ukupnoj sumi od 2.812.500 livri, kao što joj je Luj pred
smrt obećao.
Žanin se idilični život okončao 1791, kad su lopovi provalili u njen dvorac i ukrali
nakit vredan milione. Mesec dana kasnije, kad je čula da je londonska policija ušla u
trag nakitu, pohitala je preko Lamanša da povrati dragulje. To, međutim, nije bilo
mudro: stara se vlast raspadala, a očajni Luj XVI se upravo obratio Pruskoj radi
obrazovanja vojnog saveza, i Marija Antoaneta je tajno molila španskog kralja da
pomogne kraljevskoj porodici da pobegne. Umesto da se povuče u anonimnost i sakrije
svoju imovinu, kao što su činili drugi aristokrati i bogati ljudi, Žana je svojim
postupcima skrenula pažnju na sebe i svoj posed. U Londonu nije uspela da od engleskih
vlasti povrati dragulje. Isto tako nije primetila da su je francuski policijski agenti pratili
do Engleske i uhodili je dok se sastajala s emigrantima iz Francuske među kojima je bilo
i protivrevolucionarnih zaverenika.

57 Bernier, Louis the Beloved, 248.

 Politički i društveno kompromitovana, osuđena kao rojalista i drolja koja je
Francuskoj pokrala milione, bivša kraljevska ljubavnica ponovo je dospela na rđav glas.
Iako je revolucionarni političar Mirabo sam jednom primetio da je njen jedini greh što su
je bogovi učinili tako lepom, revolucionarna vlada ju je uhapsila. Prema prvoj stavki
optužbe, „čak i nakon njene navodne sramote… družila se s ljudima koji su sada naši
najljući neprijatelji“.58 Žana je optužena i za zloupotrebu državnih sredstava i za
protivrevolucionarne primedbe.
U tamnici je Žana ocenila svoj položaj i ponadala se da će biti pošteđena. U
mesecima uoči suđenja, uživala je u društvu ostalih zatvorenika, mešavini aristokrata
koje je poznavala i prostitutki koje joj nisu bile poznate. Kad je osuđena na smrt, Žana je
kriknula od užasa. Međutim, ipak se još nadala da će moći da ponudi svoje preostalo
blago u zamenu za život. Kad se ta očajnička mera pokazala besplodnom, oduzela se od
straha i shvatila da je osuđena na propast. Onog ledenog popodneva kad je trebalo da
bude pogubljena, morali su da je odvuku do giljotine. U jednom trenutku, pokušala je da
pobegne, vičući: „Povredićete me, molim vas, nemojte me povrediti.“ Nestrpljivi dželati
su je ščepali i vezali. Sečivo giljotine zarilo se duboko u njen tada mesnati vrat, a ona je
vrištala od bola. „Živela Republika!“ vikali su krvožedni posmatrači kad joj je
odrubljena glava.59
Žana di Bari bila je poslednja maitresse en titre, a sama je ovaploćivala ustanovu
kraljevskih ljubavnica. Primala je značajne materijalne nagrade, za koje je Luj poharao
francusku riznicu: ogromne novčane svote, bezbrojne veličanstvene posede, blistavo
opremljene i uređene, zbirku nakita kojoj se istoričari i danas dive, skupocenu odeću. Ali
njen nezasiti potrošački nagon i neobuzdano razmetanje pohranjivali su jarost javnosti, i
na kraju je bila prisiljena da plati vlastitim životom. Ironija sudbine je htela da, dok su je
vukli na krvavo gubilište, Žana di Bari nije mogla da dokuči kako ju je na smrt osudilo
šest godina provedenih u svojstvu Lujeve ljubavnice.

Lola Montez60

Pola veka pošto je Žana di Bari umrla, jedna druga kraljevska ljubavnica nakratko
je opčinila jednog kralja i koštala ga krune. Lola Montez, koja je nadahnula krilaticu
„Šta god Lola poželi, to Lola i dobije“, želela je ono što je Žana di Bari imala – slavu,
bogatstvo i bezrezervno obožavanje bogatih i moćnih muškaraca. Lolin najbogatiji i
najmoćniji trofej bio je kralj Bavarske, Ludvig I, kojeg je upoznala 1846. Srećom po nju,
druženje s kraljevima tada je već bilo mnogo bezbedniji poduhvat nego što je to bilo u
revolucionarnoj Francuskoj.

58 Laskin, 125.
59 Ibid., 203.
60 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Lola Montez, Lectures of Lola Montez (New York: Rudd & Carleton, 1858)
i Bruce Seymour, Lola Montez: A Life (New Haven and London, Yale University Press, 1996).
 Lola Montez, čije je pravo ime bilo Elajza Gilbert, rođena je u Indiji, 1820, kao
ćerka na brzinu oženjenog engleskog vojnika i njegove četrnaestogodišnje žene. Otac joj
je umro, majka se preudala, a Elajza je poslata u Englesku na školovanje. U
sedamnaestoj godini pobegla je s Tomasom Džejmsom, pomoćnikom koji je bio trinaest
godina stariji od nje, ali ga je brzo napustila. Pošto je njen ogorčeni muž pokrenuo
brakorazvodnu parnicu, Elajza je pobegla u Španiju, gde je učila balet. Osmislila je novi
identitet i u Englesku se vratila kao Marija Dolores de Poris i Montez – „ali zovite me
Lola“ – plesačica i ćerka osirotelog španskog plemića. Postala je kurtizana početnica,
čije su se mušterije stalno menjale. Čak se i udala za jednog obožavatelja, uprkos
činjenici da nije bila legalno razvedena.
Lola je bila plavooka crnka s, prema rečima jednog biografa, „vatrenim očima…
lepo oblikovanim nosom… lepo izvijenim obrvama“.61 „Njenoj lepoti, retke, čulne
punoće, ništa se ne može prigovoriti. Njena igra, međutim, uopšte nije bila igra već
zavođenje telom… ona celim svojim telom ispisuje Kazanovine Memoare“, primetio je
jedan kritičar.62
Lola je imala da ponudi mnogo više od lepote. Bila je inteligentna i pustolovna,
složena i ćudljiva žena, hronični (ili patološki) lažov, ali je povremeno znala da blesne
iskrom plemenitosti duše. Kad bi potrošila novac jednog muškarca, dala bi se na
osvajanje drugog bogataša. Na svojim mahnitim putovanjima po Evropi, razvila je
prisne odnose s kompozitorom Francom Listom, sinom britanskog državnika Roberta
Pila i nizom drugih obožavatelja, uključujući i nekoliko novinara. Najveći Lolin trijumf
bilo je osvajanje srca ostarelog bavarskog kralja Ludviga.
Ludvig je 1846. imao šezdeset godina i Bavarskom je vladao dvadeset jednu
godinu. Bio je strog i disciplinovan vladar koji je s radom počinjao pre zore, a Bavarsku
je preobrazio u finansijsko čudo, Minhen u kulturni i umetnički raj, a univerzitet u tom
gradu u veliki centar evropske učenosti.
Ali je Ludvig imao nezavršena lična posla. Njegova odana žena, Tereza, majka
njegovo osmoro dece, nešto ranije se odlučila za celibat. Tereza je oduvek prihvatala
Ludvigove vanbračne avanture kao nužnu odušku njegovoj požudi. Iznenada, međutim,
na pragu starosti, mada ružnjikav i lica izrovašenog ožiljcima od boginja, kralj, koji je
bio i pesnik i intelektualac, zažudeo je za nečim više nego što su neobavezni susreti s
diskretnim kurtizanama. Umesto toga, čeznuo je za ženom koja će uzvratiti njegovu
strast i voleti ga samo zbog njega.
Ludvig je imao i drugu jednu neočekivanu strast: za Španijom i španskim jezikom,
koji je sam naučio. U tom trenutku, na scenu je stupila grabljivica Lola Montez,
tobožnja Španjolka, obučena u zanosnu crnu haljinu, paradirajući svojim
najzavodljivijim korakom. A šta god bi Lola poželela, Lola bi to i dobila, te pošto joj je
omogućen privatni razgovor s Ludvigom, upotrebila je to kratko vreme nasamo da
opčini gluvog, nepoverljivog i koleričnog kralja.

61 Seymour, 105.
62 lbid., 90.
 Od tog dana, Ludvig, koji je umeo da eksplodira od gneva kad bi se osetio
uvređenim, prevarenim ili izdanim, verovao je svakoj Lolinoj laži. Uprkos tome što su
ga drugi uveravali u suprotno, ona ga je ubedila da je aristokratkinja čija porodica ne
može da se povrati od gubitka nasleđenog bogatstva. Lola je bila i zabavni poliglota s
čijih je punih usana Ludvig s radošću čitao dok su razgovarali na španskom, njenom
„maternjem“ jeziku. („Yo te quiero con mi vida“, ushićeno je govorio.) Istina, Lola je
umela da bude plahovita i razmažena – odbijala je bilo kuda da ide bez svog psetanceta,
Zampe – ali je Ludvig to pripisivao njenoj ženstvenosti. Kao i desetina muškaraca pre
njega, Ludvig se beznadno u nju zaljubio.
„Mogu da se uporedim s Vezuvom, koji se činio ugaslim vulkanom sve dok
iznenada ponovo nije buknuo“, poverio se starom prijatelju. „Obuzet sam strašću kao
nikada ranije… Moj život ima novu vitalnost, ponovo sam mlad, svet mi se osmehuje.“63
Lola je postala Ludvigova zvanična ljubavnica, s godišnjim prihodom od deset
hiljada dukata i dodatnih dvadeset hiljada za preuređenje njene nove palate. Iako su
ministri vlade morali da se zadovolje sa šest hiljada dukata godišnje, a igračice sa samo
dve stotine, Lolino bogatstvo nije bilo dovoljno – tražila je i srebrne servise za
posluživanje, kristalno posuđe, nakit, luksuznu opremu za kuću, džeparac. Pošto
upravitelj poslova nije uspeo da obuzda njene troškove, Ludvig, blago gunđajući u stilu
starog ujke, jednostavno joj je udvostručio prihod.
Ludviga je mučilo i vređalo što se grupica studenata obožavatelja stalno mota oko
njegove Lole, ali nije donosio nikakve zaključke o njenom izboru prijatelja. Čak i pošto
je Lola sablaznila London kad je usred noći zalupala na vrata nekog mladog poručnika, i
kasnije tražila da Ludvig premesti poručnika izvan grada, a zatim molila da se ta
naredba povuče, Ludvig je uporno odbacivao glasine da mu ona nabija rogove. „Lolita
(tako je zovem) žrtva je groznih kleveta“, požalio se prijatelju.64
Ozloglašena kao naložnica, Lola je vrlo brzo dospela u opasnost da je fizički
napadnu građani gnevni što im je začarala kralja. Lola je uzvratila uvređenom smelošću,
hodajući neprijateljskim ulicama Minhena u pratnji Turka, ogromnog crnog psa. Nova
opasnost je zapretila kad su objavljeni izveštaji u kojima je identifikovana kao Elajza
Gilbert Džejms. Lola, kao Marija Dolores de Poris i Montez, žestoko se branila. Krenula
je u napad i na jezuite, za koje je verovala da se kriju iza tih pokušaja za
raskrinkavanjem njenog identiteta.
Ludvig je u međuvremenu imao tu povlasticu da sa svojom Lolitom samo dva puta
vodi ljubav, iako mu je ona često dopuštala da poljubi njene rastavljene usne i sisa njene
igračke prste na nogama. Ushićen, pristao je da je uzdigne na nivo plemkinje. Lola je
1847. postala grofica od Landsfelta. „Mogu ja i bez sunca na nebu“, poverio joj se, „ali
ne bez Lolite da mi sija u duši.“ 65 Takođe je uveravao svoje poverenike da je Lola u
njega duboko zaljubljena.

63 Ibid., 50.
64 Ibid., 108.
65 Ibid., 115.
 Kao grofica Landsfelt, Lola je postala još zahtevnija i prkosnija. Jedini su joj
prijatelji bili studenti otpadnici koji su odgovarali na njene tirade protiv jezuita, ali je u
Loline neprijatelje spadao veći deo Minhena, ako ne i cela Bavarska. Toliko je bila
omrznuta da je Ludvig, nekada voljeni kralj, bio u opasnosti da izgubi presto. Ubrzo su u
Minhenu izbili neredi, i demolirane su Lolina kuća i zgrade u kojima su njeni neprijatelji
podozrevali da se krije. Lola je umakla u Frankfurt, a Ludvig je bio prisiljen da joj
oduzme državljanstvo. Narod će te ubiti ako se vratiš, pisao joj je. Radi nje, dodao je,
razmišlja da abdicira.
Grofica Lola je samo slegnula ramenima, a onda se preselila u Švajcarsku s novim
ljubavnikom kojeg je izdržavala od Ludvigovog novca, čak i kad je Ludvig abdicirao u
korist sina Maksimilijana i time izgubio veći deo prihoda. Ali bivši kralj još nije mogao
da se pridruži voljenoj Loli u izgnanstvu jer je neumoljivi gnev javnosti protiv nje u
Bavarskoj naterao njegovu porodicu da mu zabrani i da je poseti. Čak bi i obična poseta,
novi je kralj rekao ocu, ugrozila samu ustanovu monarhije.
Lola je, okružena novim ljubavnicima, slabo mislila na Ludviga, ali se on topio od
nežnih osećanja izraženih u retkim pismima koja je od nje dobijao, i spremno bi svaki
put uslišio njene hitne zahteve za dodatnim novcem i nakitom. Onda se pojavio jedan od
njenih bivših muževa, i po prvi put, Lola nije mogla da se izvuče iz nezgodnog položaja
i pobije njegove tvrdnje. Ludvig je, preneražen i očajan, konačno shvatio da je
nasamaren. Lola je to potvrdila ucenama, preteći da će novinama prodati njegova strasna
(i smešna, uviđao je sada) pisma.
Ludvig nije sebi mogao da dozvoli da ponovi prkosni uzvik lorda Nelsona: „Objavi
i budi prokleta!“ Laskao je i pregovarao sve dok, neočekivano i bez objašnjenja, Lola
nije vratila sva njegova pisma. Ludvig joj je poslao i poslednju isplatu, a onda se
povukao da liže rane.
Lola se Ludviga sećala s ljubavlju, i javno, jer je on glavni lik u njenim izuzetno
popularnim memoarima, objavljenim u Severnoj Americi, gde je od igračice prešla u
predavačicu. U Predavanjima Lole Montez, objavljenim 1858, razmetala se svojim
godišnjim prihodom, koji je u priči narastao do sedamdeset hiljada dukata, i hvalisala se
ogromnim uticajem koji je imala na tok evropske istorije.
Važnije, Lola je takođe obrazlagala svoje shvatanje ljubavnice kao „žene koja grabi
nezavisnost i moć samodovoljne snage da bi potvrdila sopstvenu individualnost i
odbranila, svim sredstvima koja joj je Bog podario, svoje pravo na pravičan udeo u
povlasticama koje svet nudi“ – uključujući, očito, i Ludvigove. Na svaki način, Lolina
Predavanja mogla su se čitati kao odbrana prava žena iz pera jedne ljubavnice:

Genije nema pola!… Muškarci velikani prolazili su u znatnoj meri neokrznuti zato što,
pretpostavljam, svet nije imao prava da očekuje ikakvu moralnost u životu jednog
velikana. Ali žena – ah! ona mora biti svetica… pa, i treba da bude, i tako muškarcu
prepusti monopol nad svim gresima sveta!66

66 Montez, 176-177, 190-191.

 Kako je sazrevala i venula, Lola više nije tražila ni slavu ni bogatstvo. Okrenula se
veri i dobročinstvima. Živela je u jednostavnosti koju je iziskivalo njeno sve veće
siromaštvo. Kad joj je bilo četrdeset godina, umrla je od upale pluća i komplikacija
moždanog udara, u Bruklinu, u Njujorku. Sahranjena je kao Elajza Gilbert, građanka
koja je osvojila kraljevo srce, okončala njegovu monarhiju i zarađivala za život
prepričavajući pojedinosti – izmišljene i stvarne – svojih ljubavnih pobeda.

Katarina Šrat67

Dve decenije pošto je bavarska rulja Lolu Montez oterala od svog kralja, drugi
nemački vladar upoznao je zabavljačicu koja će postati ljubav njegovog života.
Austrijski car Franc Jozef je 1873. imao četrdeset tri godine kad je na jednoj bečkoj
pozornici prvi put video dvadesetogodišnju Katarinu Šrat, zgodnu plavušu koja je bila
senzacija u novoj postavci Ukroćene goropadi. Car je, međutim, bio suviše obuzet
skorašnjim krahom austrijske berze da bi je zapazio. Zbilja, život je uglavnom posvetio
dužnosti, ustajući pre pet sati da bi do kasno noću radio na pitanjima od nacionalnog
značaja. Uprkos nekolikim značajnim međunarodnim porazima, spoljnu politiku smatrao
je svojom specijalnošću. Veoma se zanimao i za državnu službu, koja je pod njegovim
nadzorom postala vrlo efikasna.
Lični život Franca Jozefa bio je manje uspešan, ako su sreća i ispunjenost mera
uspeha. Car je uglavnom živeo spartanskim životom, okružen bečkim luksuzom. Spavao
je na krevetu s gvozdenim ramom i nije mario za udobnosti i ugađanja poput novog
bademantila ili prostirke ispred kreveta da izbegne dodir stopala s ledenim podom u
hladna jutra. Njegova kruta samodisciplina i osećaj dinastičke dužnosti obuhvatali su i
porodicu, od koje je očekivao da se ponaša prema njegovim zahtevnim pravilima. Svog
problematičnog sina Rudolfa prisilio je na ugovoreni brak, ne obazirući se na Rudolfove
molbe da ga razume. Franc Jozef isto tako nije imao sluha ni za potrebe i želje drugih
rođaka, a prema onima koji su mu prkosili ophodio se s hladnim gnušanjem.
Brak Franca Jozefa sa Elizabetom, zanosnom i nažalost hirovitom bavarskom
princezom, bio je ispunjen bolom. Izvesno kraće vreme pošto su se 1854. venčali, bili su
veoma srećni. Onda je Elizabet osetila da joj jednoličnost i teskoba dvorskog života
pritiskaju dušu i čeznula je da bude „slobodna kao galeb“. Bežala je u putovanja, a 1867.

67 Glavni izvori za Katarinu Šrat su: Jean de Bourgoign (ur.), The Incredible Friendship: The Letters of
Emperor Franz Josef to Frau Katharina Schratt (New York: State University of New York, 1966); Francis
Gribble, The Life and Times of Francis Joseph (London: Eveligh Nasz, 1914); Joan Haslip, The Emperor
and the Actress: The Love Story of Emperor Joseph and Katharina Schratt (London: Weidenfeld & Nicolson,
1982); Joan Haslip, The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria (New York: The World
Publishing Co., 1965); George K. Marek, The Eagles Die: Franz Josef, Elizabeth, and Their Austria (New
York: Harper & Row, 1974); Alan Palmer, Tmlight of the Hapsburgs: The Life and Times of Emperor
FrancisJoseph (London: Weidenfeld & Nicolson, 1994); Joseph Redlich, Emperor FrancisJoseph of Austria
(Hamden: Archon Books, 1965); Henri Weindel and Philip W. Sargeant, Behind the Scenes at the Court of
Vienna (Toronto: The Musson Book Co. Ltd., 1979).
utekla je i iz bračne postelje, i nikada više nije mužu dopustila da s njom vodi ljubav.
Franc Jozef je nastavio da je voli, a mučila su ga njena duga odsustva i oštar bol nesreće.
Katarina, ili Kati, Šrat, bila je u svakom pogledu Elizabetina suprotnost. Bila je
ambiciozna i uspešna glumica. Bila je prisiljena da se sama izdržava pošto je njen muž
prvo nagomilao ogromne dugove, a onda kukavički napustio nju i sina. Uspela je da se
izvuče iz bede kad su njeni obožavaoci osnovali novčani fond za pomoć omiljenoj
glumici. Uprkos iskustvu finansijske nesigurnosti, Kati je bila nehajna rasipnica i
kockarka. Inače je bila metodična i uredna, marljiva i okrenuta domaćinstvu, brižna
majka i odlična kuvarica, duboko sujeverna i isto tako duboko religiozna. Prijatelji su je
smatrali velikodušnom i dobra srca, sklonom ogovaranju i pustolovinama, ali kako je
Franc Jozef ubrzo otkrio, mrzela je kad stvari nisu bile po njenoj volji i stalno se na sve
žalila.
Upravo je carica Elizabeta zapalila prvu varnicu slavne ljubavi između Kati i
Franca Jozefa. I sama je bila očarana plavušom glumicom kao i ostatak Beča, a 1885.
smislila je da je predstavi Francu Jozefu da bi ublažila carevu samoću.
Elizabetine su se želje ostvarile. Kati je u roku od nekoliko meseci postala carska
ljubavnica u svakom pogledu osim seksualnom. Franc Jozef ju je obasipao
veličanstvenim draguljima i velikim svotama novca. Za uzvrat, ona mu je poklanjala
četvorolisne deteline i druge drangulije, i prisustvovala svakoj jutarnjoj misi da bi je on
video na galeriji, pošto je prethodno s njim doručkovala. Živela je dvostrukim pre nego
dvoličnim životom, dvaput dnevno glumeći u pozorištu i provodeći vreme s prijateljima,
ali ostatak vremena odvajajući za Franca Jozefa, doručke, duge šetnje, izlaske u
pozorište, i čitanje i pisanje pisama koja su skoro svakodnevno razmenjivali.
Kati se u jednom pismu iz 1888. uzdigla iz uobičajenih banalnosti i dirnula Franca
Jozefa u srce. Molim vas, obratio joj se u pismu prilažući novac, izračunajte koliko će
vam još biti potrebno da platite vaše razne troškove, uključujući i balske haljine, da bih
vam i to poslao. To ju je pismo tako osmelilo da je Kati odgovorila impulsivnim
„slovom misli“, u kojem se Francu Jozefu ponudila kao ljubavnica. (Možemo jedino da
nagađamo o sadržaju pisma iz odgovora Franca Jozefa. Pre nego što je umro, uništio je
pismo.)
Car će stalno iznova iščitavati to pismo. Blago je odgovorio da Kati mora da je
primetila da je on obožava. Ali voli svoju ženu i nikada ne bi „njeno poverenje i
prijateljstvo zloupotrebio“ radi Kati. Nada se da će u Katinom srcu uvek biti mesta za
njega, mada njihova veza nikada neće moći da pređe liniju koju su već povukli.
Kati je bila skrušena, i brinula se da će je car smatrati „smutljivom zavodnicom“.
Nije bilo razloga za brigu. Franc Jozef je bio očaran svakom njenom rečju, svakim
postupkom, svakom brigom, čak i njenom „mirnom nedeljom“, menstrualnim ciklusom
koji ju je jednom mesečno vezivao za postelju.
Ali je u njegovom pismu jasno stajalo da ako se Elizabet okrene protiv Kati, on će,
u načelu, biti prinuđen da obustavi njihovu vezu. Pismo je takođe jasno stavljalo do
znanja njegovo uverenje da bi krunisanjem duboke ljubavi prema Kati seksom
obeščastio Elizabet i izdao svoj bračni zavet.
 Ironijom sudbine, zgodni car je ranije imao mnoge seksualne avanture, ali dok nije
sreo Kati, srce mu nije pripadalo nijednoj i nije osećao krivicu. Zato što ju je voleo, Kati
Šrat je morala da se zadovolji statusom ljubavnice bez seksualnih dužnosti. Umesto
toga, imala je da pruža druge usluge, uključujući i to da rano izjutra bude na
raspolaganju svom ljubavniku ranoraniocu, što je bio tegoban zadatak imajući u vidu
njen iscrpljujući popodnevni i večernji raspored profesionalne glumice. Kati je svoj novi
život jezgrovito opisala kao „naizgled ne sasvim stvaran“. Bila je careva prisna
prijateljica. Posedovala je palatu u Beču i veliki letnjikovac. Bila je bogata i
privilegovana, uticajna u pozorištu. Njene su brige bile ništavne: problem s težinom koji
je opisala kao „galopirajuću gojaznost“, stres izazvan vršenjem pritiska na reditelje
nevoljne da joj daju glavne uloge. Odbijala je da se pozabavi problemom prinudnog
kockanja, naslađujući se dobicima i ostavljajući Francu Jozefu da isplaćuje njene
gubitke. Nikada nije bila kivna na caricu Elizabet, koja je u svakom trenutku mogla – ali
nije – da joj život razbije u paramparčad.
Kati i Franc Jozef su u krizna vremena bili posebno nežni jedno prema drugom.
Najbolnija je bila Rudolfova smrt 1889, kao ispunjenje sporazuma o samoubistvu sa
sedamnaestogodišnjakinjom bez koje je osećao da ne može da živi. Franc Jozef je bio
užasnut i zgađen sinovljevim postupkom i smatrao je da je to sramotno zanemarivanje
njegovih obaveza i plemićkog ranga. Kati ga je, međutim, konačno navela da uvidi
Rudolfov bol i patnju kako bi mrtvog sina pamtio i o njemu govorio sa saosećanjem a ne
stidom.
Takvi su emocijom nabijeni događaji produbili poverenje Franca Jozefa u Kati. Ali
su i raspalili njegovu pritajenu ljubomoru – svaki ga je pozorišni zagrljaj Kati i nekog
glumca mučio i navodio da bude još zahtevniji. Srž problema (kako ga je on video) bila
je Katina gluma, i nezavisnost i istaknutost u javnosti što je zahvaljujući tome uživala.
Žudeo je da ona ograniči ili okonča svoju karijeru. Kati je, međutim, bila rešena da
sačuva nezavisnost zbog koje je on bio tako kivan, i kategorično je odbijala da se povuče
sa scene.
Uprkos toj naoko bezizlaznoj situaciji, njihova je veza cvetala, smireno i smotreno.
Susretali su se za doručkom, a ponekad bi ga Kati primala u postelji, u negližeu. Potom
bi šetali carskim vrtovima i po privatnom zoološkom vrtu u okviru palate, gde su
životinjama bacali ostatke hrane. Takođe su se svađali i tukli – zato što ga je gnjavila da
njenom odbačenom mužu sredi dobro plaćeni posao; zato što je volela planinarenje, i
jednom letela u balonu, što je on smatrao opasnim i neozbiljnim; zato što je gladovala
držeći dijete; zato što je on od stresa bio razdražljiv – a ništa nisu rešavali.
Ono o čemu se nije govorilo zato što se nije priznavalo mora da je bilo ogromna
muka dvoma privlačnim ljudima koji su uzajamnu ljubav izražavali na sve načine osim
seksualnog. Nekoliko godina otkako su bili zajedno, Franc Jozef je ublažio svoja kruta
načela pristojnosti i pozvao Kati da s njim i večera, a onda se srećno majao oko svake
pojedinosti jelovnika. Da je mogao, celu bi je progutao, toliko je postao posesivan.
Ono nezamislivo dogodilo se 1897. U Ženevi, neki mladi izbegli Italijan izvršio je
atentat na caricu Elizabetu. Žalost zbog njene smrti razdirala je Franca Jozefa do kraja
života. I Kati je oplakivala Elizabetu, uprkos dvosmislenosti njihovog prijateljstva i
Katinom uvek nesigurnom položaju.
Gotovo bilo koja druga žena pitala bi se, barem u tišini sopstvenog srca, da li će
smrt ljubavnikove žene promeniti ili čak i ozakoniti njen položaj. Ako je Kati i imala
takvih misli, gorko je razočarana. Franc Jozef, koji je sinu i drugim članovima porodice
zabranio da se žene ispod svog statusa, nikada ne bi pomišljao da se oženi građankom,
makar to bila i žena koju voli.
U stvari, Elizabetina smrt je ljubavnike udaljila pre nego približila. Kati ga je tešila
za vreme prvobitne potresenosti, ali se ubrzo protiv nje okrenula njegova ćerka Marija
Valerija, koja je oduvek Katino prisustvo smatrala nezgodnim. Nakon izvesnog
vremena, Kati je jednostavno otišla. Car je bio skrhan od tuge. Konačno su prijatelji
posredovali, i Kati se 1902. vratila u Beč pod svojim uslovima. Na prvom mestu,
ukinula je one užasne obede u sedam izjutra – pre devet ona ne liči na civilizovano
ljudsko biće, rekla je. Kad je neko otkrio da su zastrašujući dugovi – njenog muža (od
kojeg se nije razvela) i sina – uzrok iskidanosti njenih živaca, car je požurio da ih sve
isplati. Kati je takođe preuzela jedan od Elizabetinih trikova, možda usled sličnog
osećanja gušenja, i krenula je na putovanja na sve strane – na Kanarska ostrva, po
Mediteranu, na Maltu, u Tunis, Alžir i Egipat. Kod kuće je vreme provodila s carem i
baveći se dobrotvornim radom.
Pošto je Katin nesmotreni muž najzad umro, širile su se glasine da su ona i car
ugovorili morganatski brak (između plemića i građanke). Za to nema dokaza osim
razmišljanja na način „što je babi milo, to joj se i snilo“, a priroda Franca Jozefa izgleda
kao nepobitni dokaz da se to nikada nije dogodilo. Moguće je, međutim, da su spavali
zajedno. A zašto ne bi? Ona je bila udovica, on udovac, voleli su se, on je imao sredstava
i mogao je da računa na njenu potpunu diskreciju. Uprkos deceniji celibata, njihova je
ljubav bila erotska, a samo ih je gvozdeno osećanje dužnosti – Franca Jozefa –
održavalo čednima.
Njihova se ljubavna veza okončala smrću Franca Jozefa 21. novembra 1916. Za
razliku od većine drugih ljubavnica, Kati je dovedena pred porodicu, gde je nekada
osvetoljubiva Marija Valerija plakala i zagrlila je. Careva ljubavnica je dve bele ruže
udenula u skupljene ukrućene šake Franca Jozefa i poslednji se put od nega oprostila.
Kao i u svim drugim područjima svog života, Franc Jozef je ispunio svoje obaveze
i izdašno obezbedio Kati Šrat. Ona ga je nadživela skoro dvadeset četiri godine, a i kad
je došlo do kraha berze 1929. i pošto su banke propale, ona i njen sin, kojem je Franc
Jozef dao plemićku titulu barona Hirša, nastavili su dobro da žive.
 Alis Kepel68

Alis Kepel, udata Engleskinja, 1898. upoznala je Alberta, sina kraljice Viktorije, i
gotovo preko noći postala njegova ljubavnica. Za razliku od svoje austrijske
savremenice Katarine Šrat, Alis je imala samo jednu profesiju: bila je ljubavnica. Možda
je zbog toga svojoj ulozi ljubavnice pristupala samouvereno i posvećeno.
Rođena kao Alis Edmonstoun, Alis Kepel je bila deveto i najmlađe dete sitnog
škotskog plemića. Pošto je u porodičnom zamku provela idilično detinjstvo, Alis se
razvila u duhovitu i velikodušnu mladu ženu. Bila je izrazito zgodna, s crvenosmeđom
kosom, sjajnim tamnim očima, izraženim crtama lica kao isklesanim u kamenu, i
blistavim izrazom lica koje je zračilo unutrašnjom vedrinom. Bila je jedra i stasita a lepo
oblikovana i skladne građe, i veoma ponosna na mala stopala i sitne šake zbog kojih je
dobijala brojne komplimente.
Alisin srećan brak s visokim i naočitim Džordžom Kepelom, grofovskim sinom i
poručnikom odreda Gordonskih gorštaka, kvarila je samo jedna stvar: premalo novca.
Kepelovi su imali manje slugu od njihovih prijatelja, i mučili su se da održe privid
dobrostojeće porodice. Pošto je razmotrila njihov položaj, Alis je objavila da će morati
da uzme bogatog ljubavnika, a njen je ljubazni muž dao svoj pristanak. Kad je Alis
upoznala Alberta, princa od Velsa, kasnije Edvarda VII, već je bila ljubavnica dvojice
muškaraca, a te njene veze nisu bile tajna.
Sa svoje strane, Albert – „Berti“ u krugu prisnih prijatelja – u Irskoj je kao mladić
služio vojsku kad su mu roditelji saznali za indiskretnu ljubavnu vezu s nekom
glumicom. Njegov otac, princ Albert, pohitao je u Irsku da interveniše, oboleo je od
tifusa i potom umro. Kraljica Viktorija je bila skrhana bolom, i uvek je sina krivila za
muževljevu smrt. Sa dvadeset godina, mladi Berti je izgubio i očevu i majčinu ljubav.
Kad je Berti upoznao Alis, imao je pedeset šest godina i bio je okoreli ženskaroš
čije su najpoznatije ljubavnice bile glumica Lili Lengtri i zvezda otmenih društvenih
krugova, Dejzi Vorik. Berti je bio poslušan čovek koji je poštovao konvencije. Kao princ
od Velsa marljivo je i mudro izvršavao zvanične dužnosti. Kako je Nemačka postajala
sve zlokobnija nova sila, zahvaljujući ulozi koju je odigrao u stvaranju Antante između
Francuske i Engleske dobio je nadimak „Evropski ujak“. Evropljani su mu aplaudirali, a
u Engleskoj je bio neverovatno popularan.
U ličnom životu, međutim, Berti nije znao za samodisciplinu. Opasno se prejedao,
uz pet obilnih obroka dnevno, koje je završavao konjakom i cigarom. (Drugi nadimak
68 Glavni izvori za odeljak o Alis Kepel su: Theo Aronson, The King in Love: Edward VII’s Mistresses
(London: John Murray Publishers Ltd., 1988); C. Carlton, Royal Mistresses (London: Routledge, 1990);
Graham Fisher and Heather Fisher, Berite and Alix: Anatomy of a Royal Marriage (London: Robert Hale &
Company, 1974); Christopher Hibbert, Edward VII: A Portrait (Thetford: Lowe and Brydome, 1976);
Richard Hough, Edward and Alexandra: Their Private and Public Lives (London: Hodder and Stoughton,
1992); Philippe Jullian, Edward and the Edwardians (New York: Viking Press, 1967); John Phillips, Peter
Quennell, Lorna Sage, The Last of the Edwardians: An lllustrated History ofVioIet Trefusis and Alice Keppel
(Boston: Boston Athenaeum, 1985); George Plumptre, Edward VII (London: Pavilion Books Ltd., 1995);
Diana Souhami, Mrs. Keppel and Her Daughter (London: HarperCollins, 1996).
mu je bio „Trbuško“, a struk mu je bio širok sto dvadeset dva centimetra.) Berti je bio
zaluđenik za bridžom, kladio se u visoke iznose i mrzeo kad gubi. Bio je naprasite
naravi od koje su zazirali svi u njegovom užem krugu – svi, to jest, osim Alis.
Već na prvom sastanku, Alis je opčinila Bertija. Do kraja života ukočeno bi zurio u
nju svaki put kada su bili zajedno, i vidno bi se uznemirio svaki put kad je ona
razgovarala s nekim drugim muškarcem. Uprkos opsesivnoj opčinjenosti Alisom, nije joj
bio veran. Alis je razumela da bi ljubomora i pretnje učinili više štete nego koristi i
naprosto se nije obazirala na ženskaroško ponašanje svog ljubavnika. Ali da bi
predupredila mogućnost da je Berti odbaci kao što je to učinio s Lili i Dejzi, dala se na
posao da ga čvrsto veže za sebe.
U tome joj je savršeni saveznik bio suprug Džordž. Berti je Džordžu sredio odličan
posao u kompaniji za proizvodnju čaja Lipton ti. Tako je Džordž dobio i redovan prihod
i izgovor da se udalji iz kuće pre nego što Berti stigne – tačno u petnaest minuta posle
podneva – u svoju razvučenu dnevnu posetu.
Zahvaljujući Džordžovom poslu i Bertijevim darovima, Alis je sada mogla da se
oblači i prima goste na kraljevski način. Život je posvetila svom ljubavniku i njegovom
ugađanju, umirivanju, zabavljanju i ljubljenju. Bila je njegova energična pratilja na
seoskim lovačkim izletima, na londonskim gala zabavama i intimnim večerama
krunisanim neizbežnom partijom bridža. Iako je bila duhovita, pametna i smela, činilo se
da ne ume da bude opaka. „Nikada nije znanja koja poseduje koristila u svoju korist, ili
u korist svojih prijatelja“, sećao se njen poznanik, lord Harding od Penhersta, „i nikada
je nisam čuo da o bilo kome kaže nešto ružno.“ 69 Sami, Alis i Berti vodili su ljubav u
njenoj raskošnoj spavaćoj sobi s naslaganim jastucima, somotskom draperijom i
omamljujuće mirisnim krinovima u vazama od brušenog stakla. Sprat niže, ugošćavala
ga je u sobama s debelim tepisima i sivim zidovima koje su bile oživljene crvenim
lakiranim ormarićima s fiokama i dostojanstvenim portretima u ulju.
Kad bi Berti odlazio na godišnji odmoru Bijaric, pridružile bi mu se Alis i njene
ćerke, Viola i Sonja – koje je Berti obožavao – iako je on boravio u hotelu, a one u vili
jednog prijatelja. Tokom dana, Alis i Berti su sve vreme bili zajedno, šetajući duž
promenade i idući na izlete u engleskom stilu, gde bi ih sluge posluživale dok su uživali
u gozbi.
Alisin položaj bio je zvaničan utoliko što ju je Berti priznavao kao ljubavnicu, a
britanske aristokrate su je zvale La Favorita. Ali kad je Bertijeva majka umrla 1901. i on
stupio na presto kao Edvard VII, Berti nije mogao Alis da ponudi prihod iz državne
blagajne kao što je to Čarls II uradio za Nel Gvin i Luj XV za Madam de Pompadur i
Madam di Bari. A kad je diplomatskim poslom putovao u Austriju, Berti je Alis ostavio
u Engleskoj. Znao je da austrijski car, Franc Jozef, svoju ljubavnicu, Kati Šrat, uvek drži
u pozadini, i razumeo je da bi austrijska carska porodica bila zgranuta kad bi se Alis
pojavila uz njega.

69 Plumptre, 165.
 Alis je više mučilo to što je Bertijeva žena, kraljica Aleksandra, nije volela.
Nekoliko godina ranije, Aleksandra se suprotstavila Bertiju zbog Dejzi Vorik, i time
izazvala strašnu raspravu praćenu pretnjama o razvodu. Posle toga, Aleksandra je
shvatila da mora da proguta svoj bol i ponos, i trpi muževljeve ljubavnice. Kad je Berti
postao kralj, nova se kraljica prisiljavala da bude učtiva prema Alis. Ali su Bertijevi
zdravstveni problemi jasno predočavali da je ona, Aleksandra, i dalje njegova žena, a
Alis tek ljubavnica. Shodno tome, kad je Berti imao zapaljenje slepog creva, Alis ga je
nagovorila da napiše pismo kojim ubeđuje svoju porodicu da joj omoguće pristup
njegovoj postelji kad god bude ozbiljno bolestan.
Kad je 6. maja 1910. čula užasnu vest da je Berti stvarno na samrtnoj postelji, Alis
je izvadila svoje dragoceno pismo i s njime pohitala u palatu. Dostojanstveno a
nevoljno, Aleksandra je histeričnu ženu uvela u bolesničku sobu, gde je Berti naložio
supruzi: „Moraš da poljubiš Alis.“ Aleksandra se prepustila Alisinom zagrljaju, a onda je
kroz zube prosiktala lekaru da se otarasi uljeza. Ali Alis nije više bila uglađena i
promišljena. Kraljev samrtni ropac preobrazio ju je u furiju koja je vrištala kao da je
sišla s uma a čije se buncanje – „Nikada ti ništa nažao nisam učinila, između nas nije
bilo ničeg lošeg, šta će biti sa mnom?“ – satima razlegalo palatom. 70 Kad se oporavila,
Alis je otkrila da je novi kralj, Džordž V, već preduzeo mere da osigura njeno isključenje
iz kraljevskog života. Aleksandra joj je pakosno vratila Bertijevu Faberžeovu tabakem,
što je on čuvao kao drag poklon od Alis. Pozvana je na Bertijevu sahranu, ali je bila
primorana da u crkvu uđe na bočna vrata, kao uzrok opšte nelagodnosti.
Alis se od svog gubitka brzo oporavila, te su ona i Džordž nastavili da vode
povlašćen i novčano obezbeđen život, putujući i krećući se u visokim društvenim
krugovima. Kupili su vilu u Francuskoj i učinili je svojom glavnom rezidencijom. Kad
je Alis ušla u sedmu deceniju, Virdžinija Vulf je 1932. ručala s njom i opisala je kao
„crnomanjastu dežmekastu… staru grabljivicu… veliku, veselu, drsku ljušturu stare
kurtizane, koja je izgubila svu mladalačku svežinu… a nije niti prefinjena… niti
isfolirana.“71
Alisina procena vlastitog života opovrgla je presudu Virdžinije Vulf: Alis se samo
žalila što njena ljubavna veza s kraljem nije duže trajala. Poživela je još deset godina i
umrla u Firenci u sedamdeset osmoj godini, kao samouverena stara dama koja nikada
nije sumnjala u ispravnost svog statusa poslednje zvanične kraljevske ljubavnice. Kad je
Edvard VIII 1936. abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, Alis je frknula: „U moje
vreme te su se stvari rešavale na bolji način.“72

70 Souhami, 91.
71 Ibid., 12, navodeći dnevnik Virdžinije Vulf iz marta 1932.
72 Caroline Graham, Camila: The King’s Mistress (Chicago: Contemporary Books, 1994), 152.
 Elena Lupesku73

Nemačka je iznedrila holokaust, ali je antisemitizam već dvadesetih godina

dvadesetog veka besneo širom Istočne Evrope. Pošast antisemitizma naročito je harala u
Rumuniji, iako su Jevreji činili manje od pet odsto ukupnog stanovništva Rumunije i
premda su im već bila uskraćena mnoga prava koja su uživali rumunski hrišćani. Neki
ambiciozni Jevreji odrekli su se verske pripadnosti i javno se pokrstili, čime su izbegli
najgora ograničenja koja su sputavala njihove nepopustljive istovernike. Ništa što su
činili, međutim, nije u potpunosti moglo da izbriše zvaničnu „uspomenu“ na njihovo
jevrejsko poreklo.
Jedan od tih preobraćenika bio je Jevrejin Nikolae Grinberg, koji je promenio
prezime prvo u Volf, a onda u Lupesku, rumunsku varijantu nemačkog prezimena. Da
stekao pravo na rumunsko državljanstvo i tako napredovao u poslu, Lupesku je pristupio
i Rumunskoj pravoslavnoj crkvi. Njegova žena, Elizea, takođe Jevrejka, preobratila se u
rimokatolicizam. Njihova ćerka Elena, rođena je 1899, i ona i brat Kostika odgajeni su u
hrišćanskoj veri. Kao mlada devojka, Elena je pohađala žensku školu koju su vodile
nemačke kaluđerice, a koje su je podučavale društvenim umećima i osnovama
francuskog i nemačkog.
Kao diplomka ženskog internata, Elena je bila dražesna, inteligentna i koketna
mlada žena izrazito privlačne spoljašnosti, besprekornog tena boje slonovače, i zelenih
očiju koje su isticale njenu riđu kosu. Imala je zavodljiv stas, lelujav hod i – uprkos
samostanskom obrazovanju – bila je poznata po promiskuitetu. Nakon kratkog braka s
nekim oficirom, koji se od nje brzo razveo po osnovu preljube, Elena je nastavila da se
provodi koliko joj je bilo volja.
Prijatelj koji je očajnički želeo da uspostavi prijateljsku vezu s
prestolonaslednikom, za koga je verovao da može da mu pomogne oko uspona u
karijeri, ugovorio je Elenin prvi susret s princem. Prijatelj je računao da će njen dobar
izgled privući princa, za koga se znalo da vara ženu Grkinju, princezu Helenu. Plan je
uspeo. Karol, očaran Eleninom lepotom i životnom radošću, ubrzo se onako ludo
zaljubio u nju kao nekada u građanku Joanu „Zizi“ Lambrino, svoju prvu ženu, od koje
ga je porodica prisilila da se razvede da bi se oženio kraljevski podesnom Helenom.
Karol i Helena su živeli u nategnutom braku, izjedanom obostranom zlobom, iz
kojeg je 1921. nastao Mihail, njihov jedinac. Kad je Mihail imao tri godine, 1924, Karol
i „Duduja“, kako je od milja zvao Elenu, bili su duboko odani jedno drugom, i seksualno
i emocionalno. Ubrzo je Karol Eleni kupio kuću koju je, radi diskrecije i opreznosti,
registrovao na bratovljevo ime. Otada je prestolonaslednik sa svojom ljubavnicom

73 Glavni izvori za ovaj odeljak su: AliceLeone Moats, Lupescu (New York: Henry Holt and Company, 1955);
Prince Paul of HohenzollemRoumania, King Carol II: A Life of My Grandfather (London: Methuen, 1988);
Paul D. Quinlan, The Playboy King: Carol II of Roumania (Westport and London: Greenwood Press, 1995);
D. Quinlan,“Lupescu: Romania’s Gray Eminence,“ East European Quarterly, 28, no. 1 (1994), 95-104; M. J.
Rooke,“Elena Lupescu and the Court of Carol Il“, Contemporary Review, 232, no. 1345 (1978), 84-89.
Koristila sam i ovaj vebsajt: http://www.heritagefilms.eom/RQMANlA.html#Increasing%20AntiSemitism
mogao da se sastaje u savršenoj sigurnosti njenog doma u Ulici Mihaila Gike u
Bukureštu.
Prestolonaslednici su po pravilu držali ljubavnice, ali prestolonaslednik toliko
izgubljen od ljubavi kao Karol – i to prema ženi okaljanoj i razvodom i jevrejskom
krvlju – bio je zacelo neobična pojava. Karolovog oca, kralja Ferdinanda, toliko je
razjarila sinovljeva opsednutost da je čak pomišljao da progna Elenu.
Problem je dostigao razmere krize 1925, kad je Karol otputovao u London kao
predstavnik svoje porodice na sahrani njihove engleske rođake, kraljice Aleksandre,
udovice Edvarda VII. Potom je otišao direktno u Pariz, gde ga je čekala Elena. U
pokušaju da suzbije neumoljiv publicitet koji je pratio njegov boravak u Londonu, on i
Elena su spavali u odvojenim hotelskim sobama (ili su se barem tako prijavili).
Ali su Parižani bili previše radoznali, a Pariz previše blizu Londonu. Ljubavnici su
kolima pobegli u Italiju, odakle se, iz Venecije, Karol u ogorčenom pismu majci žalio da
ne može da podnese svoj život, te je odlučio, uz rizik da porodici nanese „veliku bol“, da
se ne vrati u Rumuniju. „Dovoljno sam mlad“, tvrdio je. „Nikada se nisam bojao rada, i
uspeću sam da zarađujem za život.“74 Drugim rečima, prestolonaslednik je više voleo da
živi u mirnom izgnanstvu sa svojom ljubavnicom nego da se bori protiv svoje porodice,
žene (koja se kasnije od njega razvela) i političkih neprijatelja. Pomagalo je, naravno,
što je mogao da se osloni na pozamašno nasledstvo i tako održava svoj udobni način
življenja, i što svoju plahovitu pobunu nikada stvarno nije izjednačavao s abdikacijom.
Pošto je tako obznanio svoju nezavisnost, Karol i njegova voljena Duduja vratili su
se u Francusku. U mestu Neji iznajmili su skromnu kuću i Karol se udubio u bavljenje
kolima, kartama, muzikom, svojom voljenom zbirkom poštanskih markica i Elenom.
Elena se, sa svoje strane, zanimala doterivanjem, priređivanjem zabava i večera,
vođenjem ljubavi s Karolom – i vođenjem računa da on ne provodi vreme sam s drugim
ženama.
Za Elenu je zadržavanje čoveka koji se radi nje upravo odrekao prava kraljevskog
nasleđa bio posao s punim radnim vremenom. Suština njene strategije bila je da se
obezbedi da Karol ne odluta previše iz polja zavodljive sile njene ljubavi. Iznad svega,
nije smeo da bude privučen natrag u orbitu svoje zlobne porodice, a naročito njegove
majke, kraljice Mari, koja je prezirala ženu koju je opisala kao „privlačnu, crvenokosu,
malu Jevrejku koju je bio sablažnjiv glas.“75
Srećna ravnoteža Karolovog i Eleninog zajedničkog života narušena je smrću kralja
Ferdinanda nakon manje od dve godine. U roku od nekoliko sati, na presto je stupio
Karolov i Helenin šestogodišnji sin. Pre nego što je umro, Ferdinand se postarao da
Mihailov dolazak na presto protekne glatko. „Neka moj sin Karol dosledno poštuje
zakonske uslove proistekle iz njegovog odricanja od prestola i svete dužnosti rumunskog
sina i oca da poštuje obećanje koje je dao sopstvenom voljom“, opominjao je Ferdinand
u zvaničnom pismu.76
74 Prince Paul of Hohenzollem-Roumania, 94.
75 Quinlan, The Playboy King, 68.
76 Ibid., 116.
 Karol, međutim, zažalivši zbog takve dramatične žrtve iz ljubavi, počeo je da
opanjkava one koji su ga držali za reč, i javno ih je optužio da su ga silom naterali da
abdicira. U politički nestabilnoj Rumuniji, vođe opozicije podržavale su njegovu
restauraciju kao monarha da bi tako s vlasti oterali ugnjetavače koji su vladali zemljom u
Mihailovo ime. Ali su čak i njegove pristalice zahtevale da se Karol „odrekne određene
veze“ s omraženom Elenom Lupesku.77 Rumuniju su zasipali lecima koji su poricali da
je domovinu napustio zbog Elene.
Karol je morao da izabere između krune i ljubavnice. Elena se umešala i izjavila da
će biti „najsrećnija osoba na svetu“ ako se Karol vrati u Rumuniju kao kralj,78 i tako je 8.
juna 1930, zahvaljujući iskrivljenom tumačenju Ustava i prinudi, Karol položio
kraljevsku zakletvu i svog malog sina svrgao s trona.
U Francuskoj, Elena je bila potpuno ojađena. Da li će Karol podleći majčinoj molbi
da se ponovo oženi Helenom? Da li će ga politički pritisak prinuditi da napusti svoju
razvedenu jevrejsku ljubavnicu? Da li će je i dalje voleti? Izvan sebe od bola i u strahu
da će ga izgubiti, Elena je izgubila oko osam i po kilograma i patila od migrena.
Zavetovala se da će otići u manastir. Pretila je samoubistvom. „Da me i dalje voliš, ne bi
se ovako ponašao. Budi dobar. Ne varaj!“ molila je.79
Posle dva mučna meseca, Elena se krišom vratila u Rumuniju. Karol se naljutio –
sve dok je nije ponovo video i bio očaran kao i uvek. U početku je Elenu držao u hotelu,
a kasnije u svojoj palati u Bukureštu. Godine 1932. kupio joj je dvospratnu kuću od
crvene cigle u Aveniji Vulpake u otmenom bukureštanskom kvartu.
Zanimljivo je da iako je Karol njome bio zaluđen, kuća koju joj je poklonio bila je,
prema rečima nekog zajedljivog posmatrača, prljava i „natrpana neuglednim nameštajem
i starudijom… To je pokazivalo samo jednu stvar – da se greh ne isplati. Madam
Pompadur bi se prevrnula u grobu da može da vidi na šta je spala njena profesija.“ 80
Osim elegantnog bidea od zelenog oniksa, kupatilo joj je moglo biti kupljeno u jeftinoj
robnoj kući. Međutim, Karol je plaćao račune za skupocene, obično crne. odevne
predmete pariske visoke mode koji su isticali Elenin porcelanski ten i plamenocrvenu
kosu. Takođe je vodio računa da bude snabdevena odgovarajućim nakitom.
Pored otmene kuće, garderobe i dragog kamenja, Elena je u izobilju imala ono što
je htela: Karolovu ljubav i posvećenost, i slobodu da vrši uticaj na vodeće Rumune koji
su se okupljali u njenoj kući, gde su mogli da sretnu i samog kralja. U stvari, njena je
klika vladala Rumunijom, kao što je to bio slučaj i sa kružokom kraljice Mari za vreme
vladavine kralja Ferdinanda. (Ljubavnik kraljice Mari, princ Barbu Štirbej, za kojeg je
Karol verovao da je pravi otac njegove sestre Ileane, zapravo je vladao kružokom kralja
Ferdinanda.) Elenina moć nad Karolom bila je takva da je „ključ razumevanju…
njegove vladavine bila njegova veza s ljubavnicom“, zaključio je jedan istoričar.81

77 Ibid., 119.
78 Ibid., 98.
79 Ibid., 114.
80 Ibid., 123, citirajući groficu Valdek.
81 Ibid., 124.
 Elena je bila i oštroumna poslovna žena, a uživajući slobodu da kontroliše kartele,
čak i da profitira od rumunskih porudžbina oružja, sama je izgradila vlastito bogatstvo.
Jedino što je Karol odbio da joj pruži bili su sigurnost i priznanje koje obezbeđuje brak.
„Kralj mora imati dvostruki život, jedan kraljevski, drugi lični“, rekao je. 82 U svakom
slučaju, zbog zaoštravanja institucionalizovanog antisemitizma u Rumuniji i nacističkoj
Nemačkoj, Karolova monarhija ne bi mogla da opstane da se kralj oženio svojom
jevrejskom ljubavnicom.
Korneliu Zelea Kodreanu, mladi zelot koji je osnovao agresivno antisemitsku
paravojnu grupu Gvozdena garda, uspostavio je važne političke veze, a posebno s
Ministarstvom unutrašnjih poslova. Gvozdena garda i Ministarstvo unutrašnjih poslova
zajedno su organizovali pogrome, razaranje sinagoga i talas antisemitskog nasilja širom
zemlje.
Jon Duka, predsednik vlade čija je Nacionalna liberalna stranka bila zaslužna za
preobražaj Rumunije u ustavnu monarhiju, 1933. stavio je Gvozdenu gardu izvan
zakona. Garda je brzo uzvratila odmazdom: Kodreanu je naredio da Duku ubiju. Potom
je Garda obnovila javnu delatnost i zadobila takvu moć da je Karol morao nešto da
preduzme. Pokušao je da podrije uticaj Gvozdene garde time što je pružao podršku
drugim političkim grupama, uključujući i Rumunski front, premda je i ta stranka
osuđivala internacionalnu jevrejsku zajednicu i tobožnju judaizaciju štampe i nacionalne
književnosti.
U stvari, većina rumunskih političkih stranaka napadala je Jevreje, što je
Parlamentu dalo odrešene ruke da ih proganja preko ugnjetavačkih zakona. Jevrejski
advokati isključeni su iz advokatskog imenika. Jevrejski studenti suočavali su se s
prijemnim kvotama – koje su se nekada svodile na nulu – na univerzitetima. Jevrejskim
preduzećima uskraćivane su uvozne kvote za sirovine i robu. Banke su odbijale da
pozajmljuju sredstva jevrejskim fabrikama. U isto vreme, te su fabrike bile podvrgnute
vrtoglavim porezima koji su imali da ih finansijski unište.
Kad je nemački Golijat stao da guta svoje evropske susede – pripojenjem Austrije
(1938), aneksijom Čehoslovačke (1939), okupacijom zapadne Poljske – mnogi rumunski
političari jedva su dočekali priliku da prihvate direktorske položaje u zajedničkim
nemačko-rumunskim preduzećima, pri čemu su te nagodbe nužno imale za posledicu
otpuštanje jevrejskih partnera. Kad je Rumunija 1940. žrtvovala autonomiju da bi
obezbedila relativnu sigurnost kao satelit nacističke Nemačke, položaj rumunskih
Jevreja dodatno se pogoršao. A opet, sve dok nije pobegao 6. septembra 1940, titularni
poglavar te nacifikovane antisemitske nacije bio je kralj čija je ljubavnica i glavni
savetnik bila Jevrejka.
Bilo bi lepo kad bismo mogli da kažemo da su Karol i Elena bili herojski borci
protiv antisemitizma. Istina je bila drugačija. Ni on ni ona se nisu preterano
uznemiravali zbog narušavanja prava i sloboda rumunskih Jevreja, uključujući i pravo
na zarađivanje za život. Elenin krug prisnih prijatelja obuhvatao je neverovatnu

82 Prince Paul of Hohenzollem, Roumania, 160.

mešavinu Jevreja i antisemita, koji su se prividno međusobno trpeli, ili su barem
neprijateljstvo suzbijali u prisustvu žene koju su mnogi istoričari ocenili kao „verovatno
najmoćniju ljubavnicu u dvadesetom veku“.83 Jedino ju je nedodirljivi položaj Karolove
ljubavnice štitio od uvreda i ponižavanja kojima su bili izloženi drugi Jevreji.
Elena je toga bila svesna. Ogorčeno je govorila protiv Hitlera i kovala je zavere
protiv Kodreanua, sve vreme poričući svoje jevrejske korene. U memoaru objavljenom u
londonskim novinama Landn njuz, napisala je: „Moj je otac bio Jevrejin. Majka mi je
bila Ruskinja. Mi nismo Jevreji, iako se govori da jesmo… Imam nekoliko prijatelja
Jevreja koje veoma volim i ponosno bih rekla da sam Jevrejka da to jesam.“ 84 U
sigurnijem društvu, međutim, priznala je da ima (genetski nemoguću) jednu desetinu
jevrejske krvi. Ali uprkos njenom pretvaranju, Rumuni i drugi, uključujući i Hitlera,
smatrali su je Jevrejkom.
Harizmatični vođa Gvozdene garde, Korneliu Zelea Kodreanu, izjavio je da nije
ubio Elenu jedino zato što se bojao da bi Karol propao bez nje. Kad je Karol konačno
uvideo koliko je Gvozdena garda opasna, naredio je da Kodreanu bude ubijen. Nema
opipljivih dokaza koji bi ukazivali da je Elena bila umešana u ubistvo, ali na osnovu
njenog ogromnog uticaja iz pozadine možemo zaključiti da je, u najmanju ruku,
podsticala Karola da Rumuniju oslobodi jednog od najpopularnijih i najopakijih
antisemita u zemlji.
Ali Kodreanu je bio samo jedan od nebrojenih neprijatelja, i Elenu su progonili
drugi antisemiti. Studenti su se okupljali tražeći njenu smrt. Šofer koji ju je svake noći
dovozio u palatu na sesiju vođenja ljubavi s kraljem Karolom, otpušten je kad je njegova
žena izbrbljala kako njen muž o kraljevoj ljubavnici govori kao o „toj prljavoj Jevrejki“.
Dr Nojbaher, na čelu nemačke ekonomske komisije u Bukureštu, rekao je Eleni kako je
Nemačkoj teško da stupi u savez s kraljem čija je ljubavnica Jevrejka. Pokušao je da je
ubedi da napusti Rumuniju i ode u neutralnu Švajcarsku, ali je Elena odbila.
Život najmoćnije žene Rumunije nije bio ni lak ni jednostavan. Uprkos čvrstoj
kontroli nad vladajućom klikom, Elena je u kraljevskoj palati bila persona non grata.
Bukureštanska ogovarala znala su da je tamo išla samo noću, i istovremeno ih je
uzbuđivalo i užasavalo da slušaju neverovatne priče kako se Mihail, mladi princ, jednom
probudio i video oca kako nag trči hodnikom u palati, dok ga Elena juri s pištoljem u
mci i odevena u tanani negliže. Druga sablažnjujuća glasina verovatno je bila istinita.
Prema toj priči, Elena je imala seksualne odnose sa svojim novim šoferom, koji je
postao njen odani poverenik.
Ako je Elena povremeno i spavala s drugim muškarcima, njeno je zanimanje za
njih bilo čisto erotske prirode i prolazno. Sponu između nje i Karola činila je duboka i
živa ljubav. Izdržala je probu vremenu, vatreno krštenje rumunskom vizantijskom
politikom i antisemitizmom, i, konačno, požarom rata u Evropi. Posebna telefonska
linija povezivala je Eleninu spavaću sobu i kraljevsku palatu. „Ona mi donosi večitu
radost“, poverio se Karol svom dnevniku. i opet: „Za njom osećam neutaživu potrebu.
83 Quinlan, ”Lupescu“, 95.
84 Moats, 21.
Ona je integralni deo samog mog bića.“ A godinu dana kasnije: „Moja ljubav prema njoj
i dalje je duboka. Ne mogu da zamislim život bez nje.“85
Karol je hteo da s Elenom deli svaki aspekt svog privatnog života, uključujući i
odnos sa svojim sinom. Ozbiljno zabrinut da bi Helena mogla da okrene Mihaila protiv
Elene, borio se da Helena bude praktično izgnana. U isto vreme, ohrabrivao je Mihaila
da prihvati Elenu. Elena je davala sve od sebe da očara i sina kao i oca, a njih je dvojicu
zvala „moji momci“.
Kako je Elena učvršćivala svoj domaći položaj u palati, i njeni su ogorčeni
neprijatelji učvršćivali svoje pozicije. Pošto im je vođa ubijen, Gvozdena garda je dobila
na popularnosti, a Kodreanu se, kao i Hrist, u smrti uzdigao u očima javnosti. Karol je
uzvratio revolucijom odozgo. Zabranio je postojeće političke stranke, nametnuo
jednovlašće sopstvenog Fronta nacionalne obnove i proglasio je za diktatora. Njegov je
Front ropski oponašao model Musolinija i Hitlera i čak je uveo i fašistički pozdrav.
Štaviše, i rumunski antisemiti stali su da iznose optužbe da je Karol sklopio tajni
sporazum s Hitlerom, premda su se slagali da Elena, zbog jevrejske krvi, nije saučesnik
u toj izdaji.
U proleće 1939, kad se nacistička neman već stuštila na Evropu, nova nemačka
saveznica, Rusija, krenula je u napad protiv Rumunije, pripojivši Besarabiju i
Bukovlinu. Karol se izbezumljeno obratio nacistima za pomoć da zaštite Rumuniju od
komunista. Umesto toga, Nemačka je pomogla Mađarskoj da proguta Transilvaniju.
Karol je, sada očajan, pokušao da u pomoć prizove Gvozdenu gardu. Garda je, međutim,
izvela državni udar i izvela na ulice rulju koja je tražila krv Elene Lupesku. Elena je
pobegla u palatu i dala se na kupljenje stvari i brisanje tragova. Spakovala je sve
dragocenosti i, na lomači koja je gorela dva dana, spalila sve inkriminišuće dokumente.
Uskoro su ona i Karol bili spremni za bekstvo, ali kuda je takav par mogao da ode?
Karol je naložio pouzdanom savezniku da Hitlera zamoli za azil. „Njega ću primiti, ali
ne i ženu“, odgovorio je autor holokausta.86
Karol je 6. septembra sumorno potpisao dokument koji je praktično bio instrument
njegove abdikacije, i tako vlast nad pobunjenom i raskomadanom zemljom ostavio
devetnaestogodišnjem sinu, Mihailu, iako je Mihail plakao i molio da ga ne prisiljavaju
da preuzme takvu herkulsku odgovornost. Karol se nije obazirao na njegove molbe. On i
Elena su se popeli u kraljevski voz koji je stajao spreman za polazak, natovaren
njihovim stvarima, uključujući i kola, dva pekinezera i tri pudlice.
Ali bekstvo nije bilo tako lako. Gvozdenogardejci koji su želeli Eleninu glavu,
organizovali su napad na železničku prugu. Pošto je nekoliko trenutaka bio oduzet od
neodlučnosti, Karol je prihvatio preporuku Eleninog šofera da jednostavno usmeri voz
pravo kroz opkoljenu stanicu. Dok su iznenađeni Gvozdenogardejci pucali na voz, Elena
je ležala u kadi koju je Karol štitio vlastitim telom.
Begunci su stigli do neutralne Španije, ali ih je nepopustljiva kontrola tamo prisilila
da ilegalno uđu u Portugaliju, pri čemu je Karol ležao spakovan u prtljažniku dok su
85 Prince Paul of Hohenzollem-Roumania, 161.
86 Ibid., 192.
prelazili granicu. Cela se Evropa činila nesigurnom. Odlučili su da pređu Atlantik, ali je
zemlja u koju su želeli da uđu, Sjedinjene Države, osudila Karola zbog sarađivanja s
nacistima i zbog moralne neosetljivosti u preljubi s Elenom. Kuba je imala manje
predrasuda i prihvatila ih je, ali je Havana bila pretopla za Elenu. Ponovo su se preselili,
prvo u Meksiko, a 1944. u Brazil, gde su i ostali.
Elena se 1947. ozbiljno razbolela od smrtonosne anemije. Njen je lekar rekao
Karolu da je njeno stanje neizlečivo, i da je Elena blizu smrti. „Slatka draga prijateljice“,
njena prijateljica, Amerikanka Barbara Haton, bogata naslednica, pisala joj je u
telegramu, „tako me je potresla vest o tvojoj bolesti i želim da znaš da su uz tebe celo
moje srce, misli i molitve.“87
Karol je bio očajan. Verujući da je zauvek gubi, poklonio joj je jednu stvar koju je
stalno odbijao da joj da: brak. U hotelskoj sobi, 5. jula 1947, njegova je ljubavnica
postala Njeno kraljevsko visočanstvo Princeza Elena od Rumunije.
Kao nekim čudom, Njeno kraljevsko visočanstvo se oporavilo na spektakularan
način. Moguće je da je Elena preuveličala ozbiljnost svoje bolesti u nadi da će se Karol
njome oženiti. Njegova nevoljnost da to učini mora da je imala koren u ubeđenju o
plemenitosti njegove kraljevske krvi i neuglednosti Eleninog porekla.
Ubrzo posle njihovog venčanja, kraljevski se par nastanio u Portugaliji, gde se
Karol ponovo oženio svojom ženom sada gotovo pedesetogodišnjakinjom, a ceremoniju
je vodio sveštenik Rumunske pravoslavne crkve. Njihov je brak potrajao do 3. aprila
1953, kad je Karol podlegao raku. Samo su malobrojni članovi njegove porodice
prisustvovali raskošnoj sahrani, na kojoj je ispošćena Elena plakala i mrmljala slomljena
srca: „Želim da umrem.“
Karolova imovina, ili prividni nedostatak imovine, izazvala je mnogo više
zanimanja kod njegovih rođaka, koji su se parničili da bi obezbedili svoj deo i tvrdili su
da je bivši kralj na tajnom mestu sakrio čitavo bogatstvo. Prema Eleninoj, znatno
drugačijoj, verziji priče, Karol joj je ostavio samo četrnaest hiljada dolara, a njihova je
kuća već bila uknjižena na njeno ime. Šta god da je bila istina, Elena je uživala u
lagodnom udovištvu, okružena poslugom da brine o njoj i njenom domu. U stvari, vrlo
je moguće da je njen novac zaista bio njen, i da ga je skupila u Rumuniji dok je bila na
položaju kraljeve uticajne ljubavnice.
Bez Karola uz sebe, Elena je izgubila društvenu energiju i ugled. Možda reagujući
na takvu promenu, neprestano se prisećala svojih kraljevskih rođaka, stvarnih i
izmišljenih. Nije više poricala svoje jevrejske korene i izmišljala je priče o tome koliko
je učinila da „svom narodu“ pomogne za vreme holokausta. Tada je već bila svesna
razmera katastrofe: četrdeset tri odsto, odnosno 264. 900, rumunskih Jevreja nestali su u
pogromima, masovnim ubistvima, progonstvima i logorima za istrebljenje, ili su
podlegli bolestima, gladi ili hladnoći.88 Premda Elena verovatno ne bi mogla da ublaži
patnje Jevreja čak i da je to pokušala, sebi je pripisala lažne zasluge za izmišljena

87 Ibid., 223.
88 Jewish History of Romania,” http://iewishstudents.net/iewishl46/romania.html
dobročinstva. Umrla je 28. juna 1977, ostavivši za sobom legendu da je nekada bila
jedna od najmoćnijih ljubavnica na svetu.

Kamila Parker-Bouls89

Kamila Parker-Bouls nesumnjivo je najslavnija kraljevska ljubavnica u dvadesetom

veku. Uprkos njenom neobaziranju na većinu konvencija što se tradicionalno vezuju za
takve žene, Kamila je osvojila dostojanstveno srce britanskog prestolonaslednika princa
Čarlsa. Takođe je u važnom smislu prodrla u nekada neprijateljski nastrojenu nacionalnu
psihu. S pristankom javnosti, ako ne i podrškom, verovatno će se na kraju udati za svog
princa.90
Alis Kepel, Kamilina prabaka i ljubavnica Čarlsovog čukundede, to ne bi nužno
odobrila. Kada je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, Alis je frknula i
spomenula da su se u njeno doba te stvari rešavale na bolji način. U njeno vreme,
kraljevi su imali žene, i kraljevi su imali ljubavnice, i to je bilo to. Danas, vremena su
drugačija, i potrebe princa Čarlsa i način na koji on rešava stvari prilično se razlikuju od
epohe njegovog čukundede.
Priča o Kamili i Čarlsu dobro je poznata. Njihov prvi susret, po pljusku na terenu
za polo, bio je sasvim običan – ona je još uvek bila Kamila Šand, mlada aristokratkinja
željna zabave koja se, iako pokisla do gole kože i odevena u jahaće odelo koje joj nije
najbolje stajalo, predstavila Čarlsu dok je ovaj gladio svog mokrog ponija. Ćaskali su
duže od sat vremena. U jednom trenutku, Kamila ga je podsetila da je njena prabaka bila
ljubavnica njegovog čukundede.91
Bilo je to 1970, i Kamila je tada imala dvadeset tri godine, a Čarls dvadeset dve.
Premda ne basnoslovno bogati, ona i njena porodica ipak su bili članovi Čarlsovog
društvenog kruga. Kamila je obučavana da postane žena bogatog i važnog muškarca. U
njenoj školi, Kvins Gejt u Južnom Kensingtonu, obrazovane su buduće žene polovine
diplomatskog kora i još većeg dela plemstva. „Mila“, kako su tada zvali Kamilu, bila je
„tek dobra, čvrsta, pouzdana osoba, veoma zabavna i popularna“, sećala se jedna njena
školska drugarica. Druga je primetila da je uprkos nedostatku lepote „imala izvesnu

89 Glavni izvori za ovaj odeljak su: Jonathan Dimbleby, The Prince of Wales: A Biography (London: Wamer
Books, 1995); Caroline Graham, Camilla the King’s Mistress (Chicago: Contemporary Books, 1994);
Andrew Morton, Diana: Her True StoryIn Her Own Words (New York: Simon and Schuster, 1997); Sally
Bedell Smith, Diana in Search of Herself: Portrait of a Troubled Princess (New York: Signet, 2000);
Crhistopher Wilson, A Greater Love: Prince Charles ’ Twenty Year Affair with Camilla Parker-Bowles (New
York: William Morrow and Co., 1994); kao i desetine dosijea iz novina i časopisa. Postoji mnoštvo
(uglavnom) osrednjih) knjiga o Čarlsu, Kamili i Dajani, ali u celini posmatrano, Morton, Bedell Smith,
Dimbleby i Wilson izdvajaju se kao najpouzdaniji i najobavešteniji.
90 Venčanje princa Čarlsa i Kamile Parker-Bouls obavljeno je 9. aprila 2005. – Prim. prev.
91 U svojoj zvaničnoj biografiji princa Čarlsa, Jonathan Dimbleby piše da je njihov susret sredila Čarlsova
dobra prijateljica Lučija Santa Kruz, rekavši da je Kamila „prava devojka“ za Čarlsa (182). Smith piše da je
Endru Parker-Bouls potvrdio tu priču kao „prokleto tačnu,“ (82).
auru. Što joj je nedostajalo od spoljašnje privlačnosti, nadoknađivala je
samouverenošću“.
A, rekla je Kerolin Benson, Kamilina doživotna prijateljica, bila je „duhovita i
pametna; momci su je voleli… S momcima je bila u stanju da razgovara o onim
stvarima koje su njih zanimale. Uvek je bila… devojka iz mladićkih snova.“ 92 Kamila se
nikada nije trudila da se doteruje da bi privukla momke i, kasnije, muškarce – u običnoj
odeći, izgriženih i prljavih noktiju, raščupane kose i s malo ili nimalo šminke, ipak je
odisala seksualnom privlačnošću i delovala kao magnet za pažnju muškaraca.
Kad je upoznala princa Čarlsa, Kamila je živela zajedno s prijateljicom koja je
trpela njenu prljavu sobu s razbacanom odećom zato što je bila „tako slatka, bilo je
nemoguće na nju se naljutiti. Bila je poput nekog velikog, razigranog psetanceta“. 93
Kamila je isto tako bila u ozbiljnoj vezi s Endruom Parker-Boulsom, oficirom i
Čarlsovim prijateljem. Endru je bio šarmantan, seksualno iskusan i velikodušan, ali su
njegova neverstva duboko povredila Kamilu.
U početku je Kamila ohrabrivala Čarlsa da bi izravnala račune s Endruom. Princ je
njome bio očaran, i uskoro su svi u njihovom krugu znali da su postali par. Čarls je
voleo Kamilin uvrnut smisao za humor, dobru narav i prirodnost. Zajednička im je bila
duboka ljubav prema konjima i seoskom životu kojim živi engleska aristokratija. A kao i
Kamilini drugi ljubavnici, Čarls je zdušno odgovarao na njenu neobuzdanu seksualnost.
Čarls nije naišao na ozbiljan otpor svojoj vezi s Kamilom. Ali ju je njegov mentor i
poverenik i stric, lord Luis Mauntbaten, smatrao ljubavnicom pre nego suprugom. Čak
je i s odobravanjem primetio da Kamilina fizička sličnost i maniri „izvanredno“
podsećaju na Alis Kepel.94 Za razliku od svoje zadivljujuće usredsređene pretkinje,
Kamilino je srce, međutim, bilo tako podeljeno da je pitala prijateljicu da li je moguće
da istovremeno voli dva muškarca.
Čarls se 1971. upisao na Pomorski koledž u Dartmutu i otplovio je, ostavivši za
sobom trag dugačkih, romantičnih pisama sastavljanih na palubi broda. Endruu je
laskalo što je Kamila počela da se zabavlja s princem Čarlsom i pokazivao je obnovljeno
zanimanje za nju. Ubrzo je Kamila podlegla strasti prema njemu.
Nije, međutim, konačno raskinula vezu s Čarlsom sve dok je on, prilikom jedne
posete, nije zaprosio. Kamila ga je blago odbila. Voli ga, rekla je, ali ne može da se uda
za njega. Nedugo potom, na mornaričkom brodu Minerva, Čarls je saznao da su Kamila
i Endru Parker-Bouls vereni. Povukao se u svoju kabinu. Kasnije su njegovi brodski
drugovi primetili da su mu se oči zacrvenele.
Kad se ponovo našao na kopnu i oporavio od tuge, Čarls je izlazio s mnogim
poželjnim mladim ženama. Takođe je obnovio prijateljstvo sa sada već udatom Kamilom
i njenim mužem.
Kamila i Endru su tada živeli u otvorenom braku, kako su to opisali njihovi
prijatelji. Kamila je dane provodila sama u Boulhajdu, njihovom imanju na selu, dok je
92 Graham, 89.
93 Ibid., 12.
94 Ibid., 21.
Endru živeo u Londonu i kući se vraćao uglavnom za vikend. Činilo se da je Kamila
srećna na selu, vodila je domaćinstvo, uređivala baštu, jahala konje i brinula o svojim
bebama i psima. Kad joj je sin, Tomas Henri Čarls, rođen, kum mu je bio njen bivši
ljubavnik i dragi prijatelj princ Čarls.
Godinu dana pošto je 1979. rođena Kamilina ćerka, Lora Rouz, jedan pripadnik Ire
izvršio je atentat na lorda Mauntbatena. Čarls je bio ojađen i potražio je utehu kod
Kamile. Ubrzo su postali nerazdvojni. Pod navalom emocija, Čarls je nagovarao Kamilu
da se razvede od Endrua i uda se za njega. Ona je ponovo odbila, ovoga puta iz straha da
bi takav nerazboriti čin uništio njegove izglede da ikada stupi na presto. Čarls je
prihvatio njenu odluku, ali se kasnije činilo da nije u stanju da sakrije žestinu svojih
osećanja prema njoj. Na polo balu, pošto je Čarls proveo veče igrajući tesno priljubljen
uz Kamilu, njegova zvanična devojka na kraju je pozajmila domaćinov BMW i besno
odjurila.
Ali je budućem kralju ipak bila potrebna nevesta, devica koja bi obezbedila
prestolonaslednike. Kamila, njegova najbliža poverenica, počela je da ocenjuje podesne
žene. Ona i kraljica majka su se, nezavisno jedna od druge, obe odlučile za lejdi Dajanu
Spenser, „tihu kao miš“, a visoku, dugonogu i sramežljivo privlačnu mladu devojku iz
odgovarajuće porodice, i s odgovarajućom prošlošću, to jest, nikakvom.
Prema izvesnim izvorima, bajkovitom venčanju Čarlsa i Dajane prethodila je
predsvadbena noć vođenja ljubavi – između Čarlsa i Kamile, 95 kao tužan erotski
oproštaj. Dajana je u brak stupila pod teretom lošeg predosećanja o Kamili. „Pitala sam
Čarlsa da li je i dalje zaljubljen u Kamilu Parker-Bouls, a on mi nije jasno odgovorio“,
poverila se Čarlsovim pomoćnicima. „Šta da činim?“ 96 Zbilja, šta? Njeni su poverenici
jedino mogli da saosećaju, ne i da je razuvere. U stvari, Čarls je svojoj svadbi pristupio
„u zbunjenom i uznemirenom stanju svesti“ koje je dodatno bilo otežano činjenicom da
još uvek voli Kamilu. Očekivao je, međutim, da će nekako, pošto se oženi Dajanom,
moći da nauči i nju da voli.
Pred samo venčanje, Dajana je otkrila dar s urezanom posvetom što je Čarls
naručio za Kamilu, kao oproštajni poklon, kako joj je rekao. Dajana je, međutim, bila
ljubomorna i uplašena. Nije poverovala Čarlsovim objašnjenjima, i plakala je i besnela
što je on emocionalno predan drugoj ženi.
Kraljevski je brak od samog početka bio osuđen na propast zahvaljujući jazu
neslaganja, Dajaninoj nezrelosti i nestabilnosti, Čarlsovom sarkazmu i ledenoj
kritičnosti, i njihovoj uzajamnoj samozaokupljenosti i samoživosti. I njihovo je vođenje
ljubavi bilo nezadovoljavajuće zbog Dajanine odvratnosti prema seksu, i užasne borbe s
bulimijom koja ju je iznurivala i potpuno obuzimala. Kao da svi ti problemi nisu bili
dovoljni, Dajanino podozrevanje da Čarls spava s Kamilom dodatno je trovalo njihov
odnos.

95 U napomeni na str.. 288, Jonathan Dimbleby podrazumeva da to nije tačno budući da je izvor informacija
mrtav i ne može biti podvrgnut ispitivanju radi utvrđivanja istinitosti iskaza.
96 Dimlbleby, 286.
 Čarls je rano počeo da na Dajanine izlive besa i tuge uzvraća povlačenjem u sebe i
poveravanjem svoje sve veće bede prijateljima, a naročito Kamili, koju je nazivao
najboljim prijateljem na svetu. Dajanine pristalice veruju da su Čarls i Kamila održavali
intimnu vezu još od samog početka njegovog braka; pristalice Čarlsa i Kamile uporno
ostaju pri tome da njihova veza godinama nije bila praćena seksom, iako je počivala na
ljubavi, i da je Čarls istinski ulagao napor i vreme u svoj težak i nezadovoljavajući brak.
Neosporno je da se, nakon pet godina, taj brak raspao. U Princu od Velsa, konačnoj
biografiji koju je Čarls pažljivo pročitao red po red pre nego što je objavljena, Džonatan
Dimblbi piše da brak nije okončan nijednim posebnim događajem, već da je „propadao
postepeno“.97 U takvom raspletu, Kamila je uvek bila na raspolaganju da sasluša
Čarlsovu verziju njegovih domaćih muka. Ona i Čarls su 1986. obnovili seksualnu vezu.
Skoro na samom početku braka, Čarls je preuzeo Hajgrouv, seoski posed oko
osamnaest kilometara udaljen od Kamilinog doma. Hajgrouv, lepo zdanje izgrađeno u
neoklasičnom stilu na 340 jutara živopisne zemlje, odgovarao je Čarlsu, ali je razočarao
Dajanu. Čarlsov rođak, princ Majkl, verovao je da je Dajana takva „katastrofa“ da je
Čarls kupio Hajgrouv da bi bio bliže svojim bivšim devojkama, a posebno Kamili.
Dajanini sve ozbiljniji problemi – naročito bulimija i hronična depresija – odbijali
su i razdraživali Čarlsa. Dajana se očajno žalila da nije u stanju da ga trone, a čak je i
njemu naklonjeni biograf priznao da „princ nije uvek bio brižan“. 98 Kad se Čarls
poveravao Kamili, međutim, ili kad su njihovi zajednički prijatelji pripovedali o
Dajaninom poslednjem ispadu, Kamila je odano odbacivala Dajanu kao „tu smešnu
ženu“ i Čarlsa oslobađala svake odgovornosti za duševnu slabost njegove žene.
Odista, Dajanini mahniti napori da pridobije svog muža ojačali su vezu između
Čarlsa i Kamile. Vođenje ljubavi postajalo je više od ispunjavanja hitne potrebe,
prerastalo je u pobedu nad Dajanom. Što je kraljevski brak bio jadniji, to je Čarls više
zavisio od Kamiline ljubavi i podrške.
I Kamila je bila nesrećna u svom braku. Godinama je trpela Endruovo trčanje za
suknjama i duga odsustva. Ali pošto joj je dragi stari prijatelj Čarls jasno stavio do
znanja da je voli tinjajućom strašću koja će trajati doveka, Kamila je uzvratila.
Saosećajni prijatelji su olakšali vezu. Čarlsu i Kamili su davali na korišćenje svoje
domove, pozivali ih kod sebe na bezbedne sastanke, i priznavali njihovu vezu
dozvoljavajući joj da cveta u diskretnom i prijateljski nastrojenom društvu.
Kad je Dajana otkrila da njeni tobožnji prijatelji iza njenih leđa ispomažu Čarlsa i
Kamilu, osećala se izdanom i bespomoćnom da pobedi omrznutu suparnicu. Dajanu je
posebno vređalo što uprkos lepoti i pažljivo odgajanom ukusu, nije mogla da se takmiči
sa starijom, ružnijom i manje otmenom ljubavnicom svoga muža. Tog su viđenja bili i
nebrojeni zajedljivi autori novinskih kolumni i dopisnici. Omiljeni novinski kliše bio je
da jednu do druge postave fotografije dveju žena – Dajanu elegantno odevenu, i Kamilu
na rubu aljkavosti. Često bi urednici birali fotografije na kojima Kamila pravi neku

97 Ibid., 383.
98 Ibid., 330.
grimasu ili se mršti. U stvarnom životu, Kamila je bila zgodna žena, vitka i lepo
zaobljena, i blagoslovena bujnom kosom koju je decenijama nosila na isti način.
Mada je Dajana imala spektakularnu pojavu, Čarls ne samo što je bio imun na
njene draži, već je bio i zgranut njenom neumerenošću. A uprkos sve brojnijim
dokazima da je i ona bila neverna, Čarlsov nedostatak znatiželje graničio se s
ravnodušnošću; njegovi su prisni prijatelji zaključili da njemu odgovara bilo šta – čak i
neverstvo – što Dajanu drži na odstojanju. Sve je to moralo da ohrabri Kamilu, koja je
rizikovala da vidi slike ili priče o Dajani svaki put kad bi uzela novine ili uključila
televizor.
Dajana se do 1986. gotovo iselila iz Hajgrouva, koji je nazivala „zatvorom“, a
Kamila se ubrzo uselila s Toskom i Fredijem, svojim terijerima, i Moli, svojim
omiljenim riđanom, koji je smešten u Čarlsovoj štali. Kamila je primala Čarlsove goste i
priređivala ručkove. Posle tih društvenih događaja, ona i Čarls bi se povukli u krevet.
Jednom je Kamila naletela na Dajanu, koja je došla u jednu od svojih retkih poseta.
Dajana je kasnije rekla prijateljici da je vrištala na Čarlsa što „u mom krevetu spava s
tom ženom… Stalno sam ga pitala zašto je tuca… Zasigurno sam znala da spava s tom
kučkom… Znala sam da nemam šanse. Znala sam da voli rtju a ne mene – i da je tako
uvek bilo.“99 Dajana, tada već kraljica medija, vodila je računa da javnost deli njeno
gnušanje prema Kamili.
Dok su se napadi javnosti na njegovu ljubavnicu zaoštravali, Čarls ju je branio i
svojim je prijateljima predstavljao kao jedinu ljubav svog života. Kamila je uzvraćala. Iz
olupina dva nesrećna braka, rodila se velika ljubavna veza – ili su barem tako tvrdile
pristalice Čarlsa i Kamile, a možda su u to i poverovali.
Ako je trebalo da iznađu moralno ili čak i društveno opravdanje za svoje preljube, i
Kamila i Čarls su mogli da navedu vanbračne veze svojih supružnika. „Ta smešna žena“,
ponavljala je Kamila. „Rotvajler“, uzvraćala je Dajana ogovarajući prijateljima ženu
koja nije puštala njenog muža.
Dajanina se opsednutost Kamilom pojačala 1988, iako je do tada sama već imala
nekoliko ljubavnih veza. O njoj je govorila prijateljima i posluzi, a početkom 1989.
posavetovala se s astrologom kako da izađe na kraj s „Kamilinim prisustvom“. U
februaru, na rođendanskoj zabavi u čast Kamiline sestre, Anabele, odlučila je da se suoči
sa ljubavnicom svoga muža.
Kad je veče poodmaklo, Čarls i Kamila su se iskrali, a Dajana ih je zatekla kako
ćaskaju s nekoliko drugih gostiju. Zatražila je da nasamo razgovara s Kamilom. Svi su
se povukli, a Čarls nevoljno. Dajana je bila, sećao se, „mirna, ubojito mirna“. Prema
jednoj verziji sukoba, ponizno je pitala Kamilu: „Šta je to što ja pogrešno činim? Šta ne
valja sa mnom? Zašto on želi da bude s tobom, a ne sa mnom?“ 100 Prema drugoj verziji,
Kamili, kojoj je vidno bilo nelagodno, obratila se ovim rečima: „Samo bih želela da znaš
da ja tačno znam šta se dešava između tebe i Čarlsa; nisam ja od juče.“ U tom se
trenutku umešao neko od gostiju, ali je Dajana nastavila: „Žao mi je što sam vam na
99 Graham, 93.
100Smith, 243.
putu. Očigledno smetam, i to mora da je pakao za vas oboje, ali ja znam šta se dešava.
Ne postupajte sa mnom kao s idiotom.“101 Prema verziji jednog od prisutnih, Dajana je
javno pitala: „Zašto jednostavno ne ostaviš mog muža na miru?“ 102 Dajana je, međutim,
rekla Čarlsu da je samo rekla Kamili da ga voli. Šta god da je istina, Kamila više nije
progovorila s Dajanom.
U podmuklom ratu Vindzorovih, Dajana je očito bila pobednik. Najgenijalniji potez
načinila je kad je pripadnika obezbeđenja palate ubedila da tajno prisluškuje razgovor
preko mobilnog telefona između Čarlsa i Kamile. U toku tog razgovora, njih dvoje
izražavaju uzajamnu fizičku čežnju i Čarls ječi: „O Bože, kad bih živeo u tvojim
pantalonama“, a onda se šali da bi to postigao kad bi se preobrazio u tampon.103
Tri godine kasnije, 1992, ta je kaseta puštena u javnost. Afera je odmah prozvana
„Kamilagejt“, a ljudi su se nadmetali u parodiranju Čarlsovog nesrećnog komentara o
tamponu. Malobrojni su pomenuli da je taj snimak pokazao koliko je njihova veza
zasnovana na uzajamnoj podršci i prisnosti.104 Kamila je, na primer, izgarala od želje da
pročita Čarlsov govor. Čarls je na Kamilinu jadikovku da ništa važno nije postigla u
životu odgovorio pohvalivši je što ga voli: „To je tvoje veliko postignuće.“ „Oh dragi, to
je lakše nego da izgubiš ravnotežu“, odgovorila je Kamila.105
Posle „Kamilagejta“, i objavljivanja 1997. senzacionalne biografije Endrua
Mortona Dajana: Njena istinita priča – njenim rečima, sveobuhvatne knjige o
Dajaninom životu i neuspeloj ljubavi, Kamila više nije nikuda mogla da ode a da ne
bude primećena. Ona, i njen život, postali su javna svojina. Izgubila je preko osam
kilograma, počela nekontrolisano da puši i brinula zbog štete koju će taj neželjeni
publicitet naneti Čarlsu i njenom mužu i njenoj porodici.
Onda je i Dajana počela da pati zbog bruke i osude javnosti, pošto su razni novinari
dovodili u pitanje njen položaj oštećene žene. Britanski tabloid San, na primer, odlučio
je da objavi takozvanu „Skvidži“106 kasetu. To neugodno svedočanstvo o prisluškivanju
predstavlja prodavca polovnih automobila Džejmsa Gilbija kako izjavljuje ljubav
Dajani, pita je da li je skoro masturbirala, raspravlja o njenoj bojazni da će zatrudneti i
saoseća s njom dok se ona žali na „tu jebenu [kraljevsku] porodicu“.107
Publicitet koji je pratio Čarlsa i Dajanu, i shodno tome, i Kamilu i nekoliko
Dajaninih ljubavnika, bio je trajne prirode i uglavnom negativnog prizvuka; naškodio je
ugledu kraljevske porodice više nego bilo šta drugo od 1936, kad je Edvard VIII
abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, dvaput razvedenom Amerikankom koju je
voleo. Čarls se povukao u plačljivo, ljutito očajanje, i poput Bajrona, razmišljao da iz

101”The Diana Tapes“, navedeno u People, Oct. 20, 1997, 107.

102Graham, 106.
103Ibid., 159.
104 Kao što je pokazala traka „Kamilagejt“, međutim, u razgovoru sa Čarlsom o mužu je govorila kao o
„onome“ i razdraženo pomenula kako bi bilo nezgodno da se „ono“ ranije vrati kući.
105 Graham, 155.
106„vlažan“ – Prim. prev
107Ibid., 131.
Engleske pobegne u Italiju. Kraljica i princ Filip su bili razjareni zbog uvredljivih napisa
u štampi. „Sada cela prokleta zemlja zna s kime se tucaš!“ princ je grmeo na svoga
sina.108
Kamilin otac, major Brus Šand, bio je još gnevniji. „Život moje ćerke je uništen,
njena su deca predmet podsmeha i prezira“, rekao je Čarlsu. „Celu si moju porodicu
izložio sramoti… Moraš da presečeš sve veze s Kamilom – i to moraš da učiniš
odmah!“109
Bakingamska palata je 9. decembra 1992. objavila da se Čarls i Dajana razdvajaju.
Na Božić 1993, Čarls je telefonirao Kamili i rekao joj da iako je voli, mora da prekine
njihovu vezu. Kamila je elegantno prihvatila njegovu „neopozivu“ odluku. Ali nakon tri
meseca, Čarls nije mogao da izdrži život bez nje. U februaru 1994, Kamila je ponovo
postala Čarlsova ljubavnica.
Čarls je u televizijskom dokumentarcu u junu 1994. priznao da su, posle pet godina
braka s Dajanom, kada više nije bilo nade za popravljanje njihovog braka, on i „gospođa
Parker-Bouls“ postali ljubavnici. „Ona mi je veoma dugo bila prijateljica i tako će i
ostati još dugo vremena“, rekao je.110 Kamila ga je nagovarala da priznaju svoju vezu, u
uverenju da će potpuno razotkrivanje samo po sebi okončati medijsku groznicu.
Reakcija javnosti na dokumentarac opravdala je njeno mišljenje. Čarls se u očima
javnosti pokazao kao bezbrojni drugi muškarci u propalim brakovima koji su uzeli
ljubavnicu. Dokumentarac je pred pažnju javnosti vratio Kamilu, „drugu ženu“. Ona je
pokazala izvanrednu snagu noseći se s optužbama, i konačno je zadobila odobravanje
kraljevske porodice, svog oca i svog muža, koji je primetio da ne može da razume oko
čega svi prave buku. Dnevnik Dejli mejl je svojim čitaocima postavio retoričko pitanje:
„Nije li vreme da prestanemo da mrzimo tu dostojanstvenu ženu?“111
Dajana nije tako mislila. Pošto je štampa obelodanila njene naizgled neprestane
ljubavne ludorije, Dajana je ponovo krenula u napad. Za vreme unapred pripremljenog
televizijskog intervjua na Panorami 1995, poverila se milionima gledalaca da „nas u
ovom braku ima troje, te je pomalo tesno“.112
Čarlsov prijatelj Nikolas Soums, ministar odbrane, opisao je Dajanin intervju kao
„jezivu gnusobu“. Njen novinarski poverenik Ričard Kej napisao je da se „svuda oseća
smrad osvete. Uništila je svog muža i suparnicu veštinom izdane žene“. Dejli telegraf je,
međutim, upozoravao da „njena predstava delimično kao da potvrđuje… priče o njenoj
nestabilnosti“.113
Kamila nije bila uništena. Ona i Čarls su tiho cvetali. Kamila i Endru su se konačno
razveli, i to u istinski prijateljskom duhu; niti on niti iko od Kamilinih prijatelja nikada
nije na njen račun izneo negativnu ili nelojalnu primedbu. Čarls joj je obezbedio kola, i

108Ibid., 165.
109Ibid., 170-171.
110Ibid., 203.
111People, Mar. 20, 1998, http://bigmouth/pathfinder/com/people/970804/feutures/camilla.html
112Smith, 19.
113Ibid., 350.
zajedno provode nekoliko dana nedeljno. Kamila nije kraljevska ličnost, ali se Čarls
postarao da njegova ljubavnica uživa u barem nekim kraljevskim povlasticama.
Kad je Kamila napunila pedeset godina, Čarls je u njenu čast priredio rođendansku
zabavu u Hajgrouvu, gde je ona, uz njegovo odobrenje, skinula Dajanine pastelne ukrase
i preuredila prostor prema Čarlsovom ukusu. Kamila je blistala od sreće, a ona i Čarls su
lice uz lice igrali uz muziku grupe ABBA. Zabava je bila, kako su primetili posmatrači,
Čarlsovo javno priznanje njihove veze. Mediji su se i dalje zanimali za njihov ljubavni
odnos, ali ne više zlonamerno. Onda je Dajana 1997. poginula u automobilskoj nesreći u
Parizu, i opet su se našli u središtu pažnje. Jedan novinski naslov uhvatio je samu
suštinu tih priča: „Može li se Kamila nadmetati s preminulom Dajanom?“114
Očigledno, može. Kamilina rastuća popularnost (ili barem sve manja
nepopularnost) posledica je Čarlsove rešenosti da spere ljagu s njenog imena. Zajednički
život s njom je, rekao je, „nezamenljiv“. Godine 1996, angažovao je stručnjaka za
odnose sa javnošću, Amerikanca Marka Bolanda, kao zamenika svog ličnog sekretara, a
Boland je pokrenuo „Operaciju PB [Parker-Bouls]“ da popravi Kamilinu sliku u javnosti
i brak s Čarlsom učini prihvatljivijim i za palatu i za javnost. Potpomognut, nesumnjivo,
i prolaskom vremena, Boland je bio tako uspešan da ga je novembra 2001. magazin PR
Vik (PR Week) imenovao stručnjakom godine. Njegovo krunsko postignuće bilo je
„osmišljavanje kampanje da pridobije javnost da prihvati prinčevu partnerku, Kamilu
Parker-Bouls… za koju su tabloidi tvrdili da je najnepopularnija žena u Britaniji“.
Kamilina medijska slika lagano se popravljala. Na zabavi u čast Konstantina,
bivšeg grčkog kralja, kraljica Elizabeta je 2000. javno priznala Kamilu; ranije je odbijala
da bude u istoj prostoriji s njom. Juna 2001, Kamila je prvi put pozvana na ručak u
Bakingamskoj palati. Mesec dana kasnije, Čarls ju je zaljubljeno ljubio u javnosti.
Godine 2002, pozvana je da prisustvuje sahrani njegove bake. Čarlsov je krajnji cilj bio
da je očisti od kala ljubavničkog položaja time što će se oženiti njome.
Nijedna druga ljubavnica nije bila predmet tako bespoštedne analize svojih izgleda
da se uda za svoga ljubavnika. Istraživanjem se lako dolazi do rezultata anketa i
kladioničarskih prognoza; Kamilino pitanje i dalje golica znatiželju jer Čarls mora da
opravda svoj položaj ako se nada da ikada postane kralj Engleske. Sve ukazuje na to da
će se Kamila konačno za njega udati, ali da neće uzeti titulu kraljice. Ona je, na kraju
krajeva, razvedena žena i dugogodišnja ljubavnica.
Kao mlada žena, Kamila je volela da se šali da ju je prabaka naučila da se „prvo
nakloni a onda uskoči u krevet“. Porodično predanje o Alis Kepel učilo je Kamilu da je
položaj kraljevske ljubavnice potpuno prihvatljiv, u stvari i preporučljiv. Ali je Čarls
sentimentalni idealista, i uprkos svom nesrećnom iskustvu, on veoma drži do braka i
prema ljubavnici se ophodi kao prema ženi. Kamila izgleda žudi da se uda jer će to
usrećiti Čarlsa. Da je Alis Kepel živa, možda bi bila zbunjena. Nebrojene druge
ljubavnice, koje su njihovi savremenici prezirali kao kurve, verovatno bi to burno
pozdravile.

114Associated Press, Sept, 5, 1997, navedeno u the Los Angels Times.

 ČETVRTO POGLAVLJE

Bračni sporazumi u aristokratskim krugovima

Engleska je u poslednjoj četvrtini osamnaestog veka prolazila kroz temeljna
previranja. Industrijska revolucija ju je preobražavala iz agrarnog u industrijalizovano
društvo, čija je trgovačka klasa cvetala, a sve brojnija radnička klasa tonula u sve dublje
siromaštvo. Revolucija u udaljenim američkim kolonijama i potonje uplitanje Francuske
dali su Engleskoj vojnički karakter i za sobom ostavili neprijatan ukus poraza. Ali je tek
Francuska revolucija, praćena ubilačkim napadima na aristokratiju, uterala strah u kosti
nečuveno raskalašnoj engleskoj višoj klasi i prisilila je da se obazre na svet koji se oko
nje menjao.
U svetu iz kojeg su iščezavale privilegije, brak je ostao praktična nagodba, a ćerke
su bile zaloga svojih roditelja. Sreća je bila neuhvatljiv ideal, i nije imala nikakve veze s
brakom.

Lejdi Bes Foster i Džordžijana, vojvotkinja od Devonšira115

Sreću nije očekivala lejdi Džulija Stenli, fikcionalna junakinja Silfe, romana koji je
anonimno objavljen 1778, a napisala ga je Džordžijana, vojvotkinja od Devonšira. U
najmanju ruku, ona sreću nije očekivala u braku, koji joj je pružao titulu i položaj – a
malo šta drugo. Lejdi Džulija i lord Stenli su se retko uopšte sretali. Oboje su razumeli
da se brakovi ugovaraju kao trgovačke nagodbe ili porodični savezi – „A srce se ne
pita“. U stvari, od dana njihovog venčanja, lord Stenli je imao ljubavnicu. „Koji zakon“,
žalostivo je pitala lejdi Džulija, „zabranjuje ženi da i ona učini isto?“

115Glavni izvori za ovaj odeljak su: Arthur Calder-Marshall, The Two Duchesses (London: Hutchinson & Co.
Ltd., 1978); Phyllis Deutsch, ”The Vortex of Dissipation“, u Valerie Firth (ur.), Women & History: Voices of
Early Modern England (Toronto: Coach House Press, 1995); Amanda Foreman, Georgiana: Duchess of
Devonshire (London: HarperCollins, 1999); Vere Foster (ur.); The Two Duchesses: Georgiana, Duchess of
Devonshire, Elizabeth Duchess of Devonshire (Correspondence) (Bath: Cedric Chivers, Ltd., 1978); Iris L.
Gower, The Face Without a Frown: Georgiana, Duchess of Devonshire (London: Frederick Moller Ltd.,
1944); James LeesMilne, The Bachelor Duke: A Life of William Spencer Cavendish, 6th Duke of Devonshire,
1790-1858 (London: John Murray Publishers Ltd., 1991); Brian Masters, Georgiana, Duchess of Devonshire
(London: Hamish Hamilton, 1981); i E. A. Smith, Lord Grey, 1764-1845 (New York: Oxford University
Press, 1990).
 Nečuveno pitanje, naravno, uz neumoljiv odgovor: zakon dvostrukih merila, zakon
koji toleriše muževljevu preljubu ali osuđuje ženinu, engleski zakon, zapravo zakon
većine zemalja.
To je bilo i retoričko pitanje, što je dvadesetjednogodišnja autorka Silfe veoma
dobro znala. Čak i kao lakomislena šesnaestogodišnja debitantkinja čiji su roditelji
upravo dali svoj pristanak na prosidbu mladog vojvode od Devonšira, lejdi Džordžijana
Spenser znala je pravila braka, barem kada je reč o aristokratkinjama. Žena, izabrana
kao odgovarajuća posuda da primi slavno seme svoga muža, trebalo je da proizvede
naslednika. Do tada je morala da ostane verna mužu. Posle toga je morala da bude
izuzetno diskretna i da pazi – nekako – da ne začne dete drugog čoveka. Dobar glas je
bio od suštinske važnosti, a, jednom kad bi se izgubio, nije se mogao povratiti. Muž, sa
svoje strane, trebalo je da štiti i izdržava svoju ženu i porodicu koju bi zasnovali.
Džordžijana Spenser trudila se najbolje što je mogla da poštuje pravila, a kad god je
izgledalo da će zabludeti, njena stroga majka, lejdi Margaret Spenser, oštro bi je
podsetila na njene dužnosti. Njih nije bilo lako ispuniti: Džordžijanin muž Vilijam, peti
vojvoda od Devonšira, bio je u najboljem slučaju ravnodušan, a obično je smrknuto
gunđao ili joj se tvrdoglavo protivio. Osim toga, još od venčanja koje je proslavljeno dva
dana pred njen sedamnaesti rođendan, varao ju je sa svojom ljubavnicom, Šarlot
Spenser.
Šarlot Spenser (nikakav rod uzvišenoj Džordžijani) bila je dobro odgojena i fino
vaspitana ćerka siromašnog sveštenika posle čije je smrti ostala bez osnovnih sredstava
za život. Šarlot nije mogla da nađe posao u svojoj seoskoj parohiji, te se zaputila u
London da započne karijeru švalje ili modiskinje. Na glavnoj stanici u gradu, naišla je na
arhetipskog zlikovca, svodnika koji se pretvara da je prijatelj spreman da pomogne
pridošlicama. Gotovo istog trenutka ju je zaveo i zatim ostavio. Očajna, postala je
ljubavnica nekog starog plejboja koji je veoma brzo umro, ali joj je ostavio dovoljno
novca da otvori sopstveni butik šešira.
Upravo ju je u njenoj radnji Vilijam prvi put ugledao i toliko bio očaran njenom
dražesnošću, smernim držanjem i otmenim senzibilitetom, da se odmah u nju zaljubio.
Šarlot je postala njegova ljubavnica, preselila se u kuću koju je on za nju uzeo pod
zakup, i neobično usrećila tog tromog čoveka. Neposredno pre nego što će se oženiti
Džordžijanom, Šarlot mu je rodila ćerku, drugu Šarlot.
Iako je zakonita veza između njih dvoje bila nezamisliva usled nespojivosti u
društvenom statusu, Šarlot je osvojila Vilijamovo srce, i on nije imao nameru da dopusti
da se brak ispreči toj vezi. Zbog toga, Džordžijana se borila za naklonost čoveka koji je
već bio odan svojoj poslušnoj ljubavnici.
Šarlot je, međutim, umrla ubrzo nakon 1778. i za sobom ostavila malo tragova o
svom životu. Dok nije srela Vilijama, bila je klasični primer izdane žene koja je, budući
ostavljena bez prebijene pare, ranjiva i okaljana, prisiljena da postane ljubavnica.
Umnogome je, ipak, bila bolje sreće od većine žena u njenom položaju; drugi ljubavnik
je novčano pomagao njenu radnju, a treći je, vojvoda od Devonšira, nju izdržavao i
vodio brigu o njenoj ćerki, Vilijam je očinske obaveze izvršavao na svoj minimalistički
način. Posle Šarlotine smrti, pozvao je malu Šarlotu i njenu dadilju, gospođu Gardner, u
Devonšir Haus i obavestio Džordžijanu da je on devojčicin otac. Džordžijana, kojoj je
već prebacivao što ne može da proizvede naslednika, radosno je pozdravila dete i
pomogla mužu da smisli prezime – Vilijams, najbliže očevom imenu što su se usudili.
(Vanbračna deca često su dobijala prezimena koja su nagoveštavala ime oca.) Bračni par
od Devonšira za devojčicu je izmislio i poreklo – postala je Džordžijanina daleka rođaka
koja je ostala siroče. Budućnost male Šarlot bila je obezbeđena, a tu će važnu ulogu
odigrati sledeća ljubavnica njenog oca.
U međuvremenu, Vilijam je tražio ženu koja će ga obožavati kao Šarlot Spenser, a
našao ju je u lejdi Elizabet „Bes“ Harvi Foster. Kao i Šarlot Spenser, Bes je bila
sveštenikova ćerka, ali je njen otac bio biskup od Derija, a kasnije erl od Bristola.
Porodica Harvi je, međutim, bila mnogo ispod Devonširovih i društveno i novčano.
Važnije, Harvijevi su bili na glasu kao raspusnici.
Bes je bila u kratkom i čemernom braku sa Džonom Fosterom, uvaženim
porodičnim prijateljem. Ali Džonova spoljašnja ljubaznost nije važila i za njegovu ženu,
barem pošto je ona saznala da on spava s njenom sobaricom, a on doznao da ona gaji
naklonost prema drugome. Nema dokumenata iz kojih bismo saznali o sudbini Džonove
ljubavnice-služavke – ona je bila i suviše beznačajna da bi bila spomenuta. Znamo,
međutim, da je Džon bio gnevan zbog Besinog neverstva. Odbacio je njene molbe za
pomirenje i prisilio je da prihvati potpuno razdvajanje, što mu je, prema engleskom
zakonu iz osamnaestog veka davalo isključivo starateljstvo nad detetom i čak i nad
bebom koju je Bes nosila. Čim je dete odbijeno od sise, Bes je imala da ga preda Džonu,
koji joj je uskratio pravo na posećivanje. Takođe je odbio da joj da ikakav novac za
izdržavanje. Džonovo ponašanje bilo je čudovišno ali savršeno zakonito, te je tako Bes
ispala dvostruka žrtva.
Besin je otac bio isto toliko okrutan i škrt kao i njen muž. Gunđajući je Bes odobrio
nekakvu bednu sumu za izdržavanje, često bi propustio da joj plati i očekivao je da
preživi. I s njenom je napaćenom majkom postupao isto tako bezdušno, lišivši je
sredstava da pomogne ćerki.
Besinu je nedaću pogoršavala ironija činjenice da je zahvaljujući očevoj grofovskoj
tituli i sama postala lejdi, što je umanjivalo mogućnost da se izdržava kao guvernata ili
plaćena družbenica, što su bila tradicionalna zanimanja siromašnih obrazovanih žena.
Nije mogla ni da se nada izbavljenju u vidu ponovne udaje – razvod je bio moguć samo
uz odgovarajući akt Parlamenta, a razvedenim ženama retko je bilo dopušteno da se
ponovo udaju. Očajnoj mladoj ženi položaj ljubavnice postajao je neodoljivo privlačan.
Kasnije će Bes sebe opisivati kao ženu bez muža, i majku bez dece. koja je imala „sama
samcita da savlada svaku pogibelj koja vreba mladu ženu u toj prilici“.116
Srećom po Bes, njene su prednosti bile brojnije od nedostataka. Bila je sitna,
blistavo lepa, i izvanredno doterana. Bilaje dobro odgojena i tečno je govorila francuski
i italijanski. Bila je zanimljiva kozerka i odlikovala se pripovedanjem anegdota. Birala je

116Foreman, 102.
otmenu odeću koja je isticala njene draži. Bila je ekstrovertni tip, sklona dramatičnom
izražavanju sentimentalnih osećanja, čime se, uostalom, vek u kome je živela
naslađivao. Bila je u stanju da održava duge emocionalne veze i bila je odana
prijateljima i, in absentia, svojoj izgubljenoj deci. A u neobičnoj meri, Bes je sebe
shvatala i analizirala i beležila svoja osećanja i strategije u dnevniku namenjenom za
posthumno objavljivanje.
Džordžijanina majka je tu ženu predstavila nesrećnom paru Devonširovih.
Džordžijana je na Bes reagovala s iskrenom naklonošću koja se brzo produbila u
doživotnu ljubav. Prema Bes su sramotno postupali – Džordžijana će joj to nadoknaditi.
Bes je siromašna i sama – Džordžijana će je opskrbljivati i tešiti. Na iznenađenje svih,
kad se Bes pojavila, povučeni i ćutljivi Vilijam se otkravio i otvorio, i čak je i prema
Džordžijani obzimije postupao.
Bes i Devonširovi su postali samodovoljni trio, s nadimcima koji su naglašavali
njihovu prisnost: on je bio „Kanis“, zbog svoje ljubavi prema psima; Bes je bila
„Hroptava“ zbog hroničnog kašlja; a iz nepoznatih razloga, Džordžijana je bila „Pacov“.
Džordžijana je bila očarana svojom novom najboljom prijateljicom i iznašla je savršen
način da učvrsti njihovo prijateljstvo. Bes će postati guvernanta male Šarlot Vilijams, što
je bilo odlično rešenje za Šarlot, kao i novčani i društveni spas za Bes.
Džordžijana je imala neobičnu ličnost. Kao sveže udata žena, otvorila je geološku i
hemijsku laboratoriju, i uživala u izvođenju eksperimenata. Vilijam je to smatrao
nepriličnim i zatvorio je laboratoriju, te je Džordžijana preusmerila energiju na druge
aktivnosti. Jedna od njih, koju je Vilijam odobravao, bila je politika. I njegova i njena
porodica iznedrile su posvećene vigovce, a ona je postala odlučni agitator. Priređivala je
nebrojene ručkove da nagradi lojalne pristalice ili da privuče potencijalne saveznike.
Učestvovala je u uličnim kampanjama i, ne obazirući se na prljavštinu i opasnost,
zalazila u najgore četvrti i kucala na vrata da zastupa vigovsku stvar.
Politikajoj je oduzimala dobar deo slobodnog vremena, ali su Džordžijani bili
potrebni i dodatni ventili za njenu neiscrpnu energiju. Pronašla ih je u modi i kocki. Kao
osoba koja diktira modu, uvela je šešire tako visoke da su udarali u niske tavanice, i tako
nakićene perjem da zbog njih mora da su čitava jata paunova bila očerupana. Kao
kartašica, gubila je vrtoglave svote, ali pravi iznos nikada nije priznavala mužu. Stalno
je izbegavala poverioce ili ih je lagala, ali je i očajavala nad, prema vlastitom priznanju,
svojom najozbiljnijom manom.
Džordžijanino kockanje dodatno je otuđilo Vilijama, a Bes pružilo jedno od
najdelotvornijih oružja. Isto važi i za Džordžijaninu neograničenu nekritičnu ljubav, koja
„me je gurnula niz provaliju“, poverila se Bes svom dnevniku. 117 Prijateljstvo između
dve žene počivalo je na ogromnom poverenju, a one su se jedna drugoj ozbiljno
poveravale, Džordžijana potpuno otvoreno, Bes selektivno. Svaki put kad bi
Džordžijanina prezaduženost pretila da je uništi, zasipala je Bes groznim pojedinostima i
preklinjala je da se za nju zauzme kod Vilijama, da bi on – ponovo – obezbedio novac.

117Masters, 135.
 Nije jasno koliko je vremena proteklo otkako je Bes upoznala Devonširove, a pre
nego što je počela da spava s Vilijamom. Imajući u vidu njegovu ličnost, verovatno je da
se on prvo istinski zaljubio u nju, a onda neko vreme čekao dok nije nagovestio erotsku
želju. Bilo kako bilo, njih su dvoje ubrzo stupili u seksualne odnose, čime je Besin već
dovoljno zamršen život dodatno zapetljan. Finansijski i društveno u potpunosti je
zavisila od Devonširovih, i predobro je znala da je dobar glas ključni činilac njenog
daljeg uspeha. Džordžijana je imala neosporno vođstvo u društvu i Besinu je sudbinu
držala u svojim nakitom iskićenim rukama. U isto vreme, Bes je mogla da bude prilično
sigurna da se Džordžijana neće protiv nje okrenuti, u najgorem slučaju jedino zato što bi
joj bilo mrsko da Bes otkrije sve što zna o njenom životu, od kockanja do njene patnje
što je „Princ“ (u njihovom jeziku, menstruacija) redovno uništavao njene nade da je
začela dete.
U svom položaju, sa svojim potrebama i ciljevima, šta je Bes mogla da učini? Ako
bi mu odbila svoje telo, Vilijam bi mogao da povuče novac, ili, još gore, nađe drugu
ljubavnicu. Ako bi smogla hrabrosti da Džordžijani kaže istinu, skoro je izvesno da bi
izgubila najbližeg i najvažnijeg prijatelja. Kako su stvari stajale, jezici su radili, a
najpakosniji je pripadao lejdi Spenser.
Tako je Bes prihvatila život u stalnoj prevari i izdaji, i postala je vrhunski lažov i
licemer. Neprestano je ubeđivala Vilijama da izvlači Džordžijanu iz dugova, a onda je
otmeno primala prijateljičinu zahvalnost. Očajavala je zajedno s Džordžijanom zbog
njene neplodnosti, radovala se kad bi Džordžijana dovela malu Džordžijanu, i sve vreme
suzbijala ljubomorn što i Džordžijana spava s Vilijamom. Zaklinjala se na večitu odanost
Džordžijani, a onda se borila sa sopstvenom zavišću što se (kako se činilo) čitav
aristokratski svet topio pred čarima i prirodnom toplinom druge žene. A, o retkim
prilikama kad bi izgledalo da je Džordžijana u nju posumnjala, Bes je poslovično
premirala od straha, skoro oduzeta pri pomisli na povratak svom jezivom pređašnjem
životu.
U jednom trenutku, Devonširovi su Bes poslali u inostranstvo, navodno radi
Šarlotinog kulturnog uzdizanja, ali zapravo da bi ugušili glasine o njenoj vezi s
vojvodom. Te su glasine žalostile Džordžijanu i uzbunile Spenserove. Iz Evrope, Bes je
slala srdačna pisma da bi održala uticaj i nad Vilijamom i nad Džordžijanom. Pokušala
je i da izazove njihovu ljubomoru opisujući blistav društveni život na francuskom dvom,
koji je u potpunosti izmislila.
Dok se Bes batrgala u Francuskoj, primila je vest koja je naglasila nesigurnost
njenog položaja, kao i njegovu nepravičnost. U približno isto vreme kad je Džordžijana
javljala radosnu vest da je ponovo trudna, Bes je otkrila da je i sama u drugom stanju. To
znači da je vojvoda s njom spavao nekoliko dana ili čak i sati pre ili posle noći
provedene sa Džordžijanom, izračunala je Bes, i htela da presvisne od ljubomore.
Bolniji je bio kontrast između dveju trudnoća i dvaju rođenja. Džordžijanaje
uživala u raskoši dok su se drugi oko nje lomili tetošeći je. Bes je, s druge strane, morala
da krije svoj nabrekli stomak, a kad joj je došlo vreme za porođaj, kradomice je
odgegala do bednog stana u vlasništvu lekara koji će je poroditi. Svoje poniženje delila
je sa slugom, Lujem, koji se pretvarao da joj je muž. Mala Karolina je odmah po rođenju
krišom sklonjena u neku siromašnu porodicu. Bes je nastavila stari život, grudi još
bolnih od neiskorišćenog mleka i srca otežalog pod teretom krivice zbog prevare, dok je
Karolina rasla sakrivena, kao prljava tajna.
Ali uprkos veselim pismima Džordžijani, Bes je znala da se rođenjem Vilijamove
bebe nekadašnja opuštenost u odnosima između njih troje korenito izmenila. Vilijam je
osetio njenu zabrinutost i nastojao je da je ublaži: čak i da Džordžijana zna za njih,
bodrio ju je, ona zapravo neće imati ništa protiv. Bes nije bila tako sigurna i, u svakom
slučaju, znala je kako će je oštro svi ostali osuđivati.
U Engleskoj, Džordžijanina porodica je negodovala što se Bes vratila u Vilijamov i
Džordžijanin život. Sama Džordžijana ništa nije primećivala. Bila je obuzeta svojim
najstrašnijim kockarskim dugom, svotom tako velikom da je bilo nemoguće i pomišljati
na isplatu. Kad je to konačno priznala Vilijamu, on je tražio razdvajanje. Bes je bila
rascepljena između potajnog likovanja nad Džordžijaninim očajanjem i strahom, i
vlastitog užasa da će, ako on otera Džordžijanu, pravila pristojnosti nalagati da se i ona
iseli iz kuće Devonšir Haus. Onda, umesto gropiičavog društvenog života koji je
obožavala, u najboljem slučaju moći će da se nada nekakvoj pogodbi u stilu Šarlot
Spenser – skromnoj, usamljenoj kući, dok bi joj se svet sveo na Vilijamove posete, a
nesigurna budućnost zavisila od njegovog hira.
Zbog složenih razloga, i nesavladive sujete povrh svega, Bes je započela vezu s
vojvodom od Ričmonda. Sve vreme se zaklinjala na večnu ljubav prema
Džordžijaninom mužu i na vernost njemu, kao i Džordžijani.
Sa svoje strane, Džordžijana (uz podršku žestoko odanih i posvećenih majke,
sestre, Harijet, i brata, Džordža) protivila se svakom rešenju koje bi uništilo sve izglede
na njeno pomirenje s mužem. Ona i njena porodica su ispravno pretpostavljali da bi
proterivanje Bes imalo upravo taj ishod.
Ni Vilijam nije bio rad da se razvodi: Džordžijanini dugovi su ozbiljno iscrpli
njegova sredstva a njene su ga laži razjarivale, ali je pravno jedino ona mogla da mu
obezbedi dugo očekivanog naslednika. Osim toga, nedostajalo mu je da se dve žene
nadmeću za njegovu pažnju. Shodno tome, on, Džordžijana i Bes vodili su beskrajne
pregovore. Džordžijana je nesvesno preokrenula situaciju iskazujući Bes svoje žaljenje
što je proćerdala novac Devonširovih. Bes je bila zatečena, potpuno nepripremljena za
ljubaznost i pristojnost od žene kojoj je ukrala muža. U tom trenutku, snažan izliv
ljubavi prema prijateljici nadvladao je zavist.
Začudo, Kanis, Pacov i Hroptava nastavili su svoj brak utroje skoro kao da se
nikada i nisu otuđili. „Koliko sam srećna što su moja najdraža, najdivnija prijateljica, i
čovek kojeg toliko volim i kome sve dugujem, ujedinjeni kao brat i sestra, i što će jedno
drugo činiti srećnim do duboke starosti, nadam se“, pisala je Džordžijana. 118 Džordžijana
je nastavila da krije kockarsku groznicu od koje je izgarala. Takođe je imala tajnu vezu s
vojvodom od Dorseta. Bes je ponovo zatrudnela, a Džordžijana je sredila da se krije u

118Ibid, 107.
Francuskoj u stanu koji se pokazao pogodnijim od prethodnog. Ali Vilijam nikada nije
bio siguran da je dete zapravo njegovo, niti je u to uverena bila Bes, jer je bilo on bilo
vojvoda od Ričmonda mogao da bude otac malog Ogastusa.
U međuvremenu, Vilijam je oplodio i Džordžijanu, i 1790. ona je pobedonosno
rodila Vilijama Hartingtona „Harta“ Spensera, naslednika kojeg je njen muž tako žudno
iščekivao. Džordžijana je Hartovo rođenje smatrala oslobođenjem od svojih
supružničkih obaveza. Započela je strasnu ljubavnu vezu s mnogo mlađim Čarlsom
Grejom, koji će se tridesetih godina devetnaestog veka izboriti da Parlament usvoji
Reformske zakone. Kao i Bes, kojoj je nastavila da se poverava, Džordžijana je postala
ljubavnica.
Džordžijana je 1791. zatrudnela – sa Grejom. Razjaren, Vilijam ju je poslao u
Francusku, premda je zemlja bila u revolucionarnom previranju, a njene bliske veze s
Marijom Antoanetom i vodećim članovima francuskog plemstva dodatno su otežavale
njen položaj. Dao joj je da bira: Greja ili decu, koju joj nikada neće dozvoliti da vidi ako
nastavi da održava preljubnu vezu. Džordžijana se odmah predala. Grej joj je očajnički
prebacivao, ali ništa što je rekao nije je ubedilo da izabere njega umesto svoje troje dece.
Elajza Kortni je rođena 1792. i poslata je Grejovim roditeljima. „Nesrećno čedo
nerazbora, / jadna spavačica na sisi napuštena / zaloga prekora zbog minulog prestupa /
Draga a nesrećna što je rođena“, kasnije je Džordžijana pisala u pesmi. Sada je i
Džordžijana, kao i Bes, imala izgubljeno dete. Nije mogla da prizna Elajzu, a prilikom
malobrojnih tajnih poseta, lično je videla da se Grejovi roditelji prema detetu ophode
bez ljubavi, kao da je ona teret i bruka. Kao zaprežna stoka koja jedino zajedno može da
vuče teret, žena i ljubavnica Vilijama Devonšira bile su ujarmljene u neraskidiv savez.
Bes je 1796. zadesila neočekivana sreća. Umro joj je muž, i najzad je mogla da
preuzme starateljstvo nad svoje dvoje dece. Deceniju kasnije, i Džordžijana je
preminula, tela uništenog živčanom napetošću izazvanom neprestanim kockanjem i
progonima poverilaca. Bes je žalila za prijateljicom, a onda se posvetila ubeđivanju
Vilijama da se njome oženi. Zahvaljujući Džordžijaninoj neočekivanoj i preranoj smrti,
Bes se ukazala životna prilika – da prestane da živi na marginama domaćinstva
Devonširovih i da zapravo postane nova vojvotkinja od Devonšira.
Vilijam je pružao otpor. Nedostajala mu je Džordžijana i brinuo se šta će ljudi reći
ako se tako brzo ponovo oženi, a posebno ako mu Bes bude nevesta.
Bolniji je bio kontrast između dveju trudnoća i dvaju rođenja. Džordžijana je
uživala u raskoši dok su se drugi oko nje lomili tetošeći je. Bes je, s druge strane, morala
da krije svoj nabrekli stomak, a kad joj je došlo vreme za porođaj, kradomice je
odgegala do bednog stana u vlasništvu lekara koji će je poroditi. Svoje poniženje delila
je sa slugom, Lujem, koji se pretvarao da joj je muž. Mala Karolina je odmah po rođenju
krišom sklonjena u neku siromašnu porodicu. Bes je nastavila stari život, grudi još
bolnih od neiskorišćenog mleka i srca otežalog pod teretom krivice zbog prevare, dok je
Karolina rasla sakrivena, kao prljava tajna.
Ali uprkos veselim pismima Džordžijani, Bes je znala da se rođenjem Vilijamove
bebe nekadašnja opuštenost u odnosima između njih troje korenito izmenila. Vilijam je
osetio njenu zabrinutost i nastojao je da je ublaži: čak i da Džordžijana zna za njih,
bodrio ju je, ona zapravo neće imati ništa protiv. Bes nije bila tako sigurna i, u svakom
slučaju, znala je kako će je oštro svi ostali osuđivati.
U Engleskoj, Džordžijanina porodica je negodovala što se Bes vratila u Vilijamov i
Džordžijanin život. Sama Džordžijana ništa nije primećivala. Bila je obuzeta svojim
najstrašnijim kockarskim dugom, svotom tako velikom da je bilo nemoguće i pomišljati
na isplatu. Kad je to konačno priznala Vilijamu, on je tražio razdvajanje. Bes je bila
rascepljena između potajnog likovanja nad Džordžijaninim očajanjem i strahom, i
vlastitog užasa da će, ako on otera Džordžijanu, pravila pristojnosti nalagati da se i ona
iseli iz kuće Devonšir Haus. Onda, umesto grozničavog društvenog života koji je
obožavala, u najboljem slučaju moći će da se nada nekakvoj pogodbi u stilu Šarlot
Spenser – skromnoj, usamljenoj kući, dok bi joj se svet sveo na Vilijamove posete, a
nesigurna budućnost zavisila od njegovog hira.
Zbog složenih razloga, i nesavladive sujete povrh svega, Bes je započela vezu s
vojvodom od Ričmonda. Sve vreme se zaklinjala na večnu ljubav prema
Džordžijaninom mužu i na vernost njemu, kao i Džordžijani.
Sa svoje strane, Džordžijana (uz podršku žestoko odanih i posvećenih majke,
sestre, Harijet, i brata, Džordža) protivila se svakom rešenju koje bi uništilo sve izglede
na njeno pomirenje s mužem. Ona i njena porodica su ispravno pretpostavljali da bi
proterivanje Bes imalo upravo taj ishod.
Ni Vilijam nije bio rad da se razvodi: Džordžijanini dugovi su ozbiljno iscrpli
njegova sredstva a njene su ga laži razjarivale, ali je pravno jedino ona mogla da mu
obezbedi dugo očekivanog naslednika. Osim toga, nedostajalo mu je da se dve žene
nadmeću za njegovu pažnju. Shodno tome, on, Džordžijana i Bes vodili su beskrajne
pregovore. Džordžijana je nesvesno preokrenula situaciju iskazujući Bes svoje žaljenje
što je proćerdala novac Devonširovih. Bes je bila zatečena, potpuno nepripremljena za
ljubaznost i pristojnost od žene kojoj je ukrala muža. U tom trenutku, snažan izliv
ljubavi prema prijateljici nadvladao je zavist.
Začudo, Kanis, Pacov i Hroptava nastavili su svoj brak utroje skoro kao da se
nikada i nisu otuđili. „Koliko sam srećna što su moja najdraža, najdivnija prijateljica, i
čovek kojeg toliko volim i kome sve dugujem, ujedinjeni kao brat i sestra, i što će jedno
drugo činiti srećnim do duboke starosti, nadam se“, pisala je Džordžijana. 119 Džordžijana
je nastavila da krije kockarsku groznicu od koje je izgarala. Takođe je imala tajnu vezu s
vojvodom od Dorseta. Bes je ponovo zatrudnela, a Džordžijana je sredila da se krije u
Francuskoj u stanu koji se pokazao pogodnijim od prethodnog. Ali Vilijam nikada nije
bio siguran da je dete zapravo njegovo, niti je u to uverena bila Bes, jer je bilo on bilo
vojvoda od Ričmonda mogao da bude otac malog Ogastusa.
U međuvremenu, Vilijam je oplodio i Džordžijanu, i 1790. ona je pobedonosno
rodila Vilijama Hartingtona „Harta“ Spensera, naslednika kojeg je njen muž tako žudno
iščekivao. Džordžijana je Hartovo rođenje smatrala oslobođenjem od svojih

119Foreman, 267.
supružničkih obaveza. Započela je strasnu ljubavnu vezu s mnogo mlađim Čarlsom
Grejom, koji će se tridesetih godina devetnaestog veka izboriti da Parlament usvoji
Reformske zakone. Kao i Bes, kojoj je nastavila da se poverava, Džordžijana je postala
ljubavnica.
Džordžijana je 1791. zatrudnela – sa Grejom. Razjaren, Vilijam ju je poslao u
Francusku, premda je zemlja bila u revolucionarnom previranju, a njene bliske veze s
Marijom Ahtoanetom i vodećim članovima francuskog plemstva dodatno su otežavale
njen položaj. Dao joj je da bira: Greja ili decu, koju joj nikada neće dozvoliti da vidi ako
nastavi da održava preljubnu vezu. Džordžijana se odmah predala. Grej joj je očajnički
prebacivao, ali ništa što je rekao nije je ubedilo da izabere njega umesto svoje troje dece.
Elajza Kortni je rođena 1792. i poslata je Grejovim roditeljima. „Nesrećno čedo
nerazbora, / jadna spavačica na sisi napuštena / zaloga prekora zbog minulog prestupa /
Draga a nesrećna što je rođena“, kasnije je Džordžijana pisala u pesmi. Sada je i
Džordžijana, kao i Bes, imala izgubljeno dete. Nije mogla da prizna Elajzu, a prilikom
malobrojnih tajnih poseta, lično je videla da se Grejovi roditelji prema detetu ophode
bez ljubavi, kao da je ona teret i bruka. Kao zaprežna stoka koja jedino zajedno može da
vuče teret, žena i ljubavnica Vilijama Devonšira bile su ujarmljene u neraskidiv savez.
Bes je 1796. zadesila neočekivana sreća. Umro joj je muž, i najzad je mogla da
preuzme starateljstvo nad svoje dvoje dece. Deceniju kasnije, i Džordžijana je
preminula, tela uništenog živčanom napetošću izazvanom neprestanim kockanjem i
progonima poverilaca. Bes je žalila za prijateljicom, a onda se posvetila ubeđivanju
Vilijama da se njome oženi. Zahvaljujući Džordžijaninoj neočekivanoj i preranoj smrti,
Bes se ukazala životna prilika – da prestane da živi na marginama domaćinstva
Devonširovih i da zapravo postane nova vojvotkinja od Devonšira.
Vilijam je pružao otpor. Nedostajala mu je Džordžijana i brinuo se šta će ljudi reći
ako se tako brzo ponovo oženi, a posebno ako mu Bes bude nevesta.
Ali je 1809. popustio i oženio se svojom ljubavnicom. Bes je dve godine bila
vojvotkinja od Devonšira. To je bilo gorko iskustvo. Izbegavala ju je većina ljudi za
čijim je društvom čeznula. Da stvari budu gore, Vilijam je brzo započeo novu vezu i stao
je da noći provodi sa novom ljubavnicom. Kad je umro, 1811, njegova zakonita deca
ispoljila su svu ozlojeđenost koju su ranije obuzdavala. Prisilili su Bes da porodici
Devonšir vrati nakit koji joj je Vilijam poklonio, i praktično su je izbacili sa poseda
Devonšir Haus. Narednih pet godina provela je u relativnoj usamljenosti, a onda je
napustila Englesku i otišla u Italiju.
Pred kraj, Besin je život bio siguran i ispunjen. Džordžijanin sin, Hart, novi
vojvoda od Devonšira, dodelio joj je stalni prihod. Nikada nije izgubila lepotu, i koristila
ju je da privuče nove ljubavnike, uključujući i jednog italijanskog kardinala. Mnogo je
čitala i zanimala se za iskopavanja na starim rimskim nalazištima. Iznad svega (ili je
tako Bes verovala), Hartova je dobrota iskupila njen povređeni društveni ponos u očima
barem nekolicine iz društvenog kruga Devonširovih.
Besini kritičari – i tadašnji i sadašnji – bili su surove sudije, ali su uperivši prst u
nju, promašili glavnog krivca: dvostruke aršine. Bes je nesumnjivo bila neiskrena, ali
opisivati je kao opaku zloću znači suditi joj prema merilima nezavisnosti koju nije
posedovala. U stvari, dok nije upoznala Devonširove, Bes je u potpunosti zavisila od
dvojice okrutnih muškaraca, svog muža i oca.

Lejdi Kerolajn Lem120

Seksualna elastičnost Devonširovih nadživela je Vilijama i Džordžijanu preko

ćerke njene sestre Harijet, lejdi Kerolajn Lem, jedne od najpoznatijih ljubavnica u
Engleskoj. Kerolajn je rođena iz bolno nesrećnog braka Harijet (Henrijete Franses
Spenser) i Frederika Ponsonbija, trećeg erla od Bezbroa. Harijet je bila previše
usredsređena na sopstvene krize da bi obezbedila strukturu i disciplinu neophodne u
Kerolajninom razvoju. Žalosna posledica takvog odrastanja bila je nemirna devojčica
zaokupljena samom sobom koja je svojim malim svetom vladala pomoću grubog
ponašanja, groznih napada besa i nečuvenih laži.
Kad je Kerolajn imala devet godina, roditelji su joj bili zauzeti naročito surovom
bračnom svađom, koju je njena majka ublažila žestokom ljubavnom vezom s mnogo
mlađim lordom Granvilom Luson-Gorom. Kerolajn su poslali da živi kod tetke,
Džordžijane Devonšir. Na imanju Devonšir Haus, atmosfera jedva da je bila bolja nego
kod kuće, a Kerolajn je domaćinstvo kinjila svojim besovima i vrištanjem, a svakog ko
bi pokušao da je obuzda, šutirala je i ujedala.
Šta je moglo da se učini? Devonširovi su odlučili da Kerolajn pošalju u školu,
otmeni internat za mlade dame. Ali je Kerolajn bila tvrđeg sastava od upraviteljke. I
akademsko se rešenje pokazalo kao poražavajući neuspeh.
Kerolajnina moćna baka, lejdi Spenser, pozvala je porodičnog lekara, koji je
pregledao neobuzdanog pacijenta i postavio dijagnozu o darovitom ali nervoznom detetu
čiji osetljivi mozak ne treba izlagati pritiscima i uzbuđenjima koja školovanje
podrazumeva. Kerolajn je trebalo da se igra, ne da uči, u okruženju oslobođenom od
napetosti i brige.
Igrala se, stoga, „i više je volela da opere psa… ili da ukroti konja, nego da nauči
bilo kakvu umnu ili duhovnu veštinu“,121 i ušla je u period adolescencije razmaženija i
tvrdoglavija nego ikada. Razvila je vatrena verska ubeđenja i trudila se koliko je mogla,
s obzirom na svoju nepismenost, da odgovore traži u Bibliji. Sa trinaest godina,
krizmana je u Vestminsterskoj opatiji, gde je svesrdno položila zavet.
Fizički je Kerolajn sazrela u vilusirenu čije je ekscentrično ponašanje budilo
divljenje muškaraca isto koliko i njena lepa spoljašnjost. Pisala je poeziju i jahala bez

120Glavni izvori za ovaj odeljak su: Phyllis Grosskurth, Byron: The FIawed Angel (Toronto: Macfarlane Walter
& Ross, 1997); Elizabeth Jenkins, Lady Caroline Lamb (London: Sphere Books, 1972); Sean Manchester,
Mad, Bad and Dangerous to Know: The Life of Caroline Lamb (Highgate, London: Gothic Press, 1992);
Peter Quennell, Byron: The Years of Fame (London: The Reprint Society, 1943); Margot Strickland, The
Byron Women (London: Peter Owen, 1974).
121Manchester, 32.
sedla. Bila je vesele naravi, prirodna i Ijupka. Naizmenično je oblačila mušku odeću i
nosila široke, lepršave haljine koje su naglašavale njenu ženstvenost. Osvojila je mnoga
srca, uključujući i rođaka Harta, i bila je miljenica aristokratskog sveta, gde je dobila
nadimke „Đavolica“, „Arijel“ i, što je možda nešto govorilo, „Divljakuša“, zbog
nedostatka inhibicija.
Sa dvadeset godina, Kerolajn se udala za Vilijama Lema, mnogo starijeg
vanbračnog sina lejdi Melborn i erla od Egrmonta (doduše, lord Melborn ga je priznao).
Vilijam je Kerolajn poznavao još otkada je bila dete. Brak je počeo kao porodično
ugovorena ljubavna veza, pri čemu je mladoženja bio dobrodušan i ludo zaljubljen, a
mlada nevina i zanesena romantikom. Ali nadrealni devonširski svet mahnitog kockanja
i rasipanja, zabava i dokolice, romantične ljubavi i seksualnih veza, nije Kerolajn
pripremio za brak.
Na samom venčanju, Kerolajn je bila preterano nervozna, a još više dok je u
svadbenoj postelji ležala drhteći od straha. Vilijam ju je jako voleo i nežno je vodio
ljubav s nimfetom koja je upravo postala njegova žena. Kerolajn se smučila sopstvena
seksualna inicijacija, međutim, i danima potom odbijala je da vidi čak i najbliži rod.
Mesecima kasnije, prijatelji su imali utisak da izgleda bledo i bolesno, a majka joj se
brinula da deluje više kao neka učenica nego kao žena.
Mlada je Kerolajn pak bila trudna. Pre pravovremenog termina, rodila je
mrtvorođeno dete. Patila je od jake posleporođajne depresije i bol pokušavala da otupi
toplim kupkama, laudanumom, i mahnitim terevenčenjem. Istovremeno je primetila da
je Vilijam manje pažljiv, i prijateljici se poverila koliko je tužna zbog razlike između
Vilijama predanog ljubavnika i Vilijama nemamog muža. Kasnije se ponovo porodila i
pala je u očajanje kada se pokazalo da je njen mali dečak mentalno zaostao i da ne
reaguje na spoljašnju sredinu. Treća i poslednja trudnoća završila se pobačajem.
Kerolajnina nesreća i emocionalna osujećenost postajale su sve gore. U pokušaju da
obnovi Vilijamovo zanimanje, pretila je preljubom. Vilijam se smejao i pitao,
podrugljivo, koji bi muškarac hteo takvu frigidnu, seksualno paralisanu ženu? „Vilijam
nije mario za moju moralnost. Mogla sam da flertujem i idem okolo s kim sam god
htela“, rekla je kasnije Kerolajn.122
Kerolajn je bila skrhana, ali ne i poražena. Majala se oko psetanceta koje joj je
poklonio potencijalni ljubavnik, sve dok joj nije ujelo sina. Onda se zaklela da će, ako
joj se dete oporavi, ponovo posvetiti život mužu. Mali je Ogastus preživeo i Kerolajn je
zahvalno nastojala da održi obećanje. Ponovo je stala da zavodi Vilijama, ali nije mogla
ponovo da ga preobrazi u vatrenog ljubavnika koji je nestao pošto se oženio njome. Tada
su bili u braku već gotovo sedam godina.
Upravo u tom odsudnom trenutku, prijatelj je odabrao Kerolajn da oceni rukopis za
štampu. Druženje i flertovanje nisu bili dovoljni da priguše osećanje usamljenosti u
braku. Kerolajn je odlučila da se obrazuje, i kao samouka mukotrpno je počela da stiče
obrazovanje iz slobodnih veština. Očarao ju je Čajld Harold, i kad je pročitala knjigu,

122Ibid., 42.
odlučila je da upozna autora, facinantnog Džordža Gordona, lorda Bajrona. Posle
njihovog prvog susreta, Kerolajn je proročki zapisala: „Lud, opak i opasan kao
poznanik… To je lepo bledo lice moja sudbina.“
Tako je započela jedna od najskandaloznijih ljubavnih veza u devetnaestom veku.
U početku su dvoje ljubavnika zaokupljenih jedno drugim bili ushićeni od sreće. Često
su se nalazili, a Bajron je od njenog vitkog i sputanog tela izmamljivao erotske odgovore
koje Vilijam nikada nije uspeo da probudi. Kad su bili razdvojeni, u pismima i pesmama
su izlivali svoja darovita srca. Kerolajn je obožavala svog Bajrona i prepustila se
slavljenju svoje ljubavi.
Bajron je izvesno vreme uzvraćao, iako je od samog početka imao ograde. Više je
voleo pohotljive, putene žene, i užasavao se nestabilnih prilepaka koji su tražili pažnju.
Kod Kerolajn je stvarno voleo njene društvene veze, živ duh i iskreno divljenje prema
njegovoj umetničkoj genijalnosti. Silno se trudio da ostane zaljubljen u nju, i raspaljivao
je svoja čula vatrenim ljubavnim pismima. Čak i kad je izgubio strpljenje s njom, tražio
je da ostavi svoj porodični život (takav kakav je imala) i zatvori se s njim, da čitaju i
raspravljaju. Navaljivao je da prestane da igra valcer jer je mrzeo da je vidi u naručju
drugoga i zato što zbog deformisanog stopala koje ga je toliko mučilo nije mogao da
igra. Kerolajn je poslušala, iako je obožavala ples.
Nekoliko su meseci jedno drugo sagorevali. Vilijam Lem je izgledao
nezainteresovan i nije pravio probleme Kerolajn, te su se ljubavnici osećali slobodni da
se zajedno pojavljuju u javnosti. Neke su ih domaćice čak i pozivale zajedno kao par. Ali
se Bajron užasavao Kerolajninog neobaziranja na pristojnost, i svađali su se skoro od
samog početka. Bajron ju je nazivao vulkanski eksplozivnom i ubeđivao je da uvažava
barem minimum diskrecije. Ali ona niti je mogla niti je htela, i što se on više povlačio, to
ga je ona više jurila. Kad bi se našli na istom mestu, uvek je odlazila s njim, njegovom
kočijom. Da stvari budu gore, kad bi nekuda išao bez nje, ona bi čekala napolju, ne
obraćajući pažnju na posmatrače.
Kerolajninom ljubavniku se njeno ponašanje sve više gadilo. Njeno obožavanje
njegovog genija Bajronu se činilo odvratnim, dok ga je njen nezavisni duh razdraživao
kao nešto što ne priliči ženi. Nikada mu se nije dopadala njena krhka lepota, koju je
povezivao s histerijom i bolešljivošću. Mučio ju je flertujući s drugim ženama. To je bilo
posebno bolno jer je Kerolajn dobro znala da je on mlad, sve poželjniji mladoženja kako
mu je rastao pesnički ugled, i tako naočit da su ga obavezno poredili s grčkim bogom.
Jednom, kad je Bajron nežno flertovao s nekom drugom ženom, Kerolajn je tako snažno
zagrizla svoju čašu da ju je polomila.
Manje od četiri meseca pošto su se upoznali, Bajron se umorio i od Kerolajn i od
delirijuma ono malo vremena što su bili zajedno. Njihovu vezu označavao je kao
„ropstvo“ i predložio da se razdvoje na mesec dana da bi ohladili osećanja i vratili se u
normalno stanje. Kasnije je svoj neuspeh da jednostavno okonča vezu pripisivao koliko
svojoj lenjosti toliko i Kerolajninom uticaju nad njim.
Kerolajn je osetila njegovu sve veću ravnodušnost i razdražljivost, i svoj jad je
podelila sa mužem koji je začuđujuće bio pun razumevanja. Vilijam, uvidevši da će je
Bajron uskoro ostaviti, tešio ju je najbolje što je umeo. Ali je Kerolajn bila neutešna i
počela je da se ponaša sve iracionalnije. Rešila je da Bajron mora s njom da pobegne.
Prerušila se u dečaka i ušunjala u njegov stan, a onda ga molila da pobegne s njom. Kad
je odbio, pokušala je da se izbode nožem.
Bajron je tada već bio ozbiljno uzbunjen, ali i pored toga nije mogao sebe da privoli
da izvede stvari na čistac i raskine. Umesto toga, slao joj je dvosmislene poruke koje su
je i rastuživale i davale joj nadu. Kerolajn je krenula u žestoku akciju da ga zadrži.
Poslala mu je uvojak stidnih dlačica, bizarni poklon koji je čuvao do smrti. „Dlačice sam
odsekla previše blizu i krvarila više nego što ti treba“, pisala je, kao da očekuje da joj on
uzvrati istom merom.123
Onda je pobegla, založivši prsten od opala i drugi nakit da plati put do Portsmuta,
gde je planirala da se ukrca na prvi brod koji nađe, kuda god da kreće. Izbezumljena
porodica joj je ušla u trag i vratila je kući. Spasavanje je iskomplikovano Kerolajninom
izjavom – koja se uskoro pokazala neistinitom – da nosi Vilijamovo dete. Pretila je da će
opet pobeći, bilo da bude s Bajronom, bilo da od njega pobegne.
Ali je lava i dalje tekla venama Bajronovog „malog vulkana“, kako ju je od milja
zvao, i on je nastavio da je izluđuje neodređenim obećanjima i slabim nadama. U
jednom trenutku, poverio se prijatelju da će se, ako ga na to baš prisile, oženiti s
Kerolajn, iako će ga to ojaditi.
Kerolajnina porodica je uspela da je pošalje u Irsku da povrati i psihičko i fizičko
zdravlje, koje se ubrzano urušavalo. Tada je bila kost i koža, izmoždena od tuge i
izmučena naglim promenama raspoloženja. U tom burnom emocionalnom stanju,
primila je poslednje Bajronovo pismo, rečito i strasno, puno izjava ljubavi među koje su
ubačeni izrazi nelagode zbog njenog ludila i uporne nade da će njih dvoje ostati zauvek
zajedno. U međuvremenu, on se udvarao Anabeli Milbank, delimično zato što je
verovao da ga od Kerolajn jedino može spasti na brzinu sklopljeni brak sa ma kojom
prikladnom ženom „koja ne izgleda kao da će mi pljunuti u lice“. Spavao je sa lejdi
Džejn Oksford, zaljubljenom starijom ženom koja je dosadu u braku s istaknutim ali
nezanimljivim čovekom ublažavala potragom za seksualnim avanturama – i hvalisanjem
njima, a naročito svojom vezom s uglednim mladim pesnikom.
Bajronov komplikovan ljubavni život postao je još složeniji kad je Anabela odbila
njegovu prosidbu. Utešio se s lejdi Oksford, i sa udatom italijanskom pevačicom koja
mu je pružala uživanje u postelji, ali čiji mu se snažni apetit gadio. Takođe je nagovestio
Kerolajn da bi voleo da je vidi.
Onda joj je, izopačenim gestom, poslao pismo koje je lejdi Oksford zlobno sročila.
„Lejdi Kerolajn“, pisao je Bajron, „Volim drugu… Više nisam vaš ljubavnik.“ 124
Kerolajn je pročitala pismo i bila tako pogođena da se pretvorila u grozničavi kostur koji
bunca, prikovan za postelju. Vilijam, pod pritiskom svoje porodice da se rastavi od lude
žene, učinio je poslednji napor da joj pomogne preselivši je na selo u kuću koju je

123Ibid., 80.
124Ibid., 89.
volela. Ali Kerolajn nije mogla da shvati da uništava svoj brak. Jedino je mogla da misli
na Bajrona i osveti mu se samopovređjivanjem.
Kerolajn je počela neoprezno da jaše. Zarezala je sebi grkljan britvom. Zahtevala je
da joj Bajron vrati poklone, čak i tričarije. Okupila je lokalne seoske devojke, sve ih
obukla u belo i, jedne zimske noći, izvela grotesknu predstavu u kojoj je spalila
Bajronovu lutku i u vatru bacila kopije njegovih pisama i razne uspomene, dok je ženski
hor skandirao zajedljivu pesmu u kojoj se Kerolajnin privatni izdajnik, Bajron, poredi s
javnim izdajnikom, Gajom Foksom. Prvobitno je nameravala, kao indijska udovica sati,
da sebe prinese kao žrtvu na lomači. Kad se vratila kući, Bajronu je poslala opis
događaja te večeri. On nije bio dirnut i prkosno joj je otpisao da ju je obuzeo „zli demon
Torokuša.“ Nikada joj više nije pisao.
Kerolajn nije izlečila njena bezumna melodrama. Bajrona je zasipala pismima i
objavila je da će ga uništiti. Žalila je što je spalila njegovu sliku i pribavila je drugu,
namenjenu lejdi Oksford. Bajron ju je u gnevu proklinjao kao manijaka u vlasti demona,
i zakleo se da će je do smrti mrzeti.
Konačno je, iznuren i srdit, pristao da se nađe s njom, čemu se mesecima opirao.
Sastanak je bio nabijen osećanjima. Bajron je plakao i preklinjao je da mu oprosti, dok
je Kerolajn bila hladna i ukočena kao stena. Posle je bila van sebe od radosti, i rekla mu
je da ju je izvukao iz očajanja i uzdigao u stanje nebeske sreće. Sastali su se više puta,
sve dok nju ponovo nije obuzelo ludilo.
Bivši su se ljubavnici sreli na zabavi, a Bajron je podrugljivo izazvao Kerolajn da
zapleše valcer. Igrala je s partnerom. Onda je pobegla iz balske dvorane, zgrabila nož i
isekla se. Kasnije je ponavljala da se nehotice posekla. Svekrva ju je opisala kao bure
baruta koje je moglo da se zapali i od najmanje varnice.
Kerolajn je nastavila da progoni nekadašnjeg ljubavnika. Uspela je da se uvuče u
njegovu kuću i ostavila mu nažvrljanu poruku kojom ga je preklinjala: Sećaj me se.
Bajron je toliko bio ljut da je napisao pesmu ispunjenu mržnjom, „Sećaću te se!“
proklinjući je kao nevernu ženu i demonsku ljubavnicu. Uspeo je i da ubedi Anabelu
Milbank da se uda za njega.
Kerolajn, sklona samoubilačkim raspoloženjima, borila se da živi. Život, jadikovala
je, nije kratak, kao što se ljudi često žale, već veoma dug. Hiperaktivna i s hroničnom
nesanicom, raspolagala je beskrajnim vremenom. Nadživela je Bajronovbrak, ali kad se
ovaj ubrzo raspao zbog njegovih čestih uvreda, Kerolajn je posredovala u Anabelino
ime. Izjavila je napismeno da su joj poznate činjenice o Bajronovim homoseksualnim
vezama i o njegovom incestu s polusestrom, Ogastom Li. Ta njena otkrića u stvari nisu
bila potkrepljena, ali su pokrenula i održavala lavinu tračeva koji su bili tako otrovni da
je Bajronov i Ogastin ugled uništen, a on je shvatio da nikada više neće biti dobrodošao
u elitnim krugovima koje mu je nekada otvorila lejdi Kerolajn Lem. Otišao je u
samonametnuto izgnanstvo u Italiju 1816. i više se nikada nije vratio u Englesku.
Bajron je pobegao neposredno pre nego što će Kerolajn krenuti u nov i neočekivan
napad u vidu romana. Za dve godine otkako su se ona i Bajron rastavili, Kerolajn je
tajno pisala melodramatični Glenvarvon, ili Pogubna strast, trotomni roman s tezom o
njihovoj vezi. U njemu je izložila ruglu Bajrona i mnoge njegove poznanike, i gotovo
neizmenjena prepisala neka od njegovih pisama. Ona se u romanu pojavljuje pod
imenom Kalanta, zavodljiva i nagla junakinja koju izdaje čudovišni Glenvarvon.
Glenvarvon je trećerazredni, loše napisan roman, ali je čitalačka publika pohitala da
otkrije njegove tajne. Vilijam Lem je bio zgrožen. Kerolajn je izdala njegove privatne
navike, kao i njegovu porodicu i prijatelje. Iako je podnosio njenu preljubu i trčanje u
javnosti za ljubavnikom koji ju je prezreo, Glenvarvon je uništio Vilijama. U jednom
momentu, poželeo je da je mrtav.
Kerolajn, ne obazirući se na bol svoga muža, žalila je za bivšim ljubavnikom kao
nikada ranije. Onda, potpuno sama u svom jadu, izmučena verovatno manijakalnom
depresijom, pokušala je da zamisli godine života koje su joj preostale. Napisala je
priručnik o vođenju domaćinstva koji nije objavljen. Agitovala je za vigovce. U svojoj je
spavaćoj sobi napravila tobože religiozni spomenik na kome se nalazila i Bajronova
slika. I dalje je pratila njegov napredak kroz rast pesničke slave i ubrzano lično
propadanje.
Vilijam ju je 1824, kratkim i jasnim pismom, obavestio da je Bajron umro, i naložio
joj da se pristojno ponaša. „Mnogo mi je žao što sam ikada izgovorio ijednu ružnu reč
protiv njega“, žalosno je pisala Kerolajn.125
Za potresom izazvanim Bajronovom smrću usledilo je objavljivanje Sećanja lorda
Bajrona iz pera njegovog prijatelja Tomasa Medvina. Kerolajn je bila očajna kad je
pročitala da ju je Bajron odbacio kao mršavu i bezosećajnu čudakinju koja nikada nije
volela svoga muža, i kao seksualnu pobedu na kojoj su mu zavideli prijatelji. Bolnija je
bila vest da je na samrtnoj postelji Bajron nije čak ni pomenuo.
U jednom trenutku, Vilijam više nije mogao da podnese život sa svojom ženom i
pokrenuo je proces sudske rastave. Kerolajn je razbijala posuđe, pravila užasne scene,
dovodila sve u neprijatne situacije i izmorila svoju porodicu. Molila je Vilijama da
ponovo razmisli i obećala je da će biti poslušna i krotka. Bilo je prekasno. Mesecima
kasnije besciljno je lutala Parizom i Londonom. Vilijam je konačno popustio i dozvolio
joj da se vrati kući, ali nikada više nije spavao pod istim krovom s njom. Lekari su je
proglasili ludom, a ona je svoju patnju olakšavala vinom i laudanumom. Napisala je još
jedan roman, o psihotropnim efektima tog leka za umirenje, i očajavala je kad su ga
izdavači odbili. Napisala je i anonimno sama objavila i treći roman. I taj je, slabo
zapažen, pao u zaborav.
Kerolajnin je život do kraja bio ispunjen očajanjem. Društvo ju je napustilo. I dalje
je, međutim, privlačila važne ljubavnike. Dozvoljavala im je da nose Bajronov prsten
koji je nekim čudom sačuvan od njenog rituala spaljivanja. Čim bi se ona od njih
umorila, ili oni od nje, natrag je uzimala prsten.
Sa samo četrdeset dve godine, 1828, Kerolajn je umrla, pomirivši se s Vilijamom,
ali nikada sa svojim životom paćenice. Navodno je Vilijam sastavio njenu čitulju,
nežnim rečima oproštenja: pesničkim ljubavnicama blago se sudi, jer njihova strast

125Grosskurth, 474.
proizlazi iz mašte, a ne iz poročnosti. Vilijam je takođe zabeležio da je, mada nije živela
mudro i odgovorno, Kerolajn ipak bila darovita i srdačna žena koja je umrla bezbolnom
smrću. U smrti je Kerolajn Lem najzad stekla mir.
Teško je život Kerolajn Lem ne smatrati promašenim, proćerdanim kao posledica
duševne poremećenosti, zaokupljenosti samom sobom, i krhkog i jalovog sveta u kojem
je rođena, visokog društva koje je omamljivalo i hranilo se mesom sopstvenih zabludelih
ili osrednjih članova. Istorija je pamti jedino kao Bajronovu ljubavnicu. Tužno je što se
Kerolajn slagala sa tom verzijom svog života. Njena kratka ljubavna veza, i sav nemir
tog odnosa, za Kerolajn su određivali smisao njenog života, i davali značenje njegovoj
praznini. Na kraju je poverovala da je suma postignuća njenog života Bajronova ljubav
prema njoj i njena ljubav prema njemu.

Kler Klermont126

Bajron je još bio u vezi s Kerolajn Lem kad ga je osamnaestogodišnja Kler

Klermont preklinjala da ga upozna. Kler je bila lepuškasta i načitana slobodna
misliteljka i ateistkinja. Takođe je bila i vanbračna polusestra Meri Šeli, ćerke Meri
Vulstonkraft, i buduće autorke Frankenštajna i žene velikog pesnika Persija Šelija.
Klerin društveni položaj bio je u oštrom kontrastu s Kerolajn Lem. Društveno, nalazila
se na spoljnim marginama. Finansijski, zavisila je od Šelijevih, i znala je da će sama
morati da se izdržava.
Ali Kler nije sebe videla kao dostojnu sažaljenja. Procenila je svoje talente,
očaravajući glas i književni dar, i verovala je da može da ih iskoristi da razvije karijeru
na pozornici. Gajila je i duboko divljenje prema pesničkom geniju i, prema sopstvenom
svedočenju, godinama je volela Bajrona pre nego što mu se obratila za pomoć.
Ta je molba došla u vidu pisma, razvučenog, devojačkog i smelog, uz koje je
priložila jednu od svojih književnih tvorevina i molila ga da se sastanu da joj Bajron
pomogne da isplanira kako da uspe u svetu pozorišta. Kler je sebe opisala kao ženu čiji
je ugled još bio „neukaljan“ i „uzlupanog srca“ priznala je svoju ljubav prema njemu.
Ona je, međutim, bila tek jedna od desetina mladih žena koje su mu bile na raspolaganju
za uživanje, i Bajron je još bio zgranut i duboko povređcn (njemu neobjašnjivim)
neuspehom svoga braka. „Osećam se kao da mi je neki slon pregazio srce“, tugovao je.
„Udišem olovo.“127 Kler, nametljiva i romantična, nije ga zanimala. Međutim, ona je bila

126Glavni izvori za ovaj odeljak su: Robert Gittings and Jo Manton, Claire Clairmont and the Shelleys 1798-
1879 (New York: Oxford, 1992); Phyllis Grosskurth, Byron: The Flawed Angel (Toronto: Macfarlane Walter
& Ross, 1997); R. Glynn Grylls, Claire Clairmont: Mother of Byrons Allegra (London: John Murray, 1939);
N. John Hall, Salmagundi: Byron and the Trollope Family (nepoznato mesto izdanja: Beta Phi Mu, 1975);
Marion K. Stocking (ur.) The Journals of Claire Clairmont (Cambridge: Harvard University Press, 1968);
Marion K. Stocking (ur.), The Clairmont Correspondence: Letters of Claire Clairmont, Charles Clairmont
and Fanny Imlay Godwin, Vol. 1, 1808-1834 (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1995).
127Gittings and Manton, 27.
uporna. Našli su se, i ona ga je razgalila pričom o životu s Meri i Persijem Šelijem, čije
je literamo partnerstvo žudela da ponovi s Bajronom.
Kler je tačno proračunala da će njena veza sa Šelijevima zainteresovati Bajrona,
iako je on ostao ravnodušan prema njoj. Predložila je noćni sastanak. Bajron je slegao
ramenima i pristao. „Bila sam mlada i tašta i siromašna“, mnogo kasnije je rekla Kler.
Noć koju su proveli zajedno, tokom koje ju je Bajron uputio u seks i nekoliko puta s
njom vodio ljubav, rasplamsala je Klerino obožavanje. „Ne očekujem da me voliš; nisam
vredna tvoje ljubavi“, pisala je. „Osećam da si bolji od mene.“
Tako je mislio i Bajron, koji je bio tako nerad da je ponovo vidi da je skoro odbio
da se nađe sa Šelijem zato što će tamo biti i Kler, kao posrednica. Kler je to znala. „Iako
ja tebe volim, ti za mene ne osećaš ni najmanje zanimanje“, tužno je pisala. „Da me
voda utopljenu pronese ispod tvoga prozora, sve što bi rekao bilo bi 'Ah! Voila'“ 128 Ali je
bila suviše duboko zaljubljena da bi prestala da ga progoni.
Kler se uvukla u Bajronov život upravo onda kad je ovaj odlučio da ode u
dobrovoljno izgnanstvo. Uzgred, i Meri i Persi Šeli takođe su odlučili da pobegnu iz
Engleske da bi izbegli skandalozne odjeke njihovog bekstva pošto je Persi napustio
ženu. Kler je u tome videla ruku proviđenja i (o njihovom trošku) pratila ih do Ženeve
da bi ponovo videla Bajrona.
Kao što je to bilo i u Engleskoj, Bajron je podlegao njenim molbama za sastanak.
Vođenje ljubavi je raspalilo Klerinu strast, ali ne i Bajronovu. „Nikada je nisam ni voleo
niti sam se pretvarao da je volim, ali muškarac je muškarac, a kad vam se
osamnaestogodišnjakinja nabacuje u svako doba dana i noći, možete učiniti samo
jedno“, poverio se prijatelju.129 Na svoj ciničan način, Bajron je takođe uposlio Kler da
prepisuje njegove rukopise. Uprkos njegovoj hladnoći, ona je revnosno prigrlila svoju
novu ulogu kao neplaćena sekretarica i seksualna partnerka.
Kroz dva meseca, Kler je shvatila da je trudna. Šeli je pokušao da s Bajronom
ugovori sporazum o detetu, ali je Bajron prosto prestao da govori s Kler, koja se
naposletku vratila u Englesku. U januaru, bez ikakve finansijske ili emocionalne podrške
od Bajrona, rodila je njihovu ćerku. „Da li je derište moje?“ pitao se Bajron.130
Usledila je teška borba volje između Kler i Bajrona. Kler je obožavala devojčicu i
htela je da je podigne. Bajron, koji se smestio u Veneciji, hteo je da pošalje dete svojoj
polusestri, Ogasti. Kad je Kler to odbila, Bajron je odlučio da „lično reši pitanje tog
novog proizvoda“. Užasnut pomišlju da bi Kler detetu mogla da usadi svoje ateističke
nazore, predložio je da dete povere venecijanskom samostanu, gde bi izrasla u dobru
katolikinju, a možda čak i u kaluđericu.
Kler je uvidela koliko je njen ateizam plašio Bajrona, i izdala je svoja načela
pristavši da beba bude krštena. Na Bajronovo navaljivanje, čak ju je i preimenovala u
Alegru, pošto ju je mesecima zvala Alba. Tada je već Klerina situacija postala neodrživa.
Bez pomoći u izdržavanju deteta, bila je prisiljena da se oslanja na Šelijevo milosrđe. Ali
128Ibid., 28-29.
129Ibid., 29.
130Hall, 7.
se Meri stalno brinula da Kler pokušava da zavede Persija, koji je sa svoje strane bio
uznemiren glasinama da je Alegra njegovo dete. Kler je odlučila da dete prepusti
Bajronu, pod uslovom da joj odobri pravo na posećivanje.
Kler i Šelijevi su Alegru doveli u Italiju, pri čemu je Kler zamišljala da će dete
smekšati Bajrona i uspostaviti sponu između svoja dva roditelja. Bajron je, međutim,
odbio čak i da vidi Kler. Ipak je Šelijevima dao na korišćenje vilu na selu da bi Kler
mogla da provede još dva meseca sa ćerkom. Onda je Alegru odvojio od majke i
privremeno je smestio kod engleskog konzula i njegove žene. U isto vreme, nagovestio
je da Kler nikada više neće videti devojčicu.
Kler je ušla u dugi period jada. Dve je godine preklinjala i ulagivala se za dozvoiu
da poseti Alegru. Bajron je bio nepopustljiv. Prema Alegri se ophodio kao prema jednom
od ljubimaca u njegovoj sve većoj menažeriji, oslovljavajući je sa „moje kopile“,
hvališući se njenom bajronovskom lepotom i žalosno priznajući da je nasledila njegovu
tvrdoglavu narav. Onda ju je prebacivao od jednog do drugog staratelja, a u periodima
između toga držao ju je u svojoj kući.
U očajanju, Kler je Bajrona napadala optužujućim pismima. Prekršio je sva
obećanja koja joj je dao. Alegru lišava majke. Prisiljava je na katolicizam, neprosvećenu
religiju. Podozreva, takođe, da zanemaruje Alegrinu fizičku dobrobit. „Mislim da je
madam Klar [sic] prokleta kučka“, Bajron se požalio prijatelju. 131 U stvari, osećao se
povređenim. Preduzeo je neuobičajeni (i po njegovom mišljenju, velikodušan) korak da
brine o svojoj vanbračnoj ćerki, a takvu je nagradu primao.
Bajron je takođe Kler video u svojoj ćerki, koju je opisivao kao tešku i svojeglavu.
Kad je imala četiri godine, ostavio ju je u kapucinerskom manastiru San Đovani, gde su
njegov prestiž i udvostručena suma novca ubedili kaluđerice da prenebregnu pravilo o
neprihvatanju dece mlađe od sedam godina. Nameravao je da pošto je englesko društvo
nikada neće prihvatiti, Alegru odgoji kao konvencionalnu katolikinju koja će ili postati
kaluđerica ili će se dobro udati u Italiji. Možda je i hteo da se oslobodi njenog zahtevnog
i razdražujućeg prisustva.
Tada je Šeli otišao u samostan i dobio dozvolu da poseti Alegru. Zatekao ju je višu,
mršaviju i bleđu, verovatno od nedovoljne ishrane, ali lepšu nego ikada. Kaluđerice, za
koje je nadmena Alegra prvobitno mislila da su služavke, razmazile su je. Kler, koja je
konačno prestala da voli Bajrona, nije bila umirena. Smislila je, ali nije izvršila,
očajnički plan da otme ćerku i negde je sakrije. Ubrzo potom, Alegra je umrla od
groznice.
Kler je obuzela duboka tuga pomešana s gorčinom što je ikada Alegru prepustila
Bajronovim rukama. On je „obesno, svojeglavo, uništio moju Alegru“, a „da mi najlepši
raj ponude pod uslovom da ga on deli“, pisala je decenijama kasnije, „odbila bih“.132
I Bajron je patio – na svoj način. Užasna vest o Alegrinoj smrti „sledila mi je krv
od tuge“, rekao je prijatelju. „To je bila možda najživlja tuga koju sam ikada osetio.“ 133
131Ibid., 12.
132Grylls, 218-219.
133Ibid., 17.
Takođe je osećao kajanje, ali je održao pribranost i, na kraju, sebi lako oprostio. Kler
nikada nije.
Tokom poslednjih priprema, Bajron je Kler odobrio tri bedne molbe: da vidi
kovčeg i da joj daju Alegrinu sliku i uvojak kose. Inače je bio nemilosrdan. Poslao je
svoju trenutnu ljubavnicu, Terezu Gvičoli, da sredi da telo pošaIju natrag u Englesku.
Tvrdio je da su mu više naplatili za Alegrino balsamovanje, kovčeg i pogrebnika, i odbio
je da plati račune.
Kasnije, uprkos zauzimanju nekoliko dobronamernih prijatelja i obećanju Meri
Šeli, Bajron je prekršio svoje obećanje da finansijski pomogne Kler. Bez deteta,
upropašćenog imena, na ivici bede i hronično bolesna, Kler je prihvatila da mora da
zarađuje kao guvemanta, što je bilo zanimanje kojeg se nekada grozila kao „žive smrti“.
Kler je sledećih pola veka provela kao guvemanta i družbenica plemkinja, u Beču,
Rusiji, Parizu i Londonu. Često je bila usamljena i depresivna, i plašila se da će podleći
groznicama i bolestima koje su joj od detinjstva crple snagu. Iako joj je posao
guvernante bio mučenje i gnjavaža, nije se usuđivala da traži odmor, bojeći se da će je
izbaciti na ulicu da gladuje. I pored svega, ponosila se svojim radom, a kad su joj
učenici bili naporni, čak i odvratni, saosećala je s njima i njihovu drskost i nasilno
ponašanje pripisivala ograničenjima koja su im roditelji nametali i koja su ih lišavala
neophodnih vežbi i samoizražavanja.
Kler se uvek plašila da će poslodavac otkriti da je rodila vanbračno dete i stoga je
otpustiti. Tako je i bilo, jedna je porodica otkazala ponudu da je zaposle pošto su saznali
da je vaspitana kao ateistkinja i slobodna misliteljka. „Osećam pritajenu uznemirenost
koja me utoliko više muči što je više potiskujem“, poverila se prijateljici 1826.134
Iako je Kler još bila mlada i privlačna, odbila je da se ponovo zaljubi. „Srećna
strast poput smrti ima finis ispisano krupno slovima na licu“, verovala je. Njena je strast
trajala samo deset minuta, „ali tih su deset minuta poremetili ostatak mog života; strast
koja je bog zna zbog čega, ali bez moje krivice, nestala ne ostavivši nikakvog traga za
sobom osim mog opustošenog i uništenog srca kao da je sprženo hiljadama munja“.135
Devetnaest godina posle smrti Persija Šelija, 1841, Kler je od njegovog imanja
dobila dvanaest hiljada funti, i tako okusila novčanu sigurnost prvi put u životu
obeleženom preživljavanjem na rubu egzistencije. Taj neočekivani dobitak uložila je u
ložu u operi u Pozorištu Njenog veličanstva u Londonu, ali je prihod od iznajmljivanja
lože bio tako razočaravajući da je bila primorana da je proda. Nikada nije imala
dovoljno novca, i menjala je bedne stanove, tražeći zaradu i čuvajući krhko zdravlje.
Čitavog svog nesređenog života. Kler je tražila intelektualni podsticaj u kojem je
toliko uživala u društvu Meri i Persija Šelija. Pokušala je da zarađuje pisanjem, i dve su
joj priče objavljene ali na njen zahtev pod imenom Meri Šeli. Uživala je u bogatim
prijateljstvima koja su se održavala i produbljivala se uprkos njenom oštrom jeziku i
sklonosti da se svađa.

134Stocking (ur.), Journals, 228.

135Ibid., 241.
 U kasnijim godinama, Kler se vratila u Italiju i, iznenađujuće, prigrlila
rimokatolicizam. Kad joj je bilo blizu osamdeset, neki posetilac ju je opisao kao „divnu
staru gospođu: oči su joj i dalje sijale i iskrile ironijom i humorom; ten joj je bio svetao i
čist kao kod osamnaestogodišnjakinje, imala je divnu belu kosu, vitku vretenastu figuru
koja je ostala neizmenjena… i smeh koji je srebrnasto odzvanjao“. 136 Kler je konačno
prognala „onu glupu Melanholiju“, razmislivši koliko je mnogo „slavnih i vrlih“
prijatelja poznavala, i žalila je samo zbog jednoga: što je „kroz život koračala sama, bez
vodiča i bez saputnika“.137
Kler je umrla 1879, u snu, mesec dana pre svog osamdesetog rođendana. Na epitafu
koji je izabrala za svoj nadgrobni spomenik stoji:

Život je provela u patnjama,

iskajavala je ne samo svoje greške
već i svoje vrline.138

Kler Klermont se izdvaja po tome što je bila jedina Bajronova ljubavnica koju on
nikada nije voleo. Nikada nije razumela Bajronove suštinski konzervativne i elitističke
društvene vrednosti. Takođe, nije uviđala da su njeno neprestano nasrtanje na njegovo
vreme (i pažnju, i ljubav), zajedno s njenim stidljivim pokušajima da ga promeni – da se
hrani kako treba, i da umereno pije – kao i njeni zajedljivo sarkastični komentari o
njegovim prijateljima, gotovo do mahnitosti razdraživali Bajrona. Čak i njoj
najnaklonjeniji čitalac mora da se naježi od prigovaračkog, posesivnog tona njenih
pisama. Nije čudo što su neka od njih zgužvana, kao da je Bajron umesto Kler davio te
poslanice.
Prekasno je Kler jasno spoznala Bajrona, već kao ožalošćena majka. Ali nije
uviđala da su oboje bili proizvod svojih isprepletenih svetova, njegovog povlašćenog i
nadmenog, njenog krhkog i opasnog. Kler (i kasnije Alegra) bile su u klopci čeljusti
surovih zakona koji su vanbračnu decu lišavali većine prava i pojačavali društvenu
osudu te dece kao kopiladi, istih onih zakona koje je Bajron koristio da je prisili da mu
preda ćerku.

136Gittings and Manton, 242.

137Ibid., 244.
138Ibid., 245.
 Grofica Tereza Gvičoli139

Tereza Gvičoli bila je Bajronova poslednja i najveća ljubav, iako se već pre svoje
prerane smrti ohladio i otvrdnuo prema njoj. A bio joj je neveran od samog početka.
Cinični i nemirni Bajron upoznao je osamnaestogodišnju Terezu Gambu Gizeli godinu
dana pošto se udala za veoma bogatog, šezdesetogodišnjeg grofa Alesandra Gvičolija.
Tereza je bila izuzetno zgodna, zaobljenih bokova, uskog struka i bujnih grudi koje
je Bajron tako voleo. Gusta plava kosa uvijena u kovrdžice začešljane unazad, otkrivala
je visoko čelo. Oči su joj bile ogromne, obrve izvijene u luku, nos tanak i orlovski, a
usta u obliku prijatno nasmejane napućene mašne. Jedino su proporcije njenih udova
bile manjkave, jer joj je zbog kratkih nogu gornji deo tela izgledao zdepast.
Tereza mu je odgovarala u društvenom pogledu, budući da je bila aristokratkinja
odgojena u manastiru, a otac joj je ugovorio brak. Bila je načitana, „dovoljno pametna“
(prema Bajronovoj proceni) i volela je književnost. Takođe je bila beznadežno
romantična, duboko uronjena u priče o zavođenju i spletkama. Posle godinu dana
poslušnog braka bez ljubavi, premda seksualno zadovoljavajućeg, Bajron ju je isto
onako neodoljivo privukao kao i ona njega. Tu uzajamnu opčinjenost opisala je kao
„tajanstvenu“, potresnu i slatko zastrašujuću.
Tereza je lako podlegla, nakon jednog jedinog susreta nasamo, za vreme kojeg je
procvetala ljubav – ili već nešto što su tako prozvali. Sledećeg dana, spavali su zajedno.
Erotski su jedno drugom savršeno odgovarali, jer je Tereza bila isto onako nesputana
kao i Bajron. Ljubav je eksplodirala u požudnu strast, a Bajron je bio isto onako
omamljen Terezom kao i ona njime. Gotovo tako. Ako bi otkrio bilo kakvu podvalu ili
prevaru s njene strane, rekao je prijateljima, imao je dovoljno samoljublja da je ostavi.
Puna četiri dana, ljubavnici su se nalazili i istraživali tela međusobno. Ali Bajron
nije mogao da se ograniči na jednu ženu. Nastavio je tako uporno da se udvara drugoj
osamnaestogodišnjoj aristokratkinji da je nekoliko trenutaka pošto je Terezi izjavio
besmrtnu ljubav, uskakao u Veliki kanal i skroz mokar odlazio da vidi svoju drugu
gospu. Tereza, blaženo nesvesna vanškolskih sastanaka na koje je išao njen ljubavnik, i
suviše nevina da bi brinula zbog njegovih povremenih napada depresije, bila je potpuno
srećna.
Bajron je ostao zaljubljen, ali je počeo da brine zbog Terezinog odsustva takta,
njenih javnih ispoljavanja osećanja i očiglednog ponosa što je uhvatila slavnog
engleskog pesnika – „mio Bajron“ kako ga je zvala. Iako je mrzeo društvene
nepriličnosti, i premda mu se krv ledila u žilama i od najmanjeg tračka histerije a la
Kerolajn Lem, i Bajron je nadaleko i naširoko pričao o svojoj novoj ljubavi.

139Glavni izvori za ovaj odeljak su: Austin K. Gray, Teresa: The Story of Byron’s Last Mistress (London:
George G. Harrap and Company Ltd., 1948); Phyllis Grosskurth, Byron: The Flawed Angel (Toronto:
Macfarlane Walter & Ross, 1997); Iris Origo, The Last Attachment: The Story of Byron and Teresa Guiccioli
as Told in Their Unpublished Letters and Other Family Papers (London: Jonathan Cape & John Murray,
1949). Origo, 45.
 Ljubavnici su imali saveznike: Terezinu služavku Fani Silvestrini, i sveštenika koji
je prenosio strastvena pisma kojima su zasipali jedno drugo. Kao i uvek kod Bajrona, ta
su pisma bila ključni deo odnosa, iako je on svoja morao da sastavlja na italijanskom.
Od početka je imao fatalistički stav o trajnosti njihove ljubavi, upozoravajući Terezu da
se „osećanja ne mogu kontrolisati, već su najlepši i najkrhkiji deo našeg postojanja“ 140. I
pored toga joj je izjavio odanu ljubav i zakleo se da mu se, ovoga puta, nijedna druga
žena ne može svideti.
Ipak je, međutim, nastavio da juri za venecijanskom maloletnicom, i da preklinje
polusestru, Ogastu, da oživi ljubav prema njemu. Tereza o tome nije ništa slutila. Imala
je svojih problema. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće, po drugi put. Godinu dana
ranije, rodila je sina koji je umro. Posle deset dana žestokog vođenja ljubavi s Bajronom,
tako silovitog da joj je možda narušilo zdravlje, bila je primorana da s mužem ode u
Ravenu.
U Raveni je Tereza dobila hronično oboljenje o kojem je ostavila nagoveštaje da je
u pitanju sušica, ali je to zapravo bila posledica pobačaja. Bajronova vatrena pisma
proklinjala su njihovo razdvajanje i preklinjala je da ga voli. U isto vreme, upozoravao
ju je da je, barem u Engleskoj, njegova ljubav bila pogubna za one koje je voleo.
Jednom prijatelju, s druge strane, podrugljivo je pisao da „nisam ja fetusov otac… da li
je to bio grof ili nije, ne mogu da znam; možda i jeste“.141
U međuvremenu mu se Tereza žalila da su ljubomorne žene o njoj raširile otrovne
priče. Bajron je bio zabrinut, i u trenutku naprasitosti krenuo je u Ravenu. Ali ga je
Tereza držala na odstojanju, a on je bio sve više uznemiren. Onda ga je jednom,
nakratko, videla. Posle toga, predložio joj je da zajedno pobegnu – što je bio odjek
njegove mahnite veze s Kerolajn Lem. Ali je Tereza odbila, jer je znala da Bajron još
ima da nauči – da u Italiji žena može da ima i muža i uslužnog kavaljera (cavalier
servente), večno odanog i posvećenog ljubavnika koji je sledi kuda god ona to poželi.
Tereza nije imala potrebe da beži. Mogla je da ima i Bajrona i Gvičolija.
Ustanova uslužnog kavaljera bila je neodvojivo vezana za brak. Brak je još uvek
bio roditeljski sporazum, a nezadovoljni muževi su jednostavno uzimali ljubavnice.
Retko je bilo važno da li za to njihove žene znaju ili imaju nešto protiv. Muževljeve
želje i potrebe bile su od najveće važnosti.
I žene su u tim ugovorenim brakovima imale svoje želje i potrebe, a tome je služila
neobična ustanova uslužnog kavaljera, s razrađenim pravilima i shvatanjima pristojnosti.
Uslužni kavaljer se obično pojavljivao pošto bi žena mužu obezbedila naslednika i,
poželjno, još jedno ili dva rezervna deteta. Onda je bila slobodna da se zabavlja s
amicom, takozvanim prijateljem koji je u tu navodno čednu vezu ulazio
podrazumevajući da će zauvek biti njen. Muž njegove ljubavnice ga je prihvatao, a
nekada ga čak i birao. Sveštenici su bili omiljen izbor, jer je zavet na celibat, čak i kad bi
ga prekršili, isključivao brak.

140Ibid., 49.
141Ibid., 81.
 Amico je imao mnoge obaveze, posebno vernost svojoj ljubavnici i obećanje da se
nikada neće oženiti niti napustiti Italiju. Prema njenom mužu morao je da ispoljava
najčistiju srdačnost i poštovanje, kao da su veliki prijatelji.
Sistem uslužnih kavaljera, međutim, štitio je muževe koji su sarađivali: ako bi muž
umro, njegova vesela udovica nikako nije mogla da se uda za svog amica. Drugim
rečima, ni ubistvo ni sumnjivi nesrećni slučajevi nisu mogli da izmene status amica, a ta
je činjenica morala da utešno deluje na mnoge omrznute (i mrske) muževe. Pretpostavka
iza toga bila je da su amico i njegova ljubavnica bili u platonskoj vezi, ljubavi agape
najčistijeg reda. Brak je podrazumevao seks, što je bilo nezamislivo (ili su se ljudi
pretvarali da je nezamislivo) između amica i njegove ljubavnice dok je ona udata. Pošto
se to nije događalo, otuda nije smelo i nije moglo da se dogodi jedino zato što je muž
umro.
I ženino je ponašanje bilo uređeno pravilima. Amica je mogla da viđa u svojoj kući,
ali ne i u njegovoj. Mogla je da ga zove da gledaju pozorišne predstave iz njene
porodične lože, ali nije smela ni da pomisli da mu se pridruži u njegovoj. U stvari je
zauvek bila vezana za muža i nije smela ni da pomisli na bekstvo. Morala je da pokazuje
divljenje i ljubav prema mužu, i nikada da ne osramoti ili obeščasti njega ili njegovo
ime, ili, kad je reč o tome, svoga oca.
U prvoj godini braka, Tereza je pokušavala da se zaljubi u svog mnogo starijeg
muža, da mu rodi sina i da se ne obazire na priče o odvratnom načinu na koji se ophodio
prema njenim dvema prethodnicama. (Gvičoli je prvu ženu izgnao na selo pošto se
požalila da je zaveo nekoliko njenih služavki. Onda ju je pozvao natrag kući i ubedio je
da promeni testament u njegovu korist. Ubrzo potom, umrla je pod sumnjivim
okolnostima. Gvičoli se zatim oženio jednom od služavki, koja mu je rodila sedmoro
dece. One noći kad je umrla, otišao je u pozorište.)
Ali se Gvičoli nije dao voleti i, s pakosnim očima i teškim, pretećim crtama lica,
bio je jedinstveno neprivlačan. Uz to, nisu ga zanimala Terezina osećanja niti njeno
društvo. Ako želi da se zabavlja s uslužnim kavaljerom, makar i tim hromim,
proćelavim, dežmekastim i navodno veoma bogatim engleskim pesnikom, zašto ne?
Bajron je delio Gvičolijevu nelaskavu ocenu svojih fizičkih draži. Sa trideset
godina, debljao je i sedeo, opadala mu je kosa i bojao se su mu zubi iz čiste ljubaznosti
ostali pričvršćeni za desni. Pokušavao je da se izbori s debljinom držeći stroge i
nezdrave dijete, uzimajući sredstva za čišćenje i preterano vežbajući i znojeći se.
Nauljivao je kosu da prikrije sede, i pokušavao je da odvrati pažnju od svog ćopavog
hoda. Srećom po Bajrona, Tereza ga je svakako obožavala, što je prezir njenoga muža
činilo još zgodnijim.
Odista, Gvičoli je podržavao njihov odnos, pozivajući Bajrona da se nastani u
njihovoj palati. Gvičoli je takođe od Bajrona „pozajmio“ veliku svotu novca i tražio da
mu Bajron sredi da ga postave za počasnog britanskog konzula u Raveni, za čime je
dugo čeznuo. (Položaj konzula bi mu pružio ograničene povlastice, a naročito pravo da
slobodno putuje po Italiji. Gvičoli je bio aktivan opozicionar i mogao je u svakom
trenutku da izgubi pravo obilaženja raznih svojih poseda kad to poželi.) Bajron je
pokušao, i nije uspeo, da mu obezbedi položaj konzula.
U međuvremenu, odvojeno življenje pod istim krovom nije ljubavnicima olakšalo
prilike za vbđenje ljubavi, i morali su da traže načina da se iskradu, nasamo, radi sve
ređih intimnih sastanaka. Bajron je isto tako tražio da mu dovedu Alegru, tada već
ozbiljno i svojeglavo dete, uplašeno i smeteno jer je premeštano od jednog do drugog
okrutnog staratelja.
Tereza je bila srećnija od Bajrona, koji se – nelojalno – žalio da čovek ne treba da
bude vezan za ženu i da je njegovo „postojanje [kao uslužnog kavaljera] za svaku
osudu“.142 Ali ništa nije činio da to promeni, a Tereza nije razabirala ozbiljnost njegove
ojađenosti. Kako je i mogla? Njegova pisma, lirska i strastvena, opisivala su beskrajnu
ljubav i ljubomoru (pri pomisli) da ona gleda drugog muškarca, ili još gore, kad bi
Gvičoli koristio svoje supružničko pravo da s njom vodi ljubav.
Bajron je sakrivao sve veći nemir na koji se prijateljima žalio. Noći brže prolaze s
ljubavnicom nego sa ženom, sarkastično je rekao, ali su večeri jednako beskrajne. U
Don Žuanu, tu okrutnu misao učinio je besmrtnom:

Mislite li, da je Laura bila Petrarkina žena,

Da bi on pisao sve one sonete čitavog života?143

U isto vreme, Bajron je svoje seksualne veze smatrao suštinski važnim za svoju
umetnost. Kako bi, pitao je prijatelja, mogao da stvara tako moćnu poeziju bez
„ševljenja“ („tucanje“ je moderni ekvivalent) – po kočijama i gondolama, uza zidove, na
stolovima i ispod njih? Bio bi još eksplicitniji, priznao je, da ga ne sputava ogorčenje
javnosti zbog Don Žuana: „licemerje je toliko jače od seksa“144, pisao je.
Bajron je nastavio da se grči iznutra, razdražen Terezinim nesmanjenim
obožavanjem i njenim gorljivim pretpostavkama o značenju njegove poezije, posebno o
aluzijama na njegove bivše ljubavnice. Takođe je patio od čežnje za zavičajem koja
pogađa izgnanike. Tereza, obuzeta sobom i samouverena, odbijala je da analizira znake
svoje nesreće koje joj je Bajron svuda ostavljao.
U međuvremenu, grofica je imala problema koje nije mogla da zanemaruje, naime,
grofa. Ona i Bajron su se toliko izrugivali italijanskim pravilima pristojnosti da su
sablažnjeni posmatrači o tome obavestili njenog muža i brata. Tereza je bila prisiljena da
uvidi da je u ozbiljnoj neprilici.
Gvičoli je zasigurno tako mislio. Predao joj je spisak „Neophodnih pravila“ koja su
određivala i najmanje pojedinosti njenog života: kad mora da ustane („ne kasno“), sluša
muziku ili čita („popodne“); kako treba da se ponaša („bez sujete ili nestrpljivosti“),

142Grosskurth, 353.
143Ibid., 355.
144Neprevodiva igra reči: engleski cant, „licemerje, pritvornost“ i cunt, „vulgarni izraz za vaginu“. – Prim.
prev.
govori („milozvučno, skromno“), izgleda („sasvim poslušno“); iznad svega, da mora da
prekine odnose s bilo kime ko joj odvraća pažnju usredsređenu isključivo na muža.
Neočekivano, barem za Gvičolija, Tereza je odbila, i hitro načinila svoj spisak zahteva:
pravo da ustaje kad god želi, potpuno opremljenog konja i, najvažnije, pravo da primi
svakog posetioca koga želi – drugim rečima, pravo da i dalje viđa Bajrona. U
dramatičnom sukobu, Gvičoli je tražio da izabere između muža i ljubavnika. „Biram
svoga amica“ uzviknula je Tereza.
U jednom trenutku, Gvičoli je molio Bajrona da mu pomogne da ukroti svoju
svojeglavu ženu. Bajron je ponudio da napusti Italiju, ako bi to olakšalo stanje stvari.
Tereza je bila van sebe, dok je Bajron razdiran između želje da vidi Ogastu kod kuće u
Engleskoj i podjednako jake želje da ostane s Terezom. Okolišao je, spakovao kofere,
pozvao gondolu i onda u poslednjem momentu odlučio da ostane. Terezi se baš tada,
zgodno, povratila ranija bolest, te se histerično (i lažno) klela da nije spavala s Bajronom
i ubedila je oca i muža da ne smeju da je spreče da ga vidi. Napokon su pristali. Na
Badnje veče 1819, Bajron i Tereza ponovo su sjedinjeni.
Gvičoli je ponovo Bajronu ponudio smeštaj u svom domu, a ovaj je prihvatio.
Gvičoli je zatim naredio barem osamnaestoroma slugu da mu uhode ženu i njenog
amica. Takođe je na Terezu vršio pritisak da od Bajrona traži još jednu „pozajmicu“
Bajron je, međutim, bio ozloglašen kao tvrdica, a više od bilo čega drugog, Gvičolijevi
novčani zahtevi urušavali su Bajronovu vezu s Terezom.
Gvičoli je onda krenuo u napad. Izneo je dokaze, koje su sakupili njegovi kućni
špijuni, da ga je Tereza seksualno izdala, i tražio je razvod. Terezina porodica, dobro
povezana, zbila je redove i uspela da predupredi razvod, zajedno s brukom i
neprihvatljivim finansijskim posledicama, i umesto toga, tražili su zakonsko razdvajanje.
I Bajron se umešao, nagovarajući Terezu da ostane s mužem. Ona je odbila, osim ako
uvek uza sebe ne bude mogla da ima svog amica, Bajrona.
Stvar se sada gadno pogoršala. Bajron nije bio voljan da je odvoji od muža,
porodice, zemlje, pa je Tereza plakala i dovodila u pitanje njegovu ljubav. Gvičoli, u
nadi da će izbeći razdvajanje, javno poniženje i, iznad svega, plaćanje alimentacije,
preklinjao je Bajrona da ubedi Terezu da voli njega, svog muža.
Kad su ljubav i dužnost zakazale, pomirenje između grofa i grofice postalo je
nemoguće. Bajron, priteran uza zid, pristao je da podrži svoju ljubavnicu. Tereza je
likovala. „Obećaj!!! da ćeš mi biti Muž!“ kasnije je naslovila pismo u kojem je on
objavio tu odluku. Čak i gledajući unatrag, odbila je da prizna Bajronovo oklevanje,
fatalizam, zamorenost celim zapetljanim poduhvatom.
Bajronova predaja označila je početak najmimijeg perioda u razvoju njihove
ljubavne veze. Tereza je dobila presudu o razdvajanju na osnovu rđavog ponašanja svog
muža, i zadržala je miraz i svojinu. Iskrala se iz njegovog doma i pobegla kod oca, gde
su se ona i Bajron redovno viđali cele jedne zime. Bajron joj je tada vpć posvećivao sve
manje vremena. Čitao je i pisao po celu noć, kasno se budio i ponovo radio. Onda je
jahao s Terezinim bratom, večerao i s njom provodio ostatak večeri.
 Bajron je ubrzo završio novu knjigu pesama, što mu je bila nagrada za istrajnost u
vezi s Terezom. Tereza je bila uzbuđena i, uprkos svom slabom engleskom, proučavala
je svaku pesmu, pokušavajući da razume slike i iskustva i osećaje koji su nadahnjivali
njenog ljubavnika. Tereza je verovala da je konačno uspela da obezbedi doživotno
Bajronovo društvo. I Bajron je to prihvatio kao svoju sudbinu, premda za razliku od
Tereze, on nije više bio „žarko zaljubljen“. (Upravo je u tom plodnom stvaralačkom
periodu Bajron Alegra ostavio u manastira koji je odabrao jer su Terezini baba i deda bili
pokrovitelji. Posle toga, suviše je bio zaokupljen svojom poezijom da bi je posećivao,
čak i kada je bila ozbiljno bolesna.)
Otprilike u to vreme, Tereza je napustila očev dom i preselila se kod Bajrona, što je
bilo očigledno kršenje uslova sporazuma o razdvajanju i pravila o uslužnom kavaljera.
Nije uživala. Većina je bila tako žestoka da je nastala suša, a Bajron je s njom provodio
malo vremena. Nije se izvukla: papa je naredio da joj obustave alimentaciju.
U tom periodu, promenljiva italijanska politika i aktivna podrška koju su njena
porodica (i Bajron) pražali karbonarima – revolucionarnim tajnim društvima koja su se
borila za političku slobodu – prisilile su Gambe da se presele u Đenovu. Tamo su Tereza
i Bajron ponovo živeli u istoj kući gde ju je Bajron praktično isključio iz svog života,
zabranivši joj da ulazi u njegove prostorije i opšteći s njom jedino putem pisama. Kad je
njena voljena sestra, Karolina, umrla, Bajron je Terezi nažvrljao kratku poruku saučešća,
ali mu je trebalo četiri dana pre nego što se udostojio da je poseti.
Terezin se život raspadao. Gde je nestala njena velika ljubav? Sve je češće dobijala
napade ljubomore koje je Bajron nazivao njenim eclats145. Bajronovo otuđenje od
njegove voljene ljubavnice bilo je tako duboko da je izgledalo kao da namerava da
pobegne. Naglo je objavio da ide u Grčku, koja se digla na ustanak protiv turskog jarma.
Tereza je loše primila vest i izjavila da će i ona ići u Grčku. „Apsurdno ženo“, pozvao ju
je, brinući se da će napraviti scenu. Ona to nije učinila, ali je patila i tugovala zbog
njegovog bekstva; čas bi plakala i prianjala uz njega, čas bi uzvišenim tonom govorila o
njegovoj plemenitosti i požrtvovanju.
Pre nego što je otišao, Bajron je izmenio oporuku i Terezi ostavio pet hiljada funti
koje je prethodno namenio Alegri. Tereza je vest o svom nasledstvu primila ogorčena i
uplakana, baš kao što je uvek odbijala poklone od novčane vrednosti, osim zlatnog
novca koji je iz sentimentalnih razloga obožavala. Njena je ljubav bila potpuno čista,
izjavila je, i od njega je želela samo jednaku posvećenost. Bajron se prijateljima poverio
da je za razliku od većine žena, Tereza bila potpuno nesebična. Naravno, šalio se,
pomagalo je to što je naslednica.
Tereza je bila žalosna zbog njihovog razdvajanja. Pravila o uslužnom kavaljeru
zabranjivala su amicu da se rastavlja od svoje ljubavnice, a Bajron je ipak to učinio,
slomivši joj srce i ponizivši je u očima društva.
Tereza je imala i praktičnih problema, a posebno to što joj je papa obustavio
alimentaciju. Ona i njena porodica odbili su Bajronovu ponudu novčane pomoći, i kao

145„Eksplozija“, „prasak“ (franc.) – Prim. prev.

posledica toga, sada je bila bez pare. U Rimu, gde je papa naložio da mora da živi,
stanovala je u potkrovlju u kući Paola Koste, starog prijatelja i učitelja. (Terezino je
siromaštvo bilo relativne prirode. Sa njom je išla i služavka.) Otac nije mogao da joj
pomogne jer je zbog revolucionarnih delatnosti završio u zatvoru.
Bajron nije bio nikakva uteha. Slao joj je tek pokoje kratko pismo, obećavajući da
će je posetiti ili poslati po nju, što se nije dogodilo. Njegova poslednja poruka Terezi,
godinu dana pošto je otišao za Grčku, bio je nažvrljani dodatak dugom i nežnom pismu
od njenog brata, koji je krenuo s njim.
Čak i u grozničavoj i uzbudljivoj godini svoje donkihotske misije, Bajron je stupio
u drugu emocionalnu vezu, a možda se čak i zaljubio, u Lukasa, petnaestogodišnjeg
Grka kojem je tako smešno ugađao da je u jednom trenutku pod dečakovu komandu
stavio trideset vojnika. Lukas, međutim, Bajronu nije uzvraćao naklonost.
Kad mu je bilo samo trideset šest godina, 1824, Bajron je umro. U obraćanju sa
samrtne postelje, koje je zabeležilo nekoliko svedoka, više puta je spominjao Adu, svoju
ćerku s Anabelom, i Ogastu, svoju polusestru. Nije ni spomenuo Terezu, Kler, Kerolajn
ili druge ljubavnice.
Terezina velika ljubav bila je završena. Računala je da će život provesti sa svojim
voljenim amicom, čija ju je smrt ostavila ožalošćenom u mladim godinama: imala je
samo dvadeset tri. Jedino su joj preostali svežnjevi pisama između nje i Bajrona, i
između Bajrona i desetina drugih korespondenata, uključujući žene s kojima je
flertovao. Takođe je posedovala i broš koji joj je prosledila Bajronova polusestra,
Ogasta. Tereza je ranije bila odbila da ga prihvati, rekavši Bajronu da je previše skup.
Kako da živi do kraja života? Ukratko, Tereza se vratila mužu. Posle samo pet
meseci, ta je nagodba ponovo propala. Ovog puta, Gvičolijevi su se prijateljski rastali, i
dopisivali su se kao stari prijatelji sve dok sada slepi i stari grof nije umro.
Tereza se ranije prenagljeno zavetovala da će Bajrona čekati u manastiru. Pošto je
umro, život je preobrazila u svetilište posvećeno njemu. U srednjim godinama, Tereza se
udala za francuskog markiza De Boasija, koji je bio ponosan kao i ona što je bila
Bajronova ljubavnica. U revidiranoj verziji sopstvene istorije, Tereza je tvrdila da je
Bajron otišao u Grčku da umre radije nego da se suoči sa životom u kome nije mogao da
se oženi njome.
Francuski pesnik Lamartin je 1856. objavio knjigu koja je – prema Terezi –
iskrivljeno i podrugljivo prikazala njenu uzvišenu ljubavnu vezu, i Bajrona ocrnila kao
inadžijskog bogalja. Tereza je na tu travestiju odvratila sopstvenim memoarom, Lord
Byron juge par le temoins de sa vie (Lord Bajron prema sudu svedoka njegovog života).
Memoar je objavila anonimno, a knjiga je jednodušno odbačena kao dosadna i
suvoparna.
Tereza je napisala i drugi, rečitiji, prikaz svoje veze s Bajronom, La Vie de Lord
Byron en Italie (Život lorda Bajrona u Italiji). Nije ga objavila, smatrajući da je
neumesno da za života iznosi takva otkrića, ali su ga koristili njeni biografi i saznali –
osim ostalog – kako je petljala s Bajronovim pismima da bi sebe predstavila kao
potpuno nevinu, skoro anđeosku saputnicu velikog pesnika.
 Umnogome, ona to i jeste bila. Bajron je prepoznao njenu nedokučivo romantičnu
prirodu, i Tereza je do kraja ostala romantična. Čak i kao starica, čuvala je komadiće
svoje davnašnje ljubavi: jedan žir, svoja pisma Bajronu i Bajronova pisma njoj, neznatno
izmenjena gde je svetu trebalo da pokaže šta je on stvarno mislio umesto onoga što je
rekao. Čuvala je i minijature s njegovim likom. Najednoj, dežmekasti Bajron čežnjivo
zuri u Terezu. Ali je njeno lice izgrebano, u još jednom pokušaju ulepšavanja, kao da je
osetila da umetnik nije uhvatio njen lik kako bi ona želela.
Tereza se hranila izmenjenim uspomenama i odbacivala je sve što je protivrečilo
njenoj verziji. Dve je godine bila Bajronova ljubavnica, lagala je oca, varala muža, kršila
društvene konvencije, marila jedino za Bajrona. Te su dve godine odredile sledećih pet
decenija njenog života. Čak joj je i drugi brak počivao na iskustvu s Bajronom. Kao da
je Bajron bio misija, a ne opčinjavajući melanholični muškarac koji ju je nakratko voleo
i želeo. Bajron je Terezinom životu dao smisao, i – ona je duboko verovala – neizmerno
je obogatio njegovu vrednost.
Kerolajn Lem i Tereza Gvičoli obe su bile povlašćene aristokratkinje čije su kulture
priznavale i dopuštale romantične i erotske potrebe žena u ugovorenim brakovima s
neodgovarajućim muževima. Ono što je bilo prihvatljivo određeno je konvencijama:
vernost supruge sve dok ne obezbedi dovoljno zakonitih naslednika; uvažavanje
prevarenog muža; izbegavanje skandala (zabranjeno spavanje s kočijašem, iako su
muževi i sinovi redovno zavodili i oplođavali sobarice); zabranjeno bežanje u zajednički
život s ljubavnikom; bez nedoličnog ponašanja.
S druge strane, društvo je osuđivalo Kler Klermont zbog toga što je rođena
vanbračno, što je bila siromašna i što je postala ljubavnica. Kad je i nju savladala „prava
ljubav“, ona se suprotstavila pravilima. Ipak, sve u svemu, Kler je malo rizikovala
uzdajući se u sreću kao ljubavnica. Društvo u osamnaestom veku bilo je tako uređeno da
ju je u svakom slučaju čekao bedan i usamljenički život. U isto vreme, pošto Bajron nije
uzvraćao njena osećanja, katastrofalni ishod njenog izleta u život ljubavnice bio je
potpuno predvidljiv.146

146Pisci su te iste prepreke savladavali udavanjem svojih fikcionalnih junakinja za njihove poslodavce –
služavka Pamela u romanu Samjuela Ričardsona, Džejn Ejr Šarlote Bronte. Kler Klermont je, međutim, bila
mnogo vemija stvarnosti.
 PETO POGLAVLJE

Tajne družbenice sveštenika

u (nazovi)celibatu147
Ko bi ikada pomislio da će žene koje sudbinu dele s božjim slugama sveti Jeronim
ružiti kao „drolje jednoga čoveka“? A to je bio onaj isti Jeronim koji se, kao monah
iskušenik u drugoj polovini četvrtog veka, tako žestoko borio da pobedi sopstvenu
požudu. Mnogi su sveštenici podlegli, nekada i lako, iskušenjima koja su opsedala
Jeronima, a zato što nisu mogli ili nisu hteli da žive bez žene, ili su se venčavali ili su
uzimali ljubavnice.
U najranijim danima hrišćanstva, sveštenici i monasi su voleli žene i živeli s njima
baš kao i laici. Ali u četvrtom veku, ukorenilo se učenje o svešteničkom celibatu.
Teologija, asketizam, kao i praktična razmatranja i pitanja vlasništva, bili su glavne
tačke upornog truda Crkvenih otaca da nametnu sveštenički celibat. Napad je bio
višestruk i uporan. Teolozi su se pozivali na učenja o zavodljivoj i nemoralnoj prirodi
Evinih kćeri, o grešnosti seksualnih odnosa s njima i o srčanosti hrišćanskih asketa koji
su se, pored ostalog, lišavali i seksa. Istovremeno su ti crkveni zvaničnici optuživali
seksualno aktivne sveštenike za nedostatak moralne superiornosti koja im je potrebna da
pomažu drugima. Uz to su tvrdili da seksualne veze odvraćaju sveštenike od njihove
isključive misije bogosluženja i duhovnog uzdizanja.
Naporedo s teologijom, najubedljiviji argument za sveštenički celibat bilo je
rastuće bogatstvo crkve. Oženjeni ili ne, sveštenici s porodičnim obavezama trošili su
sredstva koja bi se inače nagomilavala u crkvenoj riznici – za razliku od neženja, trošili
su novac da izdržavaju žene, ljubavnice i decu, a imovinu bi ostavljali njima pre nego
crkvi.
Crkveni sinod u Elviri, održan u Španiji 305, nametnuo je celibat svim oženjenim
episkopima, sveštenicima i đakonima. Sinod je pretpostavljao da će celibat podići

147Glavni izvori za ovaj odeljak su: Anne Llewellyn Barston, Married Priests and the Reforming Papacy: The
Eleventh Century Debates (New York: Edwin Mellen Press, 1982); James Brundage,“Concubinage and
Marriage in Medieval Canon Law“, Journal of Medieval History 1, no. 1 (April 1975), 117; Eamon Duffy,
Saints & Sinners: A History of the Popes (New Haven: Yale University Press, 1997); Otto Feldbauer i David
Lederer, The Concubine: Women, Priests and the Council of Trent (neobjavljeni rakopis, avgust 2002);
Robin Lane Fox, Pagans and Christians (London: Viking, Penguin Inc., 1986); Hency C. Lea, The History
of Sacerdotal Celibacy in the Christian Church (New York: Russell i Russell, 1957); i Edward Peters,
Torture (Oxford: Basil Blackwell Ltd., 1985).
moralna načela sveštenstva i opravdati njihov viši društveni status. Takođe je odlučio da
će oni koji nastave da upražnjavaju seks biti raščinjeni. Uticajniji Sabor u Nikeji 325. je
ukinuo sveštenički brak i episkopima, sveštenicima, đakonima i drugim crkvenim
zvaničnicima zabranio da žive sa ženom „osim ako to nije majka, sestra, ujna ili strina ili
tetka, ili takva osoba koja je izvan sumnje“. 148 Tim je proglasom zapravo određena i
osuđena sveštenička konkubina, koja će potom biti predmet prezira i progona širom
rimokatoličkog hrišćanstva.
Od 370. nadalje, papski dekreti postepeno su stezali obruč celibata, zabranivši i
seksualne odnose uopšte, a ne samo brak. Ideal svešteničkog celibata postajao je sve
rasprostranjeniji, premda ne i praksa; većina oženjenih sveštenika nastavila je da
održava seksualne odnose sa svojim ženama, iako je bujica edikata ubeđivala sveštenike
neženje da kad se zarede ne treba da se žene. Ambiciozni su sveštenici, međutim, uvideli
da je celibat dobar potez za napredovanje u karijeri.
Uprkos zabrani, neki su se sveštenici ženili, a u svetu su ih bračnu zajednicu
uvodili sveštenici koji ili nisu znali njihov status ili su bili voljni da to previde. Drugi,
bilo neženje ili oženjeni, uzimali su ljubavnice. Papa Agapit I, izabran 535, bio je
vanbračni sin jednog od takvih sveštenika, Gordijana. Papu Jovana XIII (965-972) ubio
je muž kome je nabio rogove. Ironično nazvan papa Inokentije VIII (1484-1492) priznao
je svoj porod „kopiladi“. A od devetog veka do polovine jedanaestog veka, papske
ljubavnice Teodora Teofilakt, njena ćerka Marocija i njihovi potomci bile su tako
uticajne da je papstvo njihovog doba poznato kao „pornokratija“.
Papskim je ljubavnicama, naravno, ugađano, i bile su zaštićene, ali to nije bio
slučaj i sa partnerkama skromnih parohijskih sveštenika. Strogi nemački biskupi iz
desetog veka žigosali su i ponižavali žene koje su sumnjičili za seksualnu intimnost sa
sveštenicima, naređujući da ih briju do glave. Španski biskupi su ekskomunicirali
ljubavnice sveštenika i, po njihovoj smrti, sahranjivali ih bez ceremonije ili spomenika.
Do jedanaestog veka, crkvenim zakonima žene sveštenika definisane su kao
„konkubine“, a njihova su deca proglašavana za kopilad. Sinod u Paviji je 1018. decu
sveštenih lica načinio je robovim i pretvorio ih u crkvenu imovinu. Sinod u Amalfiju je
1089. takvo ropstvo proširio na žene i konkubine crkvenih lica, a partnerke podđakona
ili sveštenika na višim položajima, feudalni gospodari mogli su da uzmu kao robinje.
Mnogi su se sveštenici protivili tim dekretima. Neki su obrazlagali da će biti
prisiljeni da biraju između žene i poziva. Drugi su predviđali, ispravno kao što se
pokazalo, da će ukidanje otvorenog braka voditi tajnim vezama i rasprostranjenom
konkubinatu. Svetovni vladari i parohijani takođe su izneli svoj glas protiv
konkubinaraca – što je bio zvaničan naziv za sveštenike koji su držali ljubavnice – a
ishod je bio metež i haos. U kasnom jedanaestom veku, nemački kneževi kažnjavali su
oženjene biskupe oduzimanjem imovine, a mlje gnevnih parohijana napadale su
nepopularne sveštenike i pod najklimavijim izgovorima. Na drugoj strani, konkubinarci
su napali agente pape Grgura VII, reformiste posvećenog ukidanju svešteničkog braka.

148Lederer i Otto, skica uvoda, 11-12.

Grgurove su reforme vodile takvim progonima svešteničkih ljubavnica da su neke od tih
žena počinile samoubistvo.
Borbe su besnele širom Evrope. Advokatpapa Inokentije III 1215. sazvao je Četvrti
lateranski koncil, na kome su svi sveštenici proglašeni zakonski nevenčanim, čak i oni
koji su pre zaređivanja bili oženjeni. Iz toga paradoksalno sledi da je katolički brak
manje svet od zaređivanja. Neki su teolozi odatle zaključili da će konkubinat sada
postati neizbežni atribut svešteničkog poziva. Učestalost s kojom su neoženjeni
sveštenici zavodili žene koje su tražile duhovne i praktične savete – ili njima bili
zavedeni – navela je pastvu da traži sveštenike koji su već imali konkubinu s kojom su
živeli. U obrazloženju je navođeno da sveštenike usamljenost koliko i požuda nagoni da
napastvuju parohijanke; otuda sledi da svakodnevno prisustvo ljubavnice može okončati
ta seksualna nasrtanja.
Štaviše, kao što Dejvid Lederer i Oto Feldbauer ističu u knjizi Konkubine: žene,
sveštenici i Tridentski koncil, „duge veze ojačavale su unutrašnju društvenu i ekonomsku
stabilnost, snažile sponu između sveštenstva i njihove zajednice zahvaljujući
poluformalizovanim rodbinskim vezama i, verovatno doprinosile da parohijski
sveštenici, kao odgovorni očevi i muževi, budu pouzdaniji u vršenju svojih dužnosti.
Niži svetovni zvaničnici takođe su u tome videli priliku da bolje integrišu sveštenstvo u
redove lokalne elite.“149 Često se tvrdilo da laici, koji su bili tako važan element crkve,
imaju malo šta da dobiju a mnogo toga da izgube od svešteničkog celibata.
Od ranog šesnaestog veka do polovine sedamnaestog veka, protestantska
reformacija ponovo je usredsredila pažnju na celibat, a reformisti su tu ustanovu osudili
s oštrim prezirom. Martin Luter je lično pozivao da ljudska slabost bude prihvaćena
kada je u pitanju telo. O takvom stavu rečito je govorio njegov potonji brak s
nekadašnjom kaluđericom Katerinom fon Bora. Mnogi su reformisti cinično optuživali
crkvu da konkubinat stavlja izvan zakona da bi Rim mogao da ubire ogromne svote
kazni naplaćenih prestupničkim sveštenicima. Jedan nemački biskup kažnjavao je samo
one sveštenike u episkopiji koji bi postali očevi nezakonite dece, ali je drugi, da bi sebe
poštedeo muke da utvrdi stvarne prestupnike, oporezivao sve svoje sveštenike. Kad bi se
bebe rodile, često su proglašavane bliskim rođacima koje će sveštenik odgojiti.

Sveštenikova „domaćica“

Uobičajeni sveštenički trik, koji se do danas održao, bio je da se pretvaraju da je

ljubavnica samo domaćica. Običaj udomljavanja hrišćanskih devica i udovica u
prikladnim kućama – a koja bi kuća bila prikladnija od sveštenikove tim je ženama
pružao utočište i hranu. Takođe je izazivao sablazan, jer je blizina činila da mnoga srca
omile jedno drugom. Kasnije je sveštenikova ljubavnica postala poznata kao fokarija, a

149Ibid, 64.
taj je termin nastao od prvobitnog značenja „domaćica“, „služavka u kuhinji“, ili
„vojnička konkubina“, a lik fokarije postao je književni tip.
Život prave fokarije znao je da bude nesiguran. (Nehrišćanska) hrišćanska crkva
nastavila je nemolosrdno da progoni te žene. Da bi pronašli prestupnike, crkveni
zvaničnici bi se stuštili na parohiju i, poput detektiva, ispitivali lokalnog sveštenika i
njegove parohijane. Isleđivanje su sprovodili u parovima, postavljajući sledeća pitanja:
Šta znaju o svešteniku? Da li ima ljubavnicu? Da li sebe smatra oženjenim? Da li ima
dece? Da li s kojom ženom pleše na venčanjima? Da li zajedno idu u javna kupatila?
Poneki naivni parohijani, koji su svog sveštenika smatrali dejstvenim i pouzdanim,
delimično zato što se pokazao kao dobar muž i otac, rado su pružali takva obaveštenja.
Ali su njihovi odgovori imali drugačije dejstvo od nameravanog.
Isprva su takve „posete“ bile povremene, ali su u šesnaestom i sedamnaestom veku
već postale redovna crta svešteničkog života. Nemoguće je proceniti tačnost podataka iz
njih prikupljenih, ali izveštaji, čiji su se nalazi veoma razlikovali, nagoveštavaju i da je
celibat postajao rasprostranjeniji i da su sveštenici i njihova pastva postajali sve veštiji u
prikrivanju onoga što nisu hteli da crkveni zvaničnici doznaju. Godine 1516, na primer,
izveštaji o posetama naznačuju da je u jugoistočnoj Nemačkoj samo petnaest odsto
sveštenika imalo konkubine, ali 1560, zapisnik o jednoj drugoj poseti ukazuje na izrazito
različite zaključke. Ispitivanje poseta iz 1560. obuhvatala je četiristo osamnaest
sveštenika, od kojih je sto šezdeset pet odbilo da sarađuje a 76 tvrdilo da nikada nisu
imali seksualne odnose s poslugom. Međutim, sto pedeset četiri sveštenika priznali su da
su u dugotrajnoj seksualnoj vezi s nekom ženom, a sto dvadeset osam ih je priznalo da
su dobili između jednog i devetoro dece.
Ideje reformacije, posebno suprotstavljanje obaveznom svešteničkom celibatu,
duboko su uticale čak i na one sveštenike koji su ostali rimokatolici. Naročito je
porastao broj sveštenika koji su otvoreno stupali u bliske veze sa ženama; duhovnici su
rizikovali da na sebe navuku gnev crkve, a njihove ljubavnice osudu javnosti kao
konkubine.
Protivreformacija je, međutim, nastojala da suzbije te slučajeve otpora. U
Bavarskoj u šesnaestom veku, na primer, vojvoda Albert V i njegov sin i naslednik,
Vilhelm Pobožni, krenuli su u krstaški rat protiv svešteničkog konkubinata i braka.
Vilhelm je ovlastio svoje zvaničnike da hvataju prestupnike. Crkva mu je takođe
dodelila pravo da sprovodi sekularne posete, da pretražuje parohijske domove i da hapsi
i sveštenike i njihove konkubine.
Na Vilhelmov podstrek, 1583. i ponovo 1584, bavarske parohije podvrgnute su
posetama. Možete zamisliti Vilhelmovo zlobno zadovoljstvo kad su njegovi revnosni
agenti potvrdili njegove sumnje. U jednom slučaju, neka plemkinja potkazala je
sveštenika i njegovu ljubavnicu-kuvaricu. Njihova je veza bila obeležena takvom
bračnom posvećenošću da je kuvarica donela miraz baš kao što bi to uradila i u
zakonitom braku, a izmenili su i prstenje. Zajedno su živeli tako otvoreno da se nisu
libili da ostanu u postelji kad bi ljude primali povodom zvaničnog posla. Kuvaričini
prijatelji su takođe svedočili da im je rekla da je zatrudnela, iako iz zapisnika nije jasno
da li se i porodila. Ona je svog ljubavnika sveštenika branila i od onih koji su
opovrgavali njegovu muškost; uporno je ponavljala da je bio „punokrvni muškarac
kome je bila potrebna žena, i koji je bio dovoljno muško za svaku ženu“. Sveštenik koji
ju je voleo otišao je još dalje. Ako vlasti prisile njegovu ljubavnicu da ga ostavi, izjavio
je, on će „isterati svoje s drugim meštankama poput seoske junice“.150
Pojedinosti o drugim vezama takođe se mogu razabrati iz iskaza sveštenika i
njihovih parohijana, ali su malobrojne ljubavnice bile dostupne da odgovore na pitanja;
mudro su ih sklonili. Oprezni sveštenici, međutim, nisu videli razloga da kriju da su
oženjeni i da su očevi dece koju su ponosno priznali. Čak su otkrili i da su imali
zajedničku imovinu sa svojim ljubavnicama, a stariji su sveštenici opisali finansijske
sporazume koje su napravili da bi obezbedili žene s kojima su nekada spavali i koje su
voleli.
Pošto su marljivo zabeležili sve te pojedinosti o ljubavi i seksu, porođajima i
domaćem životu, zvaničnici koji su sprovodili ispitivanja posete 1584. zaključili su da u
nekim parohijama procenat pojave konkubinata iznosi čak sedamdeset odsto. Ma koliko
ta procena izgledala visoka, u stvarnosti je skoro izvesno bila viša: tačnost podataka
dobijenih prilikom poseta imala je suštinske nedostatke. Prvo, svetovno stanovništvo
uglavnom je tolerisalo i često odobravalo te svešteničke zajednice, te stoga nisu nužno
bili svedoci spremni na saradnju. Značajnije, sveštenike je često unapred upozoravao
neidentifikovan vladin službenik koji je u tome video odličan metod da zaradi dodatni
novac. Njegovo upozorenje i dobrovoljno saučesništvo lokalnih zvaničnika davalo je
sveštenicima dovoljno vremena bilo da premeste svoje ljubavnice u bezbedne kuće ili da
ih pošalju van Bavarske.
Kad je Vilhelm saznao kako su mu osujetili misiju, zakleo se da će strogo kazniti
svakoga ko ikada opet dozvoli da procure poverljive informacije. Ipak, nije mogao
sveštenicima da sudi kao konkubinarcima po svetovnom zakonu. To je ostajalo u vlasti
crkvenog zakona. Same ljubavnice, međutim, nisu imale takvu zaštitu, te je Vilhelm
proglasio otvorenom sezonu lova na njih.
Sveštenik koga bi crkvene vlasti osudile kao bludnika najčešće je plaćao kaznu, tri
dana bio samo na hlebu i vodi i sprovodio čin pokore, često hodočašće. Njegova
ljubavnica – i njegova saučesnica, u pravnoj terminologiji – takođe je novčano
kažnjavana i podvrgavana ritualima javnog poniženja, a često joj je izricana i „društvena
smrtna presuda“, to jest, prognali bi je.
Vilhelmov sin Maksimilijan I, koji ga je nasledio kad je Vilhelm abdicirao da bi
pristupio manastiru, otišao je još dalje od oca i dede. Kao posledica toga nastala je,
prema rečima nekih istoričara, „verska policijska država“ u kojoj je vršen takav pritisak
da je sveštenički konkubinat počeo tajno da se upražnjava, a u mnogim slučajevima
potpuno je obustavljen. Ali nije ugušena i seksualnost sveštenika, a nenameravana
posledica Maksimilijanovog osvetoljubivog krstaškog pohoda bilo je izbijanje skandala
pošto su se osujećeni sveštenici bez ljubavnica upustili u tajne veze sa ženama

150Feldbauer i Lederer, skica uvoda.

parohijana ili neudatim kućnim služavkama. Umesto da budu voljeno potomstvo iz
zajednice ljubavi, deca začeta u tim skrivenim i opasnim vezama doživljavana su kao
nepobitni dokaz seksualnog prestupa. Ponekad bi očajni roditelji, otac sveštenik ili
majka konkubina, napustili ili čak i ubili svoju decu. Sveštenici su često napuštali svoje
trudne ljubavnice da same snose teret sramote i bedu vanbračnog majčinstva.
Mnogi su sveštenici jednostavno krili svoj privatni život. Pod ogromnim pritiskom
crkvenog suda, jedan stariji sveštenik priznao je da sa svojom sada već bolesnom
šezdesetogodišnjom ljubavnicom ima desetoro dece. Drugi jedan sveštenik, koji
očigledno više nije održavao seksualne odnose, priznao je da i dalje voli svoju
nekadašnju konkubinu. Neki sveštenici nisu mogli da izaberu između poziva i porodice.
Često bi emigrirali na protestantsku teritoriju, gde su uz voljenu suprugu-pomoćnicu
mogli da služe Bogu.
Stalni pritisak zbog uhođenja oštetio je druge veze, često nepopravljivo. Ljubavnice
su bile posebno ranjive. Svetovne vlasti, osujećene jer nisu direktno mogle da kazne
zabludele sveštenike, mučile su njihove partnerke. Te su nezaštićene žene podvrgavane
saslušavanjima pod stalnom pretnjom „sudskog mučenja“, da ne pominjemo običnu
optužbu, osudu i kaznu.
U doba reformacije, mučenje je već postalo ustaljeno obeležje sudskog postupka u
krivičnim slučajevima. To je bilo, prema rečima Ulpijana, znamenitog pravnika,
„mučenje i patnja kojima je telo izlagano da bi se izvukla istina“. 151 Mučenje nije
smatrano sadističkim nasiljem, već proračunatim postupkom čija je svrha bila da
pomogne pri sprovođenju pravde. Mučenje nije trebalo ni da ubije ni da osakati (premda
često jeste). Medicinski stručnjak morao je da bude prisutan, a javni beležnik je morao
da zapiše sve što se zbiva. Priznanje izvučeno pod mukama moralo je da se ponovi dan
kasnije, iako je optuženi koji bi povukao priznanje jednostavno mučen iznova. Čak ni
priznanje ne bi nužno okončalo muke; mučenje posle priznanja bilo je pravilo jer je
krivca navodilo da da imena svojih saučesnika.
Žene i deca su uglavnom bili pošteđeni najbolnijih muka koje su obogaljivale.
Umesto toga, čvrsto bi im vezali ruke, presekavši im cirkulaciju, zatim bi ih odvezali, pa
ponovo vezali. Lišavali su ih sna po četrdeset sati odjednom. Katkad bi im tabane
namazali zapaljivom tečnosti i potom ih zapalili. Povremeno su i žene rastezane na
točku, koža im spaljivana, ili bi ih sakatili kao muškarce na neki drugi način. Žene čija
je jedina krivica bila ljubav prema svešteniku, opravdano su strahovale od muka koje su
ih čekale. Veze su pucale pod napetošću i pritiskom izazvanim posetama, kao i potonjim
progonima sveštenika koji su prkosili celibatu i njihovih partnerki.
Sve više su se sveštenici koji nisu bili voljni da se pridržavaju zaveta čednosti
zadovoljavali ženama koje su bez ikakvih posledica mogli da odvedu u postelju.
Očigledne kandidatkinje bile su udate parohijanke. Bile su pristupačne, imale su ili su
mogle da izmisle razloge da budu u društvu sveštenika, malo je bilo verovatno da će

151Peters, 55.
navući muževljev gnev ako priznaju preljubu, i nisu morale da objašnjavaju kako su
zatrudnele.
Jedan je sveštenik tako razradio svoju strategiju zavođenja da je crkvu koristio kao
ljubavno gnezdo. Dao je da mu nameste tajna vrata kroz koja je noću krišom dovodio
svoje udate ljubavnice. Onda bi s njima vodio ljubav pod oltarom. Otac Adam Zahrojter,
nemački sveštenik, imao je drugačiji modus operandi. Dok se kockao s mužem svoje
buduće ljubavnice, nalivao ga je alkoholom dok čovek ne bi postao trešten pijan.
Zahrojter bi onda ljubazno pomogao svom parohijanu da otetura kući i, pošto bi ga
sigurno smestio u postelju, vodio je ljubav s njegovom ženom.
Otac Georg Šerer bio je još jedan ogrezli prestupnik; optuživan je za konkubinat od
1622. sve do 1650. Šerer je spavao barem sa četiri služavke, od kojih bi svaku poslao u
drugi grad kad bi započeo vezu s novom ženom. Bivše ljubavnice oca Šerera. od kojih
mu je svaka rodila po jedno dete, a dve su umrle pod sumnjivim okolnostima, optužene
su za zločin bluda i utamničene u ozloglašenoj Sokolskoj kuli u Minhenu, gde je
sprovođeno zloglasno saslušavanje uz sudsko mučenje. Pre nego što bi ih saslušali,
upozorili bi ih da će ako odbiju da sarađuju biti mučene, i pokazivane su im alatke koje
će za to upotrebiti. U tom bi ga trenutku žene slomile i priznale. Tri su okrivljene i
kažnjene: ili su javno osramoćene i prisiljene da nose pokajničku odeću i da čitav jedan
dan sede u kvrgama izložene pogledima javnosti pred crkvom, ili su trajno izgnane.
Šerer je, zatočen u mnogo manje neprijatnom crkvenom zatvoru, kažnjen bednom
novčanom sumom.
Klara Štraus bila je četvrta od Šererovih osuđenih ljubavnica i majka jednog od
njegovih sinova. Šerer je svedočio da je u njihovoj vezi Klara bila napadač, da ga je
zavela kad je bio pijan i za svoje usluge mu naplatila trideset dukata, i time je prikazao
kao kurvu. Zbilja, tako ju je i nazvao, ali se ona smejala i iznela podrugljive opaske o
njegovoj muškosti. Njihovo je parenje bilo čisto kupoprodajna transakcija, izjavio je
Šerer, jedan jedini čin kurvanja. Avaj, baš te noći začet je njegov sin. Kao i druge
Šererove žene, Klara je kažnjena.
Četiri godine kasnije, Šerer je ponovo optužen da je oplodio Klaru. Uprkos
dokazima koji su ukazivali na to da je nagovorio drugog sveštenika da krsti dete, Šerer
je porekao optužbu, i sud ga je oslobodio nekažnjenog. Prošle su još četiri godine, i
Šerer se opet pojavio na crkvenom sudu, izjavivši da je kriv za seksualnu vezu s drugom
služavkom i moleći za milost. Sud je ponovo bio popustljiv. Umesto da ga uklone iz
parohije, Šerer je strogo upozoren, ograničen na hleb i vodu tri dana i novčano kažnjen.
Dvadeset godina kasnije, već ostareli Šerer suočio se s novim optužbama u vezi s
njegovom kuvaricom, Marijom, koja mu je bila i ljubavnica i snaha. Njegov sin iz veze s
Klarom oženio se Marijom, za koju je bilo verovatno da će prikrivati svoju vezu s
njegovim ocem. Sveštenik koji je služio na ceremoniji venčanja svedočio je da je Šerer
pretio da će ga ubiti ako ne izvede službu. Drugi dokazi ukazivali su na to da je Šerer
pomogao Mariji da pobaci, i to možda i više puta. I pretnje smrću i pomaganje pri
pobačaju bili su izuzetno ozbiljni zločini, i Šerer je osuđen na doživotno zatvaranje u
manastiru. Marija je pogubljena, verovatno spaljena na lomači osim ako nije bila jedna
od srećnih zatvorenica koje su uspele da pribave bržu i lakšu smrt davljenjem garotom.
Za razliku od Šerera, koji je izveden pred crkveni sud, Marija je izašla pred manje
milosrdne svetovne porotnike koji su pobačaj izjednačavali s čedoumorstvom i osudili
je.
Do kraja šesnaestog veka, celibat je istisnuo konkubinat kao standard
rimokatoličkog sveštenstva. Reformacija, treće zasedanje Tridentskog koncila 1562-
1563, decenije ugnjetavanja i izmenjeni metodi obuke sveštenika, uticali su na
ukorenjivanje celibata. S vremenom je iščezla srednjovekovna ambivalentnost o
svešteničkom celibatu koja je tako duboko uticala na očekivanja parohijana o njihovom
lokalnom svešteniku. Sada su parohijani očekivali da njihovi sveštenici žive u celibatu, a
taj se ideal savršeno podudarao s onime što je učio na bogosloviji. Trebalo je da nosi
karakterističnu odeću po kojoj se razlikovao od laika, i da se uzdržava od preterivanja u
svetovnim porocima kockanja, napijanja i kurvanja. Stvarnost je, naravno, bila mnogo
drugačija. Premda se većina sveštenika nije više usuđivala da otvoreno živi u seksualnoj
vezi, mnogi su ipak gubili večitu bitku da održe celibat na koji su se zavetovali.
Paradoksalno, priča o svešteničkom celibatu takođe je i priča o svešteničkom
konkubinatu: gde je zabranjen brak, čak i najodanije veze postaju zabranjene.
U vekovima koji su nastupili nije došlo do velikih promena. Sveštenički celibat
ostaje uglavnom nesprovodiv, a kako sada pokazuju istorijska istraživanja – oko
polovine svih sveštenika ne živi u celibatu – kao što nikada i nisu. Ali crkva i pastva
imaju korenito različite interese u tom pogledu. Ne iznenađuje da nikada nisu pronašli
zajednički jezik.
Javno opravdanje crkve za lov na sveštenike proizlazilo je iz njenog tradicionalnog
teološkog poborništva celibata, i iz ubeđenja da će celibat osloboditi sveštenike od
rastrzanosti i obaveza tako da mogu da se posvete isključivo svojim dužnostima. Treći
neizgovoreni ali podjednako snažni motiv bio je u tome što je bilo mnogo jeftinije
izdržavati sveštenike neženje, jer oni za razliku od oženjenih ljudi ne bi koristili crkvenu
imovinu da hrane porodicu, podupru sinovljevu karijera i obezbede miraz ćerki
spremnoj za udaju. Svešteničke ljubavnice i njihova deca smatrani su pogibeljnim
suparnicima i za svešteničku odanost i za crkvene troškove.
S druge strane, kao što ističe istoričar Henri Li, takve su opasnosti po korporativno
telo crkve „brak činile neprihvatljivijim od konkubinata ili razvrata“.152 Kad se sve uzme
u obzir, konkubinat i razvrat su stvarali malobrojne obaveze; brak i zakonita deca, s
druge strane, mogli su da iscrpe crkvena sredstva. Sveštenik upleten u tajnu vezu bio je
mnogo manja pretnja za crkvu od oženjenog sveštenika.
Kao posledica toga, usred sve te zbrke i pometnje, umnožile su se svešteničke
ljubavnice. A uprkos propisima koji su sveštenicima zabranjivali da zapošljavaju
domaćice mlađe od trideset ili čak i četrdeset godina, cvetala je ustanova ljubavnice kao
domaćice. Zbog tajnosti tih veza, kao i obično niskog društvenog statusa tih žena, do

152Lea, 115.
dvadesetog veka, kada su stavovi izmenjeni a jezici se razvezali, ostali su retki tragovi o
pojedinačnim ljubavnicama.
Izuzetak je onaj nedovoljno korišćeni izvor: izveštaji o zvaničnim posetama u
kojima su podrobno zabeležene i lične i domaće pojedinosti o svešteničkim
ljubavnicama i njihovim ljubavnicima. Pionirski rad Lederera i Feldbauera u ovom polju
prvi je korak ka popravljanju takve nezavidne situacije. U međuvremenu, kao i u slučaju
tolikih istorijskih žena, priče o ovim ljubavnicama moramo zamisliti i dočarati na
osnovu pretpostavki o onome sa čime su se suočavale: strahu od otkrivanja i posledica;
ozlojeđenosti zbog potcenjenog položaja u kome su ih držali; obećanjima koja su
izvlačile od svojih ljubavnika sveštenika da ih zaštite i obezbede njihovu decu. Takođe
znamo da su mnoge od tih žena osećale ljubav, žudnju i ponos što su ih izabrali ti
posebni ljudi koji su držali ključ božanskih tajni, čak i ključ spasenja.
Drugi ključni činilac u tim ljubavnim vezama bio je to što su žene, dok se celibat
nije učvrstio kao sveštenički modus vivendi, sveštenike posmatrale kao poželjne neženje,
ljude čiji se poziv nije mnogo razlikovao od učiteljskog ili lekarskog. Ali su, kako se
vekovima širio ideal celibata, sveštenici dobili mističnu auru kao nedodirljivi pripadnici
višeg reda. Ta suštinska promena nije uticala na većinu svešteničkih ljubavnih veza sve
dok srednji vek nije dobro poodmakao. U oslobođenoj drugoj polovini dvadesetog veka,
kad su reformski orijentisani katolici otpočeli uporne napade na sveštenički celibat, neke
slobodne i pustolovne žene ponovo su muške duhovnike videle kao cilj za njihove
erotske žudnje i romantičnu ljubav.

Papske ljubavnice

Teodora i Marocija Teofilkat153

Teodora i Marocija Teofilakt bile su tim „majka i ćerka“ papskih ljubavnica. Te su

dve žene postale tako politički uticajne da su, za razliku od miliona anonimnih „Marta“,
podrobno opisane u uglavnom zlobnim prikazima savremenika. Teodora i njen muž,
Teofilakt, preselili su se 890. iz dražesnog starog etrurskog grada Tuskuluma u Rim,
udaljen dvadeset četiri kilometra. Teofilakt je bio hrabar i sposoban muškarac koji je
postao senator, sudija, i konačno, vojvoda odgovoran za papske finansije i rimsku
miliciju. I Teodora je imenovana za senatora.
Ali, Teodora je težila nečemu više od lepršanja oko papskog plamena u državi gde
je papa bio vrhovni vođa. Njen je san bio da osnuje porodičnu dinastiju kojom bi mogla

153Glavni izvori za ovaj odeljak su: E. R. Chamberlin, The Bad Popes (New York: The Dial Press, 1969); F. L.
Glaser (ur.), Pope Alexander and His Court (New York: Nicholas L. Brown, 1921); Horace K. Mann, The
Lives of the Popes in the Early Middle Ages (London: Kegan Paul, Trench, Trabner, & Co., 1910); Arnold H.
Mathew, The Life and Times of Rodrigo Borgia (London: Stanley Paul & Co., 1912); Peter Stanford, The She
Pope: A Quest for the Truth Behind the Mystery of Pope Joan (London: Heineman, 1998).
da upravlja i tako sama vlada Rimom. Očigledno, Teofilakt je delio njenu viziju.
Zajedno su na mesto pape doveli čoveka koji je u istoriji ostao poznat kao Sergije III, a
kojeg su podržavali kad je njegova stranka bila u izgnanstvu.
Prema pogodbi između Sergija i Teofilakta, trebalo je da mu daju i svoju
petnaestogodišnju ćerku, Marociju, da mu postane konkubina. Marocija je već sazrevala
u ženu legendarne lepote, a ona i Sergije otpočeli su vatrenu seksualnu vezu. Ubrzo mu
je rodila sina.
Pošto je ćerku dozrelu za udaju poslala u Sergijevu postelju, Teodora je učvrstila
svoj položaj i uskoro je kontrolisala papski dvor. Kad je Sergije umro 911, posle samo
sedam godina provedenih na položaju, Teodora je mudro izbegla uobičajene krvave
ratove oko nasleđa sredivši da na mesto njenog muža dođe čovek kojeg je sama
imenovala, Anastasije III. Kad je Anastasije umro, 913, hitro je preduzela korake da na
njegovo mesto postavi Landa, koji je živeo do 914.
Desilo se da je Teodoru zanela ljubav za mlađim muškarcem, biskupom Jovanom
od Ravene. Landova smrt nadahnula ju je da u papski dvor lansira Jovana. Preselio bi se
u Rim za stalno, i ne bi samo zadovoljavao njene erotske potrebe, već bi joj i omogućio
da nastavi da dejstvuje kao siva eminencija iza papske stolice. Zbog tog „čudovišnog
zločina“ prisiljavanja sopstvenog ljubavnika da postane papa Jovan X, često citirani
istoričar Liudprant osudio je Teodom kao „drolju“.154
Uz Jovana, Teodora je konačno utvrdila svoj položaj u papskoj strukturi moći.
Jovan se pokazao mnogo izdržljivijim i marljivijim od njenih prethodnih marioneta. Uz
to, skladno je radio s Teofilaktom, njenim mužem uvek spremnim na saradnju, na
stvaranju koalicije italijanskih vladara pod papskom vlašću.
Ubrzo po Jovanovom postavljenju, Teodora je obratila pažnju na svoju obudovelu
ćerku. Marocija je i dalje bila roba visoko na ceni, i Teodora joj je ugovorila brak s
Alberikom, markizom od Kamerina. Kao i s papom Sergijem, Marocija je bila nagrada
njenih roditelja za pružene usluge. Alberik je bio nemački najamnik čija je grupa
veterana bila od životne važnosti novoujedinjenim italijanskim saveznicima. Kao njihov
zet, Alberik se pridružio Teodori i Teofilaktu u porodičnoj palati na brežuljku Aventin,
gde je nastavio da pruža neophodnu vojnu zaštitu.
U nekom momentu pre 924, umrli su Teodora i njen muž; kako, gde, ili kada, ne
znamo izvesno. Prema merilima njihovog društva, ostvarili su izvanredan život, a
posebno Teodora. Dinastija Teofilakta je cvetala, a zajedno su Teodorin muž i ljubavnik i
saučesnik, papa Jovan X, olakšali njenu misiju upravljanja. Kao ljubavnica i žena,
Teodora je uspela da postigne ono što tek malobrojnim ženama polazi za rukom, da
ujedini dvojicu sebi najbližih muškaraca i zagospodari njima, i da to radi otvoreno,
nepovrediva, na zaprepašćenje svojih zemljaka. Njeni su muškarci bili inteligentni,
sposobni i hrabri. Delili su njene snove i ophodili se prema njoj s poštovanjem; zbilja,
ukazali su joj čast poklonivši joj lično i profesionalno poverenje.

154Chamberlin, 29.
 Ali nije sve išlo glatko između Marocije i pape Jovana. Posle smrti svojih roditelja,
Marocija je došla na čelo moćne dinastije Teofilakta. Za razliku od njih, nije je zanimalo
da deli moć s papom Jovanom, njihovim saveznikom. Umesto toga, suprotstavila mu se
kao ogorčena suparnica. Kad je Alberik 924. imao glavnu ulogu u odbijanju arapskih
napada, Marocija je preuzela zasluge. U isto vreme, izgledalo je da joj se Alberik ne
dopada kao muž, i varala ga je s nizom ljubavnika. Ali, ti su ljudi zadovoljavali jedino
njene erotske želje, a ne i njene lične ambicije. Da bi ostvarila te ambicije, Marocija se
oslonila na Jovana, svog vanbračnog sina s papom Sergijem.
Baš kao što je Teodora zamišljala političku dinastiju, Marocija je priželjkivala
nasledno papstvo, sa Jovanom kao prvim papom. Ali, to je zahtevalo da se otarasi
postojećeg pape, bivšeg ljubavnika svoje majke. Marocija je to postigla tako što se rešila
Alberika i udala za brata vojnog saveznika pape Jovana. Onda su, podstaknuti
oduševljenim Rimljanima, ona i vojska njenog novog muža orkestrirali opsadu prilaza
Vatikanu. Papa Jovan se naposletku predao, i bačen je u tamnicu, gde je umoren
izgladnjivanjem, ili je možda bio zadavljen.
Teodora, ljubavnica koja ga je volela, bila bi užasnuta i ožalošćena, ali Marocija
ništa nije žalila. Umesto toga, na stolicu Sv. Petra postavila je dvojicu akolita dok njen
sin Jovan ne napuni dvadeset godina. Onda je sredila da njega postave kao papu Jovana
XI, i nastavila je da upravlja Rimom i kao svetovna i kao duhovna vladarka.
Pošto joj je sin osiguran kao papa, Marocija više nije imala potrebe za svojim
novim mužem i dala je da ga ubiju. Onda je zbog strateških vojnih razloga predložila
brak njegovom bratu, oženjenom čoveku ozloglašenom po bordelskoj atmosferi na svom
dvoru. Hitro je prihvatio njenu ponudu i „sredio“ da postane udovac. Papa, Marocijin
raskalašni i poslušni sin, služio je ceremoniju njihovog venčanja. Za vreme svadbene
gozbe, međutim, Alberik, Marocijin zakoniti sin, promućurni i snalažljivi mladić, javno
je osudio svoju izdajničku, okrutnu majku i njenog muža. „Veličanstvo Rima toliko se
srozalo da sada sluša zapovesti drolja. Ima li ičega gnusnijeg od beščašća jedne žene
koja je grad Rim dovela na sam rub propasti?“ uzviknuo je.155
Rim je uvažio Alberikova upozorenja, i rulja građana jurnula je na zamak.
Marocijin mladoženja spustio se niz konopac bačen preko zidina, i pobegao. Marocija
nije bila takve sreće. Pobunjeni narod ju je zarobio, i premda se Alberik ustezao da
jeubije, bila je suviše opasna da bi je pustili. Umesto toga, zatvorio ju je u lagume zamka
i tu je držao sve dok nije umrla nekoliko meseci kasnije, neožaljena i neoplakana.
Marocijina je sudbina bila užasna: sopstveno dete ju je živu sahranilo u vlažnoj i
memljivoj tmini, gde toplo sunce ili sveži povetarac nisu imali pristupa, a čuvali su je
nepotkupljivi ljudi koje nije mogla ni da zavede, ni da prisili, ni daubedi da jeoslobode.
Dok je tučamila, mora da je sipala kletve na Alberikovu glavu – sve uzalud. Gore, iznad
laguma, popularni je mladić povratio svetovnu vlast od svog nesposobnog brata,
ostavivši mu samo ceremonijalne papske dužnosti.

155Ibid., 37.
 Na samrtnoj postelji Alberik je molio svoje plemiće da izabem njegovog sina,
Oktavijana, za papu. Tako su i učinili, i time osigurali Marocijino izuzetno zaveštanje
kao žene koja je, u svojstvu papske ljubavnice, proizvela čitav niz papa, što je bila
ironija koja bi joj se verovatno dopala.
Marocijin život nije bio lak. Roditelji su je cenili jedino kao robu za razmenu, i
naterali je da postane ljubavnica. Pošto je Sergije umro, nametnuli su joj Alberika. Kad
su je smrti obaju konačno oslobodile njihove kontrole, Marocija se suprotstavila
konvencijama i prodala se kao što su je i roditelji prodali.
Ali je Marocija otišla mnogo dalje od svoje ambiciozne majke. Ubijala je i nije
verovala nikome, uključujući i svoje muževe i mlađeg sina koji se pokazao kao ruka
osvete. A kao ljubavnica i majka dvojice papa, Marocija je izgleda bila bez duhovnog
ubeđenja, pobožnosti ili verovanja u bilo šta osim svog podmitljivog sveta.

Vanoca d'Arinjano i Đulija Farneze156

Pet vekova kasnije, moćni papa iz porodice Bordžija, Aleksandar VI, učinio je
svoje dve ljubavnice nadaleko poznatim. Rodrigo Lencuoli rođen je 1431. u moćnom
klanu Bordžija. Kao i njegov brat Luj i ujak Alonzo, papa Kalikst III, nekada profesor
španskog prava, Rodrigo je pristupio crkvi. Ulivao je poštovanje, bio je inteligentan i
učen, marljiv i vešt upravljač, otmenog govora, držanja i pojave. Bio je visok i kršan, a
kmžile su priče da je u stanju da jednim udarcem odseče biku glavu. Takođe je bio
elegantan i dobar konjanik. Bio je veoma naočit i žene je privlačio kao „magnet
gvožđe“.
Ali je Rodrigo imao i manje privlačnu stranu, posebno za crkveno lice (mada ne još
i sveštenika – u to doba opšteg meteža, nerukopoloženi muškarci ipak su mogli da budu
na crkvenim položajima, a Rodrigo je zaređen tek 1468). Iz njegovih neizlečivih
ženskaroških navika proizašlo je nekoliko dece koju je priznao i velikodušno obezbedio,
oslanjajući se na svoj ogromni prihod od crkve, nekoliko italijanskih i španskih
manastira i katedrala, platu vicekancelara (1457) i novac dobijen nekim nasledstvom.
Rodrigo je živeo u raskoši, kao princ. Jedini izuzetak bila je trpeza, tako skromno
postavljena da su prijatelji izbegavali s njime da jedu, iako je, nema sumnje, u najvećoj
meri zahvaljujući svojoj umerenoj ishrani bio tako snažan i izdržljiv. Ali Rodrigo nije
bio princ, bio je crkveno lice, a savremenici su ga kritikovali što se ponaša nedostojno i
neprilično za jednog sveštenika.

156Glavni izvori za ovaj odeljak su: Nicolas L. Brown (ur.), Pope Alexander and His Court (New York:
Nicholas L. Brown, 1921); E. R. Chamberlin, The Bad Popes (New York: The Dial Press, 1969); E. R.
Chamberlin, The Fall of the House of Borgia (New York: Dial Press, 1974); Orestes Ferrara, The Borgia
Pope: Alexander the VI (London: Sheed and Ward, 1942); Clemente Fusero, The Borgias (London: Pall Mall
Press, 1979); Michael Mallett, The Borgias: The Rise and Fall of a Renaissance Dynasty (London: The
Bodley Head, 1969); i Amold H. Mathew, The Life and Times of Rodrigo Borgia (London: Stanley Paul &
Co., 1912).
 Kad je Rodrigo upoznao Vanocu, ćerku udovice kojoj je pomagao oko pravnih
pitanja (takođe se bavio i pravom) i s kojom je i spavao, njegov ujak Kalikst III već ga je
imenovao za kardinala. Kad je udovica kasnije umrla, Rodrigo je osamnaestogodišnju
Vanocu učinio svojom ljubavnicom, a njenu neuglednu sestru poslao u manastir. Ali je
ambiciozni kardinal prvo preduzeo mere predostrožnosti i platio Domeniku d'Arinjanu,
jednom starijem advokatu, da oženi Vanocu i svoje ime tako da njoj – i važnije, njenom
budućem porodu papske nezakonite dece. Pošto su d'Arinjano i potonji muž (Đorđo di
Kroče) umrli, Bordžija je našao zamene. Bili su mu neophodni – godinu dana posle
prvog venčanja, Vanoca je rodila prvo od četvoro dece s njime.
Vanoca je bila lepa i nezahtevna; nije tražila ništa više do da ugađa Rodrigu i
podiže njegovu decu u svom domu. Nikada nije zaboravljala da održava privid
formalnosti u odnosima s njime, čak i u pismima, i nikada nije govorila o njihovoj
intimnosti. Rodrigo, pobornik etikecije i žudan da nasledi ujaka na stolici Sv. Petra,
cenio je njenu diskreciju. Iznenađujuće za jednu tako naizgled nenametljivu ženu,
Vanoca je imala i ozbiljnu rezervu: gomilala je ogromno bogatstvo sklapajući poslove s
nekretninama i upravljajući gostionicama i jednom zalagaonicom.
Rodrigo je na kraju morao da se preseli u Rim. Premda je zbog razloga koji su
danas nepoznati prestao da održava seksualne odnose s Vanocom, toliko mu je
nedostajalo njeno društvo da je nju i decu smestio u kući blizu crkve sv. Petra, gde su
živeli prividno s njenim tadašnjim mužem. Ali neprimetno, skoro svake noći, Vanoca je
svog voljenog Rodriga dočekivala u svome domu, gde su prijateljski ćaskali.
Onda je 1483, bez bilo kakvog objašnjenja, Rodrigo prekinuo njihovu decenijama
dugu vezu i decu poslao da žive kod njegove obudovele rođake, madone Adrijane da
Mila. Jedini verovatni razlog za tako nagli prekid njihove veze jeste da Vanocini odnosi
s njenim ugovorenim muževima nisu uvek bili strogo platonski. Brbljivi savremenici su
barem tako nagovestili, a za Vanocino peto dete, Otavijana, zna se da je bio sin Karla
Kanalea, njenog petog i poslednjeg muža. Rodrigo je ponekad poricao – javno i ljutito –
da je otac Đofrea, njenog četvrtog sina.
Možemo jedino da nagađamo kako je Vanoca odgovorila na te optužbe, ali je njena
patnja što je izgubila decu, a posebno Lukreciju, voljenu jedinu ćerku, trajala do kraja
života. Možda zato što je pristala na Rodrigovu odluku, koliko god ova okrutna bila, on
nije pokušao da je potpuno odseče iz života njihove porodice. Njegova komunikacija s
njom bila je prijateljska, i nastavio je da joj novčano pomaže. Karlu i njoj dodelio je
pravo na grb Bordžija s pratećim poreskim olakšicama. Sredio je da Karlo bude
postavljen kao čuvar zatvora Tore Nona, što je bio položaj za kojim su mnogi žudeli
zbog potencijalno ogromnog mita koje su zatvorenici na visokim položajima bili
spremni da plate. Najvažnije, dozvolio je Vanoci da viđa decu, iako ju je njegova rođaka
Adrijana stvarno istisnula u ulozi majke. Vanoca je izdržala i usredsredila se na svoje
poslovne poduhvate. Ali potpis u pismu Lukreciji, „Tvoja srećna i nesrećna majka,
Vanoca Bordžija“, odaje melanholiju koja ju je pratila do kraja njenog dugog života.
Pošto je raskinuo s Vanocom, Rodrigo je ubrzo našao ženu – veoma mladu – koja
će ublažiti njegovu čežnju. Đulija Farneze imala je šesnaest godina, i bila je neverovatna
lepotica poznata kao „Đulija la Bela“. Bila je blagoslovena izuzetno dugom plavom
kosom i vedrom i jednostavnom naravi.
Iako je bila četrdeset godina mlađa, Đulija je očito uživala u Rodrigovoj opsesivnoj
ljubavi. Kao što je uradio i s Vanocom, ugovorio je brak za Đuliju s ljubaznim
Adrijaninim mladim sinom, Orsinom Orsinijem, koji je posle venčanja otpremljen na
porodično seosko imanje u Basenelu. Đulija je nastavila da živi s Adrijanom i decom
Bordžija, i postala je priznata ljubavnica kardinala Bordžije.
Đulija je poštovala i volela svog ljubavnika sveštenika, i očaravali su je njegovi
darovi svetlucavog nakita i skupocene odeće. Blistala je na zabavama i prijemima na
koje su išli, gde je dobro očuvani Rodrigo igrao isto onako poletno kao i njegova
mlađana ljubavnica. Njegovo dobro zdravlje i spartanski režim ishrane mora da su ga
poštedeli i poniženja seksualne impotencije koja je mučila tolike druge starije muškarce.
Đulija je posebno uživala što je uzdignuta od skromno opremljene ćerke iz
beznačajne porodice do ljubavnice čuvenog kardinala, a njena je porodica cenila njene
nove pokroviteljske moći i vršila je pritisak na Đuliju da traži da Rodrigo obezbedi
položaje i druge povlastice za klan Farnezeovih. Srećom, Rodrigo je imao razumevanja
za njihovu želju da učvrste porodično bogatstvo, i drage je volje uslišavao Đulijine
smušene molbe.
Veza između Rodriga i Đulije bila je daleko od trezvenog i stabilnog sporazuma
koji je s Vanocom održavao dvadeset pet godina. Uprkos prividnoj odomaćenosti –
njegova je ljubavnica bila bliska prijateljica njegove ćerke, Lukrecije, a obe su mlade
žene čuvane pod Adrijaninim budnim okom – Rodrigo je patio od žestoke seksualne
ljubomore. Još gore, glavni osumnjičeni bio je Đulijin muž, Orsino, kojeg je odbila da
napusti i koji je bio opčaran ženinim dražima.
U međuvremenu, Rodrigo je imao svoj javni profesionalni život, a kao kardinal
žudno je iščekivao smrt tadašnjeg pape. Tokom dana, nametljivo se bavio dobrim
delima, poprimao pobožni izgled i revnosno lobirao druge kardinale da glasaju za njega
kad za to dođe vreme. U slobodno vreme, posećivao je svoju ljubavnicu.
Inokentije VIII, prvi papa koji je otvoreno priznao svoju decu, izdahnuo je 25. jula
1492. Sedamnaest dana kasnije, u noći između 11. i 12. avgusta, kardinali su glasali za
njegovog naslednika. Kad su glasovi prebrojani, Rodrigo je uzbuđeno uzviknuo: „Ja sam
papa! Ja sam papa!“ Đulija Farneze postala je ljubavnica pape Aleksandra VI.
A kao i njegov prethodnik koji nije živeo u celibatu, papa Aleksandar otvoreno je
priznao Đuliju kao svoju saputnicu – šaljivdžije su joj dale nadimak „Hristova nevesta“
– a Vanocu kao majku svoje dece. Jedna od prvih papinih odluka bila je da imenuje
Đulijinog brata Alesandra za kardinala, zbog čega je mladić, kasnije papa Pavle III,
dobio nadimak „Kardinal podsuknja“. Godinu dana kasnije, Đulija je rodila Laum, svoju
jedinicu, koju je Rodrigo radosno priznao. A kad je trinaestogodišnja Lukrecija udata u
Vatikanu, Đulija je bila istaknuti svat. Malo je verovatno da je Vanoci, mladinoj majci,
bilo dopušteno da prisustvuje.
Uprkos ljubaznosti i uživanju u uzbuđenjima blistavih balova i drugih zabava,
Đulija je znala da bude i prkosna, i ustezala se da zanemaruje muža. Kad god bi ga
posetila u Basenelu, Rodriga je izjedala ljubomora. Dve godine pošto je proglašen za
papu, svojoj „nezahvalnoj i izdajničkoj Đuliji“ napisao je ogorčeno pismo. Prebacivao
joj je zbog „zla u tvojoj duši“ koje ju je navelo, pisao je, da „prekršiš svoju svečanu
zakletvu da ne ideš blizu Orsinu… i da se ponovo podaš tom ždrepcu“. Odmah mi se
vraćaj, naredio je, „pod pretnjom ekskomunikacijom i večnim prokletstvom“.157
Da bi odvratio Rodrigov gnev, Orsino je Đuliju poslao natrag sa svojom majkom.
Zadesila ih je najgora nesreća, i neprijateljski francuski vojnici su ih uhvatili iz zasede, a
komandant je obavestio Rodriga da ako želi ponovo da vidi Đuliju, mora da plati
otkupninu. Rodrigo je bio očajan. Isplatio je traženu sumu, a onda na gradskoj kapiji
čekao svoju ljubavnicu. Kad je ujahala, četiri stotine Francuza koji su je pratili
podsmehnuli su se dok je ostareli papa, naoružan mačem i bodežom, otpratio do kuće
krasnu plavušu koju je upravo otkupio iz zarobljeništva.
Zvuči smešno što je jedan papa svojoj ljubavnici pretio duhovnim kaznama zato što
je posetila svoga muža, ali to nije bio prvi put – u svim razdobljima, ljubavnici
sveštenici pribegavali su zastrašivanju svojih ljubavnica takvim užasnim i licemernim
upozorenjima. Rodrigova očajnička potreba da poseduje Đuliju bila je jača od njegovog
razuma i ponosa. Optužbe koje je u besu izrekao o Đulijinom tajnom boravljenju u
Basanelu možda su bile istinite. Izvesno je da su Rimljani govorkali da je Laurin
biološki otac niko drugi do njen zakoniti otac: Orsino Orsini.
Đovani, Rodrigov sin s Vanocom, nestao je jedne noći 1497. posle večere kod
majke. Telo mu je otkriveno sledećeg dana u reci, vezanih ruku i prerezanog grla. Ubica,
verovatno prevareni muž, nikada nije identifikovan. I Vanoca i Đulija pokušale su da
uteše Rodriga, ali je on bio neutešan i ostao je ubeđen da je smrt njegovog voljenog sina
božja kazna za njegove grehove. Zavetovao se da će se promeniti. Ali pošto je
ožalošćenost prošla, Rodrigo Bordžija vratio se starim navikama.
Jednog dana posle večere, 1503, sedamdesetdvogodišnjeg papu pogodila je „rimska
bolest“, verovatno kolera. Dvanaest je dana patio od izuzetno bolnih simptoma,
uključujući i groteskna izobličenja lica koje je krio pod kapuljačom. Umro je pošto je
miropomazan, 18. avgusta. Rimljani su ga tada uveliko ružili što je osramotio papski
položaj da bi obogatio i osnažio vlastitu porodicu, a sahrani su prisustvovali samo
malobrojni. Jedan je svedok opisao raspadanje nekada velikog pape. Telo mu je pocrneo.
Nos je otekao, a jezik je bio isplažen i nabrekao od krvi. Kad se pokazalo da je sanduk
prekratak i preuzan, stolari su jednostavno umotali leš u neki stari tepih, i onda ga
skratili na odgovarajuću veličinu.
Đulija se brzo oporavila. Vratila se u Basanelo i, dve godine kasnije, sredila da se
njena maloletna ćerka, Laura, uda za nećaka Rodrigovog gorkog neprijatelja i
naslednika, papu Julija II. Dok je bila ljubavnica najmoćnijeg čoveka u Rimu, Đulija je
naučila koliko je važno imati dobre veze.

157Chamberlin, The Fall of the House of Borgia, 42.

 I Vanoca je dugo i dobro poživela. Kad je izdahnula 1518, u sedamdeset šestoj
godini, kao poštovana i pobožna starica posvećena dobročinstvima, crkvi je ostavila
čitavo bogatstvo u nekretninama.
Teodora i Marocija Teofilakt izabrale su popustljive muškarce koje će preobraziti u
marionetske pape i zasnovati svoje dinastije. Nikada ne bi izabrale genijalnog i lukavog
Rodriga Bordžiju, čoveka koji je sprečio rat između dveju velikih sila, Španije i
Portugalije, povukavši liniju niz sredinu Atlantika i dodelivši Španiji zapadni deo, a
Portugaliji istočni; koji je rizikovao da na sebe navuče gnev svoje katoličke braće kad je
odbio daprogoni Jevreje; i koji je objavio radikalnu tezu da američki domoroci nisu niža
vrsta i da su savršeno sposobni da odluče da li će primiti hrišćansku veru. Vanoca i
Đulija, s druge strane, bile su „tvorevine“ tog izuzetnog čoveka, koji je voleo svaku, ali
ih je takođe svesno koristio kao plodne posude da učvrsti dinastiju Bordžija.

Savremene svešteničke ljubavnice158

Na stranu raskoli, u bilo koje doba postoji samo jedan papa, ali je tokom vekova
bilo miliona skromnih sveštenika. Za razliku od papskih miljenica Teodore i Marocije,
Vanoce i Đulije, te ljubavnice nisu mogle da očekuju ni bogatstvo ni povlastice. Umesto
toga, suočavale su se sa strogim zakonima, društvenom osudom i surovim materijalnim
teškoćama svešteničkog života, koji je pružao najbednija sredstva za izdržavanje.
Danas se procenjuje da je oko dvadeset do trideset odsto svih rimokatoličkih
sveštenika seksualno aktivno u relativno stabilnim vezama sa ženama; to jest, imaju
ljubavnice. Mnogo toga o ovim vezama zaprepašćuje, posebno kako su dobro prikrivene
i koliko ih često i crkveni zvaničnici i pastva tolerišu, često ih i prećutno prihvatajući.
Manje prijatan aspekt tih zabranjenih odnosa odnosi se na stepen koristoljubivosti
prestupničkog sveštenika. Kao muškarac različit od laika i iznad njih, on svoj uzvišeni
položaj može da zloupotrebljava da bi uticao na žene i zavodio ih, a obično su to
katolikinje koje upoznaje pri obavljanju svojih dužnosti. Ređe, a isto tako iznenađujuće,
neke žene biraju sveštenike, koristeći njihovu usamljenost i ranjivost. Ali bez obzira na
to koja strana inicira vezu, kad god se pojave problemi, crkva bez izuzetka stoji uz svog
zabludelog sveštenika, a ne uz napaćenu katolikinju.
Savremena crkva zapravo podstiče i olakšava seksualne odnose svojih sveštenika,
reagujući jedino na najsablažnjivija kršenja svešteničkog celibata. Čak i tada, obraća
158Glavni izvori za ovaj odeljak su: James F. Colaianni, Married Priests & Married Nuns (New York: McGraw
Hill, 1968); ”Good Tidings: Ministry for Women and Priests in Relationships“, available at
http://www.recoveringcatholic.com/goodtide.html: Annie Murphy i Peter de Rosa, Forbidden Fruit: The
True Story of My Secret Love Ajfair with Ireland's Most Powerful Bishop (Boston: Little, Brown and
Company, 1993); David Rice, Shattered Vows: Priests Who Leave (New York: Wm. Morrow and Co., Inc.,
1990); A. W. Richard Sipe, A Secrel World (New York: Brunner/Mazel, 1990); A. W. Richard Sipe, Sex,
Priests, and Power: Anatomy of a Crisis (New York: Brunner/Mazel, 1995); Terrance A. Sweeney i Painela
Shoop Sweeney, What God Hath Joined (New York: Ballatine Books, 1993); kao i novinski članci o
ljubavnoj vezi Eni Marfi s irskim biskupom Ejmonom Kejsijem.
pažnju tek kada obelodanjivanje u javnosti otvori problem. To ima strateškog smisla.
Dok god sveštenički celibat ostaje zvanična doktrina, crkveni zvaničnici moraće da
progledaju kroz prste svojim kolegama za seksualnu neobuzdanost ako žele da zaustave
krvarenje koje pustoši svešteničke redove dok duhovnici napuštaju crkvu da bi se oženili
ili redovno upražnjavali seks. A da bi zaštitili crkveni novac, moraju da nastave
višemilenijumsku strategiju proganjanja žena koje su u vezi sa sveštenikom i otuda i
svešteničke dece.
Jedan od crkvenih trikova bio je skrivanje iza složene definicije celibata kao
nevenčanog stanja, umesto onoga što se stvarno podrazumevalo: uzdržavanja od seksa.
Druge, praktičnije strategije pružaju seksualno aktivnim sveštenicima način da se snađu.
Najčešća strategija bila je u tome da sveštenik ljubavnicu s kojom živi predstavlja
kao domaćicu. Neki biskupi i dalje tu strategiju predlažu sveštenicima koji se bore sa
celibatom.159 A kad nastanu nevolje, često u vidu neželjene trudnoće, crkva pokreće
mehanizme kojima će pomoći preplašenom svešteniku, a ne njegovoj nezgodnoj
ljubavnici koja traži novčanu podršku. Crkva će mu često pomoći da utekne na
odsustvo, da bi na miru razmislio o svom položaju. Crkveni savetnici nekada nagoveste
da je pobačaj, doktrinarno gnusni čin, manje sablažnjiv od rođenja deteta kome je otac
sveštenik. (Nekadašnji sveštenik i naučnik Ričard Sajp opisuje pobačaje fetusa čiji su
očevi sveštenici kao jednu od „najsmrtonosnijih tempiranih bombi koje otkucavaju“
američkoj katoličkoj ckrvi.)160 Crkveni advokati vrše pritisak na ljubavnicu da potpiše
pravne dokumente koji joj obezbeđuju bednu pomoć u zamenu za njeno ćutanje o
detetovom očinstvu. Crkveni sudovi listom iskrivljuju činjenice da bi minimizirali
ljubavničine novčane zahteve od crkve, i da bi izbegli publicitet.
U klasičnoj studiji Prekršeni zaveti: sveštenici koji napuste crkvu, bivši sveštenik
Dejvid Rajs objašnjava kako crkva na kršenja celibata odgovara kombinujući poricanje i
prikrivanje. Poricanje je, međutim, „naprosto nezreo odgovor“, a čuvanje tajni, u ovom
slučaju iz podvrste ružnih porodičnih tajni, osujećuje napore da se istraže i reše problemi
koji su ih uopšte i izazvali. „Ali tajne u ovoj velikoj porodici, ujedinjenoj u Hristu,
posebno su razorne… a seme crkvene patologije, nemira i nezadovoljstva, klija“,
zaključuje Rajs.161
Život s takvim lažima strahovito je mučan. Posle dvadeset pet godina, holandski
sveštenik Vilem Berger i njegova ljubavnica, Henrijet Rotgering, prekinuli su ćutanje
koje ih je štitilo od posledica njihove veze. Vodeći sveštenici i laici u njihovoj diocezi
bili su im saučesnici – pretvarali su se da je Henrijet samo Vilemova domaćica i
sekretarica. „Između nas postojao je određeni sporazum“, priseća se. „Znali su, ali nisu o
tome govorili. Mnogi su sveštenici dolazili u naš dom na obede.“162

159Sipe, A Secret World, 75.

160Sipe, Sex, Priests, and Power, 124.
161Rice, 129.
162Ibid., 118.
 Jedan francuski sveštenik suviše je dugo čekao dok nije progovorio. „Ja sam
bednik“, oboleo od raka, tugovao je kajući se na samrtnoj postelji. 163 Ljubavnicu je
napustio iz kukavičluka, bojeći se da će mu ugroziti karijeru. Ljubavne veze sa
sveštenicima nesrazmerno pogađaju žene, ističe Dejvid Rajs.
Zanimljivo je da je u pet godina između Tajnog sveta (1990) i Seksa, sveštenika i
moći (1995), naučnih studija koje je napisao o sveštenicima i celibatu, Ričard Sajp
uvećao procenu o procentu u kojem se javljaju sveštenici s ljubavnicama. Ranije ih je
bilo jedna petina. Sada je jedna trećina. Sajp analizira ono što naziva Grili sindromom, a
što je zaplet u nekoliko bestselera iz pera oca Endrua Grilija. Radi se o sledećem:
Grilijevi sveštenici veruju da moraju da imaju seksualni odnos sa ženom, iskuse mučni
duhovni konflikt koji to izaziva, a onda se odreknu i seksa i žene, i vrate se životu u
celibatu, težeći da postanu episkopi.
Na nesreću, kao što pokazuje Sajp, taj isti scenario često se odigrava u stvarnom
životu. Žena postaje sredstvo za sveštenikov lični ili duhovni razvoj i, daj Bože, njegovo
spasenje. Uzajamnost i ravnoteža između dvoje partnera retko se javljaju u tim
odnosima. Jedna odbačena žena uporedila je sebe s nekom Grilijevom junakinjom i
poverila se: „Grili tek ima da se pozabavi onime što zadesi ženu kad je sveštenik odbaci
pošto je od nje stekao iskustvo.“164
Danas su svešteničke ljubavnice uglavnom katolikinje koje svoje ljubavnike
upoznaju u crkvi, na ispovesti, u savetovalištima, ili pri parohijskim aktivnostima poput
nedeljne škole. Često su udate i neprivlačne, i nisu u položaju da postavljaju mnogo
zahteva. Ali neke su od tih žena neudate, a neudate žene imaju različite interese i
očekuju više. Često očekuju da ih priznaju za ono što i jesu – svešteničke ljubavnice.
Čak se usuđuju i da se nadaju, a nekada navaljuju tražeći konačno i brak.
Nipošto nisu sve žene pasivne žrtve. Kako je sveštenički celibat bio ideal s dugom
tradicijom, sveštenici su postali – u svojim očima, kao i u očima katolika uopšte – ljudi
iz različite sfere postojanja. Ideja o muževnom, nedodirljivom svešteniku koji živi u
celibatu, nekim se ženama čini kao romantična i uzbudljiva – ukratko, kao izazov.
Neki sveštenici odlično su svesni svoje privlačnosti, i besramno je koriste da bi
zaveli žene koje svoju ranjivost odaju na ispovesti i u savetovalištima, ili koje, za vreme
parohijskih događaja, nekako nagoveste da stoje na raspolaganju. Druge sveštenike,
uprkos najboljim namerama, savlada čežnja za lepom ženom, ili sve veća naklonost
prema slaboj žena koja im pokloni poverenje a koju su intimno upoznali.
Obično, ljubavnice imaju tu prednost što poseduju znatno veće seksualno iskustvo.
Ali to im ne pruža nikakvu zaštitu od emocionalnog vezivanja i bola koji prati raskid. Te
žene, takođe, osećaju i nesnosni teret moćne crkve, čije neodobravanje prvenstveno pada
na ljubavnice a ne na njihove svešteničke partnere u grehu.
Crkvene vlasti obično održavaju tri pretpostavke o svešteničkim ljubavnicama.
Najpre, svaka žena koja spava sa sveštenikom jedino sebe treba da krivi za svoj položaj,
jer je upotrebila svoje erotske moći da ga namami da s njom stupi u seksualni odnos.
163Ibid., 119.
164Sipe, A Secret World, 233.
Drugo, srećna je što je u vezi s božjim čovekom, i svoju zahvalnost treba da izrazi
ćutanjem. Treće, ima bogomdanu moć da svog ljubavnika spasi ljubavlju i žrtvom. Treba
da je zadovoljna, a ne ojađena, ako on uvidi koliko mu njegov poziv znači i stoga
raskine njihovu vezu.

Eni Marfi

Amerikanka Eni Marfi jedna je od nebrojenih žena koje su volele sveštenike.

Ejmona Kejsija, biskupa od Kerija i dalekog rođaka svog oca, upoznala je prilikom
posete porodici u Sjedinjenim Državama. On je tada imao dvadeset devet godina, a Eni
sedam. Aprila 1973, kad je već bila odrasla žena, otac ju je poslao u Irsku, kod Ejmona,
da se oporavi od emocionalnog potresa zbog propalog braka i, nadao se, da povrati
posustalu veru.
Od trenutka kad je Ejmon sreo Eni na Međunarodnom aerodromu Šenon, sam je
bio opčinjen i stao je nju da opčarava. Flertovao je i držao je za ruku. Posle tri nedelje,
vodili su ljubav u parohijskom domu gde je on živeo. Te prve noći, Ejmon je skinuo
svoju izbledelu plavu pižamu i stao, nag i ranjiv, ispred dvadesetčetvorogodišnje
Amerikanke. „Stajao je tako biskup, moja ljubav, bez svešteničkog okovratnika ili
raspeća ili prstena, bez ijednog komada odeće. Veliki opsenar se otkrio. Božić nad
Božićima“, kasnije se Eni sećala. U krevetu, Ejmon je vodio ljubav žustro, uz svu
nevičnost dvadesetpetogodišnjeg celibata. „Primetila sam veliku glad“, pisala je Eni.
„To je bila putena verzija Irske gladi.“165
Sledećeg jutra, dok je posmatrala Ejmona kako oblači biskupsku odoru i odlazi na
misu, Eni se bojala da će je zamrzeti zbog toga što se desilo. Već je počela da se otkriva
zamršenost ljubavi sa sveštenikom. Ejmon je, međutim, imao previše gipku pamet da bi
se odrekao sladostrasnih izleta u putena zadovoljstva, čak i pošto ga je ispovednik tako
posavetovao. Eni je povređena i telom i dušom, tvrdio je Ejmon. Jedino je duboka ljubav
– njegova – može zaceliti. „Ovo je prelazni period u tvom životu i neko te mora pratiti
na tom putovanju i pomoći ti da se suočiš s opasnostima“, rekao je Eni dok je
zadovoljno pijuckao brendi. „Da je Bog ovde, odobrio bi što činim.“166
Veza je napredovala. Ejmon se dugo molio pre nego što bi došao u Eninu spavaću
sobu. Onda su vodili ljubav i šalili se jedno s drugim. Ejmon bi navodio Sveto pismo da
opravda šta čini. Eni se ubrzo zaljubila u đavolastog sveštenika. On je tvrdio da i on nju
voli, ali ju je upozorio da je trajno zaklet na posvećenost pozivu.
Njihov se odnos produbljivao, iako je Eni shvatila da bi je Ejmon napustio na prvi
znak nevolje. Kao da je iskušavala sudbinu ili ga prisiljavala da bira između nje i svog
poziva, prisustvovala je misi i sve vreme netremice ga gledala, plašeći ga i zbunjujući.

165Murphy, 46.
166Ibid., 60.
 U pogledu kontrole rađanja, za šta se Eni zalagala, Ejmon je bio nepopustljiv,
barem u javnosti. „Ako jednom odstupim, makar i najmanje, od katoličkog stava,
moraću da napustim sveštenstvo“, objasnio je. „Crkva će mi oprostiti, Eni, kakve god
grehe da počinim: ubistvo, krađu, preljubu. Ali jedna nesmotrena rečenica [na primer,
prihvatanje kondoma ili kontraceptivne pilule, ili dovođenje u pitanje zabrane koju je
crkva na njih stavila] i to bi bio kraj svim dobrim delima koja činim.“ 167 (U Sjedinjenim
Državama, jezuita Terans Svini takođe će zaključiti da je to crkveni modus operandi.)
Jedne noći, raspomamljen od požude, Ejmon je spustio Eni na pod ispred svoje
spavaće sobe, pod predstavom prve stanice na putu za Golgotu: Isus je osuđen na smrt.
Ispovedio joj se, zabrinuto, da čak i za vreme mise ne može da prestane o njoj da
razmišlja. A onda je Eni zatrudnela. Ejmon je isprva reagovao kao da je to užasna
tragedija. Izneo je pretpostavku da je neku drugi muškarac otac. Zatim, u zapanjujućem
preokretu, poželeo je da vode ljubav.
Eni je umirila svog ljubavnika rekavši mu da ne očekuje da se oženi njome ili da
napusti sveštenstvo. Kad je ljudima rekao da je bila u vezi s nekim dablinskim
hotelijerom, i da je sada „u neprilici“, ona je tu priču potvrdila. Čak je pristala i na
Ejmonovo navaljivanje da u svom srcu pronađe Boga i nekoj katoličkoj porodici dozvoli
da usvoji bebu. Tom žrtvom, uveravao ju je, okajaće svoje grehe, i njegove takođe, što je
otac tog deteta.
Ali kad je u naručje uzela malog Pitera, Eni se pokajala što je dala svoj pristanak.
Ejmon, koji nije više bio nežan i pun razumevanja, naredio joj je da se otarasi „toga“ –
ona nije, rekao je, moralno podesna da bude majka. Kad se Eni usprotivila, Ejmon ju je
prebacio u dom za neudate majke, gde su kaluđerice, postupajući po njegovim
naređenjima, odbile da je na odgovarajući način leče kad joj se pojavio krvni ugrušak, a
kasnije i infekcija. Sve to vreme, on je vršio pritisak da potpiše dokumenta o Piterovom
usvajanju.
Eni je, međutim, odbila, i s gorčinom se podsetila kako je čak i sv. Avgustin
ponosno priznao svog nezakonitog sina i nazvao ga Adeodat, „Darovan od Boga“. Kad
je odlučila da napusti Irsku i Pitera povede sa sobom natrag u Sjedinjene Države,
Ejmonju je odvezao do aerodroma u svom mercedesu i pružio joj dve hiljade dolarauz
upozorenje da ih štedljivo troši, jer je to sve što ima.
Neverovatno, ali njihova se veza nije tu završila. Šest meseci kasnije, Eni i njeni
roditelji vratili su se u Dablin, a ona je ponovo stupila u seksualne odnose s Ejmonom.
Eni je podozrevala da njen otac zna za to, ali da je rešio da im da i vremena i prilike da
odrede šta će ubuduće. Nije mu dugo trebalo da shvati da Ejmon nikada neće izabrati
Eni i odreći se ambicije da postane poznat kao spasitelj Trećeg sveta. Ta ga je ambicija
navela, osim ostalog, da predsedava društvom zvanim Trocaire – što na irskom znači
„samilost“ – koje je prikupljalo sredstva za pomoć siromašnima u Trećem svetu.
Ponovo u Ejmonovoj postelji, Eni je odbila da prizna poraz i ostala je u Irskoj sve
dok, kao i njen otac, nije zaključila da on nikada neće napustiti crkvu. Ejmon se žestoko

167Ibid., 135.
naljutio što ona namerava da povede Pitera natrag u Sjedinjene Države, i svoj gnev
izrazio preko škrte pomoći za izdržavanje deteta. Pitanja novca, odnosno nedostatka
novca i Ejmonovog odbijanja da prizna Pitera, kojeg je zavoleo, nikada nisu razrešena.
Šesnaest godina kasnije, kad je Ejmon bio u poseti Sjedinjenim Državama, Piter ga
je sačekao iz zasede. Ejmon je odvojio četiri minuta za učtiv razgovor sa sinom – kako
je? na koji univerzitet planira da ide? – a onda ga je otpustio. Piter je bio očajan koliko i
ljut, i odlučio je da pokrene parnicu protiv oca. U međuvremenu, Eni je tražila – i dobila
– konačnu isplatu od 125.000 dolara. Ona i Ejmon proveli su krišom poslednju noć
zajedno, iako je živela s drugim čovekom. Kasnije, Eni je u Irskoj tužila Ejmona u
Piterovo ime. Parnica je uništila Ejmonov ugled i karijeru. Sa biskupskog položaja
povukao se 1992, i podneo je izjavu kojom Pitera priznaje za sina i žali zbog štete koju
ju naneo njemu i njegovoj majci, Eni Marfi. Ejmon je takođe priznao da je, da bi umirio
i ućutkao Eni, onih 125.000 dolara ukrao od Trócaire, iz sredstava namenjenih za
siromašne iz Trećeg sveta. Bogati parohijani brzo su mu priskočili u pomoć i isplatili
ukradeni novac.
Ejmon, stvarno izgnan iz Irske, povukao se u crkvu sv. Josifa u Redhilu, u Sariju.
Eni Marfi je napisala knjigu u kojoj je obelodanila, sa opscenim pojedinostima,
napredovanje njihove veze i njen neugodni kraj. Međutim, 1999. izrazila je žaljenje što
je rekla previše: „Ejmon je imao takav pobednički duh i sada verujem da je on čovek bez
zemlje“, rekla je.168
Skandal Ejmona Kejsija podsetio je ljude na otkrića o drugim biskupima i drugim
sveštenicima, u Irskoj i drugde, koji su isto tako bili u ljubavnim vezama, postajali očevi
dece koju su pokušavali da daju na usvajanje i – pribegavajući staroslavnoj strategiji
crkve za uključivanje žena u njihove živote – predstavljali svoje ljubavnice kao
domaćice. Ejmon Kejsi nije bio izuzetak – samo je njegov slučaj upadljivo „izdvojen“, a
on izopšten.
Otac Pet Bakli, sveštenik u Lamu, u Severnoj Irskoj, vodi grupu za međusobnu
podršku koja okuplja Irkinje u romantičnim vezama sa sveštenicima. Baklijeva iskustva
sa gotovo stotinu ožalošćenih klijentkinja potvrđuju da je crkva kratkovida i da je se tiču
samo sopstveni interesi. Ćutanje nije samo zlatno – već je i nužno. Kad se ljubav otme
kontroli, biskup (koji je možda i sam u istoj situaciji) poziva svog bludnog sveštenika i
prekori ga ili ga prebaci u drugu parohiju daleko od ljubavnice. „Zapravo nikada nisam
čuo da su nekog sveštenika osudili“, izveštava Bakli. „Glavni interes jeste da se zaštiti
dobro ime crkve.“169
Baklijeva analiza zamršenog pitanja u vezi sa odnosom između sveštenika i
njegove ljubavnice potpuno se podudara s drugim sličnim analizama u Irskoj (koju papa
Jovan Pavle II naziva „stenom vere“) i drugde. Na primer, irski sveštenik otac Majkl
Kliri zaveo je sedamnaestogodišnju Filis Hamilton pošto je saslušao njenu ispovest.
Započeli su vezu iz koje se rodilo dvoje dece. Posle rođenja prvog deteta, Kliri je prisilio
Filis da dete da na usvajanje. Filis je naposletku napustila Irsku i potražila bolji život u
168John Bums, ”Casey Calls for Peaceful Retirement“, Sunday Times (London), Jan. 31, 1999.
169Bill Wigmore, ”The Sins of the Fathers“, New Statesman (London), Oct. 4, 1996.
Sjedinjenim Državama, a Rosa, svoje drugo dete, povela je sa sobom. Kliri ju je zasuo
izbezumljenim pozivima i pismima. Preklinjao ju je da se vrati u parohijski dom i
obećao da Ros može s njima da živi. Posle izvesnog vremena, Filis je pristala. Kliri je
često ukazivao na druge sveštenike čije su domaćice samohrane majke takođe bile i
njihove ljubavnice.
Posle Klirijeve smrti gotovo dve decenije kasnije, Filis se obratila crkvi za savet.
Strogi crkveni zvaničnici stavili su joj do znanja da nemaju nameru da joj pomognu, i
samo su želeli da ona i njen nezgodni sin nestanu.
Širom sveta, stotine hiljada sveštenika imaju ljubavnice, bilo domaćice koje s njima
žive, bilo udate ili neudate parohijanke, ili, povremeno, kaluđerice koje su upoznali u
toku bogosluženja. Svaka je ljubav jedinstvena, ali ne i kontekst.
U slučaju udate ljubavnice, veza je često manje bolna. Ona razume da ne može da
očekuje ništa više od onoga što ima. Ona takođe manje rizikuje, zato što su se katolički
muževi pokazali zaprepašćujuće fleksibilnim kad je reč o deljenju žene sa sveštenikom.
To je odraz njihove empatije prema muškarcima koji su prisiljeni da se zakunu da neće
imati seksualne odnose, njihovog dubokog poštovanja čak i prema grešnim
sveštenicima, ili njihovog olakšanja što ženina vanbračna veza neće ugroziti njihov brak.
Neudate ljubavnice koje ne žive sa sveštenikom očekuju mnogo više od svog
ljubavnika nego potajno vođenje ljubavi. One često predlažu ili čak i zahtevaju brak. Za
njihove ljubavnike, to može biti opasna i zastrašujuća teritorija. To podrazumeva da
treba da prekrše svoj zavet i napuste ne samo svoju profesiju, već i institucionalnu
porodicu koja ih je disciplinovala i hranila.
Duhovna su pitanja podjednako goruća za sveštenike, i obavezni celibat potiskuju u
prednji plan njihovih misli, pošto upravo to, iznad svega, ograničava njihove veze. Zašto
je celibat neophodan? zdrav? moralno superioran? duhovno ispunjujući? Pitanja koja
dve hiljade godina muče rimokatoličku teologiju tako poprimaju i lični značaj.
Kad je žena i kaluđerica i sveštenikova ljubavnica, ona i njen partner zajedno se
muče oko takvih pitanja. Oboje ljubavnika nalaze se pred istom moralnom dilemom,
istim odbacivanjem poziva, istim društvenim i institucionalnim prezirom i sramotom i,
iznad svega, istom duhovnom patnjom i tugom. Znatan broj bivših kaluđerica sada
udatih za bivše sveštenike, međutim, dokaz je da su, na koncu, izgledi na ljubav
blagoslovenu svetom tajnom braka često najubedljiviji odgovor.
Teret ljubavi prema svešteniku najteže pada na ljubavnicu koja živi u sveštenikovoj
kući, odnosno na sveprisutnu „sveštenikovu domaćicu“. Ta žena nema drugog života do
njegovog, ona nema drugog doma i tek malobrojne aktivnosti izvan parohijskog života.
Ona je ovaploćenje njegovog greha, stalni i vidljivi izvor njegove sramote, večita
opomena na pogaženi zavet o celibatu i poslušnosti. Ona ima nizak položaj kućne
pomoćnice, i nema nikakvih bračnih prava, iako je na svaki drugi način kao tipična
supruga.
Ali domaćičin sumorni položaj ima i utešnu stranu. Pod pretpostavkom da voli
svog ljubavnika (što nije uvek slučaj), ta žena je povlašćena što živi s njim u
najprisnijim odnosima, zna sve što ima o njemu da se zna, uključujući njegove kolege i
prijatelje, navike i ukuse, poroke i vrline, nežnost dok leži kraj nje mlitav i iscrpljen,
zabrinutost da će neko otkriti njegovu tajnu, grižu savesti što je opak i slab, strah da je
nedostojan poziva zbog kojeg laže i spletkari da bi ga sačuvao.
Paradoksalno, iako je njegova ljubavnica domaćica ona smrtnica koja najprisnije
poznaje njegove ljudske slabosti, sveštenik, uprkos tome, može da je kinji i zastrašuje
koristeći snagu svog moralnog autoriteta. Kakvog moralnog autoriteta? Onog koji
poseduje zato što je rukopoloženi sveštenik, upućen u velike hrišćanske istine i tajne.
Mnogi sveštenici naopako upotrebljavaju taj autoritet kao toljagu, naročito u vezi sa
ljubavnicom – uzmimo, na primer, pretnje pape Aleksandra VI da će ekskomunicirati
svoju voljenu Đuliju ako nastavi da posećuje svog muža, i način na koji je biskup Ejmon
Kejsi prisilio Eni Marfi da preda bebu kao kaznu za greh što ga voli.
Čak i kaluđerice osete nešto od tog moralizatorskog zlostavljanja; iako su i one
zavetovane Bogu, one su samo žene, i otuda neprikladne za rukopoloženje. Isto tako,
kad kaluđerica počini telesni greh, njeni su pretpostavljeni često manje trpeljivi, manje
voljni da njenu grešnost pripišu nesavladivoj prirodi, manje spremni da krive njenog
partnera.

Luiz Juševic170

Neke žene u tajnim vezama sa sveštenicima odbacuju etiketu „ljubavnice“. Veruju

da se tako omalovažava priroda njihove veze, i poriču valjanost obaveznog celibata koji
im odriče udobnost svete tajne braka. „Majkl je bio moj muž, a ja njegova žena“, uporna
je pedesetčetvorogodišnja Amerikanka Luiz Juševic, koja je 1994. izgubila svog
dugogodišnjeg partnera jezuitu na kojeg je izvršen atentat u Belfastu.
Nekoliko nedelja uoči njenog šesnaestog rođendana, Majkl je ušetao u Luizin život
kao asistent za filozofiju na drugoj godini njenih studija na Univerzitetu u Čikagu. „Bio
je prelep“, seća se, „preko sto osamdeset centimetara visok, krupne građe. Imao je divne
plave oči, neobične oči poput plavog satena koje bi se skupile kad se smejao, i čudesan
smeh.“
Zrela za svoje godine Luiz više se zainteresovala nego zagrejala za
tridesetdvogodišnjeg asistenta koji kao da je oko sebe podigao odbrambeni bedem.
„Kladim se da ga možeš osvojiti“, primetila je jedna prijateljica. Prihvativši izazov, Luiz
se opkladila u pet dolara da zbilja može da „osvoji“ Majkla, i počela je da ga progoni.
Stali su povremeno da se sastaju, ali Luiz tvrdi da dok nije napunila osamnaest godina,
nije imala pojma da je on jezuita ili čak i sveštenik.
Dan uoči njegovog trideset četvrtog rođendana, Majkl ju je posadio na stolicu i
rekao: „Sada ću ti reći od čega se izdržavam.“ Luiz je bila tako preneražena da je dve

170Svi podaci o vezi Luiz Juševic s Majklom dobijeni su putem elektronske prepiske i telefonskih intervjua 1.
januara 2001, i krajem januara 2001.
nedelje odbijala da govori s njim. „Plašila sam se da ću otići u pakao“, priseća se. Ubrzo,
međutim, pomirila se s time da živi kao devojka jednog jezuite.
Kad je Luiz napunila devetneast godina, ona i Majkl počeli su da žive zajedno u
jednom stanu u četvrti Hajd Park, i upravo su tamo prvi put vodili ljubav. Majkl, koji je
već imao drugih ljubavnica, nametnuo je spori tempo. Tek kad je spoznao da je Luiz
spremna, predložio je seks. Ona se za tu novu pustolovinu pripremala čitajući priručnik
o seksu. „Bio je zelene boje i nije imao korice“, kaže. „Pala sam s kauča dok sam ga
čitala, ali te smo noći prvi put vodili ljubav.“
Njihov je seksualni život komplikovala Majklova griža savesti. Isprva je osećanja
otupljivao prekomernim pićem. Ali kad je Luiz napunila dvadeset jednu, Majkla je
pozvao njegov jezuitski starešina i postavio mu ultimatum: Imaš dvadeset minuta da
odlučiš, ili ćeš se odreći flaše ili jezuita. Majkl je izabrao trezvenost i sledeća tri meseca
proveo je u rehabilitacionom centru u Minesoti. Kasnije je postao član udruženja
Anonimnih alkoholičara.
Trezan i hladne glave, međutim, nelagodno se osećao zbog duhovnih i
profesionalnih implikacija njegovog ljubavnog života, a Luiz se njihovog seksualnog
života u to vreme seća kao „stvarno strašnog“. Čak ni vernosti nije bilo. Pošto ju je
Majkl prevario s drugom ženom, Luiz mu je uzvratila prevaru s drugim muškarcem, koji
ju je oplodio. Kao pobožna katolikinja, nije htela ni da razmatra pobačaj, i 1969. rodila
je sina, Džeja, kojeg je dala na usvajanje.
Luizina plodnost postala je goruće pitanje. Ona je htela Majklovu bebu. Majkl to
nije želeo. Konačno, 1970, Luiz je raskinula i upozorila ga: „Hoću da imam dete. Udaću
se za prvog čoveka koji me zaprosi.“
Taj je čovek bio veoma zgodan ali težak. Njen je brak, Luiz je počela da veruje, bio
božja kazna zato što je spavala sa sveštenikom. Deset nesrećnih godina kasnije, uz troje
dece, Luiz je napustila muža. Dve nedelje potom, avgusta 1980, ona i Majkl su se
zajedno preselili.
Poslednjih četrnaest godina njihove veze bile su znatno bolje od prvih šest. Oboje
su bili sazreli, a Luiz nije više bila „stvorenjce“ koje je obožavalo Majkla. Sada je bila
majka troje dece koja su Majkla zvala „tata“, a njihov se zajednički život činile su
uobičajene prozaičnosti: kuvanje i kupovine, svađe i vođenje ljubavi, briga o deci.
Uprkos tome, njihov je životni stil bio neobičan. Skoro svi njihovi prijatelji bili su
sveštenici i njihove ljubavnice. Majklova porodica bila je oštro podeljena oko Luize:
njegov otac ju je osuđivao kao Jesavelju i kurvu, dok je majka uporno ponavljala da
jedino Luiz održava Majkla pri zdravom razumu. Gledajući unazad, Luiz uviđa, život im
se vrteo oko laganja i učenja dece da lažu. Luiz se grozila tog vida svog postojanja. „Ne
volim laganje, život u laži, to što sam čitav život posvetila laganju“, sada govori s
velikom gorčinom.
Pored složenog mehanizma održavanja njihovog dvoličnog života, suočavali su se i
s drugim preprekama. Najpre, Majkl je stanovao u Milvokiju i putovao je do Luiz i dece
u Čikagu jedino četvrtkom, da bi ponovo otišao u nedelju. Drugo, aktivno je radio na
prikupljanju obaveštenja za Irsku republikansku armiju, što ga je konačno koštalo
života. Luiz ga je pratila na nekim od putovanja u Irsku, i krijumčarila je kondome i
kontraceptivne pilule, koji su bili zabranjeni.
U centru njihove duge veze, međutim, bio je Majklov poziv. „Pola mojih prijateljia
su sveštenici na čelu parohija i njima je bolje jer ih neko voli i podržava ih“, Luiz
izjavljuje. Ubeđena je da su jezuitski zvaničnici znali sve o njoj. Ništa nisu radili,
međutim, dokle god njihova veza nije imala uticaja na Majklovu službu i njegov
ljubavni život nije izazvao javni skandal.
Majkl je retko bio u konfliktu sa samim sobom, i zgodno je – i ironično –
redefinisao svoj zavet. Celibat je dar od Boga, i otuda ne i način života koji treba
nametnuti sveštenicima. Čednost znači vernost jednoj osobi – Luiz. Siromaštvo nije
važno za američke jezuite, za koje je primetio da svi žive veoma dobro. Poslušnost
duguju glavnom starešini, a ne papi, posebno ne Jovanu Pavlu II, kojeg je prezirao kao
„Antihrista“. Što se tiče Hrista, Majkl je verovao da se doživljavanjem snažnog orgazma
„najviše što možete približavate poimanju jačine Božje ljubavi“.
Majkla su samo jednom, 1992, obuzele sumnja i griža savesti. Onda je pozvao Luiz
da objavi da će je učiniti časnom ženom i da će se oženiti njome. „Rekla sam mu da
neću da budem časna“, smeje se Luiz. „Mislim da je Majkl bio samo uplašen da ću
pobeći s jednim od naših prijatelja, iako je on zapravo bio homoseksualac.“ Luizina
odluka bila je laka. Previše je dobro znala da bi Majkl bio izgubljen da nije jezuita.
Takođe je znala da je napuštanje reda veliko iskušenje za jezuite, i da su oni koji su to
učinili u svet laika ušli ogorčeni, poniženi i odbačeni.
Na Majklovoj „uštogljenoj jezuitskoj sahrani“, Luiz je sedela s njegovom
porodicom. Njoj i njenoj deci, međutim, bilo je zabranjeno da prisustvuju prijemu i
bdenju. Kao i milioni ljubavnica, nije imala nikakvih prava na svog mrtvog ljubavnika.
Šest godina posle Majklove smrti, Luiz je i dalje tugovala. Iznad svega, nedostajalo
joj je njegovo društvo. „Ja sam intelektualno biće“, rekla je, „a moj ponos i moja radost
je moja analitička sposobnost. Majkl je ispunjavao sve moje potrebe.“
Luiz je bila prisiljena da postane nezavisnija. Majkl joj je ostavio samo pet hiljada
dolara, i ponovo je morala da zarađuje za život. Mnogo gore, nesigurnost njenog novog
života kao samice bila je „jeziva, kao emocionalno mučilište“.
Luiz i dalje oseća kako je zove sveštenstvo. „Čak sam i služila misu, a zidovi se
nisu srušili“, seća se. „A na kraju krajeva, veoma sam zadovoljna što sam u svom životu
imala Majkla.“

Pamela Šup

Neke svešteničke ljubavnice zadovoljne su svojim tajnim vezama. Nekoliko ih se

konačno uda za svog ljubavnika, pošto on povuče svoj zavet i vrati se u „svet“. Iskustvo
jednog jezuita koji se zaljubio ali je do svadbene noći čekao da spava sa svojom ljubavi
pokazuje kako crkva, u ovom slučaju Isusovo društvo, postupa s takvim nedozvoljenim
ljubavnim osećanjima.
Otac Terans Svini bio je jezuita dvadeset tri godine kad je upoznao glumicu Pamelu
Šup, pripadnicu sajentološke crkve koja je duhovnu utehu tražila u preobraćenju u
rimokatolicizam. Teri i Pamela sebe vide kao arhetipski primer parova kroz vekove čija
bi se romantična ljubav nasukala na stene celibata. „Iza svakog izmučenog sveštenika…
nalazi se sama žena… u tmini“, pišu. Ta žena ima slabu kontrolu nad onim što se
događa. On se, a ne ona, zaredio, te je ona prisiljena da čeka, izolovana i usamljena,
zabrinuta za svoju budućnost, i u strahu od odluke svog sveštenika.
Pamela i Teri su se upoznali i zaljubili jedno u drugo dok su oboje prolazili kroz
lične krize. Njega su posebno mučili rezultati ispita iz porekla i istorije svešteničkog
celibata, a to je bila ustanova za koju je počeo da sumnja da je neetična i nehrišćanska.
Crkva je više prezirala zaljubljene sveštenike nego ljude koji zlostavljaju decu. „Zašto
nam naši učitelji bogoslovija nisu rekli da su oženjeni sveštenici i njihove žene koji
odbiju da se pridržavaju obaveznog uzdržavanja prisiljavani da napuste svešteničke
redove, tučeni, zatvarani, a nekada čak i ubijani“ pitao je svog duhovnog savetnika.171
Teri je, međutim, voleo crkvu, jezuite i svoj poziv. „Kao da te volim podeljenog
srca, Pam“, poverio se. Najzad je odlučio da napusti jezuite, ali je odlagao preduzimanje
konačnih koraka. Onda su mu jezuiti iznenada naredili da obustavi istraživanje o
celibatu. Teri je toliko bio zaprepašćen nepravednošću te odluke da se posle dvadeset
četiri godine oslobodio Društva.
Ali ne i crkve, od koje je tražio inkardinaciju, pravo da služi kao sveštenik. Odlazio
je iz crkvene zajednice, ali postepeno, u fazama.
Dok se Teri bavio tim izuzetno teškim prelazom od jezuite u običnog sveštenika,
Pamela se borila s drugačijim demonima. Bila je usamljena, i nije imala pristup
Terijevom blistavom društvenom životu na ručkovima, dobrotvornim skupovima i
večerima s prijateljima i parohijanima. Postala je ljubomorna i ljutita, i tako seksualno
frustrirana da se i dalje s tugom seća kako ih je Terijeva posvećenost celibatu sprečavala
da izraze strasnu ljubav koju su osećali jedno prema drugom. Čeznula je za čitavim
njegovim telom, ali je prihvatala poljupce za laku noć jer je znala da bi potkopala
sopstveni lični integritet ako bi spavala s njim, a i Terijev kredibilitet dok javno govori o
svešteničkom celibatu.
Tokom dve godine <dok je čekala da joj se reši sudbina, Pamela je sebe videla kao
tek jednu osobu u vekovima dugom nizu očajnih sveštenika i njihovih žena koji su se
držali „očajničke nade da će se nekako, na neki način, istorija promeniti, da ćc sve
ispasti dobro“.172 Sećala se oca Franka Trombota, italijanskog sveštenika koji je dvadeset
godina proveo u tajnoj ljubavnoj vezi, i više nije mogao da podnese ni patnju zbog
življenja odvojeno od ljubavnice ni dvoličnost prikrivanja njihove veze. Obesio se 26.

171Sweeney i Shoop, 63.

172Ibid., 223.
januara 1985. i u oproštajnom pismu objasnio: „Daleko sam ga poneo i dugo sam nosio
svoj krst: sada padam pod krstom.“173
Pamelina je ogorčenost zatrovala njenu vezu s Terijem. Ljutila se je što on
ledničkom sporošću preduzima korake da promeni svoj život, a on je uzvratio da se
nakon dvadeset četiri godine koje je proveo kao jezuita, kreće krupnim koracima, i to
veoma brzo. Na kraju je počeo da prihvata Pamelinu čežnju za seksom. Umesto krivice
zbog sopstvene žudnje, osećao je radost što mu je Bog podario tu ljubav. Jedne noći,
strgao je Pameline gaćice od crne čipke i obgriio njenu nagost iako i dalje nije mogao da
prihvati seksualne odnose izvan braka.
Pamelino dugo čekanje okončano je narednog Uskrsa, kad ju je Teri zaprosio.
Venčanje je bilo slatko-gorko. Terijev najstariji brat odbio je da mu bude kum zato što je
prekršio zavet i ostavio i jezuite i, tada, sveštenstvo uopšte.
Mnogi su prijatelji izbegavali Pamelu kao zavodnicu koja ga je odmamila od Svete
Majke Crkve. Nadbiskup Mahoni čak je zabranio Teriju da se pričešćuje sve dok
istrajava u svojoj „nepropisnoj kanonskoj vezi“ – to jest, dok se ne razvede od svoje
nove žene.174
Otkada su se venčali, Pamela i Teri rade kao savetnici za Dobre vesti, neprofitnu
organizaciju osnovanu 1983. za podršku sveštenicima i ženama s kojima su u
romantičnoj vezi.175 Karakteristično je da su Dobre vesti osnovane posle samoubistva
žene koju je upravo ostavio sveštenik-ljubavnik.
Dobre vesti, jedna od brojnih takvih organizacija širom sveta, odlikuje se
realističnim, praktičnim pristupom. U isto vreme čuva katoličku perspektivu i shvatanja
i definiše se kao zajednica za brigu o dušama. Misija im je da rade i na duhovnim kao i
na psihološkim i emocionalnim rešenjima, što znači da oni koji traže pomoć moraju
„pred Bogom da razaberu kakav je njihov odnos i kakav treba da bude“. Može biti
celibat. A može biti i brak.
„Pravni vodič“ Ronalda A. Sama praktični je priručnik Dobrih vesti namenjen
„majkama ili budućim majkama dece rimokatoličkih sveštenika“. „Vodič“, grubo
otvoren, ima za svrhu da posluži kao sredstvo u borbi protiv aparature koju je crkva
izgradila da pokori te odbačene majke. Niko ko ga pročita neće zadržati nikakve iluzije
o prioritetu koji hrišćansko milosrđe navodno ima u crkvenim stavovima.
Sveštenici ili crkveni zvaničnici često odobravaju pobačaje, iako ih u javnosti
osuđuju. „Sveštenstvu je jako lako da svetovnim licima kažu šta zahteva moralnost“,
opominje Samo, „ali nisu uvek tako artikulisani kada je reč o njima samima.“ Žena se
može naći obavezanom da se pridržava Sporazuma o rastavi ili Nagodbe o rastavi, koji
od nje zahtevaju da od deteta krije očev identitet. Kao što je to činila dve hiljade godina,
institucionalna crkva odvraća sveštenike da ne preuzimaju nikakvu roditeljsku
odgovornost za svoju decu.
173Ibid., 284.
174Ibid., 307.
175Svi navodi u ovom odeljku uzeti su sa vebsajta Good Ttdings,
http://www.recoveringcatholic.com/goodtide.html
 Takva otvorena odbojnost u odnosu na izdržavanje dece potiče od prvobitnih
strahova crkve da bi oženjeni sveštenici crkvene prihode i posede dodeljivali svojim
porodicama. Ako je duhovnik-otac parohijski sveštenik ili pripadnik nekog crkvenog
reda, njegova parohija ili red mogu biti određeni kao su optuženi u bilo kakvom
sudskom postupku protiv njega. Ta činjenica, podjednako zastrašujuća za današnju
crkvu kao i za crkvu u prošlosti, proizlazi iz pravne teorije respondeat superior, što znači
da „institucionalna crkva, budući da ona navodno nadgleda delatnosti svojih zvaničnih
pripadnika, ima finansijsku odgovornost za štetu koju ti zvaničnici nanesu“.
Što se tiče crkvenog prava, Samo piše da „šta god da u teoriji stoji u crkvenim
zakonima, u praksi crkveni sudovi i/ili crkvene istrage kao jedinu svrhu imaju da zaštite
crkvu od finansijske odgovornosti, i da sramotne činjenice prikriju od medija. Crkveni
sudovi i/ili crkvene istrage nisu ustanovljeni da pomažu ženama koje rađaju decu
katoličkih sveštenika“.176
Crkva će angažovati advokate protiv žene koja podnese tužbu, a njihov je zadatak
da je posrame i umanje njene finansijske zahteve. Ti advokati će takođe pokušati da
izdejstvuju Sporazum o rastavi, nagodbu da se ne ide na sud. Pošto sveštenik i
institucionalna crkva žele tajnost isto koliko i razrešenje finansijskih obaveza, ugovoriće
nagodbu o isplati u zamenu za majčino obećanje da neće kontaktirati s medijima ili
nastaviti sudski postupak.
Ljubavničino glavno oružje je užasavanje crkve od publiciteta. Ako pregovori
zakažu, ili sveštenik ili njegovi zastupnici ponude suviše malu novčanu sumu, pretnja
medijskim razotkrivanjem često prodrma crkvene pregovarače da popuste.
Drugi bolni savet tim majkama glasi da crkvu navedu kao su optuženog, „naročito
ako je crkva bila direktno umešana u prikrivanje biološkog oca i od vas i od suda“. U
stvari, „institucionalna crkva skoro uvek preseli oca iz države u kojoj se nalazi majka“.
Kako je to izopačeno i tužno što je crkva, zasnovana na istinama i misterijama malog
dečaka koji je rođen u tako nezgodnim okolnostima da ga je jedino vera u bezgrešno
začeće spasila od žiga vanbračnosti, smislila tolike mehanizme da osujeti pokušaje ćerki
Device Marije da dobiju ono što im po pravu pripada.
U rimokatoličkoj crkvi, uprkos vekovima koji su protekli, malo se šta promenilo.
Sveštenička ljubavnica ostaje drolja jednog čoveka, a njena su deca odvratni plod greha.
Njen ljubavnik ostaje oženjen crkvom koja zahteva celibat i vernost i poslušnost kao
cenu njegovog poziva da hoda Hristovim stopama i služi Bogu.

176Moje naglašavanje.
 ŠESTO POGLAVLJE

Osvajači i njihove ljubavnice

Kad okupacija od stranog neprijatelja sledi ili prati vojno osvajanje, osvajači se
često ustreme na žene iz osvojenog naroda radi seksualnog iskorišćavanja. Poražene i
bez odbrane, te žene često nemaju mnogo sredstava da se odupru svojim napadačima.
Seksualno zloupotrebljavanje potčinjenih žena potiče iz antičkog doba i ostaje i dalje
kao tragična tema u vreme rata i posle, kad vojnici i njihovi civilni saveznici u ime
pobede pokoravaju i neprijateljske civile.
U Novom svetu, kad su zahvaljujući osvajanju, evropski vojnici i kasnije kolonisti
došli u dodir s domorodačkim ženama, ubrzo su usledile i seksualne veze. Obično je
korišćena prinuda, ali bi ponekad cvetala i uzajamna ljubav. Čak i tada, međutim,
zaljubljeni belci gotovo nikada ne bi ni pomišljali da se ožene, i umesto toga ostavljali bi
svoje izabranice na nižem položaju kao ljubavnice.

Španski konkistadori i domorotkinje

Malinče177

Španski konkistadori, pod zapovedništvom Emana Kortesa, 1519. silovito su

prodrli u ogromnu zemlju danas poznatu kao Meksiko. Razorili su hramove, potukli
vojnike cara Moktezume i moćno Astečko carstvo pretvorili u prah i pepeo. Iako su
177Glavni izvori za ovaj odeljak su: Jcrome R. Adams, Liberators andPatriots of Latin America: Biographies
of23 Leaders from Dona Marina (1505-1530) to Bishop Romero (1917-1980) (Jefferson: McFarland &
Company, Inc., 1991); Abel A. Alves, Brutality and Benevolence: Human Ethnology, Culture, and the Birth
of Mexico (Wesport: Greenwood Press, 1996); Joanne D. Chaison, ”Mysterious Malinche: A Case of
Mistaken Identity“, Americas, 32, no. 4 (1976), 514-523; Sandra Cypress Messenger, La Malinche in
Mexican Literature: From History to Myth (Austin: University of Texas Press, 1991); James D. Henderson
and Linda Henderson, Ten Notable Women of Latin America (Chicago: NelsonHall, 1978); Clara S.
Kidwell,“Indian Women as Cultural Medators“, Ethno History, 39, no. 2 (1992), 97-104; Salvador de
Madariaga, Hernan Cortes, Conqueror of Mexico (New York: The Macmillan Company, 1941); James Olson
(ur.), Historical Dictionary of the Spanish Empire, 1402-1975 (New York: Greenwood Press, 1992); Rachel
Philips, ”Marina/Malinche: Masks and Shadows“, u Beth Miller (ur.), Women in Hispanic Literature: Icons
and Fallen Idols (Berkeley: University of California Press, 1983); i Carl Waldman i Alan Wehler, Who's
Who in WorldExploration (New York: Facts on File Inc., 1992).
konkistadori domoroce prezirali kao rasno inferiome pagane, na neke od njih su se
oslanjali kao na tumače kulture, radnike i špijune. Španci su takođe stupali u odnose s
domorotkinjama, ponekad čisto seksualne, ali katkad i složene i prisne. Da su te žene
bile Evropljanke, mogle su da očekuju brak.
Za vreme vojnog i kulturnog pustošenja što je Špansko osvajanje bilo, dvoje
domorodaca isticali su se isto koliko i Eman Kortes, španski zapovednik. To su bili
Moktezuma, astečki car, i Malinče, Kortesova savetnica, diplomatski poslanik i
ljubavnica.
Malinče je Kortesu u njegovim vojnim i diplomatskim ratovima bila tako važna da
su domoroci prestali da prave razliku između njih dvoje i smatrali su ih jednom
nerazdvojivom celinom. Danas Latinoamerikanci kude Malinče kao izdajnicu koja je
odbijala domoroce radi belih osvajača i s Kortesom osnovala mestečku rasu. Prezrivi
naziv malinčista, izveden iz njenog imena, označava svakoga ko je iskvaren stranim
uticajima.
I istorija je naslikala ružan portret Kortesove mlade ljubavnice, varljiv i plitak. Kad
je tridesetčetvorogodišnji Španac prvi put ugledao maloletnu Malinče, opčinila ga je
njena inteligencija i hrabrost. Govorila je nekoliko jezika i mogla je da analizira kulturne
razlike. Nosila je ožiljke prošlosti, bila je suviše zrela za svoje godine i žudela je da
ugrabi svaku priliku koja će poslužiti njenim ličnim interesima.
Žena koju su Španci preimenovali u Malinče rođena je bilo 1502. bilo 1505, u selu
Pajnala, u oblasti Koatsakvalko na poluostrvu Jukatan. Njen otac, izuzetno bogati
cacique, ili domorodački plemić, koji je posedovao čitave gradove i kmetove, umro je
dok je još bila devojčica. Majka joj se preudala, a Malinče je ubrzo dobila polubrata.
Taj je polubrat zapečatio sudbinu Malinče. Njena majka, verovatno uz podršku
svog novog muža, smišljala je plan kako da se otarasi nezgodne Malinče da bi je
polubrat istisnuo kao naslednik bogatstva njenog oca..
Plan je bio klasični primer zamene identiteta. Pošto je umrlo dete jedne robinje,
Malinčina majka sredila je da telo bude sahranjeno. Pošto je smrt oplakala kao da je u
pitanju njena ćerka, požurila je da sada pravno mrtvu Malinče proda u ropstvo. Kada je
ušla u pubertet, Malinče je postala vlasništvo majanskog cacique iz Tabaska, koji ju je
gotovo izvesno seksualno iskorišćavao.
Niko se nije prevario i poverovao da je Malinče obična robinja. Ona je imala
aristokratsko držanje. Očigledno je bila obrazovana, što je često bio slučaj s plemićkim
ćerkama. Za vreme prisilnog boravka na severu, gde se pretežno govorilo astečkim
jezikom nahuatl, naučila je tečno da govori i tim jezikom kao da joj je maternji.
Premda je bila prefinjena i obrazovana, Malinče je ipak bila samo robinja. Nemamo
dokumentarnih zapisa o njenom iskustvu, koje je možda bilo mukotrpno. U najmanju
ruku, mora da je osećala užasan bol i pometenost što su je otrgli iz života aristokratske
naslednice i kao robinju prodali tuđincima.
Posle nekoliko godina provedenih u ropstvu, majanski poglavica koji ju je
posedovao poklonio je Malinče i devetnaest drugih robinja kao ljudsku zalogu mira s
Kortesom, koji je upravo stigao u svoju osvajačku misiju. Španac je primio darove, i
naredio da žene upute u hrišćanstvo i pokrste. To će postati redovni postupak s
domorotkinjama u seksualnom ropstvu. Špancima je tako savest bila čistija dok su te
žene prisiljavali na seksualni čin. Ponekad bi neki od njih omiljenu domorotkinju uzeli
kao ljubavnicu, ali ni neženja je nikada ne bi uzeo za ženu.
Kad su žene pokrštene, Kortes ih je procenio, a onda ih podelio svojim oficirima,
iako su kao i on mnogi od njih bili oženjeni. Malinče mu se učinila kao posebno zgodna
i samouverena, te stoga kao prikladni poklon za njegovog bliskog prijatelja, Alonsa
Femandesa Puertokarera. Ona je krštena (i preimenovana) kao „Marina“, i dobila je
titulu donja, kao oznaku poštovanja. Kasnije, u znak priznanja njenog uticaja na Kortesa,
Asteci su joj dodali počasni sufiks cin. Kako su oni r izgovarali kao /, Donja Marina ili
Marinacin postala je „Malinče“.
Malinčin staž Puertokarerove ljubavnice bio je kratak, pošto ga je Kortes ubrzo
poslao u Španiju da jedno pismo preda španskom kralju. A onda je Malinče uzeo za
sebe.
U svom osvajačkom pohodu, Kortes je protiv sebe imao veoma nepovoljne izglede:
stotine hiljada domorodačkih vojnika spram šest stotina španskih vojnika i momara koji
su se kretali po neprijateljskoj, tuđoj zemlji. Da bi savladao takvu prepreku, Kortes je
mogao da se osloni jedino na svoju opsesivnu ideju da uništi Moktezumu, nadmoćni
španski arsenal oružja, i genijalne savete svoje preduzimljive mlade ljubavnice.
Od samog početka, Malinče je pomagala Kortesovu misiju. A zašto ne bi? Njena
sopstvena bezbednost zavisila je od napora tih nepoznatih ljudi, a nije osećala odanost
prema narodu kojem je po rođenju pripadala, koji ju je napustio, trgovao njome kao
robom, i onda je ponudio kao dar da umilostive čoveka koga su se bojali. Kao Kortesova
ljubavnica, Malinče je i dalje bila robinja, ali je tako očigledno uživala poštovanje i
poverenje, budući upućena u ratna veća svoga ljubavnika, njegove sumnje i strahove, a
ne najmanje i u njegovo žudno telo, da njeno ropstvo mora da se činilo lakim ili čak
slučajnim. Gorka prošlost mora da ju je naučila da joj je sada najmudrije da postane
Kortesova neophodna veza s domorocima, da tumači njihove običaje i saveze, kao i
jezike.
Moguće je i da se Malinče zaljubila u Kortesa. Mnoge žene jesu, privučene
njegovim gospodskim držanjem, mišićavim telom, klasično isklesanim crtama lica, i
gustim, pažljivo potkresanim brkovima koji su uokvirivali njegovu prosedu bradu. A,
poput nje, Kortes se verovatno hranio izazovima i nikada nije oklevao da se upusti u
rizične poduhvate. Njihovo uzajamno privlačenje možda je navelo Kortesa da
Puertokareru pošalje u Španiju da bi imao Malinče samo za sebe.
Pre Puertokarerovog iznenadnog odlaska, Malinče je već počela da sarađuje s
Kortesom, dejstvujući u paru s ocem Heronimom de Agilarom. Otac De Agilar ranije je
oslobođen iz ropstva u rukama domorodaca, kad je naučio jedan urođenički jezik koji je
Malinče razumela. U početku su njih dvoje opštili na tom domorodačkom jeziku, ali je
Malinče vrlo brzo naučila španski. Otada se obraćala direktno Kortesu, i svuda je išla s
njime i njegovim ljudima, čak i u vojne pohode usred noći.
 Bilo je čudno videti domorotkinju kao desnu ruku španskog vojnog zapovednika.
Ali Kortes nije ni pokušavao da prikrije ili umanji značaj njihovog odnosa, i čak ga je
pominjao i u zvaničnim depešama.
Prevođenje reči, shvatio je, malo znači ako ne otkriva psihologiju iza reči. Stoga je
Malinče tumačila i ocenjivala obaveštenja, i stavljala ih u kontekst složene astečke
politike i diplomatije, gde su potčinjeni narodi, pod Moktezuminim svemoćnim carskim
uticajem, stupali u saveze jedni s drugima i jedni protiv drugih. Premda je bila mlada,
postala je Kortesov stalni etnoantropolog i kostrateg, a on je njene savete smatrao
suštinskim važnim za uspeh svojih vojnih pohoda.
Malinče je znala da sebi ne može da dopusti da pravi greške. To je bio rat, do smrti.
Jedan indijanski tumač izgubio je život pošto je pogrešno procenio Kortesovu snagu,
prebegao Tabaskancima i nagovorio ih da se bore umesto da pregovaraju. Pošto ih je
Kortes ponizio u bici i ubio osamsto njihovih ljudi, ogorčeni Tabaskanci žrtvovali su
tumača svojim bogovima.
Kad se sve razmotri, španska vojna je Malinče suprotstavila Moktezumi. Sve je
ukazivalo na to da u roblje bačena, razbaštinjena plemkinja ne može biti ravna moćnom
astečkom caru koji je uz to bio i vrhovni zapovednik svoje carske vojske. Ali je Malinče
posedovala više od trezvene inteligencije i analitičkih sposobnosti. Verovala je u astečko
proročanstvo o Kecalkoatlu, belom bradatom bogu za koga se verovalo da će se vratiti i
zavladati Moktezuminim carstvom.
Moktezuma, proceijjujući izveštaje o španskim osvajačima, nije mogao da odluči
da li je Kortes jedan od Kecalkoatlovih polubožanskih pomoćnika ili opasni smrtnik
koga treba uništiti. Ali Kortesov neposredni problem nije bio Moktezuma, već
Tlakskalani. Kortes se divio njihovim uređenim gradovima i njihovoj inteligenciji, i
znao je da mrze svoje astečke ugnjetavače. Nije, međutim, bio ubeđen da će zato stupiti
u savez s njim.
Kortes je svoje strahove poverio Malinče, i naložio joj da se umeša među narod i
iskopa što god može od obaveštenja. Dok je ona tako tumarala usredsređena na svoj
zadatak, jedna starija žena, supruga nekog cacique, prikrala joj se i nagovarala je da
napusti svoje tuđinske prijatelje. Naši se ljudi spremaju da ih ubiju i žrtvuju, rekla je.
Lonci puni začinjenog paradajza i paprika već vriju. Uskoro će Moktezumini ratnici
napasti iz zasede i ubiti tuđince do poslednjeg čoveka. Leševi će im biti bačeni u kipuće
lonce kao žrtve njihovim bogovima, a sveštenici će pojesti njihovo začinjeno meso kao
da je to čili.
Beži dok možeš, starija žena savetovala je Malinče. A (prelazeći na pravi razlog
svog posredovanja) pošto si tako mlada i lepa, postaćeš žena moga sina, i ja ću ti pružiti
utočište.
Malinče je razmotrila ponudu. Ako je ta zaseda tako tajna rabota, kako je moguće
da ti za nju znaš? pitala je. Odgovor je bio jasan: žena je o tome čula od svog muža,
caciguea čiju je odanost Moktezuma nedavno kupio.
Za Malinče, to mora da je bio trenutak istine. Kortesova družina bila je u smrtnoj
opasnosti, a ako odbije zaštitu te žene, i ona će se svom ljubavniku pridružiti u žrtvenom
loncu. Žena joj je ponudila izbavljenje. Sve što je trebalo da uradi bilo je da ostane tu
gde je i pusti Moktezumine snage da razbiju Špance. Na kraju krajeva, udali bi je za
čoveka na primereno visokom položaju i tako bi konačno zauzela mesto u astečkom
društvu koje joj je po pravu pripadalo. Vodila bi muževljevo domaćinstvo, nadgledala
spravljanje jutarnje tople čokolade, mlevenje kukuruza, pečenje tortilja, čišćenje i
ribanje prostorija na porodičnom posedu. Njeno bi ropstvo bilo zaboravljeno, pravo koje
joj je rođenjem pripadalo bilo bi joj vraćeno. Ako drugi Evropljani ne krenu u pohod
stazama poraženog Kortesa, Moktezuma i njegovo astečko carstvo bi cvetali.
Malinče je, međutim, izabrala Kortesa, svog ljubavnika koji ju je dobro odmerio i
cenio je, hranio njenu inteligenciju, oslanjao se na njene savete i čak i vlastiti život
rizikovao da bi je zaštitio. Isto tako, opredelila se i za hrišćanstvo koje je primila, tako
revnosno propovedajući svoju novu veru da su i Španci komentarisali njenu gorljivost.
Odbacila je društvo koje ju je napustilo i pretvorilo u roba. Okrenula je leđa religiji čiji
su bogovi bili proždrljivi mesožderi koji nisu obećavali raj, ni na zemlji ni u zagrobnom
životu.
Žena ništa od toga nije slutila. Hvala vam! rekla joj je Malinče. Prihvatiću vašu
ljubaznu ponudu, ali pre nego što dođem da živim s vama, moram da se ušunjam natrag
u neprijateljski logor i uzmem svoju odeću i nakit.
Malinče je požurila Kortesu. Pošto je saslušao njeno ozbiljno upozorenje, zarobio
je i ispitivao jednog Čolulana, koji je odao dodatne pojedinosti o zaveri. U
međuvremenu, na periferiji grada, Moktezumini su ratnici vrebali s ubilačkim
makanama – glomaznim drvenim oružjem oivičenim kremenom ili opsidijanom – da
oteraju omrznute belce ili da ih zarobe kao ljudsku hranu za svoje krvožedne bogove.
Pošto su videli kako bi astečki sveštenici zarobljenicima rasporili grudi i kao
žrtvenu ponudu istrgli im srce koje bi još kucalo, Kortes i njegovi ljudi više od smrti
zazirali su od zarobljavanja. Kortes je odlučio da napadne i pokrenuo je iznenadnu
ofanzivu. On i njegovi ljudi savladali su previše samouverene Tlakskalane i, pre nego
što se bitka okončala, pobili tri hiljade protivničkih vojnika.
Jedan od Kortesovih oficira poslao je kući izveštaj u kome je tvrdio kako Malinče
„poseduje takvu mušku srčanost da, iako svakog dana sluša kako će nas domoroci pobiti
i naše meso pojesti s čilijem, i premda nas je viđala opkoljene u nedavnim bitkama, i
znala da smo svi bili ranjeni i bolesni, nikome nikada ne bi dozvolila da na njoj vidi bilo
kakav znak straha, već samo hrabrost što prevazilazi običnu žensku smelost“. 178 Kortes
je svoju zahvalnost pokazao time što ju je opunomoćio da vodi najosetljivije i najteže
pregovore s domorocima. Ubedljivo najsloženiji među njima ticali su se elegantnih
piramidalnih astečkih hramova, koje je Kortes rešio da uništi. Za njega i njegove ljude to
nisu bile bogomolje, već krvave klanice koje su zaudarale na ljudsku krv.
Ali domorodački saveznici Španaca bili su zgroženi takvim napadom na svoju
religiju. Neumorna Malinče dala se na posao da ih preobrati. Propovedala je svoju
novoprimljenu veru i objašnjavala zašto ti spomenici nižim, okrutnim bogovima moraju

178Adams, 8, navodeći Bemal Diaz.

da budu razoreni. Onda su Španci sravnili sa zemljom astečke hramove umrljane krvlju,
a Kortes je, uz Malinče na svojoj strani, krenuo na najveće utvrđenje Novoga sveta,
astečku prestonicu Tenočtitlan.
Kortesove su pobede prenerazile Moktezumu. U očajanju, car je španske
neprijatelje pozvao u Tenočtitlan, gde je naumio da im postavi zasedu. Spočetka su oba
tabora održavala privid prijateljstva. Ali kad je Kortes otkrio da Moktezuma podgreva
pobunu među domorodačkim saveznicima Španaca, suprotstavio se svom domaćinu.
Malinče se umešala i ubedila Moktezumu da će ga španski vojnici ubiti ako ne sarađuje.
Da bi spasio život, car je prešao u španski štab. Odatle je nastavio da upravlja svojim
carstvom, držan u nekoj vrsti kućnog pritvora prikrivenog ciničnim laskanjem njegovih
tamničara.
Da bi Moktezumu ubedili da se stavi pod zaštitu Kortesove šarene družine, bio im
je potreban genije, a jedino je Malinče imala kulturne veštine i prefinjenost da to
postigne. Šest je meseci, Moktezuma lično osujećivao svaku zaveru koju bi njegovi ljudi
smislili da napadnu njegove španske porobljivače. Moktezuma i Malinče su se rastali
kad je glavnina španskih snaga napustila Tenočtitlan, ostavivši cara pod zaštitom slabih
vojnih jedinica. Njihov uspaničeni zapovednik pogrešno je protumačio versku
svetkovinu kao pobunu i pobio je slavljenike. Nesigurna patpozicija u kojoj su se našle
astečke i španske snage rešena je pošto su se Asteci žestoko borili da osvete pobijene
civile. Kad ih je Moktezuma molio da polože oružje, smrtno ga je pogodila kamenica
bačena iz praćke.
U okršaju koji je usledio, većina Kortesovih ljudi je poginula, a svi su konji ranjeni.
Malinče je preživela, kobeljajući se preko tela mrtvih Španaca dok je bežala. Kad je
uvideo razmeru svojih strašnih gubitaka, Kortes se naslonio na drvo i zaplakao.
Godinu dana kasnije, Kortes i njegovi saveznici vratili su se i opseli Tenočtitlan,
izgladnjujući njegove stanovnike i razarajući grad kamen po kamen. Grad se predao 13.
avgusta 1521. Kortes se kao pobednik tada latio da obnovi ono što je uništio.
U međuvremenu je Malinče zatrudnela, a 1522. rodila im je sina, Martina, navodno
prvog meksičkog mesteka. Taj značajni događaj nije, međutim, Kortesa čvršće vezao za
njegovu ljubavnicu. Naprotiv, označio je početak njegovog udaljavanja, iako je on
očuvao njihove profesionalne odnose. Uzrok tom iznenadnom i neočekivanom raskidu
ležao je u Kortesovoj nadi da će ubrzo dobiti plemićku titulu, a znao je da Malinče ne bi
mogla da s njim deli život kao plemkinja. Razlog tome nije bilo samo to što je on
oženjen. Osim toga, šta god da mu je Malinče značila za vreme njegove vojne, ona je
bila tamnoputa domorotkinja koju bi Španci smatrali divljakinjom. Da bi izbegao
podsmeh zemljaka, Kortes je prestao s njom da spava i poslao po svoju ženu Špankinju,
Katalinu Suarez Markajdu. Onda je Katalina umrla, ali njena prerana smrt ništa nije
promenila, i Kortes se oslobodio obaveza prema Malinče udavši je za jednog od svojih
kapetana, Huana Haramilja, viteza junaka. Nešto više od godinu dana kasnije, rođena je
njihova ćerka, Marija Haramiljo.
Malinčin je brak bio nesrećan. Iako ju je Kortes učinio bogatom ženom dodelivši
joj ogromne zemljišne posede, takođe ju je vezao i za čoveka koji se njome oženio
trešten pijan – kako su kasnije tvrdile njegove kolege. Možda u tome ima istine. Španske
aristokrate nisu se ženile domorotkinjama, a Hamariljo je bio nesrećni izuzetak. Kad je
Malinče umrla nekoliko godina kasnije, njen muž nije sačekao ni nekoliko nedelja da se
ponovo oženi.
Latinoamerički istoričari i predanje, Malinče su predstavili kao izdajnicu svog
naroda. U godinama zajedničkog života s Kortesom, i kasnije, u braku s Hamariljom,
mora da je bila izložena osudi nebrojenih domorodaca. Jedino možemo da nagađamo da
li ju je zabolelo ili iznenadilo kad je Kortes odbio da se njome oženi, ali moguće je
pretpostaviti da je razumela koliko bi time ugrozila njegovu karijeru. Čak i kao njegova
bogata i poštovana ljubavnica, u roblje bačena i razbaštinjena Malinče iznova je sebe
osmislila kao toliko moćnu silu da s Kortesom deli slavu – i ozloglašenost – za osvajanje
astečkog carstva.

„Seoske žene“ u kolonijalnoj Americi179

Junakinja jedne od najromantičnijih priča u Severnoj Americi jeste Pokahontas,

lepuškasta i živahna ćerka moćnog poglavice. Maja 1607, ta dvanaestogodišnjakinja
posmatrala je kako se njen otac priprema da pogubi kapetana Džona Smita, utemeljitelja
i vođe kolonije u Česapik zalivu. Pokahontas, koja se možda onako tinejdžerski
zatreskala u otresitog i harizmatičnog belca, bacila se pored njega na kamen na gubilištu,
držeći njegovu bradatu glavu u svojim šakama i uspešno se založivši za njegov život.
Nekoliko godina kasnije, kolonisti su oteli Pokahontas kao zalogu u svojim
ogorčenim borbama protiv njenog naroda. Istovremeno su joj ukazivali poštovanje koje
zaslužuje ćerka svog oca. Na nju su ostavili toliko snažan utisak da se preobratila u
hrišćanstvo i krštena je kao lejdi Rebeka. Zaljubila se u Džona Rolfa, jednog od
naseljenika. Uz pristanak svog oca i guvernera Virdžinije, ona i Rolf su se uzeli.
Priča o Pokahontas je plemenita i romantična, a činjenica da je umrla u ranim
dvadesetim, pre nego što je Rolf stigao da se od nje umori, toj pripovesti daje i tragični
završni ton. No, hiljade drugih domorotkinja imale su manje idilične veze sa svojim
179Glavni izvori za ovaj odeljak su: Somer Brodribb, ”The Traditional Roles of Native Women in Canada and
the Impact of Colonization“ The Canadian Journal ofNative Studies, 41, 85-103; Jennifer S. H.
Brown,“Changing Views of Fur Trade Marriage and Domesticity: James Hargreave, His Colleagues and ’the
Sex’“, The Western Canadian Journal of Anthropology, 6, no. 3 (1976), 92-105; James Thomas Flexner,
Lord of the Mohawks: A Biography ofSir William Johnson (Toronto: Little, Brown and Co., 1979); Barbara
Graymont, ”Konwatsi’tsiaienni (Mary Brant)“, in Myra Rutherdale,“Revisiting Colonization Through
Gender: Anglican Missionary Women in the Pacific Northwest and the Arctic, 1860-1945“, BC Studies, no.
104 (Winter 1994), 416-419; Valerie Shirer, ”A New Look at the Role of Women in Indian Society“,
American Indian Quarterly, 2, no. 2 (1978), 131-139; CollPeter Thrush and Robert J. Keller, Jr. ”'I See What
1 Have Done’: The Life and Murder Trial of Xwelas, A S’Klallam Woman“, Western HistoricalQuarterly, 16
(1995), 169-188; Sylvia Van Kirk,“Many Tender Ties”: Women in FurTrade Society in Westem Canada,
1670-1870 (Winnipeg: Watson & Dwyer Publishing Ltd., 1980); Sylvia Van Kirk, ”Women and the Fur
Trade“, The Beaver (Winter 1972), 422; Christine Welch, ”Voices of the Grandmothers: Reclaiming a Metis
Heritage“, Canadian Literature, no. 131 (1991), 1524.
belim kolonijalnim partnerima, koji su odbacivali svoje „seoske žene“ kao da su im tek
ljubavnice, iako su prošli kroz obred braka.
Život na severnoameričkoj granici i u zaleđu gde se pretežno trgovalo krznom bio
je surov. Surova priroda – zaslepljujuće mećave i kamenito tlo – često je delovala
neprijateljski. Glad, kao i neumoljiva zima, nastupala je periodično. Opasnost je vrebala
odasvud: iz šumske divljine gde su medvedi i druge zveri odbijali upade uljeza, kao i u
turobnim naseljima koja su ugrožavali neprijateljski raspoloženi domoroci. Usamljenost
i strah bili su endemični; žene zarobljene na osamljenim farmama često su zapadale u
ludilo.
U nesigurnom svetu kakva je bila provincijalna kolonijalna Severna Amerika,
sudbina krznarskih postaja i misija, kao i celih naselja, zavisila je od toga kako se
lokalne vođe, domoroci i belci, međusobno ophode. Ali raseljeni domoroci, opustošeni
uvezenim bolestima i alkoholom, i nestrpljivi belci, sigurni u svoju rasnu i moralnu
superiornost, nisu mogli da nađu načina da jedni drugima postanu čvrsti saveznici.
Prilično često bi skliznuli u ogorčeno neprijateljstvo.
U doba kad je živela Pokahontas, u ranom sedamnaestom veku, domorodačka
društva bila su još uvek relativno netaknuta, sa jakom matrilinearnom tradicijom i
plemenskim vladama koje su uključivale i moćne žene.180 Evropske pridošlice pogrešno
su tumačile i osuđivale domorodačke kulturne običaje, posebno one koji su se ticali
žena. Evropski kolonisti popreko su gledali na način života koji je obuhvatao i jednaka
prava na razvod za žene. Prezirali su domorodački matrilinearizam kao posledicu
nevernosti domorotkinja: čovek može da bude siguran da njegova krv teče žilama
njegovih sestrića, izjavili su, ali nema takvu sigurnost kad je reč o deci sopstvene žene.
Neki Evropljani, međutim, obično oni koji su trgovali krznima, postali su prisno
upoznati s domorodačkim načinom života, a nekolicina ih je usvojila takav stil življenja.
Mnogo ih se više jednostavno prilagođavalo domorodačkim običajima kad je to
odgovaralo njihovim interesima. Trgovci krznima, na primer, često su se ženili
domorotkinjama prema urođeničkom obredu, a te su im „seoske žene“ služile kao
seksualne pratilje, snabdevačice hranom, tumači i vodiči, kao i ključna veza s
pripadnicima plemena.
U početku su jedine žene na raspolaganju većini kolonista bile domorotkinje, a
kasnije, i meleskinje. Belkinje koje su dolazile u kolonije bile su daleko malobrojnije od
muškaraca, a često bi doputovale tek pošto bi po njih poslali rođaci ili verenici.
Usamljeni muški kolonisti vagali su svoje mogućnosti: apstinencija dok ne stanu na
noge i počnu da izdržavaju belu ženu; oslanjanje na prostitutke; ženidba i ostanak u
braku s domorotkinjom; ili ženidba s domorotkinjom koju će kasnije napustiti ako i kad
se pojavi belkinja pogodna za udaju.
Upravljačka tela, bilo krznarske kompanije ili vojna zapovedništva, često su
izdavala uputstva o tom pitanju. Kompanija Hadsonskog zaliva, na primer, prvo je
zabranila, a onda tolerisala mešane brakove, dok ih je konkurentska Severozapadna

180Položaj žena, naravno, znatno se razlikovao od plemena do plemena.

kompanija podsticala. U stvarnosti, međutim, ljudi iz tih ustanova i ostali trgovci
krznima često bi ostavili svoje domorodačke žene i svoju decu mešane krvi.
Venčati se ili ne: i za belce i za domorotkinje, svaka je mogućnost imala i prednosti
i mane. Celibat je imao najviše nedostataka, i izlagao je riziku muškarčev opstanak.
Razlog tome bio je to što su domorotkinje bile partneri od neprocenjivog značaja,
suštinski važne za poslovanje u trgovini krznima. Znale su kako da se snađu u divljini.
Prevodile su jezike i običaje, i svoje muževe predstavljale svojoj rodbini. Mlele su i
pekle žito, osnovnu namirnicu, i spravljale zimnicu da se odupru surovoj zimi.
Izrađivale su odeću, mokasine i cipele za sneg, što je bio neophodni pribor trgovca
krznom. Upozoravale su na izdajstva koja bi se spremala.
Domorotkinje su mnogo štošta imale da dobiju od svojih belih partnera. Pristup
izrađenoj robi – metalnim čajnicima i pamuku, na primer – oslobađao ih je tegobnih
zadataka poput zagrejavanja vode užarenim kamenjem i štavljenja kože. Kao
posrednice, uvećavale su svoj uticaj i među belcima i među domorocima, a ponekad bi
izmanevrisale i stvarnu moć. Uživale su u drangulijama koje su im poklanjali muževi
krznari, i napuštale su domorodački običaj da jedu ostatke hrane za mužem.
Ali za razliku od svojih belih partnera, domorotkinje su plaćale visoku cenu za
svoje veze. Kad bi ih zatvorili u utvrđenja, izlagane su propisima i predrasudama strane
belačke kulture, bez izuzetka utemeljene na neobaveštenim i prezrivim pogledima na
domorodačku civilizaciju. Pošto belci nisu uspevali da upražnjavaju seksualnu
apstinenciju koju su domoroci koristili kao metod kontrole rađanja, te bi žene mnogo
češće zatrudnele od svojih sestara. To je vodilo dodatnim komplikacijama i mukama na
porođaju, kao i preranom starenju. Te su žene isto tako izlagane štetnim dejstvima
nepoznatih bolesti i alkohola. Decu su morale da predaju mužu na staranje, kao što je
nalagao patrijarhat (za razliku od domorodačkog matrijarhata).
Njihov najgori i najuporniji problem, međutim, bilo je napuštanje, i domorotkinje
su živele u strahu da ih njihov partner ne ostavi. To nije bio bezrazložan strah. Svuda
oko njih, belci su odbacivali svoje domorodačke žene i uzimali nove, bilo urođenice bilo
belkinje. Brak je, drugim rečima, imao različita značenja za supružnike. Domorotkinje
su očekivale monogamiju, ali su ih njihovi beli muževi stalno razočaravali družeći se s
drugim ženama.
Pre devetnaestog veka, domoroci su odobravali takve veze kao način da se
uspostave korisni, čak i privilegovani, trgovinski savezi. Pojedina su plemena prisvajala
kolektivno pravo da izaberu podesnog muža, dok su druga dopuštala da odluči uzajamna
privlačnost. Svi su, međutim, insistirali na formalizovanju bračne nagodbe koju su
nazivali a la fagon du pays – običajem kraja.
Ti su obredi ličili na evropske. Budući muž trebalo je da poseti roditelje svoje
buduće neveste i dobije njihov pristanak da je uzme za ženu. Njeni bi rođaci onda
odredili otkupninu za mladu – obično jednog konja. Potom bi mladoženja ceremonijalno
pušio lulu sa svojim budućim rođacima ili njihovim saplemenicima. Mladine su rođake
u međuvremenu nevestu spremale za njenu novu ulogu – čisteći je od medveđe masti, na
primer, i tradicionalnu odeću zamenjujući novom, često u evropskom stilu, poput bluze i
kratke suknje, podsuknje i gaća s dugim nogavicama. Naposletku bi mladoženja – novi
„skvo muškarac“, što je bilo ime za belca oženjenog domorotkinjom – svoju nevestu
dopratio kući. Od tog momenta on je bio njen muž, a ona njegova žena.
Muškarci koji se nisu obazirali na te običaje ili ih nisu razumevali, skupo su plaćali.
„Svi narodi imaju isti stav prema tim običajima“, pisao je jedan stariji krznar. „U
opasnosti ste da vam razbiju glavu ako iz ove zemlje odvedete devojku bez saglasnosti
njenih roditelja.“181
Gledišta na brak znatno su se razlikovala. Pre devetnaestog veka, mnogi su muževi
sebe smatrali zakonski obavezanim, a engleski su se sudovi obično s time slagali. Kad bi
poslodavci belih muškaraca pokušavali da ih prisile da se reše svojih nezgodnih
domorodačkih žena, mnogi su odbijali i istrajno branili legitimnost svog braka.
Ozbiljni problemi nastajali bi kada su ti „skvo muškarci“ bili službenici kompanije
a ne nezavisni preduzetnici. Za njih je penzionisanje obično značilo i povratak u
domovinu, što je bilo kraj za mnoge brakove. Seoske žene nisu smatrane „pravim“
ženama, i belačko je društvo sve činilo da ih drži na odstojanju. Rasizam je tu igrao
bitnu ulogu, a isti oni ljudi koji su se ulagivali domorocima u zaleđu zgražali su se na
pomisao da se u njihovo susedstvo doseljava neka urođenica.
Neki su muževi na takvu situaciju odgovarali time što bi ostali na domorodačkoj
teritoriji. Drugi bi pribegavali „odbijanju“ udavanju svojih iznenada nepodesnih žena za
neoženjene došljake. Neki bi jednostavno nestali u belačkom svetu. Ostavljene u
unutrašnjosti, napuštene žene pakovale bi svoju decu mešane krvi i vraćale se svojim
plemenima, koja su ih dočekivala s dobrodošlicom i nisu žigosala ni ženu ni decu.
Zbilja, plemena su katkada davala prednost takvoj deci kao superiornoj, boljim i
odvažnijim lovcima, i uživala su uvodeći ih u zajednicu.
U prvim decenijama devetnaestog veka došlo je do priliva kruto moralizatorskih
misionara, koji su pratili rastuće brojeve odraslih mešane krvi Ta promenljiva
demografija i izmenjene ekonomske prilike bacile su novo i ružno svetlo na brakove
sklopljene prema lokalnim običajima.
Udruženi napadi na seoske brakove nisu uspeli da ih iskorene. Belci su na
domorotkinje počeli da gledaju kao na seksualne objekte, a ne kao na životne saputnice.
Ubrzo je redefinisanje seoske žene drastično promenilo položaj hiljada žena. To je
posebno važilo za žene mešane krvi, kojima su nedostajali sigurnost i osećaj jakog
sopstva punokrvne domorotkinje. Ponižene otkrićem da ih smatraju ljubavnicama a ne
suprugama, te su seoske žene katkad čak i ubijale novorođenčad kad su osećale da ne
mogu same da ih podižu.

181Van Kirk, 40.

 Sali Fidler, Betsi Sinkler i Margaret Tejlor

Sali Fidler, meleskinja, bila je tipična „seoska žena“ devetnaestog veka. Kad je
ljubazni Vilijam Vilijams, upravnik Kompanije Hadsonskog zaliva, 1818. potražio njeno
društvo, Sali se oduševila i hitro stupila u seoski brak s njime. Bila je, kako je verovala,
njegova žena. Pošto su dobili dvoje dece, a kad je on premešten na drugu teritoriju,
saznala je da je prevarena. Vilijams je ostavio Sali i njihovu decu, i poslao po svoju belu
englesku ženu da mu se pridruži na novom položaju.
Džordž Simpson, Vilijamsov naslednik, takođe se upustio u veze sa ženama mešane
krvi. Jedna od prvih bila je Betsi Sinkler, koja je, kao i Sali Fidler, pretpostavljala da su
ona i Simpson venčani. Simpson ju je, međutim, zvao „svojim predmetom…
nepotrebnim i skupim dodatkom“, a o drugim seoskim ženama govorio je kao o
„indijanskim ljubavnicama“. Ni roditeljstvo nije smekšalo Simpsona. Iako mu je Betsi
rodila ćerku, nastavio je da je posmatra kao robu. Kad je premešten u drugu trgovačku
postaju, premestio je i nju – da bude ljubavnica njegovom prijatelju Džonu Dž.
Maktavišu. Radi s Betsi šta god ti je volja, poučio ga je, postavivši kao jedini uslov da
ona ne postane „dragstor“, pod čime je verovatno podrazumevao seksualni ventil za
svakoga ko je bio spreman da je uzme.
Simpsonova sledeća veza (ne uključujući susrete na jednu noć) počela je isto tako
neobavezno. Ali kako je vreme prolazilo, njegova osećanja prema Margaret Tejlor jačala
su i produbljivala se. Margaret je rođena 1805. (1810. prema nekim izvorima), u braku
Džordža Tejlora, službenika Kompanije Hadsonskog zaliva, i njegove seoske žene,
domorotkinje nazvane Džejn. Margaret je bila jedno od njihovo osmoro dece, koja su
sva napuštena kad se Džordž 1815. sam povukao u penziju u Engleskoj, ne osvrnuvši se
na ženu i decu niti uredivši neki oblik finansijske nadoknade.
Džejn je preživela tako što je sebe i svoju veliku porodicu vezala za postaju u
Hadsonskom zalivu. Kad je Simpson stigao kao guverner, uzeo je Margaretinog brata
Tomasa kao ličnog slugu. Kad je Margaret napunila dvadeset jednu, 1826, postala je
sledeća u nizu Simpsonovih seoskih žena.
Margaret je gotovo odmah začela dete. Pre nego što se porodila, Simpson je otišao
poslom, ostavivši svom podređenom, Maktavišu, sledeća brutalna uputstva: „Molim te,
dobro pazi na robu; ako rodi nešto u propisno vreme i u pravoj boji, pobrini se za njih,
ali ako bilo šta krene naopako, ostavi ih sve na gomilu da se sami staraju o sebi.“182
Takozvana roba, međutim, bila je izuzetna žena koja mu je bila toliko posvećena da
je Simpson po povratku priznao njihovog sinčića Džordža i obezbedio mu izdržavanje.
Ubrzo pošto je rođen Džordž Junior, umešali su se Simpsonovi rođaci, kritikujući ga što
se ponizio i izdržava domorodačku ljubavnicu iako je drži u tajnosti, kao što nalaže
pristojnost. Ali se Simpson previše vezao za Margaret da bi se lišio njenog stalnog
prisustva. „Roba mi je postala velika uteha“, poverio se Maktavišu.183

182Ibid., 161-163.
183Ibid., 163.
 Dok je Margaret bila trudna s njihovim drugim sinom, Simpson se vratio u
Englesku za praznike. Pre nego što je otišao, novčano je obezbedio nju, Džordža Juniora
i bebu, čak i njenu majku, a njenog brata zvao je svojim šurakom. Svi su ti postupci
ohrabrili njegovu seosku ženu koja ga je obožavala.
Ali za vreme Simpsonovog boravka u Engleskoj, njegova privrženost prema
Margaret očigledno je oslabila, i zaljubio se u svoju rođaku, Franses Simpson. Margaret
i deca bili su zaboravljeni. Na svadbi Simpsonovih, niko nije pomenuo trudnu i odanu
Margaret Tejlor kao razlog zbog koga rođaci ne bi trebalo da se uzmu.
Pre nego što se Simpson vratio u Kanadu, Margaret je, kao i svi u naselju, čula da
sa njim dolazi i njegova nevesta. Simpson je, međutim, preduzeo mere da Margaret i
decu drži van Fransesinog domašaja. Verovatno je pretpostavljao da Franses ne bi bilo
po volji i da bi je čak i užasnulo da sazna za njegov mešoviti brak, kao i da bi bila
zgađena pri pomisli da on voli tamnoputu ženu, ili bi podozrevala da Margaret možda i
dalje uživa njegovu privrženost.
Ne znamo da li je Franses ikada doznala o Margaret i dečacima koji su bili
polubraća njene sopstvene dece. A ako i jeste za to saznala, verovatno nije razumela da
je Margaret, kao Simpsonova seoska žena, očekivala, ili se barem nadala, da ostatak
života provede s njim.
Ali Simpson nije u potpunosti zaboravio Margaret. Pošto su se on i Franses udobno
smestili, sredio je da se Margaret uda za Ejmabla Hoga, jednog od njegovih bivših
putnika, iskusnog krznara koji je postao zidar. Takođe je Hogu dodelio imanje na
obalama reke Asinibojn. „Guvernerova droljica Pegi Tejlor udata je i za Ejmabla Hoga“,
primetio je jedan zlobni savremenik, „kakav pad… od guvernerke do krmače.“184
Kao gospođa Ejmabl Hog, Margaret je poživela još pedeset godina. Začudo, jedan
od sinova kasnije ju je opisao kao Škotlanđanku, a tu grešku njen potomak Kristina Velč
veruje da je Margaret začela. Ako je Velč u pravu, njena pretkinja odrekla se
domorodačke krvi da bi ćerke zaštitila od izdajstva u rukama belaca koji su prezirali
meleskinje, muškaraca koji bi se prema njima ophodili kao što se Džordž Simpson
ophodio prema njoj.
Odista, Simpsonovo bezobzirno ponašanje bilo je prekretnica u razvoju ustanove
seoskog braka. Do tada je bio prihvaćen kao oblik divljeg braka. Ali kako je koncept
seoskog braka potkopan društvenim taštinama devetnaestog veka, sve više belih muževa
kršili su svoje obaveze prema domorodačkim ženama, a ustanova seoskog braka
pretvorena je u šaradu u kojoj su muškarci znali ono od čega su žene zazirale: da su one
ljubavnice koje ovi mogu da izbace kad im je volja. Upravo je tako, imajući Franses uza
sebe, Simpson mogao da omalovažava seoske žene drugih muškaraca kao „smeđi
komad“ ili „komad bakra u opticaju“. Takve su zajedljive reči dolazile iz usta čoveka
koji je nekad voleo Margaret Tejlor.185
Žrtva takvog rasizma bila je i Meri, Margaretina lepa sestra. Mladi beli obožavalac
čuo je da je Meri, očekujući da je on zaprosi, odbila da drugome da ruku. Uznemiren,
184Welch, 22.
185Van Kirk, 205.
poslao je prijatelja da joj kaže da se on nikada neće oženiti meleskinjom, makar bila tako
lepa kao ona.
Meri je ponovo ponižena kad je putovala u Englesku da se pridruži starijem belcu
koji je obećao da će se oženiti njome. Njen je „verenik“ pogazio obećanje, ali ju je
ubeđivao da mu postane ljubavnica. Meri je odbila i vratila se kući, gde je utonula u
duboku depresiju koja je zabrinula njene prijatelje. Oni su, kao i ona sama, razumeli
koliko je njen položaj nesiguran, i koliko su ona i druge domorotkinje nemoćne spram
nametljivih belaca koji su ih zavodili i čak i voleli, ali koji nisu mogli ili nisu hteli da
prkose društvenim predrasudama time što bi ih oženili umesto da ih uzimaju kao
ljubavnice.
Zatucani i licemerni oblik hrišćanstva, koji je u to doba već ozbiljno prodirao u
Sevemu Ameriku zahvaljujući propagandnim delatnostima misionara, sveštenika i
građanskih revnosnika, ostrvio se i na domorotkinje. Anglikanski su sveštenici prezirali
seoske žene, o njima govorili kao o robi i njihov identitet zapisivali uopšteno (to jest,
kao bezimenu domorotkinju, mešanca ili polutana), kao da to nisu stvarni ljudi s ličnim
imenima. Jedan posebno fanatičan učitelj, Džon Makalum, naredio je svojim đacima da
odbace sopstvene majke ako s njihovim očevima nisu sjedinjene u svetom braku.
Belkinje, sve prisutnije u severnoameričkim naseljima, i same su podsticale rasne
predrasude. Ružile su domorotkinje kao „skvo“, iako je njihovo neprijateljstvo
proizlazilo iz zlobnog priznanja lepote domorodačkih žena i iz straha da ih je opušteniji
stav prema seksu činio zastrašujućim rivalkama koje moraju, po svaku cenu, da budu
eliminisane iz takmičenja za poželjne bele mladoženje.
Nekoliko izuzetaka činila je elitna grupa mladih meleskinja čiji su beli očevi
pokušali da se odupru rasnoj diskriminaciji koja je uništavala živote drugih
domorotkinja. Ti su belci obrazovali svoje ćerke i pripremali ih za život u belačkom
društvu, i to je išlo do te mere da su muškarci mešanog porekla retko dobijali njihovu
ruku.
Nekolicina poštenih sudija pokušala je – bezuspešno – da prisili bele muževe da se
ožene svojim seoskim ženama i da im dodele trećinu svoje imovine. Odbačenim
ljubavnicama koje bi kasno otkrile da seoske žene nisu prave žene nije preostajalo ništa
drugo do da se vrate svom plemenu, koje bi za njih brinulo najbolje što je moglo.
Zamisao seoskog braka začeta je u vidu odnosa između domorotkinja i muškaraca
koji su kolonizovali njihov narod. Stvaranjem priznatih bračnih zajednica i
garantovanjem zakonitosti dece iz takvih brakova, činilo se da ta ustanova zadovoljava
interese i potrebe obe strane i kulture. Ali je podređeni položaj seoske žene, istovremeno
žene i urođenice, podrio dobru volju u temeljima te institucije. Žrtve su bile žene,
prevarene da poveruju da su žene kada su ih u stvari njihovi muževi držali za ljubavnice.

Ljubavnice u osvojenoj Aziji186

186Glavni izvori za ovaj odeljak su: Thomas A. Bass, Vietnamerica: The War Comes Home (New York: Soho
Press Inc., 1996); Le Ly Hayslip i Jay Wurts, When Heaven andEarth Changed Places: A Vietnamese
 U Japanu početkom dvadesetog veka, Madam Baterflaj, zaljubljena ali lakoverna
japanska junakinja opere Đakoma Pučinija, oblivena suzama otkrila je da joj se
Pinkerton, njen zgodni američki mornar, nikada neće vratiti. Nekoliko decenija kasnije,
za vreme rata u Vijetnamu i posle njega, dok su hiljade stvarnih Madam Baterflaj čekale
i nadale se da će njihovi strani vojnici ispuniti svoja obećanja – o braku, novcu, vizama
– nova muzička tragedija adaptirana je da predstavi njihovu priču, a Madam Baterflaj
postala je Mis Sajgon.
Žalosna istina svake vojne okupacije jeste da se razuzdani mladi vojnici uvek
okome na žene civile. Njihov sistem vrednosti iskrivljen je strahom, osećanjem krivice i
čežnjom za domom, a svoju seksualnu grabežljivost opravdavaju činjenicom da su
„neprijateljske“ žene lak plen. Ali u ratnim područjima, dobrovoljni seks s vojnicima
možda je isto toliko učestao koliko i silovanje. Žene svoje telo nude zbog novca, koristi
ili ljubavi, ili sva tri razloga zajedno.

Le Li Hejslip i Dao Ti Mui

Rat u Vijetnamu stvorio je hiljade Mis Sajgon. Neke su volele svoje Amerikance.
Druge su samo očajnički želele da započnu novi život u Sjedinjenim Državama. U Kad
su nebo i zemlja zamenili mesta: Putovanje jedne Vijetnamke iz rata u mir, Le Li Hejslip
opisuje svoje (nesrećne) dane ljubavnica američkih vojnika pre nego što je upoznala i
udala se za Eda, vojnika koji ju je doveo u Sjedinjene Države.
Pošto je rat opustošio ruralno selo Le Li, pretvorivši ga u „provaljene nasipe i
izgažene useve i prazne torove“,187 radila je kao služavka. Njen vijetnamski poslodavac,
„jarac u kući punoj koza“, zaveo ju je, a onda je izbacio na ulicu kad je zatrudnela. 188
Prvi Amerikanac Le Li bio je Veliki Majk, koji ju je svodio drugim regrutima za svežanj
zelembaća debeo kao glavica kupusa, ukupno četiri stotine dolara. Kasnije je žalila zbog
tog unosnog pada u prostituciju i našla je posao u bolnici. Nije bila ni devica ni „čedna
devojka“, izjavila je Le Li, ali ni kurva.
U bolnici je Le Li upoznala Reda, pegavog američkog medicinskog tehničara koji
je zbog isturenih zuba podsećao na poljskog miša koji je opustošio kutije s pirinčom. Ali
nedugo potom, Le Li je naučila da zatvara oči pred Redovom nesrećnom spoljašnošću
jer je bio dobar i pun poštovanja – ili je ona barem tako mislila.
Počeli su da žive zajedno, a na Redovo navaljivanje, Le Li je dala otkaz i zaposlila
se kao striptizeta u nekom klubu koji su posećivali Amerikanci. Kad se pobunila protiv
skidanja odeće, Red je pokazao svoje pravo lice: „Nisi jedina žuta devojka na svetu“,

Woman's Journeyfrom War to Peace(New York: Doubleday, 1989); Steven DeBonis, Children of the Enemy:
Oral Histories of Vietnamese Amerasians and Their Mothers (Jefferson, North Carlolina: McFarland, 1995);
Gwen Kirk, ”Speaking Out About Militarized Prostitution in South Korea“, Peace and Freedom, no. 55
(Sept. 1995), 12-14.
187Hayslip, 199.
188Ibid., 135.
zarežao je. Le Li je raskinula vezu s njim, ali ne i svoju zavisnost od američkih
vojnika.189
Sledeći ljubavnik Le Li bio je Džim, američki helikopterski mehaničar kinesko-
irskog porekla. Prvih nekoliko meseci bili su idilični, sve dok Džim zbog alkohola nije
počeo da dobija žestoke napade besa, kod kuće i drugde. Jednog dana uhapsila ga je
američka vojna policija. Le Li se vratila kod majke, koja se starala o njenom sinu.
Pol Rodžers, teksaski vazduhoplovni oficir, bio je sledeći. On i Le Li su živeli
zajedno, ali je on bio uzdržan i nije davao obećanja. On je tu nakratko, upozoravali su je
prijatelji, svakog trena mogu da ga vrate kući. Pol je to poricao i tvrdio da se upravo
prijavio za dodatnih šest meseci. Onda, jednog jutra, odglumio je tužnu scenu, čežnjivo
poljubio Le Li i izmarširao iz Vijetnama i njenog života. Da se nije pojavio
šezdesetogodišnji Ed, zavoleo je i oženio se njome, Le Li bi postala još jedna Mis
Sajgon.
Dao Ti Mui nije bila te sreće. Kao devojčica, pred sobom je imala život pun
obećanja. Bila je najlepša devojka u svom selu. Roditelji su joj ugovorili tradicionalni
brak s policajcem. Onda je nastupio veliki egzodus, kad su sa severa bežali svi koji su
imali bilo kakve veze s francuskim režimom. Rodbina Muinog muža radila je za
mornaricu, koja ih je poslala u Sajgon. Tu se njen muž pridružio vazduhoplovnim
snagama, a oni su tada već imali troje dece.
Muin muž i jedno dete poginuli su 1964. nesrećnim slučajem. Mui je iznenada
postala jedini oslonac svoje porodice. Kupila je kola i prodavala je voćne sokove pred
barom koji su posećivali Amerikanci. Jedan od njih bio je četrdesetjednogodišnji Henri
Dž. Higins, lekar koji je radio kao vezista. Henri se udvarao Mui tako što bi pokupovao
sav sok koji je prodavala i onda ga delio svojim drugovima. Posle pet meseci, pozvao ju
je da živi s njim. Bili su ljubavnici tri godine, i dobili su dva sina, Mina i Tao Patrika
Henrija.
Tao je ličio na Henrija, ali ne i plavokosi Min mekih crta lica. Henri se jednako
ophodio prema dečacima, ali je odbio da Mina prizna za sina. Pošto je Henri isplovio iz
Vijetnama, nakratko se vratio u Sajgon da predaje u vojnoj bolnici, a onda je zauvek
napustio zemlju. Sve do 1978. pisao je i slao novac za Mui i Taoa. Tada je Vijetkong već
preuzeo kontrolu nad Sajgonom, i Mui je zaključila da su izmenjeni društveni odnosi
objašnjenje za iznenadni izostanak Henrijevih pisama.
Mui je, u međuvremenu, uspela da Mina pošalje u Sjedinjene Države, zahvaljujući
Planu o hraniteljskim porodicama, ali joj se on nikada nije javio niti je ikada išta čula o
njemu. Novi režim ju je prisilio da radi bez nadnice na kopanju kanala. Ustajala je u
četiri izjutra i zatim je autobusom prevožena do Hok Mona, trideset kilometara izvan
Sajgona. Sve do sedam uveče, gacala je kroz vodu koja joj je dosezala do prsa, lopatom
zahvatajući zemlju, a održavao ju je jedino ručak koji se sastojao od pirinča i trulog
mesa. Vikendom je prodavala benzin da bi zaradila. Posle nekoliko meseci takvog

189Ibid, 284.
otupljujućeg rada, razbolela se od malarije. Uspela je da nekog zvaničnika potkupi
zlatom koje je držala skriveno, i konačno je oslobođena svojih dužnosti.
Muina je priča litanija životinjskog preživljavanja zahvaljujući napornom radu,
dovitljivosti i zalihi zlata koje je koristila samo za mito i za četiri pokušaja bekstva svog
sina Taoa. Godine 1982, prijavila se za Program urednog odlaska da bi dobila ulaz u
Sjedinjene Države, ali je čitava decenija protekla pre nego što je njena prijava obrađena.
U to vreme, pismo datirano 16. avgusta 1984, od Majami Šorz, u Floridi, obaveštavalo
je Taoa da je Henri Higins umro i ostavio mu gotovo 40.000 dolara, a Mui 2.500. Na
nesreću, novac su mogli da podignu isključivo u Sjedinjenim Državama, i to lično.
Godinama kasnije, uprkos tom znatnom nasledstvu, Mui i njena porodica živeli su u
bedi, usredsredivši se jedino na dan kad će se njihov svet promeniti, i kada će konačno
stići u Sjedinjene Države.
Pre nego što je umro, Henri Higins je imao iskrenu nameru da nastavi da zbrinjava
dete za koje je znao da je njegovo, ali je svojoj bivšoj ljubavnici ostavio samo
simboličnu sumu. Uzevši u obzir njegove sumnje o Minu, koje su možda bile osnovane
a možda i nisu, njegovo ponašanje u Sajgonu bilo je obzirno i pristojno i prema Mui i
prema njenim sinovima. Dokle god je mogao, slao im je vesti i novac, i uključio ih je u
svoju oporuku. U stvari, možda je sve do svoje smrti slao čekove. Vrlo je moguće da ih
je neki korumpirani komunistički poštanski službenik prisvojio kao kapitalistički plen.
Henri nikada nije obećao da će se oženiti Mui. Na samom početku veze rekao joj je
da je oženjen ali rastavljen od žene. Mui je, međutim, o njemu uvek govorila kao o svom
mužu. Možda je to radila da bi olakšala svoj krivudavi put ka slobodi, ili da bi sa svoje
dvoje dece izbrisala mrlju nezakonitosti. Život za američke azijate dovoljno je težak
među Vijetnamcima koji su rasni čistunci, a dete žigosano kao nezakonito dete
neprijateljskog vojnika nosi dvostruki teret. Što se tiče Mui, da je Henri bio njen muž, ne
bi mogli da joj se rugaju kao kurvi.
Hiljade američkih vojnika ophodili su se prema svojim vijetnamskim ljubavnicama
kao i Henri Higins: zaljubili bi se, oplodili ih, napustili ih, kasnije slali novac redovno,
povremeno, ili nikako. Higins je bio od onih odgovornijih, premda se nije oženio Mui
niti je poslao po nju da mu se pridruži u Sjedinjenim Državama. (A iz izvora nije jasno
ni da li je Mui kasnije uspela da dođe u Sjedinjene Države i dobije novac.)
Ratne ljubavnice u doba svakog osvajačkog pohoda suočavaju se s nesagledivim
problemima. Najočigledniji je da im je domovina napadnuta, a one su osuđene što izlaze
s neprijateljem ili, u slučaju Vijetnama, s neprijateljskim saveznicima. Uništavajući
privredu i razbijajući građansko društvo, rat civile navodi na očajničke, nekada
nezamislive, mere.
U mašti stvorena Mis Sajgon, modernizovana verzija Madam Baterflaj, ne razlikuje
se mnogo od Le Li i Dao Ti Mui. Ona je naivna seoska devojka po imenu Kim, i verena
je. U Sajgon stiže 1975. i upoznaje modernizovanu verziju Pinkertona. On je Kris, regrut
zgađen raspomamljenim i ciničnim erotizmom grada. Dok vode ljubav, u oboma se
raspale moćna osećanja. Pre nego što se završi vijetnamski obred njihovog venčanja,
umeša se Kimin ogorčeni bivši verenik i rasturi tu vezu. Kad je ubrzo potom Sajgon pao,
Kim i Kris su bili razdvojeni i više se nisu videli.
Kris je u Sjedinjenim Državama 1978. Oženjen je sa Elen, ali ga progone
uspomene na Kim. Ona je u međuvremenu rodila njihovog sina, Tama. Dete izdržava
radeći kao barska devojka u raskalašnim klubovima koji su toliko smetali Krisu dok je
živeo u Sajgonu. I ona sanja o Krisu, nadajući se da će se jednog dana vratiti i izbaviti
je.
Krisov prijatelj Džon započinje kampanju da sjedini amerazijsku decu s njihovim
američkim očevima. Kris i Elen mu se pridružuju u Sajgonu, gde Elen sazna za Kim, a
Kim za Elen. Ponovni sastanak ih sve muči, jer Kris shvata da voli obe žene. Kim
proceni situaciju i odluči da će Tam biti mnogo srećniji s ocem u Sjedinjenim Državama.
Kao i Madam Baterflaj, izvrši samoubistvo.
Sudbina Mis Sajgon jasnija je od udesa Le Li ili Dao Ti Mui, ali samo zato što je
njen tvorac izbegavao zbrkane zaplete i naporne detalje, i opredelio se za dramski
klimaks i obrt. Inače je i ona mogla da nastavi da životari i završi u dronjcima, osedela i
istrošena, kao Le Li, Mui i nebrojene druge žene koje su manje glamurozne verzije Mis
Sajgon iz stvarnog života.
 SEDMO POGLAVLJE

Međurasne seksualne veze u okviru „naročite

institucije“
Ropstvo afričkih crnaca u Americi bilo je tako „naročita“ ustanova da čak i danas
baca tamnu senku.190 Od svojih početaka u šesnaestom veku sve do ukidanja u
190Glavni izvori za ovaj odeljak su: T. Baker & Julie P. Baker, The WPA Oklahoma Slave Narratives (Norman,
Oklahoma: University of Oklahoma Press, 1996); John W. Blassingame, The Slave Community: Plantation
Life in the Antebellum South (New York: Oxford University Press, 1979); Josephine Boyd Bradley and Kent
Anderson Leslie, ”White Pain Pollen: An Elite Biracial Daughter’s Quandary,“ u Martha Hodes (ur.), Sex
Love Race: Crossing Boundaries in North American History (New York, London: New York University
Press, 1999); Victoria E. Bynum, The Politics of Social and Sexual Control in the Old South (Chapel Hill,
NC: The University ofNorth Carolina Press, 1992); Catherine Clinton, The Plantation Mistress: Woman’s
World in the Old South (New York: Pantheon Books, 1982); E. Cunningham, In Pursuit of Reason: The Life
of Thomas Jejferson (Baton Rouge: Louisiana State University Press, 1987); Paul D. Escott, Slavery
Remembered: A Record of TwentiethCentury SlaveNarratives (Chapel Hill: University of North Caroline
Press, 1979); Laura T. Fishman, Slave Women, Resistance and Criminality: A Prelude to Future
Accommodation, Women & Criminal Justice, 7, no. 1 (1995) 3565; DavidP. Geggus, ”Slave and Free
Colored Women in Saint Domingue“, u D. B. Gaspar i D. C. Hine, More than Chattel: Black Women and
Slavery in the Americas (Bloomington, Indiana: Indiana University Press, 1996); Elizabeth Fox Genovese,
Within the Plantation Household: Blackand White Women of the Old South (Chapel Hill, NC: University of
North Carolina Press, 1988); Eugene Genovese, Roll-Jordan Roll: Tlie World the Slaves Made (New York:
Panlheon Books, 1974); Herbert G. Gutman, The Black Family in Slavery and Freedom, 1750-1925 (New
York: Pantheon Books, 1976); Minrose C. Gwin, ”Greeneyed Monsters of the Slavocracy: Jealous
Mistresses in Two Slave Narratives“, u D. Clark Hine (ur.), Black in United States History (New York:
Carlson Publishing Inc., 1990); Douglas Hall, In Miserable Slavery: Thomas Thistlewood in Jamaica, 1750-
86 (Hong Kong: The Macmillan Press Ltd., 1989); Darlene Clark Hine,“ Female Slave Resistance: The
Economics of Sex“, u D. Clark Hine (ur.), Black Women in United States History (New York: Carlson
Publishing Inc., 1990); Martha Hodes, ’Tllicit Sex Across the Color Line: White Women and Black Men in
the Civil War South“, Critical Matrix 15 (fall Avinter, 1989) 2964; Thomas N. Ingersoll, Mammon and
Manon in early New Orleans (Knoxville, TN. University of Tennessee Press, 1999); Harrie A. Jacobs,
Incidents in the Life of a Slave Girl (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1987); Thelma Jennings,
”’Us Colored Women Had To Go Through A Plenty’: Sexual Exploitation of African-American Slave
Women“, Journal of Women's History 1, no 3 (winter 1990): 4568; James Hugo Johnston, Miscegenation in
the Ante-Bellum South (New York: AMS Press Inc., 1972), prvo napisano kao teza na Univerzitetu u Čikagu
1937; James Hugo Johnston, Race Relations in Virginia and Miscegenation in the South, 1776-1860
(Amherst, Mass.: University of Massachusetts Press, 1970); Winthrope D. Jordan, White Over Black:
American Attitudes Towards the Negro, 1550-1812 (New York: Norton & Com., 1977); James
Joy,“Searching for a Tradition: AfricanAmerican Women Writers, Activists, and Interracial Rape Cases“, u
K.M. Vaz (ur.), Black Women in America (Thousand Oaks, CA: Sage Publications Inc., 1995); Wilma King,
”Suffer with them till Death”: Slave Women and Their Children in Nineteenth Century America, u D. B.
devetnaestom veku, crnačkim ropstvom upravljali su tradicija i lokalni običaji, politička
i ekonomska stvarnost, kao i sveobuhvatni državni zakoni poznati kao Crni kodeksi.
Crni kodeksi regulisali su život robova (i slobodnih i oslobođenih crnaca) i neprestano
su prepravljani i dorađivani kao odgovor na nove situacije i pitanja. Crnim kodeksima,
na primer, izvan zakona je stavljen međurasni seks, uz njegov „užasavajući“
nusproizvod – decu mešane krvi. Kad zakoni nisu uspeli da ga iskorene, Crni kodeksi su
izmenjeni da bi bili kažnjeni prestupnici, i posebno okrutno, njihovi potomci.

Gaspar i D. C. Hine, More than Chattel: Black Women and Slavery in the Americas (Bloomington, Indiana:
Indiana University Press, 1996); Herbert S. Klein, Slavery in the Americas (Bloomington, Indiana: Indiana
University Press, 1996); Herbert S. Klein, Slavery in the Americas: A Comparative Study ofVirginia and
Cuba (Chicago: University Press, 1967); Peter Kolchin, American Slavery, 1619-1877 (New York: Hill and
Wang, 1993); Helčne Lecaudey, ”Behind the Mask: ExSlave Women and Interracial Relations“, u P. Morton
(ur.), Discovering the Women in Slavery (Athens, GA: University of Georgia Press, 1996); John G. Mencke,
Mulattoes and Race Mixture: American Attitudes and lmages 1865-1918 (nepoznato mesto izdanja: UMI
Research Press, 1979); Marietta Morrissey, Slave Women in the New World: Gender Stratification in the
Caribbean (Lawrence, Kansas: University Press of Kansas, 1989); Michael Mullin (ur.), American Negro
Slavery: A Documentary History (Columbia, SC: University of South Carolina Press, 1976); Orlando
Patterson, Slavery and Social Death: A Comparative Study (Cambridge, Mass.: Harvard University Press,
1982); C. L. Perdue, T. E. Barden i R. K. Phillips (ur.), Weevils in the Wheat: lnterviews with Virginia
ExSlaves (Charlottesville, VA: University Press of Virginia, 1976); Edward Byron Reuter, The Mulatto in the
UnitedStates (Boston: The Gorham Press, 1918); C. C. Robertson i Martin A. Klein (ur.), Women and
Slavery in Africa (Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press, 1983); Willie L. Rose, A
Documentary History of Slavery in North America (New York: Oxford University Press, 1976); Judith
Schafter, ”'Open and Notorious Concubinage’: The Emancipation of Slave Mistresses by Will and the
Supreme Court in Antebellum Louisiana“, u D. Clark Hine, Black Women in United States History (New
York: Carlson Publishing Inc., 1990); Ann A. Shockley, AfroAmerican Women Writers 1746-1933; An
Anthology and Critical Guide (New York: Meridian Book Printing, 1989); Six Women ’s Slave Narratives
(New York, Oxford: Oxford University Press, 1988); Julia F. Smith, Slavery and Plantation Growth in
Antebellum Florida, 1821-1860 (Gainesville, Florida: University of Florida Press, 1973); Kim M.
Vaz,“Organization of the Anthology“, u K. M. Vaz (ur.) Black Women in America (Thousand Oaks, CA: Sage
Publications Inc., 1995); Richard C. Wade, Slavery in the Cities: the South 1820-1860 (New York: Oxford
University Press, 1964); Deborah G. White, Ain ’t IA Woman? Female Slaves in the Plantation South (New
York: W. W. Norton & Co., 1985); and Norman R. Yetman (ur.), Voices from Slavery (New York: Holt,
Rinehart and Winston, 1970). Uz to, da bih bolje razumela pripovesti robova, čitala sam i sledeće izvore:
David Thomas Bailey, ”A Divided Prism: Two Sources of Black Testimony on Slavery, The Journal of
Southern History, 46, no. 3 (August 1980) 381-404; John W. Blassingame (ur.), Slave Testimonies: Two
Centuries of Letters, Speeches, Interviews, and Autobiographies (Baton Rouge, Louisiana: Louisiana Stete
University Press, 1977); Catherine Clinton, The Other Civil War: American Women in the Nineteenth
Century (New York: Hill and Wang, 1984); Jill K. Conway, The Female Experience in 18th and 19th
Century America: A Guide to the History of American Women (Princeton, NJ: Princeton University Press,
1985); Hazel V. Corby, Reconstructing Womanhood: The Emergence of the AfroAmerican Woman Novelist
(New York: Oxford University Press, 1987); Alice A. Deck, ”Whose Book Is This? Authorial Versus
Editorial Control of Harriet Brent Jacobs’ Incidents in the Life of a Slave Girl: Written By Herself', Women's
Studies International Forum, 10, no. 1 (1987) 3340; Thomas Doherty,“Harriet Jacobs; Narrative Strategies:
Incidents in the Life of a Slave Girl“, Southern Literary Journal, 19, no 1 (1986) 7991; Francis Smith-Foster,
Witnessing Slavery: The Development of Ante-Bellum Slave Narratives 2. izdanje (Madison, Wisconsin: The
University of Wisconsin Press, 1994); Deborah M. Garfield and Rafia Zafar (ur.), Harriet Jacobs and
Incidents in the Life of a Slave Girl: New Critical Essays (New York: Cambridge University Press, 1996);
Raymond Hedin, ”The American Slave Narrative: The Justification of the Picaro“, American Literature 53,
Naposletku su Crnim kodeksima određene posledice kad god bi seksualni čin prešao
preko linije rase.
Ropstvo u Novom svetu zasnovano je na pseudonaučnim i kvazireligijskim
pojmovima rase a surovost se pravdala time što je Bog ovlastio belu rasu da vlada
crnom. Crnci su smatrani detinjastim po svojim shvatanjima, životinjskim po svojoj
erotskoj ekspresivnosti i amoralnim po ponašanju. U Bibliji čak sve piše, crno na belo:
crni Afrikanci, Hamovi sinovi, biće sluge.
U takvom kontekstu, robovima su sistematski uskraćivana prava, čak i pravo na
život. Tome nije bio razlog jedino to što su ih razjareni robovlasnici ili nadzornici mučili
ili bičevali do smrti. U osamnaestom i devetnaestom veku čitave plantaže na francuskim
i britanskim Antilima, a u manjoj meri i u Sjedinjenim Državama, funkcionisale su po
principu da najefikasnija i najproduktivnija upotreba robovskog rada znači robovima
davati minimalnu količinu hrane, odeće i krova nad glavom, i nemilosrdno ih goniti da
dirinče na poljima šećeme trske, pirinča ili pamuka. Ti iscrpljeni i izmučeni muškarci i
žene u proseku bi umirali sedam godina po dolasku budući da je, kad se sve uzme u
obzir, bilo jeftinije zameniti ih novim robovima uvezenim iz Afrike nego ih održavati u
životu tako što bi im obezbedili podnošljivije uslove. Harijet Bičer Stou je takvu školu
mišljenja razobličila u svom romanu Čiča Tomina koliba; opaki antijunak romana,
Sajmon Legri, sistematski je zlostavljao robove koji su rintali po užarenom suncu na
njegovim poljima pamuka u Luizijani.
Običniji su bili manje surovi modeli ropstva. Ali nije bilo garancije da dobri
gospodar ne može da izlaz iz nekakve ekonomske nevolje nađe tako što će svoje robove
prodati najokrutnijoj sorti gospodara. I najvredniji rob mogao je iznenada da se nađe „na
licitacionom postolju, prodat onome ko je ponudio najviše, i odveden daleko i zauvek od
onih koji su mu draži od života, ostavivši za sobom voljenu ženu i nejaku i bespomoćnu
dečicu“, žalio se jedan bivši rob.191

no. 1 (January 1982) 630-645; Raymond Hedin, ”Muffled Voices: The American Slave Narative”, Clio, 10,
no. 2 (1981): 129-142; Carolyn L. Karcher, ”Lydia Maria Child’s A Romance of the Republic. An
Abolitionist Vision of America’s Racial Destiny“, u Deborah E. McDowell i Arnold Rampersad (ur.),
Slavery and the Literary Imagination (Baltimore: The Johns Hopkins University Press, 1989); Carolyn L.
Karcher, The First Woman in the Republic. A Cultural Biography of Lydia Maria Child(Durham: Duke
University Press, 1994); Joycelyn K. Moody, ”Ripping Away the Veil of Slavery: Literacy, Communal Love,
and Self Esteem in Three Slave Women’s Narratives“, Black American Literature Forum, 24, no. 4 (winter,
1990) 633-648; Winifred Morgan, ”Gender-Related Difference in the Slave Narratives of Harriet Jacobs and
Frederick Douglass“, American Studies, 35, no. 2 (1994) 73-94; Charles H. Nichols, „Who Read the Slave
Narratives?“, Phylon, 20, no. 2 (1959) 149-162; Robert F. Sayre, ”The Proper Study – Autobiographies in
American Studies“,American Quarterly, 29, no. 3 (1997) 241-262; Laura E. Tanner, ”Self Conscious
Representation in the Slave Narrative”, Black American Literature Forum, 21, no4(winter, 1987) 415-424;
Deborah Gray White, Ain't Ia Woman? Female Slaves in the Plantation South (New York, London: W. W.
Norton & Co., 1987); Cynthia Griffin Woolff, „Passing Beyond the Middle Passage: Henry ’Box’ Brown’s
Translations of Slavery“, Massachusetts Review, 37, no. 1 (1996) 23^t4; Jean Fagan Yellin, Women &
Sisters: The Antislavery Feminists in American Culture (New Haven: Yale University Press, 1989); i Jean
Fagan Yellin, ”Text and Contexts of Harriet Jacobs’ Incidents in the Life of a Slave Girl: Written by Herself’,
u C. T. Davis i H. L. Gates (ur.), The Slave’s Narrative (New York: Oxford University Press, 1985).
 Takva nesigurnost nalazila se u osnovi onog oblika ropstva koje je bilo usmereno
na konkretnu rasu. Čak i slobodno ili oslobođeno crno stanovništvo i živalj mešovite
krvi bili su podložni Crnim kodeksima koji su im uskraćivali prava i slobode.
Međurasne seksualne veze bile su glavni predmet zabrinutosti, jer je svaka veza
bila moguća pretnja po status kvo. Očigledni scenario bio je da se belci okome na
privlačne robinje, mada su i neke belkinje takođe prisiljavale svoje robove na seksualne
igre. Najopasniji činilac u tim vezama bila je ljubav. Ljubav je mogla da podstakne
buntovničke misli (i dela) o podređenoj ulozi crnaca. To se dešavalo kad god bi se belac
zaljubio u svoju crnu ljubavnicu i prema njoj stao da se ophodi kao prema jednakom
ljudskom biću, ili kad bi priznao svoju decu mešane krvi. Kad bi zaljubljeni pojedinci
legitimisali ono što je društvo proglasilo nezakonitim, uzdrmali bi temelje svog
robovlasničkog društva.
Ipak, kako nam je poznato iz raznih izvora, uključujući i mnoge prikaze očevidaca,
takve nezakonite prisnosti bile su rasprostranjene. Često citirana Meri Bojkin Čestnat,
žena plantažera iz Čarlstona u Južnoj Karolini, svom je dnevniku poverila sledeću
ironičnu opasku:

[14. mart, 1861] Neka nam Bog oprosti, ali naš je sistem čudovišan, zlodelo i nepravda!
Kao i patrijarsi u stara vremena, naši ljudi svi žive u jednoj kući sa svojim ženama i
konkubinama; a mulati koji se viđaju u svakoj porodici delom liče na belu decu. Svaka
vam gospođa spremno može reći ko je otac svoj mulatskoj deci u svačijem domaćinstvu
osim u njenom sopstvenom. Oni, čini se da ona veruje, padaju s neba. Ponekad
proključam od gađenja.192

Cinični komentari Meri Čestnat ukazuju na ogroman uticaj koji takva raskalašnost
mora da je imala: na robinju koja je prisiljena na seksualni odnos s belcem; na ženu
čoveka koji ju je prevario sa crnkinjom koja je trebalo da je služi i poštuje; na decu
mešovite rase koja su rođena iz takvih veza; na članove belačke porodice koji su
posmatrali i razumevali ponašanje svog patrijarha. Uz to, treba razmotriti i dejstvo takve
veze na robinjinog muža, brata i oca koji su bili nemoćni da spreče napade na ženu,
sestru ili ćerku, i isto tako nemoćni da spreče da ona bude zavedena strahom, ambicijom,
ili čak i gordošću što je gospodar baš nju odabrao. Povlastice poput smanjenog rada i
darova u novcu, nakitu ili odeći inače su bile nedostupne robovima. A šta da se kaže o
robinji koja neočekivano otkrije da joj je srce priraslo za tu zabranjenu vezu? Ili o
gospodaru koji se beznadežno zaljubio u ženu koju poseduje ili nadzire?
Da bismo razumeli svet robinja ljubavnica, moramo imati na umu pojmove o
erotskoj privlačnosti iz robovlasničke epohe. Bele su žene bile uzdignute na poslovični
pijedestal kao čedna i čista bića neokaljana erotskom žudnjom. Za bele muškarce, s
druge strane, verovalo se da poseduju prirodno požudnu narav; njihov nagon da se
191Richard C. Wade, Slavery in the Cities: The South 1820-1860 (New York: Oxford University Press, 1964),
124.
192Genovese, Roll, Jordan, Roll, 426.
seksualno zadovolje sa ženama koje nisu bile njihove vrle dušice i supruge, bio je
prihvaćen premda ne i priznat. To je neizbežno vodilo te muškarce da seksualno
iskorišćavaju crnkinje, koje su bile na glasu da su pohotljiva i nesputana stvorenja koja
imaju izuzetne seksualne moći, i koje su ranjive pravno, društveno, fizički i ekonomski.

Fiba193

Priču o Fibi, pretvorenoj u robinju na „Egiptu“, plantaži na Jamajci u osamnaestom

veku, koju su posedovali Džon i Meri Koup, u celosti pripoveda njen beli ljubavnik,
Tomas Tislvud, nadzornik koji je vodio izvanredno podrobne dnevnike. Tislvudove
dnevne beleške bile su usredsređene na njegov rad na plantaži – zbilja, njegovi su zapisi
prava riznica za istoričare poljoprivrede. Takođe je opisivao, sažeto ali rečito, rituale i
slavlja robova na Jamajci, surove kazne za robovske prestupe i – u vidu skraćenih
komentara i razmišljanja – kolebljiva kretanja u svom srcu i postelji.
Tislvudovi dnevnici potanko iznose njegove brojne seksualne susrete s robinjama,
uz latinske skraćenice: Tup („dvaput“); Sup. Lect. („na krevetu“); Sup. Terr. („na podu“);
In silva („u šumi“); In Mag. ili In Parv. („u velikoj ili u maloj kući“); Illa habet menses
(„ona je dobila menstruaciju“); i ponekad, naročito kad je njegova gonoreja bila u
aktivnoj fazi, Sed non bene („ali ne dobro“).
Kad je tridesetogodišnji Tislvud 1751. stigao na plantažu Egipat, robinja Fiba,
kreolka s Jamajke, imala je važan posao upravljanja kuhinjom. To nije bila ljubav na
prvi pogled. Tislvuda je jako privlačila druga robinja, Nago Dženi, i on ju je doveo da
nekoliko meseci živi s njim u njegovom stanu. Tek pošto se ta veza okončala, okrenuo se
energičnoj, inteligentnoj i ambicioznoj Fibi.
Njihova je veza bila duboko erotična i promenljiva. Vodili su ljubav nekoliko dana
nedeljno, čak i kada je Fiba imala menstruaciju. Svađali su se, često zato što je Fiba bila
ljubomorna zbog Tomasovih neverstava s drugim robinjama. Kao tipičan dan, uzmimo
4. januar 1755. Pošto su vodili ljubav, Fiba je odbila da se Tomasu pridruži u krevetu i
umesto toga spavala je na visećoj mreži okačenoj u hodniku. Bila je „previše drska“,
zabeležio je. Njihove su svađe bile česte. Fiba bi dane provodila ne govoreći s
Tislvudom, odbijala da s njim vodi ljubav, a ponekad bi usred noći odjurila da sama
spava u svojoj kolibi. Predvidljivo, Tomas bi otišao za njom i vratio je u svoju sobu.
Juna 1757, Tomas je prihvatio unapređenje: novi posao na Kendalu, drugom posedu
na Jamajci, čiji je vlasnik plaćao stotinu funti godišnje plus izdašne količine govedine,
butera, ruma, slatkiša i drugih namirnica. Fiba je teško primila vest. „Fiba je veoma
žalosna, a prošle noći ja nisam mogao da spavam, već sam bio jako uznemiren, itd.“,
pisao je Tislvud 19. juna.

193Sva upućivanja na Fibu preuzeta su iz Hall, In Miserable Slavery: Thomas Thistlewood in Jamaica, 1750-
1786.
 Ljubavnici su nastavili da pate pri pomisli na skori rastanak. Tomas je pokušao da
ublaži Fibinu tugu poklonima u novcu, tkaninama, mrežama za komarce, i sapunima.
Otišao je Džonu i Meri Koup, koji su posedovali i „Egipat“ i Fibu, i preklinjao ih bilo da
kupi ili unajmi svoju ljubavnicu. Džon Koup je bio saglasan, ali je Meri Koup odbila.
Možda se bojala da izgubi tako sposobnu upravnicu kuhinje, a možda nije odobravala
Fibinu vezu s belim nadzornikom, koja je odražavala avanture njenog sopstvenog muža
s nekoliko različitih robinja u njihovom vlasništvu. Merina nepopustljivost porazila je
ljubavnike. Vodili su ljubav poslednji put, a Fiba je Tomasu dala zlatni prsten,
nepoznatog porekla, za uspomenu. Oprostili su se i on je otišao za Kendal.
Fiba, ostavši sama na „Egiptu“, ježila se pri pomisli da će je Tomas zameniti
drugom. Njeni su strahovi bili osnovani. Nedelju dana po dolasku na Kendal, Tislvud je
olakšao svoju bolnu usamljenost u naručju Febe, robinje kuvarice na posedu Kendal. Ne
znajući ništa o tome, Fiba je odjahala do Kendala sledećeg dana da Tomasa moli da se
vrati na „Egipat“.
Stvari nisu bile tako jednostavne kao odluka o povratku. Tomas je prihvatio novi
posao i imao je ugovorne obaveze. Ali je bio oduševljen što vidi svoju ljubavnicu. Pratio
ju je svuda po imanju i predstavljao je stanarima „crnačkih kuća“. Sledećeg dana ustali
su pre zore, a on je Fibi pozajmio svog konja da bi se što brže vratila na „Egipat“.
„Voleo bih da mi je prodaju“; žalio se. „Noćas ponovo veoma usamljen i
melanholičan… a u glavi mi je i dalje sveže sećanje na Fibin odlazak jutros.“194
Fiba se postarala da stvari ostanu tako. Slala mu je bujicu poklona (kornjača,
rakova) i posećivala ga kad god može. Vesti o njenoj bolesti duboko su potresle
Tislvuda. „Sirota devojka, žalim je, propada u bednom ropstvu“, jadikovao je.
Nastavljeni su njihovi radosni susreti, ispunjeni razmenom poklona. čavrljanjem i
prepiranjem. Katkad bi Tislvud na „Egipat“ poslao svog maloletnog roba Linkolna, s
njegovim konjem, da bi Fiba dojahala do Kendala. Inače bi on putovao do „Egipta“.
Uprkos jakoj privrženosti prema Fibi, Tomas ju je redovno varao s drugim ženama,
uključujući i Aureliju, najkrasniju od kendalskih robinja. Fiba je to znala i patila. Molila
ga je da se uzdrži i naglašavala svoju osujećenost i bol odbijajući da vodi ljubav s njim.
Na kraju bi, međutim, uvek popustila i oprostila mu.
Dok su bili razdvojeni, Fiba je marljivo radila na održavanju njihove veze. Njeno
nezadovoljstvo što ne može da napusti Egipat i pridruži se Tomasu na „Kendalu“
provlači se kroz njegove sažete izveštaje o onome što mu je rekla i kako je postupila.
Ali, da li je to bila prava ljubav ili tek uviđanje promućurne žene o mnogim prednostima
svog statusa Tislvudove ljubavnice? Ne možemo da znamo zasigurno, ali sve ukazuje na
to da je Fiba volela Tomasa isto tako duboko kao i on nju. Njihovi erotski susreti bili su
česti i žestoki. Takođe su delili i najintimnije pojedinosti o svoj životu, čak i njegova
neverstva, koja bi on spomenuo ili priznao kad bi ga Fiba suočila s osnovanim
optužbama.

194Ibid., 80.
 S vremenom je Fiba u svom nadzorniku-ljubavniku izazvala neuobičajeno
saosećanje za njen bedan ropski položaj. Sve dok nije upoznao Fibu, Tislvud je bio
poznat po povremenim okrutnostima prema robovima koje je nadzirao. Njegova prisnost
s Fibom, međutim, probudila je njegovu osetljivost za jad ropstva, te se humanije
ophodio pošto je njihova veza otpočela. Kako su mu Fibina osećanja postajala sve
važnija, počeo je da svoju vezu s njom tako gradi da i ona bude zadovoljna.
Fiba, sa svoje strane, koristila je moć svoje ljubavi i Tomasovc žudnje za njom da
bi ga prisilila da se prema njoj ophodi s više poštovanja, iako on nikada nije prestao da u
postelju dovodi druge robinje. U kontekstu ropstva na Jamajci u osamnaestom veku,
Fibina samouverenost i pouzdanje u Tomasovu privrženost bili su neuobičajeni. Premda
su ropstvo i pol njihovu vezu činili beznadno neuravnoteženom, Fibin čvrsti karakter i
rešenost da zahteva izvesna merila ponašanja ojačali su njen položaj. Tako je bilo i sa
Tislvudovim otvorenim priznanjem da mu je ona ljubavnica, mada su je Meri Koup i
neki od robova zbog toga mrzeli.
Krajem 1757, Koup je primamio Tislvuda da ponovo radi za njega, i Tomas je opet
bio zajedno s Fibom. U to je vreme Tislvud zarađivao više i već je kupio nekoliko svojih
robova. I Fiba je „posedovala“ roba, u praksi ako ne po zakonu, pošto joj je prijateljica,
gospođa Benet, poklonila ženu po imenu Bes.
Kad bi Tomas zapao u novčane teškoće, Fiba je dragovoljno pomagala. Dok je bila
trudna s Tomasovim detetom, prodala je kobilicu nekom drugom robu i deo novca dala
Tislvudu. On ga je zahvalno primio, i vratio joj pozajmicu osam meseci kasnije.
(Tislvudove knjige iz 1761. pokazuju da je Fibi dugovao deset funti, što je bila relativno
velika suma.) Fibina je velikodušnost možda bila sračunata, ali je verovatnije da je
stvarno htela da pomogne čoveku koji je tada o njoj, barem u svom dnevniku, govorio
kao o svojoj ženi.
Fibini trudovi počeli su 28. aprila 1760. Stara Dafne, babica, došla je da joj
pomogne, a sledećeg je dana Fiba rodila sina. Polako se oporavljala. Poslali su drugu
robinju da je neguje, Lusi s plantaže „Egipat“ dojila je bebu, a Meri Koup slala je
podršku u vidu poklona u brašnu, vinu i cimetu. Beba je nazvana Džon, kasnije „Mulat
Džon“, iako ga je u početku Tislvud zvao „Fibino dete“.
Nakon izvesnog vremena, Tislvud je opet napustio posao kod Koupovih i otišao da
radi na obližnjoj plantaži „Brednat Ajland Pen“. Sve u svemu, Koupovi su ostali
Tislvudovi cenjeni prijatelji, a dok je Mulat Džon još bio malo dete, formalnim
zakonskim procesom oslobodili su ga ropstva. Pošto je Tislvud prešao na „Brednat
Ajland Pen“, sve je opet krenulo kao kada je radio na „Kindalu“, uz stalno
razmenjivanje poseta.
Fiba je do 1767. gotovo svaku noć provodila s Tomasom, ustajući rano da bi se
vratila kući. Džon Koup se 10. novembra konačno „udostojio“, prema Tislvudovim
rečima, da mu iznajmi Fibu za godišnju svotu od osamnaest funti. Šest dana kasnije,
vodeći Mulata Džona i noseći svoje mnogobrojne stvari, stigla je na „Brednat Ajland
Pen“.
 Tislvud je do 1770. već postao cenjeni vrtlar i član jamajkanske plantažerske klase.
Uprkos svojim relativno skromnim posedima u zemlji i robovima – po njegovoj smrti,
od njegovog imanja ostalo je tek osamnaest robova – njegova strast prema knjigama i
njegovo sveobuhvatno znanje obezbedili su mu lični kredibilitet, a prijateljstvo s
Koupovima olakšalo mu je ulazak u društvo. Njegova ljubavnica-robinja, međutim, nije
bila dobrodošla na privatnim večerama i zabavama. Tislvud joj je to nadoknađivao
vodeći je sa sobom na javna događanja i konjske trke, na primer.
Za Tomasa i Fibu, život je bio prijatan, premda ne i savršen. Zazirali su od utvare
robovskih pobuna. Tomas se isto tako brinuo i za Mulata Džona, dečaka bez ambicije
koji nije nasledio očevu opsesiju čitanjem i koji je često lagao. Tislvud je za Džonovo
sporo napredovanje krivio Fibu, koja ga je razmazila i tetošila. Svi su bili bolešljivi, pri
čemu je Tomas i dalje patio od gonoreje i usled toga ponekad gubio potenciju.
(„Impotos“, zabeležio je posle neuspele igrarije.)
Kad je napunio šezdeset šest godina, 1786, Tislvud je izdiktirao oporuku o svojoj
poslednjoj volji i zaveštanju. Umro je pet dana kasnije. Njegova oporuka mnogo govori
o njegovoj privrženosti i ljubavi prema Fibi. Naložio je da upravnici njegovog imanja
Fibu otkupe od Džona Koupa za sumu ne veću od osamdeset jamajkanskih funti, i da je
oslobode. Ako joj dodele slobodu, ima da dobije dva roba. (Kao robinja, tehnički nije
mogla da poseduje robove.) Na kraju, ostavio joj je stotinu funti da kupi parcelu po
izboru i podigne kuću.
Tislvud se pobrinuo i za najgori scenario – za slučaj da Fiba ostane robinja. Tada bi
dobijala petnaest funti godišnje do kraja života. Prošlo je pet godina dok Tislvudova
oporuka nije postala pravosnažna. Onda su Koupovi oslobodili Fibu.
Time se završava istorijski zapis, mada ne i Fibin život. Ma kako nesvesno, Tomas
Tislvud bio je Fibin biograf. Da bismo dočarali njen život, nemamo drugog izbora do da
čitamo duž Tomasovih kratkih napisa i između njegovih redova, izvlačeći zaključke i
iznoseći pretpostavke koliko valjano možemo. Prema najubedljivijem tumačenju odnosa
između Tomasa i Fibe, kako je vreme proticalo, ona je polako – barem u svojoj glavi –
prešla iz statusa ljubavnice u status žene. Iako je on bio hronično neveran, cenio je njeno
društvo i držao do njenog mišljenja. S njom je raspravljao o svom poslu, problemima s
radnom snagom, stanju useva i životinja na imanju. Fiba je uzvraćala prenoseći mu vesti
o stanju stvari na „Egiptu“ pošto je on napustio plantažu. Kad je Fiba bila bolesna,
Tomas je njene simptome pratio tako pomno kao da su njegovi, što je bio odraz njihove
nesputane prisnosti. Fiba je imala poverenja u njihovu vezu, postavila je razumna merila
ponašanja, i nudila svoju pomoć kad je verovala da je to potrebno.
Fiba je izgubila samo u pogledu seksualne vernosti, i morala je da trpi Tomasovu
upornu naviku da spava sa svakom robinjom koja mu se učini privlačnom, makar to bile
i Fibine koleginice ili podređene. Ali dnevnici jasno pokazuju da je život provela
odupirući se njegovom promiskuitetu.
Tislvud se nikada nije oženio. Jedan razlog možda je bila oskudica belih žena na
Jamajci. Nespremnost da se odrekne prisnosti s Fibom, što bi bela žena sigurno
zahtevala, možda je bio drugi razlog. U iskušenju sam da postavim i hipotezu da on i
nije imao potrebe da se ženi, jer je u Fibi našao sve što bi mogao da traži kod žene,
uključujući i majku svoje dece.
Dugovečnost i snaga Fibinog ljubavničkog položaja, oslobođenje posle
ljubavnikove smrti, i Tomasovo požrtvovana briga da je obezbedi sve do kraja njenog
života, pružaju sliku složene i posvećene veze. Ali romantične i seksualne veze između
robinje i belog čoveka nikada nisu bile građa romansi. Iako su uspeli da zaobiđu mnoga
ograničenja ropstva, Tomas Tislvud i Fiba nisu bili Romeo i Julija. Živeli su u okrutnom
i zbrkanom svetu gde je međurasni seks bio nezakonit, gde je ona pravno bila
obespravljeno niže biće, a on više stvorenje i njen nadređeni koji je bio ovlašćen –
zbilja, od njega se to očekivalo – da kupuje, prodaje, iskorišćava i kažnjava muškarce i
žene koji su delili njen položaj i bili istog porekla kao i ona. Na stranu njen pol, Fiba je
bila rob.

Džulija Čin

U robovlasničkim američkim državama, ozloglašeni Crni kodeksi ojačali su

društvena merila koja su osuđivala međurasni seks. Uprkos zakonima, obično su
tolerisane diskretne veze. Ali ako bi se beli muškarac šepurio svojom crnom
ljubavnicom ili priznao decu koju je s njom dobio, plaćao bi kaznu društvene bruke, ako
ne i izopštenja. Ako bi umro ostavivši oporuku u kojoj je nalagao da je oslobode ili je
nju i njihovu decu, ako su ih imali, imenovao naslednicima robe, imovine i novca, sva je
verovatnoća bila da bi njegovi rođaci uspešno osporili testament. Nebrojeno puta su
robovlasnički sudovi stavljali zabrane na oslobođenja koja su odobrena oporukama, i
punopravnim naslednicima uskraćivali njihovo nasledstvo. Takva ograničenja na sve
vidove otvorenih veza između belih muškaraca i njihovih crnih ljubavnica naročito su
važila za političare, čiji je lični život imao da odražava čvrst moral i visoke vrednosti.
Državnik iz Kentakija, Ričard M. Džonson (1780-1850) bio je takav buntovnik.
Džonson je bio energičan čovek zajapurenog lica koji je posebno voleo crvene prsluke.
Za vreme rata 1812. borio se odvažno, stekao čin pukovnika i postao poznat kao ubica
indijanskog poglavice Tekumseha. Posle rata, dok je nastavio da nadgleda svoju
plantažu u Kentakiju, Džonson je stupio u državnu službu u Vašingtonu, gde je poštovan
kao sposobni upravnik. U isto vreme, polako se uspinjao u redovima Demokratske
stranke.
Mnoge demokrate podržavale su Džonsona kao kandidata za položaj u vladinim
organima sve dok u javnost nisu procurile skandalozne pojedinosti o njegovom ličnom
životu, a što je ranije odbacivano kao „čudovišne glasine“, sada je potvrđeno kao
činjenica.195 Džonson se, otkrile su njegove užasnute kolege, nikada nije ženio, ali je
živeo u ugodnoj domaćoj zajednici sa Džulijom Čin, slobodnom crnkinjom koju je
predstavljao kao svoju kućepaziteljku. Džulija je bila njegova prisna prijateljica, sa njim

195Clinton, The Plantation Mistress, 216.

je jela i rodila mu dve ćerke. Džonson je priznao Imodžen i Adelajn kao svoju decu i
poslao ih u dobre škole. Kad su odrasle, sredio je da se udaju za ugledne belce.
Kao da to nije bilo dovoljno sablažnjujuće, Džonson je imao obraza da sa svoje dve
ćerke izađe na binu na proslavi Četvrtog jula. Njegovi sugrađani odbili su da imaju bilo
kakve veze s tom „kopiladi crnačke krvi“. Džonson se nije dao zbuniti i ljutito je izjavio
da bi se, kad bi to bilo dozvoljeno zakonom države Kentaki, oženio Džulijom. Vest o
tom priznanju brzo se raširila, posle čega su se protiv njega okrenule ugledne južnjačke
demokrate koji su držali do visokih merila ponašanja.
U aprilu 1831, Vošington spektejtor brinuo je zbog mogućnosti da će, uz pomoć
severujačkih pristalica, Džonson uspeti u kampanji za potpredsednika Sjedinjenih
Država: „Obojeni će imati svoju Estem u podnožju prestola… koja neće samo diktirati
modu ženskoj zajednici, već će se možda izboriti za ukidanje ograničenja građanskih
sloboda svom narodu, i proizvesti mešanje… [izazvavši] radost Afrikanaca širom
zemlje.“196
Južnjačke, ili Diksi, demokrate, ogorčeno su se suprotstavljale Džonsonovoj
kandidaturi, koja je uspela samo zbog jake podrške sa zapada. Jedan novinar iz
Kentakija zaključio je da toliki gnev nije izazvan Džonsonovim divljim brakom sa
Džulijom, već zbog toga što je on „prezreo da o tome bude tajnovit“. Kad bi je samo
predstavljao kao služavku i odrekao očinstvo njenoj deci – kao što su učinili nebrojeni
drugi muškarci – onda bi svi bez mnogo premišljanja glasali za njega, a svakako ne za
njegove zemljake južnjake.
Džonson je, međutim, bio tvrdoglav i principijelan. Godine 1831. izvršio je
zakonski prenos ogromne imovine na Imodžen i Adelajn i njihove bele muževe. Godinu
dana posle tog blagonaklonog poteza, Džulija se razbolela od kolere i umrla. Čak i tada
je Džonson odbio da se pokaje, i za svoje protivnike i dalje je bio opasno načelo
amalgamiranja ili mongrelizacije bele i crne rase. Pošto su ga demokrate nominovale
kao svog kandidata za potpredsednika 1835, poslanici iz Virdžinije negodujući su bučno
napustili konvenciju.
Ono malo što znamo o Džuliji Čin dolazi od izveštaja o upornom političkom otpom
prema činjenici da je Džonson odbijao da porekne da mu je ona ljubavnica i majka
njegovih ćerki. Džulija je umrla pre nego što je Džonson mogao da opipa Vašington kao
što je to uradio s Kentakijem. On je već predvideo i probao da ublaži probleme s kojima
će se Imodžen i Adelajn suočiti pošto ih njegova smrt ostavi na milost i nemilost
okrutnim sudovima i negodujućim rođacima. Znao je da njegovo robovlasničko društvo
prezire upravo transparentnost njegove veze sa Džulijom i njegovim ćerkama, odnosa
koje je održavao otvoreno, bez prikrivanja koja su karakterisala druge takve veze.

196Ibid., 217.
 Sali Hemings197

Džonson je bio prvi veliki političar koji je tako prkosio društvenim, pravnim i
rasnim konvencijama, ali tek jedan u dugom nizu državnika koji su bili u žestokim
ljubavnim vezama s crnkinjama. Kombinacijom anegdota iz Džefersonovog doba,
svedočenja bivših robova, porodičnih predanja i testiranja DNK uvećana je mogućnost
da je predsednik Tomas Džeferson bio u dugoj ljubavnoj vezi s robinjom, danas
čuvenom Sali Hemings. Sali je junakinja filma Džeferson u Parizu, i predmet
televizijskih dokumentarnih emisija, knjiga, članaka i žestokih debata, uključujući i
pakosna poricanja da je voljeni predsednik mogao da osvkmavi uspomenu na ženu i
samog sebe unizi ljubavlju prema toj mulatkinji s kojom je imao dete za detetom. U
međuvremenu, tvrdnje Salinih potomaka, odraslih na porodičnim uspomenama, sada su
delimično potvrđene rezultatima testiranja DNK, što ukazuje na to da je barem jedno od
Saline dece, njen sin Eston, Džefersonovo dete ili dete nekog od njegovih rođaka.
Majka Sali Hemings bila je Beti Hemings, ćerka Engleza, kapetana Hemingsa, i
crne robinje Beti, koja je bila vlasništvo imućnog robovlasnika Džona Vejlsa. Vejls je
Beti Hemings doveo u svoje domaćinstvo kao služavku. Pošto mu je žena umrla, Beti
mu je postala ljubavnica i rodila mu je šestoro dece. Jedno od njih bila je Sali, rođena
oko 1773. Kad je Vejls umro 1774, njegova zakonita ćerka, Marta Vejls, tada udata za
Tomasa Džefersona, nasledila je njegovih stotinu trideset pet robova, uključujući svoju
polusestru Sali Hemings.
Kad su njeni robovi stigli u Montičelo, na Džefersonovo imanje, Marta je bebu Sali
i svoje druge polusestre uzela u kuću da ih obuči kao služavke. Marta je umrla 1782,
nakon duge i iscrpljujuće bolesti. Devetogodišnja Sali je s majkom bila u sobi kad je
Marta kroz suze izrazila želju da njena deca nikada ne budu potčinjena maćehi. „Njenu
ruku držeđi u svojoj“, sećao se Medison Hemings, Salin sin, „gospodin Džeferson joj je
svečano obećao da se nikada neće ponovo oženiti. I nije.“198
Ali posle izvesnog perioda duboke žalosti, kada je neprekidno hodao tamoamo ili
na konju išao u duge, besciljne melanholične šetnje, Džeferson se jeste zaljubljivao,
stalno iznova, u beznadno nedostupne žene. Među njima su bile Betsi Voker, žena
njegovog prijatelja i suseda, i Marija Kozvej, žena engleskog slikara Ričarda Kozveja.
U međuvremenu, odrastala je Sali Hemings. Do 1787, izrasla je u devojku jako
svetle puti s ravnom kosom dužine do struka, i tako ljupka da su je ljudi u Montičelu

197Ovde su mi mnogo pomogle Fawn Brodie, Thomas Jefferson: An Intimate History (New York: W. W. Norton
& Co. Inc., 1974); i Annette GordonReed Thomas Jefferson and Sally Hemings: An American Controversy
(Charlottesville: University Press ofVirginia, 1997). Obe ubedljivo pokazuju da je Seli Hemings bila
Džefersonova ljubavnica iako do danas DNK testovi potvrđuju jedino krvnu veze između Džefersona i
Selinog sina Estona. Takođe sam čitala i znatnu literaturu koja se u poslednje vreme razvija oko tog pitanja.
Veći deo tih tekstova nastao je iz kolektivnog gnušanja njihovih autora u odnosu na pomisao da je Džeferson
bio otac dece mešane krvi. Na žalost, postoji toliko malo dokaza koji direktno dokumentuju život Seli
Hemings da je nemoguće sigurno utvrditi ko je bio otac njene dece, uključujući i Estona.
198Brodie, 167.
zvali „Ubojita Sali“. Takođe je bila, prema izveštaju jednog savremenika, blage naravi i
lepo fizički razvijena.
Salin dolazak u Pariz leta 1787. zaveo je popularnu maštu, a možda i samog
Džefersona. Taj usamljeni čovek, zaklet na večno neženstvo i novajlija u Francuskoj,
gde ga je američka vlada poslala da pregovara o trgovačkim sporazumima i 1785. ga
postavila za ambasadora, provodio je sate potajno pišući strasna pisma Mariji Kozvej.
Iznenada, više-manje istovremeno s dolaskom ćerke Poli i njene drugarice Sali, prestao
je.
Džeferson se dobro starao o Sali. Obezbedio joj je temeljnu obuku iz francuskog,
skupu vakcinu protiv velikih boginja i gomilu novih haljina. Džeferson je možda ugađao
Sali jer se u nju zaljubio, ili zato što je hteo da je spreči da se pridruži svom bratu
Džejmsu, Džefersonovom kuvam kojeg je ovaj sa sobom doveo u Evropu, u zahtevima
za slobodu. Sali, ostavši trudna u Francuskoj, jeste koristila svoj položaj slobodne žene u
toj zemlji da od Džefersona izvuče obećanje da će njenu decu osloboditi kad napune
dvadeset jednu godinu.
Salin sinčić, Tom, bio je svetle puti, a pošto se Džeferson 1789. vratio u Ameriku,
brinuo je da će njegovi politički neprijatelji tvrditi da je on dečakov otac. Džeferson je
imao razloga za brigu. Njegov kolega u vladi i suparnik, Alegzander Hamilton, bio je
izložen stalnim napadima javnosti zbog svoje veze s Marijom Rejnolds, udatom ženom.
Dugotrajna veza s robinjom, na njegovom vlastitom posedu, pružila bi – kao što i jeste –
oružje Džefersonovim protivnicima.
Zbog razloga koji ostaju nejasni, od januara 1794. do februara 1797, Džeferson se
povukao u Montičelo. Nestao je sa političke scene, prestao da čita novine i usredsredio
se isključivo na svoju porodicu, farmu i robove. Među njima je bila i Sali, koja je do
tada rodila još nekoliko dece. Ali za razliku od Tomasa Tislvuda, koji je beležio i
najsitnije pojedinosti svoje veze s Fibom, Džeferson nije zapisao ništa o svom odnosu sa
Sali. Spiskovi robova i spiskovi raspodele hrane i pribora ne ukazuju ni na kakve
povlastice koje bi ona ili njena deca uživali. Džefersonov način života, međutim,
ukazuje na tajnu vezu. Samo je Sali bila odgovorna za spremanje njegove spavaće i
radne sobe, i nikom drugom, uključujući i unučad, nije dozvoljavao da ulaze u taj
sanctum sanctorum. Druga rečita činjenica jeste da je, prema njegovoj Farmerovoj
knjizi, Džeferson uvek bio tu devet meseci pre nego što bi se rodilo svako od njenih
sedmoro dece (koja su sva bila veoma svetle puti), a ona za vreme njegovog odsustva
nijednom nije ostala u drugom stanju.
Džefersonovi su susedi širili glasine da mu je Sali ljubavnica. U proleće 1801,
Džefersonov neprijatelj, novinar Džejms Tomson Kalender, počeo je da njuška u potrazi
za informacijama. Otkrio je da je 26. aprila Sali rodila ćerku svetle puti, Harijet, koja je
ime dobila po devojčici koja je umrla četiri godine ranije. Gnusni Kalender se okrenuo
uceni. Džeferson je odgovorio davši mu pedeset dolara, ali kad nije uspeo da mu
obezbedi nameštenje u pošti na koje se ovaj nameračio, Kalender je vest o Sali razglasio
u Ričmond rikorderu: „Svima je dobro poznato da [Džeferson]… već godinama drži kao
konkubinu jednu od svojih robinja. Njeno je ime S A L I… Sa tom devojčurom Sali naš
predsednik ima nekoliko dece.“199
Novinari naklonjeni Džefersonu uzvratili su da je otac Salinog poroda jedan drugi
belac. „Da li je čudno… što sluškinja u kući gospodina Džefersona gde dolazi toliko
stranaca, a koja je svakodnevno uključena u redovne porodične aktivnosti, kao i tolike
druge, ima mulatsko dete? Sigurno ne.“200 Od samog Džefersona dolazilo je – javno
ćutanje ali privatno poricanje. „Ne postoji istina koje se bojim ili za koju bih želeo da
ostane sakrivena od sveta“, pisao je Džeferson političaru Henriju Liju 15. maja 1826, i
to je ponavljao drugim prijateljima.201 Budući da Džeferson nije sve oporekao u javnosti,
međutim, Kalender je likovao što je „Džeferson naočigled svojih dveju ćerki slao u
kuhinju, ili možda u svinjac, po tu čarobnicu boje mahagonija, crnu droljicu i njen
mulatski okot“.202
Pesmica ispevana na melodiju „Jenki Dudl Dendi“ postala je popularna u tabom
Džefersonovih protivnika:

Od dama svih na travi zelenoj,

U planini, il' u dolini,
Nikad viđeno nije devojče tako slasno,
Ko Sali Montičelijska.

Jenki dudl, ko je budala?

Koja bi ženica bila zgodna tako upola?203
Da porodi roblje da rinta,
Crnkinja je premija.204

U jednoj zlobnoj baladi Sali je nazvana „lažnom Etiopljankom“. Grkljan joj je

prerezan od uva do uva, a jezik odsečen. Onda je u kolicima otkotrljaju u bukteći ponor
pakla. U jednoj blažoj pesmici Sali zovu „crnom Aspasijom“. Drugi jedan urednik
nenaklonjen Džefersonu obelodanio je da Sali ima sopstvenu sobu, da uživa visok
položaj i da je u bliskim ličnim odnosima sa Džefersonom. To je navedeno kao dokaz da
mu je ona ljubavnica, iako je to isto tako moglo biti posledica njenog statusa polusestre
Džefersonove pokojne žene, Marte. Svaka od te dve pretpostavke takođe može da

199Ibid., 349.
200Ibid., 350.
201David N. Mayer, u ”The Thomas JeffersonSally Hemings Myth and the Politicization of American History,“
dostupno na http://www.ashbrook.org/articles/maverhemings.html
202Brodie, 352.
203Prvi crni romansijer, odbegli rob Vilijam Vels Braun, 1853. objavio je Klotel, ili Predsednikovu ćerku, a
melodramski roman o jednoj od Džefersonovih nepriznatih cmih ljubavnica i njenim nezakonitim i
„tragičnim“ ćerkama mulatkinjama.
204Ibid., 354.
objasni zašto su u kući Salina deca bila povlašćeni robovi, smešteni u velikoj kući, gde
je živela i njegova bela porodica.
Činjenica je da je neko bio otac svakoga od Saline dece. Ako je to bio Džeferson,
onda on nije našao za shodno da im obezbedi išta više od praktičnog obrazovanja. Kao
maloletnici, obučavani su za zanat. Sa dvadeset jednom godinom, oni koji su bili
dovoljno svetle puti da prođu kao beli iščeznuli su u slobodnom svetu, ne kao begunci ili
oslobođeni robovi, već kao belci. Džeferson nikada nije pokušao da ih nađe ili, kad bi se
saznalo gde su, da ih potraži kao svoju decu.
Salin sin Beverli otišao je iz Montičela, takoreći prešao u belu rasu i oženio se
belkinjom. Džeferson je platio Harijetin put u Filadelfiju, i ona se nikada nije vratila.
Njen brat Medison (nazvan po Doli Medison, koja je tada bila u poseti Montičelu) u
memoarima se sećao da je i Harijet prolazila kao belkinja i udala se za belca. Luiza
Matilda Kulidž, porodični prijatelj Džefersonovih, potvrdila je da je četvoro Saline dece
jednostavno napustilo Montičelo i nikada se nije vratilo. Medison i drugi sin, Eston, koji
je nedavno identifikovan kao član krvne loze porodice Džeferson, opredelili su se za
svoje crno nasleđe. Oženili su se crnkinjama i skrasili u istoj crnačkoj zajednici.
Pred kraj života, Džeferson je u svojoj oporuci precizirao da petoro robova, Salini
sinovi Medison i Eston i troje njihovih rođaka, treba da budu oslobođeni kad napune
dvadeset jednu. Nije oslobodio Sali, niti joj je obezbedio sredstva za izdržavanje. Ako je
taj previd bio motivisan željom da izbegne da svojim kudiocima pruži dokaz da su
njihove optužbe zasnovane i da jeste s njom bio u vezi, onda je žrtvovao Sali da sačuva
vlastiti ugled. U svakom slučaju, dve godine posle njegove smrti 4. jula 1826, njegova
bela ćerka Marta oslobodila je Sali.205
Sali je poživela još jednu deceniju, i stanovala je u iznajmljenoj kući s Medisonom
i Estonom. Kad je umrla, sahranili su je na afroameričkom groblju. Njena priča pomalja
se iz biograflja o njenom dominantnom gospodaru. Ali mnogo dodatnih (mada
uzgrednih) podataka mogu se naći u dnevnicima i pismima tadašnjih novinara,
političara, posmatrača, prijatelja, članova porodice i bivših robova, a naročito njenog
sina Medisona i Izraela Džefersona, roba iz Montičela koji im nije bio u rodu. Sama Sali
nije ostavila ni dnevnike ni pisma, jedino anegdote sačuvane u sećanjima svojih sinova.
Do današnjeg dana, nemoguće je s potpunom sigurnošću tvrditi da je Sali Hemings
bila ljubavnica Tomasa Džefersona, mada Estonova krvna loza podržava tu tvrdnju.
Jasno je, međutim, da zlobne optužbe koje su iznosili Džefersonovi savremenici
naglašavaju prezir i strah koji su izazivale veze između robovlasnika i robinja
ljubavnica. Ako je američki predsednik voleo zarobljenu crnkinju, time je prećutno
poricao pretpostavke svoga društva o urođenoj inferiornosti crnaca, upravo one
pretpostavke kojima je pravdano samo postojanje ustanove ropstva.

205Jefferson je umro 4. jula 1826.

 Džulija Franses Luis Dikson206

Džulija Franses Luis Dikson bila je robinja ljubavnica čiji je gospodar i ljubavnik
toliko obožavao i nju i njihovu ćerku mulatkinju, Amandu Ameriku Dikson, da je obema
obezbedio posvećeno mesto u istoriji i predanju. Istu je ulogu imalo i Džulijino
svedočenje u toku odvratne parnice koju je protiv nje povelo sedamdeset devetoro
rođaka njenog pokojnog gospodara, osporavajući Amandino ogromno nasledstvo.
Džulijaje rođena 4. jula 1836, kao ćerka robinje i Džoa Luisa, tamnoputog
muškarca španskog porekla kojeg su, kako je Džulija pričala unucima, „smatrali
belcem“. Februara 1849, Džulija je bila sitna petnaestogodišnjakinja kože boje bakra,
meke valovite kose i prekrasnih zuba. Posedovala ju je Elizabet Dikson, majka Dejvida
Diksona, najbogatijeg građanina okruga Henkok u Džordžiji. Džulija je bila Elizabetina
velika miljenica. Radila je kao služavka u glavnoj zgradi i imala sopstvenu sobu u kućici
na mbu dvorišta Diksonovih. (Manje povlašćeni robovi živeli su u velikoj, dvospratnoj
zgradi poznatoj kao „kuća crnčuga“.)
Beli Diksonovi – udovica Elizabet Dikson, sedamdesetdvogodišnjakinja, i njeno
troje nevenčane dece, Dejvid, Ruta i Grin – svi su živeli zajedno. Dejvid, sin koji je
obožavao majku, sam je izgradio porodično bogatstvo. Do 1849, posedovao je 2.010
jutara zemlje i pedeset troje robova. Dejvid je imao malo škole, ali je slabo formalno
obrazovanje nadoknađivao velikom znatiželjom i moćima posmatranja. Pripadnici
njegove klase znali su ga kao upućenog ali tvrdoglavog čoveka čija je reč zakon i koji
nije trpeo rasprave.
U podne jednog februarskog dana, Dejvid je kasao preko polja gde se Džulija
igrala. Došao je, video i pobedio: zgrabio je devojčicu na sedlo, odneo je sa sobom i
silovao je. (Godinama kasnije, priznao je da mu se „omaklo“ kad ju je silovao.) Džulija
je zatrudnela, a kasno te jeseni, rodila je devojčicu kojoj su Dejvid i Elizabet dali
dramatično ime Amanda Amerika Dikson.
Od samog početka, Dejvid je bio obuzet svojom bledoputom ćerkom. Čim je
Džulija prestala da je doji, uzeo je bebu, i on i njegova majka su je podigli kao svoju.
Amanda je postala mis Mandi, čak i za Džuliju, i najveći je deo vremena provodila u
spavaćoj sobi koju je delila s bakom. Noću je spavala u naročito napravljenom krevetiću
s točkićima koji je preko dana guran pod Elizabetin veliki. Dejvid je Amandu obasipao
ljubavlju i luksuznim stvarima. Naložio je da je kupaju u kravljem mleku, za koje se
verovalo da posvetljuje kožu. Unajmio je tutora da je podučava čitanju i pisanju, što
njegove sestre nikada nisu naučile. Amanda je čitala književna dela, imala časove
klavira i uopšte bila je tetošena, zaštićena i povlašćena.
Uprkos svemu – što čini vrhunsku ironiju – ostala je rob. Crni kodeksi Džordžije
zabranjivali su oslobođenim robovima da ostanu u toj državi. Jedini način na koji su

206Kent Anderson Leslie, Woman of Color, Daughter of Privilege (Athens: University of Georgia Press, 1999)
izvor je za ovaj odeljak.
Elizabet Dikson i njen sin mogli da zadrže voljenu Amandu bio je da odustanu od
njenog oslobađanja.
U međuvremenu, dok je ribala podove u kući Diksonovih, krpila im odeću i služila
ih za stolom, Džulija je svakodnevno gledala svoju ćerku. Morala je da se dodvorava
sopstvenom detetu i posmatra kako se preobražava u skoro belu, prefinjenu tatinu
devojčicu upućenu u lepe umetnosti i društvene veštine. Prema rečima njenih potomaka,
koji uspomenu na Džuliju čuvaju u porodičnoj usmenoj istoriji, Džulija nikada nije
oprostila Dejvidu što ju je silovao i osvetila se tako što je upravljala njime „gvozdenom
rukom“.207
Džulijina „gvozdena ruka“ (premda ne i njena suštinska ozlojeđenost) možda je
više bila pusta želja nego činjenica. Dokazi iz različitih izvora ukazuju na to da su
Džulija i Dejvid razvili uzajamnu privrženost koja joj je osigurala dominantnu ulogu u
domaćinstvu Diksonovih. Udaljena je od Amande, ali se u mnogim drugim vidovima
Dejvid prema njoj ophodio kao prema ženi koju nikada nije imao. Bez ustručavanja ju je
ljubio pred drugim robovima ili joj pomagao da siđe s konja. Često bi on i Džulija sedeli
ispred kamina ili u njegovoj spavaćoj sobi, raspravljajući o domaćim problemima i
poljoprivrednim zamislima i planovima po kojima će on postati poznat.
Kako se Elizabetino zdravlje pogoršavalo, još mlade Džulija i Lusi, druga jedna
robinja, preuzele su mnoge od njenih dužnosti, uključujući i čuvanje ključeva od ostava
gde su bili zaključani šećer, viski, meso, odeća i lekovi, i nadziranje sve važne kuhinje.
Dejvid je isto tako na Džuliju preneo razne finansijske transakcije sa zakupcima i
trgovcima. Iz svega toga pomalja se slika jake žene koja je sarađivala na izgradnji
imperije Diksonovih i njenom vođenju, koja je poštovala i u izvesnoj meri volela
Amandinog oca, i koja je osmislila sopstvenu ulogu u njegovom životu i svetu.
Pošto je naglo uvedena u seks i majčinstvo, Džulijina sve veća emocionalna
prisnost s Dejvidom verovatno je obuhvatala i seksualnu vezu. Ali ona nipošto nije bila
verna robinja ljubavnica. Otvoreno se zabavljala s Džoom Brukenom, takođe robom na
imanju Diksonovih, a 1853. rodila je Brukenovu ćerku Džulijanu. Trinaest meseci
kasnije, spavala je s „Dokom“ Jubenksom, belim poznanikom Diksonovih. Dejvid mora
da je prihvatao te veze, budući da joj nije ni prebacivao niti ju je kažnjavao zbog toga, i
čak joj je dodelio veću moć u njegovom domaćinstvu.
Dok je Džulija sazrevala, naporno i efikasno radila, i održavala veze s Dejvidom,
Džoom i „Dokom“, Dejvid je postajao bogat i poznat po svojim poljoprivrednim
inovacijama. On lično je 1860. posedovao sto pedeset robova. Poljoprivrednički listovi
su objavljivali njegove radikalne teorije o konzervaciji zemlje pomoću intenzivnog
đubrenja, rotacije useva, plitkog i variranog sađenja, a za sve te tehnike tvrdio je da vode
samodovoljnosti. Robove, verovao je, treba podučavati efikasnijim načinima rada, čime
bi se istovremeno uvećali i njihov ponos i proizvodnja. „Za pet minuta radnika sam
naučio da ubere stotinu funti više pamuka dnevno nego što je ubrao prethodnog dana, a
od tog trenutka on će sve više napredovati“, pisao je Dejvid.208
207 Ibid., 57.
208 Ibid., 50.
 Dejvid nije uvek upražnjavao ono što je propovedao, prema posleratnom
svedočenju pojedinih robovskih „radnika“. Jula Jangblad, žena Džulijinog unuka, sećala
se da je Dejvid disciplinu sprovodio preko goniča robova koji su rado pribegavali
bičevanju. „Kad pomislim na ta vremena, smejem se da ne bih plakala“, rekla je Jula.209
Kad je reč o Amandi, međutim, Dejvid se rado suprotstavljao čitavom društvu
živeći zajedno sa svojom ćerkom koja nije bila bela. Kad bi gosti pitali da li moraju da
jedu s njom, Dejvid bi urliknuo: „Boga mi, da, ako hoćete ovde da jedete!“210
Barem jednom poznaniku, priznao je očigledno – da mu je Amanda ćerka. Jedan
drugi posetildc, dr E. V. Olfrend, svedočio je u kasnijem sudskom procesu da je, pošto je
Amanda tako ličila na Dejvida, pritiskao Džuliju da mu kaže ko su joj roditelji. Preko
volje, Džulija mu je rekla da je Amanda njena ćerka. „Rekao sam joj da sam tako
pretpostavljao, ali sam je pitao da li joj je neko pomogao da začne to dete“, sećao se dr
Olfrend. Džulija je oklevala, a onda je konačno priznala „da je to bio ’Masa Dejvid’“.211
Na neki način, ropstvo je uprostilo dinamiku odnosa između Džulije i Dejvida: ma
kako snažna bila njena ličnost (u svakom slučaju, on je bio jači), ma kako jaka bila
njegova ljubav prema njoj, i ma kako dvosmislena i izmešana bila njena osećanja prema
njemu, Dejvid je bio gazda, vlasnik, apsolutni autoritet. I premda je Džulija patila kad
joj je Amanda oduzeta, odobravala je kako su joj Dejvid i Elizabet podizali dete.
Ipak, ono malo podataka kojima raspolažemo o Džulijinom životu, zbunjuju su i
protivrečni su, a to je možda tačan odraz same Džulije. Na primer, iako su je svi koji su
je poznavali opisivali kao crnu robinju, unucima je rekla je da Portugalka (pri čemu je
sigurno mislila na svoga oca, kojeg je opisivala i kao „Španca“) i da u njoj nema ni kapi
crne krvi.
Ne postoje zapisi o tome šta je Džulija osećala u periodu pred Građanski rat, kad je
mogućnost da će se Jug otcepiti izgledala verovatnija, i kad su se širile glasine o pobuni
među robovima. Mora da je bila rastrzana između mržnje prema svom ropskom položaju
i svesti da njena sigurnost i sreća njene ćerke zavise od bogatstva Dejvida Diksona,
izgrađenog na robovskim plećima.
Dejvid nije osećao takav sukob interesa. Za vreme građanskog rata, podržavao je
Konfederaciju „skoro žrtvenim“ doprinosima u pamuku, slanini, žitu i ogromnim
svotama novca. Kao posledica toga, porodično bogatstvo Diksonovih smanjivalo se
svakog dana. Jenkijevski general Vilijam T. Šerman 1863. stigao je i okupirao okmg
Henkok. Iako je poštedeo Dejvidovu kuću, navodno zbog prisustva stare Elizabete
Dikson, Šermanove trupe su u vagonima odvezle stotine bala pamuka, žito iz ambara,
pedeset pet mazgi i poljoprivredne mašine. Dejvidova je plantaža uništena, mada je
Džulija uspela da spase srebro Diksonovih, zakopavši ga pre nego što su vojnici stigli da
ga ukradu.
Građanski rat se završio 20. avgusta 1865. Robovi Diksonovih, uključujući i
Džuliju, nisu više bili robovi, ali je Džulija odabrala da ostane s Diksonovima. Njena

209 Ibid.
210 Ibid., 138.
211 Ibid., 96.
želja da ostane s Amandom, koja nikada ne bi ostavila svog voljenog oca, verovatno je
tu imala najvažniju ulogu. Isto važi i za njen osećaj da život robinje i nije bio tako loš i
da će možda sada biti još i bolji i da je, u svakom slučaju, malo verovatno da bi ikada,
bilo gde, mogla da nađe posao s onakvim stepenom odgovornosti, prestiža (na specifičan
način) i isplativosti (takođe, na poseban način) kao što je imala u svojstvu Dejvidove
kućepaziteljke. Kad je Elizabet Dikšon urnrla 6. avgusta 1864, Džulija je istinski postala
gazdarica opustošene plantaže Diksonovih.
Sa dvadeset devet godina, Džulija je trebalo da postane i baka, jer je Amanda
zatrudnela sa svojim rođakom, Čarlsom H. Jubenksom, Dejvidovim belim nećakom.
Zbog strogih džordžijskih zakona protiv mešanih brakova, Amanda i Čarls nisu mogli da
se uzmu, ali su se zajedno preselili na obližnju plantažu koju im je Dejvid možda
pomogao da kupe. Svom sinu Džulijanu sigurno su dali ime po baki Džuliji.
Dejvid, odlučan i snalažljiv uprkos propasti, počeo je ispočetka da gradi bogatstvo.
Zamolio je američku vladu za oproštenje, što je bila nužna formalnost da povrati svoje
imanje, i izjavio je – kako je morao – da je „ropstvo zauvek nestalo“. 212 Kod kuće,
otvoreno je žalio zbog te činjenice zato što je, kao i svi bivši robovlasnici, sada bio
suočen s katastrofalnim nedostatkom radne snage jer su crnci tražili bolje poslove, a
crnkinje zasnivale vlastiti dom i porodicu, i crna deca konačno dobila pravo na
detinjstvo. Uprkos tim nevoljama, istrajao je i uspeo, proizvodeći plugove i izumevši
„Dikson smesu đubrivo koje je prodavao uz značajan dobitak.
Džulijin se život okrenuo u novom pravcu. Ubrzo pošto je Amanda rodila drugog
sina, Čarlsa, iznenada se vratila kući i rekla: „Hoću da živim s tobom, ’Papi’.“ 213 Dejvid
je pristao, i izgradio veliku kuću za nju, Džuliju, i decu, tri stotine metara od njegove
skromnije kuće. Vodio je računa da one budu zakoniti vlasnici, sačinivši ugovoro
kupoprodaji kojim je Amanda dobila sedam osmina, a preostalu jednu osminu Džulija.
Prvi put otkako je Amanda bila beba, Džulji je bilo dopušteno da živi sa svojom starijom
ćerkom, dok su njena mlađa ćerka, Džulijana, i njena porodica stanovali u blizini.
Dejvid je pripremao još jedno iznenađenje, koje mora da je potpuno pomelo
Džuliju. Sa šezdeset dve, Dejvid se iznenada oženio. Njegova nevesta, Klara Haris, bila
je samo tri godine starija od Amande. Brak je bio nesrećan od samog početka, jer je
društveno uspešna i bogata južnjačka lepotica smeštena u manje privlačnu jednostavnu
kuću na plantaži, dok su u otmenijoj kući živeli crna ljubavnica njenog novog muža,
njegova ćerka i dvojica unuka, koje je voleo do bezumlja. Klarin brat, Henri Haris,
kasnije je svedočio da je Dejvid bio velikodušan prema njegovoj sestri. Dao joj je divne
kočije i dva fina crna konja, kao i izdašni džeparac. Takođe je angažovao arhitektu da
osmisli gospodsku kuću od trideset hiljada dolara, ali pošto je ocenila dinamiku
Dejvidove ruralne plantaže, Klara nije više bila zainteresovana da tamo išta gradi, rekao
je Henri Haris.
Klara nikada nije bila srećna, ali ne zato što je Dejvid bio neljubazan, nastavio je
Haris. Klara i njen novi muž jednostavno su bili nespojivih naravi, a kao gradska
212 Ibid., 59.
213 Ibid., 64.
devojka naviknuta na živahni društveni život, osećala se jadno. Osim toga, zdravlje joj je
bilo narušeno. Henri nije dodao da je Dejvidova nesmanjena ljubav prema Džuliji,
Amandi, Džulijanu i Čarlsu za Klaru bila nepodnošljiva i izvrgavala je podsmehu.
I Džulija mora da je patila. Ako i nije bila ljubomorna, sigurno je bila zabrinuta za
svoj položaj u domaćinstvu i svoju buduću sigurnost, i mora da je bila oprezna u odnosu
na tog razmaženog i zahtevnog uljeza. Godinama kasnije, međutim, pred sudom koji je
sprovodio istragu povodom Dejvidove osporene oporuke pod zakletvom je izjavila da
Dejvid u vreme kad se oženio više nije imao seksualne odnose s njom. „Rastavili smo se
pre nego što se oženio ili i pomislio na ženidbu, rekla bih“, rekla je Džulija.214
Brak je bio kratkog veka, budući da je Klara umrla od upale pluća pred
trogodišnjicu braka. Period Dejvidovog braka i žalosti bio je naporan. Džulija se
okrenula metodističkoj crkvi Čeri Hil i posvetila se pridruženoj školi. Dejvida, koji nije
išao u crkvu, 1874. ubedila je da crkvi proda tri jutra svoje zemlje – za pet dolara.
Dejvid je nametnuo uslove – ako zemlja ne bude korišćena za potrebe crkve ili škole, ili
ako putevi budu zapušteni, zemlja se vraća njemu. Teško da je to bio neki filantropski
gest, ali je Džulija upravo to tražila.
U drugim aspektima, Džulijin se život nastavio kao i ranije. I dalje je bila
Dejvidova pouzdana kućepaziteljka. I dalje bi odjahala u obližnju Spartu da kupi
namirnice i proda robu s plantaže. Zahvaljujući tim trgovačkim delatnostima često je
dolazila u kuću jednog od Dejvidovih prijatelja, gde bi uvek odbijala da se pridruži
porodici za obedom. Radije je jela sa slugama, u kuhinji. Džulija je, razumljivo, imala
reputaciju „veoma tihe, povučene žene“ koja je služila Dejvidove goste i nikada nije bila
nametljiva.215
Dejvidje umro 1885. Amanda se pripila uz njegovo beživotno telo i ječala: „Sada
sam siroče, sada sam siroče.“ Usledio je košmar osporeneog testamenta, jer je Dikson
umro imućan i Amandi je ostavio glavni deo imanja. Sedamdeset devetoro njegovih
ogorčenih rođaka osporavali su oporuku, tvrdeći da je Džulija na njega izvršila
nepriličan uticaj i naterala ga da Amandu učini glavnim naslednikom. Devet meseci
posle Dejvidove smrti, Džulija je podvrgnuta neprijateljskom ispitivanju prezrivih
advokata njenih protivnika. Po sudnici su razvlačene epizode iz prošlosti, istinite i
izmišljene. U nekima je bilo zrnca istine – da ju je Dejvid kao devojku udario za vreme
jedne svađe, i da mu je ona uzvratila; da se prema njoj ponašao kao prema ženi ili
dragani, a ne kao prema robinji; da su se javno poljubili. Druge su verovatno bile
izmišljene – da je Džulija pretila da će ostaviti Dejvida, da je on na to plakao kao lud.
Za Amandine je advokate teškoća bila u tome da se dokaže da, iako je Amanda bila
Džulijino i Dejvidovo dete, Džulija nije bila Dejvidova ljubavnica u vreme kad je on
sačinio testament. Neprijateljski tabor tvrdio je suprotno, da mu jeste bila ljubavnica, i
da je taj položaj iskoristila da na njega izvrši pritisak. Napadani su Džulijin moral i
kredibilitet. „[Džulijana je] dete crnog čoveka, zar ne?“ pitao je advokat protivničke
strane. „Tamnog čoveka“, odgovorila je Džulija. „Nije li on bio crnčuga?“ advokat je bio
214 Ibid., 142.
215 Ibid., 72.
uporan. „Mislim da ga zovu crnčugom“, odgovorila je Džulija. Advokati su je pritiskali,
takođe, i različitim očevima njeno troje dece – „Ograničili ste svoje usluge samo na tu
trojicu?“ „Ne znam ništa o ograničavanju; ja nisam bila rđava žena“, odgovorila je
Džulija s ubeđenjem.216
Iznenađujuće, oporuka je podržana, i Amanda je postala najbogatija obojena žena u
Džordžiji. Uprkos svojoj žalosti, bila je ćerka svoga oca, i odmah je uspostavila kontrolu
nad sopstvenim životom. Kupila je luksuznu kuću sa sedam spavaćih soba u Ogasti i
tamo se preselila. A zbog „prirodne ljubavi i privrženosti prema svojoj majci“, Džuliji je
dala svojih sedam osmina njihove kuće na plantaži. Kao još jedan znak počasti i
zahvalnosti, Amandin sin Džulijan i njegova žena krstili su svoju prvu ćerku Džulija
Franses II. (Dve godine kasnije, rođen je i njihov sin Dejvid Dikson II.)
Ali za Džulijinu porodicu na vidiku su bili novi potresi. Amanda se udala, a da
nimalo nije izgubila kontrolu nad svojim nasleđem. Umesto toga, svom mužu, Nejtanu
Turneru, slobodnom crncu, jednostavno je dala izdašne poklone. Ali usled krhkog
zdravlja, slabih živaca i porodičnog skandala (njen drugi sin, Čarls, mada oženjen čovek,
postao je opsesivno omamljen četrnaestogodišnjom ćerkom svog novog očuha, i
pokušao je da je otme), bivala je sve iscrpljenija, i 1893, u svojoj četrdeset četvrtoj
godini, Amanda je umrla.
Umrla je ne ostavivši oporuku. Usledili su novi sudski sporovi. Džulija i njena
prijateljica Maraja Nan 1899. otišle su u Amandinu kuću u Ogasti, spakovale sve stvari i
otpremile ih u Spartu, u Džordžiji, gde je njen unuk Džulijan Džuliji kupio
veličanstvenu kuću među drvetima oraha. Džulija je dobila parnicu protiv nje i
dozvoljeno joj je da zadrži Amandin nameštaj. Potomcima je rekla da je telo Dejvida
Diksona premestila na groblje u Sparti, i da mu je tamo podigla nadgrobni spomenik.
Život Džulije Franses Luis Dikson s Dejvidom Diksonom otpočeo je silovanjem, a
njene seksualne veze, naročito s Diksonovim robom Džoom Brukenom, možda su bile
njen oblik prkošenja. Možda se jednostavno zaljubila. U svakom slučaju, očigledno se
pouzdala u svoju sposobnost da održi vezu s Dejvidom.
Ipak, Džulijine prilike bile su previše složene da bi bilo kakva odluka ispala
jednostavna. Mora da se radovala što Dejvid Amandu voli više od bilo koga drugog, a
naročito od njegovih pakosnih rođaka. U isto vreme, videla je i čula kako je postupao s
drugim robovima, nagrađujući one koji bi sarađivali, a pribegavajući štapu kad bi se
šargarepa pokazala neprimamljivom. Džulija je bila jedna od onih koji su sarađivali.
Džulijin stav prema njenoj boji i poreklu teže se objašnjava. Uprkos onome što je
navodno rekla svojim unucima, nije moguće da je verovala da nema ni kapi crnačke krvi
– zašto bi, inače, bila robinja? Ali stalna izloženost ropstvu, čak i Dejvidu i njegovim
belim posetiocima, koji su beskrajno i ozbiljno raspravljali o „Crnjama“, mora da su
uticali na Džulijinu percepciju. Možda je počela da se ponosi svojom bakarnom bojom i
ravnom kosom, možda se nadala da će se distancirati od poniženja ropstva, kao da je
njen robovski status greška prouzrokovana (njenim tamnoputim latinskim poreklom.
Možda ju je Dejvidov neočekivani brak s Klarom Haris naljutio i uplašio. Njena
216 Ibid., 144-145.
uznemirenost može se nazreti u tome što je propustila da unucima pomene Dejvidov
kratki brak. Kao i njena crnačka krv, njegova privremena izdaja prosto nije postojala.
Temeljne protivrečnosti u srži sveta Diksonovih mora da su Džuliju morile najveći
deo života. U svojim sećanjima, pokušala je da shvati kako je nalazila svoj put kroz taj
svet, zaobilazeći opasnosti i samopoštovanje održavajući smelošću, inteligencijom,
marljivošću, religioznošću i – pod stare dane – pročišćavajućim filterom mučnih
uspomena.

Harijet Džejkobs217

Za razliku od Fibe, Džulije Čin i Sali Hemings, bivša robinja Harijet Džejkobs
svoju priču izlaže u sopstvenoj knjizi, Priključenija u životu jedne mlade robinje. Iako je
abolicionistkinja Lidija Marija Čajld redigovala i doterala rukopis, Harijetina pripovest,
objavljena pod pseudonimom Linda Brent, omogućila joj je da predstavi sopstveno
iskustvo ropstva i seksualnih veza s belcima.
Harijetina knjiga pripada žanru ženske robovske pripovesti, koji se danas obimno
izučava i o kome se žestoko raspravlja. Pripovesti su po definiciji sumnjive, zato što je
pripovedač rob ili bivši rob nameravao, zbilja žudeo, da dosegne široku publiku
naklonjenih čitalaca abolicionista, te je morao da uzme u obzir poreklo i očekivanja tih
čitalaca, uključujući i njihovu želju za „konkretnim, rasnim konvencijama“. Isto tako,
pripovedač je morao da se nosi s redaktorom koji je oblikovao, ispravljao, preinačivao i
isecao građu shodno s ideologijom ili ličnim naklonostima.
Autorka ženske robovske pripovesti takođe je imala sopstvene brige, naročito kad
bi bila u zabranjenim seksualnim odnosima s belcem i kad bi je zbog toga mučio stid.
Da bi se opravdala, da bi objasnila svoje ponašanje i možda rečito prisustvo mulatske
dece, robinja-ljubavnica kao pripovedačica imala je sve razloge da poriče da je
sarađivala ili uživala u toj vezi. Sigurno nije imala razloga da prizna da je prema čoveku
koji ju je zaveo osećala privlačnost ili nežnost.
Robovske pripovesti moraju se pažljivo čitati. One pružaju ono što malo koji drugi
izvor može: robinjinu perspektivu na sopstveni život i svet, uz pojedinosti o ličnostima,
opažanjima, vremenu i mestu, i sledu događaja. Harijetina pripovest je prošla test
vremena i stručnog ispitivanja.
Harijet En Džejkobs bila je lepuškasta devojčica koja se razvila u zgodnu ženu,
zbog čega je kasnije žalila: „Ako joj je Bog podario lepotu, to će se pokazati njenim
najvećim prokletstvom“, pisala je u Priključenijima. „Ono što na beloj ženi izmamljuje
uzdahe divljenja, u robinje samo ubrzava srozavanja.“

217Glavni izvor za ovaj odeljak je Harriet A. (Harriet Ann) Jacobs, Incidents in the Life of a Slave Girl: Written
by Herself ur. L. Maria Child, predgovor sačinila Jean Fagan Yellin (Cambridge: Harvard University Press,
1987). Svi navodi u ovom odeljku preuzeti su iz te knjige. Kad god je to bilo moguće, koristila sam stvama
imena ličnosti koje se pominju, a ne pseudonime koje je Harijet Džejkobs upotrebljavala u svojoj knjizi.
 Harijet je rođena oko 1813. u Edentonu, u Severnoj Karolini, kao ćerka Elajdže,
roba stolara, i Dilajle, koji su pripadali gostioničarima Džonu i Margaret Horniblou.
Posle Dilajline smrti 1819, šestogodišnja Harijet jako se vezala za Margaret Horniblou,
dobru ženu koja ju je naučila osnovama čitanja. Neposredno pred Harijetin dvanaesti
rođendan, Margaret je umrla. Po izvršenju njene oporuke, Harijet je otkrila da je umesto
da bude oslobođena kao što joj je obećano, prenesena na Margaretinu trogodišnju
rođaku, Meri Matildi Norkom.
Harijetin mali svet se srušio, a novi se ubrzo pokazao pretećim i zastrašujućim. Dr
Džejms Norkom, otac Meri Matiide, bio je bezosećajni sadista koji je proganjao
kuvaricu i redovno šibao svoje robove. Prve nedelje pod njegovim krovom, Harijet je
čula „kako jedno ljudsko biće prima na stotine udaraca, jedan za drugim“. Žrtva je bio
poljski radnik koji je (s pravom) ženu optužio da je rodila bledoputo dete dr Norkoma.
Sprovevši odmazdu za tu optužbu, Norkom je išibao čoveka, a onda prodao i njega i
njegovu ženu, uprkos njenim preklinjanjima. Nova je majka, primetila je Harijet,
„zaboravila da je za robinju zločin da kaže ko je otac njenog deteta“.
Kad je Harijet napunila petnaest godina, Norkom ju je progonio bez predaha,
šapćući joj u uvo „prljave reči“ i zlostavljajući je. Podsetio ju je da je on poseduje i da
otuda ima pravo na njeno telo. Uprkos mladosti i neiskustvu, Harijet se uspešno opirala
njegovim pokušajima da je razdeviči. Njegova vulgarnost ju je sablažnjavala, a pomisao
na konkubinat užasavala. Takođe je bila dovoljno promućurna da primeti da čim bi se
Norkom umorio od „svojih žrtava“, posebno kad bi se one porodile, obavezno bi ih
prodao, da ih udalji od ženine ljubomore i zajedljivih dosetki suseda. Ali Harijet je imala
teškoće da ga odbije. Iako joj se nije fizički nametao, gonio ju je bez popuštanja.
U isto vreme, Harijet je morala da izlazi na kraj s gospođom Norkom, doktorovom
mnogo mlađom drugom ženom, koja nije mogla da iskoreni muževljevu strast prema
svojoj robinji. Gospođa Norkom postala je Harijetina nemezis, a njihov se odnos
izvrgnuo u klasični izopačeni odnos između izdane bele žene i nesrećne robinje koja je s
njom živela u istoj kući i nenamerno bila akter te izdaje.
Uz jedva kontrolisan bes, Harijet opisuje gospođu Norkom kao živčanog
hipohondra, ženu koja se izležavala u naslonjači i posmatrala kako bičuju robinje dok im
krv ne pokulja između iskidanog mesa. Kad bi večera bila kasno poslužena, pljunula bi u
lonce da kuvarica i njena deca ne bi mogle da izgrebu i pojedu ostatke. Odvojila je
porodičnu kuvaricu od njenog novorođenčeta. Prisilila je Harijet da bosonoga gaca po
snegu.
Ništa, pisala je Harijet, nije bilo jadnije od života u domaćoj ratnoj zoni. „Radije
bih život provela rintajući na plantaži pamuka, dok se grob ne otvori da mi pruži spokoj,
nego da živim s neprincipijelnim gospodarem i ljubomornom gospodaricom“, iziavila je.
Dr Norkom je nastavio da progoni Harijet. Prisilio ju je da stoji pored njega, i
rasteruje muve, dok on pijucka čaj i predočava joj uživanja koja će odbaciti ako nastavi
da mu prkosi. A pretio joj je smrću ako i reč zucne gospođi Norkom. Ali je gospođa
Norkom već podozrevala. Kao prvo, doktor joj je zabranio da udara zgodnu mladu
robinju.
 Dr Norkom je intenzivirao svoj zavodnički pohod. Svoju četrnaestogodišnju ćerku
doveo je da spava u njegovoj spavaćoj sobi i insistirao je da joj Harijet pravi društvo. To
je izazvalo žučnu svađu između njega i gospođe Norkom, koja je zatim otišla kod
Harijet s Biblijom i naložila joj da poljubi „ovu svetu knjigu i zakune se pred Bogom“
da govori istinu. Zvonkim glasom, Harijet je porekla da je bilo šta loše učinila. Gospođa
Norkom ju je posadila na hoklicu, pogledala je pravo u oči i rekla: „Zaklela si se svetom
Božjom reči da svedočiš o svojoj nevinosti. Ako si me prevarila, čuvaj se!… Sada mi
ispričaj sve što je bilo između tvog gospodara i tebe.“
Podlegavši impulsu da sve izbaci iz sebe, Harijet joj je sve rekla. Gospođa Norkom
je crvenela i bledela, i stenjala s tolikim bolom što su tako pogaženi njihovi zaveti s
venčanja i zgaženo njeno dostojanstvo, da je Harijet bila dirnuta. „Da je izgovorila
ijednu ljubaznu reč, i ja bih joj pala pred noge“, sećala se.
Gospođa Norkom obećala je da će zaštititi Harijet i uspela je da osujeti Norkomov
raspored spavanja. Ali kako nije bila „mnogo otmena žena, i budući da nije imala
kontrolu nad svojim osećanjima“, gospođu Norkom su izjedali nepoverenje i mržnja.
Počela je noću da se ušunjava u Harijetinu sobu i da bulji u nju. Ponekad bi se pretvarala
da je dr Norkom, šapućući Harijeti u uvo da vidi kako će ova odgovoriti. Ubrzo je
Harijet počela da se plaši za vlastiti život.
U tom košmarnom periodu, Harijet je ćutala. Nije se poveravala svojoj baki, Moli
Homiblou, slobodnoj građanki, koja je u nekoliko navrata pokušala da je kupi. (Ali je dr
Norkom uvek odbijao. Harijet je robinja njegove ćerke Meri Matilde, rekao je, te on
nema zakonsko pravo da je proda.) Kad je ostao nasamo s Harijet, dr Norkom joj je
prebacio: „Nisam li te uzeo u kuću, i učinio te drugaricom svoje dece? Da li sam se
ikada prema tebi ophodio kao prema crnkinji? Nikada nisam dopustio da te kazne, čak ni
kad sam znao da bih time udovoljio tvojoj gospodarici. A ovo dobijam za uzvrat, ti
nezahvalna devojko!“ A ako bi Harijet zaplakala, on bi je tešio: „Siroto dete! Ne plači!
ne plači!„. Sirota, budalasta devojko! Ne znaš šta je za tvoje dobro. Ja bih te čuvao kao
malo vode na dlanu. Od tebe bih napravio damu. Idi sada, i razmišljaj o svemu što sam ti
obećao.“
Harijet je razmišljala, i dolazila je do otrežnjujućih zaključaka: „Južnjačke žene
često se udaju za nekog muškarca znajući da je on otac mnogih malih robova [Sam dr
Norkom ih je imao jedanaestoro]… Takvu decu smatraju vlasništvom, na njih gledaju
kao na utržljivu robu poput prasića na plantaži; a skoro uvek im to stave do znanja kad
ih što ranije predaju trgovcu robljem, i tako ih se otarase.“ Postojali su nekoliki „časni
izuzeci“, kad bi bele žene prisilile svoje muževe da oslobode robove „prema kojima su
se nalazile kao u 'roditeljskom odnosu'“. Gospođa Norkom, međutim, nije bila jedna od
tih žena. Kad bi Harijet postala Norkomova ljubavnica, samo bi bilo pitanje vremena pre
nego što bi i njene bebe bile prodane i udaljene, a njen bi život bio još bedniji.
Harijetin nepopustljivi otpor Norkomu nije značio da je bila imuna na druge
muškarce. Zaljubila se u davnašnjeg prijatelja, stolara koji je rođen slobodan i koji ju je
zaprosio i želeo da je kupi. Ali je Harijet znala da Norkomovi ne bi pristali da je prodaju
niti bi joj dozvolili da se uda, osim za nekog roba. Kad je neka druga robinja zamolila za
dozvolu da se uda za slobodnog obojenog čoveka, gospođa Norkom je odgovorila:
„Zguliću ti kožu, gospođice moja, ako te ikada ponovo čujem da pomeneš taj predmet.
Da li ti stvarno misliš da bih dopustila da se o mojoj deci brineš zajedno s decom tog
crnčuge?“ Ipak, i uz veliki zazor, Harijet je dr Norkomu zatražila dopuštenje da se uda.
„Da li voliš tog crnčugu?“ odsečno je pitao. Harijetin odgovor – „Da, gospodine“ –
izazvao je bujicu uvreda, i po prvi put, dr Norkom ju je udario i nazvao je „morom mog
života“.
Nedelju dana posle toga, dr Norkom je posmatrao Harijet ćuteći kao jastreb. Onda
ju je obavestio da se rastavlja od žene i seli u Luizijanu s nekoliko robova – od kojih bi
ona mogla da bude jedna. Pošto je taj plan propao, uhvatio je Harijet na ulici kako
razgovara sa svojim momkom, i istukao ju je i ispsovao. U očajanju, Harijet je svog
dragog molila da se preseli u slobodnu državu, gde će za njim doći ona i njen brat.
Ali se bekstvo pokazalo nemogućim. Harijet su dobro čuvali, nije imala novca, a
njena se baka oštro suprotstavila toj zamisli. Konačno je Harijet odustala od snova da se
pridruži svom stolaru i krene potpuno novim putem.
Godine života s Norkomovima izložile su je seksualnim insinuacijama i sirovim
životnim činjenicama, te više nije bila naivno dete. „Znala sam šta radim, i to sam radila
promišljeno i proračunato“, kasnije je pisala. Postala je ljubavnica belog čoveka za kojeg
je verovala da može da je izbavi tako što će je kupiti od Norkomovih.
Harijetin ljubavnik bio je Samjuel Tredvel Sojer, neoženjeni mladi advokat koji je
poznavao i nju i njenu baku. Sojera je sve više privlačila, i često joj je slao poruke. „Bila
sam siromašna mlada robinja, imala sam samo petnaest godina „, Harijet podseća
čitaoce. Ubrzo, „u moje se srce uvuklo nežnije osećanje“, iako je ljubav bila pomešana s
„osvetom, i sračunatošću… polaskanom sujetom i iskrenom zahvalnošću na dobroti“.
Pored toga, „biti predmet interesovanja neoženjenog čoveka, koji uz to nije njen
gospodar, prija robinjinom ponosu i osećanjima, ako joj je njen bedni položaj ostavio
ikakav ponos ili osećanja. Čini se manje ponižavajućim kad sebe date nego kad se
predate prinudi.“
I tako, zbog tih složenih razloga, Harijet je stupila u seksualni odnos sa Sojerom,
premda ne pominje kada ili gde se to dogodilo. Njihova veza nije bila sasvim ispunjena
blaženstvom. Ona je brinula da će njena „nemoralnost“ povrediti njenu baku Moli, i
nadala se da stara gospođa neće saznati. Onda je otkrila da je trudna, što je otvorilo nove
nevolje.
Svako osim samog dr Norkoma (i naravno, Samjuela Sojera) pretpostavio bi da je
otac dr Norkom. Ali je Harijet znala da bi je Norkom kaznio zato što on nije, dok bi je
gospođa Norkom kaznila zato što bi bila sigurna da on jeste. Harijet se nadala da će kod
bake naći utočište ili barem razumevanje. Umesto toga, Moli je s njenog prsta strgla
burmu Harijetine mrtve majke, rekla joj da je ona sramota i vikala: „Odlazi! i nikada se
više ne vraćaj u moju kuću.“ Uplašena i posramljena, Harijet je pobegla u kuću jedne
prijateljice i poverila joj čitavu žalosnu priču. Neidentifikovana prijateljica posredovala
je kod Moli i ispričala joj sve što je Harijet pretrpela kod Norkomovih. Ne oprostivši joj,
Moli je uzela Harijet natrag u svoju kuću. Ali je zahtevala da joj se kaže zašto je Sojer,
Harijetin sugrešnik, uništio njenu „jedinu ovčicu“ kad je mogao da uzme bilo koju drugu
robinju za ljubavnicu. Sojer je uveravao Moli da će se brinuti o Harijet i njihovom
detetu. Čak će i pokušati da ih kupi, rekao je.
Dr Norkom je došao u posetu i dozvolio Harijet da ostane kod bake jedino zato što
joj je gospođa Norkom zabranila povratak u njihovu kuću. Glavna briga mu je bila da
utvrdi identitet Harijetinog ljubavnika – da li je to ljubavnik za kojeg joj je zabranio da
se uda? Harijet je gorko odvratila: „Zgrešila sam protiv Boga i sebe, ali ne protiv tebe.“
„Prokleta bila!“ progunđao je dr Norkom. „Mogao bih da ti sameljem kosti! Bacila
si se pred noge nekom bezvrednom nitkovu… Zapovedam ti da mi kažeš da li je otac
tvog deteta crnac ili belac.“
Uplašena i zbunjena, Harijet je oklevala. „Da li ga voliš?“ Norkom je bio uporan.
„Zahvalna sam što ga ne prezirem“, odbrusila je. To je pogodilo dr Norkoma. Zapretio je
da će je ubiti, a onda joj obećao da će, ako prekine sve veze sa svojim ljubavnikom,
obezbediti i nju i bebu. Harijet je odbila, a dr Norkom je upozorio: „Dobro onda, snosi
posledice svoje mušičavosti. Nemoj nikada da mi se obraćaš za pomoć. Ti si moja
robinja, i uvek ćeš to i ostati. Nikada te neću prodati, u to budi uverena.“
Beba, Džozef, rođen je pre vremena, bolešljiv, i nedeljama se borio na rubu života i
smrti. I Harijet se teško oporavljala. Dr Norkom ju je često posećivao i podsetio je da je
Džozef i njegov rob.
Norkomova seksualna ljubomora rasplamsala se žešće nego ikada. Harijet je držao
daleko od svog odraslog sina, kao i od nadzornika plantaže. Optuživao ju je za blud.
Gurnuo ju je niz stepenice i odsekao njenu sjajnu dugu kosu. Stalno ju je vređao i
ponižavao. Jednom, u napadu osvetoljublja, zatvorio je njenog brata. U međuvremenu,
njen tajni ljubavnik, Samjuel Sojer, došunjao bi se u posetu kad god je mogao, mazio
Džozefa i tešio Harijet. Ali Sojer ni ime nije mogao da da svom sinu, koji je ostao
vlasništvo ćerke dr Norkoma.
Prošle su četiri godine. Harijet se vratila u dom Norkomovih, sve vreme
održavajući svoju tajnu vezu. Pre nego što je napunila devetnaest godina, rodila je ćerku,
Luiz Matildu. Harijet je tvrdila da se njena osećanja prema Sojem nikada nisu
kristalisala u veliku strast koju je razvila prema svom prvom draganu, iako je prema
njemu osećala veliku privrženost i zahvalnost. Postojalo je i, pisala je, „nešto nalik
slobodi što sam imala ljubavnika koji nije imao kontrolu nada mnom, osim one koju je
pojio dobrotom i privrženošću“.
Harijetino drugo dete bilo je dokaz da je ostala u seksualnoj vezi s njegovim
nepoznatim belim suparnikom. Dr Norkom se razjario. „Ropstvo je strašno za muškarce;
ali mnogo strašnije za žene“, pisala je Harijet. „Povrh tereta koji je svima zajednički,
one trpe nepravde, i patnju i uvrede koje su karakteristično ženske.“ Morala je da krišom
odvede Džozefa i Luiz Matildu na ceremoniju krštenja kad je dr Norkom, koji je bio
protiv svakog krštenja, otišao izvan grada.
Norkom je 1835. poslao Harijet na svoju plantažu da je kazni što je odbila da mu
postane konkubina. Takođe je objavio svoje planove da očvrsne Džozefa da bi mogao da
ga proda. Harijet je smislila složeni plan bekstva. Nameravala je da ide sama; onda bi
Sojer kupio decu i oslobodio ih. Njena je baka energično prigovorila: „Niko ne poštuje
majku koja napusti svoju decu“, upozorila ju je. „Ako ih ostaviš, nikada nećeš imati
mira ni sreće.“
Harijet je zanemarila bakin savet. Uz pomoć Sali, prijateljice robinje koja se složila
da „kad oni otkriju da si otišla, neće hteti da imaju muke s decom“, Harijet je krenula u
akciju. Sakrila se u kući jedne prijateljice, a zatim u bakinoj, u nekom malenom prostoru
iznad ostave gde je mogla samo da puzi. Onako zgrčenoj, bilo joj je neudobno, ali je
znala da je bezbedna i da je neće otkriti, jer je dr Norkom verovao da je na Severu, i čak
je onamo i putovao da je nađe i dovede kući. Harijetina obmana bila je lukava, i
obuhvatala je i pisanje pisama Norkomu za koja je sredila da budu poslata iz raznih
slobodnih država.
U međuvremenu, uz pomoć jednog trgovca robljem, Sojer je Norkoma prevario i
otkupio decu koju je trgovac zatim odmah preprodao Sojeru. Da bi privid prodaje učinio
uverljivijim, trgovac je decu utovario u kola s drugim prodatim robovima, koji su cvileli
i zavijali dok su ih odvajali od žena, muževa i dece. Zagonetka se završila za Harijetinu
porodicu (ali ne i za druge) kad su Džozef i Luiz izvedeni iz grada na sigurno, i kad ih je
Sojer tajno prebacio kod bake. Iz svog tesnog skrovišta na gornjem spratu, zatočena
Harijet često bi ih nakratko ugledala, ali se nije usuđivala da se pokaže.
Neverovatno, ali Harijet je sedam dugih godina ostala na Molinom tavanu. U
međuvremenu, Sojer je nastavio svoj život i 1837. izabran je u Kongres kao demokratski
poslanik. Harijetinim „nestankom“ njihova se veza okončala, a s njom, činilo se, i
obećanje da će osloboditi Džozefa i Luiz. Oni su od Harijetinog bekstva živeli s Moli,
ali su i dalje praktično bili u njegovom vlasništvu. Pre nego što je otišao u Vašington,
došao je kod Moli da porazgovara u vezi s decom. Harijet je rizikovala svoju bezbednost
time što mu se pokazala – ali nije otkrila i svoje skrovište – i preklinjala ga da oslobodi
decu. „Ne želim ništa za sebe“, rekla je. „Sve što tražim jeste da oslobodiš moju decu, ili
pre nego što odeš nekog prijatelja ovlastiš da to uradi.“ Sojer joj je spremno uslišio
molbu i dodao da će pokušati da kupi i nju.
Međutim, Sojer ništa od toga nije uradio sve dok se nije oženio belkinjom. Posle
venčanja, 1840, poslao je po Luiz, i kasnije sredio da ona živi kod njegovih rođaka u
Njujorku. Harijet je 1842. konačno izašla iz skrovišta i pobegla na Sever, gde je stupila u
vezu s ćerkom. Godine 1843, sredila je da joj se pridruži i Džozef. Otada je decu i sebe
izdržavala radeći kao švalja. Sledeću deceniju, porodica je živela kao begunci iako su
bili na slobodnom tlu, jer Norkomovi, uključujući i njihovog zakonitog vlasnika, Meri
Matildu, nikada nisu prestali da progone Harijet. Jedna prijateljica abolicionistkinja,
Komelija Vilis, 1852. ubedila je Norkomove da je prodaju. Vilis im je platila tri stotine
dolara i oslobodila je Harijet. Konačno slobodna, Harijet je počela da piše pripovest koja
je konačno objavljena 1861. pod naslovom Priključenija u životu jedne mlade robinje.
Harijet je ostatak života provela s ćerkom, izdržavajući se slabo plaćenim
poslovima i neumorno se boreći za abolicionističku stvar. Posle građanskog rata, ona i
Luiz vratile su se na Jug da rade na obnovi. Kasnije su se vratile na Sever. Harijet je
umrla 1897. u osamdeset četvrtoj godini.
 Priča Harijet Džejkobs o njenom životu mlade robinje verovatno je najeksplicitniji i
najartikulisaniji objavljeni autobiografski prikaz života robinje ljubavnice. Od 1861,
kada je objavljen, izaziva opsežne i žestoke debate. U Harijetino vreme, abolicionisti i
branioci ropstva prepirali su se oko autentičnosti i istinitosti Harijetine priče.
Odnedavno, mnogi istoričari bave se tumačenjima Priključenija u životu jedne mlade
robinje iz brojnih perspektiva. Jedini zaključak oko kojeg je postignuta saglasnost jeste
izuzetna važnost Harijetine pripovesti.
Jasno se oseća neumoljivi pritisak dok ju je Norkom vrebao, naizmenično je kinjeći
i laskajući joj, preteći i obećavajući. U isto vreme, pripovest daje povoda nekolikim
pitanjima – zašto je takav divlje ljubomoran čovek trpeo vezu svoje robinje s drugim
muškarcem? Zašto nije jednostavno navalio na Harijet i silovao je? Zašto je baš nju
izdvojio za takav povlašćeni tretman kad je bičevao i prodavao druge robinje koje bi mu
se zamerile?
U stvari, pripovest se usredsređuje na Norkoma, kojem se Harijet istrajno
odupirala, a skreće pažnju od Sojera, njenog izabranog ljubavnika i oca njeno dvoje
dece. Zbog istog razloga, ona je najveći otrov izlila na gospođu Norkom, čija je
osvetoljubivost uključivala neprestane ispade onoga što bi se danas zvalo psihološkim
zlostavljanjem. Harijet je uviđala da je gospođa Norkom prevarena žena uhvaćena u
klopku travestije od braka. Ali čak i decenijama kasnije, nije bila u stanju da saoseća sa
svojom nekadašnjom mučiteljkom. Ne samo što je gospođu Norkom predstavila u
najgorem mogućem svetlu, već je takođe reprodukovala, gotovo doslovno, stranice i
stranice najnižih primedbi kojima ju je zasipala bela žena. Opet, preterana surovost i
zloba gospođe Norkom odvlači pažnju čitalaca od pitanja kako je Harijet vodila svoj
dvostruki ljubavni život a da za to niko nije znao, niti podozrevao o njemu.
Harijetina pripovest obiluje zapamćenim razgovorima između nje i Norkomovih. U
tim razgovorima, ona je nepogrešivo učtiva ali nepopustljiva, žena nadahnuta najvišim
moralnim načelima i užasavanjem od grešnih predloga dr Norkoma. Ironija je u tome što
nam mnogo više govori o Norkomu, koji joj nikada nije bio ljubavnik, nego o Sojeru.
Od početka do kraja, Sojer ostaje ličnost u senci, a Harijet većinu upućivanja na njega
uvija u apologetski ton žene koja priznaje veliki greh.
Mnoge robinje bile su u konfliktu same sa sobom zbog seksualnih odnosa s
vlasnicima ili drugim belcima. Harijetina velika sramota sastojala se u tome što je Sojer
nije prisilio, iako je istovremeno verovala da je dobrovoljno podavanje „manje
ponižavajuće“ od prisilnog stupanja u seksualni odnos. Nikada nije mogla da prizna da
voli Sojera i, čak decenijama kasnije, za sebe je zadržala sve pojedinosti o toj vezi.
Glavna briga joj je bila da stekne razumevanje čitalaca.
Kao što pokazuje Harijetina pripovest, nisu sve robinje bile podvrgnute brutalnim
merama da bi ih odvukli u krevet. Neke su dobrovoljno stupale u odnose s belcima, i to
zbog veoma dobrih i očiglednih razloga: zaštite od najgorih nepravdi ropstva; boljih i
lakših radnih zadataka; povlastica; osvete nad okrutnom gospodaricom; materijalnih
nagrada; dece koja bi bila oslobođena i koja bi tako imala neuporedivo bolji život od
bilo kog roba; i konačno, zbog ljubavi.
 Ljubav prema neprijatelju, međutim, mnogim se robovima činila neoprostivom.
Harijet, koja je počinila taj „greh“, zbog toga je samu sebe kažnjavala. Zbilja, to je bio
ključni element njenog položaja ljubavnice i objašnjava njenu nesposobnost da uživa –
barem retrospektivno – u erotskim zadovoljstvima koje mora da je delila sa Sojerom,
kao i njeno odbijanje da prizna jaku emocionalnu privrženost svom ljubavniku.
Zatim dolazi i konačna odbrana svih robinja u seksualnim vezama s belcima:
„Robovski položaj dovodi do pometnje svih načela moralnosti i, u stvari, onemogućuje
njihovo upražnjavanje.“ Koristeći hrišćansku moralnost i društvene konvencije
devetnaestog veka kao smernice, Harijet sudi sebi, nalazi da je kriva, i onda sebe
oslobađa krivice na osnovu toga što je ropstvo po definiciji amoralno stanje.
Harijetina pripovest usredsređuje se na njena iskustva robinje ljubavnice, ali takođe
ukazuje i na šire posledice nedozvoljenih veza između belaca i robinja. Harijetina
seksualna ranjivost takođe je pretila i gospođi Norkom, kojoj je, kao ženi, nedostajao
autoritet da svog muža spreči da progoni robinje. Harijetina ljubavna veza sa Samjuelom
Sojerom narušila je osećaj za tajnovitost do koga je njena baka držala. Stara se gospođa
takođe brinula da će to izopačiti njene pažljivo izgrađene odnose s belačkom
zajednicom, koji su je trpeli kao slobodnu crnkinju. Kao i sve takve veze, Harijetin
odnos s belim muškarcem, kao i deca koja su se iz njega rodila, dovodio je u pitanje
društveni poredak koji je upravljao životom u robovlasničkim državama.
 OSMO POGLAVLJE

Seksualne veze i jevrejsko pitanje

Od ranih tridesetih do okončanja Drugog svetskog rata 1945, u nacističkoj
Nemačkoj, kao i širom Evrope pod nacističkom vlašću, doneti su zakoni kojima su
Jevrejke definisane kao seksualno nedodirljive za one koji nisu Jevreji. U isto vreme,
nemoćne Jevrejke, posebno one u koncentracionim logorima, prisiljavane su da postanu
ljubavnice muškaraca koji nisu Jevreji.218
Objavljivanjem Majn Kampfa Adolfa Hitlera 1924, obznanjena je fantastična vizija
blistavosvetle, visoke i superiome arijevske „rase“. Muškarci će biti uzori genetske
odličnosti. Njihove će sestre biti čudesno prilagođene da se brinu o tradicionalno
ženskim stvarima: Kiiche, Kirche i Kinder (kuhinjom, crkvom i decom). Hitler nije imao

218Glavni izvori za ovaj odeljak su: Yitzhak Arad, Belzec, Sobibor, Treblinka (Bloomington i Indianpolis:
Indiana University Press, 1987); Eugene Aroneanu, prev. Thomas Whissen, Inside Concentration Camps
(Wesport: Praeger Pub., 1996); Elie A. Cohen, prev. M. H. Braaksma, Human Behaviour in the
Concenntration Camp (London: Free Association Books, 1988); Erica Fischer, Aimee & Jaguar: A Love
Story (New York: HarperColins, 1995); Fania Fenelon, prev. Judith Landry, Playing For Time (New York:
Atheneum, 1977); Ida Fink, A Scrap ofTime and Other Stories (New York: Random House, 1987); Ida Fink,
Traces (New York: Metropolitan Books, Henry Holt, 1977); Erich Goldhagen, ”Nazi Sexual Demonology“,
Midstream (May 1981), 715; Kitty Hart, Return to Auschwitz (London: Sidgwick & Jackson, 1981); Felicja
Karay, prev. Sara Kitai, Death Comes in Yel!ow (Netherlands: Harwood Academic Publishers, 1996); Hoss
Broad Kremer, KL Auschwitz Seen by the SS (New York: Howard Fertig, 1984); Robert Jay Lifton, The Nazi
Doctors; Medical Killing and the Phychology of Genocide (New York: Basic Books, 1986); Dalia Ofer i
Lenore J. Weitzman (ur.), fVomen in theShoah (New Haven, London: Yale University Press, 1998); Anna
Pawelczynska, prev. Catherine S. Lech, Values and Violence in Auschwitz (Berkeley and Los Angeles:
University of California Press, 1979); Gisella Perl, I fVas a Doctor in Auschwitz (New York: Amo Press,
1979); Carol Rittner i John K. Roth, Different Voices: fVomen and the Shoah (New York: Paragon House,
1993); Roger A. Ritvo i Dianc M. Plotkin, Sisters in Sorrow (College Station: Texas A & M University Press,
1998); Lore Shelley, prev. i ur., Auschwitz: The Nazi Civilization (Maryland: University Press of America,
1992); Sherri Szeman, The Kommandant 's Mistress (New York: HarperCollins, 1993); Nechama Tec,
”Women in the Forest“, Contemporary Jewry, 17 (1996), http://www.interlog.com/mightv/forest.hlm:
Ncchama Tec, ”Women Among the Forest Partisans”, u Dalia Ofer i Lenore J. Weitzman (ur.), JVomen in tlie
Shoah (New Haven, London: Yale University Press, 1998); Germaine Tillion, prev. Gerald Satterwhite,
Ravensbruck (Garden City: Anchor Press/Doubleday, 1975); Ka Tzetnik, prev. Moshe M. Kohn, House of
Dolls (London: Frcderick Muller Ltd., 1956); vebsajtovi: Johanna Micaela Jacobsen, ”Women’s Sexuality in
WWII Concentration Camps”, http:// www.itp.berklev.edu/~hzaid/joianna/paper2.simpletext.htr: ”The
Nizkor Project, Operation Reinhard: Command Staff Sobibor“, http://wwwl.us. nizkor.org/faqs/
reinhard/reinhardfaq18.html; i“Return to Survivor/Witnesses“, dostupno na http:/
/remember.org/wit.sur.lucprev.html ”
simpatija prema emancipaciji žena, što je bilo, kako je on proglasio, „tek izmišljotina
jevrejskog uma“.219
Adolf Šiklgruber Hitler, niski, crnokosi firer te vladajuće rase, sve rase koje nisu
arijevske osudio je kao niže i opasno zagađujuće, ali su od svih najgori bili Jevreji. Kao i
hiljađe drugih Nemaca, Hitler je čitao i bio pod jakim uticajem knjige Artura Dintera,
Die Suende wider das Blut (Grehprotiv krvi). „Greh“ o kome se radilo bilo je
zagađivanje rase – Dinter je tvrdio da će jedna kap jevrejske sperme zauvek zagaditi
arijevsku ženu, i čak i u deci kasnije začetoj s arijevskim partnerom izazvati znake
nepogrešivog jevrejstva.
Pošto je Hitler januara 1933. postao nemački kancelar, svoju je viziju počeo da
prevodi u zakone. Jedan od najvažnijih ciljeva bilo je Rassenschande – kaljanje rase
međurasnim seksom. Nacističko zakonodavstvo definisalo je Rassenschande kao izdaju
rase i učinilo je teškim zločinom.
Nirnberškim zakonima, 15. septembra 1935, svi su lišeni državljanstva osim
Nemaca i naroda „srodne krvi“, a Zakonom o zaštiti nemačke krvi i časti državljanima je
zabranjeno da se venčavaju ili stupaju u seksualne odnose s Jevrejima. Tridesetih godina
dvadesetog veka, blizu 4.000 Jevreja i onih koji nisu Jevreji, i venčanih i nevenčanih,
osuđeno je za zločin međurasnog seksa. Kad bi „zločince“ uhvatili, surovo bi ih kaznili,
ponižavali i zlostavljali u javnim povorkama, ili bi ih poslali u koncentracione logore.
„Ja sam najgora svinja; petljam se s Jevrejima“, pisalo je na transparentu okačenom
jednoj ženi oko vrata.220
Hitler je te antijevrejske zakone – između 1933. i 1939. doneto ih je četiri stotine –
smatrao privremenim merama koje su bile nužne dok Evropu ne očisti od Jevreja.
Složeni aparat kojim je trebalo istrebiti Jevreje i druge narode koji nisu bili arijevske
rase, obuhvatao je sve žešću kampanju zastrašivanja, getoizaciju i, naposletku, masovno
odvođenje u koncentracione logore iz kojih je malo ostalo živih. Dahau, šesnaest
kilometara udaljen od Hitlerovog voljenog bavarskog grada Minhena, izgrađen je dva
meseca pošto je firer stupio na funkciju. Kad je Evropa pala u nacističke ruke, ostali su
logori podignuti na drugim mestima, a naročito u Poljskoj.
Ideološki seksizam u srži nacizma, u kombinaciji s užasavanjem od množenja
Jevreja, bacio je Jevrejke na put uništenja. Komandant Aušvica, Rudolf Hes, prisećao se
u memoarima koje je pisao pred pogubljenje: „Za žene je sve bilo hiljadu puta teže,
mnogo depresivnijje i bolnije, jer su uslovi života u logorima za žene bili neuporedivo
gori. Ženama je dodeljen mali životni prostor, a higijenski i sanitarni uslovi bili su
daleko gori.“221

219Vera Laska“ u Rittner and Roth, 263.

220Čak i Nemice koje su podlegle čarima francuskih i poljskih ratnih zarobljenika – poljoprivrednih radnika,
koji nisu bili Jevreji, prvo su bile brijane, mazane smolom i perjem, a onda pokazivane po selima i izlagane
javnoj poruzi pre nego što bi ih poslali u Ravensbrik.
221Hes, navedeno u Ofer i Weitzman, 306-307.
 Kad se približio kraj rata, oslobođenje je dolazilo u etapama. Sovjetski vojnici su
24. juna 1944. oslobodili koncentracioni logor Majdanek. Šest meseci kasnije, stigli su
do Aušvica. Nemačka se zvanično predala 7. maja, čime su okončani i rat i šoah.
Memoari hiljade preživelih, nacističkih zvaničnika, službenika ili neposrednih
posmatrača; gomile sačuvanih predmeta i ostaci miliona žrtava; brižljivo vođene nemač|
ce knjige i razne posleratne sudske istrage – sve je to pružilo ključne dokaze istoričarima
i drugima koji su se dali da shvate zlo koje je stvorilo šoah. Od devedesetih godina
dvadesetog veka, naročita muka koja je zadesila Jevrejke, uključujući i seksualnu
dimenziju, privlači pažnju i zavređuje posebno proučavanje.
Te studije, zbilja taj pristup, povod su ogorčenoj debati usredsređenoj oko rasprava
o legitimnosti tumačenja orijentisanih na žene. Mnogi ljudi veruju da pošto su u
holokaustu podjednako stradali i Jevreji i Jevrejke, uvođenje rodno zasnovanog
analitičkog okvira, i time pravljenje razlike između patnji žena i muškaraca, oskvrnjuje
žive, sećanje na mrtve, a čak i holokaust u svoj njegovoj neshvatljivoj monstruoznosti.
Drugi istoričari isto tako strastveno tvrde da se šoah jedino može razumeti, a
žrtvama odati puna čast, ako se prihvati stvarnost da su se muke muškaraca i žena
razlikovale u pojedinim aspektima. Oni ističu da su uz nemilosrdnu okrutnost i
poniženja kojima su muškarci izlagani, žene trpele i ono što muškarci nisu: menstruaciju
i amenoreju, ginekološke eksperimente, trudnoću, pobačaje, rađanje, novorođenčad koja
su ubijana da bi njihove majke izbegle pogubljenje, i nepodnošljive odluke da li da
ostanu s decom koja su odabrana da umru ili da ih ostave da bi preživele radi druge
dece, ili samog života radi.
U knjizi o ljubavnicama, iskustva Jevrejki koje su u nacističkoj epohi prisiljene na
seksualne odnose moraju biti ispripovedana iz njihove specifične perspektive. Ovo su
činjenice: uprkos Zakonu o zaštiti nemačke krvi i časti, i njihovom užasnom fizičkom
stanju, Jevrejke jesu bile meta seksualnog iskorišćavanja. 222 Ista ona ženstvenost koja ih
je izlagala riziku, povremeno je mogla i da im pomogne. Konkretno, neke su žene imale
sreću, koju bi uživali malobrojni muškarci, da svoju seksualnost koriste kao oruđe za
preživljavanje.

Život pre smrti u koncentracionim logorima

Proces „prijema“ u nacističke koncentracione logore trebalo je da zastraši i ponizi

nove zatvorenike i natera ih na beznađe. Čim bi se žrtve isteturale iz stočnih vagona,
nacistički zvaničnici započeli bi postupak odabiranja kojim su odvajali muškarce od
žena i dece, i milione izdvajali za neposrednu smrt u gasnim komorama.
Posebno su Jevrejke bile u opasnosti. Njihova je plodnost bila anatema, jer je bila
produženje njihove omražene rase. Širom Rajha, i najmanji znak trudnoće osuđivao je

222Osim u relativno retkim slučajevima gde su prikriveni homoseksualni ili biseksualni esesovci zlostavljali
muškarce.
Jevrejke na smrt.223 Istraživanja takođe ukazuju na to da je više žena nego muškaraca
ubijeno neposredno po dolasku u logore za istrebljenje.
Žene koje su odabirane da malo duže požive uglavnom su bile mlade, jake i
naizgled zdrave. Preživele se sećaju da su bile zgranute i ponižene kad su im rekli da
moraju potpuno da se svuku, izložene međusobnim pogledima i pogledima
neprijateljskih stražara. Sledeća je faza bilo brijanje, pri čemu su im esesovci i esesovke
skidali dlake sa celog tela, uključujući i stidnicu i pazušne jame, tobože da spreče razvoj
vaši. Nacisti su to javno striženje koristili kao oružje da ženama slome duh, a cerili su se
i izrugivali dok su obavljali taj posao. „To je bilo kao da nam je neko skinuo kožu, kao
da ništa od naše ličnosti nije ostalo“, sećala se jedna žena. „Više nismo bile Helga ili
Olga ili Marija ili šta god.“224
Te su žene isto tako osećale da više nisu žene, jer je u uslovima logorskog života
menstruacija praktično prestala. Malobrojne koje su i dalje imale mesečno pranje,
primoravane su da to javno pokazuju, pri čemu im je krv curila niz noge jer nisu imale
uloške, a sve krpe koje su posedovale koristile su kao odeću. Nacisti bi ih onda
kažnjavali zbog nečistoće.
Nacistički lekari kršili su sve lekarske zakletve i sterilisali maloletnice tako što bi
im rendgenskim zracima spržili jajnike. Posle toga bi se mlade žene od nesnosnog bola
vrišteći previjale na podu. Kasnije bi ti lekari hirurški uklonili spaljene jajnike. Poznato
je da je dr Vladislav Dering žurno izveo toliko tih operacija da je deset mogao da završi
za samo dva sata.
U ženskim barakama, silovanje je bilo stalna pretnja, Esesovci koji nisu bili
zadovoljni posmatranjem žena, ponekad bi umarširali u njihove spavaonice i najlepše
izvlačili iz kreveta, odvodili ih i silovali. Kasnije, te bi se žene vratile u svoje
spavaonice, osramoćene pred svima.
Mnogi esesovci zazirali su od drakonskih posledica snošaja s Jevrejkom i radije su
se uzdržavali od tog užitka nego da rizikuju posao i bezbednost, a možda i sam život. Ali
neki su jednostavno ubijali svoje žrtve pošto bi ih silovali: mrtvi svedoci ne govore.
Kao još ozbiljnije kršenje Zakona o zaštiti nemačke krvi i časti, esesovci su u
mnogim logorima – Ravensbriku i Aušvicu, na primer – otvarali javne kuće radi
sopstvene naslade, a ponekad i za uživanje povlašćenih logoraša koji nisu bili Jevreji.
(Preživeli iz Aušvica i pisac, Ka Cetnik, obesmrtio je te bordele u Kući lutaka, romanu
zasnovanom na dnevniku njegove četrnaestogodišnje sestre, Danijele Prelešnik, u kojem
je opisala prisilnu prostituciju u jednom nacističkom radnom logoru.) Žene za bordele
birane su prema spoljašnjem izgledu, naročito prema čvrstoći grudi, što je bilo
neuobičajeno kad su tolike bile ispošćene od loše ishrane. (Grudi u izgladnelih žena prvo
bi visile, a onda bi se skupile sve dok ženina prsa ne bi postala ravna kao u muškarca.)
Esesovski lekari su nadzirali te odabire. Jedan od nih bio je čuveni dr Jozef Mengele,

223Katkad bi ih esesovci prvo mučili, tukli i šutirali i na njih napujdavali dobermene pre nego što bi ih, još uvek
žive, bacali u krematorijum.
224Jacobsen, ”Women’s Sexuality“, 2.
čija je ljubavnica bila esesovka Irma Grize, biseksualka koja se i sama posluživala
logorašicama.
Kad bi jednom bile prisiljene na službu u bordelu, žene, od kojih su neke bile
Jevrejke, stavljane su na „proveru“, odnosno, bile su izvrgnute grupnom silovanju. Onda
bi ih poslali na posao, pri čemu su veći deo dana bile dokone, ali je svaka bila prisiljena
da se poda otprilike osmorici muškaraca za ona dva sata što je bordel svako veče radio.
Uprkos sredstvima za kontracepciju, dolazilo je i do trudnoća. Žena nije imala kontrolu
nad time da li će abortirati fetus ili nju ubiti. Esesovci su često ovo drugo rešenje birali
kao jednostavnije.
Da bi zadovoljili svoje seksualne žudnje, i da bi izbegli kaznu za neoprostivi zločin
Rassenschande, mnogi esesovci i esesovke naprosto su spavali jedni s drugima, varajući
suprugu ili supruga s diskretnim kolegom. Ali zatvorenice, nepregledne reke očajnih
žena koje su pristizale iz svih krajeva Evrope, bile su previše ranjive i dostupne da bi
prošle nezapažene. Logorašicama, koje su se iz dana u dan borile sa smrću, seks nije bio
važan. Ali su mnoge ubrzo naučile da koriste svoju seksualnost kao sredstvo da osvoje
sitne nagrade koje bi mogle da produže život njima samima ili njihovim voljenim
bićima.
Još uvek privlačna žena, posebno ona koja je nekim čudom zadržala žensku
zaobljenost, prvobitno je mogla da izbegne gasnu komom. Mogla je i da privuče pažnju
nekog esesovskog stražara ili povlašćenog logoraša koji nije bio Jevrejin, a koji bi joj
doturio režanj kobasice ili sira, ili bolji par cipela, upravo one sitnice koje su doslovno
odlučivale između života i smrti. Neke su se žene „davale za malo hleba i butera“, ali po
rečima bivše logorašice Renate Laker, „Volja za opstankom, a često i želja da spasu
muža i decu, nagonila ih je da krenu tim putem.“225 U tom nadrealnom svetu kojim je
vladao strah, pravila i konvencije stvarnog sveta prestala su da imaju smisla. Ipak,
većina ljudi i dalje ih se pridržavala, te je čak i moralnost po logorima smrti oštro
osuđivala one koje spavaju s neprijateljem.
To je očigledno iz većine memoara o holokaustu koji se tiču posebno tog iskustva.
U skorije vreme, tumačenja holokausta orijentisana na žene taj su problem predstavila
delikatnije i realističnije kao Bett-Politik – politiku kreveta, što je često bilo jedino
oružje koje bi logorašice imale na raspolaganju.
Seksualni ucenjivači nisu bili ograničeni samo na naciste i esesovce. Izvan logora
za istrebljenje, po getoima i radnim logorima, i Jevreji su tražili seksualne usluge u
zamenu za hranu i druge potrepštine. U partizanskim skloništima po šumama to su radili
i Rusi i Jevreji.
„S“, čehoslovački Jevrejin koji je preživeo i Terezijenštat, takozvani uzorni geto, i
Aušvic, logor za istrebljivanje, seća se da su žene zavisile od svoje inteligencije i muških
veza. U Terezijenštatu, muškarci su upravljali glavnim kancelarijama i kuhinjama, a te
su položaje koristili da dobiju što žele, uključujući i seks. „Baš tako biste preživeli kao

225Ibid., 5.
žena“, objašnjava „S“, „zahvaljujući muškarcu… u tom društvu, to je bio jedini način da
se preživi.“
Takvo stanje, razmišlja drugi preživeli iz Terezijenštata, „bilo je slično onom u
spoljašnjem svetu osim što dragocena roba nije bilo zlato, dijamanti, ili novac, već
hrana.“226 Neki su muškarci imali i više da ponude: životodavnu moć da spreče transport
i do tridesetoro rođaka i prijatelja u logore smrti na istoku. Dnevnici iz drugih geta
otkrivaju da su i tamo izvesni muškarci na visokim položajima u Judenratu
(„Jevrejskom veću“) zgodne mlađe žene štitili u zamenu za seks.
U logorima za prinudni rad, žene su otkrivale da stupanje u vezu sa snalažljivim
kuzinom („rođakom“) može da odluči između života i smrti. Mnoge su odolevale, radije
birajući apstinenciju nego bruku vanbračnog seksa, a neke su žene iz viših klasa
prezirale niže klase koje su govorile jidišom, čak i one koji su posedovali veštine kojima
se mogao sačuvati život. Žene su se, međutim, često predavale pred očajnim
okolnostima u kojima su se našle, prihvatale kuzina i noći provodile s njim iza
improvizovanih zastora. Te su nagodbe ismejane u popularnim pesmicama: „Za supu, za
supu / Za parče hleba / Devojke svoje će raširiti… / Samo između tebe i mene / Uradiće
to čak /I kad za to potrebe nema.“227 Najstrašnija posledica pogodbi s kuzinima bila je
trudnoća, jer su žene nabreklih stomaka automatski izdvajane i slate u smrt.
U Aušvicu, gde su mogućnosti za dopunu mršavih porcija bile minimalne, žene
koje su poslom dolazile u dodir s radnicima u krematorijumu, katkad bi mogle da trampe
„ljubav“, u vidu grotesknih trenutaka sparivanja u blizini smrdljive nužničke jame, za
konzervu hrane, par cipela ili češalj. Mađarska Jevrejka, dr Gizela Perl, očajnički je
tražila parče kanapa da na stopala priveže svoje prevelike cipele. (Cipele su bile
neophodne da bi se sprečile rane i potonja infekcija koja je lako mogla da bude povod
izdvajanju za gasnu komom.) Poljak koji je radio u jami imao je komad kanapa, ali je
jedino bio spreman da ga da u zamenu za njeno telo, a ne za njeno sledovanje hleba.
„Njegova ruka, pogana od ljudskog izmeta u kojem je radio, krenula je ka mojoj vagini,
grubo i navaljujući.“ Minut kasnije, dr Perl je otrčala, užasnuta onim što se dogodilo.
„Kako su se moje vrednosti promenile… Kako je visoko skočila cena parčetu
kanapa.“228 Žena koja bi u normalnom životu svaki takav predlog dočekala s
dostojanstvenim prezirom, sada je oklevala, razmatrala, vagala značaj onoga što se nudi
i onda odlučivala – često ne, ali nekada i da.
Jedna je žena bila Rut, koja je u zimu 1942. stigla u zavejani logor Sobibor u
transportu iz Beča. Sve što znamo o Rut jeste da je bila tamnooka brineta, maloletnica,
šesnaestogodišnjakinja ili sedamnaestogodišnjakinja, toliko lepa da je zapala za oko
šarfireru Paulu Grotu, koji je bio ozloglašen po divljačkom ophođenju prema jevrejskim
zatvorenicima. Slede tri Grotove bizarne šale: Prisilio je Jevrejina da pije votku dok se
nije napio a onda je, urlajući od smeha, urinirao u usta čoveka koji je rigao. Jevrejima je
naredio da se popnu na krov, i zapovedio da one koji padnu išibaju, a onda ih odvedu u
226Sećanja Rutli Bondy, u Ofer i Weitzman, 320.
227Sećanja Felicije Karay, u Ofer i Weitzman, 296.
228Perl, 58.
Kamp III i streljaju. Terao je Jevreje da love miševe i drugima ih stavljaju u pantalone.
Kad ti drugi ne bi mogli da stoje u stavu mirno, naredio bi da ih išibaju.
A onda je Grot ugledao Rut i, na zaprepašćenje svih koji su ga znali, zaljubio se do
ušiju. Odredio je da mu ona bude služavka, i uzeo ju je za ljubavnicu. „Njihova je
ljubavna veza postala ozbiljna“, svedočio je preživeli iz Sobibora, „i Rut je uticala na
Grotovo ponašanje.“229 Strašni esesovac prestao je da tuče Jevreje. Ali nisu jedino Jevreji
primetili tu korenitu promenu u Grotovom stavu. Opazile su to i Grotove kolege i
nadređeni, koji su se zgranuli koliko mu je Rut postala važna. Esesovski oberšturmfirer
Franc Rajhlajtner, koji je avgusta 1942. preuzeo komandu, krenuo je u odlučnu akciju.
Dok je Grot bio izvan Sobibora na trodnevnom odsustvu, dvojica esesovaca odveli su
Rut u Kamp III i ustrelili je. Grot se vratio i saznao da je mrtva. Posle toga, vratio se na
dužnost i nastavio da blago postupa prema Jevrejima, kao što je to radio i u kratkom
periodu svoje zabranjene ljubavi. Ubrzo ga je komandant premestio u Belzen.
Šta je tako mlada Rut osećala prema Grotu, čoveku koji je mučio i ubijao Jevreje, i
koji ju je prisilio na seks s njim? Veoma je verovatno da ju je on lišio devičanstva – da li
je ona žalila zbog kraja svog doba nevinosti, ili je bila previše svesna nesigurnosti
sopstvenog opstanka da bi za to marila? Da li je odgovorila na njegovu iznenadnu
provalu ljubavi, ili je svoju nevinost razmenila za njegovo obećanje da će poštedeti njen
narod? Oni koji su je znali u poslednjim danima života govorili su o „ljubavi“, a
esesovski komandant potvrdio je takvu procenu, barem kada je u pitanju Grot. Izvesno
je da se nešto zbilo između Grota i mlade Jevrejke, emocionalno ih povezavši. Sve što
znamo zasigurno jeste da je Rut koristila njegovu strast prema sebi najbolje što je mogla,
da ukroti njegovu zversku narav i da ublaži jevrejski bol.
U Aušvicu, Maja je bila Kapo, zatvorenik kojeg su esesovci odredili da održava red
u barakama. Maja nije imala mnogo milosti za svoje sunarodnike i tukla je svakoga ko
bi joj stao na put. Zahvaljujući svom položaju dobila je sopstvenu sobicu, a drugi
logoraši su verovali, iako to nisu mogli da dokažu, da je svake noći dolazio jedan
esesovac i tu spavao s njom.
Rat se završio. Maja je preživela, kao i bivša logorašica u Aušvicu, Lusila E. Lusila
je bila u kupovini u Altmanovom tržnom centru u Njujorku 1950. ili 1951, i nije mogla
da se odluči hoće li kupiti crvene rukavice ili crne. Primetila je ženu koja je stajala kraj
nje, visoku ženu neobično podšišane kratke crne kose, nasmešenu ženu koja je i sama
probala rukavice. Lusila se okrenula ka ženi i pogledi su im se ukrstili. „Maja“, rekla je.
Maja ju je pogledala. „Da, kako znate?“ „Aušvic“, odgovorila je Lusila. Maja je
prebledela i počela da se pravda, žurno govoreći: nije ona bila toliko rđava, bila je
prisiljena da radi ono što je radila, nikoga nije ubila.
A šta je s tvojim mužem? pitala je Lusila, opazivši Majinu burmu. Sigurno nije onaj
esesovac? Ali da, Majin muž jeste bio onaj esesovac. Posle rata, pratio ju je od logora do
logora. Kad je emigrirala u Njujork, i onamo ju je pratio. Konačno je odlučila da bi

229Adda Lichtman, citirano u Arad, 195.

mogla i da se uda za njega. On je bio, na kraju krajeva, rekla je Lusili, „sasvim pristojna
osoba“:
Da li vas dvoje imate dece? pitala je Lusila. Ne, odgovorila je Maja, nemamo.
„Nadam se da ih nikada neće imati“, rekla je Lusila, a onda se okrenula i otišla.230
Maja je ljubavnica koja je sopstveni opstanak i udobnost stavila iznad drugih
obzira. Možda se za esesovca udala da ozakoni njihovu vezu, da sama sebi dokaže da je
on istinski pristojan, a ne kao drugi esesovci. A možda se, opet, ustručavala da se uda za
Jevrejina, koji bi jednog dana mogao da otkrije ono što su o Lusili i toliki drugi već
znali, da njegova otmena žena nije nalik većini drugih koji su preživeli Aušvic.
Druga aušvicka veza razvila se između dr Rozentala, esesovskog lekara, i Gerte
Kimhajm, jevrejske logorašice bolničarke. U toku njihove veze, Gerta je zatrudnela, a dr
Rozental je obavio pobačaj, verovatno da bi spasao Gertin život. Gertin posao bio je da
obavlja eutanaziju nad smrtno bolesnim pacijentima. Jedna jeziva priča o njenoj
profesionalnoj saradnji s njenim ljubavnikom mnogo govori i o Aušvicu i o Rozentalu, a
možda i o Gerti. Dva pacijenta s istim imenom zajedno su lečena, jedan od tifusa, drugi
od blagog čira. Pacijent žrtva tifusa je umro, i njegovoj je porodici trebalo poslati
obaveštenje. Ali je greškom obaveštenje stiglo do porodice savršeno zdravog pacijenta
sa čirom. Kad su dva službenika uvidela grešku, skupili su hrabrost da obaveste dr
Rozentala da bi on stupio u vezu s ožalošćenom porodicom i obodrio ih. Rozental je
saslušao njihovu priču. Onda je izdao naređenje Gerti, koja se ubrzo potom vratila i
objavila: „Greška je ispravljena. I onaj drugi je mrtav.“ 231 hitro izvedenim ubistvom
greška je preobražena u istinu.
U nekom trenutku, dr Rozental i Gerta su prijavljeni višim vlastima, ne zato što su
ubili pacijenta, ne zato što je ona abortirala, već zato što je Rozental počinio
Rassenschande, zločin kaljanja rase. Na kraju je izvršio samoubistvo. Gertina je sudbina
nepoznata, ali je gotovo izvesno da je pogubljena.
To je možda bila ljubavna veza poput Majine. Ili Gerta možda nije bila u stanju da
se otrgne od esesovskog lekara koji ju je želeo. Njeno saučesništvo u slučaju zabune
između dvojice pacijenata ništa ne dokazuje – šta je mogla da uradi ako joj je dr
Rozental tako naredio? A imajući u vidu njenu ulogu u agresivnom programu eutanazije
koji se sprovodio u Aušvicu, već je možda bila toliko ogrubela da nije osećala
monstruoznost svog postupka. U svakom slučaju, njen su narod ubijali na hiljade
svakodnevno, te je bezbolna smrt indukovana injekcijom možda izgledala bezazlena,
čak i milosrdna. Kakva god da su bila njena osećanja i motivi, veza s Rozentalom
verovatno je njen vlastiti život prerano okončala.
Jevrejska lekarka Gizela Perl, koja je trgovala sopstvenim telom u zamenu za
životoizbaviteljni komad kanapa, prenosi priču o Kati, logorašici u Aušvicu i ljubavnici
jednog Nemca s kojim je ušla u vezu jer joj je, rekla je dr Perl, pomogao da spasi živote.
Katino srce bilo je „veliko kao vasiona“232, a kad je našla malenu petnaestogodišnjakinju
230Lucille E.,“Return to Survivors/Witnesses”.
231Tillion, 174.
232Perl, 89.
koju je jedna esesovka prebila na mrtvo ime pošto ju je uhvatila da krade ljuske od
krompira, Kati je rešila da spasi devojku. Krala je koliko je god mogla da pomogne
svojoj maloj štićenici, ali su joj sredstva bila jako ograničena. Njen kohana – ljubavnik –
bio je na mnogo boljem položaju. Nemački zatvorenik, zelenim trouglom bio je
obeležen kao obični kriminalac, lopov, možda čak i ubica. Bio je fizički snažan i
poštovan u logoru, i nosio je štap koji je simbolizovao njegov status. Osim toga, bio je
dobro povezan s radnicima u krematorijumu, koji su zahvaljujući svom gnusnom poslu
ponekad dobijali pristup hrani koju su zatvorenici osuđeni na smrt, pošto bi stigli
neposredno iz gradskih geta, imali da predaju pre nego što bi ušli u gasne komore.
Kati je bila na rubu raskida sa svojim kohanom. Predomislila se, uzevši u obzir
svoju novu odgovornost. Prema rečima dr Perl, „odlučila je da nastavi da svoje telo
prodaje tom čoveku u zamenu za hranu koju bi onda uzimala natrag i nosila devojčici“.
Jednog dana, dr Perl je videla Kati kako čvrsto drži devojčicu za ruku, u stočnom
vagonu koji se kretao prema nemačkim fabrikama. Dr Perl je bila ispunjena
optimizmom. „Znala sam da će Kati po svaku cenu spasiti život toj devojčici.“233 Katin
je slučaj bio jednostavan. Razumela je, i to poverila dr Perl, prirodu svog odnosa s
Nemcem i šta je time dobijala, naime, životoizbaviteljnu hranu. Mora da je pomagalo što
on nije bio esesovac, već je svoj autoritet gradio prvenstveno na svojoj impresivnoj
spoljašnosti. Aušvic je tog kriminalca preobrazio u moćnu priliku koji je svojoj
jevrejskoj ljubavnici mogao da ponudi što niko drugi nije mogao: sredstva da održi u
životu drugu zatvorenicu.
U Povratku u Aušvic, preživela Kiti Hart pominje da je jedina seksualna veza za
koju je ona znala bila između neimenovane mađarske Jevrejke i Vinša, austrijskog
esesovca, koji se starao o zalihama. Žena je nekako zadržala svoj dobar izgled, i Vinš se
u nju ludo zaljubio. Hart i drugi jevrejski logoraši su olakšavali vezu, čuvajući stražu
dok su njih dvoje vodili ljubav iza naslaganih pakovanja s namirnicama. Nagrada za to
bila je da se Vinš, kojem su nadenuli nadimak „Viner Šnicel“, prema njima ophodio
„prilično dobro“. Posle rata, Vinšova ljubavnica iz Aušvica pojavila se kao svedok na
njegovom suđenju u Frankfurtu, i tako je rečito svedočila u njegovu korist da ga je sud
oslobodio optužbi za ratne zločine.
Neočekivana i dramatična molba te žene oslobađa bujicu emocija. Čak i posle rata,
uz vreme za razmišljanje i analizu, i kada su međunarodni sudovi obelodanili i priznali
sveukupni užas holokausta, sećanja te žene na Vinša (a možda čak i na njenu ljubav)
navela su je da mu spasi život kao što je on, po njenom mišljenju, jednom spasao njen.
Ne samo što svog ljubavnika esesovca nije krivila za ono što se dogodilo, već je i
rizikovala da je drugi preživeli osude ili barem negoduju što ga brani.

233Ibid., 90.
 Eleonora Hodis

Za nekolicinu ljudi, Aušvic je bio raj. Jedan od njih bio je četrdesetogodišnji Rudolf
Hes, komandant Aušvica od 4. maja 1940. do decembra 1943, koji je sa ženom, Hedvig,
i porodicom, živeo u cvetnoj oazi usred zatvorenika koje je morio glađu, mučio, gušio
gasom i spaljivao. Hesovu kuću čistili su naročito odabrani zatvorenici, a bila je
ukrašena dragocenostima koje su konfiskovane od logoraša osuđenih na smrt, i
snabdevena luksuznim vinima i hranom koja je čak i Nemcima deljena u strogo
određenim porcijama. „Želim da živim ovde dok ne umrem“, izjavila je Hedvig Hes.234
Hes je bio strogi sudija vladanja svojih esesovskih oficira. Javno je prekoreo
oficirku esesovku koja je „tako nisko pala da je postala prisna s pojedinim muškim
zatvorenicima“, a jednog od svojih najokrutnijih potčinjenih, raport firera Paliča,
optužio je da spava sa ženom zatvorenom u Birkenau. On sam je, međutim, bio kriv za
vezu s italijanskom zatvorenicom, Eleonorom Hodis, koja je u njegovoj kući radila kao
služavka i za koju se pogrešno govorilo da je Jevrejka.
Nekoliko meseci pošto je Eleonora počela da radi u njegovom domu, za koje vreme
možemo pretpostaviti da ju je Hes već prisilio na seksualne odnose, prebacio ju je, prvo
u kažnjeničku koloniju, a kasnije u ozloglašeni Blok 11. Da li je Hedvig imala neke veze
s tim prebacivanjem? Ako je tako, nije uspela da muža spreči da viđa Eleonoru; noću ju
je tajno posećivao u njenoj ćeliji. Ali su stroge mere bezbednosti u Bloku 11 značile da
je barem nekoliko stražara znalo za te tajne sastanke, koje ni Hesov uzdignut položaj
nije mogao da prikrije.
A onda je Eleonora zatrudnela. Kako se to moglo dogoditi u njenom strogo
nadziranom ćelijskom bloku, osim ako Hes nije otac deteta? Iako je Hes bio komandant
Aušvica, mora da se skamenio. Drugi esesovci su pogubljeni zbog Rassenschande, da
Eleonora nije Jevrejka, on bi, u najmanju ruku, bio osramoćen, spušten na niži čin i
prebačen daleko od aušvicke utopije. Na stranu bračna nesloga koju bi takvo otkriće
izazvalo. I tako je Eleonora morala da ide. Hes je zapovedio da je zatvore u Štebunker,
jednu od četiri ćelije za stajanje u Bloku 11, koja je imala jedva više od jednog
kvadratnog metra i bila je tamna, bez vazduha i zimi hladna. Obično su ti Štebunkeri
korišćeni da oslabe zatvorenike pre ispitivanja. Eleonorin je slučaj bio drugačiji.
Poslednje što je Hes od nje hteo bile su informacije. Da bi je zauvek ućutkao, naredio je
da joj ne daju hranu – posle kratkog vremena, stojeći je umrla od gladi. Hes je sada,
mislio je, bio slobodan.
Ali Eleonora, inteligentna i ogorčena, borila se za svoju sudbinu s ono malo
sredstava što je imala na raspolaganju, naime, potkazala je Hesa. To je uradila tako što je
na neki način stupila u vezu s esesovcem Maksimilijanom Grabnerom, načelnikom
političkog odeljenja, koji je bio Hesov neprijatelj i istovremeno sam pod esesovskom
istragom. Ona je znala za njihovo neprijateljstvo: prisluškivala je razgovore dok je radila
kao služavka u Hesovom domaćinstvu, a Hes joj je to možda pomenuo. Ali Eleonora se

234Rittncr and Roth, 157.

nije spasla tim očajničkim postupkom. Na svom suđenju, Grabner je njena otkrića
iskoristio jedino za sopstvenu korist, da diskredituje Hesa.
Eleonorina smrtj užasna čak i za smrću zasićeni Aušvic, nipošto nije držana u
tajnosti, i o njoj su kolale glasine. Do današnjeg dana, ona živi u memoarima i
transkriptima s esesovskog suđenja Maksimilijanu Grabneru. Dok je Aušvic još radio,
kružile su glasine da je Eleonora jednom pokušala da ubije Hesa. Da li je to branila
svoju čast u njegovoj kući, kad joj se prvi put nametnuo? Ili se to možda dogodilo kad
mu je rekla (ili kad je primetio) da je trudna, i iz njegove reakcije shvatila u kakvoj se
opasnosti nalazi? Kakva god da je nesaznatljiva istina, glasine su bodrile zatvorenike
koji su ih ponavljali i njima se naslađivali. Eleonora Hodis možda nije bila Jevrejka, ali
su je jevrejski logoraši prihvatili kao svoju i kuražili se njenom odvažnošću. Za njih, ona
je personifikovala patnje Jevrejki uhvaćenih u klopku nacističkog košmara logora za
istrebljenje i ropski rad.
U Šindlerovoj barci, kasnije ekranizovanoj kao Šindlerova lista, autor Tomas Kenili
to je indirektno potvrdio. Kenili je opisao kako je o komandantu Aušvica, Rudolfu Hesu,
„zvezdi logorskog sistema“, postojalo rasprostranjeno verovanje da je oplodio Jevrejku
po imenu Elinor (tako je autor napisao njeno ime) Hodis. Izvesno je da su esesovci u to
verovali, napisao je Kenili, i čak su dotle išli da su sirotu ženu podvrgli ispitivanju. Iako
esesovci nisu mogli da iznađu konkretne i nepobitne dokaze da je Hes uzeo Jevrejku za
ljubavnicu, glasine su istrajale.
Priča Eleonore Hodis u svojoj srži sadrži seks ali ne i ljubav. Ipak, u moralnoj i
ljudskoj pustinji logora smrti, nicale su i cvetale ljubavne veze između zatvorenih
muškaraca i žena koji su bili neumoljivo svesni da su se sa svakim trenutkom sve bliže
primicali izvesnoj smrti. Nežnost i topli zagrljaji u njihova su srca unosili barem privid
normalnosti, a to je bilo važnije od seksa, čak i kada su bili u stanju da ljubav izraze
fizički. Većina drugih zatvorenika tim je vezama ukazivala najveće poštovanje zbog
prkosnog ispoljavanja strasti.

„Partizanski“ šumski logori

U šumama, gde su se Jevreji izbegli od terora susretali s nejevrejskim,

antinacističkim gerilama, odnosi između ratnika i ljubavnica bili su prožeti prezirom i
obično su se rađali iz prisile. U tim tajnim, nestalnim logorima, velika većina žena,
premda ne i muškaraca, bile su Jevrejke. Kao i u getima ili logorima za prinudni rad ili
istrebljenje, životi Jevreja i Jevrejki koji su izbegli pobegavši u šume, bitno su se
razlikovali.
Nemačkim napadom na Rusiju 1941, Crvena armija je bačena na kolena, izmučena
glađu i hladnoćom. Na hiljade ruskih vojnika izbegavalo je potonje krugove regrutacije i
sklanjali su se u beloruskim šumama. Kasnije su neki od njihovih drugova bežali iz
zarobljeničkih logora i pridruživali se kolegama u šumi. Ti su ljudi sebe zvali
partizanima – borcima oslobodilačkog rata protiv nacizma – ali je u stvarnosti većina
njih obrazovala male razbojničke družine zvane otrijade, što je ruska reč za „partizanski
odred“. Otrijade, u kojima su se nalazili Rusi, Belorusi, Poljaci, Ukrajinci i ponekad
Jevreji, bile su bez discipline, vođstva i oružja, i više ih je zanimalo da prežive nego da
sabotiraju Nemce. S vremenom, međutim, uspeli su da se naoružaju tako što bi savladali
zalutale nemačke vojnike koji su se, peške ili u kamionima, sami usudili da zađu u
opasnu partizansku teritoriju.
Uz nekoliko izuzetaka, ti su „partizani“ obično odbacivali i ponekad ubijali Jevreje
koji bi pobegli iz geta i pokušali da im se pridruže. Jedini Jevreji koje su otrijade
dočekivale s dobrodošlicom bili su mladići s puškama. Kad bi Jevrejke stizale s decom,
kao što su mnoge činile, otrijade su im otimale sve što imaju, nekad ih i silovale, a onda
ih oterale ili ubile.
Uprkos svemu, nekolike privlačne Jevrejke primljene su i postale su ljubavnice
ruskih partizanskih vođa na visokim položajima. Lekarke, bolničarke i kuvarice
dočekivane su raširenih ruku čak i ako su bile ružnjikave, starije ili ne rade da stupaju u
seksualne odnose. Opšte je pravilo, međutim, bilo da su, osim onih koje su posedovale
nužne veštine, žene u otrijadama bile ljubavnice zvane „tranzitne žene“ koje su
razmenjivale seks za izvesne privilegije, uključujući više hrane i povlašćeni tretman. Ali
su otrijade primale tako mali broj žena da je njihov procenat iznosio samo dva do pet
odsto, a Jevrejke su bile ranjivije od onih koje nisu bile Jevrejke.
U nepristupačnoj beloruskoj šumi boravila je, međutim, jedna jevrejska otrijada
koju su vodila trojica braće: Tuvija, Asael i Zus Bjelski. Ti siromašni i slabo obrazovani
jevrejski seljaci bili su stručnjaci za kretanje po šumi. Pod Tuvijinim vođstvom,
nomadska otrijada Bjelskih primala je svakog Jevrejina koji bi se pojavio, uključujući i
starije ljude, bespomoćne žene i intelektualce i profesionalce čije veštine nisu imale
značaja za život u šumi. Usled toga, njihova otrijada bila je znatno veća od drugih, a
opstanak mnogih njenih članova zavisio je od mlađih, sposobnijih i iskusnijih
muškaraca.
Koliko je god to bilo moguće, braća Bjelski su sarađivali s nejevrejskim
otrijadama da bi dobili oružje i prinudili seljake da im daju hranu. Kasnije su zajedno
dizali u vazduh mostove, sekli telefonske žice i izbacivali vozove iz koloseka. Otrijada
Bjelskih je konačno obrazovala naselje, zajedno s malim fabrikama i radionicama koje
su snabdevale i ruske otrijade. Oni koji nisu imali ni vojnu ni zanatsku školu obavljali
su najniže poslove, na primer, muženje krava i cepanje drva za ogrev. To su uglavnom
bile žene i stariji ljudi, bolesni i pripadnici inteligencije koji nisu imali praktičnih znanja.
Ti su radnici označavani kolektivnim prezrivim imenom malbušim.
U raslojenoj otrijadi, muški malbušim koji su težili ka višem položaju i obilnijoj i
boljoj hrani mogli su da dođu do unapređenja tako što bi postali borci ili izviđači. Žene
su, međutim, mogle da napreduju jedino pomoću zaštitnika, tako što bi mu postajale
ljubavnice. Pravila otrijade zahtevala su da se žena koja je pripadala višoj klasi i bila
povlašćena spoji s muškarcem iz niže klase koji je bio potlačen. Taj par bi naprosto
živeo zajedno, a šezdeset odsto odraslih u otrijadi Bjelskih bili su u takvim vezama.
 U predratnom društvu, takve neuravnotežene veze bile bi veoma malo verovatne,
ako ne i nemoguće. Mlada patricijka Sulija Rubin mrzela je svoj život kao malbuš, i
„udala“ se za borca koga bi ranije prezirala zbog njegovog neznanja i nedostatka
otmenosti. Ali uz njega u otrijadi, Sulija ne samo što je procvetala, već je mogla i da
pomogne svojim manje srećnim prijateljicama. Čak i posle rata, odlučila je da ostane sa
svojim ljubavnikom iz šume. U stvari, na kraju rata velika većina tih žena udala se i
ostala je da žive sa svojim prividno neprikladnim partnerima. 235 Izabrale su da ozakone
svoj šumski život, sa svim teškim i ključnim izborima, i nekada sramne veze preobraze u
svetu zajednicu na kojoj bi zasnovale i porodicu i budućnost.
Kao i druge Jevrejke koje su preživele jer su zaljubljeni ili pohotni muškarci,
obično nacisti, za seks trampili zaštitu i izdržavanje, te su partizanke morale da se
pomire sa svojim ratnim vezama, opravdaju ih i čak ih učine dostojanstvenim sklapajući
brak. Ali ponekad bi te žene zavolele čoveka koji ih je u početku prisilio na seks. Kad je
ljubavnik bio Jevrejin, njegova partnerka mogla je lakše da prihvati, čak i pozdravi,
privrženost koju je osećala da se između njih dvoje razvija. Kad je to bio nacista,
njihova je ljubav bila pomračena osećanjem krivice i poricanjem.
Ali do najgorih, najsramnijih trenutaka dolazilo je kada bi prisiljena žena uzvratila
svom zarobljivaču i kad bi se u njoj probudila seksualna žudnja. To se neizbežno katkad
događalo: kad žene moraju da glume (ako već ne osećaju) seksualni čin da bi spasile
život, erotska energija koju prizivaju ponekad premaši zonu pretvaranja i uvuče im se
pod kožu. U tim trenucima, te ljubavnice prve same sebe prozovu kurvama koje nisu i
nikada nisu bile.

Eva Braun: ljubavnica tvorca holokausta236

Buma veza Adolfa Hitlera s Nemicom Evom Braun ostala bi nezapažena da

diktator neženja nije bio arhitekta najvećeg ljudskog uništenja koje je svet video.
Hitlerova snažna ubeđenja o ženskoj prirodi i ulozi u društvu oblikovala su
nacionalsocijalističku ideologiju, te njegovo ponašanje u oblasti Bett-Politik pruža rečiti
uvid u jezgro njegove misli i politike iz nje izvedene.
Adolf Hitler rođen je 1889, kao sin Klare Polcl i njenog rođaka Alojza Šiklgrubera,
a prezime Hitler dobio je tek pošto se njegova nevenčana majka udala za Johana Georga
Hidlera, čije je ime u nekim matičnim knjigama napisano kao Hitler, i tu je varijantu
Adolfov otac usvojio. Adolf je bio četvrto dete Klare i Alojza, ali prvo koje je preživelo.
235Tec, ”Women Among the Fores Partisans,“ 228-229; takođe i memoari Fruma GulkowitzBerger u ”Women
of Valor“ www.interlog.com/~mighty/valor/partisan.html Judy Cohen, 2001.
236Glavni izvori za ovaj odeljak su: Hans Peter Bleuel, Sex and Society in Nazi Germany (New York: Dorset
Press, 1973, 1996); Linda Grant, ”My cousin, Eva Braun“, The Guardian, April 27, 2002, nađeno na
http://books.guardian.co.uk/departments/historv/storv/0.6000.690595,00.html; Nerin E. Gun, Eva Braun:
Hitler’s Mislress (New York: Meredith Press, 1968); Glen Infield, Eva and Adolph (New York: Grosset and
Dunlap, 1974); i Wulf Schwarzwaller, The Unknown Hitler: His Private Life and Fortune (Maryland:
National Press Books, 1989).
Njegova mlađa sestra, Paula, bila je ometena u razvoju, a tu je činjenicu Hitler i mrzeo i
krio.
Kad je krajem 1929. upoznao sedamnaestogodišnju Evu Braun, Adolf Hitler je bio
propali umetnik koji se izmetnuo u militantnog nacionalističkog političara i koji se još
koprcao da dođe na vlast. Bio je neženja po izboru, jer se (poput engleske Elizabete I)
„oženio“ svojom zemljom i nikada ne bi mogao da izdvoji vreme koje bi muž trebalo da
posveti ženi i porodici. Osim toga, nije želeo decu. „Nalazim da je potomcima genija
obično teško da se snađu u svetu… Uz to, uglavnom su kreteni“,237 rekao je svojoj
kućepaziteljki, a to je mišljenje verovatno proizlazilo iz njegovog straha da bi mogao da
proizvede još jednu Paulu.238
Ali Hitleru žene nikada nisu nedostajale, a privlačio ih je snagom svojih govora,
harizmom i razoružavajućom samouverenošću da Nemačkoj može da povrati staru
slavu. I tako su zatvarale oči pred njegovim niskim rastom, bezobličnom odećom i, kako
je Eva Braun govorila, „smešnim brčićima“, i bacale su se pred njega. Neke su se (tako
je glasila priča) bacale pod njegova kola da bi se zaustavio i utešio ih. A Hitler je
uzvraćao galantnošću, ljubljenjem ruku, flertom, prihvatajući njihovo obožavanje kao
nešto što mu pripada.
Hitler je žene smatrao stratezima kao što je i sam bio. Prema njegovoj teoriji, žena
se u početku svojski upinje sa osvoji muškarčevo poverenje. Zatim, pošto bi svojim
mekim prstima čvrsto držala konce njegovog srca, počela bi da vuče, najpre blago, a
onda sve jače, sve dok najzad ne bi imala tako potpunu kontrolu da muškarca prisili da
„igra kako njene ćudi diktiraju“.239
Sve u svemu, Hitler je davao prednost jedrim plavušama, i uživao je da flertuje s
glumicama i drugim ženama koje su ga zabavljale ili na neki drugi način ostavljale
utisak. Takođe je voleo mlade žene, a pošto su 1927. kod njega došle da žive njegova
obudovela polusestra, Angela Raubal, i njena maloletna ćerka, Angela ili Geli, Hitler se
zaljubio u Geli. Devojku je držao gotovo kao zatvorenicu u svom stanu, zabranjujući joj
da izlazi bez njegove dozvole, a čak i onda samo uz pratnju koju bi on ovlastio. Geli je
pravila scene i plakala, molila i pretila, ali je Hitler bio neumoljiv: ići će samo onde gde
joj on kaže da ide, kad joj kaže da ide, i s kim joj kaže da ide. Posle jedne naročito
žestoke svađe, 18. septembra 1931, dvadesetjednogodišnja Geli uzela je Hitlerov
revolver marke Valter, kalibra 6.35 milimetara, i sebi prostrelila srce.
Hitler je bio preneražen i ožalošćen, a isto tako i uznemiren zbog mogućih
političkih posledica ako bi mediji otkrili da je bio u seksualnoj vezi sa svojom mladom
sestričinom. Njegove kolege nacisti, podjednako zabrinuti, uspeli su tako da „urede“
Gelino samoubistvo da su novinski izveštaji sadržali jedino pretpostavke o njenoj

237Infield, 211.
238Timothy W. Ryback,“Hitler’s Lost Family“, The New Yorker, July 17, 2000, 48, citira obaveštajca u
američkoj vojsci, Džordža Alena, koji je Paulu intervjuisao krajem maja 1945. Alen ju je ocenio kao „ženu iz
niže srednje klase jake vere ali slabe inteligencije, koja je imala nesreću da bude rođaka poznatoj ličnosti s
kojom nije imala ništa zajedničko“.
239Gun, 69.
depresiji zbog neuspele ambicije da postane profesionalna pevačica. Hitler je kraće
vreme tugovao. Naručio je nekom umetniku da izradi njen portret na osnovu fotografije i
kućepaziteljki, Ani Vinter, naredio je da svake nedelje stavlja sveže cveće u Gelinu sobu.
Čak i dok je bio u vezi s Geli, ženskaroš Hitler viđao se i s drugim ženama. Jedna
od njih bila je Eva Braun, još mlađa od Geli. Upoznali su se krajem 1929, u studiju svog
prijatelja, učitelja javnog govorništva i zvaničnog fotografa, naciste Hajnriha Hofmana.
Hitler je ušao u trenutku kad je Eva bila na lestvama i slagala robu na policu, pri čemu
su joj nehotice bile otkrivene lepo oblikovane noge. Hitleru je bilo milo kad je video da
joj je i lice isto tako dopadljivo, i s vremena na vreme, između Geli i drugih
„prijateljica“, ugovarao je sastanke i s Evom.
Pošto su prvi put predstavljeni jedno drugom, Eva je svog poslodavca upitala: „Ko
je Adolf Hitler?“ Ko, zbilja? Njen otac, Fric Braun, odmahnuo je rukom pri pomenu
Hitlera: „Svaštar, imbecil koji misli da je sveznajući i koji želi da promeni svet.“ 240 Ilze
Braun, Evina starija sestra, koja je radila za Jevrejina dr Marksa, laringologa, i bila
zaljubljena u njega, prezirala je Hitlera.
Hitlera je očaralo Evino totalno neznanje o njemu, njegovoj stranci i politici uopšte.
Žene, mislio je, imaju katastrofalni uticaj na politiku. Pogledajte Lolu Montez, koja je
uništila bavarskog kralja Ludviga I. „Mrzim žene koje se mešaju u politiku“, izjavio je
Hitler. „Političareva devojka ne sme da bude pametna.“ Iz njegove perspektive, Eva je
bila savršena. Zabranila je da se u njenom prisustvu raspravlja o politici. Nikada nije ni
pristupila Nacističkoj partiji.
Šta je to onda Evu izdvajalo od brojnih rivalki koje su se nadmetale za Hitlerovu
pažnju? Bila je veoma zgodna, što je bilo jako važno, plavooka plavuša koja je
oksiženom blajhala kosu, šminkom isticala svoje otmene crte lica i oblačila se
jednostavno i elegantno u odeću koju je sama šila. Imala je izvanredan stas i stalno je
bila u formi, čak i pošto su joj prošli školski dani klizanja i gimnastike. (Na filmu koji su
snimili ona i Hitler, Eva popravlja i vozi neka nespretna kolica.) Bila je živahna i
prijateljski nastrojena, i poticala je iz ugledne porodice. Bila je prilično pametna ali
zapanjujuće neobaveštena, gutala je ljubavne romane kao Prohujalo s vihorom Margaret
Mičel, i kao tinejdžerka volela je zabavu, a majka joj se nadala da će uz pomoć dobrog
izgleda moći da obezbedi još bolji brak.
Kod kuće, Eva je delila sobu s Ilze i Gretl, njihovom mlađom sestrom. Fric i
Franciska su bili veoma pobožni katolici, a posebno se Fric razočarao kad se Evina
nezapažena karijera u samostanskoj školi prerano završila jer opatice nisu više mogle da
podnose nevolje koje je stvarala. Fric je davao sve od sebe da je obuzda, ali je Eva bila
odlučna i dovitljiva i, iznad svega, usredsređena na ono što je želela od života.
A gotovo od prvih izlazaka udvoje, Eva je žudela za Adolfom Hitlerom. Hitler je,
međutim, pokazivao samo sporadično zanimanje, a Ilze je mlađu sestru zadirkivala što
juri za starcem. Gelina je smrt olakšala situaciju. Konačno je Hitler Evu mogao da
odvede na sigurno mesto, u svoj dom. Uskoro su počeli da održavaju seksualne odnose.

240Ibid., 53.
Omiljeno mesto bila im je dugačka crvena sofa, sa čipkom prekrivenim naslonom, ista
ona sofa na kojoj su Musolini, Čemberlen i Daladije pozirali za fotografiju za vreme
neslavne Minhenske konferencije.
Eva je i dalje bila samo jedna od mnogih žena, mada prva koju je Hitler pozvao da
zajedno provedu noć. Jedna od ozbiljnih rivalki bila joj je Vinifred Vagner, engleska
udovica Vagnerovog sina, Zigfrida. Ali pošto je Vinifred odmerila Hitlerov karakter i
zaključila da se iza njegove uredne pojave u javnosti nalazi zastrašujuća zverska narav u
privatnosti, odustala je od veze. Kruže glasine i da su je odbili njegovi seksualni zahtevi,
naime da glumi njegovu majku i šiba ga.
Eva ili nije imala takvih obzira, ili je Hitler nije zamišljao u ulozi gospodarice.
Imali su seksualne odnose, ali to nije bio glavni aspekt njene privlačnosti. Umesto toga,
Hitler je uživao da je sluša kako brblja o glumcima i glumicama, i o pojedinostima sa
zabava na koje su išli. Njegova kućepaziteljka ocenila je Evu kao ne naročito
inteligentnu ali lepuškastu lutku, dok je Hitler njeno prazno ćeretanje smatrao
dobrodošlom razonodom koja mu je odmarala misli od posla dok je Nemačku gurao da
postane plavi nacistički monolit.
Hitler je, međutim, Evu stalno zanemarivao u dužim periodima, a ona je čekala kod
kuće, usamljena i dokona. Godine 1932. odlučila je da ga uplaši da bi je shvatio
ozbiljno. Mrazne noći o prazniku Svih svetih, ubrzo posle ponoći, uzela je očev revolver
od 6.35 kalibara i uperila ga u sebe. Ilze ju je kasnije našla, kako leži u lokvama krvi,
metka zaglavljenog blizu vratne žile.
Eva je već bila pozvala lekara – ne dr Maksa, s kojim je Ilze provodila veče, već
čoveka za kojeg je pretpostavljala da će obavestiti Hitlera. Metak je lako izvađen, a Eva
je bila zadovoljna što ju je Hitler, sa cvećem u ruci, posetio u bolnici. Čak je bio dirnut
njenim neuspelim pokušajem samoubistva. „To je uradila iz ljubavi prema meni“,
navodno je rekao Hajnrihu Hofmanu. „Sada moram da je pazim; to ne sme ponovo da se
dogodi.“241
Ali Hitlerova glavna briga bio j e publicitet – previše samoubilački raspoloženih
žena u njegovom životu ozbiljno bi ugrozilo njegove političke šanse. Eva je roditelje
slagala o motivima za pokušaj samoubistva, i život joj se nastavio kao i pre, osim što joj
je Hitler poklanjao više pažnje i cenio ono što je smatrao njenom velikom i nesebičnom
ljubavlju prema njemu.
Eva – i Hitler – imali su sada da izađu na kraj sa složenim problemom u vidu
Evinog oca, koji se kleo da prelazi na drugu stranu ako vidi da se približava Hitler. Da je
Fric Braun znao da je njegova „devičanska“ ćerka u vezi s tim nitkovom, sigurno bi
pokušao da okonča tu vezu. Stoga je Eva pribegavala lažima – a Hitler se nikada nije
približavao stanu njenih roditelja. Umesto toga, slao je jednu od svojih mercedes benc
limuzina koje su vozili šoferi da mu pokupi devojku na uličnom ćošku. Nedelju dana
pošto je 1933. došao na vlast, Eva je napunila dvadeset jednu. Da bi to proslavili, Hitler
joj je poklonio komplet jeftinog nakita od turmalina koji je ona do kraja života čuvala

241Ibid., 66.
kao dragocenost. Kod kuće je taj poklon, međutim, morala da krije. Nakit je mogla da
nosi samo kad je bila sa svojim ljubavnikom. Njene sestre, Ilze i Gretl, takođe su čuvale
njenu opasnu tajnu. Često su prisluškivale dok bi ona šaputala u telefon razgovarajući s
Hitlerom, ali nijedna je nije potkazala. Ilze je smatrala da je tužakanje nečasno, dok je
Gretl nalazila da je Evina tajna izuzetno uzbudljiva.
Međutim, Evina kampanja za osvajanje Hitlerovog srca nije proizvela
spektakularne rezultate. Znala je da su je njegove kolege ismevale kao „glupu kravu“, da
ju je redovno varao i da nije imao nameru da se oženi njome. Takođe joj je jasno stavio
do znanja da je drugorazredna devojka koju bi nemačko visoko društvo preziralo, i
naredio je da ih ne fotografišu zajedno. Javnost, koja još nije bila u potpunosti
nacifikovana, smejala bi se njihovoj neverovatnoj romansi.
Eva je takođe znala da Hitler ume da bude nemilosrdan, i da je njegovo rešenje za
nezgodne, nezavisne kolege – pogubljenje. Pošto je Hitler pobio stotine političkih
protivnika, kao i ljudi koji su mu bili čvrsto odani, Fric Braun je 30. juna 1934. reagovao
tako što je vikao da je Hitler potpuno lud. Eva je, međutim, prihvatila Hitlerovo
objašnjenje: on od svojih podređenih traži apsolutnu lojalnost i poslušnost, a sudove je
zaobišao zato što je sam „vrhovni sudija i car nemačkog naroda“.242 U isto vreme, Eva je
razumela da posledice pružanja otpora mogu biti smrtonosne.
Za Evu je „Jevrejsko pitanje“ bilo prilično teže. Odrasla je družeči se s brojnim
Jevrejima, a Ilze je bila zaljubljena u Jevrejina. Ali Eva je prihvatila Hitlerovu presudu
da Jevreji zagađuju naciju. Brzo je prekinula sve veze s Jevrejima koje je oduvek znala,
premda je posredovala da spreči da ne uhapse jednu Jevrejku, poslala joj nešto novca i
upozorila je da odmah napusti Nemačku. (Mudro postupivši, prestravljena je žena
sledećeg dana pobegla u Italiju.) Eva je takođe predložila da Hitler dozvoli Eduardu
Blohu, austrijskom lekaru koji je njegovu voljenu majku lečio u njenim poslednjim
danima, da emigrira umesto da ga pokupe. Hitler je pristao, iako je u Blohovu kuću
poslao gestapovce da uzmu razglednice koje je Hitler naslikao i dobrom doktoru poslao
u znak svoje „večne zahvalnosti“.
Osim tih posredovanja, Eva je s očiglednom lakoćom usvojila Hitlerovo zatrovano
mišljenje. Ilze se, naravno, odlučno protivila nacističkom antijevrejskom rasizmu. Pošto
su objavljeni Nirnberški zakoni, njen poslodavac Jevrejin osetio se obaveznim da je
otpusti, a kasnije je pobegao iz Nemačke i sklonio se u Sjedinjenim Državama. Ilzi je
slomljeno srce, i ona i Eva su se ogorčeno svađale oko Hitlera i „Jevrejskog pitanja“.
Ali uprkos Hitlerovim jezivim karakternim nedostacima, Eva je sebe zamišljala kao
njegovu srodnu dušu, njegovu veliku ljubav, nesebičnu i plemenitu ženu koja će za njega
živeti i umreti. Neka gatara je predvidela da će jednog dana cela Nemačka znati za nju
kao ljubavnicu moćnog čoveka. Eva je gorljivo verovala u tačnost tog proročanstva, i
strpljivo i vešto je radila da omađija svog ljubavnika. „Od prvih naših susreta, obećala
sam sebi da ću te svuda pratiti, čak i u smrt. Znaš da se celi moj život sastoji u ljubavi
prema tebi“, Hitlera će Eva podsetiti 1944.

242Infield, 90.
 Njeni su roditelji 1934. najzad otkrili da je u vezi sa Hitlerom. Otac joj je bio
ponižen kad je saznao da je njegova ćerka Hitlerova ljubavnica, ali, imajući u vidu
Firerov položaj, malo je toga mogao da učini da bi vezu prekinuo. Posle Evinog
pokušaja samoubistva, Hitler je skoro svako veče pokušavao da je pozove, iako je i dalje
odbijao da je javno prizna kao ljubavnicu. S druge strane, godilo mu je kad bi novine
objavile fotografije na kojima je uhvaćen kako večera s poznatim glumicama. Možda je
bio svestan da su čak i vatreni nacisti u njegovom društvenom krugu ismevali njegovu
seksualnu agilnost i govorili da je impotentan. Jedan daktilograf je 1943. osuđen na dve
godine zatvora jer je recitovao popularnu pesmicu: „Onaj koji vlada u ruskom maniru /
frizira se po francuski / brke potkresuje prema engleskoj modi / a sam nije rođen u
Nemačkoj / i uči nas pozdravu rimskom, / od naših žena mnogo dece traži / ali sam ne
može da ih pravi – / i on je vođa nemački.“243
Na svoj dvadeset treći rođendan, 6. februara 1935, Eva je počela da vodi dnevnik.
U prvoj belešci žalila se da je Hitler poslao ženu svoga ađutanta u Hofmanov studio, s
toliko cveća za Evu da je kancelarija mirisala na mrtvačnicu, ali nije joj poklonio ono za
čim je čeznula, malog jazavičara da joj pravi društvo za vreme njenih usamljeničkih
bdenja dok čeka svog neuhvatljivog ljubavnika. Eva je takođe bila zlovoljna što mora da
nastavi da radi kod Hofmana da bi prikrila svoj pravi poziv – Hitlerove ljubavnice. U
takvom stanju duha, nagovestila je da bi njihovi sastanci bili mnogo lakši kad bi imala
sopstveni stan, i izgleda da je Hitler ozbiljno razmotrio taj predlog.
Onda je Eva napravila taktičku grešku. Primila je ulaznicu za bal i zamolila Hitlera
za dozvolu da je iskoristi. On je pristao, ali pošto ga je ona ostavila i otišla da igra,
kaznio ju je time što ju je nedeljama ignorisao. Čak i kad je bio u Minhenu, nije zvao.
Jednom je Eva, ojađena, satima stajala ispred restorana i posmatrala ga kako pokušava
da šarmira neku drugu ženu. Možda je sve njegovo zanimanje za nju oduvek bilo
seksualne prirode, zaključila je u svom jadu. Ali bila je i svesna da kod Hitlera apsolutno
sve mora da bude po njegovom, u odnosima s njom, njegovim prijateljima, kolegama,
čak i svetskim vođama. Ako bi mu se iko usprotivio, ili mu samo oduzeo monopol u
razgovoru, durio bi se ili dobijao strašne napade gneva. Eva je nesvesno izazvala sličnu
reakciju tako što je odlepršala na igranku umesto da insistira da joj propadne ulaznica da
bi ostala uz Hitlera.
U maju 1935, Eva je otkrila da ima ozbiljnu suparnicu, Juniti Valkirije Mitford,
prsatu debelonogu ćerku engleskog lorda Redzdejla i sestru Dajane Mozli, koja je bila
žena vođe Engleske fašističke stranke. Juniti se bacala na Hitlera, a on je oduševljeno
uzvraćao. Eva je bila slomljena. Odlučila je da preduzme nešto 28. maja. Napisala je
Hitleru pisamce u kojem mu je dala rok da joj se javi. Kad je rok prošao, progutala je
dvadeset četiri tablete za spavanje. Ponovo ju je Ilze našla. Pozvala je dr Marksa, koji
još nije bio pobegao u Sjedinjene Države, i on je oživeo i spasao Hitlerovu rastrojenu
ljubavnicu.

243Bleuel, 47.
 Eva je dobro proračunala ishod. Pokušaji samoubistva privlačili su Hitlerovu
pažnju i ubeđivali ga da preduzme nešto. U avgustu je Evu preselio u njen novi stančić,
sa Gretl kao pratiljom, i mađarskom služavkom da brine o obema. Hitler je novo
ljubavno gnezdo ukrasio izuzetnim slikama koje je „pozajmio“ iz nemačkih muzeja ili
ukrao iz jevrejskih umetničkih zbirki. Evina najdraža slika bila je, međutim, Asamska
crkva samog Adolfa Hitlera. Daleko od roditeljskog doma, uz punu podršku svog sve
posvećenijeg ljubavnika, Eva je bila van sebe od ushićenja. Najzad je mogla da prestane
da radi.
Ali Hitler je i dalje bio nezadovoljan. Naročito se brinuo da bi neki sused mogao da
ga prepozna kad dolazi u posetu. Ubrzo je sestre Braun preselio u posebnu kuću, s
odlično opremljenu podzemnim bunkerom, u predgrađu Minhena. Naložio je da Eva
dobije privatnu telefonsku liniju, mercedes benc sa stalnim šoferom i, kao najbolji
poklon, dva škotska terijera, Stazija i Negusa.
Eva Braun postala je Hitlerova maitresse en titre, ili, kako ju on zvao, njegova
chere amie. Najzad se osećala sigurnom, i srećna je dane provodila ulepšavajući se,
sunčajući se i igrajući se sa svojim terijerima (a kasnije i sa nemačkim ovčarom kojeg
joj je Hitler poklonio). Eva se poveravala Gretl i zajedno su ćaskale i ogovarale, dok se
njena sestrica zabavljala s nekoliko esesovaca pre nego što se konačno udala za
esesovskog grupenfirera Hermana Fegelajna, oficira za vezu između Himlera i Hitlera.
Sestre su zajedno išle i u kupovinu, a Eva je svoju garderobu stalno dopunjavala
otmenom odećom i cipelama, kao i zbirkom nakita. Svakog jutra dolazio joj je frizer i
nameštao joj frizuru. Sistematskim činom prkosa, Eva je pazila kako se hrani i vežbala s
religioznom predanošću da bi očuvala vitak stas i zategnutu figuru umesto da postane
mekana i mesnata kako je Hitler priželjkivao. Pre nego što su prvi put zajedno spavali i
on je video golu, Eva je napunila grudnjak maramicama da bi Hitler mislio da ima veće
grudi. Međutim, on se žalio zbog njene mršavosti i optuživao je da robuje modi. Eva se
pak toliko plašila da ne postane debela da je strogo vodila računa da ne dobije na težini.
Evina rođaka Gertruda Vajsker, koju je Eva pozvala u posetu 1944. da joj pravi
društvo dok je Hitler odsutan, sećala se da se Eva barem pet puta dnevno presvlačila, i
plivala i vežbala da bi ispunila „naročitu prazninu u sebi“. 244 Eva je takođe predložila
Gertrudi da sluša BBC, iako je to podlegalo smrtnoj kazni. Gertruda je slušala i hvatala
beleške, a onda izveštavala Evu šta je saznala o napredovanju rata.
Organizujući svoju uposleno dokonu egzistenciju, Eva nije zanemarila ljudske
dimenzije. Najzad se pomirila s roditeljima, koji su prihvatili što im ćerka živi u grehu s
dvadeset tri godine starijim čovekom. Odvažniji joj je korak bio to što je spletkarila da
društveno upropasti one iz Hitlerovog bliskog okruženja koji su se i dalje usuđivali da se
prema njoj ophode s prezirom. Prva na meti bila je Hitlerova polusestra Angela, Gelina
majka, koja je Evu nazivala prostitutkom. Kad je Hitler za to saznao, ljutito je izbacio
Angelu iz kuće.

244Grant.
 Ubrzo je Evina kuća postala Hitlerovo utočište. Svake je večeri stizao pre ponoći,
često potišten i razdražljiv, i odlazio sledećeg jutra osvežen i veseo, umiren nežnim
milovanjima svoje ljubavnice. Eva je pažljivo slušala njegove monologe, uključujući
žučljive ispade protiv Jevreja, što mu je bio večernji repertoar za stolom. Uprkos
liberalnom odgoju, Eva je ćutala, spremna da žrtvuje porodične principe na oltar
Hitlerove manije. On nije uživao u „ženama koje se mešaju u politiku“, te je Eva
politička – i moralna – načela isključila iz razgovora s njim.
Njena je sestra Ilze, međutim, odlučila da postupa drugačije. Ilze je jednom
pokušala da posreduje u ime Artura Ernsta Rutre, jevrejskog pisca kojem se divila. Ali
umesto da ga oslobode, Rutra je ustreljen „pri pokušaju bekstva“. Od tada se Ilze
uzdržavala od „pomaganja“. „Shvatila sam“, sećala se po završetku rata, „da bi svako
sledeće mešanje s moje strane… umesto da pomogne Jevrejima, samo ubrzalo njihovo
uništenje.“245
Eva očigledno nije imala takvu grižu savesti, čak ni onda kada se rat rasplamsao, a
mora da je znala šta se dešava u koncentracionim logorima. Hajnrih Hofman je često nju
i Hitlera zabavljao šalama o obližnjem Dahauu, a 1944, pošto joj je kuća oštećena u
vazdušnom napadu, iz Dahaua su poslali zatvorenika da je popravi. Pošto se Gretl udala
za Hermana Fegelajna, Eva ju je posetila u njenom novom domu i verovatno je videla
zatvorenike iz koncentracionog logora koji su radili u kući Fegelajnovih. Pred kraj rata,
izgladneli ruski zatvorenici u poderanoj odeći takođe su postali uobičajen prizor. Eva
nije primećivala jer je nije zanimalo.
No, Eva je mogla da utiče kad bi joj do nečega stalo. Pošto je Hajnrih Himler
zatvorio ženske frizerske salone, Eva je lobirala da se ta naredba opozove. Nemice treba
da izgledaju najbolje što mogu za svoje vojnike muževe ili ljubavnike, tvrdila je. Eva je
takođe izdejstvovala da se povuku propisi protiv kupovine hrane na crnom tržištu – kako
bi inače dobra Nemica mogla da nahrani svog muža borca i njihovu decu? Ubedila je
Hitlera da naredi da nemački vojnici stoje u javnom prevozu da bi žene mogle da sede.
Pred kraj rata, Eva je saznala da je izvesni general nameravao da se ogluši o naređenje
da pogubi trideset pet hiljada ratnih zarobljenika ako Hitler ne postigne zadovoljavajuće
primirje sa Saveznicima. Nekako je smotala Hitlera da tom istom generalu poveri nadzor
na ratnim zarobljenicima, čime su sigurno mnogi životi spaseni. Eva je takođe ubedila
Hitlera da odloži naređenje o plavljenju tunela da bi odbili ruske trupe. Mnogi nemački
vojnici i civili tu su se sklonili, i ona je htela da im da vremena da pobegnu. Što se
Jevreja tiče, međutim, Eva nije imala šta da kaže.
Eva je takođe ćutke slušala kad bi Hitler izlagao svoje krute i klišetirane poglede o
ženama. Primetio je kako ljubomora može i najkrotkiju ženu da preobrazi u tigra, i kako
su udate žene po prirodi veoma zahtevne. Kad je Fric Zaukel, sirovi i opakj
opunomoćenik za raspodelu rada, izvestio da su dvadeset pet odsto zarobljenih
strankinja device (Zaukel je jako uživao dok ih je sve podvrgavao vaginalnim

245Gun, 179.
testovima), Hitler nije bio impresioniran. Devičanstvo je, izjavio je, veoma precenjena
osobina, i device se ni po čemu ne ističu. Toliko o himenu kojim ga je Eva darovala.
Hitler i Eva imali su samo dve zajedničke strasti: ubeđenje da Firer nije kao i svi
ostali ljudi, i ljubav prema psima. Hitler je i tu, kao i sa ljudima, neke rase pasa smatrao
smešnim i nevrednim. Odbijao je da ga fotografišu s Evinim škotskim terijerima i nikada
joj nije poklonio jazavičara za kojim je čeznula. Ali je zato obožavao nemačke ovčare,
hvaleći njihovu hrabrost, inteligenciju i odanost. Naročito je bio vezan za svoju kuju
Blondi.
Evina jednoumna posvećenost i pseća ljubav počele su da se isplaćuju. Tokom
godina, stekla je poseban status u nacističkoj eliti i postala Hitlerova zvanična domaćica.
Kad je nemačka ratna sreća krenula nizbrdo, Hitler se sve više oslanjao na njeno tešenje.
Ali je čvrsto ostajao pri tome da se nikada neće njome oženiti. „Najgora crta braka je
ustanovljivanje prava“, rekao bi. „Mudrije je imati ljubavnicu. Onda ne morate da nosite
nikakav teret i sve postaje prosto kao lep poklon.“ Požurio je da doda da je ta odbojnost
prema braku prikladna samo „u slučaju izuzetnih ljudi“.246
Godine 1945, postalo je jasno da je samo pitanje vremena kad će Nemačka pasti.
Hitler je razmišljao i išao u samotne šetnje s Blondi. Podozrevao je da neprijatelji
pokušavaju da ga otruju i, pre nego što bi jeo, uvek je davao nekom drugom da proba
hranu. Fizičko zdravlje mu se pogoršavalo zajedno sa mentalnim. Stalno su ga bolele uši
i glava. Mučilo ga je loše varenje. Tresle su mu se ruke. Eva je brinula i negovala ga,
tetošeći ga i kad je bio bolestan i kad bi podlegao hipohondriji. „Ti si jedina koja brine“,
cvileo bi.247 To je bilo i doslovno istinito, jer su nacistički oficiri i vojnici masovno
počeli da napuštaju firera koji je Nemačku bacio na kolena.
U aprilu 1945, kraj je bio na vidiku. Hitler se preselio u luksuzni dvospratni bunker
ispod Kancelarije Rajha u Berlinu, a Eva mu se tu pridružila. Nastavila je da sređuje
nokte i namešta kosu, i da se presvlači nekoliko puta dnevno. Iako su svi utonuli u
turobnu utučenost, ona je zračila usiljenom vedrinom. Nalazila je povode za slavlje: smrt
Frenklina D. Ruzvelta bila je posebno vesela prilika. Za Hitlerov pedeset šesti rođendan,
20. aprila, priredila je zabavu. Pojavila se većina najviših nacističkih zvaničnika, ali je
slavlje pokvareno njihovom uznemirenošću što je firer toliko fizički propao, a sam
Hitler se rano povukao sa vlastite zabave.
Ubrzo posle Hitlerove neuspele rođendanske zabave, poražen je Treći Rajh. Hitler
je uredio da poslednjim avionom iz Berlina na bezbedno mesto odlete Eva, njegove
sekretarice i njegov kuvar. Eva je odbila, uzela obe njegove šake u svoje, i zaljubljeno
rekla: „Ali ti znaš da ću ja ostati uz tebe. Ne dam da me oteraju.“ 248 Prvi put u javnosti,
Hitler je svoju ljubavnicu poljubio u usta.
Te noći za večerom, Evi i ostalim ženama podelio je bočice sa cijanidom, a sve su
se zaklele da će ostati s njim. Eva se trudila da ostane mima. Sročila je melodramatično
pismo za Gretl, u kojem je izrazila zadovoljstvo što će umreti sa svojim firerom, pošto
246Ibid., 7.
247Infield, 221.
248Ibid., 234.
su imali savršen život udvoje. „Sa firerom sam imala sve. Smrt kraj njega, koja mi
predstoji, upotpunjuje moju sreću… To je ispravan kraj za Nemicu.“ 249 Takođe je
naložila da Ilze uništi njena dokumenta. Eva se bojala da će njeni računi od krojačice
potpiriti optužbe da je neumereno trošila.
Hitler je pravio sopstvene završne planove. Njegova dokumenta i lične stvari imaju
da budu spaljeni. Nameravao je i da se ustreli i da proguta cijanid. A, na ivici provalije,
odlučio je da se oženi Evom. Ona je bila van sebe od ushićenja. Umesto da se priprema
za preranu smrt, doterivala se i planirala venčanje. Obukla se u Hitlerovu omiljenu
haljinu, od crne svile s dugim uzanim rukavima i ružičastim ružama na ramenu. Kao i
uvek, frizura joj je bila sveže nameštena. Posle ponoći 29. aprila, dok su saveznički
mlaznjaci urlali iznad njihovih glava, a ruski tenkovi tutnjali na samo nekoliko blokova
udaljenosti, Eva Braun i Adolf Hitler stajali su jedno uz drugo u svom bunkeru i
zavetovali se da će jedno drugo voleti i poštovati dok ih smrt ne rastavi. Sledio je
svadbeni doručak, na kome su se gosti i dvoje glavnih slavljenika častili šampanjcem,
vinom i bombonama, i tapšali smešnim govorima i zdravicama.
Eva je izrazila samo jednu brigu: što se njen zet, Gretlin muž, Herman Fegelajn,
tada general, nije pojavio na venčanju. Razlog njegovog odsustva otkrila je kad joj je
stražar uručio poruku označenu kao hitnu. Fegelajn je zarobljen i osuđen na smrt, i
preklinje je za pomoć. Eva je otišla svom novom mužu, koji je uposleno diktirao svoju
poslednju volju i oporuku. Podsetila ga je da je Gretl trudna; sigurno Fegelajn ne treba
da bude ustreljen?
„Ne možemo dopustiti da porodične stvari utiču na disciplinske mere“, Hitler je
odgovorio. „Fegelajnje izdajnik.“250 Onda se vratio analiziranju Trećeg Rajha i za njegov
katastrofalni kraj okrivio Jevreje: „Proći će vekovi, ali će se iz ruševina naših gradova i
kulturnih spomenika stalno obnavljati mržnja prema onima koji su u krajnjoj liniji
odgovorni za sve i kojima imamo da zahvalimo: međunarodnim jevrejskim zajednicama
i njihovim pomagačima.“251
Eva, obično tako veselo poslušna, plakala je kad se vratila u sobu. Ubrzo potom, po
naređenju njenog muža, pogubljen joj je zet. Hitler je u međuvremenu za sva vremena
beležio sopstvenu otrovnu mržnju prema Jevrejima, i pravdao svoju odluku da se oženi
mladom ženom koja je, posle godina „iskrenog prijateljstva“, od svoje volje došla u
Berlin da uz njega umre. I ona i ja, rekao je, radije biramo smrt nego sramotu poraza ili
predaje.
Dok su on i Eva ručkali svoj prvi i poslednji doručak kao muž i žena, jedan ađutant
uručio je Hitleru Rojtersovu depešu u kojoj se izveštavalo da su Musolini i Klara Petači,
njegova ljubavnica, uhvaćeni i ubijeni, a onda razvlačeni ulicama Milana i na glavnom
trgu obešeni glavama nadole. Hitler je bio užasnut. Naredio je da se u bunker donese
benzin da bi njegovo i Evino telo bilo spaljeno umesto da ih onako oskvrnave. Takođe je
249Ibid., 237.
250Ibid., 245.
251Michael R. Marrus u prikazu Ian Kershaw, Hitler 193-645: Nemesis (London: Allen Lane, 2000), u The
Globe and Mail, Dec. 9, 2000.
bočicu cijanida predao jednom ađutantu, naloživši mu da ubije Blondi. Nekoliko minuta
kasnije, Blondi i njenih petoro štenadi bili su mrtvi.
Jak miris benzina kod ulaza uvlačio se u bunker. Ruske trupe bile su samo jedan
blok udaljene. Eva je otišla u svoju sobu, oprala i namestila kosu i osvežila šminku. Kad
je došlo vreme za čaj, ona i Hitler su se oprostili i svako se vratio u svoju sobu. Nekoliko
minuta kasnije, odjeknuo je pucanj iz pištolja. Hitler se ustrelio pošto je ispio cijanid.
Eva je umrla istog trena.
Tela su odvučena u vrt Kancelarije Rajha, zatim su zalivena benzinom i zapaljena.
U međuvremenu je Magda Gebels ubila svoje šestoro dece, a onda progutala otrov. Njen
muž, Jozef Gebels, ubio se iz pištolja. Kad su Rusi došli da „oslobode“ Kancelariju
Rajha, smrad Evinog i Hitlerovog zapaljenog tela okružio je vazduh, što je bila
odgovarajuća mirisna pozadina za završne trenutke Trećeg Rajha.
Priča o karijeri Eve Braun kao Hitlerove ljubavnice zastrašuje svojom običnošću.
Uprkos svom strogom katoličkom odgoju, Eva Braun je svoja životna načela nalazila na
sentimentalnim stranicama svojih omiljenih romana, gde prava ljubav sve pobeđuje, a
dobra žena podržava svog muškarca. Njene apolitične, anegdotske šale zabavljale su i
tešile Firera i jačale ga za svaki sledeći dan bitke. Njeno ga je prisustvo takođe
uveravalo – ako mu je tako nešto uopšte bilo potrebno – da je odista genije i da je viziju
Nemačke iskovao svojim užarenim intelektom. Dnevni rituali, nežni nadimci,
zanemarivanje moralnosti – sve se to svodilo na banalnost njihove ljubavne veze, i
neizrecivog zla u kojem je ta ljubav bila zaglibljena

Jevrejka i nejevrejin, izvan logora

Hana Arent252

U kasnu jesen 1924, jedna za svoje godine zrela adolescentkinja ušla je u amfiteatar
da čuje jednog od tada najistaknutijih nemačkih filozofa. Za veoma kratko vreme, njih
su dvoje stupili u žestoku i složenu vezu koja im je promenila život i trajala sve do
njegove smrti. Ali to nije bila lepa ili uzorna ljubavna priča, jer je Hana Arent,
osamnaestogodišnja studentkinja, bila Jevrejka, a Martin Hajdeger, njen
tridesetpetogodišnji profesor, nemački nacionalista koji se kasnije priključio Nacističkoj
partiji i podmetao nogu jevrejskim naučnicima i kolegama.

252Glavni izvori za ovaj odeljak su: Elzbieta Ettinger, Hannah Arendt-Martin Heidegger (New Haven: Yale
University Press, 1995); Bonnie Honig, Feminist Interpretations of Hannah Arendt (Pennsylvania: The
Pennsylvania State University Press, 1995); Derwent May, Hannah Arendt (Harmondsworth UK: Penguin,
1986); John McGowan, Hannah Arendt: An Introduction (Minneapolis: University of Minnesota Press,
1998); Elisabeth Young-Bruehl, Hannah Arendt: For Love of the World (New Haven: Yale University Press,
1982); David Watson, Arendt (London: Fontana Press, 1992).
 Hana Arent bila je genijalna ćerka asimilovanih Jevreja koji su sebe smatrali
Nemcima i nikada nisu spominjali reč „Jevrejin“, a opet su je istovremeno upozoravali
da se usprotivi svakoj antisemitskoj primedbi koju bi njeni školski drugovi napravili.
„Kao dete nisam znala da sam Jevrejka“, sećala se odrasla Hana Arent. Kasnije je
shvatila da „izgleda kao Jevrejka… da izgleda drugačije“ od druge dece. Deda bi je
ponekad vodio u sinagogu. U tome se sastojalo sve njeno jevrejstvo.
Hana je imala naočitu i otmenu pojavu, kao vitka devojka s finim crtama lica,
kratkom kosom i zamišljenim tamnim očima – „praktično ste tonuli u njima i bojali se
da više nećete izaći na površinu“, sećao se bivši momak. 253 Među vršnjacima „odmah se
isticala kao 'neobična' i 'jedinstvena'“. Na razgovoru za prijem na kurs iz istorije,
postavila je strogi uslov: „Ne smeju se iznositi antisemitske primedbe“, rekla je. 254 Kao i
drugi najbolji studenti, Hana je na Univerzitet u Marburgu došla zato što je čula da je u
Hajdegerovoj učionici „mišljenje ponovo oživelo; tu opet progovaraju kulturna blaga
prošlosti, za koja se verovalo da su mrtva“.255
Čovek za koga se govorilo da je to ostvario bio je niskog rasta, čega je bio bolno
svestan, kose crne kao ugalj i tamne puti, zdepaste građe i sitnih spuštenih očiju čiji bi se
pogled retko zadržao na očima nekog drugog. Bio je očaravajući učitelj čiji je nadimak
glasio „mali mađioničar“, a dok je izlagao svoju teoriju bića, i opčinjavao je i
zbunjivao.256 Martin Hajdeger se oblačio narodski: čakšire i seljački kaputić. Ali sa
studentima je bio sušta suprotnost narodskog i uživao je u stilu velikog evropskog
profesora koji dominira učionicom, drži se na distanci, i slušaocima uliva poštovanje.
Često bi se njegovi studenti skupljali posle predavanja da uporede beleške i da pitaju da
li je iko razumeo ijednu reč.
Kad je prvi put ugledao Hanu, Hajdeger je bio u udobnom braku s Elfride Petri,
otrovnom antisemitkinjom, protestantkinjom i ekonomistom, čija je imućna porodica
sporo prihvatila njenog muža katolika, loše plaćenog filozofa koji se borio da se uzdigne
u univerzitetskom sistemu. Elfride je bila odlična domaćica i majka njihove dvojice
sinova. Preuzela je na sebe teret domaćih poslova da bi Hajdeger mogao da se posveti
intelektualnim projektima. A ljubomorno je posmatrala kad bi se studentkinje s
obožavanjem sjatile oko svog harizmatskog profesora.
Hajdeger je Hanu primetio u učionici na svom predmetu i pozvao ju je u
kancelariju. Došla je umotana u kišni mantil, sa šeširom na glavi, previše ispunjena
strahopoštovanjem da bi izgovorila bilo šta osim jednosložnih reči. Za nekoliko nedelja
od učtivog udvaranja prešli su na fizičku intimnost, a gotovo je izvesno da je
Hajdegerbio Hanin prvi ljubavnik. On je imao ranije ljubavne veze i služio se
pređašnjim iskustvima da orkestrira složeni sistem tajnih sastanaka, često u Haninoj sobi
u potkrovlju ili na klupi u parku koju su smatrali „svojom“.

253Rudiger Safranski, (prev. Ewald Osers), Martin Heidegger: Between Good and Evil (Cambridge, Mass.:
Harvard University Press, 1998), 137.
254 Ibid.
255Honig, 67.
256Ibid.
 Hajdeger je ubrzo brinuo da mu ta veza okreće život naopačke, ne zato što je Hana
Jevrejka, već zato što je on oženjen čovek i njen profesor. Ako bi njihova veza bila
otkrivena, njegova karijera i brak bili bi uništeni. Iako nije imao nameru da ostavi ženu i
premda je često bio neveran, Hana je bila drugačija. Ona je postala, sećao se kasnije,
strast njegovog života, i osećao je da nije u stanju da joj se odupre.
Posle godinu dana, Hana je prešla na Univerzitet u Hajdelbergu, samo da bi
Hajdegeru olakšala stvari, jer je on previše rizikovao profesionalno da bi ona mogla da
nastavi u Marburgu. Nije direktno tražio od nje da ode. Umesto toga, nagovestio je da
se, uprkos tome što je bila jedan od najistaknutijih studenata u Marburgu, nije dobro
„uklopila“ i da bi joj bilo bolje negde drugde. Hana se nije ni raspravljala ni protivila.
Ali kad se preselila, nije mu dala svoju novu adresu. Šta god da se desi sledeće, moraće
da bude na njegovu inicijativu.
Hajdeger jeste učinio taj prvi korak, mada to nije bilo lako. Nije se usuđivao da pita
profesora filozofije Karla Jaspersa, mentora kojem ju je preporučio. Naposletku ju je
našao preko jevrejskog studenta Gintera Štema. Hajdeger je kontaktirao s Hanom i oni
su nastavili započetu vezu starom žestinom, uz tajni jezik, svetlosne znake i strasna
pisma i poeziju. Ali Hajdeger je kontrolisao svaki aspekt veze, naloživši Hani da na
njegova pisma odgovara jedino kad on to traži, i puštajući da prođu nedelje, nekad i
meseci, ćutanja. Od Jaspersa je saznao da se Hana viđa s nekim studentom – a ona je o
tome čvrsto ćutala kao i o svojoj vezi s Hajdegerom.
U otprilike isto vreme, napravivši sračunat potez radi unapređenja karijere,
Hajdeger je privremeno raskinuo vezu. Upravo je objavio svoje klasično delo, Biće i
vreme (Sein und Zeit), za koje je priznao da ne bi mogao da ga napiše da nije bilo Hane,
koja ga je filozofski isto onako savršeno razumela kao i lično. Unapređen je da zameni
Edmunda Huserla, koji je odlazio u penziju, kao redovni profesor na Univerzitetu u
Frajburgu. Flertovao je s Elizabet Blohman, koleginom ženom koja je bila polujevrejka.
Hana je ponovo zapala u crno očajanje koje je izražavala u svojim pesmama, katkad
njemu posvećenim. „Izgubila bih pravo na život da sam izgubila ljubav prema tebi“,
pisala mu je ispunjena očajničkom strašću. „Volim te kao od prvog dana – ti to znaš, i ja
sam to oduvek znala.“257
Septembra 1929, Hana se udala za Gintera Šterna. Premda će ostati doživotni
prijatelji, brak je brzo propao. Uskoro su se rastavili i, 1937, razveli. Uvek odana
Hajdegeru, Hana nikada Gintem nije rekla o njihovoj vezi. Očigledno je odbacivala i
Ginterove uznemiravajuće izveštaje o reakcionamim političkim pogledima njihovog
učitelja i o njegovom naglašenom nacionalizmu, kao i o otvorenom antisemitizmu
njegove žene. Umesto toga, Hana je Hajdegera uveravala da je „naša ljubav postala
blagoslov mog života“ i jednom je namestila da ga iz potaje posmatra kako se penje na
voz. Kasnije je opisivala kako se osećala „sama, potpuno bespomoćna. Kao da oduvek
ništa drugo nisam mogla da radim do da… čekam i čekam i čekam“.258

257Ettinger, 30.
258Ibid., 35.
 Dok je čekala, još udata za Gintera i tada već duboko zabrinuta zbog uspona
nacizma i antisemitizma, Hana se bacila na istraživanje i pisanje biograflje Rahele
Famhagen, asimilovane nemačke Jevrejke iz osamnaestog veka koja je bila čuvena po
svojim intelektualnim salonima. Rahela Famhagen se godinama borila da se oslobodi
svog jevrejstva, ali se konačno pomirila sa svojim identitetom. Hana je 1933. najzad
priznala da je Hajdeger, kratko vreme pre toga postavljen za rektora Frajburškog
univerziteta, zabranjivao Jevrejima da slušaju njegove seminare, ignorisao jevrejske
kolege i diskriminisao jevrejske studente. Pisala mu je da mu kaže koliko je zgranuta
takvim ponašanjem.
Hajdeger je sve energično porekao i ljutito pisao o nezahvalnosti onih koji ga
optužuju. On zbilja jeste posredovao da pomogne dvojici jevrejskih kolega koje je
opisao kao „Jevreje bolje vrste, ljude primernog karaktera“, i za svog asistenta Jevrejina,
Vemera Broha, sredio je stipendiju na Kembridžu, u Engleskoj. Takođe je studentima
zabranio da po zgradi univerziteta okače antisemitski plakat – „Protiv nenemačkog
duha“. Ali Hana je izvesno znala da je pristupio Nacionalsocijalističkoj partiji i da je kao
rektor održao prohitlerovski govor. Hajdeger je 1933. Jaspersu na pitanje kako tako sirov
čovek kao Hitler može da vlada Nemačkom, dao ovaj užasavajući odgovor: „Kultura
nema značaja. Pogledaj samo njegove čudesne ruke.“259 Ginter je u međuvremenu zbog
levičarskih pogleda bio prisiljen da pobegne iz Nemačke, a Hana je zatvorena na osam
zastrašujućih dana u sedištu policije, gde je podvrgnuta ispitivanju o nemačkim
cionistima, za koje je radila. (Takođe je prikrivala progonjene komuniste, ali je to prošlo
neopaženo.)
Sa majkom, Hana je zaobišla nacističke zvaničnike tako što je ilegalno napustila
Nemačku, kroz sigurnu kuću čija su se prednja vrata otvarala na Nemačku, a zadnja na
Čehoslovačku. Odatle se probila do Pariza, gde se posvetila isključivo „radu za jevrejsku
stvar“. „Kad vas napadnu kao Jevrejina, morate se braniti kao Jevrejin“, rekla je.
Godinama kasnije, primetila je da joj je u tom jezivom periodu glavna briga bila šta rade
njeni prijatelji, a ne neprijatelji.
Sledećih sedamnaest godina, Hana nije imala kontakta s Hajdegerom. Januara
1940. ponovo se udala, za Hajnriha Blihera, nemačkog revolucionara koji nije bio
Jevrejin. Njihova je veza bila obeležena jakom ljubavlju i intelektualnim i političkim
slaganjem. Maja 1940, Hana je nakratko zatvorena, prvo na pariskom stadionu, a onda u
Girsu, francuskom koncentracionom logoru. I Hanjrih je bio zatvoren, a onda pušten. Uz
pomoć Gintera Šterna, njih dvoje su dobili vize za Sjedinjene Države i tamo su stigli u
aprilu 1941. U početku su živeli u siromaštvu dok su učili engleski, a onda je Hana
nastavila svoju akademsku karijeru i pisanje.
Hana i Hanjrih su 1943. čuli za Aušvic. U početku su odbijali da u to poveruju –
kao prvo, to nije imalo vojnog smisla. (Sudija američkog Vrhovnog suda, Feliks
Frankfurter, takođe je na sličnim osnovama odbacio podrobni izveštaj o Aušvicu.) Šest
meseci kasnije, na površinu su izašli novi i nepobitni dokazi i „kao da se otvorila

259Ibid., 48. Moje naglašavanje.

provalija“, Hana se sećala, jer su istrebljenje Jevreja i aparat koji je olakšao njihovo
uništenje značili da se desilo ono neoprostivo, za šta se nije moglo naći opravdanje i što
se nikakvom kaznom nije moglo okajati. Iz Hanine potresenosti nastala je studija Izvori
totalitarizma (napisana 1945, objavljena 1951), u kojoj je definisala i osudila „rasno
mišljenje“ kao neodvojivo vezano za totalitarizam i imperijalizam.
U jednom eseju objavljenom 1946. u Partizan rivju, Hana je osudila konkretno
Hajdegera što je pristupio Nacističkoj partiji i što je Huserla, svog učitelja i prijatelja,
oterao s univerziteta. (U stvari, Huserl je oteran pre nego što je Hajdeger postao rektor.)
Onda je, 1949, prilikom puta u Nemačku, posetila Karla i Gertrudu Jaspers, koji su
nacistički režim preživeli u Hajdelbergu. Njihova najčvršća spona bila je snaga osećanja
prema Hajdegem, Jaspersovih kao prema kolegi filozofu, Haninih kao prema bivšem
učitelju i ljubavniku. Uprkos svom kritičkom eseju, uprkos neizrecivim otkrićima o
holokaustu, uprkos svemu što je o njemu znala i podozrevala, Hana se nikada nije
potpuno oslobodila opčinjenosti svojim nekadašnjim ljubavnikom.
Februara 1950, posle žestokog kolebanja i ličnih preispitivanja, odlučila je da
poseti Hajdegera. Stigla je u Frajburg 7. februara i odmah mu poslala poruku predloživši
da je poseti u hotelu. On je stigao u pola sedam iste večeri, nenajavljen, i Hana je
ponovo bila opčinjena. „Kad je kelner najavio tvoje ime“, kasnije mu je rekla, „kao da je
vreme iznenada stalo.“ Neverovatno, ali ona ga je uveravala da s njim nije komunicirala
jedino zbog svog ponosa i „čiste, proste, lude gluposti“ – drugim rečima, ne zbog
njegove nacističke prošlosti.
Ali Hajdeger jeste bio nacista, a sa svog važnog i prestižnog položaja rektora
jednog od najvećih univerziteta, potkopavao je i katkad uništavao karijere Jevreja i
protivnika nacizma, uključujući i jednog izuzetno pobožnog rimokatolika. Ni prstom
nije mrdnuo da pomogne Jaspersovoj ženi Jevrejki kad je bila u smrtnoj opasnosti od
nacističkog režima. U onim retkim prilikama kad bi pokušao da posreduje u ime
zlostavljanih Jevreja, to je radio zbog prijateljstva, a ne u znak protesta protiv nacističke
politike. U tim ranim godinama Trećeg Rajha, Hajdeger je pročitao i jasno razumeo
Majn Kampf, a pogotovo antisemitsku žuč izlivenu u toj knjizi. Kao i Hitler, Hajdeger je
verovao u međunarodnu jevrejsku zaveru. Već 1929. napisao je zvanično pismo u kojem
je upozoravao: „Suočeni smo s izborom da li ćemo dovesti istinske autohtone snage i
učitelje u naš nemački duhovni život, ili ćemo ga najzad prepustiti rastućoj judaizaciji i
u širem i u užem smislu.“260
Kako je bilo moguće da se razvije ljubav između tog nemačkog naciste i Jevrejke
koja je morala da pobegne iz Nemačke da ne bi i sama bila ubijena? Za razliku od
Jevrejki koje su kasnije silovali nacisti koji su ih držali u fizičkom zarobljeništvu, mlada
Hana Arent je bila pod dejstvom čini Hajdegerovog uzvišenog intelekta i njegovog
profesionalnog statusa, što je on koristio da je zavede i veže za sebe. Ona je toliko bila
nezainteresovana za ono što je smatrala „politikom“ da nije mogla da veruje da je on
nacista. Hajdeger je bio dovoljno mudar da izbegava rasprave koje bi mogle da je

260Honig, 70.
upozore na njegov strasni nacionalizam i oduševljenje Hitlerovim zastrašujućim idejama
i ciljevima. U takvim okolnostima, teško je tvrditi da je Hana Arent svesno spavala s
neprijateljem.
Ali posle rata, razotkrivena su Hajdegerova nacistička opredeljenja, i on je bio
suočen s profesionalnom i ličnom sramotom, gubitkom predavačkog položaja, zabranom
knjiga i smanjenjem penzije. Osnovu za te relativno blage kaznene mere činili su
nepobitni dokazi, i Hajdeger je bio prisiljen da se brani pred Verifikacionom komisijom
Frajburškog univerziteta. Za proces denacifikacije bile su mu potrebne besprekorne
reference. Ko bi za to bio bolji izbor od njegove bivše ljubavnice, sada poznatog
jevrejskog filozofa Hane Arent, i njegovog bivšeg kolege, Karla Jaspersa, čija je žena
Jevrejka?
Toliko je moćni Hajdegerov intelekt bio privlačan da su to dvoje drugih divova
poklekli, doduše Jaspers ne toliko potpuno kao Hana, i manjeviše podržali Hajdegerovu
ogorčenu verziju priče prema kojoj su nacisti njega proganjali. Oni su tako postupili iako
su oboje znali, prema Haninim rečima, da je Hajdeger „ozloglašen po laganju svuda i u
svakoj prilici“ i da on nije bio toliko rđavog karaktera koliko je bio čovek bez ikakvog
karaktera. Kao posledica toga, marta 1949, u Hajdegerovoj je presudi stajalo: „Saputnik
i istomišljenik. Bez kaznenih mera“.261
Kasnije, dok se Jaspers grizao od sumnji i preispitivanja, Hana je kupovala vreme i
– nasuprot zdravom razumu – progutala Hajdegerove priče. Čak je i druge pokušala da
ubedi da mu veruju. Jaspers, međutim, nije mogao da zaboravi Hajdegerovu okrutnu
ravnodušnost prema Gertrudinoj patnju i mnogim drugim nedelima. „On je jedini među
mojim prijateljima… koji me je izdao“, pisao je Jaspers. 262 Sve dok Jaspers nije umro,
neizmiren s Hajdegerom, Hana je manevrisala teškom stazom između dvojice ljudi,
hvaleći onog prvog i braneći onog drugog. Jednom, kad je Jaspers zatražio da se odrekne
prijateljstva s Hajdegerom, glatko je odbila.
Razlog je delimično bio to što je Hajdeger obnovio vezu s Hanom, osim što više
nisu imali seksualne odnose. Pored toga, tada je već ispričao Elfride o svojoj davnašnjoj
vezi – prema Haninoj verziji, „ona je nekako tu priču izvukla iz njega“ 263 – i svoju
nevoljnu ženu nagovarao da njegovu bivšu ljubavnicu primi u njihov dom. Hana je
kasnije opisala taj teški susret. „Ta žena je skoro luda od ljubomore“, pisala je. „Pošto je
godinama gajila nadu da će me on naprosto zaboraviti, ljubomora joj se samo pojačala.“
Elfride je bila antisemita, uskih vidika i „vonjala je na ružnu zlovolju“. 264 Elfride je, pre
nego Martin, bila nacista, i to istinski kriv nacista. „Avaj, ona je jednostavno
zapanjujuće glupa“, Hana je rekla prijateljima. 265 Najgore je bilo to što Elfride nije
kucala tabak za tabakom Hajdegerovih velikih misli, kao što bi, rekla je Hana, ona sama
učinila.

261Safranski, 255.
262Ibid., 373.
263Ettinger, 98.
264Safranski, 377.
265Ettinger, 72.
 Do kraja života, Hana je posećivala Hajdegera i pisala mu, i njegove knjige
krijumčarila u Sjedinjene Države. To nikada nije krila od Hajnriha. On je ženino
„prijateljstvo“ smatrao bezazlenim i, uostalom, osećao je strahopoštovanje prema
Hajdegerovom geniju. Osim toga, Hajnrih nije bio u položaju da se razmeće vernošću
pošto je, uprkos ljubavi prema Hani, isto tako spavao sa jednom mlađom ženom iako je
znao koliko je za nju ta njegova veza bolna. (U Slikama iz jedne institucije, romanu s
tezom o Hani i Hajnrihu, njihov prijatelj Randal Džarel koristio ih je kao prototip para
koji je nazvao Rozenbaumovi. Neobičan brak Rozenbaumovih zvao je „dvojnom
monarhijom“ jednakih, nezavisnih, ali ujedinjenih partnera.)
Hana se vratila svojoj ulozi kao Hajdegerova obožavateljka. Nikada nije pominjala
sopstvene knjige. „Uvek sam mu“, priznala je, „praktično lagala o sebi, pretvarajući se
da knjige, i moje ime, ne postoje, i nisam mogla, takoreći, da izbrojim do tri, ako se nije
radilo o tumačenjima njegovih dela. Tada bi on bio vrlo zadovoljan ako bi se ispostavilo
da mogu da izbrojim do tri, a ponekad i do četiri.“ 266 Da bi održala vezu s Hajdegerom,
Hana je morala da skriva svoj intelekt. „To je prećutni conditio sine qua non čitave
veze“, priznala je.267
Hana je Ljudsku sudbinu objavila bez posvete, kao neku vrstu tajne posvete
Hajdegeru. Poverila mu se u stihovima: „Kako je tebi posvetiti mogu, / pouzdani
prijatelju moj, / kojem ostajem verna / i neverna, / a oba u ljubavi.“ 268 Hajdeger se
naljutio što je Hana izostavila posvetu, a njegova je srdžba nesumnjivo bila raspaljena
zlovoljom zbog njene slave i postignuća.
Kad je jedan nemački list 1966. napao Hajdegera zbog nacističke prošlosti, Hana je
Jaspersu rekla da Hajdegera treba da ostave na miru. Jaspers je odvratio da čovek
njegove veličine ne može da sakrije svoju prošlost, koja je, uostalom, izložena da je svi
sagledaju i prosude. Hana je sve to odbacila. Nastavljene rasprave o Hajdegerovom
nacizmu pripisivala je kleveti. Tvrdila je da je bio nevin univerzitetski radnik nesvestan
političke stvarnosti. Poricala je da je ikada čitao Majn Kampf, što znači da nije shvatio
šta je Hitler stvarno mislio. Izjavljivala je da je Hajdegera na sve što je možda učinio
navela Elfride, njegova žena – antisemitski proždrljivi džin.
Ali Hajdeger jeste pročitao Majn Kampf i, u svakom slučaju, niko ga – ni Elfride,
ni Hana – ni na šta nije silio. Sasvim prosto, Hana nije mogla da prizna ono što je bilo
očigledno – da je Hajdeger bio aktivni nacista – i brinula je zbog štete koju će to naneti
njegovom već okrnjenom ugledu. Hajdeger nije mogao da proizvede boljeg ili
odlučnijeg saveznika od Hane Arent, Jevrejke poznate širom sveta, koja ga je poznavala
od 1924. i koja je, u Ajhmanu u Jerusalimu, identifikovala mehanizme infrastrukture
koja je proizvela zlo nacističke Nemačke.

266Ibid.. 116.
267Ibid.. 101.
268Ibid.. 114.
 Hanini uporni napori da denacifikuje Hajdegerovo ime izvirali su iz dubine njene
duše. Imala je preku potrebu da opravda svoju duboku ljubav prema tom čoveku i da ga
učini dostojnim sebe tako što će dokazati nedokazivo.269
Hajdegerov biograf Ridiger Zafranski opisuje intelektualnu dimenziju odnosa
između dvoje velikih filozofa kao komplementamost: Hana je odgovarala na
Hajdegerovo „srljanje u smrt… filozofijom rađanja; na njegov egzistencijalni solipsizam
Jemeinigkeit (pojedinačnosti)… filozofijom pluraliteta; na njegovu kritiku Verfallenheit
(bespomoćne zavisnosti) od sveta Man (čoveka/ljudi)… filozofskim oplemenjivanjem
’javnosti’“.270
Hana je zadržala divljenje prema Hajdegerovom intelektu. U njegovom prisustvu
lako se vraćala u ulogu voljene i omiljene studentkinje, gubivši nadmenost koju su
uočile njene američke kolege. Prezir prema Elfride očistio je njenu sliku o Hajdegeru, a
Elfridina ljubomora potvrdila je Hanino pouzdanje u dubinu njegove ljubavi. Do kraja
života, Hana i Hajdeger su ostali u kontaktu. Kad je zbog poodmakle starosti morao da
se preseli u malu, jednospratnu kuću, Hana mu je poslala buket cveća za useljenje.
Hana je umrla 1975, a da nikada nije priznala da ju je Hajdeger izdao i svojim
autoritetom podržao opasne ideje. Hajdeger je umro pet meseci kasnije, pošto je samo
ovlašno preleteo preko njenih knjiga i odbio da raspravlja o njenom delu. Verovatno je u
grob otišao nesvestan da je Hana svet naučila „lekciji o zastrašujućoj banalnosti zla koja
izmiče i misli i reči“.271 zla koje je počinjeno u ime nacističke ideologije koju je on
prigrlio.

269U eseju iz 1971. o „Hajdegeru u osamdesetoj godini“, naslikala je portret spetljanka knjiškog moljca koji bi,
kada je o retkim prilikama napuštao svoju kulu od slonovače, pravio nepromišljene i pogrešne izbore i hitro
se povlačio natrag u kulu kad bi ga „ljudski poslovi“ sablaznili i razočarali.
270Safranski, 140.
271Hannah Arendt, „Understanding and Politics“, u Jerome Kohn (ur.), Essays in Understanding 1930-1954
(New York: Harcourt Brace & Company, 1994), 252. Citirano u Bethania Assy, „Eichmann, the Banality of
Evil, and Thinking in Arendt's Thought“, http://www.bu.edu/wcp/Papers/Cont/ContAssv.htm
 DEVETO POGLAVLJE

Ljubavnice kao muze

Genije može biti dar ili prokletstvo, a oni koji ga poseduju retko su obični ljudi. U
svakom društvu, stvaraoci, naročito muškarci, bude divljenje i izazivaju poštovanje koje
se, u grupici gorljivih posvećenica, prevodi u erotsku strast i želju da istovremeno hrane
genija i kroz njega žive kao njegove muze.
Često su te žene i same stvaraoci, ili to čeznu da budu. Čak imaju i ime: umetnice
iz senke. Pisac Rouzmeri Salivan opisuje te žene koje su „poznate po vezivanju za
muške umetnike“ kao „zaljubljene u umetnost, ali se osećaju nedostatnim i boje se
neuspeha, ili jednostavno nisu u stanju da pronađu svoj put“. 272 Ponekad se
strahopoštovanje što vezuje ljubavnice i umetnice iz senke za njihove ljubavnike
stvaraoce približava obožavanju i vodi ka izvesnom stepenu samoodricanja,
zaprepašćujuće jačine.
Nisu sve ljubavnice umetnice iz senke koje se žrtvuju za ljubavnikov stvaralački
dar. Neke žene, koje su podjednako cenile sopstvo kao i genije, zahtevale su
ravnopravne odnose. U retkim slučajevima, ljubavni par bi ostvario ideal i jedno drugom
bi postali nadahnjujuća muza. Ređe se dešavalo da bi se zaljubljeni obožavalac svojoj
stvaralačkoj ženi posvetio kao njena muza. Činjenica je da su neke od najpoznatijih
ljubavnica stvaralaca, a možda i većina njih, idolizovale svoje nadarene ljubavnike i
njihova interesovanja, potrebe i vrednost za svet smatrale vrhunski važnim. Zbog toga,
te umetnice iz senke dragovoljno suzbijaju sopstvene želje i čak i svoja prava; od svoje
volje se žrtvuju na oltaru stvaralačkog genija svojih ljubavnika.

Eloiza273

Filozof u pupoljku, Eloiza je 1115. ili 1116. bila visoka devojka od šesnaest ili
sedamnaest godina, zadivljujućeg stasa, osmeha koji je blistao izuzetno belim zubima, i
čuvenja po obrazovanju kome nije bilo ravna. Eloiza je u Parizu živela s ujakom i
starateljem, Filberom, kanonikom katedrale Notr Dam. (Ništa se ne zna o njenoj majci,
Ersendis, niti o ocu, koji je možda umro kad je bila dete. Prezime je nepoznato.) Filber,
272Rosemary Sullivan, Labyrinth of Desire: Women, Passion and Romantic Obsession (Toronto: Harper-
Collins, 2001).
273Glavni izvori za ovaj odeljak su: Joseph Barry, French Lovers (New York: Arbor House, 1987); M.T.
koji nije imao dece, obožavao je Eloizu, i pružio joj obrazovanje primereno malom
patriciju ali veoma neuobičajeno za devojčicu. Pošto ju se poslao u odličnu samostansku
školu u Aržanteju, Filber je Eloizu podučavao klasičnoj fllozofiji. Takođe ju je uveo u
učenja Pjera Abelara, blistavog profesora filozofije koji je bio povezan s katedralom
Notr Dam.
Abelar je imao oko trideset sedam godina, i bio je izrazito naočit clericus, duhovnik
nižeg ranga koji se nije zaredio niti se zavetovao na čednost. Abelar je mogao da se
oženi ali je više voleo neženstvo; bio je ambiciozan i težio je da se u crkvenim redovima
uspne na neki visoki položaj za koji su jedino sveštenici u celibatu mogli da budu
izabrani. Abelar je uživao ugled dubokog mislioca koji je opčinjavao svoje studente, ali
se prema sebi ravnima odnosio sa upadljivom nadmenošću. Pošto su se Abelar i Filber
kretali u istom uskom krugu, bilo je sasvim prirodno da mladi sveštenik jednog dana
upozna Filberovu nećaku. Ono što nije bilo prirodno, ili barem ne predvidljivo, jeste da
će se on u nju zaljubiti, uprkos tonzuri na glavi i apostolkama na stopalima. „Potpuno
zapaljen ljubavlju prema toj mladoj devi“, kasnije je pisao Abelar. „Stoga sam tražio
priliku da zadobijem njeno poverenje.“274
To se pokazalo veoma lakim. Kad je Abelar predložio da on podučava Eloizu u
zamenu za obroke u kanonikovoj kući, Filber je, ništa ne podozrevajući, oduševljeno
prihvatio. Na kraju krajeva, nije li ljubopitljiva mladost Francuske, u potrazi za umnim
uzdizanjem, hrlila da uči kod Abelara? I tako, usredsređen na to da zavede svoju
učenicu, Abelar je, opisujući sebe kao „izgladnelog vuka“ koji se ostrvio na „nežno
jagnje“, došao da stanuje u Filberovoj kući. „Mislio sam da ću veoma lako ostvariti svoj
cilj“, kasnije je priznao. „U to sam vreme bio tako slavan i posedovao sam sve draži koje
dolaze od mladosti i zgodnog tela da se nisam bojao da bi me odbila ma koja žena
vredna moje ljubavi.“
Eloiza nije bila slepa za te draži. „Kad bi se pojavio u javnosti, ko ne bi hitao da te
ugleda, ili istezao vrat i naprezao oči da te vidi kad odlaziš?“ sećala se. „Koja devojka
nije izgarala za tobom u tvom odsustvu, ili u tvom prisustvu gorela u plamenu
strasti?“275 A zahvaljujući svom lakovernom ujaku, Eloiza je satima imala Abelara samo
za sebe.
Abelar ju je zaveo gotovo odmah. Radosno mu je uzvratila, otkrivajući sopstvenu
seksualnost dok su vodili ljubav. Pretvarali su se da uče, ali Abelar je priznao: „Moje su
ruke češće bile na njenim grudima nego na knjizi.276 Eloizino seksualno iskustvo
pojačavalo je „goruću strast“ koja bi ovladala oboma kad su bili zajedno.
Ponekad, da bi ispunio Filberov zahtev da istuče Eloizu ako se raspravlja ili ne uči,
Abelar ju je šibao. I to je imalo erotsku dimenziju i „bilo je slađe od svakog melema“,

274Clanchy, Abelard: A Medieval Life (Oxford: Blackwell, 1997); Leif Grane, Peter Abelard: PhiIosophy and
Christianity in the Middle Ages (London: George Allen and Unwin, Ltd., 1970) i Alexander Pope, Eloisa to
Abelard: With the Letters of Heloise to Abelard in the Version by John Hughes (1713) (Miami: University of
Miami Press, 1965). Eloizino prezime nije sačuvano.
275Grane, 48.
276Pope, 7.
sećao se Abelar. „Ukratko, u svojoj smo strasti isprobali svaki aspekt ljubavi, a okušali
smo se i u neuobičajenim oblicima vođenja ljubavi.“277 Vekovima pre nego što je
definisan pojam sadomazohističkog seksa, Abelar i Eloiza su se njime naslađivali.
Uskoro je Abelar postao tako beznadno zaokupljen Eloizom da je izgubio
zanimanje za filozofiju. Predavanja su mu bila tako haotična da su ga studenti
zadirkivali. Ugled mu se urušio. Jednog užasnog dana, Filber je zatekao ljubavnike
zajedno u postelji, „kao Marsa i Veneru“, kako vode ljubav umesto da raspravljaju o
filozofiji. U jarosti je Abelara izbacio iz kuće.
Onda je Eloiza shvatila da je zatrudnela. Uspela je da obavesti Abelara, koji je
smislio plan da je kradom odvede. Eloiza se prerušila u opaticu, a Abelar ju je doveo u
kuću svoje sestre u Bretanji da tu ostane do kraja trudnoće.
U Parizu je Filber gotovo pomerio pameću od gneva i žalosti, i bio je tako ogorčen
da je Abelar strepeo za vlastiti život. Sa skrušenošću koja mu je bila strana, otišao je
Filberu i molio za oproštaj, za svoje sramotno ponašanje kriveći „snagu ljubavi… i kako
su od kada je stvoren ljudski rod, žene uništavale najveće muškarce“278 Istina, zgrešio je,
ali Filber svakako uviđa da je to Eloizina krivica?
Abelar je predložio sledeće neobično rešenje za tu nedoumicu: oženiće se Eloizom,
ali tajno, da mu to ne bi ugrozilo izglede za napredovanje u crkvi. Filber se, promućuran
koliko i njegov protivnik, složio.
Abelar je bio ushićen. Jednim se potezom ispetljao iz nevolje i sačuvao je karijeru.
U takvom likujućem stanju duha, otišao je po Eloizu, koja se kratko pre toga porodila i
donela na svet njihovog sina Astrolaba, da je dovede natrag u Parizu da se venčaju. Na
Abelarovo i Filberovo uzajamno zapanjenje, Eloiza se žestoko protivila braku pošto bi
Abelar bio prinuđen da se žrtvuje i karijera bi mu bila potkopani. Citirala je Bibliju i
latinske oce da bi dokazala nespojivost braka i bavljenja filozofijom, i tvrdila je da
filozof nikako ne može da podnosi „dečju dreku, dadiljine uspavanke“, 279 a kamoli
„stalnu prljavštinu male dece“.280 (Nije ni pomenula Astrolaba, koji je sklonjen kod
Abelarovih rođaka da ih ne bi gnjavio svojom nezgodnom malom pojavom.)
Najvažnije, slobodoumna Eloiza izjavila je da je njena ljubav nesebična i
bezuslovna, u skladu sa Ciceronovim filozofskim idealom, i da bi radije da ostane
Abelarova ljubavnica nego da mu postane žena. (Godinama kasnije, i dalje prkosna,
Eloiza se klela da čak i da ju je je zaprosio car Avgust, izabrala bi da bude Abelarova
kurva a ne Avgustova carica.)
Abelar je, međutim, hteo da bračnim lancima Eloizu zauvek veže za sebe. „Voleo
sam te neizmerno i čeznuo da te zauvek zadržim“, priznao je godinama kasnije. 281
Takođe se nadao da će umiriti njenog moćnog ujaka, koji bi mu pomogao da napreduje u
crkvenim redovima. U tom izuzetno neravnopravnom odnosu, Abelarove su potrebe

277Ibid., 6.
278Grane, 49.
279Barry, 9. Moje naglašavanje.
280Ibid., 10.
281Grane, 56.
bacale u senku Eloizine, i tako je u leto 1118, brak sklopljen. Eloiza je plakala sve vreme
ceremonije.
Gotovo odmah posle toga, i kao što je to oduvek nameravao, Filber je prekršio
obećanje da će brak držati u tajnosti. Eloiza, opsednuta idejom da sačuva Abelarov
ugled, porekla je reči svoga ujaka. Filber se razjario što je Eloiza tako otvoreno
prenebregla sopstvene interese, na stranu interese njegove porodice. Okomio se na nju
tako okrutno da ju je Abelar ponovo oteo, i ovog puta ju je zatvorio u samostan u
Aržanteju, prerušenu kao iskušenicu.
Filber je ubrzo saznao šta se dogodilo. Pogrešno je zaključio da je Abelar
jednostavno želeo da se otarasi Eloize. U stvari, Abelar ju je redovno posećivao, s
nesmanjenom žudnjom za njom. Jednom, u grču nekontrolisane strasti, vodili su ljubav
u trpezariji koja je bila posvećena Devici Mariji.
U Parizu, Filber je kovao planove za svoju jednostavnu i brutalnu osvetu. Podmitio
je Abelarovog slugu da otvori vrata Filberovim plaćenicima. Usred noći, te su plaćene
ubice napale Abelara i, prema njegovim rečima, „na surov i sraman način… odsekli
organe kojima sam počinio delo kojeg su se gnušali“.282
Vest o kastriranom filozofu brzo se raširila. Do jutra, masa koja je izgledala kao
„čitav grad“ skupila se ispred njegove kuće da ožali njegovo sakaćenje. „Zaprepašćenje,
opšta otupelost, ječanje, zavijanje, i plakanje“ – i iznad svega njihovo sažaljenje – mučili
su ga više nego fizički bol. „Svi će u mene pokazivati prstom, rastrgnuće me jezici svih,
postaću čudovišni prizor“, kukao je.283
Ranjeni Abelar je pobegao u svetilište benediktinske opatije Sen Deni u Parizu.
Nikada nije oprostio Filberu i njegovim saučesnicima, i gonio ih je po sudovima sve dok
svi do jednog nisu surovo kažnjeni. Njegovom izdajničkom slugi i Filberovim
kastratorima iskopane su oči i odsečene genitalije. Celokupna Filberova imovina je
konfiskovana. Abelar je čak kaznio i Eloizu, prisilivši je da se zaredi iako joj to nije bio
ni poziv ni želja.
Eloizini prijatelji i porodica preklinjali su je da ne čini tako drastičan korak. Još je
veoma mlada i uz to i majka – kako može zauvek da se odvoji od sveta? Ali Eloiza je
bila užasnuta i razljućena zbog uloge koju je njen ujak odigrao u kastriranju Abelara, i
predala se svojoj opsesivnoj ljubavi prema njemu. Sablaznila je porodicu izjavivši da
Abelara voli više od Boga. Sledeće, pošto je Abelar želeo da ona postane kaluđerica,
odšetala je do oltara i, dramatično jecajući, recitovala Komelijine reči kad se ova
priprema da se ubije posle smrti svoga muža Pompeja. „Moj uzvišeni suprugu, koji nisi
bio stvoren za brak, da li sam ja ugrozila tvoju plemenitu glavu? Zločinac sam što sam
se udala za tebe i donela ti ovu nesreću! Prihvati onda, kao iskupljenje, ovu kaznu koju
ću sada primiti.“284 Da bi okajala gubitak Abelarovih genitalija i njegovog ponosa,
Eloiza je žrtvovala svoju slobodu i budućnost.

282Barry, 11.
283Pope, 9.
284Barry, 13.
 Kao evnuh, Abelar deset dugih godina nije obraćao pažnju na Eloizu. Ponovo se
okrenuo nastavi i pisanju filozofskih radova. Taj se nadmeni čovek, međutim, ponovo
zamerio svojim crkvenim neprijateljima, i tako je uvredio ostale kaluđere da je morao da
napusti manastir, premda je i dalje tehnički bio podređen opatovoj vlasti. Abelar se sam
nastanio na obali Ardizona, u Šampanji, i usvojio je ekstremno asketski život pustinjaka.
Ali su ga ubrzo potražili teolozi i filozofi koji su mu se divili, i tu su podigli
predikaonicu od kamena i drveta koja je kasnije postala poznata kao Paraklet, Utešitelj.
Abelar je 1125. postavljen za opata manastira Sv. Gildas u Bretanji. Kad se tamo
preselio, otkrio je raspusnu družinu kaluđera koji su imali konkubine i manastir držali
kao feudalni posed. Kaluđeri su prezirali i zlostavljali svog novog opata, i nekoliko su
puta pokušali da ga ubiju. Otrovali su osvećeno vino koje je ispijao za vreme pričesti.
Onda su otrovali njegovu večeru, ali je Abelarov „probač“ umro na licu mesta, što je
Abelara upozorilo na opasnost. Konačno, preživeo je jedino zahvaljujući posredovanju
naoružanog a naklonjenog mu lokalnog plemića.
U Aržanteju, Eloiza je, prinuđena na kaluđerički život, dan i noć razmišljala o
Abelaru. Kako su godine prolazile, razvila se u impozantnu figuru koja se isticala među
ostalim kaluđericama, od kojih su mnoge bile isto tako ravnodušne prema religioznom
načinu života kao i ona. Pre nego što je napunila trideset godina, Eloiza je postala
opatica u svom samostanu.
Eloizin samostan nije bio uzorna ustanova. Ona i njene kaluđerice su 1125.
optužene za ponovljene bludne radnje. Po naredbama papskog legata, lokalnih biskupa i
francuskog kralja, Eloiza i njene kaluđerice su izbačene iz samostana. Odjednom je
Abelar iskrsnuo da je izbavi, potucalima bez doma ponudivši smeštaj u tada praznom
Parakletu. Posle deset godina tišine, ljubavnici su ponovo sjedinjeni.
Eloiza je i dalje teška srca nosila teret svog poziva. Vreme je raspalilo njen
seksualni apetit, umesto da ga ohladi, uključujući i njeno erotsko zanimanje za Abelara,
premda je bio kastriran. Pošto se tamo smestila, Abelar je počeo da posećuje Paraklet
kao duhovni savetnik. Možda Eloiza nije mogla da sakrije strast prema svom mužu, iako
je on pokazivao jedino hrišćansku ljubav prema njoj. Možda je Abelarova intelektualna
nadmenost razgnevila njegove iskvarene kaluđere. Posle nekoliko godina, pridružili su
se drugim duhovnicima, uključujući i moćnog biskupa, da bi izneli neverovatnu optužbu
da Abelar kastracijom nije izgubio seksualnu želju. Abelara je ta optužba tako ponizila
da je prestao da posećuje Paraklet. Umesto toga, on i Eloiza su se posvetili mučnoj
epistolarnoj disekciji njihove veze i prirode i značenja njihove ljubavi.
Eloiza, uprkos tome što su je deceniju držali „zatvorenom u tom melanholičnom
mestu“,285 ostala je nepokolebljivi pobornik slobodne ljubavi i prezirala je brak kao
plaćenički ugovor koji prostituiše žene ali ne i njihove muževe.
Mučilo ju je što Abelar žali zbog njihove ljubavne veze. „Prezrela sam ime
Supruga, da bih mogla da živim srećno pod imenom Ljubavnica“, izjavila je. 286 On joj je

285Ibid.
286Pope, 67.
bio Gospodar, Otac, Muž i Brat, i izgledalo je da život nije vredan življenja ako nema
njegovu ljubav.
Abelar je odbio da je u to uveri. Naprotiv, svoju nekadašnju strast odbacio je kao
čisto fizičku pojavu, i hvalio je kastraciju kao božji dar koji ga je oslobodio od
raspomamljenog bluda od kojeg su nekada oboje izgarali. Eloiza je srećna, pisao je, što
ju je zatvorio u samostan, gde je „Evino prokletstvo“ preobrazila u „Marijin
blagoslov“.287 Dok se Eloiza naslađivala sećanjima na groznicu njihovog vođenja
ljubavi, on je pisao: „U tebi sam zadovoljavao svoje bedne želje i to je sve što sam
voleo.“288
Eloiza nije imala sluha za Abelarove savete. Ali, pošto se ozbiljno razbolela, Eloiza
je odlučila da treba da prekine odnose s njim. „Najzad si, Abelare, zauvek izgubio
Eloizu“, pisala je. „Izgnala sam te iz svojih misli, zaboravila sam te.“ 289 Onda je,
karakteristično dramatičnim stilom, opisala svoju patnju što više nikada niće videti
Abelarova senzualna usta i veličanstveno telo za kojim su žene tako žudele.
Pošto se odrekla Abelara, Eloiza je svoju ogromnu energiju posvetila radu u
svojstvu opatice. Paraklet je preobrazila u uzornu zajednicu, snabdevenu bogatim
nadarbinama, produktivnu i privlačnu za religiozne žene širom Francuske. Kad se
pročuo po svojim intelektualnim delatnostima, Paraklet se proširio i na druge objekte.
Pošto nije bilo Eloize da ga ometa ili sramoti, Abelar je pokušao da nastavi svoj rad
kao filozof teologije. Ponovo je izazvao neprijateljstva koja su mu konačno uništila
karijem. Aprila 1142, kad je imao oko šezdeset tri ili šezdeset četiri godine, umro je Pjer
Abelar. Eloiza je njegovo telo vratila u Paraklet, kao što je on želeo, i ubedila je
blagonaklonog biskupa Petera, da Abelara oslobodi svih greha. Iskoristila je tu priliku i
da svom sinu Astrolabu, kojeg je podigla Abelarova porodica, obezbedi položaj u crkvi.
Eloiza je umrla 1163. ili 1164, u šezdeset četvrtoj godini. Onda se Abelaru
pridružila u grobu koji je održavala od njegove smrti. S vremenom je nastala legenda da
su kad je zakopana, njegove kosturne ruke ispružene da je zagrle. Ta legenda i danas ima
snažan odjek: lepa Eloiza je u smrti postigla ono što joj je izmicalo u životu: večnost u
zagrljaju ljubavnika za koga je toliko žrtvovala.

Emili di Šatle290

Emili di Šatle, Volterova ljubavnica, neobično je podsećala na Eloizu u tri stvari:

bila je izuzetno inteligentna i izuzetno dobro obrazovana, i postala je ljubavnica slavnog

287Ibid., 73.
288Barry, 21.
289Clanchy, 151.
290Glavni izvori za ovaj odeljak su: Joseph Barry, French Lovers (New York: Arbor House, 1987); Esther
Ehrman, Mme du Chatelet: Scientist, Philosopher and Feminist of the Enlightenment (Leamington Spa:
Berg, 1986); i Nancy Mitford, Voltaire in Love (London: Hamish Hamilton, 1957).
filozofa. Ali tu se završavala svaka sličnost, jer je Emili bila dete prosvećenog doba, a
njen je ljubavnik bio napredni mislilac.
Gabrijel Emili Le Tonelije de Bretej rođena je u Parizu 17. decembra 1706, u
porodici aristokrata ljubitelja knjige. Njen stari otac, Luj-Nikola, ohrabrivao je ćerkinu
naprednost tako što ju je podučavao latinskom i italijanskom, angažovao privatne
učitelje da joj predaju engleski, matematiku i prirodne nauke, i podsticao je da istražuje
njegovu veliku biblioteku, Kao mlada devojka, Emili je prevela Vergilijevu Enejidu.
Kasnije, kako se razvijao njen snažni intelekt, usredsredila se na fiziku, književnost,
dramu, operu i političke ideje, uključujući i zapanjujuću tvrdnju da žene i muškarci treba
da budu ravnopravni.
Kad je odrasla, Emili se preobrazila iz nezgrapne mršavice velikih stopala i krupnih
udova, u zanosnu mladu ženu poznatu kao „lepa Emili“. Bila je veoma visoka, crne kose
i crnih obrva izvijenih nad morskozelenim očima mekog pogleda. Bila je tašta i imala je
naviku da nosi gizdavu odeću. Opadači su joj se smejali zbog preteranog doterivanja, ali
je Volter bio očaran takvom njenom sklonošću i svoju je ljubavnicu od milošte prozvao
„Pom-Pom“.
Kad je Emili napunila devetnaest godina, porodica joj je ugovorila brak s Floranom
Klodom di Šatleom, pukovnikom i izdankom otmene stare porodice i uopšte prijatnim
čovekom koji je bio dvanaest godina stariji od nje. Brak je bio prikladan i prijateljski, i
ubrzo je urodio plodovima: ćerkom i sinom. Emili je veći deo vremena provodila u
Floranovoj kući u Parizu, a on je uglavnom bio na dužnosti u garnizonu. Kako je bilo
sasvim prihvatljivo u odnosima između supružnika koji su već proizveli naslednike i čiji
su brakovi prvenstveno bili porodični savezi gde romantična ljubav skoro da nije imala
nikakvu ulogu, Emili je imala ljubavnike. Njeno uverenje da se dobra žena prema svom
mužu ophodi korektno i odano tako što stupa u odnose jedino s ljubavnicima plemenitog
porekla koji su uz to i diskretni, bilo je tipično za njen aristokratski društveni milje.
Kad je Emili upoznala dosetljivog i visprenog Amea de Voltera, on je imao skoro
četrdeset godina i za njim su uzdisale žene željne slave koju bi im obezbedila
povezanost s najpoznatijim piscem Francuske i kulom svetiljom prosvetiteljskog
pokreta. Prosvetitelji su se dali na preocenjivanje celokupnog ljudskog iskustva u svetlu
„razuma“ i „racionalnosti“. Pored utvrđivanja istine, cilj im je bio da sačine ogromnu
enciklopediju ljudskog znanja. Zahvaljujući tom poduhvatu bili su u centru pažnje
javnosti, suprotstavljajući se crkvi i dvoru. Naposletku, projekat enciklopedista stvorio
je klimu koja je omogućila Francusku revoluciju. Opštenje među prosvetiteljima
uglavnom se odvijalo po pariskim salonima, gde su i Emili i Volter razvijali i
produbljivali svoju vezu.
Kao dete, Emili je Voltera upoznala u očevoj kući. Ponovo su se sreli maja 1733, u
operi, ubrzo pošto je Emili rodila treće dete. Tri meseca kasnije, postali su ljubavnici.
Volter je padao u poetski zanos kad bi razmišljao o svojoj novoj ljubavnici: „Ovakva je
Emili“, pisao je prijatelju. „Lepa; prijatelj dobar takođe, / Mašte razigrane i verne, / Uma
živahnog, ne, uzvišenog, / Na trenutke duhovita preterano. / Genije retki poseduje, /
Njutna dostojan, kunem se.“291
Volter je Emili tačno ocenio kao dinamo energične usredsređenosti. Bila je
opčinjena fizikom i Lajbnicovim i Njutnovim teorijama, i proučavala ih je s disciplinom
koja je posramljivala druge učene ljude, uključujući i Voltera. Nalazila je i vremena da
večera s prijateljima, prisustvuje društvenim i umetničkim događajima i – avaj! –
prokocka malo (a katkad i ne tako malo) bogatstvo za kockarskim stolom.
Kad se Volter u nju zaljubio, Emili je podjednako privlačio i prosvetiteljski filozof i
naučnik Pjer-Luj Moro de Mopertui. Mopertui se divio njenoj lepoti i njenom
„uzvišenom znanju“ o stvarima koje su obično bile rezervisane za muškarce, i veoma je
cenio odsustvo pakosti, po čemu se, kako je on verovao, razlikovala od drugih žena.
Seksualni život Emili i Voltera nije bio zadovoljavajući. Voltera je stalno imao
muke s varenjem, uključujući i napade dijareje koja je ometala njegovu seksualnu
aktivnosti i često mu onemogućavala da vodi ljubav. „Čini mi se, čak, da nikako nisam
sačinjen za strasti“, jednom se požalio nekoj razočaranoj ljubavnici. 292 Ali uprkos svojoj
nedostatnoj seksualnosti, a možda baš i zbog toga, Volter je znao da bude prekomerno
ljubomoran kad bi posumnjao da Emili ima seksualne odnose s nekim drugim
muškarcem, ili da to želi.
To je izvesno bilo tako u početku njihove veze, kad je Emili još čeznula za
Mopertuijem. Volter ju je upozorio da iako je njegov suparnik neverovatni naučnik, taj
joj nikada neće moći da pokloni sreću odane ljubavi. Kako su meseci prolazili, i
Mopertui ostao emocionalno ravnodušan, Emili je polako svu svoju ljubav prenela na
Voltera.
Emili i Volter su počeli zajedno da putuju, i 1734. su se skrasili u Sireju, u
oronulom porodičnom zamku njenog muža. Floran je u potpunosti podržavao takav
raspored. Povremeno bi posećivao svoju ženu i njenog ljubavnika, ali je imao toliko
obzira da je spavao odvojeno od Emili, i obedovao sa svojim sinom i njegovim
učiteljem. Iznad svega, bio je oduševljen spektakularnim radovima na renoviranju i
preuređenju zamka koje su ljubavnici preduzeli novcem koji je Volter pozajmio uz nisku
kamatu.
Preseljenje je bilo motivisano Volterovim političkim problemima. Javni dželat je
imao naređenje da javno spali njegova revolucionama Filozofskapisma, njegov izdavač
je bio zatvoren, a sam Volter se nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Sirej je bio idealno
sklonište, puno tajnih kutaka i tako blizu granici prema Loreni da kad god bi bio u
opasnosti da bude uhapšen, Volter je mogao tamo da prebegne.
U početku je Volter u Sireju živeo sam, jer Emili nije bila sklona da napusti salone i
uzbuđenja koja je pružao Pariz. Ali je shvatila da će Volterova ljubomora sve više rasti
ako ne dođe da živi s njim, te je stoga otišla u Sirej, noseći stotine sanduka prtljaga, i
odmah se dala na renoviranje. Izmenila je sve Volterove planove: stepeništa su
postavljena namesto kamina, a prozori namesto vrata. Važnije je bilo to što su ona i
291Ehrman, 22.
292Barry, 110.
Volter započeli program izučavanja i čitanja koji je ostao poznat kao njegov Sirejski
period (1733-1749).
Emili je sada bila Volterova priznata ljubavnica, i njihovu je vezu vodila kao da će
trajati doživotno. Ali za razliku od većine ljubavnika u osamnaestom veku, koji su
pribegavali potaji u ime diskrecije, ona i Volter su živeli u divljem braku. To je zahtevalo
veštinu upravljanja različitim situacijama. Kad god bi bila prisiljena da provodi vreme s
mužem, prema njemu se ophodila sa nežnim poštovanjem. U stvari, samo Floranovo
prisustvo prikrivalo je činjenicu da je ona zapravo živela u grehu s Volterom, i toj
nagodbi davalo je izvestan legitimitet, nešto što su sve troje želeli.
Emili, izuzetno disciplinovana i organizovana, uspostavila je program izučavanja
koji je neorganizovanom Volteru pružao neophodnu usredsređenost. Dan je počinjao u
Volterovim sobama, uz kasnu jutarnju kafu i razgovor. U podne, Emili i Volter bi
ponekad navratili da pozdrave Florana dok je ovaj ručao sa svojim (i njenim) sinom i
njegovim učiteljem, i onda bi se svako povukao u svoju radnu sobu da radi. Ponekad bi
napravili pauzu, i užinali i čavrljali pre nego što bi se vratili svojim knjigama. U devet su
se nalazili na večeri, što je bio opušten i obilat obed, a posle toga su sledili razgovori,
dramske predstave u njihovom malenom pozorištu, i čitanje poezije. U ponoć bi se
ponovo razilazili svako u svoju radnu sobu, i Emili je radila do oko pet ujutru. Kad bi se
povukla u svoju plavožutu spavaću sobu, u kojoj su boje bile tako usaglašene da je čak i
korpa za psa imala odgovarajuću plavožutu postavu, spavala je četiri sata, što je bilo
dovoljno da je potpuno okrepi. Ako bi sebi odredila lični rok da uradi nešto, vreme
spavanja bi skratila na jedan sat i budila bi se uranjajući ruke u ledenu vodu.
Emilini projekti su često bili povezani s Volterovim. Njegovo monumentalno delo,
Vek Luja XIV (Siecle de Louis XIV), i njegov Esej o moralu (Essai sur les moeurs)
uglavnom su bili pisani u Sireju. Tu je napisao i Alžir, Meropa, Mahometa (Alzire,
Ajerope, Mahomet) i druge drame, kao i jednu opem. Uz podršku Emiline emdicije,
Volter je asimilovao (ali nikada i ovladao time) principe fizike, posebno Lajbnicove i
Njutnove, i ugradio ih u srž svog mišljenja. Velikodušno je priznao Emilin uticaj i njoj je
posvetio svoje Elemente Njutnove filozofije (Elements de la philosophie de Newton) iz
1738. Čak je nagovestio da je on sam bio jedva nešto više od njenog sekretara, a ne ona
njegova muza.
Emili, sa svoje strane, posvetila se prevođenju Njutnovog Analitičkog rešenja
(Solution analytique), a 1748. sama je sačinila Skraćeni prikaz svetskog sistema
(Exposition abregee du systeme du monde), koji eksperti smatraju pronicljivijim
čitanjem Njutna od Volterovog. Prevela je, i priredila komentar, Basnu o pčelama
Bernarda Mandevila, čije je delove Volter doslovno uneo u svoj Traktat o metafizici.
Takođe je napisala tekstualnu analizu Knjige Postanja i Novog zaveta, za šta se
pripremala svakog dana čitajući Bibliju s Volterom. Za razliku od Volterovog, glavnina
Emilinog dela ostala je u rukopisu; za njenog života, objavljeni su jedino Kratki prikaz i
nekoliko naučnih eseja. Gotovo sve do pred samu preranu smrt, bila je potpuno
zaokupljena prevođenjem i objašnjavanjem Njutnovih Principa.
 Javno kao i privatno, Volter je prvi priznao da je njegova ljubavnica istovremeno
njegov intelektualni i seksualni partner i premac. Naglas je čitao sve što bi svakog dana
napisao i željno iščekivao njene kritike i predloge. Njen britki um ubedio ga je da žene
mogu sve što i muškarci. U pismu jednom prijatelju, Volter je Emili dao najlaskaviji
kompliment: „Ne mogu da živim bez te gospe koju smatram velikim čovekom i
pouzdanim prijateljem dostojnim poštovanja. Ona razume Njutna; ona prezire sujeverje,
ukratko, ona me usrećava.“293
Emili je takođe duboko promišljala prirodu muškaraca i žena. Jednom se uvukla u
pariski kafe u koji su primani isključivo muškarci, prerušena kao muškarac. Jedini
razlog, jadala se, zbog koga nijedna žena nije stvorila dobru tragediju, pesmu, priču,
sliku ili traktat o fizici sastojao se u tome što žene nisu obučavane da misle. Da je ona
kralj, dodala je, ispravila bi tu nepravdu tako što bi bodrila žene da učestvuju u svim
sferama, naročito u intelektualnim. Emilin život kao Volterove ljubavnice umnogome je
bio lekcija iz jednakosti.
Ali ravnopravnost u njihovom odnosu nije uklonila ljubomoru niti emocionalnu
nesigurnost. I Emili i Volter su bili ljubomorni, i njihova su neverstva stalno uzdrmavala
vezu. Kad god bi Volter otišao iz Sireja, Emili je drhtala od straha da se nikada neće
vratiti. „Srce gubi naviku da voli“, s tugom je napisala.294
Volterov povratak nakon petomesečne posete Berlinu označio je novu etapu u
Emilinom životu kao njegove ljubavnice – uzdržavanje od seksa, barem s Volterom.
Tvrdio je da je suviše star i suviše slabog zdravlja da bi uživao u seksu, i umesto da joj
bude ljubavnik, biće joj dragi prijatelj. Emili je pristala da tu novu podelu uloga ali je,
možda da bi odagnala uznemirenost, stala da se kocka još grozničavije i pogibeljnije.
Emili i Volter su počeli da provode više vremena u Parizu, gde je Volter opet bio u
milosti. Imenovan je za kraljevskog istoričara, i dodeljen mu je mali stan ružnog vonja,
u Versaju, u blizini najsmrdljivijih zahoda. Čak je i papa blagonaklono prihvatio
Volterov predlog da njemu posveti Mahometa. I Emili je uživala ugled. Kralj je ovlastio
objavljivanje njenog dela o Njutnu godinama pre nego što ga je završila. Italijanska
akademija nauka, Institut u Bolonji, imenovala ju je za počasnog člana.
U međuvremenu, Volter se zaljubio u svoju nećaku, Luiz Deni. „Hiljadu poljubaca
utiskujem na tvoje okrugle grudi, na tvoju očaravajuću zadnjicu, na celo tvoje telo zbog
koga sam se tako često krutio i bivao prožet zanosom“, oduševljavao se u pismu
upućenom njoj.
U isto vreme, pošto mu Emiline grudi i zadnjica više nisu zaklanjali vid, Volter je
mogao da je objektivnije sagleda. Užasavalo ga je njeno kockanje, koje se pojačalo
pošto je napustio njenu postelju. Volter je tokom godina pokušavao da za nju obezbedi
pristojnu imovinu u slučaju svoje smrti. Iznenada je počeo da podiže zidove između
sopstvenih novčanih sredstava i poražavajućih kockarskih dugova svoje ljubavnice.
Emili je strašno patila zbog Volterovog seksualnog i finansijskog povlačenja.
Razmišljajući o svojim bolnim nastojanjima da se prilagodi ocenjujući vlastiti život i
293Ibid., 128.
294Ibid.. 133.
sudbinu žena uopšte, sačinila je Traktat o sreći (Discours sur le bonheur), rukopis u
kojem je pokušala da razjasni tačno šta je sreća, i kako žena može da je ostvari. Sreća ne
treba da zavisi od druge osobe, pisala je. Treba da dolazi iznutra, da izvire iz
intelektualnih pasija i učenja. Drugi sastojci sreće bili su oslobođenost od predrasuda,
posebno verskih; zdravo telo; određeni ukusi i naklonosti; i, naravno, strast, uprkos
bolnim posledicama do kojih često dovodi. Na kraju krajeva, tvrdila je Emili,
najzanimljiviji ljudi su nesrećni, i upravo njihove lične nedaće pružaju građu drami i
tragediji. Svoj traktat završila je racionalističkim zaključkom: jedini cilj na zemlji treba
da nam bude da ostvarimo sreću.
Ali budući da nije mogla da u delo sprovodi ono što je propovedala, i osećajući
očajničku potrebu da popuni Volterovo mesto u svom životu, Emili se okrenula drugim
muškarcima radi prisnosti. Zaljubila se u Žan-Fransoa, markiza od Sen-Lambera,
mladog dvorskog pesnika kasnije ozloglašenog po svojim ljubavnim vezama. Pošto je
pokazao početno zanimanje, Sen-Lamber se udaljio od strasne starije žene. Emili ga je
zavodila i progonila ga, i on bi ponekad popustio. Za vreme jednog ljubavnog sastanka u
Sireju, Volter je umarširao u njenu spavaću sobu i zatekao Sen-Lambera na Emili, pri
čemu se njegova obnažena zadnjica ritmično kretala gore-dole. Razjaren od ljubomore,
uprkos svojoj vezi s Luiz, Volter je vikao na oboje i zapretio da će da napusti Emili.
Situacija je bila apsurdna, ali je Emili znala kako da udovolji Volteru. Kad je on u
srdžbi napustio sobu, ona je krenula za njim. On je, a ne ona, prekinuo njihovu
seksualnu prisnost, podsetila ga je, a ona i dalje ima neodoljivu žudnju koja bi, ako
ostane nezadovoljena, ugrozila njeno zdravlje. Idealno rešenje je da tu svoju žudnju
zadovoljava s drugim pesnikom, i uz to još i Volterovim prijateljem. Volter je uvažio
njeno rasuđivanje i oprostio joj. „Ah, gospođo, vi ste uvek u pravu! Ali kad već tako
stoje stvari“, dodao je, „pobrinite se da se to ne dešava pred mojim očima.“295
Onda je Emili, na svoj užas, otkrila da je trudna u četrdeset četvrtoj godini. Volter
joj je pomogao da smisli rešenje i sprovede ga u delo. Njih dvoje su namamili njenog
muža u Sirej i urotili se da ga zabavljaju, da mu laskaju i – uz Emilinu pomoć – da ga
zavedu. Volter je samog sebe prevazišao vrcajući duhovitostima. Emili je nosila
najizazovniju haljinu i najblistavije dijamante. Pre zore, bila je u postelji sa svojim
mužem. Kad ga je potom obavestila da su začeli dete, Floran je bio izvan sebe od radosti
i nikada nije posumnjao da je on otac. (Francuski dvorani su se, međutim, šalili kako je
Emilin iznenadni poriv da vidi muža bio tek jedna od trudničkih želja.)
Emili je bila pošteđena sramote koju bi joj nanelo rađanje nezakonitog deteta. U
isto vreme, obuzeo ju je osećaj zle sudbine i stalno je ponavljala da može umreti da tom
porođaju. Upinjala se još više da završi prevod Njutnovih Principa, i mesecima je
spavala samo sat-dva svake noći. Volter je sve vreme ostao uz nju, ali ona ipak nije
mogla da odoli da ne piše Sen-Lamberu da voli njega, a ne Njutna, i da je jedino
dužnost, čast i razum nagone da završi prevod. Dva dana pre nego što je rodila ćerkicu,

295Ibid.. 141.
Emili je završila svoj Komentar Njutnovih matematičkih principa i ostavila primerak
Nacionalnoj biblioteci.
Nekoliko dana posle porođaja, taj je datum – 10. septembar 1749, unela u svoj
rukopis. Nekoliko sati kasnije, pala je u nesvest. Tako je umrla Emili di Šatle, okružena
Floranom, Volterom i Sen-Lamberom. Volter je bio očajan. Teturao je ispred i,
obnevideo od suza, pao i razbio glavu. Kad je Sen-Lamber dotrčao da mu pomogne,
Volter je vikao optužujući ga da je ubio Emili time što ju je oplodio.
Kasnije je Volter pratio Florana u Sirej da bi njih dvojica zajedno oplakali voljenu
ženu. Beba, koju su poslali dojilji, umrla je nekoliko dana kasnije. Jedan prijatelj je
predložio da Volter skine prsten s Emiline ruke, izvuče Sen-Lamberovu sliku u njemu
skrivenu, i vrati prsten Floranu. Volter je tako i postupio, dodavši fatalistički: „Sen-
Lamber me je isterao. Klin se klinom izbija. Tako funkcioniše svet.“ 296 U Sireju, Volter
je smanjio neplaćeni zajam za renoviranje kuće na beskamatni iznos koji je predstavljao
jednu četvrtinu sume koju je prvobitno obezbedio. Prijateljstvo, rekao je ožalošćenom
mužu svoje ljubavnice, vredi više od novca.
Priča Emili di Šatle je poučna pripovest o ispunjenoj svrsi, uzajamnoj ljubavi i
(uglavnom) uzvraćenoj strasti. Pritiskala su je ograničenja zajednička svim ženama u to
vreme: prvenstveno odbijanje da se objave njeni memoari, iako su njeni prevodi muških
rukopisa žurno štampani. Čak i u ono vreme, Emili i njeni savremenici znali su da joj je
značajno mesto u istoriji bilo zajemčeno zahvaljujući položaju Volterove ljubavnice, a
ne njenom geniju.
Emilina veza s Volterom bila je nadaleko poznata. Volter se svojski trudio da na
svaki način prizna njen doprinos svom radu, i u privatnoj prepisci s vodećim misliocima
Evrope, ponavljao je koliko mnogo duguje Emili. Emili i Volter su bili prosvećeni
pokrovitelji prosvećenog doba, i zato što su živeli u jednoj od najliberalnijih epoha u
istoriji, Emilin ugled je uvećan zahvaljujući njenoj vezi s Volterom.

Žana Ebitern297

Žana Ebitern bila je zagonetna ljubavnica koja je uništila sopstveni život radi
voljenog čoveka koga je poštovala kao velikog umetnika. Žana je rođena 6. aprila 1898,
kao darovita ćerka jedinica dobrostojeće i konzervativne francuske katoličke porodice.
Edogzi, njena majka, pokoravala se Ašiju, njenom dobronamernom ali tradicionalnom i
strogom ocu, koji je naglas čitao klasike dok su ona i Edogzi pripremale obede. Žanin
stariji brat, Andre, bio je uspešni pejzažista.

296Ehrman, 43.
297Glavni izvori za ovaj odeljak su: Patrice Chaplin, Into the Darkness Laughing; The Story of Modigliani's
Last Mistress, Jeanne-Hebuteme (London: Virago, 1990); Anette Kruszynski, Amedeo Modigliani: Portraits
and Nudes (Munich: Prestel, 1996); i June Rose, Modigliani; The Pure Bohemian (London: Constable,
1990).
 Žana je upoznala neverovatno darovitog italijanskog umetnika Amedea Modiljanija
kada je imala devetnaest godina i studirala umetnost u Parizu. Modiljani, četrnaest
godina stariji od nje, bio je ženskaroš na glasu koji je upravo bio izašao iz bume
ljubavne veze sa engleskom pesnikinjom Beatris Hejstings. Znaci Modiljanijevih
problematičnih veza sa ženama već su bili jasni: jednom prilikom gurnuo je Beatris kroz
zatvoren prozor.
Žana je, s druge strane, bila suzdržana i romantična, a izdvajala se svojom
eteričnom lepotom i umetničkim sposobnostima. Toliko se svidela plahovitom
Modiljaniju da ju je naslikao dvadeset i pet puta, ovekovečivši je kao setno, stilizovano
lice koje izgleda potpuno posvećeno opštenju s nevidljivim portretistom. Žanino lice a
la Modiljani srcolikog je oblika i izduženo, sa punim usnama, stisnutim i ozbiljnim, a
ona izgleda kao krhka i zamišljena žena. Jedna fotografija potvrđuje da je stvarna Žana,
kako su je opisivali prijatelji, imala dugu kestenjastu kosu, plave oči uvek zamagljene
umorom, senzualna usta i mlečni ten (nadimak joj je bio „Kokos“) što je doprinosilo
njenoj auri krhkosti.
Modi (Modiljanijev nadimak, što je na francuskom značilo maudit, odnosno
proklet), nije ostao ravnodušan prema Žaninom obožavanju, kao ni prema njenoj
umetnosti, koju je podsticao, ni prema zajedničkoj ljubavi prema književnosti. Takođe se
divio i njenoj sposobnosti muziciranja. Bila je nesvakidašnje dobra violinistkinja i delila
je njegovu ljubav prema Bahu. Privlačnost je bila obostrana, mada neshvatljiva
Modijevim prijateljima, kojima je Žana bila dražesna ali dosadna.
Zaljubljeni par nije obraćao pažnju na suzdržanost prijatelja. Modiljani je bio
tajnovit isto koliko i Žana, te su se voleli daleko od očiju drugih. Posle tri meseca počeli
su da žive zajedno.
Za Žanu je to bio čin duboke pobune protiv moralnih vrednosti njene porodice.
Izgubila je devičanstvo. Živela je u grehu sa raspusnim alkoholičarem koji je uzimao
droge i koga je bivša ljubavnica tužila da prizna očinstvo. Uz to, Modi je doslovno bio
ubogi umetnik, i to narušenog zdravlja. Zbog preležane upale plućne maramice i tifusa,
odbili su ga u vojsci kao fizički nespremnog. Kao da sve to nije bilo dovoljno, bio je
Jevrejin i, Ašij Ebitem je upozoravao ćerku, nije imao nameru da hrišćanku sa kojom je
već spavao učini poštenom ženom.
Mesecima su Žana i Modiljani vodili boemski život. Iznajmili su sobu u oronulom
hotelu, hranili se po kafeima gde su se okupljali umetnici i posećivali umetničke izložbe.
Slikali su takođe, ali Žanino divljenje Modijevom umetničkom dam i očajnička želja da
zadrži njegovu ljubav bili su toliki da je dragovoljno ostavila po strani svoj umetnički
rad da bi bila njegova pomagačica i muza. Često je želeo da mu ona bude model; dok je
on slikao, ona je pozirala, naga ili odevena. U drugim prilikama ona bi svirala violinu
dok je Modi mukotrpno stvarao. Žana slikarka postajala je Žana na slikama.
Žanina žrtva i njihov život ogoljene jednostavnosti nimalo nije poboljšao njihovu
situaciju. Modi je nastavio da izlazi sa svojim prijateljima na terevenke gde se pilo i
drogiralo, posle čega bi čekao dok ne dođe Žana da mu pomogne da se otetura kući.
Finansijska situacija ljubavnika bila je podjednako turobna, a nade da će se novčano
oporaviti srušene su kada je umetnička izložba koju je Modiljani postavio s prilično
optimizma primljena s besom pre nego s pohvalom. Policija je zatvorila izložbu jer je
vređala javnost svojom nepristojnošću budući da su naga tela na Modiljanijevim slikama
imala stidne dlačice, dok su drugi slikari, iz obzira prema senzibilitetu javnosti,
portretisali naga tela sa glatkim pubičnjacima. Jedan potencijalni kolekcionar svađalački
se zapitao kako je zaboga mogao izložiti „one trouglove“?
Poslednje zima Prvog svetskog rata bila je strahovito ledena, a hrana, električna
energija i ugalj racionisani su, dok je Nemačka bombama zasipala Pariz. Svi koji su to
mogli da priušte pobegli su u bezbednost seoskih područja na jugu Francuske. Kada je
Žana shvatila da je trudna, ona i Modiljani odlučili su da se priključe masovnom
egzodusu na jug.
Pridružila im se i Žanina majka, koju su toliko pogodile Žanine nedaće da nije
mogla da je odbaci. (Ultrareligiozni Ašij prao je ruke od svoje zabludele ćerke.) Edogzi
se, međutim, pretvorila u oštrokonđu, nagovarala Žanu da napusti Modiljanija osuđujući
ga i kao čoveka i kao umetnika. Naposletku je Modiljani iznajmio odvojenu hotelsku
sobu, dok je Žana provodila vreme izigravajući sudiju u obračunima između njega i
svoje majke. U ono malo slobodnog vremena koje su joj ostavljali, pravila je skice i
slikala.
Žanina trudnoća duboko je uticala na Modija, tako da su najlepše slike iz ovog
perioda prikazivale decu. Prema jednoj interpretaciji, on je svakoga smatrao izgubljenim
detetom, uključujući samog sebe i Žanu. Takođe je dokumentovao Žaninu trudnoću, s
puno ljubavi i preciznosti, naglašavajući njen sve širi torzo i nabrekli trbuh. Po rečima
jednog istoričara umetnosti, on je „stilizovao svoju ljubavnicu u stvorenje nalik Madoni
dok ju je, istovremeno, zamišljao i kao personifikaciju Venere“. 298 Ništa od toga nije
odobrovoljilo Žaninu majku.
Do kraja trudnoće Žanin odnos s majkom toliko se pogoršao da se Edogzi u svađi
iselila, a Modiljani se uselio nazad. Ubrzo zatim, novembra 1918, Žana je u porodilištu u
Nici rodila ćerku, takođe nazvanu Žana Ebitem. Modiljani je bio van sebe od radosti
zbog Đovane, kako ju je on zvao, i nekoliko puta je izjavljivao da će se oženiti Žanom.
Svojoj majci je, međutim, napisao jedino: „Beba je dobro, i ja takođe.“ Bez ikakvog
pomena bebine majke, do tada već iznurene i nesposobne da doji sve slabašnije
novorođenče, koje je poslato italijanskoj dojilji. U međuvremenu se i njegovo
zdravstveno stanje pogoršalo i zapadao je u sve ozbiljnije depresije. Jedna fotografija iz
1919. verno ga prikazuje, zapuštenog, u pohabanoj odeći i izlizanim cipelama. Bio je,
kako se poverio jednom prijatelju, „kao crnčuga. Prosto preživljavam“. 299 No, barem je
mala Žana konačno počela da napreduje.
U tom periodu kada ga zdravlje nije služilo, Modi je prionuo na rad, dahtao i pravio
grimase dok je slikao. Ali rezultat tog grotesknog napora u samoizgrađenom „velikom
stilu“ bile su skladne i sigurne, fluidne i staložene figure upečatljivih i harmoničnih boja.

298Kruszynski, 70.
299Rose, 185.
Jedna slika, majke i deteta, zahtevala je četrdeset poziranja. Žana mu je često bila model,
a on je njeno vitko telo naslikao kako krupnja i lice ispijeno i melanholično.
Žana je s razlogom bila melanholična. Do aprila 1919. ponovo je bila trudna i još
uvek neudata, što ju je mučilo. O njenoj ćerki brinula se dojilja, a Modi je bio bolestan.
Emocionalno ju je izjedalo što je Edogzi netrpeljiva prema Modiju, što ne može da doji
svoje dete, što se odrekla svog umetničkog poziva i, iznad svega, što je bila zabrinuta
zbog svog ljubljenog: pio je, izbivao iz kuće, flertovao sa drugim ženama. Krajem maja
Modiljani se vratio u Pariz rekavši Žani da će poslati po nju i bebu čim nađe parisku
dojilju.
Dok je Žana čekala u Nici, Modiljani je radio, ponovo posećivao stara omiljena
mesta i razvio prisan (ali verovatno ne i seksualni) odnos sa Lunjom Čekovskom,
ljupkom i privlačnom Poljakinjom. Nije se radovao skorom rođenju drugog deteta, a
jednom prijatelju u poverenju je rekao đa mu je trudnoća odvratna. Posle nekoliko
nedelja Žana mu je poslala telegram, tražeći novac da se vrati u Pariz. Modiljani je
poslušao, mada teška srca, a pošto su majka i beba stigle, potražio je utehu u alkoholu da
bi odagnao strahove od narastajućih porodičnih obaveza. Takođe je počeo da slika
četrnaestogodišnju učenicu, Polet Žarden. Žanu, koja je već strepela zbog njegove
prisnosti s Lunjom, obuzela je ljubomora zbog njegovog ležernog drugovanja sa
mlađahnom Polet.
Dve nedelje posle Žaninog dolaska u Pariz, Modiljani je sačinio neobičan
dokument. U njemu je naziva „Žan“ i zaklinje še da će se oženiti njome. No, večeri je i
dalje provodio sa prijateljima, a za to što Žanu prepušta da se sama snalazi pravdao se
time što „tako rade Italijani“. A nije pravio nikakve konkretne planove da se njome
oženi. U međuvremenu je mala Žana poslata dojilji u Versaj. Žana ju je posećivala
jednom nedeljno, a Modiljani se dopisivao sa negovateljicom koliko mu je to
dozvoljavalo sve slabije zdravlje.
Kako mu se zdravstveno stanje pogoršavalo, a Žana krupnjala, Modiljanijevi
prijatelji su im iznajmili trošnu i oskudno nameštenu garsonjeru. Modiljani se silno
obradovao. Ali vidno je kopneo, izgubio je apetit i neprestano je kašljao. Odbijao je da
ide lekaru, verovatno plašeći se dijagnoze. Lunja i ostali prijatelji nagovarali su ga da se
vrati u lekovitu toplinu juga. No, Žana, koja je tamo bila nesrećna, odbila je da ga prati,
a nije htela ni da čuje o tome da on ide sam. Umesto toga, čekala ga je kod kuće u Parizu
dok je on večeri provodio po prljavim boemskim kafanama, pijući i flertujući. Njegova
novostečena švedska poznanica Tora kasnije se prisećala: „Čim biste ga pogledali bilo
vam je jasno da je opasan.“ Kada se Tora pojavila da pozira Modiljaniju, Žana je na nju
ostavila utisak „nežnog i lepog malog stvorenja koje me je posmatralo prestravljenim
očima i uvek se prema meni ophodilo sa najvećim podozrenjem“.300
Situacija se pogoršala. Izronile su bivše ljubavnice i pokušavale da se vide sa
Modiljanijem, da obnove prošlost, da polažu pravo. Kanađanka Simon Tiru tvrdila je da
je on otac njenog deteta. U međuvremenu Modiljani je bivao sve bolesniji i bolesniji i

300Ibid., 204-205.
počeo da iskašljava krv. Jednom ju je vukao za kosu i izudarao pesnicama u javnosti.
Žana je vreme provodila u garsonjeri, slikajući autoportrete na kojima je prikazivala
sebe kako zabada nož duboko u grudi, grudi koje su još jednom nadošle od mleka za
nerođeno dete.
Do sredina januara, Modiljanijeva je koža posivela, a on je postao nesnosan.
Primljen je u bolnicu, a pre nego što je izgubio svest, poslednje reči bile su o Žani:
„Poljubio sam suprugu i zarekli smo se na večnu sreću.“301 Dva dana kasnije, umro je od
tuberkuloznog meningitisa.
Žana, nekoliko dana pred porođajem, bila je smrtno spokojna. Netremice je
posmatrala mrtvo telo svog ljubljenog, upijajući njegovo lice. Potom je unatraške izašla
iz sobe da ne bi odvojila pogled od njega. Ašij Ebitern je pomogao ćerki da ode iz
bolnice i odveo je u porodični stan. U četiri sata sledećeg jutra, Žana je širom otvorila
prozor, iskočila i sa petog sprata sunovratila se u smrt. Imala je dvadeset i jednu godinu.
Žana i Modiljani su sahranjeni odvojeno, Žana u mirnom predgrađu, Modiljani u
Parizu, ožaljen i slavljen širom umetničke zajednice. Dve godine kasnije prijatelji su
ubedili Žaninu porodicu da je ekshumiraju i ukopaju u jevrejskom delu groblja gde je
sahranjen Modiljani. Na njenom nadgrobnom spomeniku nalazi se sledeći natpis: „Žana
Ebitem, rođena u Parizu 6. aprila 1898, umrla u Parizu 25. januara 1920, družbenica
Amadea Modiljanija Devota fina all’estremo sacrifizio.“ Mala Žana Modiljani, koja je
postala istoričar umetnosti, otišlaje da živi sa očevom porodicom. Usvojila ju je tetka
Margarita, koja Amadea nikada nije volela.
Žana Ebitem bila je tragična i samopožrtvovana kao bilo koja književna junakinja
na putu samouništenja koji se završava konačnim činom očajanja. Bila je oštroumna i
dovoljno je znala o umetnosti da prepozna Modiljanijevu veličinu, ali svoj umetnički dar
odmerila je naspram njegovog i odlučila da, sve u svemu, njegova umetnost a time i
njegov život vrede više od njenog. Ipak, na početku veze Modi je uočio njen talenat, a
drugi proučavaoci umetnosti su je smatrali izuzetnom. Žanina samoprekorna ljubav
prema Modiju i potreba da sebi osigura trajno mesto u njegovom životu odneli su
prevagu nad sopstvenim umetničkim težnjama, i naveli je da se posveti ulozi njegove
napaćene muze.

301Ibid., 211.
 Džordž Eliot302

Džordž Eliot je jedno od velikih imena engleske književnosti: Adam Bid, Vodenica
na Flosi i veličanstveni Midlmarčnjena su najspektakularnija ostvarenja. Džordž Eliot
je, takođe, ostvarila sebe tako što je preobrazila pametnu, zaljubljivu i ružnjikavu Meri
En Evans u međunarodno priznatu spisateljicu koja je umetničko ime pozajmila od svog
ljubavnika.
Meri En Evans, rođena 22. novembra 1819, bila je darovita ćerka seoskog
upravnika imanja. Posle očeve smrti ostala je bez doma, te se preselila u London i
zaposlila kao urednica i književni kritičar u Vestminsterskoj reviji, vodećem engleskom
časopisu za intelektualce. Plata joj je bila mala: smeštaj i hrana u kući izdavača Džona
Čapmana. No, njen talenat i erudicija ubrzo su privukli pažnju literata, koji su ovu
neobičnu mladu ženu primili u svet svojih salona.
Osim neimaštine, Meri En (koja je svoje ime skratila u Merien) imala je još jednu
ozbiljnu društvenu prepreku: ružnoću. Malobrojne fotografije (mrzela je da se slika)
prikazuju koščatu ženu prodornih očiju, duguljastog lica na kojem se ističe veoma veliki,
blago kukasti nos i na koje pada sena ukrašenog i modernog šeširića s trakama u
pariskom stilu, koji odudara od njenog lica čije je muškobanjaste crte želela njime da
ublaži. Bez lepote ili novca, izgledi da se Merien uda bili su slabi. Uprkos tome, ona je
žudela za ljubavlju i zaljubljivala se lako i često.
Jedna neuzvraćena strast bila je prema kolegi koji ju je odbio rekavši da je suviše
ružna da bi je neko voleo. Jedva da se bila oporavila od ovog udarca kada se zaljubila u
pozitivističkog filozofa Herberta Spensera. Spenser ju je hvalio kao „ženu dostojnu
najvišeg divljenja, mentalno, koju sam ikad sreo“, i veoma je uživao da je prati u operu,
pozorište i na koncerte. Upozorio ju je, međutim, da nije zaljubljen u nju, ali da se boji
da bi ona mogla biti zaljubljena u njega. Merien je prenebregla upozorenje i napisala
ponizno molećivo pismo koje mora da ga je prestravilo. „Kada se silno zaljubim, to
osećanje postaje središte celog mog života“, pisala je. „Ti proklinješ sudbinu koja je
učinila da se to osećanje usmeri na tebe, ali ako budeš samo imao strpljenja sa mnom,
nećeš je još dugo proklinjati. Otkrićeš da mi je tek malo dovoljno da budem zadovoljna,
ako se oslobodim straha da ću ga izgubiti.“303
Srećom po njihovo prijateljstvo, u sveobuhvatnom grotlu Merieninog obožavanja
Spensera je zamenio drugi muškarac. Njena nova ljubav bio je Džordž Luis, autor
osrednjih romana i nekoliko popularnih dela o filozoflji, španskoj drami i Ogistu Kontu,

302Glavni izvori za ovaj odeljak su: Rosemary Ashton, G.H. Lewes: A Life (Oxford: Clarendon Press, 1991);
Rosemary Ashton, George Eliot: A Life (London: Hamish Hamilton, 1996); Rosemary Bodenheimer, The
Real Life of Mary Ann Evans (Ithaca: Cornell University Press, 1994); Roland A. Goodman, Plot Outlines of
100 Famous Novels (New York: Doubleday, 1962); Kathryn Hughes, George Eliot: The Last Victorian
(London: Fourth Estate, 1998); Cynthia Ozick, The Puttermesser Papers (New York: Alfred A. Knopf,
1997); Thomas Pinney (ur.), Essays of George Eliot (London: Routledge and Kegan Paul, 1963); i Ina
Taylor, George Eliot: iVoman of Contradictions (London: Weidenfeld & Nicolson, 1989).
303Ashton, George Eliot, 100.
tvorcu sociologije. Luis je takođe bio i svestran novinar i književni kritičar koji je
napisao pregršt radova o najraznovrsnijim temama, zanemarljiv talenat u očima svojih
savremenika, koji se divio ekspertima više nego generalistima. Urednica Merien već ga
je otpisala kao pisca čije će „manjkave članke“ koristiti što je manje moguće.
Ali Džordž je bio vispren, imitator koji je uvek bio smešan a nikada okrutan, i
čovek koji je bio čak neprikosnoveno ružniji od Merien. Spenser ga je 1851. godine
opisao kao „oko 34 ili 35 godina starog, srednje visine (tršave) svetlosmeđe kose, sa
dubokim ožiljcima od ovčijih boginja i oronulog izgleda.“304 Imao je i vlažne crvene
usne i zvali su ga „rutavi Luis“.
A Luis je imao Agnes, veoma lepu suprugu i majku njegovo troje dece, koja je na
proleće 1850. godine rodila prvo od dvoje dece čiji je otac bio Torton Hant, njen
ljubavnik i dobar prijatelj Luisovih. Luisovi su se uzeli iz ljubavi, ali pošto je kućni život
potkopao bračni zavet, Luis je uslišio Agnesinu molbu da se druži s Hantom. Zahtevao
je, međutim, da se iz te veze ne izrode deca. Kada je Agnes rodila jednog malog Hanta, a
zatim i drugog, Luis joj je oprostio, i da bi nju (a možda i decu) spasio sramnog
vanbračnog žiga, priznao je Hantovu decu. Nepredviđena posledica tog velikodušnog
gesta bila je da je time što je novorođenčad priznao kao svoju Luis izgubio sve pravne
osnove za razvod. Kasnije, kada je želeo da oženi s Merien, otkrio je da je pravno
zauvek vezan za Agnes.
Kada je Luis prvi put sreo Merien Evans, brak mu nije padao na pamet. I pre toga
se upuštao u ljubavne veze, a govorkalo se i da je otac jednog vanbračnog deteta. Merien
je, s druge strane, žarko želela da se uda. Ali najvažnija joj je bila njihova ljubav, koja se
ukorenila i rasla i najverovatnije bila konzumirana oktobra 1853. pošto se ona uselila u
svoj stan u ulici Kembridž u Hajd Parku.
Magnetska privlačnost i ljubav između dva Džordža vezivala ih je sve do njegove
smrti. Veza je bila utemeljena na intelektu, a održavala ju je obostrana posvećenost
idejama i književnom stvaralaštvu. Oboje su bili izuzetno inteligentne i slobodoumne
osobe koje su delile zajednička interesovanja. Merien je ubrzo popravila mišljenje o
Luisovoj učenosti i počela da hvali njegova nastojanja da popularizuje teške teme. A
pošto se ovaj simpatični čovek kretao u otmenim društvenim krugovima, mogla je da
preko njega okusi uzbudljivi svet pozorišta i književnih govorkanja čija su joj vrata do
tada bila zatvorena.
Ključ Luisove ljubavi prema Merien bilo je divljenje njenoj genijalnosti, kao i
velikodušnost koja ga je navela da je podstiče i podržava i kao pisca i kao osobu. Stavio
je pod svoju svakodnevnu zaštitu Merienin krhki ego, pri čemu su njena hronična
depresija i ogroman talenat zahtevali beskrajno strpljenje. Bez obzira na to koliko
duboko i koliko bi često utonula u crnilo beznađa, Luis je bio tu da je razgali i oporavi.
Uprkos iscrpljenosti, nikada se nije žalio niti je posustajao – „poznavati je znači voleti
je“, otkriva u svom dnevniku.305

304Ibid., 92.
305Ibid., 143.
 Luisovu odanost Merien pothranjivale su radosti intelektualnog podstreka i
profesionalne saradnje s njom. Veoma nalik Volteru, koji je bio najplodotvorniji tokom
godina provedenih sa samodisciplinovanom i brilijantnom Emili di Šatle, Luisovo delo
obogatila je Marienina vizija; dinamika uzajamno ispunjavajuće veze učinila je da jedno
drugom postanu muza. Svako se napajalo snagom onog drugog i međusobno su se
dopunjavali, što je iskovalo doživotnu vezu između njih.
U početku su Luisovi poznanici dovodili u pitanje njegovu veru u Merien, ali
njegova uverenost nadjačala je njihove, kao i Merienine, sumnje. Kada je ona kasnije
njemu pripisivala zasluge za svoj uspeh, prvenstveno je mislila na emocionalnu potporu,
bez koje bi ostala paralisana svojim kompleksima i ne bi stvorila svoja remek-dela.
Jula 1854, kada su im životi bili potpuno isprepleteni, učinili su (društveno)
nezamislivu stvar: otputovali su u Evropu i tamo otvoreno živeli zajedno. Nemački
intelektualci i aristokrate rado su ih primali u svoje domove – kao par. Kompozitor
Franc List, koji je živeo sa svojom udatom ljubavnicom, kneginjom Karolinom fon Zajn
Vitgenštajn, spremno ih je ugostio. U Engleskoj, međutim, zgranuti poznanici i nekoliko
prijatelja oštrili su ubojite vrhove svojih pera. Ona „hulja od Luisa zdimila je da sa njom
živi u Nemačkoj“, pisao je jedan. „Luis je odbacio svoju suprugu“, izveštavao je drugi,
kao da je Agnes, koja je već bila pokazala naklonost prema drugom čoveku, sažaljenja
vredna žrtva Luisove pohote.306
Merien je još oštrije napadana i osuđivana kao „druga žena“, kriva za raspad braka
svog ljubavnika. Ugledni frenolog Džordž Koum, promenio je mišljenje da je Merienin
um prosto veličanstven, i sada je tvrdio da je njeno ponašanje toliko zastranilo da
ukazuje na neki nasledni poremećaj. „Mislim da je gospodin Luis opravdano napustio
suprugu, ali nema opravdanja za to što je Merien učini svojom ljubavnicom“, dodaje
Koum.307
Bilo kako bilo, njihov osmomesečni boravak u Evropi bio je produktivan i, kada se
izuzme prezriva zloba iz domovine, harmoničan. Zbog toga je povratak u Englesku, gde
je svako morao svome domu, bio još bolniji. Zlobni tračerski jezici predviđali su da će
Luis sada odbaciti Merien, ali Luis je pokazao da nisu u pravu. Kao što je i obećao, sve
je objasnio Agnes, čak i to da Merien želi da bude sigurna da je njihov brak zaista mrtav.
Agnes je bila uviđavna i spremna na saradnju. Bila je čak oduševljena izgledima da se
Merien i njen muž venčaju. Nažalost, kruti engleski zakoni o razvodu nisu dozvoljavali
takav srećan kraj. Najviše što je Luis mogao da uradi bilo je da pravno reguliše
finansijski sporazum sa suprugom sa kojom već nije živeo, i to sporazum koji je bio
prilično breme za Luisa s obzirom na to da je Agnes insistirala da on izdržava nju i svu
njenu decu. Luis je pristao jer nije imao izbora. Posle toga, Merien mu se pridružila u
Londonu, gde su živeli kao muž i žena, praktično ako ne i zakonski.
To što su živeli zajedno omogućilo je Merien, koja je žudela da postane gospođa
Luis i osećala se kao gospođa Luis, da se predstavlja kao gospođa Luis. Kao „gospođa
Luis“ mogla je da obmane stanodavke koje bi je inače izbacile kao grešnicu. Ali
306Ibid., 153-154.
307Bodenheimer, 91.
književni i društveni krugovi Londona nisu se dali obmanuti. Kudili su Merien i, u
mnogo manjoj meri, i Luisa. „Gospođica Evans, ta nevernica britkog uma… sada je
konkubina Dž. H. Luisa“, podsmevao se Čarls Kingsli. Frenolog Koum upozorio je
Merieninog starog prijatelja Čarlsa Breja, koji je i sam imao zamršenu seksualnu
istoriju, da u svoj dom ne poziva tu zabludelu ženu. „Molim vas da razmislite o tome da
li bi bilo pošteno prema ženama u vašoj kući… (ako) ne biste pravili razliku između
onih koje se ovako ponašaju i onih koje su besprekorno sačuvale svoju čast?“308
Drugi su se okomili na žene koje su želele da sačuvaju prijateljstvo ili da se
sprijatelje s Merien. Otac feministkinje Besi Parks davao je preteća upozorenja.
„Gospodin Luis… je veoma uman čovek, koji ume da analizira i izvodi određene
generalizacije“, priznavao je. „Ali on jeste, i oduvek je i bio, moralno iskvaren čovek. O
stanju u njegovoj kući ja znam više nego što ti kao žena možeš znati.“ 309 Iako su muški
prijatelji često posećivali Luisa i Merien, uvek su svoje žene ostavljali kod kuće i
izostavljali su Merien iz poziva za uzvratnu posetu. Luis je, međutim, prihvatao pozive i
tada bi Merien večerala sama dok je on šarmirao domaćice koje su, iza njegovih leđa,
osuđivale Merien kao grešnicu jer je njegova ljubavnica.
U privatnosti doma, nasamo s Luisom, Merien su duboko mučili bespoštedni
napadi na njenu ličnost, kao i to što je bila izopštena iz društva. Pred prijateljima je,
međutim, bila odvažna i prkosna. „Izračunala sam kolika je cena koraka koji sam učinila
i spremna sam da, bez jeda i gorčine, podnesem i to da me svi prijatelji odbace. Nisam
se prevarila u osobi za koju sam se vezala. On je vredan žrtve koju sam podnela“, pisala
je.310 Zapazila je i kako društvo nagrađuje žene koje se upuštaju u tajne erotske avanture.
„Žene koje se zadovoljavaju takvim vezama ne postupaju kao ja – one dobiju ono što
žele, a i dalje ih pozivaju na večere“, zajedljivo primećuje Merien.311
Bez obzira na takve izjave, Merien je strašno patila dok je sama sedela kod kuće i
čekala da se Luis vrati sa nekog od mnogobrojnih događaja kojima ona nije imala
pristup. Jedini način da se brani bio je da čitave sate posveti opovrgavanju najžešćih
optužbi na svoj račun, i da zadrhti svaki put kada neko pismo ili aluzija u razgovoru
nagoveste novi napad.
Luis je 1855. objavio Geteovu biografiju, koja je izuzetno dobro primljena.
Merienina pomoć bila je od neprocenjivog značaja i Luis je to ponosno priznao,
nazivajući je u tekstu „moja draga prijateljica, čija je kritika uvek vredna pažnje“. 312 Još
uvek je večeravao sa ljudima koji nisu prihvatali Merien, ali na svaki drugi način veličao
je njenu izvanrednost i važnost u svome životu.
Skoro od samog početka, u Nemačkoj, ljubavnici su uspostavili jedan ritam života
od kojeg nisu odstupili tokom dvadeset i četiri godine. Marljivo su radili do ručka,
zajedno su obedovali, uz čitanje i ocenjivanje svojih tekućih projekata i razgovor o

308Ashton, G. H. Lewes, 122.

309Ibid., 158.
310Bodenheimer, 92.
311Ibid., 97.
312Ashton, George Eliot, 132.
idejama i svemu drugom što je spadalo u širok krug njihovog interesovanja. Popodne su
išli u šetnju, viđali se s prijateljima i ponekad odlazili na koncerte. Posle večere ponekad
bi odlazili u pozorište ili operu, ali obično bi ostajali kod kuće i čitali, često naglas. Tako
su oboje neprestano učili i osnaživali intelektualne spone koje su ih vezivale. No, pre
nego što se Merien proslavila kao spisateljica, par se borio s beskrajnim dugovima koji
su uglavnom nastajali zbog Luisovih obaveza prema supruzi. Merien je Luisov
finansijski teret prihvatila kao svoj, što je možda bio još jedan način da ga veže za sebe.
Kada je. 1860. godine, Luisova stara majka konačno izrazila želju da upozna
njegovu pametnu družbenicu, Merien je postavila stroge uslove. Stara gospođa morala je
da prestane da prima Agnes i njenu decu u svoj dom, gde su se oni često pridruživali
Luisu na večeri ili dolazili u posetu kad su hteli. Bilo je kako je Merien htela, ali pričalo
se da je gospođa Vilim kasnije ipak zažalila zbog svog obećanja.
Uprkos tome što je Merien zabranila pristup Agnes, deca su postala duboko
privržena očevoj „prijateljici“. Kako su dečaci rasli, sve više su raspuste i praznike
provodili sa ocem i „gospođicom Evans“, a sve manje s majkom. Izgleda da mlađa deca
nikada nisu shvatila da Luis nije njihov otac. Luis je jednom nedeljno posećivao Agnes i
njenu decu, i prema svakome od njih se, bez razlike, ophodio s ljubavlju. On i ta deca
bili su jedina porodica koju je Merien imala, jer ju je njena porodica odbacila kao
nemoralnu ženu. Nije ni čudo što je bila na rubu čamotinje, odeljena od sveta u koji je
izlazila samo sa proverenim prijateljima, i to u najmanje rizičnim prilikama.
Upravo u tom stakleniku zaštićene izolovanosti Merien se okrenula pisanju proze
koja je neizmerno obogatila svetsku književnost. Godinama je već sanjala o tome, ali je
sumnjala u svoje „dramske sposobnosti“. Naposletku su se Luisovi nagovori stekli sa
njenim osećajem da treba da pokuša da napiše roman. Dok je jedno jutro ležala u
krevetu na pamet joj je pao naslov „Tužna sudbina velečasnog Amosa Bartona“. 313 Iz
toga je nastao Adam Bid.
Adam Bid je, 1859. godine, na juriš osvojio književnu javnost. Merienina posveta u
rukopisu, koji je predala Luisu, izražavala je njenu procenu onoga što mu je dugovala:
„Mom dragom mužu, Džordžu Henriju Luisu, dajem rukopis ovog dela, koje ne bi bilo
napisano bez sreće koju je njegova ljubav unela u moj život.“ Bila je još određenija u
pismu jednom prijatelju iz Švajcarske: „Pod uticajem silne sreće koju mi je u bračnom
životu donelo potpuno moralno i intelektualno razumevanje, najzad sam pronašla svoj
istinski poziv.“314
Uspeh joj nije pojednostavio život niti korenito izmenio odnos društva prema njoj.
Sve više muškaraca želelo je da je upozna, ali nijedan od njih nije bio voljan da svoju
ženu izloži njenom nemoralnom prisustvu. Ajzak, njen brat, otišao je još dalje.
Ohrabrena uspehom Adama Bida i željna pomirenja, Merien se usudila da mu napiše
pismo u kojem pominje svog „muža“. Ajzak je odgovorio zvaničnim zahtevom svog
advokata da mu se podnesu dokazi o njenom braku. Kada mu je objasnila da nju i Luisa
vezuje „sveta“ a ne zakonska veza, Ajzak ju je ponovo odbacio. U Vodenici na Flosi
313Hughes, 176.
314Ahston, G. H. Lewes, 198.
Merien će osuditi dvostruke aršine kojima društvo mnogo strože sudi ženama nego
muškarcima.
Merienin vrtoglavi književni uspeh olakšao je novčano breme koje je snažno
pritiskalo nju i Luisa. Par se iz iznajmljenog stana preselio u veliku kuću, a lakše su se
nosili i sa Agnesinim potrebama. Luis je otplatio svoje dugove i nije se više jagmio za
bilo kakav posao samo da sastavi kraj s krajem. Bio je zahvalan i za to što mu se sada
ukazala mogućnost da se lati ozbiljnijeg i prestižnijeg rada.
Luis je odlučio da je došlo vreme da njegovi sinovi saznaju u kakvom je stanju
njegov brak i kakva je priroda njegove veze sa Merien. Oni su dobro primili vesti, posle
čega su je oslovljavali sa „majka“. (Agnes je bila „mama“.) Merien je kasnije
opominjala svoje nepromišljene prijatelje koji bi je nazvali gospođicom Evans da je ona
gospođa Luis jer je na sebe preuzela sve obaveze jedne supruge, i da čak ima „odraslog
dečaka od osamnaest godina kod kuće koji me zove ’majkom’, kao i još dva dečaka,
skoro isto toliko visoka, koji me u pismima nazivaju tim imenom“.315
Uprkos nagloj slavi, sigurnosti i ljubavi Luisovih sinova, Merien su i dalje potresali
napadi depresije. Luis ih je pripisivao njenom društvenom statusu, i ponovo je pokušao
da ozakoni njihovu vezu tako što je nastojao da se razvede od Agnes. Ispostavilo se,
međutim, da je i u inostranstvu jednako nemoguće dobiti razvod kao i u Engleskoj, te je
Merien bila prinuđena da se pomiri s tim da u očima zakona nikada neće biti gospođa
Luis. Iako je tvrdila da je nije briga, zbog izopštenosti iz glavnih društvenih krugova
postala je preosetljiva na bilo koju vrstu neprihvatanja. Luis se postavio kao štit između
nje i kritičarskih napisa o njenim romanima i dozvoljavao joj da vidi samo pohvalne
prikaze. „Postupam po principu“, objasnio je, „‘nikad joj ne govori ništa što drugi
govore o njenim knjigama, dobro ili loše‘ osim, naravno, ako je to nešto što će joj
izuzetno goditi – nešto što će joj, osim što je pohvalno, sigurno biti po volji.“316
Ono u čemu je Merien nalazila istinski oslonac bila je Luisova ljubav i neprestana,
razdragana brižnost. Kad bi se razboleo, što se često događalo, ona je skupljala svu
svoju snagu da ga neguje sa istom onom pažnjom koju je on njoj poklanjao kada joj je
bila preko potrebna, pri čemu je na sebe preuzimala i njegove radne zadatake pisanja
književnih prikaza. Barbari Li Smit, jednoj od retkih prijateljica, poverila se da ima i
zavidan seksualni život i da je Luis nežan ljubavnik. Nagovestila je i da se čuva trudnoće
– ili računanjem plodnih dana ili upotrebom tada dostupnih nepouzdanih višekratnih
kondoma – jer su odlučili da nemaju dece.
Kako su godine prolazile i rasla njena slava, Merien je polako i obazrivo širila svoj
društveni kmg tako što je nedeljom popodne pozivala u goste odabrane poznanike i
prijatelje koji su je voleli. Luis je ta okupljanja, za sebe, nazivao „nedeljnim službama za
narod“. Tada, sa Luisom pored sebe i okružena obožavaocima, Merien se nije bojala da
će biti povređena, te je s kraljevskim dostojanstvom i sigurnošću vodila dugotrajne
učene razgovore. Kada je nemački kompozitor Rihard Vagner posetio Englesku, pozvala
je i njega. Takođe je imala zadovoljstvo da upozna Luiz, četvrtu ćerku kraljice Viktorije,
315Hughes, 252.
316Ibid., 248.
na zahtev princeze, koja je bila njen poštovalac. Posle takvih društvenih uspeha, čak su i
komentari o Merieninom konjastom liku ublaženi modifikatorima – ličila je na Iepog
konja,plemenitog ata.
Dvadeset i četiri godine nakon što se tako strahovito zaljubila u Džordža Luisa,
najgora noćna mora Džordž Eliot se obistinila. Posle godina bolovanja i meseci mučnih
simptoma crevne upale i raka, njen šezdesetjednogodišnji ljubavnik preminuo je 30.
novembra 1878. Posle više od dve decenije tokom kojih su živeli „jedno za drugo,
potpuno nezavisni od spoljnjeg sveta jer im svet nije značio ništa“, njen dragoceni
ljubavnik ju je ostavio samu.317 Bila je toliko ophrvana žalošću da nije mogla da
prisustvuje sahrani. Umesto toga, zatvorila se u spavaću sobu i, na zaprepaštenje slugu,
jaukala i jaukala.
Nekoliko sledećih meseci Merien se posvetila pomenu na njega. Iznova je
iščitavala mnoštvo Luisovih dela. Dovršila je njegovu nedovršenu knjigu,
Problemiživota i uma. Razgovarala je o njemu sa najbližim prijateljima, oživljavajući
dane provedene s njim. Posećivala je njegov grob. Osećala je blizinu njegovog prisustva,
u nekoj vrsti umirujućeg, neopipljivog opštenja. Potvrdila je na sudu punovažnost
njegove oporuke – kojom su autorska prava zaveštana sinovima, a sve ostalo „Meri En
Evans, udovici“. Povratila je svoju imovinu, koja se vodila na Luisovo ime, tako što je
jednostranim pismenim ugovorom promenila ime u Luis, prezime koje je pre toga bila
prkosno pozajmila. Na kraju, nije imala za čime da žali, osim da tuguje što je izgubila
najboljeg prijatelja, poverenika, savetnika, kritičara i ljubavnika.
Šest meseci posle Luisove smrti, kao postskriptum njihove veze, Merien se duboko
i naprasno zaljubila u mnogo mlađeg čoveka, njujorškog bankara Džona Krosa, svog i
Luisovog bliskog prijatelja. Rozmari Ešton, biograf oba Džordža, ovaj čudni par vidi
kao obrnutu sliku Eloize i Abelara, gde je Merien briljantni um a Džon zadivljeni učenik
kome je svaka njena reč suvo zlato. Kao i Abelar, Merien je žarko želela brak, a
DžoncumEloiza bio je dovoljno očaran da pristane. U poslednjoj godini života Merien je
najzad dostigla status koji joj je izmicao celog života i postala je supruga.
No, bilo je prekasno, a Džon je bio premlad. Zli jezici su tračarili, zapažali kako
smešno izgledaju mladenci i kako se šezdesetogodišnja Merien uzruja u prisustvu
mlađih suparnica. Jedan očevidac se priseća da je Merien bila „pomalo uznemirena i
razdražljiva… On možda može da zaboravi razliku od dvadeset godina, ali ona nikako
ne može“.318 Uprkos ogovaranjima, Merien je silno uživala u društvenim običajima koje
je ranije prezirala. Ali posle sedam meseci bračnog blaženstva, zdravlje ju je izdalo i 3.
decembra 1880. je preminula.
Na neki bizaran način, brak Merien Evans Luis sa Džonom Krosom bio je
kulminacija njene veze sa Luisom, brak koji joj je uvek izmicao, ključ društvenog
uvažavanja, kraj (mislila je) uzavrelim, zlobnim tračevima. Luis, uveravala je svoje
prijatelje, ni na trenutak se ne bi usprotivio njenom braku – on bi je, više nego iko drugi,
razumeo i bodrio. Verovatno je bila u pravu. Na kraju krajeva, ko je bolje od Luisa znao
317Ashton, G. H. Lewes, 282.
318Ashton, George Eliot, 342.
koliko je njegova ljubavnica, pa čak i u ruhu de facto supruge, čeznula da mu bude prava
žena? Luis bi, međutim, verovatno bio zgađen time što je Ajzak Evans, Merienin
godinama otuđeni brat, prekinuo dugogodišnju tišinu i čestitao joj na braku sa Džonom
Krosom – što je Merien prihvatila sa skoro kukavnom zahvalnošću. Isto kao i Žana
Ebitern, Merien Evans bila je nerada ljubavnica koja je čeznula da bude supruga.
No, upravo zbog te ljubavi koja joj je pomagala da opstane, ona je bila talac
društvenog neprihvatanja. Zato što je verovala da ne može živeti bez Luisa (ili ranije bez
Spensera, a kasnije bez Krosa), Merien se posvetila samo njemu i on je bio celi njen
svet, jer se isključila iz spoljnjeg sveta koji joj je nanosio bol. Njena stabilnost i
intelektualni razvoj zavisili su od njega. A zbog nemogućnosti da se uda za Luisa bila je
prisiljena da izabere život bez dece. Istaknuto mesto koje u životu njenih književnih
likova imaju odnosi s decom, kao i njena privrženost Luisovim sinovima, navode na
zaključak da joj je taj nedostatak najteže padao.
Uprkos nedaćama koje je pretrpela kao Luisova ljubavnica, Merien je svoj život
smatrala skoro savršenim, a svoj kratki i po prilici srećni brak sa Krosom doživljavala
kao gorko-slatko finale, znak prihvatanja za kojim je čeznula tokom decenija
izolovanosti. Luis, koji joj je poklonio decenije ispunjene uzajamnom ljubavlju,
poštovanjem i intelektualnim drugovanjem, izneverio ju je u tom pogledu. Dva Džordža
imala su veličanstveno plodotvoran odnos. On je bio njena muza isto koliko je ona bila
njegova, a Merien je osećala – i neprestano iskušavala – snagu njegove ljubavi, koju je
smatrala jednako celovitom kao istinsku ljubav iz svoje mašte.

Lilijan Helman319

Na zabavi koju je 22. novembra 1930. priredio holivudski producent Daril F.

Zanuk, dvadesetpetogodišnjoj Lilijan Helman za oko je zapao zaprepašćujuće privlačan
muškarac, visok i mršav, tamnih očiju, isklesanih crta lica i sa pramenom prerano
319Glavni izvori za ovaj odeljak su: Dashiell Hammett, The Big Knockover: Selected Stories and Short Novels
of Dashiell Hammett, ur. Lillian Hellman (New York: Random House, 1966); Dashiell Hammett, The Dain
Curse (New York: Alfred A. Knopf, Inc., 1929); Dashiell Hammett, The Adventures of Sam Spade
(Cleveland and New York: The World Publishing Company, 1945); Lillian Hellman, Four Plays (New York:
The Modern Library, 1942); Lillian Hellman, Maybe (Boston, Toronto: Little, Brown and Company, 1980);
Lillian Hellman, Pentimento: A Book of Portraits (Boston, Toronto: Little, Brown and Company, 1973);
Lillian Hellman, Scoundrel Time (Boston, Toronto: Little, Brown and Company, 1976); Lillian Hellman, An
Unfinished Woman (Boston, Toronto: Little Brown & Company (Canada) Ltd., 1969); Diane Johnson,
Dashiell Hammett (New York: Random House, 1983); Richard Layman (ur.) i Julie M. Rivett, Selected
Letters of Dashiell Hammett 1921-1960 (Washington, DC: Counterpoint, 2001); Joan Mellen, Hellman and
Hammet: The Legendary Passion of Lillian Hellman and Dashiell Hammett (New York: Harper-Collins,
1996); William F. Nolan, Hammett: A Life at the Edge (New York: Congdon & Weur., Inc., 1983); i William
Wright, Lillian Hellman (New York: Simon and Schuster, 1986). Da bih se bolje upoznala i s Helmanovom i
s Hametom, čitala sam drame Lilijan Helman kao i njene tri knjige sećanja, i veći deo Hametovih proza. I u
pogledu činjenica i radi tumačenja, uglavnom sam se oslanjala na odličnu i autoritativnu biografiju Lilijan
Helman iz pera Džoan Melen – Helman je bila ozloglašena po izmišljotinama o vlastitom životu, i njeni su
memoari često sumnjivi i ne smeju se uzimati zdravo za gotovo, niti kao zapisi o stvarnim događajima.
osedele kose. Nosio je elegantno prugasto odelo, i mada je bio pijan, držao se
nonšalantno, a cigareta mu je visila sa tankih usana. „Ko je taj čovek?“ zahtevala je da
sazna Lilijan. „Dašijel Hamet“, odgovorio joj je neko od društva za stolom. Lilijan je
skočila sa stolice i pojurila za čovekom koji će postati njen ljubavnik i pratilac s kojim
će raskidati i miriti se sve do njegove smrti. Pre nego što je Dašijel stigao do odredišta –
muškog toaleta – Lilijan ga je zgrabila za ruku i počela da priča. Veče su proveli na
zadnjem sedištu njenog auta, u maratonskom razgovoru. Pred jutro su, možda, vodili
ljubav.
Lilijan Helman je bila novajlija među piscima, zaposlena kao čitač rukopisa u
Metro Goldvin Mejeru. Bila je u braku sa scenaristom Arturom Koberom. Dašijel je bio
jedanaest godina stariji i renomirani pisac čiji su detektivski romani, naročito oni o
privatnom detektivu Semu Spejdu, postavili nove standarde kriminalističkog žanra.
Dašijel je takođe bio suprug Džozefine Dolan, medicinske sestre koja ga je negovala dok
je ležao u bolnici zbog tuberkuloze. Oženio se s Džo da bi je poštedeo poniženja, jer je
bila trudna s detetom koje je začela sa drugim čovekom; njena ćerka, Meri, nikada nije
saznala da joj Dašijel nije biološki otac. Daš i Džo su kratko vreme živeli zajedno i
dobili ćeku Džozefinu. Nakon što je odlučio da započne samostalan život, Daš je Džo i
deci povremeno slao novac za izdržavanje.
Naizgled se činilo da Lili i Daš nisu srodne duše. Lili je bila razmažena i
ambiciozna jedinica roditelja čiji su neuspesi i borba za novac bili u oštrom kontrastu sa
bogatstvom njihovih rođaka. Imala je neobično egzotično poreklo, Jevrejka rođena na
Jugu, delimično odgajana u Nju Orleansu, a delimično u Njujorku. A bila je i
univerzitetski obrazovana, mada je napustila Njujorški univerzitet i proputovala
Nemačku i Francusku pre nego što je diplomirala.
Lili Helman je takođe imala snažan, zahtevan karakter, i nepokolebljivo je tragala
za romantičnom ljubavlju i književnim uspehom. Verovala je da ljubav počiva na lepoti
koju ona nije imala. Umesto „plavih lokni i krupnih plavih očiju, nosića, usana kao
pupoljak ruže“320 za kojima je čeznula, Lili je bila brineta velikog noša, teških grudi i
ravne stražnjice. Iz dna duše mrzela je svoju neprivlačnu pojavu i protiv nje se borila
arsenalom šminke i dovitljivim rešenjima. Nosila je šešire koji su odvraćali pažnju od
njenog lica. Gustu kosu farbala je u crveno ili plavo i nosila frizure koje su skrivale
velike uši. Održavala je vitku figuru i odevala se u raskošnu odeću koja je isticala njene
tanke noge i jasno svedočila o samouverenoj ženi sa skupim ukusom. Taj utisak je,
međutim, kvarila time što je bila strastveni pušač i što je prekomerno, i prečesto, pila.
Ono što je zavodilo muškarce bila je Lilina energična ličnost, njena inteligencija i
duh, neobuzdani smeh i nesputana senzualnost. Muž ju je obožavao, čak i posle razvoda,
a većina ljubavnika ostali su njeni doživotni prijatelji. Jednostavno su se mirili s tim da
je Lilijan Helman nepopravljiva lažljivica koja može biti prevrtljiva i samoživa.
Daš Hamet je, sa svoje strane, bio okoreo kao i Sem Spejd, koji artikuliše cinične
stavove svog tvorca da zlo čini suštinu života. Daš je bio katolik po rođenju, a marksista

320Mellen, 7.
po ubeđenju. Bio je bivši operativac detektivske agencije Pinkerton, a novi identitet je
izgradio kao najprodavaniji pisac. Njegova dva romana – Stakleni ključ i Crvena žetva –
govore o ocu koji ubija sina. Daš je bio alkoholičar, tuberkulozan i nezdravo mršav. Bio
je nepopravljivo neveran i patio je od gonoreje. Bio je rasipnik. I mada je u treznom
stanju mogao biti nežan i osećajan, takođe je bio opaki i nasilni pijanac koji je nasrtao i
udarao svakoga ko bi ga iznervirao. Prečesto će taj neko biti Lili Helman.
Nekoliko nedelja posle prvog, magičnog susreta, sreli su se na jednoj zabavi i
žučno posvađali. Daš ju je mlatnuo pesnicom i oborio je. Lili je odgovorila duhovitom
opaskom upućenom zgranutom čoveku koji se tu zadesio: „Ne znate ni polovinu. Ne
podnosim da me dodiruju!“321 Izlaganje Dašovoj okrutnoj i opakoj naravi samo je
pojačalo njegovu privlačnost. Brzo je naučila kako da predvidi i, ponekad, spreči napad.
Lili je, po rečima njegove ćerke Džozefine Hamet Maršal, svoju vezu sa Dašom
okarakterisala kao „veliku romansu“.322 Nije to bila velika romansa. Daš ni izdaleka nije
prihvatao onu vrstu ljubavi za kojom je ona izgarala – nabijenu erotskom željom i
predanošću. Umesto toga on je nudio trajnu ljubav zasnovanu na divljenju. Insistirao je,
međutim, da Lili prihvati njegova seksualna neverstva, njegove „droljice“, kako ih je
prezrivo nazivao, mada je znao koliko joj bola zadaje svaka njegova prevara, pa čak i
površno interesovanje za neku drugu ženu.
Još na samom početku, kada su Lili i njena dva muškarca – muž i ljubavnik –
počeli da izlaze zajedno, Artur skrivajući tugu, a Daš otvoreno gledajući druge žene, bilo
je jasno da Lilinim mukama neće biti kraja. Izjedalo ju je to što nije lepa i ispitivala je
Daša o tome kako joj miriše vagina – da li smrdi? Daš je pokušao da umiri njene
strahove – za njega je ona „više od lepote“. Ali nije prestajao da zavodi druge žene.
Lili je, po Hametovim rečima, odlučila da postane „ženski Hamet“, da neobuzdano
flertuje i pleni pažnju. On i Lili izgradili su jednu zategnutu ali neraskidivu vezu
obeleženu seksualnim neverstvom. Lili je znala šta radi, i zašto. Skovala je strategiju
kako da živi sa Hametom da bi joj on dao jedino što je želela podjednako žarko kao i
njegovu ljubav: lekcije kako da postane veliki pisac što je on pokazao da može da bude.
Teško je, u prvi mah, zamisliti Lilijan Helman kako guta romane Dašijela Hameta,
ali postaje lakše kad zamislite kako mora da je analizirala Sema Spejda u potrazi za
tragovima koji otkrivaju ličnost njegovog tvorca. Pre nego što ga je Lili upoznala, Daš je
već bio napisao četiri ili pet romana i bio je „najnoviji hit u Holivudu i Njujorku“. 323
Njegova proza bila je štura i svaka reč je bila bitna. „Ti i dalje ništa ne kapiraš“, kaže
njegov detektiv Ruskinji koja očajnički želi da ga zavede kako bi s njom sarađivao.
„Misliš da sam ja muškarac, a ti žena. To nije tačno. Ja lovim kriminalce, a ti si nešto što
trčkara ispred mene.“324 Lili je želela da je ovaj talentovani pisac nauči da piše isto tako
dobro kao i on.

321Ibid., 34.
322Josephine Hammett Marshall u uvodu za Layman (ur.), x.
323Hellman, An Unfinished Woman, 260.
324Hammett, ”The Gutting of Couffignal“, u The Big Knockover, 29.
 Daš je nekim čudom zanemario sopstvenu tragičnu nesposobnost da nastavi s
pisanjem, te je tokom sledećih decenija komentarisao, revidirao i doterivao Liline drame
sve dok nisu požnjele hvalu kritičara i oduševljenje publike, što je Lili lansiralo u žižu
literarnog sveta za čime je toliko vapila. „Faustovska pogodba“ zbog koje je podnosila
nepodnošljivo – Dašove žene, Dašove kurve, Dašove droljice, odbijanje da je obožava i
sklonost da je provocira i tuče, Dašov alkoholizam i neprestano pušenje – isplatila se.
Prijateljima zgranutim prirodom njihove veze Lili je objasnila, „on mi je podario Male
lisice“.325
Priča o trideset godina koje je Lili provela sa Dašom veoma je zamršena. Lili se
razvela od muža, ali je nastavila da spava s njim. Često je živela zajedno sa Dašom, u
hotelima, stanovima, kućama u gradu i na moru, u gradu Njujorku i državi Njujork, u
Holivudu, a kasnije i na 130 ari velikom Lilinom imanju Hardskrebl u Plezantvilu, u
državi Njujork.
Opijali su se, pušili, izlazili u društvo, svađali se i vodili žestoke rasprave, naročito
o političkim temama i svojim levičarskim ubeđenjima. Varali su jedno drugo i radili.
Poslednji roman, Tanki čovek, Hamet je izvadio iz dubina svoje nevoljne, alkoholičarske
duše. Objavljen 1934, Tanki čovek je obesmrtio detektivski bračni par Nika i Noru, koji
su nalikovali Dašu i Lili, osim po iscrpljujućim svađama, i Dašu doneo više od milion
dolara. Lili je takođe pisala, i to mnogo više nego Daš, koji se do kraja života borio sa
slabljenjem kreativnih moći. Što su reči i ideje manje navirale, to je on više pio, pušio i
kurvao se. Bio je emotivno nestabilan, nije mu bilo jasno čemu život i nekoliko puta je
pokušao sebi da ga oduzme.
Daš je takođe patio od hroničnih bolesti. Tuberkuloza, ista bolest koja je ubila
njegovu majku, i ponovljeni napadi gonoreje, upopastili su njegovo krhko telo. Ponekad
bi toliko oslabio da je imao jedva 56 kilograma. Ako bi se to desilo kada je Lili bila
odsutna, nagovarao bi je da se vrati i brine o njemu.
Deo Liline strategije preživljavanja sa Dašom bio je da ga ostavi i otputuje ili čak
da se preseli negde drugde. S teškom mukom je podnosio njeno odsustvovanje i u
pismima je govorio o ljubavi koju nije izražavao niti pokazivao, a možda nije ni osećao,
kada su bili zajedno. U lzabranimpismima Dašijela Hameta 1921-1960. nalazi se
mnoštvo takvih poslanica:
24. mart 1931, „Mislio sam da osećam prazninu jer sam gladan kineskih rezanaca,
ali ispostavilo se da sam gladan tebe, pa ću možda uzeti šolju goveđe supe…“; 5. maj
1932, „Gospodin Hamet je u intervjuu rekao: ’Krevet bez Lili uopšte nije krevet’“; 6.
juni 1936, „Strašno mi nedostaješ“; 13. mart 1937, „Isuse, da li te volim“; 20. mart
1939, „Vreme: vedro i hladno. / Raspoloženje: nedostaješ mi. / Osećanja: ljubav“; 27.
januar 1950, „Bilo je tako lepo-lepo-lepo čuti tvoj glas preko telefona danas: čini se da
su prošle nedelje od kada smo razgovarali. Nekako nam ne priliči da budemo ćutljivi….
Mnogo te volim, Lilice“.326

325Mellen, 259.
326Svi citati u ovom pasusu preuzeti su iz Layman (ur.), 65, 80, 103, 119, 151, 533.
 I Lili je njega volela, srdito i sporadično, a suviše joj je bio potreban da bi
rizikovala da ga izgubi. Daš joj je dao ideju za Dečji sat, komad kojim je stupila u svet
književnih zvezda. Naleteo je na priču o učiteljicama iz 19. veka čije je živote uništila
jedna pakosna devojčica izmislivši priču o tome da su lezbejke, što je bila laž zbog koje
su na kraju morale da zatvore školu. U prvi mah Daš je pomislio da bi ovu priču mogao
pretočiti u svoje sledeće delo, dramu. Ali umesto toga, prepustio je da to učini Lili, koja
je očajnički želela da piše ali nije imala inspiraciju. Zahvalno je prigrlila okosnicu priče i
tako je rođen Dečji sat.
Rad je tekao sporo. Povukla se s Dašom u ribarski kamp na floridskim ostrvcima i
mesec za mesecom Lili je pisala a Daš kritikovao, često do te mere da bi se Lili
rasplakala i pretila samoubistvom ako nije uspevala da shvati kako treba da piše. Na
kraju je shvatila i Dečji sat se smatra klasikom. Nažalost, sagoreli Daš nije smogao
snage da dođe na premijeru. Umesto toga, prihvatio je posao u Holivudu i nagovarao
Lili da pođe s njim da se brine o njemu. Lili je, međutim, izabrala karijeru koja će joj
doneti javno priznanje i sjajnu budućnost. No, Dečji sat posvetila je Dašu, i bila je
ubeđena da joj je i dalje potreban kao inspiracija i kritičar.
Ocenjujući dinamiku razvoja Liline veze sa Dašom, Džoun Melen, biograf, opisuje
zagonetni prenos kreativnosti kojim je pisac koji je propadao sačuvao svoj genije
usadivši ga u svoju ljubavnicu. „Dašijel Hamet“, piše Džoun Melen, „preneo je svoju
kreativnu energiju na Lilijan Helman; svoj stalni nespokoj, koji je njega zabavljao i
razdraživao, Lili je kanalisala pisanjem. Zauvek je iscrpla njegovu stvaralačku snagu.
Preuzela je njegov glas i njeno stvaralaštvo postalo je surogat njegovog.“ 327 Lilijan
Helman se preobrazila u ženu toliko hametovski čvrstu da je, kako pretpostavlja jedan
novinar, mogla otvarati flaše zubima.
Lili se 1935. požalila Arturu Koberu, bivšem mužu koji ju je obožavao, da ona i
Daš ne mogu da ostvare veliku romansu za kojom je čeznula. Pomagao joj je u pisanju,
ali nikad nije pokušao da joj bude veran. Što je još gore, ponekad ju je nagovarao da se
pridruži drugoj, lepšoj ženi i lezbejskim odnosom začini seks utroje. Ženi koja je
izgarala od ljubomore, takav „dogovor“ bio je ponižavajući i bolan. To je, isto tako, bilo
sve što je Daš bio spreman da ponudi: bar jednom Lili mu je predložila brak, ali je on
odbio.
Lili ga je napuštala, vraćala se, opet ga napuštala, vraćala se. U ruhu ženskog
Hameta, Lili se upustila u nekoliko strasnih avantura, uglavnom sa otmenim
muškarcima dobrih društvenih veza koji nisu bili Jevreji. Nekoliko puta je s njima
zatrudnela i abortirala. Godine 1937. zatrudnela je s Dašom. On je na brzinu sredio
sumnjivi razvod od Džo po meksičkom zakonu, ali je Lili iznenada abortirala, pa nije
bilo potrebe za brakom. Daš je bio posredno odgovoran za takav razvoj događaja;
postarao se da ga Lili zatekne u krevetu sa drugom ženom.
Lili je pobegla u Evropu, zatim se vratila u Njujork, ali nije marila za Daša. Da bi
okajao greh, ili se barem iskupio zato što ju je naveo da abortira, prestao je da pije. Ona

327Mellen, 67.
je, međutim, ostala hladna i nije želela da ima išta s njim, pa je on počeo da je saleće
mudrim, prisnim pismima punim ljubavi.
Onda se ponovo predao alkoholu i tako se žestoko opijao da su ga prijatelji
otpremili u Njujork, gde je smešten u bolnicu. Kada je otpušten, on i Lili su nastavili
svoju zamršenu vezu.
Lili je očajnički bila potrebna njegova pomoć. Njen poslednji komad, Budući dani,
doživeo je debakl, spektakularan koliko i uspeh Dečjeg sata. Naišao je na izuzetno loš
prijem kod kritičara i publike, i kod Daša, kada je pogledao predstavu. Lili se stravično
plašila neuspeha i bila je sigurna da samo uz Dašovu pomoć može povratiti svoje
čarobne dramske moći.
I on joj je zaista pomogao, kritički ocenjujući beskrajne verzije njenog novog dela
uz komentare poput „Biće to dobar komad jednoga dana, nadam se, ali sada ga pocepaj i
počni iz početka“.328 Poslušala ga je i 1939, Male lisice su obnovile slavu Lilijan
Helman. Nisu joj, međutim, pomogle da obnovi vezu sa Dašom, koji se, posle jedne
beznačajne svađe, zarekao da nikad više neće spavati s njom, i ostao je pri tome.
Od novca koji su donele Male lisice Lili je kupila imanje Hardskrebl. Budući da su
im finansije bile isprepletane kao i životi, i budući da je Lili bezočno i stalno lagala,
teško je zaista utvrditi ko je za šta platio i šta je kome pripadalo. Ono što je izvesno jeste
da je Hardskrebl registrovan na Lilino ime; da je imanje kupila prihodom od Malih
lisica, koje joj je Daš pomogao da napiše, možda u tolikoj meri da se može smatrati
koautorom; i da je ono bilo Dašov dom isto koliko i njen, mada više nisu spavali
zajedno. Dajana Džonson, Hametov biograf, piše kako je „to, ipak, bilo Lilijanino
imanje, a ne njegovo“.329 No, u nesto skorije vreme, Ričard Lejman, koji je priredio
Dašova pisma, kaže da je imanje Hardskrebl bilo njihova zajednička investicija, i da su
nezavisno jedno od drugog tamo ugošćavali prijatelje, a često i ljubavnike. Ponovo su se
posvetili jedno drugom u vezi koja je bila čvrsta kao brak, samo su se zaveti razlikovali.
Životi su im krenuli odvojenim putevima, koji su se povremeno ukrštali. Delili su samo
glavni štab.330
Imanje Hardskrebl usrećilo je Lili i Daša. Ona se ozbiljno posvetila farmi, radila od
jutra do mraka, uzgajala pudlice, piliće, špargle i ruže, muzla krave, kuvala supu od
kornjače i gambo čorbu331, i brala divlje maline. Posećivali su je prijatelji i ljubavnici.
On je nastavio da joj pomaže u pisanju, ali se držao svoje odluke da ne spava s njom,
čak i kada bi mu se ona ušunjala u krevet. Nije više trpeo ni njenu naviku da pribegava
detinjem tepanju, što je obično činila kada je htela da ublaži ili prikrije laži. Lili se, sa
svoje strane, brinula o Dašovoj fizičkoj dobrobiti i obećala da će ga, kad za to dođe
vreme, sahraniti. Često su pili sve dok im se ne bi pomutilo u glavi, a onda su se žestoko
svađali.

328Ibid., 133.
329Johnson, 256.
330Layman (ur.), 63.
331Gusta čorba koja se pravi od ribe i živinskog, ili druog mesa, i u koju se dodaju mahune da bi bila gušća.
 Lilin zajednički život sa Dašom dva puta je ozbiljnije prekidan: prvi put 1942, kada
se prijavio u vojsku, a drugi put 1951, kada je otišao u zatvor. Dašov vojnički interludij
bio je prijatan period i za njega i za Lili, iako je ona bila očajna kada se prijavio i nije je
mogla utešiti ni Dašova izjava da mu je to najsrećniji dan u životu. Suvonjavi, kašljucavi
četrdesetosmogodišnjak sa naočarima bio je čudan svat u očima drugih vojnika. Pisao je
pisma Lili, u kojima je dočaravao njihovu ljubav, pa tako 23. februara 1944, kaže,
„Mislim… da bi bilo najbolje da se ne udaješ, već da ostaneš uz mene. / Ja imam toplo,
iako malo, srce, i može se reći da sam se već izludovao u mladosti.“332
Pred kraj vojnog roka, uglavnom provedenog na Aljasci, na Dašijela Hameta
obrušio se talas zabrinutih komunistofobičnih političara. Daš je bio aktivni član
Komunističke partije. Ali njegov rad u vojnim novinama bio je izuzetan, a on sam bio je
ljubazan i skroman, mada je često pio i kasnio na posao, tako da je 1945, kada je izašao
iz vojske, dobio pismo preporuke.
Odbor za neameričke delatnosti 1947. je svoja ispitivanja usredsredio na Holivud.
Svima je poznata njegova nasilnička i progoniteljska taktika. Dašijel Hamet je 1951.
postao njegova žrtva. Optužen je zato što je odbio da otkrije imena onih koji su priložili
novac u fond za kauciju namenjen ljudima uhapšenim zbog kršenja zloglasnog
Smitovog zakona, koji je narušavao i ljudsku slobodu – odnosno jer je odbio da izgovori
reči „Ne znam“, jer zaista nije znao. Lili ga je pitala zašto jednostavno nije rekao istinu,
da stvarno ne zna. „Mrzim kada mi se tako obraćaju“, naprasito je odvratio, „ali znaj da
kada bi mi pretilo više od zatvora, kada bi u pitanju bio moj život, dao bih ga za ono što
mislim da je demokratija, i ne dozvoljavan murijašima i sudijama da mi govore šta ja
mislim da je demokratija.“333 Daš je odležao u zatvoru pet i po meseci, uključujući i
vreme provedeno u kazneno-popravnom domu u Zapadnoj Virdžiniji. Čistio je nužnike,
razgovarao s ostalim zatvorenicima i postajao sve slabiji. Iz zatvora je izašao „slomljen,
na izmaku snaga“,334 iako nije ni primirisao alkohol od kada ga je lekar, posle
halucinacija i delirijum tremensa, upozorio da mora prestati da pije.335
Kasnije je Lili lagala da se hrabro suočila sa Dašovim hapšenjem. U stvari ga je
napustila, te je, u ionako jadnom stanju, bio prepušten sam sebi. Ona je sasvim lepo
preživela njegov odlazak u zatvor i nije morala toliko da strahuje od Odbora. Za razliku
od Daša, ona je izašla iz Komunističke partije 1940, posle samo dve godine, i u svakom
drugom pogledu bila manje politički angažovana od njega.336
Bilo joj je muka od straha kada se 21. maja 1952. pojavila pred komisijom, ali je
nosila novu svilenu haljinu Pjera Balmena, dok joj se na glavi presijavala plava kosa. Da
332Ibid., 288.
333Iz uvoda Lilijan Helman za The Big Knockover Dašijela Hameta, xi.
334Layman 452.
335U Scoundrel Time, Helmanova je napisala da je on u zatvor otišao „bolešljiv“ i „izašao jošbolesniji“; 49. U
svom uvodu za Hametov TheBigKnockover, napisalaje: ”Zatvor je mršavog čoveka učinio mršavijim, a
bolesnog bolesnijim“; xi.
336Ona je istovremeno u svojim komadima nastupala kao hrabar politički komentator. fVatch on the Rhine, na
primer, bio je 1942. duboko potresna priča o opasnostima fašizma i o tome koliko se daleko mora ići da bi se
on pobedio.
li je član Komunističke partije, da li je ikada bila, kada je prestala da bude? pitali su je.
Lili je odbila da odgovori, ali je dala sledeću izjavu: „Ne mogu i neću da krojim svoju
savest po ovogodišnjoj modi, mada sam davno došla do zaključka da me politika ne
zanima i da ne mogu imati političko mesto ni u jednoj političkoj grupaciji.“ 337 Posle
šezdeset i sedam napetih minuta, komisija ju je pustila.338
Lili se, međutim, nalazila na crnoj listi osoba kojima nije dozvoljeno da pišu
fllmska scenarija, i njen prihod se srozao sa 140.000 na 10.000 dolara godišnje, pri čemu
je većina novca odlazila u Unutrašnju upravu prihoda zbog razloga koje Lili nije
shvatala ni tada ni kasnije. Bila je prinuđena da proda imanje Hardskrebl, i godinama
kasnije, ona i Daš, koji nije živeo s njom ali se izdržavao od zajedničkog novca, morali
su da štede čak i na osnovnim životnim potrebama. Iz zajedničke kase, kaže Lili, uzimao
je „tek bednu sumu… i više ništa nije trošio na sebe, osim što je kupovao hranu i plaćao
stanarinu.“339
Lili je 1955. uzmogla da kupi novu nekretninu, dražesnu staru požutelu kolibu na
ostrvu Martas Vajnjard. Novac je zaradila adaptirajući francuske komade oko kojih su
bila podeljena kritičarska mišljenja. Daš je u vezi s jednom takvom produkcijom izjavio,
„Ja tome nisam nimalo doprineo.“340
Godine 1958, pošto je shvatio da mu je zdravlje toliko narušeno da ne može da živi
sam, Daš se uselio u Lilin stan u Njujorku. Prvi put za dvadeset i osam godina njihove
veze nije imao drugog doma. Lili se nerado brinula o njemu, žalila se da je to veoma
zamorno, i prijateljima nehajno govorila da Daš umire.
No, pisala je novi komad – Igračke na tavanu – i bili su joj potrebni komentari
ovog starca. Daš je pristao. Rekao je da je komad užasan i da treba iznova da ga napiše.
Na prijemu posle premijere, pred svima je kritikovao Lili što je napisala takvo „sranje“.
Saslušala ga je bez reči, što je bilo neobično za nju, možda zato što je bila svesna da
njegove reči dolaze iz duboke ogorčenosti jer je ona postala književni idol kakav je on
nekada bio, kao i zato što je umirao i u potpunosti zavisio od nje.
Na kraju, Lili je više nego ikada želela da Daš prizna njihovu ljubav. Na
tridesetogodišnjicii njihovog susreta sastavila je srceparajući dokument i dala mu da ga
potpiše. Osim ostalog, u njemu je pisalo sledeće,

Ljubav koja je počela toga dana bila je veća od svih ljubavi, bilo gde, bilo kada, i sva
poezija je ne može obuhvatiti.
Nisam znao kakvo blago imam, nisam mogao, i stoga sam povremeno narušavao
veličanstvenost ove veze.
Zbog toga se kajem.
… Šta je osim nepoznate sile moglo dati meni, grešniku, ovu ženu?
Slava Bogu.
U potpisu,
337Mellen, 301.
338Helmanin prikaz u Scoundrel Time, 108-112.
339Ibid., 134.
340Mellen, 319.
 Dašijel Hamet

Daš je potpisao, i drhtavim rukopisom dodao: „Ako ovo izgleda nepotpuno, to je

verovatno zato što u tom trenutku nisam moga ničega više da se setim. DH.“341
Bez obzira na Dašov potpis, Lili u njemu nije nazirala nežnost niti bilo kakav znak
da ih je spajala velika ljubav, zapravo bilo kakva ljubav. Daš se sa strahom približavao
smrti, i bio neprijatan prema Lili, iako je imao dovoljno poverenja u nju da joj u oporuci
ostavi četvrtinu svoje imovine i da je imenuje izvršiocem oporuke. Umro je 10. januara
1961, a Lili je održala dirljiv posmrtni govor u kojem nije ni pomenula Džozefinu i
Meri, njegove ćerke. I tada je bila ljubomorna sve koje je voleo.
Ako Lili nije mogla da ima pravu ljubav od krvi i mesa, mogla je da o njoj trubi
celome svetu u izmišljenim sećanjima: Nedovršena žena (1969), Pentimento (1973),
Vreme bitangi (1976) i Možda (1980). Daš je bio mrtav i nije je mogao sprečiti.
Veličanstvena i potresna ljubavna priča postala je njena najdragocenija tema. Da bi je
istakla, iz svojih priča izostavila je mnoge druge ljubavnike, pa i odanog bivšeg muža,
Artura Kobera, preko koga prelazi samo jednom rečenicom u jednoj knjizi memoara.
Hamet je, međutim, bio suviše slavan da bi Lili imala monopol nad njim. Pojavili
su se ljudi koji su hteli da pišu njegovu biografiju, i ona ih je mrzela. Kada je pročitala
da je biografska odrednica o Hametu u Enciklopediji misterioznih zločina i detektivskih
istraga naziva njegovom ljubavnicom, bila je van sebe od besa. „Nikad nisam bila
njegova ljubavnica. Protivim se reči ljubavnica“, rekla je izdavaču. U kakvom je, onda,
odnosu bila s njim? „Ne tiče vas se“, rekla je bespomoćno. 342 Nametnula se uvaženoj
spisateljici Dajani Džonson i diktirala joj kako da sprovodi istraživanje i kako da sačini
Hametovu biografiju iz 1983. Oduvek je istinski voleo samo Lili, i nijednu drugu, i „pio
je sa stilom“.343 Dajana Džonson joj je u izvesnoj meri udovoljavala, ali kada je Lili
umrla 1984, godinu dana nakon što je objavljen Dašijel Hamet, Dajana Džonson je
napisala da su „kontrola, osveta, mržnja i novac“ bili sastavni deo veze Hamet-Helman
isto koliko i ljubav. Ovaj dodatak romantičnu ljubav, ili njeno nepostojanje, određuje
kao centralnu temu priče o višedecenijskoj vezi Lilijan Helman i Dašijela Hameta. Lili
je bila ljubavnica čoveka koji ju je romantično voleo samo kada nije bila pored njega.
Kada su bili zajedno, lepa osećanja nagrizala je njegova okrutnost i, što je najviše
bolelo, seksualna izdaja. Faustovska pogodba koja je vezivala to dvoje književnih
džinova bila je kreativnost koja se u datom trenutku mogla iskazivati samo kroz jedno
od njih. Tokom većeg dela tridesetogodišnjeg perioda, nekada veliki pisac Daš Hamet je
od Lilijan Helman, svoje ljubavnice, načinio sredstvo izražavanja zajedničkog literalnog
genija. Postao je Lilijanina muza, dozvolivši joj da njegovu kreativnost pretoči u svoje
književne tvorevine.

341Ibid., 340.
342Ibid., 401.
343Ibid., 411.
 Ketrin Volston344

Pošto naša ljubav dođe silovito, nenadano kao čin rata,

Ne mogu da zamislim ljubav što rađa se lagano
I nestaje bez ožiljaka

iz „Ne verujem“

Engleski romansijer i dramski pisac Grejam Grin posvetio je „Ne verujem“ Ketrin
Volston, svojoj ljubavnici, muzi i velikoj ljubavi. I Ketrin je volela Grejama, mada ga je,
kao i on nju, varala, čak i na vrhuncu veze. Kasnije će izgubiti glavu za jednim od svojih
ljubavnika, ocem Tomasom Gilbijem, dominantnim i posesivnim dominikanskim
sveštenikom. Nekoliko godina posle toga, izgubila je prioritet u Grejamovom srcu kada
je umesto nje izabrao drugu ženu: Ivon Kloeta, ljupku Francuskinju koja mu je bila
ljubavnica preko trideset godina i držala ga za ruku dok je umirao.
Uprkos tome, ne Ivon, već zadivljujuća Ketrin, pripadnica jednog od najimućnijih i
najuticajnijih društvenih krugova Engleske, bila je žena koja je fascinirala pisce i
proučavaoce Grina. Ketrin je još intrigantnija zato što se smatra da su ona i njen krotki
muž, Hari, uzori za Saru i Henrija u Grinovom sjajnom romanu Kraj jedne ljubavne
priče. Sličnost između samog Grejama Grina i Sarinog ljubavnika Bendriksa nije,
naravno, uopšte slučajna i površna.
No, bez obzira na to što se u likovima romana mogu identifikovati stvarne osobe,
Kraj jedne ljubavne priče nije roman sa ključem u kome je Sara pseudonim za Ketrin.
Istina je da je Ketrin poslužila kao nadahnuće za Sarin lik i da su neke pojedinosti i
elemenati zapleta nadahnuti događajima iz njenog života, pri čemu se naročito
prepoznaje veza sa Grejamom Grinom. Ali Sara je u istoj meri bila i izdanak njegove
kreativnosti, kao i sam roman. To se vidi iz onoga što je Grin napisao svojoj supruzi
Vivijen, sa kojom nije živeo, nastojeći da objasni zašto bi zbog manične depresivnosti
bio loš muž bilo kojoj ženi, „Znaš, mislim da su moj nespokoj, neraspoloženje,
melanholija, pa čak i vanbračne veze simptomi jedne bolesti, a ne bolest po sebi….

344Glavni izvori za ovaj odeljak su: William Cash, The Third Woman: The Secret Passion That Inspired The
End of the Affair (London: Little, Brown & Co., 2000); Bob Cullen,“Matter of the Heart“, Smithsonian
Magazine, June 2002, dostupno na
http:/ /www.smithsonianmag.si.edu/smithsonian/isues02/iun/02/presence,htmk Graham Greene, Ways of
Escape (Toronto: Lester & Orpen Dennys, 1980); Shirely Hazzard, Greene on Capri: A Memoir (New York:
Farrar, Straus & Giroux, 2000); Robert McCrum,“Scrabble and Strife“, The Observer, Jan. 16, 2000,
dostupno na http:// books.guardian.co.uk/Print/0.3858.3951133.00.html. Norman Sherry, The Life of
Graham Greene. Volume Two: 1939-1955 (London: Jonathan Cape, 1994); i Paul Theroux, ”An Edwardian
on the Concorde: Graham Greene as 1 Knew Him“, New York Times, 21 April 1991, dostupno na
http://www.nvtimes.com/books/00/02/2Q?pecialg/greengtherpux.html.
Nažalost, ta bolest je i stvaralačka građa. Ako se bolest izleči, sumnjam da će pisac
preživeti.“345
Isto tako, mada Sara i Henri možda nikada ne bi nastali da Grejam nije upoznao i
zavoleo Ketrin, Ketrin je više bila njegova muza nego tema. Zapravo, presudni uticaj na
njegovo stvaralaštvo – Suština stvari, Krajjedne ljubavne priče i Usrdni ljubavnik –
davao joj je veću moć u dinamici njihove veze nego izvanredna lepota ili zavidan
društveni položaj.
Kada su se upoznali 1946. godine, četrdesettrogodišnji Grejam Grin već je bio
priznati pisac (Brajtonska stena, Moć i slava) čiji su likovi odražavali autorov
katolicizam i borbu da živi u skladu s verskim načelima, kao i duboko osećanje krivice i
žaljenja kada u tome ne bi uspevao. Ketrin, Amerikanka i supruga imućnog i politički
ambicioznog Harija Volstona, telefonirala je Grejamovoj ženi, Vivijen, i zamolila je da
se zauzme za nju i nagovori Grejama da joj bude kum u činu pristupanja katoličkoj
crkvi. Želela je to, kako je objasnila, jer je delo Moć islava toliko uticalo na nju da želi
da pređe u katoličanstvo. Grejamu je Ketrinina priča bila zabavna. U znak čestitanja
poslao joj je buket cveća, ali je predložio da Vivijen prisustvuje ceremoniji u njegovo
ime.
Vivijen je tako i učinila, a na fotografiji se vidi kako ispitivački ili možda zabrinuto
posmatra novo kumče svog muža sa profilom Loren Bakol, kratke, kovrdžave,
crvenkastosmeđe sjajne kose, punih, crveno nakarminisanih usana i vitkog tela kao da
nije rodila nekoliko dece. Vivijen je kasnije rekla Normanu Šeriju, Grinovom biografu,
„Mislim da je smerala da ga ščepa i ščepala ga je. Mislim da je to Ma prilično očigledna
jagma.“346 Vivijen je s punim pravom bila podozriva. Polako i sigurno, Ketrin je
Grejama namamila u svoju mrežu. Upao je u njenu zamku posle jednog od pisama
Dragom Kumu koje je sadržalo i poziv na ručak na farmi Triplau, porodičnom imanju
Volstonovih.
Na Triplauu je Ketrin blistala naspram pozadine muževljevog sveta, koji Grejamov
prijatelj, pisac Ivlin Vo, opisuje kao „veoma bogat, kembrički, jevrejski (prezime
Volston promenjeno je iz Volštajn), socijalistički, visokoumni, naučni, farmerski…
Pikasova dela na kliznim vratima… odabrana vina i cigare“. 347 To okruženje bilo je u
oštrom kontrastu sa oksfordskim domom koji je Grejam preko vikenda delio sa Vivijen i
njihovo dvoje dece, ili stanom u Londonu gde je tokom nedelje živeo, diskretno ali ne i
tajno, sa Doroti Glaver, koja mu je sedam godina bila ljubavnica.
Kada je došlo vreme polasku, Ketrin je predložila da se Grejam avionom, a ne
vozom, vrati u Oksford. Ugovorila je i platila aerotaksi, i pridružila mu se na kratkom
putovanju. Nasamo, Ketrin je pojačala zavodnički napad. Bivši ljubavnik, nekadašnji
anglikanski sveštenik i pripadnik kembričkog učenog kruga, Brajan Vormald, sumirao je
njenu strategiju rečima: „Pričanje, pričanje, pričanje, pričanje, pričanje, pričanje (uz

345Sherry, 285.
346Ibid., 226-227.
347Cash, 4.
početno upozorenje na seksualnu ljubomoru) i pijenje, pijenje, pijenje, pijenje,
pijenje.“348
Visoko u vazduhu Ketrin je sa laskavom pažnjom slušala Grejama Grina i bez
okolišanja mu rekla koliko joj se dopada. U jednom trenutku njena kosa je ovlaš dotakla
njegove oči, i Grejam je upao u zamku. „Uvojak kose dotiče čovekove oči u avionu dok
Istočnu Angliju prekriva sneg i čovek se zaljubljuje“, prisećao se.349
Početkom 1947. Ketrin se u svom starom fordu odvezla sa Grejamom na ostrvo
Akil, gde je imala skromnu vikendicu koju je koristila kao ljubavno gnezdo. U stvari,
kupila ju je da bi bila što bliže Emiju O'Mejliju (ili sa njim), šarmantnom boemu i
privlačnom intelektualcu iz redova Ire, pesniku, piscu i kolekcionaru umetničkih dela,
koji je bio u zatvoru tokom Irskog građanskog rata, kojeg je ranilo sedamnaest metaka i
koji je preživeo četrdesetjednodnevni štrajk glađu. Grejamu je bilo potrebno neko vreme
da uvidi kako Emijevi poduži boravci u svim rezidencijama Volstonovih, uključujući i
farmu Triplau, nisu bili posvećeni isključivo promovisanju njegove umetnosti, već i
izražavanju ljubavi prema Ketrin i spavanju s njom.
Isto kao i Grejam, Ketrin je bila neverna supruga i ljubavnica. Sa devetnaest se bez
ljubavi udala za Harija Volstona da bi se brakom oslobodila dosade roditeljskog doma u
Raju, Njujork. Posle prvih nekoliko meseci, nezadovoljni seksualnim životom sklopili
su sporazum da će jedno drugom tolerisati vanbračne veze i urediti brak koji će trajati
večno.
Hari je obožavao svoju suprugu, a Ketrin je visoko cenila svog popustljivog muža.
Takođe je veoma uživala u njegovom bogatom nasledstvu, koje joj je dozvoljavalo da se
ogrće bundama od nerca i odeva u dizajniranu odeću, da sakuplja dela Pikasa i Henrija
Mura, da putuje po želji, da pije najfiniji viski i da odgoj dece uglavnom prepusti
dadiljama.
Ketrin je u punoj meri koristila postignuti bračni sporazum. Nije skrivala ljubavne
veze i uživala je u širokom izboru ljubavnika, od Emija O'Mejlija do američkog generala
Louela Vajkera i nekoliko sveštenika, od kojih su svi osim jednog bili rimokatolički, u
čijem je zavođenju naročito uživala. Ketrin nije bila sklona prijateljstvu sa ženama,
zapravo su joj bile konkurencija.
U vikendici na Akilu, gde su vetrovi sa Atlantika duvali kroz dovratak, Ketrin i
Grejam su pili viski i sok od narandže, pekli hleb i jaja na vatri od treseta i noć
osvetljavali svećama. I pričali su i pričali, o sebi i o prirodi njihovog novog odnosa sa
stanovišta katoličke vere. Posle toga bi vodili ljubav. Ujutro bi Grejam pisao dok je
Ketrin – odnosno Kefrin, kako ju je zvao od milošte – zviždukala i prala suđe u susednoj
prostoriji. Pre nego što je isteklo nekoliko dana povučenog zajedničkog života obavezali
su se jedno drugom na vernost – mada na sebi svojstven način.
Jednog popodneva krajem aprila 1947, Vivijen Grin se vratila iz posete rođacima i
zatekla Ketrin i Grejama kako je čekaju na ulaznim vratima. Ketrin je bila iscrpljena
zbog dugog putovanja sa Akila, objasnio je Grejam. Hoće li joj Vivijen dozvoliti da
348Ibid., 82.
349Sherry, 228.
prespava u kući? Vivijen se osećala prinuđenom da odgovori potvrdno, mada je kasnije
rekla: „Bila sam zaprepaštena što je ljubavnicu doveo u moju kuću.“350 Te su noći Ketrin
i Grejam spavali odvojeno, a savest im je bila mima jer sij pre dolaska u kuću išli da se
ispovede i nisu smerali nikakve seksualne nedoličnosti pod Vivijeninim krovom. Tamo,
jedna pored druge, žena Grejama Grina i njegova (omiljena) ljubavnica zajedno su
klečale i molile se.
Za razliku od Grejama, Ketrin nije mučila preljuba. Ali iako je tvrdila da nije
ljubomorna, Ketrin je Grejamovu ženu i druge ljubavnice smatrala suparnicama koje
treba poraziti. Verovatno je ona naterala Grejama, koji se plašio da će je izgubiti, da
bude grub prema Vivijen, što inače nije bio njegov običaj. U prisustvu Ketrin, na primer,
ponižavao bi svoju ženu, kao da time dokazuje lojalnost ljubavnici. Bila je, po rečima
jednog Grejamovog prijatelja, „malo poput bogomoljke. Neko ko voli da jede svoje
žrtve“.351
Ketrin je takođe podstakla Grejama da preispita vezu sa pedesetogodišnjom Doroti
Glaver, niskom, zdepastom ilustratorkom dečjih knjiga s kojom je bio duboko prisan već
sedam godina. Sa Doroti je preživeo nacistička bombardovanja Londona, i do kraja
života voleo ju je zbog njene hrabrosti, žustrine i duboke privrženosti njemu. Čak i po
cenu da razljuti Ketrin, nije mogao da se odrekne Doroti, koju je zvao „moja devojčica“
ili „moja devojka“, niti da porekne da je voli, mada ono što je prema njoj osećao nije
moglo da se poredi sa strašću prema Ketrin. Najzad, pošto je (kako je verovao) ubedio
Doroti da „čovek može voleti dve žene!“ otpremio ju je teretnim brodom u Zapadnu
Afriku na produženi odmor.352 Onda se iselio iz stana koji su delili u Londonu, a uselio
se u Klub pisaca. Kasnije je, međutim, obnovio vezu sa Doroti, punu prijateljstva i
ljubavi, mada verovatno bez seksa. Kada je umrla sa svega sedamdeset i dve godine,
pogurena i neugledna, kao da ima osamdeset, i u agoniji zbog opekotina izavanih
nesrećnim slučajem, Grin je plakao i bio „krajnje očajan“, prisećala se Ivon Kloeta.353
Na Ketrinin nagovor, Grejam je zauvek napustio ženu. Ubrzo zatim, na misi,
Vivijen je skinula dijamantski verenički prsten i stavila ga u tacnu sa prilozima. Rastava
se, međutim, prilično razlikuje od razvoda. Grejam se kao katolik plašio razvoda, a
uskoro je otkrio da Ketrin ne namerava da okonča svoj ugodni brak i uda se za
ljubomornog, depresivnog, mušičavog pisca, koji je čak i na vrhuncu uspeha imao
neuporedivo manje novca od Harija. Uprkos tome nadao se da će poništenje braka rešiti
njegovu bračnu i duhovnu dilemu, i da će nekako uspeti da ubedi Ketrin da napusti
Harija. Onda će Ketrin najzad moći da živi s njim ili – što bi mu bilo još draže – da se
uda za njega. Često je pisma potpisivao sa „Tvoj muž, Grejam“, i sanjario o tome da će
Ketrin Volston, njegova ljubavnica, jednoga dana postati Ketrin Grin, njegova žena.
Odnos snaga sa njenim ljubavnikom skoro je uvek išao Ketrin u prilog. Duboko je
volela Grejama, ali on nije bio jedini, niti se njena ljubav, poput njegove, odlikovala
350Cash, 103.
351Cash, 287. Komentar Majkla Majera u dokumentarnoj emisiji BBC Arena o Grejamu Grinu.
352Ibid., 140. Greene u pismu Catherine Walston.
353Ibid., 303.
mahnitom i očajničkom potrebom. Obasipao ju je ljubavnim pismima koja mora da sujoj
laskala svojim žarom i rečitošću, i uvek iznova dokazivala da je jedan od najboljih
pisaca sveta njen emocionalni rob. „Volim te silovito, beznadežno, ludački.“ 354 I sa
istančanom nežnošću i privrženošću.

Draga moja, beskrajno si mi draga…. Verujem u

1. Boga
2. Hrista
3. Sve ostalo.
4. U tvoju dobrotu, iskrenost i ljubav.355

Ipak, mora da su joj ponekad bila zamorna Grejamova neumorna nagovaranja da

napusti Harija i uda se za njega. Pretnje da će se ubiti ako ga ostavi sigurno su je
uzbunile. „Grejam je stvarno nesrećan, to je prava bolest“, Ketrin se poverila jednoj
bliskoj prijateljici. „(On je) po prirodi melanholičan… a ja zapravo, na duge staze, samo
pogoršavam stvari sopstvenim strahovima da ću ga napustiti.“ 356 Preduzela je razuman
korak i nagovorila ga da poseti psihijatra, dr Erika Štrausa, koji je odredio korisnu i
umirujuću terapiju razgovorom.
Posle boravka u Klubu pisaca, Grejam se skrasio u stanu broj pet u zgradi gde su
Volstonovi držali stan broj šest kao svoje londonsko boravište. Sada je Ketrin lako
mogla da klisne u broj pet tokom perioda kad je Hari zabranjivao ljubavnicima da se
sastaju, a kada su se on i Grejam bolje slagali, Grejam je isto tako lako mogao da poseti
Ketrin u broju šest.
Kada su se on i Ketrin sastajali, u Londonu, u kući Volstonovih, i u Evropi, naročito
u vili Rozario koju je Grejam kupio na Kapriju od prihoda od Trećeg čoveka, Grejam je
na smenu bio pomirljiv i neutešan. Mogli su provesti sate u strasnoj diskusiji na temu
katoličkog učenja ili vodeći ljubav, ali su se takođe upuštali u dugačke i strašne svađe
pune vike, zlobnih optužbi (uglavnom uvek Grejamovih), lupanja vratima i suza.
Najogorčenije svađe vodile su se zbog toga što je Ketrin odbijala da napusti Harija i
okonča druge seksualne veze. U interesu krajnje iskrenosti, ona i Grejam su jedno
drugom opisivali ljubavne veze s drugim osobama. Nijedno nije dobro prihvatalo ta
priznanja.
Bez obzira na to gde su se nalazili, Grejam je u njihov raspored uvek uključivao i
rad na tekućem književnom poduhvatu. Ketrin je čitala njegove rukopise, a on je veoma
uživao da o svom radu razgovara s njom. To je bio slučaj i sa Krajem jedne ljubavne
priče, koja je sadržala mnoge paralele sa njihovom ljubavnom pričom, i koju je posvetio
njoj. (U verziji koja je objavljena u Velikoj Britaniji pisalo je „Posvećeno K“, dok je u
izdanju za Sjedinjene Države pisalo „Posvećeno Ketrin.“)

354Ibid., 156.
355Sherry, 325.
356Ibid., 317.
 Iako mu je rad bio na prvom mestu, kada su putovali ili bili na odmoru zajedno
Grejam je većinu slobodnog vremena posvećivao Ketrin i njenim interesovanjima, a čak
ju je pratio i na pariske modne revije. Pretvarao se da uživa u posetama njenoj deci, koja
su bila dovoljno promućurna da shvate da ih trpi samo da bi udovoljio njihovoj majci.
Ironija je bila u tome što je Ketrin čeznula da rodi Grejamovo dete, mada je
premalo vremena provodila sa porodom koji je već imala. Grejam, koji je isto tako
zanemarivao sopstvenog sina i ćerku, sanjario je o radosnim posetama njihovom
zamišljenom detetu u internatu. Verovatno se nadao da bi ga dete trajno vezalo za
Ketrin. Ketrinini doktori, međutim, upozorili su da bi trudnoća mogla biti opasna po nju.
Nevoljno je poslušala njihov savet.
Dve godine od početka njihove veze, Grejam je u pesmi „Posle dve godine“ svoju
žarku ljubav pretočio u religiozne okvire: „Da li sam ikada voleo Boga pre nego što sam
spoznao mesto / na kome sada počivam, ruke / Okamenjene, da se nikad ne pomakne? /
Jer ovo je ljubav, i ovo volim. / A čak je i moj Bog ovde.“ 357 Jedan od najbizarnijih
aspekata njihove veze bio je to što su i Ketrin i Grejam poistovećivali seksualno i
religiozno iskustvo. Orgazam je podjednako bio i izraz poštovanja bogomdanoj prirodi
njihove ljubavi i fizički osećaj. Slava verskog zanosa odražavala se u njihovoj ljubavi, i
pretvarala seu blaženu erotiku.
Grejamova opsednutost željom da se oženi Ketrinom prouzrokovala je događaj koji
je promenio tok njihove ljubavne priče, posle čega se veza s mukom održavala. U
proleće 1950, Grejam je ubedio Ketrin da kaže Hariju da ga napušta. Žalosni događaj je
kasnije opisao u pismu Ketrininoj sestri, Bonte. Počelo je tako što se Ketrin naljutila na
Harija. Onda su ona, Hari i Grejam seli i razgovarali o Ketrininim živcima. Naposletku,
na Ketrinin mig, Grejam je predočio Hariju da „ona ne može da se odluči između toga
da istupi iz braka s njim i stupi u brak sa mnom. Svi smo bili veoma mimi i civilizovani,
ali te noći niko nije spavao duže od sat ili dva“.358
Hari oka nije sklopio. Tiho je plakao sve do jutra, a Ketrin nije mogla da podnese
njegovu bol. Posle toga bilo je jasno da ga nikada neće napustiti. Stvari su se nepovratno
izmenile. Grejam je pokazao da je opasan čovek, a ne samo još jedan od Ketrininih
ljubavnika. Hari je ubuduće ograničio vreme koje je Ketrin mogla da provede s njim.
Posle toga, ona je Grejamu sebe podavala u štedljivim parčićima – veče ovde i dan onde
između nedelja, a ponekad i čitavih meseci razdvojenosti.
Grejam je žestoko patio i u pismima voljenoj Katrin izlivao je svoj gnev, ljubomoru
i osećanje beznadežnosti, isto kao i ljubav i obnovljenu zakletvu na vernost. Olakšanje je
nalazio u njihovim tajnim šiframa – „sendviči s lukom“ označavali su ljubav ili seks, a
pojedina slova predstavljala su cele reči, na primer „v t k“ i „ž d t t“ umesto „volim te
Ketrin“ i „želim da te tucam“. Poklanjao joj je dnevnike u kojima je za svaki pojedini
dan ispisivao posebno odabrane citate.
Znatan deo vremena, nasamo kao i u prepisci s Ketrin, Grejam je takođe posvetio
ispitivanju religioznih implikacija svoje preljubničke ljubavi prema njoj. Obično je
357Ibid., 279.
358Ibid., 327.
izvodio utešne zaključke, usredsređujući se na božansku prirodu telesne ljubavi. Pošto
ona i Hari nisu upražnjavali takvu ljubav, Grejam je smatrao da oni nisu istinski venčani
u očima Crkve. Isto je važilo i za njega i Vivijen. Čak je na svoju ljubav prema Ketrin
projektovao neku vrstu svetačke aure. „Neki od nas osećaju se jedino pozvanim da vole
drugo ljudsko biće“, molio se svetoj Terezi od Isusa, svojoj omiljenoj svetici. „Molim ti
se da moj poziv ne bude uzalud.“359 Još više zaprepašćuje to što je izjavio da je Ketrin
„Ljubavnička svetica kojoj se molim“.360
Grejam je smišljao razne vrste scenarija u kojima bi se on i Ketrin ili venčali ili
živeli zajedno u vanbračnom blaženstvu, razrešeni greha u očima Crkve. Zaklinjao se na
večnu ljubav, obećavao veliki i trajan udeo u finansijama i koliko god hoće vremena da
provodi sa decom. Mogla je i da švrlja s vremena na vremc, jer nikakav „pripiti krelac“
neće ga naterati da je ostavi. Ali ništa što je Grejam govorio ili obećavao nije moglo da
poljulja Ketrininu odluku da ostane žena Harija Volstona.
Ketrin je još više od Grejama bila zaokupljena pitanjima katoličke vere i teologije.
Svi koji su je posećivali u njenom domu primetili su da se nanjenom noćnom stočiću
nalaze hrpe teoloških knjiga. Izuzetno je sporo čitala, ali ih je gutala odlučno i, kako su
smatrali neki gosti, razmetljivo. Po svemu sudeći, veštije je vodila diskusije nego što je
čitala knjige, a ko je bolji za razgovor od sveštenika? Ketrin je, zapravo, izgledala
najsrećnija u društvu sveštenika i negovala je poznanstva i prijateljstva s njima. Takođe
je zavodila one koji su se dali zavesti, a mnogi jesu. A još je bolje bilo to što, iz Harijeve
perspektive, a nesumnjivo i iz njene, sveštenici nisu želeli da joj iz korena promene život
i ožene se njome.
Ketrin se upuštala u veze i sa svetovnim ljudima. Obnovila je vezu sa
Amerikancem Louelom Vajkerom i to je saopštila Grejamu, čime je izazvala provalu
gnevnih i paćeničkih pisama. Kada su ona i Grejam zajedno išli na odmor, sve su se
češće ogorčeno svađali zbog „privremenog otrova“ njene poslednje ljubavne veze, i
Grejamove propratne „gorčine i želje da je povredi“. 361 Idilični sastanci u vili Rozario,
sada skraćeni po Harijevoj naredbi, najviše su nalikovali kućnom, porodičnom životu,
koji je za njih dvoje bio neostvariv. Ketrin je uređivala kuću dok je Grejam pisao, a u
slobodno vreme družili su se s lokalnim stanovnicima i posećivali prijatelje.
Grejam je takođe podsticao Ketrin da i sama napiše roman. Prihvatila je izazov, i na
svoj način marljivo radila na tome, mada nije sačuvan nikakav trag o postojanju tog
romana. Ostaje nam samo da pretpostavljamo da mora da je bila zbunjena ili razočarana
što nije uspela, ona koja je bila muza svom izvanrednom piscu ljubavniku.362
Do 1950, pitanje braka preraslo je u kancerogenu izraslinu na njihovoj ljubavnoj
priči. Grejam nije mogao da se pomiri s tim da će Ketrin ostati s Harijem. Svađali su se
zbog toga, često i gorko. Hari je kupio veličanstvenu kuću i imanje, Njutn hol. Grejam je

359Ibid., 329.
360Ibid., 324.
361Cash, 185.
362Sačuvano je nešto od Ketrininih pisama i dnevnika, ali glavnina podataka o njoj nalazi se u pismima
Grejama Grina i drugih, sećanjima prijatelja, opet najčešće njegovim, i nekolicine članova njene porodice.
znao da ako se Ketrin tamo useli, nikad neće hteti da se liši te udobnosti i pređe da živi s
njim. Za nekoga sa njenim materijalističkim merilima i ljubavlju prema raskoši, Njutn
Hol bio je očaravajući: dvadeset i osam spavaćih soba, osam kupatila, šest primaćih
soba, štale, garaža i kuća za poslugu. Da li je Ketrin mogla da odoli tim čarima?
Nije, i pre nego što se i uselila 2. decembra 1950, oduševljeno se bacila na
uređivanje, trošeći nemilice. Kako, pitala je Grejama uverena u ispravnost svog
postupka, da napusti porodicu i započne novi život s njim? Usledile su žestoke svađe,
tokom kojih je Grejam izricao uvredljive optužbe – mrzeo ju je, mrzeo je njene
prijatelje, mrzeo je njene vrednosti, bila je sebična i samoživa, bila je lažljivica. Posle
toga, kada bi ga obuzelo kajanje, žalio je zbog svog ponašanja, povlačio je svoje opore
reči i priznavao da se plaši da će uništiti i ono što je preostalo od njihove ljubavi.
Jednom prilikom Grejam je ugovorio da se Ketrin sastane sa njegovim bratom
Rejmondom, doktorom medicine, koji će pokušati da sa kliničkom objektivnošću
uspostavi dijagnozu prirode njihove veze. Rejmond je zaključio da Ketrin nikada neće
napustiti Harija; da veruje da bi joj život bio mnogo mirniji i bez trzavica ako raskine sa
Grejamom, mada se oseća dužnom da to ne učini; kao i da je verovatno velika lažljivica.
Rejmondovi nalazi su Grejamu zvučali potpuno suvislo, ali ljubav prema Ketrin
prevazilazila je zdrav razum i bila mu je očajnički potrebna da stvori onu vrstu divljeg
mira koji ga je nadahnjivao da piše velike romane. On nije mogao da prekine s njom, a
Ketrin nije bila dovoljno odlučna da raskine s njim.
Grejam se još više trudio da je zadrži. Kupio joj je kartijeov prsten večne ljubavi i
dao da se ugravira „K. i G.“ Otišao je čak i dalje, te je priredio ceremoniju, sasvim nalik
na svadbenu, na kojoj su razmenili bračne zavete tokom mise u Tanbridž Velsu.
Godinama kasnije Grejam se sećao ovog „venčanja“, a Ketrin je do kraja života nosila
svoj prsten.
Zaprepašćujuća neverstva bez sumnje su bila ključni sastojak njihove veze, jedan
od načina na koje su se međusobno iskušavali i ispitivali granice izdržljivosti.
Naposletku, nisu uspeli da održe snagu ljubavi. Nikada nisu prestali da se vole, ali
Grejam više nije bio Ketrinin glavni ljubavnik niti je ona više bila njegova. Nije prestala
da u njega bude zaljubljena, već su njena osećanja prema njemu izbledela jer je zavolela
i druge muškarce.
Četiri godine od početka veze, Ketrin i Grejam su grčevito nastojali da iskristališu
svoj odnos i delimično ožive minulu radost. Da bi bolje sagledao situaciju, Grejam se
privremeno sklonio u Indokinu. Tamo je za Ketrin napisao tužnu pesmu „Posle četiri
godine“, koja se završava stihovima, „Pokušah da pribegnem lukavstvu / zaborava, ali ti
si svuda oko mene“363
Objavljivanje romana Kraj jedne ljubavne priče septembra 1951. godine, koji je
sadržao mnoge paralele sa Ketrininom i Grejamovom vezom, izazvalo je krizu. Hari se
razljutio što je Grejam sve obelodanio i ponizio ga. Brinuo se i da bi zbog te knjige
mogao izgubiti titulu lorda za koju se pripremao, pa je zabranio Ketrin da se viđa sa

363Cash, 250.
Grejamom sve do aprila 1952. (Zabrana se nije odnosila na druge ljubavnike, koji nisu
pisali knjige o njoj niti želeli da se ožene njome.)
Iz sasvim drugih razloga Ketrin je odlučila da ona i Grejam više ne treba da imaju
seksualnih kontakata. Hari nije imao ništa s tom odlukom, ali njen najnoviji ljubavnik,
otac Tomas Gilbi, jeste. Otac Tomas je ubedio Ketrin da su godine koje je provela sa
Grejamom san iz kojeg sada mora da se probudi i nastavi život kao katolikinja koja je
supruga i majka. Ne mora sasvim prekinuti kontakt s njim. Samo treba da se suzdržava
od seksa.
Ketrinina sestra Bonte posetila je Njutn Hol i svome mužu prenela da otac Tomas
praktično živi tamo i, dodala je Bonte s neodobravanjem, kada je Hari odsutan, izigrava
glavu porodice.

Ne samo da se krajnje posesivno ponaša prema Bobs (Ketrinin nadimak iz detinjstva),

već je krajnje posesivan i u seksualnom smislu, ona ima oči samo za njega i ne vidi ništa
drugo niti ikoga drugog…. Njegovo ponašanje nije dostojanstveno, i prikriva brutalnost.
Svesni ste da poseduje i telo i dušu sirote Bobs, i da želi da to svi vide.364

Grejam Grin imao je opakog suparnika.

No, ni otac Tomas nije uspeo da je izleči od potrebe za muškarcima niti da je
strašnim pričama navede na monogamiju. Sklonost promiskuitetu bila je suviše duboko
usađena, a seksualno osvajanje muškaraca i izazov da ih navede da se zaljube u nju
suviše moćni da bi ih se odrekla. A na svoj način, još je volela Grejama.
Godinama su preuređivali vezu koja se održala uprkos konkurenciji veza sa strane,
poput Ketrinine sa ocem Tomasom i Grejamove sa švedskom glumicom Anitom Bjork,
udovicom. Posle 1951, Ketrin i Grejam su se viđali na kašičicu, poneko kratko
putovanje, tajni sastanak, pismo, telegram, telefonski poziv. Tokom jedne posete Rimu
1955, pokušala je da raskine, a Grejamu je trebala „cela noć i celo jutro“ da je odgovori.
Sledeće godine, za vreme jednog od ne tako čestih vođenja ljubavi Ketrin je promrmljala
da bi „nekako“ volela da se njihova veza završi, i da čak i ako bi Vivijen i Hari umrli,
ona se ne bi udala za njega.
Uprkos tome, kada bi Grejam inicirao raskid, ona je bila nesrećna. Kad se vratio sa
putovanja sa jednom Vijetnamkom, koju je njegov prijatelj opisao kao „predivno
stvorenjce“, Ketrin je prijatelju rekla da bi učinila sve da joj se Grejam vrati. 365 Kada joj
se Grejam zaista vratio, ona nije imala ni volje ni želje da održava žestoku ljubavnu vezu
za kojom je on žudeo, niti da ga odvrati od ozbiljnih veza sa drugim ženama. Za razliku
od mnogih drugih ljubavnica, Ketrin Volston nije želela da se uda za ljubavnika koji se
potpisivao sa „Tvoj muž“, i koji se nadao, više od jedne decenije, da će ona jednoga
dana postati njegova žena.

364Ibid., 361.
365Ibid., 256.
 Tako je bar govorio, u pismima, telefonskim pozivima, pa čak i u nacrtima
dokumenata u kojima je obećavao da ćc Ketrin dobiti veliki deo njegovog prihoda i
druge pogodnosti. Ali druga žena, mlada slikarka iz Australije, Džoslin Rikards, koja je
1953. sa Grejamom kratko bila u vezi, posle koje je usledilo doživotno prijateljstvo,
iznosi da je „on očajnički pokušavao da je se otrese, prvo sa mnom, a zatim sa Anitom
Bjork“.366 Dok je opsednuto jurio za Ketrin i nudio joj brak, Grejam je istovremeno
razgovarao o braku sa Džoslin.
A kako je Ketrin, žena koja se, po rečima Brajana Vormalda, jednog od njenih
ljubavnika, uglavnom odlikovala „zapanjujućom“ lepotom, društvenom harizmom i
muževljevim položajem i bogatstvom, doživljavala uzajamnu ljubav sa čovekom poput
Grejama Grina, koji je bio tako kompleksna i genijalna ličnost? Da li je i ona, poput
prosečnog čitaoca, bila zadivljena time što ju je ljubavlju mučeni Grejam nazivao
srodnom dušom koja mu je pomogla da napiše neka od najboljih dela i što ju je
neprestano molio da se uda za njega? Odgovor je prilično jasan. Ketrin je poštovala
Grejamov umetnički talenat i bila je polaskana što je svojim prisustvom, zapravo samim
svojim postojanjem, doprinela tome da on spozna svoj dar. No, iscrpljivali su je njegova
ćudljivost i ljutiti očaj koji su ga dovodili do jarosti. Kada je pokazivao nežnost i ljubav,
umeo je da bude i naporan i zahtevan, a uz to je ugrožavao njen brak kao nijedan drugi
ljubavnik. Na kraju je Ketrin shvatila da joj više odgovara da Grejama drži na
odstojanju, te se tek ponekad sastajala s njim nakon duge razdvojenosti, kada su
pokušavali, često preko volje, da ožive toplinu nekadašnje ljubavne buktinje.
Kako se Ketrin sve više udaljavala od Grejama, on se zaljubio u švedsku glumicu
Anitu Bjork, posle čega je deo vremena provodio u Londonu, a deo u Švedskoj. Ipak, i
kada je bio sa Anitom, koju je obožavao, Grejam je pisao Ketrin. podsećao je na
„venčanje“ u Tanbridž Velsu i preklinjao je da mu se vrati.
Avgusta 1958. Anita je raskinula s njim. Godinu dana kasnije Grejam je upoznao
ženu s kojoj će provesti narednih trideset i jednu godinu, i koju će na kraju izabrati
umesto Ketrin Volston. On i Ivon Kloeta, čiji je muž bio krotak kao i Ketrinin, započeli
su ljubavnu vezu juna 1960. godine. Prvi put su se posvađali kada je Grejam izjavio da
mora da otputuje iz Nice za London da bi Ketrin odveo na Pikasovu izložbu. Ivon se
nerado složila, ali ga je upozorila da mora da se odluči između nje i Ketrin.
Ivon je sačekala da Grejam i Ketrin, od 1961. Lejdi Volston, 367 prikoče i stignu do
trzavog kraja veze. Ketrin je bila potresena kada je saznala da Grejam odvodi Ivon u
Rozario, nekadašnje njihovo specijalno mesto. Što je bilo još gore, avgusta 1963, doveo
je Ivon u London i javno je predstavio kao svoju novu ljubavnicu. Nakon šesnaest
izvanrednih i napornih godina, Ketrin Volston je trajno zamenjena. Kada joj je Grejam
predložio da se upozna s njegovom novom ljubavnicom, Ketrin je odbila.
Do sredine šezdesetih, alkohol i preko četiri decenije pijenja i pušenja uzimali su
vidan danak. Ketrin je postala alkoholičarka koja u džepovima skriva boce viskija, a ni
zdravlje je više nije služilo. Muškarci se više nisu okretali za njom i izgubila je
366Ibid., 268.
367Hari je 1961. dobio zvanje viteza.
magnetsku privlačnost, mada se i dalje pominjalo da je ona bila uzor za junakinju iz
Kraja jedne ljubavne priče.
Ketrinino propadanje poklopilo se s krajem veze sa Grejamom Grinom, mada ga je
ubrzala nezgoda na dablinskom aerodromu, kada je pala i polomila kuk. Posle brojnih
neuspešnih operacija, počela je da pati od hroničnih bolova koje je ublažavala viskijem.
Stanje joj se pogoršavalo sve dok nije završila u invalidskim kolicima.
Maja 1978, nekoliko meseci pre nego što je u šezdeset i drugoj godini umrla,
Ketrin je Grejamu napisala nežno i pomalo setno pismo. S tugom je primetila da se on
sprema na put na Kapri – nije pomenula da i Ivon ide s njim – gde su njih dvoje često
odlazili. „Toliko sam tamo bila srećna s tobom da nikada neću zaboraviti to vreme od
trenutka kad smo se prvi put ušetali kroz kapiju“, pisala je. 368 U ostatku pisma oživljava
druga radosna sećanja – kako su igrali skrebl na krovu vile Rozario, ronili, pušili
opijum. „Nikada u životu nisam imala nekoga kao što si ti i hvala ti mnogo“, završava
Ketrin. Ponovo ga je videla, nakratko. Nedugo pred smrt, 7. septembra 1978, blago je
odbila njegovu posetu. Bila je teško obolela od raka, a želela je da je pamti kakva je bila
onih davnih srećnih dana.
Posle Ketrinine smrti, u pismu čoveku koji je toliko dugo želeo da se oženi
njegovom suprugom, Hari Volston je napisao: „Ko može iskreno da kaže da je proživeo
život, a da nikome nije naneo bol? A ti si donosio i radost…. Ali ti si Ketrin podario
nešto (ne znam šta) što joj niko drugi nije dao.“369 Neodređeni dar koji Hari nije mogao
da definiše obuhvatao je mnogo toga, osim ostalog i strast i erotsku ljubav. Ali njegova
najpostojanija odlika mora da je bilo zadovoljstvo što je ona lično bila muza koja je
nadahnula svog ljubavnika da stvori neka od najlepših književnih dela na engleskom
jeziku.

Džojs Mejnard370

Iscereni muškobanjasti devojčurak na naslovnoj strani Njujork tajms magazina od

23. aprila 1972. u najmanju ruku nije izgledao kao neko ko će uskoro postati ljubavnica
čuvenog pedesettrogodišnjeg pisca. Fotografija prikazuje mršavu vragolanku ravnih
grudi, u izlizanim farmericama i džemperu sa okruglim izrezom, što se jednom rukom
drži za nožne prste u patikama, a drugom, na kojoj je preveliki sat, podupire nakrivljenu

368McCrum, citirajući Ketrin Volston u pismu Grejamu Grinu, 18. maja 1978.
369Ibid., citirajući Ser Harija Volstona u pismu Grejamu Grinu, 18. septembra 1978, napisanom deset dana po
Ketrininoj smrti. Grin joj nije otišao na sahranu.
370Glavni izvori za ovaj odeljak su: Joyce Maynard, At Home in the World: A Memoir (New York: Picador,
1998); ”Joyce Maynard Interviews Joyce Maynard“, dostupno na
http://www.jovcemavnard.com/works/ahitw. html; Margaret A. Salinger, Dream Catcher: A Memoir (New
York: Washington Square Press, 2000), kao i nekoliko vebsajtova koji se bave Mejnardovom i njenom
vezom sa Selindžerom, uključujući i članak u časopisu Slate, iz pera njenog kolege s Jejla, Aleksa Bima,
„The Woman Who Mistook Herself for Something Interesting“, dostupan na http://slate.msn.com/ Features/
Mavnard/Mavnard.asp
glavu. No, bilo je to upečatljivo lice: duguljasto, čupave crne kose, sa nemirnim šiškama
koje su uokvirivale vedro nenašminkano lice, i krupnih očiju zamagljenih od umora koje
su direktno piljile u fotoaparat i blesavo se osmehivale.
Džojs Mejnard je izgledala detinjasto, ali majstorski je napisala članak „Osvrt na
život jedne osamnaestogodišnjakinje“, u kome rečito i živopisno analizira
nezadovoljstvo svoje generacije koja odrasta posle Vudstoka, gleda televiziju i sakuplja
Barbike. Ova oštroumna tinejdžerka izražavala je mišljenje o ljudskim pravima, politici,
Bitlsima, marihuani, emancipaciji žena, „neugodnosti devičanstva“ u dobu seksualne
revolucije. Kajala se što je dosta vremena u životu provela pred televizijom: „Da sam
svirala klavir sve one silne sate koje sam gledala televiziju… sada bih bila poznata
pijanistkinja. Situacione komedije natopile su me američkom kulturom. Posle godina
gledanja televizije izronila sam potpuno neupoznata sa francuskim muzejima,
italijanskom arhitekturom, engleskom književnošću…. Fasciniraju me vulgarnost i
banalnost.“371
A Džojs Mejnard, studentkinja prve godine na Jejlu, sa svoje je strane fascinirala
američke medije i javnost. Urednici časopisa nahrupili su na njena vrata, pljuštale su
ponude i ona je izbacila more članaka iz kojih je izbijala blazirana naivnost i neiscrpna
energija. Čitaoci su, izgleda, bili nezasiti. Pisala je za ugledne časopise i, što je bio
najveći uspeh, imala je svoju kolumnu u Njujork tajmsu.
Mnogi čitaoci su joj se direktno obraćali. Među pismima izdvajalo se jedno iz
gradića Komiš u Nju Hempšim. U pismu je stajalo upozorenje na zavodljive zamke
preuranjenog objavljivanja i savet da Džojs razvije svoj književni talenat koji će urednici
bez sumnje pokušati da iskoriste. Autor pisma, pisac čije je ime već imalo „kultni
značaj“, nalagao joj je da nikome ne govori o sadržaju pisma i potpisao se s „Dž. D.
Selindžer“. Bez obzira na to što je Džojs spadala u malobrojne studente na Jejlu koji
nisu pročitali Lovca u raži, niti bilo šta što je Selindžer napisao, znala je da je čuven po
tome što ne voli publicitet i bila je silno oduševljena što joj je pisao.
Usledila je prepiska. Tako je započela intenzivna devetomesečna veza, koja je
obojila Džojsin život i koja i danas odzvanja književnim svetom zahvaljujući knjizi
memoara iz 1998, Kod. kuće u svetu. Na samom početku, skoro svakodnevna razmena
pisama sa Džerijem, kako je Selindžer počeo da se potpisuje, uskoro je postala glavna
stvar u njenom životu. Dvoje spisatelja, zaljubljenih u reči, otpočeli su proces
međusobnog zavođenja.
Kakva je to tinejdžerka s takvim uspehom mogla razmenjivati pisma sa književnom
ikonom Dž. D. Selindžerom? Člankom iz Tajms magazina, Džojs Mejnard je već
pokazala da je dovoljno posebna da privuče Selindžerovu pažnju, dok je njena slika
pokrenula njegove emocije i polne žlezde. Bila je mlađa ćerka veoma talentovanih
roditelja. Fredela Bruzer bila je miljenica Jevreja koji su izbegli iz Rusije zbog progona i
naselili se u Kanadu, gde je ona osvojila Guvernerovu nagradu kao najbolja
maturantkinja, posle čega su usledili podvizi na univerzitetu krunisani doktoratom s

371Maynard, 360-361.
najvišom ocenom na Radklifu. (Njena disertacija obrađivala je pojam čednosti u
engleskoj književnosti.) Maks Mejnard, Fredelin dvadeset godina stariji muž, hrišćanin,
predavao je englesku književnost na Univerzitetu Nju Hempšir, slikao i crtao, i
prestravljivao (i ozlojeđivao) svoju porodicu povremenim alkoholičarskim ispadima.
Fredela i Maks bili su podjednako predani odgoju dece i imali su velike ambicije u
pogledu njihove budućnosti. I Džojs i njena starija sestra Rona bile su pobednice na
takmičenjima Skolastik magazina, a Rona je povećala ulog dobivši nagradu za svoju
pripovetku. Mada nije mnogo čitala, Džojs je svakodnevno pisala, beležila svoj život i
zapažanja u skladu s majčinim strogim primedbama da je sve to bitno. Ali možda zato
što je njen porodični život bio komplikovan, Džojsin uzor srećnog porodičnog života
bila je televizijska serija Otac zna najbolje.
Na leto pre upisa na Jejl, na koji su se već treću godinu upisivali studenti oba pola,
Džojs je bila anoreksična devojka od svega četrdeset kilograma, koja je pisala, vežbala i
radila prema strogom rasporedu i na dan jela po jednu jabuku i jedan kornet sladoleda.
Kada je počela školska godina, postala je studentkinja koja je iznad svega čeznula da
„pronađe nekoga ko će me spasiti od moje otuđenosti“. 372 Kada je Selindžer ušao u njen
život, činilo se da je on otelotvorenje svih njenih snova, „moj spasilac, moje
odredište“.373
Džojs i Džeri bili su moćan spoj. Ona je bila naivna, darovita, a pokretala ju je
ambicija i majčino viđenje da je svekoliko životno iskustvo žito za njen književni mlin.
Džeri je bio iskusan, dva puta oženjen i razveden, izvanredan čovek s legendarnom
željom da se skloni od očiju javnosti. Isto kao i ona, bio je poluJevrejin i, za razliku od
njenog oca, bio je najbolji otac svome sinu i ćerki. Takođe je (Džojs je to otkrila
godinama kasnije) imao sklonost prema veoma mladim ženama detinjeg izgleda, koje bi
nakratko mogle oličavati njegovu neverovatno uspešnu ali fiktivnu Fibi Kolfild.
Za nekoliko nedelja Džeri je predložio da ga Džojs pozove telefonom, te su se
pozivi umnožili poput pisama, koja je potpisivao sa „Voli te“. Mada je Džojs već
potpisala ugovor za knjigu i nekoliko važnih ugovora sa časopisima, razgovori sa
Džerijem bili su najvažniji. Džeri ju je pozvao da ga poseti u njegovoj kući. Zar je to
nije ni najmanje uznemirilo? Ne, seća se Džojs, nju ne. Bila je 1972. godina, piše ona, i
veza između starijeg muškarca i mlade žene – Frenka Sinatre i Mije Farou, Pjera Tridoa
i Margaret Sinkler – nije bila ništa posebno. Ali ovo zapažanje iskrivljuje istinu, s
obzirom na to kako su se savremenici ispitivački postavljali prema tim nesrećnim
vezama. (Selindžerova ćerka, Pegi, jedva dve godine mlađa od očeve nove ljubavnice,
takođe je s podozrenjem gledala na to što je Džojs toliko mlada. „Bilo je tako čudno…
to je tata čekao sve ovo vreme?… ovu bizarnu sestricu, na neki način?“ napisala je u
autobiografskim memoarima.374)
Fredela Mejnard se, međutim, radovala, jer je njena ćerka u vezi s tako slavnim
čovekom, bez obzira na to što je on imao pedeset i tri, ona sama četrdeset i devet, a
372Ibid., 54.
373Ibid., 54.
374Salinger, 360.
Džojs osamnaest godina. Umesto da deli upozorenja, izražava sumnje ili postavlja
ultimatume, što bi učinili mnogi roditelji, Fredela se bacila na šivenje, i bila pžojsin
saučesnik u planu da se pred Selindžerom pojavi kao androgina mala mršavica.
Selindžer, izuzetno visok, suvonjav i privlačan, reagovao je na taj mig, i uskoro mu je
postala ljubavnica.
Selindžerov život bio je strogo jednostavan kao i njegova pojava. Proučavao je,
primenjivao i preporučivao homeopatiju. Oskudno se hranio, uglavnom svežim voćem,
povrćem i orasima, a pažljivo je spremao jagnjeće paštetice. Nije podnosio sladoled, čiji
je Džojs bila tajni ovisnik. Posle nekoliko sati poljubio je Džojs, a onda zapazio: „Znaš
previše za svoje godine. Ili je to, ili ja znam premalo za svoje godine.“375
Posle ove emocijama nabijene posete, Džojs se vratila svom radnom angažmanu za
to leto, pisala uredničke kolumne za Njujork tajms, i živela kao kućepaziteljka u
luksuznoj zgradi u bloku Cental Park Vest. No, umesto da se usredsredi na posao, ona je
bila opsednuta pisanjem Džeriju, „koji se uselio u moju glavu“.376 Ubrzo ju je naterao da
ponovo dođe u Nju Hampšir i strpao je u svoj krevet.
Prvi pokušaj seksa bio je neuspešan. Pedesettrogodišnji Selindžer je svojoj
osamnaestogodišnjoj ljubljenoj svukao haljinu preko glave, a pamučne gaćice niz
izgladnelo telo. Nije nosila grudnjak, jer nije imala grudi koje bi ga popunile. Džeri je
iskliznuo iz farmerica i donjeg veša. Nije pominjao zaštitu, a Džojs to nije ni palo na
pamet. Na pameti joj je bilo da je on prvi muškarac kojeg vidi golog.
Volim te, rekao joj je Džeri. Džojs je ponovila njegove reči, i osećala da je doživela
otkrovenje i da je „Spasena. Oslobođena, izbavljena, prosvetljena, dotaknuta božanskom
rukom“.377 Ali otkrovenju je bio kraj kada je Džeri pokušao da prodre u nju, a njeni
zgrčeni vaginalni mišići, kao tvrđava, odbijali nadiranje njegovog penisa. Džojs se
rasplakala. Džeri nije pokušao da na silu prodre u nju, već je obukao bademantil,
izmasirao Džojs da bi je prošla glavobolja koju je u međuvremenu dobila, a zatim joj
ponudio na pari kuvane tikvice sa soja sosom i čašu hladne vode.
Džojsina radost pretvorila se u sramotu, ali Džeri je bio pažljiv prema njoj i tešio je
da će konsultovati svoju homeopatsku literaturu i potražiti rešenje za njene simptome.
Sledećeg dana, međutim, kada su se razodenuli i pokušali ponovo, desilo se isto. „U
redu je“, rekao je Džeri. „Pomoći ću ti da rešiš svoj problem.“ A nekoliko dana kasnije,
„Nisam mogao smisliti lik devojke koju bih voleo više nego tebe.“378
Neuobičajena veza se zahuktavala. Oduševljeno je govorio o Džojsinim esejima i
člancima, i o Grožđicama i bademima, memoarima njene majke o detinjstvu jevrejske
devojčice u nejevrejskim kanadskim prerijama. Ali kada je izrazio duboku zabrinutost
što se primiče Džojsin povratak na drugu godinu studija na Jejlu, naslućivala je i
pokušala da potisne strah da bi on mogao vršiti pritisak na nju da se odrekne svog
utočišta, stančića u Nju Hejvenu.
375Maynard, 112.
376Ibid., 116.
377Maynard, 121.
378Ibid., 122-123.
 Pojavili su se prvi znaci da Džeri može biti zajedljiv i oštar prema Džojs kao i
prema drugima. Ponavljao joj je koliko voli njen um, ali kada su u Tajmsu izašla njena
dva urednička članka, podrugljivo je rekao: „Nije loše za devojku koja je odrasla u
radničkom kraju Kalamazua. Jedva da se primećuje da ti je maternji jezik litvanski.“ 379
Nipodaštavao je njen novinarski rad kao „histerično zabavno… ubistvo pisaćom
mašinom“ i upozorio je da bi mogla postati „nekakav prokleti ženski Truman Kapote,
što skače od jedne do druge isprazne scene“. 380 Optužio je kuću Dabldej, izdavača
memoara koje je Džojs pokušavala da završi, da je iskorištavaju jer je mlada. Nastavio je
potragu za similimumom, homeopatskim lekom koji bi izlečio neprohodnost njenih
genitalija i – kako je ona kasnije zaključila – promenio njenu ličnost.
Džojs, inteligentnu i ambicioznu za svoje godine, izjedao je osećaj krivice zbog
ličnih nedostataka koje joj je Džeri jasno nabrojao i bila je duboko zaljubljena u njega,
pa je odlučila da popusti pred združenim snagama njegovog genija i karaktera. Bila se
vratila u Nju Hejven na drugu godinu studija na Jejlu, ali dan nakon što joj je mušičavi
ljubavnik rekao da mu je drago što je našla vremena da ga uklopi u svoj pretrpani
raspored, predala se. „Dođi po mene“, rekla mu je preko telefona. „I bilo je vreme“,
odvratio je Selindžer.381
Tako je Džojs napustila studije i otišla da živi kod Selindžera kao njegova
ljubavnica, mada similimum još ne beše opustio njene genitalije. No, magija koju je
očekivala kada je žrtvovala obrazovanje, izgubivši time školarinu i stipendije, sve joj je
više izmicala. Za razliku od Fibi Kolfild, Džojs Mejnard bila je materijalista, nije mogla
da uguši želju za sjajem njujorškog literarnog života, gutala je časopise više nego knjige,
pekla hleb od banane dok Džeri nije podnosio da meša i tako kvari namirnice, a bila je i
neuredna dok je on voleo red i čistoću. Džeri je u svakom trenutku nalazio nešto za šta
bi je kritikovao.
Iako se veza pogoršavala, Džojs i Džeri su svaki dan provodili zajedno. Čitali su,
ona časopise Dan žena i Porodični krug, a on Lao Cea, Vivekanadu, Idriza Šaha. Pisali
su, on povučen u radnoj sobi, ispisivao je stranice koje joj nijednom nije pročitao pre
nego što bi ih zaključao u sef. Upražnjavali su jogu i meditaciju. U bašti su uzgajali
povrće koje je, uz zamrznuti grašak marke Birds Eye, bilo njihova glavna hrana. I svaki
dan su na televiziji gledali situacione komedije, a često i filmove. Subotom su plesali uz
dostojanstvene ritmove emisije Lorens Velkšou. Džeri je rešio svoju seksualnu frustraciju
tako što je Džojsinu ruku pritisnuo uz svoj penis i pokazao joj kako da ga dovede do
orgazma. „Suze mi teku niz lice“, seća se Džojs. „Ali ne prestajem. Sve dok ovo radim,
znam da će me voleti.“382
Džoj se nije dopadala samoj sebi. Ispunila je obaveze iz ugovora sa izdavačkom
kućom Dabldej i završila Pogled unazad, kratku knjigu (ili dugački esej) koja je trebalo
da bude njena životna priča, ali je iz nje izostavila ključne elemente: da joj je otac
379Ibid., 134.
380Ibid., 139.
381Ibid., 146.
382Ibid., 155.
alkoholičar, da pati od ozbiljne anoreksije, kao i to da je u vreme nastajanja priče
napustila koledž i pokušavala da zadovolji trideset i pet godina starijeg muškarca,
čuvenog pisca koji joj je govorio da je „prizemna, pohlepna i gladna uspeha“.383
Kada je objavljen Pogled unazad, Džerijevo ogorčenje je naraslo. Oštro je
kritikovao Džojs i zbog minimalnog izlaganja javnosti u interesu prodaje svojih knjiga.
Strah da bi mogla izazvati njegovo nezadovoljstvo, ili ga čak izgubiti, pokrenuo je
nekontrolisanu potrebu za hranom, koju je utaživala jedući krišom i protiv koje se borila
prisilno izazivajući povraćanje. Ugojila se i mrzela je sebe zbog toga.
Čitaocima Kodkuće u svetu bile su vidljive rane naznake raspadanja veze
DžojsDžeri. Ali Džojs, a verovatno i Džeri, uglavnom su ih ignorisali. Seksualna dilema
ostala je nerazrešena. Nisu se obradovali božićnim darovima koje su poklonili jedno
drugom. Džeri je iznenada opljuvao Fredeline Grožđice i bademe rekavši da je knjiga
„plitka i izveštačena“.384 Kada je novinar magazina Tajm došao do njegovog broja
telefona preko Džojsinog prijatelja, Džeri se razjario. „Ti jedno glupavo, glupavo
derište. Imaš li pojma koliko sam se umorio od tebe?“ urlao je.385 Džojs je mnogo
plakala i shvatila je da bi je jednog dana Džeri mogao omrznuti.
Poslednji čin veze odigrao se u Dejtona Biču, gde su otišli sa Džerijevo dvoje dece.
Nisu išli samo da bi se provodili. Džeri je želeo da ugledni lekar homeopatičar prepiše
lek za Džojsin „seksualni problem“. Umesto rešenja, Džojsin prvi pregled karlice doneo
joj je poniženje i otkrio da je s fiziološke strane sve u redu. Nije reagovala ni na
akupunkturu koja je usledila.
Kad su se vratili od lekara, Džeri je konstatovao smrt njihove ljubavne veze.
Izgledao je kao pravi starac kada joj je hladno i umorno rekao da više ne želi da se petlja
s decom. „Bolje da sada pođeš kući“, dodao je. „Treba da počistiš svoje stvari iz moje
kuće.“386 Dok je Džojs pokunjeno ulazila u aerodromski taksi, Džeri ju je opomenuo da
ne zaboravi da isključi grejanje i zaključa vrata kad napusti njegovu kuću. Pegi, sa
kojom je Džojs delila hotelsku sobu, nije znala ništa o drami koja se odigravala između
njenog oca i njegove mlade ljubavnice, osim da „se činilo kao da je nikad nije ni bilo“.387
Decenijama kasnije, Džojs je bila još prožeta bolom zbog rastanka. „Obraćam se
njemu da mi kaže šta da napišem, šta da mislim, šta da obučem, šta da čitam, šta da
jedem“, piše ona. „On mi govori ko sam i ko bi trebalo da budem. Sledeći dan ga više
nema.“388 Nije mogla da se pomiri s njegovom odlukom, tako naglom i tako
neopozivom. Zvala ga je i preklinjala da ponovo razmisli. Van sebe od bola, pisala mu je
svaki dan. Uzalud – bilo je zaista gotovo.
Džojs je kupila kućicu u šumovitoj oblasti Nju Hempšira i tamo živela sama.
Bulimija je uzimala maha, ali je Džojs uspevala da iskamči dovoljno novinarskih

383Ibid., 167.
384Ibid., 190.
385Ibid., 346.
386Ibid., 206.
387Salinger, 362.
388Maynard, 211.
zadataka da bi se izdržavala. Jednom je ubedila Džerija da je poseti, ali došao je sa
Metjuom i ostao svega nekoliko minuta. Kada su je znatiželjni reporteri zapitkivali o
životu sa Selindžerom, odbijala je da kaže i reč o tome, navodeći „svetu privatnost koju
zaslužuje jedan genije“.389 Tešilo ju je znanje da Selindžer nikada neće niti može voleti
drugu devojku kao što je voleo nju.
Godine su prolazile. Jedan nežni dečko razdevičio ju je relativno bezbolno.
Ispostavilo se da je Džojs Mejnard u seksualnom pogledu sasvim normalna. Njena
karijera je cvetala. Udala se i rodila troje dece. Napisala je roman, Mlada ljubav, o
mladoj ženi i njenom mnogo starijem ljubavniku. Džozef Heler i Rejmond Karver
pohvalili su roman. Veoma ponosna na svoje delo, Džojs je Selindžeru poslala jedan
primerak. On je smesta odgovorio, telefonom, i pogrdno knjigu nazvao „bednom,
jeftinom perverzarijom“, „smećem“ od kojeg ga spopada „groza i muka“.390 Utučena
Džojs je shvatila da nema nade da će se njen san o tome da provede popodne sa
Džerijem u kući u Komišu ikada obistiniti.
Džojs se, s gorčinom, razvela i preselila u Kaliforniju. U četrdeset i trećoj godini
života, dvadeset i pet godina nakon što je bila Selindžerova ljubavnica, najavila je svom
uredniku da je spremna da piše o njemu. Kasnije je otišla i korak dalje, te njegova pisma
prodala na Sadebijevoj aukciji.
Zašto je Džojs posle četvrt veka naglo odlučila da progovori? Razlozi su bili
složeni. Kao prvo, bila je šokirana saznanjem da nije bila jedina Selindžerova devojka,
da su mu se sviđale i druge mlade žene za kojima je, baš kao i za njom, jurio koristeći se
svojim moćnim perom. Kada je otkrila da se jednom od njih i oženio, zaključila je da ju
je Selindžer izneverio, te da ona više nije obavezna da ga štiti.
Drugi razlog je bio taj što je Džojs kao sredovečna žena bila u stanju da jasno uvidi
da je Selindžer koristio svoje spisateljsko umeće da psihološki manipuliše njome i
zavede je rečima. Shvatila je da je njome upravljao da bi zadovoljio svoje potrebe, čime
je zanemario svoju obavezu da joj pruži zaštitu, budući da je bila veoma mlada, svega
dve godine starija od njegove ćerke.
S ovakvim shvatanjem, Selindžerovo insistiranje da ona ne progovara o njihovoj
vezi Džojs više nije smatrala „dokazom čistote karaktera“ Nasuprot tome, „zahtev za
privatnošću… sada se činio kao plašt koji skriva čoveka svesnog činjenice da njegove
rabote, ako bi izašle na svetlost dana, ne bi stvarale povoljnu sliku o njemu“. 391
Poverovala je ne samo da ima puno pravo da ispriča svoju priču već i da bi
prećutkivanje bilo pogrešno.
Mnogi kritičari, međutim, nisu prihvatali Džojsina objašnjenja zbog čega je
odlučila da progovori. Novinar Aleks Bim, njen škloski drug sa Jejla, obavio je sa njom
intervju čim je saznao za njenu odluku, a zatim napisao nemilosrdan prikaz njihovog
razgovora. „Priča o Selindžeru je oduvek bila Džojsin književni adut, netaknuti muzejski
eksponat koji nije uključen u tekuću rasprodaju njenih životnih iskustava“, napisao je.
389Ibid., 223, gde Mejnard citira članak u časopisu Esquire koji citira nju.
390Ibid., 258.
391”Joyce Maynard Interviews Joyce Maynard“.
„No, kada sam je potražio malo pre nego što je smućkala svoju srceparajućupriču…
Džojs mi je rekla da užurbano radi na rukopisu o Selindžeru da bi ispunila ugovornu
obavezu sa Sent Martinsom. I žalila se da sporo napreduje.“392
Bimov prezir prethodio je nepovoljnoj reakciji kritičara na Kod kuće u svetu, kao i
Džojsinoj prodaji Selindžerovih pisama, čiji sadržaj po zakonu nije smela reprodukovati
iako je bila zakoniti vlasnik papira na kome su napisani. Džojs je osuđivana kao
osvetoljubiva rospija jer je obelodanila, kako su – pogrešno – isticali, banalne,
beznačajne pojedinosti veze sa Selindžerom, i jer je do tada zaštićenu ikonu izručila u
ruke javnosti.
Pre nego što je knjiga objavljena, Džojs se suočila sa Selindžerom, navodno da bi
se lično oprostila od njega. Bio je ogorčen i gnevan. „Napisala si isprazna, besmislena,
uvredljiva i trula naklapanja“, rekao joj je. „Živiš kao patetična, parazitska naklapača.“
Dodao je kipteći od besa. „Znao sam šta će od tebe ispasti. Ništa.“
Dok ju je Selindžer grdio, raspršili su se i poslednji tragovi čarolije koja je opčinila
Džojs pre toliko godina. Kao i on, bila se zaljubila u iluziju: ona u mudrog i nežnog oca,
on u prekrasnu devojčicu. Njena ljubav prema njemu bila je neka vrsta poštovanja i
samoprekorne strasti koju je smatrala darom i pobedom nad nepravednim kritičarima.
Njegova ljubav se izrodila iz pokušaja da fizički poseduje nekoga ko ga je prvobitno
podsetio na književne likove iz sopstvenih dela i da iskoristi Džojs kao prisutnu muzu za
svoje nove misteriozne stvaralačke poduhvate. Neko vreme ju je poredio, zapravo
smatrao boljom od književnih likova koji bi, ako bi nekim čudom oživeli, bili ravni njoj.
Kada su se njegove iluzije raspršile, Selindžer se nije libio da izbaci Džojs iz svog
života. Ona je poslušno otišla, ali dvadeset i pet godina posle izbacivanja, ona je u
njemu, in absentia, i dalje videla moćnu muzu čiji povoljan sud, ako ne i dozvolu, mora
dobiti da bi se izrazila.

392Intervju s Aleksom Bimom za Slate.

 DESETO POGLAVLJE

Ljubavnice ljudi iznad zakona

Mafijaške ženske

Ima mnogo vrsta gangstera, od kriminalaca koji poštuju isključivo zakone

podzemlja do vladara koji nameću sopstvene zakone. Ono što je zajedničko gangsterima
– kriminalcima ili državnicima – jeste kodeks ponašanja prema kome na rečima poštuju
društvene konvencije i običaje, ali ih krše kad im se prohte, i slično tome, pretvaraju se
da poštuju žene, ali ih u stvari degradiraju i srozavaju na nivo seksualnog objekta.
Neke žene, ipak, privlači sirova gangsterska snaga i bezobzirno nepoštovanje
zakona, nezaslužene privilegije i bogatstvo koji obično prate gangstere, uzbuđenje
prisnog poznanstva sa tim ljudima koji ne prezaju ni od čega. Dešava se da takve žene
postanu gangsterske ljubavnice i da pokušaju da žive svoje fantazije u stvarnom životu.

Virdžinija Hil393

Najpoznatija gangsterska ženska verovatno je bila Virdžinija Hil, ljubavnica

Bagzija Sigela, člana viših redova američko-jevrejske mafije, koji je najpoznatiji po
tome što je u kazina u Las Vegasu uveo kockanje u velike uloge. Virdžinija Hil je
decenijama bila uzor nadobudnim šiparicama koje su oponašale njen opasan i – u
njihovim očima – glamurozan način života. Ni Holivud nije odoleo Virdžinijinim čarima
u Bagziju, blokbasteru iz 1991. koji prikazuje Bagzijeve katastrofalne (ali vizionarske)
napore da Las Vegas iz jednog učmalog gradića preobrazi u veličanstvenu kockarsku i
zabavnu oazu usred pustinje Nevade. Buma veza sa Virdžinijom bila je sastavni deo
priče.

393Podaci o Virdžiniji Hil preuzeti su iz Andy Edmonds, Bugsy ’s Baby: The Secret Life of Mob Queen Virginia
Hill (Secaucus, N.J.: Birch Lane Press, 1993); Mark Gribben, ”Bugsy Siegel“, u The Crime Library,
dostupno na wysiwyg://l8/http:// www.crimelibrary.com/gangsters/bugsymain.htm.; Dean Jennings, We Only
KillEach Other: The Life and Bad Times of Bugsy Siegel (Englewood Cliffs: Prentice Hall, 1967); Georgia
Durante, The Company SheKeeps (Neshville: Celebrity Books, 1998), pružili su opšte informacije i analize
života mafijaške devojke.
 Stvarna Virdžinija bila je, u neku ruku, izokrenuta verzija Horacija Aldžera. 394
Rođena je 1916. u gradiću u Alabami kao sedmo od desetoro dece koju je razjareni otac
alkoholičar tukao i uglavnom propio sve što zaradi. Virdžinija, kojoj su dali nadimak
„Maca“ jer se plašila i povlačila poput mačeta, podnosila je najveći teret očevog
zlostavljanja. No, kada joj je bilo samo sedam godina suprotstavila mu se. Kada se
„pijana vucibatina“ zateturala prema njoj, dograbila je tiganj i tresnula ga njime. Osvetio
se tako što je isprebijao majku, ali nikad više nije podigao ruku na Virdžiniju.
Virdžinijina majka je najzad napustila muža i ispisala Virdžiniju iz osmog razreda
škole da bi joj pomagala. Virdžinija je obavljala razne slabo plaćene poslove, spremala
kuću i brinula se o mlađoj braći i sestrama. Ubrzo je zaključila da bi seks za novac bio
mnogo lakši i unosniji način da se dođe do para. Sa četrnaest, Maca je već stasala u
samopouzdanu, seksi i seksualno iskusnu bombu, besnu zbog ograničenja koja je
nametao život u Alabami u doba velike ekonomske krize i prohibicije i željnu glamura
metropole.
Odbacila je Njujork, koji je vrveo od imigranata i uličnih bandi. Čikago, gde su
postojali izgledi za posao na Međunarodnom sajmu napretka (1933-1934), izgledao je
privlačnije. Ali ono što je najviše privuklo Virdžiniju bile su ogromne mogućnosti za
prelepu ženu u gangsterskom svetu Ala Kaponea. Kapone je postao ozloglašen posle
masakra na dan svetog Valentina 1929. godine, čime je direktno dospeo na čelo čikaškog
podzemlja.
Sedamnaestogodišnja Virdžinija stigla je u Čikago u potrazi za uzbuđenjima,
novcem i lagodnim životom. Očeva brutalnost beše je očvrsnula i ubedila da
muškarcima ne treba verovati. Naoružana tim stavom bila je spremna za život jedne
gangsterske ženske.
Virdžinija se u Čikagu prvo zaposlila kao konobarica u San Karlo Italijan Vilidžu,
kompleksu skupih restorana koji je izgradio Kapone, a nadzirali gangsteri. Pre isteka
prve godine zapala je za oko Džoiju „Epu“ Epstajnu, u čijoj nadležnosti su bila klađenja
na čikaškim konjskim trkama. Bila je lepa, sto šezdeset i tri centimetra zanosnih oblina
sa dugom, bujnom kestenjastom kosom i prodornim sivim očima. Iako je stavljala
previše šminke, Epstajn je bio zadivljen njenom staloženošću i samopouzdanjem. Bila je
tu i Mimi Kapone, Alova snaha; sprijateljila se sa Virdžinijom i pozivala je na zabave.
Posle jedne celovečernje mafijaške zabave 12. juna 1934, Epstajn je Virdžiniju
uveo u svoje operacije pranja novca kao kurira i poverenika. Uputio ju je u zamršene
veštine vođenja knjiga i poslovanja sa Unutrašnjom upravom prihoda. Objasnio joj je
životno važna pravila gangsterskog društva, kupio joj dizajniranu odeću i uselio je u
otmen apartman uz tri hiljade dolara mesečnih primanja. Finansirao je njene raskošne
zabave koje su okupljale imućne Čikažane sa obe strane zakona, i podsticao je da spava
sa drugim gangsterima. On lično nije spavao s njom. Epstajn je verovatno bio prikriveni

394Horejšo Aldžer (1832-1899) bio je američki pisac i sveštenik. Autor je brojnih romana koji uglavnom govore
o dečacima koji se napornim radom bore da se izbave iz siromaštva, ali osim marljivog rada veliku ulogu
igra i neki izuzetno hrabar ili častan čin koji dečaka dovodi u kontakt sa bogatim starim gospodinom koji ga
uzima pod svoju zaštitu. – Prim. prev.
homoseksualac, a predstavljati Virdžiniju kao svoju glavnu žensku davalo mu je
značajan status i sprečavalo govorkanja o njegovoj polnoj orijentaciji.
Sa uzvišene pozicije Epstajnovog pomoćnika, Virdžinija je posmatrala šta podnose
mafijaške žene i nipodaštavala ih je kao „jebene glupave lutke“. Muževi su ih često
zlostavljali i tukli, i prikazivali svoje ljubavnice kao još jednu ukrasnu dranguliju.
„Doživela sam takva sranja od svog oca i pobegla od toga,“ rekla je Epstajnovom
prijatelju. „Zašto bih sebe opet dovela u taj položaj? Naročito ako ne moram?“ 395
Devetnaestogodišnja Virdžinija Hil upuštaće se u seksualne odnose samo iz interesa,
nikad iz ljubavi.
Do proslave dvadesetog rođendana, Virdžinija je već bila prisna sa najmoćnijim
čikaškim reketašima, i raspolagala sa dovoljno detaljnih podataka o zaverama i
ubistvima da ih je mogla uništiti. Znala je, međutim, da bi cena za obelodanjivanje bio
masovni pokolj, te je ćutala.
Virdžinija, međutim, nije bila poznata po diskreciji kada je o seksu reč. Spavala je
sa četom mafijaša. Na jednoj božićnoj zabavi je izjavila da će usta staviti tamo gde je
novac i na kolenima išla od jednog do drugog muškarca, otkopčavala im šliceve i vršila
felacio. Kada ju je jedna zgađena žena nazvala kurvom, Virdžinija ju je zgrabila za kosu,
ošamarila i povikala, „Ja najbolje pušim kurac u celom Čikagu, i imam dijamante koji to
dokazuju. Ne radim ništa što ti već nisi radila, a na tebi ne vidim dijamante.“ 396 Posle
ovog događaja dobila je titulu „Kraljice (čikaške) mafije“, i bila još više poštovana zbog
čvrstine i odvažnosti.
Sledeći muškarac kojeg je osvojila bio je Džoi Adonis, opaki njujorški mafijaš koji
je na istočnoj obali kontrolisao kockanje i ubirao reket od igre brojeva. Uz blagoslov
svojih čikaških kompanjona, koji su pregovarali o stvaranju saveza sa njujorškom
mafijom, preselila se u Njujork i ubrzo postala „Džoijeva cura“. Virdžinija i Džoi su sve
radili zajedno, i vodili ljubav i kršili zakon. Žestoko su se svađali i zgrtali ogromne sume
novca.
Jedno veče u baru sa Adonisom, upoznala je Bagzija Sigela, koji je odlučio da je
zavede i tako uvredi Adonisa, koga nije podnosio. Bagzi, jedan od okorelih gangstera,
bio je zgodan koliko je Virdžinija bila lepa, plavih očiju, sa jamicama na obrazima i
zalizane kose. Mada je bio tašt i samoživ, Bagzi je umeo da bude šarmantan i znalo se da
je odan prijateljima i saveznicima. Takođe je imao prgavu narav, i bio nezgodan prema
svojim curama i suparnicima iz podzemlja. Jedino njegova supruga i ljubav iz detinjstva,
Esta Krakover, nikad nije osetila njegove pesnice.
Bagzi Sigel bio je prvi muškarac koji je ulubio štitnik oko Virdžinijinog srca. Dan
posle susreta, proveli su noć zajedno i vodili ljubav, a Virdžinija je reagovala na njega i
srcem i telom. Ali nekoliko dana kasnije, Bagzi je poslat u Holivud da koordinira razne
kockarske operacije na Zapadnoj obali.
Virdžinija je ostala sama, a pošto se bez pitanja upustila u nepoželjnu vezu sa
Sigelom, Epstajn ju je kaznio tako što joj je smanjio primanja i obaveze. Virdžinija je
395Edmonds, 35.
396Ibid., 42.
pobesnela. Ubrzo se povukla u majčinu kuću u Džordžiji. Nije to više bila šupa iz koje je
pobegla pre pet godina. Ovo je bila impozantna kuća kupljena od novca koji je redovno
slala majci dok je živela na severu zemlje.
Virdžinija se odmarala, pomirila sa Epstajnom, kupovala majci najfinije pokućstvo,
odeću, vodila u otmene restorane i obasipala je nakitom. Zatim se sa mlađim bratom,
Čikom, zaputila u Meksiko da se još jednom izluduje pre povratka u Čikago.
Meksikanci su je privlačili i fascinirali je, a imala je i neutaživ seksualni apetit prema
njima.
Virdžinija i Čiko vratili su se Čikagu i reketašima. Kada je ponovo došla kući na
kratki odmor, Virdžinija se brzopleto udala za Ozguda Grifina, devetnaestogodišnjeg
fudbalera sa Univerziteta u Alabami. Posle šest meseci, tokom kojih je Virdžinija stalno
ostavljala muža kod kuće zbog čestih „poslovnih“ putovanja u Čikago, brak je poništen.
Sledeći za koga se udala bio je Meksikanac Migelito Karlos Gonsales Valdes,
vlasnik noćnog kluba, koji je želeo da emigrira u Sjedinjene Države. Valdes očigledno
nije imao pojma čime se ona bavi i očekivao je od nje da se ponaša kao prava supruga i
domaćica. Virdžinija ga je omrznula i ubrzo zatim razvela se i od njega.
Sa svojih dvadeset i pet, Virdžinija je već važila za najmoćnijeg i najpoverljivijeg
ženskog člana mafije, i imala je lak pristup vođama u Čikagu, Njujorku i Los Anđelesu.
U strukturi gangsterske moći bila je uticajna koliko i mnogi muškarci, čime se nijedna
njihova ženska nije mogla pohvaliti.
Takav joj je bio status u proleće 1939. kada su se ona i Bagzi ponovo sreli na
zabavi u kući glumca Džordža Rafta. Virdžinija je preuzela inicijativu i njih dvoje su
ostatak vikenda proveli u krevetu. Od tada su postali nerazdvojni kao i njihovi lopovski
prsti, mešali seks i posao, kretali se u društvu filmskih zvezda – Garija Kupera, Klarka
Gejbla, Kerija Granta – koje su se rado družile sa ovim glamuroznim i skandaloznim
parom dubokih džepova.
Bagzi je, u stvari, toliko rasipao novac da je uvek bio švorc. Ženske koje je imao
pre Virdžinije morale su same da se izdržavaju, a često i njega. Ali ona je bila drugačija i
posebna, velika ljubav njegovog života. Bagzi je kupio i renovirao otmenu kuću i
Virdžiniji je uručio jedan od dva zlatna ključa. Čak i u rastrošnom, prenabudženom
Tinseltaunu, Virdžinija i Bagzi su više nego iko bacali novac na bakšiše i poklone, i na
sebe. Kuća im je bila raskošno opremljena. Od njihove garderobe zastajao je dah –
Virdžinija je imala preko stotinu pari cipela, dizajniranih večernjih haljina, kašmirskih
džempera i tuce bundi. Uvek je vozila novi kadilak. A stotine dolara mesečno odvajala je
za svoju majku.
No, uprkos prisnosti, Virdžinija i „Bejbi plave oči“ – nadimak koji je ona volela jer
ga je on mrzeo – varali su jedno drugo. Virdžinija nije mogla da odoli Meksikancima,
bivšim ljubavnicima, pa ni Džordžu Raftu, zajedničkom prijatelju. Bagzi se zakleo da će
ubiti svakog s kim bude spavala, ali je nikad nije uhvatio na delu. Za divno čudo, nisu to
uspeli ni sveprisutni novinari, mada su joj uvek bili za petama i nizali neverovatne priče
o ženskoj Bagzija Sigela.
 Pet burnih godina Virdžinija je bila Bagzijeva ženska. S njim joj je bilo najbolje u
krevetu. Izbijale su i tuče, a kada bi je Bagzi izmlatio kao nekada njen otac, Virdžinija je
uzvraćala udarce. Posle bi povrede skrivala debelim slojem šminke, isto kao i Bagzi.
Njegova preka narav, međutim, kao i ljubomora i (opravdana) sumnjičavost, neprekidno
pozajmljivanje novca koji nikad nije vraćao i nepristajanje da se razvede od supruge i
oženi njome polako su poljuljali Virdžinijinu ljubav i predanost.
Posle jedne žestoke svađe zbog toga što je on uporno odbijao da se razvede od Este,
Bagzi je tukao Virdžiniju dok nije izgubila svest, a onda je bacio na krevet i silovao.
Nakon nekog vremena, pozvao ju je da se preseli s njim u Las Vegas. Podmitio je vlasti
tamo i planirao da sagradi luksuzni hotel i kazino pod imenom Flamingo, kako je zvao
Virdžiniju od milošte. Rekavši da mu nikad neće oprostiti silovanje, Virdžinija se
nasmejala i odletela za Njujork, gde je obnovila intenzivnu seksualnu vezu sa Džoijem
Adonisom. Takođe je suparničkim mafijaškim vođama otkrila detalje o Bagzijevim
aktivnostima.
Bagzi nije odustajao od udvaranja. Virdžinija je retko posećivala Las Vegas, ali
sretali su se kad bi ona dolazila u Los Anđeles, gde ju je zabavljao pričama o gradnji
koja je izmicala kontroli i basnoslovno ga koštala, kao i o tome kako je pokrao novac
(oko dva miliona dolara) koji su drugi gangsteri uložili u projekat. Virdžinija je beležila
svaku pojedinost i sve prenela Bagzijevim zabrinutim gangsterskim kolegama.
Otvaranje Flaminga proteklo je izuzetno loše. Nekoliko nedelja pre toga Virdžinija
se uselila u hotel, jer ga je smatrala spomenikom podignutim u njenu čast. Opijala se sa
Bagzijem i besomučno svađala. Posle toga se potpuno povukla iz Las Vegasa i
Flaminga, i razbesnela bi se kada bi ih neko pomenuo. Tokom jednog sastanka s njim u
Los Anđelesu ispsovala ga je i nazvala „bednim gubitnikom, jebenim kretenom koji je
napunio džepove svim svojim prijateljima, a njemu nije ostalo ni za taksi.“ 397 Iz osvete,
Bagzi ju je ponovo pretukao i silovao.
Za to vreme, iako je Flamingo polako postajao profitabilan, Bagzijevi saradnici
smatrali su ga suviše nepouzdanim i maja 1947, odlučili su da ga uklone. Mada je
Virdžinija sarađivala sa njima, i dalje je bila snažno vezana za Bagzija i često izgledala
neuravnoteženo, gutala tablete za spavanje u vidnim pokušajima da se ubije. Zbog toga
su Bagzijeve ubice ozbiljno razmišljale da se i nje otarase. Spasilo ju je uplitanje Džoija
Adonisa.
Sredinom juna, Epstajn je telefonirao Virdžiniji i rekao joj na napusti Los Anđeles.
Dan nakon njenog odlaska, 20. juna, dok je Bagzi Sigel zavaljen na sofi čitao Los
Anđeles tajms, upali su njegovi mafijaški „prijatelji“ i izrešetali ga. „Insekt je ubijen“,
izvestio je Džoi Adonis u Njujorku.398
Iz Pariza, gde se spetljala sa bogatim dvadesetjednogodišnjim Francuzom,
Virdžinija je dala intervju Tajmsu. „Ben, tako sam ga stalno zvala, bio je tako dobar“,

397Ibid., 138.
398Ibid., 145.
plakala je. „Ne mogu da zamislim ko ga je ubio ili zašto.“ 399 Ubrzo posle toga, uzela je
još jednu prekomernu dozu tableta za spavanje i smeštena je u bolnicu.
Pošto se vratila u Sjedinjene Države, potresena Virdžinija se sa bratom sakrila na
Floridu, pokušavajući da izbegne novinare koji su nastojali da je povežu sa Bagzijevim
ubistvom. Još jednom je pokušala samoubistvo, četvrti put u četiri meseca. Kako je
zapadala u sve dublju depresiju, tako je sve više pila, besnela i nije znala šta radi. Džoi
Epstajn joj je i dalje pomagao, jer se plašio senzacionalnih mafijaških tajni skrivenih u
njenom dnevniku.
Februara 1950, Virdžinija se zaljubila i udala za austrijskog instruktora skijanja,
Hansa Hauzera, za kojeg se sumnjalo da je bio pristalica nacista. Devet meseci kasnije
rodio im se sin Petar. Godine 1951, pozvana je da svedoči pred Kifoverovom komisijom
za organizovani kriminal. Pojavila se jer je morala, ali je lagala, davala pogrešne
informacije, i poricala da je ikad bila uključena u organizovani kriminal. Štitila je Džoija
Epstajna i tvrdila da njen ogromni imetak potiče od darova velikodušnih ljubavnika.
Virdžinija se nije izvukla bez posledica. Ministarstvo finansija joj je pretilo zbog
utaje poreza, pa je bila prinuđena da proda kuću, nameštaj, deo nakita koji nije uspela da
prokrijumčari kod prijatelja u Meksiko, kao i odeću, zajedno sa 144 para cipela. Kasnije
je sa austrijskim pasošem otputovala u Meksiko i zaklela se da se više nikad neće vratiti
u Sjedinjene Države „đa me progone oni pacovi iz Vašingtona. Oni su pravi gangsteri na
ovom svetu, i nisam osoba koja oprašta ljudima koji me povrede“.400
„Pacovi iz Vašingtona“ je nisu ostavljali na miru. Dok je živela sa Hauzerom u
Evropi, Virdžinija je 1954. optužena za utaju 80.180 dolara poreza na prihod. Svuda su
visile njene poternice, a bila je prokazana i u Evropi.
Tokom godina Virdžinijino stanje se pogoršavalo. Rastavila se od Hauzera i sa
sinom Petrom preselila u skromni pansion u Salcburgu. Razmišljajući o svom
nekadašnjem životu mafijaške ljubavnice, ogorčeno je rekla Dinu Dženingsu, koji je
pisao o Bagziju Sigelu, „Poznajem stotine žena u Americi koje su izdržavali muškarci.
Zašto one ne plaćaju porez? Ako mene hoće da strpaju u zatvor zbog toga, zašto onda ne
zatvore i njih?“401
Siromašna i nesrećna u Evropi, gde ju je izdržavao petnaestogodišnji sin Petar,
Virdžinija je 1966. odlučila da pregovara o povratku u domovinu i suoči se sa
optužnicom. Takođe je tražila novac od nekadašnjih gangsterskih saradnika, pripretivši
im da će, ukoliko joj ne daju novac, svoje inkriminatorne zapisnike predati vlastima.
Poslednje dane života Virdžinija je provela u Napulju, gde je otišla da vrši pritisak
na Džoija Adonisa da joj opet da poveliku sumu novca. Adonis je kasnije tvrdio da je
pristao na njen predlog da vode ljubav, što su i radili cele noći. Pošto su zajedno
doručkovali, uručio joj je deset hiljada američkih dolara u novčanicama od sto dolara i
poljubio je na rastanaku. Sutradan su dva prestravljena šetača pronašla Virdžinijin leš. U
izveštaju mesne policije stoji da se otrovala i ostavila oproštajnu poruku.
399Ibid., 148.
400Ibid., 242.
401Jennings, 138.
 U jednoj novijoj biografiji Virdžinije Hil osporavaju se okolnosti njene smrti. Endi
Edmonds, koji je obavio mnogobrojne intervjue pišući ovu biografiju, iznosi teoriju da
su je ubila dva Adonisova bliska prijatelja, i da je Džoi Epstajn u Njujorku znao za to.
Ubice su je odvezle na zabačenu stazicu, na silu naterale da proguta tablete za spavanje i
ostavile je da leži bez svesti, i ubrzo umre. Mafija se urotila protiv svoje nekadašnje
moćne ženske i odlučila da je se otarasi.
Virdžinija Hil je bila suviše poznata da bi njena smrt prošla nezapaženo. Njena smrt
zagolicala je pažnju medija i javnosti, koji su je se sećali kakva je nekada bila,
glamurozna i prekrasno odevena, mada brbljiva i drska, seksualna mašina i neiscrpni
izvor keša. Najviše su pamtili koliko je moćna bila u okrutnom i opakom mafijaškom
svetu.
Sva ta sećanja su tačna, naročito Virdžinijina jedinstvena pozicija poverenika i
saradnika nekih od najokorelijih i najozloglašenijih kriminalaca u Americi. Na izvestan
način, izborila se za neku vrstu nezavisnosti i ušuškala se u dekadentni način života. No,
njenu nezavisnost uslovljavali su Džoi Epstajn i drugi mafijaški šefovi, i to u tolikoj
meri da je neposlušnost mogla značiti smrt. Virdžinija je to shvatala i bunila se samo u
vezi sa manje važnim pitanjima. Ubijena je kada je to zaboravila i pokušala da zapreti
bivšim kolegama i ljubavnicima.
Tokom većeg dela života, Virdžinijina sreća zbog uspeha smenjivala se sa
nesrećom i nebrojeno puta je pokušala da izvrši samoubistvo, ili da bar stavi do znanja
koliko je potištena. Patila je od strašnih depresija, i teško je zamisliti da se neko čiji je
život stalno bio ugrožen mogao osećati drugačije. Glamurozan i uzbudljiv način života
Virdžinije Hil u stvari je bio samo fasada.
U kasnijem životu, Virdžinija je bila kivna na Epstajna, kojeg je krivila što ju je
uopšte uveo u svet kriminala. Najviše je, međutim, bila besna što je nije ispravno
savetovao koliki porez da plaća; zaista banalna žalba iz usta žene koja je bila čuvena po
svojoj nezavisnosti.
Virdžinija je umrla u siromaštvu, za pare ju je izdao stari ljubavnik koga nikad nije
volela, a verovatno je ubijena po naređenju svojih starih prijatelja i saveznika. Takva je
bila žena koja je bila nadahnuće mnogim devojkama da svoju sreću potraže kao
mafijaške ženske u kriminalističkom podzemlju.

Arlajn Brikman402

Arlajn Vajs je rođena 1934. godine u njujorškom Louer Ist Sajdu403, i odrasla je
gutajući novinske priče o doživljajima Virdžinije Hil, koju u jednim novinama nazivaju

402Izvor za ovaj odeljak o Arleni Brikman je Teresa Carpenter, Mob Girl: A Woman s Life in the Undenvorld
(New York: Simon & Schuster, 1992).
403Deo Njujorka u koji su se od početka 19. veka doseljavali nemački Jevreji, da bi ceo kraj procvetao sa
dolaskom ruskih Jevreja tokom osamdesetih godina devetnaestog veka. Do 1905. u tom kraju živelo je pola
miliona Jevreja. – Prim. prev.
„najuspešnijom ženom u Americi“.404 Arlajnin otac je bio reketaš sa uticajnim vezama i
želeo je da Arlajn skloni što dalje od sveta podzemlja. No, još od dvanaeste godine
Arlajn je rešila da postane mafijaška ženska poput Virdžinije Hil.
Arlajnina baka, Ida Blum, koja je držala pogrebno preduzeće, pothranjivala je tu
ambiciju. Arlajn je znala šta joj je potrebno: dobar izgled, pamet da drži jezik za zubima
i seksualne veštine kojima će svog „glavešinu“ držati vezanog za sebe. Za uzvrat će
dobiti poklone, status i uvažavanje.
Arlajn je stasala u visoku, vitku devojku izdašnog poprsja. Nevinost je izgubila,
tajno i bolno, sa mladim rođakom u prostorijama bakinog pogrebnog preduzeća. Posle
toga je tražila starije muškarce da vidi da li će seks sa njima biti prijatniji. Uveče je sa
još tri drugarice krstarila autom i birala pogodne kandidate.
Ono malo štiva što je Arlajn čitala bilo je o Virdžiniji Hil. „U mojim očima“, rekla
je svom biografu, Terezi Karpenter, „ona je bila cica koja je postigla pun pogodak.“
Virdžinijin najveći uspeh, kako je verovala Arlajn, bio je što su je prihvatili kao jednog
od momaka.
Iako je Arlajn bila Jevrejka, birala je italijanske mafijaše, koje je smatrala
romantičnijim i uzbudljivijim. Njen prvi glavešina bio je Toni Mira, uterivač dugova
koji je radio za familiju Bonano. Prvih nekoliko nedelja bila je obeshrabrena jer Toni
nije obraćao pažnju na nju. Kada ju je konačno pozvao da se provozaju njegovim crnim
kadilakom sa žutim vratima, prešao je rukama preko njenih butina i grudi, a onda joj je
gurnuo glavu u raskopčani šlic. Budući da se opirala rekao je „Ti si jedna obična
namiguša.“ Na takvu optužbu, Arlajn je ustima kliznula preko njegovog penisa i naučila
kako da pruži oralni seks.
Četrnaestogodišnja Arlajn postala je Tonijeva ženska. On joj je davao novac, a ona
je nosila koverte i pošiljke njegovim saradnicima. Kad god je bila „na dužnosti“ pažljivo
se doterivala sa lisicom oko vrata u stilu Virdžinije Hil. Njeni roditelji su ga smatrali
nepoželjnim, zbog čega je bio još poželjniji u njenim očima, činila je sve da osujeti
njihova nastojanja da je drže podalje od njega i ostalih ozloglašenih mafijaša.
Posle Tonija došao je italijanski bokser Al Penino, kojeg je upoznala preko
bokserske nade Rokija Gracijana. Neposredno pred jedan važan meč, Arlajnini roditelji
su je na silu odveli iz Alove hotelske sobe. Događaj je toliko potresao Ala da je izgubio
meč. Arlajn je krivila sebe i nadoknadila je izgubljenu novčanu nagradu novcem koji je
ukrala iz očevog novčanika. No, Arlajn se nije sviđala Alovoj majci i braći, a on se
navikao da mu ona daje džeparac. Arlajn je ubrzo shvatila da je sita i njega i poseta
njegovoj „žabarskoj kući“.
Arlajnin sledeći ljubavnik bio je očev prijatelj Natanijel „Nati“ Nelson, proizvođač
odeće koji je imao veze u podzemlju. Nati je bio tri decenije stariji od Arlajn, kicoš na
kojem je blistao nakit i koji se po dobrom izgledu mogao meriti sa Bagzijem Sigelom.
Sve dok ga na plaži nije zavela u kabini za presvlačenje, Nati se nije obazirao na njene
pokušaje da ga privuče.

404Carpenter, 13.
 Ova kratka seansa na ležaljci prerasla je, bar što se Natija tiče, u strasnu ljubavnu
vezu. Obasipao je Arlajn poklonima i parama. Ali njegova rastuća posesivnost i
pominjanje braka toliko su je uzbunili da je raskinula s njim. Nati ju je ponovo pridobio
dijamantskom narukvicom, kao i uz pomoć njene bake. I prestao je da priča o braku.
Arlajn je napustila školu da bi postala manekenka u izložbenim salonima. Često je
ostajala da prespava u Natijevom raskošno uređenom stanu. Jedne subote ujutro u
Natijevoj zgradi prošla je pored Džimija Dojla, čuvenog gangstera. Onda je pronašla
Natija mrtvog u foajeu, sa rupom od metka na čelu. Užasnuta, pobegla je i nikome ništa
nije govorila. Džimi Dojl ju je pozvao da dođe kod njega. Arlajn se obukla s poletom
Virdžinije Hil i krenula u smrt. Ali Džimi je hteo samo seks, brz i sirov. Arlajn je
poslušala. Kad je bilo gotovo, Džimi je zapalio cigaretu i rekao, „Vuci se odavde. Zvaću
te.“405
Posle toga Džimi ju je koristio kao seksualnu robinju i delio je sa svojim
kompanjonima. Arlajn je sve to podnosila bez reči, jer se bojala da se poveri roditeljima.
Ali toliko je izmršavela i često plakala da su je poslali kod psihijatra, koji je izvukao
istinu i saopštio je njenim roditeljima. Njen otac je posetio Džimija. Garantovao je da
Ariajn nikad neće otkriti ono što zna o smrti Natija Nelsona, a Džimi je zauzvrat obećao
da je više neće viđati.
Kada je konačno bila bezbedna, Arlajn se oporavila. Ubrzo je upoznala Normana
Brikmana i udala se za njega, privlačnog starijeg čoveka koji se upravo razveo od žene.
U retrospektivi, Arlajn veruje da je prihvatila bračnu ponudu samo da bi se udala pre
svoje konzervativne i uspešne mlađe sestre. Arlajnin brak nije bio srećan. Norman je bio
neumoljivo zahtevan u pogledu svoje odeće, hrane i održavanja kuće. Iako se Arlajn
trudila najbolje što je umela, on nije bio zadovoljan. Rastavili su se, a ona je sa sobom
povela njihovu ćerkicu Lesli. Počela je da izlazi i spava sa kriminalcima, nekadašnjim
prijateljima poput Tonija Mira, kao i novostečenim.
Arlajn je očekivala nešto od ovih veza. „Oni uglađeni mafijaši, izvedu te nekoliko
puta. Popušiš im u autu. Možda ti kupe nešto od nakita. Možda ti daju par stotina dolara.
’Evo, kupi haljinu’“406
Ali njen najnoviji muškarac, krupni mafiozo Džo Kolombo, tražio je seks, a nije
davao ništa zauzvrat. „On je najgori jebač na svetu!“ poverila se ozlojeđena Arlajn
jednom izdašnijem glavešini.407
S vremenom je Arlajn zadobila poverenje svih važnih mafijaških familija:
Gambino, Đenoveze i Bonano. Život sa ovim glavešinama bio je vrtoglavi rolerkoster
straha (jednom prilikom su je silovala trojica njih u kancelariji noćnog kluba)
ispresecanog izdašnim infuzijama keša.
Arlajn je tri godine živela takvim životom. Onda je upoznala glavešinu Tomija
Luku, i uprkos njegovom antisemitizmu – javno ju je nazvao „židovskim smećem“ –
postala njegova ženska, i ona i Lesli su se uselile u novi stan. No, sa Tomijem je strađala
405Ibid., 60.
406Ibid., 85.
407Ibid., 86.
u ulozi domaćice, prisiljena da kuva italijansku hranu mafijašima koji nisu obraćali
pažnju na nju dok su razgovarali o reketiranju. Tomi ju je obasipao nakitom, ali kada bi
mu zatrebao novac, što se redovno dešavalo, uzimao bi nazad svoje poklone i zalagao ih.
Tomi ju je i tukao, često i svaki put sve brutalnije. Jednom prilikom, dok je u
modricama ležala na podu, silovao ju je. Kasnije ju je prekoreo što ga je izazvala da
uradi tako strašne stvari i obećao joj da uvek može računati na njega. Arhetip
zlostavljane žene, Arlajn je njegovo nasilje tumačila kao strast, a potonje kajanje kao
ljubav. Davala je sve od sebe da mu udovolji, čak se udebljala i potamnela kosu da bi što
više ličila na Italijanku.
Kako je postajala intenzivnija, veza se pogoršavala. Arlajn je Tomiju toliko
pomagla u „poslu“ da je mislila da on ne bi mogao bez nje. Istovremeno ga je, međutim,
špijunirala i odavala informacije suparničkim mafijašima, što je bila pogrešno odabrana
strategija osiguranja. Kada su oboje uhapšeni zbog primanja opklada na konjskim
trkama, Tomi joj je naredio da ga spasi time što će svu krivicu preuzeti na sebe, jer će
njena kazna biti blaža. Arlajn je priznala krivicu, posle čega je puštena na uslovnu
slobodu i morala da plati kaznu od dve hiljade dolara.
Godine su prolazile. Arlajn je završila u kandžama mafijaškog zelenaša kojeg nije
mogla da isplati. Pošto je saznala da on namerava da je ubije, postala je zvanični
policijski doušnik. Više od deset godina, tokom kojih je vodila kladioničarski posao i
pridružila se Tomiju Luki u prodaji heroina, Arlajn je nosila ozvučene torbice i snimala
mafijaške razgovore. Na dugačkom i teškom suđenju 1986. godine bila je svedok
tužilaštva i u suštini je slomila kičmu Kolombovoj mafijaškoj operaciji. Napustila je
istočnu obalu pod federalnom zaštitom i započela novi život na Floridi.
Od adolescentskih dana Arlajn Vajs Brikman se ugledala na Virdžiniju Hil. Ni u
kom pogledu, međutim, Arlajn nije uspela da dostigne Virdžiniju. Nikad nije imala
ogromne količine novca niti je zadobila poštovanje mafijaških kompanjona, koji su, uz
to, bili antisemitski nastrojeni. Za razliku od Virdžinije, koja nije imala dece za vreme
aktivnog druženja sa mafijom, Arlajnina ćerka Lesli je bila izložena takvom nasilju u
kući da je jednom prilikom majčinog nasilnog mafijaškog ljubavnika napala mesarskim
nožem. Kada je Lesli postala zavisnik od heroina, Arlajn je i dalje nastavila da rastura
heroin. Sa druge strane, Arlajn je sačuvala život, i nije bila sasvim nezadovoljna. No,
kasnije je morala da živi sa ograničenom bezbednošću, malo novca i bez poštovanja.
Ispostavilo se da je Virdžinija Hil pogrešan uzor.

Sendi Sadovski, Džordžija Durante i Širli Rajs408

Poput Arlaj, Sendi Sadovski i Džordžija Durante bile su manekenke koje su izlazile
sa mafijaškim glavešinama i naposletku se udale za njih. Sendi, zabavljačica u Las
408Izvor za Sendi Sadovski je Sandy Sadowsky i H. B. Gilmour, My Life in the Jewish Mafia (New York: G. P.
Putnam’s Sons, 1992). Izvor za Džordžiju Durante je Georgia Durante, The Company She Keeps (Nashville:
Celebrity Books, 1998). Izvor za Širli Rajs je James Dubro, Mob Mistress (Toronto: Macmillan, 1988).
Vegasu pedesetih godina duboko se divila Virdžiniji Hil. Kao adolescentkinja, gledala je
svedočenje Virdžinije Hil (na crno-belom televizom sa osamnaestoinčnim ekranom)
tokom Kifoverove istrage. „Nosila je crnu haljinu sa dubokim izrezom i ukrašeni šešir
širokog oboda. Imala je naočare za sunce i jaknu od srebrne lisice ogrnutu preko ramena.
Ozloglašena, glamurozna, misteriozna… za mene je bila senzacionalna“, priseća se
Sendi.409
I Sendi i Džordžija iskusile su psihotični život mafijaške ženske. Ljubavnici su ih
obasipali odećom i nakitom, a onda im to oduzimali kad ostanu bez para. Jednom
prilikom, dok je Sendi večerala sa Bernijem Bartonom, vlasnikom noćnog kluba,
pridružio im se kladioničar Majer Lanski. Berni mu je nonšalantno dodao potpisano
parče papira i ključeve od auta. „Imaš kod sebe para za taksi, zar ne, dušo?“ pitao je
Sendi.410 Upravo je njihovim autom izravnao kockarske dugove.
Nedostatak gotovine je sudbina mafijaških ljubavnica i žena, a finansijska sigurnost
klimava kao i drugi aspekti njihove egzistencije. (Da bi se mogao oženiti sa Sendi Berni
je prvo morao da traži dozvolu od policajca koji ga je nadzirao na uslovnoj.)
I Sendi i Džordžija su bile svedoci kriminalnog nasilja koje je bilo sastavni deo
profesionalnog života njihovih ljubavnih partnera. Jednom je Sendi kod kuće zatekla
nepoznatog čoveka sa rupom od metka u ramenu, a krv mu je natapala njen po
porudžbini rađeni, beli trapunto prekrivač i curila na nežno plavi tepih. Berni je naredio
Sendi da mu pomogne da izvadi metak. Ne dolazi u obzir da ga vodimo u bolnicu, rekao
je. Sendi se tresla dok je pomagala Berniju koji je zario kuhinjski nož u meso čoveka
koji je vrištao, izvadio metak i bacio ga u vece šolju. Kad je sve bilo gotovo, Berni je
mirno pojeo prepečni baget411 sa sirnim namazom, paradajzom i lukom.
Džordžija je prošla još gore. Zgodni, nagizdani vlasnik noćnog kluba Džo
Lamendola, za koga se naposletku udala, nije znao za milost. Džordžija je posmatrala
dok su on i njegovi kompanjoni šutirali čoveka koji je ležao i molio za život, a zatim ga
ubacili u gepek. Kada je Džordžija sa suzama u očima pitala Džoa šta se desilo, on ju je
šamarao sve dok nije rekla da ništa nije videla i da ništa neće reći. „Da me više nikada,
nikada nisi ispitivala! Ko si pa ti da me ispituješ?“ urlao je Džo.412
Isto kao i Virdžinija i Arlajn, Sendi i Džordžija bile su žrtve nasilja. Džordžija se
pretvorila u klasičnu zlostavljanu ženu. Sendi je ispsovana – „Glupačo. Kučko. Pičko.
Ni za šta nisi“ – kada je njen nekada šarmantni ljubavnik probao prvo jelo koje mu je
skuvala: zagoreli odrezak i polukuvani krompir.
Tanjire sa hranom zavitlao je i tresnuo o zid, zatim je lupao šakama po stolu,
udarao u zidove, vikao na nju i vređao je.
Ni jedna ni druga nisu imale kontrolu nad svojim životom, ljubavnici su im
nametali sve do najsitnijih detalja, uključujući šminku, frizuru, način oblačenja,

409Sandowsky, 33.
410Ibid., 67.
411Pecivo prstenastog oblika koje se prvo spusti u kipuću vodu, a zatim se peče. Karakteristično je za jevrejsku
kuhinju. – Prim. prev.
412Durante, 124.
prijatelje, aktivnosti. Problem je bila i trudnoća. Kao što je Sendi saznala, glavešine ne
vole da im ženske zatrudne. Nakon što je tajno na razne načine pokušala da se otarasi
ploda, pa čak i da se ispira sredstvom za dezinfekciju, Sendi se poverila Berniju. Krivio
je nju, jer je glupa, a sažaljevao sebe jer je baksuz, pa svaka žena sa kojom spava ostane
trudna. Kada je Sendi pokušala da se odbrani i odvratila da je pazila na plodne i
neplodne dane, kao i sve katolikinje, Berni se izderao na nju, „Jesi li primetila da svi
katolici imaju po dvadesetoro dece?“413
Kanađanka Širli Rajs je tokom šezdesetih prošla kroz slična iskustva kao Sendi i
Džordžija, a kasnije je, poput Arlajn, postala doušnik. Za razliku od ostale tri žene, Širli
je već bila udata. Mlada majka i besposlena supruga, „karijem“ je počela kasno, u
dvadeset i trećoj. Krstareći po barovima jedno veče u rodnom gradu Hamiltonu,
industrijskom gradu nadomak Toronta, privukao ju je Roko Papalija, vođa
kriminalističke familije Papalija. Spavali su na trećem „sudaru“, u stanu njegovog brata.
Roko je želeo da vlastiti stan sačuva netaknutim za svoju verenicu, koja je često
dolazila.
Sam seks je bio konzervativan. Za razliku od većine američkih mafijaša, Papalije su
prezirale oralni seks kao nastran i odvratan. Kada bi Širli povremeno stavljala njegov
penis u usta, Frenk Papalija (Rokov stariji brat, kojem je pripala Širli pošto je se Roko
zasitio) je odbijao da je posle toga poljubi zato što je to „toliko gadno“ i on se oseća
prljavo. Bilo mu je odvratno i da jede u društvu žene koja je uradila tako gnusnu stvar.
Za ove italijanske gangstere, zaključila je Širli, seksualna revolucija se nikad nije
dogodila.
Isto tako su bili tradicionalni u pogledu braka. Širli je zaključila da se Roko oženio
pošto je primetila da se poprilično ugojio, što je bilo posledica ženinog kuvanja. Znala je
da ne sme postavljati nikakva pitanja o suprugama, niti pitati da li je Roko (ili posle,
Frenki) vole, niti pokazivati ljubomoru. Morala se pomiriti sa statusom ljubavnice;
morala je biti lepa, zabavna i – kada bi Roko to zahtevao – raspoložena za seks sa
njegovim svekolikim kompanjonima. Na jednom sastanku, Širli je shvatila da je spavala
sa osam od devet prisutnih gangstera. Roko se našalio: „Šta je ovo, proslava
godišnjice?“414
Pošto je udovoljavala glavešinama familije Papalija i služila ih, Širli je zauzvrat
dobijala poklone, novac i – kada je napustila muža – posao u Gold Ki klubu, čiji su
vlasnici bili Papalije. U svojstvu hostese, zadatak joj je bio da nadgleda i podučava
mlade devojke. Učila ih je da mafijaši vole da njihove ženske budu ukusno odevene, po
mogućnosti u haljine. Ne smeju da psuju u društvu, ali mogu kada su nasamo s njim.
Treba da se trude da izgledaju otmeno, da piju liker umesto piva, da nose klasični nakit
umesto šljaštavih drangulija, i da ne predlažu niti očekuju išta više od najobičnijeg
seksa. „Morala sam da maštam kako bi mi (seks) bio zanimljiv“, sećala se kasnije.

413Sandowsky, 79.
414Dubro, 63.
„Nikad nisam doživela orgazam sa nekim mafijašem; nisam znala šta je vrhunac dok
sam bila sa njima.“415
Ljubavnice mafijaša koje daju intervjue ili pišu o svojoj skrivenoj prošlosti obično
priznaju da su bile nemoćne. Širli Rajs pokušava da sa feminističkog stanovišta analizira
svoj promiskuitet i tvrdi da je nastojanjem da radi ono što moćni muškarci rade
pokušavala da stekne ono što je smatrala znamenjem moći. Džordžija sada shvata da se
ponašala kao klasična zlostavljana žena – što su, naravno, bile i Arlajn i Virdžinija.
Mnoge od ovih žena ne uviđaju razliku između posesivnosti i ljubavi, nasilja i strasti, pa
tako padaju u zamku košmarnih veza, često idući iz jedne u drugu.
Jedan od preduslova za to da svoju sudbinu ujedini sa kriminalcima posvećenim
podrivanju ustaljenog poretka, jeste da buduća mafijaška ljubavnica odbaci zakon i
poštovanje moralnih standarda društva. Mora usvojiti i rukovoditi se veoma različitim
vrednostima svojih kompanjona iz podzemlja. Istina je da podzemlje pruža određene
mogućnosti koje nisu dostupne ženama u zakonski uređenom i uobičajenom svetu –
novac i sve ono što se njime kupuje nalaze se na vrhu liste, a iza toga sledi uzbuđenje
zbog opasnosti i nasilja. No, gangserske ženske plaćaju visoku cenu, u koju spada
gubitak samopoštovanja, razorene porodice i ugrožen život, što može potrajati celi život.

Kremaljske lutke416

Totalitami režimi često poprimaju oblike institucionalnog gangsterizma sličnog

kriminalističkom podzemlju. Ovo naročito važi za slučajeve kada muškarci na visokim
položajima zloupotrebljavaju svoju moć da zadobiju skoro apsolutnu kontrolu nad
ženama koje ih seksualno privlače. Najupadljiviji primer takvog čoveka je Lavrentij
Pavlovič Berija, seljak iz Gruzije koji se kroz redove Komunističke partije uzdigao do
čela Ministarstva unutrašnjih poslova Sovjetskog Saveza (1938), odnosno tajne policije.
Nakon što je sproveo čistku u policiji, Berija je zaveo strahovladu ozloglašenu zbog
mučenja i radnih logora – gulaga.
Posle Staljinove smrti, Beriji je suđeno, a zatim je pogubljen. U toku suđenia,
tužilac je jedom skrenuo pažnju na devet spiskova koji sadrže imena šezdeset i dve žene
i pitao je Beriju da li su mu to bile ljubavnice. Da, odgovorio je, većina jeste. A da li ima
sifilis? Imao je, ali ga je izlečio. A šta je sa četrnaestogodišnjom devojčicom koju je
silovao, i koja je kasnije rodila njegovo dete? To nije bilo silovanje, uporno je tvrdio
Berija. Devojka je pristala na seks s njim.
Među Berijinim ljubavnicama nalazila se i mlada zubarka iz Gruzije po imenu
Vera. Vera je bila ozbiljna, visoka i vitka, bledog tena i tamnih očiju.

415Ibid., 58.
416Glavni izvori za ovaj odeljak su: Larissa Vasilieva, Kremlin Wives (New York: Arcade Publishing, 1992); i
Thaddeus Wittlin, Commissar: The Life and Death of Lavrenti Pavlovich Beria (New York: Macmillan,
1972).
 Bila je zubarka u zatvoru Lubjanka, gde je i živela u malom stanu. Berija je dolazio
u Verin stančić kad god mu se prohtelo, a takođe ju je prisilio da zajedno sa njim muči
zatvorenike. Stražar bi otpratio žrtvu do Verine ordinacije, navodno radi rutinskog
zubarskog pregleda. Ali kada bi čovek zinuo, stražar bi ga prilepio za stolicu i ispitivao
ga dok Vera buši. Sve dok zatvorenik ne bi u bolovima klimnuo glavom u znak
odgovora i pristao da smesta sve prizna, Vera je nastavljala da buši. Jedan
antistaljinistički pisac izdržao je samo petnaest minuta pre nego što je priznao krivicu po
svim optužbama.417
Osim ukoliko nikad nasmešena Vera nije bila izopačena kao i njen ljubavnik,
njihova veza mora da joj je zadavala isto toliko muka koliko je ona mučila Berijine
žrtve. Mogla je poznavati bar neke od njih, ili se možda slagati sa njihovim „jeresima“.
Njihovi krici mora da su je danonoćno proganjali, a u stanu unutar Lubjanke sigurno nije
nalazila olakšanje. Vera nikad nije mogla da pobegne od Berije, niti od sopstvenih
sećanja.
Lavrentij Berija bio je jedan od najgorih primera političkog gangsterizma. Pošto je
uživao Staljinovo poverenje, bio je opasan koliko i moćan, a koristio je moć da pokori
svaku ženu koju je poželeo. Iskvario je državni aparat stvoren s tolikim žarom i posle
toliko krvoprolića da bi garantovao prava svih građana i jednakost žena; iskoristio ga je
kao instrument za potčinjavanje žena u cilju ličnog seksualnog zadovoljenja.
Staljinizam, personifikovan u Beriji, izneverio je ideju o jednakosti polova koja se nalazi
u ideološkom jezgru komunističkih ideala, a zajedno sa njom i nade brojnih
principijelnih žena.

Kastrovi drugovi418

Skoro dve decenije kasnije i nekoliko kontinenata dalje, kubanski predsednik Fidel
Kastro uveo je čistiji oblik komunizma, mada je kastroizam u početku pozajmljivao
staljinističke strategije: komšija je špijunirao komšiju; đaci su podsticani da prijavljuju
jeretičke roditelje i učitelje; homoseksualci su maltretirani. Pogažena su ljudska prava.
Antikastrovci, osumnjičeni ili stvarni, podvrgavani su torturi i dugo vremena provodili u
zatvoru. Ove omražene mere bacile su tamnu senku na ono što je kastroizam postigao u
domenu rasne i polne jednakosti, smeštaja, obrazovanja, medicine i socijalne zaštite.
Kuba koju je Kastro oslobodio od vojnog diktatora – predsednika Fulgensija
Batiste419 bila je korumpirano i represivno društvo koje je srećno koegzistiralo sa malom,
pokvarenom elitnom klasom Kubanaca koji su diktirali društveni tonalitet Kube. Batista

417Wittlin, 239-240.
418Izvori za ovaj odeljak o ljubavnicama Fidela Kastra su: Sebastian Balfour, Castro (London: Longman,
1995); Alina Femandez, Castro ’s Daughter: An Exile ’s Memoir of Cuba (New York: St. Martin’s Press,
1998); Georgie Anne Geyer, Guerrilla Prince: The Untold Story of Fidel Castro (Boston: Little Brown,
1991); Wendy Gimbel, Havana Dreams: A Story of Cuba (New York: Knoph, 1998); Robert E. Quirk, Fidel
Castro (New York: Norton, 1993); i Tad Szulc, Fidel: A Critical Portrait (New York: Avon Books, 1986).
je takođe pozvao američke gangstere da otvore kockarnice u Havani. Majer Lanski i
drugi mafijaški šefovi osnovali su tako spektakularna kazina i noćne klubove da je Kuba
postala međunarodno poznata po bogatom, živom i hedonističkom noćnom životu. Na
Kubi je rum glatko klizio niz grlo, duvan bio punog ukusa, a plesačice uvek u pokretu.
Kubanske prostitutke, koje su hrupile iz nabujalih najnižih slojeva očajnog seljaštva, bile
su izazovne i mlade. Većina ostalih zaposlenih žena na Kubi – 9,8 odsto od ukupnog
broja registrovanih zaposlenih lica – bile su služavke ili prosjakinje. U ostalim
slučajevima, žene su kod svojih kuća bile domaćice ili se na crno bavile nekim malim
privatnim poslom.
Kastroizam je napravio krupne korake u pogledu poboljšanja ove situacije
zahvaljujući egalitarizmu u njegovom ideološkom jezgru, kao i zbog toga što Kastro
lično poštuje žene i često im veruje. Godine 1974. pohađao je svaku sesiju petodnevnog
nacionalnog kongresa žena.420 Godinu dana kasnije, na Dan žena, njegova vlada usvojila
je Porodični kodeks kojim ženske prostitutke i služavke prestaju da budu zakonita
zanimanja, i kojim se svi kubanski građani, muški i ženski, izjednačavaju pred
zakonom.421
U društvenim okvirima, Kastro i dalje ima tradicionalne stavove i očekivanja od
žena. Kastro je u braku sa Mirtom Dijaz-Balart zahtevao maltene feudalnu lojalnost, ali
nije oklevao da žrtvuje porodični život zarad revolucionarnih aktivnosti. Veruje u
stabilne brakove i prihvata razvod. Ipak, otkako se razveo od Mirte, radije je menjao
ljubavnice nego da se ponovo oženi.

Nati Revuelta

Za žene sa kojima je bio u prisnim vezama, voleti Kastra čoveka značilo je voleti
Kastra velikog vođu. Od najranijih revolucionarnih dana nije pravio razliku između
političkog i privatnog života. Njegova najpoznatija ljubavnica, Nati Revuelta, uvidela je
to polako i bolno, pošto je već negovala bebu kojom je verovala da će trajno vezati
Kastra za sebe.
Natalija Revuelta Kluz rođena je 1925, četiri meseca pre Kastra. Njena majka,
Natika, potomak je ugledne i imućne porodice koja vuče korene iz Britanije. Snaga želje
navela je lepu Natiku da se odlučno usprotivi ocu i uda za zgodnog Manola Revueltu
iako je bio alkoholičar. Kada je Nati imala četiri godine, njeni roditelji su se razveli.
Otac se odselio u udaljenu provinciju Orijente i skoro potpuno nestao iz ćerkinog života.

419Vojnim udarom 1933, Fulgensio Batista postao je vrhovni zapovednik kubanske vojske i Kubom je vladao
otvoreno ili iza zavese sve do 1944, kada su Kubanci na izborima porazili kandidata kojeg je lično izabrao.
Batista se 1952. ponovo dočepao vlasti i ostao da vlada sve dok ga 1959. nisu zbacili Kastrovi revolucionari.
Batistina vladavina bila je ozloglašena po raširenoj korupciji i tesnom povezanošću s američkim
gangsterima.
420Drugi nacionalni kongres Federacije kubanskih žena.
421U pogledu obrazovanja i karijere, Kubanke su danas u daleko boljem položaju nego 1959.
 Nati, kestenjaste kose i tamnog tena, zelenih očiju i zanosnih oblina, bila je veća
lepotica i od svoje ponosne majke. Pohađala je filadelfijsku srednju školu i najbolju
američki školu u Havani. Svi njeni poznanici očekivali su da Nati postigne veliki uspeh
u društvu. „Ona ima više od lepote, ima ono Nešto“, pisalo je u školskom godišnjaku.
Brak sa uvaženim i mnogo starijim kardiologom Orlandom Femandezom Fererom,
kojeg je strašno pogodilo kada je Nati smeštena u bolnicu zbog ozbiljne upale slepog
creva, bio je očigledno prikladan. Isto kao i njeno materinstvo, koje je usledilo pr.dinu
dana kasnije kada se rodila mala Natali, zvana Nina.
No, uprkos vrednim slugama koje su se brinule o njenoj udobnoj kući i dražesnoj
ćerki, uprkos ekskluzivnom teniskom klubu Vedado, najboljim prodavnicama u Havani,
pa čak i zanimljivom poslu koji je imala u Eso Standard Ojlu, Nati nije bila zadovoljna.
Nije to bilo isključivo zato što joj je marljivi i suzdržani muž bio dosadan. Iz
nepoznatih razloga ova pažena i mažena ćerka kubanske aristokratije razvila je simpatije
prema revoluciji. Kada je general Fulgensio Batista 1952. zbacio vladu, ukinuo
predstojeće izbore i bio nagrađen američkim priznanjem, Nati je rizikovala da na sebe
navuče bes svog društvenog staleža i svoje porodice time što se pridružila
revolucionarnim studentima rešenim da poraze Batistu.
Nati je bila ozbiljna i odlučna. Kada je Kastrovom pokretu ponestalo novca, ona je
priložila svoju ušteđevinu. Pridružila se Ligi sledbenica Hozea Martija i šila maskirne
uniforme koje su Kastru bile potrebne da preruši svoje ljude. Odvažna Nati je izradila
duplikate ključa od svoje kuće, dva je poslala opozicionim političarima, a treći, skriven
u koverti od lanenih vlakana, namirisanoj skupim francuskim parfemom, Kastru.
Ključ od Natine kuće takođe je otključavao njeno srce. Prošlo je prilično vremena
od kada je primio ovo znamenje od svoje žustre sledbenice iz visokog društva pre nego
što se Kastro pojavio na njenim vratima u čistoj i uštirkanoj gvajaberi. 422 Pričali su,
odnosno Kastro je pričao, čak i pošto je Orlando stigao kući. Kastro je toliko dirljivo
govorio o svom protivljenju pasivnom otporu da je Orlando ispraznio džepove i priložio
svoju dnevnu zaradu. Nati je otpratila Kastra do vrata. „Ako vam zatrebam, molim vas
računajte na mene“, rekla je ozbiljno.423 Nati nije bila svesna, pisala je kasnije njena tada
nerođena ćerka Alina, „da njeno lice, tanki struk i društveni status teraju muška srca da
brže kucaju…. (Između nje i Fidela) odmah je proradio fluid, i ostatak sveta je prestao
da postoji.“424
Nati se već tada zaljubila, a na svoj način, i Kastro. Natin muž je bio brižan i nežan,
ali je bio nezanimljiv, radoholičar i nije uviđao da se njegova energična žena dosađuje. I
bez obzira na to koliko se Nati trudila da ga ne upoređuje sa visokim, zgodnim i
harizmatičnim Kastrom, Orlando je bio beznadežno nizak i izgubljen u intelektualnim
vodama.
Pred drugima su Nati i Fidel odavali utisak političkih saradnika. On je odbio njen
poziv u klub Vedado, ali je ona prihvatila njegov poziv na protestni miting.
422Lagana košulja kratkih rukava koja se obično nosi preko pantalona. – Prim. prev.
423Gimbel, 107.
424Fernandez, 910.
Odgovarajući na studentsko raspomamljeno oduševljenje, našao je put do bine i preuzeo
komandu. Dok se probijao kroz gomilu, čvrsto je stezao Natinu ruku u svojoj i vukao je
za sobom. Nije bilo važno što se te noći veoma kasno ušunjala u kuću. Orlando je još
radio, a Ninina dadilja je već uspavala devojčicu.
Uskoro je Kastro skoro svakodnevno koristio ključ koji mu je Nati poklonila i
njenu kuću pretvorio u svoj strateški glavni štab za planiranje napada na garnizon
Monkada. Pre nego što je otišao rekao je Nati da mu je teško što je ostavlja. „Želim da
znaš da te stavljam na oltar u mom srcu“, rekao je.425
Kada je svanuo dan planiranog napada, Nati je Fidelove proglase distribuirala
političarima, novinarima i izdavačima. Radio je, međutim, javio strašne vesti da je
Kastrova armija odrpanog ološa poražena. Sam Kastro je pobegao u brda, ali polovina
njegovih ljudi je zarobljena, mučena i pogubljena. Nati je strepela. Nije se, međutim,
usuđivala ništa da progovori i nije smela da se buni kada je Orlando predložio da ručaju
u klubu Biltmor, a zatim odu na plažu.
Fidel je uhvaćen i zatvoren. Kao jedina osoba koja je osim vođa pokreta unapred
imala informacije o napadu na Monkadu, Nati je bila ozbiljno upletena, pa se plašila da
bi i ona svakog časa mogla biti uhapšena. Majka, kojoj se poverila, bila je toliko
zabrinuta da joj se gusta kosa proredila. Ali niko, a svakako ne Fidel, nije odao da je
Nati bila umešana, tako da je mogla slobodno da živi, ako ne i da uživa u svom
ugodnom životu.
Fidel je osuđen na petnaest godina zatvora. Za Nati će dvadeset meseci koje je
zapravo odležao biti zlatno doba kada su rešetke čuvale Kastra od svih drugih. Prvi i
poslednji put, Fidel je zavisio samo od nje i bio bezrezervno zaljubljen u nju.
Natina nova misija bila je da Fidelu obezbedi sve što je hteo, da postane
nezamenjiva i, kako se nadala, da ga zauvek veže za sebe. Pronalazila je i slala mu
poštom pakete sa knjigama i namirnicama koje je žarko želeo. Fidel je sve gutao i hvalio
njenu izdašnost i intelektualnu širinu i dubinu. Kako su pisma produbila njihovu
prisnost, koja je zatim prerasla u ljubav, lepa domaćica koja nije znala šta će od dosade
sada je ustreptala jer je njen život dobio svrhu i jer je u toj vezi pronalazila radost.
„Tvoja pisma su moja duševna hrana… pomažu mi da spoznam svoja osećanja… i da
smirim strahove“, poveravala mu se.426
Neumorni i briljantni Fidel predložio je zajednički poduhvat proučavanja najbolje
svrtske književnosti. Zajednički su čitali, diskutovali i analizirali sve od Tekerijevog
Vašara taštine preko Kapitala do Oštrice brijača Samerseta Moma. „Ti si na svakoj
strani, u svakoj rečenici, u svakoj reči“, pisao je zaneseni Fidel. „Želim da sa tobom
podelim svako zadovoljstvo koje osetim kad čitam knjigu. Zar to ne znači da si moj
prisni pratilac i da nikad nisam sam?“ 427 I „onaj deo tebe koji pripada meni uvek je uz
mene, i tako će biti zauvek.“428 Počeo je da potpisuje pisma sa: „Puno te volim.“
425Gimbel, 111.
426Ibid., 47.
427Ibid., 120.
428Ibid., 124.
 Kako se razmena pisama nastavljala, Fidel je pripisivao Nati uzvišenu inteligenciju
i originalnost, a ona je od sveg srca odgovarala na komplimente. No, kada je otkrila da
ona nije jedina sa kojom se Fidel dopisuje, iz njenog pera (u stvari pisaće mašine Smit
Korona u Esovoj kancelariji) počela je da kaplje otrovna ljubomora. „Ne znam kako da
volim kad nisam voljena“, ljutila se. „Ko me na svetu poznaje bolje od tebe? Otkako
sam počela da pišem, ništa ne tajim. Otvorila sam ti dušu.“429
Što je njihova epistolarna strast dobijala na intenzitetu, to je Nati više mrzela svoj
dvostruki život. No, nastojala je da iznađe opravdanja. Njeno srce je dovoljno veliko,
izjavila je, da voli Fidela, Orlanda, Ninu, pa čak i svoju nezgodnu, reakcionarnu majku.
Fidelu nisu bile potrebne takve racionalizacije. Iz dužnosti i obzira pisao je pisma svojoj
vernoj ali apolitičnoj supruzi, Mirti Dijaz-Balart, koja se borila da sama, bez novčane
podrške utamničenog muža odgoji mladog Fidelita. Fidel je izdaleka diktirao sinovljev
režim ishrane i druge kućne detalje, i redovno obaveštavao Mirtu o najnovijim
kretanjima u njegovoj verziji kubanske politike. Nije imao nedoumica niti je osećao
krivicu zbog veze sa Nati, a Mirtu joj je samo usput pominjao. Kada su se Mirta i
njegova sestra Lidija posvađale, na primer, Fidel je rekao Nati da namerava da prekori
sudije što su ga osudile samo na petnaest umesto na dvadeset godina mira.
Nati nijednom nije osetila da je Mirta ugrožava. U stvari, njeno postojanje, kao i to
što je Fidel bio iza rešetaka, pružalo je neku vrstu sigurnosti od potencijalnih suparnica
neopterećenih muževima i decom. Nati je otišla toliko daleko da je uspostavila kontakt
sa Mirtom i posetila je, a onda pisala Fidelu o tome kako je fina i slatka njegova žena.
Nati se takođe dodvorila Fidelovoj majci i bratu, Raulu.
Prošlo je nešto manje od godinu dana ove papirima obasute strasti kada je neki
zatvorski službenik iz nepažnje ili možda iz zlobe zamenio Fidelova pisma, pa ono
namenjeno Nati poslao Mirti, a ono namenjeno Mirti poslao Nati. Nati je jednostavno
vratila pismo Fidelu, ali Mirta, ljuta i povređena, otvorila je Natino pismo i otkrila da je
muž koji joj je već zadao tolike nedaće zaljubljen u drugu ženu.430
Ogorčena Mirta se okomila na Nati i pretila joj da će Fidelu napraviti skandal ako
Nati i dalje bude komunicirala s njim. U prvi mah Nati nije mogla da shvati opasnost po
sebe niti po Fidela, pa mu je savetovala da umiri Mirtine strahove i bol. „Ne brini, za sve
postoji rešenje“, pisala mu je.431
Fidelovo rešenje bilo je da prestane da joj piše. Stvari iz privatnog života su mu
malo značile, podsetio ju je. Nati, obuzetoj ljubavlju prema njemu, bilo je teško da se
prepozna u „stvarima iz privatnog života“. Niti je uviđala da izražavanjem zahvalnosti
za sve što je učinila za njega Fidel gasi plamen njihove ljubavi.
No, Fidelu su još uvek trebale knjige i preko svoje sestre Lidije slao je Nati
spiskove želja u bezličnim, krutim pismima. Bračni skandal koji se nadao da će sprečiti
ipak je izbio, ali ne zbog Nati. Na radiju je 17. jula 1954. čuo vest da je Ministarstvo
unutrašnjih poslova otpustilo Mirtu. Ovo je za Fidela bio prvi pokazatelj da je njegova
429Ibid., 124-125.
430Tako su se izrazile Nati i Fidelova ćerka Alina.
431Gimbel, 140.
žena radila za omraženu Batistinu vladu. Fidel je besneo u neverici. Novinski izveštaj je
bio „mahinacija uperena protiv mene, najgora, najkukavičkija, najnepristojnija,
najzlobnija i najnedopustivija“, napisao je prijatelju. „Ugled moje žene i moja
revolucionarna čast su ugroženi.“432
Njegova sestra Lidija je ubrzo potvrdila da je izveštaj tačan. Nekoliko dana kasnije,
Mirta je posle dugih godina patnje zatražila razvod. Fidel je odgovorio istom merom.
„Znaš da imam čelično srce i da ću ostati dostojanstven do poslednjeg dana života“,
uveravao je Lidiju.433 Mirta, podjednako dostojanstvena, preudala se i zauvek napustila
Kubu, osim što je godišnje posećivala Fidelita, za čije starateljstvo su se ona i Fidel
grčevito borili dok ga on konačno nije dobio.
Nati je u međuvremenu napeto iščekivala Fidelov izlazak iz zatvora u opštoj
amnestiji. „Fidel verovatno još nije bio svestan da ga je Nati privlačila zato što je bila
njegov izvor informacija, kurir – mada, mora se priznati, uzbudljiv i poželjan kurir. Fidel
ju je koristio da dođe do knjiga koje je želeo; to je sve što je ostalo od strasti“, piše
Vendi Gimbel, koja je provela dosta vremena sa Nati dok je sprovodila istraživanje za
Snove u Havani, knjigu o četiri generacije Natine porodice.
Na dan Fidelovog izlaska iz zatvora, Nati se pre zore išunjala iz kuće u strukiranoj
crvenoj suknji i beloj širokoj bluzi, i ušla u Orlandov zeleni mercedes benc. Fidel
pobednik je, međutim, okružen svojim sestrama, nije ni primetio u gomili obožavatelja.
Pre konačnog raskida, Nati i Fidel su se nekoliko puta tajno sastali u njegovom
pretrpanom stanu i seksualno konzumirali strast koja je, što se Fidela tiče, prestala još u
zatvoru. Nati se sigurno nadala da će seksom, senzualnom lepotom i oživljavanjem
nekadašnje ljubavi ponovo zadobiti Fidela, ali on je ostao ljubazan i emocionalno
udaljen. Nati je skoro odmah zatrudnela s njim.
Sa sopstvenom verzijom prastare fantazije da bi beba mogla učvrstiti vezu koja se
raspada, Nati je sanjarila o sinu kojeg nosi, malom Fidelu koji će preživeti mada bi
predstojeća revolucija mogla ubiti njegovog oca. Fidel, nedavno prognan, pozvao ju je
da mu se pridruži i uda se za njega u Meksiku, gde je životario sa osamdeset američkih
dolara mesečno. Natin nagon za samoodržanjem ju je spasio. Ostala je u bezbednosti
svoje kuće sa mužem lekarom i njihovom ćerkom.
Natini odnosi sa mužem su se, međutim, korenito izmenili. U naletu iskrenosti i
hrabrosti priznala mu je da voli Fidela. Pokušala je čak da bude verna Fidelu tako što je
odbijala da spava sa Orlandom. „Otkako sam imala seksualni kontakt sa Fidelom nisam
imala izbora nego da odstupim od muža“, rekla je u razgovoru sa Vendi Gimbel. 434
Orlando je reagovao mimo i nije tražio rastavu; možda je verovao da Nati poistovećuje
Fidela sa njegovim političkim snovima, tako da su čovek i njegova misija postali
nerazlučivi. Nati je 19. marta 1956. rodila ćerku za koju se nadala da će biti Fidel u
malom. Orlando je bez oklevanja maloj Alini dao svoje prezime.

432Szulc, 340.
433Ibid.. 340.
434Gimbel, 148.
 Nati je Fidelu poslala trake sa haljinice u kojoj je Alina krštena, a novopečeni otac
je u Meksiku pio u zdravlje svoje ćerke. Kasnije je poslao svoju sestru Lidiju da
pregleda Alinu i potvrdi očinstvo. Lidija je zagledala bebu sa svih strana. „Malecka je
definitivno Kastro“,435 izjavila je. Onda je podelila Fidelove darove: reljefne srebrne alke
i narukvicu za Nati, i biserne naušnice sa malim dijamantima za Alinu, koja je kasnije
izgubila ovaj retki poklon od oca.
Fidel je povremeno pisao u nastojanju da pridobije Nati čiju je pomoć hteo da
iskoristi za oživljavanje svog revolucionarnog pokreta. Nije se pretvarao da je voli, a
Nati je čula glasine da je zaljubljen u mladu ženu po imenu Izabel Kustodio.
Neprimećeni od strane Batistinih patrola, Kastro i pedeset predanih Kubanaca su se 2.
decembra 1956. ubacili u provinciju Orijente, gde su se skrivali dve godine vodeći
gerilski rat. U tom periodu Kastro je svoj život i krevet delio sa Selijom Sančez, koja je
život posvetila njemu i revoluciji. Nati (koja tada nije znala ništa o Seliji) nastavila je da
Fidela snabdeva poslasticama: novcem i omiljenom francuskom testeninom iz čuvene
La Casa Potin u Havani. Povremeno je uzvraćao darovima u obliku 75kalibarskih čaura.
Kada je Alina imala skoro tri godine, Batista je spakovao kofere i pobegao. Fidel se
vratio u Havanu, pobedonosni heroj u maslinastozelenoj uniformi sa cigarom u zubima.
„Fidel! Fidel! Viva Fidel!“ uzvikivale su mase koje su se tiskale s obe strane ulica da bi
ga pozdravile. Među njima je bila i Nati Revuelta, koja je uspela da mu doda beli cvet
dok je prolazio. „Sutra ću poslati po tebe“, rekao joj je. Nije se iznenadila što to nije
učino.
Ostali Kubanci jesu. Kastrov prevodilac Huan Arkoča govorio je o Nati američkoj
novinarki i spisateljici Džordži En Gajer. „Fidel ju je očajnički voleo“, rekao je Arkoča,
„a 1. januara bila je dozrela za njega…. Očekivala je da se uda za njega. Bila je
veličanstvena, lepša nego ikad. Svi su govorili da će je Fidel uzeti za ženu.“ 436 Ali Fidel
je već odavno prestao da voli Nati; u svakom slučaju, već se venčao sa svojom
revolucijom.
Kastrovo ime je do 1959. bilo na svim kubanskim usnama, proklinjali su ga oni
koji su se suočavali sa nacionalizacijom, blagoslovile su ga mase koje su ugledale
slobodu i kraj privilegovanih slojeva. Nati, jedna od retkih iz elitnog društva koja je
nastavila da podržava Fidelovu revoluciju, priznala je Orlandu da je Alina Fidelova
ćerka, a ne njegova, i zatražila zakonsku rastavu braka.
Ovaj strašni udarac za Orlanda usledio je odmah pošto je revolucionarna vlada
nacionalizovala njegovu kliniku. Lišen žene i klinike, Orlando se mimo pridružio
egzodusu obrazovanih Kubanaca. Poveo je Ninu sa sobom, a Alinu ostavio sa Nati. Nati
je pristala da pusti Ninu da ide, pod uslovom da se vrati na Kubu u roku od godinu dana.
Orlando je prvi put izneverio ženu. Uopšte nije imao nameru da joj prepusti ćerku. Nina
je ostala sa njim u Sjedinjenim Državama i nije videla majku sledećih dvadeset godina.
Posle ovih događaja Nati i Fidel su se nekoliko puta videli nasamo. Alina se seća da
se njena majka vraćala sa ovih sastanaka „sva ozarena osmehom koji je dolazio iznutra i
435Femandez, 15.
436Geyer, 196.
nedokučivog izraza u očima“.437 Nekoliko puta Nati je progutala ponos, naoružala se
zavodničkim oružjem – ženstvenom frizurom, izazovnom odećom, suptilnim naznakama
prošlih obećanja – i stala u red za audijenciju kod prvog građanina Kube u njegovoj
kancelariji na dvadeset i trećem spratu hotela Hilton u Havani. Kada bi na nju došao red,
Fidel, često obučen u prugastu pidžamu, primao ju je s neskrivenom ravnodušnošću,
netaknut njenim čarima, nestrpljiv da joj vidi leđa.
Fidela Nati nimalo nije zanimala, osim kao Alinina majka. Ponekad je posećivao
ćerku u gluvo doba noći. „Izgleda kao kuždravo jagnješce“, uzviknuo je jednom
prilikom pre nego što je Alini poklonio lutku sa sopstvenim likom, bradatu i u vojničkoj
uniformi. Dok je Nati posmatrala, Fidel je puzao po podu i igrao se sa detetom, koje se
seća da je kada ugasi cigaru imao „muževan miris“ i da nije stavljao kolonjsku vodu.
Iznenada, bez upozorenja, Fidel je prestao da dolazi, verovatno jer ga je nerviralo
što mora da se sreće sa beznadežno zaljubljenom Nati. Takođe je odbio da prizna Alinu
– isticao je kako je ona Orlandova zakonita ćerka.
Nati, odbačena ljubavnica, konačno se suočila sa činjenicom da je Fidel više ne
voli. Kao da to nije bilo dovoljno, izgubila je posao u Esu, koji je zatvorio ispostavu na
Kubi. Orlando ju je napustio i odveo Ninu. Bez ljubavi, porodice i posla, Nati je smršala
trinaest kilograma, osamila se i tugovala.
Živnula je u proleterskoj Kubi čiji su građani dobili trenutačnu ravnopravnost u
pogledu nestašice i neimaštine. Snabdevanje strujom bilo je neredovno. Dostava vode
bila je problematična. Nestalo je osnovnih životnih namirnica. Potrošačke knjižice
diktirale su bednu, ograničenu ishranu, a Nati je patriotski odbijala da pribegne crnom
tržištu. Natin kuvar, iz dana u dan pripremajući jela od sočiva ili pire od spanaća, jadao
se: „Ne znam kako da kuvam bez namirnica.“438 (U jednoj od retkih poseta Fidel je
primetio kako je Alina neuhranjena. Prekoreo je Nati što ju je zapustila i poslao kanticu
svežeg mleka.)
No, Nati, koju je obuzeo revolucionarni žar, bila je prezauzeta da bi obraćala
pažnju na dešavanja u kući. Prekasno je – odbivši da se pridruži Fidelu u Meksiku,
propustila je poslednju šansu kod njega – odlučila da prigrli sva odricanja koja je
revolucija zahtevala. Odbacila je svoju raskošnu i modernu odeću, a nosila plavozeleno
vojničko odelo i špansku beretku. Na jednoj slici ona ponosno pozira na poljani,
zavmutih rukava i simpatično raskopčane košulje. Bujna kosa je svezana na potiljku i
skupljena pod beretku, a u rukama drži pušku i steže je gracioznim prstima, kao da drži
violinu.
Nati je takođe odlučila da je kuća u kojoj je živela sa majkom i ćerkom pregolema
za njih, i po Alininim rečima, „dala ju je (potpuno nameštenu) Revoluciji“. 439 Zbunjena i
ogorčena Natika, koja je prezirala Fidela i njegovu revoluciju, spasavala je kristalne,
porcelanske i srebrne ostatke „dobrog starog života“ i prebacila ih u njihovo novo
boravište, stan na obali mora. Tamo je, priseća se Alina, njihova kućna pomoćnica
437Femandez, 26.
438Ibid., 33.
439Ibid., 30.
postavljala porcelanske tanjire i srebrne činije na sto. A onda, dok je Nati „žderala“
kukuruznu kašu ili neko drugo bljutavo jelo, Natika je podučavala Alinu otmenom
ponašanju za stolom i upućivala sarkastične komentare na račun katastrofalnog stanja na
Kastrovoj Kubi.
Kako Alina tvrdi, kratko su se zadržale u tom malom stanu. Fidel im je obezbedio
mnogo lepšu kuću i slugu da pomogne Tati, koja je upravljala domaćinstvom. Bila je tu i
garaža za mercedes benc koji je Nati još uvek vozila.
Godine 1964, zato što je (kako veruje Vendi Gimbel) Fidel žarko želeo da se otarasi
dosadne bivše ljubavnice i njihove ćerke, dodelio je Nati nameštenje u kubanskoj
ambasadi u Parizu, gde je trebalo da proučava francusku hemijsku industriju. „Sve je to
Selijino maslo“, smrknuto je rekla Nati.440
Selija Sančez je bila vatreni i obrazovani revolucionar kao i sam Fidel, i još od
pripremnih faza invazije iz Meksika, postala je neprocenjiv deo komandnog tima.
Tokom dugačkog i napornog pohoda u Sijeri, Selija je delila krevet s njim. Nazad u
Havani, postala je njegov nezamenjivi čuvar, pomoćnik i savetnik. Više nego jednom
onemogućila je Nati da vidi Fidela, verovatno sledeći njegove instrukcije. Nati je,
međutim, Silijine postupke radije pripisivala ljubomori.
Alina je otrovna kada opisuje ženu za koju je verovala da je razdvaja od oca. Po
njenom mišljenju, Selija je izgledala smešno i odvratno. „Neobuzdana“ kosa joj je bila
skupljena u konjski rep koji je nosila na jednoj strani „neviđeno ružne“ glave, čipkana
podsuknja uvek joj je virila ispod haljine, a „kao poslednji detalj na svojim žgoljavim
nogama, nosila je soknice u cipelama sa visokom, tankom štiklom“. 441 Mora da se Alina
– a možda i Nati? – pitala kako je ova prosta i neukusno odevena žena porazila dražesnu
Nati.
Proterana – kako je ona tumačila – u Pariz, Nati je uronila u vrtlog svog novog
života, u koji je spadao i mercedes benc koji je dopremila iz Havane. Radila je u
ambasadi i trudila se oko izveštaja koji joj je Kastro dao u zadatak da sačini, mada nije
znala ništa o hemijskoj industriji. Da bi imala više slobodnog vremena da radi na
zadatku, kao i za sve intenzivniji društveni život, Nati je Alinu protiv njene volje poslala
u školu i pansion šesnaest kilometara daleko od Pariza.
Kada su počele da kruže glasine da namerava da izda svoju zemlju, Nati ih je
ugušila tako što je poslala Alinu, zalog svoje vernosti, natrag na Kubu. Iste noći kada je
Alina stigla, Fidel je došao da pokupi poklone (paket francuskog sira, viski) koje mu je
Nati poslala, kao i da poseti Alinu.
Pet meseci kasnije, Nati se vratila u Havanu. Fidelu je trebalo osam meseci da
navrati i pozdravi je. Kada je došao, osula je na njega paljbu žalbi, između ostalog i da
niko neće da je zaposli bez Fidelovog pristanka. Sledećeg dana Fidel ju je postavio na
mesto šefa dokumentacijskog i informacijskog sektora u Nacionalnom centru za naučna
istraživanja.

440Ibid., 47.
441Ibid., 47.
 Nati je konačno otkrila Alini da je Fidel, a ne davno odbegli Orlando Fernander,
njen pravi otac. Onda je Alini pokazala dragocena pisma koja joj je Fidel pisao iz
zatvora na Ostrvu borova, i molila je da čuva ta pisma kao važne dokaze o revoluciji, i
dokaze o procvatu njihove ljubavne veze. Nati je objasnila da je ime „Alina“ izvedeno iz
„Lina“, što je ime Fidelove majke. Pravdala se što nije postupila prema Fidelovom
predlogu da mu se pridruži u Meksiku: nije mogla ostaviti Ninu, a on u svakom slučaju
nije bio u poziciji da izdržava ženu i novorođenu bebu.
Napokon je i Alina saznala ono što su već svi u Havani znali, da je Fidel Kastro
njen otac. Ali on i dalje nije odgovarao na njena mnogobrojna pisma. „Nisam mogla da
privučem njegovu pažnju… i navedem ga da se vrati mojoj majci“, seća se Alina.442 U
narednih dve godine, samo dva puta ju je pozvao da se vide, ali je pomenuo da će njeno
ime biti promenjeno u Kastro čim se promeni izvesni zakon. Zatim je dodao, govoreći o
Nati: „Tvoja mama ima problem. Suviše je dobra. Nemoj biti tako dobra ni prema
jednom muškarcu.“443
Nati je sve više gubila značaj u Fidelovom životu. Alina je – i Nati? – isključivo
krivila Seliju Sančez. Prema Alininom viđenju, Selija je napadala Nati i stajala joj na
putu do kraja života (Selija je umrla 1980.) Što se tiče Kastrove porodice, oni su više
poštovali Nati dok je bila Fidelova „kurva“ nego sada kada je bila samo bivša
ljubavnica.
Alina je u tinejdžerskim godinama bila lepa kao njena majka, oštra na jeziku kao
njena verzija Selije, tvrdoglava kao njen otac i svojeglava i neurotična kao što to može
biti jedno zapostavljeno dete. Posle sedamnaeste godine Alina se nekoliko puta udavala i
razvodila. „Kada se radi o braku, ja sam jednogodišnja a ne višegodišnja biljka“, volela
je da se našali.444
Fidel je u prvi mah obećao da će biti bolji otac ukoliko se Alina okane ove ludosti.
Kasnije je samo bio zgađen. „Ne mogu da poverujem da si napustila angolskog ratnog
heroja radi baletana!“ prekorevao ju je posle prvog razvoda, a pre drugog braka. „Ako je
plesač, mora da je neki čudak.“445
Ni Nati nije bila ništa srećnija od Fidela zbog Alininog burnog ljubavnog života.
Kadajoj je Alina saopštila da je trudna, Nati ju je izbacila. Materinstvo na Kubi gde je
vladala oskudica i strogi propisi bilo je noćna mora. Fidel je darovao odelce za Mumin,
Alininu ćerkicu, kućni ogrtač za Alinu, puder za bebe i novac za frižider. Alina se na
razne načine dovijala da obezbedi dovoljno hrane, naročito povrća do kojeg se teško
dolazilo i koje je nabavljala od jednog starca koji ju je mazio po grudima. Kada se udala
za bogatog Meksikanca koji joj je mogao obezbediti bolji život, Fidel joj je uskratio
dozvolu da izađe iz zemlje. Posle nekog vremena, Meksikanac se jednostavno povukao
iz Alininog skučenog i učmalog života.

442Ibid., 73.
443Ibid., 77.
444Gimbel, 167.
445Ibid, 136.
 Alina se ponovo uselila kod Nati i Natike, koje su se (kao i Nati i Alina) neprestano
svađale. Natika je bila nepokolebljivo protiv Kastra i žestoko je branila svoje elitističke
vrednosti, čak i svoj okoreli rasizam. Kako je vreme prolazilo, Alinino ponašanje bivalo
je sve gore. Kritikovala je očev režim u razgovorima sa stranim novinarima. Postala je
bulimična manekenka. Vikala je na članove porodice i prijatelje, po njima izlivala celog
života nakupljani gnev. Iako nije mogla naterati oca da je zavoli, znala je da je kao
njegova ćerka zaštićena i da joj se ništa neće dogoditi. U četrdesetoj godini pobegla je sa
Kube, kritikovala Kastra iz inostranstva, prodala pisma koja je pisao njenoj majci i
napisala memoare o životu koji je imala kao njegova ćerka.
Nati je istrajavala, zapravo grčevito se držala istog onog zlatnog kaveza iz koga je
Alina pobegla. Zato što ju je Kastro nekada voleo, poverio joj ključne tajne i oplodio je
– i zato što je njena (sada izbledela) lepota bila legendama, a njana ćerka poznata – Nati
je živela drugačije od ostalih Kubanaca. S jedne strane uživala je u luksuznom domu, i
imala niz dobrih poslova. S druge strane, trpela je brojna poniženja od kolega; patila je
što Fidel ne odgovara na njena pisma; plašila se da Selija kuje zaveru protiv nje; mučila
ju je surova stvarnost oskudice na Kubi; svakodnevni život sa Natikom bio je pravi
pakao, jer Natika je prezirala sve u šta je Nati verovala i izazivala bi je svaki put kada bi
nečega ponestalo u ovom domaćinstvu posvađanih žena.
Poseban odnos koji je Fidel Kastro imao sa ženama dobro je poznat isto kao i
njegovo neumorno ženskarenje. Pošto im veruje i oslanja se na njih, žene su odigrale
izuzetno važnu ulogu u njegovim revolucionarnim borbama. Lepota ga zadivljuje, ali to
je prolazno. Ono što iznad svega ceni jeste inteligencija, kao što je Kastrov bliski
politički saradnik Melba Fernandez rekao dopisniku Njujork tajmsa, Tadu Šulcu.
Šulc smatra da Nati Revuelta pripada „izuzetnom kontingentu lepih i/ili visoko
inteligentnih žena koje su svoj život posvetile njemu i njegovoj borbi – i bez kojih on
možda ne bi uspeo“.446 Nati je dobrovoljno stupila u njihove redove i ostala tamo,
gonjena revolucionarnim ubeđenjima, ali i tračkom nade da bi nekako opet mogla
osvojiti Fidelovo srce ili bar oživeti nešto od kratkotrajne strasti koju su nekada oboje
osećali.
U krajnjoj liniji, Natina priča je vredna pažnje zbog iskazane privrženosti i
podnetih žrtava više nego zbog prirode njene veze sa Fidelom Kastrom. Ona je bila
njegova jedina ljubav svega nekoliko meseci, kada ju je voleo iz dubine usamljenog
zatočeništva, a ona jedini put u životu nije imala suparnica i mogla je da upregne sve
svoje snage da uteši i impresionira svog napaćenog ljubavnika. Fizički, i na slobodi, ona
je bila njegova ljubavnica samo dva meseca, neverna žena koja se iskradala iz kuće na
tajne randevue i seksualne susrete koji su bili njena poslednja prilika da uhvati Fidela
koji joj je sve više izmicao. „Rodila sam se samo da bih popravila položaj moje majke
kod Fidela“, stalno je govorila Alina.447
Možda bi joj to i uspelo, ali Nati nije bila spremna da prihvati Fidela kakav je
stvarno bio, osiromašen, frenetično vezan za revoluciju, čovek koji sebi skoro uopšte
446Szulc, 233.
447Gimbel, 165.
nije dozvoljavao privatni život i koji je bio okružen revolucionarkama koje su ga
obožavale i potpuno se predavale njemu i revoluciji.

Selija Sančez

Selija Sančez Mandulej uspela je u onome u čemu njena prethodnica nije i, sve do
svoje smrti 1980, bila najvažnija osoba u životu Fidela Kastra. Selija, koja je rođena
1927. kao jedna od pet kćeri doktora Manuela Sančez Silveire, živela je na jugozapadu
provincije Orijente gde je dugo bila politički aktivna.
Od samog početka razlikovala se od drugih obrazovanih i privilegovanih žena koje
su svoje usluge nudile pokretu. Bila je izuzetno inteligentna i efikasna, usredsređena na
ciljeve i disciplinovana. Svesrdno se slagala sa idejama koje je zastupao pokret i sa
njegovim konkretnim političkim ciljevima. Takođe je odlično poznavala provinciju
Orijente, njenu političku strukturu i važne ličnosti, kao i topografiju i ljude. Kad su
Kastro i njegove kolege počeli da planiraju invaziju, Selija je postala jedan od glavnih
stratega. Obezbedila im je navigacione mape, organizovala tajni seljački revolucionarni
pokret i gradske grupe za podršku revoluciji, prikupljala i dostavljala pobunjenicima
neophodne zalihe, od hrane do oružja. Kada su se Selija i Fidel konačno lično upoznali,
uveliko je bila jedan od ključnih članova njegove operacije.
Selija je prvi put ugledala Fidela 16. februara 1957. na jednom pašnjaku na
gerilskom području. Bio je zarastao u bradu i prljav, u poderanoj odeći i sa zelenom
beretkom na glavi i verovatno je strašno zaudarao zbog brojnih meseci provedenih na
planini Sijera Maestre. Pošto su cele noći pešačili preko planina da bi došli do
pobunjenika, Selija i njen pratilac naišli su na Fidela i njegove ljude negde oko pet
ujutro. Satima su tu pričali razmenjujući informacije o razvoju situacije i planirajući
sledeće korake u vezi sa ustankom. Obedovali su u podne na obližnjem polju šećerne
trske a zatim nastavili razgovor do duboko u noć.
Selija je po mnogo čemu bila Fidelova idealna žena. Tu, na padinama Sijere, sa
svojim izuzetnim osećanjem za strategiju, stručnim poznavanjem oružja, sposobnosti da
ljude pretvori u saveznike i da obezbedi tako potrebne zalihe hrane, municije i bilo čega
drugog što je Kastru bilo potrebno – zubara kada ga je boleo zub, reportera iz Njujork
tajmsa da vodi zapis o napretku operacije – bila je odgovor na sve njegove molitve.
Jedina mana bila joj je što nije posedovala onu klasičnu lepotu kojoj se Fidel tako
divio kod drugih žena. Za razliku od ljupke i ozbiljne Mirte, strastvene i putene Nati ili
mlade, lepe Isabel Kustodio, u koju je kratko vreme bio zaljubljen u Meksiku, Selija je
delovala prilično neugledno. Imala je veliki orlovski nos, duguljasto lice, maslinastu
boju kože i neobuzdanu tamnu kosu koju je ponekad nosila podgnutu u elegantnu punđu,
a mnogo češće vezanu u običan konjski rep da joj ne bi išla u lice. Imala je mršav torzo,
tanke noge i ni traga od onih mekih oblina po kojima je Nati Revuelta bila poznata. Sa
svojih trideset godina nije bila ni mlada.448 Ali se često smejala i imala je promukao,
energičan glas. Što je najbolje, umela je i da sluša i da govori. Selijin stil je Alina
Femandez tačno, ali otrovno, opisala kao bezličan i jednostavan, a Selija je često
dodavala jednostavan nakit svojoj praktičnoj odeći. Na fotografijama se vidi da je često
nosila male okrugle ili velike viseće minđuše. Na Sijeri, u srcu revolucionarnog ustanka,
oblačila je zelenu vojničku košulju i pantalone, ali je uvek stavljala i zlatan nožni lančić
preko čizama.449
Od prvog susreta bilo je jasno da su Fidel i Selija srodne duše. Selija je dolazila i
odlazila noseći informacije i zalihe, vraćajući se sa instrukcijama i listama. Kada su bili
razdvojeni, učestalo su komunicirali preko pisama a njihova korespondencija veoma je
bitan dokument koji svedoči o njihovom prisnom i intimnom odnosu, ali i o vojnoj
kampanji koja je ubrzo oslobodila Kubu od korumpiranog i represivnog Batiste.
Kako je vojna kampanja napredovala, tako su vlasti postale svesne Selijinih
aktivnosti. Kada je saznala da joj se sprema hapšenje, pobegla je u planine u
pobunjenički kamp. Selija i Fidel postali su nerazdvojni. Uselila se u njegovu malu
drvenu kuću koja je služila i kao komandni štab. Delili su spavaću sobu i krevet.
Preuzela je manju sobu da joj služi kao kancelarija dok je Fidel koristio prednji deo kuće
za svoje poslove. Nikada nisu prestajali da rade, pričajući i planirajući u nedogled. Do
Batistinog pada, pobunjenici sa Sijera Maestre podigli su primitivne bolnice, radionice
za proizvodnju lakog oružja, municije i kožne opreme, štamparsku mašinu i izuzetno
važnu radio stanicu.
Kada je u retkim prilikama morala da napusti kamp da bi nadgledala operativne
aktivnosti na drugim mestima, Selija je Fidelu veoma nedostajala. „Tvoj odlazak je
ostavio pravi vakuum za sobom. Čak i kada žena ide preko planina s puškom u mci, naši
muškarci pored nje uvek postaju uredniji, pristojniji, veći džentlmeni – pa čak i hrabriji.“
Dodao je i par rečenica lične prirode: „A ti, što ne svratiš ovamo nakratko? Porazmisli i
učini to u narednih par dana… Šaljem veliki zagrljaj.“ Pošto je jednom prilikom čuo
netačnu vest da je Selija uhapšena, Fidel je napisao poruku u kojoj kaže da su ona i još
jedan revolucionar „stubovi nosači. Ako ste ti i on dobro, sve ide dobro i mi smo mimi“.
Če Gevara je smatrao da je Selija jedina „poznata i pouzdana veza“450 pobunjenika.
Ono što Selija nije pobuđivala kod Fidela bile su bujice romantičnih (ponekad i
ljubomornih ispada) izjava i strastvene želje koje prožimaju njegova pisma upućena Nati
Revuelta. A, budući da je bila izuzetno inteligentna i imala izvrsnu moć zapažanja, Selija
mora da je slutila da se srećni dani provedeni sa Fidelom na Sijeri neće lako ponoviti.
Mnogo godina kasnije, u priči sa Fidelom i grupom američkih novinara, Selija se
prisećala tih izuzetnih vremena. „O, pa to su bila najbolja vremena, zar ne? Svi smo bili
tako srećni tada. Istinski. Nikada više nećemo biti tako srećni, hoćemo li? Nikada.,“451

448Geyer navodi da je imala dvadeset devet godina.

449Adelaide Bequer, Celia: La Flor Mas Autdctone de la Revolution (La Flabana: Editorial de Ciencias
Sociales, 1999), sadrži mnoštvo Selijinih fotografija od detinjstva do poslednjih dana.
450Szulc, 462-463, 467.
451Geyer, 167.
 Selijin idilični život na Sijera Maestri završio se januara 1959. kada su
revolucionari zauzeli gradove i oborili Batistin istrošeni režim. Cela Kuba slavila je
Fidela. Za vreme njegovog trijumfalnog ulaska u Havana Nati Revuelta željno ga je
čekala u gomili sveta, kao i vojska drugih žena koje su mu ushićeno klicale; mnoge su
zavidele Seliji što je uspela da ostvari posebnu vezu sa njim.
Selija mora da je znala da ne može da se takmiči za Fidelovo srce, niti da može da
očekuje brak ili čak vernost. U novom okruženju i vremenu – Havana u prvim
revolucionarnim danim – morala je da osmisli novi način života. Rešila je da pretvori
svoj odnos sa Fidelom u vezu koja će ih zauvek ujediniti, tako da kada se budu pojavile
druge žene – što je bilo neminovno – nijedna neće moći da uzurpira mesto koje je ona
uspela da zauzme u Fidelovom životu.
Mora da je osmislila strategiju sa istom onom mirnom efikasnošću i brigom za
detalje koja je odlikovala njen rad tokom revolucije. U glavnim crtama, nameravala je
da Fidelu postane isto onako preko potrebna kao dok su živeli na Sijera Maestri.
Pomoglo je to što je volela revoluciju isto koliko i on.
Od samog početka vodila je glavnu reč. Kastrov prvi glavni štab koji je zauzimao
tri luksuzna apartmana na vrhu hotela Hilton u Havani, a gde je on imao jedan apartman
i kancelarije, bio je pod njenom kontrolom. Kasnije je njen skučeni i ofucani stan na
Jedanaestoj ulici u rezidencijalnoj četvrti Vedada postao njegov centar za operacije. Bila
je njegov najpouzdaniji pomoćnik i savetnik, neumorni radnik koja mu je čak i obroke
pripremala u svojoj maloj kuhinji i dostavljala ih gde god da se nalazio.
Fidel se oslanjao na Seliju u svakom segmentu svog života. Samo ona imala je
pravo da ga kritikuje u lice, da mu ukazuje na greške i predlaže kako da se nešto ispravi.
Svima drugima, međutim, uvek je govorila da je „Fidel uvek u pravu“.452
Selijina uloga kao Fidelova pouzdanica i desna ruka davala joj je status nezvanične
prve dame Kube. Držala je i moćne zvanične funkcije i, u vreme kada je umrla, bila
ministar u Državnom savetu i član centralnog komiteta komunističke partije. Njen
delokrug prostirao se nadaleko i naširoko i obuhvatao čak – kao što je Nati Revuelta
otkrila – i istorijska mesta i usmenu istoriju revolucije. Dizajnirala je Lenjinov park,
veličanstveni javni park i mesto za rekreacije. Bila je strastveno zainteresovana za
pitanja zaštite životne sredine.
Selija je bila jedna previše inteligentna i sposobna žena da bi se žrtvovala za ljubav.
Posvetila je svoj život Fidelu zato što su joj, kao i kod njega, principi revolucije bili u
krvi. Mnogo pre nego što je njega srela posvetila se bila politici društvene pravde.
Verovala je u Fidela s istim žarom s kojim je on verovao u sebe: uz njega, zbog
njega, Kuba je čekala transformacija u utopijsku zemlju.
Selijin uticaj osećao se nadaleko i često je ublažavao teške prilike. Na Sijeri,
savetovala je milost u prilikama kada je najjači pobunjenički poriv bio da se svete za
mučenja i ubistva mladih saradnika koja su Batistine brutalne pristalice činile. Međutim,

452Szulc, 58.
kada je Fidel zauzeo Batistino mesto i upustio se u sopstvena zverstva, Selijin
ublažavajući uticaj izgleda da nije preživeo silazak sa planina.
Godine su prolazile. Selija je bila nedodirljiva i čak ni najzaljubljenije žene nisu
mogle da je uklone ili zamene. Ipak, morala je da se nosi sa Kastrovim brojnim ženama,
neke su bile ljubavnice, druge brzo zaboravljene prolazne romanse. Prema dramatičnom
opisu Džordži En Gajer, Fidel je imao „reku posvećenih i željnih žena… koje su kao
živa brzo proticale kroz njegov život… i čak, u novoj revolucionarnoj varijanti stare
feudalne tradicije kada se davao danak gospodaru, željno iščekivale da im on oduzme
nevinost; u međuvremenu, Selija je hrabro čuvala stražu, vičući na lepe Kubanke i
isterujući ih iz njegovog kreveta i spavaće sobe“.453
Marita Lorenc imala je samo sedamnaest godina kada ju je Kastro zapazio. Na
njegov poziv ova upadljivo lepa Nemica uselila se u sobu blizu njegove u hotelu Havana
Libre. Dosta dugo mu je bila stalna pratilja, ali je konačno napustila Kubu i preselila se u
Sjedinjene Države gde je pokušala da zaradi pišući memoare.
Najčešće, Kastro je trenutnim favoritima slao cveće za rođendan i, kao poseban
gest, njihove majke iznenađivao poklonima kao što su paelja ili jastog – ekskluzivna
hrana na Kubi gde je hrane bilu u ograničenim količinama. Osoba zadužena za dostavu
ovih poslastica? Selija Sančez, koja je čak u domenu Fidelovih žena imala pticaja.
Jedna od Kastrovih ljubavnica živela je naporedo sa Selijom sve do Selijine smrti.
Bila je to Delija Soto del Vale Horhe s kojom je Kastro imao šest sinova. Kastro ju je
uvek držao „sa strane“ i Delija nikada nije dobila zvanični status osim reputacije
njegove ljubavnice.
Selija, koja je delila njegov život i uticala na njega više nego bila koja druga žena,
iako mu nije rodila decu, čija su trenuci najveće sreće bila ona vremena kada su živeli
kao ljubavnici na Sijera Maestri, umrla je od raka pluća 11. januara 1980. Fidel joj je
odao počast u smrti kao što ju je poštovao za života tako što je naručio izradu
komemorativnih kipova i tako obezbedio da će zauvek biti deo kubanske legende.
Selija Sančez, koja se nikada nije udavala, sjedinila se preko, kako su mnogi to
nazvali, „istorijskog prijateljstva“ sa čovekom koga je volela, kome se divila, koga je
poštovala i kome je verovala više nego bilo kome drugom. Želela je Fidela i znala je pod
kojim uslovima može zauvek da ga ima. Bila je spremna da prihvati njegovu
nesposobnost da je fizički želi ili da se odriče uživanja sa drugim, privlačnijim ženama.
Zauzvrat zahtevala je – i dobijala – stalno mesto i moćnu poziciju u središtu kubanske
vlade, javno priznanje, poštovanje i pravo da životni vek provede pored njega. Za
razliku od ostalih njegovih trenutnih i bivših ljubavnica, Selija nikada nije morala da
brine o dužini svoje funkcije ili o padanju u nemilost. Nekada davno ga je volela i dobro
ga procenila, zatim je sopstvene potrebe i zahteve prekrojila tako da odgovaraju njemu i
da zadovoljavaju nju.

453Geyer, 216.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Ljubavnice kao trofejne lutkice

Banalna je istina da brojni moćni muškarci uzimaju ljubavnice kao simbol svog
uspeha; one su dekorativni seksualni objekti kojima se ističe njihov povlašćeni status.
Lepota, najčešće u kombinaciji s mladošću, podrazumeva se. Ali za ambicioznog
finansijskog magnata, večito u potrazi za boljim, mladost i lepota retko kada budu
dovoljni: treba da ih prati i slava. Još sredinom sedamnaestog veka, u doba restauracije u
Engleskoj, kada je Čarls II dozvolio ženama da nastupaju na pozornici, glumice i
pevačice postale su omiljene ljubavnice. Pojavom bioskopa, filmske zvezde –
glamurizovane u medijima, obožavane od publike – pridružile su se svojim sestrama iz
pozorišta kao još popularnije, dakle još poželjnije, kandidatkinje za ispunjenje snova
jednog magnata.

Marion Dejvis454

Kao i Aleksandar VI, koji je vekovima ranije razrešio duboko neprijateljstvo

između Španije i Portugalije tako što je Novi svet podelio na dve sfere, tako je američki
multimilioner Vilijam Randolf Herst izbegao konflikte između supruge, Mili, i
ljubavnice, Marion Dejvis, tako što je Mili ustoličio na istočnoj, a Marion na zapadnoj
obali Sjedinjenih Država. Do 1951. kada je Marion umrla, njihov odnos se bio izgradio
u savez koji je, makar po svojoj otvorenosti, više ličio na evropski model držanja
ljubavnica nego na američki. Glavna razlika bila je u tome što je Herst napustio svoj
dom da bi živeo sa Marion, ali je iz pristojnosti (ili licemerja) zadržao za sebe pravo da
važne goste – na primer, Kelvina Kulidža – ugosti zajedno sa suprugom, a ne s
ljubavnicom. U tim prilikama ili je zabavljao goste u Milinoj kući ili ju je dovodio u
svoj kalifornijski zamak, St. Sajmon. Marion je tada morala da se povlači u jednu od
sopstvenih vila.

454Izvori za ovaj odeljak su Marion Davies, The Times We Had: Life with William Randolph Hearst
(Indianapolis/New York: The Bobbs Merrill Co., 1975); Fred Lawrence Guiles, Marion Davies (New York:
McGrawHill, 1972); William Randolph Hearst, Jr., i JackCasserly, The Hearsts: Fatherand Son (Niwot,
Colorado: Robert Rinehart, 1991); i David Nasaw, The Chief: The Life of William Randolph Hearst (Boston
and New York: Houghton MifFIin, 2000).
 U gotovo svakom drugom pogledu, bio je njen lojalni partner. Finansijski se brinuo
za nju i uvek bio velikodušan, ne samo prema njoj nego i prema njenoj nametljivoj
porodici. Otvoreno je putovao s njom. Kad god je osetio da osećaj za pristojnost
njegovih gostiju ne bi bio poljuljan time što bi ih primao zajedno sa svojom
ljubavnicom, koristio je priliku; tolerantni Vinston Čerčil spadao je u takve goste. U
suštini, Herst je koristio svoje bogatstvo, društveni status i snažnu ličnost da ostvari vezu
sa Marion koja udovoljava njegovim potrebama i željama. U isto vreme, bio je svestan
sopstvenih slabosti – najpre da je više decenija stariji od nje, da je često zauzet ili
odsutan i da se nikada neće oženiti njome – i kompenzovao je te slabosti kako god je
mogao.
Marion Sesilija Duras, čije je umetničko ime bilo Dejvis, bila je najmlađa i najlepša
od pet kćeri ljubavnim avanturama sklonog advokata i njegove ambiciozne supruge. 455
Na Herstovu sreću, Marionina mama, Rouz, usadila je u svoje kćeri neobično shvatanje
o tome kako se treba odnositi prema muškarcima. Razočarana sopstvenim brakom,
mama Rouz obučila je svoje devojčice da zavedu muškarca ali da se dobro čuvaju
romantične ljubavi kao zamke u koju je ona lično upala i zbog čega je gorko žalila.
Rouzino viđenje kako se love muškarci, po mogućstvu stariji i bogati, bilo je
neobično. Umesto čednih i strogih vaspitnih metoda kakvi su bili uobičajeni u ranom
dvadesetom veku u Americi, podsticala je razvijanje veština potrebnih za nastupe u
varijeteima i za plesačice u revijama, te su Marion, Etel, Rouz i Ren od malih nogu
nastupale pred publikom.456 „Očigledno je“, zaključuje Marionin biograf Fred Lorens
Gajlz da su Rouz i njen uvek odsutni suprug sarađivali u „pažljivom pripremanju svojih
četiri kćeri… za život u kojem će ih izdržavati ili će se njima oženiti doborostojeći
muškarci.“457
Marion je prvi put osetila ukus slave kada se kao desetogodišnjakinja iskrala na
scenu posle Renine tačke. Tu se, potpuno nezasluženo, ali uz bučno i veselo odobravanje
publike, neumorno poklanjala dok su članovi njene postiđene porodice pokušavali da je
odvuku sa scene. Tri godine kasnije, vitka i blistavo lepa, sa dugim plavim kovrdžama i
sjajnim plavim očima Marion je potpisala ugovor za „poni balet“ 458, juniorske plesačice
u trupi u kojoj je Rini bila revijska plesačica. Kasnije je postala Zigfildova plesačica i
napustila školu Konvent ov sejkrid hart, ali je nastavila da ide na časove baleta. Marion
je obožavala mahniti tempo i galamu, mirise i boje pozorišta kao i obožavaoce koji su
joj se ulagivali, slali telegrame i čestitke i obasipali je sitnim poklonima.

455Marion, Rouz, Etel i Ajrin (Rini) imale su brata Čarlsa koji se kao tinejdžer udavio. „Videla sam svog brata
Čarlsa samo jednom – u kovčegu“, pisala je Marion u The Times We Had, 1.
456Tvrdila je, međutim, da joj je Marionin prvi ugovor, koji je potpisala kada je imala samo trinaest godina,
slomio srce.
457Guiles, 43.
458Devojčice koje su igrale za „poni balet“ izvodile su svoje numere na vrhovima prstiju samo u pauzama ili u
pozadini.
 Jedan od onih koji su se stalno motali oko zadnjeg ulaza 459 bio je Vilijam Randolf
Herst, kojeg su bliski prijatelji zvali V. R, neizmerno bogati izdavač koji je izgradio
najveći lanac dnevnih novina u Americi i koji je usavršio senzacionalističko novinarstvo.
Zastupao je grad Njujork u Predstavničkom domu Kongresa SAD 1903. i 1905, ali je
1905. izgubio kandidaturu za predsedničku nominaciju Demokratske partije. Izgubio je
1905. i 1909. na izborima za gradonačelnika grada Njujorka, a 1906. i na izborima za
guvernera savezne države Njujork. Uprkos stalnom neuspehu na izborima, njegova
kontrola nad vestima obezbeđivala mu je ogroman uticaj na Amerikance.
Neminovno, V. R, koji je među revijskim plesačicama bio poznat kao „vuk“,
zapazio je živahnu i talentovanu osamnaestogodišnju Marion. Kada je 1903. imao skoro
četrdeset godina, oženio se dvadesetdvogodišnjom revijskom plesačicom Milisent
Vilson, s kojom se zabavljao otkad je imala šesnaest godina. Mili mu je podarila tri sina
i bila ponovo trudna, ispostavilo se da je nosila blizance, i opet su bili dečaci. Ipak, V. R.
nije bio zadovoljan svojim brakom jer se Mili pretvorila upravo u onaj tip žene koji je
želeo da izbegne – tip koji insistira na livrejisanoj posluzi i neumorno odlazi na prijeme
za visoko društvo koje je V. R. prezirao. „Volela je Visoko društvo sa velikim V“,
prisećao se njen sin Bil.
V. R. je imao česte afere sa revijskim plesačicama i, makar u krugu ljudi oko
Zigfildovog pozorišta, to je bilo opštepoznato. Međutim, sve dok se nije opsesivno
zaljubio u Marion, odnosio se prema njima kao prema prijatnim prolaznim avanturama
koje je plaćao dijamantima iz Tifanija ili novcem. Marionin nastup u mjuziklu Stani!
Pogledaj! Poslušaj! opčinio ga je, te je V. R, iako je znao da Marion već ima bogatog
pratioca, rešio da je poseti.
„Imao je neverovatno prodorne oči – iskrene, ali prodorne“, prisećala se Marion u
svojim memoarima. „Nije imao ni trunke pokvarenosti u sebi. Samo je voleo da stoji
sam i gleda kako devojke plešu. Mislim“, dodala je, „da je bio veoma usamljen.“ 460 V. R.
Se udvarao neobuzdanoj tinejdžerki novcem i izuzetno skupim poklonima – na primer,
Tifanijev sat optočen dijamantima Marion je odmah izgubila u snegu Herst je zamenio
bez komentara. Bio je i ljubazan i pun razumevanja, uveravajući je da je mucanje s
kojim se borila veoma šarmantno. „Znao sam da će tvoja genijalnost biti priznata“,
napisao je u telegramu pošto je dobila sjajne kritike za ulogu u jednom filmu. 461 Kada je
mnogo godina kasnija Rouz umrla, tešio je Marion pitanjem: „Mogu li ja da ti zamenim
majku?“462
V. R. je voleo Marion mnogo pre nego što je ona mogla da mu uzvrati na isti način.
Imao je običaj da kaže: „Zaljubljen sam u tebe. Šta da uradim u tom pogledu?“ Marion,
koja je uvek govorila bez uvijanja, obično bi odgovorila: „Pa, neka bude. Meni ne

459Herstov sin Bil sećao se, „Stalno je bio kod zadnjeg ulaza, baš stalno. Obično nas je vodio iza scene kada
smo išli da gledamo Zigfild foliz”; Nasaw, 253.
460Davies, 10.
461Ibid., 253.
462Ibid., 112.
smeta.“463 Marioninim roditeljima potpuno je odgovarao. Držali su da je V. R. „pošten“ i
pravili su se da su on i Marion samo dobri prijatelji a ne ljubavnici.
Čini se da je gotovo pune dve godine Marion imala podeljena osećanja o njihovoj
vezi. V. R. je bio ljubomorni partner koga su mučile njene ljubavne scene u filmovima,
kao i sumnja da se i van pozornice viđa s drugim muškarcima. Da bi je kontrolisao
uključio se u filmsku industriju i potpisao sa njom ugovor na neverovatnih petsto dolara
nedeljno – što je značilo povišicu od četiristo dvadeset i pet dolara. (Marion je sa
zadovoljstvom prihvatila ponudu, ali ne bez prethodnog komentara da ne vredi toliko.)
Zatim joj je zabranio da igra u vrućim ljubavnim scenama.
Od samog početka Marion je kršila pravila koja joj je V.R. nametao. Iza njegovih
leđa viđala se s drugim muškarcima. Prihvatala je poklone kojima ju je obasipao kao
nešto što joj pripada kao izdržavanoj ljubavnici, kao obaveznu darežljivost dobrotvora.
Kada joj je išao na živce, vikala je na njega i gađala ga čime bi stigla; sebe je zajedljivo
opisivala kao „malu princezu“ zarobljenu u kuli. Ipak, publicitet koji joj je V. R.
obezbedio veoma joj je prijao, a njegovo neumorno udvaranje sve joj se više činilo
dirljivim.
Budući da joj je u ranoj mladosti usađen cilj da treba da se uda za starijeg bogatog
muškarca (ili da bude izdržavana), Marion je polako polagala oružje pred V. R.-ovom
žarkom ljubavlju. Uprkos sopstvenoj izjavi da se „ljubav ne stvara uvek pred oltarom.
Za ljubav nije potreban prsten“,464 žudela je za tim da mu postane supruga, a ne
ljubavnica.
V. R.-ov stav o tom ključnom pitanju nije sasvim jasan. Njegov sin Bil tvrdi da
njegov otac „nikada nije zatražio razvod od njegove majke. Nijednom rečju. Nikada“. 465
Marion je, s druge strane, bila sigurna da je „godinama pokušavao… i pošto nije uspeo,
bio je duboko nesrećan… Ne samo da je unajmio detektive (sa zadatkom da uhvate Mili
u kompromitujućoj situaciji) nego se trudio da se usvoji zakon po kojem bračni par koji
deset godina ne živi zajedno automatski dobija razvod… Katolička crkva je uletela i
stopirala stvar“.466 Marionin biograf veruje da je V. R. na početku svoje veze sa Marion
zatražio razvod od Mili, ali da je ona odbila da mu ga da. Posle toga je Mili Marion
nazivala „ona žena“.
Istina je bila ta da je V. R. organizovao sebi život tačno onako kako mu je
odgovaralo. Živeo je odvojeno od Mili, ali bez bruke koja prati razvod i – podjednako
važno – bez njegovih zastrašujućih finansijskih implikacija. „Kalifornijski zakoni o
zajednički stečenoj imovini u braku mogli su mu zadati ozbiljne probleme“, istakao je
sin Bil eufemistički. „I nije želeo više dece pošto bi mu još jedna porodica mogla
komplikovati raspodelu imovine.“467 Tako je V. R. nastavio da se povremeno pojavljuje u
Milinom životu i u životu njihovih pet sinova, a otvoreno je živeo sa ženom koju je

463Ibid., 20.
464Ibid., 21.
465Hearst, 238.
466Davies, 21.
467Hearst, 238.
voleo do ludila ali za koju nije bio spreman da žrtvuje sve i da se oženi njome. Jednom
prilikom kad ga je Marion izazivala da prizna da ne može da živi bez nje, mimo je
odgovorio da može, ali radije ne bi.
S vremena na vreme, pogotovo prvih godina, V. R. bi se udaljavao od Marion, ali
nikada nije želeo da okonča vezu. To se dogodilo kada je razmatrao povratak na
političku scenu i kada mu se politički protivnik Al Smit rugao što se „upušta u veze sa
plavokosim glumicama“.468 Njegovo distanciranje od Marion iz 1924, pošto je dobio
uznemirujuće informacije od detektiva koji su je pratili, bilo je ozbiljnije. Osećao se
ozbiljno ugroženim od Marioninog ne baš tajnog ljubavnika Čarlija Čaplina, u to vreme
najpoznatijeg glumca na svetu i multimilionera koji je mogao da mu parira finansijski.
Marion je bila strahovito ljuta što ju je V. R. uhodio, ali istovremeno i ozbiljno zabrinuta
da bi ga mogla izgubiti.
Pomirili su se. Pošto im je veza prošla probu zaključili su da ne žele da žive jedno
bez drugog. Posle tog iskustva uspeli su da postignu ravnotežu u vezi i razumevanje
kako je treba negovati. Oboje su morali da pristanu na velike kompromise. V. R. je
prihvatio Marioninu potrebu za ludim zabavama i izlascima, njene afere s drugim
muškarcima i – najteže od svega – njen sve veći problem s alkoholom. Marion je morala
da prihvati činjenicu da će Mili, koju je prezrivo nazivala „Crna udovica“, zauvek ostati
njegova supruga.
To je bilo sasvim jasno kada se V. R. osetio obaveznim da povede Mili i dečake na
odmor u Evropu. U Engleskoj, međutim, okružen porodicom, odjednom je osetio da mu
Marion toliko nedostaje da joj je poslao telegram da mu se pridruži. Nevoljno je
otputovala, a zatim provela par užasnih dana tamo jer je on retko uspevao da se iskrade
da je vidi. Da ironija bude veća, ta epizoda probudila je u Marion duboke emocije i
označila početak njene doživotne ljubavi prema V. Ru.
U međuvremenu, nizala je zavidne profesionalne uspehe. „Napraviću od tebe
zvezdu, Marion“, obećavao joj je nekada davno V. R. i zahvaljujući sopstvenom
komičarskom talentu i neverovatnoj energiji, i njegovom trudu da joj obezbedi
publicitet, polako je dostizala najviši ešelon filmskih zvezda. Bila je veoma vredna i
veoma dobra u svom poslu, a njen joie de vivre bio je nadaleko čuven. Svaki filmski set
gde je snimala orio se od smeha koji su njene šale izazivale; ispod čednog kostima za
smernu ulogu odjednom bi ubacila jastuk i glumila trudnoću ili bi obojila prednji zub u
crno i bila „krezubava“.
Marion je uživala u svojoj karijeri, ali je njen izraženi osećaj da nije dovoljno dobra
i čvrsto ubeđenje da profesionalni uspeh duguje V. Ru, samo je učvrstila njenu potrebu
za njim. „Nisam umela da glumim“, ponavljala je u memoarima. Ali, umela je, i to je
uspešno i činila, tako da su čelnici filmskih studija uvideli da „publika doživljava
Marion kao filmsku zvezdu i da više nije bila samo devojka nekog producenta koji je
uporno nameće filmskoj publici“.469

468Guiles, 69.
469Ibid., 89.
 Uprkos tome, Marion je status ljubavnice izluđivao i skupo je naplatila čoveku koji
ju je doveo u takvu poziciju. U lice je V. Ra zvala „tatice“, a iza leđa je bio „viseće
gaće“ i „matorac“. Znajući da je neće ostaviti, rizikovala je da navuče njegov gnev na
sebe time što je spavala sa mnogim, ako ne i gotovo svim, filmskim partnerima.
„Telefonista nije mogao da te nađe. Gde si bila? Očekujem objašnjenje“, zahtevao je V.
R. u telegramu.470 Marion, međutim, nije imala odgovor.
Ljubavnici su prebrodili prve dve decenije zajedno. Duboko su poštovali jedno
drugo. Marion je osećala strahopoštovanje prema V.R.-ovom, kako se činilo,
enciklopedijskom znanju. Uvideo je da ona poseduje glavu za biznis u poslovima u vezi
s filmskom industrijom i nekretninama. Njihova profesionalna saradnja bila je
neverovatna. V. R. se bavio procenjivanjem scenarija, izborom režisera, nadgledanjem
filmskih setova i filmova, a ponekad i režiranjem pojedinih scena. Marion je glumila, i
kao velika zvezda filmovima davala bolji publicitet, brinula se o čoveku koji ju je
obožavao i bila domaćica na njegovim prijemima i pomagala u vođenju Kosmopoliten
pikčers. Ubrzo ju je postavio za predsednika kompanije. „Želela sam da budem Marion
Dejvis, osoba koja je imala veliku čast da poznaje gospodina Vilijama Randolfa Hersta“,
tvrdila je u memoarima. „To je sve što sam želela.“471
To, naravno, nije bilo sve što je želela. U Kaliforniji, koju je V. R. odredio kao
njenu polovina sveta, gradio je ogromni dvorac koji je nazvao Sv. Simeon. Njoj je kupio
raskošnu belu vilu u štuko gipsu koja se nalazila na adresi 1500 Leksington roud na
Beverli hilsu, na vrhu jednog brda blizu Sanset bulavera. Sagradio joj je i Oušn haus,
vilu na obali mora sa trideset sedam kamina i toliko spavaćih soba (i čak jednom sobom
obloženom listićima zlata) da se Marion nikada nije potrudila da ih prebroji. Na
snimanjima, obezbedio joj je raskošan „bungalov“ sa četrnaest soba.
Sve dok nije prestao da balansira između Marion i Mili, odlazeći na odmor sa Mili i
dečacima, a istovremeno zabrinuto pokušavajući da osigura da Marion ima sav
komforno – i da bude verna – dok je on odsutan, Marion mu se svetila time što je pravila
spektakularne žurke. „Filmska kolonija uživala je u eri hiljadu i jedne noći“, sećao se
Čarli Čaplin. „Dva ili tri puta nedeljno Marion je organizovala veličanstvene zabave sa
oko stotinu gostiju; mešavinom glumaca i glumica (uključujući samog Čaplina, Rudolfa
Valentina, Džona Barimora i Meri Pikford), senatora, polo igrača, plesača, stranih
moćnika i Herstovih direktora i urednika, povrh svega.“472 Igre koje su se organizovale
posle večere često su trajale do zore, ali je Marion uvek nekako uspevala da se odvuče
na posao, u odličnom raspoloženju i s nesmanjenim oduševljenjem.
Marionini brojni ljubavnici zadovoljavali su njenu potrebu za osvetom, ali i za
onom vrstom seksualnog i romantičnog ispunjenja koje V. R. nije mogao da joj pruži.
Moguće je da su Marion i ultrabogati Čarli Čaplin bili ljubavnici, a izvesno je da su se
trudili da ih V. R. ne uhvati tako što su čoveka za rekvizite zadužili da ih upozori ako se
V. R. pojavi da bi Čaplin mogao da pobegne kroz zadnja vrata filmskog seta.
470Davies, 253.
471Ibid., 21.
472Nasaw, 341.
 Marion je bila još zaljubljenija u glumca Dika Pauela. Kada su se upustili u aferu,
ona je već bila žena u tridesetim godinama koja je za sobom imala intimne veze sa
desetinama drugih muškaraca. Pauela su brinule posledice koje je povlačilo za sobom
zavođenje ljubavnice V. R. Hersta, ali ga je Marion uporno proganjala i na kraju joj se sa
zadovoljstvom prepustio. Na njeno insistiranje izjavio je da je voli, a zatim je sve detalje
afere ispričao svojim prijateljima. Marion se nije mnogo obazirala na ovo
nedžentlmensko cinkarenje i ostali su prijatelji do njene smrti.
Verovatno je da je Marion povremeno ostajala trudna. Iz usputnih opaski
prijateljima moglo se zaključiti da je u takvim situacijama odlazila na abortus. U njenim
memoarima ne oseća se žaljenje što nije imala decu. Bila je, međutim, veoma vezana za
jednog sestrića i jednu sestričinu, i duboko ju je potreslo sestričinino samoubistvo 1934,
posle čega je postala još bliskija sa sestrićem.
Svi V. R.-ovi sinovi, osim jednog, osećali su i pokazivali duboko neprijateljstvo
prema toj ženi koja je, u njihovoj verziji, razorila brak njihove majke tako što joj je
preotela muža. V. R. ih je upoznao sa Marion, ali nije objasnio svoj odnos sa njom. Sin
Vilijam (Bil) Randolf Herst junior opisuje svoju reakciju kada je konačno shvatio da je
ona očeva ljubavnica: „Plakao sam… Pošto nas je oboje bilo sramota, nikada nisam
načinjao tu temu sa majkom… Bio sam uvređen, a povremeno i duboko povređen tom
vezom. To je bilo zato što je majka, koja je tati podarila pet sinova, zaslužila da suprug
bude pored nje. A to smo zaslužili i moja braća i ja.“473
Glavna razlika između V. Ra i drugih muških pripadnika američke aristokratije kao
što su Vanderbiltovi i skorojević Džozef P. Kenedi, pisao je Bil Herst, bila je da su oni
„živeli u laži“ jer su svoje ljubavnice „držali u tajnosti… (dok) je moj otac napustio našu
majku i otvoreno se pojavljivao sa Marion… Ipak, priroda svih tih veza bila je ista“. 474
Kao i druge ljubavnice, Marion nije bila ništa više do „prijatna razonoda“, „skup ali
opuštajući ukras“, očeva „seksi mačkica“.475
Samo je V. Rov najstariji sin Džordž, jedan hronično gojazan bonvivan za koga je
V. R. procenio da je previše neodgovoran da bi preuzeo njegovu izdavačku imperiju,
uvek bio ljubazan prema Marion. U svojim memoarima Marion izražava zahvalnosti i
duboku naklonost prema njemu zbog njegovog postojanog prijateljstva koje se toliko
razlikovalo od prigušenog neprijateljstva njegove braće.
Marionin život V. Rove ljubavnice poprimio je ustaljene tokove. U Sent Sajmonu
su ona i V. R. priređivali večere, zabave kraj bazena, maskenbalove i zabave na plaži.
Uživala je u tim zabavama, ali su joj s godinama pripreme i protokol postajali sve
naporniji i dosadniji. V. R. je imao običaj da se pridruži gostima za plivanje i partiju
tenisa i za večerom, ali je inače ostatak vremena provodio u vođenju svoje izdavačke
imperije, pišući uvodni članak i čitanju svojih novina.
Marion je bila ogorčena zbog njegove preokupiranosti poslovima i umela je zbog
toga da bude brutalno i javno neprijatna prema njemu. Čarli Čaplin se sećao kako se
473Hearst, 176, 179.
474Ibid, 180.
475Ibid, 175-176, 180.
jednom prilikom pijana Marion ozlojedila što je V. R. sa svojim direktorima pričao o
poslu. „Eeej, tti!“ viknula je. V. R. kome je bilo veoma neprijatno upitao ju je tiho, „Je l‘
se ti to meni obraćaš?“ Marion je ponovo povikala „Dda! Dolazi ovamo!“ Da bi izbegao
još veću scenu, prišao joj je i upitao šta želi. „Ooobavljaj poslovne stvari u gradu – ne na
mojoj zabavi. Moji gggosti čekaju svoja pića. Donesi ih!“ Tiho, V. R. je to i učinio.476
Bio je tako poslušan zato što se užasavao scena, zato što je bio svestan da je Marion
pijana i zato što je bio uveren da je, s obzirom na to da joj uglavnom nije bio zabavno
društvo, dužan da joj ugađa. Čak i kad je bila trezna Marion je bila direktna i, ako se
izuzme mucanje, govorila je jasno i bez uvijanja. Kada bi joj piće razvezalo jezik, umela
je da bude zajedljiva. V. R. je to jednostavno prihvatao.
U životu koji se odlikovao rasipnošću, Herstova umetnička kolekcija i njegov
privatni zoološki vrt koštali su daleko više od svega ostalog. Bez i najmanjeg osećaja za
fiskalnu odgovornost – uprkos velikom bogatstvu, toliko je trošio da je pred kraj života
bio blizu bankrotstva – kupovao je umetnička dela u ogromnim količinama. Prepuštao se
i svojoj ljubavi prema životinjama i imao ih je preko tri stotine, uključujući antilope,
bizone, pume, lavove, američke risove, jednog leoparda, jednog jaguara, medvede, jednu
šimpanzu, majmune, jednog tapira, ovce, koze, lame, kengure, jednog klokana, i slonicu
Marijanu. Držao je i jazavičare i u jednom trenutku imao ih je više od pedeset u štenari.
Dva jazavičara, Marionin voljeni Gandi i V. Rova Helen, sa svojim potomstvom, bili su
im nerazdvojno društvo.
Njihova ljubav prema jazavičarima, koji su im bili kao zamena za decu, stvorila je
jednu od njihovih najvažnijih veza. Kada su Helen i Gandi uginuli, zajedno su duboko
žalili. V. R. je u svojim novinama odao počast Heleni, koja je uginula na njegovim
rukama u njegovom krevetu. „Plakao je i plakao“, sećala se Marion.477 V. R. je sahranio
svog psa ispod spomenika na kom je pisalo: „Ovde počiva najdraža Helen – moj verni
prijatelj.“478
Marion je još teže podnela Gandijevu smrt. Gandi je trčao za loptama na teniskim
mečevima. Spavao je u Marioninom krevetu i grejao joj noge. Kada je imao petnaest
godina, teško se razboleo. Marion ga je odnela u svoj krevet, gde je imao dijareju i
uprljao i posteljinu i njene noge. Oprala je i sebe i posteljinu i pokušala da sakrije u
kakvom je stanju. Nije joj uspelo i ubrzo je V. R. stigao sa veterinarom i sestrom. Dok ju
je V. R. obuzdavao, sestra je injekcijom uspavala Gandija.
Nakon toga, „rasturila sam kuću“, seća se Marion. „Razbila sam sve čega sam se
dohvatila. Samo što nisam ubila sve prisutne, koliko sam ljuta bila. Da ga nisu dirali,
mogla sam da ga negujem.“ Sahranila je Gandija uz službu koju je vodio irski katolički
sveštenik. „Mislila sam da ga nikada neću preboleti“, pisala je. „Imaš osećaj ne samo da
si izgubio najboljeg prijatelja, nego i da je deo tvog života zauvek nestao.“479

476Ibid, 178.
477Davies, 227.
478Guiles, 325.
479Davies, 227.
 Marionina i V. R.ova ljubav prema životinjama bila je očigledna i kada nisu bili u
pitanju jazavičari. V. R. je kupio automobil jednoj seljanki u Evropi čiju je gusku njegov
šofer pregazio. Za vreme snimanja, kada je Marionin partner, jedan bernardinac, ubio
mačku koju je trebalo da vija, prijavila je slučaj Društvu za zaštitu životinja. I ona i V. R.
borili su se protiv vivisekcije, a Marion je ovaj zahvat i zabranila u bolnici kojoj je
donela milione dolara.
Evropa je takođe bila važna u načinu životu ovog para. Provodili su tamo mesece,
po hotelima ili u svom dvorcu u Sen Donau, u Francuskoj, vrlo često sa grupom
prijatelja čije je troškove V. R. potpuno pokrivao. Marion je poštovala V. R.-ovu ljubav
prema muzejima i umetničkim galerijama, i poslušno ga je pratila u tim prilikama. Ali te
obrazovne ture „su me udavile. Sve što sam želela bio je sladoled sa sodom ili koka-
kolom“, pisala je. „To je bio moj doživljaj Evrope. Kao kad te neko udari čekićem po
glavi. Tako prija kada bol prestane. Volela sam povratak kući i pogled na Kip slobode.
Dom, slatki dom mi je užasno puno značio.“480
S druge strane, V. Ru. je mnogo prijatnije bilo da se s njom otvoreno pojavljuje po
Evropi nego u Sjedinjenim Državama. U dvorcu Sen Donau, gde Mili nikada nije bila
preterano dobrodošla, Marion je vladala zajedno sa V. Rom i primala slavne ličnosti kao
što su Džordž Bernard Šo, Lojd Džordž i Monbatenovi. U Evropi su V. R. i Marion bili
pošteđeni onog neodobravanja s kojim su se u Americi odnosili prema muškarcu i
njegovoj ljubavnici. Džozef Kenedi, izuzetno bogati američki bankar s kojim se Marion
sprijateljila, imao je puno razumevanja za njenu situaciju. Njegova ljubavnica, Glorija
Svanson, najbolje plaćena filmska zvezda tog vremena, takođe je bila meta neprijatnih
tračeva. Kenedi je bio od velike pomoći u predlaganju načina na koje bi V. R. mogao da
zaštiti Marionine interese u slučaju njegove smrti, što je bilo velika ironija, s obzirom na
njegovo „kavaljersko“ ponašanje prema Gloriji Svanson.
Tridesetih godina dvadesetog veka, kada je bila u srednjim tridesetim, Marion je
važila za jednu od najboljih američkih filmskih zvezda. Uz veliku podršku V. Ra, i
uprkos sopstvenom strahu od neuspeha, preživela je prelazak na zvučni film – prava
noćna mora osobi koja je celog života mucala. Još uvek je bila veoma lepa. V. R. slušao
je njene savete u vezi s profesionalnim pitanjima, siguran da zna svoj posao i da je
odličan rukovodilac. Bila je i jedna od najbogatijih žena u Holivudu i najveći filantrop
sa posebnim zanimanjem za Dečju bolnicu u Los Anđelesu.
Do tog vremena, njeno opijanje preraslo je u ozbiljan problem. V. R. je izbacio sav
alkohol iz svojih kuća, ali je Marion sakrivala flaše džina i škotskog viskija u
vodokotlićima. Ponekad bi je naterao da prođe detoksikaciju od alkohola, ali periodi
kada je bila trezna bili su kratkog veka. „Šta da radim?“ pitao je prijatelje
bespomoćno.481
Do kraja života bezuspešno je vodila bitku s alkoholizmom. „Možda je tata
sumnjao“, sugeriše V. Rov sin Bil, „da je Marionino odavanje alkoholu njegova greška
zato što se nije oženio njome. Ta misao mu je donela duboko preispitivanje i bol
480Ibid., 43, 133.
481Guiles, 297.
poslednjih godina života.“482 Njen status neudate žene gotovo je sigurno doprineo gnevu
i tuzi koje je pokušala da odagna pomoću pića.
Marionine izjave, koje je trebalo da bace pozitivno svetlo na njen status ljubavnice,
otkrivale su zapravo duboku bol. „Opravdano je istorijski, i zbog tradicije, i zbog
dramskog efekta, (čak) i ako jeste amoralno, da imate jednu revijsku plesačicu i
plavokosu filmsku zvezdu za ljubavnicu. Pogledajte samo Luja XIV i Čarlsa II i Iroda!“
Uprkos odvažnom držanju, Marionina želja za brakom trovala je njen odnos sa čovekom
za kojeg se vezala za čitav život.
I za Marion i za V. R. 1937. bila je prelomna godina. Posle četrdeset šest igranih
filmova, od kojih su mnogi bili veliki hitovi, Marion je objavila da se povlači sa velikog
platna. Bila je to mudra odluka. Sa četrdeset godina još uvek je dobijala uloge upola
mlađih žena. Uvidela je da, ako bi nastavila da glumi, morala bi da počne da glumi
sredovečne žene. Postojao je rizik (barem se ona toga plašila) da je
sedamdesetčetvorogodišnji V. R. ostavi kada bi je video u pravom izdanju, a ne kao
mladu plavu naivku kakva je nekada bila.
Bila je i veoma umorna od posla. Više od dvadeset godina potpuno je bila
posvećena poslu, ponekad snimajući i po dva filma uporedo, često zakidajući na
spavanju ali nikad na provodu i zabavama. Iako je uspela da prevaziđe mucanje za
potrebe zvučnog filma, ipak se nije osećala opušteno. Na setu je vladala tišina umesto
nekadašnjih veselih hitova koje su svirale grupe koje je unajmljivala. Filmovi, govorila
je, postali su „fabrička proizvodnja“483 i bilo joj je dosta.
Sve starija, iznurena i prava alkoholičarka, ne više zdrava i zgodna i sa manje
samopouzdanja, Marion je tvrdila da želi potpuno da se posveti V. Ru. „Smatrala sam da
najmanje što mogu da učinim za čoveka koji je bio tako divan i velik, jedan od najvećih
u istoriji, jeste da mu budem družbenica“, rekla je nevino.484
Njena posvećenost brzo je stavljena na probu. Nepojmljivo bogati V. R. Herst našao
se na ivici bankrotstva. Kako je tako nešto moglo da se dogodi? Odgovor je taj da je
Herstova „fiskalna dipsomanija“ dovela do trošenja petnaest miliona dolara godišnje na
lične troškove i barem milion dolara godišnje na umetnička dela i sitnice za uspomenu.
Povrh svega, sva mu je imovina bila pod hipotekom. „Mislim da sam gotov“, žalio se
Marion.
Marion je odmah krenula u akciju. U roku od nedelju dana likvidirala je dovoljno
akcija i nekretnine i mogla je ljubavniku da uruči bankovni ček od milion dolara. U
početku je V. R. odbijao da ga primi. Zatim je prihvatio, ali je insistirao da joj da hartije
od vrednosti u vidu deonica od svojih novina. Njen poklon pokazao se, međutim, kao
nedovoljan. Banke su potraživale još najmanje dva miliona dolara da se izbegne
bankrotstvo. Marion je tada prodala svoj nakit, stavila nekretnine pod hipoteku i
nagovorila prijateljicu, Ebi Rokfeler, da joj da ogroman zajam koji bi pokrio ostatak
tražene sume. Marionin moralni trijumf zbog zapanjujuće velikodušnosti i
482Hearst, 179.
483Guiles, 288.
484Davies, 195.
preduzimljivosti bio je umanjen samo njenim neumornim kritikovanjem Mili što se nije
potrudila da pomogne.
V. R.ov posao nastavio je da propada. Poverioci su preuzeli njegovu izdavačku
imperiju i prodavali veći deo. Obustavio je izgradnju na svojim imanjima u Kaliforniji.
Više nije mogao da organizuje raskošne zabave. Časopis Tajm objavio je 1939. u svom
članku da se sada mnogo skromniji i siromašniji V. R. samo nada „1) da će ga makar deo
(njegove imperije) nadživeti; 2) da će uspeti da sačuva svoj posao… U sedamdeset petoj
godini, čuveni pokvarenjak američkog novinarstva radi kao običan za uvodne članke
zadužen novinar, kome je smanjena plata.“485
Marionin i V. R.-ov novi i mnogo skromniji zajednički život nastavio se' bez
nekadašnjeg zamora od stalnih gostiju koji su više od dvadeset godina delili njihov
ekstravagantan način života i spasavali Marionin od dosade. Svaki dugi dan započinjali
su zajedno. V. R. je spremao doručak a ona je posle sklanjala, „što je najbliže“, smatra
Marionin biograf, „mirnom, kućnom načinu života što su ikada vodili.“ 486 V. R. je
diktirao ritam tog novog stila života i uživao u njemu znatno više nego Marion. „Znam
da si mlada i neobuzdana i željna provoda“, umeo je da kaže. „Ali ja sam umoran od
tolikih ljudi. Što ne pokušaš da se malo smiriš?“ 487 Zaista je pokušala, tešeći se
alkoholom i hranom od čega se ugojila i dobila pomalo matronski izgled. Dok se nekada
igrala i zabavljala do zore, sada je štepala i šila. „Sašila je sve njegove kravate“, sećala
se jedna prijateljica. „Sve ručno izrađene, svilene kravate.“488
Počeo je Drugi svetski rat. Dokje Hitler porobljavao Evropu, V. R. se još više
povukao iz sveta koji je nekada poznavao. Pet godina ranije imao je zakazan
petominutni sastanak sa firerom, čiji su se stavovi o superiomoj germanskoj rasi – ali ne
i o inferiomosti Jevreja – poklapali s njegovim. Na nagovaranje šefa studija
MetroGoldvinMajer, Luisa B. Majera, pokušao je na tom kratkom sastanku da se
konfrontira s Hitlerom u vezi s njegovim proganjanjem Jevreja. Marion nije bila
pozvana na sastanak. „Zeznuli su me za taj sastanak“, seća se. „Dva dana ni sa kim
nisam govorila, toliko sam bila ljuta. Samo sam htela da vidim tog tipa.“489
Herst se, u međuvremenu, i dalje zalagao za pomirenje sa Hitlerom, čak i posle
Kristalne noći 1938. Pošto je izbio rat počeo je da priznaje kako jepotpuno pogrešno
procenio Hitlera i situaciju u Evropi, i da uviđa, sa dubokim žaljenjem, zašto je bio meta
tolikog javnog prezira i mržnje.
Gore stvari su se spremale za njega i Marion. Orson Vels, dvadesetpetogodišnji
Englez, snimio je 1941. Građanina Kejna, film tako brilijantan da je proglašen za
najbolji svih vremena. Za Marion Dejvis, s druge strane, film je bio pakostan i žestok
napad na njenu ličnost i uništio je njenu reputaciju filmske zvezde i komičarke. U
Građaninu Kejnu, antiheroj Kejn, koji jako podseća na Hersta, prvo stvara a zatim

485Nasaw, 546.
486Guiles, 304.
487Davies, 251.
488Hearst, 562.
489Davies, 147, 149.
pomaže karijeru svoje netalentovane, antisemitski raspoložene druge žene, alkoholičarke
Susan Alegzander; dakle, parodija na veoma talentovanu alkoholičarku, Marion Dejvis,
koja nikako nije bila antisemita. Kejn u priči gradi Ksanadu, dvorac nalik Sent Sajmon.
Film je izazvao pravu senzaciju.
Herstove pristalice bile su potpuno poražene. Njegova kolumnistkinja Luela
Parsons nazvala je Građanina Kejna „surovom, neistinitom karikaturom“. Luis B. Majer
napustio je prostoriju za projekciju u suzama i ponudio se da otkupi negativ filma da bi
mogao da ga uništi. Uprkos tome, Orson Vels je trijumfovao, a Građanin Kejn još uvek
dominira na listama najboljih filmova svetske kinematografije. Međutim, dvadeset
godina kasnije, u želji da se iskupi za štetu koju joj je naneo ovim filmom, Vels je
napisao predgovor Marioninim memoarima iz 1975, Kroz šta smo sveprošli. Uz par
izuzetaka „u Kejnu je sve izmišljeno… Susan (Alegzander) nema nikakve sličnosti sa
Marion Dejvis“, izjavio je Vels.

Supruga (Susan) bila je marioneta i zatvorenik; ljubavnica (Marion) nikada manje od

princeze… Ljubavnica nikada nije spadala u Herstovo vlasništvo; on je uvek bio njen
udvarač, a ona je bila njegovo dragoceno blago koje je čuvao u svom srcu više od
trideset godina, do poslednjeg daha. Njihova priča je istinska ljubavna priča. Ljubav nije
tema Građanina Kejna.490

U svom žaru da popravi štetu, Vels je preterao u izjavi o istinskoj ljubavi u priči o
Herstu i Marion; iako nije bila bez ljubavi, bila je to uglavnom priča o velikoj ljubavi V.
Ra prema Marion. Zašto se, onda, ova lepa, talentovana žena, koja je volela zabavu
vezala za čitav život za mnogo starijeg, uzdržanog, oženjenog čoveka? Zašto mu se
posvetila kada je postao matori diktator na ivici da izgubi svoju imperiju?
Odgovori leže u njenom lošem vrednovanju sopstvenog talenta; u potrebi da se
potvrdi vrednost života sa V. Rom time što bi ostala s njim; u njenom doživljaju da je
svojim spontanim darivanjem milion dolara kada mu je bilo potrebno stekla pravo na
njegovu zaštitu i vođstvo; i najzad, u njenoj potrebi da veruje da on ne može da živi bez
nje. I tako, u najboljim godinama života, smirila se i pristala na dosadan život u kome
ima samo ulogu V. Rove ljubavnice.
Posle rata par se na kratko vratio u Sent Sajmon, ali su ga 1946. zauvek napustili jer
je V. Rovo zdravlje bilo sve lošije, Marion se tu osećala duboko nesrećno i izolovano, a
sami troškovi izdržavanja tog grandioznog zdanja bili su basnoslovni. Obezbedila im je
novi dom – veličanstvenu mediteransku vilu koju je kupila na Beverli Hilsu. V. R. je bio
veoma uznemiren što napušta voljeni dvorac, ali je Marion bila ushićena.
Zahvaljujući njoj, kuća je bila na njegovom imenu. Za manje od šest nedelja pošto
je kupila kuću, prepisala ju je na njegovo ime da bi mogao da provede poslednje dane
života u sopstvenoj kući. Život je tu, međutim, često bio gorak. Marionine su scstre Etel
i Ren neposredno pre toga umrle. Sada, pošto je bila penzionisana, veliki krug

490Davies, predgovor Orsona Velsa.

„prijatelja“ smanjio se na šaku nepokolebljivo lojalnih, od kojih je jedan bio „Veliki
Džo“ Kenedi koji ju je posećivao do kraja života i pobrinuo se da bude pozivana na sva
značajna okupljanja Kenedijevih. Inače ih je retko ko pozivao.
Posle niza godina očajničkog interesovanja za lekove koji produžavaju život, Herst
je konačno shvatio da je veoma star čovek kome se bliži kraj. Sve više je osećao
nepoverenje prema svojim sinovima i rukovodiocima, verujući – što se posle pokazalo
tačnim – da će pokušati da joj ospore bilo kakvo pravo na njegovu izdavačku imperiju.
Pošto mu se zdravlje s godinama pogoršavalo, često je nju zaduživao da komunicira sa
raznim urednicima i gromoglasno se ljutio kada bi neki od njih pokazao otpor prema
njenim intervencijama. Dok je ležao na samrti, trudio se da zaštiti voljenu ljubavnicu od
neminovnog gneva svoje dece i drugih.
U osamdeset devetoj godini, koliko je imao kad je umro, V. R. se potrudio da
obezbedi garancije kojima će Marion zadržati pravo da obavlja savetodavnu funkciju u
Herstovim poslovima kao što je to često radila tokom njegovog života. Međutim, iza
njegovih leđa, zaposleni su se oglušili o njegove zahteve i nisu poslušali njegove
naredbe.
Do tada je Marion već bila toliko užasnuta činjenicom da ga gubi da se odala
alkoholu u takvoj meri da je počela da oseća posledice na cirkulaciji. Noge su joj često
otkazivale, te je i njoj bila potrebna pomoć medicinske sestre. Tri puta dnevno obilazila
je V. Ra, svaki put otrežnjena svežom jakom kafom koju joj je pripremalo njeno
zabrinuto osoblje.
Gotovo je poludela od straha zbog V. Rove skore smrti, smrti iz koje su njegovi
sinovi dugo planirali da je isključe. Bil i Herstov glavni direktor „sastali su se da bi
obavili sve pripreme za smrt i sahranu. Ovi planovi nisu uključivali Marion Dejvis.
Svakako nismo nameravali da dovedemo moju majku u neprijatnu situaciju time što
bismo pozvali obe žene.“491 Porodica je izjavila da je duboko postiđena što glava
porodice umire u kući svoje dugogodišnje ljubavnice.
Tokom noći bdenja, tenzija između Marion i sinova bila je opipljiva. U jednom
trenutku kada je jednog od njih upitala kako je V. R., odbrusio joj je „Šta te briga,
kurvo!“492 Prema Marioninoj verziji o tome šta je zatim usledilo, njen lekar joj je uz
prećutno odobravanje sinova zabio iglu u zadnjicu kada se sagnula da pokupi telegram s
poda. Dok je ona spavala, V.R. je umro, sam sa svojim jazavičarem Helenom,
Heleninom naslednicom. Sinovi su ubrzo nakon toga stigli i brzo uklonili telo. Marion
se probudila u praznoj kući. „Telo mu je nestalo, puf, samo tako“, rekla je ogorčeno.
„Matori R. V. je nestao, sinovi su nestali. Ostala sam sama. Da li uviđaš šta su uradili?
Ukrali su moje vlasništvo. On je pripadao meni. Volela sam ga trideset dve godine i sad
ga nema. Nisam uspela ni da se oprostim.“493
Nije otišla na sahranu. „Zašto bih?“ rekla je. „Zašto da prolazim kroz takvu dramu
kada sam ga imala svih ovih godina dok je bio živ?“ Zatvorila se u spavaću sobu, ali je
491Nasaw, 249.
492Guiles, 9.
493Nasaw, 600.
pre toga rekla prijateljici da kaže Mili „da ne zaboravi da obuče udovičku odeću.“ 494
Odjednom, Marion Dejvis postala je persona non grata u svetu Herstovih. Samo joj je
veseli Džordž ostao prijatelj.
Pročitani su testament i druge oporuke. V. R. je zaista zaštitio ženu koju je nazivao
„Moj lojalni prijatelj, gospođica Marion Duras, koja mi je pritekla u pomoć za vreme
velike depresije sa milion dolara sopstvenog novca.“ 495 Zaprepastio je sve ostavivši
Marion kontrolu nad Herstovom imperijom. Bil Herst je to jednostavno sročio. „U smrti,
matori nas je ostavio sa dilemom: njegova briga za Marion i njegova odgovornost prema
kompaniji.“ Porodica se pobunila. Njihovi i Marionini advokati žestoko su se borili.
Posle šest nedelja, Marion se odrekla glasačkog prava u kompaniji ali je pristala da bude
u funkciji „zvaničnog konsultanta i savetnika Herstovoj korporaciji (uključujući) i o
pitanjima u vezi sa filmom i drugim aktivnostima iz sveta zabave.“496
V. Rove želje su u osnovi poštovane. Sledećeg dana, Marion Dejvis je sve zapanjila
tako što se udala. Mladoženja se zvao Horas Gejts Braun III, kapetan trgovačke
mornarice osam godina mlađi od nje. Horas je ranije bio zaljubljen u njenu sestru Rouz
koja je uporno odbijala njegove bračne ponude. Marion se sprijateljila s njim i ubrzo
otkrila da njegove lovačke priče odgovaraju njenom neobičnom smislu za humor. Njeni
zbunjeni prijatelji zaključili su da je Horas podseća na V. Ra.
Brak nije bio srećan i Marion je, u roku od par meseci, podnela pa povukla zahtev
za razvod. Horas je, međutim, bio zgodan i senzualan i Marion je veoma uživala u
njihovom seksualnom životu. Ta činjenica mora da je imala veliku težinu u odluci da
ostane s njim. Isto tako važna bila je njena čvrsta odluka da dovede svoj život u red i da
uživa u ugledu koji donosi status udate žene, posle života provedenog kao ljubavnica,
ponekad ispsovana, nikad potpuno prihvaćena.
Marion je često uspevala da prestane da pije, što se pozitivno odrazilo na njenu
liniju; u periodima kada je bila trezna izgledala gotovo isto onako lepo i mladoliko kao
nekada. Zatim bi sve počelo iznova. Uprkos alkoholizmu, uspela je da zaključi važne
ugovore vezane uz nekretninu i zaradila veliko bogatstvo, od kojeg je mnogo izdvajala u
dobrotvorne svrhe. Uživala je na venčanjima dvoje dece „Velikog Džoa“ Kenedija i
pozajmila Dž. F. K.u i Džeki svoju kuću da tu provedu medeni mesec. Kasnije je
ponosno prisustvovala inauguraciji Dž. F. Ka.
Marion je 1959. obolela od raka vilice. Odbijala je operaciju i pristala samo da se
leči tretmanima s kobaltom. Stalno je bila u bolovima koje je pokušavala da ublaži
tinkturom opijuma. Nosila je belu maramu da bi sakrila unakaženu vilicu. Džo Kenedi je
doveo tri specijaliste za rak u Kaliforniju da je pregledaju, posle čega se podvrgla
operaciji. U početku je delovala bolje, ali je ipak, 22. septembra 1961. umrla, dok su joj
kraj postelje bili Horas i preostala rodbina. Pre nego što je pala u komu rekla je Horasu
da ni za čim ne žali.

494Guiles, 17.
495Ibid, 336.
496Hearst, 601.
 Marionina sahrana bila je takav trijumf kakav bi je beskrajno radovao. Kovčeg su
nosili njen stari prijatelj Džo Kenedi, njen bivši filmski partner Bing Krozbi, zatim
davnašnji ljubavnik Dik Pauel i V. Rov najstariji sin, Džordž. Ovi muškarci bili su
predstavnici svih dimenzija njenog komplikovanog života: ljubavnici, prijatelji, kolcge i,
u Džordžu Herstu, njen stvami život koji je decenijama proživela kao ljubavnica V. R.
Hersta.
Život Marion Dejvis kao ljubavnice bio je po mnogo čemu idealan. Uživala je u V.
Rovom gotovo nepojmljivom bogatstvu, bila je osoba kojoj se on doživotno posvetio i
posthumno zaštitio uz pomoć testamenta, i osetila je sve čari društvenih povlastica koje
je život sa takvim čovekom nosio. S druge strane, pratio ju je i osećaj nesigurnosti zbog
toga što je njen ljubavnik ipak ostao oženjen drugom ženom i što je status ljubavnice u
tadašnjem društvu izazivao prezir. Morala je da prihvati jazavičare umesto decu. Njeno
uverenje da je zavidni profesionalni uspeh dugovala V. Ru navelo ju je da preceni
njegovu pomoć i zaštitu iako je, pre nego bilo koja druga žena svog vremena, mogla da
postigne sjajan uspeh i samostalno. Takav stav imao je za posledicu da je žrtvovala svoju
nezavisnost da bi ostala V. Rova ljubavnica. Marionini memoari, Kroz šta smo sve
prošli, jasno prenose njeno ubeđenje da je ova veza dala smisao njenom životu.

Glorija Svanson497

Glorija Svanson, sitna, seksi dvadesetosmogodišnjakinja sa sjajnom tamnom

kosom, blago povijenim nosom i krupnim plavim očima, postala je do 1927.
najpopularnija američka filmska zvezda. Bila je udata po treći put 498, za francuskog
markiza Anrija de la Falez da la Kudrea, i imala ćerku Mišel i usvojenog sina, Džozefa.
Bila je inteligentna i ambiciozna, slobodnih seksualnih shvatanja ako ne baš
promiskuitetna, jedna nezavisna žena koja se upuštala u velike lične i profesionalne
rizike. Još pre pojave feminizma bila je feministkinja koja je Svevišnjeg doživljavala
kao gospođa Bog. Na vrhuncu karijere odbila je ugovor od milion dolara i napustila

497Izvori za odeljke o Džou i Džonu F. Kenediju su Christopher Anderson, Jack and Jackie: Portrait of an
American Marriage (New York: William Morrow and Co., Inc., 1996); Nina Burleigh, A Very Private
Woman: The Life and Unsolved Murder of Presidential Mistress Mary Meyer (New York: Bantam Books,
1998); Seymour M. Hersch, The DarkSide of Camelot (Boston and New York: Little, Brown & Co., 1997);
Ronald Kessler, The Sins of the Father: Joseph P. Kennedy and the Dynasty He Founded (New York: Wamer
Books, 1996); Axel Madsen, Gloria andJoe (Toronto: Fitzhenry & Whiteside, 1988); Richard D. Mahoney,
Sons and Brothers (New York: Arcade Publishing, Inc., 1999); Ralph G. Martin, Seeds of Destruction: Joe
Kennedy and his Sons (New York: G. P. Putnam’s Sons, 1995); Thomas C. Reeves, A Question of Character
(New York: The Free Press, 1991); Carl E. Rollyson Jr., Marilyn Monroe: A Life of the Actress (Ann Arbor:
UMI Research Press, 1986); Amanda Smith (ed),Hostagefo Fortune: The Letters of Joseph P. Kennedy (New
York: Viking, 2001); Daniel Spoto, Marilyn Monroe: The Biography (New York: Harper-Collins, 1993); i
Gloria Swanson, Swanson on Swanson (New York: Random House, 1980).
498Prvi mužbioje glumac Volas Biri, drugi Herbert Stronbom koji jenovcem od razvoda otvorio restoran Braun
Derbi, koji je postao omiljeno mesto ljudi iz sveta filma, uključujući i Birija.
sigurnost koju je imala uz Paramaunt Pikčerz da bi osnovala Glorija Svanson Prodakšnz
i producirala sopstvene filmove.
Imala je, međutim, velike probleme. Muževi su joj uvek pravili velike dugove, a
Anri se nije razlikovao od svojih prethodnika. Zabrinjavala ju je njegova odluka da se
vrati za Francusku i pokuša i sam da se afirmiše.
Još više ju je brinulo to što je astronomski plaćena Glorija Svanson bila gotovo bez
prebijene pare. Imala je skandalozno visoke lične troškove koji su iznosili deset hiljada
dolara mesečno. Živela je na Beverli Hilsu u dvospratnoj vili sa dvadeset dve sobe, pet
kupatila i garažom za njen luksuzni pirserou i kadalik. „Publika je želela da živimo kao
kraljevi i kraljice“, objašnjavala je niz godina kasnije. „Pa smo to i činili. Zašto da
ne?“499
Zaista, zašto da ne? Međutim, Glorijin bankovni račun bio je gotovo prazan i
mogao je da se napuni samo ako bi njeni filmovi doneli zaradu u bioskopima. Odluka o
napuštanju Paramaunt Pikčerz značila je da bi dalji luksuzni način života bio moguć
samo ako bi bila uspešna kao producent. Njen prvi film, Sunjina ljubav, nije uspeo da
povrati novac koji je pozajmila da bi ga snimila. Distribucija drugog filma, Sejdi
Tomson, kontroverzne priče Samerseta Moma o prostitutki i svešteniku koji pokušava da
je preobrati, u kojem je Glorija lično glumila provokativnu i problematičnu Sejdi, i filma
koji je jako volela, kasnila je jer su Glorijini advokati na sudu vodili parnicu protiv
zakona o moralu i protiv cenzora koji su te zakone sprovodili. Uz sve to, Poreska služba
osporavala je njene prijave poreza na dohodak iz 1921. i 1926.
Glorijini finansijski problemi naveli su njene savetnike da dovedu Džoa Kenedija u
njen život. „Gloriji treba neko da je vodi, treba da joj se srede finansije i da se u njenu
firmu dovedu pravi ljudi“, pisao je Kenediju njen prijatelj Robert Kejn, jedan od
direktora iz Paramaunta.500 Kenedi se oduševljeno odazvao pozivu. Glorija je
predstavljala sve čemu se divio: slavu, talenat i lepotu. Postupala je upravo onako kako
je stalno govorio svojoj deci: „Iskoristi priliku.“
Do 1927, Džozef Patrik Kenedi bio je već veoma bogat bankar i jedan od čelnika
filmske industrije sa dobrim vezama (predsednik i čelnik Film buking ofis, ink.) koji je u
svom vlasništvu imao niz bioskopa. Ovaj nasmejani četrdesetogodišnjak, dečačkog lika,
bio je oženjen Rouz Ficdžerald, ćerkom Džona Fransisa „Medenog Fica“ Ficdžeralda,
verovatno najmoćnijeg čoveka u Bostonu. Džo je bio na dobrom putu da stvori dinastiju
Kenedijevih; do 1927. Rouz je bila trudna po sedmi put.
Glorija je na njihovom prvom sastanku nastupila sa tipičnom samosvešću iskusne
zvezde. Džou se sviđao njen odlučni nastup i pojava ali je delovao iznenađen njenom
sitnom građom i čudio se njenom izboru jela: dinstani celer, boraniju i cukini. Gloriji
Džo nije delovao nimalo bankarski u odelu koje mu je loše stajalo i s razvezanom
kravatom. „Sa onim naočarima i isturenom bradom delovao je pre kao nečiji ujak iz
radničke klase“, sećala se kasnije.
499Kessler, 69.
500Smith, 61. Kejn se umešao pošto mu je Glorija ispričala da prodaje neke nekretnine da bi mogla da plati
Sejdi Tomson.
 Zvezda i bankar razgovarali su o filmskoj industriji, a Džo je postavljao i konkretna
pitanja u vezi sa finansijama njene producentske kuće. Odlučila je da mu veruje i
odobrila neograničen pristup njenim poslovnim knjigama. Pošto ih je proučio, Džo joj je
preko telefona podneo neprijatan izveštaj o finansijskom stanju. Poslovi su joj bili
potpuno nesređeni, a savetnici, konsultanti i ostali zaposleni – balast. Drugim rečima,
producentska kuća Glorija Svanson Prodakšnz bila je nečuveno loše vođena i nije bio
zainteresovan da je uzme za klijenta.
Ipak, posle nekog vremena, verovatno zbog njegove sve veće vezanosti za nju, Džo
je promenio mišljenje i dao joj kako je ona opisala „fenomenalnu jednokratnu
ponudu“.501 „Prepusti sve meni“, seća se Glorija da je predložio. „Dovešću par ljudi koji
rade za mene i obavićemo urgentnu operaciju… Kad mi stupimo na scenu, leteće
glave.“502
Džo i njegove kolege, koje je Glorija u šali nazivala „konjanici“, ozbiljno su se
uvukli u njen život i provodili sate u njenoj kući, pažljivo proučavajući izveštaje. Bili su
tako pažljivi da „mi je pretilo da se pretvorim u buktinju svaki put kada bih posegnula za
cigaretom jer bi barem dvojica pritrčavala sa upaljenom šibicom“. 503 Sada je Glorija već
bila ubeđena da vođenje finansija može potpuno bezbedno da prepusti ovim efikasnim i
pragmatičnim ljudima i njihovom šefu, Džou Kenediju, kome su se očigledno divili.
Prvo, likvidirana je firma Glorija Svanson Prodakšnz, a konstituisano novo pravno
lice, Glorija Prodakšnz. Zatim, Džo je trebalo da pomaže Gloriji u vođenju firme da bi
ona mogla da se usredsredi na ono što joj je jača strana, snimanje filmova. Uz strepnju,
ali i čvrsto ubeđenje da Džo Kenedi najbolje zna, složila se da prepusti prava na svoja
prva dva filma investicionoj banci u kojoj se ranije ozbiljno zadužila, čime bi ne samo
izbrisala dug nego obezbedila i nešto likvidnog kapitala. „Sve što sam znala“, pisala je
Glorija kasnije, „bilo je da sam ja u prošlosti pravila greške, a on, barem do sad u
poslovima sa mnom, nije napravio nijednu. Stoga sam mu, iako nevoljno, rekla da sklopi
taj ugovor.“504
Na Glorijinu nesreću, pokazaće se da je to Džoova prva pogrešna procena, i to
izuzetno skupa jer je Sejdi Tompson, koja se njemu nije dopadala i bila mu je nepodobna
– da ironije bude veća, na moralnim osnovama – postala veliki hit koji je novom
vlasniku doneo puno para, dok Glorija nije dobila ništa osim profesionalnog priznanja.
No, sve je to bilo u budućnosti. Na samom početku njihove saradnje, sećala se Glorija,
„Džozef Kenedi je u roku od dva meseca potpuno preuzeo kontrolu nad mojim
životom.“505
U izvesnoj meri je i ona preuzela kontrolu nad njegovim životom. Džo je osećao
duboku privlačnost prema svojoj odvažnoj i energičnoj partnerki-klijentkinji i, iako je

501Sled događaja koji je doveo do Džoovo prezimanje kontrole nad Glorijinim poslovima uzet je iz Smita koji
je imao pristup svim Džoovim pismima i detaljno ih je analizirao. Ovaj citat je iz Swanson, 354.
502Swanson, 341.
503Madsen, 153.
504Swanson, 355.
505Ibid., 357.
voleja svog muža, privlačnost je bila uzajamna. Seksualna tenzija, prećutna ali opipljiva,
počela je da se uvlači u njihov odnos. Glorija je, međutim, imala brojne razloge da se ne
upusti u vanbračnu aferu. U holivudu su vladala stroga pravila o moralu koja su se
odnosila i na filmove i na njihove zvezde, a Glorija je već ranije bila u nemilosti zbog
kršenja tih istih pravila. Nikako nije smela da dozvoli da i tračak sumnje padne na njenu
moralnu čestitost. Drugi razlog bio je njen brak. Iako je osećala da među njima ne
postoji bliskost, volela je svog zgodnog i šarmantnog supruga.
Džoova situacija bila je poprilično drugačija. On i Rouz živeli su u braku
utemeljenom na njihovoj sve brojnijoj deci – Džoovoj dinastiji – a ne na njihovom
ličnom odnosu, koji je bio uljudan i hladan. Što se ljubavi tiče – bila je to emotivna
pustara. Rouz je postavila bila standarde koje je Džo morao da zadovolji – da im
obezbedi finansijsku sigurnost, da poštuje verske običije, da ispunjava porodične
obaveze – a ona je pristala da prelazi preko njegovih neverstava. Pošto je Džo
ispunjavao postavljene standarde i dozvoljavao joj da zadovoljava svoj ekskluzivni
modni ukus, znao je da Rouz neće postavljati neprijatna pitanja ili praviti skandale, te
nije bio pod takvim pritiskom kao Glorija.
Bilo je sada već samo pitanje vremena i malo dobrog strategijskog planiranja, što
mu je i bila jača strana, kada će Gloriju uspeti da odvuče u krevet.
Veoma lukavo, i sa puno takta, Džo je uspeo da se reši Anrija tako što mu je
ponudio kako je Glorija opisala „fenomenalan posao“ kao direktor evropskog ogranka
Pate Pikčerz. Anri je bio ushićen ponudom. Glorija, koja se isto tako osećala, „uputila je
Džou suptilan osmeh u znak duboke zahvalnosti“. Džo i Anri sročili su usmeni dogovor
brzo, zatim sastavili pismeni ugovor i potpisali ga. „U par kratkih sastanaka, znači,
potpuno smo promenili naš život“,506 napisala je Glorija.
Idućeg dana Džo je organizovao da jedan od njegovih „konjanika“ vodi Anrija na
pecanje na otvorenom moru, a sam se izvinio da mora da ostane i da radi. Glorija je,
takođe, odbila da ide pravdajući se da mora da kupuje poklone za decu. Čim je Anri bio
na sigurnoj udaljenosti, Džo je stigao u Glorijinu hotelsku sobu i preleteo preko sobe do
nje. Bez reči spustio je svoje usne na njene. Jednom rukom joj je držao glavu, a drugom
milovao telo i nestrpljivo svlačio kimono. Uz dubok uzdah ponavljao je, „Ne više, ne
više. Sada.“ „Bio je kao divlji konj uhvaćen lasom, grub, naporan, grabeći za
slobodom“, pričala je. „Posle brzog klimaksa ležao je pored mene, milujući mi kosu.“
Od tog dana, Džo Kenedi, „ovaj neobični čovek pokraj mene, posedovao me je i
više od mog muža“,507 seća se Glorija.
Glorija Svanson je sada bila ljubavnica Džoa Kenedija. Džo se smestio na Beverli
Hilsu gde je iznajmio kuću na Rodeo Drajvu u kojoj ga njegova žena i deca nikada nisu
posetili. Umesto toga, putovao je na istočnu obalu da ih vidi kad god mu je bilo zgodno.
Njegova kuća nije bila obična piedalerre. Za vođenje domaćinstva potrebne su bile dve
sluškinje, jedan batler, jedan baštovan i jedan kuvar, a uzvraćao je Glorijino
gostoprimstvo time što je često bio domaćin na večerama u svojoj kući.
506Ibid., 355.
507Ibid., 357.
 Te večere nikada nisu bile intimne. Gosti su najčešće bili Džoovi „konjanici“ a
razgovori su se vrteli oko poslovnih tema. Pošto bi ispratili goste, Glorija i Džo su
obično vodili ljubav, a zatim bi je jedan od „konjanika“ vozio kući. Tokom dana su se
retko viđali, i to nikada sami.
Kao i uvek, Džo je nastavio da prati svaki detalj u životu svoje dece i da često
komunicira sa Anrijem, odnosno „Henrijem“, kako ga je on zvao. Vršio je i pritisak na
Gloriju da krsti svog usvojenog sina – sama pomisao na nekrštenu dušu duboko je
uznemiravala njegova verska osećnja.
Tokom povremenih dolazaka u Sjedinjene Države, Anri nije pokazivao znake
sumnje u vernost svoje žene. Možda je, razmišljala je Glorija, takav stav zauzeo zbog
zahvalnosti za posao, ili „zbog kulturnog evropskog stava da takve afere treba pustiti da
prožive svoj kratki vek, pogotovo što ova sigurno nije mogla da dovode do braka“. Veća
je ipak verovatnoća da je Anri imao ljubavnicu u Parizu.
Džo Kenedi joj je pravio veće probleme. Rekao je da joj je bio veran i da je uspeo
da izbegne da spava sa Rouz – te godine nije bilo nove Kenedijeve bebe, rekao je Gloriji
ponosno.508 Džo je, međutim, želeo da mu Glorija rodi dete. Na to mu je ona bez
uvijanja rekla da će, ako se tako nešto još jednom samo spomene, spakovati stvari i
vratiti se u Kaliforniju. „Publiku ne možeš da izmanipulišeš, Džozefe. Bila bih gotova
već sutra“, rekla je odlučno.509 Kako je vreme prolazilo, međutim, zaključila je da ljudi
iz sveta filma znaju za njihovu aferu i da ih doživljavaju kao „modifikovanu verziju
Viljama Randolfa Hersta i Marion Dejvis, samo nepodložni optužbama jer smo oboje
bili u čvrstim brakovima sa decom; dakle, van domašaja zlih glasina i potpuno
oslobođeni mogućnosti glasnih optužbi“.510
Na ličnom planu, Džo i Glorija bili su zadovoljni vezom, iako je seks bio traljav, pri
čemu se Džo nije obazirao na Glorijine potrebe i želje. Ali zajednički posao im je loše
išao. Kraljica Keli, film koji je Džo bukvalno naterao Gloriju da snimi bio je potpuni
promašaj koji je koštao osamsto hiljada dolara. Džo je bio ljut i ogorčen. „Nikada u
životu nisam imao promašaje“, besneo je. 511 U međuvremenu, Glorija je nominovana za
Oskara za ulogu u Sejdi Tompson, film za koji je Džo predviđao da će propasti.
Glorija je Kraljicu Keli doživela kao veliki emotivni, fizički i finansijski udarac.
Kad je uvidela koliko je film očajan doživela je nervni slom i morala da se hospitalizuje.
„Nema potrebe da ulazim u detalje njene reakcije prema meni u vezi sa činjenicom da
mi duguje popriličnu sumu novca zbog ovog filma, ali je bila daleko od prijatne“, pisao
je Džo Anriju. Spomenuo je i da se njihova diskusija pretvorila u „žestoku svađu“.512
Inače je Džo obično bio pun ljubavi i vrlo često posesivan, što je Gloriji prijalo.
Jedan nepromišljen put za London bio je najekstremniji primer. Džo je naterao Gloriju

508Axel Madsen smatra da je Rouz inicirala ovaj prekid u seksualnim odnosima.

509Swanson, 366.
510Ibid., 383.
511Ibid., 373.
512Smith, 82. Džozef P. Kenedi markizu de la Fale, 13. mart, 1929.
da putuje istim prekookeanskim brodom kojim su išli on, Rouz i njegova sestra. „Molim
te, Glorija, (Rouz) tako želi da te upozna“, moljakao je.513
Put za Evropu bio je veoma uspešan,514 iako Glorija nikada nije bila sigurna koliko
Rouz zna ili nagađa. Džo je sve svoje vreme posvetio Gloriji, a ipak se Rouz uvek
ophodila ljubazno i majčinski prema njegovoj ljubavnici. Jednom prilikom, kada je Džo
pobesneo na jednog putnika što zuri u Gloriju, Rouz mu se glasno pridružila i podržala
ga. „Da li je ta žena budala“, pitala se Glorija, „ili svetica?“515
Anri se pridružio društvu, i Rouz je na sva usta hvalila Glorijinog
„feenomeenalnog“ supruga. Anrija je iznervirala Džoova posesivnost, ali mu nije
prigovarao jer se bojao da bi mogao izgubiti svoj odlično plaćeni posao. „Anri je bio na
Džoovom platnom spisku a mene je bukvalno posedovao“, sećala se Glorija. „Ceo moj
život bio je u njegovim rukama. Nikada pre nisam nekoj osobi verovala onoliko koliko
sam verovala Džou.“516 Džo ju je fascinirao, ali je Anri bio gospodar njenog srca.
Kada su se vratili u Ameriku za njujoršku premijeru filma Uljez, za koji je ona
tačno predvidela da će postići ono što Džoovoj Kraljici Keli nije uspelo, dakle da
postane hit, Glorija je dobila zvaničan poziv da se u jednom hotelu nađe sa jednim
anonimnim gostom. Ispostavilo se da je u pitanju bostonski kardinal O’Konel. O’Konel,
koji je bio porodični prijatelj Kenedijevih, rekao je da želi da porazgovara sa njom o
njenom odnosu sa Džoom Kenedijem. Zapanjena i besna, odgovorila je da su poslovni
partneri. O’Konel je znao da to nije istina. „Ovde sam da vas zamolim da prekinete vezu
sa Džoom Kenedijem“, rekao joj je. „Svaki put kada se vidite, dovodite ga u situaciju da
počini greh… Nema načina da Džo Kencdi živi u skladu sa svojom verom i nastavi vezu
sa vama.“ Glorija je ustala i krenula prema izlazu. „O tome treba da porazgovarate sa
gospodinom Kenedijem“, rekla je odlučno. Kasnije je saznala da Džo nije znao ništa o
ovom uznemiravajućem razgovoru. Da li je Rouz ili su prijatelji Kenedijevih nagovorili
kardinala na ovaj korak? Nikada nije saznala. No njegova intervencija bila je u skladu sa
načinom na koji katolička crkva rešava problem „neprikladnih veza“, okrivljujući ženu i
svaljujući teret odgovornosti na nju.
Džo se povratio od očaja u koji je zapao zbog neuspeha Kraljice Keli i kupio
scenario za film za koji je bio ubeđen da će ga opravdati kao filmskog mogula. Glorija
nije bila tako ubeđena, ali je sportski pristala da glumi u filmu Kakva udovica. Naslov je
film dobio od dramskog pisca Sidnija Hauarda, dobitnika Pulicerove nagrade, a Hauard
je na poklon dobio jedan kadalik od Džoa.
Taman pre nego što je počelo snimanje, Anri je Gloriji u nežnom pismu saopštio da
je njihov brak gotov. „Vatra je sagorela predivni hram naše ljubavi“, pisao je. „Malo
toga se može spasiti iz pepela. Ali, hajde da se potrudimo da očuvamo naše toplo

513Swanson, 385.
514Madsen piše da su Glorija i Džo putovali različitim brodovima sa razmakom od nedelju dana, dok Glorija
Svanson jasno tvrdi da je putovali zajedno sa Džoom, Rouz, Rouzinom sestrom i svojom prijateljicom
Virdžinijom Bouker.
515Swanson, 387.
516Ibid., 389.
prijateljstvo, naše poštovanje jedno prema drugom, našu pristojnost!… Mostovi koje
smo gradili su porušeni – i ništa ih više ne može ponovo sagraditi – znamo to oboje.“
Završio je ovo tužno pismo rečima, „Zbogom, draga – sve je sada gotovo.“ 517 Afera sa
Džoom Kenedijem koštala ju je braka. Anri je ubrzo podneo zahtev za razvod braka da
bi mogao da se oženi s Konstansom Benet, prelepom, plavom američkom filmskom
zvezdom.
Nedugo zatim, Kakva udovica pokazala se kao pravi fijasko. Džo je doživeo pravo
poniženje, znatno gore nego posle prikazivanja Kraljice Keli jer se njegovo ime na špici
pojavljivalo upadljivim slovima.
Jednog dana Glorijin računovođa javio joj je da je Hauardov kadilak zaračunat njoj
lično. Zar ne bi trebalo da se plati novcem iz filmskog budžeta? Naravno da treba,
odgovorila je Glorija. Na večeri kod Džoa spomenula je da su u njegovoj firmi napravili
knjigovođstvenu grešku, i dodala u šali, „Ti si Sidniju Hauardu poklonio auto, ne ja.
Tebi se zahvalio, ne meni. Pa mislim da je samo fer da ga ti i platiš.“518
Glorija je, šokirana, videla kako se Džo prvo sledio a onda zagrcnuo od besa. Pošto
je povratio samokontrolu, bez reči je ustao i izašao i sobe. Posle pola sata, dok je Glorija
čekala da se vrati, jedan od konjanika se taktično ponudio da je odveze kući.
Posle par dana, koje je provela uzaludno čekajući poziv ili poruku sa izvinjenjem,
shvatila je da je Džo Kenedi prekinuo njihovu aferu, da više nije bila njegova ljubavnica.
Narednog meseca je i formalno prekinuo njihovu poslovnu saradnju i poništio
ovlašćenje za zastupanje koje mu je bila prenela.
Džo Kenedi je prosto ispario iz Glorijinog života. Tračevi i novinski izveštaji
preneli su da je zaradio pet miliona dolara prodajom imovine filmske kompanije i da je
planirao da se povuče iz filmske industrije da bi se usredsredio na politiku. „Ponovo sam
bila potpuno sama“, sećala se Glorija, „bez ljubavi i bez sigurnosti.“519
Ubrzo je otkrila da, uprkos nekretninama i drugim stvarima od vrednosti, ima vrlo
malo novca. Kako je to moglo da se desi? Svoj život je potpuno prepustila bila Džou, a
on joj ga je vratio u očajnom stanju. Saznala je sa velikim zaprepašćenjem i gorčinom da
je Džo, osim kadilaka, na račun njene firme Glorija Prodakšnz zaračunao bundu koju joj
je poklonio i impresivni bungalov koji je dao da joj se sagradi za filmske setove. Štaviše,
računi su bili veoma loše vođeni, a Kenedijave firma je odbila da pruži bilo kakvu
pomoć prilikom sređivanja poslovnih knjiga.
Amanda Smit, koja je priredila knjigu Zarobljenik bogatstva: pisma Džozefa P.
Kenedija i čitala Glorijine memoare ima nešto drugačije viđenje o tome zašto je Džo sve
te lične poklone zaračunavao firmi Glorija Prodakšnz. Kenedi među svojim fajlovima
ima „ugovore i pravne dokumente… potpisane rukom Glorije Svanson… (u kojima se
navode) njene obaveze prema njemu i pravnim i fizičkim licima koji imaju veze s njim –
garancija povraćaja novca… preko potrebna gotovina (po sadašnjoj kamantnoj stopi),
ugovor o naknadi… za raskošnu garderobu koja pristaje zvezdi veličine jedne
517Ibid., 399-400.
518Ibid., 403.
519Ibid., 404.
Svansonove.“520 Ispostavilo se da Džo nikada nije bio toliko opsednut svojom
glamuroznom ljubavnicom da je zaboravio da bude biznismen. Čak je nju učinio pravno
odgovornom za njegove nečuveno loše procene. Kada joj je donosio poklone i uživao u
njenom zahvaljivanju, nikada je nije podsetio da je, zapravo, ona ta koja plaća te
poklone, a mora da mu je bilo sasvim jasno da ona nije razumela prirodu brojnih
dokumenata koje ju je naveo da potpiše.
Nagli i iznenadni prekid sa Džoom doveo ju je u situaciju da se bori da povrati
emotivnu i finansijsku stabilnost. Neko vreme patila je od zdravstvenih tegoba, naglo
gubila na težini i fizički bivala sve lošije. Ali su je odgovornosti koje sa sobom nose
status samohrane majke, koja vodi raskošan stil života, i karijera u koju je trebalo
ulagati, brzo naterali da ustane iz kreveta i još jednom krene u osvajanje sveta.
Ponovo se udala – loše – i imala još jedno dete. Zatim se razvela i preudala, i ovaj
put loše, i opet razvela. Ovi kratki i očajni brakovi nisu je sprečili da se svesrdno baci na
pravljenje filmova, ali je do 1942. ostala sa veoma malo novca i morala drastično da
smanji svoje troškove i nađe druge načine da zaradi za život. Oprobala se na televiziji,
zatim vratila filmu. Godine 1949, kada je imala pedeset godina, u velikom stilu vratila se
na veliko platno filmskim hitom Bulevar sumraka, filmom o mlađem muškarcu koji ima
vezu sa starijom ženom u Holivudu. Ponovo popularna, nastavila je da glumi, čak i na
Brodveju, sve dok se nije zainteresovala za vajarstvo, gde je takođe bila uspešna. Njen
šesti i poslednji brak, sa Bilom Daftijem, kada je imala gotovo sedamdeset sedam a on
šezdeset, bio je srećan.
Godinu i po dana pošto ju je onako iznenada ostavio, Džo Kenedi nazvao je Gloriju
telefonom. Rekao je da mu je u gostima Frenklin D. Ruzvelt, sledeći predsednik
Sjedinjenih Država. Gnevna što ima obraza da je zove, tresnula mu je slušalicu. S
vremenom mu je ipak dozvolila da je nagovori da se pomire i ostvare jedan pristojan
odnos. Od tada pa do svoje smrti, Džo se svima hvalio kako poznaje Gloriju Svanson i
kako su dobri prijatelji. Kada ga je udarila kap, poslala je telegram sa željom za brzo
ozdravljenje i potpisala se kao „Keli“. Teško je poverovati da je izabrala baš ime
njegovog najvećeg filmskog neuspeha bez trunke likovanja.
Pedeset godina nakon veze sa Džoom Kenedijem, Glorija je napisala svoje
memoare. Na njen opis i ocenu njihove veze umnogome je uticao prolazak vremena,
njeni neverovatni profesionalni uspesi, odlično zdravlje, sreća u privatnom životu, i
izuzetna prirodna lepota – u svojim sedamdesetim, u popularnoj emisiji Kerol Burnet
šou, igrala je u oskudnom kostimu i pokazala da ima telo na kakvom bi joj pozavidele i
tridesetogodišnjakinje. A do tog vremena je Džo bio ne samo davno mrtav, nego je
godinama živeo sa teškim posledicama od moždanog udara. Mogla je da mu oprosti. Pa,
ipak, ni pola veka nije bilo dovoljno da izbriše gorčinu koju je osećala prema čoveku
koji je obećao da će je spasiti, a ostavio je njen život u haosu. Svesno i dobrovoljno mu
je bila trofej i dozvolila mu da paradira s njom bilo pred kim koga je želeo da
impresionira, čak i pred sopstvenom ženom. Bila je saučesnik i u njegovim i svojim

520Smith 62.
obmanama; dobrovoljan i željan učesnik u izradi strategija kojima su obmanjivali i sebi
bliske ljude i publiku koja ju je učinila takvom zvezdom. Kada se sve sabere, Glorija
Svanson najviše je žalila što je sklopila bila loš posao.

Marija Kalas

„Vissi d’arte, vissi d’amore“ – „Živela sam za umetnost, živela sam za ljubav“
tugovala je sopran Marija Kalas, u tragičnoj operi Đakoma Pučinija Toska. Njen lični
život davao je rečima napaćene Florije Toske zastrašujuću uverljivost. Florija peva svoju
očajničku ariju dok negde iza kulisa muče njenog ljubavnika. Marija, pak, tugovala je za
iznenadnim krajem njene strasne i razorne ljubavne veze sa brodskim magnatom
Aristotelom Onasisom, koji ju je iznenada odbacio da bi se oženio Žaklinom Kenedi,
udovicom koja je bila najpoželjnija prilika za udaju na svetu.
Marija Kalas, diva koja je uzdigla opersku dramu do novih neviđenih visina, rođena
je kao Meri Ana Kalogeropulos 2. decembra 1923. g. na Manhatnu u porodici grčkih
imigranata. Njena majka Litsa (Evangelija) iskaljivala je sopstvenu ogorčenost na svojoj
predebeloj, kratkovidoj, dlakavoj i nezgrapnoj mlađoj ćerci. Međutim, kada je tek
napunila pet godina Marija se delimično iskupila. Dok je Marija pevušila uz jednu radio
emisiju, Litsa se molila da je istančan glas njene ćerke izbavi kako iz Sjedinjenih Država
tako i od muža. Kada je Marija napunila trinaest godina, Litsa je obavestila muža da je
njihovom braku došao kraj. On se prekrstio i uzviknuo: „Najzad si se, Bože, smilovao na
mene!“521 Litsa je ispisala Meri iz škole i krenula za Grčku, gde ju je čekala njena
ljubimica, starija ćerka Džeki.
U Atini je Meri, sada Marija, dobila stipendiju za Nacionalni konzervatorijum a
kasnije je primljena na vrhunski Konzervatorijum u Atini. Vežbala je, imala probe i
studirala, nezainteresovana za bilo šta drugo osim svoje muzike. Za vreme rata, kada je
trideset hiljada Atinjana umrlo od gladi u svom opasnom po život i razorenom gradu,
Džekin imućni ljubavnik smestio je tri žene u jedan stan. Litsa im je obezbeđivala
neophodne potrepštine tako što je postala ljubavnica jednog italijanskog oficira. Terala
je i Mariju da se druži sa neprijateljskim vojnicima, koje je Marija navodno uspevala da
šarmira više svojim izvanrednim glasom nego seksualnim uslugama. Na svoju ruku,
međutim, Marija je uživala u intimnom i nežnom prijateljstvu sa znatno starijim muškim
obožavaocima. Jedan od njih, lekar i sused, verovatno je bio prvi čovek sa kojim je
Marija spavala.
Posle sklapanja mira, Marija je proterana iz Opere kojom su upravljali levo
orijentisani ljudi. Vratila se kući u Sjedinjene Države, ali ni tamo nije mogla da nađe
posao. Pozajmivši novac, otplovila je 1947. za Veronu zbog angažmana za četiri
koncerta za koje je dobila samo dvesta četrdeset dolara. Tamo je upoznala imućnog

521Nicholas Gafae, Greek Fire: The Story of Maria Callas and Aristotle Onassis (New York: Alfred A. K opf,
2000), 83 Ibid., 9
ljubitelja opere iz Verone, Batista Meneginija, koji se povukao bio iz građevinskih
poslova i odlučio da Marija Kalas (kako je sada pisala svoje ime) bude njegovo životno
delo.
Batista je tada imao pedeset tri godine, trideset godina stariji od Marije, bio je
dežmekasti, melodramatičan čovek, koji je govorio samo italijanski. Opera je nadahnula
njihovu veliku zajedničku strast, a vremenom su postali privrženi jedno drugom. Sreli su
se u jednom restoranu. „Izazvala je u meni sažaljenje“, seća se Batista. „Njeni donji
ekstremiteti bili su deformisani. Članci su joj bili natekli do veličine listova. Kretala se
nezgrapno i sa naporom.“522 Ipak ova visoka, korpulentna žena sa podvaljkom bila je
veličanstveni sopran i Menegini joj je ponudio šestomesečni probni period, za koje
vreme bi on vodio brigu o svim njenim materijalnim potrebama da bi se ona mogla
potpuno posvetiti svojoj muzici. Probni period je bio uspešan i Marija se iz zahvalnosti
udala za malog, debeljuškastog Italijana, koji je prepoznao njenu genijalnost i spasao je
od bezdušnosti siromaštva.
Bio je to srećan brak. Menegini je obožavao svoju divu i njenu sposobnost da
zarađuje, a Marija je obožavala njegovo obožavanje i privrženost operi. Seks je takođe
bio zadovoljavajući, mada za jedanaest godina sa Batistom nije doživela orgazam –
uzbuđenje čiji će značaj otkriti tek kada ga bude prvi put doživela.
Profesionalno Marija je bila u stalnom usponu. Njen glas u najvišoj skali bio je čist
i pouzdan, pa čak i onda, „u gornjim dometima – bilo da je bio prodoran ili ne –
posedovala je već legendarnu snagu i oštrinu“.523 Takav je bio i Marijin dramski talenat i
njena reputacija perfekcioniste. Pamtila je svoje partiture brže od bilo kog pevača.
Uživala je u savlađivanju opera toliko teških da su jedva ikad bile izvođene.
Nemilosrdno je gonila sebe, a i svoje kolege. Njen moto bio je: „Radim, zato postojim.“
Njen život i brak, kaže u svojoj knjizi Opera u Americi Džon Dizikes, bili su „zasnovani
na spartanskoj štedljivosti u kući, strogoj samodisciplini i napornom radu. Čitavu
deceniju sve njene ambicije, snaga volje, strast za samousavršavanjem bili su usmereni
na njenu umetnost. Ništa nije moglo da je omete.“524
Ovo se odnosilo i na njenu gojaznost. Marija je bila i suviše inteligentna a da ne bi
shvatila kako bizarno mora da izgleda njen lik krhke operske heroine dok je njena sto
sedamdeset pet centimetara visoka figura prekrivena sa sto deset kilograma sala. Godine
1953. odlučila je da oslabi. Njena strategija bila je krajnje neobična. Progutala je
pantljičaru koja je trošila veći deo onoga što bi ona pojela i kilogrami su nestajali sve
dok je nije izbacila. Do početka 1954. izgubila je trideset tri kilograma. U sledećih
nekoliko meseci spala je na pedeset osam kilograma. Vitka žena bila je na granici
anoreksije sve dok nije ponovo dobila nekoliko kilograma što joj je davalo izgled
prikladne elegancije.

522Ibid., 9.
523Ibid., 10, citat iz časopisa Time.
524Ibid., 39.
 Oslobođena svoje ogromne debljine – „Nemoguće je razlikovati noge slona na
pozornici od nogu Aide koju peva Marija Kalas“, podsmešljivo je napisao jedan
kritičar.525 – Marija je pokazala novootkrivenu eleganciju i novo samopouzdanje koje joj
je dala njena sada upadljiva lepota. Počela je da se oblači elegantno. Ormane je napunila
odećom. Obogatila je kolekciju nakita. I počela da odgovara na pažnju internacionalnog
visokog društva, koje je odjednom pokazalo želju da se druži sa glamuroznom divom.
Kako su godine prolazile, Marijino istinsko zadovoljstvo brakom počelo je da se
narušava. U početku, kako je zapazila njena prijateljica Nađa Stančof, Mariju je
nervirala Meneginijeva „profesionalna posesivnost i… njegova opsesija karijerom
Marije Kalas, koju je smatrao mašinom za pravljenje novca.“ A onda, kada je izjavila da
je iscrpljena napornim programima koje joj je on ugovarao, Batista je odgovorio da ona
ne može sebi da dozvoli da uspori svoj neumoljivi tempo. Uprkos ogromnim sumama
novca kojima je sada raspolagala oni nemaju para, priznao je. Ovo je, po mišljenju Nađe
Stančof, ubrzalo Marijinu emocionalnu krizu. „Kada je konačno shvatila (da je on
nerazumno protraćio njen novac) eksplodirala je kao parni ventil… Ono što je sada pred
sobom videla bio je njen „sveti Benedeto“ bez oreola, koji mu je sama stavila –
trbušasto, priprosto malo čudovište.“526
Sam Menegini zabeležio je jedan od njenih najizrazitijih izliva besa na njega:
„Ponašaš se kao da si moj zatvorski čuvar…. nikada me ne ostavljaš na miru. U svemu
me kontrolišeš. Ti si kao neki zlobni staratelj, sputavao si me sve ove godine. Gušim se!
… kukavica si, nemaš avanturističkog duha, ne govoriš strane jezike, stalno si raščupan,
ne umeš da se obučeš sa ukusom.“527
Kada je Marija, 1959. godine, započela svoju vezu sa Aristotelom Onasisom,
osnivačem i vlasnikom jedne brodske i jedne vazdušne kompanije – „Plovidba je moja
žena, a avijacija mi je ljubavnica“ našalio se – njen brak se već raspadao. Jedna
zajednička poznanica, Amerikanka rođena u Čehoslovačkoj, domaćica na prijemima
visokog društva i nekadašnja glumica u Šekspirovim dramama, komičarka Elza Maksvel
već je Mariju predstavila vojvodi i vojvotkinji od Vindzora, Rotšildovima iz Pariza,
princu Ali Kanu i drugim poznatim ličnostima. 1957. upoznala je Mariju sa Aristotelom,
„dvoje najpoznatijih živih Grka na svetu“.528 Njihov susret podstako je Aristotela da
pozove Mariju, Elzu i Batista da sa njim i grupom britanskih gostiju, među kojima su
bili ser Vinston i ledi Klementina Čerčil, pođu na krstarenje njegovim omiljenim
brodom Kristina.
Kristina je bila luksuzno opremljena, ali sa problematičnim ukusom; barske stolice
bile su prekrivene kožom sa penisa kitova, a Onasis je voleo da šokira svoje gošće
primedbom da sede na najvećem penisu na svetu. Onasis je posedovao mnoštvo odeće
najvećih dizajnera, fantastični nakit, priređivao gurmanske večere, imao raskošne kuće i
ogromnu količinu slobodnog vremena. Ali nije raskoš ono što je fasciniralo Mariju. Bio
525Ibid., 64.
526Ibid., 145.
527Ibid., 157.
528Ibid., 14.
je to sam Aristotel Onasis, onizak, zdepast i muževan čarobnjak, koji je uživao u društvu
(mada ne i prijateljstvu) državnika, umetnika a takođe i internacionalnog visokog
društva. A Ari, kako su ga zvali intimni prijatelji, uzvratio je na izliv njenih emocija tako
vatreno da je svako na palubi Kristine, uključujući njegovu ženu Tinu, znao da se desilo
nešto nepovoljno.
Atina „Tina“ Livanos Onasis bila je čak mlađa od Marije; sa sedamnaest godina
udala se za Aristotela iz poštovanja prema očevoj želji da se brakom spoje dve grčke
brodovlasničke porodice. Malena, plava,veoma lepa, obrazovana pre u duhu evropskog
kosmopolitizma nego u grčkom duhu, Tina je odužila obavezu rađanja dece i podarila
mužu dugo željenog muškog naslednika, Aleksandera, i ćerku, Kristinu. U to vreme Tina
više nije bila zaljubljena u Arija, ako je uopšte ikad i bila, i tražila je u drugim
muškarcima emocionalno i seksualno zadovoljenje koje on nije uspeo da joj pruži.
Ari je nevoljno prihvatio afere svoje „bebi dol“ ne samo zato što ju je i sam varao
od prvih dana njihovog braka. Tu je bila i gorka istina da, u poslednje vreme, nije
uspevao da ima seksualne odnose; neuspeh o kome se ona do tančina poverila svojim
ljubavnicima, pogotovo najnovijem dvadesetdvogodišnjem venecuelanskom plejboju
Rejnaldu Hereri, za koga je čeznula da se uda.
Takvo je, dakle, bilo stanje u Onasisovom braku kada je Ari upoznao Mariju: Tina
je bila zaljubljena u Rejnalda Hereru, a Ari je kategorički odbijao da joj da razvod i –
uprkos tome što se impotencija ponavljala – nastavio da spava sa njom. Marijin brak nije
bio ništa bolji: ona se još uvek oporavljala od šoka zbog otkrića da je Tita lakomisleno
izgubio sav novac koji je ona za njih zaradila. Ona nikada nije mnogo uživala u seksu sa
njim ali je učestvovala u njemu jer, kako je rekla svojoj američkoj prijateljici, Meri
Karter, „povremeno moramo da ispunjavamo svoje dužnosti supruge.“529
Ali na tom sudbonosnom krstarenju Ari je u Mariji probudio takvu erotsku strast da
je seks za nju, umesto dosadne rutine, postao otkrovenje. Sa izuzetkom ser Vinstona
Čerčila, nikom se od gostiju nije svidela preozbiljna i direktna Marija, koju su smatrali
neotesanom i prepotentnom. „Volim da putujem sa Vinstonom Čerčilom“, rekla im je.
„To me oslobađa tereta moje popularnosti.“ Jedan drugi gost se seća: „Svi smo je
mrzeli.“530 Onasis, koji je već bio opčinjen, nije ništa primećivao.
Veza je započela neprekidnim razgovorima na grčkom, tokom kojih su Marija i Ari
razmenjivali svoja sećanja na rat. Oboje su propatili, Marija mnogo više, budući da je, u
jednom trenutku, čak morala da traži hranu na đubrištu. Marija i Ari bi sedeli do kasno u
noć, grickajući grčke zakuske i otvarajući srce jedno drugom. Od tada, pa skoro do kraja
svog života, „jedina osoba koja je, pored umetnosti, postojala za nju bio je Onasis“,
rekla je njena prijateljica Amalija Karamanlis. „On je učinio da se ona po prvi put oseća
kao žena.“531
Čak i dok se zaljubljivao, Ari je rekao Mariji da, mada Tina ima ljubavnika za koga
želi da se uda, on se od nje nikada neće rastati zbog dece. Marija je bila šokirana. „Ne
529Ibid., 33.
530Ibid., 70,77.
531Ibid., 98.
razumem“, rekla je, „kako jedna Grkinja može da se pretvara da voli jednog čoveka, a
da spava sa drugim.“532 Časne reči tipične za Mariju! Jednom moralizatorskom
rečenicom Marija je porekla svoje učešće u raskidu Onasisovog braka; odbranila
Aristotela od optužbi da napušta ženu koja ga voli; optužila Tinu za licemerje i
brakolomstvo; i na kraju jasno najavila kraj sopstvenog braka.
Kao nevoljeno i iskorišćavano dete, Marija je u religijskim doktrinama grčkog
pravoslavlja našla utehu i podršku koju joj njena porodica nije pružala. Bila je pobožna i
stroga u svojim verskim ubeđenjima (mada primetno fleksibilnija u njihovoj primeni na
sopstvenu situaciju). Tražila je božiji blagoslov pre svake predstave i završavala svaki
dan molitvom, na kolenima pred ikonom Bogorodice. U znatnoj meri Onasis je delio
njena verska ubeđenja, koja su bila deo grčke privlačnosti, primetno odsutne kod Tine
vaspitane u engleskom duhu. Marijin prijatelj, grčki princ Mihail seća se „taj osećaj
sudbinskog, taj grčki duh bilo je to što su ona i Onasis imali zajedničko. Ona je bila
Grkinja, prava Grkinja“.533
Drugi vid Marijine pripadnosti Grčkoj bila je tečnost sa kojom je govorila grčki što
je Tini nedostajalo. Na grčkom, Ari je opčinjavao i uzbuđivao Mariju zabavnim pričama
o svojoj seksualnoj prošlosti. U njegovoj omiljenoj javnoj kući, u Smirni, jedna ostarela
prostitutka mu je rekla „Na jedan ili drugi način, dušo, sve dame to rade za pare.“ Ari je
ovu primedbu prihvatio i ponovio Mariji da su pare i seks neraskidivo povezani.
Zajednički izlivi osećanja – na grčkom – približili su ljubavnike i uspostavili tok
njihove veze. Ari je takođe cenio Marijinu slavu, njenu jaku ličnost, njenu veliku
privrženosti (njemu) i erotsku strast koju je kod nje izazivao, na koju je ona tako rado
odgovarala. U Arijevom naručju, na tom (po Marijinom mišljenju) sudbonosnom
krstarenju Kristinom, Marija je doživela svoj prvi orgazam. Ari je seks pretvorio u
veličanstveno sjedinjavanje dva zaljubljena bića i istovremeno povratio svoje seksualno
samopoštovanje. (Verovatno mu nije smetalo što se Marija poverila bar jednoj od svojih
prijateljica da je sjajno obdaren i maštovit ljubavnik.) Za razliku od nezgrapnog Batista,
Ari se nije žurio i potrudio se da ona ludi od zadovoljstva pre no što bi sam doživeo
klimaks.
Arijev talenat za erotiku i njegova romantična zavodljivost izazvali su u Mariji tako
snažne emocije da ih je ona uzdigla – a i njega – skoro na nivo posvećenosti; bila je to
iskrena ljubav koja će zamenuti umetnost u središtu njenog postojanja. Za nju je
budućnost bila jasna. Ona i Ari će se razvesti od svojih supružnika i venčati. Potom će
ona žrtvovati svoju umetnost i posvetiti mu svoj život. Ali stvarnost nije bila tako jasna.
Mada je i Tina videla muževljevu novu ljubav kao način da dobije razvod koji je on
uporno odbijao, nije joj se dopalo da bude u drugom planu. Na svoj otmeni način, Tina
je kovala plan protiv drskog uljeza. Uspešno je pridobila Artijevu uticajnu sestru,
Artemisu, da je podrži protiv Marije. O Mariji je govorila kao o „kurvi“ i postarala se da
se u neizbežnom medijskom ludilu, koje će izazvati vest o vezi Kalas-Onasis, i u očima
svoje dvoje zapostavljene dece, prikaže kao povređena supruga.
532Ibid., 101.
533Ibid., 145.
 Jednog ranog jutra na krstarenju, nakon što su ona i Ari igrali do kasne noći, Marija
se vratila u svečanu dvoranu. Tamo je rekla očajnom Batisti: „Gotovo je. Zaljubljena
sam u Arija.“ Kasnije Batista je prokomentarisao tu strast koja ga je koštala žene: „Kao
da ih je oboje proždirala vatra.“534
Krstarenje se završilo. Marija se vratila u Milano i javno objavila da je njihov brak
propao. Aristotel ju je proganjao kako telefonom tako i lično. Otišao je i do Batiste da
pregovara o oslobađanju svoje ljubavnice od bračnih veza. „Koliko miliona tražiš za
Mariju? Pet? Deset?“ pitao je.535
Marija je hladno reagovala na Batistine plačljive molbe. „Bila sam sa tobom
dvanaest godina“, rekla je. „Sada je dosta.“ Otišla je i povela sa sobom njihove dve
pudlice i sluškinju Brunu. Batista je protiv ljubavnika poveo kampanju preko štampe,
oduševljavajući proste novinare svojom skoro svakodnevnom izrekom: „Ako sve delimo
moramo podeliti i našu pudlicu, Marija će dobiti prednji deo a ja ću završiti sa
repom.“536
Nezavisno od Meneginijevog odbijanja da sarađuje, Onasis nije mogao da sredi
svoj život onako kako je to želeo, da Tinu zadrži za ženu a Mariju za ljubavnicu. Tina je
iskoristila priliku da pokrene brakorazvodnu parnicu; Aristotel ju je molio da odustane,
potom urlao od očajanja i plakao od tuge kada je ona ostala uporna. Mada je Marija
očekivala da se s njom oženi Aristotel se borio svim snagama za opstanak svog propalog
braka. Da bi ga učinio prihvatljivim za Tinu, čak je predložio da Rejnaldo Erera živi s
njom u Francuskoj a on bi im se pridružio za vreme odmora. Ali Tina je bila odlučna da
se oslobodi da bi se mogla udati a ne živeti nevenčano sa Rejnaldom. Razvod je
okončan.
Marijin ljubavnik je bio slobodan. Ali ona nije. Batista je odbijao da joj da
razvod.537 Mariju je mučio njen „nelegalni“ status ljubavnice, a bila je i posramljena što
je prekršila svoju veru u svetinju braka. Čeznula je da bude Arijeva žena i da mu se
potpuno posveti. Ari je, pak, odbijao da joj dozvoli da napusti svoju karijeru i tako je
Marija pokušala da služi i svojoj muzici i svom čoveku. Ali bila je umorna i retko imala
dovoljno proba. Njen glas u visokim lagama sve češće ju je izneveravao i ponekad bi
promašila visoke tonove. Publika je potpuno razumela zašto je 1960. odjednom prestala
da nastupa da bi se odmorila i oporavila.
U stvari, navodi njen biograf Nikolas Gejdž, Marija Kalas je bila u drugom stanju.
Sa Batistom nikada nije uspela da zatrudni, što bi, kako je verovala popravilo njen glas i
ten. Sa Aristotelom desilo se čudo. Za vreme trudnoće Marija je odbijala da je bilo ko
vidi i 30. marta 1960. rodila je dečaka koji je živeo samo nekoliko sati. Ali budući da je

534Ibid., 144-145.
535Ibid., 166.
536Ibid., 182.
537Ovo je komplikovala činjenica da Italija, gde su se oni venčali, nije priznavala razvod. na i Batista morali bi
da se razvedu negde drugde, na primer u Grčkoj.
ona bila ljubavnica, rođenje i smrt ovog malog bića, ploda njene grešnosti, morali su
ostati tajni.538
Potom je nastupilo za Mariju devet najsrećnijih godina Aristotelove ljubavnice.
Veličanstveni sopran vodio je brigu o svom ljubavniku, a on je bio toliko dirnut nakon
godina sa hladnom Tinom da joj je srdačno uzvraćao. Vodio je računa da je ne budi noću
i slao joj ekstravagantne bukete ruža. Ali u prilikama kada je mislio da će ga prisustvo
čak i tako slavne ljubavnice kompromitovati u društvu on bi je otpremio.
Ari, koji se podsmevao da opera zvuči kao kad italijanski šef kuhinje bučno
izvikuje recepte za rižoto, bio je nesposoban da ceni Marijinu muzičku i dramsku
genijalnost. Čak i kada bi zadivila gledaoce svojim dirljivom izvođenjem Belinijeve
Norme, o druidskoj sveštenici koja je tajno bila ljubavnica jednog rimskog prokonzula,
nije mogao da odgleda čitavu predstavu do kraja. A potom na prijemu, koji bi on
organizovao, bilo je uočljivo da svoje goste smatra važnijim od žene koju su slavili.
Marija je pak sa zadovoljstvom ugađala svom zahtevnom ljubavniku i udovoljavala
svakom njegovom hiru. Po njegovoj želji odsekla je kosu i počela da nosi kontaktna
sočiva. Počela je i sebi da ugađa i pobunila se protiv strogosti svoje ranije operske
discipline. Plivala je u bazenu na Kristini, plesala i pila i do kasno u noć razgovarala sa
svojim voljenim Aristotelom. Prihvatala je sve manje angažmana (od kojih je jedan bio
da nastupi na Kenedijevoj rođendanskoj zabavi, gde ju je Merilin Monro bacila u
zasenak noseći skoro providnu haljinu) i retko vežbala, što je ubrzalo pogoršanje njenog
glasa.
Uprkos svojoj požrtvovanoj ljubavi i finansijskoj nezavisnoti – prezirala je pomisao
da uzima Arijev novac i insistirala da sama kupuje veći deo svog nakita i odeće kao i da
sama plaća avionsku kartu na letovima njegovog Olimpik erlajnza – Aristotelova
porodica, na čelu sa dvoje Artemidine i Aristotelove dece, krivila ju je za njegov razvod
od Tine i mrzela je. Aleksandar i Kristina su je podsmešljivo nazivali „gadurom“ i
„dupetarom“.
Pojavile su se i druge neprijatnosti. Li Radzivil, lepa, mlađa sestra Žakline Kenedi,
pridružila se Čerčilovima na krstrenju iz koga je Marija, ljuta i ogorčena, bila isključena.
Aristotel je bio fasciniran njenim srodstvom sa predsednikom Sjedinjenih Država i, kako
je Marija bila uverena, počeo sa njom da spava. Mariju je 1963. oterao u Pariz da bi
mogao da ugosti Džeki Kenedi lično na Kristini.
Uprkos bolu što je bila gurnuta u stranu, Marija je i dalje bila posvećena ulozi
Aristotelove ljubavnice. Jedan od njenih sada retkih nastupa bila je tragična Toska kojom
je oduševila londonsku publiku snagom svoje strasti dok je pevala „Vissi d'arte – vissi
d'amore“, njena lična priča koliko i priča Florije Toske.
Ubistvom Džona Kenedija 1963. započela je mučno takmičenje sa Džeki Kenedi,
najpoželjnijom udovicom. Arijevo proračunato udvaranje, kako Li tako i Džeki, donelo
mu je poziv da u Beloj kući ožali Džona Kenedija zajedno sa Bobijem i Tedom
Kenedijem i drugim intimnim prijateljima bivšeg predsednika. Posle toga postao je
538Okolnosti i dokazi o Marijinom tajnom porođaju tema su 14og poglavlja iz Gejdžove knjige“The Secret
Son“, 197-214.
uočljivo grublji prema Mariji. O njenom glasu, koji je gubila, prezrivo je govorio kao o
zvižduku koji više ne funkcioniše. Ponekad bi je udario mada mu je ona uvek uzvraćala.
Kada su svađe učestale Marija se poverila prijateljima da se strahovito plaši da gubi
prvog čoveka koji je učinio da se oseća ženom i zaista vodio ljubav s njom.
Nakon što je naklonost njenog ljubavnika počela da bledi, Marija se 1966.
oslobodila Batista tako što se odrekla američkog državljanstva i umesto njega prihvatila
grčko jer je Grčka priznavala samo brakove među grčkim građanima koji su sklopljeni u
grčkoj crkvi. Mada je sada bila neudata, slobodna da se uda i očajnički želela da
ozvaniči vezu koja je sada bila i grešna i nesigurna, Ari je odbijao da se oženi njome.
Ipak, kao da je želeo da ublaži mučni osećaj krivice ili, još gore, da je definitivno
obezbedi, kupio joj je u Parizu elegantan apartman (čije održavanje je uvek plaćao).
Međutim, novinari žute štampe zapazili su kako je često viđen u društvu Žakline
Kenedi.
Marija nije mogla da se takmiči sa „E hira“ – Udovicom. 1968. Ari je prevarom
naveo Mariju da se iskrca sa Kristine, sproveo Džeki na palubu i započeo komplikovane
pregovore koji su kulminirali njihovim neprikladnim brakom bez ljubavi.
Šezdesetčetvorogodišnji mladoženja želeo je slavu i veze svoje tridesetdevetogodišnje
udovice; ona je želela da zaštiti svoju decu od mogućeg atentata i bila spremna da trampi
sebe za bogatstvo koje bi ih sve učinilo nepovredivim.
A Marija? Čak i kada je otkrila gorku istinu, povinovala se Arijevim molbama da
mu se pridruži između njegovih poseta Džeki. Ili je očekivao da Marija nastavi da ga
služi i obožava uprkos njegovom braku sa Džeki ili, kako veruju mnogi od njegovih
intimnih prijatelja, nikada nije nameravao da se oženi sa Džeki želeći samo da se javno
razmeće njihovom intimnošću.
Dok su se Ari i Džeki cenkali i flertovali, Marija je posećivala prijatelje i čekala
njegov telefonski poziv. Kada ga nije bilo padala je u depresiju. U jednom intervjuu koji
je dala muzičkom kritičaru iz lista Dalas morning njuz, Džonu Ardojnu, izlila je sav svoj
bol. Bila je usamljena i nevoljena. Porodica i ljubavnik su je izneverili. Devet godina
podnosila je „skriveni“ i „ponižavajući“ život ljubavnice.
U međuvremenu, Ari je imao svoje nevolje. Što je Džeki više insistirala na braku
tim je on više oklevao. U panici, molio je Mariju da ga spase tako što će se pojaviti u
Atini što bi razbesnelo Džeki i nateralo je da se vrati u Sjedinjene Države. Marija je
odbila. „Sam si se u ovo uvalio, sada se sam izvuci“, rekla je.539 Kasnije je Marija
doznala iz novina da se oženio.
Nedelju dana nakon svog venčanja sa Džeki, Ari je zazviždao pod prozorom
Marijinog apartmana. Ona ga je u početku ignorisala ali ubrzo je popustila, mada je
odbila da sa njim spava. Umesto toga posvetila se obnavljanju svoje karijere. Glavna
uloga u filmskoj verziji Medeje donela joj je sjajne kritike.
Ari je proganjao Mariju pokušavajući da obnove njihovu raniju vezu. Na jednoj
večeri stisnuo joj je nogu i rekao kako više voli Marijine „velike, debele butine“ nego

539Gage, 289.
Džekine „kosti“. On i Marija obnovili su strasnu vezu ali bez seksa, mada su se
neprestano grlili i ljubili. Na sastancima i u dugim telefonskim razgovorima, Ari se
Mariji žalio na Džeki. Do 1970. već joj se i javno udvarao, bilo da bi se razmetao bilo
što se nadao da će napisi u štampi o njihovoj obnovljenoj vezi podstaći Džeki da zatraži
razvod od njega. Ali Džeki, duboko svesna da hoće da je se oslobodi, nije htela da
sarađuje.
U jednom trenutku, izbezumljena i nestabilna zbog ponovnog očajanja da će je Ari
možda opet napustiti, Marija je nakratko – i za nju ponižavajuće – primljena u bolnicu,
pošto je uzela prekomernu dozu pilula, na koje se uvek oslanjala da bi spavala.
Ali Ari nije imao nameru da se odrekne jedine žene, pored majke i sestre, koja ga je
iskreno volela. Njegov brak bio je lakrdija, ali Džeki mu nije dala razloga za razvod po
grčkom zakonu i ma koliko da se trudio nije mogao da se razvede od nje. Ako su tačne
glasine da je pokušao da je potkupi, ni to nije uspelo.
Kada je njegov voljeni sin jedinac, Aleksander, 1973. poginuo u avionskoj nesreći,
Ari je bio očajan. Danima posle toga u Marijinom je stanu neutešno plakao i sećao se i
njihovog zajedničkog sinčića. Ponovo na Skorpiosu, šetao se noću sa psom lutalicom
kome je poveravao svoju tešku tugu. Na Aleksanderovom grobu pio bi uzo i razgovarao
sa svojim izgubljenim detetom. Po rečima Marijinih intimnih prijatelja molio ju je da se
uda za njega, ali nije dao svoj potpis pred matičarem.
Marija je bila uvek na raspolaganju da uteši svog ljubavnika, ali ne seksualno. Za
sopstveno erotsko zadovoljenje, a još više zbog gubitka samopoštovanja, Marija je
započela javnu vezu sa muževnim, poznatim operskim tenorom Đuzepeom di Stefanom.
Njihova veza bila je koliko profesionalna, toliko i seksualna. Njihova saradnja bila je
porazna; tužan, ponekada mučan, spektakl glasova koji izdaju, burni sukobi, otkazivanje
predstava jer je Marija uzela previše pilula za umirenje. Kroz sve ove gorke turneje,
Arijevi službenici su organizovali Marijin život, a on je svakoga dana provodio sate
razgovarajući sa njom telefonom, pružajući joj zadovoljstvo da sluša beskrajne tirade o
Džekinom bezobzirnom trošenju, njenim prijateljima „homićima“, njenoj hladnoći i
bezdušnosti.
Arijev život se raspadao mnogo brže od Marijinog. Zauvek slomljen bolom zbog
Aleksanderove smrti i prinuđen da se nosi sa neizlečivim poremećajem zbog koga je
morao da lepi očne kapke da bi mogao da gleda, Ari je proveo vreme koje mu je
preostalo dovodeći u red svoju finansijsku imperiju, pripremajući svoju nestabilnu ćerku
Kristinu da zauzme mesto svog umrlog brata. Napisao je novi testament da bi zaštitio
Kristinu i ograničio Džekine zahteve na nasledstvo. Izostavjo je Mariju, čije je kućne
troškove stalno podmirivao a za koju je znao da je finansijski nezavisna. To je nalagala
pristojnost – Marija nikada nije bila ništa više od ljubavnice. Ipak ju je mogao nagraditi,
kao što je to V. R. Herst učinio za Marion Dejvis, kao dragu prijateljicu koja je sigurno
zaslužila mali poklon iz njegovog ogromnog bogatstva i deonica.
Početkom 1975. Ari je avionom prebačen u Pariz radi operacije, koja je bila
očajnički pokušaj da se odloži njegova smrt. Dok je ležao umirući, Marija je
izbezumljeno pokušavala da ga vidi. Svakodnevno je zvala bolnicu i preklinjala njegove
prijatelje da nešto učine. Ali joj je Kristina, koja je još uvek bila ubeđena da je Marija
bila uzrok razvoda njenih roditelja, zabranila da dođe.
Nekoliko dana pre Arijeve smrti, Marija je iz Pariza otputovala u Palm Bič na
Floridi. Tamo je, 15. marta, saznala da je njen ljubavnik umro. Otvoreno ga je
oplakivala, a mnogi dobronamerni poznanici poslali su joj karte i telegrame saučešća.
„Odjednom sam“, primetila je Marija sa gorčinom, „postala udovica.“540
Marija nije mogla da prisustvuje sahrani, niti da gleda kako se Ari pridružuje sinu u
porodičnoj grobnici na Skorpiosu. Vratila se u Pariz i živela skoro pustinjačkim životom.
Dok se privikavala na Arijevu smrt nosila se mišlju da obnovi svoju karijem. Neko
vreme nastavila je svoju mlaku vezu sa Di Stefanom jer, kako je rekla, u odsustvu
„pravih muškaraca“, nije imala nikog boljeg. Kada je shvatila da više nema potrebe da
dokazuje Ariju da je velika pevačica i poželjna žena, napustila je i operu i Di Stefana.
Posle Arijeve smrti Marijin život bio je ograničen većinom na njen apartman, gde je
na televiziji gledala kaubojske filmove, igrala karte i vodila beskonačne razgovore sa
svojom poslugom Brunom i Feručijem, uzimala pogubne količine pilula za spavanje i
mazila svoje pudlice. Veći deo vremena ponovo je proživljavala godine koje je provela
sa Arijem. „On me je stvarno voleo“, rekla je svojoj prijateljici Fransoa Valeri. „U
krevetu se ne može lagati.“541
Marija Kalas umrla je 16. septembra 1977. Uzrok smrti je nepoznat ali Nikolas
Gejdž, njen biograf, zabeležio je da je izjavila da je veoma oslabila, i on nagoveštava da
se verovatno vratila drastičnim merama koje su je oslabile i ubile.
„Kalas, umrla u pedeset trećoj godini, zablistala je na nebu i veoma rano sagorela.
Ali kakve su to bile godine!“ veličao ju je u Njujork tajmsu, kritičar Harold K.
Šonberg.542 Šonberg se divio dramskom i muzičkom geniju koji je zauvek promenio
standarde i očekivanja operskog sveta. Sama Marija drugačije je ocenila svoj život. Ona
je priznavala umetnički dar koji je dominirao i usmerio njen život. Ali je davala veći
značaj svojoj ulozi Onasisove ljubavnice, koji je, kako je verovala, pred kraj života
shvatio da je ona bila velika ljubav njegovog života.

Merilin Monro

Američki ekvivalent evropskoj aristokratiji – njeni predsednici, najmoćniji ljudi na

svetu – takođe je često imao ljubavnice. Međutim, od političara na vlasti uvek se
očekivalo da se drže znatno viših moralnih standarda nego što se to očekivalo od
aristokratije. To ih je primoralo da budu diskretni, čak i kada su bili u vezama sa
glamuroznim ženama koje bi inače vrlo rado pokazivali. Sve donedavno, ukoliko se
predsednici nisu ponašali izrazito nedolično, mogli su da računaju na imunitet od
novinara i samim tim od osude američkog izbornog tela. Naravno, ovaj imunitet nije
540Ibid., 360.
541Ibid., 369.
542Ibid., 376.
obuhvatao i tračarenje i tužakanje političkih neprijatelja i saveznika, prijatelja, rođaka
otpadnika i otpuštene posluge. Neverni predsednici znali su da istorija, za razliku od
novinara, neće imati takvo razumevanje za njihove sitne seksualne prestupe.
Laži Bila Klintona o njegovoj vezi sa mladom pripravnicom u Beloj kući,
Monikom Levinski, označio je kraj svake saradnje medija sa političarima u čuvanju
privatnog života ljudi na vlasti. Ironija je bila u tome što Monika nije bila trofejna
lutkica kojom bi se neko hvalio nego pre jedna kikotava i pričljiva bruka. Kao što jedan
lik iz Ljudske mrlje Filipa Rota kaže, „Ovo nije Duboko grlo. Ovo je Dugačak jezik.“543
Jedan od Klintonovih prethodnika, uvažavani predsednik Džon F. Kenedi, bio je
seksualni predator koji je ozbiljno shvatio načelo svog oca Džoa Kenedija da njegovi
sinovi treba da „povale što veći broj žena“. Dž. F. K.-a su povezivali sa filmskim
zvezdama, suprugama kolega, damama iz otmenih krugova, aktivistkinjama iz
Demokratske partije, sekretaricama, stjuardesama, manekenkama, revijskim plesačicama
i prostitutkama. U Džordžtanu, društvenom i rezidencijalnom središtu Vašingtona,
Kenedijeva seksualna nezasitost bila je legendama. „Ne mogu da zaspim bez seksa“,
rekao je Kler But Luk.544
Dž. F. K.-ova potreba za seksom nije imala veze sa emocijama; bilo je to brzo
pražnjenje da smanji stres i, privremeno, otupi hronični bol u leđima koji ga je mučio od
detinjstva i zbog kojeg je morao da leži na leđima prilikom seksa. Nimalo ga nije
zanimalo da zadovolji partnerku i bilo je opštepoznato da je „katastrofalno loš u
krevetu“.545 Glumica Endži Dikinson, za koju je bio ponoson što ga povezuju s njom,
podrugljivo je izjavila da je seks sa Džekom predstavljao „petnaest najnezaboravnijih
sekundi njenog života“.546
Dž. F. K. postao je predsednik na samom početku seksualne revolucije, veoma
povoljnog vremena za nekog njegovih seksualnih apetita. Autorka Nina Berli opisuje
Vašington iz Kenedijevog doba kao jedan „falocentrični svet“. Brojne metafore i
vokabular uopšte odnosili su se na stanje muda: nekome su „odsečena muda“, situacija
je bila „kastrirajuća“, nekoga je neko „šutnuo u jaja“ a neprijatelje je trebalo „zgrabiti za
muda“. U Beloj kući za vreme Kenedija, reči kao što su kurac i jebanje i muda i kopile
postali su standardni u razgovorima.
U takvom svetu, Dž. F. K. želeo je više od orgazma. Kao i njegov otac, bio je
opsednut onom vrstom zvezdanog glamura koji je samo Holivud mogao da ponudi.
Želeo je ništa manje nego ljubavnicu na nivou jedne Glorije Svanson. Šezdesetih godina
dvadesetog veka, ta žena bila je božanstveno seksi i veoma talentovana filmska zvezda,
Merilin Monro.547
543Philip Roth, The Human Stain (New York: Vintage Books, 2001), 148.
544Burleigh, 190.
545Martin, 52.
546Ibid., 101.
547Iz vori za o vaj odelj ak su Christopher Andersen: Portrait of an American Marriage (New York: William
Morrow, 1996); Nina Burleigh, A Very Private Woman: The Life and Unsolved Murder of Presidential
Mistress Mary Meyer (New York: Bantam, 1998); Seymour M. Hersh, The Dark Side of Camelot (Boston,
New York: Little, Brown and Company, 1997); Axel Madsen, Gloria and Joe: The Star Crossed Love Affair
 Spoj predsednika i boginje bio je trijumf fizičke želje i potrebe za razmetanjem nad
zdravim razumom. Taj čovek i ta žena podjednako odlučno ignorisali su zaslepljujuće
razlike koje su postojale među njima. On je bio zgodni i voljeni predsednik. Ona je bila
božanstvena i obožavana filmska zvezda. Ako njemu njegova žena i deca nisu
predstavljali problem, njoj su to bili još manje. On je čvrsto nameračio da osvoji najveću
holivudsku zvezdu. Ona je, otvorena srca, čeznula da osvoji pažljivog i moćnog
muškarca koji bi mogao da učini ono što nijednom drugom nije uspelo: da potvrdi
vrednost i da smisao njenom životu.
Ogroman društveni i finansijski jaz delio je godine stasavanja Džona Ficdžeralda
Kenedija i Norme Džin Bejker, odnosno Merilin Monro. Normu Džin rodila je 1926,
blizu Holivuda u Kaliforniji, raspuštenica Gledis Monro. Gledisin svet bio je pun tuge i
jada i u takvoj sredini otpočela je Norma Džin svoj život. Sten Giford, otac deteta, odbio
je da se oženi s Gledis. Pošto je diskriminacija prema neudatim majkama bila veoma
oštra, Gledis je dala bebu na stan i hranu kod bivših komšija za pet dolara nedeljno.
Posećivala je bebu svake subote, ali Merilin se ne seća daju je ikada zagrlila ili poljubila,
ili čak objasnila da je njena majka.
Merilin je, zapravo, bila Gledisino treće dete. Prvi put Gledis je zatrudnela kada je
imala četrnaest godina; odbila je da abortira i uz majčino prećutno odobravanje udala se
za bebinog oca, mnogo starijeg i veoma nevoljnog Džaspera Bejkera. Rodio im se sin, a
za manje od dve godine i ćerka.
Brak je bio kratak i pun nasilja. Tinejdžerska mlada bila je aljkava domaćica.
Matori mladoženja bio je alkoholičar i često ju je divljački tukao. Posle razvoda,
kidnapovao je decu i zlostavljao sina kao što je nekada zlostavljao Gledis. Gledis je
uspela da ga pronađe i pokušala, bez uspeha, da ponovo dobije starateljstvo nad decom.
Kada se vratila u Kaliforniju, u Venis Bič, bacila se na provod da bi zaboravila
muke i očaj, i strastveno se zaljubila u Stena Giforda. Sanjala je o braku, ali Giford, koji
je takođe bio razveden, bio je tako očigledno rezervisan prema toj ideji da ga je Gledis
napustila i ubrzo se udala za norveškog radnika Edvarda Mortensena. Cena za stabilnost
koju je tražila sa Mortensonom bila je neizdrživa dosada. Napustila ga je posle četiri
meseca i ponovo počela da se zabavlja s Gifordom. Čim je zatrudnela, Giford je
raskinuo vezu s njom. Gledis je Normi Džin dala prezime Mortensen da sakrije činjenicu
da je dete vanbračno.
Mnogo godina kasnije, još uvek pokušavajući da pobegne od problema u ludim
provodima, porazila ju je vest da je njen četrnaestogodišnji sin umro u užasnim
bolovima od očeve ruke. Bliski prijatelj prisećao se da je „osnovni problem koji je
doveo do pogoršanja Gledisinog mentalnog zdravlja bio osećaj krivice i

of Gloria Swanson and Joe Kennedy (New York: William Morrow, 1988); Ralph G. Martin, Seeds of
Destruction: Joe Kennedy and his Sons (New York: G. P. Putnam’s Sons, 1995); Gil Troy, Affairs of State:
The Rise and Rejection of the Presidential Couple Since World IFar//(New York: The Free Press, 1997); Jane
Ellen Wayne, Marilyn ’s Men: The Private Life of Marilyn Monroe (New York: St. Martin’s Press, 1992); i
Donald H. Wolfe, The Last Days of Marilyn Monroe (New York: William Morrow, 1998).
samooptuživanje“.548 Gledis je zatim imala versko preobraćenje i postala sledbenik
sajentološke crkve i jednog dana objavila osmogodišnjoj Normi Džin, koja je još uvek
živela na stanu i hrani kod stranaca, da namerava da sagradi lepu kućicu za njih dve.
Dva meseca Norma Džin je živela sa svojom lepom majkom u njihovoj lepoj beloj
kućici. Da bi olakšala otplaćivanje hipoteke, Gledis je izdala drugi sprat. Jednog dana je
njen stanar Normi Džin učinio nešto seksualne prirode, nešto tako strašno da je pokušala
da kaže mami. Gledis ju je međutim, besno ućutkala ne prihvatajući primedbe na račun
„slavnog stanara“. Norma Džin je plačući zaspala i želela da umre. Nije umrla, ali je
počela da muca.
Ubrzo nakon toga, Gledis je doživela nervni slom i morala da se hospitalizuje.
(Mnogo godina kasnije dijagnostikovana je kao paranoični šizofreničar.) Lepa bela kuća
prodata je da bi se otplatili dugovi. Norma Džin odvedena je, uz velik i glasan otpor, u
losanđeleski Dom za decu bez roditelja i postala siroče broj 3.463.
Prijateljica njene majke, Grejs, nadala se da će uspeti da ubedi svog supruga da
dozvoli da Norma Džin dođe da živi s njima. Do tada, direktor sirotišta preporučivao je
da Norma Džin treba da nauči da živi u porodici. Ponovo je data u hraniteljsku porodicu.
Živela je u devet različitih porodica, a periode između dve porodice provodila je u
sirotištu, sve dok nije pravno prerasla status siročeta.
Norma Džin odrasla je u teškom siromaštvu. Njene hraniteljske porodice bile su
siromašne, i borile su se protiv velike krize tako što su primale siročiće pod svoj krov.
Uvek je bila poslednja u redu za nedeljno kupanje u zajedničkoj vodi za kupanje i prva
koju su krivili ako nešto nije bilo u redu. Za oblačenje je imala samo dve identične bele
bluze i dve izbledele plave suknje. Dali su joj nadimak „miš“, a ona je bežala u svet
snova u kojima je bila tako lepa i otmena u crvenim, zlatnim, zelenim i belim raskošnim
haljinama da ljudi nisu mogli da skinu pogled sa nje dok je prolazila.
Konačno je Grejs uspela da je dovede kod sebe i Norma Džin je poverovala kako je
konačno pronašla dom. Pet meseci kasnije, međutim, muževljevo pijanstvo nateralo je
Grejs da Normu Džin pošalje svojoj tetki. Grejsina tetka Ana bila je siromašna žena ali
puna ljubavi i Norma Džin ju je obožavala. Život van ovog veselog i pobožnog
domaćinstva bio je, međutim, teži. Druga školska deca rugala su joj se zbog skromne
odeće iz sirotišta, a dečaci su je nazivali „Norma Džin – daska koja hoda“. 549 Imala je
malo prijatelja i mrzela školu.
U crkvi se Norma Džin borila sa neobičnom i pomalo zabrinjavajućom maštarijom
– da želi da skine odeću i da stoji tako gola pred Bogom i ljudima. Ova fantazija nije
kod nje izazivala „nikakav osećaj stida ili greha… Maštanje o tome kako me ljudi
gledaju pomoglo mi je da se osećam manje usamljeno… Stidela sam se odeće koju sam
nosila – večita izbledela plava uniforma siromaštva. Gola, bila sam kao i sve ostale
devojke.“550

548Wolfe, 117.
549Ibid, 136.
550Ibid.
 A onda jednog dana, počela je još više da se izdvaja od drugih devojaka. Skriveno
pod belim bluzama, njeno telo počelo je da se zaobljuje. Pozajmila je džemper od sitnije
drugarice i nosila ga u školi; posle tog dana niko je više nije zvao „daska“. Njeno telo
pretvorilo se u „čarobnog prijatelja“, i počela je izdašno da koristi ruž i maskaru. Gde
god da se pojavila, ljudi su je gledali s divljenjem, te je uvidela da više nije bila jadna
Norma Džin iz sirotišta.
Njeni problemi, međutim, nisu još bili rešeni. Tetka Ana nije više mogla da je čuva.
To je značilo da bi morala da provede još dve godine u sirotištu, dok ne napuni
osamnaest godina – osim ako bi se njen dečko, dvadesetjednogodišnji radnik u Lokidu,
Džimi Doerti, oženio. Grejs je zaprosila Džimija za Normu Džin, a on je prihvatio. Kao
Džimijeva žena, Norma Džin obožavala je seks, i veselo se predavala užitku gde god i
kad god bi osetila potrebu za njim, što je bilo često. Čak i „skidanje pred spavanje bilo je
gotovo uvek erotično… ako bih se tuširao a ona ušla u kupatilo, uvek je bila ista priča –
seks na licu mesta“, sećao se Džimi.551
Norma Džin je bila presrećna što ima sopstveni dom i besprekorno ga je održavala.
Pravila je Džimiju sendviče za užinu, ostavljala mu ljubavne poruke u paketu za ručak i
trudila se da stalno ima skuvan ručak, najčešće grašak i šargarepu jer joj se dopao
kontrast te dve boje. Postavila je svoje krpene životinje i lutke na vrh police da bi mogli
da vide kako se živi u njenom srećnom domu. „Nije imala sopstveno detinjstvo, i to se
videlo“, rekao je Džimi kasnije. „Načas biste videli osobu koja je bez ljubavi bila
predugo, i neželjena tolike godine.“552
Bilo je to ratno vreme i jednog dana Džimi se prijavio u vojsku. Norma Džin je
poludela zbog toga, ali je on ipak ostao pri svojoj odluci. Uselila se kod njegove mame i
zaposlila u fabrici za proizvodnju avionskih delova. „Otkrio“ ju je vodnik Dejvid
Konover, fotograf koji je foto-aparatom beležio život u Americi u ratnim godinama, dok
je, obučena u radnički kombinezon, radila za pokretnom trakom. Njen san o tome da je
svi gledaju s divljenjem i obožavanjem počeo je da se ostvaruje.
Džimi je došao kući na odsustvo, ali kada je morao da se vrati, Norma Džin je
zapala u melanholiju. Tada je odlučila da telefonira ocu koga nikad nije videla, a čiji je
broj uspela da nabavi. Pre nego što joj je spustio slušalicu, Giford je rekao da nema šta
da joj kaže i da ga više nikada ne nazove. Danima je nakon tog razgovora neutešno
plakala.
Kao ratna „udovica“, Norma Džin započela je manekensku karijeru, koja će je
kasnije odvesti u Holivud, na film, prvo u malim, sporednim ulogama, a kasnije kao
zvezda – zapravo, kao glavna zvezda. Naučila je kako da se oblači i šminka, kako da se
češlja i namesti svoje svetlosmeđe lokne i kako da pokaže svoj vedri osmeh i upadljivu
senzualnost. Tako je prvi put u životu zaradila pravi novac i odmah se iselila iz kuće na
negodovanje svoje tašte. Kada joj je Džimi postavio ultimatum – manekenstvo ili brak –
odlučila se za manekenstvo.

551Ibid, 147.
552Ibid, 146.
 Normi Džin uvek je nedostajala njena nesrećna, bolesna majka, pa je dovela Gledis
da živi s njom. Sve dok mentalna bolest nije primorala Gledis da se vrati u bolnicu, ona i
Norma Džin trudile su se da izgrade pravi odnos kakav nikada ranije nisu imale.
Norma Džin preuzela je kontrolu i nad svojom karijerom. Popustila je pritisku da se
ofarba u plavo i otkrila da plavuše dobijaju više posla. Potpisala je ugovor za manje
uloge sa Tventiet senčeri foksom za platu od sto dvadeset pet dolara nedeljno.
Sarađivala je i u izboru zvučnijeg i lepšeg imena, te je Norma Džin postala Merilin
Monro. Išla je na časove glume i tiho sedela na časovima sa svojim malim psićem u
krilu, trudeći se iz sve snage da postane što bolja. Kod kuće je, iz istih pobuda,
neumorno čitala, s istim žarom kao što je čitala enciklopedije za ono kratko vreme koje
je provela kao udata domaćica.
Svesno i odlučno, Norma Džin postajala je Merilin. Snimila je nekoliko filmova i,
konačno, 1950, privukla pažnju za ulogu ljubavnice korumpiranog advokata u trilem
Džona Hjustona, Džungla na asfaltu. Merilin je – tako je sebe sad već doživljavala –
status zvezde dostigla 1952, posle sjajne uloge u filmu Barbare Stenvik, Sukob po noći.
Na vrhuncu popularnosti, upustila se u nepromišljenu vezu sa velikom zvezdom
bejzbola, Džoom Dimadžom. Iako je Džo bio opsesivno ljubomoran i posesivan, i
žestoko se protivio njenom načinu života, venčali su se 14. januara 1954. U napadima
ljubomore i frustriranosti, Dimadžo nije štedeo ni na rečima ni na pesnicama. Brak,
kratak i očajnički nesrećan, završio se razvodom, koji je pokrenut 3. oktobra 1954.
Dramski pisac Artur Miler, Merilinin sledeći muž, bio je podjednako uspešan kao
Džo Dimadžo, i podjednako neprikladan – čudo je kako je uspeo da uguši svoj
zdravorazumski predosećaj propasti i da se, u junu 1956, ipak venča s njom. Ali tvorac
Vilija Lomana, lika iz drame Smrt trgovačkog putnika, bio je opčinjen Merilinom
senzualnom lepotom. „Ona je takav magnet koji u mužjacima izaziva osnovne
instinkte“, divio se u čudu.553 Njegovoj sestri činilo se da Merilin blista od radosti, što
mora da je bilo tačno. Na poleđini slike sa venčanja, Merilin je napisala, „Nada. Nada.
Nada.“
Nada je, međutim, kao i sreća, u vezi Miler Monro, bila neuhvatljiva. Ubrzo je
Merilin otkrila da njen novi muž, koga je zvala „tatica“ ili „taja“ (Džimi Doerti bio je
„tata“, a Džo Dimadžo „tatica“), preispituje koliko je bilo pametno to što se oženio
njome. Osećao je sažaljenje prema njoj kao ženidetetu pritisnutom sopstvenim
demonima, ali njene nezajažljive emotivne potrebe gušile su njegovu kreativnost. Pričao
je o njoj kao o „kurvi“ i rekao joj je da nije znao šta da odgovori na komentar Lorensa
Olivijea da je Merilin kučka koja samo pravi probleme.
Profesionalno, bila je u top formi – ako se gleda samo krajnji proizvod. Režiseri i
kolege sa kojima je radila žalili su se da sve češće greši, da uvek kasni a da se ponekad i
ne pojavi, da je nepristojna, svojevoljna, dezorijentisana, da nije u stanju da zapamti
jednostavne replike. Toni Kertis, koji je morao da je satima čeka svakog dana kada su

553Wayne, 112.
snimali Neki to vole vruće, ljutito se žalio da posle četrdesete klape iste romantične
scene, ljubiti Merilin pruža isti osećaj kao ljubiti Hitlera.
Njen brak nije više mogao da izdrži prevelike pritiske. Više puta pokušala je da
izvrši samoubistvo. Imala je spontani pobačaj i duboko patila zbog toga. Imala je par
nepreteranotajnih afera s drugim muškarcima, uključujući i s Džonom F. Kenedijem.
Uprkos psihoterapiji, tonula je sve dublje u stanje pijanog i drogiranog beznađa. Posle
jednog neuspelog pokušaja samoubistva, kada ju je prijatelj pitao kako je, Merilin je
omamljeno ođgovorila, „Živa… Kakav maler.“554 Na dan predsedničke inauguracije
Džona F. Kenedija 1961, Merilin je letela za Meksiko da bi se razvela.
Merilin je sad počelada se usredsređuje na Dž. F. K.-ja koji je bio udobno smešten
u Beloj kući. Upoznala ga je sredinom pedesetih, preko njegovog šuraka, glumca Pitera
Loforda, koji je imao i ulogu svodnika amatera za Kenedija i armiju seksepilnih glumica
raspoloženih za seks. Dž. F. K. je voleo da pravi „recke s poznatim imenom“, što zbog
sopstvenog uzbuđenja što da bi oca indirektno usrećio. „Praviti recke s imenima kao što
su Džin Timi, Endži Dikinson, Džejn Mensfild i Li Remik bilo je impresivno, ali
osvajanjem Merilin Monro, verovatno najslavnije žene na svetu, Dž. F. K. nadigrao je
oca čiji je glavni trofej bila Glorija Svanson.“
Na izvestan način, Merilin i Džek bili su dobar spoj. Oboje su dostigli sam vrh
svojih profesija. Neustrašivo su se upuštali u rizike. Bili su glamurozni miljenici medija
kojima je ceo svet zavideo. Bili su bestidno promiskuitetni i u svakoj aferi koja je
podsećala na vezu tražili emocije i potvrde sopstvene vrednosti. Oboje su tražili i
privlačili pažnju. I u zajedničkoj potrebi da se dokažu kroz seksualno osvajanje, posegli
su jedno za drugim i hvalili se o svom uspehu.
Međutim, Merilin je bila bolesna žena koja se upustila u nemoguću misiji da nađe
muža i ljubavnika koji će joj biti i otac. Njena nestabilnost i veoma labilno mentalno
zdravlje, kao i zavisnost od lekova, nije bilo nikakva tajna, najmanje Dž. F. K.u.
Dž. F. K. i šefovi njegove kampanje bili su bolno svesni koliku bi štetu Merilin
mogla da nanese kampanji ako bi progovorila javno o njihovoj aferi. No, nije samo ona
bila potencijalna opasnost – Dž. F. K. je imao afere bezobrazno javno, u Beloj kući, u
njujorškom hotelu Karlajl i u kući svoje sestre Pat i njenog supruga Pitera Loforda u
Santa Moniki. Sekretar kabineta, Fred Daton žalio se da se Dž. F. K. ponaša „kao da je
Bog; j… koga god poželi, kad god poželi.“555
Predsednik je računao na diskreciju medija i saučesništvo preplašenih konobara,
vozača, potrčka i druge posluge kojima su njegovi agenti objasnili da „što vidiš – ne
vidiš. Što čuješ – ne čuješ.“556
Ovo skrivanje se odnosilo i na Merilin. Ukoliko je želela da vidi Dž. F. K.-a – a to
je toplo želela – morala je na njihove sastanke da putuje, često predsednikovim
avionom, prerušena u sekretaricu, brinetu ili crvenokosu sa maramom i naočarima, koja
sa sobom nosi – i koristi! – notes i olovku, i kojaje morala da se pravi da zapisuje sve što
554Wolfe, 323.
555Troy, 126.
556Andersen, 305.
joj je Piter Loford, pokvareno, diktirao. Da bi mogla da telefonira svom ljubavniku u
Beloj kući, dodeljeno joj je tajno ime „gospođica Grin“, i ti pozivi su odmah
prosleđivani čoveku koji joj je bio idol, Predsedniku.
Teško je poverovati da je Merilin očekivala da će se Dž. F. K. razvesti od Džeki i
oženiti njome, kako tvrde neki napisi. Kakve god da je iluzije imala o muškarcima, i
koliko god da je bila autodestruktivna, mora da je razumela granice njihove veze. Uvek
je Dž. F. K. bio taj koji je koordinirao njihovim randevuima. Posle druženja sa svojim
ostalim gostima, povlačili bi se negde na onaj brzi seks koji mu je bio specijalnost –
„kao petao u kokošinjcu. Hop, hop, hop i gotovo… Stalno sam ga podsećala da zakopča
šlic“.557
Bez obzira na to da li su bili u Beloj kući, gde su je neki gosti videli, ili u hotelu
Karlajl, ili, najčešće, u domu Lofordovih, Merilin i Dž. F. K. uvek su bili okruženi
njegovim pajtašima ili kolegama. Po njihovim pričama, uvek je bila odevena samo u
grudnjak ili kombinezon boje šampanjca, i potpuno omamljena. Oblačila se uvek vrlo
sugestivno, sasvim očigledno nije nosila gaćice, imala je čupavu kosu, ali je uvek bila
toliko seksepilna da je pogled na nju oduzimao dah – boginja seksa sa svojim
ljubavnikom, predsednikom SAD.
Zapanjuje činjenica da je Dž. F. K. nastavio njihovu aferu uprkos njegovom veoma
opravdanom strahu da bi Merilin mogla da se izlane, ili da se već izlajala. U godinama
dok je trajala njihova veza, Merilin nije bila ćutljiva na tu temu, što su brojni ljudi –
prijatelji, novinari, kolege – i potvrdili. Za vreme Dž. F. K.-ove predsedničke kampanje,
jedna od važnih stavki na njegovom dnevnom redu bila je držanje Merilin pod
kontrolom. Kada je stupio na dužnost, rizik se povećao ali on, čini se, nije bio spreman
da se uhvati u koštac s tim problemom.
Tokom snimanja filma Nešto se mora i pružiti, 1962, konačno je popustilo
Merilinino poimanje stvarnosti. Za kratko vreme doživela je niz udaraca od kojih je
najjači bila vest da se Artur Miler ponovo oženio, i to ženom za koju je Merilin sumnjala
da je počeo da viđa pred kraj njihovog braka, i da je nova žena već bila trudna. Te
godine kupila je skromnu kuću (za trideset pet hiljada dolara) blizu doktora Ralfa
Grinsona, njenog sveprisutnog i veoma kontrolišućeg psihijatra. Uprkos slavi i stalnom
radu, morala je da pozajmi novac za kreditni depozit od Džoa Dimadža.
Snimanje filma Nešto se mora i pružiti, počelo je u aprilu, pri čemu su glumci,
ostali deo filmske ekipe i Kjukor s velikom strepnjom čekali da vide da li Merilin može i
hoće da sarađuje, da li može da se kontroliše, da zapamti replike, da li će da stigne na
vreme, ili, pak, da se uopšte pojavi. Pokazalo se da su strahovi opravdani. Ako bi se
uopšte pojavila, to je bilo sa velikim zakašnjenjem, i često je povraćala od straha što
mora da stane pred kamere. Gutala je pilule koje joj je prepisao doktor Grinson da bi se
izborila sa akutnom depresijom i delovala zbunjeno i nespremno. Zatim se požalila da
joj nije dobro, te su lekari potvrdili da ima infekciju grla. Povremeno je pokušavala da
radi ali bi se često onesvestila na setu ili odlazila kući ranije.

557Wayne, 165.
 Kjukor je očajnički pokušavao da se prilagodi prilikama i da snima scene bez nje,
dok su ostali glumci i sto četiri člana filmske ekipe čekali da se zvezda pojavi. Dovoljno
se oporavila za povratak na posao 14. maja. Kolektivno olakšanje bilo je kratkog veka
jer se pojavila preteća glasina da Merilin namerava da ide za Njujork na rođendansku
proslavu predsednika Kenedija, 19. maja.
Advokati Tventiet senčeri foksa zbili su redove i naredili Merilin da ne napušta
filmski set. Oglušavanje o ovu naredbu predstavljalo bi kršenje ugovora, upozoravali su.
Merilin se posavetovala sa drugim advokatom, Bobijem Kenedijem, koji je bio ministar
unutrašnjih poslova SAD. Bobi je ionako bio zabrinut da bi vrh Demokratske partije
popreko gledao na njeno pojavljivanje na rođendanskoj proslavi i usrdno je molio da ne
dolazi. Novinari su sada već otvoreno pričali o gotovo javnoj aferi njegovog brata, ali
još uvek nisu izveštavali o tome. Bobi, intelektualac porodice, čestiti i pouzdani brat,
uvideo je da je ovo sjajna prilika za popravljanje štete. Dž. F. K. je, međutim, insistirao
da ona dođe, a Merilin nije nameravala da propusti priliku da otpeva „Srećan rođendan“
predsedniku Sjedinjenih Država pred petnaest hiljada demokrata u Medison skver
gardenu.558
Ista ona Merilin koja nije mogla da ustane iz kreveta i koja je brkala i zaboravljala
replike, isplanirala je svoj nastup na ljubavnikovoj proslavi do najsitnijeg detalja.
Naložila je svom modnom kreatoru, Žan-Luju, da joj sašije spektakularnu haljinu boje
kože od providne svile, optočenu ogromnim lažnim dijamantima; bila je toliko tesna da
je morala da se našiva na golo telo. (Koštala je dvanaest hiljada dolara i mogla da stane
na dlan.) Preko haljine nosila je bundu od hermelina koju je pozajmila iz garderobe
Tventiet senčeri foksa, a plavu kosu natapirala tako da joj loknice šarmantno padaju
preko lica.
Čak i na ovako važan događaj, Merilin je kasnila. Kada se konačno pojavila, posle
duhovite najave Pitera Loforda kao „žene koja će i na nebo kasniti, Merilin Monro“ na
sceni se pojavila nestvarna vizija žene. Fotografije koje su snimane iz ugla iza nje
pokazuju Dž. F. K.ja kako pažljivo posmatra i sedi sam, pošto je Džeki (koja bi za ovu
priliku izabrala da svoje dugačko, vitko telo istakne jednostavnom i elegantnom
haljinom nekog poznatog kreatora) odbila da se izloži poniženju koje bi Merilinino
pevanje njenom mužu izazvalo. Novinar časopisa Tajm, Hju Sidi, seća se da „se požuda
prosto osetila u vazduhu. Kenedi je samo zinuo. Svi smo samo blenuli u tu ženu“.559
Merilin je otpevala pesmu, posebno komponovanu za tu priliku, i masa je
oduševaljeno aplaudirala. Dž. F. K. se popeo do nje na binu i izjavio da „sada, pošto mu
je otpevana rođendanska pesma na tako čedan i zdrav način, može mime duše da se
povuče iz politike“.560 Te noći Merilin je provela dva sata sa Dž. F. K.-om. Više ga
nikada nije videla.
Vratila se na snimanje filma Nešto se mora i pružiti. Tu je snimila čuvenu scenu u
kojoj gola pliva u bazenu, zbog koje je ponovo dospela u centar pažnje. Par dana je
558Dž. F. K.-ov rođendan je zapravo 29. maja.
559Martin, 378.
560Andersen, 308.
odlično radila. Onda je jednog ponedeljka pre podne bila toliko rasejana da su svi
pomislili da se nešto strašno dogodilo preko vikenda.
I dogodilo se. Džek Kenedi, veliki ljubavnik koji je stavio veto na Bobijeve usrdne
molbe da se njen nastup za rođendan otkaže – koji je čak organizovao da Piter Loford
pošalje helikopter na filmski set Nešto se mora i pružiti i preveze je do aerodroma –
konačno je zbog straha od gubitka fotelje nateran da prekine njihovu vezu.
Ono što ga je uzdrmalo i uplašilo bila je poseta direktora FBI, Dž. Edgara Huvera,
pet dana nakon proslave rođendana. Huver je upozorio predsednika da njegove afere sa
Merilin Monro i, još više, sa mafijaškom lutkicom Džudit Kembel Eksner, dovodi u
opasnost njegov mandat na vrhuncu hladnog rata i kubanske krize.
Istog dana Dž. F. K. nazvao je Džudit i saopštio da prekida njihovu vezu. Isključio
je i privatnu liniju koju je koristio za Merilin i dao instrukcije telefonistkinji na centrali u
Beloj kući da više ne prosleđuje njene pozive. Nije ni pokušao da se suoči sa Merilin.
Taj neprijatni i potencijalno opasni zadatak pripao je Piteru Lofordu.
Merilin, još uvek poneta uspehom koji je doživela na rođendanskoj proslavi,
sigurna u moć svoje lepote i neponovljivog tela, čvrstih dugih nogu, punih grudi i oble
zadnjice kojoj se Dž. F. K. posebno divio – „Kakvo dupe!“ uzdisao je. To fenomenalno
dupe nije moglo da shvati zašto je odjednom samo otpisana.
Patriša Siton Loford, Piterova poslednja žena, rekla je da je Piter odlučio da bude
brutalno iskren prema Merilin. „Rečeno joj je da više nikada neći moći da razgovara s
predsednikom – da nikada neće postati Prva dama.“ Kada se Merilin rasplakala, Piter je
dodao: „Slušaj, Merilin, ti si samo jedna u nizu Džekovih jebačkih šema.“561
Merilin je vikend provela omamljena sedativima. U ponedeljak se javila na posao
iako je jedva mogla da stoji na nogama i delovala je „uništeno“; zatim je radila devet
dana bez prestanka sve do svog trideset šestog rođendana, 1. juna. Kjukor je zabranio
proslavu, ali ga je ekipa ignorisala i iznenadili su je kafom i tortom od pet dolara. Njen
filmski partner, Din Martin, koji je uvek bio pun podrške, doneo je šampanjac. Kasnije
se Merilin, prema ranije utvrđenom rasporedu, pojavila na dobrotvornoj priredbi za
obolele od mišićne distrofije na stadijumu Dodžer.
Dž. F. K. više nije bio dostupan. Ignorisao je i njena pisma koja je Piter Loford,
koji ih je takođe očigledno čitao, opisao kao „prilično patetična“. Merilin se žalila
Lofordu, a verovatno i Dž. F. K.u, da Kenedijevi „koriste ljude, a zatim ih odbace kao
obično đubre“.562 Te nedelje, posle svog rođendana, osećala se previše bolesno da bi
mogla da ide na posao. Filmskom studiju je time prekipelo, te su joj, 8. juna, dali otkaz i
tražili odštetu od milion dolara. Merilin, koja se sada borila i za mentalno zdravlje i za
karijeru, stupila je u kontakt sa uticajnim ljudima iz filmske industrije i uspela da
izdejstvuje dovoljno podrške da podnese protivtužbu. U jednomesečnoj medijskoj
kampanji dala je intervjue i fotografisala se za časopise Vog, Lajf, Redbuk i
Kosmopolitan, kao i za bezbrojne druge medije, sama i sa glumcima i ekipom filma
Nešto se mora i pružiti.
561Wolfe, 323.
562Martin, 382.
 Tokom borbe za povratak na posao i ispravljanje nepravde, Merilin je često viđala
Bobija Kenedija, Dž. F. K.-ovog izaslanika sa zadatkom da joj objasni koliko je važno
da drži jezik za zubima i da je ubedi da prestane da pokušava da stupi u vezu sa
Džekom. Uspeli su da sklope dogovor po kom se Merilin verovatno obavezuje na
ćutanje u vezi sa Dž. F. K.-om. Bobi je zauzvrat porazgovarao sa svojim prijateljem,
šefom studija, i šesnaest dana posle otkaza, Tventiet senčeri foks je Merilin vratio na
posao uz znatno veću platu. Neko vreme nakon ovog događaja Bobi je prestao da
odgovara na Merilinine pozive. Ljuta i povređena, pokušala je na svaki način da stupi u
kontakt s njim. Posle osam registrovanih, neuspelih, poziva u Ministarstvo pravde,
pozvala ga je kod kuće. „Bobi je bio strahovito ljut na Merilin što se usudila da uradi
tako nešto“, seća se ćerka Pitera Loforda, Patriša.563
I Merilin je bila strahovito ljuta i duboko povređena. „Baš bih mogla da održim
konferenciju za štampu. Imala bih štošta da kažem!“ rekla je svom prijatelju Robertu
Slejceru. „Ispričaću sve što imam na ovu prokletu temu! Sad mi je sasvim jasno da su
Kenedijevi dobili od mene sve što su hteli i posle nastavili da žive svoj život!“564
Umrla je 4. avgusta, pre nego što je uspela da progovori, od prevelike doze
barbiturata, za koje se ne zna ko joj je dao – možda ih je sama uzela, možda joj je neko
„pomogao“. Neobično je to što, iako su brojni dokazi u vezi sa Merilininom smrću
uništeni ili su nestali, potraga i želja za pravom istinom i dalje traje istim žarom. Brojni
pisci i istraživački novinari i dalje pronalaze nove informacije i iznose nove hipoteze i
interpretacije njene smrti. Do danas, informacije koje su prikupili daju verodostojnost
teoriji da joj je neko ubrizgao smrtnu dozu barbiturata, slučajno ili namerno. Ali bez
dodatnih potkrepljujućih činjenica, nemoguće je znati šta se tačno dogodilo.
Džo Dimadžo je obavio pripreme za sahranu i zabranio Lofordovima, Frenku
Sinatri, Semiju Dejvisu Džuniom, i drugima da odaju poštu njenim posmrtnim ostacima;
krivio je industriju zabave za njenu smrt. Artur Miler, koji je pretpostavljao da je izvršila
samoubistvo, rekao je da se dogodilo ono neminovno. Samo je Džeki Kenedi izgovorila
jednu banalnost koja se pokazala tačnom: „Živeće zauvek.“
U Dž. F. K.-u Merilin je mislila da je pronašla muškarca dovoljno časnog i moćnog
da zadovolji njene potrebe. Nije mogla da razume da je on koristi, da njegov suštinski
prezir prema ženama obuhvata i nju i da, ako njegova supruga i majka njegove dece –
koja je bila klasa za sebe – nije uspela da ga zadrži, tek ona nije imala šanse. Merilin nije
čak bila ni njegova najvažnija „druga žena“. Par dana pre svoje smrti, po prvi put, videla
je Dž. F. K.ja u pravom svetlu.

563Ibid., 416.
564Wolfe, 448.
 Džudit Kembel

Džudit Kembel bila je jedina od Dž. F. K.-ovih ljubavnica iz prve postave koja ga
je nadživela. U njene brojne čari spadala je sjajna crna kosa, prefinjene crte lica i
izazovna figura. Toliko je ličila na Elizabet Tejlor da to može biti razlog zašto je Edi
Fišer, ucveljen što ga je Elizabet Tejlor napustila, počeo da se zabavlja s njom; bila je
vitkija verzija njegove bivše žene.
Njen drugi adut bio je društveni krug u kom se kretala – neobična mešavina mafije
i filmskih magnata. Zabavljala se s Frenkom Sinatrom, radila za Džerija Luisa, bila
bliska sa Semom Đankanom i Džonijem Roselijem, poznavala Pitera i Pet Loford, i
jednom prilikom izašla na sastanak s Robertom Vagnerom, koji ju je kasnije upoznao sa
njenim prvim mužem, glumcem početnikom Bilijem Kembelom. Družila se s Natali
Vud, Čarltonom i Lidijom Heston, Lojdom i Doti Bridžis, i, naravno, sa Gerijem
Mortonom, bivšim mužem njene sestre Džeki, koji se kasnije oženio sa Lusil Bol.
Poslednji njen adut bio je taj što je, s majčine strane, poticala iz velike i imućne porodice
irskih katolika.
Posle udaje 1952. u osamneastoj godini, i razvoda šest godina kasnije, Džudi je
rešila da vodi površan i veseli život devojke za provode. Nasledstvo od bake
omogućavalo joj je da živi na visokoj nozi i da ne radi, i Džudi se zdušno bacila na
provode i putovanja na relaciji Njujork – Beverli Hils – Las Vegas. Pohađala je razne
tečajeve na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, bavila se crtanjem i slikanjem, i
uživala u svakodnevnom odlasku u kupovinu – aktivnosti koja je najviše davala njenom
životu smisao.
Patila je od hronične depresije koju je lečila džek denijelsom i dugim kupkama.
Frenku Sinatri je zapala za oko 1959, ujednom italijanskom restoranu. Počeli su da se
zabavljaju, i jedno vreme se družila sa Pacovskom družinom, kasnije prekrštenom u
Klan, u koju su spadali Sinatra, Luis, Din Martin, Semi Dejvis Džunior, i, nakratko,
Elizabet Tejlor i Edi Fišer.
Jedno veče, u nedelju 7. februara 1960, Piter Loford upoznao je Džudi sa svojim
šuracima, Dž. F. K.-om i Tedijem Kenedijem. Oba brata flertovala su s njom, Tedi malo
upornije, ali ga je Džudi otpisala kao „klinju koji se šlepa uz starijeg brata“. 565 Džek je
bio drugačiji, „tako mlad i muževan, tako elegantan“ da je Džudi prihvatila poziv na
ručak s njim. Drugi sastanci su sledili.
Na početku njihove veze Džudi je spomenula Tedijevo uporno udvaranje. „Taj mali
lopov“, smejao se Dž. F. K. oduševljeno. Kada je njihova afera već uveliko trajala, Džek
je umeo da kaže da bi se Tedi živ pojeo da zna da su njih dvoje sad u krevetu zajedno.
Džudi je primetila da Dž. F. K. nikada nije loše govorio o drugom Kenediju. To se
odnosilo i na Džeki. Najneprijatnije što je rekao jeste da nije srećan u braku, koji ne
funkcioniše onako kako su se on i njegova supruga nadali.

565Judith Exner, My Story: As Told to OvidDemaris (New York: Grove Press, 1977), 87.
 Džudi je odmah shvatila da su ona i Džek Kenedi na početku jedne dugotrajne
romanse. Kupila je i pročitala dve njegove knjige, Zašto je Engleska spavala i Profili
hrabrosti, i svaku knjigu o Kenedijevima koju je mogla da nađe. Gutala je časopise i
novine o njima i nezasito pratila vesti na televiziji. „Nisam mogla da prestanem da
mislim na njega i htela sam da saznam sve što je moglo da se sazna.“ 566 Džek je uveo
rutinu da joj telefonira gotovo svakodnevno, bez obzira na to gde se nalazi i koliko je
umoran, i često joj je slao tuce crvenih ruža.
Posle mesec dana, veče pred nominacijske izbore za saveznu državu Nju Hempšir,
videli su se u hotelu Plaza u Njujorku. Džek je želeo i očekivao seks. Džudi je oklevala i
nije bila ubeđena njegovim argumentom da je sigurno znala o čemu se radi i da mora da
je očekivala da će stvari tako razvijati. „Toliko sam se radovao što ću ti biti blizu, što
ćemo voditi ljubav, a posle samo ležati i pričati onako kako samo dvoje ljudi može posle
intimnosti“, rekao je. Vrlo brzo bili su u krevetu i vodili ljubav prvi put.
Kao što su i druge njegove žene otkrile, sam seksualni čin sa Dž. F. K.-om bio je
kratak i na jednostrano zadovoljstvo. Ali njegov šarm, samopouzdanje i dobro
raspoloženje daleko su nadmašile njegove manjkavosti u krevetu. Nikada nije pričao o
svojim brigama i nesigurnostima, osim o tome kako mu je stajalo odelo. Džudi, s druge
strane, klackala se između sreće i tuge i bila je stalno u brigama.
Uspostavljena je forma veze: redovni telefonski pozivi, kratki susreti u hotelima
širom zemlje, poruke prosleđene preko njegove lične sekretarice, Evelin Linkoln. Džudi
je primetila da je Džek ljubomoran na njenu vezu sa Frenkom Sinatrom, o kome se često
raspitivao, i da ga fasciniraju tračevi o njenim prijateljima iz Holivuda. Ako se ona nije
javljala kada je zvao, uvek je hteo da zna gde je bila i s kim. Zapravo, ona je tada već
polako produbljivala svoju vezu sa Semom Đankanom koga je Sinatra predstavio kao
Sem Flad.
Đankana je bio mafijaški ubica koji je predanim radom stigao do samog vrha ove
kriminalne organizacije. Kada ga je Džudi upoznala, bio je zadužen za nadgledanje
pravog kriminalnog carstva od pedeset hiljada provalnika, preprodavaca kradene robe,
ubica i ucenjivača, kao i korumpiranih političara, policajaca i sudija. Iako ga je američka
vojska odbila kao „psihopatu“ i „neprilagođenu ličnost sa izraženim antisocijalnim
tendencijama“,567 za koga su crnci bili „crnčuge“ i koji se prema uslužnim radnicima
ophodio sa neviđenim prezirom, Džudi je nalazila da je osetljiv, nežan i mudar. U svojoj
knjizi Moja priča, jednoj hvalisavoj i ulepšanoj verziji svog života, Džudi takođe tvrdi
da je godinama bila potpuno nesvesna čime se on zaista bavio i da je bila zaprepašćena
kada su je agenti FBI-a uhvatili i rekli ko je i šta je Sem Flad. Međutim, u jednom
katarzičnom intervjuu koji je, kratko pre svoje smrti od raka kostiju i grudi 1999, dala
kolumnistkinji Liz Smit za časopis Veniti fer Džudi je priznala da je prečistila neke
delove Moje priče.
Sem, koji je bio dvadeset šest godina stariji, često joj je slao pedesetak žutih ruža, i
dok god je trajala i njena afera sa Džekom Kenedijem, često se dešavalo da istog dana
566Ibid., 97.
567Ibid., 118. Ovu informaciju pruža Ovid Demaris.
dobije njegovo tuce crvenih ruža i pet tuceta žutih ruža od Sema Đankana. U intervjuu
za Veniti fer priznala je da je istovremeno bila i Semova i Džekova ljubavnica.
Jedno veče, kada Džeki nije bila kod kuće, Džek je pozvao Džudi da dođe u
njegovu kuću u Džordžtaunu. Za tu priliku odabrala je da obuče crni kostim od žerseja i
novu crnu bundu od nerca, i pobrala Džekove iskrene komplimente. Kada je ušla, nije
bila preterano impresionirana kako je Džeki uredila kuću; činilo joj se lepo ali pretrpano.
Imala je, međutim, trenutak borbe – kratke, doduše – sa svojom savešću. Došla je u
Džekinu kuću s namerom da spava s njenim mužem, i odjednom joj se to učinilo
pogrešnim.
Kasnije, nakon što su vodili ljubav na Džekovom i Džekinom svetlozelenom
krevetu, prošaputao je, „Da li misliš da bi mogla da me zavoliš?“ „Bojim se da bih“,
odgovorila je Džudi. Ipak, Džekin duh kojim je odisala kuća, i sama Džekina spavaća
soba, uzrujali su Džudi. Tešila se time da njena afera s njim nije tako grešna pošto su
Džek i Džeki nesrećni u braku.
Sam seksualni čin nije bio nikakav, ali je Džudi veoma uživala u maženju i pričama
na jastuku koji su sledili. Džek bi je držao u svojim rukama, a ona bi položila glavu na
njegove grudi i slušala kako mu lupa srce dok su satima pričali.
Džek je više puta pričao kako mašta o tome da provede mesec dana sam s njom na
nekom tropskom ostrvu ako izgubi predsedničku nominaciju. Aludirao je i da će se u
tom slučaju on i Džeki razvesti.
Džudi je naizmenično bila sa Semom i Džekom, ali je Džekov suludi raspored
značio da je mogla mnogo više vremena da provodi sa Semom u Čikagu. Mnogo godina
kasnije priznala je da je znala da joj se Sem udvara zbog veze sa Džekom. Pa ipak,
uprkos tako ciničnom motivu: „Znam da me je s vremenom iskreno zavoleo“, pisala
je.568
Povremeno je posećivala obojicu u Palm Biču. Da ironija bude veća, kuće su im
bile toliko slične da ih je jedva razlikovala. Ponekad je spavala i sa Semom i sa Džekom
sa samo par sati razlike. Kada je otišla na operaciju da ukloni cistu na materici, Semovih
pet tuceta žutih ruža i Džekovih tuce crvenih, sa karticom na kojoj je pisalo „Želimo ti
brzo ozdravljenje – Prijatelji Evelin Linkoln“, ukrašavale su njenu bolničku sobu.
Na jednom sastanku u hotelskoj sobi u Los Anđelesu, za vreme Nacionalnog
kongresa Demokrata, Džek je predložio seks utroje, koji bi uključivao njega, Džudi i
jednu visoku, tanku ženu koju nije predstavio. Džudi je besno odreagovala. „Stvarno mi
je žao“, izvinjavao se Džek. „Bila je to glupa greška.“ Džudi se nija lako dala smiriti.
„Rekla bih da imaš dovoljno stvari na pameti o kojima treba da brineš, a ne još i ovakve
gluposti da smišljaš.“ Džek se kiselo nasmešio. „Nije bilo lako.“569
Džudi mu je oprostila i nastavili su svoju aferu sa ograničenim rokom. U to vreme
je, međutim, počela da uviđa da Džek svoj život deli na različite odeljke, pri čemu
ljubav smešta u jedan odeljak, a ženu, decu, karijeru i porodicu u druge.

568Ibid., 143.
569Ibid., 166.
 Pred kraj 1960, dva agenta FBI-a presrela su je i ispitivala o njenoj vezi sa Semom
Đankanom. Rekli su joj da je mafijaš, upitali da li joj plaća stanarinu i ispitivali o
drugim kriminalcima. (Nisu spomenuli da je CIA unajmila Đankana da ubije Fidela
Kastra, a da je Kastro živ samo zahvaljujući tome što su mafijaši uprskali pokušaj za
pokušajem.) Sema nije uznemirila ova neprijatna poseta. Najsigurniji način da se nosi s
njima bio je da ih čovek ignoriše i ne kaže ništa, savetovao je Džudi.
Par dana kasnije, Džudin drugi ljubavnik pobedio je na izborima za predsednika
Sjedinjenih Država sa veoma malom razlikom glasova. „Da nije bilo mene“, hvalio se
Sem, „tvoj dečko ne bi bio u Beloj kući“, 570 što je bila aluzija na to kako je mafija
koristila svoje političke veze u podršci Dž. F. K.-ovoj političkoj kampanji u Čikagu.
Džudi nije otišla na svečanu večeru povodom inauguracije na koju ju je Džek
pozvao, u velikoj meri zbog toga što nije htela da smeta Džeki. Međutim, kada Džeki
nije bila u Vašingtonu, ponekad se viđala sa predsednikom u Beloj kući. Džek ju je
redovno molio da mu se pridruži u bazenu, danas ozloglašenom po tome što se bezbroj
mlađih, golih žena tu kupalo s njim. Džudi je, međutim, odbila, jer nije htela da pokvari
frizuru.
Tog leta posetila je Džeka pet put u Beloj kući. Tokom jednog viđenja upitao ju je
da li je pričala naokolo o njegovom pokušaju da je navede na seks utroje. Besno je
poricala, ali je kasnije uvidela da joj FBI verovatno prisluškuje telefon i da su je sigurno
čuli kako se poverava prijateljima.
Ljubavnici su se pomirili posle ove svađe, i Džudi je prihvatila njegov „lek za
smirivanje savesti“, veliki broš od osamnaestokaratnog zlata, sa dijamantima i rubinima.
Rekao je da retko daje poklone i da ovaj novi nakit treba uvek da je podseća da mu je
srce, uprkos povremenim gafovima, na pravom mestu.
Sastanci u Beloj kući nastavili su se sve do 1962. Džek je samo jednom prilikom
došao kod nje u stan, ali do tada je njihova afera već počela da joj zadaje brige i gura u
depresiju. Njegov način vođenja ljubavi ju je nervirao. „Očekivao je da odem s njim u
krevet i automatski krenem na radnju…. Osećaj da sam tu samo da bih ga opslužila
počeo je jako da mi smeta.“571
Osetila je i suptilne promene u njegovom ponašanju jer je sve više „bio
impresioniran činjenicom da je predsednik“.572 Njegovi pozivi poprimili su zapovednički
ton. Ako bi odbila predlog da se nađu, spustio bi joj slušalicu. Počela je da preispituje
njihovu vezu i zaključila da lomatanje po celoj zemlji da bi provela dva sata s njim, nije
vredno truda. Polako i neprimetno prošla ju je zaljubljenost.
Džudi je odlučno poricala da je razgovor između Dž. Edgara Huvera i Dž. F. K.-a o
njoj (i Merilin Monro) prouzrokovao kraj veze. Prema njenoj verziji polako i bez
trzavica su proredili svoje sastanke sve dok jednog dana više nisu bili u kontaktu.
Ubrzo pošto se afera završila, otkrila je Džudi u svom intervjuu za Veniti fer 1999,
uvidela je da je trudna i da nosi Džekovo dete. Predsednik, katolik, upitao ju je da li
570Ibid., 194.
571Ibid., 245.
572Ibid., 249.
namerava da rodi, a zatim ju je nagovarao da se posavetuje sa Semom Đankanom koji je
mogao da udesi da abortira. Tako je i bilo; abortus je obavljen u bolnici Grand u januaru
1963. (Džudi je Liz pokazala potvrdu iz bolnice.) „Bila sam… zaljubljena. Zar je trebalo
ja da imam više zdravog razuma i bolju moć rasuđivanja od predsednika Sjedinjenih
Država?“ upitala je retorički. Zašto to onda nije spomenula u Mojoj priči! „Plašila sam
se za sopstveni život“, odgovorila je.573 Odlučila je da konačno progovori jer je
zaključila da je vreme da se Kenedi skine sa pijedestala i prikaže u pravom svetlu.
Prekid trudnoće nije bilo jedino nasleđe s kojim je Džudi morala da se nosi zbog
afere s predsednikom. Pošto su njene veze s Belom kućom prekinute, FBI je krenuo u
kampanju protiv nje. „Ljudi iz FBI-a su me pratili, proganjali, maltretirali, presretali,
špijunirali, zastrašivali, pljačkali, ponižavali, blatili i… doveli do ivice smrti“,
optuživala je u svojim memoarima.574 Neko je, međutim, „mahnuo čarobnim štapićem“
te je oslobođena obaveze da svedoči pred velikom porotom o aktivnostima mafije.
Džudin život nastavio je da se kreće nizbrdo. Zabavljala se s drugim muškarcima,
uključujući i Edija Fišera, odala se novom načinu drogiranja – posebno popularnom
među suprugama iz dobrostojećih krugova – uz pomoć pilula za podizanje raspoloženja,
i opijala se do besvesti. Zatrudnela je i, odmah posle porođaja, dala sina na usvajanje.
Sem Đankana, s kim više nije bila u vezi, ubijen je 1971. nekoliko dana pre nego što je
trebalo da svedoči o aktivnostima mafije. Džudi se, 1975, udala za Dena Eksnera,
mnogo mlađeg profesionalnog igrača golfa, i pod imenom Džudit Kembel Eksner
odmah postala ozloglašena posle svedočenja pred Komitetom o obaveštajnim
aktivnostima u Senatu. Po prvi put, mediji su na sav glas objavili vest da je, pre više od
deset godina, Džudi istovremeno bila ljubavnica i američkog predsednika Džona F.
Kenedija i jednog od šefova mafije Sema Đankane i da je (uz vrlo površno ulaženje u
činjenice) možda znala za neuspeli pokušaj ubistva Fidela Kastra, ili je čak pričala sa
svojim ljubavnicima o tome.
Džudit Kembel bila je poseban tip ljubavnice kao trofeja – žena koja osim lepote i
veza u podzemlju nije imala šta da ponudi. Za razliku od svetski slavne Merilin Monro,
Džudi je vodila jedan isprazan život čiju je suštinu činio odlazak u kupovinu, alkohol i
provodi sa ključnim ličnostima američke industrije zabave i američkog podzemlja.
Džekova fasciniranost slavnim ljudima kao što je Frenk Sinatra, i njegova sklonost ka
ljudima sa vezama u podzemlju činile su Džudi prototipom savršene ljubavnice,
pogotovo što nije bila ni ljubomorna, ni zahtevna, ni indiskretna.
Sa Džudine tačke gledišta, predsednik Sjedinjenih Država bio je neverovatno
zavodljiv. Bio je moćan i poštovan, delovao je zainteresovano za njenu ličnost i
unutrašnji život (koliko god skroman), i bio je zgodan i šarmantan. Bio je veoma
prosečan ljubavnik, ali maženje i priče na jastuku posle seksa potpuno su nadomeštale
taj nedostatak. Brak mu je bio nesrećan i imao je veze sa drugim ženama, što joj je dalo
opravdanje da bez griže savesti skače iz njegovog kreveta u krevet Sema Đankane i da

573Associated Press, 11. decembar 1996.

574Exner, 272.
ne razmišlja previše o tome u čijoj se kući na Floridi nalazi. Ako je Džudi za njega bila
trofejna lutkica, Dž. F. K. je za Džudi bio pravi Oskar.

Viki Morgan575

Od samog početka, afera između Alfreda Blumingdejla i Viki Morgan bila je jedna
izopačena parodija Pigmaliona. Kada ju je naslednik čuvene robne kuće upoznao 1968,
Viki Morgan je bila tinejdžerska trofejna supruga četrdesetddevetogodišnjeg Erla Lama,
koji joj je iznajmio mercedes 280SL, obezbeđivao kreditne kartice za njen manijačni
način kupovine, posmatrao je kako vodi ljubav s crnkinjom, uveo u svet orgija i ponosno
pokazivao svoju čarobnu maloletnu mladu.
Kada je Viki imala šesnaest godina napustila je školu da bi rodila Toda, koga je
zatim odgajala njena majka. Udala se za Erla da bi pobegla iz svog malog zaostalog
kalifornijskog mesta, ali joj je on ubrzo postao dosadan i odvratan. Kada ju je Alfred
Blumingdejl zapazio u jednom restoranu na Sanset Stripu, nije bilo teško nagovoriti je
da napusti svog muža.
Viki je bila visoka i vitka, s gustom plavom kosom, visokih jagodica i punih,
senzualnih usana. Ali osim mladosti i izuzetne lepote, malo šta je drugog imala da
ponudi. Glavna veština iz domaćinstva bila je kupovina nameštaja za uređenje stana, a
nije znala da kuva niti, čak, da kupuje namirnice potrebne za određena jela. Erl,
biseksualac, želeo je trofejnu suprugu koja bi bila otvorena za eksperimentisanje u
seksu, pogotovo za grupni seks. S njegovog stanovišta, Viki se gotovo savršeno uklapala
u tu sliku.
Prohtevi Alfreda Blumingdejla nisu se mnogo razlikovali, ali je tražio nastraniji
seks i mnogo viši nivo kulture i veštine ponašanja u društvu od onog što je
osamnaestogodišnja Viki nudila. Za razliku od Erla, i uprkos brojnim kritikama na račun
svoje žene i obećanjima da će se razvesti i oženiti se s Viki, Alfred ipak nikada nije
video Viki kao potencijalnu suprugu već samo kao izuzetno lepu ljubavnicu s kojom je
mogao da se šepuri i koja je bila potvrda njegove muškosti i bogatstva.
Vikino prvo seksualno iskustvo s Blumingdejlom gurnulo ju je u njegov svet
izopačene erotike. Ne samo da je bila jedna od tri žene koja je učestvovala u seksu, nego
ju je skinuo, vezao za krevet glavom nadole, i počeo da je tuče po zadnjici. Druge dve
žene bile su čvrsto vezane kaiševima i bičevane sve dok im se nisu pojavile masnice.
Ovakvo nasilje bilo je samo Blumingdejlova predigra, posle toga je divlje i grubo
prodirao u Viki do mahnitog orgazma, dok su druge dve žrtve morale da gledaju.
Dve prostitutke su posle toga plaćene i otpuštene, ali sa Viki je Blumingdejl želeo
da uspostavi stalnu vezu. Kada se pobunila da je udata, nestrpljivo joj je objasnio da više
ne bi bila Erlova supruga, nego Blumingdejlova ljubavnica. Objasnio je da uzimanje

575Glavni izvor za ovaj odeljak je Gordon Basichis, Beautiful Bad Girl: The Vicki Morgan Story (Lincoln:
Backprint.com, 2000). Prvi put izdata 1985.
ljubavnica ima dugačku tradiciju i da takav status ženi pruža dugoročnu sigurnost.
„Moći ćeš da imaš šta god želiš, kad god poželiš. Toliko sam bogat“, obećao je.576
Blumingdejl nije bio samo izuzetno bogat, već i veoma moćan, i finansijski i
politički. Nasledio je ogromno bogatstvo Blumingdejlovih, bio jedan od osnivača
Dajners kluba, prve velike kreditne kartice na svetu, i bavio se finansijskim ulaganjima.
Bivši gradski blagajnik Njujorka visoko se kotirao u političkim krugovima i postao je
verni saradnik Ronalda Regana, a kada je Regan 1981. postao predsednik, i član
predsednikove grupe neformalnih (ali uticajnih) savetnika. Betsi Blumingdejl bila je
jedna od najbližih prijateljica Nensi Regan, što je samo učvrstilo savez Blumingdejl-
Regan.
Kada su se upoznali, Viki nikada pre toga nije bila u Njujorku niti je čula za čuvenu
robnu kuću Blumingdejls. Kada je objasnila svom mužu da ga napušta da bi postala
Alfredova ljubavnica, Erl ju je upozorio da takvom čoveku može predstavljati samo
jednu u nizu lepih žena i da će je vrlo brzo napustiti zbog neke druge. „Erle, ja nisam
samo lepa, ja sam izuzetno lepa“, ispravila ga je Viki. Blumingdejl je pokušao da isplati
Erla, ali je Erl u suzama odbio. „Nikada ne bih uzeo pare za ženu koju volim“, rekao je
jadno.577
Postalaje Blumingdejlova ljubavnica. Iznajmio joj je kuću, opremio je i zaposlio
kuvara i ženu da vodi domaćinstvo. Dao joj je novac da kupi prikladnu odeću. Naredio
joj je da nauči da se ponaša u otmenom društvu da bi bez stida mogao da je predstavi
svojim prijateljima. Stalno joj je telefonirao i proveravao. A tri puta nedeljno imala je da
učestvuje u sadističkom seksualnom bičevanju i orgijama u kojima je morala da bičuje
žene koje puze i koje su je zvale „Gospodarice“. Njegovi zahtevi s vremenom su se
povećali. Deo njenih obaveza postalo je da telefonira prostitutkama i zakaže ove sesije, i
da se dogovara oko cena. Blumingdejl ju je i podvodio i tražio da spava sa raznim
poslovnim saradnicima kada bi procenio da su oni to zaslužili i da bi cenili takav
uzbudljiv gest. „To sve ide u rok službe“, govorio je, i zaista tako i mislio.
Viki je počela da uviđa da se za status ljubavnice Alfreda Blumingdejla plaća
visoka cena. Bilo joj je teško da pomiri njegove izvitoperene seksualne opsesije sa
zahtevom za otmenim ponašanjem u krem društvu. Da bi umirila sve jači osećaj
neprijatnosti posegnula je za vinom, valijumom i sedativima. Samo tako mogla je da
izdrži duge dane i prespava duge noći.
Iako ju je često kritikovao, Blumingdejl je bio dovoljno zadovoljan svojom
ljubavnicom da je vodi na svoja putovanja i predstavlja kao mladu, bogatu republikanku,
iako teško da je neko u to poverovao. Upoznala je i šarmirala njegove prijatelja, vodeće
ljude američke industrije. Odmerila je njihove žene, procenila kako stoji u odnosu na
njih, i počela da gaji ambiciju da postane jedna od njih – žena od značaja u
losanđeleskom krem društvu.
Više od svega, uživala je u kupovini. Lutala je Beverli Elilsom svakodnevno i s
ogromnim apetitom nemilice trošila pare na odeću, posteljinu, tanjire, kristal, vino,
576Basichis, 52.
577Ibid., 72.
hranu, aparate za domaćinstvo. Svako veče čekala je kraj telefona da je Alfred nazove
tačno u devet.
U roku od godinu dana, Viki je bila duboko nesrećna. Počela je da pije, zatupljivala
bol pilulama, dobijala nekontrolisane napade plača i imala par kratkih i tajnih afera.
Ostala je trudna, i uprkos Alfredovoj želji da mu rodi dete, otišla da abortira. „Vidi“,
objašnjavala je Viki svom biografu deset godina kasnije, „imala sam novac… stvari.
Imala sam više nego što većina ljudi može da sanja. I treba da sam srećna. Samo što
nisam srećna. Zbunjena sam do ludila, i toliko sam neurotična da čak ne znam da li sam
toliko zbunjena… Ja sam ljubavnica. Idem u šoping. Viđam Alfreda. Ludujem po
prodavnicama s njegovim parama.“578
Ipak, mislila je da ga voli. Alfred je bio moćan, očinski brižan (a odrasla je bez
oca), inteligentan, mudar, zabavan, duhovit – „jedno drugome smo bili toliko toga…
prijatelji, ljubavnici, roditelj, dete, i gotovo sve što može još da se bude.“ 579 Ako je zaista
voli, smatrala je, kupio bi joj kuću. Odlazili su u razgledanje kuća ali bi se takvi izleti
uvek završavali neprijatnom svađom pred prodavcima nekretnina – i nikakvom
kupovinom.
I sigurnost koju joj je obećao bila je na staklenim nogama. Jednom prilikom Betsi
je videla kako Viki ljubi Alfreda pred jednim frizerskim salonom, i to je bio kraj
Blumingdejlovog odomaćenog života s ljubavnicom. Alfred je kasnije nazvao Viki iz
govornice i rekao joj kako je pao u nemilost. Betsi je promenila sve njegove brojeve
telefona, nije više mogao da je zove, i njihova veza mora biti privremeno prekinuta.
Posle par dana tišine, Viki je na silu ušla u njegovu kancelariju i pretila da će ga gađati
staklenim pritiskivačem za papir. Posvađali su se, ona je besnela, on je pokušao da
dobije na vremenu. Konačno se išetala iz kancelarije sa čekom od dvadeset hiljada
dolara.
Spakovala je kofere i otišla za Englesku, ali se brzo vratila u Los Anđeles. Do tog
vremena Alfreda je manje bilo strah od Betsi nego od pomisli da mora da živi bez Viki.
Uspeo je da je pronađe i plačući molio da se pomire. Viki je pristala. Ponovo joj je
iznajmio kuću, kupio nameštaj i uredio. Da bi zadovoljila svoje seksualne frustracije dok
se Alfred oporavljao od ugradnje trostrukog bajpasa, našla je ljubavnika, rok muzičara
za koga je Alfredu rekla da je homoseksualac.
U međuvremenu je rešila da pokuša da napravi karijeru kao glumica i, kao
pripremu, ugradila silikone. Zatim je, preko Alfreda, primljena na listu jednog
menadžera mladih talenata koji joj je sugerisao da se obrati psihijatru da bi se oslobodila
parališućeg straha koji ju je pratio na audicijama. Išla je i na časove glume kod jednog
starijeg reditelja, ali koliko god učila i išla na probe, bila je nepopravljivo drvena
glumica koju niko nije hteo da zaposli.
Ali njen talenat za privlačenje važnih ljudi bio je neokrnjen. Upoznala je, i jedno
kratko vreme bila očarana, mnogo starijim glumcem Kerijem Grantom, koji je u to
vreme vodio sudsku bitku sa bivšom ženom, Dajan Kenon, o starateljstvu nad njihovom
578Ibid., 84.
579Ibid., 86.
malom ćerkom. Počeli su da se viđaju i Viki je često provodila noć u njegovoj kući, ali –
po njegovoj želji – u odvojenoj spavaćoj sobi. Grantovo poimanje sastanka bilo je
dijametralno suprotno od Blumingdejlovog. On i Viki bi ostajali kod kuće, večerali
onako kako je on voleo, pred TV-om, i ćaskali. Grant joj je zabranio da puši u kući,
molio da skine svu šminku sa lica i da nosi jednostavniju odeću. Čekao je dugo pre nego
što je vodio ljubav s njom. I nije imao pojma da je ljubavnica Alfreda Blumingdejla.
Ali Alfred je znao za Kerija Granta i on i Viki su se zbog toga žestoko svađali. Ona
je koristila te prilike da potegne i druga pitanja, ponajpre Alfredove seksualne perverzije.
Alfred nije mogao da doživi orgazam ako Viki nije bila makar prisutna na tim seansama,
a odbijao je da prestane s takvim perverzijama. Po drugi put prekinuli su svoju aferu.
Čekovi su prestali da pristižu i Alfred joj je oduzeo mercedes.
Viki je podnela tužbu protiv Alfreda u kojoj je potraživala ono što joj je navodno
obećao. Neko vreme nakon toga, ohrabrena valijumom i kokainom, nazvala ga je i
tražila da joj da novac. Pristao je pod uslovom da povuče tužbu.
Svadljivi par postigao je dogovor; Viki je povukla tužbu i ponovo se proglasila
Alfredovom ljubavnicom. Alfred je zauzvrat obećao da u opis njenog „radnog mesta“
više neće ulaziti učestvovanje ili gledanje nastranog seksa i ponovo obezbedio potpunu
finansijsku sigurnost.
Viki, međutim, sada već bolesno nesrećna, provodila je dane u krevetu i retko
izlazila iz kuće. Počela je da se viđa s jednim filmskim rediteljem i uselila se kod njega.
Da bi umirila Alfreda, slagala je da je njen novi prijatelj homoseksualac i da može da joj
pomogne svojim vezama iz filmskog sveta. Kada je ova veza izgubila svoje draži, Viki
je odlučila da se uda za Džona Dejvida, ozbiljnog mladog glumca na početku karijere.
Zaprosila ga je iznenada, ne ostavljajući mu vremena da porazmisli o predlogu; u strahu
da ne izgubi ovo prelepo stvorenje, pristao je i idućeg dana su se venčali. U roku od par
meseci, Viki je bila očajna i patila je za luksuznim životom kakav je imala sa Alfredom.
Brak je okončan i siroti Dejvid je dobio šutkartu.
Vikin život kretao se od bizarnog (doživela je jedno lažno kidnapovanje za Maroko
gde je kralj Hasan s njom vodio ljubav; imala lezbejske veze u kombinaciji sa drogama;
raskidala i mirila se s Alfredom više puta) do običnog kućnog (jedan građevinski
investitor hteo je da se oženi njome.) Vikine vešte laži obmanule su obojicu; i Alfreda,
koji je iznajmio i opremio novu kuću za nju, i Boba Šulmana, koji je želeo da se useli i
da joj bude suprug. Šulman je naterao Viki da se suoči sa Alfredom i slušao je dok je
ona, tresući se od straha, ispričala Alfredu da se udaje. Blumingdejl je bio potpuno
poražen. „Vik, nemoj to ponovo da mi uradiš. Vik, ozbiljan sam, umreću bez tebe.“
Viki i Bob počeli su da prave planove za venčanje, ali dan pre samog venčanja, Viki
su obuzele sumnje. Možda je Bob suviše dosadan? Možda bi trebalo da se vrati Alfredu?
Odlučila je da ukoliko uspe da izdejstvuje prihvatljiv dogovor za povratak na stari
„posao“ kao Alfredova ljubavnica, da će ostaviti Boba. Alfred je želeo da pregovara, ali
mu je njen zahtev od milion dolara bio previsok. Posle dužeg cenjkanja, Alfred je
kapitulirao, ali je insistirao da se napravi raspored isplata. Viki je pristala na to da dobije
pola miliona odmah, a ostatak u roku od šest meseci.
 Ponovo je bila Alfredova ljubavnica, ali je plakala kada se Bob iselio. Ovaj put,
Alfred je pokušao da je uvede u svoj svet tako što joj je obezbeđivao pratioce za važne
društvene događaje kojima je on prisustvovao sa Betsi. Viki je zapala u još dublju
depresiju. Često je odlazila u krevet sa svojim plaćenim pratiocima, i postala ovisnik od
lekova protiv bolova.
Vikin konfuzni način razmišljanja odražavao je njeno sve lošije psihičko stanje.
Ponovo je odlučila da bi najbolje bilo da se uda za Boba, te ga je zaprosila. „Pogrešila
sam što sam odustala od venčanja“, rekla je. „Nadam se da nije prekasno za nas
dvoje.“580 Odjurili su za Las Vegas, našli kapelu koja radi non-stop i venčali se.
Kao što se moglo pretpostaviti, ubrzo se pokajala zbog ove odluke. Ostavila je svog
sina, Toda, kod Boba, a sama se preselila kod princeze iz Saudijske Arabije, Džavardže
bint Saud, poznate kao „Dž“, koja je bila lezbejka i narkomanka. Dve žene su, zajedno
sa njihovim prijateljima i Džavardžakinim pratiocima, postale teški ovisnici od heroina i
drugih narkotika i alkohola, a Viki i Dž. postale su i ljubavnice. Posle dva meseca
takvog života, Viki je sopstvenom voljom otišla na lečenje u centar za mentalno zdravlje
Talianz u okviru bolnice Sedars Sinai.
„Ja sam ljubavnica“, pričala je na grupnim terapijama. „A šta je ljubavnica? Da li je
prostitutka iz krem društva? Druga žena? Prijatelj? Pola svog života pokušavam to da
definišem.“ Strese se od same reči ljubavnica, rekla je.581 Viki više ni blizu nije izgledala
niti se ponašala kao ljubavnica. Ponašanje joj je bilo infantilno, mucala je i imala vrlo
lošu koncentraciju. Alfred je dolazio u posete, predstavljajući se kao njen otac, i
uveravao je da će joj kupiti novu kuću čim je puste iz bolnice. Rekao joj je, takođe, da
pati od jakih bolova u stomaku i da možda umire.
Vikin psihoterapeut ubeđivao ju je da je bolje da povrati status ljubavnice, sa svim
dobrim i lošim stranama, nego da sebe dovede u još težu situaciju i postane izopštenik iz
društva. Teško je reći koliko je od ovih priča doprlo do nje, ali je sve ispričala svom
biografu, Gordonu Basikisu. Uprkos mesecima prinudne apstinencije od svega od čega
je bila ovisnik, prva stvar koju je uradila kada je puštena iz bolnice bila je da uzme sobu
u luksuznom hotelu i da pozove frizera koga je površno poznavala da proslave njeno
otpuštanje uz šampanjac i kavijar.
Čim se preselila u novu kuću, dovela je tri prijateljica da žive s njom, a jednu od
njih, Meri Sangre, uzela je za ljubavnicu. Viki je sa Meri imala seksualne odnose, davala
joj velike sume novca od Alfredove mesečne uplate, i pozajmljivala joj odeću i auto.
Kada se njihova afera završila Alfred je izjavio da žali što Meri odlazi i što će Viki ostati
sasvim sama. Pojasnio je šta je time mislio. Stomačni bolovi su se toliko pogoršali da je
mislio da boluje od raka.
Posle venčanje princa Čarlsa i ledi Dajane Spenser, na koje je otišao kao Betsin
pratilac, podvrgao je svoje izmučeno telo lekarskim pregledima. Dijagnoza je bila
veoma ozbiljna: rak jednjaka. Živeo je još devet meseci, od kojih je veći deo proveo u
bolnici.
580Ibid., 217.
581Ibid., 236.
 Viki je bila užasnuta. Obilazila ga je gotovo svakodnevno, prerušena u medicinsku
sestru. Ispričala je Basikisu da je negovala svog ljubavnika koji je umirao; pomagala je u
menjanju posteljine i pranju njegovog sve slabijeg tela. Njegovi bolovi postali su gotovo
neizdrživi. Izgubio je sluh i mogao da komunicira samo pomoću olovke i papira.
Nedugo zatim, Alfredovo stanje postalo je tako kritično da je prepisao sva
ovlaščenja na Betsino ime, koja je odmah stopirala isplatu Vikinih čekova. Dok je Alfred
ležao na samrti, Viki je 8. jula 1982, protiv njega podnela tužbu od pet miliona dolara.
Po savetu advokata za razvode, Marvina Mičelsona, tvrdila je da je žrtvovala svoj lični
život da bi bila Alfredov savetnik, pratilja na putovanjima i poslovni partner, u zamenu
za doživotno izdržavanje. Betsi se nije dala uplašiti i odbila je da pristane na vansudsko
poravnanje. Šest nedelja kasnije, Alfred je umro. Viki je odmah udvostručila svoje
potraživanje na deset miliona dolara i uključila i Betsi u tužbu. Dve nedelje kasnije,
sudija Vrhovnog suda Kristijan I. Marki doneo je presudu koja kaže da je Viki bila
Alfredova dobro plaćena ljubavnica i da su imali vezu koja se „eksplicitno zasnivala na
bludničkim (plaćenim) seksualnim uslugama. Preljubnički, nemoralno i na granici
zakona.“582 Uvažio je samo dve stavke iz njenog zahteva, ugovore koje je Alfred
potpisao a koji će biti ispoštovani nakon njene smrti, da se određena svota novca odvoji
za njenog sina.
Viki je, tako, ostala gotovo bez sredstava i živela od novca dobijenog prodajom
mercedesa. Zaključila je da bi sjajno mogla da unovči svoje memoare Alfredove
ljubavnice, ali, uprkos početnom oduševljenju koje su pokazali svi književni agenti i
izdavači s kojima je kontaktirala, nešto ih je zastrašilo pa su jedan za drugim odustajali.
Konačno, upoznala je Gordona Basikisa, mladog scenaristu i pisca koji je pristao da
napiše njenu priču.
Pre nego što je završena serija dugih i iscrpljujućih intervjua, Basikis i Viki
prepustili su se sve većoj seksualnoj privlačnosti koja je postojala među njima i započeli
strastvenu aferu. Basikis ju je upozorio da nema nameru da napušta ženu i sinčića. Rekla
je da razume, ali kako je vreme prolazilo sve češće je imala ispade kada je morao da se
vraća kući i prebacivala mu da je isti kao Alfred i svi ostali muškarci koji su je voleli i
ostavili.
Dok su radili na njenim memoarima, Viki je pozvala Marvina Penkosta, koga je
upoznala na psihijatrijskoj klinici, da joj bude cimer i čovek za sve poslove. Njen
psihijatar sa klinike upozorio je da Marvin povremeno zapada u stanja kada je opasan.
Viki se nije obazirala na upozorenje, i Marvin se uselio kod nje.
Basikis je primetio da se između njih razvio jedan sadomazohistički odnos u kom je
Viki bila izrazito dominantna, a Marvin ponizno poslušan. Kuvao je, čistio, prao veš,
šetao psa i obavljao Vikine sitne poslove, a zatim tražio odušak u seksu sa nepoznatim
muškarcima po mračnim zabačenim uličicama pre nego što bi otpuzao natrag da
ispunjava Vikine naredbe. Iza njenih leđa, ogovarao ju je. I jedne noći zgrabio je

582Ibid., 262.
bejzbolsku palicu i prebio je na smrt. Zašto? „Bio sam umoran od njenog ponašanja kao
da je kraljica od Sabe“, priznao je Marvin policiji. „Samo sam hteo da je ućutkam.“583
Viki Morgan bila je ekstremni primer ljubavnice kao trofejne lutkice. Cena koju je
platila za sopstvenu nesposobnost da se okrene i ode od Alfreda Blumingdejla, njegovog
novca i obećanja, i da prevaziđe mržnju prema samoj sebi, prazninu u sebi i svoje
strahove, bila je jedan kratak, žalostan i lakouman život.

583Ibid., 289.
 DVANAESTO POGLAVLJE

Posrnule žene:
ljubavnice u književnosti
Većina književnih žanrova stvara svetove koji u izvesnoj meri odražavaju stvarni
život, a mnogi klasični romani posvećeni su toj najpoznatijoj i najnezaobilaznijoj međ
svim društvenim institucijama, braku, te ljubavništvu, koje tako često ide uz njega. U
tim izmišljenim svetovima izmaštani ljubavnici često podsećaju na prave ljubavnike.
Mnoge heroine (ili antiheroine) jesu usedelice u potrazi za brakom ispunjenim ljubavlju,
ili pak supruge, srećno ili nesrećno udate. Druge su ljubavnice upletene u zabranjene
veze, iznedrene ljubavlju i željom, a pokatkad i prisilom.
Navešću neke od najuticajnijih i najpoznatijih modela institucije ljubavnice koji se
mogu pronaću u zapadnoj književnosti. Uključene su i Džejn Ejr i grofica Elen Olenska,
kojima su njihove stvoriteljke zabranile da postanu ljubavnice čak i onima koje su tako
vatreno volele.
Priče o tim ženama tako su sjajno primljene da su gotovo sve prevedene na
nekoliko jezika, prilagođene za scenu i pretočene u filmove. Rasprava koja sledi nije
pokušaj književne kritike, već pre nagoveštaj načina na koji su milioni čitalaca razumeli
i protumačili te romane, pre svega njihove poruke o ljubavnicama i instituciji
ljubavništva.

Džejn Ejr584

Godine 1847, Šarlot Bronte, suzdržana kći jednog mladog sveštenika, zapanjila je
književni svet romanom Džejn Ejr, knjigom o jednoj drugoj suzdržanoj mladoj ženi čija
je ljubavna priča i dan-danas jedna od najsnažnijih ikad izrečenih. Džejn je neobična
junakinja, sitno i ružnjikavo siroče. Kao štićenica doma za decu gospodskog porekla, ali
oskudnih primanja, Džejn se školuje za učiteljicu vlastelinskih kćeri. Sjajno ovladava
veštinama koje su tim devojkama potrebne da očaraju mladiće poželjne za brak i njihove
majke: plesom, slikanjem, prefinjenim vezom, francuskim jezikom, krasnopisom. Uz to
je vrlo principijelna, slobodoumna i moralno nepokolebljiva.
584Svi citati preuzeti su iz Charlotte Bronte, Jane Eyre, u: Great Novels of the Bronte Sisters (London: Parragon
Books, 2000).
 Džejn odraah biva gurnuta u stvarni svet zabranjene ljubavi. Njen prvi posao je da
podučava malu Adel, brbljivu štićenicu seoskog vlastelina Edvarda Ročestera. Ročester
je tridesetpetogodišnjak teških veđa, crnomanjastog lica i plahovite naravi. Prema Džejn
je čas strog i hladan, čas je zadirkuje i poverava joj se.
U jednom od tih prisnih trenutaka, Ročester otkriva da je Adel vanbračno dete
njegove nekadašnje ljubavnice, Selin Varan, preminule francuske „plesačice u operi“.
On kaže Džejn da ga je ta „galska silfida“ obožavala uprkos njegovoj fizičkoj
neprivlačnosti, te da ju je on stoga „smestio u hotel, dao joj svakojake sluge i sluškinje,
kočiju, odeću od kašmira, dijamante, ukrase od čipke itd“. Jedne večeri, Ročester je
zatekao svoju ljubavnicu s drugim ljubavnikom, „glupim i poročnim mladićem“. Mučen
ljubomorom, stajao je neprimećen, prisluškujući njihovo prostačko i besmisleno
brbljanje. Kad ga je Selin ismejala kao čoveka deformisanog od silne ružnoće, smesta ga
je izlečila od „velike strasti“ prema njoj.
Njihova se veza okončala tog istog trena. Ročester je uleteo u Selininu hotelsku
sobu i naredio joj da je napusti. Potom je izazvao njenog ljubavnika na dvoboj i ostavio
metak „u jednoj od njegovih bednih, slabačkih ruku“. Ali šta činiti s novorođenom
Adelom, za koju je Ročester pretpostavio – pogrešno – da je njegova kći? „…Uzeo sam
siroto stvorenje i izbavio ga iz blata i Pariza“, objašnjava on Džejn, „i preneo ga ovamo,
da čisto odraste na blagočinećem tlu engleskog seoskog vrta.“
U Ročesterovoj priči sažeto je njegovo mišljenje o ljubavnicama, mišljenje koje
Džejn deli. Ljubavnica je posrnula žena ograničenog intelekta i morala. Izdajnica je i
plaćenica, nestabilna i često strankinja, i svaki muškarac koji se združuje s njom to čini
na vlastiti rizik.
Premda „staromodna, neiskusna“ osamnaestogodišnja guvernanta možda i nije
podesna za prisnu prijateljicu kojoj se poveravaju tako seksualno eksplicitna otkrića,
Džejn prihvata njegovu priču kao priznanje svojoj diskreciji. Podjednako je diskretna i
kad je u pitanju ludakinja skrivena na njegovom tavanu. Nedugo potom, Džejn shvata da
je iskreno zaljubljena u gospodina Ročestera. Gospodin Ročester se, međutim, na
razmetljiv način udvara bogatoj, snobovskoj lepotici kojom će se, kako Džejn veruje,
oženiti. No, on manipuliše tom situacijom, tako da Džejn ne može da suspregne izricanje
svoje ljubavi prema njemu. „Mislite li da zato što sam siromašna, nepoznata roda,
neugledna i sitna, nemam ni duše ni srca?“ Čuvši te reči, gospodin Ročester je zaprosi.
„Nudim ti svoju ruku, svoje srce, i deo svega što posedujem“, kaže on. „Pitam te da
život provedeš kraj mene – da budeš moje drugo ja i moj najbolji saputnik na ovome
svetu.“
Gospodin Ročester je uverava da uopšte nije nameravao da se oženi nekom drugom
ženom. Džejn je čudesno srećna, ako se izuzmu brige o nedostatku finansijskih sredstava
koje je neprestano more. „Neću biti vaša engleska Selin Varan“, izjavljuje ona. „I dalje
ću biti Adelina guvernanta.“
Sviće i dan njihovog venčanja. Ali, dok stoje ispred oltara pred sveštenikom koji ih
venčava, jedan neznanac prekida ceremoniju i izjavljuje: „Gospodin Ročester već ima
živu ženu.“
 Džejnin svet se ruši. Žena sakrivena na Ročesterovom tavanu njegova je zakonita
supruga, „luda, opaka i surova“ Berta Mejson, otrovno seme triju generacija ludakinja,
koje su pride još bile i strankinje. Džejn je za dlaku izbegla da od Ročestera načini
bigamistu. Još gore: „Taj me čovek umalo nije načinio svojom ljubavnicom, prema
njemu moram biti led ili stena“, zaklinje se ona.
Očajan, gospodin Ročester preklinje Džejn da mu se pridruži na jugu Francuske,
gde će živeti kao muž i žena. „Ne strahuj da ću te na prevaru navesti da pogrešiš“, moli
on, „da ću te načiniti svojom ljubavnicom.“ Ne bi li je u to ubedio, Ročester opisuje dve
ljubavnice koje su usledile za Selin Varan, „neprincipijelnu i nasilnu“ Italijanku,
Đačintu, i „tromu, nimalo pametnu, bezvoljnu“ Nemicu, Klaru. „Bilo je to ponižavajuće
bivstvovanje. Jedino što je gore od uzimanja ljubavnice jeste kupovina roba: i ljubavnice
i robovi često su po svojoj prirodi, a uvek po svom položaju, inferiorni…. Danas mrzim
sećanje na vreme koje sam proveo sa Selin, Đačintom i Klarom.“
Kako bi izbegla iskušenju da postane engleska ljubavnica gospodina Ročestera,
Džejn beži u unutrašnjost. Bez prebijene pare, promrzla i stravično pregladnela, ona luta
od mesta do mesta, i napokon nabasa na dve pobožne sestre i njihovog fanatički
religioznog brata, Sindžona Riversa. Nakon što negom povrate Džejnino zdravlje, sestre
i brat joj obezbede skroman ali pošten način zarađivanja – podučavanje seoske dece.
Džejn ponekad čezne za onim što je odbacila, „da živim u Francuskoj, kao ljubavnica
gospodina Ročestera, skoro stalno mahnita od njegove ljubavi… robinja u rajskom vrtu
zabluda u Marseju.“
Džejnin jednostavni život zakomplikuje se kad je zaprosi Sindžon, koji želi da ona
pođe s njim u Indiju kao misionarka. Džejn ga ne voli i zna da on u njoj vidi samo
korisnog partnera. Dok pokušava da donese odluku, saznaje da joj je umro stric koga
nikad nije upoznala i da joj je ostavio čitavo bogatstvo. Iznenada, nezavisna, Džejn hrli
preko polja da pronađe gospodina Ročestera, s kojim se sad može sprijateljiti, a da mu
ne postane ljubavnica.
Gospodin Ročester je uništen čovek. Njegova luda žena zapalila je kuću i u požaru
izgubila život. Gospodin Ročester je preživeo, s teškim opekotinama i oslepeo, i u Džejn
zaljubljen podjednako ludo kao i ona u njega. „Džejn, hoćeš li se udati za mene?“ pita je
on nežno. „Da, gospodine“, odgovara ona, srca punog radosti i zadovoljstva.
Džejnina gvozdena volja i snaga karaktera, potpomognute s nekoliko neverovatnih
zapleta, spasle su je sramnog života ljubavnice. Samo u braku, govori nam Šarlot
Bronte, Džejn može uživati u magnetskoj privlačnosti koju gospodin Ročester i ona
osećaju jedno prema drugom.
 Hester Prin585

Otkako je 1850. godine krupnim koracima ušetala u američku književnost,

puritanska otpadnica Hester Prin predstavlja simbol seksualnog prkosa i preljube.
Amerikanac Natanijel Hotorn smestio je Skerletno slovo, svoj roman o krivici i
iskupljenju, u puritansku teokratiju Bostona, država Masačusets, iz sedamnaestog veka,
gde je preljuba slovila ne samo za neoprostivi greh, već i za zločin.
Skerletno slovo u priču uvodi Hester dok ona izlazi iz kolonijalnog zatvora u koji je
bačena zato što je počinila preljubu. Hester je engleska imigrantkinja kojoj se muž još
uvek nije pridružio u Americi. Njena trudnoća i rođenje kćeri dokazuju da je imala
vanbračnu vezu. Što je još gore, uporno odbija da otkrije ime svog ljubavnika.
Hester je u knjizi opisana kao izuzetno lepa. Visokog je stasa, bujnih oblina, guste
tamne kose „tako sjajne da je i sunce zasenjivala ozarenošću“. Elegantna je i graciozna,
dostojanstvena žena, i čini se da ne uzmiče pred nedaćom koja ju je snašla. Dok je
posmatraju razgnevljene meštanke iz sela, Hester nosi svoju novorođenu kćer, Perl, na
gubilište, gde je – namesto smrtne kazne – osuđena da stoji tri sata, u svem svom sramu.
Pored tog izlaganja očima javnosti na stubu srama, njene su sudije donele odluku
da, do kraja života, Hester na grudima mora da nosi slovo „A“, postojani simbol svog
zločina.586 Ali Hester ih je prenerazila, sada nosi predivno skerletno slovo A, tako
raskošno izvezeno da je ono, čini se, odvaja od ostatka sveta umesto da simboliše njenu
sramotu.
Posmatračice kipte od besa i želje za osvetom. „Ova nam je žena svima nanela
sramotu, i treba da umre“ grmi najružnija i najnemilosrdnija matrona. Sveštenik,
prečasni Artur Dimsdejl, preklinje Hester „da izrekne ime onog s kojim je zgrešila i s
kojim zajedno pati!“ „Nikad!“, uzvikuje Hester. „I želela bih da mogu da istrpim i
njegovu agoniju, ne samo svoju!“ „Čudesna li je snaga i velikodušnost ženskog srca!“,
pun strahopoštovanja usklikne prečasni Dimsdejl.
Posle svog teškog javnog iskušenja, Hester se vraća u zatvor. Kad se mala Perl
razboli, vlasti pozovu lekara. To je Rodžer Čilingvort, grbavi čovek koga je Hester ranije
prepoznala u gomili, nevoljeni muž koji je najzad došao za njom u Novi svet.
Čilingvort, kome ime sasvim odgovara,587 prekoreva Hester, ali izjavljuje i da je i
on kriv za njenu tragediju, jer njen se položaj ne može nazvati nikako drugačije. „Od
trenutka kad smo zajedno sišli niz stare crkvene stepenice“, izjavljuje on, „kao bračni
par, mogao sam uočiti vatru tog skerletnog slova kako plamti na kraju naše staze!“
Hester ga prekida: „Bila sam iskrena prema tebi. Nisam osećala ljubav, niti sam se
pretvarala da je osećam.“

585Svi citati su iz: Nathaniel Hawthome, The Scarlet Letter, prir. John Stephen Martin (Peterborough:
Broadview Press, 1998). Ostali izvori su: Harold Bloom (ur.) Hester Prynne (New York and Philadelphia:
Chelsea House, 1990); D. B. Kesteron (ur.), Critical Essays on Hawthorne’s The Scarlet Letter (Boston: G.
K. Hall Co., 1988).
586Slovo „A“ stoji za ”adulteress“, što na engleskom znači „preljubnica“ – Prim. prev.
587Engl.“chillingworth“ – vredan hladnoće, onaj koji ledi – Prim. prev.
 Čilingvort se slaže, ali objašnjava kako je čeznuo da u njoj rasplamsa onu strast
koju sam oseća. Istina, ona ga je prevarila s drugim čovekom, pa ipak, „prvu grešku
načinio sam ja, kad sam prevario tvoju napupelu mladost i naveo je na lažnu i
neprirodnu vezu s mojom natrulom starošću…. Između tebe i mene, terazije su u
priličnoj ravnoteži.“
Uprkos muževljevom razumevanju, Hester odbija da udovolji njegovom zahtevu da
imenuje svog neuhvatljivog dragana. Čilingvort se zaklinje da će ga isterati na svetlost
dana, po svoj prilici da ga razotkrije kao preljubnika i za to ga optuži. U međuvremenu,
Čilingvort zaklinje Hester da taji njegov vlastiti identitet.
Sedam godina kasnije, Hester je puštena iz zatvora, i ni dalje se ne kaje zbog svoje
zabranjene ljubavi. Čak i sanja o čoveku „s kojim smatra da je sjedinjena“. Hester
postaje najtraženija švalja u koloniji. Takođe, ona poklanja hranu i odeću prosjacima i
teši žene koje more beda i patnja.
Kao što je slučaj u mnogih posrnulih žena, i Hesterina najveća slabost jeste njeno
dete. Može li se grešnici poput nje, razmatraju puritanski meštani njenog sela, dozvoliti
da podiže Perl? Hester, potpuno van sebe, apeluje na prečasnog Dimsdejla, koji se kod
kolonijalnih vlasti zauzima za nju. Perl ostaje sa svojom majkom.
U međuvremenu, Čilingvort otkriva da je bolešljivi Dimsdejl, koji sada živi u
celibatu, Hesterin ljubavnik. „Taj čovek, koji deluje tako duhovno, nasledio je snažnu
životinjsku prirodu od oca ili majke“, dokona on. „Zadrimo malo dublje u tom pravcu.“
Pošto Hester nije kadra da ga zaustavi, Čilingvort se pretvara da je zabrinut za
Dimsdejlovo zdravlje i počinje da živi s njim, kao njegov stalni lekar.
Jednog dana, Hester sreće Dimsdejla u šumi. On joj govori kako očajava zbog
svoje grešnosti i izjavljuje da je njeno skerletno slovo uteha, za razliku od njegove tajne
sramote. Hester odgovara da njegova sramota nije sasvim tajna, jer čovek koji zna da su
njih dvoje nekada bili ljubavnici sada živi pod samim njegovim krovom. Dimsdejl je
užasnut. „Osveta tog starca crnja je od mog greha“, kaže on ogorčeno. „On je, potpuno
hladnokrvno, oskrnavio svetinju ljudskog srca. Ti i ja, Hester, to nikad nismo učinili!“
„Nikad, nikad!“, slaže se Hester. „To što smo mi učinili samo je po sebi bilo
posvećenje. Osećali smo da je tako! Rekli smo to jedno drugom!“ Nakon što je na taj
način u reči pretočila njihovu žestoku seksualnu povezanost, Hester ubeđuje Dimsdejla
da pobegne s njom u Evropu i oslobodi se podmuklog opreza Rodžera Čilingvorta. „U
budućnosti još uvek ima muka i uspeha. Ima sreće u kojoj ćemo uživati! Ima dobra koje
ćemo činiti!“ Pripremajući se za njihov novi, zajednički život, Hester strgne svoje
skerletno slovo.
Ali Čilingvort otkrije i osujeti očajnički plan svoje žene, i njen bolešljivi saučesnik
ne može da preživi taj poslednji udarac. U veličanstvenoj završnici romana, Dimsdejl se
penje na zlokobno gubilište, a pridružuju mu se Hester i njihova kći, Perl. Tom
konačnom, zakasnelom predajom puritanskoj pravdi, Dimsdejl je uništio Čilingvortov
uticaj na njega. „Da si pretražio čitav svet“, žali se osujećeni Čilingvort, „ne bi našao
mesta na koje bi od mene pobegao… osim samog ovog gubilišta!“
 Dok puritanci gledaju, Dimsdejl poljubi svoj kćer i oprosti se od Hester. „Zar se
nećemo ponovo sresti?“ šapatom upita ona. „Zar nećemo zajedno provesti svoj besmrtni
život? Sigurno smo, sigurno, otkupili jedno drugo ovolikom patnjom!“
Dimsdejl umire, a ubrzo za njim i Čilingvort. Hester postaje savetodavka svoje
kolonije, i obećava ženama koje su uništile „stalne, uvek nove muke ranjene, protraćene,
nepravdom pogođene, pogrešno poklonjene, ili ogrešene i grešne strasti“ da će u
budućem raju na zemlji muškarci i žene uživati u vezama zasnovanim na „zajedničkoj
sreći“.
Sasvim ostarela, Hester umire i pridružuje se Dimsdejlu pod nadgrobnim
spomenikom, premda njeni ostaci leže blago razdvojeni od njegovih, „kao da prah dvoje
spavača nije imao prava da se pomeša“. Čak i u smrti, stroga pravila života imaju vlast
nađ njima.
„Ovaj će roman, kao snažna lekcija o moralu, svojim uticajem premašiti sve
propovedi ikad izrečene protiv onog greha… zbog čijeg je prikazivanja napisano
Skerletno slovo“, piše u nadahnutom prikazu romana u Boston transkriptu iz marta
1850.588 Ali šta su Hotornovi savremenici usvojili iz njegovog poučnog ljubavnog
bestselera? U njihovo doba, kad se romantična ljubav sve više crnila kao motiv za brak,
Hotorn je podario Hester nadnaravnu lepotu, ali ju je opterctio deformisanim, odurnim
mužem koji je prepušta samoj sebi u jednoj neprijateljski raspoloženoj i stranoj zemlji. I
pored toga, kad ona i mladi sveštenik podlegnu svojoj strasti, njena kazna mora trajati
čitav život.
No, to nipošto nije sve što su čitaoci videli u Hesterinoj priči. Mora da su se neki od
njih divili tome kako Hester podnosi smrtničke patnje zarad čoveka koga voli i koji do
smrti voli nju. Romantična i erotska ljubav traju zanavek, možda su mislili čitaoci, a
njena snaga i postojanost merila su po kojima je žena može prepoznati. Prestup je i greh
uzeti ljubavnika, postati ljubavnica. U isto vreme, prava ljubav sama sebi postavlja
pravila, čak i onda kada društvo nameće druga, stroža. Čitaoci su iskusili, na stranama
Skerletnog slova, dubinu i snagu Hesterinog i Arturovog zanosa, uključujući i njihovu
fizičku i erotsku povezanost.
Začudo, Hotorn dopušta Hester da podiže svoje vanbračno dete, premda je radi
razvoja zapleta i autentičnosti prisiljava da moli vlasti, koje je smatraju nepogodnom
majkom, da joj ne oduzmu Perl. Dimsdejl interveniše u pravi čas i tako spasava
situaciju, i Hester nikad više nije u opasnosti da izgubi kćer.
I tako Skerletno slovo pruža sasvim protivurečne pouke: da je nezakonita ljubav,
ma kako sažaljenja vredne bile okolnosti koje je pokreću, pogrešna, i mora se surovo
kazniti; da nezakonita ljubav može biti moćnija i veličanstvenija od zakona, pa čak i
braka; i da su vrlina i greh retko kad onako suprotne kako se obično prikazuju, te da i
jedno i drugo mogu sadržati elemente onog drugog. Nije ni čudo što žene krišom odlaze
u Hesterinu kućicu, tražeći savete za vlastite nevolje srca i duše – ko će bolje od nje
razumeti, i ko će ih bolje uputiti?

588Martin, ur., 381, citat iz Boston transkripta (Boston Transcript).

 Hester Prin je ovaploćena seksualnost, koja nikako nije izopačena. Podaje se
muškarcu koji joj nije muž zato što ljubav vrednuje više od dužnosti. Uprkos društvenoj
osudi i surovoj kazni, ona nikad ne zažali zbog svoje odluke. Kako je primetio Entoni
Trolop, kritičar iz devetnaestog veka, „njena ljubav nije ni prljava ni ukaljana, premda je
duboko grešna“.589 Hesterina preljuba rezultat je ljubavi tako iskrene i snažne, a njena
plemenitost i hrabrost u tako su oštroj suprotnosti sa osvetoljubivošću njenog
uskoumnog puritanskog društva, da njena uloga ljubavnice postaje moralno
dvosmislena. Na kraju ona gubi ljubavnika, ali ne i njegovu ljubav, i stiče tako široko
poštovanje da postaje anđeo čuvar drugih nesrećnih žena.

Ema Bovari590

Nekoliko godina kasnije, Ema Bovari, junakinja Gospođe Bovari Gistava Flobera,
objavljene 1857. godine i smeštene u Normandiju tridesetih i četrdesetih godina
devetnaestog veka, pridružila se Hester Prin kao još jedan književni model neverne
supruge/ljubavnice. Baš kao i Hester, i Ema je senzualna, u tolikoj meri da je kritičar
Harold Blum smatra možda i „najuverljivije senzualnim od svih izmišljenih bića“. 591
Posle jednog navrata pisanja, Flober je napisao Luizi Kole, svojoj ljubavnici, da „sam
bio tako ponesen, tako sam glasno urlao, tako duboko osećao ono kroz šta je prolazila
moja mala Ema Bovari… [da osećam] kao čovek koji je previše_(oprosti mi na izrazu) –
nekakav oduševljani zamor.“592
U romanu, trinaestogodišnja Ema Bovari, kći imućnog zemljoradnika, stupa u
manastir koji će dramatično uobličiti njeno shvatanje života. Ema obožava misterije,
dramu i simbole manastira. Uživa u veličanstvenim vitražima, pseudoerotskim
metaforama o Hristu kao Mladoženji, tamjanu, cveću na oltaru. Takođe je duboko dime
jedna starica koja u manastiru pere rublje, nekadašnja plemkinja koju je uništila
Francuska revolucija. Ta gospođa učenice zabavlja ljubavnim pesmama iz osamnaestog
veka, tračevima iz doba koje je provela na dvoru, te im pozajmljuje zabranjene romane o
ljubavi i ljubavnim vezama, ljubavnicama i njihovim draganima, „slomljenim srcima,
zakletvama, jecajima, suzama i poljupcima, vožnjama barkom po mesečini, slavujima u
čestarima“. Na Emu najsnažniji uticaj ostavljaju plemići, junaci tih priča, „svi hrabri
poput lavova, nežni poput jagnjadi, neverovatno časni, uvek prekrasno obučeni, i [koji]
liju more suza u svakoj prilici“. Ema podjednako visoko ceni francuskog kralja Luja
XIV i njegovu ljubavnicu, Luiz de La Valije, kao i Eloizu, ljubavnicu Abelara,
francuskog filozofa iz dvanaestog veka.

589Bloom, 5, citira Trolopa prema North American Review, br. 274 (septembar 1879), 209-211.
590Svi citati su preuzeti iz: Gustave Flaubert, Madame Bovary, prev. Francis Steegmuller (New York: Random
House, 1957). Ostali izvori se mogu naći u: Harold Bloom, Emma Bovary (New York: Chelsea House
Publishers, 1994).
591Bloom, Emma Bovary, 1.
592Isto, 3, citat iz Floberovog pisma Luizi Kole, 23. decembra 1853.
 Posle nekoliko godina, Ema napušta manastir, i upoznaje svog budućeg muža, Šarla
Bovarija, lekara, tada u užasnom braku s jednom postarijom udovicom. Šarl je ushićen
energičnom mladom ženom dubokih smeđih očiju što ga bez straha netremice
posmatraju, sjajne, razdeljene crne kose i stasa koji će kasnije očarati i druge muškarce.
Ubrzo zatim, on se zaljubljuje u nju, njegova mrzovoljna, ljubomorna žena umire, a Ema
i njen otac oduševljeno prihvataju njegovu prosidbu.
Od samog početka, brak za Emu predstavlja razočaranje. Očekivala je romantičnu
ljubav o kakvoj je čitala, ali Šarl je, premda je obožava, daleko od čoveka njenih snova.
U to spada i seksualni aspekat; njihova prva bračna noć njega ispunjava radošću, a nju
ne dotiče čak ni gubitak nevinosti.
Svakodnevica ruralnog života koja opčinjava Šarla zamara i užasava Emu. Samo
kada bi, dokona ona, mogli da otputuju na neko egzotično mesto ukrašeno drvećem
limuna i vodopadima – ili snežnim planinama, ili setnim vresištima – mogli bi raspiriti
plam ljubavi koji bukti, misli ona, samo na takvim mestima. Ema proba da recituje
ljubavne pesme pod sjajem mesečine, no, ništa se ne događa.
Emino nezadovoljstvo raste. Ona kupuje mapu Pariza i sanjari. Čezne da otputuje,
da se vrati u manastir, da umre, da živi u Parizu. Ema je tako željna društva da joj čak i
„cepanice u kaminu i klatno sata“ deluju kao mogućni prisni prijatelji. Otvara dušu svom
italijanskom hrtu.
Najzad, kao odgovor na Eminu naizmeničnu utučenost i histeriju, Šarl, i cela
porodica, sele se u drugi grad. Tamo Ema rađa kćer, Bertu. Nakon što pošalje Bertu da
živi s dojiljom, Ema otpočinje nevini flert s Leonom, mladim službenikom.
Leon napušta grad da bi završio studije. Uskoro Ema pobuđuje divljenje i pažnju
Rodolfa Bulanžea, bogatog zemljoposednika i iskusnog ženskaroša koji je smatra veoma
lepom ženom „koja vapije za ljubavlju kao što šaran na kuhinjskom stolu vapije za
vodom“. Rodolf ne sumnja da će moći da je namami u krevet i načini svojom
ljubavnicom. Ali „kako ću je se posle otarasiti?“ pita se.
Zavođenje Eme lako je baš kao što je Rodolf i mislio. Odbacuje njene moralne
prigovore grandioznim izjavama o banalnosti konvencija kojima suprotstavlja sjaj
večnog morala, a njega definiše kao verovanje da je strast nešto najdivnije na svetu.
Nedugo potom, „bez otpora, jecajući, skrivajući lice, u jednom dugom drhtaju, ona mu
se podala“.
Posle toga, Ema radosno ponavlja: „Imam ljubavnika! Imam ljubavnika!“ Napokon
je postala ljubavnica, jedna od onih intrigantnih junakinja o kojima bez prestanka čita,
još od svojih dana u manastiru. „Ljubav, tako dugo potiskivana, šikljala je u vidu
radosne, mehurave tečnosti. Njome se naslađivala bez kajanja, bez gorljivosti, bez
ikakvog bola.“
Pa ipak, Ema ne uspeva da održi početnu pomamnu sreću. Počinje da svraća kod
Rodolfa dok je on jednog dana ne upozori da rizikuje svoj ugled. Emu to ne dotiče.
Njihovu vezu čini sve intenzivnijom i govori takve sentimentalnosti da Rodolf počinje
da se umara od nje. Gubitak romantičnih iluzija zadaje joj bol. U svakom stadijumu
života, „kao devica, kao supruga, kao ljubavnica“, gledala je kako joj se ruše snovi.
Trudi se da oživi svoj brak tako što pokušava da od Šarla stvori poznatog (te stoga
bogatog i poštovanog) lekara. Podstiče ga da izvrši ambicioznu, komplikovanu
operaciju, ispravljanje zgrčenog stopala. Operacija prolazi spektakularno loše, što
razljućuje Emu koja s obnovljenom strašću ponovo pada u Rodolfovo naručje.
Zapravo, što više voli Rodolfa, to se više gnuša Šarla. Po Eminom mišljenju,
Rodolfovo telo je moćno, a da nije grubo, njegovo promišljanje racionalno, njegova
strast vatrena. Pošto ga obožava, Ema se trudi da uvek bude elegantna i poželjna,
„kurtizana što iščekuje princa“.
Ema se sve više i više posvećuje neverovatno složenim komplikacijama
usklađivanja svoje romanse sa ograničenjima braka koji je postao travestija. Ne ispaštaju
samo emocije i moral. Ema se nosi i s jednim varljivim trgovcem, koji je snabdeva svim
materijalnim stvarima koje joj trebaju – predivnom odećom i sitnicama što uz nju idu
(neželjenim) poklonima za ljubavnika, svim onim što joj se, u njenoj neutaživoj žeđi,
prohte – i zapada u užasno visoke dugove. Potpuno svesno, i bez imalo griže savesti, ona
protraći i Šarlovo nasledstvo, ne bi li zadovoljila svoju potrebu za luksuzom i
komforom, gomilajući sva obeležja sreće koju zamišlja, ali ne oseća.
Prolaze četiri godine, tokom kojih se Emina teskoba produbljuje. Najzad, preklinje
Rodolfa da s njom pobegne u neku drugu zemlju. „Ti si mi sve“, uzvikuje ona. „A i ja ću
tebi biti sve. Biću ti porodica, biću ti zemlja, brinuću o tebi, voleću te.“ Užasnut njenom
posesivnošću i grandioznim očekivanjima od njihove veze, Rodolf se pretvara da se
slaže s njenim planom, no potajno se priprema da je napusti. „Ali svakako je bila lepa
ljubavnica!“ podseća se. Preturajući po kutiji u kojoj drži poklone za uspomenu dobijene
od bivših ljubavnica, jedva da može da ih međusobno raspozna. Onda seda i napiše Emi
oproštajno pismo. „Nikad te neću zaboraviti“, piše on, „ali naša bi se strast na kraju, pre
ili kasnije, ohladila – neizbežno – to je u prirodi svega što je ljudsko.“ Posle mnogo
razmišljanja, potpiše ga sa „Tvoj prijatelj“.
Emina patnja zbog Rodolfove odluke je užasna, a mora je podnositi u tišini. Utehu
nalazi u religiji i snovima o tome kako će postati svetica. Posvećuje se dobrotvornim
akcijama. A onda, na izvođenju opere Lučija od. Lamermura, za koju se Šarl nada da će
je razveseliti, Bovarijevi nalete na mladog Leona, koji je završio studije i sad radi u
kancelariji.
U Emin život vraća se svrha. Leon je bezuslovno voli. Ema se naglavce baca u tu
vezu baš kao i u prethodnu. Gnjavi Šarla da joj da da jednom nedeljno pohađa časove
klavira, koji joj služe kao alibi dok se s Leonom sastaje u posebnoj hotelskoj sobi koju
njih dvoje nazivaju svojim večnim domom. On je obožava – nije li ona prefinjena i
elegantna, prava „’dama’, pa još i udata? Ukratko, sve što bi jedna ljubavnica trebalo da
bude?“
Ponekad se Ema brine da će Leon raskinuti s njom da bi se oženio nekom drugom.
Premda je srećna, i dalje sanja o bekstvu u Pariz. Nikad sasvim zadovoljna onim što ima,
kupuje još robe od trgovca i zahteva da provodi više vremena s Leonom, koga zove da
izađe iz kancelarije iako se njegov poslodavac zbog toga žali. Leon je još uvek i suviše
opčinjen da bi joj odoleo. Zapravo, „on je postajao njena ljubavnica, mnogo više nego
ona njegova. Njene slatke reči i njeni poljupci zanosili su mu dušu. Njena je pokvarenost
bila tako duboka i tako prikrivena da je bila gotovo neopipljiva: gde li je to mogla
naučiti?“
Ali Ema, kao i Rodolf, teško ostaje zaljubljena. Zazirući od odsustva ljubavi, još se
žešće baca u vezu. Seksualno je grabežljiva, svlači se i drhti dok pripija svoje nago telo
uz Leonovo. Njega uznemiruju njeni žar, rešenost i posesivnost. Poslodavac. ga
upozorava na nju. U svakom slučaju, njihova ljubav počinje da čili. Čak i Ema sad
smatra da je preljuba podjednako banalna kao i brak.
U međuvremenu, trgovac zahteva da mu se plati preteran dug. Gnevna i potpuno
van sebe, Ema svuda pokušava da pozajmi dovoljno novca da ga spreči. Čak nagovara
Leona da proneveri novac kako bi je spasao, no, on odbija. Kad jedan bogati beležnik
pokuša da s njom trampi novac za seksualne usluge, ona ga ljutito odbija. „Jesam za
žaljenje, ali nisam na prodaju“, uzvikuje ona.
Poslednji koga moli jeste Rodolf, koga nije videla već godinama. I on je odbija.
Potonula joj je i poslednja nada, i svesna je da su ona i Šarl propali. Proguta arsenik, a
onda, umesto da otkrije šta je uzela kako bi Šarl mogao da joj da protivotrov, umre u
strašnim mukama. Dok umire, u očima svoga muža vidi „ljubav kakvu nikad nije
spoznala“. Ema traži ogledalo, zagleda se u svoj lik i zaplače.
Ema u ogledalu vidi sliku svega što je straćila: lepotu protraćenu na nedostojne
ljubavnike, supružanstvo protraćeno na bezosećajnog muža, majčinstvo protraćeno na
žensko dete rođeno da, kao i ona, proživi život ograničenih mogućnosti; romantično srce
nesposobno da doživi ispunjenje, burne emocije kojima ne može dati oduška, žestoke
strasti neusklađene s provincijskom zabiti u kojoj joj je bilo suđeno da živi.
Ema je predstavljena kao inteligentna, prilično dobro obrazovana i svesna svoje
uloge u društvu. Ozlojeđeno je svesna da je njen pol osuđuje na život ograničen na kuću
i muža, ali pretpostavlja – pogrešno – da će brak biti središte romantične ljubavi koja će
je, kako joj obećavaju knjige, opčinjavati doveka. Kada joj se ta fantazija rasprši, Ema
traži druge načine – i druge muškarce – da se zadovolji.
Ali šta je s moralom? Nisu li Emine laži, obmane i zamršeni planovi, njen usklik
oduševljene zapanjenosti – „Imam ljubavnika!“ – izrazi nemorala koji je obeležavaju
kao raskalašnicu bez imalo obzira za društvene principe i religijske ideale? Zar nije
njeno odvratno, predugo samoubistvo kazna za jednu seksualnu grešnicu? To je svakako
ono što Flober nagoveštava, bez obzira na to što Eminu propast vezuje za njenu
finansijsku neodgovornost. Sve što je ona ikada vrednovala jeste ljubav, četiri godine
koje je provela kao Rodolfova ljubavnica, a kasnije i Leonova. U toj jednačini, njen
prezaljubljeni (mada dosadni) muž i nedužna kći, njen brak i majčinstvo ne vrede ništa.
Flober (koji je tokom dugotrajnog pisanja ovog romana raskinuo sa vlastitom
ljubavnicom, Luizom Kole) ubija Emu kako bi se spasao od optužbi da odobrava njen
nemoral, da nagoveštava kako jedna preljubnica ima prava ne samo da preživi, već i da
napreduje.
To nije samo pretpostavka. Kada je Gospođa Bovari prvi put u nastavcima
objavljena 1856. godine u Revue de Paris, i Flober i časopis zvanično su optuženi za
uvredu javnog morala. Flober je na sudu izvojevao pobedu tvrdeći da je Emina smrt
dokaz da se njegov roman pridržavao moralnih standarda, pošto ju je izložio
posledicama njenog greha.
Ali, baš kao što je Flober i nameravao, milioni običnih čitalaca u Eminoj su priči
našli mnogo više od njenog nesrećnog svršetka. Sećaju se snage njenih strasti – za
religijskom ekstazom, za ljubavnicima, i, u negativnom obliku, prezira i gnušanja, za
mužem. Saosećaju s njenim pokušajima da voli smetenog i dobrodušnog Šarla, i s
frustracijom koju oseća kao žena sputana strogim očekivanjima svog društva.
Francuski pesnik Šarl Bodler opravdavao je Eminu stalnu potragu za strašću, i
njeno nestrpljenje kad je reč o svemu onome što se ne tiče njenog srca: „Ova žena je
istinski velika i nadasve dostojna žaljenja. Sve intelektualne žene biće zahvalne
[Floberu] zato što je žensko biće uzdigao na tako visok nivo – tako daleko od obične
životinje i tako blizu idealnom muškarcu – i zato što mu je dao da učestvuje u toj
kombinaciji proračuna i sanjarenja koja čini savršeno biće.“ 593 Po Bodlerovom
tumačenju, nije nikakvo čudo što Ema tako lako žrtvuje svoje moralne vrednosti kako bi
postala Rodolfova ljubavnica, a onda se raduje onome što će joj, kako veruje, ta veza
doneti.
Većina čitalaca ne oslobađa Emu baš svake krivice, kao Bodler. U njoj vide i
metaforu bezdušnog i pohlepnog buržoaskog društva i autentični prikaz žene koja
podriva vrednosti svog društva, ubrizgavajući force majeure strasti u vlastiti neispunjeni
život tako što postaje ljubavnica (ili konkubina, kako sama kaže) dvojici muškaraca koje
voli, ali za koje nije udata.

Ana Karenjina594

Ana Karenjina, naslovni lik romana koji je ruski pisac Lav Tolstoj objavio 1877.
godine, uzdiže se kao jedna od najfascinantnijih i najtragičnijih posrnulih žena. Ana
Karenjina smeštena je u Sankt Peterburg sedamdesetih godina devetnaestog veka, a
glavni junaci pripadaju krugovima ruske aristokratije. Svojom prvom rečenicom, „Sve
srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj
način“, Tolstoj nas ubacuje usred bolno poremećenog porodičnog života Stive, čija je
žena, Doli, upravo otkrila da je on vara s guvernantom njihove dece, Francuskinjom.
Ana, Stivina sestra i poslušna žena Alekseja Aleksandroviča Karenjina, moćnog
fimkcionera, žurno posreduje i uspeva da zakrpi poklekli brak svog brata.
Nedugo potom, ljupka Ana upoznaje grofa Alekseja Kiriliča Vronskog,
neoženjenog oficira. Najednom počinje da posmatra svog muža na novi, kritičan način –
uši mu čudno štrče, na primer – i sanjari o odvažnom i smelom Vronskom.

593Isto, 1, citat Bodlera.

594Svi citati preuzeti su iz: Leo Tolstoy, Anna Karenina, prev. Constance Garnett, sa prepravkama urednika
Lenarda Dž. Kenta (Leonard J. Kent) i Nine Berberove (New York: The Modem Library, 2000).
 Moto Vronskog je da „položaj muškarca koji se udvara udatoj ženi, i stavlja život
na kocku ne bi li je naveo na preljubu, u sebi ima nečeg prefinjenog i veIičanstvenog“.
Neminovno je da on i Ana podlegnu svojoj žestokoj međusobnoj želji. Vanbračne veze
nikako nisu bile retkost među ruskom aristokratijom u devetnaestom veku, gde je većina
brakova bila sklopljena iz računa, no, Ana i Vronski odbijaju da se zadovolje prijatnom,
bezbednom seksualnom međuigrom. Umesto toga, oni čeznu za velikom strašću,
predanošću, trajnošću i društvenim prihvatanjem.
Pa ipak, Ana odbija da traži razvod koji bi paru omogućio da ozvaniči svoju vezu,
jer bi zakon njenom mužu automatski dodelio potpuno starateljstvo nad njihovim sinom.
U isto vreme, ne može da obuzda svoje emocije, i kada sumnjičavi muž počne da joj
postavlja pitanja, odgovara mu, u naletu grube i izvanredno nerazumne iskrenosti, da
ima ljubavnika. Dodaje: „Njega volim, njegova sam ljubavnica; tebe ne mogu da
podnesem, bojim te se, i mrzim te.“
Karenjin, koji pretpostavlja da će se Ana na kraju pokajati, postupa zaista časno.
Brak će se nastaviti, odlučuje on, na papiru ako ne u zbilji, a vreme će isceliti sve rane.
Ali Ana, očajnički strepeći da će izgubiti Vronskog, odbija saradnju. Podseća se da je
Karenjin „gušio moj život osam godina, gušio sve što je u meni živelo. Nikad mu na
pamet nije palo da sam ja živa žena koja mora imati ljubavi…. Zar se nisam trudila, iz
sve snage, da pronađem nešto što će dati smisao mom životu? Zar se nisam upinjala da
ga volim, da volim svog sina kad nisam mogla da volim muža?… Bog me je stvorio
tako da moram voleti i živeti.“ Vronski, koji je podjednako snažno zaljubljen, slaže se,
pogotovo pošto mu je Ana upravo rekla da nosi njegovo dete.
Nakon čitavog niza komplikacija, Ana napušta muža i sina, a Vronski puk i
karijeru. Zajedno putuju Evropom dok im se ne rodi kći. Povratak u Rusiju donosi
otrežnjenje. Prijatelji i rodbina dočekaju Vronskog s dobrodošlicom, i podjednako
namerno bojkotuju Anu. Ona je skrhana. Prva reakcija joj je da se isteruje s njima, da
dolazi na društvene skupove kao da se njen status nije promenio.
Vronskog to i rastužuje i užasava. „Dolaskom u pozorište nisi samo priznala svoj
položaj posrnule žene“, razmišlja on, ali ne usuđuje se da joj kaže, „već si i društvo
pljusnula rukavicom po licu, to jest, zanavek si se izopštila iz njega.“ Izlazak je
katastrofalan. Nedugo potom, ona, Vronski i njihova mala kći za stalno se presele na
njegovo seosko imanje.
Izvesno vreme, Ana je srećna: „Desilo mi se nešto čarobno“, poverava se ona
svojoj snasi, Doli, jednoj od malobrojnih osoba koje su još uvek u kontaktu s njom.
„Živela sam u jadu, u strepnji, a sada, već duže vreme, pogotovo otkako smo ovde, tako
sam srećna!“
Njena sreća brzo iščili. Ne može da viđa sina i nije kadra da zaista voli svoju kćer,
koja je, po ruskom zakonu, dobila prezime Karenjin i pod vlašću je njenog, još uvek
venčanog, muža. Vronski se brine jer, dokle god njih dvoje nisu venčani, sva deca koju
budu imali zakonski će biti Karenjinova. On nagovara Anu da traži razvod, i ona
nevoljko pristaje.
 U međuvremenu, ona mnogo čita, i Vronskom nije samo ljubavnica, već i
intelektualna družbenica. Ali, u svojoj izolovanosti i usamljenosti, zahteva da joj on
posveti ceo svoj život. Što je ona zahtevnija, to je on hladniji. Užasnuta pomišlju da će
ga izgubiti, ona pribegava izgovorima, histeričnim scenama i neosnovanim optužbama.
U jednom trenutku zaslepljujuće jasnoće ona shvata kako samu sebe uništava. „Moja
ljubav postaje sve strastvenija i sebičnija, dok njegova umire, i zato se udaljujemo jedno
od drugog“, dokona ona.

On mi je sve, i ja sve više i više želim da mi se on potpuno preda…. Kad bih barem
mogla biti nešto drugo do ljubavnica kojoj je, u njenoj strasti, stalo samo do njegovih
dodira, ali ne mogu i ne želim da budem ništa drugo. A tom željom u njemu izazivam
odvratnost, a on u meni izaziva srdžbu, i drugačije ne može biti… Već me duže vreme
ne voli. A onde gde se ljubav završava, počinje mržnja.

Tog istog dana, kasnije, dok stoji na železničkoj stanici, Ana odlučuje da se baci
pod točkove nailazećeg voza da „ga kaznim i pobegnem od svih i od sebe“. U
poslednjem trenutku, dok kleči na šinama, prožima je nalet radosne nade i ona pokušava
da ustane. Prekasno je. Nekoliko sekundi kasnije, „ogromni i nemilosrdni“ metalni div
smrska život u njoj. To je, veruje ozlojeđena majka Alekseja Vronskog, „kraj kakav i
priliči takvoj ženi. Čak je i smrt koju je odabrala bila prostačka i vulgarna“.
Vrednujući ljubav i žudnju više nego brak i majčinstvo, Ana Karenjina napušta
muža i sina, ali to nije sve što čini. Prkosi i pripadnicima svog društvenog kruga,
osporava rusko društvo i ruga se standardima koji leže u osnovi ruskog aristokratskog
sveta. Čineći sve to zarad ljubavi koja će, kako veruje, njenom praznom životu dati
smisao, Ana simboliše ešelon povlašćenih Evropljanki iz devetnaestog veka čija se
inteligencija potcenjivala, a kreativnost gušila, te je jedino što im je preostajalo bila
jednoličnost i trivijalnost života u ugovorenim brakovima u kojima su bile i potčinjene i
ranjive. Tolstoj je prvobitno naslovio svoj roman Dva braka, i zaista, brak Karenjinovih
predstavlja njegovu centralnu temu.
Možda da bi naglasio beznadežnost njenog položaja, Tolstoj Ani ne daje čak ni
ljubavnika kakvog bi mogla da očekuje. Umesto toga, Ana ima Vronskog, neoženjenog,
zgodnog, bogatog, cenjenog, i u mnogom pogledu časnog, odanog, posvećenog i, gotovo
do samog kraja, podjednako snažno zaljubljenog u nju kao što je i ona u njega.
No čak ni Vronski ne može da zaštiti Anu od sveta. U očima društva i maltene svih
ljudi koje je ikad upoznala, zbog svog statusa ljubavnice, ona je ukaljana i nemoćna,
parija koja za svoju nevolju može kriviti jedino sebe. Ali pre no što Tolstoj osudi ovu
veličanstveno posrnulu ženu na još jedan pad, ovog puta pred vozom koji joj juri u
susret, daruje joj jedan trenutak neverovatne sreće za kojom je čeznula kad je postala
ljubavnica Vronskog.
 Mildred Rodžers595

Roman Ljudski okovi britanskog romanopisca Samerseta Moma, objavljen 1915.

godine i smešten u London s kraja devetnaestog veka, uvodi jedan posve različit tip
ljubavnice, ženu iz radničke klase u koju se zaljubi jedan siromašni student medicine.
Filip Keri, poput Bajrona, ima zgrčeno stopalo, inteligentan je, bez roditelja, i ima
skromno nasledstvo. Mildred Rodžers, konobarica u čajdžinici u koju redovno dolaze on
i drugi studenti medicine, visoka je, tanka kao prut i anemično bleda, no njene lepe, sitne
crte lica i plave oči daju joj vanvremenu lepotu.
Izvesno vreme, Filip je podjednako ravnodušan prema Mildred kao i ona prema
njemu, i nipodaštava je kao „nevaspitanu devojčuru“. Pa ipak, njena drskost i
neprijateljski stav ga zaintrigiraju, i, uprkos zdravom razumu, počinje da joj se udvara.
„Vi ste stuudent [tako!] zar ne?“ pita Mildred nezainteresovano u jednom trenutku, a
onda ga ostavlja da bi se udubila u jeftin ljubavni roman.
Uprkos svim Filipovim naporima, Mildred ga ignoriše, dok flertuje sa ostalim
mušterijama. Neučtivo prihvata njegov poziv na večeru, a u razgovoru živne samo
zahvaljujući šampanjcu. Filip shvata da beznadno ne odgovaraju jedno drugom. Bez
obzira na to, zaljubljuje se u nju.
Ta opsednutost njome nije zanosno iskustvo kakvo je očekivao. To je pre „glad
duše, bolna čežnja, gorka patnja… Kad bi ga ostavila, bio je to teški jad, a kad bi mu se
opet vratila, bilo je to očajanje“.
Nije ni čudo: Mildred iznosi zajedljive primedbe na račun njegovog zgrčenog
stopala, i daje mu do znanja da su joj mnogo miliji drugi muškarci. Laže ga o svom
poreklu, tvrdeći da njen otac ima dobre veze i da joj teško pada što „mora da se meša s
drugim devojkama u čajdžinici“.
Jednom prilikom, kad otkaže sastanak zato što ju je mnogo privlačniji muškarac
pozvao da izađu, Filip priznaje da je voli svim srcem i preti joj da ga, ako večeras ne
izađe s njim, nikad više neće videti. „Izgleda da misliš da će mi to jako teško pasti“,
odbrusi Mildred. „A ja kažem, daleko ti lepa kuća.“
Filip zapostavlja studije i pada na završnom ispitu. U međuvremenu, Mildred se
kaje što ga je odbila zarad muškarca koji samo želi da je zavede. Ponovo se sjedine, i
Filip počne istinski da joj se udvara. Vodi je na pića i večere, poklanja joj darove koje
sebi ne može da priušti, govori joj kako čezne za njom i oglušuje se o sve instinkte koji
ga upozoravaju da srlja u propast. Kad mu ona dozvoli da je poljubi, Filip zna da joj to
niti smeta, niti joj se sviđa. Najviše ga izjeda to što ona i dalje izlazi s drugima.
Zapravo, Mildred se Filip čak i ne sviđa. On je gnjavi pitanjima o tome šta ona
oseća prema njemu, maltretira je opsesivnom ljubomorom i, uopšte uzev, iritira je. Čak
je i špijunira. On je, Mildred mu jasno stavlja do znanja, samo privremeno podesan.
Bez obzira na to, Filip je zaprosi. To zabavlja Mildred i laska joj, ali ona ga odbija
kad (sasvim tačno) izračuna da joj njegova lekarska plata neće obezbediti bolji život od

595Svi citati preuzeti su iz: Somerset Maugham, Of Human Bondage (London: Vintage Books, 1956).
trenutnog. Filip to prihvata i svejedno se i dalje viđa s njom. Jednog dana, ona ga pozove
na sastanak i on, sav uzbuđen, prihvata. Mildred ima vesti, kaže – udaje se. Filip tuguje,
kupuje joj skup poklon i odbrojava dane do njenog venčanja.
Filipov bol uminjuje, i on počinje da se seća Mildred s mržnjom, zbog
mnogobrojnih poniženja koje mu je priredila. Upoznaje Noru, samohranu majku koja se
izdržava pišući trivijalne ljubavne romane, i u njenom društvu provodi predivne dane. A
onda, jednog dana, Mildred dolazi u njegovu sobu. „Šta, koji moj, ti hoćeš?“ zareži
Filip.
Čim on to izgovori, Mildred brizne u beznadežni plač. Njen „muž“ se nije njome
oženio iz odličnog razloga što već ima ženu i decu a nakon što je i ona zatrudnela,
potpuno se rasrdio i ostavio je bez dinara. „Ako me još hoćeš, sad ću uraditi sve što
poželiš“, ponizno kaže Filipu.
Filip shvata da je još uvek zaljubljen u Mildred i raskida vezu s Norom. Načevši
skromni kapital koji mu je jedini izvor novca za studije, iznajmljuje ugodan smeštaj za
Mildred. Gotovo od samog početka, Filip opet potpada pod njen uticaj. Štiti Mildred
predstavivši se njenoj gazdarici kao njen brat.
Mildredine nade da će joj dete biti mrtvorođenče ruše se kad na svet donese zdravu
devojčicu. Nalazi svojoj kćeri hraniteljsku porodicu negde na selu, a onda se ona i
Grifits, Filipov prijatelj koji je došao u posetu, zaljube jedno u drugo. Filip zahteva da se
konačno obračunaju, i Mildred mu kaže: „Nikad mi se nisi sviđao, još od samog
početka, ali prisilio si me da budem s tobom, uvek sam mrzela tvoje poljupce. Sad ti ne
bih dala da me dotakneš, pa sve i da umirem od gladi.“
Ispostavlja se da je Grifits prevrtljiv i da nema ni prebijene pare, ali kratka veza s
njim pomaže Mildred da shvati koliko joj se Filip gadi. Grifitsu je, međutim, ona
vulgarna i naporna, te je ostavlja. Mildred ga bombarduje pismima i telegramima, i
uhodi ga. Jednom prilikom, provodi noć jecajući na njegovom pragu.
Kad Filip sledeći put sretne Mildred, ona se prostituiše u centralnom Londonu. Nije
joj drago što ga vidi, baš kao ni onog dana kad ga je ostavila, ali on je ubedi da
razgovara s njim u bednoj iznajmljenoj sobi. Videvši je izbliza, Filip primećuje da,
uprkos napadnoj šminki, izgleda bolesno i iznureno. Nije mu se obratila za pomoć, kaže
ona bezvoljno, jer je pretpostavljala da će on misliti kako je dobila šta je zaslužila.
„Samo kad bih se mogla izvući iz ovoga!“ jeca ona. „Strašno mrzim sve to, nisam ja za
taj život, nisam ja takva devojka…. Oh, kamo sreće da umrem.“
Filipov odgovor je baš onakav kakav treba da bude. Nagovara je da dođe da živi
kod njega, u gostinskoj sobi, i da obavlja kućne poslove za koje on sad plaća. Njih troje
– on, ona i njeno dete – živeće maltene onako jeftino kao što on sad svakako mora da
živi. Štaviše, neće očekivati da mu ona za to plati seksom. Ne kaže joj da je to zato što
mu se ona, po prvi put, fizički gadi, i presrećan je, jer misli da to mora da označava kraj
strasti koju je osećao prema njoj.
Mildred jeca od zahvalnosti i useljava se kod njega već sutradan. Počinje da mu
šalje nesigurne seksualne signale, ali Filip je odbija. Jednom prilikom, mrzovoljno ga
obaveštava da je naučila da ga voli. Ali sve više i više, Filip shvata da je žena koju je
tako dugo, tako žarko voleo neinteligentna, neotesana i jednako dosadna koliko se sama
dosađuje.
U međuvremenu, Mildred je namerila da ga zavede, ne bi li ponovo uspostavila
nekadašnju nadmoć nad njim putem seksualnih odnosa. Prisiliće ga da je voli, odlučuje
ona. Izjavljuje mu ljubav i spusti mu se u krilo. „Žao mi je, ali prekasno je“, odgovara
Filip.
Mildredine grube uvrede ga zaprepašćuju. „Nikad mi nije bilo stalo do tebe, nikad,
uvek sam pravila budalu od tebe, bio si mi dosadan, bio si mi užasno dosadan, i mrzela
sam te… i gadilo mi se kad sam morala da ti dopustim da me poljubiš…. Bogalju!“
Sutradan, dok Filip nije tu, Mildred demolira njihov iznajmljeni stan, sve lomi,
kida, cepa, potom uzima dete i odlazi. Filip nalazi mnogo jeftiniji smeštaj i seli se, baca
se na učenje i pokušava da nadoknadi novčane gubitke na berzi. Umesto toga, gubi sve,
ne uspeva da nađe rodbinu koja će mu pozajmiti novac, i prinuđen je da napusti studije.
Nakon nekoliko meseci traženja posla, Filip nema gde da živi i samo što ne umre
od gladi. U kuću ga primaju porodični prijatelji i nalaze mu slabo plaćen posao. Postaje
mu sve draža i draža Sali, kći njegovih prijatelja.
Mildred se ponovo pojavljuje, i preklinje ga da se vidi s njom. Beba joj je umrla,
opet je postala prostitutka i zaradila je venerično oboljenje. Filip joj kupuje lekove i
natera je da mu obeća da se više neće prostituisati i zaražavati druge ljude. Užasnuta,
Mildred mu to obećava, ali on uskoro otkriva da se ona vratila na ulicu, privremeno
ublažene bolesti. „Šta me briga!“, uzvikne ona. „Nisu muškarci bili tako dobri prema
meni da bih sad lupala glavu oko njih.“ To je poslednji put da je Filip vidi.
Filipov stric umire, ostavivši mu dovoljno novca da se vrati na studije medicine i
završi ih. Diplomira, zapošljava se, i srećan je. Zna i to da do kraja života neće u
potpunosti prestati da oseća „čudnu, očajničku žudnju za tom podlom ženom“, Mildred.
Nema jedne reči sažaljenja za Mildred, namackanu, zaraznu uličarku koja ne može
da voli jedinog čoveka koji voli nju. Ljudski okovi napisani su u potpunosti iz Filipove
perspektive, a Mildred je prosto dodatak priči o njegovim nedaćama i pobedama. Niti je
Mildred (onako kako je prikazana, opažena ili pročitana između redova) lik koji izaziva
saosećanje, kurva sa srcem od zlata. Mom je prikazuje kao nemilosrdno hladnu,
proračunatu drolju.
Kao središnji ženski lik u romanu, Mildred pred sobom ima uobičajene životne
mogućnosti. Dok se njen svet ne sruši, cilj joj je da se uda i da tako, pretpostavlja ona,
stekne ugled i materijalnu sigurnost. Kad zatrudni, vanbračno, pokušava da sakrije svoju
nevolju predstavljajući se kao gospođa Miler, što je prezime oca njenog deteta.
Takođe, Mildred žudi za romansom o kakvima čita u ljubavnim romanima. Kad
pomisli da ju je pronašla s Milerom, a još više sa Grifitsom – odriče se braka i postaje
ljubavnica. Uistinu, odbija Filipa, koji očajnički želi da se oženi njome, zato što joj je
fizički oduran. Za sve vreme njihove rasparčane i mučne veze, nikad ne spavaju zajedno.
Mildred pokušava da ga zavede onda kad je siromašna i bolna samo zato što on može da
joj da više novca nego što zarađuje kao prostitutka.
 Kao Milerova ljubavnica – Grifits, za koga ona ne predstavlja ništa više od
seksualne vezice za vikend, gotovo da se i ne računa – Mildred je izdana žena, kojoj je
najpre obećan brak a potom je na prevaru pretvorena u ljubavnicu. Slučaj je klasičan do
detalja, uključujući i to što je ljubavnik napusti kad zatrudni. Kao Filipova
pseudoljubavnica, iako u njihovoj vezi nema seksa, podjednako je obavezana, vezana za
tog čoveka njegovom ljubavlju prema njoj i svojim siromaštvom umesto, kao što je bio
slučaj s Milerom, svojom ljubavlju prema njemu.
Ljudski okovi su i danas jedan od malobrojnih klasičnih romana o ljubavnici iz
radničke klase. Mom daje nemilosrdan opis žene koja se zaljubljuje samo u pogrešne
muškarce i stalno pada u nove zamke hodeći na propast osuđenom stazom svog života.
Čini se da Mildred ne poseduje ni jednu jedinu dobru osobinu, a Filip, njoj
suprotstavljen lik, jeste antiheroj zaokupljen samim sobom. Pa ipak, njena je priča za
čitaoce neodoljiva, premda se mnogi sigurno pitaju nije li cena koju plaća za greške
svog rođenja i okolnosti u kojima se našla previsoka, a Momova – i Filipova –
ravnodušnost prema njenoj sudbini uznemirujuća i osvetoljubiva.

Elen Olenska596

Prefinjeno i pažljivo napisan roman Idit Vorton, Doba nevinosti, smešten je u

Njujork, u poslednje dve decenije pred Prvi svetski rat, i usredsređen je na ljubavnu
priču između jedne žene razdvojene od muža, i verenika, kasnije muža, njene rođake.
Njihova se veza razvija i oblikuje pod uticajem njujorškog visokog društva kome
pripadaju, u kome podesni brakovi ujedinjuju dve porodice, traju čitav život i usvajaju
vrednosti društvenog sistema kome pripadaju njihovi članovi. Roman takođe odražava i
lična ubeđenja Idit Vorton, a protagonista Njuland Arčer iskazuje mnoge od njenih
razmatranja i zaključaka.
Mej Veland je savršena nevesta za Njulanda Arčera, pa se i njegova i njena
porodica raduju kada je Njuland zaprosi, a ona prihvati. Samo jedna stvar u vezi s
njihovom veridbom nije sasvim savršena: objava zaruka poklapa se s povratkom Mejine
rođake Elen, grofice Olenske, njenoj njujorškoj porodici, pošto je napustila svog
nevernog muža Evropljanina. Ali, u gospodstvenom Njujorku brak traje zanavek, a Elen
nije napustila muža prosto da bi zatražila razvod, navodno je „zbrisala s njegovim
sekretarom“. Ta je glasina ugrozila Elenine šanse da ponovo stupi u njujorško društvo,
kome je svojstveno da druge pomno osuđuje.
Isprva Njuland brine samo o tome šta je dolično – kako će delovati to što je
njegova buduća žena tako bliska sa nekakvom nevernom rođakom. Kad se sretnu, Elen,
koja podseća Njulanda na to da su u detinjstvu bili prijatelji, duboko ga dirne. Elen je
„mršava, izmoždena, i izgleda nešto starije od svojih [trideset] godina… ali bilo je u njoj

596Sve reference na Doba nevinosti preuzete su iz: Edith Wharton, The Age of Innocence (New York: Scribner,
1970).
nekakve tajanstvene vlasti lepote, sigurnosti u držanju glave, pokretu očiju“. I maniri su
joj jednostavniji, manje se brine oko mode, i nezavisnijih je stavova od svih drugih žena
koje Njuland poznaje. Nedugo potom, Njuland sebi priznaje da se iskreno zaljubio u nju.
Elen Olenska nije njegova prva strast – tek što se oporavio od vatrene afere s
udatom ženom koja ga voli manje nego što voli dramatičnost njihove tajne veze. Niti je
ludo zaljubljen u Mej, koja mu je draga i koju poštuje, ali s kojom može da predvidi
brak isti kao što su i svi drugi, „dosadnu udruženost materijalnih i društvenih interesa,
koju održavaju neznanje s jedne i licemerje s druge strane“.
Ali njegove veze s bivšom ljubavnicom i verenicom nisu nimalo uzdrmale njegovu
„veru u neizmernu razliku između žena koje se vole i poštuju i onih u kojima se uživa – i
koje se sažaljevaju“. I, baš kao i svi drugi, i Njuland, kad je reč o vanbračnim vezama,
smatra da je muškarac budala, a žena zločinac.
Elenin dolazak dovodi do toga da Njuland počne da preispituje te stavove. Mejina
porodica ga angažuje da ubedi Elen da ne traži razvod, koji pravno jeste moguć, ali je
protivan običajima njujorškog društva. Nakon što se Elen složi s njegovim argumentima,
Njuland shvata da ju je zapravo doveo u opasnost, ukinuvši joj sve mogućnosti da neku
eventualnu ljubavnu vezu ozakoni brakom, te ju je tako stavio u položaj gde je lako
mogu iskoristiti muškarci koje privuku njen glamur i nezaštićen status. Kad se neko
zapita kakva će joj biti sudbina, Njuland poželi da može da odgovori da su svi oni
doprineli tome da Elen zasigurno postane nečija „ljubavnica, umesto žena kakvog
pristojnog momka“.
U međuvremenu, Njulanda toliko užasava silina njegovih osećanja prema Elen da
otpočinje kampanju ubeđivanja Mej da skrate veridbu, kako bi, oženivši se njome,
izbacio Elen iz misli. Mej se isprva tome protivi. Potpuno joj je jasno, kaže ona, šta to
Njuland pokušava da sakrije, da voli neku neprikladnu ženu i nada se da će je zaboraviti.
Ali greši kad kaže da je predmet njegovih osećanja njegova bivša ljubavnica, a njemu
tako lakne što nije posumnjala u Elen da uspeva da je ubedi kako nije u pravu.
Kad Njuland izjavi ljubav Eleni – „ti si žena kojom bih se oženio da nam je oboma
moguće“ – ona mu srdito odgovara da je on, prisilivši je da odustane od zahteva za
razvod, brak između njih dvoje učinio nemogućim. „A pošto je moja porodica trebalo da
postane tvoja porodica – za ljubav Mej i tebi – učinila sam što si mi rekao, što si mi
dokazao da treba da učinim“, ogorčeno ga podseća. Sasvim zgranut, Njuland odlučuje
da prizna Mej šta oseća i raskine njihovu veridbu, kako bi mogao da bude s Elen.
Prekasno! Telegram javlja da se Mejina porodica složila da ubrza venčanje, koje je
sad zakazano kroz svega nekoliko nedelja. Njulandovo uvažavanje onoga što njegov
društveni krug vrednuje i zahteva primorava ga da poštuje veridbu i venča se s Mej.
Uspeva da istrpi venčanje zadubivši se u sanjarenje. Posle toga, odlučuje da ne može da
„emancipuje suprugu koja nema ni najblažu predstavu o tome da nije slobodna“ i koja
se, pred njegovim očima, pretvara u svoju – i njegovu – majku. Shodno tome, on se u
braku vlada baš kao i svi drugi.
Njuland sve više i više čezne za Elen. Njena se situacija promenila. Muž je
preklinje da se vrati kući, ne da mu bude žena, već da s vremena na vreme bude
domaćica na zabavama, a on će joj zauzvrat vratiti miraz. Elen, gorda i odlučna, to
odbija. Kada je Njuland ponovo sretne, kaže joj da, baš kao što je on uobličio njen život,
i ona je uobličila njegov time što ga je nagovorila da se venča s Mej, kako ne bi izazvao
raskol u porodici. „Pružila si mi prvi, kratak pogled na stvarni život, i u istom tom
trenutku zatražila si od mene da živim lažnim životom“, optužuje je on. „To ljudsko biće
jednostavno ne može da izdrži – to je sve.“
Njuland je sad toliko zaljubljen u Elen da razmišlja o tome da napusti ženu. Čezne
da bilo kako bude s Elen, čak i da mu ona bude ljubavnica. Obe porodice znaju kako se
oseća, i, ne bi li odvojili Elen od njega, prisiljavaju je da prihvati ponudu grofa
Olenskog. Čak joj ukinu prihode, kako bi je naveli da im se potčini usled nemaštine.
Uprkos tome što joj je materijalno stanje sad mnogo oskudnije, Elen odbija. No,
jedna od poglavarki dveju porodica je obožava, i ponovo joj dodeljuje prihod. Njuland je
pronađe i ponovo joj izjavi ljubav. „Uvek mi se iznova događaš?“
„Smislio si, znači, da treba da živim s tobom kao tvoja ljubavnica – pošto ti ne
mogu biti žena?“ pita se ona.
Njulandov je odgovor duboko iskren. „Želim da nekako odem s tobom u svet gde
takve reči – takve kategorije – neće postojati. Gde ćemo biti prosto dvoje ljudi koji se
vole, koji su jedno drugom čitav život, i gde ništa drugo na celom svetu neće biti
važno.“ Ali Elen zna da takav svet ne postoji, i da oni koji misle da su ga pronašli
otkrivaju „da uopšte nije drugačiji od starog sveta koji su napustili, već prosto manji, i
prljaviji, i promiskuitetniji“.
Ubrzo potom, Njuland doživi epifaniju. Brak ga je umrtvio, napustiće ga i s Elen
otići u Evropu, gde će njih dvoje zauvek biti zajedno. Ali, premda se nikome ne
poverava, celo njegovo „pleme“ naslutilo je njegovu tajnu. Što je još gore, svi oni već
mesecima veruju da je Elen već njegova ljubavnica. Kako bi sačuvali svoj svet, ti ljudi,
„koji više strahuju od skandala nego od bolesti, koji pristojnost vrednuju više od
hrabrosti, i koji smatraju da nema ničeg neučtivijeg od ’scena’“, još jednom stupaju u
akciju.
Njihov je plan vrlo jednostavan. Mej govori Elen da je trudna, kako bi se osigurala
da će se Elen dobrovoljno vratiti u Evropu. Kada se ubrzo potom Mejina moguća
trudnoća i potvrdi, Njuland je zatočen za ceo život, a Elen više nikad neće dozvoliti
nikakvu intimnost među njima.
Doba nevinosti ne govori toliko o ženi koja umalo nije postala ljubavnica, koliko o
tome šta je to ljubavnica, kakva žena može da postane ljubavnica, kako je društvo –
tačnije, njujorško visoko društvo druge polovine devetnaestog veka – gledalo na
ljubavnice i ophodilo se prema njima, i kako se to isto društvo, uključujući i muškarce
koji su držali ljubavnice, udruživalo sa oštećenim suprugama zato što se smatralo da je
pogrešno da oženjeni muškarci imaju ljubavnice, dok se neoženjenim muškarcima to
opraštalo.
Tehnika Inid Vorton suptilna je i ubedljiva. Njuland je prijatan i saosećajan
protagonista koji često razmišlja o sistemu vrednosti svog društva i o tome ko ga, i kako,
nameće. Njegova analiza ne vodi nikakvoj pobuni, ali silina njegove ljubavi prema Elen
i jezivi osećaj da će mu život sa Mej možda biti sama patnja, daju mu podstrek da ospori
vrednosti svog društvenog kruga i njegove pripadnike. Ispočetka, Njuland želi Elen bilo
kako, samo da je ima, a očigledan način je da od nje načini svoju ljubavnicu. Uskoro to
počinje da deluje kao i suviše jeftin i prostački okvir za tako strastvenu vezu, a Njuland,
sve više i više, postaje svestan i toga da neće moći da se zadovolji diskretnom
vanbračnom vezom. Ono što zaista želi jeste veza zasnovana na međusobnoj
privrženosti, koja može uspeti jedino ako ni on ni ona više nisu u braku. Jedino moguće
rešenje je razvod, i za nju i za njega, ili zajednički beg u Evropu, koja je milosrdnija i
manje nevina.
Potkraj knjige, kad se Njuland više ne oseća prijatno u svom društvenom krugu i
napreže se da prekine norme koje ograničavaju pripadnike tog kruga, njega i Elen
nadmudruje kordon rođaka predvođen njegovom ženom. Pošto su prihvatili poraz, on i
Elen zauzvrat dobijaju oproštaj i ponovnu dobrodošlicu u zajednicu. Premda su njegove
vrednosti dovedene u pitanje, a njegova utvrđenja pod opsadom, doba nevinosti –
uključujući i njegova pravila o ljubavnicama – ostaje netaknuto.

Lara597

Uzbudljiva i bolno mučna ljubavna veza između oženjenog doktora Živaga, u

istoimenom romanu Borisa Pasternaka, i njegove ljubavnice, Larise, odvija se za vreme
haosa Prvog svetskog rata i oktobarske revolucije. Jurij Živago je lekar koji, zbog stanja
ruskog društvenog poretka, gaji veliku naklonost ka revolucionarnoj borbi. Za vreme
studija, put mu se ukršta s Larom, premda ona potiče iz sasvim drugačijeg okruženja i
odrasla je u siromaštvu i oskudici. Kad se sretnu kao odrasli ljudi, Jurij je srećno oženjen
svojom prvom ljubavlju, Tonjom, i ima sina. Lara je bolničarka, i traga za svojim
mužem, Pašom Antipovim, revolucionarnim vojnim zapovednikom koji je nestao.
Prošlost muči Laru i proganja njen brak. Kad je imala šesnaest godina, i bila
lepotica bledoplave kose i dubokih sivih očiju, zaveo ju je ljubavnik njene majke,
Komarovski. Polaskana time što se jedan zgodni, bogati, stariji muškarac tako vatreno
zanima za nju, i verujući da je u svakom slučaju „posrnula žena… žena iz kakvog
francuskog romana“, Lara je postala ljubavnica Komarovskog.
Larina zanesenost bila je kratkog veka, ali utučenost i užas zbog nemorala (kako to
ona na kraju vidi) i toga što je izdala majku (kako bi to svako video) i dalje je opsedaju, i
želi samo da spava. Ona veruje da je Komarovski „prokletstvo njenog života“ i da će biti
„njegova robinja dok je živa. Kako ju je“, pita se ona, „potčinio? Kako je primorava da
mu se pokori, zašto mu se predaje, zašto zadovoljava njegove želje i ushićuje ga svojom
drhtavom, neskrivenom sramotom?“

597Svi citati preuzeti su iz: Boris Pasternak, Dr. Zhivago, prev. Max Hayward i Manya Harari, prev. poezije
Bemard Guilbert Guemey (New York: Pantheon Books, 1958).
 Jurij Živago prvi put sreće Laru dok, kao student medicine, stoji kraj bolesničke
postelje njene majke, netom izbavljene od samoubistva. Nedugo potom, Lara donosi
značajnu odluku da pobegne od svog bednog života, i odlazi da živi kod jedne
prijateljice i bude guvernanta njenoj mlađoj sestri.
Larin novi život je prijatan. Njeni poslodavci su dobri i velikodušni, a ona pohađa
časove na univerzitetu. Otkriva i svrhu svog života: „da shvati smisao divlje čarolije
[sveta] i da svaku stvar nazove pravim imenom“. Odlučuje da poseti Komarovskog i
insistira na tome da joj godine koje je provela s njim daju pravo na onoliko novca koliko
će joj trebati da napusti posao i osamostali se. Uzima bratovljev revolver, i planira da
ubije Komarovskog ako je odbije.
Lara pronalazi Komarovskog na jednoj velikoj zabavi i jednostavno ušeta u kuću.
Kad je Jurij Živago, jedan od gostiju, ugleda, upravo je promašila Komarovskog i
pogodila domaćina, koji je zapanjen, ali samo okrznut. „Opet ta devojka!“ uzvikuje
Jurij. „I opet u tako izuzetnim okolnostima!“
Komarovski, gnevan pri pomisli na skandal koji može izbiti ako se Lara nađe pred
sudom, koristi svoj uticaj tužioca kako bi je izbavio od optužbe za pokušaj njegovog
vlastitog ubistva. Ona i dalje odbija da Paši, svom vereniku kojije obožava, otkrije u
kakvoj je vezi s Komarovskim, i kaže mu jedino da je loša žena i da ga nije dostojna.
Bez obzira na to, ona i Paša se venčaju i presele u jedan provincijski gradić, gde
predaju u školi i gde im se rodi kći, Kaćenka. A onda, ponukan patriotizmom i time što
ga njihova veza zbunjuje, Paša se priključuje vojsci. Nakon što joj više meseci ne stižu
nikakve vesti o njemu, Lara se osposobljava za bolničarku, dobija mesto na jednom
bolničkom vozu i kreće u potragu za mužem. Otprilike u isto vreme, Jurija Živaga
regrutuju kao lekarskog oficira.
Jurij i Lara ponovo se sreću u vojnoj bolnici gde su nju upravo obavestili –
pogrešno, ispostavlja se na kraju – da je Paša poginuo u akciji. Ona i Jurij osećaju
snažnu međusobnu privlačnost, premda krajnje skrupulozno izbegavaju seksualni odnos.
Zaista, Jurij se upinje da je ne voli. Ali Lara i doktor su srodne duše, sjedinjene ljubavlju
tako jakom da joj se ne može odupreti.
Ipak, oni se rastaju, i Jurij se vraća ženi i sinu u Moskvu. Tamo vlada takva
oskudica da je vrlo moguće da će umreti od gladi. Napokon, Jurij podleže molbama
svoje žene da potraže utočište u kući na selu gde će moći da gaje povrće i gde će ih rat
možda zaobići.
Slučaj je hteo da novo prebivalište Živagovih bude u blizini grada u kome žive Lara
i Paša, i u koji se Lara vratila. Ona i Jurij prvi put spaze jedno drugo u biblioteci, ali
proteći će više nedelja dok je Jurij ne potraži i pronađe u njenoj kući. Kad to napokon
učini, pokrenuće ljubavnu vezu, čije su književna i filmska verzija uzbudile milione.
Lara je dotad saznala da Paša uopšte nije mrtav, već je uzeo lažno ime i
revolucionarni je vođa. Time što voli doktora Živaga i spava s njim, izdaje svog muža,
baš kao što Jurij izdaje Tonju. Jurij počinje da provodi noći s Larom, lažući Tonju o
tome gde biva. Krivica mu postaje sve snažnija, baš kao i opsesija. Odlučuje da sve
prizna Tonji i raskine vezu s Larom. Ali pre no što uspe da to i učini, zarobe ga
crvenoarmejci i prisile ga da bude njihov poljski lekar.
Godinama kasnije, Živago utekne i vrati se kući, samo da bi otkrio da su Tonja i
njegova porodica pobegli natrag u Moskvu. Lara je, međutim, još uvek tamo, i on
počinje da živi s njom i Kaćenkom. Obnavljaju svoju vezu, premda ga more misli o
Tonji. Ali, on iznenada shvata šta mu Lara znači. „Ne može se razgovarati sa životom i
postojanjem, ali ona je njihov predstavnik, njihov izraz, u njoj neiskazani princip
postojanja postaje osećajan i kadar da govori.“
Larina i Jurijeva ljubav je veličanstvena, piše Pasternak. „Za njih su… trenuci kada
bi strast posetila njihovo kobno ljudsko postojanje, poput daha večnosti, bili trenuci
otkrovenja, uvek novih otkrića o njima samima i životu.“ Ali Lara još uvek boluje zbog
svoje prošlosti s Komarovskim, premda joj je, sad kad je sazrela, jasnije kakvu je ulogu
on odigrao u njenom zavođenju. „Nešto je u meni slomljeno“, pokušava da objasni
Juriju, „nešto je slomljeno u celom mom životu. Prerano sam otkrila život, prerano sam
bila prisiljena da ga otkrijem, i bila sam primorana da vidim njegovu najgoru stranu –
jeftinu, izvitoperenu verziju života – očima jednog samouverenog, postarijeg parazita,
koji je sve iskorišćavao i sebi dozvoljavao što god je hteo.“
Jurij joj odgovara vlastitom, prebolnom izjavom ljubavi. „Ljubomoran sam na
delove tvojih haljina, na kapi znoja na tvojoj koži, na mikrobe u vazduhu koji udišeš koji
ti mogu ući u krv i otrovati te. I ljubomoran sam na Komarovskog, kao da je zarazna
bolest…. Ne mogu to jasnije da izreknem. Volim te ludo, bezumno, bezmerno.“
Jednog dana, Jurij prima oproštajno pismo od Tonje, koju deportuju iz Rusije u
Pariz. Voli ga svim srcem, piše ona tužno, ali zna da on nju ne voli. Divi se Lari, koju je
upoznala dok je on bio u ratu, i veoma je ceni. „Moram iskreno priznati da je ona dobra
osoba“, nastavlja Tonja, „ali ne želim da budem licemerna – ona je moja sušta
suprotnost. Ja sam rođena da život pojednostavljujem i tražim razumna rešenja; ona da
ga komplikuje i stvara zbrku.“
Rat i plamen revolucije stvaraju još veću zbrku. Lara i Jurij saznaju da su oboje u
opasnosti od hapšenja, te stoga pobegnu u seosko utočište koje je Lara napustila posle
Jurijevog zarobljenja. „Dani su nam zaista odbrojani“, izjavljuje Jurij. „Iskoristimo ih
tako što ćemo se oprostiti od života, tako što ćemo biti zajedno poslednji put pre nego
što se rastanemo. Oprostićemo se sa svim što nam je milo, s načinom na koji
posmatramo stvari, sa životom o kome smo sanjali i sa onim čemu nas je savest naučila,
i sa svojim nadama, i jedno s drugim…. Ne stojiš ti uzalud na kraju mog života, moj
skriveni, zabranjeni anđele, pod nebom ratova i prevrata.“
Sasvim suprotno idiličnoj filmskoj verziji, u kojoj Lara i Jurij ulaze u čudesnu
zemlju zimskog sjaja i svetlucavih ledenica, u starom zdanju gde Jurij piše poeziju, a
Lara se brine o kući i s njim deli radost stvaranja, ljubavnike Pasternakovog izvornog
romana tište zebnja i strah. Lara pati jer u njihovoj ljubavi oseća „nešto detinjasto,
neobuzdano, neodgovorno. Takva je ljubav svojeglav, poguban element, dušmanin sreći
u domu…. Zar ne vidiš“, dodaje ona, obisnuvši se Juriju oko vrata, „tebi su krila data da
letiš iznad oblaka, ali ja sam žena, ja sam dobila krila kako bih ostala blizu zemlje i
štitila svoje ptiće.“
Trinaestog dana, Komarovski se probija kroz sneg i ubeđuje ih da može da spase
Laru ako je uzme pod zaštitu. Jurij se slaže, dodajući da će im se vrlo brzo pridružiti.
Posmatra Laru kako odlazi, progutavši bol „kao da je komad jabuke što mi je zastao u
grlu“, a onda se vraća u kuću i baca se na pisanje poezije. („Zbogom, godine bez
vremena / Zbogom, ženo, što izazov bacaš / Provaliji poniženja! / Ja sam tvoje bojno
polje.598“)
Više od deset godina kasnije, Jurij umire od srčanog udara. Lara se pojavljuje na
njegovoj sahrani, dokonajući setno i ogorčeno da su i on i Paša mrtvi, dok Komarovski,
„koga je trebalo ubiti, koga sam pokušala da ubijem i promašila… taj potpuni nikogović
koji je pretvorio moj život u niz zločina, a da ja to nisam ni znala [i dalje živi]… a niko
od meni bliskih i potrebnih nije ostao“.
Njen život nakon što je napustila Jurija bio je užasan, promrmlja Lara Jurijevom
kovčegu, ali ne otkriva mu nikakve detalje, jer „uvek kad dođem do tog dela svog
života, kosa mi se nakostreši od užasa“. Nekoliko dana kasnije, Laru uhapse na ulici,
ona nestaje u nekom logoru i iz njega više nikad ne izađe. Zlehuda ljubavna priča kroz
čiju prizmu Pasternak prikazuje ideološku zbrku i društveni haos prvih revolucionarnih
godina u Rusiji mogla je – trebalo je – da nosi naslov Jurij i Lara, jer Doktor Živago je
Larina priča koliko i Jurijeva. A od Larinih najranijih dana sa nesposobnom majkom
koja zavisi od ljubavnika da skrpi kraj s krajem, ljubavništvo je ključna životna
činjenica. To što taj isti ljubavnik zavede i nju, kao i to što je na početku on privlači,
uvlači je u obmanjivanje majke, dugoročne ljubavnice Komarovskog. To kalja i njenu
predstavu o sebi. Kao Jurijeva ljubavnica, Lara oseća manju krivicu, delom i stoga što
joj ljubav prema Juriju omogućava da jasnije sagleda smisao svog života.
Na jednom nivou, Doktor Živago je politička parabola. U isto vreme, snaga i tuga
Jurijeve i Larine ljubavne priče, kao i bolna poezija koja je nadživi, prevazilaze turobnu
pozadinu; vatreni lekar i njegova izuzetna ljubavnica uzdižu se kao dvoje najvećih
ljubavnika u književnosti. Njihova je veza buma koliko i nežna, opasna koliko utešna.
Ali povezanost između njih dvoje nikad se ne prekida, čak i kad se na kraju zauvek
rastanu, a Jurijeve pesme, snažna potvrda njegove radosti i patnje, stoje kao njen
spomenik.

Sara Majls599

Radnja romana Kraj jedne ljubavne priče, objavljenog 1951. godine, odvija se
sredinom četrdesetih godina dvadesetog veka, u ratom zahvaćenom Londonu, gde su
598Prevod pesme „Avgust“ preuzet iz: Boris Pasternak, Doktor Živago II, prevela Olga Vlatković, Prosveta,
Beograd, 1975, 324. – Prim. prev.
599Svi citati preuzeti su iz: Graham Greene, The End of the Affair (New York: Penguin, 1999, prvobitno izdato
1951).
vazdušni napadi i skloništa od bombardovanja uobičajeni deo svakodnevice. U rukama
Grejama Grina, preljubnička veza između Sare Majls i Morisa Bendriksa, središnjih
junaka romana, nikad ne može prevazići mučnost i krivicu svoje grešnosti. Začudo,
međutim, katolički pisac Grin, pored Sarine i Morisove snažne erotske zajednice, stvara
i paralelnu potragu za božanskom ljubavlju – nešto što se Sari ukazuje kroz njene
pokušaje da razume svoju ljubav prema ogorčenom i agnostičnom Morisu.
Sara, brižna žena Henrija, višeg državnog službenika, upoznaje Morisa, pisca, dok
on istražuje dnevne navike državnih službenika. Njih dvoje se brzo, snažno zaljube i
počnu da spavaju zajedno, ali uskoro otkrivaju da strasna osećanja koje gaje jedno
prema drugom nisu ni nalik onome što su osećali prema bivšim ljubavnicama, ili – u
Sarinom slučaju – prema Henriju. Ali, za razliku od svoje plemenite ljubavnice, Moris
razvija, pa čak i gaji, tako opsesivnu ljubomoru prema Sari, da to na kraju razori njihovu
vezu.
Zapravo, ljubomora, koju Moris i meša i izjednačuje s mržnjom, igra ključnu ulogu
u njihovoj ljubavi. „Uvek pozdravljam [ljubomoru] kao znak prave ljubavi“, primećuje
privatni detektiv koga Moris angažuje da prati Saru nakon što ona raskine s njim. „Moj
je posao da zamišljam, da razmišljam u slikama“, priseća se Moris kasnije, „pedeset puta
dnevno, i istog trena kad bih se tokom noći probudio, podigla bi se zavesa i počela bi
predstava: uvek ista predstava, Sara kako vodi ljubav, Sara sa X-om… Sara kako se ljubi
na onaj svoj poseban način, kako se izvija za vreme seksa i ispušta taj uzvik nalik na bol,
Sara kako se prepušta.“ Sara je svesna njegovog opreza i sumnji. Poverava se svom
dnevniku: „Ponekad se tako umorim pokušavajući da ga ubedim u to da ga volim i da ću
ga zauvek voleti. On kidiše na moje reči poput advokata i izvrće ih.“
Njihova se veza nastavlja još pet godina, uprkos Sarinim strepnjama i Morisovom
stalnom podrugivanju i svađanju. Jednog dana, 1944. godine, zajedno su u Morisovom
stanu kad otpočne vazdušni napad. Moris pojuri ka skloništu u podrumu da vidi da li će
ono odgovarati Sari. Taman kad dođe do odmorišta, bomba zatrese vazduh i Moris,
onesvešćen, padne pod ulazna vrata. Još uvek naga, Sara ga pronalazi, naizgled mrtvog.
Užasnuta i puna pokajanja, ona klekne na pod, u nepoznatoj molitvi. Prvo traži od
Boga da je navede da veruje u njega, i zarije svoje duge nokte u dlanove (zadajući sebi
rane nalik na one koje je Hrist zadobio u Getsimaniji 600), kako bi bila u stanju da oseti
bol. Onda se nagodi s Bogom. Povrati Morisa, preklinje ona, i zauvek ću ga se odreći,
eto koliko ga volim. Ubrzo potom, Moris dolazi svesti i dobaulja u svoju sobu, gde
zatiče Saru kako i dalje kleči. On to još uvek ne zna, ali to je kraj njihove ljubavne priče.
Dve godine Sara pati i drži se svog tajnog obećanja Bogu, obećanja zbog koga se
sad gorko kaje. Onda Moris neočekivano naleti na Henrija, koji veruje da Sara ima
ljubavnika. Morisova reakcija puna je otrovne ljubomore, kao da Sara njega izdaje, a ne
svog muža. Angažuje privatnog detektiva da je prati. Moris, još uvek ljut na Saru što ga
je ostavila, primorava Henrija da ga sluša dok priznaje kako su on i Sara nekada bili
ljubavnici. „Imaš dobru, sigurnu platu“, dodaje pakosno, kad ga Henri tužno upita zašto

600Vrt u kome se Isus molio noć pred raspeće (vid. Novi zavet, Matej, 26:36; Marko, 14:32) - Prim. prev.
je Sara ostala s njim. „Ti predstavljaš sigurnost…. Ti si bio njen podvodač…. Podvodio
si je svojim neznanjem. Podvodio si je time što nikad nisi naučio da vodiš ljubav s njom,
tako da je morala da se okrene nekom drugom…. Podvodio si je time što si
dosadnjaković i budala.“
Jednog dana, Moris prati Sam u rimokatoličku crkvu, gde ona samo sedi i ne moli
se. Takođe, nagovori privatnog detektiva da ukrade njen dnevnik u kome je, na njegovo
iznenađenje, zabeležena silina njene ljubavi prema njemu, žrtva koju je podnela kad je
mislila da je mrtav i njena mučna borba da pronađe veru u Boga.
Sara, pak, ne spominje svoje fizičko propadanje. Navukla je gadnu prehladu koju
odbija da leči. Prehlada se razvila u ozbiljnu bolest koja joj crpi snagu, i ona je na rubu
smrti. Moris, koji to ne shvata, nagovara je da ponovo otpočnu vezu, i ubrzo poveruje
kako ju je ubedio da ostavi Henrija i uda se za njega. Pre nego što tako nešto postane
moguće, Henri telefonom pozove Morisa kako bi ga obavestio da se dogodilo „nešto
užasno“, i da je Sara umrla.
U bizarnom obrtu romana, Moris prihvata Henrijev poziv da dođe da živi kod
njega. Zajedno, Sarin muž rogonja i bivši ljubavnik pripremaju njenu sahranu. Čak je i
tada Moris kažnjava što ga je ostavila, time što nagovara Henrija da je ne sahrani, već
kremira. Za vreme ceremonije, Moris primećuje, na osnovu zadovoljstva koje se ogleda
na licima raznih žena, da se „zbog Sarinog svršetka, sve supruge osećaju sigurnije“.
Čitajući njen dnevnik i pismo dostavljeno posthumno, Moris saznaje da je, pred
sam kraj, Sara poklekla u svojoj nagodbi s Bogom. Nedelju dana pre no što je umrla
napisala je: „Želim Morisa. Želim običnu, nečistu ljudsku ljubav.“ Moris, ogorčeni
čovek koji ju je nadživeo, podsmeva se i podruguje Bogu, i ne priznaje da je Bog
pokorio Sarin duh. Pa ipak, Sara je umrla u milosti Božjoj. „Mrzim tc, Bože, mrzim te
kao da postojiš“, misli Moris. A u poslednjoj rečenici romana, moli se: „O, Bože,
dovoljno si učinio, dovoljno si mi oteo, preumoran sam i prestar da sad učim da volim,
ostavi me na miru zanavek.“
Kraj jedne ljubavne priče ljubavnoj priči ne pruža nikakvu šansu da potraje ili da se
preobrazi u brak. Grinov osećaj katoličke odgovornosti nije mogao da podnese tako
nemoralno razrešenje. Brak je u katoličkoj crkvi sveta tajna, i stoga je neraskidiv. Pa
ipak, velika ljubav koju Sara nalazi kao Morisova ljubavnica dovodi u pitanje osnove
njenog braka. Takođe, dostiže takvu silinu da postaje jednaka ljubavi koju ona želi da
oseća prema Bogu. Zato Sara na kraju mora da umre: ne zato što je posrnula žena, već
zato što Morisa voli previše.

Merion Palmer601

O ljubavnicama se piše i u mejnstrim književnosti. Jedan takav skorašnji, popularni

roman jeste Oženiti se ljubavnicom Džoane Trolop, a glavni junak knjige, Gaj Stokdejl,

601Svi citati su preuzeti iz: Joanna Trollope, Marrying the Mistress (Toronto: McArthur & Co., 2002).
baš to i namerava da učini. Gaj, zgodni šezdesetjednogodišnji sudija, upravo je
obavestio svoju ženu, Loru, da namerava da se razvede od nje kako bi mogao da se
oženi tridesetjednogodišnjom advokaticom Merion Palmer, koja mu je ljubavnica već
sedam godina. Taj izraz kod Gaja izaziva šok i blago gađenje, ali Merion insistira na
tome da je sasvim tačan. „Ja sam ti ljubavnica“, kaže mu ona. „Spavamo zajedno,
kupuješ mi ponešto, čuvam se samo za tebe. To ljubavnice rade.“
Posle sedam godina, i Merion i Gaju je dosta šunjanja, praznika koje provode
odvojeno, tajenja svoje veze pred bližnjima. Brak, nakon što se Gaj razvede, očito je
rešenje. Ali Lora, supruga koja ne izbija iz kuće i koja se opsesivno stara o vrtu,
ogorčena je i odbija da sarađuje, i traži pomoć Sajmona, svog sina advokata, da stane na
njenu stranu protiv njenog muža. Međutim, Sajmonova žena Keri, kao i njegov brat,
Alan, manje su skloni da krive Gaja. „Žao mi je mame, ali žao mi je i tate“, kaže Alan.
„Lora je jedna od najsamoživijih, najsamosažaljivijih žena koje poznajem“, smatra Keri.
Čak se i Lorina prostodušna prijateljica Vendi usuđuje da kaže Lori: „Izgleda da ste se
prosto miljama udaljili jedno od drugog. To ti je jednostavno tako.“
Gajevu porodicu, izuzevši Loru, zanima kakva je Merion, i Keri je poziva na
večeru. Keri ceni Merioninu inteligenciju i odanost, njene kćeri, Rejčel i Ema,
odobravaju njen modni ukus, a Alanu se dopadaju njena sabranost i racionalnost. Samo
se Sajmon trudi da ostane neutralan, i majci za ljubav i zato što se zgražava na pomisao
da njegov otac spava s Merion.
Ali Merionina jedina srodnica, njena dvaput razvedena majka, mnogo strože sudi o
Gaju kad ga upozna. „Uništavaš život mojoj kćeri“, kaže mu ona. Pored ostalog, „ako
rodi dete, umrećeš pre nego što ono odraste“. Gaj je sluša, tužno nem, a onda pokuša da
objasni. On i Merion su idealni partneri i oboje osećaju da su rođeni jedno za drugo. To
je: „Nekakvo znanje. Nekakva spoznaja.“
Merionina osećanja prema Gaju su ista, ali posle sedam godina življenja onoga što
Gaj naziva „ovim poluživotom“, gotovo da ne može da se izbori sa njegovom
komplikovanom porodicom i načinom na koji ona funkcioniše. U isto vreme, uz udar
bola, shvata da se ono što je nekada smatrala najvažnijim i vrednim najednom
promenilo. „Ono što je sedam godina delovalo uzbudljivo, i moćno, i odista suštinsko
postalo je… izveštačeno, i potajno, i neukusno…. Puki ponos koji je osećala što je bila
Gajeva ljubavnica pretvorio se, jednim udarcem, u nešto čijeg je čarobnog sjaja sad
jedva mogla i da se seti.“ Povrh svega, članovi Gajeve porodice ostrve se na njega,
tražeći da im se vrati, podsećajući ga na obaveze prema njima, menjajući parametre
njegovog i Merioninog sveta. Ona oseća da je jedini način da ponovo uspostavi kontrolu
određivanje datuma venčanja.
Kako se taj dan približava, Merion počinje da gaji nedoumice u vezi sa
pristupanjem klanu Stokdejlovih. Hoće li izgubiti svoj položaj najvažnije osobe u
Gajevom životu? Hoće li izgubiti identitet, identitet koji je očuvala tokom sedam godina
kao njegova ljubavnica? Iznenada, Merion više i nije tako sigurna u svoju budućnost s
Gajem.
 Što je još strašnije za nju, nije ni Gaj. Jednog sunčanog popodneva, on je odvede u
šetnju i nežno joj kaže da se ne može oženiti njome, zbog svojih godina, a ne njenih.
„Ne mogu to da podnesem, ne mogu to da izdržim, ne mogu…“, jeca Merion. „Možeš.
Hoćeš“, odgovara Gaj.
Kasnije, Merion nenajavljena odlazi u posetu Sajmonu i kaže mu da su ona i Gaj
raskinuli. „Znali smo“, kaže ona, „da ono što imamo, ono što osećamo, možda neće
preživeti brak. Da će – da će ga promena ubiti. Da nećemo moći da podnesemo ono –
što bi nam to učinilo.“ I tako se završava roman Oženiti se ljubavnicom, sa ljubavnicom
neudatom i uplakanom na ramenu sina svog bivšeg ljubavnika.
U svojoj priči o porodičnim odnosima i načinima na koji oni funkcionišu, Džoana
Trolop ne propoveda protiv ljubavnica, i ne kažnjava Merion tako što je lišava Gaja.
Ona nigde ne sugeriše da je Merionina ljubav prema Gaju nedolična i nedostojanstvena,
uprkos prikrivanju koje je održava. Niti šalje Gaja natrag Lori – jasno je izrazila da se
njih dvoje nikad ne mogu pomiriti. Merion, kao ljubavnica, onoliko je elegantna i
ostvarena koliko je to za ženu mogućno, a Gaj je uglađen i iskren ljubavnik.
Ali, premda je ostvarena, Merion se suočava sa mnogim nevoljama ljubavnica.
Skrajnuta je na periferiju života svog ljubavnika, dok on praznike provodi sa ženom i
porodicom. Stalno je na oprezu, jer niko ne sme da sazna za njenu vezu. Opravdano je
nesigurna u vezi s njihovom zajedničkom budućnošću. Mora razmišljati o tome da
žrtvuje majčinstvo, jer njen oženjeni ljubavnik već ima porodicu i možda ne želi još
jednu. Na kraju, čak i naslov Oženiti se ljubavnicom ima prizvuk pomalo zloslutnog
upozorenja.
Upozorenje je prisutno u svim ovde pomenutim romanima. Samo Džejn Ejr, koja
odoleva iskušenju da postane ljubavnica, biva nagrađena blaženo srećnim brakom, dok
se Elen Olenska ponovo uključuje u život svoje porodice. Ni Ana Karenjina, ni Mildred
Rodžers, ni Merion Palmer ne udaju se za svoje ljubavnike, premda za tim čeznu; Hester
Prin ne uspeva da sa svojim partnerom pobegne u Evropu, a Ema Bovari ne uspeva da
održi svoju ljubavnu vezu. Sara Majls, koja sebe krivi zato što je izdala i Boga i muža,
ne uspeva da preživi bolest i ode sa svojim ljubavnikom.
Razlozi univerzalne mrtve tačke u položajima ovih ljubavnica sasvim su jasni.
Glavni razlog je to što društvo s prekorom gleda na uzdizanje ljubavnice na položaj žene
svog ljubavnika, a to važi kako za neudate, tako i za nesrećno udate ljubavnice.
Književne ljubavnice više poštuju norme nego prave, koje se ponekad ipak udaju za
svoje ljubavnike. Razlog za ovo leži u tome što su njihovi autori, u strahu od kritičara
koji će ih optužiti za podržavanje nemorala, kao i od cenzora koji će ih možda krivično
goniti, tradicionalno pazili na to da ne daruju srećan kraj svojim ljubavnicama. Samo je
Emino bolno samoubistvo izbavilo Flobera od te optužbe, a nije se ni Ana slučajno
ubila. Sve do modernog doba, jednostavno nije bilo moguće oženiti se književnom
ljubavnicom.
Današnje društvene vrednosti i očekivanja su drugačija, baš kao što i Merion
Palmer, kao ljubavnica, prolazi kroz jedno drugačije iskustvo. Merion nije razorila
Gajev brak, koji bi se i bez nje neminovno raspao, te stoga ima slobodu da proceni svoju
vezu u kontekstu vlastitih želja i potreba. Ali, dok razmišlja o tome kako da premosti jaz
između ljubavništva i braka, Merion shvata da uzbudljivost njene veze izvire mahom iz
toga što je zabranjena. Zaključuje i to da žar njene ljubavi verovatno neće izdržati
ozakonjenje i pretvaranje u porodični život. Jedan i po vek nakon što je Džejn Ejr
izrazila svoj prezir prema ljubavnicama, ljubavništvo se i dalje prikazuje kao neizvesna
ponuda.
Ali mnogi pisci namerno šalju protivurečne poruke. Prikazuju ljubavnice kao jake i
inteligentne, a takođe i kao lepe i poželjne, daju im neprivlačne muževe i nesrećne
brakove, i dozvoljavaju im da se prepuste uzbuđenju koje donosi zabranjena erotska
strast. Time što kasnije tim ženama uskraćuju da i dalje uživaju u svojoj grešnosti,
njihovi se tvorci štite. Ali, u isto vreme, brak slikaju turobnim bojama koje podvlače
njegov odnos međusobne zavisnosti sa ljubavništvom, i tako nagoveštavaju da je društvo
koje uobličava živote njihovih junakinja puno mana, baš kao što su i te žene. Oni
potkrepljuju nimalo laskave stavove o ljubavnicama, ali u isto vreme nude i opravdanje
za to što neko postaje ljubavnica.
 TRINAESTO POGLAVLJE

Transformacija braka i ljubavništva tokom

šezdesetih godina
Društvenu i ideološku revoluciju šezdesetih godina dvadesetog veka podstakle su
ideje o oslobođenju i jednakosti koje su, s vremenom, prihvatili milioni. Seksualna
revolucija dovela je do preispitivanja svih dvostrukih aršina: onih koji su seksualno
slobodne žene prekorevali kao drolje, dok su njihovu braću slavili kao pastuve; onih koji
su marginalizovali cmce i druge obojene ljude; onih koji su homoseksualce osuđivali
kao izopačenjake. Aktivisti su se borili za ženska prava, građanska prava, prava
homoseksualaca. Ali, tek pošto su doneseni novi zakoni, zabranjene su predrasude i
nejednakosti koje su ranije upravljale društvom, i pokušali su se usaditi novi načini
mišljenja i delanja.
Pa ipak, šezdesete nisu radikalno promenile svačije mišljenje ili način života. Vrlo
prisutna konzervativna Desnica i dalje se pozivala na autoritet Biblije da bi se žestoko
opirala jednakosti žena i vratila žene na njihovo zakonito mesto, pod „zaštitu“
muškaraca. One žene koje su bile zadovoljne tradicionalnim brakovima, a od kojih su
mnoge bile neplaćene domaćice što su odabrale da se usredsrede na porodicu, odupirale
su se prihvatanju uloge Nove Žene. Isto važi i za neke mlađe žene, koje su se ili
saobražavale sa svojim konzervativnim majkama, ili se pobunjivale protiv majki koje su
se oslobodile. Žene koje bi možda ostale heteroseksualne najednom su, podstaknute sve
snažnijim negativnim stavovima o muškarcima, odabrale lezbejstvo, kao alternativu bilo
kakvim prisnim vezama s muškarcima. U isto vreme, sve se više lezbejki usuđivalo da
se tako i izjasni.
Žene – pobornice ravnopravnosti koje su se udavale mogle su da biraju između
mnoštva mogućnosti. Mogle su postati supruge ili partnerke. Mogle su uzeti muževljevo
prezime ili zadržati očevo. Mogle su sporazumom urediti da im brak bude takav da
zadovolji njihove potrebe za potpunom ravnopravnošću. Pojavom pouzdanih i
pristupačnih sredstava kontracepcije, pre svega pilule, mogle su praktikovati
kontracepciju i planirati porodicu. Kako su zakoni polako dostizali ideologiju, tako su
mogle da s muževima dele imovinu, dugove, te, ako bi se razvele, i starateljstvo nad
decom. I oblik i priroda braka bili su elastični: parovi su se mogli venčati u crkvi, u
opštini, ili pak živeti u vanbračnoj zajednici. A, s popuštanjem zakona o razvodu, i
ponovni brak je postajao sve uobičajeniji.
 Definicije, nekada tako stroge, postale su fleksibilne poput veza koje su opisivale.
Pre svega, žene koje bi se pre opisivale kao ljubavnice zato što su bile u dugim vezama
sa muškarcima koji im nisu muževi, sada su se mogle posmatrati kao devojke, partnerke
ili prijateljice. I, kao da sve to nije stvaralo dovoljnu zbrku, mnogi venčani muškarci i
žene odbacivali su eventualno uvredljive konotacije termina žena, muž i supružnik, i
međusobno se označavali kao partneri. Mnogo toga je zavisilo od ženinog vlastitog
stava o sebi: žene su ostvarile pravo da same odluče šta su i kako ih treba zvati.
Neminovno, neke su žene romantizovale prošlost koja je uzmicala, naročito
instituciju ljubavnice, te su tražile muške istomišljenike spremne da ih „izdržavaju“.
Druge su postale ljubavnice čistom srećom, nakon što su se zaljubile u kakvog
oženjenog muškarca koji nije hteo ni da se njima oženi, niti da ih se odrekne.602
Dve proslavljene žene koje predstavljaju primer tih sasvim različitih vrsta ljubavnih
veza jesu Pamela Hariman i Lilijan Ros. Pamela Hariman, ljubavnica niza ultrabogatih
muškaraca, prošla je kroz šezdesete netaknuta ondašnjim oblikom feminizma i
revizionističkim tumačenjima muško-ženskih odnosa. Lilijan Ros, poznata spisateljica,
bila je ženi podobna ljubavnica jednog oženjenog muškarca koji se nije mogao privoleti
da u potpunosti napusti svoj brak. Harimanova i Rosova su istaknute žene, ali njihove
priče odražavaju priče nebrojenih običnih žena, zatočenih u negdanjim običajima, čije su
vanbračne veze prebrodile šezdesete manjeviše netaknute.
S druge strane, francuska spisateljica Simon de Bovoar uzdizala je vrednost lične
autonomije i oslobođenja nad onim što je osuđivala kao licemerje i okove braka. Romani
i eseji u kojima je istraživala i analizirala svoje burne i katkad gorke veze sa kolegom
intelektualcem ŽanPolom Sartrom i kasnije sa američkim romanopiscem Nelsonom
Olgrenom, uticale su na potonje generacije žena pri donošenju odluka u vezi sa
prirodom njihovih intimnih veza s muškarcima. Jedan trio savremenih žena, nepoznatih,
ali tipičnih predstavnica čitave legije svojih savremenica, zaključuje moju raspravu o
ljubavnicama modernog doba. Sve su tri bile ljubavnice, ali njihovi pogledi i iskustva
osobeni su, baš kao i one same. Feminizam i novi, ravnopravni standardi, međutim,
utiču na sve tri, premda na različite načine.

602Dve knjige o modernim ljubavnicama su: Victoria GrifFin, The Mistress: Histories, Myths and
Interpretations of the“Other IVoman“ (London – New York: Bloomsbury, 1999); i: Wenđy James – Susan
Jane Kedgley, The Mistress (London: AbelardSchuman, 1973).
 Pamela Digbi Čerčil Hejvard Hariman603

Kad je Pamela Digbi Čerčil Hejvard Hariman umrla 1997. godine, jedan nekrolog u
londonskom Tajmsu svrstao ju je među „velike kurtizane njenog doba“, dok ju je Dejli
mejl nazvao „najvećim svetskim stručnjakom za plafone bogatih muškaraca“. Mejlje
dodao: „Kad se istoričari budu osvmuli na dvadeseti vek, svud po njemu će naći tragove
karmina Pamele Hariman.“604
Pamelin karmin razmazivao se po usnama nekih od najmoćnijih muškaraca na
svetu. Bila su tu njena tri muža: Randolf Čerčil, sin ser Vinstona, Liland Hejvard,
brodvejski (Moje pesme, moji snovi, Južni Pacifik, Ciganka) i holivudski producent, i
Ejverel Hariman, nekadašnji guverner Njujorka i diplomata. Bio je tu i vrlo impresivan
spisak ljubavnika koji su odbili da se njomc ožene: italijanski industrijalac Đani Anjeli,
francuski bankar Eli de Rotšild, i Edvard R. Marou, američki radijski novinar, jedini
muškarac koji umalo što nije slomio Pamelino otpomo srce.
Otac Pamele Digbi, jedanaesti baron Digbi, podigao je svoju porodicu u Mintem
Magni, porodičnom zdanju nasleđenom od dedova, površine hiljadu petsto jutara, a u
tome mu je pomagalo dvadeset dvoje slugu koji su tu živeli. Ali Pamela je žudela za
ogromnim bogatstvom, pre nego za gospodstvenom udobnošću, te se dala u potragu za
mužem koji će to moći da joj pruži.
Uprkos privlačnoj zaokrugljenosti i vatreno crvenoj kosi, Pamela nije privlačila
dobre prilike. „Englezima se nije sviđala“, prisećala se jedna njena savremenica, koja je
počela da odlazi na zabave visokog društva kad i Pamela.605 Do kraja života, Pamcla će
više voleti Amerikance od Evropljana, a naročito starije muškarce, koji su njenom
mladalačkom poletu i seksualnoj otvorenosti uzvraćali tako što su joj davali dovoljno
novca za život znatno iznad mogućnosti koje su joj pružili roditelji puni poverenja.
A onda je Pam upoznala Randolfa Čerčila, raskalašnika i alkoholičara, sina jedinca
Vinstona Čerčila, koji ju je zaprosio na prvom sastanku. Randolf, koji je baš tad morao
da ode da se bori u Drugom svetskom ratu, verovao je da će možda poginuti u borbi, i
osećao da mora pothitno da nađe ženu koja će mu roditi naslednika. Pam, zdrava i
privlačna, delovala je kao dobra prilika. Premda ga je prethodno odbilo barem osam
žena, Pam je prihvatila njegovu ponudu lišenu ljubavi. Svega nekoliko dana nakon što
su objavili veridbu, ona i Randolf su se venčali.

603Glavni izvori za ovaj odeljak su: Rudy Abramson, Spanning the Century: The Life of W. Averell Harriman,
1891-1986 (New York: William Morrow Co., 1992); Alan Friedman, Fiat and the Network of Italian Power
(Markham: Nal Bodis, 1988); Anita Leslie, Cousin Randolph (London: Hutchinson & Co., 1985);
Christopher Ogden, Life of the Party: The Biography of Pamela Digby Churchill Hayward Harriman
(Boston: Little Brown & Co., 1994); Sally Bedell Smith, Reflected Glory: The Life of Pam Churchill
Harriman (New York: Simon & Schuster, 1996); kao i desetine članaka o Pam Hariman koji se mogu naći na
internetu.
604Smith, 445,451.
605Smith, 45.
 Pam je ubrzo zatrudnela, a rođenje sina Vinstona zauvek ju je smestilo u svet
Čerčilovih. Randolf, koji je bio u krevetu s drugom ženom dok mu se nevesta porađala,
više joj nije trebao.
Nije joj trebao ni mali Vinston, koga je poverila dadilji u kući jedne prijateljice. A
onda, pošto se oslobodila i sina i muža – ovaj drugi je u to vreme već bio na ratištu –
prepustila se vođenju dva života, onog zvaničnog, uticajnog i prestižnog, pod
pokroviteljstvom starijeg državnika Čerčila, i uzbudljivog privatnog života, koji je
uključivao čitav niz ljubavnika.
Jedan njen ljubavnik bio je oženjeni i užasno bogati Vilijam Ejverel Hariman, koji
je tad bio službom u Londonu. Pamelu je duboko impresionarao taj ispijeni,
dostojanstveni Amerikanac, baš kao što je i njega duboko impresionirala snaha Vinstona
Čerčila. Ejverel je počeo da joj plaća divni stan i finu svotu novca, a ako je i znao da
njegova ljubavnica održava seksualne odnose sa drugim muškarcima, to mu, izgleda,
nije smetalo.
A onda su Ejverela prebacili iz Londona u Moskvu. Edvard R. Marou, radijski
novinar raspoređen u London da svoje sunarodnike Amerikance obaveštava o ratnim
dešavanjima, nasledio ga je na mestu glavnog Paminog ljubavnika. Pamina osećanja
prema Edu Marou bila su tako snažna, da je prenebregnula to što nije bio bogat, i
usredsredila se na moć koja mu je pripala uz status novinara najvišeg ranga.
Bez obzira na to što je imao ženu, Dženet, Pam je smatrala da je Ed Marou dobra
prilika za brak, a njoj je jedan od glavnih prioriteta bio da se ponovo uda. U jesen 1942.
godine, uspela je da se rastavi od Randolfa Čerčila, a da zadrži povlašćeni status kao deo
kruga svog bivšeg svekra. Zašto bi bilo imalo teže ratosiljati se Dženet u Edovo ime, a
potom se ustoličiti na položaju njegove žene?
Pamini su izgledi delovali zbilja odlično. U jednom trenutku, Dženet je od očajanja
pala u postelju. U drugom, Ed je tražio od Dženet da mu da razvod. Ali, Edov šef,
Vilijam Pejli, energično je odvraćao Eda od toga da napusti Dženet zbog žene koju je
nazivao „najvećom kurtizanom veka“.606 Ubrzo potom, Ed i Dženet su se pomirili i,
nakon čitave decenije braka bez dece, začeli su dete.
Pam je još uvek zamišljala kako ima šanse da osvoji Eda. Mesec dana po rođenju
Kejsija Maroua, Pam je podnela zahtev za razvod od Randolfa i odletela u Njujork da
moli Eda da joj se vrati, ili možda da ga savlada svojim dražima. Ali, prednost nije bila
na njenoj strani. „Kejsi pobeđuje“, navodno je Marou napisao u telegramu kojim je
najzad okončao njihovu vezu.607 Poverio se jednom prijatelju: „U životu ni u koga nisam
bio zaljubljen kao u Pam, ali nije nam bilo suđeno.“608
Možda da bi ublažila bol, Pam je ponovo rasplamsala vezu sa Ejverelom
Harimanom. On je okončao njihovu vezu kad je 1946. postavljen za ministra privrede,
premda je prestao da joj plaća stanarinu tek 1950, a nastavio da joj daje izdašnu godišnju

606Smith, 124.
607Smith, 126.
608Smith, 125.
„platu“ još gotovo tri decenije, sve dok se nisu venčali. Pam je dobijala sve povlastice
jedne ljubavnice, a da nije imala ni jednu jedinu obavezu.
Odbačena, ali ne i otupela, Pam je utekla u gostoljubivu toplinu Pariza. Tamo je
ime Čerčil bilo čarobna reč, a Pamin tečni, premda nesavršen francuski, smatrali su
strašno ljupkim. Bogati i poznati ljubavnici vrlo su brzo postali deo jave, željni da
probaju Pamine draži, pa čak i uistinu ponosni zbog toga.
Kao ljubavnica, Pam je bila prvoklasni organizator društvenih događaja. Pamtila je
šta koji muškarac pije i puši. Svim sredstvima se trudila da iz ljudi izvuče najnovije
tračeve, i onda ih je nudila kao prava mala bogatstva – što su odista i bili. Poznavala je
sve važnije ljude i ugovarala je upoznavanja i sastanke.
Uprkos svojoj karijeri profesionalne ljubavnice, Pam baš i nije uživala u
seksualnom činu perse. Ali razumela je ulogu koju seksualni odnosi igraju u privlačenju
muškaraca i njihovom vezivanju za nju, tako da je seksu pristupala kao važnoj, mada ni
u kom smislu najvažnijoj, strategiji.
Takođe je sebe ponovo stvarala za svakog od svojih ljubavnika. „Prosto bi
nesvesno preuzela njegov identitet, kao da navlači rukavicu“, objasnila je njena
prijateljica Leonora Homblou. Za vreme svog mandata glavne ljubavnice naslednika
FIATa, multimilionera Đanija Anjelija, Pam je razvila italijanski naglasak, nije mogla da
se priseti reči na engleskom i preobratila se u rimokatoličku veru. Dok je bila s
francuskim magnatom, baronom Elijem de Rotšildom, koji ju je smatrao evropskom
gejšom, javljala se na telefon sa: „Isi Pam“. Ali, kao što Sali Bedel Smit, koja je napisala
njenu biografiju, primećuje, „Time što je postala savršeni produžetak muškaraca koji su
je izdržavali, Pam je obavila posao previše dobro: nijedan bogati muškarac na položaju
nije hteo njome da se oženi, jer je znao da je odlična u ulozi ljubavnice.“609
Brodvejski i holivudski producent Liland Hejvard bio je prvi među njenim
ljubavnicima koji je kapitulirao i oženio se njome. Godine 1960, Pam Digbi Čerčil
napokon je ostvarila svoj krajnji cilj: udala se zabogatog, važnog čoveka, koji će joj
pružati život u luksuzu i stilu. (Kad je Hejvard od svoje žene zatražio razvod da bi se
venčao s Pam, ona mu je odbrusila: „Šta god činio, zarad vlastite sigurnosti, zarad
vlastitog dostojanstva, nemoj se njome oženiti. Ne moraš. Niko se ne ženi Pamelom
Čerčil.“610)
Ubrzo po Lilandovoj smrti, 1970. godine, Pam je ponovo srela Ejverela Harimana,
sada sedamdesetdevetogodišnjeg udovca koga je strašno pogodila ženina smrt. Nije
gubila vreme. Tešila ga je i u utehu uključila i seks za kojim je starac još uvek žudeo.
Šest meseci kasnije, ona i Ejverel su se venčali. Konzervativna Pam preobratila se u
demokratu nad demokratama, skupljala je sredstva, bila organizator, i sebe učinila
apsolutno neophodnom za svog novog muža, diplomatu plave krvi.
Uprkos njenoj čudnovatoj i, u očima nekih, sumnjivoj prošlosti, udružena moć
njenog novca, ličnih poznanstava, političkog umeća i volje da se posveti skupljanju
sredstava za Demokratsku stranku, savladala je njene protivnike. Pam je postala vodeća
609Smith, 156, 157.
610Smith, 210.
domaćica na zabavama za čijim se pozivima žudelo, kao i politička ličnost kraljevskog
kova.
Ejverel je umro 1986, a Pam se otarasila njegovih zemnih ostataka u ceremoniji
koja je koštala 171.082 dolara. Ostavio joj je ogromno bogatstvo u deonicama,
nekretninama, umetničkim delima i nakitu. Nešto od tog novca investirala je u estetsku
hirurgiju, koja je naglasila obrise njenog lica i suptilno istakla njenu lepotu, preobrazivši
tako krupnu, opuštenu šezdesetšestogodišnjakinju u živahnu lepoticu.
Marta 1993, novoizabrani predsednik Bil Klinton ukazao je čast neumornoj
demokratkinji tako što ju je naimenovao za američkog ambasadora u Francuskoj.
Ambasadorka Pam je svoje obaveze obavljala veoma poletno.
Februara 1997. Pamela Hariman je umrla od teškog izliva krvi u mozak, ubrzo
pošto je dobila napad u bazenu pariskog hotela „Ric“, koji je preplivavala. Pam je bila,
kako je stajalo u njenim nekrolozima, izuzetno uspešna ljubavnica: time što se udala za
dvojicu svojih ljubavnika, Pam je uspela da učini ono što tolikim ljubavnicima ne polazi
za rukom. Dok je tragala za materijalnom sigurnošću, Pam je izumela vlastite strategije,
postavši Italijanka za Đanija Anjelija, Francuskinja za Elija de Rotšilda, Amerikanka za
Lilanda Hejvarda, demokrata za Ejverela Harimana.
Druge je strategije možda pokupila iz Ovidijevih uputstava ljubavnicama u Umeću
ljubavi – potpuno usredsređivanje na muškarca o kome je reč, krajnje precizno
sređivanje, prikazivanje svog tela u pristaloj odeći, ukrašavanje draguljima koji su se
udvostručavali kao finansijska sredstva i pružali sigurnost, i – što je bilo Pamina
specijalnost – nipodaštavanje bračnih drugova kao neugodnosti za jednokratnu upotrebu.
Seksualna revolucija nije promenila Pamelu Hariman – u oblasti seksualnih
sloboda već je bila oslobođena kao kakva Kozmo devojka. Ali novo sagledavanje žena
kao bića ravnopravnih s muškarcima, i napadi na potčinjavanje žena muškoj vlasti,
prosto su je zaobišli; bila je potpuno zaglibljena u kameleonska prilagođavanja
trenutnom ljubavniku. Njen položaj ambasadora, ironično, bio je nusproizvod novih,
zvaničnih stavova o ženama, a Pam je bila uživalac plodova duge borbe da se teorija
pretoči u stvarnost, u vidu statusa i vrhunskih poslova.

Lilijan Ros611

Godine 1945, kad je Vilijam Šon, glavni urednik časopisa Njujorker, zaposlio
Lilijan Ros, devojku od dvadeset i nešto leta, da zameni muškarce koji su otišli da se
bore u Drugom svetskom ratu, brinuo se da će jednoj ženi teško pasti pisanje reportaža.

611Glavni izvori za ovaj odeljak su: Brendan Gill, Here at The New Yorker (New York: Random House, 1975);
E. J. Kahn Jr., Year of Change: More About The New Yorker and Me (New York: Viking Penguin Inc.,
1988); Thomas Kunkel, Genius in Disguise: Harold Ross o/The New Yorker (New York: Random House,
1995); Lillian Ross, Here but Not Here: My Life with William Shawn and The New Yorker (New York:
Random House, 1998); i ”Remembering Mr. Shawn“, The New Yorker, dec. 28, 1992, 134-145.
Na svu sreću, Lilijan je volela činjenice i umela s njima, a svojim reportažama za „Svi
pričaju o tome“ (”The Talk of the Town“) brzo se dokazala kao vešt pisac.
Međutim, uprkos svojim profesionalnim ambicijama, Lilijan nije bila feministkinja
naprednog talasa. Prihvatila je stav svog oca da ženi treba velikodušni muški zaštitnik, i
uzela je za gotovo da će nekoga takvog upoznati i udati se za njega. Godinama je Lilijan
bila sasvim nesvesna toga da se ona i gospodin Šon, koga je zvala Bil, sve više i više
zbližavaju. Onda je Bil počeo da ostavlja ljubavne pesme na njenom radnom stolu.
Jedne noći, pošto su radili do kasno, šokirao ju je izjavivši da je zaljubljen u nju.
Bilo je to 1950. godine, a Bil Šon je bio oženjen i imao je decu. Uopšte nije
nameravao da ostavi Sesil, s kojom je bio u braku već dvadeset dve godine. U isto
vreme, udvarao se Lilijan dok ona nije sredila da na duže vreme ode u Kaliforniju,
poslom. Tamo je provela godinu i po dana, i Bil joj je za to vreme često telefonirao, no,
nikad nije pominjao ljubav, što ju je umirilo.
Lilijan se vratila u Njujork 1951. godine, malo pre nego što je Bil Šon postavljen za
novog glavnog i odgovornog urednika Njujorkera, umesto Harolda Rosa, koji je umro.
Bil je ponovo počeo da se udvara Lilijan. Jednog jutra, njih dvoje su napustili
kancelariju i iznajmili sobu u hotelu „Plaza“, gde su ostali sve do večeri, vodeći ljubav
opušteno i neusiljeno, kao ljubavnici koji su zajedno već godinama.
Isprva, to što je Bil bio nadaleko čuven kao usamljenik olakšalo je skrivanje
njihove veze. Ali, on je bio ophrvan krivicom što obmanjuje Sesil, te je ubrzo odlučio da
joj kaže istinu. Sesil je bila duboko povređena. Međutim, odlučila je da očuva brak, ma
kako lažan on bio, i ma koliki teret predstavljao za Bila.
Premda je Bil bio rastrzan i osećao krivicu zbog Sesiline patnje, verovao je da neće
moći da podnese da izgubi Lilijan. I ona je trpela bol – „Nisam se mogla pomiriti s tim
da budem ’ljubavnica’“, pisala je Lilijan. „Nisam se osećala kao ljubavnica. Bil mi je
rekao da sam njegova ’žena’. Osećala sam da to i jesam.“ 612 Znala je, međutim, da to
ipak nije, i da se, uvek kad bi otišao od nje, Bil vraćao kući, Sesil i njihovoj deci, Volasu
i Alenu, svega nekoliko blokova dalje od njenog stana.
Godine 1953. Lilijan je opet pobegla, ovoga puta u Pariz. U telefonskom
razgovoru, Bil joj je opisao da njeno odsustvo podnosi kao „mučenje što se oteže“, ali
bio je uveren da će njihova ljubav prevazići sve prepreke. 613 Lilijan se vratila u Njujork,
da četiri decenije provede kao ljubavnica u vezi koja je zapravo bila paralelni brak u
jednom monogamnom društvu.
„Naš život“, tako su to zvali ona i Bil, ne „vanbračna veza“ i svakako ne
„preljuba“. Za Lilijan, ljubavnica je označavala „ženu s debelim slojem maskare u
nekakvom otrcanom filmu koja samo sedi u negližeu, dureći se i lakirajući nokte“. Život
s Bilom bio je pravi porodični život, vođen u stanu svega nekoliko blokova udaljenom
od njegovog drugog doma. Bil je uređivao kuću, išao u kupovinu, živeo i voleo se s
Lilijan, odlazio da provodi vreme sa svojom porodicom, vraćao se, opet odlazio. Kod
kuće je imao odvojenu spavaću sobu, i pre nego što ode na počinak, uvek bi telefonirao
612Ross, 110.
613Ross, 115.
Lilijan. Ujutru bi došao po nju da zajedno idu na posao i doručkovao s njom. Nalazili su
se da zajedno ručaju, i da zajedno večeraju. U kancelarijama Njujorkera, bili su kolege.
Leta, koja je Bil zbog Sesil provodio u predgrađu, jer je tamo bilo svežije, bila su
teška. Lilijan se na mahove srdila zbog njihove veze i sumnjala u nju. Bil joj je
odgovarao tako što je govorio da bez nje bukvalno neće moći da nastavi s životom. Pre
nego što ju je sreo, rekao je, živeo je život nekog drugog čoveka. „Tu sam, ali nisam
prisutan“, stalno je govorio za svoj brak. U jednom trenutku, Lilijan se obratila
psihijatru, koji joj je, nakon nekoliko susreta, savetovao da ne ide na psihoanalizu.
„Upamtite, svi dobri ljudi osećaju krivicu“, istakao je.
Bil, koji je ceo život trpeo krivicu i patio od depresije, bio je dokaz toga. Neprestao
je dovodio u pitanje svoje postojanje – „Ko sam ja?“ pitao bi. „Jesam li zaista ovde?“ 614
Brak ga je gušio, a posao pritiskao, i borio se s pomišlju na samoubistvo. Ali sa Lilijan je
bio romantičan i posvećen. Njihova je ljubav „nepromenljiva“, govorio je. „Moramo
zaustaviti svoju ljubav usred leta. I fiksirati je da zauvek bude ovakva, jedna tačka čiste
svetlosti koja će dosegnuti večnost.“615 Smislio je svete zavete na vernost tela i duše.
„Naša ljubav vodi vlastiti život“, ponavljao je.616
Lilijan je opstojavala, zahvaljujući veri u snagu njegove ljubavi i njegove
posvećenosti njoj. Prihvatila je dvostruku život svog ljubavnika, Sesilinu kontrolu nad
njenim rasporedom i odluku da se Volasu i Alenu Lilijan uopšte ne spominje. Osim toga,
Lilijan je dobrovoljno promenila svoj način života i prilagodila ga njegovom: pošto on
nije voleo da puši, pije i brzo vozi, ona se odrekla cigareta i martinija, a brzo je vozila
jedino kad je vozila sama.
Nakon prvih negativnih reakcija porodice i prijatelja, koji su im držali lekciju o
tome kako je njihova veza loša, ne slušajući šta oni imaju da kažu, Lilijan i Bil su
prihvaćeni u društvu i nisu pokušavali da sakriju svoju ljubav. Zajedno su jeli, išli u
kupovinu, odlazili na koncerte i u pozorište, šetali se ulicama Njujorka držeći se za ruke,
i zajedno odlazili na odmor u svom zelenom sportskom automobilu marke „trijumf‘.
Spajao ih je i Njujorker, njihova zajednička ljubav. Premda su nemilosrdni ritam i
intenzitet rada u časopisu bili preteški za Bila, njegova posvećenost časopisu i tamošnja
„prijateljska, nežna, slobodna, neformalna, demokratska atmosfera“ bili su apsolutni. 617
Lilijan, njegova srodna duša u tom poduhvatu, verovala je da njihova ljubav „povećava
zadovoljstvo koje smo delili u vezi s poslom“.618
Šezdesetih godina, Liljan je već duže vreme čeznula za bebom, i uprkos opasnim
posledicama upuštanja u vanbračno majčinstvo, ona i Bil su o tome ozbiljno razmišljali.
Nakon što je neophodno odstranjenje materice okončalo taj san, odlučili su da usvoje
novorođenče. Erik se rodio u Norveškoj 1966, i Lilijan je sama otišla da ga dovede u

614Ross, 121.
615Ross, 129.
616Ross, 126.
617Ross, 128.
618Ross, 146.
Sjedinjene Države. Bil, mašući im i jecajući, čekao je na aerodromu. „Nas troje smo ušli
u taksi i otišli kući i živeli srećno do kraja života“, radovala se Lilijan.619
Lilijan nije bila samohrana majka – Bil je Eriku bio posvećen otac i, zajedno s
piscem Dž. D. Selindžerom, bio mu je kum. Premda su i on i Lilijan bili Jevreji, krstili
su Erika u hrišćanskoj crkvi, kao što bi bio kršten u Norveškoj. Vodili su sina svuda sa
sobom, uključujući i prostorije Njujorkera. Lilijan je, isto tako, Eriku ispričala sve o
svom životu s Bilom.
Uprkos prividnom normalnom životu, Bil je imao porodične obaveze koje su ga
odvajale od Lilijan i Erika. Ponekad, kad bi došao u njen stan, Lilijan je mogla da vidi
njegovo očajanje zbog „prigovora, optužbi i krivice koje je doneo od kuće“.620
Dan zahvalnosti i Božić pripadali su Sesil, ali Badnje veče je bilo Lilijanino, a Bil
bi je, kad god bi bili razdvojeni za doček Nove godine, u ponoć nazvao telefonom.
Bilov, sad odrasli, sin Alen i njegova žena, spisateljica Džamejka Kinkejd, pozivali su
Lilijan u posetu i uključili je u svoj porodični život.
Godine 1987, kad je imao osamdeset godina, Bil je bio prinuđen da se penzioniše,
nakon što je Njujorker prodat novim vlasnicima. Lilijan se gnušala njihovog ophođenja
prema Bilu, te se rado povinovala njegovom zahtevu da zajedno s njim napusti časopis.
(Vratila se 1993, nakon njegove smrti.)
Oboje u penziji, Lilijan i Bil su pisali, a Lilijan je pokušavala da mu pomogne da
otkrije svoj stvaralački glas. Ali on je odbacivao sve što bi napisao, govoreći da to nije
ono što je hteo da napiše. Izvesno vreme, Bil je uređivao knjige za kuću Farrar, Straus
& Giroux.
Na Uskrs 1992, Bil se razboleo od virusne infekcije i bio prinuđen da leži u svojoj
spavaćoj sobi kod Sesil. Premda je svakog jutra telefonom zvao Lilijan, ona je počela da
otkriva cenu toga što mu nije zakonita žena. Kad se povredio prilikom pada i nekoliko
dana nije mogao da je zove, Lilijan je bila van sebe. Najzad je kontaktirala s Volasom,
koji ju je obavestio o stanju svog oca. Lilijan nije mogla da proslavi Bilov osamdeset
peti rođendan s njim; on ga je proveo kod kuće sa Sesil i sinovima. Devetog decembra,
Lilijan ga je nazvala na privatni broj, i, po prvi put, javila se Sesil. „Umro je“, rekla je
Lilijam. „Umro je u mom naručju.“ 621 Na kraju Bilovog nekrologa u Njujork tajmsu
stajao je spisak onih koje je ostavio, uključujući i Sesil i njihovu decu. Lilijan Ros,
ljubavnica koja mu je bila kao žena više od četrdeset godina, nije ni spomenuta.
Seksualna revolucija nije mnogo uticala na Lilijan Ros. Uprkos svojim
profesionalnim težnjama, čvrsto se držala tradicionalnih vrednosti, svog merila za
ocenjivanje veza. Do šezdesetih godina, već se bila skrasila u vanbračnoj vezi s Bilom
Šonom, a njenu je moralnost opravdavala time što je Bil bio tako nesrećan u braku, time
što je on uporno tvrdio da će umreti bez nje i da mu je Sesil žena samo na papiru. Lilijan
je sebe videla kao paralelnu suprugu, i nije joj trebao novi liberalizam da promeni ili
opravda svoj život.
619Ross, 160.
620Ross, 181.
621Ross, 197.
 Simon de Bovoar622

Kao mlade žene, i Pamela Hariman i Lilijan Ros očekivale su, i uistinu želele, da se
udaju. Vrlo rano, međutim, Francuskinja Simon de Bovoar, koja je tako mnogo
doprinela modernom feminizmu, odbacila je instituciju braka kao licememu i
zaglupljujuću. Isto to je učinio i Žan-Pol Sartr, njen kolega filozof, romanopisac i
esejista s kojim je bila u vezi tako zamršenoj, da je njihovi biografi i dalje, gotovo dve
decenije po njihovoj smrti, analiziraju i tumače.
Godine 1929, studenti filozofije Sartr i Simon de Bovoar položili su završne ispite i
diplomirali, on na prvom, a ona na drugom mestu, i do kraja njihovog zajedničkog
života, ona je dobrovoljno prihvatala takav poredak. „Sartr je tačno odgovarao partneru
iz snova za kojim sam čeznula od petnaeste godine“, napisala je. „Bio je moj dvojnik u
kome sam otkrila sve težnje koje su u meni gorele, uzdignute na nivo usijanja.“623
Diploma je Simon donela nastavnički posao, platu i nezavisnost za kojima je
žudela. Ona i Sartr, kako ga je uvek zvala, dogovorili su se i da sklope „sporazum o
slobodi“ koji će obnavljati svake dve godine i koji će definisati njihov savez: provešće
dve godine u „najvećoj mogućoj prisnosti“ i biti verni jedno drugom. Posle toga,
razdvojiće se na dve ili tri godine, ali štitiće ih znanje da su jedno drugom „suštinska“
ljubav, premda će biti slobodni da iskuse „slučajne“ ljubavi. Osigurali su se protiv
eventualnog bola koji bi jedno drugom naneli neverstvima time što su jedno drugom
obećali trajnu posvećenost, i time što su očekivali da se, za razliku od bračne, njihova
veza nikad neće izopačiti u dužnost ili naviku.
Po modelu Sartr-Bovoar, brak je bio prevaziđena institucija vezana za
malograđanski ugled u društvu, koju je održavalo licemerje. Povezali su svoj „sporazum
o slobodi“ sa „sporazumom o otvorenosti“ – nijedno od njih dvoje neće lagati ono
drugo, niti skrivati nešto od njega. Simon je rado prihvatila taj sporazum kao garanciju
da Sartr nikad neće dozvoliti da ona postane žrtva samoobmane. Sartr će, međutim,

622Glavni izvori za ovaj odeljak su: Lisa Appignanesi, Simone de Beauvoir (London: Penguin, 1988); Deirdre
Bair, Simone de Beauvoir: A Biography (New York: Summit Books, 1990); Hazel E. Barnes,“Beauvoir and
Sartre: The Forms of Farewell“, u: Philosophy and Literature, ur. A. Phillips Griffiths (Cambridge:
Cambridge University Press, 1984); Simone de Beauvoir, Adieux: A Farewell to Sartre, prev. Patrick
O’Brian (London: Deutsch, 1984); Simone de Beauvoir, She Came to Stay (1943), prev. Yvonne Moyse i
Roger Senhouse (London: Fontana, 1984); Simone de Beauvoir, The Second Sex (1952), prev. i prir. H. M.
Parshley (New York: Vintage Books, 1974); Kate Fullbrook – Edward Fullbrook, Simone de Beauvoir and
Sartre: The Remaking of a Twentieth Century Legend (New York: Harvester Wheatsheaf, 1993); John
Gerassi, Jean Paul Sartre: Hated conscience of His Century, Vol. 1, Protestant or Protester? (Chicago –
London: University of Chicago Press, 1987); Vivian Gomick,“The Second Self at Fifty“, u: Dissent, jesen
1999, 69-72; Ronald Hayman, Sartre: A Life (New York: Simon and Schuster, 1987); Barbara Klaw, ”Desire,
Ambiguity, and Contingent Love: Simone de Beauvoir, Sexuality, and Self Creation, or What Good Is a Man
Anyway?“, u: Symposium, septembar 1997,110-122; Toril Moi, Simone de Beuvoir: The Making of an
Intellectual Woman (Oxford: Blackwell, 1994); i JeanPierre Saccani, Nelson et Simone (Monaco: Editions du
Rocher, 1994).
623Moi, 29.
stalno kršiti njihov sporazum. Jednom je priznao da je lagao sve svoje žene„,pogotovo
Dabra“, kako je zvao Simon.624
Pa ipak, uprkos Sartrovim bezočnim preljubama, seksualna strast mu je izmicala.
Pošto je bio nizak i zdepast, razrok i ružan, nikad nije verovao da žene zaista mogu da
uživaju u njegovom telu. S druge strane, Simon je bila izuzetno senzualna i vodila se
fizičkom žudnjom. Bila je, sećala se jedna prijateljica, „izuzetno lepa… [sa] zanosnim
očima i lepim nosićem“.625 Na muškarce je snažno delovala njena kombinacija sebe
nesvesne lepote i inteligencije, i Simon je bila u vezama iz kojih je izlazila gonjena
„gorućim naletima“ „tiranskih“ i „šokantnih“ želja koje su je udarale „silinom groma“.
Simon je spavala s mnogim muškarcima i ponekim ženama, i mučila ju je nesposobnost
da kontroliše svoje fizičke žudnje. Što je još gore, nije se usuđivala da se poveri Sartru,
tako da je povećala svoje muke time što je prekršila zavet otvorenosti. „Moje je telo
postalo kamen spoticanja umesto spone našeg međusobnog saveza“, napisala je, „i
osećam žestoku kivnju prema njemu.“626
Vrlo je rano Simon počela da pati od napada depresije čije je dolaske ubrzavao
alkohol. Ćutke bi sedela i pila, a onda, briznula u snažan plač. Kao odgovor na njen
emocionalni bol, koji je poistovećivao sa šizofrenijom, kao i da bi osigurao da im oboma
ponude da negde predaju, Sartr ju je zaprosio. Simon je odbila. Odlučno je namerila da
prevaziđe stalno oslanjanje na Sartra, i sama otišla u Marsej da predaje. Par se, međutim,
složio da izmeni prvobitni sporazum, i da odloži rastanak dok ne navrše trideset godina.
Iz Avra, udaljenog preko pet stotina milja, Sartr je i dalje nagovarao Simon da se ne
odrekne svojih ambicija i potrage za filozofskom istinom. Pisao joj je nežna pisma –
„Najdraža, ne možeš znati kako mislim na tebe svakog božjeg minuta… Pomisao na
tebe me nikad ne napušta, i stalno s tobom vodim male razgovore u svojoj glavi.“ 627
Simon je savladala depresiju maratonskim šetnjama u prirodi na koje je išla svake dve
nedelje, koje su je intelektualno okrepljivale. Godinu dana kasnije, nakon što se
prebacila u Ruan i mogla da tri dana nedeljno provodi sa Sartrom, počela je da piše
roman. Isto tako, kritikovala je Sartrove spisateljske poduhvate, a on je uvek prihvatao
njene savete.
Sredinom tridesetih godina dvadesetog veka, Sartr je utonuo u depresiju i
svojevrsno ludilo koje je pogoršala doza meskalina. Posle toga, progonile su ga
halucinacije u kojima ga puzeći svuda prati džinovki jastog. Njegov jad proistekao je iz
toga što nije postigao ogromni uspeh o kome je sanjao. Do tada je Simon zaključila da
on kao filozof nije dovoljno talentovan. Ubedila ga je da se usredsredi na književnost,
što mu je s vremenom donelo uspeh za kojim je žudeo.
Godine 1935, sedamnaestogodišnja Olga Kozakjevič „došla je da živi“ sa Simon i
Sartrom. Olga je bila prva u nizu Simoninih studentkinja-štićenica koje su se pridržile
„porodici“ Sartr-Bovoar kao surogat-deca. Takođe je bila jedna od retkih koje nisu
624Moi, 223. Naglašavanje Sartrovo.
625Fullbrook –Fullbrook, 57, citiraju HenrijetNizan, ženu Sartrovog najboljeg prijatelja s univerziteta.
626Fullbrook –Fullbrook, 76
627Fullbrook –Fullbrook, 78
postale Sartrove ljubavnice. Sartr, koji je tada dostigao „najnižu tačku… mog ludila“,
razvio je žestoku strast prema zbunjenoj, depresivnoj i buntovnoj tinejdžerki.
Filozofski, Simon je verovala u intenzivne veze troje ljudi kao način da se ona i
Sartr vide kroz oči intimnog prijatelja. Ali, premda se Olga divila Sartru, fizički joj je
bio odvratan i odbila je da spava s njim. U isto vreme, iskorišćavala je njegovu
opsednutost njome da ga primora da joj ispuni sve želje. Sartr je bio tako zanesen Olgom
da se ponekad Simon pitala „da li se sva moja sreća zasniva na jednoj divovskoj laži“. 628
Nije prošlo mnogo vremena, a ona je bila „istinski užasnuta“ pri pomisli na budućnost u
kojoj je Olga i dalje tu.
Sledeće godine, Sartr je zakomplikovao situaciju time što je zaveo Olginu mlađu
sestru, Vandu, a onda odjurio da svoj trijumf podeli sa Simon. Sartrove druge žene često
su zabavljale Simon detaljima o svojim vezama s njim. Simon je, kaže Dirdri Ber, koja
je napisala njenu biografiju, bila „postiđena, rastužena i zapanjena zbog svog neželjenog
saučesništva u onome što je na kraju postalo njegov seksualni život s drugima, i gotovo
nikad s njom“.629
Simon je tragala za seksualnim zadovoljenjem uz pomoć niza muškaraca i mladih
žena. Jedan njen ljubavnik bio je Žak-Loran Bost, Olgin momak, i tu vezu je Simon
započela i detaljno opisala Sartru, što mora da je podstakla i želja za osvetom, a ne samo
naklonost. Simon je sredila svoja osećanja prema vezi Olge i Sartra u svom romanu iz
1943. godine, L'Invitee (Gošća), gde je Gzavije Olga, Pjer je Sartr, a Fransoaz je sama
Simon. Fransoaz optužuje Pjera da je dopustio da se njegova ljubav prema njoj ohladi i
pretvori u naviku. Kad on to porekne, ona mu kaže da su njegova osećanja „šuplja
iznutra… kao izbeljene grobnice u Bibliji“. Fransoaz pokušava da uvuče Ksavijer u
intenzivno prijateljstvo, što po njoj predstavlja jedini način da se spase. Nakon što
Ksavijer odbije njenu ponudu, Fransoaz je ubije, a onda njenu smrt predstavi kao
samoubistvo.
U stvarnom životu, za sestrama Kozakjevič usledile su druge Simonine štićenice.
Sartr ih je uvek zavodio uz Simonino saučesništvo, do te mere da su je optužili da mu
podvodi devojke. Ona je odbacila takve optužbe. Sartr se pozivao na nju kod njenih
studentkinja, rekla je ona Dirdri Ber, „kako bi se uverio da će dobiti tačno ono što želi…
Takođe – a mislim da je to veoma važno – parovi koji su zajedno već duže vreme
počinju da igraju uloge i preuzimaju odgovornost jedno za drugo unutar veze…. Ne
smeta ti da igraš neku ulogu da osobi koju voliš olakšaš“.630 U godinama koje su
usledile, kad god bi neka žena odbila Sartra, on i Simon bi analizirali prethodna
odbijanja, ne bi li našli smernice koje će im pomoći u toj konkretnoj situaciji.
Leta 1939, Sartr je predložio izmenu sporazuma: od tog trenutka uvek će biti
zajedno, pošto niko drugi ne može da ih razume onako kako se njih dvoje razumeju.
Simon je isprva bila zapanjena. A onda, prožeta srećom, pristala je.

628Appignanesi, 55.
629Bair, 211.
630Bair, 214-215.
 Šest godina kasnije, Sartr je uništio tu sreću kad se ozbiljno zaljubio u jednu
francusku glumicu koja je živela u Sjedinjenim Državama. Dolores Vaneti Erenrajh,
nekadašnja ljubavnica nadrealističkog pisca Andrea Bretona, a sad rastavljena od muža
Amerikanca, bila je poletna i vrlo sitna, niža čak i od Sartra, i, za razliku od svih ostalih
njegovih žena, nije želela da ga deli sa Simon. Dolores nije prihvatala ulogu slučajne
ljubavi: i ona se osećala suštinski. Sartr je obavestio Simon da voli Dolores i da će s
njom provoditi po nekoliko meseci svake godine. Simon je mozgala nad implikacijama
takvog rasporeda, a onda ga direktno upitala ko mu više znači, ona ili Dolores. Sartrov
odgovor bio je neodređen. Dolores mu znači strašno mnogo, rekao je, ali on je s njom, sa
Simon.
Simonina vera u postojanost njene i Sartrove veze uzdrmala se, kao nikad ranije.
On se vratio u Njujork da živi s Dolores, a onda je Dolores posvetio ceo broj Modernih
vremena (Les Tempes Modernes), časopisa koji su osnovali on, Simon i drugi
egzistencijalisti. Da li je Simon gubila čoveka kome se zavetovala na doživotnu
odanost?
Godine 1947. i Simon je otišla uNjujork i, da udovolji Sartru, upoznala Dolores.
Suparnice su bile učtive, ali Simon je obavestila Sartra da je to što Dolores tako puno
pije zabrinjavajuće. Ubrzo potom, u Čikagu, Simon je upoznala Nelsona Olgrena, koji
tek što je objavio prvi od svojih romana o ružnoj strani američkog života. Olgren je
živeo u bednom siromaštvu, mnogo pio i bio prvi muškarac sa kojim je veoma iskusna
Simon doživela orgazam. Spavali su zajedno istog dana kad su se upoznali, i iskreno su
se zaljubili jedno u drugo.
Veza Nelsona Olgrena sa Simon de Bovoar potvrdila je njegov stav da ljubav nikad
nije srećna. Premda su živela zajedno kad bi ona došla u Sjedinjene Države i putovali
zajedno, Simon nije mogla ni da se uda za njega, niti da se s njim skrasi u Čikagu i rodi
mu dete, što je on želeo. Niti je mogla da se odrekne Sartra, što je on zahtevao. Umesto
toga, nagovarala ga je da nađe druge ljubavnice ili se čak i venča s nekim, premda ga je
uveravala da je i on (kao i Sartr) suštinska ljubav koja joj je sve na svetu. Ali Nelsonu,
baš kao ni Dolores, teorije o suštinskoj i slučajnoj ljubavi nisu značile ništa – Simon je
morala da izabere.
Izabrala je Sartra, a Sartr je izabrao nju. Tokom pet godina, Simon i Nelson su
jedno drugom poslali na stotine pisama, a njena su plamtela od ljubavi. Redovno mu se
obraćala sa „moj voljeni mužu“, a za sebe je pisala „zauvek tvoja žena“. Pa ipak, uprkos
svojoj ljubavi prema Olgrenu, Simon nije mogla ni da razmišlja o tome da ostavi Sartra.
„Ukoliko bih mogla da se odreknem svog života sa Sartrom, bila bih prljavo stvorenje,
izdajnica i sebična žena… Sartru sam potrebna… Nemoguće je nekog voleti više nego
što ia volim tebe, i telom. i srcem. i dušom… ali Sartru sam potrebna.“ 631 S vremenom,
Simonina veza s Nelsonom Olgrenom se raspala, a on se ponovo oženio svojom bivšom
suprugom.

631Pismo Simon de Bovoar Olgrenu, 19. jula 1948,“Letters ffom Simone de Beauvoir“, na:
http://www.BBC.co.uk/works/s4/beauvoir/lett.shtml
 Simonina zbunjenost u vezi s prirodom njene veze sa Sartrom i Olgrenom
nadahnula jenjenu odluku da istraži suštinu situacije u kojoj se nalaze žene, kako bi
mogla da razume vlastitu. Rezultat je bio Drugi pol (1949), klasična knjiga koja se bavi
ženama, kroz biologiju, istoriju, mitove o njima, i realnost njihovog života. Poslednje
poglavlje, „Ka oslobođenju, nezavisna žena“ zaključuje da „Zarad vrhovne pobede,
neophodno je… da pomoću i putem svojih prirodnih razlika, muškarci i žene
nedvosmisleno potvrde svoje bratstvo.“632
Drugipol]e obaveštavao, inspirisao i uticao na milione žena. Takođe je i izazivao
gnev. Britanski učenjak K. B. Radford kritikuje to što Simon de Bovoar izvodi
filozofsko iz ličnog, i ocenjuje Drugi pol kao „pre svega jedan dokument srednje klase,
tako izvitoperen autobiografskim uticajima da lični problemi same spisateljice možda
dobijaju preteran značaj u njenoj raspravi o feminitetu“. 633 Dirdri Ber, međutim, to
drugačije shvata: Simon de Bovoar je proširila „studiju o sebi u studiju o svim ženama u
mnogim kulturama i situacijama kroz vreme“.634
Simon je ponovo proživela i svoju vezu sa Nelsonom Olgrenom u romanu iz 1954.
godine, naslovljenom Mandarini, i opet u svojim memoarima iz 1963, Moć stvari. U
Moći stvari Simon odbacuje seksualnu vernost kao nešto što se „često propoveda, retko
kad praktikuje… obično je doživljavaju oni koji je sebi nameću kao da se time sakate: a
onda se zbog toga teše sublimacijama i pićem“. Mnogi parovi imaju dogovore kakav je
njen sa Sartrom, dodala je, premda je opasnost da nova ljubav istisne staru uvek
prisutna, a onda, „umesto dve slobodne osobe, suočavaju se žrtva i mučitelj“.635
Olgren je odgovorio kivnim prikazom njene knjige u kome je ismejao njenu ideju o
suštinskoj i slučajnoj ljubavi: „svima onima koji mogu da iskuse ljubav slučajno
nedavno je otkazao mozak. Kako ljubav može da bude slučajna! Od kakvog slučaja
može da zavisi? Ta žena priča kao da je sposobnost da se održi osnovna Ljudska veza –
fizička ljubav žene i muškarca – nešto protivprirodno, dok se sloboda sastoji u tome da
se ’i pored svih odsupanja održi izvesna vernost!’… to znači da je ona u stanju da živi
samo slučajno.“636
Taj indirektni dijalog dvoje bivših ljubavnika postavio je važna pitanja o prirodi
veza, ali ni u kom slučaju nije i odgovorio na njih. Olgren je izrazio veru u brak
zasnovan na ljubavi i potpomognut posvećenošću i podizanjem dece. Takođe je uzeo za
gotovo da supružnici treba da žive zajedno i ismejao je Simoninu i Sartrovu vezu, posve
različitu od toga. Simon, dodao je Olgren, uzdigla je „usputnu naklonost mrtvu već
dvadeset godina u strast klasičnih razmera“.637
Ali Simon se čvrsto držala svog sporazuma, starog nekoliko decenija. Teško je
zaključiti da je Simon tim sporazumom stekla nezavisnost i ličnu autonomiju koje je

632Beauvoir, The Second Sex, 796, 814.

633Bair, 386.
634Bair, 386.
635Appignanesi, 109.
636Appignanesi, 111.
637Bair, 477.
nadahnula u tolikom broju drugih žena. Njena upornost da se kao intelektualac i filozof
večito stavlja na drugo mesto, iza Sartra, njeno saučesništvo u održavanju njegove ergele
žena i njena spremnost da laže svoje ljubavnike (uključujući i Sartra) i medije, dokazi su
paralelnog života sasvim različitog od skladnog saveza dvoje ravnopravnih ljudi o
kakvom je pisala.
Tokom šezdesetih godina, kada je Sartr zašao u svoje zbrkane, bolne pedesete,
upoznao je Arlet Elkaim, osamnaestogodišnju studentkinju, Jevrejku iz Alžira, i načinio
je svojom ljubavnicom. Arletina privlačnost, sećala se Simon, bila je u tome što je „bila
veoma mlada, veoma lepa, veoma inteligentna. A isto tako… bila je niža od njega“. 638 S
vremenom, i uprkos konkurenciji bolje kotiranih ljubavnica, Arlet je pridobila Sartra.
Usvojio ju je, delom zbog imigracionih razloga, i postavio je za svog književnog
izvršioca, što je bila uloga koju je Simon zaslužila doživotnom službom, u koju je
spadalo i to što ga je čistila kad bi zbog bolesti i lekova izgubio kontrolu i nad bešikom i
nad crevima.
Kako bi zabavila Sartra, pošto je do 1974. gotovo oslepeo, te više nije mogao ni da
čita ni da piše, Simon je započela serijski intervju koji je pretvorila u svojevrsnu
ispripovedanu autobiografiju, objavljenu 1981. godine pod nazivom Ceremonija
oproštaja: Razgovori sa Sartrom. Još jednom pregazivši njihov sporazum o otvorenosti,
sakrila je od njega da je beznadežno oboleo od raka, i opravdala je tu obmanu time što bi
istina „samo pomutila njegove poslednje godine, a nikakvog dobra mu ne bi donela“.
Kad je sedamdesetčetvorogodišnji Sartr umro 1980. godine, pedeset hiljada ljudi pratilo
je kola s njegovim kovčegom na groblje. Simon je bila tako rastresena i umrtvljena
valijumom da nije mogla da stoji kraj groba, i morala je da sedne na stolicu. Posle toga,
srušila se, i odvedena je u bolnicu, gde je morala da leži zbog upale pluća.
„Moja smrt nas neće spojiti“, napisala je u zaključku. „To je jednostavno tako.
Samo je po sebi veličanstveno što smo mogli tako dugo da proživimo u harmoniji.“ 639
Bila je to još jedna obmana javnosti, dok se u privatnom životu ljuto borila sa Arlet –
slučajnom ljubavi koja je postala suštinska – oko Sartrovih književnih ostataka.
Simon de Bovoar nikad više nije napisala nijednu knjigu, i umrla je 1986, gotovo
tačno šest godina posle Sartra.640 Njen život s njim, njene žrtve i, čak i više od toga,
njeni kompromisi, i dalje opsedaju žene koje u njenom životu, kao i u njenim delima,
traže odgovore na pitanja o vlastitim prirodama, i o tome kako da u skladu žive s
muškarcima.
Žene iz svih društvenih slojeva i profesija i danas se suočavaju sa tim pitanjima.
Njih tri su mi u odvojenim razgovorima otkrile kako su se završile njihove borbe da sebi
uobliče dobar život, u zavisnosti od ličnih okolnosti i mogućnosti koje su imale na
raspolaganju. Izmenila sam njihova imena i detalje na osnovu kojih bi ih neko mogao
identifikovati, ali su u svemu ostalom njihovi doživljaji verno predstavljeni.

638Bair, 461.
639Beauvoir, Adieux: A Farewell to Sartre, 127.
640Sartr je umro 15. aprila 1980, a Simon de Bovoar 14. aprila 1986. – Prim. prev.
 Pola

Prva od tih žena je Amerikanka Pola Bermingam. Seksualna revolucija oblikovala

je Polu i utvrdila feministička ubeđenja koja su joj predstavljala merilo. Dvaput
razvedena, čuvala je svoju nezavisnost, sama zarađivala za život i izdržavala svoje tri
kćeri. Radila je kao urednik-slobodnjak i honorarni nastavnik engleskog na lokalnom
nižem koledžu, i taj joj je posao pružao zadovoljstvo i izazov. Pa ipak, 1976. godine, na
svoj trideset osmi rođendan, Pola je sumirala svoj život i uplašila se kad je videla račun:
dva propala braka, troje dece, i premalo novca u banci. Nije uračunala svoj oštar um,
erudiciju i duhovitost, i sebe je videla kao debelu ženu koja stari u svetu mršavijih i
mlađih.
Za četiri godine, koliko je proteklo otkako se razvela, Pola nije nijednom izašla na
sastanak s nekim muškarcem. Prijateljice su joj savetovale da se učlani u izletnički klub
Sijera, pa da na jutarnje planinarenje stigne ranije, kako bi odabrala podesnog muškarca
s kojim će sedeti u autobusu, planinariti, i kasnije izmeniti brojeve telefona. „Ali kako
da ga odaberem? Šta je s njihovom inteligencijom i političkim ubeđenjima? I kako da
znam da li je oženjen ili ne?“ zamerila je Pola.
Njene prijateljice su se nasmejale. „Koga briga? Radi se samo o seksu. Ne ideš
dalje od toga.“
Pola je razmišljala. Nedostajali su joj intimnost i podsticaj intenzivne seksualne
veze. „Najviše me je privlačila veza u kojoj bih postala intelektualna i seksualna
partnerka nekog inteligentnog čoveka. Drugim rečima, želela sam da postanem
ljubavnica“, sećala se. „Ali pre toga, trebala mi je veza na jedno veče, a prijateljice su
me podučile da prepoznam signale koje mora da sam previđala kad god bi se neki
muškarac zainteresovao za mene.“
Ričard Alegzander bio je uživalac Polinog novog osvešćenja. Ričard je bio profesor
na fakultetu Berkli univerziteta Kalifornije, kao i uvodni govornik na skupu protiv rata u
Vijetnamu. Ubrzo nakon što su se upoznali, Ričard je rekao kako mu se dopada Polin
šal. „Podseća me na omiljeni šal moje majke“, rekao je. Pola se sledila: prijateljice su joj
rekle da je jedan od znakova koji odaju muškarčevo zanimanje za tebe to kad te on
poveže sa svojom majkom. Da nije možda to podstaklo Ričardovu opasku?
Jeste, i već iste te nedelje, Ričard je sedeo u Polinoj skromnoj dnevnoj sobi,
ispijajući flašu viskija i živo razgovarajući. Posle toga, predložio je da odu na večeru u
jednom elegantnom restoranu, i nije se bunio kad je Pola insistirala na tome da plati
svoju polovinu računa. „Sad ću da te startujem“, najavio je Ričard kasnije, i odvezao ih
u prikladno prazan stan jednog prijatelja. Pola je imala tremu, ali je bila odlučna u
nameri da ostvari vezu na jedno veče koja će je osloboditi. Skinula se, ali je ipak ostala u
kratkom kombinezonu, i navukla ga preko grudi. Ali dok su zagrljeni ležali u seksualnoj
pomami, zaboravila je i tremu i nagost. Kasnije, dok je kod kuće ležala u krevetu, sama
je sebi čestitala. Upravo je strasno vodila ljubav sa muškarcem koga skoro da i ne
poznaje, oženjenim čovekom koga možda više nikad neće videti. Konačno se oslobodila
stega koje su je čvrsto držale u nekakvoj neodređenoj usamljenosti i osećaju da život
prolazi pored nje.
Ali Ričard ju je opet nazvao. Nije prošlo mnogo, a Pola se ozbiljno zaljubila, a i
Ričard je delovao zaneseno. Počeli su redovno da se viđaju, ali samo radnim danima, jer
Ričard nikad nije propuštao da vikende provede sa svojom porodicom. Seksualna strana
njihove veze delovala je savršeno, „i, naravno, u to vreme“, podseća se Pola, „pre side i
svih današnjih tmurnih upozorenja, nismo ni razmišljali o seksualno prenosivim
bolestima, a, pošto su moji jajnici bili podvezani, čak se ni o trudnoći nismo brinuli.
Seks je bio bezbrižan, a bili smo izuzetno oprezni, tako da se zapravo nikad nismo bojali
ni da će nas otkriti.“
Emocionalna strana nije bila tako laka. I Polu i Ričarda morila je krivica što
obmanjuju Sindi, Ričardovu ženu. Pola je znala da se njih dvoje mnogo svađaju, i da je
pre nekoliko godina Ričard napustio Sindi zbog druge žene, ali se vratio kući zato što se
Sindi pretvarala da je trudna. Pola je verovala da se njih dvoje nikad neće rastaviti niti
razvesti, ali, osim feminističkog osećaja da izdaje drugu ženu, taj joj je aranžman sasvim
odgovarao. Polin se teskobni izraz lica ublažio i zračila je seksualnim samopouzdanjem.
Najednom su drugi muškarci počeli da je primećuju, ili je možda tek počela da uči da
tumači signale. Pola je počela da se viđa sa još dva muškarca. Obojica su bili profesori
na Državnom univerzitetu San Franciska, obojica su bili oženjeni, i obojica su spavali sa
makar još po jednom ženom.
Jednog dana, Ričard je u njenom stanu primetio dve vaze sa cvećem. Nije ništa
rekao, ali je kasnije poklonio Poli jedan od svojih retkih darova, prelepu vazu. „Za
razliku od tog cveća, ovo će zauvek trajati“, kazao je. Ubrzo potom, rekao joj je da je
voli. Nije to bila jednostavna izjava. „Deca su mi na prvom mestu i uvek će i biti“, rekao
joj je. „Ali ti si, i uvek ćeš biti, velika ljubav mog života.“
Pola je prestala da se viđa s drugim muškarcima i silno uživala u svom novom
životu Ričardove ljubavnice, deleći intimnost i seks sa inteligentnim čovekom koji joj je
po svemu odgovarao. Ali insistirala je da njihova veza ostane strogo ravnopravna.
„Gnušam se ideje o ’izdržavanim’ ženama“, objašnjava Pola, a njen se mali nos nabira
od odvratnosti. „Mrzim instituciju ’izdržavanih’ žena isto onoliko koliko mrzim i
tradicionalni brak, gde se žene ugnjetavaju, ’drže’ u pokornosti i prinuđene su da traže
novac, kamče ga od svojih muškaraca, koriste seks kao oruđe i tako redom.“ Ričardova
plata je bila gotovo triput veća od njene, a nasledio je i znatan fond, ali su svaki račun
plaćali po pola, bez obzira na to što je to predstavljalo znatan izdatak za Polu.
„Ali bili smo jednaki. Bila sam Ričardova ljubavnica na potpuno isti način kao što
je on bio moj ljubavnik. Istina, to me je dosta koštalo, ali u novcu, a ne u
samopoštovanju. Nije on bio kriv što je zarađivao više od mene. Istorija, društvo,
’sistem’ – oni su bili odgovorni, a ne Ričard.“
Nakon godinu dana, Ričard je bio tako predan Poli da je rutini njihovih randevua
dodao i nedelju. Svake nedelje, nakon crkvene službe na koju je savesno odlazio, Ričard
bi odvezao Sindi i decu kući i otišao „u kancelariju, da radi“. Onda bi se odvezao pravo
Polinoj kući, gde su zajedno ručali i provodili popodne zajedno, sve do večere – Ričard
je vodio računa da uvek večera sa svojom decom.
Nakon nekoliko godina, Ričard i Sindi su se baš žestoko posvađali, i ta je svađa
kulminirala time što je on zatražio razvod. Sindi se složila. Ričard i njegov sin iselili su
se iz kuće i uselili u neki stan.
Za Polu, to novo stanje bilo je savršeno. Ona nije bila uzrok Ričardovog i Sindinog
propalog braka, premda je bila katalizator. Mogla je češće da se viđa s Ričardom, ali ne
prečesto. Dok joj deca nisu otišla od kuće, najveći deo slobodnog vremena čuvala je za
njih.
Godinama kasnije, nakon što su sva deca odrasla i otišla od kuće, Ričard je ponovo
procenio svoj život. Shvatio je da se, živeći sam, oseća i suviše nesigurno i usamljeno.
Pola je bila ljubav njegovog života i, što je nju duboko šokiralo i iznenadilo, odlučio je
da želi da se oženi njome.
Ali Pola je bila jedina ljubavnica koja nije želela da se uda. To što je živela sama
dalo joj je nezavisnost koja joj se osladila i koje nije nameravala da se odrekne, te je
odbila Ričardovu prosidbu. On je bio uporan i počeli su da se svađaju. Dvaput su zbog
toga raskidali. Najzad, kako ne bi izgubila čoveka koga voli, Pola je pristala na brak, ali
taj brak je morao da bude ravnopravan, baš kao i njihova tadašnja veza.
„Više sam volela da budem ljubavnica“, sleže ramenima Pola. „Obožavala sam da
živim sama. Ali, sve u svemu, brak je dobro ispao. Nisam ’izdržavana’ žena, baš kao što
nisam bila ni ’izdržavana’ ljubavnica, tako da je moje samopoštovanje, i moje
poštovanje prema Ričardu, i dalje netaknuto. I dalje jedno drugom odgovaramo
neverovatno dobro, na svim nivoima. I dalje smo kulturno i politički jednako usklađeni
kao što smo uvek bili usklađeni u krevetu. Čak i danas, decenijama kasnije, još uvek ima
magije.“ A ipak, dodaje Pola čežnjivo, „tako sam volela da budem ljubavnica. Pružala
sam i dobijala svu pažnju i seks koje sam želela, ali nije bilo odgovornosti, nije bilo
osećaja zatočenosti u rutini zajedničkog života. Da je Ričard malo manje tradicionalan,
još uvek bih bila njegova ljubavnica.“

Rejčel

Rejčel Goldman je stekla punoletstvo za vreme seksualne revolucije i upila je njene

ideale o ravnopravnosti polova. Upisala se na fakultet i razvila strast prema idejama o
zaštiti životne sredine; danas se smatra stručnjakom među „zelenima“, i autor je jednog
udžbenika iz ekologije. Ali u ličnom životu, nije seksualna revolucija oblikovala njene
nade i snove, već šoah.
Rejčel se rodila u Montrealu, a majka joj je bila poljska Jevrejka kojoj je ugovoreni
brak sa ruskim emigrantom omogućio da pobegne iz Poljske, koju su okupirali nacisti.
Godine 1941. njena, tada trudna, majka primila je užasne vesti iz Poljske. Izvršen je
masakr nad Jevrejima, i njeni majka, otac, braće, sestre, tetke, teče, ujaci, ujne, stričevi,
strine, nerođeni braća i sestre, prijatelji i komšije – cela njena zajednica – poubijani su.
Svoje prvo dete, Rejčel, donela je na jedan svet ispunjen tugom i gubitkom, svet u kome
je potraga za preživelim rođacima bila važnija od svega ostalog.
Rejčel je upila neutaživi bol svoje majke. I ona je čeznula za rođacima, i odrasla je
u stanju hronične usamljenosti, žudnje za nekakvim odnosima, snova o pronalaženju
izgubljenih krvnih srodnika. „Holokaust je na mene uticao od onog dana kad sam ga
prvi put postala svesna. Odvukao me je u dijasporu, u Njujork i pogotovo u Izrael, gde
bih odlazila i tragala za imenima. Bila bih srećna čak i da sam pronašla nekakvog rođaka
u šestom kolenu udaljenog deset generacija, ili čak samo nekog iz sela moje majke.“
Rejčel je u braku i deci – svojoj i svoje braće – videla način za ponovno stvaranje
porodice koja je pokošena u jednom danu. Ali njen brak s jednim pedijatrom je propao.
Snahe su je izbegavale, smatrajući je preobrazovanom feministkinjom čiji način života
ugrožava njihov tradicionalni, domaćički život.
Nakon razvoda, Rejčel je radila, podizala decu i bila u otrovnoj, patnjom ispunjenoj
vezi sa čovekom koji nije mogao da podnese njenu decu. A onda, kad je navršila
četrdeset sedam godina i postala debeljuškasta i iscrpljena, upoznala je Bena, izraelskog
stručnjaka za zaštitu životne sredine koji je bio međunarodni konsultant, nešto malo
stariji od nje, i poslom je bio u Montrealu. Večerali su u restoranu. Rejčel jedva da je
mogla da obuzda drhtanje ruku i nogu dok je sedela sa tim neznancem, mrljaveći po
tanjiru i iskreno se zaljubljujući u njega. Ben joj je uzvratio, i sutradan su spavali
zajedno. To iskustvo bilo je nadnaravno. Ben je bio snažna ličnost u mišićavom telu, i
svoju senzualnost i joie de vivre iskazivao je nežnim, ali nesputanim seksom.
„Ben nije konvencionalno zgodan, ako se izuzmu njegove divne plave oči. Ali,
zrači nekom izuzetnom vitalnošću, energijom i osećajem radosti“, sećala se Rejčel. „Kao
da je čitav svet stvoren samo za njega. Obožava dobru hranu, divne predele, sjajan
seks.“
Novi ljubavnici počeli su da se poveravaju jedno drugom. Rejčel je tražila
posvećenu vezu. Ben je bio u braku bez ljubavi i seksa, i podneo je zahtev za razvod.
Uspevali su da se nađu svake tri nedelje, u Montrealu i Njujorku, i, premda mnogo ređe,
u Izraelu. Svaki ponovni susret bio je podjednako uzbudljiv kao i prethodni, i počinjao je
seksom, od trenutka kad Ben stigne i zatvori vrata hotelske sobe. Usledila bi večera, uz
vino i osećaj posebnosti. Vratili bi se u hotel, opet vodili ljubav, a onda zaspali. Ben bi se
probudio pred zoru, opet posegnuo za Rejčel i vodio ljubav s njom.
Jednom, za večerom, Ben je rekao Rejčel da ima loše vesti. Zanemela od šoka,
Rejčel je slušala. Benova žena je odbila da okonča brak. Razvod će je poniziti, neće
moći da podnese da živi sama, a ako on bude uporan u želji da se razvede, uzeće mu
polovinu svega što imaju i svega što ikada bude zaradio, uključujući i penziju. „I eto,
ljubavi, to je to. Nisam slobodan da se oženim tobom, a možda nikad i neću biti. Ovo je“
– rekao je pokazavši na sto osvetljen svećama, krcat tanjirima i s jednom neotvorenom
flašom vina – „sve što možemo imati, danas i noćas, i, nadam se, još mnogo dana i
mnogo noći. Od tebe zavisi, Rejčel. Možemo prekinuti sada, možemo biti prijatelji,
možemo biti niko i ništa jedno drugom, ili možemo nastaviti. Ti odluči. Ovo ti iskreno
mogu reći. Ti i moja supruga ste jedine žene u mom životu, i nijedna više se neće
pojaviti.“
Rejčel je bila skrhana. Strasno je volela Bena. Očekivala je da će se, jednog dana,
on ili venčati s njom, ili je priznati kao svoju partnerku. Znala je da on nikad neće
napustiti Izrael, ali ona je oduvek sanjala o tome kako će tamo živeti, i ta njegova
posvećenost jevrejskom zavičaju bila je, jednim delom, ono što ju je njemu privuklo.
„Ti odluči“, rekao je Ben. Rejčel je donela odluku još tad u restoranu. Nije mogla
da podnese da ga izgubi, i bila je spremna da ga voli na jedini preostali način, kao
njegova ljubavnica. „Samo, ne bih mogla da podnesem da me napustiš“, rekla je. „Ako
ikad poželiš da me ostaviš, moraćeš mi unapred javiti, kako bih mogla da pokušam da se
priviknem na bol.“
Godine su prolazile. Rejčel je primenila svoja feministička ubeđenja na svoj
položaj ljubavnice i njegove finansijske implikacije. Insistirala je na tome da sama sebi
plaća avionske karte, premda je – iz nužde – dozvoljavala Benu da plaća ostale troškove
kojima se izlagala na putovanjima. Tokom dvanaest godina, poklonio joj je samo četiri
stvari. Takođe je za nju odabrao parfem – Opijum – i donosio joj je bočice iz frišopova
po celom svetu.
Kad su već nekoliko godina bili u vezi, Rejčel su dijagnostikovali poremećaj
imunološkog sistema zbog koga je stalno bila premorena i trpela bolove. Napustila je
posao u jednoj nevladinoj organizaciji koja se bavila zaštitom životne sredine, i uskoro
je potrošila otpremninu. Nije mogla i dalje da plaća hipoteku, pa joj je banka zaplenila
kuću. Tokom otprilike četiri godine, Rejčel nije imala gde da živi. „Bila sam kreativna
beskućnica. Svoje stvari sam ostavila na nekoliko mesta, udomila sam mačku, i odlazila
u duže ’posete’ prijateljima i deci.“ Ponekad je morala od braće da traži novac za hranu.
Tih godina, Rejčel je prihvatala avionske karte od Bena, ali nikad mu nije
spomenula da je beskućnica. „Da budem iskrena, nisam znala šta bi Ben uradio, i nisam
ni želela da saznam.“ Umesto da rizikuje još jedno odbacivanje, još jedan gubitak,
Rejčel je držala jezik za zubima. „Mislila sam da ću, ako izgubim Bena, početi da
razmišljam o samoubistvu.“
Kasnije, kad je uspela da ispuzi ispod brda dugova i pokušavala da kupi neku
kućicu, Ben joj je poslao poslrdnjih pet hiljada dolara, koje prosto nije mogla da skupi.
To nije bilo lako, jer je njegova žena pomno motrila na njegovo stanje na računima.
A onda, kad je Rejčel opet stala na noge, Ben se razboleo od raka i, gotovo u isto
vreme, doživeo srčani udar. Preživeo je i vratio se na posao, a onda se bolest opet vratila
i smešten je u bolnicu. Za vreme njegove onesposobljenosti, njegova žena mu je
prekopala po papirima. Njegovi računi i kreditna kartica i telefonski računi rekli su joj
ono što joj je Ben prećutao: imao je ljubavnicu. Samo malo pre nego što su Bena odneli
na hitnu operaciju, njegova razgnevljena žena ga je prisilila da joj ispriča sve o Rejčel.
Kad je Rejčel doputovala u Izrael, Ben je za nju imao jako malo vremena, po koji
sat tu i tamo, i to je bilo sve. Jedino tako može izbeći ženin stalni oprez, objasnio je –
ima tako mnogo porodičnih obaveza.
 Rejčel je bila ophrvana bolom. Najednom – ili je ona to tek zapazila – njen ju je
ljubavnik stavio na poslednje mesto. Na jednom od njihovih retkih sastanaka, suočila se
s njim i rekla mu da je nesrećna. „Ranije sam ti bila podjednako važna kao i porodica, i
za mene si odvajao onoliko vremena koliko sam ti tražila“, rekla mu je. „Sad dobijam
sve manje i manje tvog vremena i tvojih misli. Sad sam ti kao čistačica ili knjigovođa,
prosto neko ko za tebe obavlja neku uslugu, u mom slučaju, seks.“ Magija njihove veze
raspala se na deliće sećanja.
Kraj njihove ljubavne priče bio je bolan. „Tužna sam, ali moram sačuvati
dostojanstvo“, rekla je Rejčel. „I usamljena sam, i ne želim da ostarim sama. Zavisna
sam od televizije. Televizija mi je postala najbolji prijatelj.“ Još uvek planira da se na
kraju preseli u Izrael, premda primećuje da tamo ima mnogo starijih, samih žena, od
kojih su mnoge obudovele u neprekidnom ratu. Izgubivši Bena, verovatno je izgubila
poslednju priliku da nađe sebi para.
Rejčel zamišljeno sedi dok razmatra svoj život s Benom. Premor je utisnuo tamne
podočnjake ispod njenih sivih očiju, a tanka smeđa kosa prošarana je srebrom. Pogled
joj je setan i mio. Na tren, nakrivljeni osmeh je preobrazi. Rejčel izvlači protivurečne
zaključke iz decenije koju je provela kao Benova ljubavnica. Njen zajedljivi komentar
da „obećanja oženjenog čoveka ne znače ama baš ništa“ naporedan je sa prisećanjima, o
kojima govori lomna glasa, o snazi njihove ljubavi, čaroliji njihovih erotskih
sjedinjavanja. Nikad neće zaboraviti da je naučila „s Benom i od Bena, koliko večnosti
može stati u jedan jedini trenutak“.

Mihaela

Mihaela Kovaleski se rodila 1972. godine u Torontu, i stupila je u svet izmenjen

seksualnom revolucijom, gde su žene imale jednaka prava i obaveze. Pa ipak, Mihaeli je
ravnopravnost teško padala, i ona je čeznula da postane izdržavana žena, poput Pamele
Hariman, pa čak i Virdžinije Hil, da razmenjuje glamur i seks za luksuz i materijalnu
sigurnost. „Dugo sam tražila sponzora. Oduvek sam želela više novca, više lako
zarađenog novca. A i nekako, a još nisam provalila zašto, privlači me trgovina seksom.“
Mihaelin stav prema seksu vrlo je neuobičajen, čak i za njenu generaciju. Ljubav,
veruje ona, treba da bude odvojena od seksa. Kad je imala osamnaest godina i bila jedna
od retkih devica u svom društvu, Mihaela je isplanirala svoju drfloraciju sa jednim
„kompjuterskim zaluđenikom“ koji je uopšte nije privlačio. Njen sledeći seksualni
partner bio je jedan mnogo stariji psihijatar koji joj je prišao dok su zajedno čekali u
redu pred bankomatom. Uz dozvolu roditelja, počela je da se zabavlja s njim. On ju je
gotovo odmah odveo u krevet. Gledajući unazad, Mihaela veruje da je lekara „pomalo
iskorišćavala“, ali nimalo se ne kaje, jer je cenila njegove darove, uključujući i manje
svote novca.
Pošto je diplomirala francuski kao jedan od boljih studenata, a zatim završila i
nastavnički koledž, Mihaela je nakratko istražila egzotiku montrealskih noćnih klubova,
gde je konobarisala i, za određeni procenat, namamljivala muškarce da poručuju piće.
„Bila sam dobra u tome, i volela sam to da radim. Ali mnogo sam želela da se ozbiljno
bavim manekenstvom, a u Torontu je bilo više posla.“
Ponovo u rodnom gradu, Mihaela je predavala u večernjoj školi i nastojala da
postane profesionalna manekenka. Tokom tog stresnog perioda, počela je da se zabavlja
sa Džastinom, starijim čovekom čija je, nekada uspešna, internct kompanija
bankrotirala. Džastin je Mihaelu podsticao da predaje, i ona je, krajnje nerado, prihvatila
da radi pun fond časova u jednoj srednjoj školi. Toliko je strasno mrzela da predaje, da i
danas zajeca kad o tome govori. U prvom polugodištu svoje druge školske godine dala
je otkaz i počela da radi samo kao zamena. Po prvi put za više od godinu dana bila je
srećna, premda je zarađivala mnogo manje i nije imala zdravstvenu zaštitu. Kako bi
dopunila svoju zaradu, prostudirala je odeljak ličnih oglasa u kome muškarci traže žene.
Nakon što je odabrala „Semija“, poslala mu je svoj stari manekenski album kad joj je on
zatražio fotografiju.
Semiju se dopalo to što je video, te je pozvao Mihaelu u svoj rodni grad, Darijen, u
državi Konektikat. Dočekao ju je na aerodromu, sa cvećem. Premda je bio nizak,
neugledan i prekomerno težak, bio je velikodušan i pažljiv. Odveo je Mihaelu u
kupovinu, što je bila njena omiljena razonoda, i kupio joj skupu odeću. Najviše joj se
dopalo crno odelo od lateksa i kože koje joj je „prianjalo uz kožu poput znoja“. Mihaela
je bila potpuno oduševljena. „Semi je bio čovek koji je voleo da kupuje ženama, a ja
sam žena koja voli da joj se kupuje.“ Kasnije, Mihaela je izazivala Semija seksualnom
igrom koja se bržo premestila u krevet i pretvorila u pravi seks. Posle tolikog novca koji
je na nju potrošio, zaključila je, to je i zaslužio.
Mihaela se vratila u Toronto, i svaka dva-tri dana bi se čula sa Semijem. On se žalio
na svoju ženu, Ajdu, koju je opisao kao neobrazovanu ženu koja ipak ume da se snađe i
preživi u velikom gradu, Italijanku povezanu s mafijom. Mihaela je natuknula nešto o
svojim problemima, koji su svi bili materijalni. Semi je odmah odgovorio na to.
„Najlakše bi mi bilo da ti svakog meseca uplatim novac na račun“, rekao je. „Šta kažeš
na pet hiljada?“ Mihaela je uzvratila da joj je dosta tri. „Nisam htela da ga uplašim i
oteram, i bojala sam se da ga ne iscrpim. Mislim, šta je on dobijao tim dogovorom?“
Mihaela je sad bila prava-pravcata ljubavnica, „izdržavana“ žena sa dovoljno novca
da izdržava sebe i Džastina, čije je postojanje sakrila od Semija. Čak je prestala da radi
kao nastavnička zamena. Ali uskoro ju je potreba za skupim stvarima navela da predloži
Semiju da joj plaća više. Džastin, koji je imao dobiti od Semijevog novca, dao je
Mihaeli skrušeno odobrenje da nastavi vezu sa Semijem. To što je manipulisala
dvojicom muškaraca čitavoj je situaciji dodavalo na uzbuđenju i izazovu.
Mihaela se sledeći put našla sa Semijem na Bahamama, gde je on bio na odmoru sa
ženom i sinom adolescentom. Za Mihaelu je rezervisao smeštaj u luksuznom
odmaralištu od pet zvezdica, dalje niz plažu od vlastitog, i, kad god bi uspeo da se
izvuče iz porodičnih obaveza, posećivao ju je, vodio je u kupovinu i čak proveo s njom
tri od šest noći. „Bila sam mu pribežište od posla i žene, a meni je sasvim odgovaralo da
igram tu ulogu.“ Mihaela je tih šest dana mahom provela u banji. „Semi je sve plaćao.
Moglo se reći da je Semi plaćao i za to što sam disala.“
Kad se vratila u Toronto, Mihaeline paralelne veze su se iskomplikovale. Džastin je
bio ljubomoran i depresivan, i počeo je puno da pije. S druge strane, Semi se izgleda
zaljubljivao u nju. Turobnog i hladnog februara u Torontu, Semi je Mihaeli poslao kartu
za Floridu, prvu etapu burnog „poslovnog“ puta od Palm Biča do Las Vegasa. Džastin je
plakao, ali ti su sastanci bili njihov hleb.
U Floridi, Semi je bio u sobi s Mihaelom. Ona se nije oduševila tom novom
prisnošću, a njegovo stalno prisustvo ju je uznemiravalo. Bilo joj je teže da telefonira
Džastinu. Uprkos terevenčenju s kupovinom i večerama u finim restoranima, Mihaela je
shvatila da joj se Semi mnogo više sviđa kao uglavnom odsutan ljubavnik.
Mihaela se vratila u Toronto, sa novom odećom, i tamo su ona i Džastin rešili
probleme u vezi tako što su objavili veridbu, premda ne, naravno, i Semiju. U martu, na
Mihaelin rođendan, Semi nije došao u Toronto, kako su prethodno isplanirali. Zbunjena,
Mihaela ga je nazvala kući, kao i ranije. Javila se njegova žena, Ajda, i rekla da se Semi
tušira. Mihaela joj se zahvalila i nije ostavila nikakvu poruku. Narednih šest dana,
Mihaela je pokušavala da stupi u vezu sa Semijem, ali on se nikad nije javljao, niti joj je
kasnije uzvratio poziv. Prestao je i da joj uplaćuje mesečne sume.
Ajda je, međutim, počela da ostavlja „nekakve jezive“ poruke na Mihaelinoj
telefonskoj sekretarici, zastrašujući podsetnik da je povezana s mafijom. Mihaela se tako
zabrinula da je kontaktirala s Ronom, jednim od Semijevih saradnika, kako bi otkrila da
li je u opasnosti. Ron joj je objasnio da je Ajda otkrila da je Mihaela Semijeva
ljubavnica, i sukobila se sa Semijem oko toga. Onda su se njih dvoje posvađali – bila je
to jedna od njihovih čuvenih „prljavih“ svađa – i to su rešili time što su odlučili da
ponovo počnu da spavaju zajedno. Osim toga, dodao je Ron, Semi je doživeo poslovni
neuspeh, i sad ima velikih novčanih problema.
Tako se završila Mihaelina služba Semijeve ljubavnice. Danas opet radi kao
nastavnička zamena i pokušava da se probije kao manekenka. Pošto ne povezuje ljubav
sa seksom, monogamija je pritiska. Premda ga voli, Džastin joj je seksualno dosadan.
„Ljudi iskazuju ljubav tako što ti daju novac. Ja želim gomile novca“, kaže
Mihaela. Osim toga, veoma je privlači da razmenjuje seks za novac, i stalno je
primamljuju lični oglasi. Bilo bi očaravajuće da opet postane ljubavnica nekom čoveku
poput Semija.
Mihaela se brani tvrdeći da je ona buntovno dete seksualne revolucije, žena koja će
dobrovoljno žrtvovati neka od svojih jednakih prava i ličnu i seksualnu nezavisnost radi
redovnih, velikih svota novca. „Ja posedujem tu radnu etiku“, objašnjava ona. „Verujem
da muškarac treba da dobije zauzvrat onoliko koliko daje.“
Savremene ljubavnice koriste savremene standarde, kojima doprinose i feminizam i
tradicija, kako bi odabrale i procenile svoj način života. Na njih utiču razni činioci,
uključujući seksualno i emocionalno ispunjenje, ravnopravnost, finansijska pitanja i
njihove stavove prema braku. Većina današnjih ljubavnica jesu pragmatične žene koje
najverovatnije ne bi bile u takvim vezama da se nisu zaljubile u oženjene muškarce, i
mnoge bi više volele da svojim ljubavnicima budu žene nego ljubavnice.
S druge strane, neke savremene žene, koje imaju romantične, izmaštane ideje o
instituciji ljubavnice kroz istoriju, nimalo se ne ustežu da prime novac. Po njima,
novčana potpora je ključni činilac u ljubavničkoj vezi, uistinu, čak i jedna od
najprivlačnijih stvari u vezi s tim, a često ih upravo to podstiče da uopšte i postanu
ljubavnice. U njihovoj verziji ljubavništva, feministička ravnopravnost je tek na drugom
mestu, iza želja njihovih ljubavnika, a neravnopravnost između njih i njihovih
ljubavnika ključni je faktor u strukturi njihovih veza.
 ZAKLJUČAK

Susret ljubavnica
Prihvatila sam se ovog istraživanja ljubavnica iz nekoliko milenijuma, ne bih li
pronašla odgovore na more pitanja: U raznim epohama i u raznim kulturama, šta je to
ljubavnica, i šta je bila? Kako je priroda njene veze s njenim ljubavnikom odražavala
status i ulogu žena u njenom društvu? Kako je takva veza uticala na instituciju braka s
kojom je tesno povezana? I šta ljubavnice – žene tako različite jedna od druge kao što su
to grčka intelektualka Aspasija, moja davnašnja nemačka prijateljica Kati, moja
poznanica s Haitija, Žislejn, gangsterska lutka Virdžinija Hil ili voljena ljubavnica princa
Čarlsa, Kamila Parker-Bouls – osećaju u vezi sa svojim iskustvima, i kako ih definišu?
Još na početku istraživanja, otkrila sam da zapanjujuće mnogo žena koje poznajem
jesu ili su bile nečije ljubavnice – Ajris Nouel, članica mog književnog kluba, čak je
napisala i knjigu, Vrući doručak za vrapce, o svom životu ljubavnice čuvenog umetnika,
Harolda Tauna. I druge se žene izjašnjavaju kao ljubavnice, premda gotovo uvek u
poverenju. „Možeš iskoristiti moju priči“, govorile su mi, jedna za drugom, „ali moraš
da izmeniš imena i prepoznatljive detalje.“ Ljubavnice su, brzo sam shvatila,
sveprisutne, čak i u današnjem oslobođenom, razvodu naklonjenom društvu, ali, za
razliku od Ajris, vrlo mnogo njih, možda i većina, više vole da skrivaju svoje veze, kako
trenutne, tako i pređašnje.
Isprva mi je bilo teško da uočim kakva bi to veza mogla postojati između
savremenih ljubavnica i njihovih istorijskih pretkinja, ali nije prošlo mnogo, a paralele i
sličnosti počele su da se javljaju. Pripadala ona drevnom ili savremenom svetu, svaka
žena ima jedinstvenu priču, no, ukupni zbir svih tih priča predmet je mnogo šire istorije.
Ta istorija počinje konkubinatom. Konkubinat, koji je po mnogo čemu preteča
ljubavništva, razvio se kao ogranak braka i gotovo univerzalnog tolerisanja muške
nevernosti. Posedovanje konkubina omogućavalo je muževima da se prepuštaju
seksualnim vezama koje je, iako su bile vanbračne, zakon opraštao, a društvo prihvatalo.
Muškarci su mogli da se razmeću tim „drugim“ ženama, kao simbolima prestiža i
bogatstva. Mogli su i da ih koriste za obavljanje supružanskih poslova u domaćinstvu;
uistinu, konkubine su često radile rame uz rame sa ženom svog ljubavnika-gospodara, i
bile joj prepuštene na milost i nemilost.
Poput Egipćanke Agare, konkubine su često bile robinje, i pripadale su ili svom
ljubavniku, ili njegovoj ženi. Imale su ograničena prava i zaštitu. S razvojem njihovih
društava, većini je bilo dozvoljeno da rode decu svome gospodaru i obezbede mu
naslednike koje je mogao zakonom priznati; japanski termin „pozajmljena materica“
elegantno izražava tu važnu ulogu.
Konkubinat je dozvoljavao i neoženjenim muškarcima da uživaju u intimnim
vezama sa ženama nižeg ranga, za koje je njihovo društvo odlučilo da su nepodobne da
im budu supruge. Poput Periklove Aspasije ili Dolorose svetog Avgustina, takva je žena
mogla biti supruga u svemu osim u imenu, te deliti život sa svojim ljubavnikom, živeti
pod njegovim krovom i rađati njegovu decu. Druge su konkubine služile samo za
seksualni odušak muškarcima koji prema njima nisu gajili ni naklonost, ni poštovanje.
Konkubinat prestaje da bude održiva institucija s modernizacijom društava i
odbacivanjem načina života koje njihovi građani počinju da preziru kao zastarele.
Netom osposobljene žene odbacuju i ulogu konkubine i ulogu žene u braku koji
uključuje i konkubinu. Ali bračno neverstvo postoji i dalje, te mu u susret izlazi
ljubavništvo. To se dogodilo kad je obilje u Rimskom carstvu dostiglo vrhunac, a
privilegovana elita počela da prezire stare vrednosti koje su od žene zahtevale da se
povinuje strogim pravilima čednosti i poslušnosti. Prkosne žene iz redova patricija
oponašale su svoje muževe i uzele ljubavnike, postavši tako ljubavnice krepkih neženja
ili tuđih nevernih muževa. A kad se Kina preoblikovala i postala ravnopravno
komunističko društvo, te zakonom zabranila konkubinat koji je ranije cvetao, imućni
muškarci koji više nisu mogli da nabave konkubine počeli su da uzimaju ljubavnice. Za
razliku od konkubina, koje su obično živele u kući svojih ljubavnika, te su ljubavnice
retko živele sa svojim ljubavnicima. Zaista, zajednički život je važna stavka po kojoj se
razlikuju konkubine i ljubavnice; ne samo da ljubavnice retko kad žive sa svojim
ljubavnicima, već, ako to učine, takvi parovi često zapadaju u nevolje kakve se ne
javljaju u običnim vanbračnim vezama. Društvo je mučilo Marijan Evans zato što je
živela sa svojim oženjenim ljubavnikom, Džordžom Luisom, a crkva je kaznila groficu
Terezu Gvičoli zbog kratkog boravka pod Bajronovim krovom. Čak ni dvorske
ljubavnice nisu zaista živele sa svojim kraljevskim ili plemićkim ljubavnicima, već tek
prikladno blizu njih, a gotovo svi ti ljubavnici bili su oženjeni i od njih se zahtevalo da
naizgled deluju kao da i dalje održavaju porodične odnose sa svojim suprugama.
To što se u njemu zajednički život maltene zabranjuje ukazuje na manje formalnu
prirodu ljubavništva. Pa ipak, ljubavnice imaju mnoge zajedničke osobine i iskustva.
Seks je očigledan zajednički imenitelj. Seks zaokuplja veliki deo života jedne
ljubavnice, i, za razliku od supruga, od kojih se očekuje da se povinuju seksualnom
odnosu, ali ne i da u njemu briljiraju, ljubavnice razumeju koliko je važno da svoje
muškarce zadrže i uz sebe privežu seksom. One kojima nedostaje seksualne virtuoznosti
često muči strah da će izgubiti svoje ljubavnike.
U isto vreme, plodotvoran seks daje iste, neželjene rezultate, pošto se trudne
ljubavnice često odbacuju i ostavljaju da se same snađu sa svojim neželjenim kopiletom.
Sve donedavno, kad su reforme zakona uvele ravnopravnija merila, usredsređena na
decu, i kad su čuda DNK obezbedila dokazna sredstva, trudnoća je često bila
užasavajuća ili tragična posledica života ljubavnice.
 U leksikonu ljubavništva, jedino je seks važniji od ljubavi. Kroz istoriju, muškarci
su obično birali mlade, privlačne žene za svoje seksualne veze, i često se zaljubljivali u
njih. U isto vreme, u najvećem delu istorije, romantična se ljubav malo vrednovala, pa se
na nju čak gledalo s prezirom ili se od nje strahovalo, pošto je slovila za nisko osećanje
koje ne zavređuje ozbiljnije razmatranje, osećanje možda čak i destruktivno za valjanu
vezu. Tek u poslednja dva veka ljubav je prihvaćena kao jedan od poželjnih činilaca u
braku. Kao posledica toga, čak se i silno zaljubljeni muškarci lako mogu zamoriti od
ljubavnice koju smatraju zahtevnom ili ljubomornom, ili one koja je prošla loše u
poređenju s nekom novom suparnicom.
Za razliku od ljubavnika koji su ih birali, velika većina ljubavnica nikada nije
volela svoje partnere, niti su očekivale da ih zavole. Čak i danas, u kulturi koja poštuje i
podstiče romantičnu ljubav, mafijaške lutkice i ljubavnice-igračke za jednokratnu
upotrebu bogatih plejboja često prezim svoje ljubavnike; za takve žene, ljubavništvo
pruža druge naknade. S druge strane, neke su žene toliko ljubavno i erotski vezane za
svoje ljubavnike da ljubav dominira njihovim životima. Kroz istoriju gledano, međutim,
one su bile izuzetak.
Baš kao i seks i ljubav, raskošna i, po mogućnosti, mladalačka lepota tradicionalno
se povezuju s ljubavnicama, premda je prihvatljiv i određeni stepen zrelosti koji
poseduje udata ljubavnica. Naročito ako je potpomognuta seksualnom veštinom, lepota
ljubavnice može pokatkad tako opčiniti muškarca da on dobrovoljno preda neke od
svojih muških privilegija onoj koja tu lepotu poseduje: turski sultan Sulejman podlegao
je moći Rokselinine lepote, a bavarski kralj Ludvig lepoti Lole Montez. Mnogo češće,
međutim, lepota je prosto nešto što se očekuje, i ljubavnice shvataju značaj njenog
očuvanja.
U tom kontekstu, godine su zakleti neprijatelj svake ljubavnice, jer one odnose
lepotu koja joj je često glavni kapital. U stolećima s manje zdravlja, to je bilo još
uočljivije tačno. Tradicionalno, ljubavnice prihvataju nužnost povećavanja i, nadasve,
zadržavanja lepote, i otuda potiče njihovo gotovo ritualno oslanjanje na doterivanje,
kozmetiku, nakit i odeću.
S obzirom na to da je ljubavništvo, za razliku od konkubinata, nezakonito čak i u
najhedonističkijim društvima, ono uzrokuje krivicu, objašnjavanja, žrtve i tajenje. Ne
samo da sveprisutni dvostruki aršini osuđuju zabludelu ženu mnogo više nego njenog
muškog partnera u grehu, već i pojačavaju njenu nesigurnost. Isto važi i za društvene
konvencije koje upravljaju institucijom ljubavnice; oduvek su bile prilično podrobne, a
vekovi ih nisu drastično izmenili. Po pravilu, ljubavnice dobijaju pozivnice jedino za
one privatne proslave na kojima će ostali gosti biti diskretni: u izvesne klubove, na
kratka poslovna putovanja i u domove prijatelja koji imaju razumevanja. Ponekad je
jedina bezbedna kuća ona u kojoj živi sama ljubavnica.
Nesigurnost, gnušanje samom sobom i teskoba koji idu uz njihov život primoravaju
mnoge ljubavnice da opsesivno kupuju ili se kockaju, i da za to, što je više moguće,
koriste novac svog ljubavnika. Mnoge se otupljuju alkoholom i drogama ili nekim
drugim autodestruktivnim delatnostima. Vrlo različite ljubavnice – Emili di Šatle, Eva
Braun, Merilin Monro, Virdžinija Hil i Viki Morgan – pokušale su samoubistvo, a Žana
Ebitem, ljubavnica ćudljivog, impulsivnog i osiromašenog slikara Modiljanija, u tome je
i uspela. Nije stoga ni čudo da ljubavnice, uz neke izuzetke, pre svega Eloizu i Simon de
Bovoar, čeznu da se udaju za svoje ljubavnike i uživaju u sigurnosti i poštovanju koje
društvo dodeljuje suprugama.
Smrt naglašava niži status ljubavnica. Kad im umre ljubavnik, većina ljubavnica
gubi status koji su nekako uspele da steknu svojom vezom. Obično nisu dobrodošle na
samrti, niti na sahrani, i često su isključene iz oporuka svojih ljubavnika. Dugogodišnju
ljubavnicu Čarlsa II, Nel Gvin, zadesila je takva sudbina, a izgleda da se Čarls pokajao
tek na samrtničkoj postelji, kad je, pritom ne utičući na mnogo toga, promrmljao: „Ne
dozvolite da sirota Nel umre od gladi.“
Danas, ljubavništvo je i dalje veoma rašireno. Kao i dosad, zasniva se na muškim
bračnim neverstvima, i nadopunjuje i podupire brak. Ali, kako se menja brak, tako se
menja i priroda ljubavništva. Feminizam i ravnopravnost, seksualna revolucija i
kontraceptivna pilula, kao i običaji i merila koji se menjaju, pre svega uzdizanje
romantične ljubavi do ideala, trajno su uticali na brak, podjednako neopozivo kao što su
uticali i na muškarce i žene koji su jedni drugima postali bračni drugovi, a njihov se
uticaj, poput odbijenog metka, odrazio i na ljubavništvo.
Brak su preobrazili izmenjen društveni položaj žene, kao i priznanje da i žene imaju
potrebe za ličnim i profesionalnim ispunjenjem, za doživljavanjem orgazma, za
ravnopravnim životom s muškarcima. Tehnološka dostignuća dozvoljavaju
kontracepciju i planiranje porodice, a nude i mogućnost dobrog zdravlja tokom dužeg
životnog veka.
Današnji supružnici veruju i u to da romantična ljubav treba da bude u srži njihove
zajednice, i pate kad im porodični život i prevelika odomaćenost umrtve brak. Pretražuju
svoja srca kako bi otkrili da li zaista vole potencijalnog supružnika, kao i da bi odlučili
da li da ostanu u braku ili ne. Ljubav izvan braka može delovati kao izdaja, ne samo
braka, već i same svetinje ljubavi; često se supružnici razvedu a onda se venčaju sa
onima koje vole upravo zbog intenziteta te ljubavi.
Sve te promene dovele su do zabeleženog porasta broja razvoda, ali i broja novih
brakova; ljudi i dalje u braku tragaju za onim što im prethodne zajednice nisu pružile.
Brakorazvodni proces je umnogome olakšan, a sam razvod više ne nosi društveni žig.
Zakoni o braku se stalno revidiraju, pogotovo oni koji se odnose na imovinu i
starateljstvo, ili, kako se to u najnovijoj pravničkoj terminologiji kaže, roditeljstvo.
Izvan sudova, muškarci i žene mislioci raspravljaju o tome da li je brak tek
malograđanski finansijski dogovor kojim muškarci nude zaštitu u zamenu za seks, a koji
se od ljubavništva razlikuje samo po tome što je pravno dozoljen. Oni dovode u pitanje
tradicionalni koncept braka zbog njegovih seksualnih i šovinističkih osnova, i odbacuju
reč žena zbog toga što ima konotaciju žene kao imovine. Žene odbijaju da umesto
očevog uzmu muževljevo prezime; u pokrajini Kvebek, takva promena imena čak nije ni
zakonski priznata. Mnogi muškarci i žene više vole da svoju zajednicu posmatraju kao
partnerstvo koje odgovara njihovim potrebama za posvećenom vezom između dvoje
saglasnih odraslih ljudi, vezom u kojoj seks igra važnu, ali ne i glavnu ulogu.
U isto vreme, tradicionalni brak postoji rame uz rame sa novim verzijama osnovne
društvene zajednice. Zbrka i nejasnoća u vezi sa prirodom te institucije sada je iz ličnih i
javnih rasprava prešla i u sudove i zakonodavstva, koji trenutno pokušavaju da
redefinišu njene granice. Poslodavci su već odgovorili na brige svojih radnika, i mnogi
proširuju socijalnu zaštitu, nekada ograničenu na venčane bračne drugove, na „partnere“
– nevenčane ili venčane, istog ili suprotnog pola.
Sve je to bitno, zato što žene imaju mnogo više prava nego nekada, a ta se prava
pretaču u finansijske i druge zahteve koje mogu, zakonski, da postave svojim
ljubavnicima. U isto vreme, mnogi brakovi, možda i većina, po svojoj su strukturi
prepoznatljivo tradicionalni, između žene i muškarca koji u njih stupaju svojom voljom.
Suštinska razlika je u tome šta jedan supružnik očekuje od drugog, danas kad žene ne
samo da imaju prava da rade, već se od njih to često i zahteva, i kad i muž i žena
očekuju da iskreno vole jedno drugo i da zauzvrat budu voljeni.
Te korenite promene u braku imaju direktnog uticaja na ljubavništvo, instituciju
paralelnu s brakom. Pre svega, čak je i definicija ljubavnice sad nejasna, a okolnosti koje
su nekada jasno definisale ljubavnicu danas mogu opisivati devojku ili nevenčanu ženu.
Namera postaje novo merilo određivanja takvih dogovora: kako je koja osoba razumela
dogovor? Šta je rečeno što bi moglo obrazovati ugovornu obavezu između njih dvoje?
Što je još važnije, doba kad je muškarac mogao da odbije da prizna i izdržava decu koju
začne s ljubavnicom davna je prošlost – pravni koncept nezakonitosti nestaje velikom
brzinom.
Posledica svega toga nije da ljubavništvo nestaje, već pre da je upilo promene u
braku i sad ih odražava, kroz pravni pojam ugovorne obaveze i u društvu sklonom tome
da živi i pusti druge da žive. Onoj ljubavnici koja može da dokaže da je bila „bolja
polovina“ u nekoj seksualnoj vezi može osvanuti srećan dan u sudu, ali to nipošto ne
znači da joj je pobeda zagarantovana.
Ali parnice i zahtevi su posledica propalih veza, obično zasnovanih na obećanjima
(ili makar očekivanjima) ljubavi i seksa, ili seksa i ljubavi. Zapravo, čitave mase
savremenih žena postaju ljubavnice iz razloga sasvim drugačijih od onih koji su uticali
na njihove pretkinje, pre svega u sferi ličnog izbora. Žene mogu da izaberu da budu
ljubavnice, a ne supruge, za stalno ili na neko vreme, zato što gaje veliku strast prema
karijeri ili nekom pozivu, ili zato što imaju potrebu za ekonomskom samostalnošću i
ličnom nezavisnošću. Druge, koje su posmatrale brakove svojih roditelja, mogu prosto
odbiti život supruge i umesto njega odabrati seksualnu i naklonošću ispunjenu stranu
života ljubavnice, a pri tom odbaciti zahteve za porodičnim životom. Kad se to dogodi,
te ljubavnice često dostignu viši nivo zadovoljenja u vezi.
U isto vreme, tužno je, ali vredno zapažanja, da iskustva mnogih savremenih
ljubavnica liče na iskustva ljubavnica iz prošlosti. Ljubavništvo je i dalje produžetak
braka, dozvoljeni odušak za mušku seksualnost. U isto vreme, čak i najemancipovanije
žene koje se zaljube u oženjene muškarce i ostvare veze s njima često podstiče
zabranjenost njihove veze, rizici kojima se zbog te veze izlažu, to što su saučesnice u
preljubi, to što prkose društvenim normama. Njihovu ljubav, opravdanu u smislu da je
reč o stvarnom osećanju, pojačava ta nezakonitost. Ovih su dana i ulozi retko kad visoki
kao nekada. Danas i žena, baš kao i muškarac, može da uživa u strasnoj privlačnosti radi
privlačnosti same, u erotskoj avanturi i predavanju čulima, slasnoj međuigri sa
ljubavnikom koji, strogo uzevši, nije dostupan, i koga obično deli s nekom drugom
ženom. Pa ipak, uprkos tim mogućnostima oslobođenja i oslobađanja, previše je
ljubavnica koje sebe i dalje oblikuju prema drevnom kalupu, uz sve žrtve i tugu, stalno
se poredeći sa ženama s kojima se muškarci venčavaju, i uvek dolazeći do zaključka da
nisu dovoljno dobre.
 IZJAVE ZAHVALNOSTI
Kad god završim knjigu, dobijem priliku da se javno zahvalim onima koji su
učestvovali u njenom stvaranju.
Kao i uvek, Iv Pjer-Luj je bio moj najmudriji i najprivrženiji prijatelj.
Blagoslovena sam time što sam sestra Luiz, Stivenu i Bilu Abotu.
Gabrijela Polus i Mihal Kaspžak bili su mi odani prijatelji i mnogo su doprineli
ovoj knjizi.
Zahvalna sam i Sesil Famum, na njenom pronicljivom radu o Bajronovim
ljubavnicama, kao i Ričardu Poupu, na originalnom stavu o „uramljivanju harizme“.
Preko Aspasije, Kler Hiks i ja postale smo dobre prijateljice.
Saveti Lije Maklaren bili su praktični i korisni – hvala ti, Lija.
Imejl o Istoriji celibata koji mi je Dejvid Lederer poslao sasvim iznebuha bio je
pravi božji dar. Vodio je tome da mi Dejvid pošalje koncept uvoda u knjigu koju su
napisali on i Oto Feldbauer, a koja tek treba da izađe, i zove se Konkubina: Žene,
sveštenici i Trentski koncil. Dozvolio mi je da iz nje preuzmem mnogo citata, i ocenio
moje poglavlje o ljubavnicama sveštenika. Mnogo ti hvala na svemu, Dejvide, a i tebi,
Oto. Moja je knjiga bolja zbog vaše.
Najtoplije se zahvaljujem svim ženama koje su mi ispričale svoje priče. Vaša
iskustva pomogla su mi da shvatim. Posebno se zahvaljujem Luiz Juševic na tome što
mi je detaljno ispričala kako je živela kao žena jednog jezuite.
Moja urednica, Nikol Langloa, sve vreme me je podsticala – Istorija ljubavnica je
njeno dete koliko i moje.
Moj agent, Hajde Lang, uvek je izvor dobrog raspoloženja. Ona i Ester Sang, njena
vedra pomoćnica, bile su brižne i podržavale me. Njihova fotografija Esterine „Dušice“
još uvek ukrašava zid moje radne sobe.
Presrećna sam što je moj sin, Ajvan Gibs, krenuo mojim stopama, spisateljskom
stazom. Hvala ti, Ajvane, i na tome što si mi bio pri ruci i priskakao mi u pomoć tokom
poslednjih stadijuma pisanja.
Zahvalna sam profesorki Tirzi Mičam što mi je davala savete u vezi s
terminologijom šoaha.
Na kraju, želela bih da pomenem svoje pomoćnike u istraživanju: Suzan Eber,
Brenta Džuela, Endži Lou, Džeklin Rej, Kim Rom i Marka Soreta.
 BELEŠKA O AUTORKI
Elizabet Abot je profesorka istorije, sa doktoratom iz istorije devetnaestog veka, na
koledžu Triniti Univerziteta u Torontu, gde je od 1991. do 2004. bila dekan za pitanja
studentkinja. Preko deset godina radi kao novinarka i spisateljica i posebno je zanimaju
društvena istorija i zaštita životne sredine. Potpredsednica je Istorijskog društva
Riversajd. Bila je glavna i odgovorna urednica knjige Chronicle of Canada, ilustrovane
istorije Kanade koja je postala bestseler, i autorka je knjiga Tropical Obsession: A
Universal Tragedy in Four Acts; Haiti: The Duvaliers and Their Legacy i A History of
Celibacy.