Ričard Metison

PAKLENA KUĆA

Preveo Igor Adžić

Naslov originala
Richard Matheson “HELL HOUSE”
Posvećeno mojim ljubljenim ćerkama,
Betini i Alison, koje su ispunile
moj život slatkim mukama.
 18. DECEMBAR 1970.

15.17

Kiša je pljuštala od pet ujutru. Vreme kao iz dela sestara

Bronte, pomislio je doktor Baret. Potisnuo je osmeh. Osećao se
kao lik iz nekog savremenog gotskog romana. Uporna kiša,
hladnoća, dvosatna vožnja od Menhetna u jednoj od Dojčovih
limuzina, čija su sedista bila presvučena kožom. Beskrajno
čekanje u ovom hodniku dok muškarci i žene zabrinutih lica
žurno ulaze i izlaze iz Dojčove sobe, povremeno bacajući
pogled na njega.
Izvadio je sat iz džepa prsluka i podigao poklopac. Prošlo je
već sat vremena otkad je stigao. Šta li Dojč želi od njega?
Verovatno nešto u vezi s parapsihologijom. U novinama i
časopisima koje je posedovao često su objavijivani članci s
takvim temama. „Povratak iz groba“, „Devojka koja nije mogla
da umre“ - senzacionalističke priče, s malo istine u sebi.
S grčem na licu, doktor Baret je prebacio desnu nogu preko
leve. Bio je to visok, pomalo gojazan muškarac, u svojim
pedesetim. Proređena plava kosa nije promenila boju iako je u
kratkoj bradi bilo mnogo sedih. Sedeo je ukočenih leđa na
stolici s ravnim naslonom i zurio u vrata Dojčove spavaće
sobe. Idit je već sigurno počela da se vrpolji u prizemlju. Sada
mu je bilo krivo zbog toga što je pošla s njim iako nikako nije
mogao da zna da će potrajati toliko dugo. Tada su se vrata
Dojčove spavaće sobe otvorila i pojavio se njegov lični
sekretar, Henli.
„Doktore“, rekao je.
Baret je dohvatio štap, ustao i odšepao na drugu stranu
hodnika, zaustavivši se ispred onižeg muskarca. Pričekao je
da se sekretar okrene i, nagnuvši se kroz dovratak, objavi:
„Doktor Baret, gospodine.”
Onda je prošao pored Henlija i ušao u sobu. Sekretar je
zatvorio vrata za njim.

Spavaća soba, obložena tamnim drvenim pločama, bila je

ogromna. Privatna rezidencija jednog monarha, pomislio je
Baret dok je koračao po tepihu. Zaustavivši se ispred
masivnog kreveta, pogledao je u muškarca koji je ležao u
njemu. Rolf Rudolf Dojč je imao osamdeset sedam godina, bio
je ćelav i mršav kao kostur, a tamne oči su svetlele iz koščatih
udubljenja. Baret se osmehnu.
„Dobar dan.“ Baš je čudno to što ovo propalo stvorenje
upravlja jednom imperijom, pomislio je.
„Vi ste bogalj.“ Dojčov glas je bio promukao. „Niko mi to
nije rekao!‘
„Izvinite, molim?“ Baret se ukočio.
„Nema veze“, presekao ga je Dojč. „Pretpostavljam da to
nije važno. Moji ljudi su vas preporučili. Rekli su mi da ste
jedan od petorice najboljih u struci.” Udahnuo je teškom
mukom. „Vaš honorar će biti sto hiljada doIara.“ Baret se
trgnu.
„Vaš zadatak je da ustanovite činjenice!‘
„U vezi s čim?“, upitao je Baret.
Činilo se da Dojč okleva da odgovori. Činilo se da smatra
da mu je to ispod časti. Naposletku je rekao: „Sa opstankom
duše posle smrti.“
„Vi hoćete da...“
„Da mi kažete da li je to činjenica ili nije.“
Baret se razočarao. Tolika svota novca bi mu značila
neopisivo mnogo. Međutim, kako bi, čiste savesti, mogao da
prihvati posao pod takvim uslovima?
„Neću laži“, rekao je Dojč. „Plaćam za odgovor, kakav god
on bio. Samo nek bude konačan.“
 Baret je osetio kako ga ispunjava očajanje.
„Kako bih vas mogao ubediti u bilo koji odgovor?“ Osećao je
obavezu da to kaže.
„Tako što ćete mi dati činjenice”, uzrujano je odgovorio
Dojč.
„Gde da ih nađem? Ja sam fizičar. Bavim se
parapsihologijom već dvadeset godina i još..!”
„Ako postoje", prekinuo ga je Dojč, „naći ćete ih na jedinom
mestu na svetu gde mogućnost opstanka duše tek treba
opovrgnuti. To je Belaskova kuća u Mejnu.“
„Paklena kuća?“
Nešto je blesnulo u starčevim očima.
„Paklena kuća“, reče.

Baret je osetio žmarce uzbuđenja.

„Mislio sam da su je Belaskovi naslednici zapečatili posle
svega što se desilo...“
„To je bilo pre trideset godina“, ponovo ga prekinu Dojč.
„Sad im je potreban novac; kupio sam kuću. Možete li da
budete tamo u ponedeljak?“
Baret je oklevao, a onda, kad je primetio da Dojč počinje da
se mršti, klimnuo je glavom.
„Da!” Nije smeo da propusti ovakvu priliku.
„S vama će biti još dvoje ljudi“, rekao je Dojč.
„Smem li da pitam ko...?“
„Florens Taner i Bendžamin Frenklin Fišer!‘
Baret se trudio da ne pokaže koliko je razočaran. Preterano
emotivna spiritistkinja i jedini preživeli u debaklu 1940.
godine? Pitao se da li bi se usudio da se usprotivi. Imao je
vlastite medijume i nije uviđao kako bi Florens Taner i Fišer
mogli da mu pomognu. Fišer je kao dečak imao fantastične
sposobnosti. Međutim, pošto je doživeo nervni slom, bilo je
jasno da ih je izgubio. Nekoliko puta je uhvaćen u pokušaju
prevare, da bi na kraju sasvim nestao iz krugova koji su se
bavili tim stvarima. Jednim uvom je slušao kako mu Dojč
govori da će s Florens Taner putovati avionom. Fišer će ih pak
dočekati u Mejnu.
Starcu nije promakao njegov izraz iica.
„Ne brinite, vi ćete biti glavni“, rekao je.
„Tanerova ide s vama samo zato što su mi moji ljudi rekli
da je prvoklasan medijum..!”
„Prvoklasan psihički medijum“, reče Baret.
„... i ja želim da i taj aspekt istraživanja bude pokriven,
jednako kao vaš.“ Dojč je nastavio kao da se Baret nije oglasio.
„Razlog za Fišerovo prisustvo je očigledan!” Baret je klimnuo
glavom. Bilo mu je jasno da je odluka već doneta. Moraće da
pozove nekog od svojih kad projekat počne.
„Što se tiče troškova...“, izustio je. Starac je samo
odmahnuo rukom.
„O tome ćete se dogovoriti s Henlijem. Imate neograničen
fond!”
„A vreme?“
„To nemate“, odgovori Dojč. „Hoću odgovor za nedelju
dana!‘ Baret je izgledao užasnuto.
„Uzmi ili ostavi!“, obrecnuo se starac, a glas mu je iznenada
zatreperio ogoljenim besom. Baret je znao da mora da
prihvati. Ukoliko to ne učini, izgubiće priliku. Ako stigne da
završi svoju mašinu, postoji šansa za uspeh.
Klimnuo je glavom.
„Za nedelju dana“, rekao je.

15.50

„Još nešto ?“, upita Henli.

Baret je u sebi još jednom nabrojao sve što mu je potrebno.
Spisak natprirodnih događaja primećenih u Belaskovoj kući.
Nalozi za uključenje struje i telefona. Pristup bazenu i parnom
kupatilu. Baret nije reagovao kada se omanji muškarac
namrštio na njegove zahteve. Svakodnevno plivanje i boravak
u parnom kupatilu bili su deo njegove terapije.
„Još jedna stvar“, rekao je. Trudio se da zvuči opušteno, ali
osećao je da je njegovo uzbuđenje očigledno. „Potrebna mi je
jedna rnašina. Nacrti su u mom stanu!‘
„Kad vam je potrebna?“, upita Henli.
„Što pre!”
„Da li je velika?“
Dvanaest godina, pomisli Baret.
„Prilično je velika“, reče.
„To je to?“
„To je sve što mi pada na pamet u ovom trenutku. Naravno,
nisam pomenuo ništa povodom smeštaja!”
„Osposobljeno je dovoljno soba koje ćete moći da koristite.
Jedan bračni par iz Karibu Folza spremaće hranu za vas i
donositi vam je.“ Henli je izgledao kao da će se osmehnuti.
„Odbili su da spavaju u kući.“
Baret je ustao.
„Nije važno. Ionako bi samo smetali!” Henli ga je otpratio
do vrata biblioteke. Pre nego što su stigli do njih, naglo ih je
otvorio krupan muškarac koji se zagledao u Bareta. Iako je bio
četrdeset godina mlađi i pedeset kilograma teži, Vilijam
Rajnhart Dojč je upadljivo ličio na oca.
Zatvorio je vrata.
„Upozoravam vas", rekao je, „zaustaviću ovo!‘ Baret je
netremice gledao u njega.
„Ta istina koju tražite“, rekao je Dojč, „ jeste gubljenje
vremena, zar ne? Napišite mi to i odmah ću vam dati ček na
hiljadu dolara.“
Baret se ukočio.
„Plašim se da..!”
„Ne postoji ništa natprirodno, je l’ tako?“ Dojčov vrat je
počeo da crveni.
„Tako je“, odvratio je Baret. Na Dojčovom licu se pojavio
pobednički osmeh.
 „Prava reč je paranormalno. Ne postoji ništa van prirode..!”
„U čemu je prokleta razlika?“, prekinuo ga je Dojč. „Sve je
to praznoverje!“
„Žao mi je, ali nije tako!” Baret je krenuo pored njega.
„Izvinite, molim vas!‘
Dojč ga uhvati za ruku.
„Slušajte, ostavite se toga. Pobrinuću se za to da nikada ne
dobijete taj novac...“
Baret izvuče ruku.
„Radite šta hoćete“, reče. „Ja ću nastaviti da radim sve dok
mi vaš otac ne kaže drugačije.“
Zatvorio je vrata i zaputio se niz hodnik. Ako uzmemo u
obzir sve što danas znamo, u mislima se obraćao Dojču, svaka
osoba koja spiritističke fenomene smatra praznoverjem
jednostavno nije svesna svega što se događa na svetu.
Dokumentacija je ogromna...
Baret se zaustavio i naslonio se na zid. Noga je ponovo
počinjala da ga boli. Prvi put je priznao sebi da bi
sedmodnevni boravak u Belaskovoj kući mogao predstavljati
veliki napor za njega.
Šta ako je zaista onoliko gadno kao što kažu ona dva
svedočanstva?

16.37

„Rols-rojs“ je jurio autoputem u pravcu Menhetna.

„To je zaista mnogo novca.“ Idit je i daije bila sumnjičava.
„Za njega nije“, odvrati Baret. „Naročito ako imaš u vidu to
da plaća za uverenje da je besmrtnost moguća.”
„Ali, on mora znati da ti ne veruješ..!”
„Siguran sam da zna“, prekinu je Baret. Nije hteo da
razmotri mogućnost da Dojč nije obavešten o tome. „To je
čovek koji se ne upušta ni u šta pre nego što dobije sve
informacije.”
„Ali, sto hiljada dolara!‘
Baret se osmehnu.
„I ja jedva mogu da poverujem“, reče. „Moja majka bi rekla
da je ovo čudo božje. Dobio sam priliku da odjednom uradim
dve stvari koje do sada nisam uspeo da uradim - da dokažem
svoju teoriju i da obezbedim novac za našu budućnost. Zaista,
više od toga ne bih niogao da tražim!‘
Idit mu je uzvratila osmehom.
„Srećna sam zbog tebe, Lajonele”, rekla je.
„Hvala ti, dušo!‘ Potapšao ju je po ruci.
„Počinjemo već u ponedeljak.“ Idit je izgledala zabrinuto.
„Nemamo baš mnogo vremena.“
Baret reče:
„Možda bi ovog puta trebalo da pođem sam“
Samo je zurila u njega.
„Pa, ne baš sam“, dodao je. „Biće tu još dvoje ljudi.“
„Šta je s hranom?“
„Hrana je obezbeđena. Ja samo treba da radim.“
„Ja sam ti uvek pomagala“, rekla je.
„Znam. Samo...“
„Šta?“
Oklevao je.
„Bilo bi mi draže da ovog puta ne pođeš sa mnom, to je
sve!”
„Zašto, Lajonele?“ Pošto joj nije odgovorio, izgledala je
veoma uznemireno. „Da li sam ja posredi?“
„Naravno da nisi!” Baretov osmeh je bio brz i
neusredsređen. „Posredi je kuća.“
„Zar to nije jedna od mnoštva takozvanih ukletih kuća?“,
upitala je, upotrebivši izraz koji je on koristio.
„Bojim se da nije“, priznao je. „To je Mont Everest među
ukletim kućama. Ljudi su pokušali da je istraže u dva
navrata, 1931. i 1940. godine. Oba pokušaja su se završila
katastrofom. Svih osmoro učesnika je izginulo, izvršilo
samoubistvo ili pomerilo pameću. Samo je jedan preživeo, a ja
ne znam u kakvom je stanju. To je Bendžamin Fišer, jedan od
dvoje ljudi koji će biti sa mnom.
„Nije da se plašim onoga što bi kuća mogla da uradi“,
nastavio je, pokušavajući da ublaži dejstvo svojih reči.
„Ubeđen sam u ono što znam. Stvar je u tome što bi
pojedinosti same istrage mogle da budu“ - slegnuo je
ramenima - „pomalo gadne!”
„I uprkos tome želiš da te pustim da sam odeš tamo?“
„Dušo..!”
„Šta ako ti se nešto dogodi?“
„Ništa mi se neće dogoditi."
„Šta ako se ipak dogodi ? Dok sam ja u Njujorku, a ti u
Mejnu?“
„Idit, ništa se neće dogoditi.“
„Onda nema razloga da i ja ne pođem.“ Pokušala je da se
osmehne. „Ne plašim se, Lajonele“
„Znam da se ne plašiš!”
„Neću ti smetati!”
Baret uzdahnu.
„Znam da ne razumem najveći deo onoga što radiš, ali
uvek ti mogu pomoći. Mogu da ti pakujem i montiram
opremu, na primer. Mogu da ti pomognem da pripremiš
eksperimente. Mogu da ti kucam rukopis - rekao si da želiš da
ga završiš do Nove godine. Osim toga, želim da budem s tobom
kad budeš dokazao svoju teoriju.”
Baret klimnu glavom.
„Pusti me da porazmislim o tome“
„Neću ti smetati”, obećala je. „Znam da ti zaista mogu biti
od pomoći.“
Ponovo je klimnuo glavom, pokušavajući da razmišlja. Bilo
je očigledno da ona ne želi da se razdvoje. Umeo je to da ceni.
Izuzev one tri nedelje koje je proveo u Londonu 1962. godine,
od venčanja se nisu razdvajali. Zar bi zaista njeno prisustvo
predstavljalo veliku smetnju? Na kraju krajeva, videla je
dovoljno paranormalnih fenomena da bi se navikla na njih.
Ipak, ta kuća je predstavljala ogromnu nepoznanicu. Ne zovu
je Paklenom kućom bez razloga. Tamo postoji sila koja je
dovoljno jaka da fizički i psihički uništi osmoro ljudi, među
kojima je bilo troje naučnika.
Uprkos tome što veruje da zna o kakvoj se sili radi, sme li
da dozvoli da joj Idit bude izložena?
 20. DECEMBAR 1970.

22.39

Florens Taner je prešla preko dvorišta koje je odvajalo

njenu kućicu od crkve, pa je stazom došla do ulice. Zastala je
na trotoaru i zagledala se u svoju crkvu. Bila je to tek
preuređena prodavnica, ali za nju je to već šest godina bio
čitav njen život. Pogledala je u znak na obojenom staklu:
HRAM DUHOVNE HARMONIJE. Osmehnula se. Zaista je tako.
Bilo je to šest godina njenog duhovnog sklada. Otišla je do
vrata, otključala ih i ušla. Toplota joj je prijala. Zadrhtavši,
upalila je zidnu svetiljku u predvorju. Pogled joj je privukla
oglasna tabla.
Nedeljna služba - 11.00, 20.00
Lečenje i proricanje - utorkom, 19.45
Predavanja i duhovne poruke - sredom, 19.45
Poslanice i otkrivenja - četvrtkom, 19.45
Sveto pričešće - svake prve nedelje u mesecu

Okrenula se i zagledala se u svoju fotografiju, koja je bila

prilepljena na zid. Iznad nje su bile odštampane reči:
Sveštenica Florens Taner. Nekoliko trenutaka joj je bilo drago
što ju je fotografija podsetila na njenu lepotu. Iako je napunila
četrdeset tri godine, njena lepota je još bila nedirnuta: u
njenoj dugačkoj riđoj kosi nije bilo nijedne sede, a njeno
visoko, zgodno telo beše gotovo jednako zategnuto kao kad joj
je bilo dvadeset. Onda se sažaljivo osmehnula. Taština nad
taštinama, pomislila je.
Ušla je u centralni deo crkve hodajući kroz hodnik zastrt
tepihom, pa se popela na binu i zauzela poznat položaj za
govornicom. Pogledala je u redove stolica, na kojima su stajaii
himnarijumi. Zamislila je da članovi njene parohije sede
ispred nje. „Dragi moji“, prošaputala je.
Pričala im je O tome na jutarnjim i večernjim službama.
Rekla im je da ih neizostavno mora napustiti na nedelju dana.
Rekla im je da je dobila odgovor na njihove molitve - da dobiju
sredstva da sagrade pravu crkvu na sopstvenom zemljištu.
Molila ih je da se mole za nju dok bude odsutna. Florens je
sklopila ruke na propovedaonici i zatvorila oči. Usne su joj se
jedva primetno pomerale dok je molila boga da joj da snage da
pročisti Belaskovu kuću. Njena istorija je bila grozna, puna
smrti, samoubistava i ludila. Ta kuća je bila oskrnavljena na
najgori mogući način. Molila se da donese kraj njenom
prokletstvu.
Kad je okončala molitvu, Florens je podigla glavu I prešla
pogledom po unutrašnjosti crkve. Mnogo ju je volela. Ipak,
kada bi uspela da izgradi pravu crkvu za svoje vernike, to bi
bio pravi poklon s nebesa. I to baš za Božić... Osmehnula se,
očiju sjajnih od suza. Bog je divan.

23.17

Idit je oprala zube i zagledala se u svoj odraz u ogledalu -

u kratko podsečenu kestenjastu kosu i oštre, gotovo muške
crte lica. Njeno lice je odavalo zabrinutost. Uznemirena tim
prizorom, ugasila je svetlost u kupatilu i vratila se u spavaću
sobu.
Lajonel je spavao. Sela je na krevet i pogledala ga,
slušajući njegovo teško disanje. Jadničak, pomislila je. Imao je
mnogo obaveza. U deset sati je već bio potpuno iscrpljen i
naterala ga je da ode u krevet.
Idit je legla na bok i nastavila da gleda u njega. Nikada ga
nije videla toliko zabrinutog. Naterala ga je da joj obeća da se
neće odvajati od nje kad uđu u Belaskovu kuću. Da li je
moguće da je toliko opasno? Mnogo je ukletih kuća posetila s
Lajonelom i nikada se nije uplašila. On je uvek bio vrlo
smiren, vrlo samouveren; bilo je nemoguće osećati strah u
njegovoj blizini.
Ipak, bio je dovoljno uznemiren zbog Belaskove kuće da
zahteva od nje da sve vreme bude uz njega, Idit se stresla. Da
li će zbog njenog prisustva iskusiti neko zlo?
Da li će trošiti svoje ograničene zalihe energije pazeći na
nju? Da li će zbog toga trpeti njegov posao? Nije to želela.
Znala je koliko mu je posao važan.
Međutim, morala je da pođe. Suočiće se s bilo čim, samo da
ne bude sama. Nikada nije rekla Lajonelu da je bila na rubu
nervnog sloma tokom one tri nedelje kad je on bio u Londonu.
To bi ga potreslo, a morao je da se usredsredi na taj posao.
Zato je lagala i pretvarala se da je vesela svaki put kad bi je
nazvao telefonom - nazvao ju je ukupno triput - a dok je bila
sama, plakala je i drhtala, pila tablete za smirenje, nije jela
niti spavala, smršala je šest kilograma i borila se protiv želje
da okonča sopstveni život. Kad ga je konačno dočekala na
aerodromu, bieda i nasmešena, rekla mu je da je imala grip.
Idit je zatvorila oči i privukla kolena stomaku. To više ne bi
mogla da izdrži. I najopasnija ukleta kuća na svetu ulivala joj
je manje straha od samoće.

23.41

Nije mogao da spava. Fišer je otvorio oči i pogledao oko

sebe po kabini Dojčovog privatnog aviona. Baš je čudno sedeti
u fotelji u avionu, pomislio je. Čudno je uopšte biti u avionu.
Nikada do tada nije leteo.
Fišer je onda uzeo lonče s kafom i napunio svoju šolju do
vrha. Rukom je protrljao oči i uzeo jedan od časopisa koji su
ležali na stočiću za kafu ispred njega. Bio je to jedan od
magazina u Dojčovom vlasništvu. Šta drugo, pomislio je.
Nedugo potom, više nije mogao da usredsredi pogled, a reči
na papiru su počele da se stapaju u jednu. Vraćam se,
pomislio je. Jedini preživeli od njih devetoro sada se vraća po
još.
Tog septembarskog jutra 1940. godine, našli su ga kako
leži na prednjem tremu kuće, sklupčan kao fetus, i drhti
zureći preda se. Kad su ga stavili na nosila, počeo je da vrišti i
povraća krv, a mišići su mu se zgrčili, tvrdi kao kamen. Tri
meseca je bio u komi, u bolnici u Karibu Folzu. Kad je otvorio
oči, izgledao je kao iscrpljen tridesetogodišnjak, a mesec dana
ga je delilo do šesnaestog rođendana. Sada je imao četrdeset
pet godina. Bio je vitak, sedokos i tamnook, a izraz njegovog
lica beše sumnjičav i napet.
Fišer ispravi leđa u fotelji. Nema veze; vreme je, pomislio
je. Više nije imao petnaest godina. Više nije bio naivan i
lakoveran. Nije bio lak plen kao 1940. godine. Ovog puta će
biti drugačije.
Ni u najluđim snovima nije pomišljao da će dobiti još jednu
priliku da uđe u tu kuću. Nakon što mu je majka umrla,
preselio se na Zapadnu obalu. Kasnije je shvatio da je,
izvesno, učinio to da bi otišao što dalje od Mejna. Izveo je
nekoliko neveštih prevara u Los Anđelesu i San Francisku,
namerno se otuđujući od spiritsta i naučnika. Želeo je da ga
ostave na miru. Trideset godina je jedva preživljavao radeći
kao sudopera, fizički radnik na farmi, putujući trgovac, čistač
- radeći, ukratko, sve što je mogao da radi, a da pri tom ne
koristi glavu.
Ipak, nekako je uspeo da zaštiti i očuva svoju sposobnost.
Još je bila tu - možda ne onoliko jaka kao kad je imao
petnaest, ali najvećim delom nedirnuta. Sada je pak, umesto
samoubilačkom arogancijom adolescenta, bila ojačana
promišljenom obazrivošću zrelog muškarca. Bio je spreman da
probudi svoje uspavane spiritističke mišiće, da ih razmrda i
vrati u formu, da ih ponovo upotrebi. Protiv one kužne
rupčage u Mejnu. Protiv Paklene kuće.
 21. DECEMBAR 1970.

11.19

Dva crna „kadilaka“ su klizila putem koji je vijugao kroz

gustu šumu. U prvom je bio Dojčov sekretar, a u drugom
doktor Baret, Idit, Florens Taner i Fišer. Imali su šofera, a
Fišer je sedeo na pomoćnom sedištu, licem okrenut prema
ostalima.
Florens je uhvatila Idit za ruku.
„Nadam se da ne mislite da sam bila neprijatna ranije“,
rekla je. „Samo sam zabrinuta zbog toga što ćete i vi ući u tu
kuću.“
„Razumem“, odvratila je Idit. Povukla je ruku.
„Bio bih vam zahvalan, gospođice Taner“, rekao joj je
Baret, „kada ne biste plašili moju suprugu.“
„To mi uopšte nije bila namera, doktore. Samo..!” Florens
je zastala, pa nastavila. „Verujem da ste pripremili gospođu
Baret.“
„Moja supruga je obaveštena o tome da će doći do
određenih pojava.
Fišcr zabrunda.
„Valjda bi to moglo i tako da se opiše“, rekao je. Bile su to
njegove prve reči u poslednjih sat vremena.
Baret se okrenuo prema njemu.
„Takođe je obaveštena“, rekao je, „da te pojave ni na koji
način ne ukazuju na prisustvo mrtvih.“
Fišer je klimnuo glavom, vadeći kutiju cigareta.
„Smem li da zapalim?“, upitao je. Pogledom je preleteo
preko njihovih lica. Kako ni na jednom od njih nije video
znake protivljenja, zapalio je cigaretu.
Florens je zaustila da još nešto kaže Baretu, ali se
predomislila.
„Čudno je da čovek kao što je Dojč finansira ovakav
projekat“, rekla je. „Nikada mi ne bi palo na pamet da njega
iskreno zanimaju ovakve pojave!‘
„On je čudan čovek“, odvrati Baret. „Razmišlja o vlastitoj
smrti i želi da veruje da to nije kraj.“
„Naravno da nije!‘
Baret se osmehnu.
„Izgledate mi poznato", obrati se Idit Florens. „Odakle vas
mogu poznavati?“
„Bila sam glumica pre mnogo godina. Uglavnom sam igrala
u televizijskim serijama, a katkad bih snimila i film. Moje
umetničko ime je bilo Florens Majkls.”
Idit je klimnula glavom.
Florens jepogledaia Bareta, a zatim Fišera.
„Ovo je baš uzbudijivo", reče. „Raditi s dvojicom takvih
velikana. Kakve šanse ta kuća ima protiv nas ?“
„Zašto je zovu Paklenom kućom?“, upita Idit.
„Zato što je njen vlasnik, Emerik Belasko, napravio u njoj
vlastiti pakao“, odgovorio joj je Baret.
„Da li njegov duh boravi u kući?“
„Ne samo njegov“, rekla je Florens. „Pojave koje su
primećene suviše su kompleksne da bi za njih bio odgovoran
samo jedan duh. Očigledno je posredi slučaj prisustva više
duhova.“
„Recimo samo da tamo nečega ima“, kaza Baret.
Florens se osmehnu.
„U redu!‘
„Da li ćeš ih isterati svojom mašinom?“, upitala je Idit.
Florens i Fišer pogledaše Bareta.
„Objasniću vam kada dođe vreme za to“, rekao je.
Svi su okrenuli glave prema prozorima dok se auto spuštao
nizbrdo.
 „Samo što nismo stigli.“ Pogledao je Idit. „Kuća je u dolini
Matavaski.“
Svi su posmatrali dolinu koja je ležala pred njima, oivičena
brdima i prekrivena maglom. Fišer je ugasio cigaretu u
pepeljari, odbijajući dimove. Ponovo pogledavši ispred sebe,
namignuo je.
„Ulazimo!”
Auto se iznenada našao u zelenkastoj magli, Vozač je
smanjio brzinu. Videli su ga kako se naginje napred, čkiljeći
kroz vetrobran. Nekoliko trenutaka kasnije, ukijučio je svetia
za maglu i brisače.
„Zašto bi iko podigao kuću na ovakvom mestu?“, upita
Florens.
„Za Belaska je ovo bilo sunčano vreme“, odvrati Fišer.
Svi su zuriii u uskovitianu maglu. Imali su utisak da se
voze u podmornici, polako zaranjajući u more usirenog mleka.
S vremena na vreme, pred njima bi se načas pojavilo žbunje,
drveće ili stenje. Čulo se samo brujanje motora.
Auto se konačno zaustavio. Drugi „kadiiak“ je bio ispred
njih. Čuo se tih zvuk zatvaranja vrata. Onda se iz izmaglice
pojaviia silueta Dojčovog sekretara. Baret je pritisnuo dugme,
pa se prozor na njegovim vratima spustio. Zgađeno se
namrštio kad je osetio smrad magle.
Muškarac se nagnuo prema njcmu.
„Stigli smo do skretanja“, rekao je. „Vaš vozač ide u Karibu
Foiz s nama, te će neko od vas morati da vozi do kuće - nije
daleko. Telefon i struja su prikijučeni, a vaše sobe su
spremne.” Pogledao je u pod. „U toj korpi je hrana. Trebalo bi
da vas podmiri do kraja popodneva. Večeru ćete dobiti u šest.
Imate li pitanja?“
„Da li nam je potreban ključ od ulaznih vrata?“, upita
Baret.
„Ne, otključano je!‘
„Ipak ga uzmite“, rekao je Fišer.
Baret ga pogleda, a zatim vrati pogled na muškarca koji je
stajao pored kola. „Možda bi tako bilo najbolje.”
Muškarac je iz džepa kaputa izvukao svežanj ključeva, pa
je skinuo jedan ključ i pružio ga Baretu.
„Još nešto?“
„Pozvaćemo vas telefonom.“
Muškarac se kratko osmehnu.
„Onda, zbogom“, reče. Okrenuo se.
„Pretpostavljam da je hteo da kaže do viđenja”, rekla je
Idit.
Baret se osmehnuo zatvarajući prozor.

„Ja ću voziti“, reče Fišer. Popeo se preko naslona i seo za

volan. Pokrenuo je motor i skrenuo ulevo na crn, asfaitiran
put.
Idit nagio udahnu.
„Volela bih da znam šta da očekujemu
Ne osvrćući se, Fišer odgovori:
„Očekujte sve.“

11.47

Fišer je pet minuta polako vozio „kadilak” po uzanom

putu, okovanom maglom. Onda je zakočio i isključio motor.
„Stigli smo“, rekao je. Pritisnuo je kvaku na vratima i
izašao pognut, zakopčavajući tamnoplavu vetrovku.
Idit se okrenula prema Lajonelu, koji je otvarao vrata.
Sačekala je da izađe, pa je kliznula po sedištu za njim.
Zadrhtala je kad je izašla napolje.
„Hladno je“, reče, „a tek taj miris..!‘
„Verovatno je neka močvara u blizini.“
Florens im se pridružila, pa su sve četvoro neko vreme
stajali i razgledali unaokolo.
„Onuda”, reče Fišer gledajući preko haube automobila.
 „Hajde da pogledamo“ rekao je Baret. „Stvari možemo uzeti
kasnije“ Okrenuo se prema Fišeru. „Da li biste nam pokazali
put?“
Fišer pođe.
Prešli su svega nekoliko metara kad naiđoše na uzan
betonski most. Dok su prelazili preko njega, Idit je pogledala
naniže. Ako je ispod i bilo vode, nije se videla od magle.
Osvrnula se. Magla je već progutala luksuzni automobil.
„Nemojte da upadnete u jezero“, dolebde Fišerov glas. Idit
se okrenula. Ispred sebe je ugledala veliku vodenu površinu i
pošljunčanu stazu koja je skretala ulevo. Površina vode je
nalikovala mutnom želatinu, posutom komadićima suve trave
i lišća. Nad vodom je lebdeo mijazam truleži, a kamenje na
obali beše prekriveno zelenim muljem.
„Sada znamo odakle dolazi onaj miris“, rekao je Baret.
Zatresao je glavom.
„Naravno, Belasko je imao i jezero!”
„Bastardova bara“, kaza Fišer.
„Zašto si je tako nazvao?“
Fišer nije odgovorio. Naposletku je rekao:
„Objasniću vam kasnije!”
Hodaii su u tišini. Čulo se samo krckanje šljunka pod
njihovim cipelama. Bilo je toliko hladno da su im se zglobovi
kočili. Vlažna studen im se uvlačiia u kosti. Idit je podigla
kragnu kaputa i pripila se uz Lajonela, držeći ga za ruku i
gledajući u tlo. Florens Taner je hodala tik iza njih.
Kad se Lajonel konačno zaustavio, Idit je brzo podigla
pogled.
Pred njima se uzdizaia kuća nalik na džinovsku utvaru u
magli.
„Grozno”, rekla je Florens gotovo ljutito. Idit je pogleda. „Još
nismo kročiii unutra, gospođice Taner“, rekao je Baret.
„Ne moram ni da kročim.“ Florens se okrenuia Fišeru, koji
je zurio u kuću. Kad ga je pogledala, zadrhtao je. Uhvatila ga
je za ruku. Stegao ju je toliko snažno da se trgnula.
 Baret i Idit su gledali u zdanje obavijeno maglom. Ličilo je
na tmurnu eskarpu koja im blokira put. Idit se naglo nagnula
napred.
„Nema prozora”, rekla je.
„Naredio je da ih zazidaju“, odvrati Baret.
„Zašto?“
„Ne znam. Možda..!”
„Gubimo vreme“, prekinu ga Fišer. Pustio je Florensinu
ruku i žurno krenuo napred.
Prešli su poslednjih nekoliko jardi po pošljunčanoj stazi i
počeli da se penju stepeništem koje je vodilo na trem. Idit je
primetila da su stepenice ispucale, a da iz pukotina rastu
gljivice i mrazom oprljena žuta trava.
Zaustavili su se ispred masivnih dvokrilnih vrata.
„Ako se otvore sama od sebe, ja idem kući“, rekla je Idit,
pokušavajući da zvuči veselo. Baret uhvati kvaku i pritisnu je.
Vrata se nisu ni pomerila. Pogledao je u Fišera. „Da li se to i
vama dešavalo?"
„Više puta“
„Dobro je što imamo kijuč.“ Baret je izvadio ključ iz džepa
kaputa i gurnuo ga u bravu. Kijuč se nije dao okrenuti. Baret
je mrdao ključem napred-nazad, pokušavajući da olabavi
opruge.
Iznenada, ključ se okrenuo i teška vrata počeše da se
otvaraju. Idit se trgnula dok je Florens pokušavala da povrati
dah.
„Šta je bilo?“, upitaia je. Florens je odmahnula glavom.
„Nema razloga za brigu“, reče Baret. Idit ga iznenađeno
pogleda.
„To je sasvim očekivana reakcija, gospođo Baret“, objasnila
je Florens. „Vaš suprug je u pravu. Nema razloga za brigu!”
Fišer je pokušavao da napipa prekidač. Uspeo je da ga
nađe, ali kad ga je pritisnuo, svetlost se nije upaiila.
„Znači, tako su nam obezbedili struju“, rekao je.
„Agregat je očigledno previše star“, reče Baret.
 „Agregat?“ Idit je ponovo izgledala iznenađeno. „Ovde nema
električne mreže?“
„Nema dovoljno kuća u dolini da bi se to isplatilo“,
odgovorio je Baret.
„Kako su onda priključili telefon?“
„To je poljski telefon“, odvrati Baret. Pogledao je u
unutrašnjost kuće. „Pa, gospodin Dojč će morati da nam
obezbedi nov agregat, ništa drugo.“
„Mislite li da je to rešenje?“ Fišer je zvučao nepoverljivo.
„Naravno“, rečc Baret. „Kvar prastarog agregata teško
možemo svrstati u paranormalne pojave.”
„Šta ćemo?“, upitala je Idit. „Hoćemo li odsesti u Karibu
Folzu dok nam ne obezbede nov agregat?"
„To bi moglo da potraje danima“ rekao je Baret.
„Koristićemo sveće dok ne stigne.“
„Sveće“, rekla je Idit.
Baret se osmehnuo videvši njen izraz lica.
„Samo dan ili dva!‘
Klimnula je glavom, bledo se osmehnuvši u odgovor na
njegov osmeh. Baret je pogledao u unutrašnjost kuće.
„Pitanje je“, rekao je, „kako da nađemo sveće.
Pretpostavijam da ih ima u kući..!” Zastao je, ugledavši
baterijsku lampu koju je Fišer izvadio iz džepa jakne.
„Ah“, rekao je.
Fišer je upalio lampu, uperio snop svetlosti unutra i,
smogavši snage, prešao preko praga.
Baret je ušao za njim. Prošao je kroz vrata, osluškujući.
Onda se okrenuo i pružio ruku Idit. Ušla je, očajnički ga
hvatajući za ruku.
„Taj smrad.” izustila je. „Još je gori nego napolju.”
„Kuća je veoma stara, te je ventilacija loša“, odvratio je
Baret. „Možda je posredi i peć koja nije korišćena više od
dvadeset devet godina.“ Okrenuo se prema Florens. „Ulazite li,
gospođice Taner?“, upitao je.
Klimnula je, slabašno se osmehnuvši.
 „Da!‘ Duboko je udahnula i, ukočivši leđa, ušla u kuću.
Pogledaia je oko sebe. „Kakva atmosfera vlada ovde...“ Zvučala
je kao da joj je muka.
„Atmosfera ovog sveta, ne onog drugog“, suvo odvrati Baret.
Fišer je šarao snopom svetlosti po mraku ogromnog predvorja.
Uzani svetlosni stub isprekidano je skakutao s jednog mesta
na drugo, zaustavljajući se na grupama glomaznog nameštaja,
orijaškim slikama tamnih boja i ogromnim tapiserijama
prekrivenim debelim slojem prašine. Zatim je obasjao široko
zavojito stepenište, koje je vodilo gore u mrak, pa hodnik na
prvom spratu, iznad predvorja. Okovana tamom, nad njima se
nadvijala tavanica obložena drvenim pločama.
„Uvek budi skroman“, rekao je Baret.
„Daleko je ovo od skromnosti“, dodala je Florens. „Bazdi na
aroganciju“
Baret uzdahnu.
„Bazdi kako god okreneš!‘ Pogledao je udesno. „Sudeći po
planu kuće, trebaio bi da je kuhinja tamo!‘
Idit je pošla s njim kroz ogromno predvorje. Zvuk njihovih
koraka glasno je odjekivao po drvenim podnim daskama.
Florens se osvrnula.
„Zna da smo tu“, rekla je.
„Gospođice Taner..!‘ Baret se namrštio. „Molim vas,
nemojte misliti da vas ograničavam..!”
„Izvinite“, rekla je Florens. „Pokušaću da zadržim svoja
zapažanja za sebe!‘
Stigli su do hodnika i zaputili se njime - Fišer na čelu,
Baret i Idit za njim, Florens na začelju. Na kraju hodnika su
naišli na dvokrilna metalna vrata na oprugu, koja su se
otvarala na obe strane. Fišer je gurnuo vrata i stupio u
kuhinju. Pridržao je vrata da bi i ostali mogli da uđu. Kad su
svi bili unutra, pustio je vrata i okrenuo se.
„Blagi bože!‘ Idit je pogledom pratila snop baterijske lampe
dok je Fišer osvetljavao prostoriju.
Kuhinja je bila široka sedam i po metara, a dugačka
petnaest metara. Bila je oivičena metalnim radnim pločama i
vitrinama od tamnog drveta. U njoj se nalazila dugačka
dvostruka sudopera, ogroman šporet s tri rerne i hladnjača.
Nasred prostorije, nalik na džinovski mrtvački kovčeg s
metalnim poklopcem, stajao je sto za podgrevanje hrane.
„Sigurno je imao mnogo gostiju“, rekla je Idit.
Fišer je uperio lampu u veliki električni zidni sat koji je
visio iznad šporeta. Kazaijke su se zaustavile na 7.31. Pre ili
posle podne i kog dana, zapitao se Baret dok je šepao duž zida
sa svoje desne strane, izvlačeći fioke. Idit i Florens su stajale
jedna uz drugu i posmatrale ga. Baret je onda otvorio jednu
od vitrina i zagunđao kad je Fišer osvetlio unutrašnjost.
„E, to je ono što budi duhove“, rekao je posmatrajući policu
punu prašnjavih boca.
„Možda bismo mogli da probudimo nekog posle večere.”
Fišer je iz jedne fioke izvukao parče kartona požutelih ivica
i uperio lampu u njega.
„Šta je to?“, upita Baret.
„Meni od 27. marta 1928. godine. Čorba od škampa. Brizle
u umaku. Kuvani kopun. Sos od hleba. Karfiol s pavlakom. Za
desert, amdndes en creme: seckani bademi u snegu od
belanaca sa slatkom pavlakom.“
Baret se zasmejao.
„Njegovi gosti su verovatno dobijaii sve što bi im srce
zaiskalo!”
„Mislim da njega nisu zanimala njihova srca, već nešto
drugo“, rekao je Fišer uzimajući kutiju sveća iz fioke.

12.19

Zaputili su se nazad kroz predvorje. Svako je nosio po

jedan svećnjak. Dok su se kretali, njihove ogromne senke su
se, pri treperavoj svetlosti, protezale po zidu i tavanici.
 „Ono tamo je verovatno velika gostinska soba“, rekao je
Baret. Prošli su kroz lučno zasvođen prolaz, dug skoro dva
metra, i stali. Idit i Florens zaprepašćeno udahnuše u isti
mah. Baret je tiho zazviždao dok je podizao sveću da bi se
bolje videlo.
Gostinska soba je bila dugačka trideset, a široka petnaest
metara. Zidovi behu visoki dva sprata i obloženi panelom od
orahovine do visine od dva i po metra. Iznad su bili grubo
klesani kameni blokovi. Na suprotnom kraju se nalazio
džinovski kamin, čiji je okvir bio sazdan od isklesanog
mermera. Sav nameštaj je bio stilski, osim razbacanih stolica i
sofa presvučenih u stilu dvadesetih godina. Ovde-onde behu
postavljene mermerne statue. U severozapadnom uglu je
stajao crn koncertni klavir, a u središtu prostorije se nalazio
okrugli sto, prečnika većeg od šest metara. Okruživalo ga je
šesnaest stolica visokog naslona, a iznad njega je stajao veliki
luster. Odlično mesto za moju opremu, pomislio je Baret;
gostinska soba je očigledno bila očišćena. Spustio je sveću.
„Hajdemo dalje“, rekao je.
Izašli su iz velike gostinske sobe, vratili se u predvorje i,
prošavši ispod zavojitog stepeništa, skrenuli desno u još jedan
hodnik. Nekoliko metara niz hodnik, sa svoje leve strane,
ugledali su dvokrilna vrata od orahovine. Baret je gurnuo
jedno krilo i provirio unutra.
„Pozorišna sala“, rekao je.
Ušli su, mršteći se zbog ustajalog vazduha. Pozorišna sala
je mogla da primi stotinu ljudi. Zidovi su bili prekriveni
starinskim crvenim brokatom, a pod, koji se spuštao u tri
nivoa, beše zastrt debelim crvenim tepihom. Pozornica je bila
uokvirena pozlaćenim renesansnim stubovima, a u zidove su
bili ugrađeni srebrni kandelabri sa električnim osvetljenjem.
Sedišta su bila izrađena po narudžbini i presvučena somotom
boje crnog vina.
„Koliko je zapravo bilo Belaskovo bogatstvo?“, upita Idit.
„Mislim da je, kad je umro, ostavio imanje vredno više od
sedam miliona dolara”, odgovorio je Baret.
„Umro?“, reče Fišer. Otvorio je vrata i zadržao ih.
„Ako postoji nešto što biste želeli da nam kažete...“, reče
Baret kad je stupio u hodnik.
„Šta tu ima da se priča? Ova kuća je pokušala da me ubije
i zamalo je uspela u tome!‘
Baret je izgledao kao da namerava nešto da kaže. Onda se
predomislio i pogledao niz hodnik.
„Mislim da ono stepenište vodi do bazena i parnog
kupatila“, rekao je. „Nema svrhe da idemo tamo dok nam ne
obezbede struju!‘ Šepajući, prešao je na drugu stranu hodnika
i otvorio teška drvena vrata.
„Šta je to?“, upita Idit.
„Izgleda kao kapela!‘
„Kapela?” Florens je izgledala zgroženo. Prilazeći vratima,
ispuštala je zvukove zebnje. Idit je zabrinuto gledala u nju.
„Gospodice Taner?“, reče Baret.
Nije odgovorila. Kad je stigla skoro do samih vrata,
zaustavila se.
„Bolje ne“ rekao je Fišer.
Florens je odmahnula glavom.
„Moram!” Pošla je unutra.
Uz jedva čujan, nevoljan krik, ustuknula je. Idit se trgnula.
„Šta je bilo?“ Florens nije bila kadra da joj odgovori.
Duboko je udahnula i sitno zatresla glavom. Baret je spustio
ruku na Iditinu nadlakticu. Ona ga je pogledala i videla kako
usnama oblikuje reči: „Sve je u redu!‘
„Ne mogu da uđem“, rekla je Florens kao da se izvinjava.
„Bar ne sada!” Progutala je. „Jedva podnosim ovu atmosferu!‘
„Vratićemo se odmah“, rekao joj je Baret.
Florens je klimnula glavom i okrenula se.
Dok je ulazila u kapelu, Idit se sva napela, očekujući
nekakav šok. Ne osetivši ništa, zbunjeno se okrenula prema
Lajonelu i počela da govori, a zatim je ućutala. Sačekala je da
se odvoje od Fišera.
 „Zašto nije mogla da uđe?“ prošaputala je.
„Njen organizam je podešen da oseća spiritualnu energiju“,
objasnio je Baret. „Ta energija je očigledno veoma jaka na
ovom mestu.“
„Zašto baš ovde?“
„Zbog kontradikcije, možda. Crkva u paklu, tako nešto!”
Idit je klimnula glavom, pogledajući u Fišera.
„Zašto njemu ne smeta?“, upitala je.
„Možda on ume da se zaštiti bolje od nje!”
Idit je opet klimnula glavom, zaustavivši se kada i Lajonel
da bi videia kakva je unutrašnjost nisko zasvođene kapele. U
drvenim klupama je bilo dovoljno mesta za pedeset ljudi.
Ispred se nalazio oltar, a iznad njega, presijavajući se na
svetlosti sveća, figura raspetog Isusa Hrista u prirodnoj
veličini, boje ljudske kože.
„Izgleda kao prava kapela“, zaustila je da kaže, umuknuvši
usred rečenice. Shvatila je da je Isus nag i da mu između
nogu štrči ogroman falus. Dok je gledala u opsceno raspeće,
oteo joj se uzvik gađenja, Učiniio joj se da se vazduh iznenada
zgusnuo i da joj se zgrušava u grlu.
Onda je primetiia da su zidovi oslikani pornografskim
freskama. Na zidu zdesna je bila prikazana masovna orgija u
kojoj su učestvovali poluodeveni sveštenici i kaluđerice. Lica
naslikanih ljudi su zračiia ludilom - iskežena, slinava,
tamnocrvena, iskrivijena u manijakalnoj požudi.
„Skrnavijenje svetosti“, rekao je Baret. „Bolest dostojna
poštovanja.”
„On jeste bio bolestan“, promrmljala je Idit.
„Da, jeste!‘ Baret je uhvati pod ruku. Dok ju je Lajonel
pratio između drvenih klupa, Idit je shvatila da je Fišer već
otišao.
Našli su ga u hodniku.
„Nema je!” rekao je.

Idit je piljila u njega.

 „Kako je mogla...“ Ućutala je, gledajući unaokolo.
„Siguran sam da je sve u redu“, kaza Baret.
„Zaista?” Fišer je zvučao ljutito.
„Siguran sam da jeste“, ubeđeno odvrati Baret. „Gospođice
Taner!“,pozvao je. „Hajdemo, dušo.“ Krenuo je niz hodnik.
„Gospođice Taner!“ Fišer ga je bešumno pratio.
„Lajoneie, zašto bi..!”
„Ne hitajmo sa zaključcima“, prekinuo ju je Baret.
„Gospođice Taner! Čujete li me?“
Kad su stigli do predvorja, Idit je pokazala prstom. Iz velike
gostinske sobe je dopirala svetlost sveće.
„Gospođice Taner!“, pozva Baret.
„Da!“
Baret se osmehnuo Idit, a zatim je pogledao u Fišera.
Fišerovo lice se nije opustilo.
Stajala je na suprotnoj strani sale. Njihove potpetice su
neujednačeno lupkale po podu dok su joj prilazili.
„Nije trebalo to da uradite, gospođice Taner“, rekao je
Baret. „Stvorili ste nepotrebnu uzbunu.“
„Izvinite“, rekla je Florens, ali u njenom glasu nije bilo
iskrenog kajanja. „Čula sam glas koji je dopirao odavde." Idit
je zadrhtala.
Florens je pokazala rukom na komad nameštaja pored
kojeg je stajala. Bila je to španska vitrina od orahovine.
Unutra je bio fonograf. Ispružila je ruku, skinula ploču i
pokazala im je.
„Bilo je to ovo!‘ Idit nije shvatala. „Kako može da svira bez
struje?“
„Zaboravila si da su fonografi isprva radili na navijanje!”
Baret je spustio svečnjak na vitrinu i uzeo ploču iz Florensinih
ruku. „Kućni snimak“, rekao je.
„Belasko!”
Baret je pogledao u nju, zaintrigiran.
„Njegov glas?“ Klimnula je glavom, a on se okrenuo da bi
vratio ploču. Florens je gledala u Fišera, koji je stajao nekoliko
metara dalje i zurio u fonograf.
Baret je navio uređaj, vrhovima prstiju očistio iglu i spustio
je na ivicu ploče. Začulo se pucketanje, a onda i glas.
„Dobro došli u moju kuću“, rekao je Emerik Belasko.
„Veoma mi je drago što ste ovde!‘
Idit je prekrstila ruke, drhteći.
„Uveren sam da će vas boravak u mojoj kući prosvetliti!”
Uprkos tome što je bio blag i neusiljen, Belaskov glas im je
uterivao strah u kosti - bio je to glas disciplinovanog ludaka.
„Žao mi je što ne mogu da budem s vama“, rekao je, „ali
morao sam da odem pre vašeg dolaska!”
Gad, pomisli Fišer.
„Ipak, nemojte dozvoliti da vas moje fizičko odsustvo
uznemiri. Smatrajte me svojim nevidljivim domaćinom i
budite ubeđeni da ću duhom biti uz vas tokom vašeg boravka
ovde“
Idit je osetila da zubi samo što joj nisu zacvokotali.
„Taj glas“
„Opskrbljeni ste svime što bi vam moglo zatrebati”,
nastavio je glas s ploče. „Ništa nije zaboravljeno. Idite kuda
želite i radite sve što želite - to su osnovna pravila u mom
domu. Radite sve što vam padne na um. Nema nikakvih
zabrana, nikakvih dužnosti. ’Svako je odgovoran samo za
sebe.’ To je jedini zakon koji ovde vlada. Želim vam da
pronađete odgovor koji tražite. Ovde je, dajem vam svoju reč.“
Nastupila je stanka. „A sada... auf Wiedersehen“ Igla je
zastrugala po ploči. Baret je podigao ručicu i isključio uređaj.
U velikoj gostinskoj sobi je vladala zastrašujuča tišina.
„Auf Wiedersehen“, rekla je Florens. „Do ponovnog susreta“
„Lajonele...?“
„Ploča nije namenjena nama“, rekao je.
„Ali…”
„Snimljena je pre dobro pola veka“, nastavio je Baret.
„Pogledaj.“ Podigao je ploču. „Puka je slučajnost to što njegove
reči mogu da se primene na nas!‘
 „Kako to da se fonograf sam uključio?“, upita Florens.
„To je posebna priča“, odgovori Baret. „Sada razgovaramo
samo o ploči.“ Pogledao je Fišera. „Da li se fonograf iznebuha
uključivao 1940. godine? U svedočanstvima nema podataka o
tome.“ Fišer odmahnu glavom.
„Da li znaš bilo šta o ovoj ploči ?“
Činilo se da Fišer neće odgovoriti. Naposletku je rekao:
„Kad bi gosti došli, videli bi da njega nema. Onda bi neko
pokrenuo ploču.“ Zastao je. „To je bila igra koju je igrao. Dok
bi gosti bili u kući, Belasko bi ih neopaženo posmatrao.” Baret
je klimnuo glavom.
„S druge strane, možda je zaista bio nevidljiv", nastavio je
Fišer. „Tvrdio je da ima tu moć. Govorio je kako može da
upravlja pažnjom čitave grupe ljudi i da se neopažen kreće
medu njima.“
„Ne verujetn u to“, rekao je Baret.
„Zaista?” Fišer se zagonetno osmehivao dok je gledao u
fonograf. „Maločas smo svi zurili u ovo“, rekao je. „Kako znate
da nije prošao tik pored nas dok smo slušali ploču?”

12.46

Peli su se uza stepenice kada su osetili nalet hladnog

vazduha od kog su plamenovi njihovih sveća zatreperili.
Iditina sveća se ugasila.
„Šta je to bilo?“, šapnula jc.
„Strujanje vazduha“, odmah odvrati Baret. Nagnuo je svoju
sveću da bi upalio njenu. „Kasnije ćemo o tome.“
Idit proguta knedlu, pogledujući u Florens. Baret ju je
uhvatio za ruku i nastavili su da se penju.
„Biće mnogo takvih pojava u narednih nedelju dana“,
rekao je. „Navići ćeš se.“
Idit je ćutala. Dok su se ona i Lajonel peli, Florens i Fišer
se pogledaše.
Kad su stigli na drugi sprat, skrenuli su desno i zaputili se
duž balkona. S njihove desne strane nastavljala se masivna
balustrada. Sleva su se pružala vrata spavaćih soba, koja su u
pravilnim razmacima bila usađena u zid obložen drvenim
pločama. Baret je prišao prvim vratima i otvorio ih. Pogledao
je unutra, pa se okrenuo prema Florens.
„Da li biste vi želeli ovu?“, upitao je.
Stupila je u sobu jednom nogom. Nekoliko trenutaka
kasnije, okrenula se i rekla:
„Nije loša.“ Osmehnula se Idit. „Vama će ovde biti
udobnije!‘
Baret je poželeo da joj odgovori, a onda se predomislio.
„U redu“, rekao je. Pokazao je ka vratima.
Ušao je za Idit i zatvorio vrata. Idit ga je posmatrala dok je
šepao po sobi. S njene leve strane se nalazio par renesansnih
kreveta od izrezbarene orahovine. Između njih je stajao stočić
s lampom i telefomom u francuskom stilu. Kamin se nalazio
na suprotnoj strani. Masivna stolica za ljuljanje, takođe od
orahovine, bila je postavljena kraj kamina. Pod s parketom od
tikovine beše prekriven plavim persijskim tepihoin, a nasred
sobe se nalazio osmougaoni sto. Prikladna forelja je bila
presvučena crvenom kožom.
Baret je zavirio u kupatilo, pa se vratio do Idit.
„Povodom onog strujanja vazduha..!”, rekao je.
„Nisam hteo da započinjcm raspravu s gospođicom Taner.
Zato sam onako prešao preko toga!‘
„To se zaista dogodilo.“
„Naravno da jeste“, odgovorio je, smešeči se. „Jednostavna
kinetička pojava, lišena inteligentnog uzroka i navođenja. Ma
šta o tome mislila gospodica Taner. Trebalo je da ti to
pomenem pre nego što smo krenuli!”
„Šta to?“
„Da ćeš morati da oguglaš na sve što ona bude govorila
narednih nedelju dana. Ona je spiritista, kao što znaš.
Zagrobni život i komunikacija s takozvanom bestelesnom
svešću jesu osnove njenog verovanja, i to pogrešne, što
nameravam da dokažem. U međuvremenu”, -osmehnuo se -
„ipak budi spremna da saslušaš i njene stavove. Ne mogu da
joj naredim da sve vreme ćuti!‘

S njene desne strane se nalazio par kreveta, čija su

raskošno izrezbarena uzglavlja prianjala uza zid. Između njih
je stajala velika komoda. Iznad komode, okačena o tavanicu,
visila je velika italijanska lampa od srebra.
Tačno preko puta nje, pored prozora zatvorenih kapaka,
stajao je španski stočić s prikladnoin stolicom. Na stolu se
nalazila kineska lampa i telefon izrađen u francuskom stilu.
Florens je prišla stolu i podigla slušalicu. Ništa se nije čulo.
Veselo se zapitala da li je zbilja očekivala da telefon radi. Bilo
kako bilo, verovatno služi samo za pozive unutar kuće.
Okrenula se i pogledala oko sebe. Nešto s tom sobom nije
biio kako treba. Ali, šta? Da li soba poseduje ličnost? lii je pak
ostao trag nekih osečanja? Florens je zažmurila i čekala.
Jamačno ima nečeg u vazduhu. Osećala je kako se to
premešta i pulsira. Krenulo bi prema njoj, a onda bi uzmaklo
kao nevidijiva, plaha zver.
Nekoliko minuta kasnije, otvorila je oči. Doći će, pomisiila
je. Ušla je u kupatiio, trepćući. Zaslepio ju je odsjaj plamena
sveće na belim pločicama. Stavivši svećnjak na umivaonik,
otvorila je slavinu s toplom vodom. Ništa se nije dešavaio, a
onda je, uz grgotavo tandrkanje, mlaz tamne, prljave vode
pljusnuo u umivaonik. Florens je sačekaia da se voda
razbistri, pa je stavila ruku pod nju. Bila je toliko hladna da
joj se oteo šištav uzvik. Nadam se da bojier nije pokvaren,
pomisiiia je. Nagnuvši se, počela je da se umiva.
Trebalo je da uđem u kapelu, pomislila je. Nije trebalo da
ustuknem već pred prvim iskušenjem. Trgla se, prisećajući se
snažnog osećaja mučnine koji ju je preplavio kad je pokušala
da uđe. Ovo je užasno mesto, pomislila je. Moraće polako da
se prilagodi - to je jedini način. Ako bi to učinila na silu,
mogla bi da izgubi svest. Ući ću ja u kapelu vrlo brzo, obećala
je sebi. Bog će mi dati snage kada dođe vreme za to.

Njegova soba je bila manja od ostale dve. U njoj se nalazio

samo jedan krevet, oivičen baldahinom. Fišer je seo udno
kreveta, zagledavši se u zamršene šare na tepihu. Kuća ga je
obujmila poput divovskog nevidljivog stvorenja. Zna da sam
tu, pomislio je. Zna i Belasko. Svi znaju: njihov jedini
neuspeh. Gledali su ga, čekajući da vide šta će uraditi.
Neće delati ishitreno, to je bar sigurno. Neće učiniti ništa
dok ne bude potpuno uveren u osećaj koji u njemu budi ovo
mesto.

14.21

Fišer je ušao u veliku gostinsku sobu s baterijskom

lampom u ruci. Presvukao se u crnu rolku, crne pantalone od
rebrastog somota i iznošene bele patike. Krećući se lagano i
nečujno, prilazio je golemom okruglom stolu za kojim je sedeo
Baret. Pored njega je stajaia Idit. Otvarala je drvene kutije i
vadila opremu. U kaminu je gorela vatra.
Idit je poskočila kad je Fišer izronio iz mraka.
„Treba li vam pomoć upitao je.
„Ne, dobro nam ide“, odvrati Baret, smešeći se. „Ipak, hvala
na ponudi!”
Fišer sede. Pažljivo je pratio kako visoki čovek s bradom
vadi nekakav instrument iz zaštitne kudelje, pažljivo ga briše
krpom i stavlja na sto. Pedantno rukuje svojom opremom,
pomislio je Fišer. Izvukao je kutiju cigareta iz džepa i zapalio
jednu, gledajući u izobličenu Iditinu senku koja je igrala na
zidu dok je Idit uzimala još jednu drvenu kutiju da je odnese
do stola.
 „Da li još predajete fiziku?“, upitao je.
„Tu i tamo, koliko mi zdravlje dozvoljava!” Baret je načas
oklevao, pa je nastavio. „Preležao sam dečju paralizu kad sam
imao dvanaest godina; desna noga mi je delimično
paralisana.“
Fišer je ćutke gledao u njega. Baret je izvadio još jedan
instrument iz kutije i obrisao ga.
Spustio ga je na sto i pogledao Fišera.
„To neće ometati rad na ovom projektu“, rekao je.
Fišer klimnu glavom.
„Nazvali ste jezero Bastardovom barom“, rekao je Baret,
vrativši se poslu. „Zašto?“
„Neke od Belaskovih gošći su ovde ostale u drugom stanju.“
„I one su zaista...?“ Baret zastade, podigavši pogled.
„Trinaest puta!”
„To je strašno“, rekla je Idit.
Fišer je odbio dim.
„Mnogo se strahota ovde dogodilo“, rekao je. Baret je prešao
pogledom preko instrumenata koji su stajali na stolu: astatički
galvanometar, galvanometar sa ogledalom, kvadrantni
elektrometar, Kruksova vaga, fotoaparat, kavez obložen
gazom, upijač dima, manometar, platforma za merenje težine,
magnetofon. Trebalo je još raspakovati kontaktni časovnik,
elektroskop, bliceve (standardni i infracrveni), termometre za
maksimalnu i minimalnu temperaturu, higroskop,
stenometar, paravan sa fluorescentnim sulfidom, električni
šporet, kutiju s posudama i epruvetama, materijal za
pravljenje otisaka i laboratorijsku opremu. I najvažniji
instrument, zadovoljno pomisli Baret. Dok je raspakivao
postolje s crvenim, žutim i belim lampama, Fišer ga upita:
„Kako ćete koristiti sve to kad nema struje?“
„Biće je sutra“, odvrati Baret. „Telefonirao sam u Karibu
Folz. Inače, telefon je tik kraj ulaznih vrata. Sutra ujutru će
postaviti nov agregat.“
„I vi mislite da će raditi?“
 Baret potisnu osmeh.
„Radiće.“
Fišer više ništa nije rekao. Na suprotnoj strani sale, začu se
pucanj jedne od cepanica koje su gorele u kaminu, te se Idit
trgla dok je išla prema jednoj od većih drvenih kutija.
„Ne tu, ta je preteška“, rekao joj je Baret.
„Ja ću.“ Ustavši iz stolice, Fišer je prišao Idit. Sagao se i
podigao kutiju.
„Šta je to - nakovanj?“, upitao je dok je stavljao kutiju na
sto. Baret je bio svestan Fišerovog radoznalog pogleda dok je
otvarao poklopac kutije.
„Da li biste...?“, upitao je. Fišer je izvadio glomazni metalni
uređaj i stavio ga na sto. Bio je kockast, obojen tamnoplavom
bojom, a spreda je imao jednostavan brojčanik s podeocima od
0 do 900. Tanka crvena igla trenutno je pokazivala nulu.
Odozgo je velikim crnim slovima bilo ispisano: BARET - EMZ.
„EMZ?“ upitao je Fišer.
„Objasniću vam kasnije“, odvratio je Baret.
„To je ta vaša mašina?“
Baret odmahnu glavom.
„Ta je još u procesu izrade!‘ Zvuk potpetica ih je sve
podstakao da se okrenu prema zasvođenom ulazu. Florens im
se približavala, noseći sveću u svećnjaku. Presvukia se u
tamnozeleni džemper dugih rukava, suknju od debelog tvida i
cipele s niskom potpeticom. „Zdravo“, rekla je veselo.
Dok im je prilazila, pogledom je preletela preko arsenala
instrumenata na stolu i osinehnula se. Onda se okrenula
prema Fišeru.
„Da li biste prošetaii sa mnom?“, upitala je.
„Zašto ne?“
Kad su otišli, Idit je na stolu ugledala otkucan spisak.
Podigla ga je. Naslov je glasio
„Primećene paranormalne pojave u Belaskovoj kući“. Ispod
su se nizale odrednice:
 Automatski govor; Automatski pokreti; Automatsko crtanje;
Automatsko slikanje; Autoskopija; Bilokacija; Biološki
fenomeni; Bučni duhovi; Dematerijalizacija; Direktan govor;
Direktno crtanje; Direktno pisanje; Direktno slikanje; Duhovi;
Ektoplazma; Električni fenomeni; Elongacija; Emanacija;
Glasovi; Gledanje u kristal; Gledanje zatvorenih očiju;
Glosolalija; Hemijski fenomeni; Hemiografija; Hiperamnezija;
Hiperestezija; Ideomorfija; Ideoplazma;
Imitacija; Kataiepsija; Komunikacija; Kontrola; Kopiranje
rukopisa; Ksenoglosija; Levitacija; Lupnjava; Magnetski
fenomeni; Materijalizacija; Metagrafologija: Mirisi; Nestajanje
predmeta;
Nezavisni glasovi; Opominjanje; Opsesija; Parafinski
odlivci; Parakineza; Paramnezija; Parestezija; Pisanje po
kamenu; Pisanje po koži; Pogađanje reči u knjizi; Pogađanje
reči u novinama; Pomeranje predmeta; Posednutost;
Prekognicija; Predskazivanje; Prikaze; Priviđenja; Prodiranje u
unutrašnjost materije; Prolaz materije kroz materiju; Prskanje
vodom; Pseudopode; Psihododiri; Psihofotografija;
Psihokineza; Psihometrija; Psihovetrovi; Psihozvukovi;
Radiestezija; Radiografija;
Retrokognicija; Sablasti; Senzorni automatizam;
Skotografija; Skriptografija; Sluhovitost; Slutnje;
Somnambulizam; Spoljna kontrola osećanja; Spoljna kontrola
pokreta; Stigmate; Svesnost cveća; Svetiosni fenomeni;
Telekineza; Teleplazma; Teleskopski vid; Teiestezija;
Tiptologija; Transcendentalna muzika; Transfiguracija;
Transport; Utiskivanje; Vanvremenska percepcija; Vctrovi;
Vczivanje čvorova; Zvukovi.

Otupela, Idit je spustila spisak. Gospode bože, pomisliia je,

kakva će ovo nedelja biti?
14.53

Garaža je bila napravljena tako da može da primi sedam

automobila.
Sada je bila prazna. Kad su ušli, Fišer je isključio svoju
baterijsku lampu zato što je kroz prljave prozore na vratima
dopiralo dovoljno svetlosti. Zagledao se u zelenkastu izmaglicu
koja je lelujala iza prozorskog stakla.
„Možda bi trebalo da uvezemo kola“, rekao je. Florens mu
nije odgovorila. Hodala je po podu umrljanom motornim
uljem, okrećući glavu levo-desno. Zastala je pored police i
dodirnula prljav, rđom prošaran čekić.
„Šta ste rekli ?“, upitala je.
„Možda bi trebalo da uvezemo kola?“
Florens odmahnu glavom.
„Ako može da pokvari agregat, može da pokvari i kola!‘
Fišer je posmatrao kako žena medijum šeta po garaži. Kad
je minula kraj njega, osetio je njen parfem.
„Zašto ste prestali da se bavite glumom?“ upitao je.
Florens ga pogleda, a osmeh joj prelete preko lica.
„To je duga priča, Bene. Kad se malo bolje upoznamo sa
ovim mestom, ispričaću ti je. Sada se moram pozabaviti
osećajima koje ono u meni pobuđuje!” Stala je na jezerce
svetlosti i zatvorila oči.
Fišer je netremice gledao u nju. S kožom boje slonovače i
bujnom riđom kosom, žena medijum je na slaboj svetlosti
izgledala kao porcelanska lutka.
Nedugo potom, vratila se do Fišera.
„Ovde nema ničega“, rekla je. „Šta misliš?"
„Kako god ti kažeš!‘
Fišer je ponovo uključio lampu, pa su se stepenicama
popeli do hodnika.
 „Kuda sad?“, pitala je.
„Ne poznajem ovo mesto kao svoj džep. Proveo sam tu
svega tri dana!‘
„Onda ćemo lutati“, rekla je Florens. „Nema potrebe da...“
Iznenada je zaćutala i stala, okrenuvši glavu udesno kao da je
čula buku iza sebe. „Da. Tuga. Bol!” Namrštila se i zatresla
glavom. „Ne, ne“ Zatim je uzdahnula i okrenula se prema
Fišeru. „Osetio si“, rekla je.
Fišer nije odgovorio. Florens se osmehnula i pogledala u
stranu.
„Pa, hajde da vidimo šta bismo još mogli da nađemo“, rekla
je.
„D ali si čitao članak doktora Bareta u kojem ljude koji su
posebno osetljivi upoređuje s Gajgerovim brojačem?“, pitala je
dok su hodali hodnikom.
„Ne.”
„To nije loše poređenje. Mi na neki način I jesmo nalik na
Gajgerove brojače. Kad smo izloženi psihičkim emanacijama,
počinjemo da otkucavamo.
Naravno, razlika je u tome što mi možemo da sudimo i da
merimo u isto vreme. Ne samo što primamo utiske već ih i
ocenjujemo.“
„Aha“, rekao je Fišer. Florens postrance pogleda u njega.
Počeli su da se spuštaju niza stepenice koje su se nalazile
naspram kapele. Fišer je svetleo lampom ispred njihovih
nogu.
„Pitam se da li će nam biti potrebna čitava sedmica“, rekla
je Florens.
„Ni cela godina nam ne bi bila dovoljna.“
Florens je pokušala da se suprotstavi najblaže što je mogla.
„Videla sam kako se gotovo potpuno nerazumljivi
spiritistički fenomeni rešavaju preko noći. Ne smemo da...“
Zastala je, hvatajući se za ogradu stepeništa.
„Prokleta pogan.” promrmljala je divljačkim glasom. Potom
se zaprepašćeno trgnula, vrteći glavom. „O bože. Koliko besa.
Koliko razornog gneva!” Drhtavo je udahnula. „To je jedan vrlo
neprijatan muškarac", rekla je. „Nije ni čudo. Ko bi mu mogao
prebaciti bilo šta kad je zatočen u ovoj kući?“ Pogledala je u
Fišera.
Sišavši do donjeg hodnika, naišli su na dvokrilna metalna
vrata sa okruglim prozorčićima. Fišer je otvorio jedno krilo i
propustio Florens. Kad su se oboje našli unutra, njihovi koraci
su oštro odjeknuli po pločicama, odbijajući se od tavanice.
Bio je to olimpijski bazen. Fišer je obasjao tamnozelenu
dubinu vode. Došao je do ivice i kleknuo. Zavrnuvši rukav,
gurnuo je ruku u vodu.
„Nije previše hladna“, iznenađeno je rekao. Blago je
promešao vodu. „Osećam da voda dolazi. Bazen je verovatno
priključen na poseban agregat.“
Florens se zagledala u iskričavu vodu. Talasići koje je
podigao Fišer putovali su po površini.
„Ovde ima nečeg“, rekla je. Nije pogledala u Fišera. Nije joj
bila potrebna njegova potvrda.
„Parno kupatilo je na drugom kraju!‘ Fišer joj je ponovo
prišao.
„Hajde da ga pogledamo.“
Njihovi koraci su odjekivali dok su hodali pored bazena, pa
im se činilo da ih neko prati. Florens se osvrtala preko
ramena.
„Da“, rekla je, nesvesna da je progovorila. Fišer je otvorio
teška metalna vrata iz adržao ih, šarajući snopom svetlosti.
Parno kupatilo je bilo kvadratnog oblika, sa stranicom dugom
približno tri i po metra. Zidovi, pod i tavanica behu obloženi
belim pločicama. Sa svih strana su bile uzidane drvene klupe,
a po podu je, nalik na okamenjenu zmiju, vijugalo izbledelo
zeleno crevo, priključeno na slavinu.
Florens je napravila zgađenu grimasu.
„Izopačeno", rekla je. „Ovde..!” Progucala je kao da želi da
potisne gorku žuč. „Ovde“, ponovila je.
„Ali, šta?“
 Fišer je pustio vrata. Zatvorila su se uz tup udar, koji je
glasno odjeknuo. Florens ga pogleda; kad se okrenuo, pošla je
u korak s njim.
„Doktor Baret je baš dobro opremljen, zar ne?“, rekla je,
pokušavajući da ga malo razvedri. „Teško mi je da poverujem
da on zaista misli da samo pomoću nauke može da uništi moć
koja postoji u ovoj kući.“
„Šta bi je drugo moglo uništiti?“
„Ljubav“, odgovorila je. Stegla je njegovu ruku. „Mi to
znamo, zar ne?“
Fišer joj je otvorio vrata i ponovo su se našli u hodniku.
„Šta je tamo?“ Florens je prošla kroz hodnik i otvorila
drvena vrata. Fišer je uperio lampu unutra. Bio je to vinski
podrum. Sve police su bile prazne. Florens se trgnula. „Vidim
ovu prostoriju ispunjenu bocama!‘ Okrenula se. „Bolje da ne
ulazimo.”
Ponovo su se popeli uza stepenice i zaputiii hodnikom u
prizemlju. Dok su prolazili pored vrata kapele, Florens se
stresla.
„Ovo mesto je najgore“, rekla je.
„Iako nisam videla celu kuću, nekako imam osećaj...“ Uto
joj glas utihnu. Pročistila je grlo. „Ući ću ja tamo“, rekla je.
Skrenuli su u bočni hodnik. Dvadesetak metara niže,
ugledali su lučno zasvođen prolaz.
„Šta to imamo ovde?“ Florens je minula kroz prolaz i ostala
bez daha. „Kakva kuća“, rekla je.

Plesna dvorana je bila ogromna. Njeni visoki zidovi behu

ukrašeni draperijama od crvenog somota. Tri džinovska
lustera su u pravilnim razmacima visila s tavanice obložene
drvenim pločama. Pod je bio prekriven hrastovim parketom
složenih šara. U dnu odaje se nalazio alkov za muzičare.
„Pozorišna sala - da, ali ovo?“, rekla je Florens. „Može li
plesna dvorana biti zlo mesto?“
„Zlo dolazi kasnije“, odvrati Fišer.
 Florens je odmahnula glavom.
„Kontradikcije!” Pogledala je Fišera. „U pravu si. Biće nam
potrebno više vremena. Imam osećaj da stojim usred lavirinta
koji je toliko zamršen da je sama mogućnost izlaska…”
Prenula se. „No, mi ćemo uspeti da izađemo.“
Iznad njih se začu zveckanje. Fišer naglo podiže ruku,
osvetlivši masu kristala koji su visili s tavanice. Svetlost je
prošla kroz kristal, bojeći tavanicu duginim bojama. Luster se
nije pomerao.
„Izazov je postavljen“, šapnuia je Florens,
„Nemoj ga prihvatiti previše brzo“, upozorio ju je Fišer.
Florens je naglo okrenula glavu prema njemu.
„Ti blokiraš“, rekla je.
„Šta?“
„Blokiraš svoju sposobnost. Zato nisi ništa osetio.“
Fišerov osmeh je bio leden.
„Ništa nisam osetio zato što ničega nije bilo. I ja sam bio
spiritista. Znam da vi na svakom ćošku nalazite ono što želite
da nađete!”
„Bene, to nije istina.“ Florens je izgledala povredeno. „Te
stvari su zaista bile tamo. I ti bi ih osetio da nisi bIokirao..!‘
„Ništa ja ne blokiram“, prekinuo ju je. „Ja jednostavno ne
želim da ponovo stavim glavu na kocku. Kad sam bio ovde
1940. godine, bio sam kao ti - ne, bio sam gori, mnogo gori.
Zaista sam verovao da sam nešto posebno. Verovao sam da
sam bogomdan za istraživanje paranormalnih pojava!”
„Ti si bio najmoćniji spiritistički medijum u ovoj zemlji,
Bene.“
„Još sam, Florens. Sada sam malo obazriviji, to je sve.
Preporučio bih ti takav pristup. Hodaš po ovoj kući kao go
živac. Kad stvarno budeš naišla na nešto, iskidaće te na
komade. Ime Paklena kuća nije odabrano tek tako, znaš. Ovo
mesto želi da nas ubije, sve odreda, i zato bi ti boije bilo da
naučiš da se zaštitiš dok ne postaneš spremna. Ako to ne
učiniš, bićeš tek još jedno ime na spisku žrtava!”
 Dugo su se nemo gledali. Naposletku je dodirnula njegovu
ruku.
„Ali onaj koji krije svoj dar...“, počela je.
„E, jebi ga!‘ Okrenuo se na peti i otišao.

18.42

Trpezarija je bila dugačka osamnaest metara, a visoka i

široka po osam. Postojala su dva ulaza: jedan je, lučno
zasvođen, vodio iz velike gostinske sobe, a drugi, s vratima na
oprugu, vodio je iz kuhinje.
Tavanica je bila obložena kitnjasto izrezbarenim pločama,
a pod beše prekriven uglačanim travertinom. Zidovi su bili
obloženi drvenim pločama do visine od tri metra, a iznad njih
su se pružali goli kameni blokovi. Na sredini zapadnog zida
nalazio se veliki kamin, čiji je gotski okvir sezao do tavanice. S
tavanice, tačno iznad stola dugačkog dvanaest metara, visila
su četiri kandila, prepravljena da bi radila na struju. Sto je
bio opasan s trideset stilskih stolica od orahovine, čija su
sedišta bila presvučena tamnocrvenim somotom.
Baret je sedeo uvrh stola, a ostali su posedali oko njega.
Nevidljivi par iz Karibu Folza otišao je u šest i petnaest.
„Ako niko nema ništa protiv, ja bih večeras održala
seansu“, rekla je Florens.
Baretova ruka se načas sledila, a zatim je nastavio da
dosipa brokoli u svoj tanjir.
„Ja nemam ništa protiv“, rekao je.
Florens je pogledala u Idit, koja je odmahnula glavoin.
Onda je pogledala u Fišera.
„Samo napred“, rekao je on, posežući za lončetom za kafu.
Florens je klimnula glavom.
„Onda, posle večere.“ Njen tanjir je bio prazan; od trenutka
kad su seli da večeraju, pila je samo vodu.
 „Da li biste vi hteli da održite seansu ujutru, gospodine
Fišere?“, upitao je Baret.
Fišer odmahnu glavom.
„Zasad ne.“
Baret je klimnuo glavom. Eto, i to smo obaviii, pomisiio je.
Zatražio je i naišao na odbijanje. Pošto njegov rad na ovom
projektu obuhvata saradnju s medijumom, Dojč neće moći da
se usprotivi kada bude zatražio od njega da pozove nekog od
svojih ljudi. Odlično, pomislio je. Srediće to ujutru.
„Pa“, rekao je, „moram da kažem da kuća do sada nimalo
nije opravdala svoju reputaciju.”
Fišer je podigao pogied sa ostataka hrane na svom tanjiru.
„Još nas nije procenila“, rekao je. Usne su mu se načas
izvile u neveseo osmeh.
„Mislim da ćemo pogrešiti ako kuću budemo smatrali
izvorom paranormalne sile“, rekla je Florens.
„Sasvim je očigledno da zlo potiče od duša umrlih - ko god
oni bili. Možemo biti sigurni samo za jednog, a to je Belasko!‘
„Stupili ste u kontakt s njim danas, je li?“, upitao je Baret.
Glas mu je bio blag, ali Florens je ipak prepoznala
podbadanje.
„Ne“, rekla je. „Gospodin Fišer pak jeste, kad je bio ovde
1940. godine. Prisustvo Belaskovog duha pride je
dokumcntovano!”
„U izveštajima svedoka“, reče Baret.
Florens je oklevala. Naposletku je rekla:
„Mislim da bi bilo najboije da otvorimo karte, doktore
Baret. Meni se čini da vi još ne verujete da postoje duhovi.“
„Ako mislite na duše preminulih osoba“, odvrati Baret,
„potpuno ste u pravu!”
„Uprkos činjenici da ih ljudi viđaju otkad je sveta i veka?“,
upita Florens. „Činjenici da ih je videlo više od jedne osobe
odjednom? Da su ih viđale životinje ? Da su zabeleženi na
fotografijama ? Da su pružali podatke koji su kasnije
potvrdeni? Da su ostvariii fizički kontakt s ljudima? Da su
pomerali stvari? Da je njihova težina bila podložna merenju?“
„To su sve činjenice koje ukazuju na određene pojave,
gospođice Taner, ali ne dokazuju postojanje duhova!”
Florens se umorno osmehnu.
„Ne znam kako da odgovorim na to“, rekla je.
Baret joj je uzvratio osmeh, šireći ruke kao da kaže:
„Nismo saglasni, pa neka ostane na tome.”
„Vi ne prihvatate mogućnost života posle smrti“, istrajavala
je Florens.
„To je primamljiva ideja“, odvrati Baret. „Nemam ništa
protiv sve dok se od mene ne očekuje da posvedočim da
postoji mogućnost komunikacije s dušama preminulih.“
Florens ga je tužno gledala.
„Možete to da kažete nakon što ste čuli usklike radosti na
seansama?“
„Čuo sam slične usklike u duševnim bolnicama“
„Duševnim bolnicama?“
Baret uzdahnu.
„Nisam nameravao da vas uvredim, ali dokazano je da je
verovanje u mogućnost komunikacije s mrtvima ljudima
donelo više ludila nego duševnog mira!‘
„To nije istina , rekla je Florens. „Da je tako, odavno niko
ne bi pokušavao da komunicira s dušama umrlih. Ljudi pak to
čine vekovima!” Netremice je gledala u Bareta, kao da
pokušava da shvati njegove stavove. „Za vas je to primamljiva
ideja, doktore. Sigurna sam da nije samo to. Šta je s
religijama koje prihvataju mogućnost života posle smrti? Nije
li sveti Pavle rekao: ’Ako mrtvi ne ustaju, uzalud vam vjera
vaša?’“
Baret nije odgovorio.
„Dakle, ne mislite tako“, rekla je.
„Ne mislim!”
„Možete li vi da ponudite neku alternativu, onda?“
„Mogu.” Baret joj je uzvratio izazivačkim pogledom. „Imam
alternativu koja je mnogo zanimljivija, ali u isto vreme i
mnogo složenija i zahtevnija; naime, subliminalno biće, to
nepregledno, skriveno prostranstvo ljudske iičnosti koje, nalik
na ledeni breg, postoji ispod takozvanog praga svesti. To je
mesto gde leži moja fascinacija, gospođice Taner. Ne u
bezbrojnim spekulacijama o zagrobnom životu, već ovde,
danas; to je naš izazov. Neistražene misterije ljudskog
spektra, infracrveni kapacitet našeg tela, ultraljubičasti
kapacitet našeg uma. To je alternativa koju ja nudim:
raskošne sposobnosti ljudskog organizma koje još nisu
ustanovljene. Sposobnosti koje su, ubeđen sam u to, u korenu
svih paranormalnih pojava!”
Florens je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim se
osmehnula.
„Videćemo“, rekla je.
Baret je klimnuo glavom.
„I hoćemo.“

Idit je pogledala po trpezariji.

„Kad je izgrađena ova kuća?“, upitala je.
Baret je pogledao u Fišera.
„Da li vi znate?”
„Hiljadu devetsto devetnaeste“, odgovorio je Fišer.
„Na osnovu nekoliko vaših opaski, stekao sam utisak da
znate mnogo o Belasku“, reče Baret. „Da li biste mogli da nam
ispričate šta znate ? Možda ne bi bilo zgoreg da“ - potisnuo je
osmeh - „upoznamo svog protivnika.“ Zabavno ti je, pomisli
Fišer. Neće ti biti zabavno kad se Belasko i ostali bace na
posao.
„Šta želite da znate ?“, upitao je.
„Sve što možete da nam kažete“, odgovorio je Baret. „Dobro
bi bilo da znamo nešto o njegovom životu“
Fišer je sipao sebi još kafe, pa je spustio lonče na sto,
obavio ruke oko šolje i počeo da priča.
„Rođen je 1879. godine, kao vanbračni sin Majrona
Sendlera, zaposlenog u jednoj američkoj fabrici municije, i
Noel Belasko, engleske glumice!”
„Zašto je uzeo majčino prezime?“, upitao je Baret.
„Sendler je bio oženjen“, odvrati Fišer. Zastao je, pa
nastavio. „O njegovom detinjstvu se ne zna gotovo ništa osim
nekoliko izolovanih incidenata. Kad je imao pet godina, obesio
je mačku želeći da vidi da li mačke zaista imaju devet života.
Pošto mačka nije oživela, razbesneo se i iskasapio je na
komade, koje je bacao s prozora spavaće sobe. Majka ga je od
tada zvala Zli Emerik!”
„Pretpostavljam da je odrastao u Engleskoj”, ubaci se Baret.
Fišer klimnu glavom.
„Sledeća potvrđena priča u vezi s njim jeste da je silovao
svoju mlađu sestru“, rekao je.
Baret se namršti.
„Zar će sve biti u tom tonu?“
„Doktore, on nije vodio primeran život“, rekao je Fišer, sa
otrovnim prizvukotn u glasu. Baret je oklevao.
„Dobro“, rekao je naposletku. Pogledao je Idit. „Da li ti
smeta, dušo?“ Idit odmahnu glavom. Pogledao je i Florens. „A
vama, gospođice Taner?“
„Ne smeta mi ako će nam to pomoći da shvatimo šta se
dešava“, odgovorila je. Baret je dao znak Fišeru da nastavi.
„Devojčica je provela dva meseca u bolnici“, rekao je Fišer.
„Neću ulaziti u pojedinosti. Belasko je poslat u jednu privatnu
školu - tada je imao deset i po godina. Tamo je nekoliko
godina bio žrtva zlostavljanja, pretežno od strane jednog
učitelja homoseksualca. Belasko ga je kasnije pozvao da
nedelju dana bude gost u njegovoj kući. Kada se penzionisani
učitelj vratio kući, obesio se.“
„Kako je Belasko izgledao?“, upitao je Baret, pokušavajući
da skrene tok Fišerovog pripovedanja.
Fišer se zamislio. Potom je počeo da citira:
„Zubi su mu nalik na zube mesoždera. Kad se osmehne,
izgleda kao životinja koja kezi zube. Lice mu je belo jer prezire
sunčevu svetlost i izbegava da izlazi napolje. Oči su mu
nestvarno zelene; zelenilo njihovo kao da zrači vlastitom,
unutrašnjom svetiošću. Čelo mu je visoko, a kosa i kratko
podsečena brada crni kao ugalj. lako je veoma lep, izgleda
zastrašujuće, kao da je neki demon uzeo ljudsko obiičje!”
„Čiji je to opis?” upita Baret.
„Njegove druge žene. Počiniia je samoubistvo u ovoj kući
1927. godine!”
„Znate taj opis napamet“, rekia je Florens. „Mora da ste ga
mnogo puta pročitali.“
Fišerov osmeh je bio tmuran.
„Kao što je doktor rekao“, odgovorio je, „treba upoznati svog
neprijatelja.“
„Da li je bio visok ili nizak?“, zapitkivao je Baret.
„Bio je visok - metar i devedeset pet, otpriiike. Zvali su ga i
’Razvikani Džin.”
Baret je klimnuo glavom.
„Obrazovanje?“
„Njujork, London, Berlin, Pariz, Beč. Nije se usavršavao ni
u jednoj oblasti. Studirao je logiku, etiku, religiju, filozofiju!”
„Ono što je moglo da mu pomogne da racionalizuje svoje
postupke, čini mi se“, reče Baret. „Novac je nasledio od oca,
zar ne?“ „Uglavnom. Majka mu je ostavila nekoliko hiijada
funti, a otac deset i po miliona dolara - svoj udeo u prodaji
pušaka i mitraljeza.“
„To je moglo da uzrokuje osećaj krivice“, rekla je Florens.
„Belasko nikada nije osećao krivicu.“
„To samo dokazuje da je bio duševno bolestan“, reče Baret.
„Možda je bio duševno bolestan, ali bio je izuzetno
inteligentan“, nastavio je Fišer. „Mogao je da savlada bilo koju
naučnu oblast. Znao je da govori i da čita na desetak jezika.
Posedovao je ogromno znanje iz prirodne i metafizičke
filozofije. Proučavao je sve religije, kabalistička i
rozenkrojcerska učenja, drevne misterije. Njegov um je bio
riznica podataka i nepresušan izvor energije!” Napravio je
pauzu. “Mrtvačnica mašte.”
 „Da li je ikada ikoga voleo ?“, upita Florens.
„Nije verovao u ijubav”, odgovori Fišer. „Verovao je u volju.
‘U tu retku životnu silu, taj magnetizam, najskriveniju i
najopojniju moć uma: uticaj.’ Kraj citata. Emerik Belasko,
1913. godine!”
„Na šta je mislio kad je rekao ’uticaj’?", pitao je Baret.
„Na sposobnost uma da dominira", odvrati Fišer. „Kada
jedno ljudsko biće kontroliše drugo, znate. Očigledno je mogao
da nametne svoju volju drugima, kao što su to mogli Kaljostro
ili Raspućin. Citiram: ’Niko mu nikada nije prilazio kako ga
njegova snažna energija ne bi nadvladaia i progutala.’ Autor je
opet njegova druga žena!‘
„Da li je Belasko imao dece?“, upitala je Florens.
„Priča se da je imao sina, ali niko nije siguran u to.“
„Rekli ste daje kuća izgrađena 1919. godine“, reče Baret.
„Dali su izopačenosti počele odmah po izgradnji?“
„Ne, isprva je sve bilo nevino. Večere za članove visokog
društva. Raskošni balovi. Prijemi. Ljudi su dolazili iz cele
zemlje i sveta da bi proveli vikend ovde. Belasko je bio
savrsen domaćin - uglađen, šarmantan.”
„A onda“ - podigao je desnu ruku, a palac i kažiprst su se
gotovo dodirivali - „godine 1920: un peu{1}, kako je on to
nazvao. Postepeno izopačenje. Prvo razgovor o čulnim
zadovoljstvima, a onda prelazak s reči na dela. Glasine.
Dvorske intrige. Aristokratske mahinacije. Opijanje i
orgijanje. I sve to pod Belaskovom dirigentskom palicom i pod
njegoviin uticajem.
„U toj fazi je stvarao kopiju visokog društva kakvo je
postojalo u Evropi osamnaestog veka. Trajalo bi predugo da
vam podrobno opisujem kako je to radio. Bilo kako bilo, bio je
veoma suptilan i pažljivo je planirao svaki postupak.”
„Pretpostavljam da je rezultat svega toga prvenstveno bila
seksualna razuzdanost“, rekao je Baret. Fišer je klimnuo
glavom.
 „Belasko je osnovao klub po imenu ’Afrodite’ Svake večeri,
a kasnije i dva do tri puta dnevno, održavali su sastanke, koje
je Belasko zvao svojim kongresima. Pošto bi konzumirali droge
i afrodizijake, sedeli bi za stolom u. velikoj gostinskoj sobi i
razgovarali o seksu sve dok svi ne bi postali, kako je on
govorio, ’narajcani’. Onda bi počela orgija.
„Međutim, nije posredi bio samo seks. Princip preterivanja
je primenjivan u svakom aspektu života. Večere su se
pretvarale u prežderavanje, pijenje u opijanje. Sve češće su
koristili droge. Što je spektar njegovih gostiju postajao sve
perverzniji u fizičkom smislu, to se izopačenost njihove psihe
produbljivala.“
„Kako to mislite?“, upita Baret.
„Zamislite dvadeset do trideset ljudi kojima je omogućeno
da se slobodno ponašaju jedni prema drugima - koji su
podstaknuti da jedni drugima rade šta god hoće, sputani tek
sopstvenom maštom. Dok su su njihovi umovi oslobađali - ili
zatvarali, ako vam se tako više svida - oslobađali su se i svi
aspekti njihovog zajedničkog života. Ljudi su ostajali ovde
mesecima, a zatim i godinama. Kuća je postaia njihov svet.
Svet koji je svakog dana postajao sve luđi. Potpuno odvojen od
normi spoljnog sveta, svet kuće je postavljao vlastite norme.
Razobručeno podilaženje sopstvenim zadovoljstvima postalo je
norma. Razvrat je postao norma. Brutalnost i nasilje su ubrzo
postali norme!”
„Kako su se sve te... bahanalije mogle odigravati bez
ikakvih posledica?“, pitao je Baret. „Neko je sigurno... kako se
kaže... ocinkario Belaska?“
„Kuća je izolovana; veoma je izolovana. U blizini nema
telefona. No, što je još važnije, niko nije imao hrabrosti da
potkaže Belaska; suviše su ga se bojali. Privatni detektivi su u
nekoliko navrata njuškali po kući, ali ništa nisu otkrili. Tada
bi se svi ponašali najbolje što SLI umeli. Nije bilo nikakvih
dokaza. Ako bi pak nešto i otkrili, Belasko bi ih potkupio.“
„Dakle, ljudi su sve vreme nastavili da dolaze u kuću?“,
zaprepašćeno upita Baret.
„U gomilama“, odgovori Fišer. „Ubrzo se Belasko umorio od
toga da mu u kuću dolaze ljudi koji jedva čekaju da zgreše, pa
je počeo da putuje po svetu i traži mlade, kreativne ljude koji
bi želeli da posete njegovu umetničku koloniju - da pišu,
komponuju, slikaju ili meditiraju. Kada bi ih namamio,
naravno…” Pokazao je rukom oko sebe.
„ Uticaji. “
„Najveće od svih zala“, rekla je Florens, „ jeste navođenje
nevinih na greh.“ Pogledala je Fišera gotovo molećivo. „Zar u
tom čoveku nije ostalo ni traga pristojnosti?"
„Ne“, odvratio je Fišer. „Jedan od njegovih omiljenih hobija
bilo je uništavanje žena. Onako visok i impozantan - upadljivo
privlačan, dakle - mogao je da ih natera da se zaljube u njega
kad god je hteo. Zatim, kada bi ih naveo da ga obožavaju kao
boga, odbacio bi ih. To je uradio svojoj sestri - onoj koju je
silovao. Godinu dana je bila njegova ljubavnica. Kad ju je
odbacio, počela je da se drogira i postala je glavna glumica u
njegovoj Maloj pozorišnoj trupi. Umrla je od prevelike doze
heroina, u ovoj kući, 1932. godine!‘
„Da li se i Belasko drogirao?“, pitao je Baret.
„U početku jeste. Kasnije je počeo da izbegava kontakt s
gostima. Namera mu je bila da proučava sve aspekte zla, a
smatrao je da bi to bilo nemoguće kad bi aktivno učestvovao u
svemu. Stoga je počeo da se povlači i da usmerava svu svoju
energiju na navođenje ljudi na zlo.
„Godine 1926, otprilike, poceo je da radi na svom
završnom projektu. Pojačao je uticaj na goste kako bi sproveli
u delo svaku svirepost, perverziju i užas koji bi im pali na um.
Organizovao je takmičenja za najgrozniju ideju. Tada je
počelo i ono što je nazvao Danima skrnavljenja:
dvadesetčetvoročasovni periodi neprekidnih pomamnih
izopačenosti. Jednom je organizovao i verodostojnu
rekonstrukciju De Sadovih ‘120 dana Sodome’. Dovodio je
nakaze iz čitavog sveta kako bi pravile društvo njegovim
gostima. Bilo je tu grbavaca, patuljaka, hermafrodita i drugih
kreatura.”
Florens je zatvorila oči i sagnula glavu, pritiskajuči čelo
čvrsto sklopljenim šakama.
„Baš u to vreme“, nastavio je Fišer, „počeo je sunovrat. Više
nije bilo slugu koji su čistili kuću; stopili su se s gostima. Nije
bilo ni pralja koje su prale veš, te su gosti morali sami da ga
peru. To, naravno, nisu hteii da rade. Kako nije bilo kuvara,
svi su morali sami da se snalaze za hranu, koje je bilo sve
manje zato što nije bilo nikoga ko bi brinuo o dostavi hrane i
pića.
„Godine 1927, kuću je zahvatila epidemija gripa.
Poverovavši lekarima koji su bili njegovi gosti, Belasko je
ustvrdio da je magla u dolini Matavaski opasna po zdravlje, pa
je naredio da se prozori zapečate. U to vreme je glavni agregat,
koji niko nije održavao, počeo da se kvari. Radio je tek
sporadično, pa su morali da koriste sveće. Grejanje se
isključilo u zimu 1928. godine i niko se nije potrudio da ga
ponovo uključi. U kući je bilo hladno kao u frižideru.
Trinaestoro gostiju je umrlo od upale pluća.
„Ostali ni najmanje nisu marili za to. Toliko su duboko
zastranili da ih je zanimala samo sopstvena ’dnevna doza
perverzija’, kako je Belasko govorio. Dno su dosegli 1928.
godine, kada su se prepustili sakaćenjima, ubistvima,
nekrofiliji i kanibalizmu.”
Troje slušalaca je nepomično sedelo u tišini. Florens je
sagnula glavu, a Baret i Idit su zurili u Fišera, koji je nastavio
da priča. Govorio je tiho, gotovo bezizražajnog lica, kao da
opisuje nešto sasvim obično.
„U junu 1929. godine, Belasko je u pozorišnoj sali priredio
neku vrstu rimskog cirkusa“, rekao je. „Vrhunac je dostignut
kad je izgladneli leopard ubio i pojeo jednu devicu. U julu iste
godine, grupa lekara zavisnih od droge počela je da
eksperimentiše na životinjama i ljudima. Testirali su prag
bola, presađivali organe i stvarali čudovišta.
 „U tom trenutku su se svi osim Belaska spustili na razinu
životinje. Retko su se kupali, nosili su prljave dronjke, jeli su i
pili sve čega su mogli da se dočepaju. Ubijali su jedni druge
zarad hrane ili vode, pića, droge, seksa, krvi, pa čak i zarad
ljudskog mesa, koje su mnogi od njih već redovno jeli.
„Belasko je pak svakog dana hodao među njima -
bezosećajan i hladan kao da ga to nimalo ne dotiče. Belasko,
moderni sotona koji posmatra svoje sledbenike. Uvek je bio
odeven u crno. Džinovska, zastrašujuća prilika koja uživa u
paklu koji je stvorila.“
„Kako se završilo?“, upita Baret.
„Da se završilo, da li bismo sada bili ovde?“
„Sada će se završiti“, rekla je Florens.
Baret je bio uporan.
„Šta se desilo s Belaskom?“
„Niko ne zna“, odgovorio je Fišer. „Kad su rođaci nekih od
njegovih gostiju provalili u kuću u novembru 1929. godine,
svih dvadeset sedmoro gostiju je bilo mrtvo.
„Belasko nije bio među njima!‘

20.46

Florens se vratila, koračajući kroz veliku gostinsku sobu.

Poslednjih , deset minuta je provela sedeći u uglu,
’pripremajući se’, kako im je rekla. Sada je bila spremna.
„Onoliko koliko čovek može da bude spreman u ovakvom
okruženju. Visoka vlažnost uvek donosi nevolje!” Osmehnula
se. „Hoćemo li zauzeti mesta?“
Seli su za veliki okrugli sto: Fišer naspram Florens, Baret
nekoliko stolica dalje od nje, a Idit kraj njega.
„Palo mi je na pamet“, rekla je Florens pošto je sela, „da je
koncentracija zla u ovoj kući izuzetno visoka, te da zato
neprestano privlači duhove koji su vezani za ovaj svet. Drugim
rečima, ova kuća možda deluje kao ogroman magnet za
posrnule duše. To bi mogio objasniti njenu komplikovanu
strukturu.”
Kako čovek može odgovoriti na to?, pomisli Baret. Pogledao
je u Idit. Videvši s kakvim izrazom posmatra Florens, morao je
da potisne osmeh.
„Da li ste sigurni da vam ova oprema neće smetati?“,
upitao je.
„Naravno da neće. U stvari, ne bi bilo loše da ukijučite
snimanje na magnetofonu kad Crveni Oblak počne da govori.
Možda će reći nešto važno!” Baret bezizražajno klimnu
giavom.
„Radi i na baterije, je l’ tako ?“
Baret ponovo klimnu.
„Odlično.“ Florens se osmehnu. „Ostali uređaji su za mene,
naravno, beskorisni!” Pogledaia je u Idit. „Sigurna sam da
vam je suprug objasnio da ja nisam fizički medijum. Ja mogu
da uspostavim samo mentalni kontakt s duhovima. Ja ih
doživljavam samo kao misli“ Pogledala je oko sebe. „Da li biste
sada ugasili sveće ?“ Idit se ukočila kad je Lajonel liznuo dva
prsta i stisnuo fitilj svoje sveće. Fišer je dunuo u svoju. Samo
je njena ostala da gori. Mala, treperava aura u ogromnom
prostoru sale. Vatra se ugasila sat vremena ranije. Idit nije
mogla da se natera da ugasi sveću. Onda je Baret ispružio
ruku i uradio to umesto nje.
Imala je utisak da ju je crnilo zapljusnulo kao plimni talas,
oduzevši joj dah. Pipala je po mraku tražeći njegovu ruku.
Prisetila se posete pećini u Karlovim Varima. Vodič je u
jednom trenutku ugasio sva svetla i mrak je bio toliko gust da
je imala osećaj da joj pritiska oči.
„O duše ljubavi i nežnosti“, oglasila se Florens. „Okupili
smo se večeras da bismo bolje spoznali zakone kojima se
upravlja naše biće!” Osetivši hladnoću Iditine ruke, Baret se
saosećajno osmehnu. Znao je kako joj je; on je prošao kroz
slično iskustvo kad je počeo da se bavi ovim poslom. Bila je
ona i ranije na seansama s njim, ali nikada nije bila na tako
ogromnom mestu, čija je istorija bila toliko teška.
„Dozvoli nam, o božanski učitelju, da stupimo u kontakt sa
onima koji su prešli na drugu stranu, naročito sa onima koji
ovuda hode u beskrajnim mukama.” Fišer je udahnuo duboko
i isprekidano. Setio se prve seanse koju su održali 1940.
godine, u ovoj prostoriji, za ovim stolom. Predmeti su leteli oko
njih. Jedan je pogodio doktora Grejama u glavu i onesvestio
ga. Zelenkasta fluorescentna magla ispuni vazduh. Fišeru se
činilo da mu je grlo izgorelo. Ne bi trebalo da učestvujem u
ovome, pomislio je.
„Pomozi nam da premostimo ponor smrti i da taj posao
obavimo toliko uspešno da se bol pretvori u sreću, a tuga u
mir. Sve to tražimo u ume svog večnog Oca. Amin.“
Jedno vreme je vladala tišina. Idit je privukla noge k sebi
kad je Florens, blagim melodičnim glasom, iznenada zapevala:
„Kroza svet je prošao dah života s večnih obala raja. Duše su
pobedile smrt i ponovo se na zemlju vraćaju!” Neznano zašto,
Idit se sva naježila od njenog prigušenog glasa.
Kad je otpevala himnu, Florens duboko zadisa, mašući
dlanom ispred lica. Nekoliko minuta kasnije, stala je da se
obema šakama trlja po rukama i ramenima, preko grudi, pa
po stomaku i butinama.
Njeni pokreti behu gotovo erotični. Masirala se razdvojenih
usana, poluotvorenih očiju, sa izrazom tupe ekstaze na licu.
Disanje joj je bivalo sve sporije i glasnije. Uskoro se pretvorilo
u promuklo šištanje. Šake su joj opušteno ležale u krilu, a
ruke i noge su joj se trzale. Malo-pomalo, zabacivala je glavu
sve dok njome nije dodirnula stolicu. Udahnula je duboko i
isprekidano, a onda se umirila.
U velikoj gostinskoj sobi je vladala tišina. Baret je zurio u
mesto na kom je sedela Florens iako ništa nije mogao da vidi.
Idit je zatvorila oči. Radije je obitavala u vlastitom mraku nego
u mraku sobe. Fišer je napeto sedeo, iščekujući.
 Stolica na kojoj je sedela Florens zaškripa.
„Ja, Crveni Oblak“, rekla je dubokim glasom. U mraku je
njeno lice izgledalo kao da je isklesano iz kamena. Izraz na
njemu beše kraljevski. „Ja, Crveni Oblak“, ponovila je.
Baret uzdahnu.
„Dobro veče.“
Florens je zagunđala, klimnuvši glavom. „Ja dolaziti
izdaleka. Donositi pozdrave iz Carstva večnog mira. Crveni
Oblak biti srećan što vas videti. Uvek biti srećan kada videti
da zemljani sede u krugu vere. Mi uvek biti s vama, gledati i
čuvati. Smrt ne biti kraj puta. Smrt biti vrata do sveta bez
kraja. Mi to znati!”
„Da li biste... zaustio je Baret.
„Duše zemljana u zatvoru“, prekinula ga je Florens.
„Vezane u tamnicama od kostiju i kože!‘
„Da“, reče Baret. „Da li biste...?“
„Smrt je oproštaj, oslobođenje. Ostaviti iza sebe ono što
Šekspir zvati “trošna odeća od blata’{2}. Naći slobodu - svetlost
- večnu radost.“
„Da, ali da li mislite da...“
Idit se ugrizla za donju usnu da se ne bi zasmejala kad ga
je Florens opet prekinula. „Žena Taner kaže uključiti mašinu,
staviti glas na traku. Ne znati šta to znači. Vi uraditi to?“ Baret
zagunđa. „Dobro.“ Pipajući po stolu, našao je magnetofon,
uključio ga i okrenuo mikrofon prema Florens. „A sada, ako
biste...“
„Crveni Oblak voditi ženu Taner. Voditi drugi medijum sa
ove strane. Pričati sa ženom Taner. Dovesti drugi duhovi kod
nje.“
Florens je iznenada počela da gleda oko sebe. Iskezila je
zube i spustila obrve, a iz grla joj je dopiralo režanje
neodobravanja.
„Loša kuća. Bolesno mesto. Ovde zlo. Loša medicina."
Zatresla je glavom i ponovo zarežala: “Loša medicina!” Onda
se okrenula na drugu stranu kao da joj je neko prišao iza leđa
i odvratio joj pažnju. „Ovde čovek. Gadan čovek. Kao da je
pećinski čovek. Duga kosa. Prljavo lice. Ogrebotine, rane. Žuti
zubi. Muškarac je pognut, iskrivljen. Nema odeće. Kao
životinja. Teško diše. Boli ga. Mnogo je bolestan. Kaže: ’Dati
mir. Osloboditi.’“
Idit je grčevito stezala Lajoneiovu ruku, ne otvarajući oči da
ne bi ugledala priliku koju je Florens opisivala.
Florens je zatresla glavom, pa je polako podigla ruku i
pokazala ka predvorju.
„Odlazi. Napusti kuću.“ Zurila je u mrak, a onda se
okrenula zastenjavši. „Nemoguće. Predugo ovde. Ne slušati. Ne
shvatati!” Kucnula se po čelu ispruženim kažiprstom. „Previše
pokvaren unutra!‘
Tada je uskliknula kao da joj je neko rekao nešto veoma
zanimljivo.
„Granice“, rekla je. „Nacije. Uslovi. Ne znati šta to znači.
Krajnosti i ograničenja. Završeci i ekstremiteti!* Zatresla je
glavom. „Ne znati!‘ Trgnula se kao da ju je neko grubo zgrabio
za rame. „Ne. Odlazi!” Zastenjala je. „Ovde jedan mladić. Kaže
mora razgovarati, mora razgovarati!” Progunđala je nešto, pa
je zaćutala.
Sve troje se trglo kad je Florens kriknula.
„Ja ne znam ko ste vi! Gledala je oko stola, a lice joj je
odavalo zastrašujući bes. „Zašto ste došli ? Nema svrhe! Nikad
se ništa ne menja. Ništa! Odlazite ili ću vas povrediti. Ne
mogu da se kontrolišem! Prokleti bili, skotovi prljavi!“

Idit se leđima snažno oduprla o naslon stolice. Glas nije bio

ni nalik na Florensin - bio je histeričan, neuravnotežen,
preteći. „Zar ne vidite da sam bespomoćan! Ne želim da vas
povredim, ali moram. Moram!” Florens se nagnula napred,
kolutajući očima i kezeći stisnute zube. „Upozoravam vas“,
rekla je grlenim glasom. „Izlazite iz ove kuće dok vas sve
nisam pobio. “
 Idit je kriknula kad se ispod stoia začu niz glasnih, oštrih
udaraca.
„Šta je to?“, upitala je. Glas joj se izgubio u zaglušnoj buci.
Zvučalo je kao da neki ludak udara čekićem po stolu najbrže i
najjače što može. Baret je posegnuo za svojim uređajima, ali
onda se setio da nema struje. Prokletstvo, pomislio je.
Lupanje iznenada prestade. Idit pogleda ka Florens, koja
poče da ječi. Udarci su joj i dalje odzvanjali u glavi. Imala je
osećaj da joj je celo telo utrnulo, da su joj vibracije umrtvile
kožu i mišiće.
Poskočila je kad je Lajonel izvukao ruku iz njene. Čula je
šuštanje njegove odeće, a onda je opet poskočila kad se na
mestu gde je sedeo ukazao tanušni snop crvene svetlosti.
Izvadio je lampicu iz džepa i uperio je u Florens. Pri slaboj
svetlosti, Idit je videla da je glava žene medijuma zabačena do
naslona stolice. Oči su joj bile zatvorene, a usta otvorena.
Ukočila se, iznenada postavši svesna hladnoće koja je rasla
pod stolom. Drhteći, prekrstila je ruke. Fišer je stezao zube,
zadržavajući se na stolici krajnjim naporom volje.
Baret je uhvatio kabl mikrofona i povukao ga. Kad je
mikrofonom zagrebao po stolu, Idit je zadrhtala. Čim ga je
podigao, rekao je:
„Pad temperature. Registrovan samo taktilno. Očitavanje
instrumentima nemoguće. Fizička manifestacija počela
bucnim udarcima po stolu.“ Ponovo je uperio lampu u
Florens. „Reakcije gospodice Taner su nepredvidljive. I dalje je
u stanju transa, ali to stanje se neprekidno menja. Moguće je
da je došlo do konfuzije uzrokovane neočekivanom fizičkom
manifestacijom. Jedan od uzroka bi mogao biti i nedostatak
kabine. Dajem subjektu bočicu s rastvorom uranijumskih
soli.“
Idit je gledala kako crveni snop svetlosti igra po stolu.
Videla je Lajonelovu tamnu ruku kako uzima bočicu. Od
hladnoće koja je dopirala ispod stola osećala je bol u člancima
i celim nogama. Ipak, osećala se malo bolje. Umirivao ju je
smiren ton Lajonelovog glasa. Posmatrala ga je kako gura
bočicu u Florensinu šaku.
Florens se naglo uspravila, otvorivši oči.
Baret se razočarano namršti.
„Subjekt izašao iz transa.“ Isključio je magnetofon i upalio
šibicu. Florens je skrenula pogled dok je palio sveće. Fišer je
ustao i otišao po bokal s vodom. Dok je sipao vodu u čašu,
jezičak bokala je zveckao po ivici čaše.
“Izvoli.”Osmehnula mu se. „Hvala ti.“ Spustila je čašu na
sto, drhteći. „Šta se desilo?“ Pošto joj je Baret ispričao šta se
zbilo, zbunjeno ga je posmatrala. „Ne shvatam. Ja nisam
fizički medijum.”
„Upravo ste to postali. To jest, zametak fizičkog medijuma -
u najmanju ruku!”
Florens je izgledala uznemireno.
„To nema smisla. Zbog čega bih, posle toliko godina,
odjednom postaia fizički medijum?“
„Nemam pojma.“
Florens je netremice gledala u njega. Naposletku je
neodlučno klimnula glavom.
„Da. Ova kuća.“ Pogledala je oko sebe. Uzdahnuia je.
„Božja volja, a ne moja“, rekla je. „Ako moja uloga u
pročišćavanju ovog mesta zahteva promenu moje sposobnosti,
neka tako i bude. Važno je samo da se ovo završi!” Nije
pogledala u Fisera dok je govoriia. Teret je s njegovih leđa
prebačen na moja, pomislila je.
„Ako žeiite, mogli bismo da sarađujemo“, reče Baret.
„Da, naravno.”
„Telefoniraću Dojčovom sekretaru i zatražiti da nam sutra
ujutru montiraju kabinu.“ Baret nije bio ubeđen da je ono što
se dogodilo dokaz da Florens ima sposobnosti koje odgovaraju
njegovim potrebama. Bilo kako bilo, nema ničeg lošeg u
proveri raspona njenih sposobnosti. Ako ona bude mogla da
mu pomogne, mnogo brže će završiti posao nego ako budu
morali da čekaju Dojčovu dozvolu da pozove nekoga od svojih
ijudi.
Pošto je izraz njenog lica odavao nesigurnost, upitao je:
„Da li stvarno želite to?“
“Da, da“ Osmeh joj je bio neodređen. „Samo... pa, teško mi
je da shvatim. Sve ove godine sam provela kao psihički
medijum.“ Odmahnula je glavom. „A sad - ovo“ Ispustila je
zvuk kao da je posredi crnohumorna šala. „Putevi gospodnji
su ponekad zaista čudni.“
„Takva je i ova kuća“, reče Fišer.
Florens ga iznenađeno pogleda. „Misliš da je kuća imala
nešto s tim što...?“
„Samo budi obazriva“, prekinuo ju je. „Gospod možda
nema dovoijno uticaja u Paklenoj kući.“

21.49

Nauka je mnogo više od pukog korpusa činjenica. To je,

prvenstveno i povrh svega, metodologija istraživanja, i nema
prihvatljivog razloga za to da se parapsihološke pojave ne
mogu istraživati tom metodologijom. Naime, parapsihologija je,
u jednakoj meri kao što su to fizika ili hemija, nauka o
prirodi.
Ovo je, dakle, intelektualna barijera koju čovek neminovno
mora da probije. Parapsihologiju više ne možemo smatrati tek
filozofskim konceptom. Već je previše vremena izgubljeno u
obigravanju po granicama ove neporecive oblasti. Sada se
mora stupiti u nju, da bi se istraživala i proučavala. Morseli je
to ovako formulisao: „Došlo je vreme da raskrstimo s tim
preteranim, negativnim stavom, s tim neprestanim bacanjem
senke sumnje, praćenim sarkastičnim podsmesima."
Tužn oje za naše vreme to što su te reči objavljene pre
šezdeset godina, budući da negativni stav o kom je govorio
Morseli i danas istrajava. Zaista...
 „Lajonele?“
Baret je podigao pogled sa svog rukopisa.
„Mogu li da ti pomognem?“
„Ne, završavam za nekoliko trenutaka? Pogledao je u svoju
suprugu, koja je sedela na krevetu naslanjajući se na jastuke.
Nosila je plavu pidžamu. Zbog kratke kose i krhkog tela,
izgledala je kao dete. Baret joj se osmehnu. „Ma, mogu to i
kasnije“, rekao je, namah odlučivši.
Vratio je rukopis u kutiju, bacivši pogled na naslovnu
stranu: „Granice Ijudskog iskustva, Lajonel Baret, doktor
prirodnih nauka!” Osetio je snažno zadovoljstvo. Sve se
odlično odvija. Dobio je priliku da dokaže svoju teoriju, a tu je
i velika svota novca za njihov penzioni fond. Knjiga je skoro
završena. Sa osmehom na licu, ugasio je sveću na
osmougaonom stolu, ustao i odšetao do suprotnog kraja sobe.
Načas je video sebe kao plemića iz davnina koji korača kroz
odaje palate da bi razgovarao sa svojom damom. Ta ga je vizija
toliko zabavila da se zasmejao.
„Šta je bilo ?“, upitala ga je.
Ispričao joj je i ona se nasmešila.
„Kuća je zaista sjajna, zar ne? Muzej pun blaga. Kad ne bi
bila ukleta..!” Zaćutala je videvši izraz na Lajonelovom licu.
Baret je seo na krevet i odložio štap.
„Da li si se uplašila večeras?“, upita. „Bila si veoma tiha
posle seanse!”
„Prilično me je uznemiriio sve to. Naročito ona hladnoća.
Na to nikako ne mogu da se naviknem“
„Znaš šta je to ?“, odvratio je. „Organizam medijuma izvlači
toplotu iz vazduha i pretvara je u energiju!”
„Šta ćemo sa onim što je govorila?“
Baret slegnu ramenima. „To ne možemo analizirati. Prošle
bi godine pre nego što bismo pronašli izvor i značenje svake
od tih izjava, a mi imamo samo jednu sedmicu. Odgovor leži u
fizičkim efektima.“
 Prekinuo je kad je, glasno uzdahnuvši, pogledala preko
njegovog ramena. Okrenuo se i video da je stolica za Ijuljanje
počela da se ljulja.
„Šta je to?“, prošapta Idit.
Baret je ustao i odšepao na drugu stranu sobe. Zaustavio
se pored stolice i neko vreme posmatrao kako se ljulja.
„Verovatno je posredi strujanje vazduha“, rekao joj je.
„Pomera se kao da neko sedi u njoj.“ Idit se leđima
nesvesno odupiraia o jastuke.
„Niko ne sedi u njoj, jamčim ti za to“, rekao je. „Stolice za
ljuljanje lako se daju pokrenuti. Stoga je ta pojava veoma
česta u ukletim kućama. Dovoijan je i najslabiji pritisak!”
„Ali…”
„... šta stvara pritisak?“, dovrši Baret. „Zaostala energija!”
Idit se ukočila kad je ispružio ruku i umirio stolicu. „Vidiš?“
Povukao je ruku i stolica je ostala nepomična. „Sad se rasula.“
Gurnuo je stolicu. Ona se nekoliko puta zaljuljala, pa se
ponovo zaustavila. „Nema je višel”
Vratio se do njenog kreveta i seo pored nje.
„Nikad od mene parapsiholog“ rekla je.
Baret se osmehnuo i potapšao je po ruci.
„Zašto ta zaostala energija iz čista mira natera stolicu da se
ljulja?“, pitala je.
„Nisam uspeo da otkrijem poseban razlog za to. Doduše,
naše prisustvo u sobi ima neke veze s tim. To je nekakva
nasumična mehanika koja ide linijom najmanjeg otpora -
posredi su zvuci i pokreti koji su se najčešće ponavljali u
prošlosti i tako stvorili određeni dinamički obrazac: strujanje
vazduha, lupanje vratima, kucanje, koraci, ljuljanje stolice.”
Klimnula je glavom, pa je prstom dodirnula vrh njegovog
nosa.
„Treba da spavaš“, rekla je. Baret je poljubi u obraz, pa
ustade i ode do drugog kreveta. „Da ostavim sveću da gori?“,
upitao je.
„Da li bi ti smetalo?“
 „Ne bi. Dok smo ovde, ostavljaćemo upaljeno svetlo noću.
Nema u tome ničeg lošeg.” Legli su, a Idit se zagledala u
škoijke izrezbarene po lajsnama natavanici.
„Lajonele?“, reče.
“Da?“
„Da li si siguran da ncma duhova?“
Baret se zasmejao.
„Ni jednog jedinog!”

22.21

Mlaz vrele vode se razbijao na Florensinim grudima i

slivao se između njenih dojki. Stajala je u tuš-kabini,
zatvorenih očiju. Osećala je kako joj potočići vode klize preko
stomaka, pa niz butine i cevanice. Razmišljala je o snimku
svoje seanse. Samo joj se jedan deo činio važnim: onaj
ludački, drhtavi glas koji im je poručio da odlaze iz kuće ili će
biti ubijeni. Tamo je zaista bilo nečega. Bilo je bezoblično, tek
se javijalo, ali bilo je veoma snažno. Zar ne vidite da sam
bespomoćan!, ponavljao je tužni glas u njenoj glavi. Ne želim
da vas povredim, ali moram!
To bi moglo da bude deo rešenja.
Zatvorila je slavinu, otvorila vrata kabine i izašla.
Cvokoćući zubima, dohvatila je peškir sa stalka i žustro se
obrisala. Potom je navukla debelu flanelsku spavaćicu preko
glave i gurnula ruke u dugačke rukave. Oprala je zube, pa je,
sa svećom u ruci, otišla do najbližeg kreveta. Spustila je sveću
i uvukla se pod pokrivač mlatarajući nogama da bi ugrejala
posteljinu. Protegavši se, pokrila se do brade. Nedugo potom,
prestala je da drhti. Liznula je dva prsta i ugasila sveću.
U kući je vladala teška tišina. Pitam se šta li Ben radi,
pomislila je. Sažaljivo je coknula jezikom. Jadničak, kako
obmanjuje samog sebe. Odgurnula je tu pomisao. O tome će
misliti kasnije. Sada treba da misli o svojoj ulozi u ovom
poslu. Onaj glas. Čiji li je? Ispod pretnji je bilo mnogo očaja,
mnogo jada i patnje. Florens je okrenula glavu. Vrata koja su
vodila u hodnik upravo su se otvorila. Pogledala je kroz tamu
sobe. Vrata se tiho zatvoriše.
Koraci su se zaputili prcma njoj.
„Da?“, rekla je.
Koraci su joj se i dalje približavali, prigušeni tepihom.
Florens je posegla za svećom, a onda je povukla ruku, svesna
da nije posredi niko od ostalih gostiju.
„U redu“, promrmljala je.
Koraci su se zaustavili. Florens je pažljivo osluškivala. U
podnožju kreveta se čuio disanje.
„Ko je tamo?“, pitaia je.
Čulo se samo disanje. Florens je piljila u tamu, ali ništa
nije videla. Zatvorila je oči. Glas joj je bio miran i siguran.
„Ko je to?“ Disanje se nastavilo.
„Da ii želiš da razgovaraš sa mnom?“
Disanje.
„Da li si ti onaj koji nam je poručio da odemo ?“
Disanje se ubrzaio.
„Da“, rekia je. „To jesi ti, zar ne?“ Disanje je otežalo. Bilo je
to disanje mladog muškarca. Gotovo da je mogla da ga zamisli
kako stoji u podnožju kreveta, napetog držanja i izmučenog
lica.
„Treba da govoriš ili da mi daš nekakav znak“, rekla je.
Čekala je. Odgovora nije biio. „Čekam te s ljubavlju božjom.
Dozvoli mi da ti pomognem da nađeš mir. Znam da žudiš za
tim“ Da li je to bio jecaj? Ukrutila se. „Da, čula sam. Razumem
te. Reci mi ko si i ja ću ti pomoći.”
U sobi je odjednom zavladala tišina. Florens je staviia
dlanove iza ušiju, napeto osluškujući.
Disanje se više nije čulo.
Razočarano uzdahnuvši, pipala je levom rukom sve dok na
komodi nije napipala kutiju sa šibicama. Kresnula je jednu i
upalila sveću, pa je pogledala oko sebe. Nečeg je još bilo u
sobi.
„Da ugasim sveću?“, upitala je.
Tišina.
„U redu.” Osmehnula se. „Znaš gde sam. Kad god budeš
hteo..“ Zaćutala je, glasno uzdahnuvši kad je čaršav s njenog
kreveta poleteo uvis. Odlebdeo je do podnožja, zaustavio se i
polako se spustio. Pod njim se nalazila ljudska prilika.
Florens je uspeia da dođe do daha.
„Da, sada te vidim“, rekia je. Procenila je visinu prilike.
„Koliko si visok?“ Zadrhtala je kad su joj kroz glavu proletele
Fišerove reči. Zvali suga i „Razvikani Džin“. Zurila je u priliku.
Videla je kako mu se široka prsa podižu i spuštaju kao da
diše.
„Ne“, otelo joj se. To nije bio Belasko. Počela je da se
podiže, sklonivši pokrivače sa svog tela i gledajući u priiiku
ispred sebe. Spustiia je noge na pod i ustala. Glava prilike se
okrenula. Kao da ju je gledala dok se približavala. „Ti nisi
Belasko, zar ne? Takav bol ne bi postojao u njemu. Osećam
tvoju patnju. Reci mi ko..!” Čaršav iznenada pade na pod.
Florens ga je neko vreme gledala, pa se sagnula da ga
podigne.
Poskočila je ciknuvši kad je osetila kako je nečija ruka
miluje po zadnjici. Besna, osvrnula se oko sebe. Čulo se
kikotanje, duboko, zlobno. Florens drhtavo udahnu.
„Bilo kako bilo, sada sam sigurna u tvoj pol“, rekla je.
Kikotanje je postalo još dublje. Florens je sažaljivo zavrtela
glavom. „Ako si toliko pametan, zašto si zarobljen u ovoj
kući?“ Kikotanje je prestalo, a sva tri ćebeta poleteše s kreveta
kao da ih je neko besno povukao. Onda su došli na red
čaršavi, pa jastuci, pa plahta s dušeka. Sedam sekundi
kasnije, cela posteljina je u gomili ležala na podu, a dušek je
bio okrenut na bok.
Florens je čekala. Kad se više ništa nije dogodilo,
progovorila je.
 „Da li se sada bolje osećaš?“ Smešeći se sama sebi, počela
je da skuplja posteljinu. Neko je pokušao da izvuče jedno ćebe
iz njenih ruku. Ona ga je povukla.
„Dosta! Nije smešno!“ Okrenula se prema krevetu. „Odlazi i
ne vraćaj se dok ne budeš spreman da se lepo ponašaš.“ Kad
je počela da rasprema krevet, otvoriše se vrata koja vode u
hodnik. Nije se ni okrenula da vidi kako se zatvaraju.
 22. DECEMBAR 1970.

7.01

Bojim se da nije“, Baret je izvukao nogu iz vode. „Možda

će do sutra ujutru biti dovoljno topla.” Obrisao je nogu i
ponovo obuo papuču. Ustavši, pogledao je Idit. Tužno se
smeškao. „Mogla si još da spavaš.”
„Nema veze“
Baret je pogledao oko sebe.
„Pitam se da li parno kupatilo radi? Idit je povukla teška
metalna vrata i pridržala ih za njega. Ušao je šepajući i
okrenuo se da vidi kako ulazi za njim. Vrata su se s treskom
zatvoriia. Baret je podigao sveću i pogledao oko sebe, a onda
se nagnuo napred, čkiljeći.
„ Aha.“ Odloživši štap i sveću, polako se spustio na kolena.
Zavukao je ruku pokušavajući da otvori ventil za paru. Idit je
sela naspram njega i naslonila se na zid obložen pločicama.
Uspraviia se čim je hladnoća probiia kroz njen ogrtač.
Pospano je gledala u Lajonela. Pod treperavom svetlošću
sveća, činilo joj se da joj njegova senka poigrava pred očima.
Na trenutak je zatvorila oči, a onda ih je ponovo otvorila.
Počela je da posmatra senku koja je lebdela na tavanici iznad
Lajonela. Imala je utisak da se povećava. Kako je to moguće?
U prostoriji nije bilo strujanja vazduha, a plamičci sveća su
goreli sasvim ravno. Samo su se Baretove kretnje odražavale
na zidovima i tavanici dok je pokušavao da odvrne ventil.
Trepnula je i zatresla glavom. Mogla je da se zakune da se
ivice senke rastežu kao da je posredi mrlja mastiia koja se
širi. Promeškoljila se na klupi. U prostoriji se nije čulo ništa
osim Baretovog disanja, Hajdemo napolje, pomislila je.
Pokušala je da izgovori te reči naglas, ali nešto ju je
sprečavalo.
Zurila je u senku. Malopre se nije protezala preko onog
ćoška. Ili pak jeste? Hajdemo odavde, pomisliia je. Verovatno
je sve u redu, ali hajdemo napolje.
Osetila je kako joj se telo ukrutilo. Bila je ubeđena da je
videla kako crnilo guta jedan deo osvetljenog zida.
„Lajonele?“ Zvuk koji je napravila beše jedva čujan, tek
slabašno šuštanje u njenom grlu. S mukom je progutala
pljuvačku. „Lajonele ?“
Glas joj je odjeknuo toliko naglo da je Baret poskočio,
ispustivši uzvik iznenađenja.
„Šta je ?“ Idit trepnu. Senka na zidu je sada izgledala
normalno.
„Idit?“
Napunilaje pluća vazduhom.
„Hajdemo napolje.“
„Da li si dobro?“
„Jesam. Ja... priviđa mi se.“ Njen osmeh je bio slab. Nije
htela da mu kaže šta ja videla. Ipak, morala je. Ako to nešto
znači, on će želeti da zna. „Mislim da sam videla senku kako
se širi.“ Ustao jc i podigao štap i svećnjak, pa se okrenuo i
prišao joj.
„Moguće je“, rekao je, „ali budući da si provela besanu noć
u ovoj kući, pre bih rekao da ti se samo učiniio.“
Izašli su iz parnog kupatila i zaputili se natrag, prolazeći
pored bazena. Samo mi se učinilo, pomislila je Idit. Potisnula
je osmeh. Ko je ikada čuo za duha iz parnog kupatila?

7.33

Florens je tiho pokucala na vrata Fišerove sobe. Kad joj

niko nije odgovorio, pokucala je ponovo.
„Bene“, pozvala je.
Sedeo je na krevetu zatvorenih očiju, naslonivši glavu na
zid. Na stolu s njegove desne strane, sveća je skoro sasvim
dogorela. Kao da lebdi, Florens je prešla preko sobe, štiteći
plamen sveće podignutom rukom. Jadan čovek, pomislila je,
zaustavivši se pored kreveta. Lice mu je bilo ispijeno i bledo.
Pitala se kad je zaspao. Bendžamin Frenklin Fišer: najveći
američki fizički medijum u ovom stoleću. Njegove seanse u
kući profesora Galbarta, na koledžu Marks, predstavljale su
najneverovatniju demonstraciju moći od slavnih dana Houma
i Paladinove. Sažaljivo je vrtela glavom. Sada je pak emotivno
osakaćeni moderni Samson, lišen svoje moći. Vratila se u
hodnik i zatvorila vrata najtiše što je mogla. Pogledala je u
vrata Belaskove sobe. Ona i Fišer su ušii u nju prethodne
večeri, ali atmosfera u njoj je bila neuobičajeno tupa, ni nalik
na ono što je očekivala. Prešla je preko puta i ponovo ušla u
nju. Bila je to jedina soba na dva nivoa. Dole je bio dnevni
boravak, a gore spavaonica i terasa. Do njih se dolazilo
zavojitim stepeništem. Florens se popela uza stepenice. Krevet
je bio napravljen u francuskom stilu sedamnaestog veka.
Izrezbareni stubovi su bili debeli poput telefonskih bandera, a
na sredini uzglavlja behu urezani inicijali E. B. Florens je sela
na krevet, zatvoriia oči i otvorila um za utiske, želeći da
potvrdi da Belasko nije bio u njenoj sobi prethodne noći.
Opustila se do granice transa.
Kroz svest su joj promicale slike. Ova soba noću, sa
upaljenim lampama. Neko ieži na krevetu. Smeje se. Oči su
mu otvorene, lucidne. Kalendar za 1921. godinu. Muškarac u
crnom. Snažan miris tamjana. Muškarac i žena na krevetu.
Slika. Glas koji psuje. Boca vina bačena o zid. Uplakana žena
pada s terase. Krv na podu od tikovine. Fotografija. Kolevka.
Njujork. Kalendar za 1903. godinu. Trudnica.
Rođenje deteta, dečaka.
Florens otvori oči.
 „Da.“ Klimnula je glavom. “Da.“ Sišla je niza stepenice i
izašla iz sobe. Minut kasnije, ušla je u trpezariju, gde su Baret
i njegova žena doručkovali.
„Odlično, ustali ste“, reče Baret. „Doručak je upravo
stigao.“ Florens je sela za sto i uzela malo kajgane i parče
tosta. Neće moći da organizuju seansu do popodneva jer treba
da sačekaju da im naprave kabinu. Proćaskala je s gospođom
Baret, odgovorila je Baretu da misli da bi bilo bolje da puste
Fišera da se sam probudi, a onda je rekla: „Mislim da imam
delimičan odgovor na pitanje zašto se duhovi zadržavaju u
ovoj kući.“
„Je li?“ Baret je pogleda s kurtoaznim zanimanjem.
„Glas koji nas je upozorio, udarci po stolu - ličnost koja je
odgovorna za to stupila je u kontakt sa mnom sinoć u mojoj
sobi. To je jedan mladić.“
„Ko je on?“, upita Baret.
„Belaskov sin!‘
Ćutke su je gledali.
„Gospodin Fišer ga je pomenuo, sećate se?“
„Da, ali nije li rekao da niko zasigurno ne zna da li je
Belasko imao sina ili nije?“, odvrati Baret.
Florens je klimnula glavom.
„Ipak, imao je sina. On je ovde. Izmučen je, pati. Mora da
je prešao u svet duhova kad je bio veoma mlad - ubrzo pošto
je napunio dvadeset godina, mislim. Vrlo je mlad i vrlo je
uplašen, a od straha je besan, ljut, neprijateljski nastrojen.
Mislim da bi, kada bismo uspeli da ga ubedimo da ode,
znatan deo sile koja postoji u ovoj kući bio poništen.”
Baret klimnu glavom. Ne veruj joj ni reči, pomislio je.
„To je veoma zanimljivo.” Znam da mi ne veruje, pomisli
Florens, ali najbolje je da mu kažem šta mislim.
Upravo se spremala da promeni temu razgovora kad neko
glasno zakuca na ulazna vrata. Idit poskoči i prosu malo kafe.
Baret joj se osmehnu.
„Pretpostavljam da je stigao agregat i, nadam se, jedan
stolar.“ Ustavši, uzeo je svećnjak i štap i zaputio se prema
velikoj gostinskoj sobi. Zaustavio se i okrenuo glavu,
pogledavši u Idit. „Pa, pretpostavljam da je bezbedno da te
ostavim samu za toliko“, rekao je nekoliko trenutaka kasnije.
Prošao je kroz veliku gostinsku sobu i ušao u predvorje.
Otvorio je vrata i ugledao Dojčovog sekretara kako stoji na
tremu. Podigao je kragnu, a u ruci je držao kišobran. Baret se
iznenadio kad je video da pada kiša.
„Dopremiii smo vam nov agregat, a tu je i stolar“, rekao je.
Baret je klimnuo glavom. „Šta je s mačkom?“
„I nju smo doneli“
Baret se zadovoljno osmehnu. Sad može da počne da radi.

13.17

Svetla su se upalila i sve četvoro je ispustilo zvuke

olakšanja.
„Nek sam proklet“, rekao je Fišer. Razmenili su spontane
osmehe.
„Nikad nisam misiila da električno osvetljenje može da
izgleda toliko dobro“, rekla je Idit.
Okupana svetlošču, velika gostinska soba je izgledala
potpuno drugačije. Sada je njena veličina delovala kraljevski,
a ne zlokobno. Pošto više nije bilo pretećih senki, izgledala je
kao raskošna odaja u muzeju umetnosti. Više nije nalikovala
ukletoj pećini. Idit je pogledala u Fišera. Jasno se videlo da
mu je prijatnije. Stav mu je bio drugačiji, a uznemirenosti je
nestalo iz njegovih očiju. Gledao je u Florens, koja je sedela
držeći mačku u krilu. Ima struje, pomislila je. Mačka mirno
leži. Osmehnula se. Kuća više nije izgledala kao ukleto mesto.
Oteo joj se uzdah kad su svetla zatreperila i ugasila se, pa se
ponovo upalila. Ubrzo su počela da slabe.
„Oh, ne“, promrmljala je.
 „Polako“, reče Baret. „Srediće oni to.“
Minut kasnijc, svetlost je bila jaka i postojana. Kad je u
miru prošao još jedan mintit, Baret se osmehnu.
„Eto, vidiš ?“
Idit klimnu glavom. Međutim, više nije osećala olakšanje.
Period opuštene sigurnosti smenila je stalna zebnja da će
svakog časa ponovo zavladati mrak. Florens je pogledala u
Fišera. Kad su im se pogledi sreli, osmdhnula mu se. Nije joj
uzvratio, Budale, pomislio je. Upali se nekoliko sijalica i svi
misle da je opasnost prošla.

13.58

Postavili su kabinu u severoistočnom uglu velike gostinske

sobe. Između zidova je postavljena drvena motka dugačka tri
metra. S motke su, na prstenovima, visile dve teške zelene
draperije koje su omeđivale prostor visok dva i po metra.
Unutra je stajala drvena stolica s ravnim naslonom.
Baret je sklonio draperije u stranu kako bi mogao da ubaci
drveni stočić koji je, na njegovu molbu, doneo Fišer. Gurnuvši
sto ispred otvora, stavio je na njega daire, gitaricu, zvonce i
komad kanapa. Zadovoljno je osmotrio kabinu, a onda se
okrenuo prema ostalima.
Gledali su ga kako pretura po unutrašnjosti drvenog
sanduka i vadi kanap, zvono, gitaru i daire. Izvadio je par
crnih hulahopki i crnu radničku bluzu dugih rukava i pružio
ih Florens. „Verujem da će vam veličina odgovarati“, rekao je.
Florens je piljila u njega.
„Da nemate nešto protiv?“
„Pa…”
„Znate da je to standardna procedura!‘
„Da, ali…”, oklevaia je, „kao mera predostrožnosti protiv
prevare!‘
 „Prvenstveno!‘
Florens se zbunjeno osmehnu. „Pa, ne misiite valjda da
mogu da počinim prevaru zahvaljujući sposobnosti koju sam
tek juče otkriIa?“
„Daleko od toga, gospođice Taner. Reč je jednostavno o
tome da treba da održimo standarde. Ako to ne budemo
učinili, rezultati neće biti naučno prihvatljivi.“ Naposletku je
uzdahnula: „Dobro.“ Uzela je hulahopke i bluzu, pogledala
oko sebe, ušla u kabinu i navukla zavese. Baret se okrenuo
prema Idit.
„Da li bi htela da je pregledaš, dušo?“, upitao je. Nagnuvši
se nad sanduk, izvadio je kalem crnog konca, u koji je bila
zabijena igla, i pružio joj ga. Idit je krenula prema kabini, a
njeno lice je izražavalo nelagodu. Oduvek je mrzela to da radi,
iako to nikada nije priznala Lajonelu. Kad je došla do kabine,
pročistila je grlo. „Mogu li da uđem?“ Načas je vladala tišina, a
onda se Florens oglasila.
„Da.“ Idit se provukla između dve draperije i ušla u
kabinu.
Florens je skinula suknju i džemper i upravo se saginjala
skidajući negliže. Uspravila se i prebacila negliže preko
naslona stolice. Kad je posegla ka kopči belog prslučeta, Idit je
skrenula pogled. „Žao mi ie“, promrmljala je. „Znam da je...“
„Ne treba da vam bude neprijatno“, odvrati Florens. „Vaš
muž je potpuno u pravu. To je standardna procedura.“
Idit je klimnula glavom. Dok je Florens prebacivala prsluče
preko naslona stolice, Iditin pogled je ostao prikovan za njeno
lice. Pogled joj je sam pao kad se Florens sagnula da bi
skinula gaćice. Iznenadena punoćom njenih grudi, Idit brzo
podiže pogled. Florens se uspravila.
„U redu“, rekla je. Idit je primetila da joj se koža na
rukama naježila.
„Brzo ćemo to obaviti, pa ćete moći da se obučete“, rekla je.
„Usta?“ Florens otvori usta i Idit pogleda unutra. Osećala se
glupo. „Pa, ako nemate neki šupalj zub ili nešto sIično...“
 Florens je zatvorila usta i nasmešila se.
„To je obična formalnost. Vaš suprug zna da ništa ne
krijem.“
Idit je klimnula glavom.
„Vaša kosa?“
Florens je podigla obe ruke da bi raspustila kosu.
Grudi su joj se podigle od tog pokreta, te su se njene
ukrućene bradavice očešale o Iditin džemper. Idit ustuknu,
gledajući kako se uvojci bujne crvene kose prosipaju po
Florensinim ramenima krem boje. Nikada ranije nije
pregledala toliko lepu ženu.
„U redu“, rekla je Florens.
Idit je počela da provlači prste kroz kosu žene medijuma.
Bila je topla isvilenkasta. Osetila je aromu Florensinog
parfema. „Balensijaga“, pomislila je. Udahnula je s mukom.
Osećala je težinu Florensinih dojki na svojim grudima.
Poželela je da uzmakne, ali nije mogla. Pogledala je u zelene
oči žene medijuma, pa je žurno spustila pogled.
Okrenuvši joj glavu, pogledala je u njene uši. Neću joj
zavirivati u nozdrve, pomislila je. Nezgrapno je privukla ruke
k sebi.
„Ispod pazuha?“, rekla je. Florens je podigla ruke, te su joj
dojke opet poskočile. Idit se odmakla od nje i proučila njene
obrijane pazuhe. Skrušeno je pogledala u Florens. Činilo se
da su zamrznute u vremenu. Onda je primetila da je Florens
pognula glavu, pa je i sama spustila pogled. Trgnula se kad je
videla da je Florens dlanovima podigla dojke. Ovo je smešno,
pomislila je. Klimnula je glavom i Florens je sklonila ruke.
Dosta je, odlučila je Idit. Reći ću da sam obavila i ostalo.
Očigledno je da ne namerava da počini bilo kakvu prevaru.
Posmatrala je ženu medijuma kako seda u stolicu, dahćući od
hladnoće. Pogledala je u Idit. Reći ću da sam obavila i ostalo,
pomisli Idit.
Naslonivši se, Florens je raširila noge.
Idit je zurila u telo žene medijuma: u obline njenih teških,
opustenih dojki, u njen zaobljen stomak, u mlečnobelu
punoću njenih butina, u razdeljak blistavobakarnih dlačica
između njenih nogu. Nije mogla da skrene pogled. Osetila je
kako vrelina nadire u njen stomak.
Toliko je naglo okrenula glavu da je u vratu osetila oštar
bol.
„Šta je bilo?“, upita Florens.
Idit je progutala pljuvačku, zureći iznad drvene motke.
Videla je samo tavanicu. Pogledala je Florens.
„Šta?” ponovila je žena medijum.
Idit je zatresla glavom.
„Misiim da možemo da zaključimo...“ Ućutala je,
odmahnuvši drhtavom tukom, a onda se okrenula i izašla iz
kabine.
Klimnula je glavom Lajonelu i otišla do kamina. Bila je
sigurna da izgleda zbunjeno, ali nadala se da je neće pitati šta
joj je.
Zurila je u vatru. Shvatila je da drži nešto u ruci. Pogledala
je. Bio je to kalem konca. Sada ga mora odneti tamo. Zatvorila
je oči. Vrat ju je još boleo od onog naglog pokreta. Da li je
zaista videla da se nešto pomera? Tamo nije bilo ničega. Ipak,
mogla bi da se zakune da je neko odozgo gledao u kabinu.
Gledao je u nju.

14.19

Da nije prejako ?“, upitao je Baret.

„Ne, dobro je“, tiho je odgovorila Florens.
Baret je vezao rukavice za njene zglobove. Florens je preko
njegovog ramena pogledala u Idit, koja je sedela pored stola sa
opremom, držeči mačku u krilu.
„Položite dlanove na ploče na stolici“, objasnio je Baret. Na
dlanovima rukavica behu prišivene metalne pločice. Kad je
Florens spustila dlanove na ploče prikucane za rukohvate, na
jednom od uređaja zasvetle par malih sijalica.
„Dokle god su vaše ruke na svom mestu, sijalice će
svetleti“, rekao joj je Baret. „Kad prekinete kontakt...“ Podigao
je njene ruke i sijalice se ugasiše.
Florens je gledala u Bareta, koji je razmotavao žicu
priključenu na nožne ploče. Bila je uznemirena zbog toga što
je Idit onako naglo pogledala uvis, a ona ništa nije primetila.
„Da li i ploče na nogama aktiviraju iste sijalice?“, pitala je.
„Druge dve!”
„Zar to nije previše svetlosti?“
„Suma napona sve četiri lampe manja je od deset vati“,
odgovorio je dok je priključivao nožne ploče.
„Ja sam mislila da ćemo biti u mraku!‘
„Ovaj test se ne može izvesti u mraku.” Baret je podigao
pogled. „Da li biste oprobali nožne ploče?“
Florens je ploče koje su bile pričvrščene za đonove njenih
cipela stavila na ploče koje je Baret stavio na pod. Na stolu sa
opremom zasvetleše još dve male sijalice. Rukama se
oduprevši o sto, Baret ustade. Napravio je bolnu grimasu.
„Ne brinite“, reče. „Biće tek onoliko svetlosti koliko je
neophodno za posmatranje!”
Florens klimnu glavom. Baretove reči je, ipak, nisu umirile.
Zašto sam toliko uznemirena?, pomislila je.
Fišer je sedeo, gledajući u ženu medijuma. Njena
ženstvena figura jasno se ocrtavala ispod pripijene odeće.
Prizor ga nije uzbudio. Ta prokleta crna odeća, mislio je.
Koliko sam je puta nosio? Sve čega se sećao iz prvih deset
godina svog života behu beskrajne seanse nalik na ovu i
putovanja autobusom u pratnji majke - od grada do grada, od
testa do testa. Pripalio je još jednu cigaretu i posmatrao kako
Baret povezuje žice s Florensinim nadlakticama i butinama,
vezuje je za stolicu, a onda uzima mrežu za komarce za koju
su bila prišivena sićušna zvonca. Razmotavši je, Baret je
zakači za drvenu motku kako bi pokrila prostor koji nije bio
pokriven draperijama. Privukao je stočić k sebi. Sada je mreža
pokrivala prostor između stola i Florens, a tegovi okačeni za
donji kraj držali su je zategnutom.
Baret je postavio infracrvena svetla tako da osvetljavaju
površinu stola ispred kabine. Uključivši nevidljiva svetla,
rukom je prešao iznad stola u kabini. Začulo se škljocanje kad
su se na dva fotoaparata aktivirale sinhronizovane blende.
Zadovoljan, Baret je proverio dinamometar i poklopac na
telekinetoskopu. Izvadio je glinu za modeliranje i promešao
rastopljeni parafin u loncu koji je stajao na maloj električnoj
peći.
„Spremni smo“, rekao je.
Kao da ga je razumela, mačka je iznenada skočila sa
Iditinog krila i otrčala u pravcu predvorja.
„Zar to nije dobar znak?“, rekla je.
„To ništa ne znači“, odvrati Baret. Podesivši žuto i crveno
svetlo na minimum, otisao je do zida i pritisnuo prekidač. U
velikoj gostinskoj sobi zavlada mrak. Baret je zauzeo svoje
mesto za stolom i uključio snimanje na magnetofonu.
„Dvadeset drugi decembar 1970. godine“, rekao je u mikrofon.
„Učesnici seanse: doktor Lajonel Baret i njegova supruga,
gospodin Bendžamin Frenklin Fišer. Medijum: gospođica
Florens Taner.” Žurno je odrecitovao sve pojedinosti postavke i
sve mere predostrožnosti, a onda ponovo sede. „Nastavite“,
rekao je. Tiho su sedeli dok je Florens govorila reči prizivanja i
pevala himnu. Kad je završila, počela je duboko da diše.
Ubrzo su njene ruke i noge počele da se trzaju kao da je
izložena nizu strujnih udara. Glava joj se ljuljala levo-desno, a
lice joj se zacrvenelo. Iz njenog grla je dopiralo duboko
stenjanje.
„Ne“, promrmijala je. „Ne, ne sada!‘ Zvukovi koje je
ispuštala bivaii su sve tiši, a onda se, nakon jednog dubokog,
zvučnog udisaja, sasvim utišala.
„Četrnaest sati i trideset osam minuta: gospođica Taner je
pala u trans“, reče Baret u mikrofon. „Puls: osamdeset pet.
Disanje: petnaest. Četiri električna kontakta!” Proverio je
termometar. „Nema promene temperature: 22,7 stepeni
Ceizijusove skale. Očitavanje na dinamometru: hiljadu
osamsto sedamdeset.” Dvadeset sckundi kasnije, ponovo se
oglasio. „Vrednost na dinamometru se smanjila na hiljadu
osamsto dvadeset tri. Temperatura se smanjuje: sada jc 19,2
stepena Celzijusove skale!”
Idit je privukla noge. Stiskala ih je osetivši hladnoću ispod
stola. Fišer je nepomično sedeo. Uprkos tome što su njegove
barijere bile podignute, mogao je da oseti kako energija raste
oko njega. Baret je ponovo proverio termometar. „Temperatura
se dosad spustila na 10,8 stepeni. Vrednost na dinainometru
jeste hiljadu sedamsto sedamdeset. Vrednost na meraču
pritiska je negativna. Električni kontakti neprekinuti. Disanje
se ubrzava. Pedeset... pedeset sedam... Šezdeset; konstantan
rast.“
Idit je netremice posmatrala Florens. Pri slaboj svetlosti,
mogla je da razazna samo lice i šake žene medijuma. Izgledala
je kao da, sklopivši oči, leži u stolici. Idit je progutala
pljuvačku. Činilo joj se da joj hladan kamen leži u stomaku.
Ni utešni Lajonelov glas nije mogao da odagna taj osećaj. Trgla
se kad se začulo škljocanje fotoaparata. „Infracrveni zraci
prekinuti, fotoaparati aktivirani“, reče Baret. Pogledao je u
tamnoplavi uređaj i napeo se od uzbuđenja. „Javljaju se
dokazi EMZ-a.“
Fišer ga pogleda. Šta je EMZ? Očigledno nešto što je Baretu
veoma važno.
„Disanje medijuma na dvesta deset“, rekao je Baret.
„Dinamometar - hiljadu četiristo šezdeset. Temperatura..!”
Zastao je kad je čuo Iditin uzdah.
„Prisustvo ozona u vazduhu", reče. Neverovatno, pomislio
je.
Prošao je minut, pa još jedan, a miris ozona i hladnoća i
dalje su se pojačavali. Idit je naglo zatvorila oči. Potom ih je
opet otvorila, zagledavši se u Florensine šake. Nije joj se
priviđalo.
Niti beličaste, viskozne materije izlazile su iz vrhova prstiju
žene medijuma.
„Formira se teleplazma“, rekao je Baret. „Odvojeni
filamenti se sjedinjuju u jednu opnastu nit. Pokušaj proboja
materije!” Sačekao je da se nit teleplazme produži, pa je rekao
Florens: „Podigni zvono!‘ Nekoliko trenutaka kasnije, ponovio
je naredbu. Viskozni pipak je, poput zmije, polako počeo da se
diže. Idit je uzmakla na svojoj stolici, gledajući kako pipak
prolazi kroz mrežu i prilazi stolu.
„Teleplazma je prošla kroz mrežu i kreće se prema stolu“,
objavio je Baret.
„Vrednost na dinamometru: hiljadu trista četrdeset. I dalje
pada. Električni kontakti neprekinuti.“
Fišer je čuo tek zbrku besmislenih zvukova dok je gledao
kako vlažni, sjajni pipak gmiže po stolu kao nekakav
džinovski crv. Jedan prizor mu blesnu u glavi: on,
četrnaestogodišnjak, u dubokom je transu, a slična materija
mu izlazi iz usta. Zadrhtao je kad se opnasni pipak obmotao
oko drške zvonceta za čaj. Pipak se polako stezao. Iznenada je
podigao zvonce. Fišerove noge grčevico poskočiše kad se
razlegao zvuk zvona.
„Hvala. Sada ga spusti, molim te“, rekao je Baret. Idit ga
pogleda, preneražena njegovom smirenošču. Ponovo je
pogledala u sto. Videla je kako sivi ekstremitet spušta zvono i
pušta dršku.
„Pokušaćemo da uzmemo uzorak“, kaza Baret. Ustao je i
stavio porcelansku posudu na stočić ispred kabine. Pipak se
trže kao da uzmiče u strahu. „Ostavi jedan deo u posudi,
molim te“, reče Baret, sedajući na stolicu. Sivi pipak se
zanjiha napred-nazad kao stabljika morske biljke koju nosi
struja. „Ostavi jedan deo u posudi, molim te“, ponovio je
Baret. Pogledao je u EMZ uređaj. Jezičak je prešao oznaku
300. Osetio je ushićenje. Okrenuvši se prema kabini, ponovio
je svoj zahtev.
 Tek kad je sedmi put izgovorio te reči, sjajno vlakno je
počelo da se pomera. Polako je krenulo prema posudi. Idit je
zurila u tu stvar, zgađena i oduševljena u isto vreme. Izgledalo
je kao siva zmija bez očiju. Kad je došlo do činije, počelo je da
gmiže preko ivice. Idit se trgnula kad je pipak ustuknuo.
Ponovo je počeo da se penje u posudu. Pokreti su mu bili
oprezni. Onda se opet nečujno vratio.
Pipak je ostao u posudi tek posle petog pokušaja. Uvijajući
se tečnim, spiralnim pokretima, napunio je činiju do vrha.
Povukao se trideset sekundi kasnije. Idit se iznenadila kad se
izgubio iz vida.
Baret je ustao i prebacio činiju na sto sa opremom. Idit je
pogledala u providnu tečnost u činiji.
„Uzorak ostavljen u posudi“, reče Baret, gledajući ga. „Bez
boje i mirisa. Malo je zamućen!”
„Lajonele!” Hitnost u Iditinom prigušenom glasu natera ga
da podigne pogled.
Oko donje polovine Florensinog lica stvarala se oblačasta
masa.
„Teleplazmična materija se formira oko donjeg dela
medijumovog lica“, rekao je Baret. „Izlazi iz usta i nosa!‘
Dok je on govorio u mikrofon, opisujući materijalizaciju i
očitavajući vrednosti na mernim instrumentima, Idit je zurila
u ono što se dešavalo ispred Florensinog lica. Izgledalo je kao
iscepana, prljava maramica, čiji donji deo visi u resama.
Gornji deo je počeo da se podiže. Raširio se, blago se njišući.
Najpre je zaklonio Florensin nos, a zatim oči i čelo. Celo njeno
lice beše zaklonjeno. Tvar je nalikovala odrpanom velu iza kog
su se mogle nazreti crte njenog bledog lica.
„Teleplazmički veo počinje da se kondenzuje“, rekao je
Baret. Ovo je stvarno fantastično, pomislio je. Da jedan
psihički medijum stvori tako efektnu teleplazmu na prvoj
seansi u kojoj deluje kao fizički medijum - to je gotovo bez
presedana. Gledao je, a njegovo interesovanje je raslo.
Magličasti veo je sada bio mnogo gušći. Biio je potrebno svega
pola minuta da Florensino lice nestane iza njega. Ubrzo čitava
njena glava glava i gornji deo ramena behu sakriveni iza tvari
koja je ličila na teški, sivi pokrov. Donji deo tog bezbojnog
materijala spuštao se ka njenom krilu, gde se sužavao u traku
široku desetak centimetara. U tom delu je i njegova boja
počinjala da se menja.
„Odvojen filament se pruža prema podu“, rekao je Baret.
„Crvenkasta nijansa se pojavljuje na pretežno sivoj boji. Tkivo
koje se rasteže izgleda upaljeno. Postaje sve svetlije... svetlije.
Sada je boje mesa!”
Fišer je imao osećaj da je sav utrnuo. Dok je gledao
koprenu koja je obavijala Florensinu glavu i telo, činilo mu se
da se njegova stolica naginje unazad. Najednom ga uhvati
panika. Počeo je da gubi kontrolu. Zario je nokte u dlanove i
bol je nadvladao sve ostalo.
Veo preko Florensinog lica postajao je sve gušći. Sve je više
ličio na tkaninu natopljenu belom bojom. Tkanje je bilo
nejednako, pa se ovde-onde još moglo videti kroz tkaninu.
Delovi materije nalik na trake i komade tkanine počeše da se
stvaraju i na drugim delovima njenog tela - iznad desne ruke i
noge, na levoj dojci, u krilu. Kao da je čaršav umočen u
fluorescentnu tečnost, a zatim iscepan na komade koji su se,
razbacani po njenom telu, uglavnom zadržali na njenoj glavi i
ramenima. Idit se snažno odupirala ieđima o stolicu, potpuno
nesvesna da to čini. I ranije je viđala parapsihološke pojave,
ali nikada nije videla ništa slično ovome. Lica ukočenog poput
maske, gledala je kako delovi teleplazme počinju da se
spajaju. Malo-pomalo, dobijali su oblik. Pipak, ponovo
beličast, podsećao je na ruku i šaku.
„Nešto dobija oblik“, rekao je Baret.
Dvadeset sedam sekundi kasnije, ispred kabine je stajala
bela prilika u bezobličnoj odori, bespolna, nedovršena, s
rukama nalik na rudimentarne kandže.
Imala je usta, dve tamne tačke namesto nozdrva i dva oka
koja kao da su gledala u njih. Idit zaprepašćeno uzdahnu.
 „Polako“, reče Baret. „Formirala se teleplazmička figura.
Nesavršena...“ Zaćutao je kad se prilika zakikotala.
Idit se oteo uzvik iznenađenja.
“Polako”, rekao joj je Baret. Prilika se nasmejala. Bio je to
grohotan smeh, dubok i zvonak. Činilo se da je vazduh
zasićen njime. Idit se dizala kosa na glavi. Prilika se okretala
prema njoj. Činilo joj se da joj prilazi. Zajecala je prestravljeno.
“Budi mirna, šapnuo je Baret. Prilika iznenada posegnu
prema njoj, te Idit vrisnu, štiteći lice rukama. Uz zvuk nalik
na pucanj ogromne elastične trake, prilike nestade. Florens se
oglasila hrapavim glasom, pa je Idit ponovo poskočila. Fišer je
skočio na noge.
„Čekajte!“, naredio je Baret.
Fišer je ukočeno stajao pored stola dok je Baret podizao
mrežu i crvenom svetlošću baterijske lampe osvetljavao
Florensino lice. Brzo je ugasio svetlost i proverio instrumente.
„Gospođica Taner izlazi iz transa“, rekao je. „Preuranjena
retrakcija je izazvala kratak sistemski šok.“ Pogledao je u
Fišera.
„Sada joj pomozite“, rekao je.

16.23

Idit se probudila trgnuvši se. Pogledala je u sat i videla da

je spavala više od jednog sata.
Lajonel je sedeo za osmougaonim stolom, gledajući u
mikroskop i praveći beleške. Idit je spustila stopala na pod i
uvukla ih u cipele. Koraćajući po tepihu, prišla mu je. Baret je
podigao pogled, osmehujući se.
„Da li se sada bolje osećaš?“
Klimnula je glavom.
„Izvinjavam se zbog onog malopre.”
„Nema veze!‘
 Na Iditinom licu se pojavi bolna grimasa.
„Ja sam kriva za ’preuranjcnu retrakciju’, zar ne?“
„Ne brini, biće ona dobro; siguran sam da to nije najgora
stvar koja joj se dogodila tokom seanse!” Baret je neko vreme
gledao u nju, a onda ju je upitao:
„Zbog čega si bila onoliko uznemirena pre seanse? Zbog
pregleda, zar ne ?“
Idit je bila svesna toga da se ustručava da kaže pravi
razlog.
„Bilo je malo čudno, da.“
„I ranije si to radila!‘
„ZnamT Osetila je kako postaje napetija. „Ali, ovog puta
sam se čudno osećala!‘
„Trebalo je da mi kažeš. Mogao sam to da obavim umesto
tebe!‘
„Drago mi je što nisi.“ Idit je uspela da se osmehne. „U
poređenju s njom, izgledam kao dečak.“ Baret frknu. „Kao da
je to važno.“
„Bilo kako bilo, žao mi je što sam upropastila scansu!‘ Idit
je namerno promenila temu.
„Ništa nisi upropastila. Ja sam izuzetno zadovoljan.”
„Šta radiš?“
Baret pokaza mikroskop.
„Pogledaj!‘ Idit pogleda kroz okular. Na pločici se ukazaše
skupovi nepravilnih oblika i skupovi okruglih i poligonalnih
oblika.
„Šta to gledam?“, upitala je.
„Uzorak telepiazme pripremljen u vodi. To što vidiš jesu
kongiomerati etioliranih, lameliranih i kohezivnih tela, kao i
jednoćeiijski siojevi raziičitih obiika sličnih epitelu bez
nukieusa!”
Idit ga je prekorno gledala.
„Da li zaista misiiš da sam razumela to šro si upravo
izgovorio?"
Baret se osmehnu,
 „Samo se pravim važan. U stvari, hteo sam da kažem da se
uzorak sastoji od uništenih ćelija, ostataka epitela, ljuspica,
listića, opnastih nakupina, izolovanih masnih nakupina, sluzi
i tako dalje?
„Što znači...“
„Što znači da je ono što spiritisti nazivaju ektoplazmom
sastavijeno isključivo od delova medijumovog tela, a ostatak je
izvučen iz vazduha i delova medijumove odeće. Tu spadaju
vlaknasti ostaci biljaka, spore bakterija, skrobna vlakna,
hrana, čestice prašine i tako dalje. Najveći deo je, međutim,
organsko, živo tkivo. Zamisli samo. Organska eksternalizacija
misli. Um sveden na materiju, podložan naučnoj opservaciji,
merenju i analizi.”
Začuđeno je odmahnuo glavom.
„Koncept duhova u poređenju s tim deiuje krajnje
prozaično!"
„Ti misliš da je gospodica Taner napraviia onu priliku od
vlastitog tela.
„U suštini, da!"
„Zašto?”
„Da bi dokazala nešto. Ona priiika je, bez sumnje, trebalo
da bude Belaskov sin - sin koji, ubeđen sam, nikada nije
postojao.“

16.46

Mačka je lenjo ležala pored nje, uživajući u toploti. Telo joj

je vibriraio dok je prela, zadovoijna Florensinim milovanjem.
Kad se popela na sprat, zatekla ju je kako čuči ispred
njenih vrata i, iako se osećala veoma loše, podigla ju je i unela
u sobu. Držaia ju je u krilu sve dok nije prestala da drhti, a
zatim ju je spustila na krevet i istuširala se vrelom vodom.
Sada je ležala u kućnom ogrtaču, prebacivši krevetski
prekrivač preko nogu.
„Jadna maco“, tiho je govorila. „Gde su te ovo doveli?“
Prešla je prstom ispod mačkinog vrata, te mačka polako
podiže glavu, ne otvarajući oči. Baret je rekao da mu je mačka
potrebna da bi mu pružila dodatnu potvrdu o „prisustvu“ u
kući. To joj je delovalo kao prilično okrutna mera. Možda bi
mogla da zamoli ljude koji im donose hranu da je odnesu.
Tražiće od Bareta da je obavesti kad mu mačka više ne bude
potrebna. Florens je ponovo zatvorila oči. Poželela je da može
da zaspi, ali mnogo šta joj nije davalo mira. Čudno ponašanje
gospođe Baret - trenutak kad se naglo okrenula, kao da je
neko gleda; Baretovo insistiranje na merama protiv prevare;
pojava nove sposobnosti kod nje same; to što nije mogla da
uđe u kapelu; briga za Fišera; osećaj nezadovoljstva samom
sobom; sumnja da Belaskovom sinu pridaje previše važnosti.
Na kraju krajeva... Trgnula se, uzdahnuvši, kad je mačka
iznenada skočila s kreveta. Podigavši se, videla ju je kako trči
do vrata i izvija leđa, sva nakostrešena. Mačkine zenice behu
toliko raširene da se Florens učinilo da su joj oči crne. Žurno
je ustala i prišla mački. Čim je otvorila vrata, mačka je izletela
u hodnik i nestala.
Nešto je zalepetalo iza nje. Kad se okrenula, videla je kako
prekrivač i ćebad padaju na tepih.
Nešto je bilo ispod čaršava.
Florens je zurila u krevet. Bio je to obris muškarca.
Krenula je prema krevetu. Ukrutila se kad je videla da je
prilika gola. Mogla je da razazna svaku konturu, od širokih,
nabreklih grudi do izbočenih genitalija. Osetila je kako se u
njenom telu budi seksualna napetost. Ne, rekla je sebi: to je
upravo ono što želi.
„ Ako si opet došao da me zadiviš svojom pameću, nisam
zainteresovana“, rekla je. Prilika nije davala glasa od sebe.
Nepomično je ležala ispod čaršava, podižući i spuštajući grudi
u savršenoj simulađji disanja. Florens mu pogleda u lice. „Da
li si ti sin Emerika Belaska?“, upitala jc. Približavala mu se
duž ivice kreveca. „Ako jesi, rekao si da se ništa ne menja.
Međutim, s ljubavlju je sve moguće. To važi za ovozemaljski
život, ali i za život posle smrti.“ Nagnula se nad njega,
pokušavajući da razabere crte njegovog lica.
„Reci mi ko si“, rekla je.
„Bu!“, uzviknu prilika. Florens je skočila, kriknuvši. Uto je
čaršav pao i otkrio da na krevetu nema ničega. U sobi je
odjeknuo podrugljiv smeh. Florens se ukočila, ozlojeđena.
„Vrlo smešno“, rekla je. Smeh je postao piskaviji, luđi.
Florens je stegla pesnice. „Ako su neslane šale sve što te
interesuje, ne prilazi mi!“, naredila je.
Skoro punih dvadeset sekundi, u sobi je vladala grobna
tišina. Florens oseti kako joj se stomačni mišići zatežu.
Iznenada, kineska lampa pade na pod. Sijalica se razbi. Samo
je svetlost iz kupatila sprečavala da u sobi zavlada potpuni
mrak. Florens se trgla začuvši korake kako se udaljavaju po
tepihu. Vrata sobe su se otvorila s takvom silinom da su
udarila u zid.
Počeknula je, a zatim je otišla do vrata i zatvorila ih. Pošto
je upalila svetlost na tavanici, otišla je do oborene lampe i
podigla je. Toliko besa, pomislila je. Međutim, nije to bio samo
bes.
Bio je to i poziv u pomoć.

18.21

Florens je ušla u trpezariju.

„Dobro veče“, rekla je. Fišer se kratko osmehnu. Florens
sede za sto. „Da li si ti video te Ijude ?“, upitala je, mahnuvši
rukom prema stolu koji je bio postavljen za večeru.
„Ne,”
Osmehnula se.
„Bilo bi smešno kad uopšte ne bi postojali.”
 Fišer ničim nije pokazao da ga to zabavlja. Florens je
pogledala u pravcu velike gostinske sobe.
„Pitam se gde li su Baretovi“, rekla je. Onda je ponovo
pogledala u njega. „Šta si ti radio?“
„Izviđao sam.“ Podigao je pokiopac s jednog od
poslužavnika i otkrio gomilu jagnjećih kotleta. Potom je vratio
poklopac.
„Treba da jedeš“, rekla je.
Gurnuo je tanjir prema njoj.
„Možda bi trebalo da pričekamo“, dodala je.
„Kako hoćeš.“
Florens je čekala nekoiiko sekundi, pa reče:
„Uzeću malo saiate.” Poslužila se i pogledala ga. Odmahnuo
je glavom.
„Bar malo?“ Fišer ponovo odmahnu glavom.
Florens je pojela malo salate, a onda se ponovo oglasila.
„Da li si stupio u kontakt s Belaskovim sinom kad si prošli
put bio ovde?“
„Ja sam bio na direktnoj vezi!”
Začu se zvuk koraka i oni se okrenuše.
„Dobro veče” rekla je Florens.
„Dobro veče.“ Baret se učtivo osmehnuo; Idit je klimnula
glavom. „Da li se bolje osećate?“, upitao je Baret.
Florens je klimnula glavom.
„Da. Dobro sam!‘
„Odlično.” Baret i njegova supruga su seli, poslužili se
hranom i počeli da jedu.
„Baš smo pričali o Belaskovom sinu“, kaza Florens.
„Ah, da. Belaskov sin!”
Nešto u Baretovom tonu ozlojedi Florens. Odjednom joj se
zgadila pomisao da ju je taj čovek podvrgao ponižavajućem
pregledu. Setila se kostima i onih besmislenih mera
predostrožnosti: konopaca, mreže, infracrvene svetlosti, ploča
na dlanovima i stopalima, fotoaparata. Pokušala je da potisne
gnev koji je rastao u njoj, ali nije mogla. Kako se Baret
usuđuje da se tako ponaša prema njoj? Njena uloga u ovom
projektu jednako je važna kao njegova.
„Da li će ikada prestati ?“, upitala je.
Svi pogledaše u nju.
„Da li ste se meni obratili?“, upita Baret.
„Jesam.“ Ponovo je pokušala da suzbije gnev, ali pred
očima joj se iznova pojaviše siika pregleda, kostim i apsurdne
mere predostrožnosti protiv prevare.
„Da li će prestati - šta?“, nastavio je Baret.
„Ta sumnjičavost. Nepoverenje.“
„Nepoverenje?“
„Zašto očekujete od medijuma da stvori pojave isključivo u
uslovima koje nalaže nauka?“, zahtevala je da zna. „Mi nismo
mašine. Mi smo ljudska bića. Ta kruta, beskompromisna
naučna pravila donela su parapsihologiji više štete nego
koristi.”
„Gospodice Taner...“ Baret je delovao zbunjeno. „Odakle
vam to? Da nisam…”
„Ja nisam medijum zato što uživam u tome, znate“,
prekinu ga Florens. Što je više pričala, bivaia je sve
razjarenija. „To iskustvo može biti vrlo bolno i naporno!”
„Zar ne mislite da...?“
„Slučajno verujem da je ta sposobnost zapravo
manifestacija boga u čoveku.“ Nije mogla da se zaustavi. “Ali
kad ti progovorim’“, besno je citirala Sveto pismo, „’otvoriću ti
usta, i kazaćeš im: Ovako veli Gospod.’“
„Gospođice Taner...“
„Ne postoji ništa u Svetom pismu - ni jedan jedini
zabeleženi fenomen - koji se ne javlja i danas, bila to svetlost
ili zvuci, drmanje zidova ili prolazak kroz zatvorena vrata,
strujanje vazduha, levitacija, automatsko pisanje ili govorenje
na različitim jezicima.“ Nastupila je napeta tišina. Florens je
netremice gledala u Bareta, svesna da Fišer i Idit gledaju u
nju. Duboko u vlastitom umu, čula je zvuk upozorenja, ali bes
ga je prigušio. Gledala je kako Baret sipa kafu i podiže šolju.
Pogledao je u nju.
„Gospođice Taner“, rekao je, „ne znam zbog čega ste toliko
uzrujani, ali...“ Zaćutao je kad mu je šolja eksplodirala u ruci.
Idit se odbaci unazad, kriknuvši. Baret je sleđeno posmatrao
krhotinu drške koja mu je ostala među prstima. Krv je kapaia
iz posekotine na palcu. Florens oseti snažno pulsiranje u
slepoočnicama. Fišer je zbunjeno gledao oko sebe.
„Šta, za ime boga..!”, izusti Baret. Prekinula ga je
eksplozija čaše koja je stajala kraj njegovog tanjira. Komadići
stakla se razleteše po celom stolu. Idit je naglo povukla ruke
kad je njen tanjir skočio sa stoia, okrećući se i rasipajući
hranu po podu. Zatim je pao i razbio se. Poskočila je na stolici
kad se gornji deo njene čaše, snažno prasnuvši, odlomio i
poleteo prema njenom suprugu. Baret, koji je upravo izvlačio
maramicu iz džepa, uspeo je da se skloni u stranu. Staklo se
odbilo od njegove ruke i završilo na podu. Tada se rasprsnu
Fišerova čaša, a on se izvi unazad, štiteći lice rukom.
Florensin tanjir je napravio salto, razbacavši salatu po
stolu. Pokušala je da ga uhvati. Kad je tanjir poleteo preko
stola, izmakla se. Baret je trznuo glavom u stranu. Tanjir je
prošao tik pored njegovog uva, pao na pod dočekavši se na
ivicu i nastavio da se kotrlja. Naposletku se razbio o zid. Idit je
vrisnula kad je teški oval kliznuo prema njenom mužu. Baret
je skočio na noge, oborivši stolicu. Umalo je pao, ali uspeo je
da se uhvati za sto. Oval pade preko ivice stola. Pire od
krompira se rasu po Baretovim cipelama i pantalonama.
Sada je i Fišer bio na nogama. Pokušao je da se odmakne
od stola, ali stolica ga je gurnula napred, pribivši ga uza sto.
Ugledao je kako njegova šolja poleće sa stola i udara Bareta
posred grudi, zasipajući ga kafom. Idit je vrisnula, ali njen
vrisak preseče Fišerov tanjir koji prelete tik iznad njene glave.
Fišerova stolica kliznu unazad, te on pade na kolena, Iica
iskrivljenog od šoka.
Baret je pokušavao da obmota povređeni prst maramicom.
Srebrno lonče za kafu se srušilo i krenulo prema njemu,
vrteći se i prosipajući kafu na sve strane. Baret se bacio u
stranu ne bi li ga izbegao, ali se uto okliznuo na krompir.
Zamahao je rukama ne bi Ii povratio ravnotežu, a zatim je pao
na desni bok. Lonče za kafu pade sa stola, odbivši se o list
njegove leve noge. Zaurlao je, opečen vrelom kafom. Idit je
pokušala da ustane i da mu pomogne, ali njena stolica se
nagnula unazad i izbacila je iz ravnoteže. Nož i kašika
proleteše pored njenog obraza.
Florens se spustila u stolicu kad je još jedan oval s hranom
kliznuo prema Baretu. Baret je pokušao da otpuže u zaklon.
Oval se uz tresak sruči kraj njega, zakačivši ga po cevanici.
Idit je nekako uspela da ustane.
„Pod sto!“, viknu Fišer. Florens je kliznula sa stolice i
dočekala se na kolena. Fišer se bacio pod sto. Lampa koji je
visila iznad stola poče da se klati sve brže i brže.
Jedva su stigli da se sakriju pod sto kad su predmeti na
polici koja je stajala uz istočni zid počeli da oživljavaju. Teška
srebrna posuda za podgrevanje hrane prelete preko cele
prostorije i udari u sto uz zaglušan prasak. Idit vrisnu. Baret
je nagonski krenuo prema njoj, a onda se vratio uvijanju
povređenog palca. Velika srebrna činija je jurnula prema
njima, kovitlajući se u vazduhu. Udarila je u nogu stola i
zavrtela se vrtoglavom brzinom. Florens pogleda u Fišera. Bio
je na kolenima, razrogačenih očiju, a na njegovom ukočenom
licu ocrtavao se užas. Želela je da mu pomogne, ali bila je
previše ošamućena. Hladnoća joj se komešaia u stomaku.
Svi su zapanjeno podigli glave kad je sto počeo da se Ijulja
napred-nazad. Srebrna činija s prelivom pade pored njih, a
preliv pijusnu po podu kao slap bele boje. Srebrna posuda za
šećer sruči se pored nje. Sto je poskakivao sve silovitije,
topoćući nogama kao razjaren konj. Iznenada se prevrnuo, pa
Baret hitro povuče ruku da je sto ne bio smrvio. Stolice počeše
da padaju. Njihovi nasloni su štektali po podu poput puščane
vatre.
Sto se naglo odmicao od njih, klizeći po uglačanom podu.
Udario je u zaštitnu pregradu ispred kamina i iskrivio je.
Lampe su se divlje klatile ponad njihovih glava. Jedna se
otkačila i odletela u stranu. Udarivši u kameni okvir kamina,
rasprsnula se u kišu iskrica, a zatim je pala na sto. Srebrni
luster je preleteo preko sobe i pao pored Bareta, udarivši ga u
bok. Baret bolno uzdahnu i pade. Florens vrisnu:
“Ne!“ Ubrzo se sve umirilo, osim lampi koje su se klatile sve
sporije. Idit se zabrinuto nadvila nad Bareta.
„Lajonele?" Dodirnula ga je po ramenu. Uspeo je da klimne
glavom.
„Bene, moraš da odeš iz ove kuće.“
Fišer se okrenuo prema Florens, iznenađen njenim rečima.
„Nisi spreman za ovo”, rekla mu je.
„O čemu pričaš, do đavola ?“
Florens se okrenula prema Baretu, očekujući njegovu
podršku.
„Doktore...“, izustila je. Ućutala je kad je videla kako je
Baret gleda. Idit mu je pomagala da ustane. „Jeste li dobro?“,
pitala ga je. Nije joj odgovorio. Naslonio se na sto, bolno
stenjući. Idit ga je prestravljeno gledala.
„Lajonele?“
„Biću dobro!‘ Pritegao je maramicu koju je vezao oko palca.
Posekotina je bila duboka; pekla ga je. Postojalo je mnogo
bolnih oblasti na njegovom telu: ruka, grudi, cevanica, članak,
veći deo boka. Noga ga je žestoko bolela.
Florens je zurila u njega. Zašto je tako gleda? Iznenada joj
je sinulo.
„Izvinite što sam bila onako neprijatna“, rekla je. „Ali,
molim vas, sada mi je potrebna vaša podrška. Mislim da je
veoma važno da Ben... da gospodin Fišer izađe iz ove kuće!‘
Baret se stisnutih zuba borio protiv bolova.
„Hoćeš da nas izbaciš obojicu?“, promrmljao je.
Florens ga je iznenađeno pogledala.
„Pomozi mi da odem do sobe“, zamoli Baret svoju suprugu.
Idit je jedva primetno klimnula glavom, dodala mu štap i
uhvatila ga pod ruku. Florens nije shvatila.
„Šta ste hteli time da kažete, doktore Barete?“
Pogledao je haos koji je vladao u prostoriji.
„Ja bih rekao da je to očigledno“, odvratio je.
Zaprepastivši se, Florens je ćutke gledala kako Baretovi
odlaze. Pošto su otišli, pogledala je u Fišera.
„Šta je mislio?“, upitala je. „Da sam ja...?” Fišer joj okrenu
leđa.
„Bene, to nije istina!“
Udaljio se teškim koracima. Ne zaustavijajući se, pogledao
je preko ramena.
„Ti si ta koja bi trebalo da ode“ rekao je. „Ti si ta koja je
iskorišćena, a ne ja.“

18.48

Baret je pažljivo seo.

„Dodaj mi torbicu“, procedio je. Idit je pustila njegovu
ruku, žurno otišla do španskog stočića i uzela crnu torbicu u
kojoj je držao kodein i pribor za prvu pomoć. Hitro se vrativši
do kreveta, spustila je torbicu pored njega. Lajonel je skidao
maramicu s palca laganim, pažljivim pokretima, stežući zube
od bola. Kad je opazila duboku posekotinu iz koje je još tekla
krv, Idit je naglo uvukla vazduh kroza zube.
„Sve je u redu“, reče Baret. Zavukao je ruku u torbu,
izvukao pribor za prvu pomoć i otvorio ga. Izvadio je kesicu
sulfamida u prahu i otvorio je. „Da li bi mogla da mi doneseš
čašu vode, molim te ?“ Idit se zaputila u kupatilo. Baret je iz
pribora izvadio paketić sterilne gaze i počeo da lomi pečat na
omotu. Kad se Idit vratila, pružio joj je paketić. „Da li bi ti
mogla da ga zaviješ ?“, upitao je. Klimnula je glavom,
pružajući mu čašu s vodom. Izvukao je iz torbe kutiju s
pilulama, izvadio jednu pilulu i progutao je s vodom. Idit je, s
bolnom grimasom na licu, obmotavala njegovprst gazom. „Ovo
bi trebalo ušiti.”
„Ja ne mislim tako!‘ Baret je stiskao zube i oči. „Stegni
jako!‘ Zamotavši palac i zalepivši zavoj, podigla je levu
nogavicu njegovih pantalona. Užasnula se kad je ugledala
tamnocrvenu opekotinu. „Moraš da posetiš lekara!‘
„Stavi malo butezin-pikrata na to.“
Neodlučno ga je posmatrala. Zatim je, kleknuvši pored
njega, namazala žutu mast po opekotini. Baret je uvukao
vazduh kroza zube i zatvorio oči.
„Sve je u redu“, rekao je, znajući da ga gleda.
Idit mu je uvila nogu u gazu i pomogla mu da legne. Baret
je zastenjao i prebacio se na levi bok.
„Sav sam u modricama“ rekao je, trudeći se da zvuči
veselo.
„Lajonele, hajdemo kući.“
Baret je popio još malo vode i pružio joj čašu. Onda se
zavalio u jastuke koje je namestila iza njegovih leđa.
„Dobro mi je“, reče.
„Šta ako se ovo ponovi ?“
Odmahnuo je glavom.
„Neće se ponoviti!‘ Posmatrao ju je. „Ti bi mogla da odeš.”
„Da te ostavim?“
Baret je podigao desnu ruka kao da se svečano zaklinje.
„Veruj mi, neće se ponoviti.”
„Zašto bi onda trebalo da odem?“
„Ne želim da se povrediš.“
„Ti si povređen, Lajonele.“
Baret se zasmeja.
„Jesam, bogami. Tako je moralo biti, naravno. Ja sam je
razbesneo!‘
„Hoćeš da kažeš“ - oklevala je - „da je ona uradila sve ono?“
„Upotrebila je energiju iz prostorije“, odvratio je. „Pretvorila
ju je u fenomen koji se obično naziva poltergajst i usmerila ga
je na mene!”
 Idit je razmišljala o silovitosti svega što se dogodilo.
Ogromni sto je poskakivao, a onda je jurnuo preko poda kao
brzi voz. Teške viseće lampe su se klatile kao da ih nosi
uragan.
„Gospode bože“, rekla je.
„Pogrešio sam“, nastavi Baret. „Bezrezervno sam prihvatio
njenu srdačnost. To je nedopustivo u odnosu prema
medijumima. Nikad se ne zna šta se nalazi ispod površine.
Medijum može da bude neprijateljski nastrojen, a ako je to
posredi“ - huknuo je - „nesvesnom upotrebom svoje moći
može naneti ogromnu štetu. Naročito kada se ta moć može
stostruko uvećati energijom koja ispunjava ovu kuću.” Mračno
se osmehnuo. „Tu grešku neću ponoviti.“
„Zar je toliko važno da ostanemo?“, upitala ga je.
Lajonel tiho odgovori:
„Znaš koliko mi to znači.“ Idit klimnu glavom, pokušavajuči
da priguši paniku.”Još pet ovakvih dana, pomislila je.

20. 09

Dok je nervozno hodala gore-dole, u mislima je neprestano

prolazila kroz čitavu situaciju. Da li je Baret u pravu? Nije
mogla da natera sebe da poveruje u to. Ipak, dokazi su
postojali. Ona jeste bila ljuta na njega. Predmeti koji su leteli
zaista su bili usmereni prvenstveno na njega. Osećala se
iscrpljeno, kao što se uvek oseća nakon seanse.
Okrenula se i ponovo prešla preko sobe. Istina je da sam
bila sam ljuta na njega, ali nikada ne bih pokušala da ga
povredim zato što nam se mišljenja razlikuju.
Ne. To nije mogla da prihvati. Poštovala je doktora Bareta,
volela ga je kao ljudsko biće, kao ljudsku dušu. Pre bi umrla
nego što bi ga povredila. Zaista. Zaista!
Tiho zajecavši, Florens je klekla pored kreveta i spustila
glavu na čvrsto sklopljene ruke. Dragi bože, pomozi mi, molim
te. Pokaži mi put. Povedi me njime. Posvećujem svoje srce i
dušu tvojim uzvišenim delima. Najdraži Gospode, molim te,
odgovori mi. Dotakni me svojom rukom, daj snage mom duhu
i pomozi mi da tvojim putem hodam vođena tvojom svetlošću.
Iznenada je podigla glavu i otvorila oči. Nekoliko trenutaka
se nije micala, a njeno lice je odavalo neodlučnost. Onda se na
njemu pojavio blistav osmeh. Bodro je ustala, otišla do vrata i
izašla u hodnik. Pogledala je u sat na ruci; verovatno su još
budni. Kad je stigla do vrata Baretovih, žustro je kucnula
četiri puta.
Idit je otvorila vrata. Preko njenog ramena, Florens je
videla kako se doktor Baret uspravlja u krevetu. Noge su mu
ostale pod pokrivačem.
„Mogu ii da razgovaram s vama?“, upitala je.
Baret je oklevao, lica izmučenog bolom.
„Samo nakratko“, rekla je.
„Dobro.“
Idit se sklonila s vrata i Florens priđe Baretovom krevetu.
„Sada mi je jasno šta se dogodilo“, rekla je. „To nisam bila
ja. Bio je to Belaskov sin.” Baret je ravnodušno pogleda.
„Zar ne vidite ? Pokušava da nas podeli. Ako mu to pođe za
rukom, predstavljaćemo manju opasnost.” Baret je i dalje
ćutao.
„Verujte mi, molim vas“, istrajavala je Florens. „Znam da
sam u pravu. Pokušava da nas zavadi.” Molećivo ga je gledala.
„Ako mi ne poverujete, postigao je svoj cilj. Zar ne uviđate?“
Baret uzdahnu.
„Gospođice Taner...“
„Sutra ujutru ću biti medijum na seansi“, prekinula ga je.
„Videćete.“
„Više nećemo priređivati seanse.“
Florens ga zapanjeno pogleda.
„Nećemo priređivati seanse?“
„Nije potrebno.“
 „ Ali, tek smo počeli. Ne možemo sad da stanemo. Treba
štošta da otkrijemo.”
„Ja sam otkrio sve što sam želeo da otkrijem!” Baret se
trudio da ostane miran, ali to mu je jedva polazilo za rukom
zbog bola koji je osećao.
„Odbacujete me zbog onoga što se dogodilo u trpezariji“,
pobuni se Florens. „Nisam ja kriva za to. Rekla sam vam!”
„Rekli ste mi, ali niste me uverili“, odvrati Baret, očigledno
se upinjući da ne povisi glas. „Sad, ako biste bili ljubazni...“
„Doktore, ne smemo obustaviti seanse!“
„Upravo ću to učiniti, gospođice Tanerl”
„Vi mislite da sam ja..!”
„Ne mislim, gospođice Taner. Ja to znam“, odvrati Baret. „A
sada, molim vas - trpim jake bolove.”
„Doktore, nisam ja kriva! Bio je to Belaskov sin!“
„Gospođice Taner, ta osoba ne postoji !“
Oštrina u njegovom glasu natera Florens da ustukne.
„Znam da vas boli..“ počela je slabim glasom.
„Gospođice Taner, da li biste izašli napolje?“, procedio je.
„Gospođice Taner...“, oglasila se Idit.
Florens pogleda unaokolo. Očajnički je želela da ubedi
Bareta, ali se suzdržala opazivši zabrinut izraz na licu njegove
supruge. Ponovo je pogledala u njega.
„Niste u pravu“, reče. Okrenuvši se, pošla je prema
vratima.
„Žao mi je“, prošaputa Idit.
„Molim vas, oprostite mi!”
Uspela je da ostane pribrana dok se nije vratila u svoju
sobu. Sela je na ivicu kreveta i zaplakala.
„Niste u pravu“, šaputala je. „Zar ne vidite ? Niste u pravu.
Niste u pravu.”

22.18
 Idit je ležala na leđima i zurila u tavanicu. Svaki čas je
zatvarala i otvarala oči. Nije mogla ni da zamisli kako pada u
san. To joj se činilo nemogućim.
Okrenula je glavu na jastuku i pogledala u Lajonela. Čvrsto
je spavao. Nikakvo čudo, s obzirom na to šta je sve doživeo.
Prenerazila se dok mu je pomagala da skine odeću i obuče
pidžamu. Celo telo mu je bilo posuto modricama. Ponovo je
sklopila oči, ispunjena strašnom nelagodom - nervozom čiji
uzrok nije mogla da prepozna. Verovatno je to do kuće. Kakva
je, zaboga, ta moć o kojoj Lajonei sve vreme priča? Njeno
postojanje je neporecivo. Ono što se desilo u trpezariji jeste
zastrašujući dokaz njenog postojanja. Pomisao da gospođica
Taner može da upotrebi tu moć protiv njih činila ju je posebno
nervoznom.
Idit je zbacila pokrivač sa sebe. Namrgodivši se, navukla je
papuče i ustala. Prešla je preko tepiha i zaustavila se pored
osmougaonog stola.
Posmatrala je kutiju u kojoj je Lajonel držao svoj rukopis.
Onda se naglo okrenula i otišla na drugi kraj sobe.
Zaustavivši se ispred kamina, pogledala je unutra. Ostao je
još samo žar. Pomišljala je da ubaci jednu cepanicu, sedne u
stolicu za ljuljanje i posmatra vatru dok joj san ne dođe na
oči, S nelagodom je osmotriia stolicu za ljuljanje. Šta bi
uradila kada bi se ponovo zaljuijaia sama od sebe?
Rukom je protrijala lice. Osetila je žmarce pod kožom.
Drhtavo je udahnuia i pogledala unaokolo. Trebalo je da
ponese neku knjigu. Nekakvo lako štivo. Detektivski roman bi
joj dobro došao. Još bolje - nešto smešno. To bi bilo savršeno.
Nešto od Harija Alena Smita ili pak od Perelmana.
Otišla je do vitrine i otvorila je.
„Uh, divota“, promrmijala je. Police su bile krcate knjigama
uvezanim u kožu. Ni na jednoj nije bilo naslova. Izvukla je
jednu knjigu i otvorila je. Bila je to studija 0 volji i želji.
Namrštila se i vratiia je na policu, pa je izvukia drugu knjigu.
Biia je na nemačkom. „Predivno.“ Vratila ju je na policu i
izvadila treću knjigu. Bila je posvećena vojnoj taktici
osamnaestog veka. Idit se razočarano osmehnu. A voda svud,
a voda svud{3}, pomislila je. Uzdahnuvši, gurnula je knjigu na
policu i izvukla sledeću. Bila je mnogo debija, uvezana upiavu
kožu i obrubljena zlatom.
To nije bila prava knjiga. Unutrašnjost je bila izdubljena.
Kad je raskrilila korice, iz njih je ispao svežanj fotografija i
rasuo se po tepihu. Idit poskoči, a knjiga joj umalo ispade iz
ruku. Srce joj brže zakuca dok je posmatraia izbledele
fotografije. Progutavši pljuvačku, sagnula se i podigla jednu od
njih. Zadrhtala je od glave do pete. Fotografija je prikazivala
dve gole žene u vatrenom zagrljaju. Sve fotografije su bile
pornografske - muškarci i žene u različitim pozama. Na
nekima se jasno videlo da muškarci i žene upražnjavaju seks
na velikom okruglom stolu u gostinskoj sobi dok drugi sede
oko stola i požudno ih gledaju. Stisnutih usana, Idit je
sakupljala fotografije i slagala ih u svežanj. Kakva odvratna
kuća, pomislila je. Vratiia je fotografije u šuplju knjigu i
gurnula je na policu. Dok je zatvarala vrata vitrine, primetila
je srebrni poslužavnik s bocom konjaka i dvema srebrnim
čašicama.
Vratiia se do kreveta i sela. Osećala se neprijatno i nije
mogla da se smiri. Zašto je morala da zaviri u vitrinu? Zašto
je, od svih onih knjiga, morala da pogleda baš onu?
Legla je na bok, privukia noge grudima i skrstiia ruke.
Stresla se. Hladno mi je, pomislila je. Zagledala se u Lajoneia.
Kad bi samo mogla da se pripije uz njega. Nije želela da vode
ljubav, već tek da oseti njegovu toplinu.
Nije želela da vode Ijubav. Zatvorila je oči, a lice joj dobi
prekoran izraz. Da li je ikada želela da vodi ljubav s njim?
Bolno je jeknula. Da li bi se uopšte udala za njega da nije bio
dvadeset godina stariji od nje i praktično impotentan od
posledica dečje paralize?
 Idit se okrenu na leđa i zagleda se u tavanicu. Šta se to sa
mnom zbiva?, pitala se. Moram li se celog života plašiti seksa
samo zato što mi je majka govoriia da je seks loš i
ponižavajući ? Moja majka je bila nesrećna. Udala se za
alkoholičara koji je jurio druge žene. Ja sam udata za sasvim
drugačijeg muškarca. Nemam nijedan razlog da se tako
osećam, ama baš nijedan. Osetiia je kako joj se koža na vratu
ježi. Po glavi su joj lazili žmarci. Neko me posmatra. Zna šta
osećam. Naglo se okrenuvši, otišla je do osmougaonog stola i
odvukia stolicu do Lajonelovog kreveta. Sela je i pažljivo - da
ga ne probudi - spustila ruku na njegovu podlakticu.
Nemoguće je da je neko gleda. Duhovi ne postoje. Lajonel je
tako rekao; Lajonel zna. Zažmurila je. Duhovi ne postoje,
rekla je sebi. Niko me ne posmatra. Duhovi ne postoje. Oče
naš, na nebesima, duhovi ne postoje.

23.23

Fišer je polomio pečat na boci i odvrnuo čep.

Sipao je burbon u čašu do visine od pet centimetara i
odložio bocu. Podigavši čašu, zavrteo je tečnost u njoj. Nije
popio žestoko piće godinama. Pitao se da li bi pogrešio ako bi
ponovo počeo. Jedno vreme je bio u takvom stanju da nije
mogao da se zaustavi kada bi počeo. Nije želeo da mu se to
ponovo desi. Naročito ovde.
Otpio je, napravivši grimasu kad je progutao. Zakašijao se,
a oči su mu zasuzile i on ih je protrijao prstima. Onda se
naslonio na kredenac i nastavio da pije malim gutljajima.
Osetio je utešnu toplotu dok mu se burbon slivao niz grlo i
završavao u stomaku.
Biće bolje da ga razbiažim, pomisiio je. Zaobišao je sto za
podgrevanje hrane, otišao do sudopere i pustio hladnu vodu.
Kad se voda razbistriia, stavio je čašu s burbonom ispod
slavine i sipao dva prsta vode. Tako je bolje. Sada će moći da
se opusti bez opasnosti da se napije.
Fišer se podigao na radnu ploču pored sudopere i pijuckao
burbon dok je razmišljao o kući. Šta radi ovog puta, pitao se.
Postoji plan; u to uopšte nije sumnjao. Bio je to najveći užas
ovog mesta. Ono nije bilo samo ukleto, bez ikakvog reda i
oblika. Paklena kuća je bila metodična. Sistematično se
obračunavala sa uljezima. Niko nikada nije uspeo da otkrije
kako je to radila. Sve do decembra 1970. godine, pomislio je,
kada je B. F. Fišer, krećući se jednako sistematično... Kad su
se vrata kuhinje otvoriia, desna ruka mu se trgnula toliko
jako da je pola pića završiio na podu. Florens je ušia u
kuhinju. Izgledala je uzbuđeno i iscrpljeno.
„Zašto nisi u krevetu?“, pitala je.
„Zašto ti nisi ?“
„Tražim Belaskovog sina“
Ništa nije rekao.
„Ti takođe misliš da ne postoji, zar ne?“
Fišer nije znao šta da kaže.
„Naći ću ga“, rekla je, okrenuvši se.
Fišer je gledao kako odlazi. Zapitao se da li bi trebalo da se
ponudi da pođe s njom. Odmahnuo je glavom. Stvari se stalno
dešavaju u njenoj blizini zato što je previše otvorena. Danas
više nije želeo nikakva uzbuđenja. Gledao je kako Florens
gura vrata i nestaje u trpezariji. Ubrzo su i njeni koraci
utihnuli. Ponovo je zavladala tišina. Dobro, kućo, pomislio je,
na redu je moj plan. Prošlo je dva dana. Stekao je izvestan
osećaj u vezi sa ovim mestom. Došlo je vreme da smisli kako
će postupiti. Bilo je očigledno da neće moći da radi u tandemu
s Baretom ili s Florens. Moraće da dela sam. Ali, kako?
Fišer je nepomično sedeo, zureći u pod. Potom je otpio još
malo burbona. To mora da bude nešto pametno, pomislio je,
nešto drugačije, nešto što će zaobići metode kojima se služi
kuća.
Prstima leve ruke je kucnuo po ploči za sušenje posuđa.
Pametno. Drugačije. Florens je bila u pravu kad je rekla da u
kući ima više duhova; s tim se morao saglasiti. Bio je tu
Belasko i mnogo drugih duhova. Kako da ih pobedi?
Nekoliko minuta kasnije, Fišer je spustio čašu, žustro
skočio na pod i zaputio se u predvorje. Treba da obiđem celu
kuću, sam, bez Florens Taner koja bi mi skretala misli. Šta je
sve ona „osetila“! Gospode bože. Odmahnuo je glavom, s
neveselim osmehom na usnama. Ti spiritisti su strašni.
Prolazeći kroz predvorje, ukopao se u mestu. Srce mu
zalupa kao ludo. Jedna prilika je silazila niza stepenice. Fišer
je trepnuo i začkiljio, pokušavajući da razazna ko ili šta je to.
Nije bilo svetlosti na stepenistu.
Trgnuo se kad je prilika stigla do podnožja i krenula prema
ulaznim vratima.
Bila je to Idit, odevena u svetloplavu pidžamu. Gledala je
preda se. Fišer je nepomično stajao dok je ona poput utvare
klizila kroz predvorje i otvarala ulazna vrata.
Izašla je napolje, a Fišer je potrčao kroz predvorje. Izleteo
je kroz otvorena vrata, ispustivši uzvik iznenađenja kad je
shvatio da je nestala u magli. Strčao je niza stepenice trema.
Mraz je krckao pod njegovim patikama dok je trčao po stazi.
Tada je ispred sebe video nejasan obris. Da li je to stvarno
ona?, pomislio je, užasnut. Ili je to samo varka? Počeo je da
usporava kad mu se zaustavio dah. Prilika je išla prema...
„Ne!“ Bacio se napred i uhvatio je. Uto je istovremeno osetio
olakšanje što pod rukom prepoznaje krv i meso i ushićenje što
je uspeo da spreči kuću u njenim namerama. Sklonio je Idit
sa ivice jezera. Pogledala ga je, ne pokazujući da ga
prepoznaje. Oči joj behu staklaste.
„Vratite se u kuću“, rekao je.
Idit je ostala ukočena, bezizražajnog lica.
„Hajde. Hladno je napolju.“ Okrenuo ju je prema kući.
„Hajde.“ Idit je počeia da drhti dok ju je vodio. Nakratko je,
užasnut, mislio da je izgubio osećaj za pravac i da će zalutati i
smrznuti se u noći. Onda je, kroz pramenove magle koji su se
uvijali, ugledao pravougaonik svetlosti koji je označavao
ulazna vrata i žurno krenuo prema njemu, obujmivši Idit oko
struka. Sproveo ju je do vrata i uveo u kuću, gurnuvši vrata
pošto su ušli. Najbrže što je mogao, kroz predvorje ju je odveo
do velike gostinske sobe. Ostavivši je ispred kamina, sagnuo
se i ubacio cepanicu u žar. Zatim je žaračem razgrtao žar sve
dok cepanicu nije uhvatio plamen. Vatra je počeia da pucketa.
„Eto‘‘, rekao je. Okrenuo se i pogledao Idit. Ona je piljila u
okvir kamina. Izraz na licu joj beše čudan, nekako napet.
Fišer se okrenu. Okvir kamina je bio ukrašcn pornografskim
rezbarijama koje ranije nije primetio.
Idit je zastenjala s takvom odvratnošću da Fišer naglo
okrenu glavu. Drhtala je. Skinuo je džemper i pružio joj ga.
Nije ga uzela. Oči su joj bile uprte u njegovo lice. ,
„Nisam“, rekla je.
Fišer se ukočio kad je podigla ruke i počela da skida gornji
deo pidžame.
„Šta to radite?“, upitao je. Puls mu se ubrzao kad je
prevukla gornji deo pidžame preko glave i pustila ga da padne
na pod. Koža joj je bila naježena, ali činilo se da uopšte nije
svesna hladnoće. Počela je da svlači donji deo pidžame.
Strepeo je zbog tupog izraza na njenom licu.
„Prestanite“, reče Fišer. Činilo se da ne čuje. Snažno je
gurnula donji deo pidžame, koji joj kliznu niz noge. Izvukla ih
je iz nogavica i prišla mu.
„Ne“, promrmljao je dok mu se približavala. Zastenjavši,
pritisnula je svoje telo uz njegovo i prebacila ruke oko
njegovog vrata. Priljubila je karlicu uz njega. Fišer se trgnuo
kad ga je poljubila u vrat. Spuštala je ruke prema njegovim
genitalijama. Fišer uzmaknu. Iditine oči su bile prazne.
Zamahnuo je i udario joj šamar najjače što je mogao.
Idit se zavrtela od udarca, kriknuvši. Malo je nedostajalo
da padne. Fišer je uhvati za nadlakticu i pomože joj da se
uspravi. Zurila je u njega, zaprepaščena. Onda se iznenada
pogledala, uzdahnuvši od užasa. Iščupala je ruku iz njegove
šake toliko naglo da je izgubila ravnotežu. Umalo je ponovo
pala. Povrativši ravnotežu, podigla je pidžamu s poda i pokrila
prednji deo tela.
„Hodali ste u snu“, rekao joj je. „Našao sam vas napolju.
Išli ste prema jezeru.“
Ništa nije odgovorila. Oči joj behu razrogačene od straha.
Počela je da uzmiče, krećući se prema zasvođenom izlazu.
„Gospođo Baret, kriva je kuća...“
Zaćutao je kad se okrenula i potrčala van. Krenuo je za
njom, a onda je stao i oslušnuo. Minut kasnije, čuo je kako se
zatvaraju vrata na spratu. Slegnuo je ramenima. Okrenuo se i
zagledao se u vatru.
I ona je počela da pada pod uticaj kuće.

23.56

Nešto ju je vuklo u podrum. Florens je sišla niza stepenice

i gurnula metalna vrata kroz koja se ulazilo u prostoriju s
bazenom. Setila se šta je osetila prethodnog dana, kad je s
Fišerom bila u parnom kupatilu: nešto izopačeno, nešto
odvratno. Nije mogla da poveže ta osećanja sa onim što je
osećala u vezi s Belaskovim sinom. Ipak, morala je da bude
sigurna.
Njeni koraci su odjekivali dok je hodala uz ivicu bazena.
Zatreptala je. Oči su joj bile umorne. Osećala je očajničku
potrebu za snom. Međutim, nije mogla da spava sve dok su
stvari ovakve. Pre nego što zaspi, mora da dokaže - sebi, ako
ne ostalima - da Belaskov sin nije plod njene mašte.
Otvorila je vrata parnog kupatila i pogledala unutra. Videla
je da je ventil popravljen. Prostorija je bila ispunjena vodenom
parom. Zagledala se u uskomešane dubine. Tamo je bilo
nečega, bez ikakve sumnje, nečeg strašno opakog. Ali,
Belaskov sin nije takav. Njegov bes je bio defanzivan. Njemu
je očajnički bila potrebna pomoć i on je očajnički želeo tu
pomoć, ali je u isto vreme njegova duša bila toliko izmučena
da se gotovo samoubilački borio protiv onih koji su želeli da
mu pomognu.
Vratila se u prostoriju s bazenom, hodajući po njegovoj
ivici. Mora da upozori doktora Bareta da ne koristi parno
kupatilo. Osvrnula se oko sebe. Ako Belaskov sin nije ovde,
odakle onda ta snažna potreba da siđe u podrum? Tu su samo
bazen i parno kupatilo. Ne, nije tako, sinulo joj je. Na drugom
kraju hodnika je vinski podrum.
U trenutku kad ga se setila, učinilo joj se da je u njoj
eksplodirala spoznaja. Uzbuđeno se osmehujući, brzo je prišla
vratima i gurnula ih, Protrčavši kroz hodnik, otvorila je vrata
vinskog podruma i počela da pipa rukom po zidu, tražeći
prekidač. Čim ga je našla, upalila je svetlost, koja je bila
veoma slaba. Sijalica koja je visila s tavanice bila je
prekrivena prašinom i čađu.
Florens je ušla u prostoriju i pogledala oko sebe. Njen
osećaj postade mnogo jači. Pogled joj je leteo od zida do zida,
po praznim policama za boce. Iznenada se zaustavio na zidu
naspram vrata. Zagledala sc u njega, Da, pomislila je. Krenula
je prema njemu. Oteo joj se vrisak kad je osetila da je
nevidljive šake hvataju za vrat. Zgrabiia ih je pokušavajući da
se oslobodi. Bile su hladne i vlažne. Uspela je da ih skloni i
oteturala se u stranu. Kad je povratila ravnotežu, bacila se
prema zidu. Šake je uhvatiše za ruku i povukoše je u stranu.
Udarila je u policu za boce.
„Nemoj!“, kriknula je. Okrenula se i pogledala po prostoriji.
„Došla sam da ti pomognem!“ Odgurnula se od police i ponovo
krenula prema zidu. Šake je opet dograbiše, stežući joj
ramena. Okrenule su je i gurnule. Uspela je da povrati
ravnotežu trenutak pre nego što je udarila u vrata. „Nećeš me
oterati.” Polako je krenula napred, izgovarajući molitvu tihim,
odlučnim glasom. Šake su je opet uhvatile. Naglo su je pustile
kad je glasno počela da izgovara:
 „U ime Oca, i Sina, i Svetoga duha!“ Florens jurnu prema
zidu i pripi se uz njega. Bila je preplavljena shvatanjem.
„Da!“, kriknula je. Vizija joj je blesnula u glavi: duboka jama,
mladić koji je molećivo gleda. Zajecala je od sreće. „Danijele!“
Našla ga je! “Danijele!”
 23. DECEMBAR 1970.

6.47

Udaljeni krik se poput noža zario u Iditin san. Probudila se

uz trzaj, zbunjeno gledajući u tavanicu. Onda je pored sebe
začula šuškanje i okrenula se. Lajonel se podigao na levi
lakat, gledajući u nju.
„Šta je to bilo?” upitala je.
Baret je odmahnuo glavom.
„Mislim, da li je to bilo stvarno?“
Baret nije odgovorio.
Kad se začuo drugi krik, oteo joj se uzdah. Baretu zastade
dah.
„Gospođica Taner!‘ Spustio je noge na pod i potražio
papuče. Iđit se pridizala. Još jednom je giasno uzdahnuia kad
su Lajonela izdale noge. Pao je pored kreveta, stenjući od
bolova u palcu.
„Jesi ii dobro ?“, pitala je.
Klimnuo je glavom i podigao se, tražeći štap. Idit je ustala,
oblačeći kućnu haljinu. Žurno je dopratiia Lajonela do vrata.
On ih je otvorio i izašli su u hodnik. Lajonel se teško kretao.
Idit je hodala kraj njega i zakopčavala haljinu. Pogledala je u
pravcu Fišerove sobe. Sigurno je čuo.
Baret se zaustavio ispred vrata Florensine sobe i triput
hitro pokucao. Pošto niko nije odgovarao, otvorio je vrata i
ušao. U sobi je vladao mrak. Lajonel je pritisnuo prekidač, a
Idit se sva ukrutila u iščekivanju. Florens Taner je ležala na
leđima, obujmivši se rukama. Baret je odšepao do nje, a Idit
ga je pratila u stopu.
 „Šta je bilo?“, upitao je. Florens ga je gledala čkiljeći
staklastim očima. Sagnuo se, napravivši bolnu grimasu.
Osetio je bol u ukočenim mišićima. „Gospođice Taner?“
Drhtala je i zarivala zube u donju usnu kako ne bi
zaplakala. Polako je sklonila ruke. Idit se iznenadila kad je
Lajonel počeo da joj raskopčava kućnu haljinu. Na njoj su se
videle dve mokre fleke, po jedna iznad svake dojke. Florens je
zažmurila kad je Baret raširio rubove njene haljine. Idit je
ustuknula.
Oko bradavica na Florensinim dojkama videli su se duboki
tragovi zuba. Florens iznenada povuče ćebe do brade. Uprkos
čvrstoj volji, jecaj joj se oteo iz grla; bezuspešno je pokušavala
da ga priguši.
„Ne suzdržavaj se“, reče joj Baret. Florens ponovo zajeca, a
suze joj kliznuše niz obraze.
Idit je netremice posmatrala Florens. Prvi put otkad su se
upoznale, žena medijum je izgledala ranjivo. Idit je osetila
navalu saosećanja.
„Mogu li da ti pomognem?“, upitala je.
Florens odmahnu glavom.
„Biću dobro.“
Idit je okrenuia glavu kad je čula Fišera kako ulazi u sobu i
prilazi krevetu.
„Šta se desilo?“, upitao je.
Florens je oklevala, a onda je nakratko spustila ćebe. Idit
nije hteia da pogleda, ali nije mogla da se suzdrži. Drhtavo je
uzdahnula kad je ponovo videla ugrize na dojkama Florens
Taner.
„Kažnjava me“, rekia je Florens.
Idit preblede. Pogledala je u Lajonela, koji je bezizražajno
gledao u ženu medijuma.
„Našla sam ga prošle noći“, rekia je Florens. „Danijela
Belaska!” Nastupila je napeta tišina. Baret je izgledao
uznemireno. Florens je nekako uspela da se osmehne.
„Ne, to nije bilo u mojoj mašti." Spustila je ruku na grudi.
„Da li je ovo u mojoj mašti?“ Baret je neodređeno mahnuo
rukom.
„Njegovo telo je u vinskom podrumu!”
Idit je videla da je Lajonelu neprijatno. Znala je da želi da
pokaže saosećanje. Nije znao šta da kaže, a da je ne povredi
još više.
„Da li ćete mi pomoći da ekshumiramo telo?“, upita
Florens.
„Uradio bih to, ali plašim se da od prošle noći ne mogu da
obavljam fizičke poslove.“
Florens je u neverici zurila u njega.
„Ali, doktore, on je tamo. Zar vam to ništa ne znači?“
„Gospođice Taner...“
Florens se okrenula prema Fišeru.
„Da li ćeš mi ti pomoći, onda?“ Fišer ju je ćutke gledao. On
je čuo njen vrisak, iznenada je shvatila Idit; čuo je, ali plašio
se da dođe sve dok Lajonel nije stigao. Sada se plašio da joj
pomogne. Nije bila iznenađena. Svaki put kad se dogodiio
nešto nasilno, gospođica Taner je bila prisutna. Ne dobivši
odgovor, Florens je stegia zube i ugušila jecaj. „Dubro, učiniću
to sama!‘ Zatvoriia je oči kao da se predaje pred naletom boia.
„Pomoći ću ti“, reče Fišer.
Florens je otvoriia oči i pokušala da se osmehne. „Hvala ti.“
Baret je uhvatio Idit za nadlakticu i počeo da se okreće.
„Zar se toliko plašite da bih mogia da budem u pravu,
doktore?“, upita Florens. Baret je procenjivački pogleda.
Naposletku je klimnuo glavom. „Dobro. Poći ćemo dole s vama.
Samo, neću moći da kopam, ako nameravate to da uradite!”
„Ben i ja ćemo kopati“, rekia je Florens.
Idit je pogledala u Fišera. Stajao je u podnožju kreveta i
bezizražajno posmatrao Florens. Najednom je osetila kako joj
drhtaj prolazi kičmom. Da li dole stvarno nečega ima?
7.29

Fišer je zavukao vrh metalne poluge u procep i,

napregnuvši se, odvalio još jedno parče cigle i maltera. Bilo
mu je potrebno više od dvadeset minuta da bi napravio otvor
veličine pesnice. Pantalone i patike su mu bile posute
mrljama maltera, a ruke mu behu prekrivene tankim slojem
prašine. Kinuo je kad mu je fin prah zagolicao nozdrve.
Okrenuvši se, izvadio je maramicu i istresao nos. Pogledao je
Florens, koja ga je gledala s napetim iščekivanjem. Uspela je
da se osmehne.
„Znam da je teško.“ Fišer je klimnuo glavom, teško dišući.
Malo je nedostajalo da još jednom kine, a onda je ponovo
zavukao polugu u procep. Kad je pokušao da odvali novo
parče cigle, poluga se izvukla i on se, izgubivši ravnotežu,
naslonio na zid.
„Jebem ti...“, promrmljao je. Ispravio se i, stegnutih zuba,
zabio vrh poiuge u procep u zidu.
Odvalio je još jedno parče cigle, koje je odskočilo po podu.
Zatim je pogledao u Florens. „Ovo bi moglo da potraje ceo
dan“, rekao je.
„Znam da je teško“, ponovila je. Fišer se protezao. „Dajte da
ja pokušam“, ponudila je. Fišer samo odmahnu glavom i
podiže polugu.
„Pre nego što nastavite...“, poče Baret.
Fišer se okrenuo.
„Pošto je jasno da će ovo potrajati“, Baret se obratio
Florens, „nadam se da mi nećete zameriti ako odem da
legnem. Noga me prilično boli.“
„Naravno, samo vi pođite“, odvratila je. „Pozvaćemo vas kad
ga pronađemo.“
„Dobro.” Baret uhvati Idit za ruku i okrenu se prema
vratima. Florens i Fišer se pogledaše. Onda se Fišer okrenu
prema pukotini u zidu.
Upravo se spremao da gurne polugu kad je opazio nešto.
„Čekajte“ Baret i Idit su se osvrnuli kad je uzeo baterijsku
lampu i uperio snop svetlosti u otvor.
„Šta si video?“ Florens nije mogla da sakrije radoznalost.
Fišer je čkiljio kroz prašnjavu izmaglicu.
Dunuo je u otvor, a onda je ponovo uperio lampu.
„Izgleda kao konopac“, odgovorio je. Florens mu je prišla i
Fišer joj je pružio lampu. „Drži je uperenu unutra.“ Brzo je
klimnula glavom. Fišer je zavukao ruku i uhvatio prašnjav
konopac. Povukao ga je nadole, ali ništa se nije dogodilo.
Potom ga je povukao nagore, osetivši kako konopac postaje
labav. Kad ga je pustio, zategao se. „Mislim da je nešto
okačeno o konopac“, rekao je. Florens je zadržala dah. „Teg.”
Fišer je dohvatio polugu i stao da udara oštrim vrhom,
proširujući otvor najbrže što je mogao. Pošto je nekoliko
minuta besomučno kopao, ispustio je polugu. Pre nego što su
odjeci udara zamukli, obe njegove ruke nađoše se u otvoru.
Stegnuvši konopac, počeo je da vuče nagore. Otpor je bio
previše jak. Udahnuo je i povukao svom snagom. Naslonio je
čelo na zid, zatvorio oči i stegao zube. Pokreni se, skote,
pokreni se, mislio je.
Iznenada, konopac jurnu uvis povukavši mu ruke. Fišer je
zglobom desne ruke udario u iskrzanu ivicu otvora. Trgnuo je
ruku. Dok je pregledao svoj zglob, začu se tutnjava s druge
strane zida. On podiže pogled, stresavši se.
Deo zida s desne strane polako se otvarao. Fišer se
pripremio za ono što će videti - ili pak neće videti. Bio je
svestan Florens, koja je, sva napeta, stajala pored njega. Zid
se polako otvarao, škripeći i podrhtavajući.
Idit je ispustila zvuk kao da se davi i okrenula se. Fišerove
usne se izviše u grimasu gađenja. Osetio se čudnovato čuvši
Florensin uzdah olakšanja.
U uzanom prolazu su ugledali ostatke muškarca koji je
lancima bio okovan za zid.
Baret šapnu:
„Kao iz Poove pripovetke!‘
„Rekla sam vam da je tu“, kaza Florens.
Fišer je zurio u sive, sparušene ostatke. Oči leša su bile
nalik na crne, stvrdnute bobice, a usne mu behu rastegnute i
zaleđene u nemom vrisku. Bilo je očigledno da je vezan dok je
još bio živ.
„Pa, doktore?“, upita Florens.
Baret drhtavo udahnu.
„Pa, šta?“, upitao je. „Vidim mumificirane ostatke
muškarca. Kako znate da je to Danijel Belasko?“
“Znam”, rekla je.
“Bez sumnje? Bez ikakve sumnje?“
“Da.“ Gledala ga je s nevericom.
Baret se osmehnu.
„Mislim da nam je potreban bolji dokaz“ Florens je zurila u
njega.
„U pravu ste“, reče odjednom. Okrenuvši se prema otvoru,
posegnula je prema levoj ruci okovane prilike. Fišer je
posmatrao kako skida prsten. „Evo!‘ Pružila ga je Baretu.
Baret je oklevao pre nego što ga je uzeo. Fišer pogleda Idit.
Ona je sa zebnjom na licu posmatrala svog supruga. Pogledao
je Bareta. Fizičar je usiljeno se smeškajući, vraćao prsten
Florens.
„Dobro“, rekao je.
„Da li mi sada verujete?“
„Razmisliću.“
„Razmislićete?“ Florens ga je preneraženo gledala. „Hoćete
da kažete...?“
„Ništa neću da kažem“, prekinu je Baret. „Samo mi je
potrebno malo vremena da proučim te informacije i dođem do
vlastitog tumačenja. Nemojte misliti da će me jedan leš s
prstenom naterati da odbacim naučna uverenja u koja
verujem celog života.“
 „Doktore, ja ne pokušavam da vas nateram da odbacite
svoja uverenja. Samo tražim od vas da sarađujemo. Zar ne
vidite da bismo oboje mogli biti u pravu?“
Baret odmahnu glavom.
„Žao mi je, ali ne vidim. To ne mogu da prihvatim, ni sada
ni ubuduće.“ Naglo se okrenuo i odšepao prema hodniku.
„Hoćemo li, dušo?“ Idit je načas pogledala Florens, a onda se
okrenula i pošla za svojim suprugom. Fišer je uzeo prsten iz
Florensine ruke. Bio je zlatan, a na njemu beše ugraviran
ovalni grb. Na grbu su bili ispisani kitnjasti inicijali D. B.

8.16

Jeli su u tišini skoro čitavih dvadeset minuta. Zatim je

Baret gurnuo tanjir u stranu i privukao šolju kafe. Preko stola
je zurio u EMZ uređaj. Osećao se čudno zbog toga što sede i
jedu za stolom na kom stoji njegova oprema. Međutim, nisu
imaii izbora pošto je trpezarija bila uništena. Pogledao je u
Idit. Nepomično je sedela, obujmivši šolju kafe kao da se greje.
Izgledaia je kao uplašeno dete. Odlučio je da razmišljanje o
problemu ostavi za kasnije.
„Idit?“ Pogiedala ga je i on se osmehnuo. „Uznemirena si?“
„Zar ti nisi ?“
Odmahnuo je glavom.
„Ne, nimalo. Da li misliš da sam zbog toga bio tih?“ Činilo
se da Idit okleva, kao da se plaši da će pomenuti činjenice
koje on neće moći da opovrgne. „Tamo je bio leš“, konačno je
rekia.
„I to prilično grozan.“
Idit je zabrinuto gledala u njega.
„Mada, ne mora da znači da je to leš koji smo tražili“, rekao
je.
„ Ali, video si prsten!‘
 „To ne moraju biti inicijali Danijela Belaska!”
Nije izgledala ubeđeno.
„Možda su posredi inicijali Dejvida Barta“, rekao je.
„Donalda Baskomba.“ Osmehnuo se. „Doktora Bareta!” „Ali...“
„S druge strane, to bi zaista mogao biti Danijel Belasko,
ako pretpostavimo da je ta osoba zbilja postojala.“
„Zar to onda ne predstavlja dokaz njenih tvrdnji?“
„Tako izgleda.“
„Ne shvatam!‘
„Nije posredi dokaz niti ono što taj dokaz dokazuje, već onaj
koje našao taj dokaz.”
Idit je i dalje izgiedala uplašeno. Baret se osmehnu.
„Dušo moja“, reče. „Osetijivost gospodice Taner jeste na
veoma visokom nivou. Kad tome dodaš ogromnu zaostaiu
energiju kojoj ona, kao medijum, ima pristup, rezultat je
zasićena atmosfera u kojoj ona može da generiše raziičite
efekte kako bi potvrdila svoje stavove. Ona je odgovorna za
one ’duhove’ koji su me napali u trpezariji, a kasnije je tvrdila
da je za to kriv Danijel Belasko. Potom je postala ‘svesna’
njegovog tela, koje je jutros ’otkrila’, dodatno potkrepljujući
svoju verziju priče. Činjenica da bi to zaista mogli biti ostaci
Danijeia Belaska sasvim je nevažna. Stvar je u tome što
gospođica Taner koristi svoju moć i moć kuće da bi potvrdila
svoje stavove.”
Idit ga je zabrinuto gledala. Baret je znao da želi da mu
veruje, ali znao je i da je još pod utiskom svega što se
dogodilo.
„Šta je s tragovima zuba?“, upitao je. Ona se trgnula.
„O tome si razmišljala, zar ne?“
Osmeh joj je bio slabašan.
„I ti si vidovit?“
Baret se zasmeja.
„Naravno da nisam. To je poslednja stvar povodom koje si
još neodiučna.“
„Zar to nije dokaz?“
 „Za nju - jeste.“
„Ono su zaista bili tragovi zuba!”
„Tako izgleda!”
„Lajonele..!” Idit je bila zbunjena kao nikad do tada. „Da li
to pokušavaš da mi kažeš da to nisu bili tragovi zuba?“
„Možda i jesu“, odvrati on. „Ono što ja tvrdim jeste da
Danijel Belasko nikako ne može biti odgovoran za njih!”
Idit se namršti.
„Sama se povredila?“
„Možda ne direktno, iako ne mogu da odbacim ni tu
mogućnost“, rekao je. „Mnogo je pak verovatnije da se njene
povrede mogu svrstati u kategoriju stigmi.“
Idit je izgledala zgroženo.
„Događale su se i čudnije stvari." Baret je zastao, pa
nastavio. „Nikad ti nisam ispričao šta se onda desilo Martinu
Rejderu; ako se sećaš, rekao sam samo da je povređen tokom
seanse. Umalo je ostao bez genitalija. Sam je to sebi uradio, u
napadu histerije. I danas, međutim, tvrdi da su sile sa ‘one
strane’ pokušale da ga kastriraju.“ Kiselo se osmehnuo. „To je
daleko opasnije od nekoliko sitnih ugriza na ženskim dojkama
- doduše, siguran sam da je bol prilično jak.“
„Vidiš kako zaokružuje svoju priču“, nastavio je. „Sinoć je
otkrila telo, a jutros je Danijel Belasko, besan što je njegova
tajna otkrivena, kažnjava i pokušava da je otera.”
„Ti, međutim“ - mahnula je rukom - „ne veruješ ni u šta od
toga.“
„Ni u šta.“
Uzdahnula je kao da se predaje.
„Onda, šta biva?“
„Biva to da moja mašina stiže danas pre podne, te će se do
sutra takozvano prokletstvo Paklene kuće okončati isključivo
naučnim sredstvima.“ Pogled im privuče Fišer, koji priđe
njihovom stolu. Nosio je svoju vetrovku i bio je sav umazan
zemljom. Ništa nije rekao. Samo je seo, sipao kafu i zapalio
cigaretu.
 „Da li je opelo završeno?“, upita Baret, s najfinijim
prizvukom poruge u glasu. Fišer ga pogleda, pa podiže srebrni
poklopac s tanjira na kom su ležala pržena jaja sa slaninom.
Pogledao je jaja i vratio poklopac na mesto.
„Zar gospođica Taner neće doručkovati?“, upita Baret.
Fišer odmahnu glavom i otpi malo kafe. Baret ga je
proučavao. Bilo je očigledno da je Fišer pod velikim pritiskom.
Do sada uopšte nije razmišljao o tome koliko je volje bilo
potrebno tom čoveku da bi se vratio u tu kuću nakon svega
što je doživeo u njoj.
„Gospodine Fišere“, reče.
Fišer podiže pogled.
„Sinoć nisam odgovorio gospođici Taner zato što sam trpeo
jake bolove i... pa, da budem iskren, zato što sam bio ljut na
nju. Međutim, mislim da je bila u pravu kad vam je predložila
da odete!”
Fišer ga je ledeno pogledao.
„Molim vas, ne shvatajte to kao kritiku. Ja samo mislim da
bi, za vaše dobro, bilo najbolje da odete.“
Fišerov osmeh je bio pun gorčine.
„Hvala.“
Baret je spustio ubrus na sto.
„Pa, rekao sam vam šta ja mislim. Odluka je, naravno,
vaša!” Izvadio je džepni sat i otvorio ga. Dok ga je vraćao u
džep, primetio je da Idit skreće pogled s Fišera.
„Možda bi trebalo da odnesemo nešto hrane gospođici
Taner“, predložio je.
„Rekla je da želi da bude sama“, odvrati Fišer.
Baret je klimnuo glavom i ustao, trznuvši se kad se oslonio
na opečenu nogu. „Idemo li, dušo?“ Klimnuia je i ustala, tupo
se osmehujući.
„Danas izgleda posebno napeto“, rekao je Baret dok su
prolazili kroz veliku gostinsku sobu.
„Mmm“
Pogledao je u nju. „I ti si napeta.”
 „To je do ove kuće.“
„Naravno!‘ Osmehnuo se. „Sačekaj još jedan dan.
Primetićeš velike promene.“ Neko pokuca na vrata i Baret se
osvrnu s pobedničkim osmehom na licu. „Moja mašina“, reče.

8.31

Ovo slomljeno telo je pustilo duh svoj, koji mu se nikada

neće vratiti. Ovo telo je poslužilo svojoj svrsi i više svrhu
nema. Zemlja zemlji, pepeo pepelu, prah prahu. Amin!”
Već je tri puta izgovorila ovu molitvu: jednom dok je s
Fišerom spuštala ostatke Danijela Belaska u zemlju, i još
dvaput otkad se vratila u svoju sobu. Sad njegova duša može
da počine.
Napolju je bilo veoma hladno, a zemija beše tvrda kao
čelik. Fišer je pokušao da iskopa raku, ali na koncu je morao
da odustane. Pretražili su okolinu i našli rupu u zemlji.
Spustili su telo u nju i prekrili ga lišćem i kamenjem. Onda je
održala opeio. Zatvorenih očiju i oborenih glava, oboje su
stajali kraj improvizovanog groba.
Florens se osmehnu. Pobrinuće se za to da Danijelovi
ostaci što pre budu propisno sahranjeni. Najvažnije je to što
njegov duh sada može da ode iz ove kuće.
Izvukla je Danijelov prsten iz džepa i stegnula ga u šaci.
Uto su počele da joj se javljaju slike. Videla je njega:
tamnokosog, zgodnog, autoritativnog, pa ipak ranjivog poput
deteta. Videla ga je kako se smeje za stolom u trpezariji, kako
s prelepom mladom ženom igra valcer u sali za ples. U
njegovom osmehu je videla samo mladost i nežnost.
Slike su postale mračnije. Danijel, napetog lica i blistavih
očiju, gleda predstavu u pozorišnoj sali. Florens se stegla. Nije
to želeo, ali bio je miad i povodljiv. Sve sablazni su mu bile
nadohvat ruke. Videla ga je kako tetura kroz hodnik, pod
ruku s jednom pijanom ženom. Videla ga je u ovoj spavaćoj
sobi kako, bez obzira na sve, pokušava da pronađe lepotu u
seksualnom činu.
Padao je sve niže. Pijanstvo. Očajanje. Kratko bekstvo, a
onda bespomoćan povratak u Paklenu kuću, odakle više
nikada neće pobeći. Florens se trznula. Videla ga je u velikoj
gostinskoj sobi kako, potpuno nag, sedi za okruglim stolom i
požudno gleda. Videla ga je kako zariva iglu injekcije u svoju
venu. Videvši ga kako daje oduška svojim seksuainim
porivima, zadrhtala je u tami. Ipak, iza tog lica koje je stvorila
Paklena kuća uvek je čučao dečak - dečak koji želi da
pobegne, ali ne može; dečak koji žeii ljubav, a dobija samo
požudu. Zadržala je dah kad ga je videla kako prilazi svom
ocu. Nije mogla da razazna lice Emerika Belaska; stajao je u
senci, ogroman, preteći. Usne su joj se micaie u molitvi dok je
grčevito stezala prsten u ruci. Senke su počele da se
pomeraju. Još jedan trenutak i videće ga. Nešto hladno poče
da joj se uvlači u grudi. Videla je sve slabije. Ne sme joj
pobeći! Zahvaljujući snazi volje, ušla je još dublje. Kad bi
samo mogla da vidi oca, da uđe u oca, da shvati oca.
Znoj joj je izbio po čelu. Imala je osećaj da se zmija uvija u
njenom stomaku, hladna i vlažna.
„Ne“, promrmljala je. Ne sme da se preda. To nešto znači.
Tu leži odgovor.
Kriknula je. Snažan udar joj potrese celo telo. Otvorila je
šaku i prsten ispade. Čula ga je, daleko pod sobom, kako
udara u tepih. Činilo joj se da je ranjena i da leži u ogromnoj
pećini. Nije mogla da odredi gde su zidovi i tavanica. Svuda je
bila tama i praznina. Pokušala je da otvori oči, ali nije mogla.
Crnilo joj je polako curilo kroz glavu, blokirajući joj svest. Moć,
pomisliia je. Blagi bože, kolika moć.
Počela je da klizi niza zid džinovske jame, krećući se prema
tami koja je bila mračnija od svega što je ikada videla.
Pokušala je da se zaustavi, ali nije mogla. Osećaji su bili
fizički - telo joj je klizilo sve dublje i dublje, a zidovi jame su
bili dovoljno lepljivi da je spreče da se odbaci u prostor, a da u
isti mah ne ometu neumoljiv silazak u mrak. Mrak koji ju je
čekao imao je ličnost, karakter. To je on, pomisiiia je. Čeka
me.
O bože, čeka me!
Borila se svim silama i molila se svojim vodičima,
duhovnim isceliteljima, svima koji su joj pomagali u prošlosti.
Ne dajte da padnem dublje, preklinjala ih je. Uzmite me za
ruku i podignite rne. Molim vas u ime našeg večnog Gospoda.
Pomozite mi, pomozite mi!
Odjednom se našlau svojoj sobi. Jama i pećina su nestale.
Bila je u polusnu. Znala je da se nalazi na krevetu,
onesvešćena; znala je da zna, takođe. Čula je da se neka vrata
otvaraju i zatvaraju. Da li su to vrata njene sobe ili pak
izmišljena vrata u njenoj glavi? Bila je sigurna samo u to da
su joj oči čvrsto zatvorene; da budna sanja. Čula je korake
kako joj se približavaju.
Videla je jednu priliku. Zatvorenih očiju, mogla je da vidi
kako joj se približava nešto nalik na siluetu od crnog papira.
Da li joj se pričinjava? Da li je prilika u sobi ili u njenoj glavi?
Došla je do kreveta i sela pored nje; osetila je kako se
dušek ugiba. Tada je shvatila da je to Danijel. Stenjanje se
začu svuda oko nje. Da li je to pravo stenjanje, s njenih
usana, ili pak zvuk koji se čuje samo u njenoj glavi, izraz šoka
zbog onoga što oseća? To ne moze da bude on. On počiva. Ona
i Fišer su stavili njegovo telo u osveštan grob. Ne može se opet
vratiti; to je nemoguće. Budna u snu, videla je kako sedi na
krevetu kraj nje; muškarac u crnom. Da li gleda u nju? Ima li
ta crna glava očiju?
„Jesi li to ti?“, pitala je. Čula je svoj glas, ali nije znala da li
je stvaran ili zamišljen.
„Jesam.”
„Zašto?, pitala je, pomislila je. „Trebalo je da odeš!‘
„Ne mogu!”
Pokušala je da se probudi. Nije više mogla da podnese to
neodređeno stanje fragmentarne svesti.
„Moraš da odeš“, rekla mu je. „Dobio si slobodu!1
„To nije sloboda koju tražim!”
„Šta jeste, onda?“ Sve je jasnije osećaia želju da se
probudi. Morala je da se skloni pre nego što bude kasno.
„Ti znaš šta jeste“, rekao je.
Tada je shvatila. Osetila je kako joj leden vetar duva preko
srca. “Moraš da odeš”, kazala je.
„Znaš šta moraš da uradiš“, odgovorio je.
“Ne.”
„To mi je potrebno da bih otišao!‘
„Ne!“, odgovorila je. Probudi se!, pomislila je.
Danijel reče:
„Onda moram da te ubijem, Florens!”
Ledeni prsti joj se obaviše oko vrata. Florens kriknu u snu.
Posegla je prema njima, pokušavajući da ih skloni. Iznenada
se probudiia, a ruke su nestale. Počela je da ustaje, a onda se
ukočila. Srce joj jače zalupa.
Čula je grozan zvuk; jezovit zvuk između životinjskog i
ljudskog, uporan i poremećen. Nije smela da se pomeri. Šta je
to? Vrlo polako, Florens je skrenula pogled. Vrata kupatila su
bila odškrinuta i slaba svetlost se rasipala po sobi.
Bila je to mačka.
Videla je kako netremice gleda u nju. Oči su joj gorele
ludačkom vatrom. Iz grla joj je sve vreme izlazio treperav,
neprirodan zvuk. Florens je polako podigla ruku.
„Za ime boga“, prošaputala je.
Uz divlji krik, mačka joj se baci u lice. Florens se trgnu
unazad, štiteći se rukama. Mačka je udarila u nju i zarila
oštre kandže duboko u kožu njenih ruku. Vrisnula je kad je
osetila kako se zubi brutalno zabijaju u njenu glavu. Pokušala
je da je zbaci sa sebe, ali nije mogla. Mačka je ležala preko
Florensinog lica, napunivši joj krznom oči i usta. Čvrsto se
držeći šapama koje je zakačila za Florensine ruke, mačka još
dublje zari zube. Ludački zvuk je i dalje navirao iz njenog
grla. Florens je uspela da oslobodi levu ruku, pa je zakopala
prste duboko u mačje krzno i kožu, pokušavajući da joj
povuče glavu. Mačka prestade da je ujeda za glavu i baci se
prema njenom grlu. Florens podmetnu desnu ruku, te se
mačji zubi ponovo nađoše duboko u njenom mesu. Zastenjala
je od bola. Opet je pokušala da odvoji glavu životinje od svog
tela. Životinja stade da se rita zadnjim nogama. Florens je
zgrabi za vrat i stade da je davi. Mačka zatim poče da ispušta
grgotav zvuk. Udarala ju je zadnjim nogama grebući je po
grudima i stomaku. Odjednom, mačji zubi se izvukoše i
Florens baci životinju na pod.
Dahćući, brzo se uspravila i sela. Pri slaboj svetlosti koja je
dopirala iz kupatila, videla je kako se mačka okreće i diže na
noge. Skočila je s kreveta i jurnula prema kupatilu. Mačka joj
se baci u noge, zarivajući kandže i zube u njene listove.
Kriknuvši, Florens se umalo stropoštala na pod. Boreći se da
povrati ravnotežu, pala je na španski stočić i desnom rukom
udarila u telefon. Istog časa je zgrabila slušalicu i zamahnula
prema mački. Prvi udarac je završio na njenom kolenu.
Zastenjala je i zamahnula ponovo. Pogodila je mačku u glavu.
Nastavila je da zamahuje, udarajući je u glavu, sve dok ugriz
nije popustio. Sutnuvši mačku od sebe, okrenula se i jurnula
ka kupatilu. Provukavši se kroz vrata, Florens ih je zalupila za
sobom i naslonila se na njih. Mačka je svom silinom udarila o
vrata i besomučno zagrebla po drvetu.
Florens se oteturala do umivaonika i pogledala se u
ogledalo. Zapanjeno je uzdahnula kad je videla duboke
brazgotine na čelu, iz kojih je liptala krv. Povukavsi džemper,
skinula ga je preko glave. Zastenjala je pred prizorom svojih
grudi i stomaka, išaranih krvavim ogrebotinama. Prsluče joj je
bilo iscepano i umrljano krvlju. Pogledala je u ruke i trgla se
videvši koliko su duboke rane od mačjih ugriza. Zajecala je i
pustila hladnu vodu. Dohvatila je peškirić za kupanje i
natopila ga vodom, a onda je počela da tapka njime po
ugrizima i ogrebotinama. Zaplakala je od bola, zarivši zube u
donju usnu. Vrele suze joj zamagliše pogled. Dok je prala
rane, čula je mačku kako grebe po drvetu i ispušta onaj
užasni zvuk.

9.14

Baš je velika“, rekla je Idit.

Baret je zastenjao, odvaljujući polugom jednu od dasaka s
bočne strane sanduka. Pokreti su mu bili hitri i nervozni.
Poluga mu je iskliznula iz ruku.
„Polako!”
Klimnuo je glavom, zabijajući polugu u drugi kraj daske.
Godinama ga nije videla toliko uzbuđenog.
„Treba li ti pomoć?“
Baret odmahnu glavom.
Idit je zabrinuto posmatrala kako se naginje u stolici i
odvaljuje daske. Lomio ih je i čupao oštre ostatke levom
rukom.
„Baš su je dobro upakovan”, promrmljao je. Nije bila
sigurna da li je zadovoljan ili nezadovoljan time.
U osnovi sanduka beše kvadrat čija je stranica bila
dugačka tri metra. Sanduk je bio dvadesetak centimetara viši
od Bareca. Šta li je unutra, pitala se Idit. Njegova mašina, da,
ali kakva je to mašina i kako će to ona pročistiti ovu kuću?
„Jebem ti...!“
Trgnula se kad je Barec opsovao i bacio polugu, šišteći od
bola. Drugoin rukom se uhvatio za povređeni palac.
„Lajoneie, molim te, ne žuri.“
“Dobro”, nestrpljivo je odvratio. Podigao je polugu i vratio se
do sanduka.
„Zašto ne zamoliš Fišera da ti pomogne ?“
„Sam ću“, promrmljao je.
Idit je maltene poskočila kad je zario polugu između dve
daske i počeo da odvaljuje jednu od njih.
„Lajonele, ne žuri toliko“, rekla je. „Izgledaš kao da želiš da
rastrgneš taj sanduk zubima“
Baret se zaustavio i pogledao je. Grudi su mu se umorno
podizale i spuštale, a čelo mu je bilo orošeno znojem. Ispustio
je zvuk koji je u sebi imao notu vedrine. „Znam, ovo je - kako
bih rekao - vrhunac mog rada na polju parapsihologije“, reče.
„Razumeš li zašto sam toliko uzbuđen?“
„Razumeš li ti zašto sam ja zabrinuta?“
Klimnuo je glavom.
„Usporiću“, obećao je. „Mislim da posle dvadeset godina
mogu da pričekam još nekoliko minuta“
Idit se naslonila u stolici, osetivši olakšanje. Ako ga bude
zamajavala dok radi, možda se neće toliko naprezati.
„Lajonele?“
„Molim?“
„Zar ne bi trebalo da prijavimo policiji da smo našli onaj
leš?“
„Hoćemo“, rekao je. „Kad istekne nedelju dana!‘
Idit je klimnula glavom, tražeći još neku temu za razgovor.
„Da li je Fišer zaista bio moćan medijum?“, upitala je. Ni
sama nije znala kako joj je baš to pitanje palo na pamet.
„U jednom trenutku je bio jednako dobar kao Houm i
Paladinova!”
„Šta je radio?“
„Oh…” Baret je s prednje strane sanduka odvalio još jednu
dasku i odložio je sa strane, otkrivši niz brojčanika sa
staklenim poklopcima. „Uobičajene stvari: levitacija,
sprovođenje glasa, biološki fenomeni, otisci, udarci,
materijalizacije i tako to. Na jednoj seansi se sto, težak preko
dvesta kilograma, podigao do tavanice pod jakom svetlošću,
zajedno s njim. Šestorica muškaraca nisu mogli da ga povuku
nadole!”
„Kasnije, kad su svetla pogasena - pod totalnom kontrolom
- formiralo se sedam savršenih lica koja su lebdela po sobi.
 Doktoru Velsu, poznatom hemičaru s Harvarda, koji je bio
prisutan kao kontrolor, jedno od njih je dunulo u lice, a drugo
je pokušalo da ga poljubi. Mislim da je do te večeri bio prilično
ciničan u vezi sa svim tim stvarima!”
„Šta još?“, podstakla ga je Idit kad je zaćutao.
„Oh... jednom je tamna senka u obliku muškarca hodala
po sobi toliko žustro da su se zidovi tresli. Zelena
fluorescentna svetla, nalik na velike leptirove, lepršala su po
sobi i sletala u kosu učesnika seanse. Jednom je mandolina
lebdela tik ispod tavanice i svirala pesmu My Bonny Lies Over
the Ocean. Profesor Malvani, iz Udruženja parapsihologa
Pitsburga, držao je u rukama savršeno materijalizovanu šaku,
tvrdeći da je veoma topla i sastavljena od kostiju, kože, dlaka i
noktiju. To je potrajalo preko deset minuta, a onda se šaka za
tili čas raspala u njegovim rukama.
„Naposletku je masa teleplazme izašla iz Fišerovih usta i
formirala oblik kineskog mandarina visokog dva metra. Svaki
detalj je bio besprekoran. Pričao je sa učesnicima dvadeset
minuta, a onda se vratio u Fišerovo telo!” Baret je odložio još
jednu dasku.
„Fišer je tada imao samo trinaest godina.”
„Dakle, nije bilo prevarel”
„Oh, ne. Nikako.“ Baret se posvetio skidanju poslednje
daske. „Nažalost, to je bilo davno. Znaš, to ti je kao mišić. Ako
ga ne koristiš, atrofira.“ Odložio je poslednju dasku i ustao,
pomažući se štapom. “A sada”, reće. Idit je ustala i prišla mu.
Odlepijivao je veliki koverat koji je bio zalepljen za prednju
stranu mašine. Kad ga je otvorio i izvadio nacrte, Idit je
osmotrila kontrolnu tablu pretrpanu prekidačima,
brojčanicima i dugmićima.
„Koliko je kostalo da se ovo napravi?“
„Rekao bih - oko sedamdeset hiijada dolara."
„Blagi bože“ Idit prouči brojčanike. „EMZ“, prošaputala je,
čitajući natpis na metalnoj pločici koja beše pričvršćena ispod
najvećeg brojčanika. Skala je obuhvataia brojeve od nule do
stotinu dvadeset hiijada.
„Šta je EMZ, Lajonele?“
„Objasniću ti kasnije, dušo“, rekao je odsutno. „Objasniću
ti kako je reverzor dizajniran da radil”
„Reverzor“, rekla je.
Klimnuo je glavom, proučavajući shemu na vrhu svežnja.
Izvadivši baterijsku lampu iz džepa, uperio je tanak snop
svetlosti u rešetkast otvor na boku mašine. Namrštio se,
odšepao do stola, spustio papire i uzeo odvijač. Vrativši se do
uređaja, počeo je da skida poklopac.
Idit je otišla do kamina i pružila ruke prema vatri. Setila se
da je stajala upravo na tom mestu. Nije mogla da se seti
ničega što se zbivalo pre nego što ju je šamar probudio iz sna,
kada je shvatila da stoji naga pred Fišerom. Zadrhtala je,
trudeći se da ne misli na to. Kad je krenula prema Lajonelu,
Fišer iznenada ulete u prostoriju. Poskočila je kad je
uzviknuo:
„Doktore!“
Baret se okrenu.
„Gospođica Taner!“
Idit se sledila. Bože mili, šta se sad dogodilo?
„Ponovo je povređena.“
Baret je kratko klimnuo glavom, odšepao do stola i uzeo
svoju torbu.
„Gde je?“, upitao je.
„U svojoj sobil”
Zurno su se zaputili kroz veliku gostinsku sobu. Baret je
hodao najbrže što je mogao.
„Koliko je opasno?“, upitao je.
„Izgrebana je i izujedana.”
„Kako se to dogodilo?“
„Ne znam. Mislim da ju je napala mačka.”
“Mačka?”
„Doneo sam joj hranu. Kucao sam. Pošto mi nije odgovorila,
otvorio sam vrata. Uto je mačka izletela napolje i nestala.“
 „A gospođica Taner?“
„Ona je bila u kupatilu“, odvrati Fišer. „Isprva nije htela da
izađe. Kad je konačno izašla...“ Napravio je grimasu.
Kad su ušli, ona je ležala u krevetu. Otvorila je oči i
pogledala ih dok su joj prilazili. Idit se ote uzvik
zaprepašćenja. Koža žene medijuma je bila bela kao vosak.
Glava joj je bila prekrivena dubokim brazgotinama, na kojima
se krv polako pretvarala u kraste. Vrat i lice joj behu puni
ogrebotina.
Baret je spustio torbu i seo pored Florens.
„Da li ste dezinfikovali to?“, upitao je, posmatrajući ugrize
na njenoj glavi.
Odmahnula je glavom. Baret je otvorio torbu i izvadio
smeđu bočicu i kutiju s vatom. Spustio je pogled na
poderotine na Florensinom džemperu.
„I po telu?“ Klimnulaje glavom, a suze su joj navirale na
oči. „Biće najbolje da skinete džemper.“
„Oprala sam se“
„To nije dovoljno. Moglo bi da dođe do infekcije.” Florens je
pogledala u Fišera. Bez reči se okrenuo i otišao do drugog
kreveta. Seo je okrenuvši im leđa. Florens je počela da skida
džemper. „Pomozi joj, Idit, molim te“, reče Baret.
Idit joj priđe. Zgrčila se kad je ugledala ogrebotine, ugrize i
posekotine. Pružila je ruke da joj otkopča prsluče i uzmakla
da bi mogla da ga svuče. I dojke su joj bile izgrebane.
Baret je skinuo čep s bočice.
„Ovo će boleti“, rekao je. „Želite li analgetik?“
Florens odmahnu glavom. Baret umoči parče vate u
sredstvo za dezinfekciju i poče da čisti rane na njenom čelu.
Florens je šištavo uvukla vazduh i zatvorila oči. Suze su joj
navirale kroz kapke. Idit nije mogla da gleda. Okrenula se i
pogledala u Fišera. On je zurio u zid.
Prošlo je nekoliko minuta, a jedini zvuci koji su se čuli
behu Florensino zvučno disanje i Baretova povremena
izvinjenja. Kad je završio, prebacio je ćebe preko njenih grudi.
 „Hvala vam“, rekla je. Idit se okrenula.
„Mačka me je napala“, kaza Florens. „Bila je posednuta od
strane Danijela Belaska.“ Idit je pogledala u supruga. Izraz na
njegovom licu nije se dao odgonetnuti.
Žena medijum je pokušala da se osmehne.
„Znam, mislite da...“
„Nije važno šta ja mislim, gospođice Taner“, prekinu je
Baret. „Važno je samo to što ste povređeni.“
„Biću dobro!”
„Nisam baš siguran u to, gospođice Taner. Mislim da bi bilo
bolje da vi odete umesto gospodina Fišera.”
Idit je krajičkom oka opazila da se Fišer okreće prema
njima.
„Ne, doktore.” Florens je odmahnula glavom. “Ja ne mislim
da bi to bilo bolje.” Baret je nekoliko trenutaka posmatrao
ženu medijuma. „Gospodin Dojč ne mora da zna“, reče.
Florens je izgledala zbunjeno.
„Hoću da kažem...“ - oklevao je - „vaš doprinos projektu
više je nego dovoljan.”
„Vi ćete se pak pobrinuti da budem isplaćena, je li tako?“
„Samo pokušavam da vam pomognem, gospođice Taner.“
Florens je zaustila da mu odgovori, a onda se zaustavila,
Skrenula je pogled, pa je ponovo pogledala u Bareta.
„U redu“, rekia je. „Prihvatam to. Ipak, neću da odem.”
Baret je klimnuo glavom.
„Dobro. Odluka je vaša, naravno.“ Nastavio je posle kratke
stanke. „Međutim, dužnost mi nalaže da vam kažem - da vas
upozurim - da treba da odete iz ove kuće dok još možete.”
Napravio je još jednu pauzu. „Štaviše, ako mi se bude učinilo
da vam je život u opasnosti, ja ću se pobrinuti za to da odete.“
Florens je izgledala preneraženo.
„Ne nameravam da stojim po strani i gledam kako postajete
još jedna žrtva Paklene kuće“, reče Baret. Škljocnuvši
kopčom, zatvorio je torbu i podigao je. „Hoćemo li, dušo?“,
upitao je. S mukom se podigavši na noge, krenuo je prema
vratima.

10.43

Idit se okrenula na desni bok i pogledala u susedni krevet.

Lajonel je spavao. Nije trebalo da mu dozvoli da sam rastura
onaj sanduk. Trebalo je da zamole Fišera da to uradi.
Razmišljala je o onome što je Lajonel rekao pre nego što je
zaspao: rekao je da Florens Taner toliko želi da dokaže da je u
pravu da je spremna da žrtvuje vlastito telo.
„Separacija uma koja za posledicu ima promenu ličnosti
jeste osnovni uzrok pojava povezanih s medijumima“, rekao
je. „Ne znam da li je Danijel Belasko zaista postojao, ali ličnost
s kojom je gospođica Taner navodno u kontaktu nije ništa
drugo do deo njene ličnosti.“
Idit je drhtavo izdahnula i okrenula se na leđa. Kad bi
samo mogla da razmišlja kao Lajonel. Ona je razmišljala samo
o onim groznim tragovima zuba oko bradavica Florens Taner;
razmišljala je o ogrebotinama i ujedima za koje je Florens
tvrdila da joj ih je nanela mačka. Kako je to mogla da uradi
sama, pa makar i nesvesno ?
Prebacivši noge preko ivice dušeka, Idit sede. Nekoliko
minuta je zurila u cipele, a onda ih je obula. Otišla je do
osmougaonog stola i zagledala se u rukopis. Prešla je prstom
preko naslovne strane. Da li bi joj zaista smetalo, pitala se.
Smešno je što se toliko plaši alkohola. To što joj je otac
alkoholičar upropastio detinjstvo ne znači da treba da mrzi
alkoholna piča. Poželela je da popije samo jednu čašicu, da se
malo opusti. Otišla je do vitrine i otvorila vrata. Izvadila je
kristalnu bocu i malu srebrnu čašu i odnela ih do stola. Iz
torbe je izvadila maramicu, pa je obrisala čašu i napunila je
konjakom. Bio je veoma taman. Namah je pomislila da bi
mogao da bude otrovan. To bi bio zaista jezovit kraj. Umočila
je prst u konjak i liznula ga. Da li bi uopšte umela da
prepozna otrov ? Jezik poče da joj bridi, te ona nervozno
proguta. Toplina se polako raširila unutar njenog grla. Idit
onda podiže srebrnu čašicu i zadrža je ispod nozdrva. Miris je
bio prijatan. Kako bi mogao biti otrovan? Neko ga je sigurno
probao pre nje.
Otpila je malo. Zatvorila je oči dok joj se tečnost slivala niz
grlo. U ustima je osetila toplotu. Oteo joj se tih uzvik
zadovoljstva kad je jezgro topline počelo da se širi u njenoj
utrobi. Uzela je još jedan gutljaj. Baš mi je to bilo potrebno,
pomislila je. Neću postati alkoholičar ako popijem čašicu
konjaka. Otišla je do stolice za ljuljanje i, porazmislivši malo,
sela u nju. Naslonila se, zatvorila oči i popila konjak odlučnim
gutljajima.
Kad je čašica bila prazna, otvorila je oči i pogledala u
pravcu stola. Ne, pomislila je. Jedna je dovoljna. Sada se
osećala opuštenije; to je bilo sve što je htela. Prinela je čašicu
očima, proučavajući gravure na srebru. Možda bi mogla da je
ponese kao suvenir kad se sve ovo završi. Osmehnula se. Eto,
to je već bolje. Počela je da planira unapred.
Razmišljala je o Fišeru. Trebalo bi da mu se izvini zbog
toga što ga je jutros izbegavala i bila onako neprijatna prema
njemu. Trebalo bi da mu zahvali zato što joj je spasao život.
Stresla se pomislivši na ustajalu vodu u jezeru. Ustala je i
otišla do vrata, blago se teturajući. Izašla je u hodnik i
nečujno zatvorila vrata za sobom.
Preplavio ju je talas jeze kad je shvatila da je prvi put sama
u ovoj kući. Izagnala je jezu i podsmehnula se samoj sebi.
Stvarno je blesava. Lajonel je tu, u sobi. Florens je
najverovatnije u svojoj sobi, a Fišer u svojoj. Zaputila se ka
njegovim vratima. Da li je to što radi greška? Ne, pomislila je.
Moram da mu se izvinim i da mu zahvalim.
Pokucala je na Fišerova vrata. Iz sobe nije dopirao nikakav
zvuk. Nekoliko trenutaka kasnije, ponovo je pokucala. Opet
nije bilo odgovora. Idit je pritisnula kvaku i otvorila vrata. Šta
ja to radim?, pomisli. Nije mogla da se zaustavi. Otvorivsi
vrata, pogledala je unutra.
Soba je bila znatno manja od one u kojoj su odseli ona i
Lajonel. Bio je tu samo prostran krevet s velikim, uglastim
baldahinom. Desno od kreveta se nalazio stočić, a na njemu
su stajali francuski telefon i pepeljara. Idit pogleda u
pepeljaru punu opušaka. Previše puši, pomislila je.
Ušla je i, kao da lebdi, prišla fotelji koja je stajala pored
stočića. Na njoj se nalazila Fišerova torba. Rajsferšlus je bio
otkopčan. Idit zaviri u torbu i ugleda nekoliko majica kratkih
rukava i otvoren boks cigareta. Progutala je pljuvačku i
posegla rukom ka torbi.
Okrenula se, glasno uzdahnuvši.
Fišer je stajao na vratima i posmatrao je.
Činilo joj se da dugo zure jedno u drugo. Iditino srce je
ubrzano lupalo. Osetila je kako joj se vrelina razliva po licu.
„Šta je bilo, gospođo Baret?“
Pokušala je da se pribere. Ko znašta je pomislio kad me je
video?
„Došla sam da vam zahvalim“, uspela je da izusti.
„Da mi zahvalite?“
„Sinoć ste mi spasli život.“
Nesvesno je ustuknula kad joj je Fišer prišao.
„Nije trebalo da se odvajate od supruga.“
Nije znala šta da kaže.
„Jeste li dobro?“
„Naravno da jesam.“
Fišer ju je pažijivo posmatrao.
„Misiim da bi trebalo da se vratite u svoju sobu“, rekao je.
Išao je uz nju dok je hodala prema vratima. „Možete da
probate s vezivanjem ruke za krevet.“
Idit je klimnula glavom. Otpratio ju je do vrata njene sobe.
Okrenula se prema njemu.
„Hvala vam!"
„Ne odvajajte se od supruga“, rekao je. „Ne smete da...“
Iznenada je ućutao i nagnuo se kao da hoće da je poljubi. Idit
se trgnula i odmakla glavu. „Da li ste pili ?“, upitao je.
Ukrutila se.
„Zašto ?“
„Zato što to ovde nije bezbedno. Nije bezbedno izgubiti
kontrolu!”
“Ja ne gubim kontrolu”, odvratila je, stisnuvši usne.
Okrenula se i ušla u sobu.

11.16

Florens se trgnula kad je neko pokucao na vrata.

„Napred!! Ušao je Fišer.
„Bene!‘ Pokušala je da se podigne.
„Nemoj da ustaješ“, rekao je. Zaputio se prema njoj. „Hteo
bih da porazgovaram s tobom!”
„Naravno.” Udarila je dlanom po krevetu. „Sedi pored
mene.“ Fišer je seo na ivicu dušeka. „Žao mi je što te boii!‘
„Proći će.“
Klimnuo je glavom, ne baš uveren. Ćutke je gledao u nju
sve dok se nije osmehnula.
„Šta je?“, upitala je.
Pripremio se za njenu reakciju.
„Mislim da je doktor Baret u pravu. Trebalo bi da odeš!”
„Bene“.
„Raspadaš se na komade, Florens. Zar ne vidiš ?“
„Ne misliš valjda da sam to sama sebi uradila?“
„Ne, ne mislim“, odgovorio je. „Ali, ne znam ni ko je to
uradio. Danijel Belasko, kažeš. Šta ako grešiš? Šta ako si
obmanuta?“
„Obmanuta?“
„S nama je 1940. godine bila jedna žena medijum. Grejs
Lojter. Bila je ubeđena da duhovi dveju sestara obitavaju u
kući. Pronašla je veoma ubedljive dokaze za to. Nevolja je bila
u tome što nije bila u pravu. Trećeg dana je sebi prerezala
vrat!”
„Ali, Danijel Belasko postoji. Našli smo njegovo telo i prsten
s njegovim inicijalimar
„Takođe smo ga sahranili. Zasto onda ne počiva u miru?”
Florens je zatresla glavom. „Ne znam!‘ Glas joj je podrhtavao.
„Jednostavno ne znam!‘
„Izvini!‘ Potapšao ju je po ruci. „Ne želim da te napadam.
Zabrinut sam, to je sve.“
„Hvala ti, Bene!‘ Nekoliko trenutaka kasnije, osmehnula
mu se. „Bendžamin Frenklin Fišer“, rekla je. „Ko li ti je dao to
ime?“
„Otac. Bio je opčinjen Bendžaminom Frenklinom.“
„Pričaj mi o njemu.“
„Nema tu mnogo da se priča. Napustio je moju majku kad
sam imao dve godine. Ne krivim ga. Siguran sam da ga je
izluđivala.” Florensin osmeh je izbledeo.
„Bila je pravi fanatik“, reče Fišer. „Kad sam, kao
devetogodišnjak, počeo da pokazujem znake da bih mogao da
postanem medijum, posvetila je svoj život tome.“ Osmeh mu je
bio neveseo. „I moj.”
„Da li žališ zbog toga?“
„Žalim.“
„U dubini duše, Bene?“ Pogledala ga je saosećajno.
Fišer se naglo nasmeja.
„Rekla si da ćeš mi pričati o Holivudu kad se lepo
smestimo!‘ Osmeh mu je postao kiseo. „Doduše, i nismo se baš
lepo smestili!‘
„To je duga priča, Bene.“
„Imamo vremena!”
Gledala ga je ćutke.
„Dobro“, naposletku je rekla. „Ispričaću ti ukratko.“ Fišer je
čekao, gledajući je.
„Možda si čitao o tome“, rekla je Florens. „Tračerske
rubrike su sve pomno pratile.
’Konfidenšal’ je čak pisao o spiritističkim seansama koje su
se održavale kod mene. Naravno, oni su to prikazali kao nešto
sasvim drugačije.
„Nije bilo tako, Bene. Bilo je posredi upravo ono što sam
rekla. Što se pak tiče glasina da se nisam udala zato što sam
želela da ’malo proživim život’ - kako su pisali - ni to nije bila
istina. Nisam se udala zato što nisam upoznala muškarca za
kog bih želela da se udam.“
„Kako si postala glumica?“
„Obožavala sam da glumim. Kad sam bila mala, pravila
sam predstave za roditelje i rođake. Kasnije sam postala član
školske dramske sekcije i lokalnog amaterskog pozorišta, a
pride sam studirala dramsku kompoziciju. Karijera mi je išla
uzlaznom putanjom. Ponekad se tako desi. Bogomdana lepota
i sticaj srećnih okolnosti.“ Osmehnula se pomalo sumorno.
„Nisam postigla veliki uspeh. Nisam se dovoljno trudila. No,
isto tako, nije postojalo ništa loše. Nisam imala mračnu
prošlost, ožiljke iz detinjstva. Imala sam predivno detinjstvo.
Roditelji su me voleli i ja sam volela njih. Bili su spiritisti. I ja
sam postala spiritista!”
„Jesi li jedinica?“
„Imala sam brata, Dejvida. Umro je kad je imao
sedamnaest godina, od meningitisa.” Zagledala se u prošlost.
„To je bio jedini događaj u mom životu koji je doneo pravu
tugu.“ Ponovo se osmehnula. „Tada je moja karijera počela da
’bledi’? Pisali su da me je to nateralo da ’pobegnem’ iz
Holivuda i da ’pronađem utehu u religiji’. Uvek su zaboravljali
da napomenu da sam se celog života bavila spiritizmom. U
stvari, ja sam bila srećna što mi se karijera gasila. Pružila mi
se prilika da radim ono što sam oduvek znaia da treba da
radim - da budem medijum.
„Nisam se plašila Holivuda, niti sam pobegla odatle. Tamo
nema ničega čega bi se čovek mogao plašiti. To je mesto i
posao. Ništa više. To što tamošnji ljudi naprave od svog života
jeste njihov izbor. Ono što zovu lošim uticajem nije nimalo
drugačije od onoga što možeš sresti u bilo kom drugom poslu.
Nije važan posao, već ljudi koji se njime bave i njihova
podložnost lošim uticajima.
„Ipak, nije baš da nisam bila svesna moralne praznine koja
me je obično okruživala. Na snimanjima i prijemima, često
sam osećala nezdravu napetost u vazduhu, nekakvu lošu
atmosferu.” Osmehnula se, sećajući se. „Jedne večeri, kad
sam legla u krevet, pomolila sam se, kao što uvek radim. U
sledećem trenutku sam shvatila da sam rekla: ’Oče naš, koji si
na nebesima, Holivud je ime tvoje.’“ Veselo je odmahnula
glavom. „Nepunih mesec dana kasnije, vratila sam se na
Istočnu obalu i ostala tu.“
Fišer je hteo nešto da kaže, ali ga je prekinulo udaljeno
mjaukanje. Kraj prijatne pauze, pomislio je. Florens se
namrštila. „Jadno stvorenje.” Pridizala se.
Fišer je gurnu nazad na jastuke.
„Ja ću pogledati!‘
„Ali…”
„Odmaraj se“, rekao je ustajući.
„Pre nego što odeš, da li bi mogao da mi dodaš tašnu?“
Fišer je otišao na drugi kraj sobe i doneo joj tašnu. Florens
je otvori, izvadi jedan medaljon i pruži mu ga. Fišer ga uze. Na
poledini je bila ugravirana samo jedna reč: VERUJ.
„Ako veruješ, sve je u tebi“, rekla je.
Ispružio je ruku da joj vrati medaljon.
„Ne, zadrži ga“, rekla je. „Poklanjam ti ga s ljubavlju!” Fišer
se usiljeno osmehnu.
„Hvala ti.“ Ubacio je medaljon u džep.
„Ja sam dobro, zaista. Brini o sebi, a ne o meni!‘
„Hoćeš li doći da napravimo seansu kad se odmorim?“,
upitala je. „Moram da stupim u kontakt s Danijeiom
Belaskom, a najbrže ću to postići putem transa. Ali, ne želim
da to radim sama.“
„Dakle, nećeš ni da razmisiiš o odlasku?“
 „Ne mogu, Bene, znaš i sam,“ Poćutala je. „Hoćeš li doći?“
Fišer je pogleda, osetivši neiagodu. Naposletku je kiimnuo
glavom. „Hoću.“ Izašao je iz sobe bez reči.

12.16

Prijali su mu talasići hladne vode na licu. Opečena koža

na listu bila je zategnuta i bolela ga je dok je mahao nogama,
ali nije hteo da prestane. Svaki put kada bi podigao ruku iz
vode, bol u palcu bi se pojačao. Potrebno mi je ovo, pomislio
je. Nije piivao već skoro nedelju dana.
Kad je stigao do plićeg dela bazena, zaustavio se uhvativši
se za ivicu Ievom rukom. Idit je sedela na drvenoj klupi,
nedaleko od ulaza u parno kupatilo.
„Nemoj da se forsiraš", rekla je.
„Neću. Još samo dve dužine.“
Okrenuvši se, Baret je ponovo zaplivao. Zatvorio je oči i
slušao pljuskanje vode pod svojim rukama i nogama.
Pitao se koliko je atmosfera kuće uticala na Idit. Kad se
probudio, pokušao je da ustane nečujno, ali čim se pomerio,
otvorila je oči. Osećala se na alkohol. Kad je ustao, na stolu je
video bocu konjaka i srebrnu čašicu. Rekia mu je da ih je
našla u vitrini i da je popila čašicu konjaka da bi se malo
opustila. Vratio je bocu u vitrinu i rekao joj da je mnogo
rizikovala time što je popila nešto što je našla u kući. Obećala
mu je da to više neće raditi.
Baret dodirnu ivicu bazena, okrenu se i zapliva nazad.
Trebalo bi da napuste kuću do sutrašnje večeri. Ako reverzor
bude radio kako treba, bio je siguran da će do tada moći da
odu iz kuće. Osmehnuo se za sebe, pitajući se da li Idit ima
ikakvu predstavu o tome kako će reverzor promeniti
atmosferu u kući.
Stigao je do plićeg dela bazena i uspravio se. Zašištao je
kroza zube kad je osetio hladan vazduh na koži. Idit mu je
pomogla da se popne uza stepenice i prebacila je peškir preko
njegovog ramena. „Da li ćeš moći da izdržiš nekoliko minuta u
parnom kupatilu?“, upitao je.
Klimnula je glavom, pružajući mu štap.
„Mislim da će mi prijati.“
„Da. Uđi.“ Povukla je teška vrata k sebi.
„Biće najbolje da se skineš u gaćice“, rekao joj je.
„Važi!”
Baret je bacio peškir na drvenu klupu i ušao u parno
kupatilo, a Idit je pustila vrata da se zatvore za njim.
Zastenjao je od zadovoljstva kad je osetio vlažnu vrelinu na
svom telu. Dišući kroza zube, pipao je oko sebe dok nije našao
klupu. Bila je usijana. Štapom je napipao crevo na podu.
Pratio ga je do zida, prelazeći po njemu prstima leve ruke, a
onda je okrenuo slavinu. Hladna voda je jurnula iz creva.
Baret je rashladio klupu i seo, ostavivši štap sa strane.
Spustivši ruke, skinuo je kupaće gaćice. Kliznule su mu niz
noge i on ih odbaci.
Pogledao je u vrata. Idit se baš dugo zadržala. Namrštio se.
Nije hteo ponovo da ustaje. Ipak, ne bi smeo da je ostavlja
samu duže od nekoliko sekundi. Baš se spremao da ustane
kad su se vrata otvorila. Ugledao je obris njenog tela. Začudio
se kad je shvatio da je skinula svu odeću sa sebe. Kad su se
vrata zatvorila, rekao je:
„Ovde sam!" Trebalo bi da stavi jaču sijalicu. Ova koja mu
stoji iznad glave ili je slaba ili prljava - verovatno i jedno i
drugo. Idit se oprezno kretala po prostoriji punoj vodene pare.
Oteo joj se tih uzvik kad je prošla kroz mlaz hladne vode.
Baret je privukao crevo i ohladio deo klupe kraj sebe.
Trznuo se kad mu je voda poprskala nogu. Bacio je crevo, te je
Idit sela pored njega. Čuo je kako isprekidano diše,
pokušavajući da spreči vreo vazduh da joj uđe u grlo.
“Jesi li dobro?“, upitao je. Ona se nakaslja.
„Uvek teško dišem u parnim kupatilima.”
 „Pokušaj da se umiješ i udahneš u isto vreme.”
„Dobro mi je!”
Baret je zatvorio oči, uživajući u osećaju vlažne toplote na
svojoj koži. Trgnuo se kad je Idit spustila ruku na njegovu
nogu. Pokrio ju je svojom. Nekoliko trenutaka kasnije,
nagnula se i poljubila ga u obraz.
„Volim te“, rekla je.
Baret joj prebaci ruku preko ramena.
„I ja tebe volim“, odvratio je. Ponovo ga je poljubila u obraz,
pa u ugao usana. Osetio je komešanjc u utrobi kad je
pritisnula svoje usne na njegove. Pomerala je glavu dok ga je
ljubila. Baret je otvorio oči kada se njena ruka spustila niz
njegov stomak. Idit ?, pomislio je.
Nedugo potom, okrenula se prema njemu i opkoračila ga,
ne skidajući usne s njegovih. Osetio je vrelinu njenog glatkog
stomaka. Spustivši ruku, uhvatila je njegov polni organ i
počela da ga trlja o sebe. Baret je disao sve teže. Grlo i pluća
su ga pekli od vrelog vazduha. Oteo mu se uzvik iznenađenja
kad je zarila zube u njegovu donju usnu. Osetio je miris
konjaka.
Usnama je prelazila po njegovim obrazima, milujući ga
vrškom jezika.
„Digni ga“, šapnula mu je na uvo. Ton joj je bio gotovo
svirep. Baret je ostao bez daha kad ga je uhvatila za
povređenu ruku i pritisnula je na svoju dojku. Povukao je
ruku, osetivši oštar bol koji ga je žignuo do zgloba.
„Nemoj!”, naredila je i ponovo je ščepala.
„Moj palac!“, viknuo je. Bol je bio toliko snažan da mu se
mutilo pred očima. Jedva je disao, boreći se da udahne vreli
vazduh. Idit je izgledala kao da ga uopšte nije čula. Uhvatila
ga je za penis, stenjući toliko jako da se Baret uplašio.
„Za ime boga, digni ga!“, povikala je. Ponovo je pritisla
usne na njegove. Baret nije mogao da diše. Gušeći se, trznuo
je glavom i udario u zid. Zgrčenog lica, jauknuo je od novog
bola. Idit se, uplakana, naslonila na njega. Baret je pokušao
da dođe do daha.
„Idit“, zastenjao je.
Ona skoči na noge i okrenu se. „Nemoj”, promrmljao je,
ošamućeno posežući k njoj. Osetio je nalet hladnog vazduha
kad je otvorila vrata. Video je nejasan obris njenog tela, a
onda su se vrata uz tresak zatvorila.
S bolnom grimasom na licu, sagnuo se da potraži crevo.
Umio se hladnom vodom, udišući vazduh kroz stisnute zube.
Gospode bože, šta li ju je spopalo?, pomislio je. Znao je da je
siromašan seksualni život verovatno loše uticao na nju, ali
nikada se nije ovako ponašala. To mora biti posledica boravka
u ovoj kući. Ustao je i, zanoseći se, oslonio se o štap. Polako se
zaputio prema vratima, probijajući se kroz paru. Mrštio se
zbog vrućine koja ga je okruživala. Sijalica na tavanici sada se
jedva videla. Pretvorila se u tačkicu blede svetlosti iznad
njegove glave. Baret je stigao do vrata i potražio kvaku.
Našavši je, uhvatio ju je i pritisnuo. Vrata se nisu dala otvoriti.
Povukao ih je jače, ali ništa se nije dešavalo. Napeše mu se
mišići lica. Ponovo pritisnuvši kvaku, povukao je svom
snagom. Vrata su bila zaglavljena. Od vrućine i vlage,
objasnio je sebi. Vrata su se iskrivila i raširila.
„Idit!“, pozvao je. Zalupao je pesnicom po vratima.
„Šta je bilo?“, oglasila se.
„Vrata su se zaglavila! Pokušaj da ih otvoriš s te strane!”
Čekao je. Čuo je udarac i osetio kako se vrata drmaju.
Uhvatio je kvaku i povukao svom snagom, a Idit se svom
težinom naslanjala na njih s druge strane.
Vrata se nisu pomerala.
„Šta da radimo?“, upitala je. Zvučala je uplašeno. Da li bi
možda mogao da ih otvori pornoću klupe? Ne, preteška je.
Baret se namršti. Učinilo mu se da postaje sve toplije. Moraće
da isključi grejanje.
„Lajonele?“
„Dobro sam!“ Polako se spustio na levo koleno ne bi. li
pobegao od najveće vrućine. Ispustio je zabrinut zvuk. Pa,
nema drugog načina. Ne može da ostane unutra.
„Moraćeš da odeš po Fišera!“, doviknuo je.
»Molim?“ Nije bio siguran da li je to rekla zato što ga nije
čula ili zato što je bila zaprepašćena njegovim prediogom.
“Moraćeš da odeš po Fišera!”
Tišina. Baret je znao da je užasnuta pomišlju da treba
sama da prođe kroz kuću. „To nam je jedina mogućnost!"
viknuo je.
Idit mu dugo nije odgovarala. Onda ju je čuo kako viče:
„U redu! Vraćam se odmah!“
Baret se neko vreme nije micao. Svim srcem se nadao da
ništa neće videti. To bi bilo pogubno, s obzirom na trenutno
stanje njene psihe. Namrštio se. Ne mogu samo da klečim,
pomislio je. Trebalo bi da isključim paru.
Naglo se okrenuo nalevo. Učinilo mu se da je nešto čuo.
Nije bilo ničega osim uskovitlane pare. Gledao ju je stisnutih
očiju. Bila je gusta, bela i uskomešana i tvorila je razne oblike.
Osoba neobuzdane mašte u njoj bi videla svašta. Baret
zašišta.
„Gluposti”. Ustao je i polako krenuo napred. Udario je
cevanicom u ivicu drvene klupe. Ponovo kleknuvši, ispružio je
ruku i potražio ventil. Nije mogao da ga nađe, pa je stao da
puzi i pipa pored klupe.
Sledio se. Bio je ubeđen da je ovog puta nešto čuo. Da li to
nešto gmiže? Baret zadrhta uprkos vrelini.
„Gluposti“, promrmljao je. Nastavio je da puzi. Nije nikakvo
čudo što je toliko ljudi skončalo u ovoj kući. Njena atmosfera
je naročito pogodna za obmane. Zvuk koji je čuo
najverovatnije je došao iz ventila - para izlazi, verovatno zbog
snažnog pritiska. Vrelina je zaista postaia neizdrživa.
Njegovi prsti napipaše ventil, te on oseti navalu olakšanja.
Pokušao je da ga zatvori, ali nije mogao. Odupro se porivu da
pomisli kako je to i očekivao. Noga ga je bolela, pa je stezao
zube dok je obema šakama hvatao točak ventila.
„Zaglavio se“, rekao je naglas, kao da želi da ubedi nekoga
u sobi da se suočava sa običnim problemom. Napeo je sve
mišiće ruku i leđa, pokušavajući da okrene točak.
Nije se pomerao.
„Oh, ne!" Progutao je pijuvačku i napravio grimasu osetivši
vrelinu vazduha u vratu i grudima. Ovo nije dobro, ovo nikako
nije dobro, pomisiio je. Ipak, posredi je fizički problem. Vrata
koja su se zaglavila u svom okviru, zaglavljen ventil za paru -
na sve se to može naići u svakoj staroj kući. Idit će se uskoro
vratiti s Fišerom. Ako baš zagusti, može da legne na pod i da
se poliva hladnom vodom dok... Okrenuo se. Ponovo je čuo
zvuk, suviše jasan da bi bio plod njegove mašte. Zaista se čulo
da nešto klizi. Zvučalo je kao da troma zmija gmiže po podu.
Baretovo lice otvrdnu. Ma daj, rekao je sebi, ne budi dete.
Polako se okrenuo i naslonio se na klupu, pokušavajući da
prodre kroz paru pogledom. Ako je zaista posredi
paranormalni fenomen, potrebno je samo da ostane pribran.
Ako ga ne uhvati panika, ne postoji ništa u ovoj kući što
može da ga povredi.
Pažljivo je slušao, a lice mu se grčilo od bolnog pulsiranja u
palcu. Minut kasnije, ponovo je začuo zvuk nalik na razlivanje
po podu. Zamisiio je lavu kako se polako sliva niz šaht za
ugalj i kaplje u kantu, nalik na zagorelu kašu. Stresao se.
„Prestani”, naredio je sebi. Počeo je da reaguje lakoverno
kao gospođica Taner. Crevo! Sinulo mu je. Ako su se vrata
iskrivila i zaglavila od vrućine, hladna voda bi mogla da obrne
proces. Počeo je da pipa oko sebe tražeći crevo. Ponovo je čuo
zvuk. Ignorisao ga je. Što su ljudi lakoverniji, parapsiholoske
pojave su češće. Ta rečenica mu je prošla kroz glavu. Upravo
tako, pomislio je. Udahnuo je bez razmišljanja, zastenjavši od
vreline koja mu se razlila po grlu i grudima. Gde je, do đavola,
to prokleto crevo? Osećao je bol u oba kolena. Tada je osetio
mlaz vode i ispustio zvuk zadovoljstva. Posegao je prema
njemu, povlačeći ruku po podu.
Vrisnuo je i trgnuo ruku. Dodirnuo je nešto nalik na vreli
mulj. Baret je podigao ruku do lica i pogledao je. Svetlost je
bila veoma slaba; morao je da začkilji. Osetio je kako mu se
puls ubrzava. Po dlanu i prstima mu se uhvatila tamna sluz.
Zastenjavši kao da ga nešto tera na povraćanje, brzo je spustio
ruku i obrisao dlan o pod. Sta je to bilo, za ime boga?
Istopljena prljavština između pločica? Nekakvo...?
Okrenuo je glavu toliko brzo da ga je vrat zaboleo. Zurio je
u uskovitlanu paru, a srce mu je snažno lupalo. Zvuk se
ponovo čuo, ovog puta glasnije, i kretao se prema njemu.
Baret nesvesno ustuknu, pokušavajući da razazna nešto. Ne
razmišljajući, protrljao je rukom oči i naneo malo sluzi na lice.
Ispustio je ljutit, zgrožen zvuk i obrisao se levom rukom. Zašto
je već nema, do đavoia?, iznenada je pomislio. Usplahirio se
pomislivši da ona nikome ništa neće kazati i da će ga ostaviti
zatočenog zbog onoga što se desiio između njih.
„Ne“, promrmijao je. To je besmisieno. Vratiće se svakog
trena. Biće najbolje da ode do vrata i sačeka. Nekako se
podigao na noge i, zastajkujući, udaljio se od zvuka. Zamišljao
je džinovsku meduzu kako, onako providna i uzdrhtala, klizi
prema njemu.
„Dosta je“, promrmijao je, besan na samog sebe. Mora da
stigne do vrata. Zurio je u paru, ali nije mogao da odredi kuda
treba da pođe. Zvuk se i dalje čuo - kao da se nešto vuklo po
mokrom, biatnjavom podu. Baret oseti kako mu ledeni žmarci
laze uz kičmu. Mora se pribrati. Ne sme da paniči.
Vrisnuo je kad mu stopaia utonuše u vrelu, gustu sluz.
Odskočio je i okliznuo se, dočekavši se na levi lakat. Ponovo je
vrisnuo kad je osetio oštar bol u ruci. Zgrčio se na podu, u
agoniji.
Tada je osetio da ga sluz gura u bok poput usijanog
želatina. Odmakao se, mlatarajući nogama i rukama. Smrad
ga zapljusnu. Bio je to smrad truleži - smrad jezera! Prodrlo je
u kuću!, kriknuo je u mislima, prestravljen. Podigao se na
kolena. Vrata - gde su vrata? Nasumice je odabrao pravac i,
posrćući, krenuo. Nešto mu se isprečilo na putu - nešto nisko,
ali krupno i živo. Uz krik užasa, Baret pade preko toga.
Podiglo se, vrelo i želatinasto, i baciio ga na leđa, šireći oko
sebe vonj raspadanja. Baret je zaurlao kad mu se baciio preko
nogu. Divlje je šutnuo levom nogom, osetivši kako uranja u
sluzav mulj. Zatim je udario u nešto što ga je podsetilo na
kožu s teksturom skuvane pečurke.
Uto se ukazalo pred njegovim očima, loptasto i mrkog sjaja.
„Ne!“, vrisnuo je. Ponovo je zamlatarao nogama, odgurujući
se po podu sve dok leđima nije udario u vrata. Osetio je kako
mu se bezoblična masa polako uspinje uz noge. Krici užasa su
navirali s njegovih usana. Zavrtelo mu se u glavi; padao je u
tamu. Nije mogao da zbaci lepijivu masu sa sebe. Osećao je
kako mu se njena vrelina pripija uz kožu.
Tada vrata stadoše da se otvaraju, gurajući ga pravo u
želatinasti oblik. Udario ga je licem, a usta mu se napuniše
odvratnom masom. Osetio je hladnoću na boku. Nečije ruke
ga uhvatiše ispod pazuha. Učinilo mu se da čuje Idit kako
vrišti. Neko je počeo da ga vuče po podu. Pogledavši uvis,
prepoznao je Fišerovo lice, bledo i bezizražajno. Trenutak pre
nego što je izgubio svest, Baret je video svoje telo. Na njemu
nije bilo ničega.

12.47

Fišer je dugim gutljajima ispijao kafu, držeći šolju obema

rukama. Par iz Karibu Folza opet je neprimetno došao i otišao.
Bio je u pozorišnoj sali i tražio mačku kad je čuo gospođu
Baret kako viče. Jurnuo je u predvorje i zatekao je tamo.
Unezverena, ispričala mu je da je njen suprug zaključan u
parnom kupatilu.
Tamo, iznenada se setio Florensinih reči. Bez reči je strčao,
prošao kroz vrata i projurio pored bazena, praćen odjekom
patika koje su lupale po pločicama. Čuo je Baretove krike pre
nego što je stigao do vrata parnog kupatila. Ukopao se u
mestu. Umalo se okrenuo da se vrati, ali gospođa Baret utrča
u prostoriju s bazenom. Nije mogao da pobegne kad je ugledao
paniku na njenom licu. Okrenuvši se, otrčao je do parnog
kupatila i bacio se na vrata, ali ništa nije postigao time.
Gospođa Baret je dotrčala do njega, preklinjući ga da spase
njenog supruga. Glas joj je bio neprirodan, piskutav.
Uhvativši drvenu klupu koja je stajala uza zid, odvukao ju
je do parnog kupatila i snažno udario njome po vratima. Vrata
su odmah popustila, te on odbaci klupu i gurnu ih. Baretovi
krici su iznenada umukli, a Fišer je osetio da je naslonjen na
vrata. Zavukao je ruku u vrelu vodenu paru, uhvatio ga i
izvukao van. Mišići mu se napeše pod Baretovom težinom.
Njegova supruga je neobuzdano drhtala, posivelog lica.
Udruživši snage, uspeli su da odvuku Bareta gore i stave ga u
krevet. Fišer se ponudio da joj pomogne da mu obuče
pidžamu, ali gospođa Baret -stegnutim, gotovo nečujnim
glasom - odvrati da može i sama. Odmah je izašao iz sobe i
sišao u prizemlje.
Spustio je praznu šolju na sto i pokrio oči levom rukom.
Glava mu je bila puna nepovezanih misli. Otključana vrata su
se zaključala kad su stigli pred kuću. Popravljene električne
instalacije nisu radile. Florens nije bila u stanju da uđe u
kapelu. Fonograf se uključio sam od sebe. Strujanje hladnog
vazduha na stepeništu. Zveckanje lustera. Lupa koja se čula
tokom seanse. Florens iznenada, neobjašnjivo, postaje fizički
medijum. Prilika na seansi i njeno histerično upozorenje.
Napad duhova u trpezariji. Gospođa Baret u snu odlazi do
jezera i svlači pidžamu. Njeno čudno ponašanje tog jutra.
Ugrizi na Florensinim grudima. Naposletku, napad na Bareta
u parnom kupatiiu. Naslonio se u stolici. Ništa se ne uklapa,
pomislio je. Ništa se ne slaže. Nisu postigli nikakav uspeh.
Florens je emotivno i fizički iscrpijena. Gospođa Baret gubi
kontroiu. Baret je dvaput divljački napadnut. Što se pak tiče
njega samog - počele su da mu naviru uspomene. Lica su mu
se pojavila pred očima: Grejs Lojter, doktor Grejam, profesori
Rand i Fenli. Grejs Lojter je radila sama, ubeđena da će bez
ičije pomoći rešiti misteriju Paklene kuće. Nije htela ni da
razgovara sa ostalima. On je radio s doktorom Grejamom i
profesorom Random, koji nisu hteli da sarađuju s profesorom
Fenlijem zato što je bio spiritista, a ne naučnik. Trebaio je da
prođu samo tri tužna dana da se sve završi. Grejs Lojter je
sama sebi prerezala vrat; doktor Grejam je, mrtav pijan,
izašao napolje i nestao u šumi; profesor Rand je umro od
izliva krvi u mozak posle događaja u plesnoj dvorani koji na
samrti nije uspeo da opiše; profesor Fenli je i danas u
duševnoj bolnici Medvju, bez nade u oporavak.
Njega su pronašli na tremu, golog i prestravljenog. Izgledao
je kao da je ostario preko noći.
„Sad sam opet tu“, promrmljao je nesigurnim glasom. „
Vratio sam se“ Zatvorio je oči, nekontrolisano drhteći. Kako?,
pomisiio je. Ne plašim se da pokušam, ali kako da počnem?
Naglo se razgnevio zbog vlastite smetenosti. Otvorivši oči,
dograbio je šolju i bacio je na drugi kraj prostorije. Previše je
komplikovano, do davola!, zaurlao je u sebi.

13.57

Zatreptala je. Lajonel se probudio. Uhvatila ga je za ruku.

„Jesi li dobro?“ Klimnuo je glavom. Nije se osmehnuo. Idit
je nekako uspela da zazvuči zapovednički.
„Spakovaću kofere“, reče. Čekala je. Lajonel ju je
bezizražajno posmatrao.
„Odlazimo danas“, rekia je.
„Hoću da ti odeš.”
Idit je zurila u njega.
„Odlazimo oboje, Lajonele!”
„Ne idem dok ne završim.”
Nije mogla da poveruje iako je predvidela njegov odgovor.
Usne su joj se trzale dok je zamuckivala neizgovorene reči.
„Ti pođi u Karibu Folz“, rekao joj je. „Ja ću doći sutra.“
„Lajonele, hoću da pođemo zajedno.“
„Idit...“
„Ne. Ne želim da čujem ni reč. Više ne možeš da me ubediš.
Znaš šta se događa. Da Fišer nije došao, umro bi dole. Ubilo bi
te... šta? Šta? Moramo da odemo pre nego što nas ova kuća
sve uništi. Odmah, Lajonele. Odmah.“
„Slušaj me“ rekao je. „Znam da više ne možeš da izdržiš.
Ja, medutim, mogu. Neću dozvoliti da me otera ono što se
desiio. Dvadeset godina sam čekao na ovo. Dvadeset dugih
godina rada i istraživanja. Neću sve to da izgubim zbog...
nečega u parnom kupatilu.“
Idit ga je netremice gledala, osećajući pulsiranje u
slepoočnici.
„Bio je to strašan šok, priznajem. Strašan šok. Nikad u
životu nisam video ništa slično. Ali, to nisu bili duhovi. Čuješ
li me, Idit? To nisu bili duhovi.”
Zatvorio je oči.
„Molim te“, rekao je. „Pođi u Karibu Folz. Fišer će te
odvesti. Ja ću doći sutra.“
Nedugo potom, otvorio je oči i pogledao je.
„Sutra, Idit. Nakon dvadeset godina, potreban mi je još
samo jedan dan da dokažem svoju teoriju. Još samo jedan
dan. Ne mogu da se povučem kad sam ovako blizu. Ono što se
desilo jeste bilo užasno, ali ne mogu, neću dozvoliti da me
otera!‘ Uhvatio ju je za ruku. „Radije bih umro nego što bih
otišao“ U sobi je vladala tišina. Idit je osećala kako joj srca
lupa otkucajima nalik na polagane i nepravilne udarce
bubnja.
„Sutra“, rekla je.
„Kunem ti se da ću do tada okončati vladavinu užasa u
ovoj kući.“ Gledala ga je. Osećala se izgubljeno i bespomoćno.
Više nije imala ni trunke vere. Mogla je samo da se osloni na
njegovu. Nek nam je bog u pomoći ako nisi u pravu, pomislila
je.

14.21

O duše večne istine“, počela je Florens, „pomozi nam da se

danas izdignemo iznad sumnji i strahova ovoga života. Dozvoli
nam da vidimo moćna otkrovenja. Daj nam oči da vidimo i uši
da čujemo.
Blagoslovi nas u našim nastojanjima da oteramo tamu iz
sveta!” Svetlost iz kupatila je bacala slab sjaj na mesto gde su
sedeli. Florens je sedela na stolici pored stola. Zatvorila je oči,
sklopila ruke u krilu i čvrsto stiskala kolena i stopala.
Fišer je dovukao drugu stolicu i seo naspram nje.
„Služenje je najlepši deo spiritističkog života“, govorila je
Florens. „Slobodnom voljom služimo duhovima. Budimo
spremni kako nas ništa ne bi omelo u slobodi izražavanja i
kako bi duhovi danas mogli da komuniciraju s nama,
otkrivajući nam svoju svetlost; kako bi nam, što je najvažnije,
dali moć da stupimo u vezu s jednom izmučenom dušom koja
još obitava na ovom mestu, neosveštana i zatočena. To je
Danijel Belasko!” Podigla je glavu. „Dođite, dobri anđeli.
Pomozite nam da skinemo teret sa ove duše. Tražimo to od vas
u ime večnog i neuništivog duha. Amin.“
Zavladala je tišina. Fišer je čuo škljocanje u vlastitom grlu
kad je progutao pljuvačku. Onda je Florens počela da peva.
„Dobri dusi oko nas, pazite nas. Bliže nam dođite. U naše
misli i molitve mir donesite.“ Kad je okončala pesmu, Florens
je počela duboko da udiše, snažno uvlačeći vazduh kroza zube
i trljajući se po telu obema rukama. Ubrzo je otvorila usta i
zabacila glavu. Nastavila je teško da diše. Zatim se
oklembesila u stolici, a glava joj se klatila levo-desno. Tada se
konačno umirila. Prolazile su minute. Fišer poče da drhti.
Hladnoća se skupljala između njih, dižući se polako kao
ledena voda. Imali su utisak da sede u njoj, uronjeni do
pojasa. Trgnuo se kad su tačke blede svetlosti počele da se
pojavljuju ispred Florens. Centri kondenzacije, prolete mu kroz
glavu. Gledao je u tačke dok su rasle i umnožavale se, lebdeći
ispred Florens poput galaksije bledih sunašaca. Noge su mu
gotovo sasvim utrnule. Uskoro, pomislio je.
Zario je prste u rukohvate kad je teleplazma počela da curi
iz nosa žene medijuma. Viskozni filamenti, koji su ličili na par
sivih zmija, klizili su iz njenih nozdrva. Dok je Fišer nemo i
grozničavo posmatrao, spojili su se u deblji snop, koji zatim
poče da se raspliće, podiže i prekriva Florensino lice. Fišer
spusti pogled. Čuo je zvuk nalik na gužvanje papira i zatvorio
oči.
Jak miris ozona mu zapahnu nozdrve, podsetivši ga na
miris preterano hlorisanog bazena. To ga je nagnalo da otvori
oči i podigne pogled. Trznuo se. Teleplazma je prekrivala
Florensinu glavu viseći poput tanke, vlažne kese. Dok je
gledao u teleplazmu, njen obiik je počeo da se menja. Učinilo
mu se da je oblikuje nekakav nevidijivi skulptor. Ukazaše se
očne duplje, greben nosa, nozdrve, uši, usta. Nije prošao ni
minut, a oblikovanje beše dovršeno. Pred njima se ukazalo
lice mladog muškarca, tamnokosog, lepog, ozbiljnog.
Fišer pročisti grlo. Činilo mu se da otkucaji njegovog srca
nisu stvarni.
„Imaš li glas?“, upitao je. Začuo se težak, grgotav zvuk,
nalik na samrtni ropac. Fišer oseti kako mu se koža ježi. Pola
minuta kasnije, zvuk utihnu i ponovo nastupi tišina.
„Možeš li sada da pričaš?“, upita Fišer.
„Mogu.” Glas je, bez ikakve sumnje, bio muški.
Fišer je oklevao, a zatim brzo udahnu.
„Ko si ti?“
„Danijel Belasko.” Usne se nisu pomerale, ali glas je
dolazio iz pravca bledog lica.
„Da li smo tvoje telo jutros pronašli u podrumu?“
„Jeste.“
 „Sahranili smo ga napolju uz propisan obred. Zašto si još
ovde?“
„Ne mogu da odem.“
„Zašto?“
Nije bilo odgovora.
„Zašto?“
Ništa. Fišer je stegao pesnice u krilu.
„Da li si ti odgovoran za napad na doktora Bareta u
parnom kupatilu?“
„Nisam.“
„Ko je, onda?“
Nije bilo ođgovora.
„Da li si ti sinoć napao doktora Bareta u trpezariji?“, pitao
je Fišer.
„Nisam.”
„Ko je?“
Tišina.
„Da li si ti ugrizao gospođicu Taner jutros?“
„Nisam!”
„Ko je?“
Tišina.
„Da li si ti zaposeo mačku?“
„Nisam!”
„Ko je, onda?“
Tišina.
„Ko je, onda?“ Fišer je bio uporan. „Ko je napao doktora
Bareta? Ko je ugrizao gospođicu Taner? Ko je zaposeo
mačku?“
Tišina.
„Ko?“, navaljivao je Fišer.
„Ne smem da kažem!‘
„Zašto?“
„Ne smem“
„Zašto?“
Tišina.
 „Moraš da mi kažeš. Ko je napao doktora Bareta u
trpezariji i u parnom kupatilu? Ko je ugrizao gospođicu
Taner? Ko je zaposeo mačku?“
Čuo je kako se disanje ubrzava.
„Ko ?“, pitao je ponovo.
„Ne smem…”
„Moraš da mi kažeš!‘
Glas je postao molećiv.
„Ne smem...“
„Ko ?“, pitao je Fišer.
„Ne smem da kažem!”
„Ko?“
„Molim te..!”
„Ko?“
Čulo se nešto nalik na jecaj.
„On“, reče glas.
„Ko?“
„On.”
“Ko?”
„On. On!“
“Ko?”
„On!” viknu glas. „Džin! On! Otac, otac!“
Fišer je ukočeno sedeo, potpuno nem, dok je lice gubilo
oblik, a teleplazma se talasala. Odjednom je počela da se
vraća u Florensine nozdrve. Dok je nestajaia, Fišer je čuo
Florens kako stenje od bola.
Nije prošlo ni sedam sekundi, a teleplazme više nije bilo.
Sedeo je nepomično skoro čitav minut pre nego što je
ustao. Imao je osećaj da je sav utrnuo dok je išao do kupatiia.
Napunio je čašu hladnom vodom i odneo je u spavaću sobu.
Stajao je pored njene fotelje dok nije otvorila oči.
Nakon što je naiskap popila vodu, otišao je do prekidača i
upalio svetio.
Potom se sručio na fotelju naspram njene.
„Da li se pojavio?“, upitala je.
 Dok joj je pričao šta se dogodilo, izraz na njenom iicu je
postajao sve napetiji. Na kraju je odražavao snažnu
uzbuđenost.
„Belasko“, rekia je. „Naravno. Naravno. Trebalo je da to
shvatimo ranije.“
Fišer nije odgovorio.
„Danijel me ne bi povredio. Ne bi povredio ni doktora
Bareta. Uprkos svim dokazima, znala sam da to nije on;
jednostavno sam imala takav osećaj. On je žrtva ove kuće
koliko svi ostaii.“ Pogledala je u Fišera i videla nevericu na
njegovom licu. „Zar ne vidiš?“, rekla je. „Otac ga primorava da
ostane ovde.“ Fišer ju je ćutke gledao, želeći da joj veruje.
Ipak, plašio se da to prizna.
„Zar ne vidiš?“, ushićeno je upitala. „Oni su u sukobu.
Danijel pokušava da pobegne iz Paklene kuće, a njegov otac
čini sve što može da me okrene protiv Danijeia, da me ubedi
da Danijel želi da mi nanese zlo. Nije tako. On samo želi..!”
Zaćutala je toliko naglo da je Fišer stisnuo oči.
„Želi šta?“, upitao je.
„Da mu pomognem.”
„To nije ono što si nameravala da kažešl”
„Da, jeste. Ja mu jedina mogu pomoći. Ja sam jedina kojoj
veruje. Zar ne shvataš ?“ Fišer ju je ozbiljno posmatrao.
„Nadam se da shvatam“, reče.

15.47

Idit se podigla u sedeći položaj i prebacila noge preko ivice

kreveta. Ispruživš iruku, dohvatila je Lajonelov sat sa stola i
podigla poklopac. Skoro je četiri sata. Kako može da pripremi
mašinu do sutra?
Gledala ga je kako spava, pitajući se da li on i dalje veruje
u sve ono što je rekao. Imala je neprijatan osećaj da više nije
onoliko samouveren. Doduše, on to nikada ne bi priznao, čak
ni njoj. Kad je posredi posao kojim se bavi, vrlo je ponosit.
Oduvek je bio takav.
Naglo ustavši, Idit je otišla do vitrine i otvorila vrata. U
redu, obojica su je upozorili, ali ništa se nije desilo, zar ne?
Konjak ju je opustio, ništa više. Ako će već ostati u ovoj kući
do sutra, onda će, do đavola, preduzeti korake koji će taj
boravak učiniti podnošljivim.
Odnela je bocu i čašicu do stola. Skinula je zapušač i
napunila čašu do vrha. Zatim ju je iskapila do dna.
Zatvorenih očiju i otvorenih usta, zabacila je glavu, uvlačeći
vazduh na usta. Konjak joj je pržio grlo.
Imala je osećaj da sipa vreo sirup u grudi i stomak. Vrelina
je damarala u njenim venama. Napuniia je čašu još jednom i
otpila jedan gutljaj. Zatim je sela na sto, gurnuvši u stranu
kutiju s Lajonelovim rukopisom. Popila je još jedan gutljaj, a
onda i ostatak. Ponovo je zabacila glavu, a na licu joj se
ukazalo puteno zadovoijstvo.
Razmišljaia je o onome što se desilo u parnom kupatilu.
Trudiia se da izbegne suočavanje s činjenicom da je, u
određenoj meri, besna na njega zbog toga što je impotentan.
Osećala je ljutnju kao da je, na neki način, on kriv za to, a ne
paraliza koju je preležao. Ukrutila se od pomisli da je, u
stvari, tražio od nje da ode u Karibu Folz kako mu ne bi
smetale njene potrebe. Tako bi mogao da se usredsredi na
svoju mašinu.
Trepnula je. Baš je ružno od nje što je to pomisiila. Lajonel
bi vodio ijubav s njom da je mogao.
Da li bi?, začu se glas u njenoj glavi. Iii ga je baš briga za to
da li će ikada voditi Ijubav?
Impulsivno posegnuvši za bocom, oborila je kutiju sa stola,
te se stranice rukopisa rasuše po podu. Pridigla se, a onda se
predomisiila. Namrštila se. Neka ih, pomislila je. Pokupiću ih
kasnije. Zatvorila je oči, iskapivši još jednu čašicu konjaka.
Sišla je sa stola i jedva se održala na nogama. Pijana sam,
pomisliia je. Osetila je iznenadnu grižu savesti. Mama je bila
u pravu - ista sam kao on. Odbacila je tu pomisao. Nisam,
rekla je nevidijivoj majci. Ja sam dobra devojčica. „Do đavola“,
namrštila se. Nisam ja nikakva devojčica. Ja sam žena. Žena
koja ima potrebe. On bi trebalo to da zna. Nije baš toliko star.
Nije ni toliko impotentan. Kriva je ona njegova religiozna
majka, prokleta bila, a ne paraliza. Kriva je... Namrštiia se,
odagnavši tu misao. Teturaia se prema vitrini. Ruke i noge joj
behu tople i ispunjene žmarcima, a u glavi je osećala prijatnu
tupost. Nisu u pravu; pijanstvo je jedino rešenje. Setila se
kredenca s pićem koji je stajao u kuhinji. Mogla bi da uzme
bocu burbona - ili pak dve. Mogla bi da se obeznani od
alkohola i tako dočeka sutrašnji dan.
Nestrpijivo je izvukla šuplju knjigu, koja joj iskliznu iz
prstiju i pade na pod. Fotografije se rasuše. Klekla je i počela
da ih razgleda, jednu po jednu. Nesvesno je oblizaia gornju
usnu. Zagledaia se u fotografiju koja je prikazivala dve žene
kako leže na stolu u velikoj gostinskoj sobi i oraino
zadovoljavaju jedna drugu. Činilo joj se da u sobi postaje sve
toplije.
Bacila je fotografiju kao oparena. „Ne.” preplašeno je
šapnula. Trgnula se i pogledala u Lajonela, koji se
promeškoljio. Zatim je nespretno ustala, gledajući oko sebe
kao zver saterana u ćošak. Brzo je otišla na drugi kraj sobe.
Otvorila je vrata, izašla i zatvorila ih, napravivši grimasu kad
je čula škljocaj brave; želela je da bude mnogo tiša.
Odmahnula je glavom ne bi li je razbistrila, pa se uputila ka
Fišerovoj sobi.
Nije bio tamo. Idit je piljila u njegovu sobu, pitajući se šta
da radi. Zatvorila je vrata, pa se zaputila natrag, zanoseći se
ulevo. Napokon je stigla do ograde stepeništa. Uhvatila se da
bi povratila ravnotežu i počela da silazi. Neznano zašto, kuća
joj nije delovala zastrašujuće. Još jedan dokaz da je alkohol
prava stvar, pomislila je.
Činilo joj se da lebdi niza stepenice. Prisetila se nekog
filma o američkom jugu. Jedino čega se dobro sećaia beše
žena u krinolini koja je izgledala kao da klizi dok je silaziia
niza stepenice. Upravo tako se i ona osećala. Pitala se zašto je
toliko samouverena.
Nešto je zasvetlucalo, jedva vidljivo i suviše brzo da bi ga
mogla razaznati. Idit zastade i zatrepta. Ništa. Nastavila je da
silazi. On je u veiikoj gostinskoj sobi, odlučila je. Uvek je tamo
gde ima kafe. Nije mogia da se seti da ga je ikada videla kako
jede. Nije ni čudo što je toliko mršav. Dok je prolazila kroz
predvorje, čula je zvuk cepanja drveta. Ponovo je zastala.
Oklevala je jedan trenutak, pa nastavila dalje. Naravno,
pomislila je. Osmehnula se. Nikada se u životu nije osećala
toliko ošamućeno. Zatvorila je oči. Lebdim, govorio joj je um.
Otac i kći, večiti pijanci.
Zaustavila se u lučno zasvođenom prolazu i naslonila se na
zid. Vrtelo joj se u glavi. Trepnula je nekoliko puta, upinjući
se da razbistri vid.
Fišer joj je bio okrenut leđima. Polugom je odvaljivao daske
sa sanduka. Baš divno od njega, pomislila je.
Poskočila je kad se Fišer naglo okrenuo, držeći polugu
iznad glave kao da se sprema da udari nekoga. Toliko se brzo
okrenuo da mu je cigareta ispala na pod.
„Kamarad“, rekla je. Podigla je ruke uvis kao da se predaje.
Fišer je nemo zurio u nju. Videla je kako mu se grudi
uzbuđeno podižu i spuštaju. „Jesi li ljut?“, zaustila je.
Prekinuo ju je.
„Šta radite ovde, kog đavola?“
„Ništa!” Odgurnuia se od zida i krenula prema njemu,
zanoseći se.
„Jeste li vi to pijani?“ Zvučao je zapanjeno.
„Popila sam nekoliko čašica, premda se to tebe ne tiče.“
Fišer spusti polugu na sto i pođe prema njoj. „Lajonelu će biti
drago što si...“ Nekontrolisano je mahnula rukom prema
mašini.
Stigavši do nje, Fišer je uhvati pod ruku.
 „Hajdete!‘
Otrgla se od njega.
„Hajde ti.“ Blago se zateturala, a onda je povratila
ravnotežu i okrenula se prema mašini.
„Gospođo Baret...“
“Idit!”
Fišer je ponovo uhvati ispod ruke.
„Hajdete. Nije trebalo da se razdvajate od muža!‘
„On je dobro. Spava!”
Fišer je pokušao da je okrene, ali ona mu nije dozvoljavala.
Kikoćući se, ponovo se otrgla od njega.
„Za ime boga“, prasnuo je.
Na usnama joj zaigra provokativan osmeh.
„Ne, ne njegovo ime!” Fišer ju je zbunjeno gledao.
Dok je hodala prema stolu, soba je bivala sve mutnija. Idit
je imaia nejasan osećaj da je puna ljudi koji se nalaze tik
izvan njenog vidnog polja. To je moja mašta, pomislila je.
Ovde je samo nesvesna energija. Stigla je do stola i prešla
prstom po njegovoj površini. Fišer joj ponovo priđe.
„Morate da se vratite u sobu.”
„Ne, ne moram.” Uhvatila ga je za desnu ruku. Fišer se
otrže. Idit se osmehnu i ponovo pređe prstom po površini
stola. „Ovde su se okupljali“ rekla je.
„Ko?“
„Afrodite. Ovde. Za ovim stolom!”
Fišer je ponovo uhvati pod ruku. Idit je privukla ruku uz
telo, te je njegova šaka prianjala uz njenu dojku.
„Ovde. Za ovim stolom“, ponovila je.
„Ne znaš šta govoriš.“ Fišer izvuče ruku.
„Znam ja dobro šta govorim, gospodine Fišere!‘ Idit se
zakikota. „Gospodine B. F. Fišere‘.‘
„Idit..!”
Ukočio se kad se bacila na njega, obgrlivši ga rukama. „Zar
ti se nimalo ne sviđam?“, upitala je. „Znam da nisam lepa kao
Florens, ali ja...”
 „Idit… Kuća je kriva. Ona te tera da...“
„Nema to veze s kućom “, prekinula ga je. „To je do mene.“
Pokušao je da skloni njene ruke, ali ona ga je još čvršće
stegla. „Da nisi i ti impotentan?“, pecnula ga je.
Fišer je odgurnu.
„Probudi se!“, viknuo je. Bes pokulja iz nje.
„Ne govori mi da se probudim! Ti se probudi, skote
bespolni.” Idit se oteturala do stola, popela se na njega i
zadigla suknju zgrčenim prstima.
„Šta je bilo, kržljavi?“, rugala mu se. „Nikad nisi imao
ženu?“ Zgrabivši prednji deo džempera, trgnula ga je.
Dugmad se pokida. Raširivši krajeve džempera, raskopčala je
prsluče, stegla dojke drhtavim prstima i podigla ih. Rugala mu
se. „Šta je bilo, kržljavi?“, ponovila je. „Nikad nisi video sisu?
Probaj je! Veoma je ukusna!“ Skliznuvši sa stola, krenula je
prema Fišeru, prstima stežući dojke. „Sisaj ih“, rekla je
glasom drhtavim od mržnje. Lice joj je bilo iskrivljeno od besa.
„Sisaj ih, mlakonjo, ili ću naći ženu koja će ih posisati!“ Naglo
je odvratio glavu. Idit je ispratila taj pokret. Zatim se ogromna
lavina sručila na nju.
Lajonel je stajao na ulazu.
Talas crnila poče da nadire kroz njenu glavu. Kolena joj
zaklecaše. Fišer skoči da je uhvati. „Ne!”, kriknula je.
Okrenula se ulevo i pala na mermernu statuu. Uhvatila se za
nju; njene gole dojke se priljubiše uz ledeni kamen. Dok je
polako padala, statua je izgledala kao da joj se kezi. Idit je
vrisnula kad se statua izvukla iz njenih ruku i razbiia se na
podu. Klekla je i srušila se.
Tama ju je progutala.

16.27

Odnekud je dopirala muzika, polagana, nežna; valcer.

Igrala je uz tu muziku, klizeći kroz nekakvu izmaglicu. Da li
se nalazi u plesnoj dvorani? Nije bila sigurna. Lice njenog
partnera je bilo nejasno, ali bila je sigurna da je to Danijel.
Osećala je njegovu ruku oko struka i svoj dlan u njegovom.
Bio je topao. Vazduh je bio ispunjen mirisom cveća; ruže,
zaključila je. Letnji ples. Mali gudački orkestar. Florens se
besomučno vrtela sa svojim partnerom.
„Da li si srećna?“, pitao je.
„Da“, odvratila je tiho. „Veoma.”
Da li je na snimanju? Da li je to to? Da li glumi u filmu?
Pokušala je da se seti, ali nije uspela. Ipak, kako bi to mogao
da bude film? Sve je delovalo suviše stvarno; nije bilo kamere,
reflektora, nije bilo filmske ekipe, niti tonca sa svojom
konzolom. Ne, bila je to prava plesna dvorana. Florens je
ponovo pokušala da vidi lice svog partnera, ali nije mogla da
usredsredi pogled.
„Danijele?“, šapnula je.
„Da, draga moja?"
„To si zaista ti“, rekla je Florens.
Onda ga je videla. Njegovo ozbiljno lice je bilo veoma lepo,
veoma nežno. Snažnije ju je zagrlio oko struka.
„Volim te“, rekao je.
„I ja tebe!‘
„Nikada me nećeš ostaviti? Zavek ćeš biti pored mene?“
„Da, dragi moj, zauvek; zauvek!”
Florens je zažmurila. Muzika se ubrza i ona oseti kako leti
po plesnom podijumu. Čula je šuštanje stotinu haljina, a sala
se ispunila plesačima, zaljubljenim parovima. Florens se
osmehnu. I ona je bila zaijubljena - u Danijela. Danijel ju je
čvrsto držao u zagrljaju dok su plesali. Jedva je osećala svoja
stopaia; činiio joj se da lebdi.
Osetila je mirisan povetarac na licu i ponovo se osmehnuia.
Otplesali su do širokog trema. Iznad njih, nebo je bilo puno
zvezda. Ličiie su na sitne dijamante, rasute po crnom somotu.
Nije morala ni da se obazre da bi znaia gde se nalaze. Mesec
je bio pun, svetlosrebrnast, blistav. Blagom svetlošću je
okupao vrt oko njih. Nije morala da gleda, znala je. Da li je
pila vino? Osećala se opijeno. No, bila je to opijenost duha.
Bila je to posledica ushićenosti i ljubavi, divne muzike koja
svira u daijini dok ona pleše valcer sa svojim voljenim
Danijelom, ukrug, ukrug, sve bliže...
„Ne!“, viknuo je. Florens je uzdahnula, preneražena. Sva
čula su joj bila preplavljena. Danijel je stajao ispred nje u
magli, bledolik I uplašen. Pokazivao joj je da se zaustavi.
Stopala i čianci joj utrnuše od studene vode, ledeni vetar ju je
šibao po iicu, a miris truleži je ispunjavao njene nozdrve.
Vrisnuvši, uzmakla je i pala. Učinilo joj se da je nešto
prohujalo iza nje. Okrenula se, batrgajući se, i videla obris
veoma visoke osobe odevene u crno. Nestajao je u magli.
Stresla se od vazduha koji joj je ledio kosti. Ležala je pored
jezera. Malo je nedostajalo da završi u njemu.
Ispustivši zvuk gađenja i straha, ustala je i potrčaia prema
kući. Cipele su joj bile mokre, kao i donji deo hulahopki.
Drhteći, jurila je po pošljunčanoj stazi. Vrata su bila otvorena.
Utrčaia je u kuću, zalupila vratima i naslonila se na njih.
Tresla se od hladnoće i straha. Nije mogla da se zaustavi. Malo
je nedostajalo da ušeta u jezero. Bila je naprosto užasnuta tim
shvatanjem.
Trgnula se kad je ugledala priliku kako joj prilazi
hodnikom koji je vodio iz kuhinje. Bio je to Fišer, s čašom u
ruci.
„Dali je to viski?“
Fišer klimnu giavom.
„Daj mi malo.“
Pružio joj je čašu, te Florens uze jedan gutljaj i zakašlja se
od jakog alkohola. Vratila mu je čašu.
„Šta se desilo?“, upita Fišer.
„Pokušao je da me ubije.“
„Ko?“
“Belasko”, rekla je. Zgrabila ga je za ruku. „ Videla sam ga,
Bene. Uspela sam da ga vidim kad se vraćao s jezera.“
Ispričala mu je šta se dogodilo - kako ju je Belasko naveo
da misli da igra u plesnoj sali s Danijelom dok ju je zapravo
vodio ka jezeru da je ubije, i kako ju je Danijel upozorio u
poslednjem trenutku.
„Kako je Belasko uspeo da preuzme kontrolu nad tobom?“,
upitao je.
„Mora da sam zadremala. Bila sam vrlo umorna posle
seanse, nakon svega što se danas dogodilo!”
Fišer je izgledao kao da mu je muka.
„Ako može da te kontroliše dok spavaš..?
„Ne“ Odmahnula je glavom. „Ubuduće neće moći. Sad sam
upozorena. Čuvaću snagu.“ Zadrhtala je. „Otidimo do vatre‘‘
Dok su sedeli ispred kamina u kom je plamtela nova
cepanica, Florens je podigla bosa stopala na stoličicu i rekla:
„Mislim da znam tajnu Paklene kuće, Bene!‘
Fišer se nije oglasio gotovo pola minuta.
„Je li?“, upita.
„Posredi je Belasko.”
„Kako?“
„Kuća ostaje ukleta zato što je on održava takvom“, rekla je.
„On kontroliše i usmerava sve sile koje u njoj postoje.“
Fišer nije odgovorio, ali Florens je na osnovu zanimanja
koje mu je iznenada planulo u očima shvatila da je doprla do
njega. Polako se uspravio, kao da se odmotava, gledajući je
pravo u oči.
„Razmisli malo, Bene“, rekla je. „Kontrolisane višestruke
pojave. Nešto što je potpuno jedinstveno za uklete kuće:
neumrla volja koja je toliko moćna da može da kontroliše sve
ostale duhove u kući.“
„Misliš li da su drugi svesni toga?“, upitao je.
„Ne znam za druge. Znam samo da njegov sin jeste. Da
nije, ne bi mogao da mi spase život!”
„Sve se uklapa, Bene“, rekla je. „To je od početka bio
Belasko. On me je sprečavao da uđem u kapelu. On mi nije
dozvoljavao da pronađem Danijelovo telo. On je udesio da
izgleda da me je Danijel ugrizao. On je zaposeo mačku. On je
izazvao napad na doktora Bareta u trpezariji, pokušavajući da
nas okrene jedne protiv drugih. On drži Danijelovu dušu
zatočenu u ovoj kući.
„Zamisli samo koliku moć mora posedovati, Bene, da bi
sprečio dušu drugog čoveka da ode na onaj svet uprkos tome
što mu je telo sahranjeno u osveštan grob. Možda u tome ima
udela i to što mu je Danijel sin, ali svejedno - neverovatno je!”
Naslonila se u stolici, zagledana u plamenove.
„On je kao general armije. Nikada ne učestvuje u bici, ali
uvek upravlja njome.“
„Kako ga onda možemo povrediti? Generali ne ginu u ratu!”
„Povredićemo ga tako što ćemo mu smanjivati vojsku sve
dok niko ne ostane, sve dok sam ne bude morao da bije svoje
bitke!‘ Izazovno ga je pogledala. „General bez armije ništa ne
vredi.‘‘
„Ali, imamo vremena samo do nedelje.“
Florens odmahnu glavom.
„Ostaću ovde dok sve ne bude gotovo“, rekla je.

Zatvorila je vrata i zaputila se pravo ka krevetu. Kleknuvši

pored kreveta, izgovorila je molitvu zahvalnosti zbog
prosvetljenja koje joj je dato i molitvu za snagu da se izbori sa
onim što je otkrila.
Kad je završila s molitvama, ustala je i otišla u kupatilo da
opere članke i stopala; na njima se zadržao smrad močvare.
Dok ih je prala, razmišljala je o obimnom poslu koji je ležao
pred njom: mora da oslobodi iz kuće sve duhove vezane za
ovaj svet, uprkos volji Emerika Belaska. To joj je delovalo kao
gotovo nemoguć zadatak.
„Ipak ću to učiniti“, rekla je naglas iako je znala da je
Belasko sluša. Ipak, mora da bude na oprezu. Ben je bio u
pravu. „I pre si bila obmanuta“, rekao je. „Pazi da se to ne desi
ponovo.”
 „Biću pažljiva“, odgovorila je.
I hoće. Bila je svesna da je Ben u pravu. Prošle noći je i
sama bila gotovo ubeđena da je odgovorna za napad na
doktora Bareta u trpezariji. Jutros je bila gotovo ubeđena da
je Danijel odgovoran za ugrize i napad mačke. Ne sme da
dozvoli da ponovo bude obmanuta. Danijel nije odgovoran ni
za šta. On je podvrgnut mučenju. Nije mučitelj.
Florens zatvori oči, sklopivši ruke ispred sebe. Danijele,
slušaj me, prošaputala je u sebi. Od sveg srca sam ti zahvalna
što si mi spasao život. Ali, zar ne shvataš šta to znači ? Ako
možeš da se suprotstaviš volji svog oca na taj način, možeš da
mu se suprotstaviš i tako što ćeš otići iz ove kuće. Ne moraš
više da ostaneš ovde. Slobodan si čim poveruješ u to. Tvoj otac
nema moć da te drži zatvorenog. Zatraži pomoć od onih s
druge strane i oni će ti pomoći. Ti možes da odeš iz ove kuće.
Možeš.
Florens naglo otvori oči. Otišla je do španskog stočića i
otvorila tašnu. Izvadila je blok i olovku i položila vrh olovke na
papir. Istog časa je počela da se pomera. Zatvorila je oči i
pustila da se olovka pomera i da joj povlači ruku tamo-amo.
Nekoliko sekundi kasnije, olovka se smirila i Florensin osećaj
da neko upravlja njenom rukom iščile.
Pogledala je u blok.
„Ne!“ Iscepala je papir iz bloka, zgužvala ga i bacila na pod.
„Ne, Danijele! Ne!“
Stajala je pored stola, drhteći i zureći u papir. Reči su joj se
urezale u um.
Samo jedan način.

18.11

Fišer je stajao na ivici jezera i obasjavao mutnu vodu

svojom baterijskom lampom. Već dva puta, mislio je. Prvo Idit,
onda Florens. Pomerao je snop svetlosti po vodi. Napravio je
grimasu kad je osetio smrad koji se širio oko nje. Jednom je,
dok je radio u bolnici, video starca koji je umro od rane na
leđima zahvaćene gangrenom. Ovaj smrad nalikuje smradu
starčeve sobe.
Osvrnuo se. Nečiji koraci su mu se približavali kroz maglu.
Odmah je isključio lampu i okrenuo se. Ko je to? Florens?
Teško da bi se ona vratila ovamo nakon onoga što se dogodilo.
Baret ili njegova supruga? Nije mogao da poveruje da bi se
neko od njih dvoje zaputio ovamo. Ko, onda? Fišer se sav
napeo dok su se koraci približavali. Zbog magle nije mogao da
odredi njihov položaj. Čekao je, ukočen, a srce mu je tuklo.
Iznenada su se pojavili pred njim. Ugledavši svetlost fenjera,
uključio je lampu. Čuo je prigušen krik. Fišer je zbunjeno
gledao u dva mršava lica.
„Ko je to?”, pitao je starac. Glas mu je podrhtavao. Fišer je
došao do daha i spustio lampu. „Izvinite“, rekao je. „Ja sam
jedan od četvoro ljudi iz kuće!”
Starica je ispustila zvuk koji je ličio na stenjanje.
„Gospode bože“, prošaputala je.
„Žao mi je, i ja sam se uplašio“, izvinjavao se Fišer. „Nisam
znao koliko je sati.“
„Na smrt ste nas prepali“, ozlojeđeno reče starac.
„Izvinite!” Fišer se okrenuo.
Starci su romorili dok su ga sledili prema kući. Fišer im
otvori vrata, pa pođe za njima. Žurno su hodali kroz
predvorje, nespokojno se osvrćući. Nosili su teške kapute.
Žena je preko glave prebacila vuneni šal, a muškarac je nosio
šešir.
„Šta se dešava u svetu?“, upita Fišer.
„Mmm“, odgovori muškarac. Žena je ispustila zvuk
neodobravanja.
„Nije važno“, rekao je Fišer. „Imamo mi vlastiti svet.“
Otpratio ih je do velike gostinske sobe. Posmatrao je kako
stavljaju poklopljeno posuđe na sto. Video je kako gledaju u
Baretovu mašinu, razmenjujući poglede. Brzo su pokupili
posuđe od ručka i zaputili se ka predvorju. Dok je gledao kako
odlaze, Fišer je jedva izdržao da ne vikne: „Bu!“ Pitao se šta bi
se potom dogodilo. Ako misle da je strašno to što im je
baterijska lampa blesnula u lice, šta bi rekli na ono što se u
kući zbiva od petka?
„Hvala vam!“, doviknuo je dok su izlazili u predvorje.
Starac je nešto progunđao, pa je još jednom razmenio poglede
sa ženom.
Kad su se ulazna vrata zatvorila, Fišer je otišao do stola i
podigao poklopce. Jagnjeći kotleti, grašak i šargarepa,
krompir, biskviti, pita i kafa. Obrok dostojan kralja, pomislio
jc. Osmeh mu je bio kiseo. Ili poslednja večera ?
Skinuvši jaknu, bacio ju je na stolicu i stavio lampu na
nju. Stavio je u tanjir kotlet i punu kašiku graška i nasuo
kafu u šolju. Posle događaja od prethodne večeri, nije žudeo
za zajedničkim obrocima. Sedeo je za stolom ispijajući kafu.
Onda je počeo da jede. Kasnije će odneti Florens malo hrane.
Razmišljao je o onome što mu je rekla. Sve vreme mu je to
stajalo u glavi. Pokušavao je da pronađe manjkavosti u njenoj
teoriji.
Još nije uspeo u tome; teorija je bila smislena, to nije
mogao da porekne. Ovoga puta je Florens bila na pravom
tragu.
Osećao je neobičnu sigurnost, koja ga nije do kraja
zadovoljavala. Od početka su znali da je Belasko ovde -
Florens i on su svakako znali - ali ništa nisu učiniii s tim
znanjem, bar što se njega tiče. Nikad mu nije palo na pamet
da imaju posia sa samim Belaskom. Istina, stupio je u kontakt
s njim 1940. godine, ali tada mu se činilo da njegov duh nije
posebno značajan u samoj strukturi Paklene kuće. Ovo sada
je bilo drugačije. Ovo je bilo od suštinske važnosti. Pokušao je
da otkrije šta se dešava primenivši desetak različitih pristupa,
ali nije mu pošlo za rukom. Ovo je bilo savršeno logično.
Koristeći anomalije koje postoje u ovoj kući, Belasko je mogao
da ostane u području gde njegovo prisustvo nikada neće biti
primećeno. Mogao bi da izazove potpuno nerazumljivu
mešavinu parapsiholoških pojava manipulišući entitetima koji
borave u kući. Mogao je da se prebacuje s jednog na drugi, a
da sve vreme dela iz pozadine. Dobro je Florens rekla -
general sa svojom vojskom.
Iznenada se setio ploče. To nije bila slučajnost. To je zaista
bio Belasko, koji im je poželeo dobrodošlicu u svoju kuću - na
svoje bojno polje. U glavi je ponovo čuo njegov jezoviti,
podrugljivi glas. Dobro došli u moju kuću. Veoma mi je drago
što ste ovde..
Fišer se okrenuo i ugledao Bareta kako, bled i ozbiljan,
šepa kroz prostoriju. Pitao se da li će stariji čovek hteti da
razgovara s njim. Ranije ništa nije rekao, očigledno dodatno
ponižen time što nije mogao da odnese Idit uza stepenice.
Čekao je. Baret se zaustavio i zbunjeno osmotrio svoj
uređaj. Onda je pogledao u Fišera.
„Da li ste vi to uradili ?“, pitao je prigušenim glasom.
Fišer je klimnuo glavom.
Uglovi Baretovih usana blago zadrhtaše.
„Hvala vam“, promrmljao je.
„Nema na čemu.“
Baret je došepao do stola i počeo da sipa hranu u dva
tanjira, služeći se levom rukom. Fišer pogleda u njegovu
desnu šaku i primeti neobičan položaj palca.
„Nisam vam zahvaiio na onome što ste uradili danas“,
rekao je Baret. „U parnom kupatiiu“, hitro je dodao.
„Doktore?“
Baret podiže pogled.
„Ono što se ovde desilo..!”
„Ja najradije ne bih pričao o tome, ako nemate ništa
protiv.“
Fišer je osećao potrebu da nastavi. „Samo sam pokušavao
da pomognem!”
„Cenim to, ali..!”
 „Doktore“, prekinu ga Fišer, „nešto u ovoj kući utiče na
vašu ženu. Ono što se desilo..“
„Gospodine Fišere!”
„... nije se desilo njenom krivicom!”
„Ako nemate ništa protiv, gospodine Fišere..!”
„Doktore Barete, ovo što vam govorim jeste od životne
važnosti. Da ii znate da se umalo udavila u jezeru prošle noći
?“
Baret se trgnu, zaprepašćen.
„Kada?“, upita oštro.
„Oko ponoći. Vi ste spavali.“ Fišer je zastao da bi istakao
poentu, „I ona je spavala!”
“Hodala je u snu?” Baret je izgledao užasnuto.
„Da je nisam video kad je izlazila..!”
„Trebalo je ranije da mi kažete!”
„Ona je trebalo da vam kaže“, rekao je Fišer. „To što vam
nije rekla, to je...”
Zaćutao je videvši izraz na Baretovom licu.
„Doktore, ne znam šta vi mislite povodom zbivanja u ovoj
kući, ali...“
„To što ja mislim nema značaja za ovaj razgovor, gospodine
Fišere“, ukočeno odvrati Baret.
“Nema značaja?“ Fišer je bio zapanjen. „Kako to, do đavola,
mislite ? To što se zbiva utiče na vašu ženu. Utiče i na Florens.
Utiče i na vas. Ili, možđa, niste primetili?“
Baret ga je nemo gledao, tvrdokornog lica.
„Primetio sam ja nekoliko stvari, gospodine Fišere“, rekao
je naposletku. „Jedna od njih jeste to da gospodin Dojč trači
otprilike trećinu svog novca.“
Podigavši tanjire i viljuške, okrenuo se i otišao.
Dugo potom, Fišer je nepomično sedeo i zurio.
„Ma nemoj“, promrmljao je. Šta, za ime boga, Baret očekuje
od njega? Da se lagano ubija kao što to Florens radi? Ako se
ne ponaša ispravno, kako to da je jedini ostao nepovređen?
Istina ga je pogodila toliko žestoko da je ostao bez daha. “Ne”,
besno je šapnuo. To nije istina. On zna šta radi. Od njih troje,
on je jedini... Misao kojom je pokušavao da se odbrani razbi se
u paramparčad. Fišer oseti kako ga hvata mučnina. Baret je u
pravu. Florens je u pravu.
Trideset godina čekanja bilo je trideset godina
samoobmane.
S prigušenom psovkom na usnama, otišao je do kamina.
Ne, to je nemoguće. Nije mogao toliko da obmanjuje sebe.
Pokušao je da se seti šta je radio od ponedeljka. Znao je da će
vrata biti zaključana, zar ne? Njegov mozak je to odbacio.
Dobro, spasao je Idit. Samo zato što nije mogao da spava i što
je bio u prizemlju, stigao je odgovor. Šta je sa spasavanjem
Bareta, onda? Ništa, odgovorio je njegov um. Bio je prisutan,
ništa drugo, a da nije bilo gospođe Baret, verovatno bi
pobegao. Šta je ostalo? Rasturio je sanduk. Predivno, pomislio
je, iznenada ispunjen besom. Dojč je za sto hiljada dolara
angažovao fizičkog radnika.
„Bože“, procedio je. Onda je viknuo: „Bože!“ Bio je
najmoćniji fizički medijum u Sjedinjenim Državama 1940.
godine, kad je imao petnaest godina. Petnaest! A sada, u
četrdeset petoj, postao je prokleti parazit koji obmanjuje
samog sebe i tavori dane čekajući da pokupi svojih sto hiljada
dolara. On! On, koji bi trebalo najviše da doprinese!
Hodao je napred-nazad ispred kamina. Osećaj koji ga je
ispunjavao bio je gotovo nepodnošijiv - mešavina stida, krivice
i gneva. Nikada se nije osećao toliko beznačajno. Hodao je po
Paklenoj kući uvukavši se u oklop kao kornjača, slep za sve
što se dešava oko njega. Nije znao ništa, nije radio ništa.
Čekao je da drugi obave njegov posao. Hteo je da se vrati, zar
ne? E pa, vratio se!
Nešto je - sam bog zna šta - odlučilo da mu ukaže drugu
priliku. Zar će dozvoliti da ta prilika tek tako prođe pored
njega?
Nisu uspeli da ga ubiju 1940. godine. Bio je dete,
nepromišljena budala puna samopouzdanja, ali nisu uspeli
da ga unište. Sredili su Grejs Lojter - jednog od najcenjenijih
medijuma tog doba. Sredili su i doktora Grejama, tvrdoglavog,
neustrašivog fizičara. Sredili su i profesora Randa, jednog od
najpoštovanijih profesora hemije, šefa katedre na univerzitetu
Hejl.
Sredili su i profesora Fenlija, lukavog, iskusnog spiritistu
koji je preživeo stotine opasnih seansi.
Samo je on preživeo i sačuvao razum - lakoverni
petnaestogodišnji dečak. Uprkos tome što ju je maltene molio
da ga uništi, kuća je uspela tek da ga izbaci napoije i da ga
ostavi da se smrzne. Nije mogla da ga ubije. Zašto ranije nije o
tome razmišljao na takav način? Iako je imala sjajnu priliku,
nije mogla daga ubije.
Fišer je žurno otišao do fotelje i seo u nju. Zatvorivši oči,
počeo je duboko ga diše. Hteo je da otključa kapije svesti pre
nego što mu se pruži prilika da promeni mišljenje.
Samouverenost ge je sveg ispunila. Više nije bio dečak, već
muškarac koji razmišlja; više ga njegova samouverenost ne
čini ranjivim plenom. Otvoriće se pažljivo, nivo po nivo, ne
dozvoljavajući utiscima da ga preplave, što se dogodiio
Florens. Učiniće to polako, obazrivo, nadgledajući svaki korak
inteligencijom odraslog čoveka, verujući samo sebi i ne
dozvoljavajući nikom drugom da upravlja njegovom
percepcijom.
Prestao je da diše i čekao, napet i oprezan. Ništa. Sve je
oko njega bilo ravno i prazno. Čekao je još, ispitujući
atmosferu svojim pipcima. Udahnuo je, odškrinuvši kapije još
malo. Zadržao je dah, čekajući.
Ništa. Fišer oseti kako ga prožima nevoljni strah. Da nije
predugo čekao? Da mu moć nije jenjala? Stisnuo je usne toliko
čvrsto da su pobelele. Ne. Još je imao moć. Nastavio je da diše
duboko, dopuštajući utiscima da mu ispune um. Osećao je
žmarce u prstima; imao je utisak da mu se paukova mreža
skuplja na licu. Solarni pleksus mu se uvukao. Nije ovo radio
godinama; predugo. Zaboravio je kakav je osećaj kada se svest
iznenada raširi, a svako čulo postane osetljivije. Svaki zvuk se
pojačao: pucketanje vatre, jedva čujno škripanje fotelje, zvuk
vazduha koji je prolazio kroz njegova pluća. Miris kuće je
postao jak. Osetio je grubost odeće na svojoj koži. Opažao je
fino širenje toplote iz kamina. Namrštio se. Nije osetio ništa
sem toga. Šta se zbiva? To nije imalo nikakvog smisla. Ova
kuća bi trebalo da ga zapljusne utiscima. U trenutku kad je u
ponedeljak stupio u nju, osetio je njihovo prisustvo. Bilo je to
kao da je ušao u oblak uticaja spremnih da svakog časa
udare, da iskoriste i najmanju grešku, najmanji pogrešan
korak. Iznenada je shvatio. Pogrešan korak!
Namah je počeo da se povlači. Međutim, nešto mračno i
ogromno već je nadiralo prema njemu - nešto što ga je
primetilo, nešto nasilno što je nameravalo da ga napadne i
zdrobi. Fišer je uzdahnuo i snažno se odupro o stolicu,
povlačeći se u sebe.
Nije stigao. Pre nego što je uspeo da se zaštiti, sila ga je
zapljusnula, ulazeći u njegov sistem kroz pukotinu u oklopu
koja je još bila otvorena. Glasno je kriknuo kad je napala
njegovu unutrašnjost, uvrćući je i kidajući, preteći da će mu
raskomadati utrobu i iseći mozak na komade. Oči su mu bile
razrogačene, ispunjene stravom. Presamitivši se, obema
rukama se uhvatio za stomak. Nešto ga je udarilo u leđa i u
glavu, izbacivši ga iz stolice. Udario je u ivicu stola, a onda ga
je nešto povuklo unazad, nateravši ga da zastenje kao da ga
neko davi. Soba je počela da se vrti oko njega, ispunjena
vrtlogom varvarske energije. Prekrštenih ruku, Fišer pade na
kolena, pokuŠavajući da izbaci divljačku silu iz sebe.
Pokušavala je da mu otkine ruke, On se borio, stegnutih zuba.
Lice mu se izmetnulo u masku teške agonije, a iz njegovog
grla su izlazili grgotavi zvukovi. Nećeš, pomislio je. Nećeš!
Nećeš!
Sila je iznenada nestala, usisana u prazninu. Fišer se
klatio na kolenima, ošamućen poput čoveka koji je upravo
osetio ubod bajoneta. Pokušao je da se uspravi, ali nije uspeo.
 Krkljajući, pao je na bok i privukao noge grudima. Zatim se
sklupčao u fetusni položaj i zatvorio oči. Telo mu se
nekontrolisano treslo. Osetio je tepih pod obrazom. Nedaleko
od sebe, čuo je pucketanje i praskanje plamena. Činilo mu se
da neko stoji iznad njega, neko ko ga posmatra s hladnim,
sadističkim zadovoljstvom, likujući nad njegovim slomljenim
telom, nad njegovom bespomoćnom, slomljenom voljom. I pita
se, opušteno, lenjo, kako i kada da ga dokusuri.

18.27

Baret je stajao pored kreveta, gledajući u Idit i pitajući se

da li da je probudi ili ne. Hrana se hladila. Međutim, nije
mogao da proceni da li joj je potrebnija hrana ili odmor.
Otišao je do svog kreveta i seo, zastenjavši. Prebacio je levu
nogu preko desne i nežno prešao rukom preko opekotine. Nije
mogao da koristi povređeni palac. Na posekotinu je trebalo
staviti kopče. Ko zna koliko se već inficirala. Plašio se da skine
zavoj i pogleda.
Nije znao kako će uključiti mašinu večeras. Od napora su
ga bolele noge i leđa; već to što je sišao u prizemlje
predstavljalo je pravu agoniju. Mršteći se, skinuo je levu
cipelu. I noge su mu otekle. Mora ovo da završi do sutra. Bio je
svestan da ne može više da izdrži.
To shvatanje je dodatno oslabilo njegovo poljuljano
samopouzdanje.

Počelo je tako što ga je probudila buka - zvuk udaraca po

tepihu. Polako je izronio iz dubokog sna, misleći da je čuo
zatvaranje vrata. Kad je otvorio oči, Idit je već biia izašla.
Nakratko je, bunovan, mislio da je u kupatilu. Onda je, na
samoj ivici vidnog polja, ugledao nešto na podu. Uspravivši se,
zurio je u stranice svog rukopisa, koje su bile rasute po podu.
Potom je pogledao pod pored vitrine. Fotografije su bile
razbacane; jedna knjiga je pala. Osetio je zebnju. Dohvativši
štap, ustao je i opazio bocu konjaka i srebrnu čašicu. Prišao je
vitrini, pogledao fotografije i ukočio se kad je shvatio šta
prikazuju.
„Idit!“ Okrenuo se prema kupatilu. „Idit, jesi li unutra?“
Odšepao je do kupatiia i pokucao. „Idit!“
Nije bilo odgovora. Pričekao je, a zatim je pritisnuo kvaku;
vrata nisu bila zakijučana.
Nije je bilo.
Okrenuo se, užasnut. Šepao je prema vratima najbrže što
je mogao, trudeći se da ne paniči. Međutim, sve mu je u vezi s
tom situacijom delovalo zlokobno: rukopis bačen na pod,
fotografije, boca konjaka na stolu i - povrh svega - Iditino
odsustvo. Izašao je u hodnik i hitro se uputio ka sobi Florens
Taner. Pokucao je, pričekao nekoliko sekundi, pa opet
pokucao. Pošto se niko nije javljao, otvorio je vrata i video da
gospođica Taner čvrsto spava u svom krevetu. Izašao je,
zatvorio vrata i zaputio se ka Fišerovoj sobi.
Tamo nije bilo nikoga, te je počela da ga hvata panika.
Otišao je do ograde i pogledao u predvorje pošto mu se učinilo
da je čuo nečiji glas. Namrštivši se, odšepao je do stepeništa i
počeo da silazi, stežući zube zbog bola koji mu je pulsirao u
nozi. Rekao joj je da to ne radi! Šta nije u redu s njom?
Čuo je njen glas dok je proiazio kroz predvorje. Zvučao je
potpuno neprirodno dok je govoriia: „Veoma je ukusna!”
Uznemirivši se još više, ubrzao je korak.
Onda je stigao do ulaza u salu i ostao skamenjen.
Zaprepašćeno je posmatrao kako Idit, sva razdrljena, prilazi
Fišeru stišćući dojke rukama i naređujući mu da ih... Baret
zatvori oči i pritisnu ih šakom.
Nikada je nije čuo da tako govori. Nikada nije opazio ni
nagoveštaj takvog ponašanja - ni prema njemu, a kamoii
prema drugom muškarcu. Znao je da potiskuje svoja osećanja;
oduvek je to znao. Njihov seksuaini život neminovno je bio
ograničen. Ali ovo... Spustio je ruku i ponovo pogledao Idit.
Bol se vraćao - nepoverenje, bes, želja za nekakvom
odmazdom. Borio se protiv toga. Želeo je da poveruje da je
kuća kriva za sve, ali nije mogao da zatomi dosadnu sumnju
da negde duboko u njoj leži pravi razlog onome što se
dogodilo. To, naravno, objašnjava njegov iznenadni animozitet
prema onome što je Fišer rekao. Ustao je i prišao joj. Moraju
razgovarati. Ne može više da podnese tu sumnju. Ispruživši
ruku, dodirnuo ju je po ramenu.
Zastenjavši, probudila se i nagio otvorila oči. Noge su joj se
zgrčile. Baret je pokušao da joj se osmehne, ali nije mogao.
„Doneo sam ti večeru", rekao je.
„Večeru.“ Izgovorila je tu reč kao da je nikada nije čula.
Klimnuo je glavom. „Zašto ne opereš ruke ?“
Idit je gledala oko sebe. Možda se pita gde je ostavila
fotografije, pomislio je. Ustuknuo je kad je sela i pogledala se.
On joj je zakopčao prsiuče i neotkinutu dugmad na džemperu.
Prešia je preko džempera desnim dlanom, a zatim je ustala i
otišla u kupatiio.
Baret je odšepao do osmougaonog stola, podigao kutiju s
rukopisom i spustio je na sto za čitanje, koji beše naslonjen
na zid. Pomučivši se, dovukao je stolicu do osmougaonog stola
i seo. Odmerio je jagnjeće kotlete i povrće i uzdahnuo. Nije
trebalo da je dovede u ovu kuću. To je bila užasna greška.
Okrenuo se kad je čuo da se vrata kupatila otvaraju. Umivena
i očešljana, Idit je sela za sto. Nije uzela viljušku. Samo je
sedela, povijenih leđa i oborenog pogleda, kao kažnjena
devojčica. Baret pročisti grio.
„Hrana se ohladila”, rekao je, „ali... pa, moraš nešto da
pojedeš!”
Video je kako joj se zubi zarivaju u uzdrhtalu donju usnu.
Nekoliko trenutaka kasnije, odgovorila je:
„Ne moraš da budeš pristojan prema meni.” Baret je
iznenada osetio poriv da vikne na nju, ali uspeo je da mu se
odupre. „Ne bi smela više da piješ onaj konjak“, rekao je.
„Analizirao sam ga i, ako se ne varam, sadrži više od pedeset
procenata apsinta!”
Upitno ga je pogledala.
„To je afrodizijak.”
Gledala ga je ćutke.
„Što se tiče ostalog“, čuo je sebe kako govori, „postoji
snažna sila u ovoj kući. Mislim da je počela da utiče na tebe!‘
Zašto to govorim? Zašto joj opraštam?
Ipak, njen pogled. Baret oseti treperenje u stomaku.
„Da li je to sve?“, konačno je upitala.
„Sve?“
„Da li si... rešio problem?“ U njenom glasu je bilo uvredljive
ozlojedenosti.
Baret se ukoči.
„Pokušavam da budem razuman!”
„Shvatam“, šapnula je.
„Da li bi više volela da vičem? Da psujem?“ Ustao je.
„Pokušavam da, barem zasad, okrivim spoljne sile za to!‘
Idit ne reče ništa.
„Znam da ti nisam pružio dovoljno... fizičke ljubavi“, uspeo
je da izusti. „Postoji oštećenje od paralize, ali pretpostavljam
da nije samo to posredi. Možda je to posledica uticaja moje
majke, ili pak velike posvećenosti poslu, zbog koje nisam
mogao..!”
„Nemoj.“
Mislim da su to razlozi”, rekao je odlučno. „Krivi smo kuća i
ja.“ Čelo mu je bilo orošeno znojem. Izvadio je maramicu i
obrisao ga.
„Molim te, dozvoli da ostane na tome“, rekao je. „Ako ima i
drugih razloga... rešićemo to kasnije, kad odemo iz ove kuće.“
Čekao je. Idit je uspela da klimne glavom.
„Trebalo je da mi isprićaš šta se dogodilo prošle noći!‘
Žustro je podigla pogled.
„Umalo si ušla u jezero!‘
Gledala je u njega kao da se sprema da nešto kaže. Pošto
on nije nastavio da govori, promenila je mišljenje.
„Nisam htela da brineš“, kratko je rekla.
„Shvatam? Ustao je, bolno zastenjavši. „Mislim da bi
trebalo da odmorim nogu pre nego što siđem.“
„Večeras ćeš raditi?“
„Moram da završim do sutra.“
Otpratila ga je do kreveta i gledala kako leže, teško
podižući desnu nogu. Video je kako se upinje da sakrije
reakciju na njegove otečene zglobove.
„Biću dobro“, rekao joj je.
Stajala je pored kreveta i zabrinuto ga posmatrala. Na
kraju je rekla:
„Da li želiš da odem, Lajonele?“
Poćutao je.
„Ne želim da odeš, ali želim da odsad sve vreme budeš kraj
mene.“
„U redu“ Činilo se da se suzdržava, a onda je naglo sela
pored njega. „Znam da sada ne možeš da mi oprostiš“, rekla
je. „I ne očekujem to - ne, molim te, ne govori ništa. Znam šta
sam uradila. Dala bih dvadeset godina života da mogu to da
izbrišem.”
Pognula je glavu. „Ne znam zašto sam toliko pila. Bila sam
nervozna... uplašena. Ne znam zašto sam sišla. Bila sam
svesna svega što sam radila, a ipak, u isto vreme...“
Pogledala ga je očima punim suza.
„Ne tražim da mi oprostiš, već da pokušaš da me ne
zamrziš previše. Potreban si mi, Lajonele. Volim te. Ne znam
šta se dešava sa mnom“ Jedva je bila kadra da govori.
„Jednostavno ne znam šta se dešava sa mnom!‘
“Dušo moja.” Uprkos bolovima, Baret se pridigao i zagrlio
je, priljubivši obraz uz njen. „Sve je u redu, sve je u redu.
Proći će kad izađemo iz ove kuće!” Okrenuo je glavu da bi je
poljubio u kosu. „I ja tebe volim. No, ti to oduvek znaš, zar
ne?“ Idit se privila uz njega i zajecala. Sve će biti u redu,
rekao je sebi. Kuća jeste kriva. Sve će se rešiti kad odu
odavde.

19.31

Florens se uspravila, stenjući. Naslonivši se laktom na

ivicu dušeka, podigia se na noge. Pitala se koliko je sati.
Nakrivivši glavu, podigla je sat. Već toliko, pomislila je,
začuđena.
On je još bio tu.
Umorno uzdahnuvši, otrupkala je do kupatila i umila se
hladnom vodom. Dok je brisala lice, gledala je svoj odraz u
ogledalu. Izgledala je iznureno. Molila se za Danijelovo
oslobođenje preko dva sata. Kleknuvši pored kreveta, čvrsto je
sklopila ruke i obratila se svima iz sveta duhova koji su joj
pomagali u prošlosti. Molila ih je da pomognu Danijelu da
raskine okove koji ga drže zatočenog u Paklenoj kući.
Nije uspela. Pošto je provela sate u molitvi, otvorila je svoja
osetila i shvatila da je Danijel još tu.
Čekao je.
Florens je okačila peškir i izašla iz kupatila. Prošavši kroz
spavaću sobu, izašla je u hodnik i zaputila se prema
stepeništu. Njena veza s Danijelom, koja je bivala sve dubija,
brinula ju je sve više. Trebalo bi da uradim više, pomislila je.
Mnogim je dušama potrebno oslobođenje. Da li bi zaista mogla
da ostane u Paklenoj kući dok sve to ne obavi ? Koliko bi
izdržala bez svetlosti, grejanja i hrane? Bilo je jasno da će,
kad mine nedelja, Dojč zahtevati da zatvore kuću. Šta je s
drugim entitetima s kojima je stupila u kontakt od ponedeljka
naovamo? To je tek mali postotak ukupnog broja - bila je
ubeđena u to. Sećanja su joj navirala dok je silazila niza
stepenice. Ono nešto u njenoj sobi - to nije morao biti Danijel.
Osećaj bola i tuge koji je osetila dok je izlazila iz garaže u
ponedeljak posle podne. Besni entitet na podrumskim
stepenicama, koji je kuću nazvao prokletom pogani. Perverzno
zlo u parnom kupatilu. Još je osećaia strašnu krivicu zbog
toga što nije upozorila doktora Bareta. Duh kojeg je Crveni
Oblak opisao kao pećinskog čoveka prekrivenog krastama.
Zatim, ono što ju je sprečilo da uđe u kapelu; možda to nije
bio Belasko. Prilika sa seanse, koja je krenula ka gospođi
Baret. Florens zatrese glavom. Mnogo ih je, pomislila je.
Mnogo je nesrećnih duhova ispunjavalo ovu kuću kud god je
krenula. Verovala je da bi, ako bi se otvorila, čak i sada osetila
mnoštvo drugih. Bili su svuda: u pozorišnoj sali i plesnoj
dvorani, u trpezariji, velikoj gostinskoj sobi... svuda. Da li bi
godinu dana bilo dovoljno da sa svima stupi u kontakt?
S tugom je pomislila na spisak koji je imao doktor Baret.
Automatski govor... Automatski pokreti... Automatsko crtanje...
Automatsko slikanje... Autoskopija... Eilokacija... Biološki
fenomeni... Bučni dubovi... Dematerijalizacija... Direktan
govor... Na spisku je sigurno bilo preko stotinu navoda. Oni su
jedva zagrebali po površini Paklene kuće. Preplavio ju je
snažan osećaj beznađa. Pokušala je da mu se odupre, ali to je
bilo nemoguće. Moguće je govoriti o postepenom rešavanju
zagonetke kad raspolažeš neograničenim vremenom. Ali -
nedelju dana! Ne, manje od toga. Ostalo je tek nešto više od
četiri dana.
Tvrdoglavo je podigla glavu i zabacila ramena. Činim sve
što je u mojoj moći, rekla je sebi. Više od toga ne mogu. Ako za
nedelju dana uspem da donesem mir Danijelu, to će biti
dovoljno. Odlučno je ušla u veliku gostinsku sobu. Bila joj je
potrebna hrana. Više neće komunicirati s duhovima.
Potrudiće se da dobro jede do kraja nedelje. Prišavši stolu,
poslužila se hranom.
Baš se spremala da sedne za sto kad ga je primetila. Sedeo
je ispred kamina, piljeći u vatru koja se polako gasila. Nije se
okrenuo prema njoj.
„Nisam te videla“, rekla je. Prišla mu je noseći tanjir s
hranom. „Mogu Ii da sednem pored tebe ?“
 Pogledao ju je kao da je prvi put vidi. Florens je sela na
drugu fotelju i počela da jede.
„Šta je bilo, Bene?“, upitala je nakon što ničim nije
pokazao da prihvata njeno društvo.
„Ništa.”
Oklevala je, pa nastavila.
„Da se nije nešto dogodilo?“ Fišer nije odgovorio.
„Bio si pun nade kad smo ranije razgovarali!” Ćutao je.
„Šta se desilo, Bene?“
„Ništa!”
Florens se trgnula kad je čula gnev u njegovom glasu.
„Da nisam ja uradila nešto što nije trebalo?“
Udahnuo je, ne rekavši ništa.
„Mislila sam da verujemo jedno drugom, Bene.”
“Ja ne verujem nikome i ničemu “, odvratio je. „Ko god u ovoj
kući čini suprotno, taj je budala!”
„Nešto se jeste dogodilo.”
„Štošta se dogodilo“, brecnu se Fišer.
„Nije se dogodilo ništa s čim se ne možemo izboriti!”
„Grešiš.” Okrenuo se k njoj. Njegove tamne oči behu pune
otrova - i straha, videla je to.
„Ne postoji ništa u ovoj kući s čim se možemo izboriti. Ništa
s čim će se bilo ko ikada izboriti.”
„To nije istina, Bene. Ostvarili smo predivan napredak.”
„U kom pravcu? Prema sopstvenim grobovima?”
„Ne.” Odmahnula je glavom. „Mnogo smo otkrili. Otkrili
smo Danijela, na primer. Shvatili smo šta Belasko radi!‘
“Danijela”, prezrivo je rekao. „Kako znaš da Danijel uopšte
postoji? Baret misli da si ga izmislila. Kako znaš da nije u
pravu?“
„Bene, šta je s telom, s prstenom...?“
„Ko zna čije telo, ko zna čiji prsten“, prekinuo ju je. „Da li
su to tvoji dokazi? Da li je to rasuđivanje na osnovu kojeg si
spremna da staviš glavu na kocku ?“
Florens je bila zapanjena ziobom u njegovom glasu. Šta li
se to dogodilo?
„Kako znaš da ne obmanjuješ samu sebe od trenutka kad
si kročila u ovu kuću?“, nastavio je uporno. „Kako znaš da
Danijel Belasko nije plod tvoje mašte? Kako znaš da nisi
stvorila njegovu ličnost, da nisi stvoriia njegov problem? Kako
znaš?”
Skočio je na noge, nadnoseći se nad nju.
„ Upravu si“, rekao je. „Ja sam se zatvorio. Izolovao sam se.
I ostaću izolovan sve dok ova nedelja ne prođe. Onda ću
pokupiti svojih sto hiljadarki i nikada više ni izdaleka neću
prići ovoj prokletoj kući. Predlažem ti da učiniš što i ja.“
Okrenuvši se na peti, izašao je gnevnim koracima.
„Bene...!“, viknula je. Nije se okrenuo. Florens je pokušala
da ustane i pođe za njim, ali nije imala snage. Sručila se u
foteiju, gledajući u pravcu predvorja. Nešto kasnije, sklonila je
tanjir u stranu. Njegove reči su ostavile strašan utisak na nju.
Pokušala je da ih potisne, ali nisu se dale. Sve njene sumnje
su se vraćale. Oduvek je bila mentalni medijum. Zašto je,
iznenada, postala fizički? To nema smisia, to je nečuveno.
To je ugrožavaio njenu veru.
„Ne“ Zatresia je glavom. To nije istina. Danijel postoji. U to
mora da veruje. Spasao joj je život. Pričao je s njom, molio ju
je za pomoć.
Molio. Pričao. Spasao život.
Kako znaš da Danijel Belasko nije plod tvoje mašte ?
Pokušala je da odbaci tu pomisao, ali nije mogla. Mogla je
da misli samo na to da bi, kada bi on zaista bio plod njene
mašte, ona želela da joj spase život baš onako kako je to
učinio. U transu, otišla bi do jezera da bi dokazala Belaskove
ubilačke namere, a onda bi se, stupivši u vodu, probudila da
bi dokazala da Danijel postoji i da želi da joj spase život: čak
bi imala viziju tog mladića kako stoji ispred nje, prečeći joj
put, i viziju Belaska kako beži.
„Ne“. Ponovo je zatresla glavom. To nije istina. Danijel
postoji. Postoji.
 Da li si srećna?, pomislila je. Reči su joj neočekivano
izronile na površinu svesti. Da. Veoma. Reči koje je razmenila
s Danijelom dok su plesali - ili pak dok je mislila da plešu. Da
li si srećna? Da. Veoma. Da li si srećna ? Da. Veoma.
„Oh, moj bože“, prošaputala je.
Te rećije izgovorila u jednoj televizijskoj drami.
Misli su joj očajnički jurnule ne bi li se oduprle naletu
sumnje. Međutim, brana njenog otpora je popustila i crna
voda je počela da nadire. Volim te. I ja tebe.
„Ne“, šapnula je dok su joj suze navirale na oči. Nikada me
nećeš ostaviti? Zauvek ćeš biti pored mene? Da, dragi moj,
zauvek, zauvek.
Zamislila ga je onakvog kakav je bio te večeri u bolnici:
bled, ispijen, očiju koje su blistaie sjajem neminovne smrti.
Njen voljeni brat. Dejvid. Podišla ju je jeza od tog sećanja.
Pričao joj je o Lori, devojci koju je voleo. Nikada nisu fizički
izrazili svoju Ijubav, a on je umirao i bilo je prekasno.
Stezao joj je ruku toliko jako da je osetila bol. Lice mu se
pretvorilo u bezizražajnu sivu masku, a usne su mu pobledele
dok joj je govorio: Volim te. Ona mu je šapnula: I ja tebe. Da li
je u tom trenutku znao da je ona u sobi s njim? Možda je
mislio da je ona Lora? Nikada me nećeš ostaviti?, prošaputao
je. Zauvek ćeš biti pored mene? Odgovorila mu je: Da, dragi
moj, zauvek; zauvek.
Užasnut jecaj provali iz nje. Ne, to nije istina! Počela je da
plače. Ali, to jeste bila istina. Ona je stvorila Danijela Belaska
u svojoj glavi. Ne postoji Danijel Belasko. Postoji samo sećanje
na njenog brata i na njegovu smrt, gubitak koji je osećala i
želja koju je sa sobom odneo u grob.
„Ne, ne, ne, ne, ne!” Prstima je stezala naslon za ruke.
Glava joj je bila oborena; tresla se dok su joj vrele suze tekle
iz očiju. Činilo joj se da ne može da diše. Gutala je vazduh kao
da će joj pluća eksplodirati. Ne, to nije istina! Nije mogla da
uradi nešto toliko glupo, užasno, sumanuto. Mora postojati
način da to dokaže! Mora postojati!
 Uzdahnuvši, podigla je glavu. Zurila je u vatru kroz lepljive
suze. Imala je osećaj da joj je neko šapnuo nešto na uvo:
jednu reč.
Kapela.
Usne su joj se razvukle u drhtav osmeh. Nekako je ustala i
krenula prema predvorju, trljajući oči. U kapeli je odgovor; od
početka je to znala. Sada joj je postalo jasno da je to odgovor
koji joj je potreban. Tamo će naći dokaz i rešenje.
Ovog puta će ući unutra.
Trudiia se da ne trči, ali nije mogla da se suzdrži. Potrčala
je kroz predvorje, pa pored stepeništa. Čula je kako joj suknja
šušti, a stopala udaraju o pod. Zašavši iza ugla, jurnula je
kroz bočni hodnik najbrže što je mogla.
Stigla je do vrata kapele i stavila dlanove na njih. Istog
trena je osetiia kako joj ledeni otpor ispunjava misii. Utroba
joj se prevrtala od mučnine. Pritisnula je vrata dlanovima i
počela da se moli. Ništa je neće zaustaviti, bilo sa ovog ili sa
onog sveta.
Učiniio joj se da se sila unutar kapele koleba. Florens je
svom težinom nalegla na vrata. „U ime Oca, i Sina, i Svetoga
Duha!“, rekla je glasnim, razgovetnim glasom. Sila je počela
da se povlači, uzmičući kao da se skuplja. Usne su joj se brzo
pomeraie u molitvi. „Ne možeš da me sprečiš da uđem zato što
je bog sa mnom! Sada ćemo zajedno ući! Otvori! Više me ne
možeš oterati!“
„Otvori!“
Odjednom, sile je nestalo. Florens je gurnula vrata i ušla,
upailvši svetlo.
Naslonila se na vrata, zatvoriia oči i rekla: „Hvala ti,
Gospode, što si mi dao snage!”
Nekoliko trenutaka kasnije, otvoriia je oči i pogledala oko
sebe. Slaba svetlost lampi jedva je razbijala mrak. Stajala je u
senci. Samo joj je iice bilo osvetljeno dok je pogledom
pretraživala prostoriju. U prostoriji je vladala napeta tišina;
činilo joj se da oseća njen pritisak na bubnim opnama.
 Naglo krenuvši napred, lelujavim koracima se zaputila kroz
prolaz između klupa. Šokirana, odvraćala je pogled od
raspeća iznad oltara. Ovo je pravi put. Osećaj joj je bio
nepogrešiv. Nevidljive niti su je vukle.
Stigla je do oltara i pogledala ga. Veliko Sveto pismo s
metalnim kopčama stajalo je na njemu. Sveto pismo na ovom
odvratnom mestu, pomislila je zadrhtavši. Pogledala je u zid.
Sila privlačenja je bila toliko jaka da joj se činilo da su
nevidljive niti vezane za nju i da je vuku prema... čemu?
Zidu? Oltaru? Valjda je ne vuku prema raspeću? Florens je
osetila kako je nešto vuče napred, sve jače i jače.
Uzdahnula je i ukočila se kad se knjiga na oltaru nagio
otvorila. Dok je zurila u nju, stranice počeše da se okreću
takvom brzinom da se sve stopilo u jedan nejasan pokret.
Florens je osećala damare u slepoočnicama. Iznenada, knjiga
se umiri i ona sa saže da vidi šta piše na poslednjoj okrenutoj
stranici.
„Da!“, veselo je prošaputala. „Oh, da!“ Na vrhu je pisalo
ROĐENJA. Ispod je bila samo jedna, izbledela beleška.
„Danijei Majron Belasko, rođen u 2 ujutro, 4. novembra 1903.
Godine.“

21.07

Mora da postoji nešto što bih mogla da uradim“, rekla je.

Baret se okrenu. Stajao je pored otvorene mašine i gledao u
strujna kola, upoređujući lavirint žica i tranzistora sa svojim
nacrtima. Ćutke ga je gledala poslednjih dvadeset minuta,
razmišljajući o tome kako umorno izgleda. Na kraju je morala
da progovori.
„Bojim se da ne postoji“, rekao joj je. „Previše je
komplikovano. Trebalo bi mi desetostruko više vremena da ti
objasnim šta treba uraditi.”
 „Znam, ali...“ Idit je zastala, zabrinuta. „Koliko ti je još
vremena potrebno?“
„Teško je reći. Moram da se uverim da je sve povezano
onako kako treba. U protivnom, moglo bi da dođe do kvara, pa
bi sve što sam radio bilo uzalud. To ne mogu da dozvoliti.”
Pokušao je da se osmehne, ali taj osmeh se izmetnuo u bolnu
grimasu. „Zavrsiću čim budem mogao.“ Idit je klimnula
glavom kao da nije ubeđena u to. Pogledala je u Lajonelov
ručni sat, koji je stajao na stolu. Radio je punih sat vremena,
a jedva je uspeo da pregleda jednu ploču sa strujnim kolima.
Reverzor je bio ogroman. Ako nastavi ovim tempom, biće mu
potrebna cela noć, a on jednostavno nema dovoljno snage za
to. Pozvala bi doktora Vegmena kad bi verovala da bi od toga
bilo koristi, ali znala je da bi Lajonel radije pao mrtav nego što
bi sada odustao.
Ledena težina u njenom stomaku pojačavala se dok ga je
gledala kako radi. Nije bio samouveren kao ranije. Pokušao je
to da sakrije od nje, ali njoj je bilo jasno da su njegova
ubeđenja prilično uzdrmana onim što se desilo u parnom
kupatilu. Znala je koliko se ranjivo osećala nakon onoga što se
desilo njoj.
Uprkos tome što je izgledao sigurno, Lajonel se osećao kao
ona. Bila je svesna toga.
„Šta bi ta mašina trebalo da uradi?“ Pogledao ju je preko
ramena. „Radije ne bih ulazio u to, dušo. Prilično je
komplikovano!”
„Zar baš ništa ne možeš da mi kažeš?“
„Pa, u suštini, povući ću svu energiju koja postoji u kući.“
Progutao je i, shvativši da mu je grlo suvo, okrenuo se da
popije malo vode.
„Objasniću ti sve sutra“, nastavio je, sipajući vodu u čašu.
„Dovoljno je da ti kažem da svaki oblik energije može da se
rasprši - upravo to nameravam da uradim!‘
Gledala ga je kako uzima lek protiv bolova i pije ga uz
gutljaj vode. Drhtavo je udahnuo i osmehnuo se.
 „Znam da to u ovom trenutku ne zvuči dostatno, ali videćeš
već.” Spustio je čašu. „Sutra u ovo doba, Paklena kuća će biti
isušena, ispražnjena, lišena energije.“ Oboje naglo okrenuše
glave kad začuše odmereno pijeskanje. Fišer je stajao na
ulazu i gledao u njih, držeći bocu ispod pazuha.
„Bravo“, rekao je. Idit se okrenu, tamnocrvena u licu.
„Da li ste pili, gospodine Fišere?“, upita Baret.
„Pio sam i piću“, odgovori Fišer. „Neću izgubiti kontrolu“,
prekinuo je Bareta, koji je zaustio da nešto kaže. „Popiću
koliko je potrebno da umrtvim čula. Ništa u ovoj prokletoj kući
više neće moći da dopre do mene. Dosta mi je. Dosta mi je!”
„Žao mi je“, reče Baret, poćutavši malo. Na neki način se
osećao odgovornim za Fišerovo mračno raspoloženje.
„Nemojte da me žalite. Zalite sebe!” Fišer je uperio prstom
u mašinu. „Ta prokleta gomila gvožđurije neće učiniti ništa
osim što će stvoriti mnogo buke... ako uopšte proradi. Mislite
da će se kuća srediti čim upalite tu jadnu muzičku kutiju?
Hoće, malo sutra. Belasko će vam se smejati u lice. Svi će vam
se smejati u lice - kao što su se sve ove godine smejali svakoj
budali koja bi pokušala da izvuče energiju iz kuće.“ Ispustio je
šištav zvuk. „Da izvuče energiju iz mog dupeta!” Zagledao se u
Bareta, pokazavši na Idit. „Vodite je odavde“, reče. „I vi otidite.
Nemate šanse!‘
„A šta je s vama?“, upita Baret.
„Ja ću biti dobro. Znam za jadac. Ako se ne boriš protiv
ovog mesta, ne može ti naškoditi. Ako mu ne dozvoliš da ti se
uvuče pod kožu, biće sve u redu. Paklenoj kući ne smeta
nekoliko gostiju. Ovde može da bude svako kome ne smeta
malo zezanja. Njoj se ne sviđaju ljudi koji je napadaju.
Belasku se to ne sviđa. Nikome se od njegovih ljudi to ne sviđa
i zato se bore i ubijaju. On je general, da li ste znali to ?
General vojske. On im komanduje!“ Fišer je raširio ruke.
„Komanduje im kao... kao gomili prokletih vojnika. Niko ništa
ne radi bez njegove zapovesti - ni njegov sin, ni bilo ko drugi.“
Fišer je gledao u Bareta, pun iznenađnog besa.
 „Upozoravam vas“, rekao je. „Upozoravam vas! Prekinite s
tim sranjern! Ostavite tu prokletu mašinu! Zaboravite je!
Jedite, odmarajte se, ne radite ništa do kraja nedelje. Onda,
kad dođe nedelja, recite starom Dojču ono što želi da čuje i
uzmite svoj novac. Čujete li me, Barete? Ako budete
pokušavaii bilo šta osim toga, mrtav ste čovek - mrtav čovek“
Pogledao je u Idit. „S mrtvom suprugom kraj sebe!”
Naglo se okrenuo.
„Ma, do đavola, zašto se uopšte trudim? Niko me ne sluša.
Florens me ne sluša. Vi ne slušate. Niko ne sluša. Umrite,
onda. Umrite!“ Oteturao se. „Ja sam jedini koji je uspeo da se
izvuče 1940. godine i ja ću biti jedini koji će uspeti da se
izvuče 1970!“ Zanosio se hodajući kroz predvorje. „Čuješ li
me, Belasko, skote! Zatvorio sam se! Pokušaj da me središ!
Nećeš uspeti! Čuješ li me?‘
Idit je netremice gledala u supruga. On je s napetim
izrazom na licu gledao Fišera kako odlazi,
Pogledao ju je.
„Jadan čovek. Ova kuća baš utiče na njega!” Upravu je,
čula je reči u svojoj glavi. Nije imala hrabrosti da ih izgovori
naglas. Baret je došepao do nje, privukao stolicu i seo,
zastenjavši.
Neko vreme je ćutke sedeo, a onda je s mukom udahnuo i
rekao:
„Nije u pravu!‘
„Nije?“, upitala je Idit slabim glasom.
Odmahnuo je glavom.
„To što on naziva gomilom gvožđurije“ - osmehnuo se na te
reči - „nije ni manje ni više nego rešenje problema Paklene
kuće.“ Podigao je ruku. „Dobro, priznajem, desile su se neke
stvari koje ne razumem sasvim - iako bih ih razumeo kada
bih imao dovoljno vremena.“ Protrljao je oči. „Međutim, nije u
tome stvar. Čovek kontroliše elektricitet iako ne shvata
njegovu pravu prirodu. Pojedinosti u vezi sa energijom koja
postoji u ovoj kući nisu toliko važne koliko činjenica da ja“ -
pokazao je - „da mašina poseduje moć koja može da odredi da
li će ta energija postojati ili neće!‘ Ustao je. „To je to. Rekao
sam ti odmah da gospođica Taner greši. Sada ti kažem da I
Fišer greši u jednakoj meri. Sutra ću dokazati tu tvrdnju i
neću ostaviti nimalo prostora za sumnju.“
Okrenuo se i odšepao do reverzora. Idit ga je gledala kako
odlazi. Poželela je da mu veruje, ali Fišerove reči su se usekle
u nju toliko duboko da je mogla da ih oseti u svojoj krvi.
Hladne, nagrizale su je poput kiseline.

22.19

Danijele, molim te. Moraš da shvatiš. To što tražiš nije

moguće. Znaš to i sam. Nije da ne saosećam s tobom.
Saosećam. Potpuno sam ti otvorila srce. Verujem u tebe i
verujem tebi. Spasao si mi život. Sada mi dozvoli da ja tebi
spasem dušu.
Ne moraš više da budeš u ovoj kući. Pomoć je tu, samo je
zatraži. Veruj mi, Danijele. Ima onih koji te vole i koji će ti
pomoći. Potrebno je tek da ih zamoliš. Dozvoli im da ti
pomognu. Prihvati njihovu ruku. Kada bi samo znao kakva te
lepota čeka, Danijele. Kada bi samo znao kako su lepi predeli
koji leže iza ove kuće. Da li bi sedeo zaključan u podrumu
kada bi znao da te sve lepote svemira čekaju napolju ?
Razmisli! Prihvati! Ne okreći leđa onima koji su spremni da ti
pomognu. Pokušaj. Samo pokušaj. Čekaju te raširenih ruku.
Pomoći će ti, daće ti utehu. Nemoj ostati iza ovih tužnih
zidova. Možeš da budeš slobodan. Veruj u to, Danijele. Veruj i
tako će biti. Kunem se da je tako. Veruj mi. Pusti se. Pusti se.
Jedva je stajala. Oteturavši se do kupatila, umila se i
obukla spavaćicu nesigurnim pokretima. Ruke su joj bile
teške kao da su od olova. Nikada se nije osećala toliko
bespomoćno i umorno.
 Danijel nije hteo da je sasluša. Jednostavno nije hteo.
Vratila se u sobu i legla u krevet. Sutra, rekla je sebi.
Poslušaće je kad-tad. Ujutru će ponovo početi. Spustila je
glavu na jastuk, stegnuvši zube kad je bol prostrujao kroz
njene dojke. Ležala je na leđima i gledala u tavanicu. Kapci su
joj bili teški. Sutra, pomislila je.
Okrenula je glavu.
Pored vrata je stajala neka prilika. Smelo je gledala u nju.
U njoj nije biio ničeg pretećeg.
„Danijele?"
Prilika je krenula prema njoj. Na slaboj svetlosti koja je
dopirala iz kupatila, jasno je videla njegovo lice. Bio je mlad,
lep, ozbiljan, očiju punih očaja.
„Možeš li da pričaš ?“, upitala je.
„Mogu!” Glas mu je bio blag, ispunjen bolom.
„Zašto nećeš da odeš?“
„Ne mogu.“
„Ali, moraš!”
„Neću otići bez...“
„Danijele, ne“, rekla je.
Okrenuo je glavu u stranu.
„Danijele...“
„Volim te“, rekao je. „Ti si jedina žena kojoj sam to rekao.
Nikada nisam sreo nekoga kao što si ti. Mnogo si dobra...
mnogo dobra... ti si najbolja osoba koju sam upoznao!” Opet je
okrenuo glavu prema njoj, tamnim očima pretražujući njeno
lice. „Treba mi...“ Ućutao je usred rečenice i okrenuo se prema
vratima. „Hoću da razgovaram s njom!“, preplašeno je rekao.
„Ne možeš da mi zabraniš!“ Ponovo je pogledao u nju. „Ne
mogu duže da ostanem; ne da mi“, reče. „Preklinjem te. Molim
te, daj mi ono što tražim. Ako me neispunjenog oteraju iz ove
kuće...“
„Oteraju?“ Florens se ukoči.
“Doktor Baret može to da uradi. “
Gledala je u njega, zapanjena.
 „Poznat mu je mehanizam koji me održava u ovoj kući, pa
može da me otera iz nje“, rekao je. „Ali, to je sve što zna. O
ostalom što me čini onim što jesam - mom srcu, umu, duši -
ne zna ništa, ili ga pak nije briga za to. Oteraće me iz jednog
pakla u drugi, zar ne vidiš? Samo ti možeš da mi pomogneš.
Ako mi pomogneš, mogu da odem iz ove kuće večeras. Molim
te!” Glas je počeo da mu bledi. „Ako ti je iole stalo do mene,
smiluj se. Molim te, smiluj se..!”
“Danijele.“
Neko vreme je slušala njegovo tužno jecanje, a onda je u
sobi zavladala tišina. Zurila je u mesto gde je stajao.
„Znaš da ne mogu“, rekla je. „Danijele, molim te. Znaš da
ne mogu. Znaš da ne mogu.“

22.23

Baret je čkiljio dok se polako peo uza stepenice, prebacivši

ruku preko Iditinih ramena. Trudio se da se ne oslanja
previše na nju i da ne ispušta previše bolnih zvukova.
Dovoljno je propatila danas, a sve je to ionako prolazno. Još
jedna tableta za dobar san i ujutru će biti kao nov. Trpeće bol
još jedan dan. Reverzor je skoro spreman za upotrebu. Još
jedan sat posla ujutru i biće spreman da dokaže svoju teoriju.
Šta je malo bola u poređenju s tim?
Kad su stigli do vrha stepeništa, Baret je pokušao da hoda
sam uprkos bolnom pulsiranju u nozi i leđima. Hramljući,
ispustio je zvuk koji je trebalo da iskaže njegovu razdraganost,
ali zvučalo je kao da je zastenjao od bola.
„Kad se vratimo kući“, rekao je, „uzimam mesec dana
odmora. Završiću knjigu. Odmaraću se. Uživaću u tvom
društvu!”
„Dobro.“ Nije zvučala ubeđeno. Baret je potapšapo ramenu.
„Biće sve u redu“, reče.
 Idit je otvorila vrata i pomogla mu da dođe do kreveta.
Zabrinuto ga je gledala dok je s mukom sedao na dušek.
„Lezi“, rekla mu je.
Naslonila je jastuke na uzglavlje kreveta. Baret se oslonio
na njih dok je podizao noge na krevet, pa se ugnezdio. „Oh.“
Osmehnuo se s naporom. „Pa, niko ne može da kaže da ne
radimo za svoju platu!‘
„Ti radiš!‘ Idit se namrštila dok mu je izuvala cipele. Bile su
mu veorna tesne. Skinuvši mu čarape, počela je da mu masira
stopala i zglobove. Baret je primetio da se trudi da ne pokaže
koliko je zabrinuta zbog otoka na njegovim nogama.
„Popiću još jednu tabletu“, rekao je.
Idit je ustala i otišla do njegove torbe. Baret je pokušao da
promeni položaj, šišteći od napora. Činilo mu se da je težak
kao statua. Neće to kazati Idit, naravno, ali možda ne bi bilo
loše da provede neko vreme u bolnici pošto se vrate kući.
Navijao je sat kad se Idit vratila noseći tabletu i čašu vode.
Spustio je sat na noćni stočić i progutao tabletu. Idit poče da
mu raskopčava džemper.
„Nemoj”, rekao je. „Noćas ću spavati odeven. Jednostavnije
je.“ Klimnula je glavom. „Dobro.“ Otkopčala mu je kaiš i
olabavila pantalone.
„I ja ću spavati odevena!”
„Kako hoćeš.“
Idit je sela pored njega i naslonila se na njegove grudi. Bilo
mu je teško da diše, ali ništa nije rekao.
„Volela bih da se današnji dan nije desio“, šapnula je.
„Rešićemo mi to!‘ Baret ju je milovao po ledima,
pokušavajući da smisli kako da je navede da ustane, a da je
time ne povredi.
„Da li bi mogla da mi doneseš kravatu?“, upitao je. Idit se
podigla, začuđeno ga pogledavši.
„Visi u ormaru.“
Ustala je i donela mu kravatu.
„Hoćeš li da se umiješ i opereš zube pre nego što legneš?“,
upitao je.
„Hoću.“
Baret je ležao na krevetu, zavaljen u jastuke, i slušao
zvuke koji su dopirali iz kupatila - pljuskanje vode, pranje
zuba, ispiranje usta, Simfonija domestika, pomislio je.
U paklu.
Pogledao je na drugi kraj sobe. Bilo mu je teško da
poveruje da su tu proveli svega tri dana. Pogled mu se zadržao
na stolici za ljuljanje. Preksinoć je sama nočela da se ljulja.
Činilo mu se da su otad prošle dve sedmice ili dva meseca.
Polako je prelazio pogledom po ostalim predmetima.
Groteskno, pomislio je. Ovo bi mogla biti muzejska postavka;
čitava kuća je prava riznica umetničkih dela. Hiljade
predmeta stvorenih u ime lepote završilo je u kući koja je
ovaploćenje ružnoće.
Trepnuo je i usredsredio pogled kad je Idit ušla u sobu.
„Da li bi noćas mogla da spavaš pored mene, u ovom
uzanom krevetu?“, upitao je.
„Sa zadovoljstvom!”
Kad se smestila kraj njega i kad su se oboje pokrili, Baret
je počeo da vezuje jedan kraj kravate za njeno zapešće.
„Da ne bi hodala u snu“, objasnio je. Drugi kraj je vezao za
jedan od stubova uzglavlja. „Mislim da imas dovoljno
prostora!” Idit klimnu glavom, a Baret je zagrli i privuče sebi,
nameštajući joj glavu u pregib ramena. Uzdahnula je.
„Sada se osećam bezbedno.”

23.02

Kad bih samo mogla da zaspim. Osmeh joj je bio neveseo.

Šta je ljudski um?, pomislila je. Tog popodneva je mislila kako
želi da ostane budna do kraja boravka u Paklenoj kući, a sada
je želela da utone u san i poništi osam ili devet sati vremena
koje ju je delilo od odlaska.
Ponovo je zatvorila oči. Koliko ili je puta otvorila i zatvorila
do sada?
Četrdeset, pedeset, sto? Udahnula je duboko i polako. Taj
smrad - oseća se sve vreme.
Paklenu kuću bi trebalo spaliti do temelja.
Otvorila je oči i pogledala u Lajonela. Čvrsto je spavao.
Pomerivši desnu ruku, osetila je kako joj kravata steže
zapešće. Da li je to zaista uradio zato što je prošle noći hodala
u snu? Ili je pak to uradio zbog Fišera? Da li se stvarno plašio
da bi mogla da ode k njemu? Nije mogla da shvati zašto je
otišla k njemu. Da li je kuća zaista uticala na nju ili je posredi
bilo nešto u njoj? Nikada ranije nije imala toliko izražene
seksualne porive - ni kad je Lajonel bio posredi, a kamoli
ostali muškarci. Ili pak žene; stresla se od te pomisli. Bila je
prestravljena i zgrožena onim štoje rekla i uradila. Čvrsto je
stisnula usne. Bilo je tu još nečega; moralo je da bude. Nešto
je napalo njen organizam - nekakav virus koji se širi i kvari
njen duh i telo čak i sada, dok leži. Nije mogla da poveruje da
je uzrok tome ona sama, da je nekakvo prikriveno zlo, koje
tinja u njoj, počelo da izbija na površinu. Sigurno je posredi
kuća. Uticala je na druge. Zašto bi onda ona mislila da je
imuna?
Naglo je podigla glavu i pogledala preko sobe.
Stolica za ljuljanje se pokrenula.
„Lajonele“, šapnula je. Ne. Potreban mu je odmor. To je
energija, rekla je sebi. Nekontrolisana, neinteligentna sila
koja ide linijom manjeg otpora - lupa vratima, izaziva
strujanje vazduha, zvuk koraka, ljuljanje stolice.
Želela je da zatvori oči, ali znala je da će, sve i da to uradi, i
dalje čuti ritmično škripanje stolice. Zurila je u nju.
Dinamika. Sila. Zaostala energija. Ponavljala je te reči u sebi.
Međutim, sve vreme je znala da u stolici neko sedi - neko
koga ne može da vidi. Neko okrutan, neumoljiv, neko ko želi
da je uništi, da ih sve uništi. Da li je to Belasko?, pomislila je
prestravljeno. Šta ako se iznenada pojavi, ogroman i strašan,
smešeći joj se sa stolice? Tamo nema nikoga, pomislila je na
silu. Ama baš nikoga!
Stolica se polako ljuljala napred-nazad. Napred-nazad.

23.28

U sobi je bilo vruće. Zastenjavši, Florens je sklonila jedno

ćebe i bacila ga na pod. Okrenula se na bok i ponovo zatvorila
oči. Spavaj, rekla je sebi. Sutra ćemo nastaviti.
Nekoliko minuta kasnije, okrenula se na leđa i ponovo se
zagledala u tavanicu. Nema svrhe, pomislila je, ne mogu da
zaspim.
Danijelove reči su je zaprepastile. Sve vreme je podržavala
saradnju s doktorom Baretom, ali ni na tren nije pomislila da
je takav savez neophodan. Malo je nedostajalo da ode do njega
i kaže mu da zajedno moraju rešiti problem Danijela Belaska.
Poželela je da mu kaže da je shvatila da gubi vreme. Medutim,
doktor Baret smatra da Danijel Belasko ne postoji; on je plod
njene podsvesti. Od kakve bi onda koristi bio razgovor s njim?
Nije prihvatio telo i prsten kao dokaze. Zašto bi onda
promenio mišljenje zbog beleške u Svetom pismu koje se
raskrililo u kapeii?
Nervozno je zbacila pokrivač i podigia se. Šta da radim?
Nije mogla da stoji po strani dok doktor Baret isteruje Danijela
iz kuće i lišava ga večnog mira. Ta pomisao ju je užasnula.
Kad bi oterao tu izmučenu dušu u predvorje pakla, učinio bi
strašan greh.
Ali, kako to da spreči? Ne sme ni da razmišlja o onome što
je Danijel tražio od nje. Ne sme.
Ustala je, tužno uzdahnuvši, i otišla na drugi kraj sobe.
Ušla je u kupatilo i napunila čašu vodom. Pitala se da li
uopšte postoji drugi način.
 Molila se od jutra, preklinjala, nagovarala ga; uzalud.
Doktor Baret i njegova mašina sutra će biti spremni.
Uto je osetila snažan poriv da strči niza stepenice i razbije
mašinu. Odmah je prekorela sebe što je to pomislila. Nije
imala prava da ometa doktora Bareta. On je pošten, savestan
čovek, koji je ceo život posvetio svom poslu. Neverovatno je
bilo to što je bio toliko blizu istine. Nije on kriv zbog toga što je
odgovor do kojeg je došao samo delimičan. On čak nije
verovao da Danijel Belasko postoji. Prema tome, ne bi se ni
mogao osećati odgovornim za njegovu patnju.
Florens je spustila čašu i okrenula se od umivaonika.
Sigurno postoji odgovor, pomislila je; sigurno. Zakoračila je
prema vratima i stala, zapanjeno gledajući u pravcu španskog
stočića.
Telefon je zvonio.
Nemoguće, pomislila je. Nije radio više od trideset godina.
Neće se javiti. Zna ko je.
Telefon je nastavio da zvoni. Visoki tonovi su joj se zarivali
u bubne opne, u mozak. Ne sme da se javi. Neće.
Telefon je nastavio da zvoni.
„Ne“, rekla je.
Zvoni. Zvoni. Zvoni. Zvoni.
Zajecavši, potrčala je kroz sobu, trgnula slušalicu i bacila
je na sto. Naslonila se na ivicu stola, iznenada osetivši slabost.
Dlanovima je pritiskala površinu stola. Jedva je disala.
Ošamućena, pitala se da li će se onesvestiti. Čula je tihi glas
koji je dopirao iz slušalice. Nije mogla da razazna šta govori -
ponavljao je dve reči - ali znala je da je to Danijelov glas.
„Ne“, promrmljala je.
Glas je nastavio da ponavlja dve reči. Dohvatila je slušalicu
i očajničkim glasom rekla:
„Ne!“
„Molim te“, reče Danijel.
Florens zatvori oči.
„Ne“, šapnula je.
 „Molim te!” Glas mu je bio pun tuge.
„Ne, Danijele.“
„Molim te!”
„Ne. Ne!”
Nikada ranije nije čula toliko napaćen glas.
“Molim te.“
„Ne.“ Jedva je bila kadra da govori. Suze su joj se slivale
niz obraze. Činilo joj se da joj nešto stoji u grlu.
“Molim te.” preklinjao je.
„Ne“, šapnula je. „Ne. Ne!‘
„Molim te!‘ Bio je to glas nekoga ko preklinje za sopstveni
život. “Molim te.“ Ona mu je jedina nada. “Molim te“. Sutra će
ga doktor Baret gurnuti u nešto užasno.
“Molim te“ Postoji samo jedan način. “Molim te.“ Počeo je da
plače. “Molim te.Molim te“. Svega je nestalo. Ostalo je samo
njih dvoje. “Molim te “ Mora mu pomoći. „Molim te“ Jecao je.
“Molim te .” Bože dragi, srce joj se cepalo!
“Molim te. Molim te. Molim te“
Naglo je spustila slušalicu, prožeta divljim drhtajem.
Dobro, pomislila je. To je jedini način. Njeni vodiči iz sveta
duhova pružiće joj pomoć i zaštitu. Bog će joj pomoći i štititi je.
To je jedini način; jedini način. Veruje u Danijela, veruje u
sebe. Postoji samo jedan način - to joj je sada bilo savršeno
jasno. Dok je prilazila krevetu, noge su joj drhtale. Spustila se
na kolena, pognula glavu i čvrsto sklopila ruke. Zatvorivši oči,
počela je da se moli: „Dragi bože, molim te, zaštiti me. Pomozi
mi da izmučenu dušu Danijela Belaska noćas predam u tvoje
ruke.“
Molila se neprestano pet minuta. Onda je polako ustala i
razvezala kućnu haljinu. Skinuvši je, položila ju je na susedni
krevet. Sva se tresla dok je preko glave oblačila flanelsku
spavaćicu. Pogledala je u svoje telo. Neka ovo bude hram,
pomislila je.
Sklonivši prekrivač u stranu, legla je na leđa. U sobi je
vladao gotovo mrkli mrak pošto su vrata kupatiia bila
pritvorena. Zažmuriia je i počela duboko da diše. Danijele,
pozvala ga je u mislima. Dajem ti Ijubav koju nikada nisi imao.
Radim to svojevoljno da bi dobio snagu da napustiš ovu kuću.
Uz ljubav božju i moju, noćas ćeš moći da počneš u raju.
Otvorila je oči.
„Danijele“, kazala je. „Tvoja nevesta čeka!‘ Nešto se
pokrenulo blizu vrata. Jedna prilika dolebde do nje.
„Danijele?“
“Ja sam, ljubavi moja!‘
Raširila je ruke.
Prišao joj je preko sobe i Florens je osetila kako ga njeno
telo privlači. Mogla je da razazna njegovo lice - nežno,
uplašeno, ispunjeno potrebom za njom. Legao je kraj nje.
Okrenula se prema njemu. Mogla je da oseti njegov dah.
Približila mu se i ponudila mu svoje usne.
Njegov poljubac je bio dug i nežan.
„Volim te“, šapnuo je.
„I ja tebe.“
Zatvorila je oči i ponovo se okrenula na leđa, osetivši kako
se njegova težina prebacuje na nju.
„S ljubavlju“, promrmijala je. „Molim te, s ljubavlju!”
„Florens“, rekao je.
Otvorila je oči.
Namah se skamenila, a srce joj je mahnito lupalo dok je
zapanjeno gledala u ono što je ležalo na njoj.
Bio je to leš s licem u poodmaklom stadijumu raspadanja.
Pocrnelo, ljuspasto meso bilo je odvojeno od kostiju, a trule
usne behu izvijene u zloban osmeh koji je otkrivao požutele,
iskrzane, trule zube. Samo su iskošene žute oči bile žive. Dok
su je gledale, sijale su demonskim sjajem. Zagasitoplava
svetlost je obavijala celo telo, iz kog se širio smrad truljenja.
Krik užasa joj se oteo iz grla kad se poluraspadnuto
stvorenje zarilo u nju.
23.43

Fišer se trgnuo i naglo udahnuo vazduh kad je čuo vrisak

iz susedne sobe. Nekoliko trenutaka je nepomično sedeo,
sleđen od straha. Onda ga je nešto nateralo da ustane i ode do
vrata. Otvorivši ih, izleteo je u hodnik i jurnuo prema vratima
Florensine sobe. Pritisnuo je kvaku i gurnuo. Vrata su bila
zaključana.
„Gospode bože!‘ Osvrtao se, zahvaćen panikom i izmučen
Florensinim bezumnim kricima. Okrenuo je glavu prema
vratima sobe Baretovih, koja se nagio otvoriše. Idit je provirila,
lica napetog i zabrinutog.
Fišer dugačkim koracima pređe hodnik, dohvati tešku
drvenu stolicu i dovuče je do vrata.
Stao je da udara njome po drvetu. Vrištanje utihnu.
Nastavio je da razvaljuje vrata. Jedna noga se polomi.
„Do đavola!“ Besomučno je udarao u vrata, krajičkom oka
primetivši kako Baret i Idit trče prema njemu. Brava se
iznenada polomi i vrata se otvoriše. Odbacivši polomljenu
stolicu, Fišer prvo uvuče ruku i upali svetlo, a zatim ulete u
sobu. Kad je video Florens, umalo je povratio. Iza sebe je čuo
Idit kako povraća.
„Gospode bože“, izusti Baret.
Bila je gola. Ležala je nauznak, raskrečenih nogu. Oči su
joj bile širom otvorene. Gledala je uvis, potpuno šokirana.
Telo joj je bilo izudarano, izgrizeno, izgrebano, izranavljeno
i okupano krvlju. Fišer ponovo pogleda u njeno lice, u lice
žene koja je upravo oterana u ludiio. Usne su joj se jedva
primetno micale. Nije mogao da se odupre, pa se nagnuo da je
čuje. Isprva je čuo samo krkljanje. Onda je prošaputala:
„Ispunjena,“ Zurila je u njega razrogačenih očiju, ne
trepćući. „Ispunjena“ Nije smogao snage da je upita:
„Čime?“
Zastrašujuće naglo, osmehnula se.
 24. DECEMBAR 1970.

7.19

Fišer je oklembešeno sedeo u fotelji i zurio u Florens. Celu

noć nije oka sklopio. Kad je konačno zaspala, popivši tablete
koje joj je dao Baret, dovukao je tešku fotelju do njenog
kreveta. Baret i Idit su se vratili u svoju sobu. Baret je obećao
da će se vratiti za nekoliko sati da preuzme dežurstvo. Nije se
vratio. Fišer to nije ni očekivao. Znao je da se u protekla dva
dana Baret fizički i psihički iscrpao.
Zadrhtao je od jeze. Uspravivši se, protrljao je oči i zevnuo.
Pitao se koliko je sati. Dobro bi mu došlo malo kafe. Jedva je
ustao, a zatim je teškim koracima otišao do kupatila, pustio
hladnu vodu i stavio desni dlan pod ledeni mlaz. Nagnuvši se,
pljusnuo je hladnu vodu po licu i glasno izdahnuo. Potom se
uspravio i zagledao se u svoj odraz u ogledalu. Voda mu je
kapala s brade. Dunuo je i sitne kapi vode poleteše u pravcu
ogledala. Onda je uzeo peškir i obrisao lice. Vratio se u sobu i
stao pored kreveta, posmatrajući Florens. Izgledala je
neobično smireno; prelepa usnula žena. Nije bila takva tokom
noći. Uprkos tabletama, isprekidano je spavala. Trzala se i
stenjala kao da je boli. Povremeno bi zadrhtala kao da ima
napad. Padao je u iskušenje da je probudi i prekine užas s
kojim se borila. Pokazalo se da nije biio potrebe za tim.
Nekoliko puta se probudila sama, razrogačenih očiju i lica
izobličenog stravom. Svaki put ju je držao za ruku, trudeći se
da ne napravi grimasu kada bi ga prejako stegla zgrčenim,
koštanobelim prstima. Ništa nije govorila. Potom bi sklopila
oči i zaspala.
 Fišer je trepnuo, usredsredivši pogled. Florens je bila
budna i gledala je u njega. Lice joj je bilo bezizražajno.
Gledala ga je kao da ga prvi put vidi.
„Kako si?“, upitao je.
Nije odgovoriia. Samo ga je netremice gledala stakiastim i
nepomičnim očima, kakve se viđaju u lutaka.
„Florens ?“
Progutaia je i iz njenog grla se začu nekakvo krekanje.
Fišer je otišao do kupatiia i vratio se noseći čašu vode.
„Izvoli.“ Pružio joj je čašu. Florens se nije ni pomerila. Fišer
je počeknuo, a onda je spustio čašu na noćni stočić. Florens je
ispratila čašu pogledom, a zatim je brzo pogledala u Fišera.
„Možeš li da govoriš ?“, upitao je.
„Da li si celu noć proveo ovde?“
Fišer klimnu glavom.
Pogledala je fotelju, pa Fišera.
„Tamo?“, upita.
„Da.”
Ispustila je podsmešljiv zvuk. „Budalo“ Odmerila ga je
procenjivački. „Mogao si da spavaš sa mnom.“
Fišer je čekao, oprezan.
Sklonila je pokrivač s grudi. „Ko mi je obukao spavaćicu?“
“Ja.”
Florens sc podrugljivo osmehnu.
„Jesi li uživao?“
„Nakon što smo te oprali!”
Nešto blesnu u njenim očima - eksplozija shvatanja. Telo
joj zadrhta u grču.
„O bože“, šapnula je. „0n je u meni!‘ Drhtavom rukom je
posegla prema njemu.
Fišer je uhvati za ruku i sede kraj nje.
„Oteraćemo ga!” Odmahnula je glavom.
„Hoćemo.“ Stegao joj je ruku.
Florens je toliko naglo izvukla ruku da nije uspeo da je
zadrži. Počela je da otkopčava dugmad na prednjoj strani
spavaćice.
„Šta to radiš ?“
Florens se nije obaziraia. Teško dišući, raširiia je gornji deo
spavaćice i otkriia dojke. Fišer ih je preneraženo pogledao.
Tragovi zuba oko bradavica bili su tamni i izgledali su
inficirano. Florens je šakama obuhvatila dojke, masirajući ih i
povlačeći. Bradavice joj se ukrutiše.
„Pogledaj ih“, rekla je. Fišer je uhvati za ruke i skloni ih u
stranu. Uto Florens klonu i, tiho zajecavši, okrenu giavu na
jastuku. Fišer ju je pokrio do brade.
„Vodim te odavde čim svane“, rekao je.
„Lagao me je!‘ U njenom giasu nije biio snagc. „Rekao je da
je to jedini način.“ Fišer oseti siabost.
„Ti još veruješ da postoji Danijel...“
„Da!“ Naglo se okrenula. „Znam da postoji. Našla sam
podatke o njegovom rođenju u Svetom pismu u kapeli!‘
Videla je čuđenje na njegovom licu.
„Odveo me je tamo da mi pokaže da je postojao. On me je
sprečavao da uđem. Izvukao je iz moje glave sećanja na mog
brata... baš kao što si rekao. Znao je da ću mu verovati zato
što će me sećanje na bratovu smrt naterati da verujem.” Opet
je zgrabila Fišerovu ruku. „O bože. On je u meni. Ne mogu da
ga isteram. Čak i sada, dok pričam s tobom, osećam da je
unutra. Samo čeka da preuzme kontrolu!”
Toliko je snažno zadrhtala da je Fišer podiže i zagrii.
„Sšš. Biće sve u redu. Odvešću te odavde ujutru.“
„Neće mi dozvoliti da odem.”
„Ne može te zaustaviti.”
„Može. Može.“
„Ne može zaustaviti mene.”
Otrgavši se od njega, Florens snažno udari o uzglavlje
kreveta.
„A koji si ti kurac?“, zarežala je.
„Možda si i bio neka faca kad si imao dvanaest godina, ali
sad si obično govno. Čuješ li me? Govno!“
 Fišer je ćutke zurio u nju.
Blesak je u njenim očima otkrio promenu nalik na
prolazno treperenje sunčeve svetlosti po pejzažu zamračenom
teškim oblacima. Ponovo je vladala sobom, ali nije to bilo
buđenje iz amnezije. Bio je to iznenadan, brutalan povratak u
realnost. Jasno se sećala svake grozne reči koju je na silu
morala da izgovori.
„O bože. Molim te, Bene, pomozi mi.“
Fišer ju je čvrsto držao u zagrljaju, osećajući strahovit
fizički i psihički nemir, koji je pretio da eksplodira. Kada bi
mogao da je otvori, poput kakvog psihičkog hirurga, pa da
iščupa tu zloćudnu masu i baci je što dalje od nje. Međutim,
nije mogao; nije bio dovoljno jak. On je žrtva ove kuće koliko i
ona.
Fišer se odmakao od nje.
„Obuci se. Odlazimo.“
Florens je netremice gledala u njega.
„Odmah.”
Klimnula je glavoin, ali to je nalikovalo trzaju marionete.
Sklonivši prekrivač s nogu, Florens je ustala i otišla do
komode. Fišer je gledao kako vadi odeću iz fioke i kreće prema
kupatilu.
„Florens…”
Okrenula se prema njemu. Fišer se stegao.
„Možda bi bilo boije da se obučeš ovde.“ Koža joj se zateže
na jagodicama. „Moram da pišam. Je l’ to u redu?“
„Prestani!“, viknu Fišer.
Florens se trgnula toliko snažno da joj je odeća ispala iz
ruku. Zbunjeno ga je gledala.
„Prestani“, tiho je ponovio.
Florens je izgledala kao da joj je strašno neprijatno.
„Ali, moram da..!” Nije uspela da završi rečenicu. Fišer je
tužno gledao u nju. Šta ako unutra nešto preuzme kontrolu
nad njom i natera je da povredi samu sebe?
Uzdahnuo je.
 „Ne zaključavaj vrata.“
Klimnula je glavom i okrenula se. Ušla je u kupatiio i
zatvoriia vrata. Fišer je čekao da čuje zvuk okretanja brave i
polako se opustio kad se ništa nije čulo. Ustavši, otišao je do
odeće koju je ispustila i podigao je. Odahnuo je kad su se
vrata kupatila otvorila i kad je Florens izašla.
Bez reči joj je pružio odeću i okrenuo se. Otišao je do
kreveta i seo, i dalje okrenut leđima. „Pričaj dok se budeš
oblačila.“
„Dobro." Čuo je šustanje njene spavaćice dok ju je skidala.
Zatvorio je oči i zevnuo.
„Da li si ti uopšce spavao?“, upitala ga je.
„Spavaću kad ti izađeš odavde!*
„Da li ćeš i ti otići?“
„Ne znam. Mislim da ću biti dobro sve dok se držim na
odstojanju, sve dok se ne borim protiv kuće. Mogao bih da
ostanem. Nemam ništa protiv toga da uzmem sto somića od
matorog Dojča. Njemu te pare neće nedostajati!‘ Zastao je…
„Daću ti pola!” Florens ništa nije rekla.
„Pričaj.“
“Zašto da pričam?”
Način na koji je to rekla natera ga da se okrene. Stajala je
pored komode, gola, i smešila mu se.
„Sada ti skini svoju odeću“, rekla je. Fišer je brzo ustao.
„Bori se.“
„Protiv čega?“, upitala je. „Protiv svoje ljubavi prema
kurcu?“
„Florens...“
„Skini se. Želim da se valjam. Kao svinja!” Besno je
krenula prema njernu. „Skidaj se, skote. Hteo si da me
pojebeš cele nedelje; sada to i uradi!” Naglo je krenuo prema
njoj. Ona je to protumačila kao njegovu želju, pa je potrčala
prema njemu. Fišer je uhvati za zapešća i zaustavi je.
„Bori se, Florens!“
„Protiv čega? Protiv svoje...“
 „Bori se“
„Pusti me, đubre jedno!“
“Bori se!“ Fišer joj je zario prste u meso toliko jako da je
kriknula od bola i besa.
„Hoću da se jebem!“, vrisnula je.
„Bori se, Florens!“
„Hoću da se jebem! Hoću da se jebem.“
Pustivši njeno levo zapešće, Fišer joj udari šamar najjače
što je mogao. Glavom je trznula udesno, sa izrazom bolnog
zaprepašćenja na licu.
Kad je ponovo okrenula glavu prema njemu, video je da je
povratila kontrolu nad sobom. Nekoliko trenutaka je drhtala i
zurila u njega. Onda je spustila pogled na svoje telo,
postiđena.
„Nemoj da gledaš“, rekla je molećivo.
Fišer pusti i drugo zapešće i okrenu se.
„Obuci se“, reče. „Ostavi torbe. Ja ću ih doneti kasnije.
Hajdemo odavde.”
„Dobro.”
Bože, nadam se da će biti dobro. Zadrhtao je. Šta ako mu
ne bude dozvoljeno da je odvede iz kuće?

7.48

Još kafe?“
Lajonel se trgnuo. Idit je tek tada shvatila da je zadremao
iako su mu oči bile otvorene.
„Izvini, da li sam te uplašila?“
„Ne, ne!‘ Promeškoljio se na stolici, napravivši grimasu.
Posegnuo je prema šolji desnom rukom, a onda ju je dohvatio
levom.
„Moraš što pre da odeš da ti pogledaju taj palac
„Hoću.“
 U velikoj gostinskoj sobi opet se ništa nije čulo. Idit se
osećala nestvarno. Reči koje su izgovorili zvučale su veštački.
Jaja? Ne, hvala. Slanine? Ne. Paprike? Da. Biću srećna kad
odemo odavde. Da, i ja ću. Poput dijaloga iz neke
drugorazredne televizijske serije. Ili je pak posredi samo
nastavak napetosti koja je sinoć zavladala između njih?
Gledala je u Lajonela. Ponovo je odlutao u mislima. Oči su
mu bludele, gotovo prazne. Radio je na svojoj mašini više od
sat vremena pre nego što su seli da jedu, ne dižući glavu od
posla dok je ona dremala u totelji. Rekao je da je mašina
skoro spremna. Okrenuia se i pogledala mašinu koja je stajala
na drugom kraju prostorije. Uprkos tome što je bila prilično
velika, nije mogla da poveruje da bi mogla da pobedi Paklenu
kuću.
Ponovo je pogledala u sto. Kao da se tog jutra sve urotilo
kako bi se ona osećala nestvarno, poput glumice u
neobjašnjivoj ulozi koju ni sama ne razume. Silazeći niza
stepenice, videla je mačku kako trči prema kapeli - nečujan,
nestalan oblik prošaran narandžastom bojom. Onda, dok je
Lajonel radio na svojoj mašini, čula je neki zvuk i, prenuvši se
iz dremeža, ugledala dvoje staraca kako hodaju kroz
prostoriju noseći lonče s kafom i pokrivene poslužavnike s
hranom. U polusnu, nemo je gledala u njih, misleći da su
duhovi. Čak ni kada su staviii poslužavnike na sto i počeli da
postavljaju tanjire, nije shvatiia ko su oni. Zatim joj je
iznenada sinuio, pa je, smešeći se vlastitoj pometenosti, rekla:
„Dobro jutro.“
Starac je samo zagunđao, a starica je klimnula glavom,
promrmljavši nešto neodređeno. Nekoliko trenutaka kasnije,
više ih nije bilo. I dalje pospana, Idit nije bila sigurna da li ih
je zaista videla.
Ponovo je pala u plitak san. Trgnula se i uzdahnula kad joj
je Lajonel dodirnuo rame.
Pročistila je grlo i Lajonel se ponovo trznuo.
„Kad ćemo otići odavde?“, upitala je.
 Baret izvuče džepni sat povukavši ga za lanac. Podigao je
poklopac i pogledao na sat.
„Rekao bih da će to biti otprilike početkom popodneva",
odgovorio je.
„Kako si ?“
„Ukočeno.“ Osmeh mu je bio umoran. „No, oporaviću se.“
Okrenuli su se i ugledali Fišera i Florens kako ulaze u salu
odeveni za izlazak. Baret ih je upitno posmatrao dok su
prilazili stolu. Idit je gledala u Florens. Bila je bleda i
izbegavala je njen pogled.
„Da ii su ključevi od kola kod vas?“, upita Fišer.
Baret mu odvrati iznenađenim pogiedom.
„Gore su.“
„Da li biste mogli da ih donesete, molim vas ?“
Baret se namršti.
„Da li biste vi mogli da ih donesete? Ja zaista više ne mogu
da se izborim sa onim stepeništem“
„Gde su?“
„U džepu kaputa!”
Fišer je okrenuo glavu. „Bilo bi najbolje da pođeš sa
mnom“, rekao je Florens.
„Biću dobro.“
„Zašto nam se ne pridružite, gospođice Taner? Popijte
kafu“, ponudi Baret. Htela je nešto da kaže, a onda se
predomislila i sela, klimnuvši glavom. Idit je sipala kafu u
šolju i pružila je Florens preko stola. Florens prihvati šolju i
promrmlja: „Hvala!‘
Fišer je izgledao uznemireno.
„Zar ne misliš da bi biio bolje da pođeš sa mnom?“
„Mi ćemo paziti na nju“, reče Baret.
Fišer je i dalje oklevao.
„Ono što Ben ne želi da vam kaže“, reče Florens, „jeste to
da me je sinoć zaposeo Danijel Belasko i da bih svakog časa
mogia da izgubim kontroiu nad sobom!‘ Baret i Idit su gledali
u nju. Fišeru je biio jasno da joj Baret ne veruje i to ga je
razgnevilo. „Govori istinu”, rekao je. „Ne bi mi bilo drago da
ostane sama s vama.”
Baret je ćutke posmatrao Fišera. Na kraju se okrenuo
prema Florens.
„Onda bi bilo najbolje da pođete s njim“, rekao je.
Florens ga je molećivo pogledala.
„Zar ne mogu bar kafu da popijem?“ Fišer je sumnjičavo
začkiijio.
„Ako se dogodi bilo šta, samo me izvedite napolje!”
„Odvešću te na kafu negde u gradu.“
„To je daleko, Bene!‘
„Florens.“
„Molim te!‘ Zatvorila je oči. „Biću dobro. Obećavam ti.“
Zvučaia je kao da će zaplakati.
Gledao je u nju, ne znajući šta da uradi.
Baret se oglasi kako bi prekinuo mučnu tišinu. „Zaista
nema potrebe da ostajete“, rekao je Florens. „Kuća će biti
očišćena do podneva!”
Zustro je podigla pogled.
„Kako ?“
Baret se osmehnu kao da mu je neprijatno.
„Nameravao sam da vam objasnim... ali, imajući u vidu
okolnosti...“
„Molim vas. Moram da saznam pre nego što odem.”
„Nema vremena“, reče Fišer.
„Bene, moram da saznam.“ Izgledala je kao očajnik.
„Ne mogu da odem dok ne saznam.“
„Majku mu..!”
“Ako budem počela da gubim kontrolu, samo me izvedite
napolje“, rekla je. Molećivo se okrenula prema Baretu.
„Pa...“ Zvučao je nesigurno. „Prilično je komplikovano.“
„Moram da saznam.” Bilo je to sve što je rekla. Fišer
pažljivo sede pored Florens. Pitao se zašto to radi. Nije verovao
da bi Baretova mašina mogla iole uticati na Paklenu kuću.
Zašto je ne izvede odavde? On joj je jedina nada.
 „Počnimo od osnovnih stvari“, rekao je Baret. „Sve pojave
su deo prirode, prirode koja je mnogo šira od onoga što
današnja nauka može da pojmi. Ipak, deo su prirode. To važi i
za takozvane parapsihološke pojave, a parapsihologija nije
ništa drugo do produžetak biologije.“
Fišer nije skidao očiju s Florens. Duh koji je zaposeo njeno
telo do sada je veoma često i neočekivano preuzimao kontrolu.
„Prema tome, paranormalna biologija “, rekao je Baret,
„polazi od pretpostavke da je ljudsko biće - da citiram doktora
Karela - šire i veće od organizma koji nastanjuje.
Jednostavnim rečima, ljudsko telo emituje jedan oblik
energije - psihički fluid, ako hoćete. Ta energija okružuje telo
u vidu nevidljive koprene, koju često nazivamo aurom. Ona
može da se protegne daleko od tela i da izazove različite
mehaničke, hemijske i fizičke pojave kao što su. zvukovi,
mirisi, pomeranje predmeta i slično, što smo sve mogli da
vidimo protekiih dana. Ja verujem da je Belasko, kada je
govorio o uticaju, zapravo mislio na tu energiju!”
Fišer je pogledao u Bareta. U njemu su se javljale
suprotstavljene emocije. Stariji muškarac je zvučao vrlo
samouvereno. Da li je moguće da se sve ono u šta je čitav život
verovao rnože svesti. na nešto što je proverijivo u laboratoriji?
„Kroz istoriju je“, nastavio je Baret, „sakupljeno mnoštvo
dokaza za ovu teoriju, a svaki stupanj u čovekovom razvoju
pružao je nov dokaz. U srednjem veku, na primer, praznoverje
je uglavnom bilo usmereno na ono što danas zovemo
demonima i vešticama. Posledica te usredsređenosti beše to
što su te pojave zaista beležene. Nastajale su od te psihičke
energije, tog nevidljivog fluida, tog ’uticaja’.
„Medijumi su oduvek stvarali pojave koje su imale uporište
u njihovim verovanjima.“ Fišer je postrance pogledao u
Florens, primetivši da se ukrutiia kad je čula te reči. „Tako je,
sasvim sigurno, i sa spiritizmom. Medijum koji se oslanja na
to verovanje stvara vlastitu paranormalnu pojavu - takozvanu
komunikaciju s duhovima.“
 „Nije takozvano, doktore!” Florensin glas je odisao
napetošću.
„Dozvolite mi da nastavim, gospođice Taner“, rekao je.
„Kasnije možete opovrgnuti moje tvrdnje, ako budete želeli. Na
osnovu prikupljenih podataka možemo zaključiti da, kad je
reč o ukletim kućama ili posednutosti, egzorcizam deluje samo
onda kada je medijum koji izaziva pojavu veoma religiozan, te
egzorcizam utiče na njega. Mnogo je više primera, uključujući
i ovu kuću, koji pokazuju da hektolitri svete vodice i sati
molitve nemaju nikakvog učinka zbog toga što medijum nije
religiozan ili pak zato što su pojave posledica aktivnosti više
od jednog medijuma!” Fišer je pogledao u Florens. Lice joj je
bilo bledo, a usne stisnute.
„Još jedan primer tog biološkog mehanizma“, nastavio je
Baret, „jeste životinjski magnetizam. On je uzrok
parapsihološkim pojavama koje su impresivne koliko
spiritističke, premda nemaju nikakvih religioznih svojstava.
„Kako, zapravo, funkcioniše taj mehanizam? Kakva je
njegova geneza? U periodu izmedu 1845. i 1868. godine,
austrijski hemičar Rajhenbah je dokazao postojanje tog
psihološkog zračenja.
Na početku eksperimenata koje je sprovodio, medijumi su
posmatrali magnete. Oni su na polovima magneta primećivali
bleštanje svetlosti nalik na plamenove različite dužine, pri
čemu je kraći plamen bio na pozitivnom polu. Isti rezultati su
dobijeni pri posmatranju kristala, a na kraju je ista pojava
uočena na ljudskom telu.
„Pukovnik De Rokas je nastavio Rajhenbahove
ekspcrimente i otkrio da su emanacije plave na pozitivnom
polu, a crvene na negativnom. Godine 1912, doktor Kilnet,
član Londonskog kraljevskog udruženja fizičara, objavio je
rezultate četvorogodišnjeg istraživanja u okviru kog je,
pomoću dijacijaninskog ekrana, uspeo da učini vidljivom
ljudsku auru. Kada bi se magnetni pol prineo auri, pojavio bi
se zrak koji bi sezao od magneta do najbližeg dela tela.
Takođe, kada bi se ljudski subjekt izložio električnom
pražnjenju, aura bi postepeno nestala, da bi se ponovo
pojavila kada bi se magnet sklonio.
„Naravno, ovo je pojednostavljen redosled otkrivenih
činjenica“, rekao je, „ali krajnji rezultat je neporeciv: psihička
emanacija koju emituju sva živa bića jeste elektromagnetno
polje.“
Pogledao je oko sebe, razočaran zbog tupih izraza na
njihovim licima. Zar ne shvataju šta im je rekao?
Onda je morao da se osmehne. Nije bilo načina da shvate
važnost njegovih reči dok ih ne dokaže.
„Odgovor je elektromagnetno zračenje ili EMZ“, rekao je.
„Svi živi organizmi emituju tu energiju, a mozak je njen
dinamo. Elektromagnetno polje oko Ijudskog tela ponaša se
baš kao sva takva polja - kreće se spiralno oko središta sile, a
električni i magnetni impulsi su međusobno postavljeni pod
pravim uglom, i tako dalje. Takvo polje mora da utiče na svoju
okolinu. Kad osećanja dostižu krajnje vrednosti, polje postaje
snažnije, utičući većom silom na svoju okolinu - silom koja se,
ako se zadrži na jednom mestu, nagomilava i utiče na
organizme koji su osetljivi na nju: medijume, pse, mačke -
ukratko, stvara atmosferu koja se obično povezuje sa uticajem
zlih duhova.
„Zar je, onda, čudno što je Paklena kuća takva kakva jeste?
Pomislite samo na godine zastrasujuće snažnih, emocionalnih,
destruktivnih, zlih - ako hoćete - emanacija koje su se
nagomilale u njenoj unutrašnjosti. Pomislite koliko je štetne
sile ostalo uskladišteno ovde. Paklena kuća je, u suštini,
ogromna baterija čiju otrovnu snagu neizbežno crpu svi koji
uđu u nju, namerno ili nenamerno. Vi, gospođice Taner. Vi,
gospodine Fišere. Moja žena. Ja. Svi smo mi žrtve tih
nagomilanih otrova - vi, gospodice Taner, najviše od svih, zato
što ste ih vi svesno tražili, nesvesno ih koristeći da dokažete
vlastitu interpretaciju sile koja ispunjava ovu kuću.“
„To nije istina“
 “Jeste istina“, odvrati Baret. „To je istina za ljude koji su
ušli ovde 1931. i 1940. godine. To je istina i za vas!‘
„A šta je s vama?”, upita Fišer. „Kako vi znate da vaša
interpretacija nije pogrešna?“
„Daću vam jednostavan odgovor“, rekao je Baret. „Moj
uređaj će ispuniti kuću snažnim elektromagnetnim
pražnjenjem suprotnog naboja, To pražnjenje će poništiti
naboj koji već postoji u kući i raspršiti nakupljenu energiju.
Kao što svetlosno zračenje poništava pojave povezane s
medijumima, zračenje iz mog uređaja poništiće pojave u
Paklenoj kući.“
Baret se nasloni u svojoj stolici. Sve do tog trenutka nije
bio svestan da se naginjao napred. Florens je ćutke sedela,
zaprepašćena. Idit preplavi talas sažaljenja prema njoj. Posle
onoga što je Lajonel rekao, kako bi bilo ko mogao da veruje da
nije u pravu?
„Jedno pitanje“, oglasio se Fišer.
Baret je pogledao u njega.
„Ako aura može da se regeneriše kad se ukloni izvor
elektromagnetnog zračenja, zašto to ne bi mogla i sila koja
postoji u ovoj kući?“
„Zato što je izvor ljudske aure živ. Zračenje koje postoji u
ovoj kući jeste samo ostatak. Kad se jednom rasprši, više neće
moći da se vrati?”
„Doktore“, reče Florens.
„Da?“
Izgledala je kao da se sprema za borbu.
„Ništa od onoga što ste rekli nije u suprotnosti sa onim u
šta ja verujem!” Baret je izgledao zapanjeno.
„Niste valjda ozbiljni?“
„Naravno da jesam. Naravno da postoji zračenje i naravno
da nastavlja da postoji zato što izvor zračenja nastavlja da
postoji posle smrti. To što vi nazivate zračenjem jeste telo u
kojem svest nastavlja da postoji!”
„To je tačka u kojoj se vi i ja razilazimo, gospođice Taner“,
rekao je Baret. „Ostatak energije o kom ja govorim nema ništa
sa opstankom svesti posle fizičke smrti. Duh Emerika Belaska
ne obitava u ovoj kući. To važi i za duh njegovog sina i svih
drugih takozvanih entiteta, s kojima ste navodno kontaktirali.
Postoji samo jedna pojava u ovoj kući, jedna jedina pojava, a
to je energija bez svesti i namere.“
„Oh“, rekla je. Glas joj je bio smiren. „To znači da mi ne
preostaje ništa drugo, zar ne?“
Svi su bili iznenađeni kad se pokrenula. Ustala je i brzo i
odlučno potrčala prema reverzoru. Ostaii su se skamenili.
Onda, u isti mah, Baret viknu, a Fišer skoči sa stolice, oborivši
je u žurbi. Jurnuo je prema Florens. Pre nego što je prešao
pola puta, ona je zgrabila metalnu polugu i svom snagom
zamahnula prema prednjoj strani uređaja. Baret kriknu i
skoči na noge, siv u licu. Sav se stresao kad je čuo kako metal
udara o metal, trznuvši se kao da je on primio udarac.
„Ne!“, viknuo je.
Florens ponovo udari polugom po mašini. Stakleni
poklopac jednog brojčanika eksplodirao je pod njenim
udarcem. Baret koraknu prema njoj, užasnut. Desna noga ga
je izdala, te je pao, iznenađeno uzdahnuvši. Idit je skočila.
„Lajonele!“
Fišer stiže do Florens. Zgrabivši je za rame, sklonio ju je od
uređaja. Ona se okrenula i zamahnula polugom prema
njemu, sa izrazom manijakalnog besa na licu. Fišer se izmače,
a udarac pade svega nekoliko centimetara dalje od njega.
Bacivši se prema njoj, uspeo je da je uhvati za desnu ruku.
Pokušavao je da joj otme polugu. Florens se izmicala, režeći
kao pobesnela zver. Fišer se zaprepastio kad je snažno
cimnula rukama i istrgla se iz njegovog stiska. Bila je jaća od
njega!
Slep za sve osim za opasnost koja je pretila njegovoj
mašini, Baret nije ni pogledao Idit. Pomagala mu je da ustane.
Otrgnuvši se od nje, krenuo je napred, ne pomažući se
štapom.
 „Zaustavi je!“, kriknuo je.
Fišer je ponovo uhvatio Florens za podlaktice. Izgubila je
ravnotežu, pa su zajedno pali ispred reverzora. Fišer je na
svom obrazu osetio njen vreli dah i penušavu pljuvačku koja
joj se cedila sa usana. Trzajem je oslobodila desnu ruku i
zamahnula prema njemu. Fišer saže glavu, te poluga udari po
mašini. Ponovo je pokušao da je uhvati za ruku, ali bila je
prebrza za njega. Podigao je obe ruke i kriknuo kad je dobio
udarac u desno zapešće. Oštar, vreo bol sevnu kroz njegovu
ruku. Video je kako dolazi sledeći udarac, ali nije mogao da ga
izbegne. Poluga ga je pogodila u lobanju i zaslepljiv bol se
rasprsnuo u njegovoj glavi. Razrogačenih očiju, stropoštao se
na kolena. Florens je podigla polugu da ga ponovo udari.
Onda se pored nje stvorio Baret, s pomamnom snagom u
rukama. Silovitim pokretom je istrgao polugu iz njene ruke.
Florens se okrenula prema njemu. Baret preblede. Dahćući,
počeo je da uzmiče. Spoticao se, držeći se rukom za donji deo
leđa. Kad mu je poluga ispala iz ruke, Idit je vrisnula i
krenula prema njemu. Počeo je da pada.
Florens se pokrenula toliko naglo da se Idit ukopala u
mestu. Ponovo se dokopala poluge. Međutim, umesto da se
okrene prema mašini, pogledala je u Idit i ustremila se na
nju.
„A sada ti“, zarežala je, „kurvo lezbejska!” Idit je zurila u
nju. Nije mogla da odredi da li je više uznemiravaju te reči ili
visoko podignuta poluga. „Razbiću ti tu lobanju, pizda ti
materina“, rekla je Florens. „Pretvoriću je u kašu.“
Idit zatrese glavom, uzmičući. Očajnički je pogledala u
Lajonela. On je ležao na podu i previjao se od bolova. Krenula
je prema njemu, a onda je ustuknula, ponovo okrenuvši glavu
prema Florens. Ona je, uz divlji krik, jurnula prema njoj i
zavitlala polugom. Idit se odsekla od straha. Okrenula se i
potrčala prema predvorju, preplavljena panikom. Čula je
udaranje cipela po podu iza sebe i osvrnula se. Florens je bila
tik iza nje! Ubrzala je, sopćući, i prošla kroz predvorje, a zatim
je potrčala uza stepenice.
Čim je stigla do odmorišta, znala je da ne može da stigne
do svoje sobe; krajičkom oka je videla da je Florens tek
nekoliko koraka iza nje. Bez razmišljanja je protrčala kroz
hodnik, utrčala u Florensinu sobu i okrenula se da zaključa
vrata. Zastenjala je od užasa kad je ugledala polomljenu
bravu. Prekasno. Vrata su već jurila prema njoj. Ustuknula je,
zateturala se I pala. Florens je stajala ispred nje, dahćući i
osmehujući se.
„Čega se bojiš?“, upitala je. Nemarno je odbaciia polugu.
„Neću te povrediti.“ Idit se šćućurila napodu, zureći u nju.
„Neću te povrediti, dušo.“ Idit oseti grč u stomačnim
mišićima. Glas medijuma je bio blag, gotovo nežan.
Florens poče da skida kaput. Idit se napela kad ga je baciia
na pod. Onda je Florens počela da otkopčava džemper. Idit
odmahnu glavom.
„Ne odmahuj glavom“, reče Florens. „Ti i ja ćemo se lepo
provesti.“
„Ne!” Idit je počela da uzmiče.
“Da.“ Florens je skinula džemper i pustila da padne na
pod. Krećući se prema Idit, posegla je rukom iza leđa da bi
otkopčala prsluče.
„Bože, nemoj, molim te!” Idit je nastavila da odmahuje
glavom dok joj je Florens prilazila. Više nije nosila prsluče.
Zatim je počela da otkopčava rajsferšlus na suknji, ne
skidajući osmeh sa usana. Idit udari u krevet i drhtavo uvuče
vazduh. Više nije imala kud. Ispunjena hladnoćom i slabošću,
gledala je kako Florens svlači suknju i saginje se da bi skinula
gaćice. Prestala je da odmahuje glavom.
„Oh, ne“, zavapila je.
Florens se spustila na kolena opkoračivši Iditine noge.
Podvukla je obe šake ispod dojki i podigla ih, unoseći ih u
Iditino lice; Idit se trznula kad je videla ljubičaste tragove
zuba na njima.
„Zar nisu lepe?“, reče Florens. „Zar ne izgledaju ukusno?
Zar ih ne želiš ?“ Njene reči su je užasnule i zarile se pravo u
njeno srce. Ukočeno je gledala kako se Florens mazi po
grudima. „Dodirni ih“, rekla je Florens. Pustila je levu dojku i,
posegnuvši rukom, uhvatila Idit za ruku. Dodir tople, mekane
kože pod njenim prstima kao da je probio nekakvu branu u
njenim grudima. Uzdahnula je, zadrhtavši. Ne, ja nisam
takva!, kriknula je u sebi.
„Naravno da jesi“, odvratila je Florens kao da je Idit to
izgovorila naglas. „Obe smo takve; oduvek smo takve.
Muškarci su gadni, muškarci su okrutni. Samo ženama možeš
verovati. Samo žene možeš voleti. Rođeni otac je pokušao da te
siluje, zar ne?“
Ona to ne može znati, užasnuto pomisli Idit. Svom snagom
je privukla obe ruke k sebi i pritisnula ih uz grudi, čvrsto
sklopivši oči. Florens je ispustila nekakav životinjski zvuk i
pala preko nje. Idit je pokušala da je odgurne, ali Florens je
bila preteška. Idit oseti kako se šake žene medijuma sklapaju
na njenom potiljku i privlače je k sebi. Tada su se, iznenada,
Florensine poluotvorene usne našle na njenim, a njen jezik je
pokušavao da se probije u Iditina usta. Pokušavala je da se
odbrani, ali Florens je bila mnogo jača od nje. Soba je počela
da se vrti oko nje, a temperatura je rasla. Imala je osećaj da je
težak prekrivač pao preko njenog tela. Celo telo joj je utrnulo.
Nije imala osećaj da je njeno. Nije mogla da se odupre
pritisku, te joj se Florensin jezik našao u ustima, ližući njeno
nežno nepce. Telom joj se u talasima širilo senzualno
treperenje. Osetila je kako Florens ponovo stavlja njenu šaku
na svoju dojku. Nije mogla da skloni ruku. Bubnjalo joj je u
ušima. Bila je ispunjena vrelinom. Zvuk Lajonelovog glasa se
probio kroz bubnjanje. Idit je trgnula glavu u stranu
pokušavajući da vidi šta se zbiva. Užarenog prekrivača
nestade. Osetila je kako je obliva hladnoća. Pogledala je iznad
sebe i videla Florensino zgrčeno lice. Lajonel ju je ponovo
pozvao.
„Ovde sam!“, viknula je. Florens se odmakla od nje.
Zgađeno je posmatrala svoje telo kad je postala svesna onoga
što se dogodilo. Skočila je na noge i otrčala u kupatilo. Idit je
nekako uspela da ustane, pa je teturavo krenula prema
vratima. Bacila se na Lajonela čim se pojavio. Pripila se uz
njega zatvorenih očiju, lica naslonjenog na njegove grudi.
Potom je neobuzdano zaplakala.

9.01

Bićeš dobro.“ Baret potapša Fišera po ramenu. „Samo neko

vreme ostani u krevetu; ne pomeraj se!‘
„Kako je ona?“, promrmlja Fišer.
„Spava. Dao sam joj tablete.”
Fišer je pokušao da se podigne, a onda se, teško dišući,
strovalio na jastuk.
„Ne pomeraj se” ponovi Baret. „Dobio si gadan udarac!”
„Moram da je izvedem odavde.“
„Ja ću je izvesti.“
Fišer ga sumnjičavo pogleda.
„Obećavam“, reče Baret. „Odmaraj se.“
Idit je stajala pored vrata. Baret je uhvati za ruku i izvede
je u hodnik.
„Kako je?“, pitala je.
„Ako je - kako se meni čini - dobio lakši potres mozga,
trebalo bi da se brzo oporavi!”
“A ti?“
„Još samo nekoliko sati“, odvrati Lajonel. Idit je primetila
da desnu ruku privija na grudi kao da je slomljena. Na zavoju
se ukazala sveža fleka krvi. Kad je istrgao polugu iz
Florensinih ruku, rana se verovatno ponovo otvorila. Zaustila
je da mu to kaže, a onda je odustala, preplavljena osećanjem
krajnjeg beznađa.
Lajonel otvori vrata Florensine sobe, pa oboje priđoše
njenom krevetu. Nepomično je ležala pod pokrivačem. Nakon
dugog razgovora s Lajonelom, izašla je iz kupatila umotana u
peškir. Ništa nije rekla. Nije mogla ni da ih pogleda u oči.
Oborenog pogleda, nalik na postiđeno dete, progutala je tri
tablete, uvukla se u krevet, zatvorila oči i ubrzo zaspala. Baret
je odigao očni kapak i pogledao u njeno oko. Idit je okrenula
glavu. Zatim ju je Lajonel ponovo uhvatio za ruku, pa su izašli
u hodnik i odšetali do svoje sobe.
„Da li bi mi, molim te, donela čašu vode?“, upitao je.
Idit je otišla u kupatilo i sipala hladnu vodu u čašu. Kad se
vratiia, Lajonel je ležao naslonjen na uzglavlje kreveta.
„Hvala ti“, tiho je rekao kad mu je pružila čašu. Na dlanu
je držao dve tabiete protiv bolova. Progutao ih je s vodom.
„Telefoniraću Dojčovom sekretaru i zatražiti da nam pošalje
kola hitne pomoći“, rekao je. U Idit se probudila nada. „Treba
da prebace Fišera i gospođicu Taner do najbliže bolnice.“ Nade
je nestalo. Idit ga je bezizražajno gledala.
„Voleo bih da i ti pođeš s njima“, reče Lajonel.
„Neću bez tebe.“
„To bi mi mnogo značilo.“
Idit odmahnu glavom.
„Neću bez tebe.“
Uzdahnuo je.
„U redu. Ionako će se danas po podne sve završiti.”
„Hoće li?“
„Idit“ - Baret je izgledao iznenađeno - „zar više ne veruješ u
mene ?“
„Šta je sa...?“
„Sa onirn što se desilo?u Duboko je udahnuo. „Zar ne
vidiš? To upravo dokazuje moje tvrdnje!‘
„Kako?“
„Napad na moj uređaj je najveća pohvala. On zna da sam u
pravu. Nije joj preostalo ništa drugo - i sama je to rekla - nego
da uništi ono u šta ja verujem pre nego što to uništi ono u šta
ona veruje!”
 Baret je ispružio levu ruku i povukao je na krevet.
„Njeno telo nije zaposeo duh Danijela Belaska“, rekao je.
„Nije ga zaposeo niko osim, možda, njene podsvesti - njene
prave, potisnute ličnosti.“
To se i meni desilo juče, pomislila je. Beznadno ga je
posmatrala. Želela je da mu veruje, ali više jednostavno nije
mogla.
„Medijumi su veoma nestabilne Iičnosti“, rekao je. „Za
svakog medijuma koji je dovoljno dobar da zasluži to ime uvek
se ispostavi da je histeričan ili da pati od somnambulizma,
neretko i jedno i drugo. Oni su žrtve sopstvene podeljene
ličnosti. Nema gotovo nikakve razlike između transa u koji
upadaju medijumi i hodanja u snu. Ličnosti se pojavljuju i
nestaju, a metodi izražavanja su, kao i psihološke strukture,
identični - amnezija nakon buđenja i veštačke osobine
različitih ličnosti.
„Ono što smo danas videli jeste deo ličnosti gospođice
Taner koji je ona uvek krila, čak i od sebe same - njeno
strpljenje se pretvorilo u bes, a njena povučenost u žestoku
napadnost.“ Zastao je. „Njena čednost u razuzdanu
seksualnost!” Idit nakrivi glavu. Nije mogla ni da ga pogleda.
Kao i kod mene, pomislila je.
„U redu je“, rekao je Baret.
„Nije‘‘ Odmahnula je glavom.
„Ako postoji... nešto o čemu treba da razgovaramo,
razgovaraćemo tome kod kuće.“
Kod kuće, pomislila je. Ta fraza joj nikada do tada nije
zvučala tako nemoguće.
„U redu“, rekla je. Ali, to nije bio njen glas.
„Dobro”*, reče Baret. „Uz moj posao, ova nedelja nam je
donela još nešto: malo lične spoznaje.” Osmehnuo joj se.
„Nemoj klonuti duhom, ljubavi. Sve će biti dobro.‘‘
9.42

Baret je otvorio oči i ispred sebe ugledao Iditino uspavano

lice. Osetio je grižu savesti. Nije nameravao da zaspi.
Dohvativši štap, spustio je noge na tepih i ustao. Stegao je
zube kad se svom težinom oslonio na noge. Ponovo ih je stegao
kad je uvukao stopala u cipele. Sedeći na krevetu, prebacio je
levu nogu preko desne I prstima leve ruke olabavio pertlu.
Spustio je nogu. Osetio je veliko olakšanje. Ponovio je
postupak s desnom cipelom, a zatim je izvadio časovnik. Bilo
je već skoro deset. Na licu mu se ukaza zabrinutost. Nije
valjda već veče? U ovoj prokletoj gromadi bez prozora nikada
ne možeš biti siguran. Nije želeo da probudi Idit. Cele sedmice
je malo spavala. Međutim, sme li da je ostavi samu?
Neodlučno je stajao I posmatrao je. Da li joj se nešto može
dogoditi dok spava?
Taj aspekt EMZ-a nije proučavao, ali činilo mu se logičnim
da osoba mora da bude svesna da bi bila podložna uticaju
zračenja. Ne, to nije istina; ona je hodala u snu. Odlučio je da
ostavi vrata otvorena, siđe najbrže što može, telefonira i
odmah se vrati. Ma šta da se dogodi, neće mu promaći -
siguran je u to. Odšepao je u hodnik, stežući zube zbog bola u
palcu. Iako je popio tablete, bol je još bio veoma jak. Sam bog
zna kako rana sada izgleda. Njemu pak nije padalo na pamet
da proveri. Verovatno će mu biti potrebna manja hirurška
intervencija kad se sve ovo završi, a možda neće moći da
koristi palac u jednakoj meri kao ranije. Nema veze, pomislio
je. Ta mu je cena bila prihvatijiva.
Otvorio je vrata Fišerove sobe i pogledao unutra. Fišer se
nije ni pomerio. Baret se nadao da će nastaviti da spava dok
ga budu iznosili na nosilima. Njemu nije mesto ovde; nikada
nije ni bilo. Ako ništa drugo, opet je uspeo da preživi.
 Trapavo se okrenuvši, odskakutao je do sobe Florens Taner
i pogledao unutra. Ni ona se nije pomerala. Baret je
saosećajno gledao u nju. Kad izađe odavde, ta jadna žena će
morati da se suoči s mnoštvom problema. Kako će se pomiriti
s činjenicom da je sve u šta je čitavog života verovala bila laž?
Da li će uspeti da se izbori s tim? Najverovatnije će nastaviti
da se pretvara da se ništa nije desiio; to je mnogo lakše.
Okrenuo se i odšepao do stepeništa. Sve u svemu, pomislio je,
ovo je bila zanimljiva sedmica. Nevoljno se osmehnuo. To je,
bez ikakve sumnje, najumerenija izjava u njegovom životu.
Ipak, sve se dobro završilo. Hvala bogu što je gospođica Taner
bila zaslepljena besom. Nekoliko dobro plasiranih udaraca i
morao bi da provede dane - ako ne i sedmice - popravljajući
reverzor. Sve bi bilo upropašćeno. Zadrhtao je od te pomisli.
Dok je silazio niza stepenice, zastajkujući i držeći se levom
rukom za ogradu, zapitao se šta će raditi kad odu iz kuće. To
je zanimljivo pitanje. Da li će se gospođica Taner vratiti u
svoju crkvu? Da li će moći to da uradi nakon što je doživela
razornu samospoznaju? A šta je s Fišerom? Šta će on učiniti?
Sa sto hiljada dolara u džepu, mogao bi da učini štošta. Što se
tiče Idit i njega, budućnost je relativno jasna. Nije želeo da
razmišlja o njihovim privatnim problemima, koje će tek morati
da reše. O tome će razmišljati kasnije. Bar će svi izaći živi iz
Paklene kuće. Kao nezvanični vođa grupe, osećao je ponos
zbog te činjenice iako je to, možda, bilo besmisleno. Ipak,
grupe koje su boravile u kući 1931. i 1940. godine bile su
maltene zbrisane. Ovog puta, četvoro je ušio u Paklenu kuću i
večeras će četvoro izaći iz nje.
Pitao se šta da uradi s reverzorom. Možda bi trebalo da ga
prebaci u svoju laboratoriju na fakultetu. To bi biio najboije.
Dolazak tog uređaja na fakultet moći će da se uporedi sa
izlaganjem kapsuie u kojoj je prvi astronaut boravio u
svemiru. Možda će jednog dana biti postavljen na posebno
mesto u institutu Smitsonijan. Podrugljivo se osmehnuo. A
možda i neće. Nije želeo da se zanosi mišiju da će naučni
krugovi bespogovorno prihvatiti njegova dostignuća. Ne, proći
će još mnogo godina pre nego što parapsihologija zauzme
mesto koje joj pripada, rame uz rame sa ostalim prirodnim
naukama.
Došao je do ulaznih vrata i otvorio ih. Bio je dan. Zatvorio
ih je, odgegao se do telefona i podigao slušalicu.
Niko se nije javljao. Baret je nekoliko puta pritisnuo
viljušku na kojoj je stajala slušalica. Sjajan trenutak za
prekid veza. Počeknuo je, a zatim je ponovo počeo da pritiska
viljušku. Hajde, pomislio je. Neće moći sam da prebaci Fišera i
gospođicu Taner odavde.
Baš je nameravao da prekine vezu kad je neko podigao
siušalicu s druge strane.
„Da“, rekao je Dojčov sekretar.
Baret izdahnu od olakšanja. „Već sam počeo da brinem.
Ovde Baret. Potrebna su nam ambulantna kola.“
Tišina.
„Da li ste me čuii?“
„Da.”
„Možete li odmah da ih pošaljete? Trebalo bi odmah
prebaciti u. bolnicu gospodina Fišera i gospođicu Taner.“
Tišina.
„Da li ste me razumeli ?“
„Da.“
Više se ništa nije čulo.
„Da li je sve u redu?“, upita Baret.
Muškarac iznenada glasno uvuče vazduh.
„Do đavola, ovo nije pošteno prema vama“, rekao je ljutito.
„Šta to?“
Muškarac je oklevao.
„Šta to ?“
Još je oklevao. Zatim brzo reče:
„Stari Dojč je jutros preminuo!‘
„Preminuo?”
„Imao je rak. Popio je previše tableta protiv bolova.
Slučajno se ubio!”
Baret oseti strašan pritisak u lobanji. To se ne bi smelo
ticati onoga što radi, govorio mu je sopstveni um, ali znao je
da nije tako.
„Zašto nam niste javili ?“, upitao je.
„Tako mi je naređeno!‘
Dojčov sin mu je naredio, pomisli Baret.
„Pa..!”Glas mu je bio jedva čujan. „Šta je s...?“
„Naređeno mi je da vas... da vas ostavim tamo.“
„A novac?“ Baret je morao da pita iako je znao odgovor.
„Ne znam ništa o tome, ali s obzirom na okolnosti..!‘
Muškarac je uzdahnuo. „Postoji li bilo šta na papiru?“
Baret zatvori oči.
„Ne.“
„Shvatam.“ Glas mu je bio ravan. „Onda će onaj skot od
njegovog sina sigurno..!” Zastao je.
„Slušajte, izvinjavam se što vas nisam pozvao, ali ruke su
mi vezane. Moram odmah da se vratim u Njujork. Imate auto.
Savetujem vam da odmah napustite kuću. Ovde postoji
bolnica u koju možete da odete. Ja ću učiniti sve što mogu..!”
Glas mu je utihnuo i iz grla mu je izleteo zvuk gađenja. „Do
đavola“, rekao je. „I ja ću verovatno ostati bez posla. Ne mogu
da podnesem tog tipa. Otac mu je bio dovoljno loš, ali..!”
Baret je spustio slušalicu. Nema novca, neće moći da brine
o Idit, da ode u penziju, da se odmori. Naslonio se čelom na
zid.
„Oh, ne“, promrmljao je.
Jezero.
Uzdahnuvši, Baret se okrenu i pogleda oko sebe. Reč mu je
odjeknula u glavi, nepozvana. Ne, pomislio je. Stegao je zube.
„Ne”, rekao je kući. Odlučno je odmahnuo glavom.
Zaputio se prema velikoj gostinskoj sobi. „Nećeš pobediti“,
rekao je. „Možda neću dobiti novac, ali ti me nećeš pobediti, ti
ne. Znam tvoju tajnu i uništiću te.“ Nikada u životu nije
osećao toliku mržnju. Došao je do lučno zasvođenog ulaza i
slavodobitno uperio prst u svoju mašinu.
„To!“, viknuo je. „To je oruđe tvog poraza!“ Morao je da se
nasloni na zid. Osećao se iscrpljeno. Bio je iznuren od bola.
Nije važno, rekao je sebi. Ma kakav bol osećao, nije važno.
Kasnije će brinuti o Fišeru i gospođici Taner, kasnije će
brinuti o Idit i sebi. Sada je važno samo jedno: mora da porazi
Paklenu kuću i donese pobedu svemu onome čemu je posvetio
svoj život.

10.33

Osetila je kako izranja iz tame. Čula je Danijelov glas kako

je nagovara. Ne moraš da spavaš, govorio joj je. Činilo joj se
da oseća kako joj se vene i arterije stežu i opuštaju, kako joj
se sva tkiva napinju i istiskuju tamu iz nje. U bubrezima je
osećala vreo pritisak. Pokušala je da ga potisne, ali nije
uspela. Pritisak je rastao. Hajde, govorio joj je Danijel. Pusti.
Florens zastenja. Nije mogla da se zaustavi. Osetila je šikljanje
iz svojih prepona i kriknula od stida.
Iznenada se probudila. Sklonila je pokrivač i ustala,
zbunjeno gledajući u mokru fleku na posteljini. Bio je toliko
duboko u njoj da je mogao da kontroliše čak i osnovne
fiziološke funkcije njenog tela.
„Florens.“
Naglo je okrenula glavu i ugledala njegovo lice na srebrnoj
lampi koja je visila na zidu.
„Molim te“, rekao je.
Netremice je gledala u njega. Osmehnuo se.
„Molim te.“ Zvučao je podsmešljivo.
„Prestani.“
„Molim te“, rekao je.
„Prestani!”
„Molim te!‘ Podrugljivo se iscerio. “Molim te“
 „Prestani, Danijele!“
„Molim te, molim te, molim te, molim te, molim te, molim
te, molim te!” Florens se okrenula i pojurila prema kupatilu.
Ledena šaka je zgrabi za gležanj i ona pade na pod. Obavilo ju
je Danijelovo studeno prisustvo, a njegov demonski glas joj je
urlao u uši: „Molim te, molim te, molim te, molim te!“ Zatim je
počeo da se smeje s divljačkim, sadističkim zadovoljstvom.
Pomozi mi, bože, pomislila je u agoniji.
„Pomozi mi, bože!“, oglasila se. Spasi me!, preklinjala je.
„Spasi me, spasi me!“, začu se njegov podrugljivi glas.
Florens je obema rukama pritisnula uši.
„Pomozi mi, bože!” kriknula je. Njegovog prisustva je
nestalo. S mukom je ustala i jurnula prema kupatilu.
„Odlaziš?“, čuo se njegov glas. Upinjala se da se snagom
volje odupre njegovom nagovaranju. Pošto je ubauljala u
kupatilo, pustila je hladnu vodu i umila se. Potom se
uspravila i zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Lice joj je bilo
bledo, izbrazdano tamnim brazgotinama i prošarano
modricama. Na vratu je videla mnoštvo nepravilnih
posekotina. Nagnuvši se napred, videla je da su joj grudi
crvene. Tragovi zuba na njima behu gotovo crni.
Ukočila se kad su se vrata zatvorila uz tresak. Zatim je, u
ogledalu pričvršćenom za vrata, videla celo svoje telo. Htela je
da se odupre, ali nešto ledeno poče da se penje uz njenu
kičmu. Uzdahnula je i razrogačiia oči.
Zatim se osmehnula. Zabacila je glavu i napola zatvorila
oči. Danijel je bio iza nje. Mogla je da oseti kako njegov
ukrućeni penis ulazi duboko u njen anus. Obujmio ju je
rukama i gnječio joj dojke. Florens se izvila kad je Idit ušla u
kupatilo i kleknula ispred nje, uvlačeći isplažen jezik u njenu
vaginu.
Florens izbaci jezik iz usta. Zudno se nabijala na Danijela.
To je ono što želi, ono što jeste.
Trgnula se kao oparena. Ugledala je sebe, u polučučnju
ispred ogledala, kako sa izrazom tupe ekstaze na licu uvlači
prste desne ruke duboko u sebe. Ispustivši zvuk gađenja,
naglo je izvukla prste. Promukao smeh odjeknu iza nje.
Florens se brzo okrenu. Kupatilo je bilo prazno. Gledao sam
te, govorio je njegov glas u njenoj glavi.
Otvorila je vrata i istrčala iz kupatila, praćena Danijelovim
smehom. Sagnula se da podigne ogrtač. Nešto ga je istrglo iz
njene ruke i bacilo ga u stranu. Posegnula je za njim, ali
ogrtač odlete dalje. Florens se zaustavila. Nema svrhe,
pomislila je.
„Nema svrhe“, začuo se njegov podrugljiv glas. Ogrtač je
poleteo i pao joj na glavu. Strgnula ga je i obukla, žurno ga
zakopčavajući. On se poigrava mnome, pomislila je; tera me
da radim stvari koje su mi odvratne.
„... koje su mi odvratne“, ponavljao je njegov glas
podsmešljivim falsetom. Zakikotao se kao šiparica. „Koje su mi
odvratne. Koje su mi odvratne.”
Florens je pala na kolena pored kreveta i, naslonivši
laktove na ivicu dušeka, pritisnula čelo na čvrsto sklopljene
šake. „Dragi bože, molim te, pomozi mi; Crveni Oblače, pomozi
mi; duhovi iscelitelji, pomozite mi; posednuta sam. Neka vatra
Duha svetoga sažeže ovu bolest u mom telu i duhu. Neka me
prožme sila božja i da mi snagu da se oduprem.”
„Neka njegov božji kurac uđe u moja usta“, rekla je. „Da
popijem njegovo sveto, vrelo semc. Neka…”
Krik užasa iskrivi njene usne. Zarila je pesnicu u usta i
zagrizla zglobove najjače što je mogla. Bol joj ispuni glavu.
Danijel je nestao.
Nekoliko trenutaka kasnije, izvukla je šaku i pogledala je.
Zubima je probila kožu, pa joj je krv curila niz nadlanicu.
Oprezno je pogledala oko sebe. Imala je utisak da joj je
talas bola pročistio glavu i oterao Danijela. Ustala je, oslonivši
se rukama o dušek. Sad - pomislila je - u kapelu. Tamo leži
odgovor.
Pretrčala je preko sobe i otvorila vrata. Izjurivši u hodnik,
okrenula se prema stepeništu. Uspeću, pomisiiia je. Ne može
da me kontroliše sve vreme. Ako nastavim da se krećem ma
šta da se desi, uspeću da stignem do kapele.
Ukopala se, a srce joj je divlje zalupalo. Jedna prilika joj je
stajala na putu. Bio je to mršav muškarac u iscepanoj,
prljavoj odeći. Kosti su mu štrčale. Njegova duga kosa beše
umršena, a lice izobličeno bolešću. Sitne, užagrene oči bile su
duboko usađene u duplje tamnih ivica, a usta mu behu
poluotvorena i puna širokih, žutih zuba. Florens je zuriia u
njega. To je, nema sumnje, jedna od Belaskovih žrtava. Ovako
je izgledao pre nego što je umro.
Prilika je nestala. Florens je počeia da silazi niza stepenice.
Oštra hladnoća se ponovo pela uz njenu kičmu. Osetila je
tamnu prljavštinu u svojim venama i oduprla joj se bolom,
grizući šaku. Bol je odgovor! Kad god je Danijel pokušao da
preuzme kontrolu nad njom, uspevala je da ga otera bolom.
Bol bi joj ispunio glavu i ne bi ostalo mesta za njega!
Zastala je i ustuknula. Dve prilike su ležale na
stepenicama ispred nje - muškarac i žena. Muškarac je zabio
nož u ženin vrat. Onda je grčevitim pokretima počeo da
pomera nož, a krv je prskala po njegovom iskrivljenom,
radosnom licu. Sekao joj je glavu. Florens je gurnula šaku u
usta i zagrizla je. Ukrutila se kad ju je bol preplavio.
Muškarac i žena su nestali. Nastavila je da silazi, pitajući se
gde su Fišer, Idit i Baret.
Nije bilo važno. Ionako nisu mogli da joj pomognu. Dok je
prolazila kroz predvorje, ugledaia je Bareta u velikoj
gostinskoj sobi.
Radio je na svojoj mašini. Budaia, pomislila je. Neće
upaliti. Glup je kao noć, taj prokieti... Ne! Ponovo je,
razrogačenih očiju, zarila zube u šaku. Radije će zariti zube
do kostiju nego dozvoliti Danijelu da ponovo preuzme kontrolu
nad njom. Volela bi da ima nož. Zarila bi ga toliko duboko da
bol nikada ne bi prestao. To je bio odgovor: agonija koja će
držati njegovu prljavu dušu daleko od nje.
Zaputila se niz hodnik. Muškarac divijeg pogleda kiečao je
na leđima gole žene. Bila je mrtva. Vrat joj je bio stegnut
ešarpom. Lice joj beše ljubičasto, a oči izbuljene. Florens je
zarila zube u zglavke. Krv joj je curila na usne i slivala se niz
grlo. Prilike su nestale kad je stigla do vrata kapele. Jedan
muškarac je čučao ispred njih. Licemu je bilo belo i izgledao je
kao da je omamljen. Sisao je prst odsečene šake koju je držao
u ruci. Florens je zagrizla šaku i prilika je nestala. Naslonila
se na vrata i gurnula ih. Stajala je, klateći se, na početku
prolaza između redova. Vrtlog energije je ispunio vazduh. Ovo
je središte, srž. Krenula je prema oltaru, a onda je poskočila
ugledavši mačku kako leži u lokvi krvi. Bila je pokidana
nadvoje. Zatresla je glavom. Sada ne sme da stane. Bila je
nadomak odgovora. Pobedila je Danijela, a sada će pobediti i
kuću. Prekoračiia je preko mačke, približavajući se oltaru.
Gospode bože, kolika sila! Prodirala je kroz nju pulsirajući,
navirući. Tama joj je treperila u glavi. Gurnula je šaku u usta
i zagrizla. Tama se proredila, pa je nastaviia da se kreće protiv
sile. Činilo joj se da se pred njom nalazi živi zid. Ipak, uspela
je da stigne do oltara. Oči su joj bile širom otvorene, a pogled
usredsređen. Pobediće ona u ovoj bici. Uz božju pomoć, ona
će... Iznenadna slabost pretvori njene noge u kamen. Sručiia
se na oltar. Sila je previše jaka! Tupo je gledaia u raspeće.
Izgledalo je kao da se pomera. Užasnuto je zuriia u njega.
Kretalo se prema njoj. Ne, pomislila je. Pokušala je da
uzmakne, ali nije mogla. Imala je utisak da je džinovski
magnet drži prikovanu za pod. Ne! Raspeće je počeio da pada.
Udariće je!
Florens je vrisnula kad ju je raspeće udarilo u glavu i
grudi, snažno je odbacujući unazad. Pala je na pod, a raspeće
pade preko nje, izbivši joj vazduh iz pluća. Hladnoća joj je
vijugala oko kičme. Pokušala je da krikne, ali nije mogla.
Crnilo ju je preplavilo.

Onda je posednutosti nestalo.

Florensine oči su bile iskolačene, a lice joj beše iskrivljeno
u agoniji. Nije mogla da diše od bola. Pokušala je da odgurne
raspeće, ali nije uspela. Taj pokušaj je izazvao toliki boi da je
umalo povratila. Nepomično je ležaia i stenjala, osećajući kako
je zapijuskuju beskrajni talasi agonije. Ponovo je pokušala da
odgurne raspeće. Malo se pomerilo, a ona se umalo
onesvestila. Lice joj je bilo sivo, orošeno ledenim znojem.
Oslobađala se čitavih petnaest minuta. Za to vreme je
sedam puta bila na rubu nesvesti. Ostajala je svesna
zahvaljujući ogromnom naporu volje. Naposletku je zbacila
teško raspeće i sela, teško dišući od pretrpljenih muka.
Polako, stišćući posivele usne, podigla se na kolena. Potočići
krvi su se slivali niz njene butine.
Pogled na falus je natera da povrati. Nagnuvši se napred,
izbacila je sadržaj želuca na pod. Oči su joj bile staklaste od
bola. Prevario ju je. Ovde nije bilo nikakvog odgovora. Želeo je
da još jednom oskrnavi njeno telo i njen duh. Florens je
drhtavom nadlanicom obrisaia usne. Ne više, pomislila je.
Pogledala je oko sebe i ugledala ogroman ekser, koji je štrčao s
poleđine raspeća; bio je iščupan iz zida. Nekako se dovukia do
eksera. Nadvila se nad njega i stala da korenom diana struže
po njegovom vrhu, uzdišući od bolova.
Počela je da plače.
„Ne više“, rekla je. „Ne više!‘
Spustiia je glavu na pod. Krv joj je kao voda tekla iz
ranjavih zapešća. Zatvorila je oči. Više mi ništa ne može,
pomisliia je. Čak i ako moja duša bude zauvek zarobljena u
ovoj kući, više neću biti njegova marioneta.
Osetila je kako život ističe iz nje. Pobeći će. Danijel više ne
može da je povredi. Osećaji su počeli da se gube, a bol je
jenjavao. Bog će joj oprostiti samoubistvo. Morala je to da
uradi. Osmehnula se kao da se predaje. On će razumeti.
Otvorila je oči, zatreptavši. Da li su to bili koraci? Pokušala
je da okrene glavu, ali nije mogla. Činilo joj se da pod
podrhtava. Trudila se da razazna. Da li je to neka prilika
stajala iznad nje, gledajući je odozgo? Nije mogla da
usredsredi pogled.
Iznenada je shvatila. Užasnuta, pokušala je da se podigne,
ali bila je preslaba. Mora da im kaže! Florens se grčevito borila
da ustane. Obavijali su je tamni oblaci. Sve se zamaglilo.
Okrenula je glavu i videla svoju krv kako teče po podu.
Pomozi mi, bože, preklinjala je. Mora da im kaže!
Polako, teškom mukom, ispružila je ruku da bi
preusmerila pokretne crvene trake.

11.08

Fišer se prenuo iz sna. Srce mu je divlje lupalo, a on je

unezvereno gledao oko sebe. Glava mu je pulsirala bolom.
Želeo je da ponovo spusti glavu na jastuk, ali nešto ga je
sprečilo u tome. Prebacio je noge preko ivice dušeka i ustao.
Zateturao se i uhvatio se za glavu obema rukama, klateći se
napred-nazad. Nije otvarao oči. Zastenjao je, setivši se da mu
je Baret dao tablete. Prokleta budala, pomislio je. Koliko li je
bio bez svesti ?
Zaputio se prema vratima, saplićući se kao pijanac i
trudeći se da ne izgubi ravnotežu. Zanoseći se, izašao je u
hodnik i krenuo prema Florensinoj sobi. Ušao je unutra i
zaustavio se. Nije bila u krevetu. Pogledao je prema kupatilu.
Vrata su bila otvorena; tamo nije bilo nikoga. Okrenuo se i
oteturao do hodnika. Šta je, do đavola, tom Baretu? Pokušao
je da ubrza korak, ali bol u glavi se pojača. Stao je i naslonio
se na zid. Mučnina je bivala sve jača. Zatvorio je oči i zatresao
glavom. Bol se rasplamsa. Do đavola i bol, pomislio je.
Odiučno je krenuo napred, i dalje se zanoseći. Mora da je
pronađe, da je izvede odavde.
Prolazeći kraj Baretove sobe, bacio je pogled i naglo se
zaustavio. Ušao je i zbunjeno se obazreo. Bareta nije bilo;
ostavio je suprugu samu! Fišer besno stisnu zube. Šta se, do
đavola, dešava? Hitro je prišao krevetu I spustio ruku na
Iditino rame.
Trgla se od njegovog dodira i naglo otvorila oči, zagledavši
se u njega.
„Gde vam je suprug?“, upita Fišer.
Pogledala je oko sebe, preneražena.
„Zar nije ovde?“
Zbunjeno ju je gledao dok je ustajala. Sudeći po izrazu na
njenom licu, zaprepašćena je njegovim izgledom.
„Nije važno“, progunđao je, zaputivši se prema hodniku.
Idit je ćutala. Projurila je pored njega vičući:
„Lajonele!“ Stigla je do sredine stepeništa pre nego što je on
došao do odmorišta.
„Ne idite sami!“, doviknuo je. Ponašala se kao da ga nije
čula. Fišer je pokušao da strči niza stepenice, ali morao je da
se zaustavi. Imao je osećaj da mu se bezbroj bodeža zariva u
glavu. Drhteći, naslonio se na ogradu.
„Lajonele!“, dozivala ga je dok je trčala krozpredvorje. Onda
je čuo i njegov glas, pa je otvorio oči. Gde drugde, pomislio je.
Baret je toliko želeo da dokaže svoje tvrdnje da je ostavio
suprugu samu. Pride uopšte nije pazio na Florens. Glupi skot!
Fišer se oteturao niza stepenice i, stežući zube, prošao kroz
predvorje. Kad je ušao u gostinsku sobu, ugledao je Bareta i
Idit kako stoje pored reverzora.
„Gde je ona?“, upitao je.
Baret ga belo pogleda.
„Gde je?”
„Zar nije u svojoj sobi?“
„Da li bih vas pitao da jeste?“, zareža Fišer.
Šepajući, Baret je krenuo prema njemu, a Idit ga je pratila.
Po izrazu na Baretovom licu, Fišer je zaključio da je i ona ljuta
na njega.
„Sve vreme sam slušao“, reče Baret. „Proverio sam kako ste
vi. A tablete koje sam joj dao…”
„Do đavola s tabletama!“, prekinu ga Fišer. „Mislite da
posednutost može da se reši tabletama?“
„Ne verujem...“
„Ma nosite se s vašim verovanjima!“ Glava ga je toliko
bolela da gotovo ništa nije video. „Nema je - jedino to je
važno!“
„Naći ćemo je“, odvrati Baret, ali u njegovom glasu nije bilo
samopouzdanja. Zabrinuto je gledao oko sebe.
„Prvo ćemo proveriti podrum. Možda je...“ Ućutao je kad se
Fišer uhvatio za glavu, lica izobličenog od bola.
„Biće bolje da sednete“, rekao je.
„Ćuti!“, promuklo viknu Fišer. Sagnuo se, ispuštajući
zvuke kao da povraća.
„Fišere...“ Baret pođe prema njemu.
Fišer se doteturao do stolice i sručio se u nju. Baret i Idit
mu hitro priđoše. Naglo spustivši ruke, Fišer ih preseče
pogledom.
„Šta je bilo?“, upita Baret.
Fišer poče da se trese.
„Šta je bilo ?“ Baret je nesvesno podigao glas. Fišerov izgled
ga je plašio.
„Kapela!”

Iditin krik užasa se prolomio kroz vazduh. Okrenula se i

oteturala do zida.
„Bože dragi “, šapnuo je Baret.
Nesigurnim koracima, Fišer je otišao do tela i pogledao ga.
Oči su joj bile otvorene, zagledane u tavanicu, a njeno lice je
dobilo boju bledog voska. Spustio je pogled na njene
genitalije. Bile su strašno izranavljene i prekrivene skorelom
krvlju.
Trgnuo se kad je Baret stao pored njega.
„Šta joj se desilo?” prošaputao je stariji muškarac.
„Ubijena je“, zajedljivo odvrati Fišer. „Kuća ju je ubila.“
Napeo se oćekujući da će mu se Baret suprotstaviti, ali to se
nije desilo.
 „Ne shvatam kako je mogla da ustane s toliko sedativa u
sebi.“ Bilo je to sve što je Baret rekao, glasom punim griže
savesti. Video je da se Fišer okrenuo prema raspeću koje je
ležalo nedaleko od tela, pa je i sam to učinio. Ugledavši krv na
drvenom falusu, osetio je kako mu se prevrće stomak.
„Gospode bože“, rekao je.
„Nema ga“, promrmlja Fišer. Zatim je mahnito zaurlao:
„Nema boga u ovoj jebenoj kući!”
Na suprotnom kraju kapele, Idit se naglo okrenula i
pogledala u Fišera. Baret je zaustio da nešto kaže, pa se
predomislio. Drhtavo je uvukao vazduh. Kapela je smrdela na
krv. „Trebalo bi da je iznesemo odavde.“
„Ja ću“, reče Fišer.
„Trebaće vam pomoć.“
“Ja ću. “
Baret zadrhta videvši izraz na Fišerovom licu.
„Dobro.“ Fišer je čučnuo pored tela. Tama mu je pulsirala
pred očima, pa je morao da se osloni na obe ruke da ne bi
pao. Osetio je da su mu dlanovi uronjeni u njenu krv. Kad mu
se razbistrilo pred očima, pogledao je u njeno lice. Toliko se
trudila, pomislio je. Ispruživši ruku, sklopio joj je oči
najnežnije što je mogao.
„Šta je to ?“, upita Baret.
Fišer podiže pogled i namršti se od bola izazvanog tim
pokretom. Baret je zurio u pod nedaleko od Florens. Fišer
spusti pogled. Bilo je suviše mračno da bi video. Onda je čuo
kako Baret pretura po džepovima, pa kreše šibicu. Iznenadna
svetlost ga je naterala da začkilji, što je pojačalo bol.
Umočivši prst u vlastitu krv, nacrtala je nešto na podu. Bio
je to nepravilan krug, a u njemu je stajala nekakva žvrljotina.
Fišer je neko vreme napeto zurio pokušavajući da protumači
crtež. Onda mu je sinulo. Baret se oglasio u isti mah.
„Izgleda kao slovo B!”
11.47

Stajali su na ulazu i posmatrali kako se Fišerova silueta

polako pomera. Naposletku je nestala u magli. Baret se
okrenu.
„U redu“, rekao je.
Pratila ga je do velike gostinske sobe. Baret je žustro
odšepao do reverzora, a ona je stajala i gledala ga, trudeći se
da ne razmišlja o Florens. Baret je još jednom pogledao
mašinu, pa se okrenuo prema njoj.
„Spremna je“, rekao je.
Poželela je da, radi njega, može da oseti ono što on
očigledno oseća.
„Znam koliko ti je važan ovaj trenutak“, rekla je.
„Važan je za nauku!” Okrenuo se prema uređaju, podesio
brojač, okrenuo nekoliko dugmadi, a onda je, nakon kratkog
oklevanja, pritisnuo prekidač.
Idit je nekoliko sekundi mislila da se nista ne dešava.
Onda je začula brujanje koje je dopiralo iz velike mašine i
osetila vibracije u podu.
Gledala je u reverzor. Brujanje je postalo jače i zvučnije, a
vibracije u podu su bivale sve osetnije. Mogla je da oseti kako
se penju uz njene noge. Energija, pomislila je. Jedina stvar
koja može da se suprotstavi ovoj kući. Nije je razumela, ali
sada je - osetivši pulsiranje u telu i bol u ušima, posledicu
snažnog brujanja - skoro počela da veruje. Trgnula se kad su
fluorescentne lampe unutar uređaja, vidljive kroz rešetke,
počele da blistaju sve jačim sjajem. Baret se polako udaljavao
od mašine. Drhtavim prstima je izvadio džepni sat. Tačno je
podne. Baš se lepo poklopilo, pomislio je. Vratio je sat u džep i
okrenuo se prema Idit.
„Moramo da idemo.“
Njihovi kaputi su stajaii na stolu kraj ulaznih vrata; Baret
ih je ranije doneo iz sobe. Užurbanim pokretima, pomogao joj
je da se obuče. Dok je ona pomagala njemu, gledala je u
pravcu velike gostinske sobe. Buka koja je dopirala iz uređaja
i ovde je postala nesnosna. Osećala je vibriranje poda i
podrhtavanje vaze na obližnjem stolu.
„Brzo“, reče Baret. Trenutak kasnije, žurno su koračali
pošljunčanom stazom, pa oko jezera, dok je zvuk reverzora
zamirao za njima. Dok su prelazili preko mosta, Idit je u magli
ugledala „kadilak“. Zadrhtaia je od pomisli da je Florens
unutra.
Baret je otvorio zadnja vrata i namrštio se videvši Fišera
kako grii telo uvijeno u ćebe.
„Zar ne bismo mogli da...“, zaustio je. Zaćutao je kad je
video kako ga Fišer gleda. Na trenutak je oklevao, a zatim je
zatvorio vrata. Nije bilo svrhe ulaziti u sukob s Fišerom.
Ionako je već bio na granici da pukne.
„Ona je unutra, s njim?” šapnula je Idit.
“Da“
Idit je izgledala kao da će joj pozliti.
„Ne mogu da sedim unutra s…“ Nije mogla da završi.
„Sedećemo napred.“
„Zar ne možemo da se vratimo u kuću?“, upitala je, svesna
besmislenosti svoje želje da se vrati u Paklenu kuću.
„Nikako. Zračenje bi nas ubilo!‘
Zurila je u njega.
„Dobro“, konačno je rekla.
Kad su seli na prednja sedišta i zatvorili vrata, Baret je
pogledao u retrovizor. Fišer se nadvijao nad Florensino telo,
naslonivši bradu tamo gde je verovatno bio vrh njene glave.
Zapitao se koliko ga je pogodila njena smrt. Uto se setio i
okrenuo se prema Idit.
„Dojč je mrtav“, rekao je. Idit nije odgovorila. Na kraju je
klimnula glavom.
„Nije važno.” Odjednom, Baret oseti navalu besa. Nije li?,
pomislio je. Okrenuo se. Zašto onda razmišlja o tome? Učinio
je sve da bi obezbedio novac za nju. Ako nju nije briga...
Zatomio je gnev. A šta je drugo mogla da kaže? Ispravio se i
napravio grimasu osetivši bol u palcu. „Fišere?“
Nije mu odgovorio. Baret se okrenu.
„Dojč je mrtav“ reče. „Njegov sin neće da nam plati.“
„Da li je to uopšte važno?“, progunđao je Fišer. Baret je
video kako mu se prsti stežu oko ramena Florens Taner.
Ponovo se okrenuo napred, zavukao ruku u džep i izvadio
ključeve. Pronašao je ključ od kola i gurnuo ga u kontaktnu
bravu. Okrenuo ga je i lampice se upališe na kontrolnoj tabli.
Nije bilo dovoljno goriva da motor radi četrdeset minuta, pa
nisu mogli da greju unutrašnjost automobila. Prokletstvo,
pomislio je. Trebalo je da ponesu ćebad i konjak.
Naslonio je glavu i zatvorio oči. Pa, moraće da izdrže, ne
preostaje im ništa drugo. Njemu lično ništa nije smetalo... ovaj
trenutak je bio suviše važan da bi ga bilo šta moglo
upropastiti.
Iza zidova na kojima nije bilo prozora, nekoliko stotina
metara dalje, Paklena kuća je umirala.

12.45

Baret je spustio poklopac sata.

„Gotovo je“
Izraz na Iditinom licu beše prazan. Baret je bio pomalo
razočaran tom ravnodušnošću, ali onda je shvatio da ona nije
bila kadra da pojmi šta se dogodilo u kući. Ispružio je ruku i
potapšao je po nadlanici, a onda se okrenuo:
„Fišere?“ Fišer se i dalje nadvijao nad Florens, držeći njeno
telo u naručju. Polako je podigao pogled. „Hoćete li da se
vratite u kuću s nama?“
Fišer nije odgovorio.
„Kuća je čista!”
„Je li ?“
 Baret je poželeo da se osmehne. Nije mogao ništa da mu
zameri. Nakon svega što se desilo proteklih dana, njegova
tvrdnja je zaista zvučala besmisleno.
„Potrebni ste mi“ reče.
„Zašto ?“
„Da potvrdite da je kuća čista!‘
„Šta ako nije?“
„Garantujem da jeste.“ Baret je čekao da Fišer donese
odluku. Pošto se ništa nije dogodilo, rekao je: „Potrebno nam
je svega nekoliko minuta!”
Fišer ga je ćutke posmatrao, a onda se polako pomakao,
pažljivo se spustio na kolena i položio Florensino telo na
sedište.
Gledao je u nju nekoliko trenutaka, a onda privukao ruke
k sebi i okrenuo se prema vratima. Okupili su se ispred
automobila. Deža vi, pomislila je Idit. Činilo joj se da se vreme
vratilo i da treba da uđu u Paklenu kuću prvi put. Samo je
Florens nedostajaia da iluzija bude potpuna. Drhtala je, pa je
podigla kragnu kaputa. Činiio joj se da je sva utrnula od
hladnoće. Lajonel je povremeno palio motor i grejanje dok su
čekali, ali čim bi ugasio motor, hladnoća bi se vratila.
Pešačenje do kuće jezovito ju je podsećalo na njihov
dolazak u ponedeljak. Zveckanje koraka po betonskom mostu;
pogledi u limuzinu koja nestaje u magli; kruženje oko jezera
čiji im smrad štipa nozdrve; krckanje šljunka pod đonovima;
studen koja prodire do kostiju; loš predosećaj koji izaziva
ogromna kuća što se pomalja iz magle. Nije mogla da poveruje
da je Lajonel u pravu. Dakle, ulaze u zamku. Nekako su
uspeli da se izvuku; bar njih troje. Sada su se pak vraćali. To
je bilo nezamislivo. Iako je bila svesna činjenice da Lajonel
mora znati kakvi su efekti rada njegovog uređaja, jednostavno
nije mogla da pojmi samoubilačku glupost onoga što su
upravo radili. Poslednjih nekoliko metara do ulaza. Penjanje
uza stepenice; ponovno zveckanje koraka po betonu.
Dvokrilna vrata ispred njih. Idit je zadrhtala. Ne, pomislila je.
Ja ne ulazim ponovo unutra.
Onda joj Baret otvori vrata i ona, ne progovorivši, ponovo
uđe u Paklenu kuću.
Zaustaviše se i Baret zatvori vrata. Idit primeti da je vaza
pala na pod i razbila se.
Baret upitno pogleda Fišera.
„Ne znam“, reče Fišer.
Baret se ukoči.
„Morate da se otvorite.“ Da li je moguće da Fišer više nema
natčulnu percepciju? Užasavala ga je pomisao da će možda
morati da dovede drugog medijuma čak ovamo u Mejn.
Fišer se odmakao od njih. Nelagodno je pogledao unaokolo.
Zaista se činilo da je promena nastupila. Ipak, to bi mogao da
bude trik. I ranije je bio obmanut. Nije se usuđivao da se
ponovo izloži tolikoj opasnosti.
Baret ga je nervozno gledao. Idit je primetila da je njen
suprug silno nestrpljiv.
„Pokušajte, gospodine Fišere“, iznenada se oglasio.
„Garantujem vam da neće biti nikakvih problema!”Fišer nije
gledao oko sebe. Koraknuo je kroz predvorje. Atmosfera se
zaista promenila, što ga je zapanjilo. Nije morao da spusti
svoje unutrašnje štitove da bi to osetio. Međutim, kolika je ta
promena zaista bila? Koliko sme da veruje Baretu? Njegova
teorija je zvučala prilično dobro. Ali, Baret nije tražio od njega
da poveruje u neku teoriju. Tražio je od njega da ponovo
rizikuje svoj život.
Nastavio je da korača. Prošao je kroz zasvođeni prolaz i
našao se u velikoj gostinskoj sobi. Iza sebe je čuo korake
Baretovih. Ušavši u sobu, zaustavio se i pogledao unaokolo.
Mnoštvo predmeta je bilo rasuto po podu. Tapiserija na
suprotnom zidu beše nakrivljena. Šta je taj uređaj uradio?
Želeo je da sazna, ali se u isto vreme plašio.
“I?”,upita Baret. Fišer mu je samo mahnuo rukom. Uradiću
to kad budem spreman, ljutito je pomislio.
Stajao je nepomično, osluškujući, čekajući.
 Zatim je impulsivno spustio štitove. Zatvorio je oči i raširio
ruke, šake, prste, uvlačeći u sebe sve što je možda lebdelo u
vazduhu. Naglo je ocvorio oči i zbunjeno pogleđao oko sebe.
Nije bilo ničega.
Nepoverenje se ponovo vratilo. Okrenuo se i projurio pored
njih. Idit je izgiedala uplašeno, ali Baret ju je uhvatio za ruku,
umirujući je.
„Zbunjen je jer ne postoji ništa što bi mogao da oseti“,
rekao joj je.
Fišer je utrčao u predvorje. Ništa. Jurnuo je kroz hodnik
prema kapeii i svom snagom gurnuo vrata. Ništa. Okrenuo se
i potrčao prema stepeništu. Sišao je preskačući po nekoliko
stepenika odjednom. Ignorisao je bol u glavi. Prošavši kroz
vrata bazena, otrčao je do parnog kupatila, otvorio vrata i
spremio se na najgore.
Ništa.
Okrenuo se, ispunjen divljenjem.
„Neverovatno.”
Projurio je pored bazena i vratio se u hodnik. Utrčao je u
vinski podrum. Ništa. Teško dišući, ustrčao je uza stepenice.
Pozorišna saia. Ništa. Plesna dvorana. Ništa. Sala za bilijar.
Ništa. Jurio je kroz hodnike kao raspomamljen. Kuhinja.
Ništa. Trpezarija. Ništa. Protrčao je kroz veliku gostinsku sobu
i vratio se u predvorje. Baret i Idit su još stajali tamo. Fišer se
ukopao ispred njih, teško dišući. Zaustio je, a onda je potrčao
prema stepeništu. Baret oseti navaiu oduševljenja.
„Uspeo sam“, reče. „Uspeo sam, Idit. Uspeo sam!” Zagrlio ju
je i privukao k sebi. Srce joj je snažno udaralo. I dalje nije
mogla da poveruje. Međutim, Fišer je bio ushićen. Gledala ga
je kako trči uza stepenice, preskačući po dva stepenika
odjednom. Otrčao je do sobe Baretovih. Upao je unutra. Ništa!
Okrenuvši se, sa uzvikom neverice na usnama, vratio se u
hodnik i uleteo u Florensinu sobu. Ništa!
Hodnik, pa njegova soba. Ništa! Belaskove odaje. Ništa!
Bože svemogući!
 Ništa! Glava mu je pucala od bola, ali nije ga bilo briga.
Trčao je kroz hodnik, otvarajući vrata svih spavaćih soba.
Ništa! Nigde ništa nije mogao da oseti! Bio je presrećan. Baret
je uspeo!
Paklena kuća je očišćena!
Morao je da sedne. Doteturavši se do najbliže stolice, sručio
se na nju. Paklena kuća - očišćena. To je neverovatno.
Potisnuo je pomisao da će morati da promeni sva svoja
ubeđenja. Nije važno. Paklena kuća je očišćena. Egzorcizam je
obavio onaj divni - kako se zove - dole. Promuklo se nasmejao.
A on ga je nazvao gomilom gvožđurije. Gospode bože, gomilom
gvožđurije! Trebalo je da mu Baret razbije nos.
Zatvorenih očiju, naslonio se u stolici i polako dolazio do
daha.
Tada je shvatio. Da je izdržala još samo jedan sat. Samo još
jedan sat! Iznenada ga prože nemoćan gnev zbog toga što ju je
Baret ostavio samu.
Gnev ubrzo minu. Nadjačalo ga je divljenje koje je osećao
prema fizičaru. Strpljivo, istrajno, Baret je radio svoj posao,
znajući da svi misle da nije u pravu. Ipak, sve vreme je bio u
pravu. Fišer je zapanjeno vrteo glavom. Desilo se čudo.
Duboko je udahnuo. Morao je da se osmehne. I dalje se osećao
smrad.
No, to više nije bio smrad mrtvih.

14.01

Fišer je prikočio kad je „kadilak“ ušao u još jedan

neprobojni oblak magle. Odlučio je da zadrži automobil i da
ga proda, ako bude mogao. Podeliće novac s Baretom. Ako ne
uspe u tome, gurnuće prokletinju u jezero, ali Dojč ga više
nikada neće videti. Nadao se da će Baret uspeti da izvuče
svoju mašinu iz kuće pre nego što padne u Dojčove ruke.
Sigurno vredi pravo bogatstvo.
Ispružio je ruku i uključio brisače. Pogleda uprtog u put
koji je vijugao kroz mračnu šumu, pokušavao je da poveže
deliće u svojoj glavi.
Prvo, Baret je bio u pravu. Energija koja je postojala u kući
nije bila ništa drugo do ogromna količina zaostalog
elektromagnetnog zračenja. Baret ga je poništio i energije je
nestalo. Šta to znači za sve ono u šta je Florens verovala? Da li
je i to poništeno? Da li je ona sama, kao što je Baret tvrdio,
bila odgovorna za sve što se desilo, nesvesno upravljajući
energijom da bi dokazala svoje tvrdnje? Uklapalo se. I njegova
ubeđenja su time bila uzdrmana, ali morao je da prizna da se
uklapalo. Ipak, zašto je njena podsvest odlučila da izazove
pojave kakve nikada ranije nije izazvala? Odgovor se odmah
nametnuo: da bi ubedila Bareta, koji samo fizičke pojave
smatra verodostojnim.
Dobro, Danijel Belasko je zaista postojao, pomislio je. Neko
ga je živog zazidao - verovatno njegov otac. To je Florens
psihički pojmila, čitajući energiju kuće kao da čita memoriju
kompjutera. Međutim, njeno verovanje da je duh Danijela
Belaska odgovoran za pojave u kući predstavljalo je pogrešnu
interpretaciju tih činjenica.
Zbog čega je otišla u toliku krajnost i odlučila da izvrši
samoubistvo ? To ga je pitanje najviše zbunjivalo. Bila je
inteligentna žena i godinama je radila kao medijum. Zašto bi
odlučila da se ubije da bi dokazala da je u pravu? Kakva je
ona zapravo bila? Da li je njeno ponašanje bilo samo varka?
To mu se činilo nemogućim. Tokom svih godina koje je provela
radeći kao medijum - sve do sada - nikada se nije povredila,
niti je bilo kome nanela bol. Da li je energija u Paklenoj kući
jednostavno bila previše jaka? Baret bi, jamačno, rekao da
jeste; stoji i da je njega umalo uništila juče kad je pokušao da
se suoči s njom. Ipak...
Fišer je upalio cigaretu i dunuo dim. Morao je da natera
sebe da ponovo prihvati neprihvatljivu činjenicu da je kuća
čista. Baret je bio u pravu; to se nije dalo poreći. Njegova
teorija je imala smisla: bezoblična sila u kući, kojoj je, da bi
mogla da funkcioniše, neophodno usmeravanje od strane
umova posetilaca. Zapitao se šta je kuća radila 1940. godine i
prošlog ponedeljka. Spavala u tišini? Ćekala dolazak nekog
inteligentnog?
Bez sumnje - zato što je Baret bio u pravu.
U pravu.
Pokušao je da ignoriše sumnje koje su ga mučile. Pa, do
vraga, bio je u kući. Trčao je iz sobe u sobu, potpuno otvoren.
Ništa nije osetio. Paklena kuća je bila čista. Zašto je onda i
dalje toliko nesiguran?
Zato što je previše jednostavno, iznenada je shvatio.
Šta je sa događajima iz 1931. i 1940. godine? Bio je
prisutan i znao je koliko su dešavanja bila kompleksna. Setio
se Baretovog spiska. Na njemu je bilo navedeno više od sto
različitih pojava. Pojave koje su se desile protekle sedmice bile
su neverovatno raznolike. Prosto je nemoguće da je za sve to
bilo odgovorno zračenje koje može da se ugasi poput nekakve
lampe. Morao je da prizna da nije bilo logike u njegovog
neverici, ali nikako nije mogao da je potisne. U prošlosti je bilo
mnogo „konačnih odgovora“, mnogo ljudi koji su se kleli da
znaju tajnu Paklene kuće. I Florens je u to verovala, pa ju je
to verovanje odvelo u propast. Sada je Baret verovao da ima
konačni odgovor. On je čak imao i nešto što je izgledalo kao
neporeciva potvrda tog verovanja. Međutim, šta ako nije u
pravu? Ako je postojala nekakva doslednost u vezi s kućom,
onda je to bilo pravilo da kuća kreće u poslednji napad čim
neko pomisli da ima konačan odgovor.
Fišer odmahnu glavom. Nije želeo da poveruje u to. Ako
razložno razmisli, ne moze da poveruje u to. Baret je u pravu.
Kuća je očišćena.
Iznenada se setio kruga, iscrtanog krvlju na podu kapele, i
slova B u njemu. Belasko, očigledno. Zbog čega je Florerrs to
napisala? Da li joj je blizina smrti pomutila razum? Ili ga je
pak razbistrila?
Ne. To ne može biti Belasko. Kuća je čista. Osetio je to, za
ime boga!
Baret je svakako bio u pravu. Elektromagnetno zračenje
jeste odgovor. Zašto onda stopalom sve jače pritiska papučicu
za gas ? Zašto mu srce lupa sve brže? Zašto mu ledeni žmarci
mile po vratu?
Zašto je imao sve snažniji utisak da bi trebalo da se vrati u
kuću pre nego što bude prekasno?

14.17

Baret je izašao iz kupatiia u ogrtaču i papučama. Odšepao

je do Iditinog kreveta i seo na ivicu. Ona je ležala, pokrivena
ćebetom.
„Da li se osećaš bolje?“, upitala je.
„Osećam se fantastično.“
„Kako ti je palac?“
„Posetiću lekara čim se vratimo kući.“ Nije hteo da joj kaže
da je pokušao da skine zavoj dok se tuširao, ali da je odustao
zato što se umalo onesvestio od bola.
„Idemo kući.“ Iditin osmeh je bio neveseo. „Još ne mogu da
poverujem da će se to desiti.“
„Bićemo kod kuće već sutra.“ Baret napravi grimasu. „Bili
bismo kod kuće večeras da Dojč Mlađi nije..!”
„... takav gad“, završila je njegovu rečenicu.
Baret se osmehnu.
„Najblaže rečeno.“ Osmeha nestade. „Plašim se da smo
ostali bez novca koji je trebalo da nam pruži sigurnost.”
„Ti mi pružaš sigurnost“, rekla je. „Više mi vredi zajednički
odlazak iz ove kuće nego milion dolara.“ Uhvatila ga je za levu
ruku. „Da li je zaista gotovo, Lajonele? Sve?“ Klimnuo je
glavom.
 „Sve!"
„Teško mi je da u to poverujem.”
„Znam.“ Stisnuo je njenu ruku. „Neće ti smetati ako ti
kažem da sam ti rekao da će tako biti?“
„Ništa mi neće smetati sad kad znam da je gotovo.“
„Gotovo je.“
„Šteta što je umrla baš kad je odgovor bio tako blizu!‘
„Jeste. Trebalo je da je nateram da ode!”
Stavila je drugu ruku preko njegove i utešno je pritisnuia.
„Učinio si sve što si mogao!‘
„Nije trebalo da je ostavim samu!‘
„Kako si mogao da znaš da će se probuditi ?“
„Nisam mogao znati. To je bilo nemoguće. Njena podsvest je
toliko želela da potvrdi njene samoobmane da je njeno telo
poništilo dejstvo sedativa!‘
„Jadna žena“, reče Idit.
„Jadna žena, žrtva samoobmane. Obmanjivala je sebe do
samog kraja, kada je vlastitom krvlju nacrtala onaj krug i
napisala slovo B u njemu. Čak i dok je umirala, verovala je da
je u pravu; da je Belasko taj koji je uništava - otac ili sin, ne
znam koji od njih dvojice. Nije mogla da dozvoli sebi da
poveruje da je njen um odgovoran za sve!‘ Vrteo je glavom.
„Kako li se osećala dok je umirala u agoniji, prestravljena...?“
Ugledavši izraz na Iditinom licu, zastao je. „Izvini!‘
„U redu je!‘
Na silu se osmehnuo.
„Dakle, Fišer bi trebalo da se vrati za otprilikc sat vremena,
pa možemo da idemo.“
Namrštio se.
„Pod pretpostavkom da ga neće zadržati kad bude
predavao njeno telo!‘
„Ne mogu da kažem da će mi nedostajati ovo mesto“, rekla
je malo kasnije. Baret se tiho nasmeja. „Ni ja. Iako...“ -
porazmislio je - „ovo jeste mesto mog... kako da ga nazovem...
trijumfa?“
 „Da.“ Klimnula je glavom. „To jeste trijumf. Ne shvatam do
kraja šta si uradio, ali osećam koliko je važno.“
„Pa, ako mogu slobodno da se izrazim, parapsihologija će
ovim dobiti snažan vetar u leđa, koji će je odneti u pristojno
društvo.“
Idit se osmehnula.
„Vidiš, to jeste nauka“, rekao je. „Nisu to nikakve
vradžbine. Nema tu ničega što bi kritičari mogli da uzmu na
zub - iako sam siguran da će pokušati. Doduše, ne mogu da
im zamerim kada napadaju uobičajeni pristup
paranormalnim pojavama. Sasvim je opravdano to što toliko
nipodaštavaju auru trivijainosti i obmane koja se širi oko
većine fenomena i onih koji te fenomene izučavaju. Sve u
svemu, parapsihologija nije zaslužila poštovanje. Njeni
kritičari je ismevaju da ne bi došli u situaciju da sami budu
ismejani zbog toga što je shvataju ozbiljno. Ovo je apriori
evaluacija i ona, nažalost, jamačno nema naučnu osnovu.
Plašim se da će nastaviti da zanemaruju važnost
parapsihologije sve dok ne budu kadri da - da citiram
Hakslija - pristupe činjenicama kao dete, spremni da odbace
sva predubeđenja i da ponizno krenu kud god ih priroda
povede.’“
Zakikotao se samoprekorno.
„Kraj predavanja!” Nagnuvši se, nežno ju je poljubio u čelo.
„Govornik te voli“, rekao je.
„O Lajonele!” Zagrlila ga je. „I ja tebe volim. I mnogo sam
ponosna na tebe!”

Spavala je. Baret je pažljivo izvukao prste iz njene šake i

ustao. Pogledao ju je i osmehnuo se. Zaslužila je da se
naspava. Nije spavala kako treba otkad su ušli u Paklenu
kuću.
Osmeh mu se raširio kad je okrenuo leđa krevetu.
„Paklenakuća” više nije prikladan naziv. Odsad će se zvati
prosto „Belaskova kuća”.
 Dok se oblačio sporim, odmerenim pokretima, pitao se šta
će se desiti s kućom. Trebalo bi od nje napraviti hram nauke.
Dojč će je sigurno prodati onome ko mu ponudi najviše novca.
Ispustio je veseo uzvik. Nije mogao da zamisli da bi bilo ko
poželeo da je poseduje.
Počešljao se, ogledajući se u ogledalu na zidu. Ugledao je
odraz stolice za ljuljanje i ponovo se osmehnuo. Sve je to sada
gotovo, taj beskrajni niz besmislenih kinetičkih pojava. Više
neće biti vetra, smrada, udaraca - više neće biti ničega.
Otišao je na drugi kraj prostorije i izašao u hodnik,
zaputivši se prema stepeništu. Bilo mu je drago što je Fišer
insistirao na tome da odmah preveze telo Florens Taner u
grad. Znao je da nikada ne bi pristao da stave telo u
prtljažnik, a Idit bi teško podnela vožnju s mrtvom ženom na
zadnjem sedistu. Nadao se da će se Fišer brzo vratiti. Bio je
gladan, a apetit mu se prilično otvorio - prvi put ove sedmice.
Proslaviće ovo jednim dobrim obrokom, pomislio je. Jadni
stari Dojč, iznenada mu je palo na pamet; sada nikada neće
saznati. Možda je i boije što nije saznao, pomislio je sažaljivo,
iako Dojč nije tražio, niti je zaslužio, da neko saoseća s njim.
Polako je sišao niza stepenice, posmatrajući ogromno
predvorje. Muzej, pomisiio je. Nešto se stvarno mora uraditi sa
ovom kućom sada kada više nema užasa u njoj.
Šepao je kroz predvorje. Nakon tuširanja, pregledao je
svoje telo u velikom ogledalu u kupatilu. Zamišljao je da tako
izgleda telo boksera nakon posebno teškog meča - ljubičasto-
crne modrice na sve strane. Opečena koža na listu i dalje se
zatezala; mogao je da oseti kako oštećeni deo povlači kožu oko
sebe.
Povreda na članku ga je takođe bolela. Što se tiče noge i
palca... Baret je morao da se osmehne. Nisam baš u formi za
Olimpijske igre, pomislio je. Prošao je kroz veliku gostinsku
sobu, prilazeći reverzoru. Još jcdnom je, pun
strahopoštovanja, pogledao u glavni brojčanik: 14.780. Nije ni
sanjao da bi očitavanje moglo da bude toliko visoko. Nije ni
čudo što je ova kuća bila Mont Everest ukletih kuća. Zatresao
je glavom, gotovo zadivljen. Kući je baš pristajalo ime koje je
dobila.
Okrenuo se i odšepao do stola, mršteći se pri pomisli šta
sve treba da spakuju. Pogledao je mnoštvo uređaja. Možda i
ne moraju da ih pakuju, na kraju krajeva. Ako bi stavili ćebad
u prtljažnik automobila, mogli bi da ih umotaju u peškire ili
nešto slično. Možda bi usput mogli da ponesu i nekoliko
umetnina, pomislio je, potisnuvši osmeh. Dojču neće
nedostajati. Prešao je prstom preko EMZ detektora.
Kazaljka se pomerila.
Baret se trgnu. Zurio je u kazaljku. Ponovo je bila
nepomična. Čudno, pomislio je. Kad je dodirnuo uređaj, mora
da je statički elektricitet aktivirao kazaljku. To se više ne može
dogoditi.
Kazaljka je poskočila preko brojčanika, pa se polako vratila
na nulu. Baret oseti grč u desnom obrazu. Šta se to dešava?
Detektor ne može da radi sam. EMZ može da se konvertuje u
merljivu energiju samo u prisustvu medijuma. Suvo se
nasmejao. Bilo bi smešno da posle toliko godina otkrijem da
sam i ja medijum. Frknuo je. To je apsurdno. Osim toga,
nema više nikakvog zračenja. On ga je eliminisao.
Kazaljka ponovo poče da se pomera. Nije poskočila, niti
zadrhtala. Ravnomerno se okrenula, kao da beleži stalan rast
zračenja.
„Ne“, otelo se Baretu. Zvučao je iznervirano. To je
besmisleno.
Jezičak je nastavio da se pomera. Baret je zurio u njega
dok je prelazio stoti podeljak, pa sto pedeseti. Odmahnuo je
glavom. To je apsurdno. Ne može se pomerati sam od sebe.
Staviše, u kući više nije ostalo nista što bi moglo da se
zabeleži. „Ne“, ponovio je. Zvučao je više besno nego zbunjeno.
To jednostavno ne može da se desi.
Podigao je glavu toliko naglo da ga je zaboleo vrat. Video je
kako se kazaljka dinamometra pomera po skali. To je
nemoguće. Pogled mu je odleteo do skale termometra. Na
njemu se videlo da temperatura pada. „Ne“, rekao je. Lice mu
je bilo bledo od jeda. Ovo je besmisleno. Potpuno je nelogično.
Zastao mu je dah kad je čuo škljocaj fotoaparata. Pogledao je
u njega i čuo kako se premotava film. Blenda se ponovo
otvorila i zatvorila. Ponovo je uzdahnuo. Zgrčio se kad su se
obojene lampe upalile, ugasile, a onda ponovo upalile. “Ne“
Beskompromisno je zatresao glavom. Ovo je neprihvatljivo.
Posredi je nekakav trik, prevara. Poskočio je kad se jedna od
epruveta rasprsla i pala na sto. Ovo je nemoguće, začuo je
protest u svojoj glavi.
Iznenada se setio Fišerovog jedinog pitanja.
„Ne!“, prasnuo je. Udaljio se od stola hodajući unatraške.
Ovo je jednostavno nemoguće. Kad se jednom rasprši,
zračenje nema nikakvu sposobnost regeneracije. Kriknuo je
kad su svetla brzo zatreptala. „Ne!“, zaurlao je. Nije hteo da
poveruje! Kazaljke na mernim instrumentima nisu poigravale
na svojim skalama. Termometar nije pokazivao konstantan
pad temperature. Električni grejač se nije usijao.
Galvanometri nisu pokazivali promenu električnog polja.
Fotoaparat nije snimao. Epruvete i posude se nisu razbijale
jedna za drugom. Kazaljka na meraču EMZ-a nije prešla
sedamstoti podeljak. Sve je to bio privid. Njegova čula su bila
obmanuta. Ovo se ne dešava! „Nemoguće!“, kriknuo je, lica
iskrivljcnog od besa.
„Nemoguće, nemoguće, nemoguće!“
Zinuo je od čuda kad je merač EMZ-a počeo da se nadima.
Užasnuto ga je gledao kako raste. Izgledao je kao da su mu
gornja strana i bokovi napravljeni od gume.
“Ne!“ Zatresao je glavom u neverici. Gubi razum. Ovo je
nemoguće. Ne može to da prihvati. Ne želi... Kriknuo je kad je
detektor iznenada eksplodirao. Kriknuo je još jednom kad su
mu se metalni opiljci zarili u lice i oči. Odbacio je štap i pokrio
lice rukama. Nešto je poletelo preko stola i on se trgnuo kad
ga je fotoaparat udario u noge. Izgubio je ravnotežu i pao,
slušajući kako teška oprema pada na pod kao da je neko
baca. Pokušao je da otvori oči, ali ništa nije video. Nekako je
uspeo da ustane. Tada ga je pogodio razorni talas ledene sile,
koja ga je podigla s poda kao da je igračka. Vrisnuo je kad ga
je studena energija bacila kroz vazduh, tresnuvši ga svom
silinom o prednji zid reverzora. Baret oseti kako mu leva ruka
puca. Zaurlao je od bola i obreo se na podu.
Nevidljiva sila ga je ponovo uhvatila i počela da ga vuče po
podu. Nije mogao da se oslobodi. Uzalud pokušavajući da
pozove u pomoć, klizio je i poskakivao po podu. Masivni sto
mu se nađe na putu. Osetivši to, podigao je desnu ruku da bi
se zaštitio. Udario je u ivicu stola zavijenim palcem. Razjapio
je usta i kriknuo od bola. Krv je briznula iz rane. Nakon što ga
je sila podigla preko stola i naglavačke ga bacila na pod, video
je palac koji se klatio na koži i smrvljenim kostiina. Pokušao
je da se odupre sili koja ga je divljački vukla kroz predvorje,
ali bio je bespomočan kao igračka u raljama ogromne
nevidljive zveri. Tupo je gledao razrogačenim očima, a lice mu
se pretvorilo u krvavu masku užasa dok ga je sila uvlačila u
hodnik. Grudi su mu bile ispunjene užarenim bolom jer su
mu snažne šake stezale srce. Nije mogao da diše. Počeo je da
gubi osećaj u nogama i rukama. Lice mu je postajalo sve
tamnije: najpre crveno, a onda ljubičasto. Vene mu nabrekoše
na vratu, a oči počeše da iskaču iz duplji. Otvorenih usta,
uzaludno je uvlačio vazduh dok ga je svirepa sila vukla niza
stepenice i gurala ga kroz vrata na oprugu. Pločice su jurile
ispod njega. Zatim ga je nešto bacilo u prazan prostor. Ledena
voda ga zapljusnu sa svih strana. Sila koja ga je stezala
povukla ga je prema dnu. Voda mu je pokuljala u grlo. Počeo
je da se davi. Divlje se opirao, ali nije mogao da se oslobodi.
Voda mu je ušla u pluća. Okrenuvši se, zurio je u dno dok se
gušio. Krv iz palca je zamutila vodu oko njega. Sila ga je
polako okrenula. Sada je gledao uvis, kroz crvenkastu
izmaglicu. Neko je stajao pored bazena i gledao ga.
Zvuci mlataranja nogama i rukama polako zamreše. Prilika
je postajala sve nejasnija. Naposletku se stopila sa senkama.
Baret potonu do dna. Više ništa nije video. U najdubljim
slojevima njegove svesti, poslednji tračak razuma zatreperi,
kriknuvši u strašnoj patnji: Idit!
Onda je sve postalo crno, kao da ga je obavio mrtvački
pokrov, i on ode u noć.

14.46

Iditina leva ruka je poskočila. Burma joj se podelila

nadvoje i pala na krevet. Otvorila je oči. U sobi je vladao
mrak.
„Lajonele?“ Vrata sobe su bila otvorena. I u hodniku je
vladao mrak. Neko je ušao. „Lajonele ?“, ponovila je.
“Da!”
Podigla se, i dalje ošamućena. “Šta se dogodilo?“
„Ništa zbog čega bi trebalo da brineš. Generator se ponovo
pokvario!!
„Oh, ne.“ Nije mogla da ga vidi. Bilo je suviše mračno.
„Nije važno“, reče Lajonel. Čula je njegove korake dok se
približavao i osetiia njegovu težinu kad je seo na suprotnu
stranu kreveta. Nervozno je ispružila ruku i napipala njegove
prste.
„Da li si siguran da je sve u redu?“
„Naravno.“ Dlan poče da je miluje po kosi. „Ne plaši se.
Hajde da to iskoristimo.“
„Molim?“ Posegnula je rukom prema njemu, ali bio je dalje
nego što je očekivala.
„Dugo nismo vodili ljubav.“ Lajonelov dlan je klizio niz njen
obraz. „A tebi je to potrebno!”
Ispustila je upitan zvuk. Spustio je šaku na njenu levu
dojku i počeo da je stišće. „Lajonele, nemoj”, rekla je.
„Zašto ne?“, upitao je. „Zar nisam dovoljno dobar za tebe?”
 „Šta to...“
„Fišer je dovoljno dobar“, prekinuo ju je. „Čak je i Florens
Taner bila dovoljno dobra.“ Njegovi prsti jače stegoše njenu
dojku, nanoseći joj bol. „Sta kazeš na to da sada i matorom
daš malo pičke?“
Idit je pokušala da mu odgurne ruku. Osetila je kako joj se
puls ubrzava.
„Ne“, promrmljala je.
„Da! , rekao je. Ruka se naglo spustila i zavukla joj se pod
suknju, uhvativši je između nogu. “Da, kurvo lezbejska!”
Svetla su se upalila.
Idit vrisnu. Ruka ju je pustila, povukavši se. Bila je bleda,
odsečena u zapešću. Lebdela je u visini njenih grudi,
poskakujući u vazduhu pred njenim zaprepašćenim licem, a
krajevi pokidanih vena su visili odostrag. Idit se povukia
prema uzglavlju. Ruka joj se ponovo našla na dojci, uhvativši
joj bradavicu palcem i kažiprstom. Prodorno je vrisnula,
pokušavajući da je odbaci od sebe. Ruka je skočila napred kao
gubavi pauk i uhvatila je za lice, šireći oko sebe hladnoću i
smrad groba. Ludački krik joj se ote sa usana i siva ruka
odlete. Idit je počela da se rita, sumanuto udarajući po ruci.
Ruka je zatim poskočila i počela da gestikulira u vazduhu,
pomerajući prste sumanutom brzinom.
Iznenada, ruka se bacila naniže, nestajući ispod pokrivača
koji odmah poče da se nadima. Ubrzano dišući, Idit se bacila s
kreveta i dočekala se na noge. Zaobišla je krevet i jurnula
prema vratima. Ćebe se podiglo uvis i Idit namah prekri oblak
noćnih leptira. Mlateći rukama oko sebe, naslepo je bauljala
po sobi. Leptiri su je okružili sa svih strana. Udaraii su je
sivim krilima po licu i uvlačili joj se u kosu. Počela je da vrišti,
ali usta joj odmah ispuniše leptiri. Ispljunula ih je, zgrožena, i
čvrsto stisnula usne. Leptiri su joj uletali u uši. Njihova
prašnjava krila besomučno su je udarala po očima. Prekrivši
lice obema rukama, udarila je u osmougaoni sto i počela da
pada. Pre nego što je stigla do poda, leptiri su nestali.
Tresnula je o pod i brzo se podigla na kolena. Sto se srušio, a
stranice Lajonelovog rukopisa su se rasule ispred nje. Onda
su poletele. Obuzeta panikom, mlatarala je rukama dok su se
stranice pred njenim očima cepale na komade. Komadi papira
su leteli uvis i lepršavo padali, nalik na krupne pahulje. Idit
poče da uzmičc, odupirući se o pod nogama i rukama. Čula je
muški glas kako se smeje. Prestravljeno je pogledala oko sebe.
„Lajonele“, prošaputala je. „Lajonele." Začula je svoj glas kao
da sluša snimak. „Ne“, zavapila je. „Ne“, odgovorio joj je
vlastiti glas. Idit zajeca. Odmah potom se začu još jedan jecaj.
Počela je da plače, slušajući odjek svog plača u vazduhu.
Ispunjena očajem, nekako se osovila na noge i jurnula prema
vratima. Kad ih je otvorila, poskočila je vrisnuvši. Pred
vratima je stajala Florens, potpuno gola, i zurila u nju. Tamna
krv je tekla niz njene butine i članke. Idit ponovo vrisnu.
Tama ju je obavila. Počela je da pada. Uspravila se naglo kao
da je električni udar prostrujao kroz njeno telo. Tame je
nestalo. Bila je potpuno svesna činjenice, još dok je trčala kroz
prazni hodnik, da joj nije dozvoljeno da se onesvesti. Pojurila
je prema stepeništu. Vazduh je bio ispunjen gustom maglom.
Osetila je smrad jezera. Jedna prilika joj je stajala na putu.
Idit se naglo zaustavila. Bila je to žena u belom ogrtaču. Bila
je potpuno mokra, a tamna joj se kosa lepila po bledom licu.
Nešto je držala u naručju.
Idit je zgađeno gledala u to; bilo je napola deformisano,
monstruozno. Bastardova bara!, urliknuo je glas u njenoj
glavi. Ustuknula je, vrisnuvši kao da jc umobolna.
Nešto ju je okrenulo i udarilo je u leđa. Morala je da potrči
kako ne bi pala. Nije više išla prema stepenicama! Pokušala je
da se zaustavi i okrene, ali nije mogla da kontroliše udove.
Kriknula je kad je videla Florens kako ide prema njoj. Osetila
je kako je grle njene ledene ruke, a njen krik je zamukao kad
su se mrtve usne spojile s njenim. Podigla je ruke, luda od
užasa, pokušavajući da povuče glavu dok joj se stomak
prevrtao.
 Florens je nestaia. Idit je pala, dočekavši se na kolena.
„Lajonele!“, viknula je.
„Lajonele!“, zagrmeo je podrugljivi glas. Ledeni vetar je
dunuo, mlatarajući njenom kosom i krajevima odeće.
Pokušala je da ustane. Nešto hladno je udari u vrat. Vrisnula
je kad je osetila kako joj zubi probijaju kožu. Pokušala je da
se odbrani, ali tamo nije biio nikoga. Smrdijiva pljuvačka se
cedila niz njen vrat. Opipala je duboke rane.
„Lajonele!“, očajnički je povikala.
„Ovde sam!“, odgovorio je. Idit je žustro podigla glavu.
Trčao je niz hodnik prema njoj! Ustaia je i krenula prema
njemu. Bacila mu se u naručje, a onda se odmakla, zurcći u
muškarca koji ju je držao. Bio je to njen otac, sa imbecilnim
izrazom na licu. Oči oivičene crvenim tupo su je gledale. Usta
su mu bila otvorena, a jezik napola isplažen. Počeo je da je
privlači k sebi, ispuštajući grlen zvuk životinjskog
zadovoljstva. Bio je nag, naduven. Idit se nekako iskobeljala iz
njegovog zagrljaja. Pokušala je da pobegne, ali nešto ju je
udarilo u bok. Izgubila je ravnotežu i odbauljala do ograde s
koje se videlo predvorje. Udarila je u nju, zaurlavši od boia.
Njen otac je krenuo prema njoj, obema rukama držeći svoj
ogromni, ukrućeni penis. Ona poče da se penje preko ograde,
nameravajući da se ubije i pobegne od ovog užasa. Tada je
zgrabiše dve snažne ruke. Prestravijena, Idit se okrenu. Bio je
to Lajonel. Gledala ga je netremice, odbijajući da poveruje.
„Idit! To sam ja!” Čuvši njegov glas, Idit mu pade u zagrljaj
i zajeca.
„Vodi me odavde“, zavapila je.
„Odmah“, odgovorio je. Obuhvativši je oko struka ievom
rukom, poveo ju je prema stepeništu. Pogledala je u njega.
Nije imao štap. Nije šepao.
„Ne“, zastenjala je.
„U redu je“, rekao je. Povukao ju je niza stepenice. Idit je
pokušala da se odvoji od njega.
„To sam ja“, rekao je. Ona ponovo zajeca. Nije hteo da je
pusti. Promukao smeh odjeknu kroz vazduh. Pogledala je oko
sebe i ugledala Ijude, okupljene u predvorju, kako ih
ushićeno gledaju. Okrenula se prema Lajonelu, ali to više nije
bio Lajonel. Bila je to čudovišna Lajonelova karikatura, s
grozno iskrivljenim crtama lica. Glas mu je bio pun zlobe I
poruge kad je rekao: „To sam ja. To sam ja“
„Ne!“, kriknula je. Bezuspešno je pokušavala da se
oslobodi. Bio je previše jak. Nije ni gledao ispred sebe. Cerio
joj se dok su hodali. Idit je zatvorila oči. Samo neka bude
brzo, pomislila je.
Predvorje, hodnik. Osećala je kako je vuče uza se. Nije
mogla ni glasa da pusti. Vrata pozorišne sale se naglo otvoriše;
gurnuo ju je unutra. Otvorila je oči i videla mnoštvo golih ljudi
kako sede na sedištima presvučenim somotom, oduševljeni
mukama kojima je podvrgnuta. Odvučena je na pozornicu,
nemoćna da se suprotstavi. Naduvena Lajonelova karikatura
privezaia ju je za stub. Pogledaia je u publiku. Urlali su od
oduševljenja. Idit je vrisnula kad je njena odeća strgnuta s
nje. Pubiika je to bučno pozdravila. Buka je zvučala
prigušeno, kao da dolazi iz drugog sveta. Idit je čula promukio
režanje i okrenuia glavu. Spuštene glave, leopard joj se
približavao preko pozornice. Pokušala je da vrisne, ali nikakav
zvuk nije izašao iz njenog grla. Pubiika je urlaia. Idit je
zatvorila oči. Leopard je skočio. Osetila je kako joj se njegovi
ogromni očnjaci zarivaju duboko u glavu, kako joj njegov vreii
dah, zasićen mirisom krvi, obliva lice. Osetila je kako je
njegove zadnje noge besomučno udaraju po stomaku, kidajući
joj utrobu svojim kandžama. Strašan bol je ispuni i ona pade,
vrišteći.
Ležala je sklupčana na prašnjavoj pozornici. Dok joj je srce
nepravilno kucalo, uspela je da sedne. Pozorišna sala je bila
prazna.
Ne. Bilo je nekoga. Sedeo je u senci, u poslednjem redu,
odeven u crno. Učinilo joj se da čuje dubok glas kako joj
odzvanja u glavi. Dobro došli u moju kuću, rekao je.
 Pokušala je da ustane. Kolena zaklecaše i ona pade,
udarivši u zid. Odgurnula se i otpuzala do stepenica. Lajonel
je stajao ispred nje.
„To sam ja“, rekao je. Ona kriknu, izmučena. Smeh poče
da odzvanja kroz pozorišnu salu. Idit je stigla do vrata i
gurnuia ih. Lajonel je stajao u hodniku. „To sam ja“, rekao je.
Pokušala je da stigne do predvorja, ali nije uspela. Nešto je
okrenulo njeno telo za devedeset stepeni. Lajonel je stajao na
početku stepeništa koje je vodilo u podrum. „To sam ja!“,
viknuo je. Stepenište je zjapilo ispred nje. Lajonel je stajao u
dnu, iskežen. „To samja!”, viknuo je. Idit zastenja, držeći se za
ogradu.
Delom je silazila sama, a delom pod dejstvom sile kojoj nije
mogla da se odupre. Lajonei je stajao ispred metalnih vrata.
„To sam ja!“, viknuo je. Dvokrilna vrata na oprugu naglo se
otvoriše ka unutra, udarivši u zid. Lajonel je stajao pored
bazena. „To sain ja!“, viknuo je. Sila ju je pogurala prema
njemu. Idit je odbauljala do njega, zaustavivši se pored
bazena. Zagledala se u krvavu. vodu. Lajonel je plutao tik
ispod površine, zureći u nju.
To je bilo previše za nju. Ustuknula je kriknuvši i oteturala
se do hodnika. Jedna prilika se pojavila na stepenistu i
zgrabila je za ruke. Odupirala se ludačkom snagom, bezumno
vrišteći. Prilika je vikala, ali ona je čula samo svoj glas. Nešto
ju je udarilo u bradu i ona je počela da pada, s beskrajnim
jaukom na usnama, ponirući u bezdan.

15.31

Idit se ponovo promeškoljila. Otvorila je oči. Nekoliko

trenutaka je zurila u prednji deo automobila. Onda se
zbunjeno okrenula, trgnuvši se kad ga je videla. Nastavila je
da ga gleda, čekajući odgovor.
 „Žao mi je što sam te udario“, rekao je.
„To si bio ti ?“
Klimnuo je glavom.
Idit se iznenada osvrnula oko sebe.
„Lajonel.“
„Telo je u prtljažniku!‘
Krenula je prema poklopcu, ali Fišer ju je zaustavio.
„Ne želiš da ga vidiš.“ Nastavila je da mu se opire. „Nemoj”,
rekao je. Idit je pala na zemlju, okrenuvši glavu. Fišer je ćutke
sedeo pored nje, slušajući je kako plače. Iznenada se okrenula
prema njemu.
„Hajdemo odavde“, rekla je.
Nije se pokrenuo.
„Šta je?“
„Ne idem!”
Idit nije razumela.
„Vraćam se unutra.“
„Unutra?” Bila je zapanjena. „Ti ne znaš kako je unutra!”
„Moram...“
„Ti ne znaš kako to izgleda!“, prekinula ga je. „Ubila je mog
muža! Ubila je Florens Taner! Ubila bi i mene da se ti nisi
vratio! Niko ne može da preživi u toj kući!“
Fišer joj se nije usprotivio.
„Zar dvoje mrtvih nije dovoljno? Zar i ti moraš da umreš ?“
„Ne nameravam da umrem.“
Uhvatila ga je za ruku.
„Ne ostavljaj me, molim te!‘
„Moram!‘
“Ne!”
„Moram.“
„Nemoj, molim te!“
„Idit, moram!”
„Ne! Ne moraš! Ne moraš! Nema razloga da se vraćaš
unutra!“
„Idit!“ Fišer je obuhvatio njenu šaku dlanovima i sačekao
da prestane da jeca.
„Slušaj me!”
Zatresla je glavom, zatvorenih očiju.
„Moram. Zbog Florens. Zbog tvog muža.“
„Oni ne bi želeli...“
„Ja to želim“, prekinu je Fišer. “Potrebno mi je. Ako bih
sada pobegao od Paklene kuće, preostalo bi mi samo da se
uvučem u vlastiti grob i da umrem. Ništa nisam uradio cele
sedmice, a Florens i tvoj suprug su radili sve što su mogli da
pronađu rešenje...“
„Nisu ga našli! Ne postoji rešenje!“
„Možda ne postoji.“ Zastao je. „Ali pokušaću, svejedno.“ Idit
ga je pogledala, umukavši pred izrazom njegovog lica.
„Pokušaću", rekao je.
Ćutali su. Fišer na kraju upita:
„Umeš da voziš, je l’ tako?“ Video je izdajnički plamen nade
na njenom licu.
„Ne umem“, rekla je. Blago se osmehnuo.
„Da, umeš.“
Idit je sagnula glavu, bradom dodirnuvši grudi.
„Umrećeš“, rekla je. „Kao Lajonel. Kao Florens."
Fišer polako udahnu. .
„Hoću.“

Fišer je prešao preko mosta i teškim koracima se zaputio

pošljunčanom stazom koja je vodila oko jezera. Bio je sam. Ta
pomisao ga je ispunila tolikim strahom da je odmah poželeo
da se okrene i potrči nazad.
Idit je plakaia dok je odlazila. Bezuspešno je pokušavala da
proguta suze. Tekle su joj niz obraze dok je okretala „kadilak“
i nestajala u magli. Sada ionako mora da uđe u kuću. Ne
može da pešači do Karibu Folza po ovoj hladnoći. Šljunak je
krckao pod đonovima njegovih patika dok je hodao. Šta će
uraditi? Nije imao pojma. Da li je Florens išta postigla? A
Baret? To nikako nije mogao da sazna. Možda će morati da
krene iz početka.
Počeo je da drhti, pa je ukočio leđa ne bi li prestao. Nije
važno šta treba da uradi. Tu je i uradiće to. Idit će mu doneti
hranu i ostaviti je na tremu. Nije važno ni to koliko će mu
vremena biti potrebno. Sada je važno samo jedno. Dok je
koračao dalje, postao je svestan medaljona koji mu je dala
Florens. Osećao je njegovu težinu na svojim grudima. Rekao je
Idit da to radi i zbog Bareta, ali Florens je bila jedini razlog.
Ona je ta kojoj može da pomogne, kojoj treba da pomogne.
Kuća se ponovo pojavila pred njim - golema građevina
obavijena maglom.
Fišer je zastao i pogledao u nju. Možda stoji tu već hiljadu
godina. Postoji li rešenje? Nije znao. No, ako ga on ne pronađe,
niko ga neće naći. U to je bio siguran.
Tiho se popeo do ulaznih vrata. Još su bila odškrinuta.
Ostavio ih je tako kad je nosio Baretovo telo do kola. Dugo je
oklevao osećajući da će, ako uđe, njegova sudbina biti
bespovratno i konačno odlučena.
„Ma, ko ga jebe.” Koga briga kakva je njegova sudbina?
Ušao je i zatvorio vrata. Otišao je do telefona i podigao
slušalicu. Veza je bila prekinuta. Šta je očekivao? Bacio je
slušalicu na sto. Sad je bio potpuno odsečen. Okrenuo se i
pogledao unaokolo.
Dok je hodao kroz predvorje, imao je osećaj da ga kuća
guta živog.

18.29

Fišer je sedeo za ogromnim okruglim stolom u velikoj

gostinskoj sobi, jedući sendvič i pijući kafu. Idit je donela dve
kese pune hrane i otišla bez reči. Ovo je ludilo, misiio je Fišer.
Razmišljao je o tome već sat vremena. Atmosfera u Paklenoj
kući je bila potpuno normalna.
 Nije ni morao da se otvori da bi to shvatio. Postalo mu je
jasno da ničega nema dok je šetao po kući - najprt po spratu,
gde je obišao sve spavaće sobe, korišćene i nekorišćene. Da je
bilo nekakvog prisustva u vazduhu, osetio bi ga. Nije bilo
ničega. To je bilo suludo. Šta je onda s tolikom silinom ubilo
Bareta? Šta je umalo ubilo Idit? Jasno je osetio prisustvo te
energije dok je silazio u podrum da bi je spasao. Sada je više
nije biio. Kuća je bila prazna kao onda kad je Baret uključio
reverzor. Nije posredi bio ni trik, bio je ubeđen u to. Kad se
juče otvorio prvi put, znao je da nešto obitava u kući. Pogrešno
je procenio njegovu snagu i lukavstvo, ali znao je da je tamo.
Sada ga nije bilo.
Fišer je zurio u pod. Jedan od Baretovih galvanometara je
ležao pod njegovim nogama, razbijen. Opruge su štrčale iz
njega kao sjajna metalna utroba. Prešao je pogledom po
ostaiim uređajima koji su bili razbacani po podu, a onda ga je
usmerio u reverzor i zadržao na velikom udubljenju spreda.
Nešto razorno je pogodilo ovu sobu, Baretovu opremu i Bareta.
Kuda je nestalo?
Uzdahnuo je i naslonio đonove patika na ivicu stola, blago
se zavalivši u stolici. Šta sada?, pomislio je. Vratio se ispunjen
svojom dramatičnom odlukom. Šta da učini? Nije znao više od
onoga što je znao pre nego što su došli. Ne raspolaže ničim
čime bi mogao da radi.
Prošao je kroz sve prostorije u prizemlju. Stajao je u
trpezariji skoro dvadeset minuta i posmatrao razbijene stvari:
masivni sto, gurnut u zaštitnu pregradu kamina, krhotine
lampe na podu, srušene stolice, komade razbijenog porcelana
i stakla, lonče za kafu i poslužavnike, razbacani escajg,
ostatke hrane, mrlje od kafe i mleka, rasuti šećer. Prelazeći
pogledom preko svega, pokušavao je da shvati šta se dogodilo.
Ko je od njih dvoje bio u pravu? Da li je Florens izazvala
napad, kao što je tvrdio Baret? Ili je to bio Danijel Belasko, u
šta je onoliko čvrsto verovala Florens?
Nije bilo načina da sazna. Fišer je prošao kroz kuhinju i
izašao na zapadni izlaz, a zatim se hodnikom uputio do plesne
dvorane. Šta je izazvalo pomeranje lustera?
Elektromagnetno zračenje ili duhovi mrtvih?
Kapela. Da li je Danijel zaposeo Florens, ili pak
samoubiiačko ludilo?
Bio je u garaži, u pozorišnoj sali, u podrumu; prošetao je
oko bazena i otišao u parno kupatilo. Šta je napalo Bareta u
toj prostoriji? Bezumna energija ili Belasko?
Vinski podrum. Dugo je stajao tamo, zureći u rupu u zidu.
Ništa. Praznina.
Gde je sila?

Fišer je podigao magnetofon s poda i stavio ga na sto.

Uključio je kabl u struju i iznenađeno shvatio da je uređaj još
ispravan. Premotao je traku unazad i pustio snimak.
„Čekajte!“, odjeknu Baretov glas. Čulo se komešanje. Začuo
je i nekoga kako teško diše. Da li je to bio on? Onda je Baret
rekao: „Gospođica Taner izlazi iz transa. Preuranjena
retrakcija je izazvala kratak sistemski šok.“ Nekoliko
trenutaka kasnije, magnetofon se isključio.

Fišer je premotao traku još više unazad, pa je ponovo

pustio snimak. „Formira se teleplazma“, začu se Baretov glas.
Tišina. Fišer se setio magličaste tkanine koja je poput mokrog
vela prekrivala Florensinu glavu i ramena. Zašto je došlo do
fizičke manifestacije dok je ona bila medijum? To pitanje ga je
i dalje mučilo. „Odvojeni filamenti se sjedinjuju u jednu
opnastu nit“, nastavio je Baretov glas. Fišer je ponovo
premotao traku i pustio snimak.
„Disanje medijuma na dvestadeset“, rekao je Baret.
„Dinamometar - hiljadu četiristo šezdeset. Temperatura..."
Čuo se nečiji uzdah. Idit, setio se Fišer. „Prisustvo ozona u
vazduhu“, reče glas.
Fišer je ponovo zaustavio traku i aktivirao premotavanje
unazad. Šta će saznati od ponovnog proživljavanja ovih
trenutaka? Šta očekuje? Ni u čemu im nisu pomogli, osim što
su učvrstili Florens i Bareta u njihovim verovanjima.
Zaustavio je premotavanje i pustio traku. „Učesnici seanse:
doktor Lajonel Baret i njegova supruga, gospodin
Bendžamin...“ Fišer je zaustavio snimak i ponovo aktivirao
premotavanje.
Onda je zaustavio premotavanje i pustio snimak, začuvši
histeričan glas. Bila je to Florens, ali glas nimalo nije
nalikovao njenom. Viknula je: „Ne želim da vas povredim, ali
moram.Moram! Nastupila je kratka tišina, a onda se začuo
glas pun zlobe. „Upozoravam vas. Izlazite iz ove kuće dok vas
sve nisam pobio. “
Tada se začula lupnjava. Idit je uplašenim glasom upitala:
„Šta je to?” Fišer je zaustavio traku, premotao je, pa je opet
pustio, slušajući preteći glas. Da li je to bio glas Danijela
Belaska? Preslušao je taj deo pet puta, ali ništa nije saznao.
Možda je Baret bio u pravu. Možda je Florensina podsvest
stvorila taj glas, njegovu ličnost i čitavu pretnju.
Opsovavši prigušeno, ponovo je premotao traku unazad i
pustio je. „Napusti kuću“, začu se zapovednički glas Crvenog
Oblaka. Da li je ikada postojao takav entitet ili je i to možda
bio deo Florensine ličnosti ? Fišer je zatresao glavom. Začu se
gunđanje. „Nemoguće“, reče glas. Bio je veoma dubok, ali
nesumnjivo je Florens govorila njime. „Nemoguće. Predugo
ovde. Ne slušati. Ne shvatati. Previše pokvaren unutra!‘ Fišer
je morao da se osmehne iako se zbog toga osećao loše. Bila je
to loša imitacija Indijanca. „Granice“, rekla je. „Nacije. Uslovi.
Ne znati šta to znači. Krajnosti i ograničenja. Završeci i
ekstremiteti.” Tišina. „Ne znati!”
„Sranje“, reče Fišer, zaustavivši traku pritiskom na dugme.
Premotao je unazad, papustio. Tišina. „A sada, ako biste..!”
rekao je Baret. „Crveni Oblak voditi ženu Taner!” Florens ga
prekinu dubokim glasom. „Voditi drugi medijum sa ove
strane.“ Odslušao je čitavu seansu: grmljavinu Indijančevog
glasa, opis pećinskog stvorenja, dolazak „mladića“, histerični
glas koji im je pretio, mahnitu lupnjavu, Baretov glas koji je
opisivao neočekivane fizičke pojave. Druga seansa: Florensino
zapevanje i himna, padanje u trans - duboko, treperavo
ječanje, šištavo udisanje, Baretov ravnodušni glas koji očitava
vrednosti na mernim instrumentima, opis materijalizacije,
grohotni smeh, Iditin vrisak.
Traka se nečujno okretala. Fišer je ispružio ruku i isključio
magnetofon. Ništa, pomislio je. Koga je on to zavaravao kad je
uleteo ovamo kao Don Kihot? Kakva smejurija.
Ustao je. Ipak, ne može da ode. Bar dok se nešto ne desi.
Dok ne počne da sklapa slagalicu. Negde mora postojati
odgovor. Dobro, ponovo će obići kuću. Zavirivaće po ćoškovima
dok ne nađe ono zrnce inspiracije za kojim traga.
Kuća je delovala prazno, ali negde je u njoj postojalo nešto
živo i dovoljno snažno da ubije.
Naći će ga, makar mu bilo potrebno godinu dana.
Dok je koračao kroz veliku gostinsku sobu, počeo je da se
otvara. Sada mu se činilo da to ne predstavlja veliku opasnost.
Pride, činilo mu se da nema smisla. Ipak, morao je nešto da
uradi. Tek što je spustio poslednji od svojih mentalnih štitova,
nešto ga je gurnulo. Ulazio je u predvorje i malo je nedostajalo
da padne. Zateturavši se u stranu, instinktivno je prekrstio
ruke i pripremio se za odbranu. Ništa se nije desilo. Fišer se
namršti. Znao je da bi ponovo trebalo da se otvori. Napokon je
našao nešto opipljivo. Doduše, iznenadilo ga je. Nije se
usuđivao da se otvori kao što je to učinio juče.
Ustao je oprezno, osećajući kako nečije prisustvo lebdi oko
njega. Želeo je da se sukobi s njim, ali bilo ga je strah.
Besan na svoju slabost, otvorio se.
Istog trenutka, nešto ga je zgrabilo za ruku i povuklo ga
prema južnom hodniku. Fišer je uspeo da se zaustavi. Sklonio
je ruke kojima je instinktivno štitio solarni pleksus. Mora da
prestane da se otvara i zatvara poput uplašene školjke!
Otvorio je vrata u sebi dovoljno da oseti kako se prisustvo
uvlači. Ponovo je gurnut u pravcu hodnika. Činilo mu se da ga
nevidijive ruke vuku za odeću, hvataju ga za ruku, grabe ga
za nadlakticu. Prepustio se, zapanjen blagošću prisustva. To
nije bila mračna, destruktivna sila.
Ovo je ličilo na nevidljivu neudatu tetku koja gura
omiljenog sestrića u kuhinju, gde će mu dati mleko i keks.
Fišer je umalo osetio poriv da se osmehne - energija je bila
uporna i zahtevna, ali u njoj nije bilo nimalo zlobe. Uzdahnuo
je kad mu je nešto iznenada palo na pamet. Florens? Zaklela
se da odgovor leži u kapeli! Osetio je nalet oduševljenja.
Florens mu pomaže! Otvorio je teška vrata i ušao.
U kapeli je vladao napet mir. Fišer je pogledao oko sebe
kao da očekuje da je ugleda. Nije bilo ničega.
Oltar.
Ta reč mu je blesnula u glavi kao da ju je neko izrekao
jasno i glasno. Žurno se zaputio između klupa. Zgrozio se
shvativši da mora da prede preko rastrgnute mačke i
oborenog raspeća. Stigao je do oltara i pogledao u otvoreno
Sveto pismo. Na vrhu strane je pisalo ROĐENJA. „Danijei
Majron Belasko, rođen u 2 ujutro, 4. novembra 1903“ Bio je
razočaran. To nije to. Ne može biti. Poskočio je kad se nekoliko
stranica Svetog pisma okrenu. Onda počeše da se okreću
jedna za drugom, toliko brzo da je osetio strujanje vazduha na
licu. Zatim su se zaustavile. Pogledao je naniže, ali nije znao u
koji stih treba da gleda. Osetio je kako mu nešto podiže ruku i
klizi njome po strani. Kad se njegov kažiprst zaustavio na
jednom stihu, sagnuo se da pogleda.
„Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“
Zurio je u te reči. Činilo mu se da Florens stoji kraj njega,
nervozna i nestrpljiva. Međutim, nije shvatao. Reči mu ništa
nisu govorile.
„Florens“, zaustio je.
Naglo je podigao glavu kad se iza oltara razlegao zvuk
cepanja. Parče tapete se odvojilo i otkrilo gipsani zid.
Fišer kriknu osetivši kako mu medaljon prlji kožu na
grudima. Izbezumljeno je zavukao ruku u košulju, otkinuo
medaljon i bacio ga, jauknuvši od bola. Razbio se o pod. Fišer
je zbunjeno zurio u njega. Komadići su oblikovali klin nalik
na vrh strele.
Krhotine kao da su pokazivale u... Stiglo je zastrašujućom
brzinom. Fišer je nalikovao domorocu koji, paralisan od
bezumnog užasa, gleda kako mu se približava plimni talas.
Samo je tupo podigao pogled.
Uto ga sila pogodi neizmernom žestinom i obori ga na leđa.
Kriknuo je od straha dok je padao na pod, preplavljen teškim
crnilom. Nije mogao da se odupre. Ležao je bespomoćno dok
ga je ledena energija prožimala, ispunjavajući svaku žilicu
svojim crnim otrovom. Sada!, odjeknu trijumfalan glas u
njegovoj glavi. Namah je saznao odgovor, kao što su ga znali
Florens Taner i Baret, i znao je da ga je dobio samo zato što će
uskoro umreti. Dugo se nije pomerao. Nije ni treptao. Izgledao
je kao mrtvac ispružen na podu.
A onda je, sasvim polako i ravnodušno, ustao i zaputio se
prema vratima. Otvorivši ih, izašao je u hodnik i krenuo
prema predvorju. Došao je do ulaznih vrata, otvorio ih i
izašao. Prešavši preko trema, sišao je niz široke stepenice,
stigao do pošljunčane staze i koraknuo po njoj. Zurio je ispred
sebe dok je prilazio jezeru i ulazio u gusti mulj. Voda mu je
sezala preko kolena. Učinilo mu se da čuje udaljen krik.
Trepnuo je i nastavio da hoda. Nešto je uletelo u vodu pored
njega, uhvatilo ga za džemper i povuklo ga unazad. Ljuta
kiselina je pržila njegove unutrašnje organe i on zastenja od
bola. Pokušao je da se baci u vodu. Neko je pokušavao da ga
izvuče na obalu. Fišer je stenjao i odupirao se. Ledene ruke ga
zgrabiše za vrat. Zarežao je, pokušavajući da se oslobodi.
Stomačni mišići su mu se zgrčili, pa se presamitio i pao na
kolena. Studena voda ga prsnu po licu. Zatresao je glavom i
pokušao da ustane i nastavi prema sredini jezera. Ruke su
nastavile da ga vuku. Podigavši pogled, ugledao je kako se
kroz želatinasti veo nazire belo, iskrivljeno lice. Usne tog lica
su se pomerale, ali ništa nije čuo. Ošamućeno je zurio. Mora
da umre. Bio je svestan toga. Belasko mu je to rekao.

19.58

Fišer je pola sata sedeo povijen na ivici sedišta, lica belog

poput brašna, cvokotavih zuba, ruku prekrštenih preko
stomaka i očiju koje su slepo zurile preda se, ne trepćući i po
nekoliko minuta. Toliko se tresao da mu je ćebe stalno
spadalo s ramena. Idit ga je iznova nameštala. Fišer ničim nije
odgovarao na pažnju koju mu je poklanjala. Kao da je bila
nevidljiva. Činilo joj se da joj je bila potrebna čitava večnost
da ga spreči da uđe u jezero. Iako se opirao sve slabije, u
njemu je i dalje ostala želja da se udavi. Kao da hoda u snu,
uporno je pokušavao da se oslobodi. Ništa što mu je govorila ili
radila nije pomagalo. Nije davao glasa od sebe dok je
pokušavao da se ubije. Vukla ga je za odeću, povlačila ga za
ruke, šake i kosu, udarala mu šamare, te je nekako uspela da
osujeti sve njegove pokušaje samoubistva. Kad je konačno
prestao da se opire, bila je mokra i tresla se kao on.
Pogledala je iza sebe, pokušavajući da vidi indikator
rezervoara. Motor i grejanje su radili bez prestanka otkako je
uspela da ga ubaci u kola. „Kadilak“ je sada bio topao. Kad je
videla da je rezervoar otprilike do pola pun, okrenula se.
Činilo se da viša temperatura nimalo ne deluje na Fišera. I
dalje se tresao kao ranije. Idit je bila svesna da se ne trese
samo od hladnoće. Gledala je u njegovo zgrčeno lice. Pun krug
- nije mogla da ne pomisli to.
I ovaj pokušaj da se reši misterija Paklene kuće bio je
neuspešan.

Fišer se trgnuo, zgrčivši se, i zatvorio oči. Zubi su prestali

da mu cvokoću, a telo mu se nije pomeralo. Dok ga je Idit
napeto posmatrala, primetila je da mu se boja polako vraća u
obraze.
Nekoliko minuta kasnije, otvorio je oči i pogledao je. Kad je
progutao, čula je suv, pucketav zvuk. Polako je pružio ruku
prema njoj i ona ju je prihvatila. Bila je hladna kao led.
„Hvala ti“, šapnuo je.
Nije bila kadra da govori,
„Koliko je sati?“
Idit je pogledala na sat i videla da je stao. Okrenula se da
pogleda u komandnu tablu. „Prošlo je osam!‘
Fišer se naslonio, tiho zastenjavši.
„Kako si uspela da me uvućeš ovamo?“
Slušao je dok mu je pričala. Kad je završiia, upitao je:
„Zašto si se vratiia?“
„Misliia sam da ne bi trebalo da ostaneš sam!‘
„Bez obzira na sve što ti se dogodiio ranije?"
„Bila sam rešena da pokušam.“
Prstima je stegao njene.
„Šta se dogodilo?“, upitala je.
„Bio sam zarobljen?”
„Šta te je zarobilo?“
„Ne šta, već ko”.
Čekala je.
„Florens nam je rekla“, reče Fišer. „Rekla nam je, ali mi
nismo bili dovoljno pametni da to vidimo.“
„Šta?“
„Slovo B unutar kruga“, odgovori Fišer. „Belasko. Sam!”
Nije shvatala.
„On je sve uradio.“
„Kako znaš?“
„Rekao mi je“, odgovorio jc on. „Rekao mi je to zato što je
trebalo da umrem.”
„Nije ni čudo što tajna nikada nije otkrivena. Ovakvo što
nije viđeno u čitavoj istoriji ukletih kuća: entitet toliko jak da
može da stvori pojave za koje je naizgled potrebno mnogo više
entiteta; entitet koji izgieda kao da se sastoji od desetine
entiteta i koji stvara mnogobrojne psihičke i fizičke pojave
povezane sa osobama koje uđu u njegovu kuću; entitet koji
koristi svoju moć kao solista koji izvodi svoju tačku na nekom
ogromnom, demonskom instrumentu.“

Motor je bio ugašen, a unutrašnjost automobiia se polako

hladila. Trebalo bi da krenu prema gradu. Ipak, dok je sedela
u mraku, ošamućena i zbunjena Fišerovim monotonim
glasom, nije bila kadra da se pokrene.
„Mislim da je znao, od trenutka kad smo ušli, da treba da
se usredsredi na Florens. Ona je bila najslabija karika - ne
zato što je bila slaba, već zato što je bila toliko otvorena.
„Sigurno joj je, na seansi koju smo održali u ponedeljak,
pokazao nekoliko različitih likova, tražeći onoga koji će
izazvati najjači utisak u njoj. Bio je to mladić kog je ona
identifikovala kao Danijela Belaska.
„U isto vreme, da bi mogao da je iskoristi protiv tvog muža,
Belasko je učinio da se kroz nju manifestuju i fizičke pojave.
To mu je poslužilo da postigne više ciljeva. Potvrđena su
verovanja tvog supruga, ali to je bila i prva pukotina u
Florensinim verovanjima. Znala je da je psihički medijum i,
bez obzira na to što je pokuiavala da ubedi sebe da je to božja
volja, to ju je sve vreme mučilo. Znala je da tu nešto nije u
redu. Oboje smo znali.
„Treća posledica je to što je tvoj muž, nakon što sam ja
odbio da učestvujem u seansama, odlučio da neće pozvati
drugog medijuma.“ Oči mu blesnuše. „Belasko je održavao
grupu dovoljno malom da bi mogao da je kontroliše.
„Onda je", nastavi Fišer, „počeo da podstiče neprijateljstvo
između Florens i tvog muža. Znao je da imaju različite
stavove.
Znao je da će Florens zameriti tvom mužu na tome što je
insistirao na fizičkom pretresu i na insinuaciji - ma koliko ona
bila zabašurena pristojnim rečnikom - da je sposobna da
počini prevaru, makar i nesvesno. Belasko je iskoristio ta
Florensina osećanja i podstakao ih, a onda je izazvao onaj
napad zlih duhova u trpezariji - delimično Florensinom
sposobnošću, ali najvećma svojom. Time je ponovo postigao
nekoliko ciljeva. Prvo, oslabio je Florens, nateravši je da
posumnja u svoje motive. Drugo, pojačao je neprijateljstvo
između nje i tvog muža. Treće, dodatno je potvrdio ubeđenja
tvog muža. Četvrto, povredio ga je i malo uplašio.“
„Nije se uplašio“, rekla je Idit, ali nije zvučala ubeđeno.
„Nastavio je da radi na Florens“, rekao je Fišer kao da se
ona nije ni oglasila, „iscrpljujući je psihički i fizički. Ugrizi,
napad mačke - s jedne strane je slabio njenu veru u
postojanje Danijela Belaska, a s druge ju je podsticao. Kad je
najviše sumnjala u sebe, zbog onoga što je rekao tvoj muž,
Belasko joj je dopustio da pronađe telo - insceniravši čak
određeni otpor kako bi sve izgledalo verodostojnije.
„I tako je ona postala ubeđena da duh Danijela Belaska
obitava u kući. Da bi je učvrstio u tom verovanju, Belasko ju
je odveo do jezera u snu i pustio da je ’Danijel’ spase, na kraju
joj čak omogućivši da vidi njegovu siluetu kako odlazi od
jezera. Tada je bila potpuno uverena. Došla je kod mene i
ispričala mi u šta veruje - da je Belasko odgovoran za sva
paranormalna zbivanja u kući i da manipuliše drugim
entitetima koji u njoj obitavaju. Bila je toliko blizu. Gospode
bože! Iako je pokušavao da je prevari na svakom koraku, malo
je nedostajalo da sve shvati. Zato je bila toliko ubeđena. Zato
što ju je, u svemu što je govorila, od istine delio tek tanak zid.
Da sam joj pomogao, možda bi srušila taj zid, možda bi...“
Fišer naglo zaćuta. Dugo je zurio kroz prozor. Onda je
nastavio.
„Bilo je pitanje vremena“, rekao je. „Belasko je sigurno
znao da bi Florens kad-tad otkrila istinu. Zato se usredsredio
na nju. Iskoristio je njene uspomene na preminulog brata i
povezao ih sa opsesijom o Danijelu Belasku. Muke njenog
brata su postale Danijelove muke, potrebe njenog brata“ -
Fišer procedi kroza zube - „postale su Danijelove.“ Na
njegovoni licu se ukaza čista mržnja. „Sve je završio time što
ju je konačno pustio u kapelu. Pustio ju je u prostoriju koja je,
kako je Florens verovala, krila ključ tajne Paklene kuće. To je
bila njegova poslednja varka. Pokazao joj je datum rođenja
svog sina, zapisan u Svetom pismu. Belasko je znao da će
poverovati zato što je tražila upravo to - poslednju potvrdu.
Potom u njoj nije ostalo mesta ni za kakve sumnje. Postojao je
Danijel Belasko i njegovom duhu je bila potrebna njena
pomoć. Kombinujući činjenice o postojanju svog sina i njenu
neugaslu tugu za bratom, Belasko je uspeo da je ubedi.“ Idit
je poskočila kad je Fišer iznenada udario u dlan pesnicom.
„Osetio sam kakva će ta pomoć biti. Znao sam to u dubini
duše!“ Okrenuo se od nje. „I dozvolio sam joj. Pustio sam je da
uradi ono što nije smela da uradi, pustio sam je da uništi
samu sebe.
„Od tog je trenutka bila izgubljena“, nastavio je, pun
gorčine. „Nije bilo načina da je izvedem iz kuće; bio sam
budala što sam mislio da je to moguće. Ona je bila njegova...
marioneta, kojom se igrao i koju je mučio.“ Ponovo je ispustio
zvuk samoprekora. „Sedeo sam za stolom dok nam je tvoj muž
objašnjavao svoju teoriju i znao sam da je posednuta, ali ni
načas se nisam zapitao zašto je - iznenada i neobjašnjivo -
postala tako tiha i usredsređena, ponašajući se najbolje što
ume. To, naime, uopšte nije bila ona; bio je to Belasko.
„Hteo je da čuje pojedinosti.“
„Da li je on pokušao da uništi reverzor ?“
„Zašto bi ga uništio? Znao je da mu od te mašine ne preti
nikakva opasnost.“
„Ali sam si, nakon što je Lajonel pokrenuo mašinu, rekao
da je kuća čista.“
„Još jedan od Belaskovih trikova.“
„Ne mogu da verujem...“
„On je još u toj kući, Idit“, prekinu je Fišer, pokazujući
prstom. „Ubio je tvog supruga, ubio je Florens, malo je
nedostajaio da ubije i tebe i mene...“
 Nasmejao se poraženo.
„Njegova poslednja šala. Iako sada znamo njegovu tajnu,
ništa pod milim bogom ne možemo da učinimo povodom toga.“

20.36

Fišer je zastao kad su prišli kući. Idit se okrenula da ga

pogleda. Zurio je u vrata.
„Šta je bilo?“
„Ne znam da li ću moći da se vratim unutra.“
Oklevala je. Naposletku je rekla:
„Moram da uzmem njegove stvari, Bene.“ Fišer nije
odgovorio.
„Rekao si da ti Belasko ne može ništa kad se zatvoriš!‘
„Svašta sam ja govorio protekle sedmice. Uglavnom nisam
bio u pravu.”
„Da ja uđem, onda?“
Ćutao je.
„Da uđem?“
Prišavši velikim dvokrilnim vratima, otvorio je desno krilo.
Gledao je unutra nekoliko trenutaka, pa se okrenuo prema
njoj.
„Trudiću se da budem što brži“, rekao je. Fišer uđe u kuću.
Nekoliko minuta je nepomično stajao, čekajući da se nešto
dogodi. Kad se ništa nije dogodilo, kroz predvorje je potrčao
prema stepeništu. Opet mu se činilo da u kući nema nikakvog
prisustva. To ovog puta nije ublažilo njegov strah. Dok se brzo
peo uza stepenice, zapitao se da li je Belasko još u kapeli ili se
pak kreće po kući. Nadao se da ga mentalni štitovi dovoljno
štite. Sada više ni u to nije bio siguran. Ušavši u sobu
Baretovih, bacio je njihove kofere na pod i otvorio ih. Dok je
ubacivao stvari u njih, pomislio je kako ga je strašno pogodilo
to što Baret nije bio u pravu. Taj čovek je bio toliko
samouveren; sve što je rekao jeste imalo smisla. Medutim,
ništa se od toga ne može uporediti s činjenicom da nije uspeo.
Fišer se brzo kretao između kreveta, ormara i komode,
uzimajući odeću i druge lične stvari i ubacujući ih u dva
otvorena kofera. Belasko je verovatno odmah odlučio da se
nikom ne pokaže, pomislio je. Ako ga niko nikada ne vidi,
niko neće moći da pomisli da je on važan deo paranormalnih
pojava u ovoj kući. Ako se, umesto njime, istraživači budu
bavili raznolikim i naizgled nepovezanim pojavama, nikom od
njih neće pasti na pamet da on stoji iza svega. Gad, pomislio
je. Namrgodivši se, besnim pokretima je gurao stvari u kofere
kako bi mogao da ih zatvori.
Jedina stvar koju nije mogao da shvati beše to što je
Belasko - demonski efikasan kad je planirao i sprovodio u
delo uništenje Florens i Bareta - odabrao tako neučinkovit
način da njega dokrajči. Izvođenje iz kuće ne bi bilo pouzdano
ni u kakvim okolnostima. Ako je Belaskova moć neograničena,
zašto je odabrao tako neprikladan metod?
Fišer iznenada prestade s pakovanjem.
Možda ta moć više nije neograničena.
Da li je to moguće? Nema nikakve sumnje da je Belasko u
kapeli mogao da ga povredi. Ako je Belasko ikada imao priliku
da ga dokrajči, imao ju je tada. Uprkos tome, najviše što je
uspeo da uradi jeste to što je pokušao da ga natera da se
udavi u jezeru. Zašto? Da li je Florens bila u pravu u vezi s
njim, takođe? Da li je njegova moć zaista bila toliko snažna?
Odmahnuo je glavom. To nije imalo smisla. Godilo je
njegovom egu, ali nije bilo uverljivo. Možda je bilo tako kad je
bio dečak, ali sada nije.
Mnogo mu je prihvatljivija bila ideja da Belasko nije bio
dovoljno jak da ga uništi nakon što je uništio Bareta i Florens.
Opet, zašto? Nakon što je čitave sedmice pokazivao onoliku
moć, zbog čega bi sada bio oslabljen? Reverzor svakako nije
obavio svoje. Da jeste, Belasko bi nestao.
Šta je, onda, bilo posredi?
 Idit je cupkala na tremu, čekajući da se Fišer vrati. Ćebe
kojim se ogrnula više je nije grejalo; njena odeća, i dalje
mokra, postajalaje sve hladnija. Gledala je u predvorje. Šta bi
bilo kada bi ušla tik iza vrata i sklonila se s hladnoće?
Na kraju je morala to da uradi. Ušavši u kuću, zatvorila je
vrata i stala pored njih. Gledala je u stepenište.
Činilo joj se da su došli u ovu kuću u nekom drugom
životu. Ponedeljak joj je izgledao daleko kao početak nove ere.
Samo se zbog toga vratila. Sada kada Lajonela više nema,
ništa joj više nije važno.
Pitala se koliko će vremena proći dok sasvim ne prihvati
činjenicu da je mrtav. Možda će se pomiriti s tim kad ponovo
vidi njegovo telo.
Odagnala je tu misao. Da li je prošao samo jedan dan
otkad je sišla niz one stepenice za Fišerom? Stresla se. Bila je
lak plen za Belaska. Kad je pretresala Florens, Belasko je
gledao u nju, primetivši njenu postiđenost. Belasko joj je
pokazao one fotografije, naveo je da pije konjak, pretvorio njen
strah od gajenja lezbejskih sklonosti u bezumnu želju za
Fišerom. Napravila je grimasu kad se toga setila. Bila je vrlo
slaba; Belasko je vrlo lako manipulisao njome. I tu misao je
sklonila u stranu. Svaka misao povezana s Belaskom bila je
uvreda za uspomenu na Lajonela. Gotovo da je zažalila što se
vratila i otkrila da ništa od onoga što je govorio i radio nije bilo
ispravno.
Namrštila se, ispunjena grižom savesti. Kako je moguće da
je sve ono što je uradio bilo pogrešno? Osetila je kako je
ispunjava bes zbog toga što je Fišer uništio njenu veru u
Lajonela. Odakie mu pravo da to uradi ?
Iznenadni nalet tuge podstače je da jurne kroz predvorje.
Popevši se uza stepenice, prošla je hodnikom do vrata svoje
sobe. Pred vratima su stajala dva kofera. Pogledala je oko
sebe, začula zvuke u Fišerovoj sobi i žurno se zaputila tamo.
Trgnuo se kad je ušla. „Rekao sam ti..!”
 „Znam šta si mi rekao“, prekinula ga je. Morala je da mu
kaže pre nego što ponovo progovori. „Želim da znam kako
možeš da budeš toliko siguran da moj muž nije bio u pravu.“
„Nisam siguran.“
Bila je toliko besna da isprva nije shvatila šta je rekao.
Nastavila je da govori, a onda se zaustavila i rekla:
„Šta?“
„Mislim da je delimično bio u pravu.“
„Ne...“
„Sećaš li se šta je Florens rekla?“
»Šta?“
„Rekla je: ’Zar ne vidite da bismo oboje mogli biti u
pravu?’“
„Ne razumem“
„Mislim da bi Belaskova moć zaista mogla imati oblik
elektromagnetnog zračenja, kao što je ona rekla“, kaza Fišer.
„Mislim da ga je reverzor zaista oslabio.“ Namrštio se. „Ali,
zašto bi dozvolio da bude oslabljen? Nema smisla. Zašto bi to
dozvolio kad je imao priliku da uništi mašinu?“ Idit nije htela
da sluša njegove zamerke.
Žudeći da odbrani Lajonelovo životno delo, rekla je:
„Možda je zaista oslabljen. Rekao si da te je u kapeli napao
iz zasede? Da još ima onoliku moć, da li bi morao to da radi?
Zašto te nije napao bilo gde?“
Fišer nije izgledao ubeđeno. Ushodao se.
„Time bismo mogli objasniti zašto me je namamio tamo“,
rekao je. „Ako ga je rad reverzora oslabio i ako je iskoristio svu
preostalu energiju da uništi tvog supruga i napadne tebe..!”
Ljutito se zaustavio. „Ne. Nema smisla. Da je reverzor
funkcionisao, raspršio bi svu njegovu moć, a ne samo jedan
njen deo.“
„Možda nije bio dovoijno jak. Možda je njegova moć bila
prejaka čak za i reverzor.”
„Ne verujem u to“, rekao je. „To i daije ne objašnjava to što
nam je uopšte dozvolio da upotrebimo reverzor. Mogao je da
ga uništi pre nego što smo ga upotrebili.”
„Ali, Lajonel js verovao u reverzor“, istrajavala je. „Da ga je
Belasko uništio pre nego što smo ga upotrebili, zar ne bi time
priznao Lajonelu da je u pravu?“
Fišer je proučavao njeno lice. Nešto ga je kopkalo, nešto što
je u njemu budilo isti onaj osećaj koji je imao kad mu je
Florens iznela svoju teoriju o Belasku. Videvši izraz na
njegovom licu, Idit je nastavila da priča. Očajnički je želela da
ga ubedi da je Lajonel bio u pravu, makar i delimično.
„Zar ne bi Belasko više uživao u tome da ga pusti da
upotrebi reverzor, pa da ga onda uništi?“, upitala je. „Lajonel
je na samrti sigurno verovao da nije bio u pravu. Zar Belasko
ne bi želeo upravo to?“ Osećaj je u njemu bivao sve snažniji.
Fišerov um se trudio da sklopi sve deliće. Da ii je moguće da
je Belasko toliko želeo da uništi Bareta baš na takav način da
je dozvolio da bude oslabljen? Samo bi egoista... Iz Fišerove
utrobe se začu nešto nalik na drhtavo stenjanje.
„Šta je bilo ?“, upitala je zabrinuto.
„Ego“, odvratio je.
Nesvesno je uperio prstom u Idit.
„Ego“, ponovio je.
„Šta hoćeš da kažeš ?“
„Zato je to uradio na takav način. U pravu si; nijedan drugi
način ne bi mu doneo zadovoljstvo. No, da dozvoli tvom mužu
da aktivira reverzor i naizgled neutrališe njegovu moć, pa da
ga sredi kad pomisli da je na vrhuncu svog uspeha..!”
Klimnuo je glavom. „Da. Samo tako bi njegov ego bio
zadovoljen.
„Pre nego što je Florens umrla, morao je da joj kaže da je
za sve odgovoran samo on. Zbog svog ega. Mora da je to rekao
i tvom mužu. Zbog ega, takođe. Tebi je to rekao u pozorišnoj
sali, a i meni je morao da kaže. Sve je to učinio zbog svog ega.
Nije mu bilo dovoljno da nas dovede do uništenja. Morao je da
nam kaže, baš kad smo bili bespomoćni. Takav je on. Samo
što je, kad je uspeo da me uhvati, već bio potrošio najveći deo
svoje moći i nije mogao da me dokrajči. Mogao je samo da me
pošalje da se sam ubijem.”
Odjednom se silno uzbudio. “A šta ako sada ne može da
izađe iz kapele?”
„Ali, zar nisi rekao da te je on naveo da odeš tamo?“
„Šta ako nije? Šta ako je to stvarno bila ona? Šta ako zna
da je zarobljen tamo?“
„Ali, zašto bi te odvela tamo da te on uništi?“
Fišer je izgledao potreseno.
„To nikada ne bi uradila. Zašto bi me onda dovela onamo ?
Mora da postoji razlog!”
Zastao mu je dah.
„Stih iz Svetog pisma!” Nešto je u njemu pulsiralo snagom
koju nije osetio otkad je bio dečak - neka energija koja je
vapila da izađe. „Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“
Nervozno je šetao napred-nazad. Imao je osećaj da stoji na
ivici ponora, a magla ispred njega samo što se nije razišla i
otkrila istinu. “Ako te oko tvoje sablažnjava..“
Nije razumeo. Zanemario je to na trenutak. Šta se još
desilo u kapeli ?
Pocepana tapeta. Šta je to značilo? Medaljon - u
krhotinama, koje su pokazivale u pravcu oltara. A na oltaru -
otvoreno Sveto pismo.
„Bože.“ Glas mu je drhtao, pun iščekivanja. Bio je toliko
biizu, toliko blizu. “Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“
Ego, pomislio jc ponovo. “Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj
ga“. Ego. Zaustavio se, a unutrašnja čula su mu bila izrazito
osetljiva. Bio je nadomak rešenja. Nešto; nešto. ” Ako te oko
tvoje..“
„Snimak!" viknuo je.
Okrenuo se i istrčao napolje. Idit je potrčala za njim kad je
izleteo u hodnik i jurnuo niza stepenice. Kad je došla do
odmorišta, on je več stigao do polovine stepeništa, preskačući
po nekoliko stepenika odjednom. Idit je sišla najbrže što je
mogla i potrčala kroz predvorje.
 On je stajao pored stola u velikoj gostinskoj sobi i slušao
snimak s magnetofona. Nesvesno se ugrizla za usnu kad je
čula Lajonelov glas. „... izazvala kratak sistemski sok.“ Fišer
progunđa i odmahnu glavom, pa pritisnu dugme za
premotavanje unazad. Onda je ponovo pustio snimak.
„Dindmometar; hiljadu četiristo šezdeset”, začu se Lajonelov
glas. Fišer je ispustio uzvik nestrpljenja, ponovo premotao
traku i pustio simak. Idit je čula Florensin glas: “Izlazite iz ove
kuće dok vas sve nisam pobio.” Fišer je zarežao i ponovo
pritisnuo dugme za premotavanje unazad. Pustio je snimak.
„Predugo ovde.“ Začu se dubok Florensin glas, koji je navodno
bio glas njenog duhovnog vodiča Indijanca. „Ne slušati. Ne
shvatati. Previše pokvaren unutra.“ Nastupila je pauza.
„Granice“, čuo se glas. „Nacije. Uslovi. Ne znati šta to znači.
Krajnosti i ograničenja. Završeci i ekstremiteti!‘
Idit je poskočila kad je Fišer ispustio uzvik divljeg
zadovoljstva. Vratio je traku i ponovo je pustio.
„Krajnosti i ograničenja. Završeci i ekstremiteti.“ Fišer
dohvati magnetofon i trijumfalno ga podiže iznad glave. „Znala
je!“, viknuo je. „Znala je! Znala je!“ Bacio je magnetofon na
drugi kraj sobe. Pre nego što je pao na pod, on je jurnuo
napolje. „Hajde!“, viknuo je. Fišer je trčao kroz predvorje i niz
hodnik, a Idit ga je pratila. Uz krik nalik na indijanski ratni
poklič, otvorio je vrata kapele i uleteo unutra.
„Belasko“, zagrmeo je. „Ponovo sam tu! Uništi me ako
možeš?
Idit utrča za njim.
„Hajde!“, povikao je. „Oboje smo tu! Dokrajči nas! Ne
ostavljaj posao nedovršen!“
Nastupila je teška tišina i Idit je čula kako Fišer čudno
diše.
„Hajde“, promrmljao je sebi u bradu.
Onda je iznenada viknuo:
„Hajde, skote smrdljivi.”
Idit pogleda u pravcu oltara. Na trenutak nije mogla da
poveruje svojim ušima. Onda je zvuk postao jači, jasniji,
razgovetniji.
Koraci su im se približavaii.
Nagonski je uzmakla, pogleda prikovanog za oltar. Koraci
su postali glasniji. Nije bila svesna da je Fišer drži za ruku.
Gledala je u oltar razrogačenih očiju. Svake sekunde, zvuk
koraka se pojačavao. Pod poče da se trese. Imala je utisak da
im se približava neka nevidljiva grdosija.
Idit zajeca, sve vreme povlačeći Fišerovu ruku. Koraci su
sada bili gotovo zaglušni. Pokušala je da podigne ruke i
pokrije oči, ali uspela je da podigne samo jednu. Činilo se da
kapela podrhtava od gromoglasne buke koja im se
približavala. Naglo se povukla, a njen panični krik se nije čuo
od zvuka titanskih, gromkih koraka. Sve bliže i bliže.
Umrećemo, pomislila je.
Umrećemo!
Kad je strašna eksplozija ispunila kapelu, vrisnula je i
nagonski zatvoriia oči. Sablasna tišina ju je naterala da ih
opet otvori.
Ponovo je počela da se povlači, teško dišući. Fišer je zadrža.
„Ne plaši se.“ Glas mu je odisao uzbuđenjem. „Ovo je
poseban trenutak, Idit. Niko do sada nije video njegovo
gospodstvo - to jest, ukoliko nije bio na samrti. Dobro
pogledaj, Idit. Upoznaj Emerika Belaska. Upoznaj Razvikanog
Džina“
Idit je razrogačenih očiju posmatrala priliku ispred sebe.
Belasko je bio ogroman i odeven u crno. Lice mu je bilo
bledo i široko, uokvireno izrazito crnom bradom. Cerio se
divljački, a zubi su mu ličili na zube mesoždera. U zelenim
očima je blistao neki unutrašnji sjaj. Idit u celom svom životu
nije videla tako zlobno lice. Ispod dubokog užasa koji ju je
obuzeo, pitala se zašto su još živi.
„Reci mi nešto, Belasko“, reče Fišer. Idit nije znala da li
njegov otvoreno uvredljiv ton treba da je ohrabri ili pak
prestravi. „Zašto nikada nisi izlazio napolje? Zašto si
izbegavao sunčevu svetlost? Nije ti se sviđala ?
„Ili si morao da se kriješ u senkama?”
Prilika je krenula prema njima. Slobodna, Idit se brzo
povukla unazad. Užasnula se kad je opazila da Fišer kreće
napred.
„Hodaš teškim koracima, Belasko“, reče Fišer. „Kretanje ti
teško pada, zar ne?“
Iznenada je gnevno viknuo:
„Zar ne, Belasko?“
Idit zapanjeno zinu.
Belasko prestade da se kreće. Lice mu je bilo izobličeno
besom, ali taj se bes nekako doimao nemoćnim.
„Pogledaj svoje usne, Belasko“, rekao je Fišer, i dalje
hodajući prema njemu. „Grčevito su stisnute. Pogledaj u ruke.
Grčevito su pritisnute uz telo. Zbog čega, Belasko? Možda zbog
toga što si prevarant?“
Njegov podrugljivi smeh odjeknu u kapeli.
„Razvikani Džin!“, viknuo je. „Ti? Malo sutra! Prevarantu
smrdljivi! Nakazo jedna patuljasta!“
Idit duboko udahnu. Belasko se skupljao. Protrljala je oči
drhtavom rukom. Da, dobro je videla.
Zaista se smanjio.
„Žao?“, rekao je Fišer. Postojano mu se približavao, sa
izrazom nemilosrdnog neprijateljstva na licu. „Ti, smešni mali
gade ?“
Ukočio se kad je krik nemoćnog besa poleteo sa usana
prilike u crnom, koja je postajala sve manja. Načas, Fišer nije
mogao da reaguje. Onda se osmeh ponovo pojavio na
njegovom licu.
„Oh, ne“, rekao je. Počeo je da odmahuje glavom. „Oh, ne.
Ne možeš biti toliko mali!” Ponovo je krenuo napred. „Kopile?“
Prilika se još povukla. „Kopile? To ti smeta? O Belasko. Kako si
ti, u stvari, bio mali i jadan! Kakva si smešna stenica od duha
bio. Nisi ti bio nikakav genije. Ti si bio čudak - odvratni,
izopačeni, prljavi gubitnik. I patuljasta nakaza pride!
 „BELASKO!” zaurlao je. „Majka ti je bila kurva, bludnica,
droija! A ti si kopile, Emeriče! Smešni, osušeni kopilan! Čuješ
li me, Zli Emeriče? Kopile, kopile, KOPILE, KOPILE!“
Idit je prekrila uši rukama ne bi li prigušila strašno
zavijanje koje je ispunilo vazduh. Fišer se zaustavio, a zvuk
kao da je izbrisao gnev s njegovog lica. Zurio je u sićušnu
priliku iza oltara - smanjenu, poraženu, snuždenu - i učinilo
mu se da čuje Florensin glas kako mu šapuće: Savršena
ljubav izgoni strah napolje.
Onda je, uprkos svemu, osetio gađenje i sažaljenje prema
prilici koja je stajala ispred njega.
„Neka ti je bog u pomoći, Belasko“, reče.
Prilika je nestala. Dugo su čuli samo vrištanje. Zvučalo je
kao da neko pada u dubok ponor. Zvuk se polako stišavao, te
naposletku u kapeli zavlada mir.
Fišer je otišao iza oltara i pogledao iza pocepane tapete.
Osmehnuo se. I ovo mu je pokazala. Da je samo shvatio.
Naslonio je dlanove na zid i gurnuo. Zid se otvorio uz
škripu. Pred njim se spuštalo kratko stepenište. Okrenuo se
prema Idit i pružio joj ruku. Ništa mu nije rekla. Prošla je kroz
kapelu, zaobišla oltar i prihvatila njegovu ruku. Sišli su niza
stepenice. Na dnu su ugledali teška vrata. Fišer ih je otvorio
gurnuvši ih ramenom.
Stajali su na ulazu i gledali u mumificirani leš koji je sedeo
u velikoj drvenoj fotelji.
„Nikad ga nisu pronašli zato što je bio ovde“, reče Fišer.
Ušli su u malu, slabo osvetljenu prostoriju i prišli fotelji. Iako
je imala osećaj da je sve gotovo, Idit nije mogla da ne ustukne
kad je pogledala u tamne oči Emerika Belaska, koje su ih
gledale sa one strane života.
„Pogledaj.“ Fišer je podigao jedan krčag.
„Šta je to?“
„Nisam siguran, ali...“ Fišer pređe prstima po površini
posude. To je u njemu odmah pobudilo utiske. „Belasko ga je
stavio kraj sebe i naterao se da umre od žeđi“, rekao joj je. „To
je bio poslednji čin njegove volje. To jest, dok je bio živ.“ Idit je
skrenula pogled s njegovih očiju. Pogledala je nadole i naglo
se sagnula. U prostoriji je vladao toliki mrak da dotad nije
primetila.
„Njegove noge“, rekla je. Fišer ništa nije rekao. Spustio je
krčag i kleknuo ispred Belaskovog leša. Videla je kako se
njegove ruke pomeraju u senkama i ispustila tih uzvik
zaprepašćenja kad je ustao s nogom u ruci.
“Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“, rekao je.
„Ekstremiteti. Ona nam je dala odgovor, vidiš.“ Prešao je
rukom po veštačkoj nozi. „ Toliko je prezirao svoj nizak rast da
je dao da mu odseku noge, pa je nosio proteze da bi izgledao
viši. Zato je odlučio da umre ovde - da niko nikada ne bi
saznao. Hteo je da bude Razvikani Džin i ništa drugo.
Jednostavno nije imao dovoljno samopouzdanja da bi
prihvatio svoj nizak rast - ili pak činjenicu da je kopile.“
Iznenada se okrenuo i pogledao unaokolo. Spustivši nogu
na pod, otišao je do zida i položio ruke na njega. „Gospode
bože“, rekao je.
„Šta je?“
„Možda je on, na kraju krajeva, stvarno bio genije.“ Hodao
je po prostoriji, ispitujući tavanicu i vrata. „I poslednja
misterija je rešena“, rekao je. „Nije uspeo da odoli reverzoru
zbog toga što je njegova moć bila toliko snažna.“ Izgovorio je to
gotovo zadivljenim glasom. „Mora da je, pre više od četrdeset
godina, znao za vezu između elektromagnetnog zračenja i
opstanka duše posle smrti.
„Zidovi, vrata i tavanica su obloženi olovom.“

21.12

Polako su silazili niza stepenice. Idit je nosila svoj kofer, a

Fišer Baretov kofer i svoju transportnu torbu.
 „Kakav je osećaj?“, upitala je.
„Na šta misliš?“
„Pa... biti čovek koji je porazio Paklenu kuću?“
„Nisam je ja porazio1”, odvratio je. „Svi smo to uradili!” Idit
potisnu osmeh. Znala je da je to istina, ali htela je to da čuje
od njega.
„Tvoj suprug je oslabio Belaskovu moć. Florens nas je
odvela do konačnog odgovora. Ja sam samo zadao završni
udarac, to je sve - a ni to ne bih mogao da uradim da mi nisi
spasla život.
„Pretpostavljam da je moralo tako da bude“, rekao je.
„Racionalnost tvog muža jeste doprinela, ali nije bila dovoljna
sama po sebi. Florensin spiritizam jeste pomogao, ali ni to nije
bilo dovoljno samo po sebi. Bio je neophodan još jedan
elemcnt, koji sam ja obezbedio - spremnost da se suočim s
Belaskom pod njegovim uslovima, da ga pobedim njegovom
vlastitom slabošću.“
Podsmešljivo je šmrknuo.
„S druge strane, možda je Belasko pobedio samoga sebe.
Mislim da i u tome ima istine. Na kraju krajeva, čekao je nove
goste više od trideset godina. Možda je, silno želeći da upotrebi
svoju moć protiv nas, preterao i napravio prve greške otkad
obitava u ovoj kući.“
Zastao je na vratima. Okrenuše se. Dugo su stajali u tišini.
Idit je razmišljala o povratku na Menhetn i životu bez
Lajonela. Nije mogla da zamisli takav život, ali bila je
ispunjena neobjašnjivim mirom. Ponela je ono što je ostalo od
njegovog rukopisa. Pobrinuće se za to da bude izdat, da se
ljudi u njegovoj naučnoj oblasti upoznaju sa onim što je
postigao. Potom će se brinuti o sebi.
Fišer je gledao oko sebe, ispitujući prostor pipcima svoje
podsvesti. Dok je to radio, razmišljao je o životu koji je ležao
pred njim. Doduše, bilo mu je svejedno. Šta god da se desi,
sada će moći da se suoči s tim. Učinilo mu se bizarnim to što
baš u ovoj kući, u kojoj je poćeo najužasniji period njegovog
života, oseća kako mu se vraća samopouzdanje.
Okrenuo se prema Idit i osmehnuo joj se.
„Nije više tu“, rekao je. „Ostala je tek onoliko koliko je bilo
potrebno da nam pomogne!”
Pogledali su oko sebe poslednji put. Zatim su, ne
progovorivši ni reč, izašli napolje i zaputili se u maglu. Fišer
zagunđa, promrmljavši nešto.
„Molim?“, upitala je.
„Srećan Božić“, ponovio je blagim glasom.

Sken i obrada: BABAC

{1}Un peu samo malo, pomalo (franc.). (Prim. prev.)
{2} Lorencove reči iz „Mletačkog trgovca” (V, I). Navedeno prema
prevodu Svetislava Stefanovića. (Prim. prev.)
{3} Stih iz „Pesme o starom mornaru” Samjuela Tejlora Kolridža.
Navedeno prema prevodu Ranke Kuić. (Prim. prev.)