Апостолско и светотачко учење

о Светим Тајнама

Реч Тајна, није хришћанског порекла, јер је била позната још у старој Грчкој.
Хераклит већ у шестом веку спомиње „мистерије“, и под тим појмом подразумева
религиозне култове, који су постојали још пре њега. Када су хришћани, све већим
распростирањем Цркве у незнабожачким областима, у потпуности прешли на
коришћење јелинске терминологије и на коришћење јелинског језика, они су по
природи ствари преузели многе јелинске појмове, од којих су многи имали
незанабожачко значење и њима дали ново значење и нови садржај. Исти је случај и са
речју „Тајна“, која у Цркви више није имала значење које је имала у паганским
култовима.
Светототачка и апостолска слика о Светим Тајнама у себи садржи више
основних елемената и тачки, који су кључни ако желимо да и ми схватимо и разумемо
Тајне на прави начин:
а) Најшире и најдубље разумевање хришћанске Тајне, дарује нам Свети апостол
Павле у својим посланицама Ефесцима и Колошанима. Он говори о „Тајни воље
Божије“, коју још назива и „икономијом Тајне“. То је „Тајна сакривена од вјекова и
поколења која се сада јави(...), која је Христос“ (Кол 1, 26 – 27). Из ових апостолових
речи је очигледно да „Тајна Божија, сакривена од вечности“, није ништа друго него
Тајна остваривања воље Божије, која се састоји у у Христовом Домостроју. То је како
говори апостол Павле: „велика Тајна побожности: Бог се јави у телу“ (1. Тим 3, 16). То
је заправо ништа друго и нико други до Христос као Богочовек, због чега апостол ту
тајну и назива „Тајном Христовом“ или „Тајном која је Христос“ (Еф 3, 4 и Кол 1, 27).
Дакле, Тајна јесте пројава и јављање Христа, Сина Божијег, који је дошао да Себе
дарује нама и да нас тако спасе и приведе Оцу. Стога су Тајне, будући да су пројава,
јављање раскриће и даровање Христа, увек и свагда христолошког и христоцентричног
карактера.
б) Но, чињеница да су Свете Тајне христоцентричне, не значе да су „оне“
везане само за Христа и да се тичу само Христа, и зато „оне“ ипак нису христомоничне.
Христос у свести Цркве никада није доживљен и представљен као самац, као неко ко је
издвојен и одељен и од Оца и од Светога Духа, те тако Тајне нису само пројава Христа,
већ су „оне“ објављивањем Христа, постале и пројава и објављивање и Оца и Светога
Духа. Син дела самоделатно - автургички, али увек по благовољењу Оца и садејством
Светога Духа и у Светоме Духу. У раној Цркви је свест о јединству и заједништву
Свете Тројице била изражена до те мере да су они када кажу Христос под тим
подразумевали далеко више него многи хришћани данашњице. Они су под том речју
подразумевали целу Свету Тројицу. Уосталом и само значење речи Христос нас
упућује на заједничко деловање Свете Тројице. Наиме, реч Христос = Помазаник,
укључује и носи са собом и Онога који је извршио Помазање, односно Оца и само
помазање тј. Светог Духа. Према томе, чињеница да су Свете Тајне христоцентричне,
не само да не значи да се „оне“ тичу само Христа, већ, штавише, сама ова чињеница
подразумева то да су све Тајне везане за целу Свету Тројицу и да у Њима учешће узима
цела Света Тројица, Стога су Тајне, будући да су христоцентричне увек тријадолошке и
тријадоцентричне.
в) Основна је истина апостолско – светотачке благовести да је се Господ
Христос и оваплотио и страдао ради нас и ради нашег спасења (Символ вере). Христос
умре за наше и уста за оправдање наше, вели апостол Павле (Рм 4, 25), а свете Тајне
(особито Света Тајна Крштења) се свршавају у име Његове смрти и Васкрсења и отуда
црпу своју силу и благодат. Нема другог разлога Христовог доласка осим спасења света
и човека, те је зато сотириолошки карактер Светих Тајни толико очигледан да се не
мора посебно истицати. Који би иначе и могао бити други разлог Христова доласка
осим овога поменутог? Како су Свете Тајне наш доживљај и наше искуство јављања
Христа Спаситеља, тако су оне у исто време, будући да ми учествујемо у њима, а путем
њих у Христу, за нас пре свега догађаји спасења. Зато по православном схватању, Свете
Тајне увек бивају поимане, схватане, доживљаване и дејствоване као сотириолошки
акти и благодатни догађаји спасења у Цркви, као Телу Христовом, а не као магијски
чинови или религијски култови. Свети Григорије Ниски посебно истиче овај аспекат
Тајни, и свештеног јерургисања, и посебно наглашава да је њихов циљ управо ништа
друго него спасење, односно обожење.
г) Будући да су христоцентричног и тријадолошког карактера, Свете Тајне су у
исто време и пневматолошког тј. светодуховског карактера. Тај карактер се огледа пре
свега у чињеници да је Свети Дух недељив од Господа Исуса Христа, као што је
недељив и од Оца. У вери и опиту Цркве (како у Светом Писму тако и у Светом
Предању) ми немамо Христа без Духа Светога, нити имамо Духа Светога без Христа.
Христос се Оваплоћује Духом Светим, сва дела која чини, чини Духом Светим, Њим је
чинио чуда, Њим је помазан, Духом Светим је васкрсао, једном речју – Духом Светим
је извршио целокупни домострој спасења. Ово, пак не значи да је Христос био само
пасиван, или само обично оруђе Божије, него ово означава да је Христос неодвојив од
Свете Тројице и да је Један од Свете Тројице. Православна вера и благодатно искуство
нам сведоче да је једна и недељива енергија, тј. сила и дејство и деловање и благодат
Свете Тројице којом се извршује наше спасење и обожење и да сходно томе спасење
увек бива дело целе Свете Тројице. Та јединствена благодат Свете Тројице увек бива
благовољењем Оца, али делована и дејствована Сином, Господом нашим Исусом
Христом, који је глава Цркве и који је Првосвештеник Цркве, а увек и свагда бива
остваривана и свршавана Духом Светим, јер завршни печат и остварење сваког дела
Свете Тројице даје Свети Дух (отуда и неопходност Свете Тајне Миропомазања као:
„печата дара Духа Светог“ у Цркви). Зато је са правом Свети Иринеј Лионски истакао:
„Где је Црква Христова, тамо је Дух Божији, и где је Дух Божији тамо је Црква и
свака благодат“, јер је Црква заиста испуњење и даривање целе Икономије Божије и
благодати. Дух Свети учествује у богочовечанском делу Христовом, као Онај који
омогућује да Христос изврши своју икономију. Зато Свети Јован Дамаскин и говори да
„сједињење људи са Богом бива само енергијом и дејством Духа Светога“, а простор и
место тог сједињења јесу управо Свете Тајне Христове. Дакле, Дух Свети је тај који је
присутан у Светим Тајнама и тај који савршава Свете Тајне.
д) Пневматолошки карактер Тајни у Цркви, означава пре свега њихов
епиклетички карактер. Отуда је била и остала толико важна епиклеза у православној
Литургијској пракси, и то не само у Литургији него и у свакој Светој Тајни и
богослужењу Цркву. Призив Светог Духа; да Он као Цар Небески, Утешитељ и
Животодавац Цркве дође и усели се у нас, очисти нас од греха и изврши оно што је
потребно за наше спасење – јесте стални и безусловни моменат православног бића и
живота Цркве. Дух Свети је онај који нас ослобађа и износи из природних датости како
би нам омогућио да примимо спасење, јер ми без помоћи Божије то не можемо
учинити. Само Дух Свети може овде и сада да једном учињено спасење реактивизира и
актуализује и да нам дарује. Другим речима, Он је тај који уноси есхатон у историју и
који нам дарује предукус спасења, односно предукус Царства Божијег.
ђ) Управо због свог светодуховског и епиклетичког карактера, Свете Тајне су
ехатолошки догађаји и „иконе Царства Божијег“. Свети Оци су ову истину нарочито
утемељили и продубили својим запажањима и опитом.
За Светог Максима Исповедника, сво биће и живот Цркве и Њена Литургија
представљају откривање и проналазак Христа, који је Космичка Литургија, и у кога је
укључен читав свет и сав космос. Све је створено да постане Христос, односно Црква, а
то ће се остварити у „будућем веку“, но ми то можемо видети и примити сада учешћем
у Тајни Цркве.
Свети Никола Кавасила је у својој књизи „о Животу у Христу“, сматра да се тај
живот може остварити само кроз Свете Тајне, које су, свака од њих, богочовечански
прозори кроз које се у овај век и историју улива онај „Будући“ и „Незастариви“ век
Царства Божијег. „Онај век и живот некако се већ улио у овај и помешао се са
садашњим; и вечно Сунце Правде човекољубиво нам је засијало; и наднебеско Миро већ
се излило у наше просторе; и Хлеб анђелски већ нам је дарован“. Ова сведочанства су
довољна да нам укажу на есхатолошки карактер Светих Тајни, којим оне и јесу
догађаји спасења, будући да ће се спасење одиграти у потпуности тек у Есхатону.
е) Следећи битан елеменат Светих Тајни јесте то да су они дело целе заједнице,
односно да су „оне“ Литургијског и еклисиолошког карактера. Оне нису само „светиње“
за себе, нити су то медикаменти за поједичне случајеве и приватну употребу; нису ни
незнабожачке мистерије, нити неки талисмани, нити било шта друго, већ су заједничко
дело целе Црквене заједнице које служи изграђивању те заједнице. Другим речима,
Црква је конституисана Тајнама, које Цркву конкретно пројављују.
ж) Будући да Свете Тајне имају ехатолошки карактер, те да су стога „икона
Царства Божијег“, „оне“ имају своје елементе којима верно приказују слику Будућег
Царства. Како ће у „Будућем“ веку постојање бити ништа друго до сабрање свих и
свега око Христа кога ће сведочити дванаест апостола, тако и Свете Тајне које
иконизују тај догађај, имају структуру засновану на „Будућем“ Сабрању. Чињеница да
Тајне имају Литургијски карактер не значи ништа друго него да су „оне“ дело заједнице
тј. сабрања верног народа. Као што ће верни народ и читав свет у последњи дан бити
окупљени око Христа, тако је и сада народ на Литургији, и у Светим Тајнама које су
део Литургије, окупљен око епископа, који началник и свештенослужитељ
Евхаристијског, али и других Светотајинских Сабрања. Око епископа су увек
окупљени и свештеници који иконизују апостолско окупљање око Христа у дан Суда и
установљења Царства. Свете Тајне, и начин на који се врше, нам показују начин на који
ћемо ми и цео свет постојати, а то је управо кроз сабирање свих и свега око Христа и у
Христу.