Oднос вере и знања

Основни метод излагања догмата у православљу је Символ вере, а он

почиње са речју Верујем. Вера се врло често дефинише као нешто што је
супростављено знању и као нешто што стоји насупрот знања. Овакав приступ
своје порекло и корене има на Западу. Или се нешто зна па вера није
потребна, или се верује у нешто што се не зна. Наизглед се чини да се не
може веровати у нешто шта је нама познато, јер тада то више није вера него
знање. Доследно томе, вера и знање се међусобно искључују. Но, ово
питање није карактеристично за Исток где се овом питању приступало на
један другачији начин.

Постоје два различита схватања: по једнима вера претходи знању, а по

другима знање претходи вери. Ова проблематика односа вере и знања
уствари је питање односа љубави и знања. Код Блаженог Августина поставља
се питање да ли љубав претходи знању или знање претходи љубави. Тома
Аквински надовезујући се на став Светог Августина даје коначан западни
одговор на то питање према коме, знање претходи љубави и није могуће
нешто волети, а да се претходно не упозна. Све ово се заснива на
претпоставци да је знање само ствар интелектуалног расуђивања, док је
љубав схваћена само као осећање.

У православној гносеологији Источних Отаца, знање има другачији

смисао. Тиче се целокупног човека, а не само рационалне или емотивне
сфере његове личности. У познању Бога не учествује само интелект, већ и
срце добија сазнајне способности, али и ум воли да би познао. Стога је у
православној гносеологији неприхватљив став да љубави претходи знању,
али и да љубав претходи знању. Не може се нешто волети само да би се
познало, јер би такав однос био деградација љубави и укидање слободе,
тако да би љубав постала средство. То је апсолутно неприхватљиво јер
једино љубав може бити циљ. У православној традицији знање и љубав се
поистовећују. Свети Апостол Јован каже : „онај који не љуби не познаде Бога
јер Бог је љубав“ (1.Јн. 4,8). Дакле знање не претходи љубави нити љубав
претходи знању. То је заправо једна и иста стварност са два назива. Ако се
љубав разуме као веза између личности, а не као емоционално својство
природе, тад љубав постаје однос који нам открива идентитет другога. То се
исто може рећи и за однос вере и знања. Вера и знање се у основи
поистовећују. Вера је идентична знању и представља знање: Верујем значи
исто што и знам. Поистовећење вере и знања види се у Символу вере у речи
„верујем“ кроз правилан увид у смисао и значај символа вере у Литургијској
пракси Цркве. Ова реч је у литургијској пракси крштења у раној Цркви
означавала окретање ка есхатону. Онај који је требало да се крсти пошто би
се одрекао сатане окретао се ка Истоку, есхатолошком правцу из ког ће доћи
Христос, чиме је наглашавао да задобија нови идентитет јер прадаје себе у
потпуности у руке Христу. Вера је дакле предавање себе Христу који ће доћи
и зато има ехатолошки карактер. Свети апостол Павле у посланици Јеврејима
у 11, 1 посебно наглашава ту чињеницу: „вера је основ свега чему се надамо,
потврда ствари невидљивих“. Дакле, вера је темељ (залог) наше наде која је
у будућности. Но реч темељ (ϋπόστασίς) на грком језику има онтолошку
вредност, зато што означава оно што нешто одржава у постојању. Како је
дакле реч вера имала у себи онтолошку категорију, тако је она представљала
синоним са речју знање, које је код Јелина такође имало онтолошки садржај.
Наиме, Јелини су сматрали да ако ја знам нешто, то значи да то нешто
постоји, односно ја не могу знати нешто уколико то не постоји.

Дакле вера јесте наш однос према Богу из ког проистиче наше знање о
Богу, и наше знање Богу јесте вера. Ми вером спознајемо Бога, али и знањем
верујемо.