Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ КУЛТУРНЕ

ИСТОРИЈЕ СРБА

Настанак и трајање Војне границе у Аустрији

Студент: Марија Ковачевић Ментор: др Мило Ломпар

Број индекса: 2017/1184
Студијска група: 05

У Београду, маја 2019. године

 1. Увод

Сеобе српског становништва на територију Аустрије (Хабзбуршке монархије)

почеле су још у 15. веку након пада српских земаља под турску власт. У току целог 15. и
16. века Срби су насељавани у пограничним областима аустријске царевине како би
бранили границе царства од напада Турака. С тим циљем, средином 16. века, цар
Фердинанд I оснива Војну крајину.
Војна крајина је обухватала простор од северне границе Далмације, па преко
Хрватске, Славоније, Срема, Баната и Ердеља ишла све до Златне Бистрице у Влашкој.
Њена дијагонална дужина износила је око 110 немачких миља, а заузимала површину од
око 863 квадратне миље.1 Ова област је била подељена на два округа под посебном
војном управом: Хрватска војна крајина и Славонска војна крајина.
Војна граница је била вишеструко знаменита земља. Наш народ, који је насељавао
поменуту област, оставио је великог трага на историјској позорници. Тај народ је
вековима чинио брану о коју се морала ломити муслиманска сила пре него што је могла
да продре у срце аустријских држава. „Он је у тако разноликим, често тешким условима
знао да очува своју националност, свој сопствени начин живота и обичаје.“2

1
Јовић 2004: 15
2
Исто, 11

2
 2. Сеобе српског живља на простор аустријске границе

Октобра 1530. године у пограничне крајеве Аустрије досељава се око 500 Срба са
тромеђе Хрватске, Босне и Далмације. Већ средином наредне године долази их још 1000,
а 1538. године долазе и Срби са реке Цетине. Тим досељеницима је цар Фердинанд I
5. септембра 1538. године дао повластице да у току двадесет година могу бестеретно
уживати опустеле земље које су им додељене. Њихови капетани и војводе могли су бити
команданти, сваки над 200 људи, с тим да им се даје провизија од 50 рајнских форинти.
Насељеницима је био признат ратни плен који од Турака задобију, изузев
непријатељских места и утврђења, непријатељских капетана или отмених Турака којима
је могао располагати само цар. Од непријатељског плена који задобију, они који су били
плаћени морали су трећину предавати благајнику.3
Један део Срба узет је за најамнике, а почетком 1540. године, Иван Унгнад, по
налогу Земаљског штајерског одбора, устројио је чету мартолога. Кроз цео 16. век Срби
из српских крајева, али и из Турске, стихијски насељавају ове области, те се постепено
образује Војна крајина.
Са друге стране границе, Турци су своје граничаре ослобађали од намета и
принудног рада, како је чинила и Аустрија, те су тражили од њих да им плаћају само
царски харач. Међутим, насељавајући наш народ у пограничне крајеве, Турци су радили
сами против себе. Наиме, они су тако омогућавали Србима пребегавање на аустријску
страну, услед чега је само још више јачала аустријска Војна граница.
„Прве велике сеобе Срба под турском влашћу на аустријску страну Славоније
догодиле су се око половине 16. века, а доцније су највеће сеобе извршене између 1597.
и 1600. године. Тако је забележено да је почетком октобра 1595. године пребегао у
Славонију српски епископ Василије, и јавио да и други Срби из Турске планирају да
пребегну. Године 1586. аустријске чете су из Сирача извеле велики број Срба, међу
којима је био и тамошњи кнез Иван Пејашиновић, који се наредне године вратио у
Сираче и извео више српских породица. Такође је забележено да су десетак година
касније аустријске власти извеле из Турске неколико хиљада Срба који су насељени око
Ровишта, Иванића, Копривице итд. Иако су досељавања из Турске после 1600. године
ређа, њих и даље има, све до потпуног ослобођења Славоније од Турака 1691.“4

3
Савковић 1964 : 14
4
Исто, 15

3
 Срби који су досељавани у Славонију у другој половини 16. века називани су
најчешће прибезима и калаузима, а за оне досељенике с краја 16. и почетка 17. века
преовладавало је име Власи. Срби који су избегли из Турске и придружили се
аустријским четама без претходног договора са њима називани су предавци.5

3. Најважнији правилници који су уређивали живот граничара

Године 1564. умире цар Фердинанд I, иницијатор оснивања Војне границе, те на

престо долази његов најстарији син Максимилијан. Део територија на управу добија и
Карло, Фердинандов други син. У интересу надвојводе Карла је пре свега било да од
Турака сачува земље које су му додељене на управу, те он на себе узима одговорност за
издржавање обе Војне границе, Славонске и Хрватске.
У то време, услед неуредног издавања пренадлежности, међу граничарима се
јавља незадовољство јер многи остају без основних средстава за живот, те приморани
немаштином пљачкају околно становништво уједно претећи да ће се вратити у турске
крајеве. Надвојвода Карло је успео да од цара издејствује 50 000 форинти које су биле
намењене искључиво граничарима. Према каснијим инструкцијама које је цар издао,
надвојвода Карло је, што се питања у вези Границе тиче, био његов заменик са пуном
влашћу, а цар је задржао за себе само одлуку о офанзивном и дефанзивном рату.
Како се стање на Граници није знатно побољшало, надвојвода Карло је одредио
једну комисију која је, према његовим упутствима, израдила Артиклбриф, својеврсан
правилник којег се сваки појединац морао придржавати. Тај правилник је садржао
прописе како граничари треба да се владају и у миру и у рату, па су за њихово
непоштовање биле предвиђене казне. „Војни командант бирао је председника суда коме
је предавао „палицу правде“ и позивао га да изабере два поротника са којима ће судити
праведно и по прописима Артиклбрифа.“6 У њему се налазио и кратак опис судског
кривичног поступка: „уколико је била донета смртна пресуда, председник је над
осуђеним сломио „палицу правде“, кога је потом џелат водио около да се опрости од
другова, и док је свештеник читао молитву, глава осуђеникова је под мачем падала.“ 7
Након Карлове смрти, његову улогу преузима његов син Фердинанд II који 1630.
године издаје Статуте („Српски статути“) за Горњославонску границу којима се

5
Исто
6
Исто, 18
7
Исто

4
регулише не само војна него и цивилна и политичка управа на целом простору Славонске
границе. Иако граничари овим Статутима нису били најзадовољнији, они су остали закон
дуже од једног столећа. Тим статутима је Србима било дозвољено бирање кнеза сваке
године уочи Ђурђевдана, и тај кнез је уједно имао и полицијску власт, односно, он је
могао хапсити починиоце кривичних дела и предавати их суду. Такође, Србима су били
забрањени сви скупови сем изборних, и то претњом смртном казном. Статутима је
Србима било признато звање војводе, али је тачно било назначено какве моралне особине
сваки војвода мора поседовати. Уједно су прописане и одређене дужности сваког
граничара које су се тицале одбране територија када непријатељ нападне. Занимљиво је
и то што се међу прописима овде наведеним наводи и то да у вараждинском војном
округу служи мало лица која примају плату, те се с тога њима прах и олово морају давати
бесплатно.
Неких сто година након Статута које је увео Фердинанд II, на снагу ступају
Статути који је израдио Хилдбургхаузен. Поред ставки које су се поклапале са онима у
претходном статуту, овде имамо још и то да су граничари у обавези да бесплатно
учествују у изградњи путева, мостова и разних утврђења, али нису били у обавези да
бесплатно служе приватним лицима. Међутим, Хилдбургхаузеновим Статутима
граничарима је знатно било ограничено право на располагање некретнинама. Према
Статутима из 1630, граничар је могао некретнину продати, поклонити или заложити,
само је пре тога морао сачинити уговор пред сведоцима; према новим Статутима
граничару је слободно располагање некретнином забрањено. Такође, Хилдбургхаузен је
оптеретио граничаре бесплатним радом, а како би одржао безусловну дисциплину
осмислио је и тешке казне за непоштоваоце закона као што је спаљивање на ломачи,
губитак привилегија, вешање, па чак и набијање на колац. Цар након пар месеци укида
овај правилник.
Коју деценију након укидања овог статута, 1755. избија побуна као плод
дугогодишњег незадовољства граничара. Они су се жалили што „официрима морају да
дају бесплатну запрегу и дрва, што не могу да земљу продају и залажу, а шуме да
искоришћују, што им се забрањује да држе козе, што се турским трговцима, калајџијама,
забрањује да тргују у Граници. Граничари су се жалили и на злостављања од неких
команданата... Најзад су и православни граничари тражили да им се врати отети

5
манастир Марча.“8 Исте године када избија поменута побуна, израђен је Вараждински
регуламент којим је потврђено укидање звања општинских кнежева.
У настојаау да организацију граничарских јединица уједначи, Марија Терезија је
1760. године прописала и једнообразну униформу за све регименте које су се између себе
разликовале само различитим бојама на огрлици, што је остало у аустријској војсци све
до слома аустријске монархије 1918. године. „Униформа се састојала од клобука,
оковратника са копчом, горњег капута, доламе, појаса, чакшира и ципела. Кабаницу за
стражарску службу морали су граничари сами набављати.“9
Да би своје реформе што успешније спровела, Марија Терезија је 1763. године
сјединила вараждински и карловачки генералат и команду оба генералата поверила
барону Беку, који се одликовао у седмогодишњем рату, очекујући од њега да ће
увођењем реформи стишати незадовољство граничара, али је Бек међу граничарима
више био запамћен по својим свирепостима него по хуманости.
У то време пада и Казнена норма фелдмаршала Дауна, председника Дворског
ратног савета, којом је он хтео да ублажи свирепости батинања граничара које су њихови
претпостављени над њима вршили. „По Дауновој Норми капетан је смео наредити да се
војнику удари највише двадесет и пет батина. Даун је забранио гажење војника ногама,
ударање у ребра и у прса кундаком, ударање штапом по глави, рукама, прсима, врату,
ногама.“10 Али је Даун увео друге казне, између осталих трчање кроз шибе, држање
пушке над главом један до два часа, а у случају пооштрене казне држање над главом две
пушке и сл.
Следећи велики закон који је у многоме регулисао и изменио живот граничарског
становништва је закон који доноси цар Франц. Како су војнограничарска права из 1754.
године била донесена пре више од педесет година, цар Франц је мислио да би нови,
савременији граничарски устав могао помоћи да се у Граници уведе ред и благостање.
За овај посао цар бира надвојводу Карла који ступа у контакт са српским митрополитом
Стеваном Стратимировићем и неколицином епископа. Као резултат те сарадње добијен
је Основни граничарски закон, који се састављао од 1803. до 1807. године, у коме су до
танчина регулисани проблеми наследства, обавеза граничара, плаћања пореза.

8
Исто, 41
9
Исто
10
Исто

6
 4. Српске привилегије

Да се не би стекао погрешан утисак о правима и дужностима које су граничари

имали, веома је важно истаћи и бројне привилегије које је наше становништво у
пограничним областима уживало.
Уколико изузмемо повластице из 1538, најважнијим српским привилегијама
сматрају се оне које је Србима издао цар Леополд I за време Бечког рата (1683-1699)
1690. и 1695. године, након Велике сеобе.
Првом привилегијом сматра се право на слободу и право на исповедање
православне вере. Такође, Србима је дато да њихове црквене установе буду ослобођене
свих пореских обавеза, и да сами могу на саборима бирати свог црквеног старешину.
Архиепископу је поред црквене додељена и световна власт, и такође је одређено да се
све цркве на територији коју би Хабзбурговци повратили од Турака, предају у српске
руке. Изузев цара, нико није смео припаднике српског црквеног сталежа заробити ни
затворити итд.
Године 1695. цар Леополд је донео нову привилегију која је значајна јер је учињен
преседан: потврђено је право архиепископа да сам поставља православне епископе. Овом
привилегијом владар је озаконио постављање седам епископа од стране Арсенија
Црнојевића.11
Наведене привилегије биле су правни темељ који је омогућио Србима да изграде
своју народно-црквену аутономију, али и да сачивју свој етнички и верски идентитет.

5. Развојачење Војне границе и његови узроци

Потискивањем Турака са територија аустријских, угарских и хрватско-славонских

земаља, Војна граница све је више постајала сувишна установа аустријског државног
система, те су у Бечу мислили да могу приступити њеном постепеном укидању.
Турци су услед предаје градова 1867. године напустили и земљиште Србије, а
уједно почетком седамдесетих година прошлога века више није било изгледа да ће
Аустрија бити уплетена у неки рат у коме би јој војнаграничарска сила могла бити од
користи. Сем тога, укидање и припојење Војне границе својим територијама тражили су

11
В. http://nsportal.info/forum/index.php?/topic/1781-carske-privilegije-srbima-u-
habsbur%C5%A1koj-monarhiji/
7
и Мађари и Хрвати. „Законским чланцима 40, 41. и 42. из 1868. године уведена је у
Угарској општа војна обавеза, па је и то чинило сувишном ову установу.“12 Али, као што
Војна граница није постала одједанпут, ни њено укидање није извршено у један мах, него
је и оно трајало више година, па је пре њеног развојачења био уведен читав низ прелазних
установа које је цар Франц Јосиф нормирао одлуком од 8. јуна 1871. године.13
„Став Светозара Милетића и Народне странке био је да Срби у Угарској не само
нису противни развојачењу Војне границе него да они њено развојачење искрено желе и
траже. Др Михаило Полит-Десанчић као посланик Народне странке изјављивао је да би
граничари, радо поздравили развојачење, уколико би развојачењем и припојењем
Границе Угарској било изгледа да се ослободе "солдачке владавине" и да ступе у
уживање слободе и уставности.“14
Седамдесетих година 19. века донесен је законски чланак према којем је извршено
провинцијализовање Војне границе и њено припајање жупанијама. „Тако су крајеви
тителског батаљона- бивши тителски и хабаљски орез, припојени бачко-бодрошкој
жупанији. Румунсхо-банатска регимента и 12. компанија српско-банатске регименте
организовале су северинску жуппанију са седиштем у Караншебешу а остали делови
банатске границе припојени су жупанијама: торонталској, тамишкој и крашовској,
којима су припадали пре него што су Турци освојили те крајеве.“15
Године 1873. извршено је коначно развојачење Војне границе у Хрватској и
Манифестом од 15. јуна 1881. године проглашено је њено присаједињење Хрватској, а 1.
августа 1881. године њена управа предата је бану.

12
Савковић 1964: 87
13
Исто
14
Исто, 90
15
Исто, 91

8
 6. Закључак

Однос аустријских власти према Војној граници мењао се у зависности од потреба,

односно од тога да ли је било ратно стање или не. Током периода мира аустријске власти
су настојале да Србима ограниче права, али су им, са друге стране, током ратног
раздобља та права проширивана.
Разлика између Крајине и осталих делова Хабзбуршке монархије у погледу
регрутовања била је та да је у Крајини сваки седми мушкарац био војник, а у осталим
деловима сваки 64. Таква ситуација наравно да није изненађујућа обзиром да су Срби и
довођени на те просторе с циљем да буду главна линија одбране, најјачи бедем против
турских сила.
Значај Војне крајине је и данас дубоко урезан у свести како нашег, тако и многих
суседних народа, будући да је Граница постала синоним пожртвованости и борбе;
симбол једног наизглед малог, али уистину веома жилавог народа који је на тим
просторима пуна два века спречавао турски продор.

9
Литература:

Савковић 1964: Ј. Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе,

Нови Сад: Матица српска

Јовић 2004: С. Јовић, Етнографска слика Славонске војне границе, Београд: Чигоја
штампа

<http://nsportal.info/forum/index.php?/topic/1781-carske-privilegije-srbima-u-habsbur%C5%A1koj-
monarhiji/> 12.05.2019.

10