Dnevnik čitanja

Tema: Lirski realisti: Bora Stanković i Petar Kočić - Nečista krv, Pripovijetke

Skerlić srpsku prozu ovog doba određuje kao lirski realizam kojoj daje određenje da je ona put ka
modernoj prozi.

Petar Kočić – pripovjedač, 1904. piše satiričnu jednočinku „Jazavac pred sudom“ koju obogaćuje
dijalozima. Njegove pripovijetke su pune opisa njegovog zavičaja, prirode, ljudi, njihovih zgoda i
nezgoda, a posebno patnje seljaka pritisnutih nepravdom. Petar Kočić je stvorio galeriju posebnih
likova: šereta, strasnika i patnika.

Značajan prozni pisac je Borisav Stanković – elegični pjesnik koji prikazuje ponižene, uvrijeđene i
odbačene. Svojoju prozu nadopunjuje sukobima starog i novog, pojedinca društva, sna i jave. Napisao
je roman Nečista krv (1910) u kojem se javljaju teme nostalgije za prošlošću, žalosti za mladošću i dr.

Roman Nečista krv objašnjen uz pomoć dijelova romana:

1. UGLEDNA KUĆA: „ Čak se niko nije mogao čuti da se kod njih kakva ruzna reč izgovorila
glasno. I što je bivalo svađe, nesuglasice pa i smrtnih slučajeva, sve se to svršavalo u tišini.“

2. NAČIN ŽIVOTA: „I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na
ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni
sami sve više trudili da bude što dalje od njih. Jednako su se upinjali da sa tom svojom
kućom, imanjima i čivlucima budu od cele varoši što izdvojeniji i udaljeniji.“

3. ODVOJENI I TAJNOVITI: „I valjda zbog toga spoljnjeg, neblagodarnog sveta, od koga su se oni
toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek
gotov da se podsmehne, siti i zazloradije – znalo se: da oni, oduvek, što god bi se desilo u
njihovoj rodbini sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti
i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa vidjeti. I znalo
se kako bi tada svaki od njih, ne verujući samom sebi, kad baš mora da izlazi u čaršiju, pre
izlaska prvo morao ići na ogledalo, da se ogleda i vidi da mu se slučajno po licu i očima pto ne
poznaje.“

4. TODORIN SRAM ZBOG PRODAJE DIJELOVA IMANJA: „I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne
izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito
cipele, i namještajući jaku oko vrata, Todora, tresući se od bola, jada, srama, nesreće,
okrenula se i, pre no što je on izišao, ona ušla u kuću i tamo, ko zna gdje, u kakav kut i
polumrak snušila se plačući i grcajući.“

5. SOFKINO VIĐENJE OCA: „Odavna je Sofka za sve to znala: i zašto otac jednako tamo sjedi u
Turskoj; zašto ovamo k njima sve ređe i ređe dolazi, tako da ga je počela da pamti i da ga se
seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u malo već obnjalom odelu, potamnela, a u
 stvari zborana lica, ali još jednako svežeg obrijanog, vlažnih usta, još vodnjikavih očiju a uvek
sa brojanicama, u lakovanim cipelama i belim čarapama.“

6. SOFKINA SLOBODA: „Svakoga muškarca, mladića, gledala je pravo u oči. Čak sama ulicom i po
komšiluku, kad god je htela, išla je. Ni noću ne bi strepila.“ Nikada se nije ona, kao druge,
stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i ,
tek kada onaj prođe, onda da viri za njim. (...) Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza
sebe prekrštenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa komotno
ispruženim nogama, prebacivši jednu preko druge.“

7. USKRSNA HRANA/SOFKINA SLABOST: „A nikad nije volela ta jela što se donosila otuda sa
groblja. Uvek pored mirisa samih jela osećao bi se i drugi miris u njima, miris tamjana,
pokapanog voska od sveća i suvih, istruhlih, oko krstača izvešanih šimširovih venaca. Čak bi se
osećao i miris one zemlje grobljanske, sa samog groblja.“

8. UTJECAJ GLASNIKA NA SOFKINU MAJKU: „Međutim Sofka vide kako to mater ne samo da ne
raduje, kao što bi trebalo u drugim prilikama, nego kako je ti iznenadni, česti njegovi glasnici,
a osobito ti njegovi pozdravi, ta njegova neobična nežnost, počeše da bune, da je trzaju.
Ispuniše je svu strahom i trepetom.“

„A opet, znajući da je ona gotovo na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i
najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se
rezbole. Nisu pomagali ni njegovi sve ljubazniji pozdravi i obilatiji pokloni.“

9. DOLAZAK OCA: „Sofka, i sama čekajući ga sa svećom više glave, ispred kujne, ukoči se od
onoga tamo na kapiji glasa, nije mogla da se makne. U grlu joj stao plač. Osećala je kako treba
da poleti, padne mu oko vrata, zagrli ga i od radosti, zbog tolikih muka što su zbog njega
propatile, da proplače: - Tato, tato mili! Ali je on sa materom od kapije toliko polako ovamo
dolazio. Tako je mirno išao, jednako čisteći i ispravljajući svoje ugužvane čakšire od sedenja u
kolima, kao da je ovo sad svakidašnji, običan njegov dolazak kući, kao da je tek danas poslom
izašao pa se sada vraća.“

„A od tolikog grljenja, ljubljenja, uzvika, čemu se Sofka nadala da će nastati kada on dođe,
jedino to bi, te tišina, mučnost i neka nema teškoća postade još jača.“

10. SOFKA OSTA ŽELJNA OCA: „Već je bila sasvim pomirena sa tom prodajom kuće, a i time što se
jednom i ovako završilo, da, makar i bez kuće, makar tamo u tuđini u Turskoj, ipak budu bar
zajedno s njime, te da jednom i one imaju nad sobom njega, da bi, ispod njegove vlasti i
nadzora, mogle slobodno da dišu, kreću se i žive.“

11. SOFKA GURNUTA U DRUGI PLAN: „Nikada ga Sofka ne vide takvog. I što najstrašnije bi, to je
što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve otišlo. A da je on, on sada tu,
njegova nesreća i crna sudbina.“
 12. ZAUVIJEK SRUŠENA OČEVA SLIKA U SOFKINIM OČIMA: „Sada nikako nije mogla da se otrese
njega, oca, njegovih onih pocepanih postava na haljinama, njegovog znoja od neopranog
odela i onog njegovog lica, onog strašnog mrtvačkog glasa, koji nije molio, nego koji se gubio
u njegovim ustima, zbog sramote i stida što mora pred njom, svojim čedom, Sofkom, sada da
se otkriva, i da ono pto ne bi kazivao ni samoj smrti njoj mora da ispovedi i kaže, a to je: da se
nema ni hleba a kamoli što drugo i o čem drugom da se misli, drugo što želi...“

13. SOFKA UDAJU OSJEĆA KAO ŽRTVOVANJE: „Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se
žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače
svakom udajom predstoji bol i patnja, od te njene patnja imali koristi, tom patnjom bar njih,
oca i mater, oslobodila i život im osigurala...“

14. TRENUTAK SLABOSTI: „Sofka se diže. Osećala je da neće moći izdržati, da će proći. I kada uđe
u onu svoju odeljenu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeći se za glavu, čisto pade
do česme i gurnu u plač.“

15. TOMČA SVE VIŠE LIČI NA SVOG OCA: „I Sofku bi, ne znajući ni sama zašto, njegovo ličenje na
svoga oca, kad se razgnevi, pobesni, uvek nekako hladno, kao nož oko srca seklo. Ali, opet,
čim bi ga ona pozvala, a morala bi tada podešavati glas da joj bude nežniji, i što strasniji,
odmah bi videla kako se sve to sa njega gubi brzo, kao uvek, ponizno i radosno što ga ona
zove, što može da je posluži, dotrčao bi k njoj i radosno pitao je: - Šta treba, Sofke?“

16. PREOKRET U TOMČI: „-Ne znam, ne znam, tato, ne znam, Boga mi, ja ni za kakve pare“ I to
Tomčino odbijanje nije bilo odbijanje, odricanje da mu neće dati, nego djetinjsko uvjeravanje,
kao kad neko nešto skrivi, pa se pravda.“

Borisav Stanković je pisao u vrijeme otkrivanja čovjekovog unutrašnjeg života. Kroz djelo „Nečista
krv“ a i same dijelove knjige jasno se vidi da je B. Stanković iza strogih običaja i patrijarhalnih zakona
pronalazio mehku i bolnu dušu čovjeka koji pati pod pritiskom naumoljivih zakona života i promjena
što donosi novo vrijeme. Ovo djelo možemo uporediti sa romanom V. Novaka – „Posljednji Stipančić“
jer smatram da imaju zajedničku centralnu temu – propast jedne porodice, što objašnjava i sam
naslov Stankovićevog romana. Pojava nečiste krvi u porodici rezultira propašću. Ipak analiziranje ovog
romana nije moguće bez analiziranja glavnog lika – Sofke, što je posebno značajno jer je ovdje glavna
junakinja žena, a ne kao dosad najčešće muškarac. Sofka je simbor prošlosti i onog starog svijeta o
kojem je Stanković prije pisao.

Džana Đuzel