TAMBURAŠI (i appendix za harmonikaše)

Preludijum za TAMBURAŠE

Deda mi je bio tamburaš: osnivao je i vodio mnoge tamburaške orkestre, pisao udžbenike i
kompozicije za tamburaše. Kad sam bio mali, kupio mi je malu tamburicu. Nikad nisam
naučio da sviram. I danas žalim zbog toga. Život je preda mnom, naučiću!
Celog života bio sam vezan za tamburašku muziku: profesionalno, u Radio-Novom Sadu, gde
je delovao najbolji tamburaški orkestar na svetu; amaterski – bivajući član žirija na
mnogobrojnim smotrama i festivalima; od srca – u kafanama.

Tekst koji sledi pročitan je i kasnije objavljen u zborniku Prvi stručno znanstveni skup o
problemima tamburaške glazbe, Osijek, 1986.
U vreme kada sam pisao ovaj rad, orkestar se zvao kako je navedeno u naslovu – Veliki
tamburaški orkestar Radio-televizije Novi Sad. Do osnivanja Televizije Novi Sad nosio je
naziv Tamburaški orkestar Radio-Novog Sada. Danas je Tamburaški orkestar Radio-televizije
Vojvodine.

TRI DECENIJE DELATNOSTI VELIKOG TAMBURAŠKOG ORKESTRA RADIO-

TELEVIZIJE NOVI SAD

Od prvog dana svog emitovanja, 29. novembra 1949, radio-stanica u Novom Sadu posvetila je
veliku pažnju i veliki programski prostor tamburi – instrumentu tradicionalno prisutnom i
omiljenom na tlu koji ovi radio-talasi pokrivaju. Tog prvog dana, na programu Radio-Novog
Sada svirao je mali tamburaški sastav pod vođstvom Slavka Subotina, koji je ovu programsku
funkciju vršio i tokom narednih godina. Ovaj sastav imao je nezahvalnu – a preko potrebnu i
korisnu ulogu – da veliki deo programa popunjava svojim muziciranjem „uživo“ (jer tehnika
snimanja zvuka tada još nije bila osvojena). Značajnije uspehe takav tamburaški orkestar
postizao je zahvaljujući angažovanju prvog urednika za narodnu muziku Branka Čenejca, a
docnije i zahvaljujući stručnom vođstvu novog šefa orkestra, iskusnog tamburaša Aleksandra
Aranickog. Ansambl je nastupao uz tada popularne pevače ili samostalno, tek s vremena na
vreme uspevajući da se upusti u interpretacije zahtevnijih kompozicija iz literature za
tamburaške orkestre. Za to nije bilo ni vremena, ni snaga, ni mogućnosti.

Do radikalne izmene i sastava i načina rada Tamburaškog orkestra došlo je pred kraj prve
decenije njegovog postojanja. Na to su bitno uticale dve okolnosti. Prva je bila inicirana
razmišljanjima o racionalnijem radu radio-stanica u okviru Jugoslovenske radio-difuzije. U
cilju decentralizacije i ekonomičnijeg poslovanja, zaključeno je da orkestre treba formirati
tamo gde za njihov rad postoje optimalni uslovi. Zahvaljujući tradiciji, Radio-Novom Sadu je
pripala obaveza da osnuje reprezentativni tamburaški orkestar – i pored veoma uspešnog rada
Tamburaškog orkestra Radio-Beograda pre i posle rata.

Realizacije ovog ozbiljnog zadatka prihvatio se sa mnogo entuzijazma novi načelnik

muzičkog odeljenja Sava Vukosavljev. Trudeći se da za rad orkestra angažuje najkvalitetnije
muzičare sa terena, obišao je sve zapaženije tamburaške sastave u Vojvodini, koji su životarili
po kafanama za bakšiš i sa potpuno nesređenim statusom estradnih umetnika. Uz
profesionalce iz dotadašnjih orkestara Radio-Beograda i Radio-Novog Sada, na audiciji se
februara 1957. godine pojavilo čak 240 tamburaša. Uz Savu Vukosavljeva, u konkursnoj
komisiji su bili i autoritativni beogradski muzičari – Živojin Zdravković, Josip Kalčić i Đorđe
Karaklajić. Kandidati su bili dužni da izvedu po jednu pesmu, kolo, te da pokažu znanje
sviranja prima vista.
Zanimjivo je da jedan broj profesionalaca iz dotadašnjih radijskih ansambala nije uspeo da
položi audiciju, a da je, nasuprot tome, iznenađujući broj muzičara „sa terena“ pokazao
izuzetne kvalitete. Treba imati u vidu da su ovi tamburaši svirali po kafanama i pre rata, a da
je muziciranje, naročito u otmenijim lokalima, bilo na vrlo visokom nivou. Svi su ti kafanski
muzičari morali da poznaju note i da poseduju širok repertoar (ponegde se zahtevalo da se
tokom sedmice ne svira dva puta ista kompozicija). Na repertoaru takvih kafanskih sastava
bile su operske i operetske uvertire, potpuriji, obrade popularnih kompozicija iz klasične
literature i operske arije.

Stvoreno je, tako, zdravo jezgro od 18 tamburaša, sa kojima se krenulo u formiranje nove
fizionomije i novog zvuka Tamburaškog orkestra Radio-Novog Sada.

Druga okolnost koja je dovela do ovog prestrukturiranja je uvođenje tehnike snimanja i

opremanje programa većim brojem gramofonskih ploča ili magnetofonskih traka sa snimcima
iz produkcija ostalih jugoslovenskih radio-stanica. Ansambli su time bili rasterećeni
svakodnevnih obaveza sviranja „uživo“. Nije više bila neophodna ogromna minutaža, u prvi
plan je mogao da izbije kvalitet interpretacija.
Svi muzičari koji su primljeni na audiciji, doneli su sa sobom svoje instrumente, koji su
pripadali tzv. sremskom štimu, odnosno četvoroglasnom kvartnom sistemu, odomaćenom i
rasprostranjenom širom Vojvodine i istočne Slavonije.
Kao vrstan poznavalac amaterskih sastava, izvorne narodne muzike, i kao dirigent koji je
postizao zapažene rezultate sa tamburaškim orkestrom Škole za vaspitače u Novom Sadu,
Sava Vukosavljev je od prvog dana nastojao da stvori kompaktan zvuk koji bi se približavao
zvuku kamernog orkestra. U ovakvom sastavu, koji je osnovan prevashodno radi snimanja,
više nije bilo potrebno forsiranje snage tona sviranjem blizu kobilice. Trzanje plektrumom
(trzalicom) je umekšano, odnosi između deonica izjednačeni, i stvoren je homogen orkestarski
zvuk sa težištem na bračevima, osnovom na basu, harmonskim stubovima u bugarijama i
čelima, dok su bisernice davale potrebnu reskost, poput pikola iznad flauta.
Sastav je ustaljen na 18 članova (2+2 bisernice, tri prva i po dva druga i treća brača, dva do tri
čela, dve bugarije i dva basa). Uz čist, zaobljen i kompaktan zvuk, skladnim interpretacijama
je doprinosila i tehničko-izvođačka spremnost svakog člana orkestra, koja se graničila i sa
virtuoznošću. Sava Vukosavljev je vremenom uspeo da ujednači puls trzaja, da niveliše
odnose između orkestarskih grupa – i da znatno razvije dinamičko nijansiranje. Stvorio je,
tako, po prvi put u Jugoslovenskoj radio-difuziji, profesionalni tamburaški ansambl koji može
da zadovolji sve potrebe – od praćenja pevača, sviranja kola i aranžmana – do izvođenja
koncertne orkestarske literature, na nivou dostojnom radio-programa.
Grupu bisernica vodio je Matija Petrović-Maćika, a docnije Janika Balaž. Deonice brača bile
su poverene Bori Jovanoviću i Josipu Familiću-Toši, bugarije Stevanu Kormanjošu, a čela
Nikoli Nikoliću-Peci.
Već 5. aprila 1957, dakle nepuna dva meseca nakon audicije, u fonoteku Radio-Novog Sada
zaveden je prvi arhivski snimak Tamburaškog orkestra Radio-Novog Sada pod upravom Save
Vukosavljeva: Druga svita iz albuma Isidora Bajića (aranžman Save Vukosavljeva). Istog
dana snimljeno je i Tamburaško kolo Isidora Hadnađeva. Šest dana kasnije zavedeno je
Radničko kolo Marka Nešića, a 24. aprila snimljeno je Nešićevo Neven-kolo uz radio-hor i
Kolo Makse Popova. Fond snimaka se obogaćuje iz nedelje u nedelju: Duj duj Đorđa
Karaklajića, Koncertno kolo Zajca-Andrića, Sarajka i Splet dalmatinskih pesama Branka
Čenejca, zatim Veče na Dravi Zlatka Špoljara, Vesela predigra Borisa Krnica, Radnička
rapsodija, Obrovačko i Bukinsko kolo Josipa Andrića. Među autorima koji se pojavljuju na
repertoaru srećemo Njikoša, Vidošića, Rajtera, Hadnađeva, Vojtjehovskog, Josipa
Stojanovića. Uz orkestar nastupaju pevači Julka Kerešević, Adela Mirčov, Miša Lazić, Mirko
Hadnađev, Zorka Butaš, Velinka Grgurević, Gita Šerman, Veselinka Ivančević i duet Životić-
Mirčov.
Zahuktana delatnost novosadskog orkestra, kao i razvoj drugih profesionalnih i amaterskih
tamburaških sastava u zemlji, sve više nameću potrebu rešavanja nekih otvorenih pitanja o
tamburama i tamburaštvu, usaglašavanja i normiranja. Stoga je na inicijativu Saveza muzičkih
društava Vojvodine, u Novom Sadu 1958. godine organizovana prva opšta konferencija
tamburaških stručnjaka. Tom prilikom prihvaćena je jedinstvena standardna tamburaška
partitura i ujednačeni su nazivi za instrumente tipa tambure, a eliminisano je transponovanje
in F. Ovim, kao i kasnijim dogovorima tamburaških stručnjaka u Osijeku, Zagrebu i
Slavonskom Brodu, omogućeni su standardizacija i efikasnost pristupa komponovanju za
tamburaški orkestar ‒ a time i pružena šansa većem broju kompozitora da se pozabave ovim
sastavom.
Tamburaški orkestar Radio-Novog Sada pojavljuje se kao realizator praizvođenja dela mnogih
jugoslovenskih kompozitora: Emila Adamiča, Radovana Gobeca, Mihajla Vukdragovića,
Nikole Hercigonje, Konstantina Babića, Vojislava Kostića, Tome Proševa, Antonija Lorenca,
Igora Kuljerića, Adalberta Markovića, Branka Rakijaša, Milana Predande, Vlada Miloševića,
Avda Smailovića, Rudolfa Bručija, Ernea Kiraja, Ivana Kovača i mnogih drugih. No, cilj nije
bio samo da se ta dela izvedu i snime, nego i da se prenesu drugim, profesionalnim i
amaterskim sastavima, da se utkaju u svakodnevni repertoar i propagiraju kako na radio-
programu, tako i na javnim koncertima. Za takve namene pokazalo se neophodnim stvaranje
nototeke i tog se posla, takođe sa ogromnim entuzijazmom i neumornom energijom, prihvatio
Sava Vukosavljev. Od partiture zavedene pod brojem 1, Špoljarićeve Večeri na Dravi, došlo
se do impozantne cifre od oko dve hiljade partitura za tamburaške orkestre, bez kojih je
nemoguće zamisliti razvoj tamburaštva u nas. Značajan je za ovu nototeku bio i arhivski rad u
Radio-Osijeku, Zagrebu i Ljubljani, kao i pomoć privatnih nototeka Janka Hočevara, Milana
Prebande, Vlada Miloševića i drugih. Uz ova dela, u nototeci Radio-Novog Sada našle su se i
originalne kompozicije ili aranžmani starijih autora – Havlasa, Blažeka, Hruze, Marka Nešića,
Vase Jovanovića, Isidora Bajića, Pere Tumbasa-Haje, Spasoja Rakića i drugih.

Veliku popularnost stekli su Tamburaški orkestar Radio-Novog Sada i Sava Vukosavljev ne

samo zahvaljujući programima radija, nego i zahvaljujući mnogobrojnim koncertnim
nastupima. U prvoj deceniji rada reprezentativnog orkestra, ustalili su se promenadni nedeljni
koncerti u novosadskom Domu kulture (Sokolski dom), a ansambl je sve češće gostovao u
svim većim jugoslovenskim gradovima. Posebno su se izdvajali gala-koncerti Jugoslovenske
radio-televizije za praznike Dana Republike i nastup na zagrebačkom Biennalu savremene
muzike. Slava novosadskih tamburaša prekoračila je i granice Jugoslavije. Gostovali su mesec
dana u Mađarskoj (kao prvi jugoslovenski ansambl nakon normalizacije prilika u ovoj zemlji),
nekoliko puta u Čehoslovačkoj, i održali 36 koncerata u čuvenoj pariskoj „Olimpiji“. Slede
gostovanja po Holandiji, Italiji, Rumuniji, Austriji, Bugarskoj, Grčkoj, Libiji, SAD i Kanadi.
Visoki kriterijumi interpretacija, koje je izgradio ovaj kolektiv pod upravom Save
Vukosavljeva, znatno je uticao na opšti nivo tamburaštva u zemlji i inostranstvu. Novosađani
su postali uzor mnogim amaterskim sastavima, a članovi radio-orkestra su i sami počeli da
deluju kao instruktori mlađim i neiskusnijim kolegama. Zahvaljujući kontaktima sa ovim
reprezentativnim orkestrom, njegovim članovima, Savom Vukosavljevim, nototekom i
snimcima, dolazi do snažnog podsticaja rada vojvođanskih tamburaških orkestara (Sonja
Marinković u Novom Sadu, Petar Kočić u Čelarevu, Matija Gubec i Branko Radičević u
Rumi, Subotički tamburaški orkestar i drugi). Nastupi Tamburaškog orkestra Radio-Novog
Sada na Festivalima tamburaške glazbe Jugoslavije u Osijeku podstiču i rad amatera širom
Jugoslavije, te uzdižu kompletan nivo izvođaštva na tamburama.
Polovinom šezdesetih godina (donekle zahvaljujući radiju i televiziji, a najviše zbog opšteg
porasta standarda) dolazi do novog poleta i podsticanja kvaliteta kafanskih orkestara. I članovi
novosadskog radijskog orkestra uključuju se u estradne tokove, osnivajući nekoliko manjih
sastava, od kojih je nesumnjivo najveću popularnost stekao ansambl Janike Balaža. Ovi
ansambli pozitivno utiču na kvalitet kafanskog muziciranja, obogaćuju mu repertoar i
angažuju za estradu veći broj istaknutih pevača.
Sa druge strane – i kafanska estrada je uticala na rad velikog orkestra. Muzičari nisu bili
izolovani u svojim studijima ili na koncertnim podijumima, već su dolazili u živi kontakt sa
narodom i njegovom pesmom. Nažalost, pri tom je u poslednjih dvadesetak godina dolazilo i
do kontakata sa šundom novokomponovanih narodnih pesama, ali pravilna uređivačka
politika muzičkog programa Radio-Novog Sada nije dopuštala da se to odrazi i na repertoar
orkestra.
„Epoha Save Vukosavljeva“, koja je trajala do ranih osamdesetih godina, bila je epoha u radu
ovog orkestra koja ga je konsolidovala i dovela do najvećih uspeha. Ustalio se prosečni
učinak od oko 700 minuta snimaka godišnje, pa je ukupno do sada orkestar snimio oko 30
hiljada minuta muzike (preko dvadeset dana neprekidnog emitovanja).
Pred kraj ovog razdoblja dolazi i do krize u radu. Odlaskom Save Vukosavljeva u penziju,
ansambl ostaje godinama bez stalno zaposlenog dirigenta, novoosnovana televizija zbog
svojih malih studija zahteva manje ansamble, izvorna narodna muzika gubi trku sa
agresivnijom novokomponovanom, postepeno se gubi ono poštovanje prema poslu sa kojim
su prve generacije tamburaša stupile u orkestar. Ansambl sve manje nastupa na javnim
priredbama, a sve više je zatvoren na snimanjima, u četiri studijska zida. Problem školovanja
tamburaša, koji je bio prisutan od osnivanja orkestra, ni do danas nije rešen.
No, sudeći po interpretacijama koje su postignute u toku poslednje dve-tri godine, od kada je
angažovan mlad dirigent i kompozitor Zoran Mulić, čini se da je ta kriza prolaznog karaktera i
da od Tamburaškog orkestra Radiotelevizije Novi Sad i ubuduće možemo očekivati da bude
perjanica jugoslovenskog tamburaštva.

Postludijum za TAMBURAŠE

Nažalost, nisu više perjanica tamburaštva. Preživljavaju. Nemaju stalnog dirigenta, retko
snimaju nove kompozicije u studiju... Nema više ni te države koja se zvala Jugoslavija, nema
više ni tog sistema koji se zvao socijalizam. Današnjoj državi nije bitan takav vrhunski
ansambl, u koji treba ulagati sredstva. Bitni su joj kafanski ansambli, koji plaćaju poreze –
dakle, obogaćuju državnu kasu, država za njih ne mora ništa da izdvaja. Mentalitet i
stanovništva i države se promenio. Tako je u celom svetu, ako se ne nađu neki kulturni bogati
sponzori.
Pored prijateljstva sa mnogim tamburašima iz cele zemlje, posebno mi je drago prijateljstvo,
zahvaljujući tamburi, sa američkim etnomuzikologom Markom Forijem (Forry). Dolazio je
godinama kod nas, proučavao tamburaše, svirao sa njima, napisao i odbranio doktorsku
disertaciju na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA). Preko 20 godina sam se
borio da se ova disertacija objavi i na srpskom – i srećan sam što sam uspeo: Mark Fori
Saglasje tradicije i kulture u tamburaškoj muzici Vojvodine, Prometej, Novi Sad, 2011. Mark
je došao iz Amerike, ja iz Izraela, pa smo 28. maja 2011. napravili promociju te knjige
zajedno sa knjigom Branko Čenejac (1903‒1980): zbornik napisa, Prometej, Novi Sad, 2011.
Tamburaštvo se održava zahvaljujući entuzijazmu amatera. Među njima, već više od 40
godina, pratim uspešan rad Subotičkog tamburaškog orkestra. Mnogo mi je drago da sam
uspeo da organizujem njihovu turneju u Izraelu, pa ne mogu da odolim, a da ne objavim
prikaz o tome.

SUBOTIČKI TAMBURAŠI OSVOJILI IZRAEL

(Objavljeno u novosadskom Dnevniku i telavivskom Biltenu 2004)

Subotički tamburaški orkestar (STO) gostuje ovih dana (2004) u Izraelu na poziv
mandolinskog orkestra iz Ber-Ševe (Virsaveja) koji je lane bio gost Subotičana u Vojvodini i
Hrvatskoj. Skromne mogućnosti organizatora-amatera i neizvesnost do poslednjeg trenutka da
li će STO obezbediti sredstva za put, nisu omogućili ozbiljniju reklamu. Medjutim, već nakon
prvog koncerta u Ber-Ševi 1. jula, munjevitom brzinom se u ovoj maloj zemlji (koja je
muzički džin) proneo glas o fantastičnom ansamblu koji ovde gostuje. Zahvaljujući
oduševljenim tekstovima u novinama i na radiju, kao i samoj publici koja je telefonom
pozivala svoje prijatelje iz celog Izraela, već na koncertu u najznačajnijoj koncertnoj dvorani
Tel-Aviva 3. jula, okupilo se oko 500 slušalaca (medju njima ambasadori Francuske, Italije,
Argentine, Indije i, naravno, SCG) i mnogi koncertni menadžeri. Telavivski koncert pretvorio
se u pravi trijumf STO, a sinoćni koncert u glavnoj jerusalimskoj dvorani (Teatar Jerusalim) je
prevazišao sva očekivanja. Niko ne pamti da je održan tako uspeo koncert. Ne samo da je
dvorana od 750 sedišta bila ispunjena do poslednjeg mesta, nego je jos nekoliko stotina
posetilaca pušteno u foajee koji su ozvučeni, pa su i njima omogućili da slušaju intepretacije.
Koncert je direktno prenošen preko radija “Glas muzike” koji sluša u proseku 18 posto
Izraelaca, ali je tokom prenosa procenat slušanosti skočio na 30, tako da ga je pratilo oko
milion slušalaca. Publika razmažena Mehtom i Izraelskom filharmonijom, Perlmanom i
Cukermanom, gostima od Pogorelića do Pavarotija, prvi put se u životu srela sa zvukom
tamburaškog orkestra – i to sa zvukom koji je (kako ovde ističu) najbolji od svih 4000
tamburaških orkestara koji deluju u Srednjoj Evropi, Americi i Australiji. Mnogi kritičari
izjavljuju da je to jedno od najvećih iznenadjenja u njihovoj karijeri. STO pleni svojim
plemenitim zvukom, koji je često bogatiji od zvuka sličnih (gudačkih, mandolinskih) sastava
– jer poseduje veći spektar instrumenata, npr. kontra (bugarija), e-bas-prim ili bas (berda,
begeš). Blok vojvodjanskih pesama uz orkestar izvodi Milan Prunić, kog su ovde nazvali
“vojvodjanski Pavaroti”. Publika ovacijama pozdravlja izvanredne soliste iz orkestra –
Stipana i Nikolu Jaramazovića, kao i violinistu Dušana Mulića.
Takvu kulturu zvuka, tako plemenit ton, retko da je ko ovde čuo. Publika zaustavljajući dah
sluša svaki i najtiši ton solo-tamburice. Pa onda divan balans izmedju deonica, pa prekrasni
prelivi, pa bogat zvuk koji gudači nemaju, plus čista intonacija, bez jevtinih dodataka
“dragačevaca” ili udaraljki. Nasuprot jevtinim efektima kojima je srpska muzika preplavljena
(i po kojima je, nažalost, poznata) ovih godina, Subotičani su doneli plemenitu, kulturnu,
nenametljivu – ali duboko proniknutu – pravu veliku umetnost, sa istančanim ukusom, što
izraelska publika ume da ceni. Koncert u Jerusalimu se pretvorio u pravi urnebes od ovacija,
na četiri “bisa” publika je pevala i ustala da igra uz zvuke tamburica.
Uz narodnu muziku, obrade klasičnih kompozicija, posebno dobro su primljene kompozicije
dirigenta i kompozitora Zorana Mulića pisane specijalno za STO.
Drago mi je da sam pre neliko godina, povodom 25-godišnjice STO, napisao sledeće reči o
Zoranu Muliću:
„Bavim se, evo, već decenijama muzičkom umetnošću i upoznao sam hiljade i hiljade
muzičara sa svih kontinenata. No, teško da sam, medju svima njima, sreo muzikalnijeg
umetnika od Zorana Mulića. Oko njega naprosto zrači neka aura muzikalnosti. Čini se da sve
što dotakne pretvara u muziku. Kao izvanredan poznavalac vojvodjanske narodne muzike,
vrstan improvizator, pijanista, školovani kompozitor (iz klase Rudolfa Bručija) i dirigent, on
je od STO izgradio ansambl sposoban za najviše umetničke vrhunce.”
Istim rečima piše ovih dana i izraelska kritika.
Nakon koncerta u kibucu Ein-Gedi na Mrtvom moru, STO će po želji publike održati još
vanredan koncert u Netivotu i dva koncerta u Ber-Ševi.

Appendix za HARMONIKAŠE

Ova knjiga, koja je neka vrsta spomenara na moj muzički život, na ličnosti i teme koje su me
preokupirale i kojima sam se oduševljavao, ne može da prođe bez harmonikaša! Imao sam
sreću da stasam u Novom Sadu u kojem su u to doba delovala dva najbolja orkestra na svetu:
Tamburaški orkestar RTV Novi Sad i – Orkestar harmonika Akademskog kulturno-
umetničkog društva „Sonja Marinković” koji je formirala Milana Simin uz asistenciju
Aleksandra Malenice. Ovde objavljujem tekst koji sam pisao povodom jednog njihovog
jubileja:

Kada sam 1979. godine u gradu Cvikau (Nemačka) zamolio za intervju direktora čuvenog
konzervatorijuma „Robert Šuman“, naišao sam, predstavivši se kao muzički urednik Radio-
Novog Sada, na izuzetno topao prijem. Bilo mi je to pomalo čudno, jer Novi Sad u to vreme,
osim stvaralaštva Rudolfa Bručija i tamburaša, nije imao neka reprezentativnija muzička
dostignuća za koja bi se znalo izvan granica Jugoslavije. No, iz razgovora sa direktorom,
uskoro sam saznao i razloge njegove srdačnosti: „Pa Vi ste iz Novog Sada, a to je grad u
kome rade Milana Simin i njen fantastičan orkestar harmonika!“.
I zaista, kad čovek zrelo razmisli, retko je koji muzički ansambl u ovom gradu doneo toliko
priznanja kao Orkestar harmonika AKUD-a „Sonja Marinković“. Vitrine ovog društva krase
vrhunske nagrade iz Palerma, Lucerna, Evijana, Montrea, Liona, Ženeve, Tarćenta,
Bilefelda... Nezaboravni su njegovi nastupi na brojnim domaćim festivalima i takmičenjima –
svi obeleženi zlatnim odličjima (Pula, Ruma, Valjevo, Opatija), kao i na trunejama u Italiji,
Danskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Bugarskoj, Češkoj, Ukrajini,
Mađarskoj, Sloveniji i Slovačkoj. Teško se u svetu može sresti orkestar harmonika sa toliko
priznanja.
Od samog osnivanja 1951. godine, orkestar vodi Milana Simin, jedan od pionira borbe za
koncertnu emancipaciju harmonike Jugoslaviji. Njena delatnost odvijala se u nekoliko
područja. Pre svega, trebalo je od instrumentarija koji je bio dostupan (u uslovima kada u
Jugoslaviji nisu postojali ni proizvodnja, ni kontinuiran uvoz kvalitetnih harmonika) stvoriti
orkestar koji će izbeći zvuk „hora harmonika“ i omogućiti različitost boja tona, što sličnije
simfonijskom zvuku. Zatim, trebalo je raditi na razvijanju tehnike sviranja svakog člana
ponaosob, na izgrađivanju prave harmonikaške (a ne klavirske ili orguljske) tehnike, pa sve to
uklopiti u opšti skladan zvuk ansambla. U uslovima kada još nisu postojale ni odgovarajuće
škole za harmoniku i kada je nedostajalo ne samo koncertne, nego i didaktičke literature, to
nije bilo nimalo lako. Harmonika se predavala samo u novosadskoj srednjoj muzičkoj školi
„Isidor Bajić”. Nikako (do današnjeg dana) nije uspela da prodre na Akademiju umetnosti.
Bilo je potrebno pronaći repertoar za ovako zamišljen ansambl, ne zadovoljiti se samo
transkripcijama, nego animirati kompozitore da se pozabave ovakvim zvučnim materijalom.
Specijalno za novosadski orkestar pisali su Karlo Krombholc, Rudolf Bruči, Ivan Kovač,
Petar Ozgijan, Bruno Bjelinski, Slavko Šuklar, Jindžih Feld, Stevan Divjaković. Aleksandar
Malenica je načinio veliki broj dopadljivih transkripcija i aranžmana, kojima je znatno
doprinela majstorska upotreba baterije udaraljki i diskretne elektronike.
Nemalo energije utrošeno je na razbijanje okoštalih otpora akademski obrazovanih muzičara
prema zvuku harmonike. Samo izuzetno visok kvalitet tona i interpretacije omogućavao je
prodor ovog instrumenta na koncertne podijume. Mada se harmonika i danas još nalazi u fazi
usavršavanja (posebno u oblasti registara i njihove smene), postepeno prodire svest da je ovaj
instrument sposoban za širok dijapazon izražajnosti, a to dokazuje i sve bogatija literatura
koja nastaje poslednjih godina.
U borbi za koncertnu emancipaciju, harmonikašima se ne oprašta nijedna greška i zato se
Milana Simin trudi da grešaka ne bude.Posebno se ističu perfekcionističke tehničko-
interpretativne sposobnosti njenog orkestra. Članovi ansambla su svaki ponaosob virtuozi
svog instrumenta, tako da svaki pasaž i u najbržem tempu biva izveden bez ikakvih
poteškoća, kao da se radi o gudačkim ili drvenim duvačkim instrumentima. No, virtuoznost i
perfekcionizam nisu krajnji cilj interpretacija ovog orkestra. Postoje, svakako, i veći majstori
harmonike i briljantniji virtuozi. Međutim, u zajedničkom muziciranju, orkestru „Sonja
Marinković“ nema premca. To je ansambl koji zajedno diše, koji savršeno reaguje na svaki
potez dirigenta Milane Simin. Orkestar najčešće nastupa bez nota, svirajući napamet, što se
retko sreće i među profesionalcima. Ovakvo vladanje partiturom omogućuje izradu svake
nijanse. U kompozicijama pisanim specijalno za orkestar harmonika, mladi muzičari i Milana
Simin ostvaruju doživljene i ubedljive koncepcije, opčinjavajući publiku, uvodeći je u bogat
zvučni svet savremene muzike. Isto tako fascinantno deluje i njihovo izvođenje transkripcija.
Ono što nam se pre koncerta činilo suludo – da se na harmonikama svira „Mala noćna
muzika“ Mocarta ili „Italijanski kapričo“ Čajkovskog (pa čak i „Bolero“ Ravela), u toku
interpretacija se pretvara u trijumf orkestra i veliki muzički doživljaj. To nije samo savršena
imitacija instrumenata iz simfonijskog orkestra, nego i jedno novo, uzbudljivo i sasvim
prihvatljivo traganje za novim zvučnim bojama.
Entuzijazam sa kojim se mladi muzičari pripremaju za koncertne nastupe ne ostaje bez
rezultata ni u razvoju njihovih ličnosti. Orkestar harmonika je značajan rasadnik muzičkih
kadrova. Njegovi bivši članovi su danas istaknuti muzički pedagozi, kompozitori, dirigenti,
muzički urednici (Erne Sebastijan, Svetozar Saša Kovačević, Ljiljana Đukić, Slavko Šuklar,
Ilona Drozdik, Aleksandar Malenica, Laslo Kovač, Jozef Kvintus, Jadranka Ljumoževski
Radujko, Nebojša Živković, Goran Penić, Zoltan Sokolai...). Oni su muzičari široke kulture,
koju su stekli svirajući i praktično upoznajući mnoga velika dela muzičke literature, i borci za
razvoj muzičke kuture, prekaljeni u borbi za koncertnu afirmaciju i emancipaciju harmonike.