Dušan Mihalek: POSLANICE IZ SVETE ZEMLJE 2

TALAS (2001)
17. juli (60-ti rođendan velikog srpskog pesnika Vujice Rešina Tucića, mog bivšeg
komšije) slaviću kao svoj drugi rođendan. Skoro da je danas bila moja sahrana!
Otišao sam predveče u Tel-Avivu na pecanje. Mediteran je uvek ustalasan i ti talasi su
opasni. Samo tokom proslog vikenda osmoro se udavilo.
I te večeri su bili ogromni talasi. Protiv njih su na telavivskoj obali napravili velike
grudobrane-talasobrane, veštačka ostrva i poluostrva od velikih stena, da štite obalu.
Kad sam krenuo na jedan takav rt, jedan mladić me je upozoravao da su talasi opasni i
da ne treba ići tamo. Međutim, ja sam hteo da pecam sa unutrašnje strane, prema
obali. Video sam da se sa otvorenog mora valjaju ogromni talasi, ali nisam video da
oni mogu da prebace i taj grudobran. Na vrhu grudobrana je betonska staza, jako
skliska, i na njoj su uživala tri mladica i jedan dečak: kad bi se talas digao do gore,
klizao bi ih po toj stazi. Ja sam se spustio na jednu stenu prema obali. Sve je naokolo
bilo mokro, ali ja sam mislio da su se talasi vec stišali (kao sto se kod nas stišavaju
predveče). Lepo je počelo da trza, uhvatio sam i jednu ribicu. Pošto se more ponekad
dizalo do tog mesta gde sam stajao, sve svoje stvari sam stavio u ruksak koji sam
držao na leđima. Odjednom, kad sam zabacio udicu, odnazad je grunuo ogroman
talas, osećao sam da voda raste i da me gura i da padam. Preda mnom, dole, bile su
stene, pao sam na jednu grudima i onda mi se sve zacrnilo, samo sam osećao da me
nosi voda. Kad me je izbacila, video sam pred sobom svoj ruksak, raskopčane papuče,
kapu… Plivao sam i skupljao ih, pa me je voda bacila na peščani plićak. Moja
pecaljka je bila polomljena na četiri dela, vrha uopšte nije bilo. Izašao sam na obalu –
mobilni je bio sasvim mokar i nije radio, sat mi je ispao iz džepa, sve mi je bilo
mokro. One momke i dečaka je taj talas prebacio preko svih stena, jednom momku je
krvarilo iz uveta i odmah su ga odneli u bolnicu. Pokupio sam stvari i onako mokar
krenuo prema autobusu, a onda sam primetio da mi nema naočara, multifokalnih, koje
jos nisam ni otplatio (1500 maraka). Vratio sam se i pokušao da ih nađem u vodi –
nigde ništa. Tako mi je to najskuplja ribica u životu: odoše zbog nje naočari, mobilni,
sat, pecaljka – a skoro da mi je i život otišao. Sam Bog me je spasao da nisam glavom
tresnuo o stenu. Sad imam uspomenu na taj talas – bole me rebra pri svakom uzdisaju,
ne vidim bez naočara… No, eto, živ sam i pišem pisma drugarima!
Ne bude mene više Mediteran videl!
Nakon dva dana sam bio u Jerusalimu i palio sveće na svim svetim mestima i stavio
ceduljicu na Zid Plača, puno radno vreme, punih osam sati. Bog me je zaista sačuvao,
samo ne razumem kakva Mu je ovo opomena…
Toliko je bilo lepo u Jerusalimu! Sto puta sam išao tim stazama (Golgota, Via
dolorosa, Maslinova gora, Getsimanski vrt, Zid plača, Jermenski kvart…) – a uvek se
ponovo ushitim i dobijem novu snagu! Zaista tamo treba ići što češće!

XXX

KONCERT IZRAELSKE KAMERATE (25. X 2001)

Prekrasan početak nove koncertne sezone! Prekjuče sam bio u Jerusalimu, gde je
Israel Camerata uz hor Latvijskog radija i engleske soliste izvela Glorije Bacha,
Haendela i Vivaldija.
Ovaj ansambl – koji je uz Filharmoniju trenutno najbolji izraelski orkestar – primer je
uspešne repatrijacije umetnika iz bivseg SSSR-a, koji su kao lavina grunuli u Izrael
pre 10 godina. U to doba u Izraelu je bilo 1500 profesionalnih muzičara, a u toku dve
godine doslo ih je još 7000 iz SSSR-a! Šetajuci ulicama Tel-Aviva mogao je da se
skupi fantastičan simfonijski orkestar sastavljen od uličnih svirača koji su tako
preživljavali u prvim momentima dolaska u svoju “praistorijsku rođinu”. Popunjeni su
i prošireni postojeći izraelski orkestri, osnovana dva nova simfonijska i desetak
kamernih – svaki izraelski gradić dobio je svoj orkestar. Nisu se svi ti ansambli
održali, ali ih ima vrlo uspešnih, a Camerata je naprosto čudo. Krenuli su da rade u
gradiću Rehovot (tada su se zvali Camerata Rehovot). Okupio ih je poznati flautista,
dekan Jerusalimske Akademije, specijalista za baroknu muziku Avner Biron (tako se i
čita, ne Bajron). Nakon prve sezone, kada su nastupali samo u svom gradu, već u
drugoj sezoni za njih se zainteresovala i najveća jerusalimska koncertna dvorana.
Zatim treća, četvrta… Danas program ponavljaju osam puta, od čega tri puta u
telavivskom Muzeju (posle Filharmonije najveća dvorana u gradu). Non-stop su na
turnejama po svetu, postali su jedan od najtraženijih ansambala za baroknu i klasičnu
muziku (mada su svirali i neke od mojih savremenih kompozitora).
Koncert na kom sam bio u Jerusalimu bio je poslednji, osmi u tom projektu – a
dvorana je bila dupke puna. Slušao sam ih i ranije, više puta, a na njihovom koncertu
pre tri godine prvi put sam zaplakao posle Pogorelićevih koncerata, tj. posle 10-
godišnjeg “neplakanja”, kad su pratili pijanistu Alexandra Korsantiju.
Savršenstvo kojim izvode staru muziku apsolutno se može porediti sa najboljim
engleskim, nemačkim ili austrijskim ansamblima te vrste, a Biron je izrastao u
stručnjaka ravnog Harnoncourtu, McGeganu ili Hermuthu Rillingu. Na njihovim
koncertima se jednostavno osećaš kao da lebdis na onim oblačićima na svodovima
baroknih crkava, zajedno sa anđelčićima.
Pored poznate Vivaldijeve Glorije, i kantate Gloria J.S.Bacha (skraćena verzija iz
Mise u h-molu), poslastica ovog koncerta bila je novopronađena Haendelova Glorija.
U martu ove godine hamburški muzikolog H.Marx, pripremajući u Londonu
kompletan spisak Haendelovih dela, našao je ovu kantatu u Royal Academy, u povezu
sa nekim drugim Haendelovim arijama. To je kantata u 7 stavova za solo sopran i
orkestar, sa viruoznim, akrobatskim koloraturnim arijama. U Londonu su to proglasili
“novim Mesijom”. Nije tako duboko i grandiozno kao Mesija (traje 16 minuta), ali je
toliko briljantno i lepršavo, toliko puno energije i optimističkog duha, toliko
opčinjavajuće – da zaista spada u najbolje Haendelove partiture (napisao, izgleda,
1707. u Italiji). Otišao sam premoren posle posla iz Tel-Aviva u Jerusalim na taj
koncert, a izašao sa njega preporođen, osvežen, odmoran. Baš sam uživao!
Sledeće nedelje idem na otvaranje sezone Filharmonije. Na dvadesetak koncerata
(“Beethoven Festival”) Mehta diriguje, a Perahia svira svih pet Beethovenovih
koncerata. Biće i koncertno izvođenje Fidelija.
I kod mene na poslu lepi uspesi. Upravo sam izdao novu partituru Rona Weidberga i
predao u Filharmoniju – dirigovaće je u ovoj sezoni Kurt Mazur. Requiem mog
kompozitora Borisa Pigovata, za violu i orkestar, koji je pre pet godina dobio prvu
nagradu Izraelske Autorske Agencije (9 hiljada maraka) praizveden je na koncertu u
Kijevu povodom 60-godišnjice pogroma u Babjem Jaru. Velika stvar, u divnim
Šostakovičevskim tradicijama.
Još jedna velika stvar – pala nam je prva kiša nakon više od 9 meseci. Istina, samo je
malo poprskala, ali tek da se podsetimo na miris ozona… Sutra idem na jezerce (baru,
mrtvaju) da mirišem vodu i pokušam nešto upecati.

XXX
PISMO PECAROŠIMA (27. X 2001)
Dragi moji drugari pecaroši,
neverovatno ali istinito: juče smo upecali lokalni rekord: 128 muštova. Sad šta je to
mušt – neću vam otkriti, niti kako izgleda, niti koliki je. U svakom slučaju postoje i
primerci veći od 3 cm! Da vam se pohvalim – drugi sam po rezultatu. Prijatelj Andrej
je upecao 60 komada, ja 24, a komšije Vlada i Bela zajedno 42. Tako da je bio
bogovski rucak – od šarana od 2kg kog sam prethodno kupio.
Ovde je sad vreme prekrasno, temperatura se konačno spustila ispod plus 30. To
jezerce (bara, mrtvaja) na kom pecamo, sasvim uz obalu Mediterana, okruženo trskom
i drvećem, zelenilom koje se odbljeskuje u vodi – prava je oaza za naše oči naviknute
na predele pustinje Negev (putujemo do tamo 45 km). Potpomogli smo se domaćom
viljamovkom koju mi je sin doneo iz Novog Sada, a podstrek su nam bili vaši
katastrofički izvestaji da na Dunavu i Savi ništa ne trza. Kod nas u pustinji je, eto
trzalo – što i vama iz sveg srca želim!
Vass
DDD (dvostruki deda Dusko)

XXX

GUBAJDULINA (27. X 2001)

Nekoliko prijatelja iz Beograda pisalo mi je o svojoj nedoumici glede Koncerta za
klavir i okestar Sofje Gubajduline, koji je na BEMUSu svirao Madžar. Ne poznajem
taj Sofjin Koncert, možda se zaista radi o nekom njenom manje uspešnom delu. Od
njenih novijih kompozicija slušao sam Koncert za violu i gudače, pisan pre dve
godine za Bašmeta – i to je za mene jedno od najboljih dela koja sam čuo u poslednjih
deset godina.
Preksinoć sam imao prekrasan doživljaj - slusao sam Sofjinih Sedam reči u
izvodjenju lokalnog Israel Sinfonietta Orchestra Beer Sheva. Dirigovao je turski
dirigent Cem Mansur, a solisti su bili Boris Pergamenschikow – cello i Elsbeth Moser
– bajan.
U mom životu Gubajdulina je jedan veliki simbol, simbol veličine (dubine) ruske
moderne u teškim vremenima pre Perestrojke i emotivno sam veoma vezan za nju.
Njena muzika bila je prva koja mi je kazala, 1981, da se “ispod žita” u Rusiji nešto
veliko kuva, da ruska moderna nisu samo Denisov i Schnittke ili Part, da postoje
velikani poput nje koji stvaraju u tišini, inkognito, nepriznati (pa i zabranjeni) –
velikani za koje danas ceo svet zna: Silvestrov, Kancheli, Ustvoljskaja, pokojni
Korndorf, pokojni Lepo Sumera, moj ljubimij Ekimovski…
Zoka Erić se sigurno dobro seća tog našeg čuvenog putovanja u Moskvu 1981,
kad su nas po osam sati dnevno terali da slušamo socrealističke žiznjeradosti mladih
sovjetskih kompozitora… Srećom, mene i Janija Goloba pokupio je jednog dana
Viktor Ekimovski, odveo krišom u svoj stan i rekao: - “To što ste tamo slušali jeste
savremena sovjetska muzika, ali nije i jedina savremena sovjetska muzika. Postoji i
neka druga muzika, ali tu drugu nikad nećete čuti u Savezu kompozitora”… i pustio
nam Trio Sofje Gubajduline. Bio je to za mene jedan od najvećih i najupečatljivijih
šokova u celom životu. Odjednom, iz one oficijelne, stroge, jednoumne socrealističke
sredine, upao sam u prekrasan svet moderne muzike, silne i duboke, prefinjene i
iskrene, za koju nisam ni sanjao da postoji!
Toga sam se setio slušajući preksinoć Gubajdulinih Sedam reči. Cak je i naslov
cenzurisan, jer se 1982. nije smelo javno napisati da su to Sedam poslednjih reči
naseg Spasitelja i Mesije Isusa Hrista na krstu. A muzika otvoreno opisuje,
doživljava, preživljava, rekonstruiše, osmišljava, razmišlja – upravo tih poslednjih
sedam reči (rečenica):

1 - Oče, oprosti im, jer ne znadu sta čine (Salah lahem av, ki otha lo yadu –
bukvalan prevod: Oprosti im, oče, jer Tebe nisu znali)
2 - Ženo, evo ti sina (Iša, ine bneih)
3 – Zaista ti kažem, danas ćes biti sa mnom u raju (Avtiahejha, hayom tihije imi
beshamaim – Obećavam ti, danas ćes biti sa mnom na nebesima)
4 – Eloi, Eloi, lama savahtani (Eli, Eli, lama azavtani – Bože moj, Bože moj, zašto
si me napustio)
5 – Žedan sam (Cemati)
6 – Svršeno je (Hakol tam)
7 – Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj (Avi, beyadeyha afkid ruahi)

Zaista je čudan izbor instrumenata za ovaj Dvostruki koncert, za DVOJSTVO

violoncella i bajana uz gudački ansambl. Cello - O.K., može da personificira Hrista,
može da personificira krst (uspravne žice, poprečno gudalo)… Ali zašto baš bajan?
Srećom, sledeća kompozicija Sofje Gubajduline koju sam čuo nakon 1981. i prva koju
sam čuo u Jugi, bila je upravo kompozicija za bajan (De profundis – Iz dubina – Me
haamakim). Svirao je veliki sovjetski bajanista Fridrih Lips, u novosadskom Muzickoj
školi, zapanjivši nas svojim mogućnostima zbog kojih su sovjetske fabrike gradile
specijalne harmonike i bajane za njega. U toj kompoziciji, kao i u ovoj, kao i u
kompoziciji In croce (takodje pisanoj za Lipsa, kao i u Triju (posvecenom Elsbeth
Moser, koja je svirala u Beer-Shevi), bajan – diše! To je zaista jedan od retkih
istrumenata koji zaista diše, udiše, izdiše, čuje mu se DAH i DUH. Tako ga Sofja i
koristi. Ako je cello personifikacija Hrista, bajan je personifikacija Boga Oca i Duha
Svetoga. To se oseti već od prvog tona. Kompozicija započinje snažnim pizziccatom
cella, koji bajan na istom tonu prihvata, produžava, diše taj ton, iskrivljujući ga
mehom za četvrtstepena i vraćajući ga na osnovu. I tako tokom cele kompozicije –
njih dvoje su uvek zajedno, uvek zvuk jednog proizilazi iz zvuka drugog ili se u njega
uliva. Stalno su njih dvoje – bajan i cello – JEDNO, tj. DVOJSTVO. A orkestar, koji u
sve to ulazi kao u concertu grossu, sve to još nadgradjuje. On je Duh Sveti? Sparina iz
Majstora i Margarite? Žene Jerusalimske? Nebesa? Duge, ili svetlosne luče koje nas
spajaju sa Drugim Svetom? Znam svaki kamen staze na kojoj su izgovorene ove reči,
zaista često hodam i osećam se kao da lebdim po Via dolorosa (Križnom putu) i
Golgoti.
Pri svemu tome – precizna tonska organizacija koja i cello i bajan i orkestar
povremeno dovodi do unisona ili oktave kao najkosnonantnijih sazvučja, a gibanja u
gudačima ponekad podsećaju na ona iz Partove Tabula rasa.
I na kraju, kada se disanje i izdisanje cella i bajana pretvara u stenjanje i ropac,
gudalo se spusta do ponticella (mosta). I tada – iznenađenje kakvo nisam video ni u
jednoj kompoziciji za cello – cellista levom rukom hvata vrh gudala. Odjednom se na
gudalu pojavila i druga ruka (Ruka Božja? Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj), on
stisne gudalo na ponticellu, izazove poslednji škrip – i gudalo se spusta ispod
ponticella gde ostaje do kraja kompozicije. Kao da je “pređen Rubikon”, kao da se
duša odvojila od tela, kao da je sve ušlo u neki novi svet – zaista neverovatan svet
zvukova iza ponticella. I bajan sa njim izdiše, i ceo orkestar odlazi u nestvarne zvučne
sfere..
Tako je Sofja u ovoj kompoziciji, kao i u drugim svojim kompozicijama, napravila
pravu dramu, iskrenu ispovest, pa i molitvu. Što bi Rusi rekli – umnjica (pametnica).
Ova Tatarka – pravoslavka (kao sto je i Part Estonac – pravoslavac, nesto slicno kao
sto je i vaš specijalni izveštač iz Svete Zemlje) duboko spoznaje religiju. To se vidi iz
cele njen pojave. Upoznali smo se pre petnaestak godina. Iz nje zrači blagost, na
njenom licu uvek je neki ozareni osmeh. Potpuno je posvećena muzici i veruje u nju.
Mozemo se slagati ili neslagati sa estetikom teatromusica,sa instrumentalnim
teatrom, sa mizikom-dramom. Ja zaista OBOZAVAM i čiste zvučne konstrukcije, l’art
pour l’art, uživam u igri ljudskog duha zvucima. Međutim, skidam kapu i pred
ovakvim dramama i zaista me duboko pogadja i ovakva muzika, tim pre što je toliko
iskrena. Zato ovo i pišem. Volim muziku Sofje Gubajduline, zaista uživam u njoj – i
volim da svoju radost podelim sa drugima.
Povodom 70. rođendana Gubajduline
Duško