Историја музике 3 – Белешке и напомене везане за актуелно градиво

Едгар Варез (1883–1965)

Едгар Варез (Edgar Varèse) рођен је у Паризу 1883. године. У најранијим годинама
боравио је у Италији, где је једно време свирао удараљке у опери у Торину. По повратку
у Париз, 1903. уписује Схолу канторум, коју после две године напушта због неслагања
са професорима. Једно време је студирао и на париском Конзерваторијуму, али је из
сличних разлога и те студије напустио. Године 1914. имао је успешан диригентски деби.
Нажалост, његову европску каријеру диригента прекинуо је Први светски рат. Крајем
1915. године одлази у Сједињене Америчке Државе, у нади да ће тамо пронаћи
повољније околности за остварење својих уметничких идеја.
Нека од главних обележја Варезовог стваралаштва су експериментисање,
занимање за укупни простор звука, иновативан приступ музици и композиторском чину.
Звук је схватао као „живу материју“ која подразумева широк спектар шумова, буке,
неодређених и одређених тонских висина. Подсетимо да је 1931. написао дело Јонизација
у којем су у првом плану удараљке без одређене висине тона. Варез је чак и појам музике
одбацио у корист термина организовани звук. Проучавао је акустику и написе физичара
Хермана фон Хелмхолца. Сматрао је да је научно истраживање физичких фундамената
музике саставни део савремене композиције. Своја дела је описивао научним појмовима
из хемије, геометрије, географије. Тако је, рецимо, сматрао да је музичка форма врста
аперсоналног процеса који је сличан настајању кристала.
Идеја „ослобођеног, организованог звука“ присутна је од прве сачуване
композиције, Америке (1921) за велики оркестар, групу ударачких инструмената и
сирену. Дело је изграђено од блокова који су одређени текстуром и тембром (са
референцама на Посвећење пролећа Игора Стравинског, Пет оркестарских комада оп.
16 Арнолда Шенберга). Ово дело је и својеврсна посвета Варезовој новој домовини у
којој ће, уз повремене боравке у Европи, остати до краја живота.
Варез је током читаве каријере размишљао о новом медију који би му омогућио
остваривање музичких замисли, а које нису могле бити реализоване традиционалним
изражајним средствима. Као уметник који је био „испред свог времена“, доживљавао је
стваралачке кризе и разочарења јер није успевао да оствари своја настојања у погледу
производње звука. Током двадесетих година XX века експериментисао је са фонографом,
грамофоном, користио је електрофонске инструменте Теремин и Мартеноове таласе
(нпр. Екваторијал /1936/ за контрабас, дуваче, оргуље, удараљке и Теремин, који је
касније замењен Мартеноовим таласима). Тридесетих године Варез је пророчки
предвиђао долазак електронске музике и говорио о концепцијама које ће бити могуће тек
средином XX века: „Када ми нови инструменти допусте да пишем онакву музику какву
конципирам, у мом делу моћи ће јасно да се опази кретање звучних маса, променљивих
нивоа, будући да ће заузети место линеарног контрапункта. […] Неће више бити строгог
појма мелодије и мелодијских односа. Читаво дело постаће мелодијски тоталитет […]
тећи ће као што река тече. […] Имао сам опсесију: нови инструменти који ће ослободити
музику темперованог система. Инструмент који ће дати континуиран звук било које
тонске висине.“
Историја музике 3 – Белешке и напомене везане за актуелно градиво

Треба обратити пажњу на то да Варезове визије о „ослобођеној музици“ и новим

звучним световима потичу из времена пре развоја електронског медија који ће
композиторима донети бескрајне могућности израза. Стога поједини аутори Вареза
сматрају оцем електронске музике. Џон Кејџ је рецимо истицао да је Варез „увео буку у
музику XX века“. Сматрао је да је Варез тиме што је прихватио све звучне феномене као
музички материјал много отвореније и активније од других композитора из своје
генерације одредио данашњу природу музике.
Варезовим идеалима највише се приближавају два дела: Пустиње (1949-1954), у
којем алтернирају одломци за класичан састав и електронске интерполације, и
Електронска поема (1957-58). Електронска поема прва је Варезова у потпуности
електронска композиција. Дело је настало када је Варезу било 74 године и када више није
било довољно времена да даље ради у медију који је својим визијама предсказао. Рађена
је у сарадњи са архитектом Ле Корбизијеом, за Филипсов павиљон на Светској изложби
у Бриселу (1958). У делу се комбинују конкретни и електронски генерисани звуци (у
материјалу се могу препознати оргуљски акорди, звуци удараљки, људски глас, бука
машина, откуцај сата, звона).
Пјер Булез је био један од најутицајнијих пропагатора Варезове уметности. У
опроштајном говору забалежио је: „Збогом, Варез, твоје време је готово и сада оно
почиње“.

Слушање композиција:
Америке https://www.youtube.com/watch?v=8zXaEwWFbnA&t=1143s
Пустиње https://www.youtube.com/watch?v=1cnEo7-g880
Електронска поема https://www.youtube.com/watch?v=JLDbBqHCslw

Литература:
• Стојановић-Новичић, Драгана: О чему је сањао Варез, у: Облаци и звуци савремене
музике. Београд: Факултет музичке уметности, 2007, стр. 5-26.
Историја музике 3 – Белешке и напомене везане за актуелно градиво

Едгар Варез
Историја музике 3 – Белешке и напомене везане за актуелно градиво

Извођење Јонизације, диригује Николас Слонимски, Хавана

Игор Стравински и Едгар Варез