Maksans Fermin

Crna violina

Prevela sa francuskog Ivanka Pavlović

scan: Cyrano

obrada: bojana888
Prava muzika je između nota.

Volfgang Amadeus Mocart

I
 1

Neobična duhovna sklonost, ponekad na samoj granici ludila, Johanesu

Karelskom je nametnula kao jedini cilj da život pretvori u muziku. Drugim rečima,
duša mu je bila nedovršena partitura, koju je svakog dana s malo više genijalnosti
odgonetao.

Johanes Karelski je bio violinista. Majstorski je tumačio muzičke komade, koje

su svi slušali očarani, ali koje niko nije zaista čuo.

U trideset prvoj godini, 1795, dostigao je svu punoću svoje umetnosti. Ostala
mu je još trideset i jedna godina života. Živeo je u Francuskoj, u gradu koji nazivaju
Pariz i koji nije tek samo grad, već simfonija zvukova i svetlosti.

Znalo se da je muzičar. Uistinu, bio je više od toga. Johanes Karelski je bio

genije skoro božanskog reda. Potajno je želeo da napiše uzvišenu operu koja bi se
obraćala nebu i govorila Bogu.
 2

Da bi ko postao virtuoz na violini, treba da ima dve odlike: da zna slušati i da

ume čuti.

Johanes je imao te odlike. Znao je da čuje treperenje svoje violine u samom

sebi.

Svakog dana, od zore do zalaska sunca, posvećivao se svojoj umetnosti.

Ponekad bi svirao s takvom strašću da je po čitav dan zatvorenih očiju mogao da
sluša sopstvena osećanja. Uronivši u sebe i u muziku, video je, međutim, svet bolje
od ikog drugog, jer mu je srce bilo otvoreno za svetlost.
 3

Slučajni susret u petoj godini ulio je Johanesu Karelskom ljubav prema violini
i odlučio o daljem toku njegovog života. Jednog letnjeg jutra u Tiljerijevom parku
Ciganin svirač uputio ga je u jezik sreće.

Johanes se igrao kraj fontane, kad se iza okuke pojavi čovek s bradom, crne
kose. Bez ijedne reči nepoznati stade nasred puta i izvadi violinu iz kutije. Bio je tako
krupan da je violina u njegovim rukama ličila na igračku. Nekolicina šetača,
privučena izgledom ovog čoveka, uskoro se okupi oko njega. I Johanes, opčinjen,
priđe. Tapkajući nogom u taktu, Ciganin je izveo tako živahnu melodiju da je mali
dečak zinuo od čuda gledajući uličnog svirača kao da je priviđenje. Johanes je dugo
stajao ne mičući se, začaran tom muzikom koju je čuo prvi put.

Ciganin možda nije bio odličan violinista, sigurno je naučio da svira samo po
sluhu, ali je imao takvu snagu duše da je izgledalo kao da svaka nota iščupana iz
instrumenta potiče pravo iz njegovog srca. U žalopojci se osećao glas muzičara, sa
svim razdiranjima, ali i kricima sreće i radosti kakvi su u svih Cigana sveta. Johanes
je to znao. Čuo je to bolje nego iko. Razumevao je glas violine. I Ciganin je to znao,
kao što je znao da Johanes pripada njegovoj vrsti: vrsti muzičarskih duša. Pogleda
dete i poče za njega da svira polonezu punu lirike i lepote tako neobične zvučnosti da
je samo nekolicina upućenih to mogla da razume. Johanes shvati da je taj jezik
njegov jezik, jedini kojim je već vladao, jedini koji će ga zauvek vezivati sa svetom.
Slušajući, razumeo je poruku. Ciganin nije prosto svirao muzički komad, već je pričao
svoj život. Sklopivši oči, dete se prepusti svojim sanjarijama.

Ugledao je puteve Češke i jele pod snegom, noćno bdenje kraj vatre i igru žena.
Saznao za lutanje od sela do sela, za patnje, lišavanja, uvrede, hladnoću, glad i
usamljenost. Naslutio je utehu vrata koja se otvaraju, toplinu ognjišta, razmenjene
osmehe, širokogrudost seljaka, muziku koja greje srca, smeh, ponekad i ljubav.
 Johanes je sve to video. I to se videlo u njegovim očima. Kad je završio svirku,
Ciganin pruži čanak da bi sakupio neku paru. Četiri ili pet puta limeni sud odjeknu
srebrnastim zvukom. A kad priđe detetu, on kleče i nežnim pokretom ga pomilova po
kosi.

- Ti si mi, mališa, toplinom svog pogleda dao mnogo više od svih njih.

I udalji se kao što je i došao.

Od tog dana je Johanes znao da je muzičar.

Posle dve godine bio je violinista.

 4

Johanes nije imao učitelja u pravom smislu reči, već ga je nekolicina

instruktora uputila u vladanje instrumentom. Vrlo rano je svirao sam, često bez nota,
prosto iz zadovoljstva. Dete nije bilo učenik kao ostali. Podražavao je učitelje,
ponavljao njihovu tehniku, ali je u dnu srca već bio veliki violinista. Nije svirao
rukama, već srcem.

Njegovi su profesori vrlo brzo shvatili da više nemaju čemu da ga nauče.

- Nema potrebe da nastavljamo s časovima - reče jedan od njih Johanesovoj

majci. - Ne mogu ovo dete učiti onome što već zna.

Gospođa Karelski se nije uopšte razumevala u muziku, ali je muzičaru

poverovala na reč. Pošto je izgubila i muža i imanje, izabrala je da spasava ono što se
spasti može.

Tako je sa sedam godina Johanes Karelski održao svoj prvi koncert u crkvi
Svetog Luja na ostrvu u Parizu.

Te večeri je crkva bila prepuna. Glas se munjevito proneo i ljudi su hteli da

čuju dete koje je u stanju da uči svoje učitelje.

Prvo je orkestar izveo neku simfoniju, a onda je došao red na Johanesa. Kad se
pojavio u večernjem odelu, s dugom crnom kosom rasutom po ramenima, krupnim
plavim očima punim snova, žamor prostruja publikom. Čak se na mnogim licima
moglo videti zaprepašćenje: izgledao je tako tanušan, toliko nestvaran. Kakvu bi
muziku moglo izvesti tako malo dete?

S violinom u ruci Johanes se pojavi bojažljivim korakom i pope se na podijum.

Najzad uglavi instrument između ramena i brade i poče da svira. Od prvih tonova svi
shvatiše da nije u pitanju običan violinista.

Svirajući, dete sklopi oči i poče da poigrava. Svaki pokret njegovih prstiju na
dršci, svaki potez gudala, svako treperenje tela - oslobađali su njegovu energiju.
Johanes i njegova violina bili su jedno. Note su poletale iz instrumenta, čiste i
kristalne, i gubile se u rojevima. Mladi virtuoz je zapanjio slušaoce svojom blistavom
tehnikom, pa drhtaj prostruja publikom. Nije to potrajalo duže od nekoliko minuta,
ali atmosfera je već bila zasićena osećanjima. Sve do krajnje note.

Kad je završio, zavlada mrtva tišina. A potom izbi eksplozija radosti i publika
ga pozdravi salvama aplauza.

Posle koncerta usledila su čestitanja mladom violinisti. Među oduševljenima

mogli su se, srećom, prepoznati i neki ugledni umetnici. Jedan od njih, pod
upečatljivim utiskom talenta čuda od deteta, odmah predloži gospođi Karelski da
preuzme na sebe karijeru njenog sina. Majka je u početku tobože odbijala, oklevala,
pokušavala da digne cenu i najzad, kao preko volje, prihvatila.

Od tada su se koncerti nizali sumanutim ritmom, a uspeh je bio munjevit.

Nekoliko meseci potom po pariskim salonima jedno je pitanje bilo na svim

usnama:

- Odakle dolazi ovo dete koje svira kao mali bog?

- Ko je to čudo od deteta? Ko je Johanes Karelski?

Francuska više nije bila dovoljno velika za razmere njegovog talenta. Pozvali
su ga u Beč, Madrid i na sve evropske dvorove. Dete, u pratnji majke, koja ga je
sledila kao senka, otkri Evropu.
 Engleska je bila jedna od prvih zemalja koja ga je primila i trijumfalno
prihvatila. Muzika kao da je prelazila granice, bacajući u zaborav političke ciljeve. U
Londonu je njegovo izvođenje izazvalo toliki odjek da je morao održati sedam
rasprodatih koncerata.

Na jednoj večeri u čast Johanesa Karelskog jedna ledi je poverila gospođi

Karelski:

- Vaš sin je prosto neverovatan! Njegovi drugovi se sigurno ponose njime.

Gospođa Karelski joj zahvali na komplimentu s prigodnim osmehom, pa

odvrati:

- Koliko ja znam, Johanes nema drugova.

Izgleda da je to ovu ledi veoma začudilo.

- Nema drugova u tim godinama?

- Nema. Upitajte ga i videćete.

Engleskinja se okrete detetu, koje se grdno dosađivalo kraj nekog mladog

lorda, i upita ga:

- Drago dete, ko je tvoj najbolji drug?

Johanes odgovori bez i trunke oklevanja:

- Moja violina.

Svake večeri posle koncerta Johanes se vraćao u svoju detinju usamljenost.

Nikad nije bio tako sam kao sada kada svi znaju za njega.
 5

Taj uspešni život trajao je deset godina. Do smrti gospođe Karelski. Izgubivši
majku, Johanes je izgubio jedinu nit koja ga je vezivala za svet ljudi. Obuzela ga je
duboka tuga, koja nikad nije potpuno iščezla.

Zamoren izigravanjem dresiranog majmuna koga prikazuju po svim

evropskim dvorovima, Johanes odluči da prekine turneje i ustali se u Parizu, gde je
davao retke koncerte u dobrotvorne svrhe. Bilo mu je sedamnaest godina, i dalje je
čudesno svirao, ali to više nije bilo čudo.

I tako su brzo zaboravili dete koje je zasenjivalo vladare. Vremena su bila

mutna, vlast je posrtala. Ljudima je uskoro ponestalo hleba, muzika nikoga više nije
zanimala.

Godine su prolazile.

Da bi mogao da živi, Johanes je morao davati časove violine nekolicini mladih

učenika. A da bi imao neki cilj u životu, počeo je da komponuje, pošto je sad želeo da
se posveti svojoj pravoj strasti: da napiše operu.
 6

Ali Johanes Karelski nije imao vremena da izabere život. Prvih prolećnih dana
1796, rat odluči umesto njega.

Upravo je navršio trideset i jednu godinu.

Na Monmartru, u potkrovlju gde je tada stanovao, dobio je jednog martovskog

jutra vojni poziv. Po trgu je vejao sneg u tišini. Kao da je vreme zaustavilo svoj tok.

Poštar se uspeo na šesti sprat zgrade i pojavio se sav zadihan na vratima

muzičara. Zakucao je nekako nevoljko na njegova vrata. Johanes mu je otvorio i po
pogledu čoveka shvatio da nosi loše vesti.

- Rekao bih da vas Francuska očekuje - reče poštar.

Nesigurnom rukom pruži mu pismo. Ne izbegavajući njegov pogled, Johanes

uze pismo i odmah ga otvori. Pročita ga, preblede, potom diže pogled i reče:

- U pravu ste. Potreban sam joj. Ali šta ja mogu da joj pružim sem svog života?

Poštar se saučesnički osmehnu i Johanes u tom osmehu pročita sažaljenje.

Odmah ga obuze nerazumljiva nelagodnost.

U kafani, gde je sišao nekoliko trenutaka kasnije, zatekao je druge regrute, već
nestrpljive da krenu za mladim, dvadesetosmogišnjim generalom, koga je Baras
odredio da povede pohod na Italiju. Zajedno popiše po jednu pelinkovaču, pa drugu,
pa treću, zvirkajući u grudi krčmarice, koja je najzad na njih gledala kao na
muškarce.

- Živeo Bonaparta!

- Živeo Bonaparta!
 - Živela vojska za Italiju!

Johanes se nije pridružio zdravicama. Zadovoljio se ispijanjem pića, pa se

pozdravio sa svima i vratio se kući.

U svojoj sobi je dugo prelazio pogledom po nekolikim predmetima koji su mu

ostali od majke pokušavajući da sabere uspomene, potom se, vrlo tužan, opruži po
krevetu i, oboren alkoholom i uzbuđenjem, zaspa.

Kad se probudio, već je bilo kasno popodne. Kroz prozor je gledao kako
sumrak pada na Pariz i kako se malo-pomalo pale gradske svetiljke. Sve je bilo
mirno.

Onda izvadi violinu iz navlake, namaza gudalo kalofonijem i poče da svira.

Opčinjavajuća muzika ga podseti na nekadašnji sjaj.

Znao je da mu je život završen. Da mu rat neće dati vremena da ostvari svoju

strasnu želju: nikad neće komponovati svoju operu.

Imao je trideset i jednu godinu, snove i planove. Rat je upravo izabrao umesto
njega.
 7

U Nici, gde je Bonaparta sakupljao vojsku, Karelski se oprosti od muzike,

slave, uspeha. U tim mutnim vremenima njegova ga je umetnost držala daleko od
rata. Ovog puta nije mogao da mu pobegne.

Taj će rat biti forsirani marš do Beča. Zasad je trebalo zaobići Alpe.

Vojska se pokrete 2. aprila 1796. ujutru. Pohod na Italiju započe.

Italija nije bila igra slučaja.

U toj je zemlji opera nastala. Taj slatki i melodični jezik najbolje je mogao
izraziti lepotu pevanja. Johanes je o tome mislio s radošću pomešanom s tugom.

- Kakva je sreća živeti na takvom mestu!

Ali on nije išao u Italiju da u njoj živi, već da u njoj umre. Sasvim druga
muzika ga je tamo vodila: vojni marš pucnjave, krvi i smrti.
 8

To je dakle rat? Neprestana klanica, ranjeni i mrtvi oko njega, ukus blata i krvi
u ustima? Vojnici u ritama, smrdljivi i prljavi, bez hleba, bez duše? Zaglušna buka
koja mu je probijala bubne opne tako da samo što nije urlao od bola? Gde je muzika
koja je ranije uljuljkivala život u ritmu njegove violine? Zar je rat samo nenasita
proždrljiva čeljust?

Njegovo ratovanje je trajalo samo četrnaest dana. Šesnaestog aprila u prvim

časovima bitke za Montenote Johanes je ranjen na užasan način. Dok je jurišao u
prvoj liniji, austrijski husar mu vrhom sablje probode desno bedro. Pogođen
zalutalim zrnom, napadač ispusti oružje zariveno u Johanesovo telo, potom, grčevito
se držeći za Francuza, upre pogled umirućeg u oči onoga koga je probo i, uz neljudski
ropac, lagano skliznu na tle. Johanes se i sam sruši i izgubi svest.

Uskoro se bitka završi, buka oružja ustuknu pred tišinom.

Kad se Johanes osvestio bila je noć. Magla je obavijala bojno polje, puštajući
povremeno mesec da ocrta uznemirujuće senke oko njega. Johanes je hteo da ustane,
ali mu je užasan bol razdirao preponu. Sablja je još bila tu, probola ga je do kraja,
drška je virila iz njegovog trbuha kao na brzinu, u humku zaboden krst. Svaki pokret,
svako pomeranje tela samo je još više zabadalo sečivo u ranu. Britka hladnoća je
zgrušala krv sprečavajući njeno dalje isticanje. Malo jači pokret i rana će se otvoriti
sve do potpunog iskrvavljenja.

Johanes je znao da mu otkucava poslednji čas. Morao je da se preda. Poslednji

put gledao je surovi svet gde su mrtvi igrali oko njega. Austrijanac je bio pored,
očajnički otvorene šake na oružju koje više nije držao, s grčem na licu kao da se ruga
smrti. Desno od njega, na kamenu, ležao je konjanik otvorena trbuha, a njegov mrtvi
konj bio je opružen postrance udaljen nekoliko koraka, nozdrva još vlažnih od ludog
trka. Malo dalje je grana zadržala pešaka raspolućenog topovskim đuletom. Bio je to
dekor pepela, dima, provaljenih kola, napuštenog oružja, raskomadanih leševa. U
daljini su bolničari s nosilima tražili ranjene da ih iznesu. Ali najčešće se ljudi na tlu
nisu budili.

Johanes ugleda bolničare kako prolaze na nekoliko koraka od njega. Pokuša

da ih pozove, ali nikakav zvuk ne izađe iz njegovih usta. Grlo mu je bilo tako suvo da
mu se učini kako mu je jezik opori kamen opran krvlju.

Bolničari se udaljiše i ponovo nastade muk.

Johanes pogleda poslednji put mesec, vide kako drška sablje blista iznad
njegovog trbuha i zatvori oči.

Iznenada u vazduhu začu šuštanje kao lepršanje tkanine na vetru. Da li je to

povetarac zadizao tuniku grenadira palog kraj njega? Ili je to već dah smrti? Otvori
oči. Jedna žena ga je gledala. Bila je to jahačica zaogrnuta dugim crnim plaštom.
Stojeći nepomično, držala je za uzdu crnu kobilu. Johanes je osećao da ga nepoznata
uporno gleda. Oči su joj svetlucale u mraku kao zlatni plamenovi. Kako li je dospela
do njega, skoro bešumno. Ne bi je ni osetio da nije bilo tog lakog lepršanja koje je
odalo njeno prisustvo i učinilo je stvarnom. Johanes shvati da nešto neobično zrači iz
te žene. Jahačica se nije micala. Kao da je posmatrala čoveka u agoniji. Johanesom
prođe jeza, ali je shvatio da je suviše kasno za strah. Neznanka priveza konja za drvo,
uze čuturu, priđe ranjeniku i diže mu glavu da ga napoji. I u tom apokaliptičnom
dekoru, u tom trenutku strepnje i agonije, žena poče da peva. A njena pesma je bila
tako čista, tako očaravajuća da Johanes zaboravi svoje rane. Dugo je pevala, možda
cele noći, samo za njega.

Kad najzad ućuta, ona ga poljubi i u času kad im se usne dodirnuše, Johanes
se vrati u zemlju snova.
 9

Kad se Johanes probudio, glavni lekar generalštaba previjao mu je rane

zapahnjujući ga mirisom belog luka i hladnog duvana.

Lekar je razgovarao s oficirom čije je lice bilo osvetljeno petrolejskom

lampom.

- Recite mi, doktore, da li se ovaj čovek izvukao?

- Za njega je rat gotov, generale. - Biće heroj... jer će umreti do sutra.

Johanes uhvati lekara za mišicu i poslednjom snagom prošaputa ove reči:

- Hoću odmah da umrem! Suviše mi je zlo! Ne ostavljajte me ovako.

Lekar ga uze za ruku i pokuša da ga umiri:

- Na rasipajte snagu. Nema potrebe. Dovoljno rano ćete umreti, mogu vam se
zakleti.

- Neću više da se budim. Slušajte, recite generalu da neću više da se borim.

Recite Bonaparti da sam mrtav!

Hirurg obrisa znoj s Johanesovog čela, diže glavu i pogleda u oficira kraj sebe.
Kao da ga je preklinjao pogledom.

- Generale, molim vas, recite nešto.

Oficir, hladnog pogleda, dobaci ranjeniku:

- Hrabro! Imajte hrabrosti! Licem u lice sa smrću, kao i sa neprijateljem!

Ali Johanes je izgubio svest. Nije čuo šta mu Bonaparta govori.

 10

Johanes Karelski nije postao heroj. Nije umro. Sutradan je došao k sebi, a
prekosutra je bio spasen.

Napustio je front i pridružio se ranjenicima u pozadini. Tokom nekoliko

meseci se oporavljao, malo-pomalo vraćala mu se snaga. Nekoliko meseci ništa drugo
nije radio no čekao zaceljenje rane, ali ona u dnu njegovog srca nikad neće potpuno
zarasti.

Pohod na Italiju je dobro napredovao. Bitke su se nizale i neprijatelj je trpeo

teške gubitke. Trebalo je bez prestanka prodirati u unutrašnjost zemlje. Svakog dana
je bolnicu preplavljivao nov talas ranjenika. Iz daljine su dopirali uzvici grenadira.

Ponekad bi večerom Johanes uzimao violinu i svirao za svoje drugove.

Naročito za ranjene i one na samrti. Sveštenik je dolazio ponekad da ga zamoli za
uslugu kako bi nekome olakšao agoniju. Bili su to trenuci duboke tuge, koju muzika
jedva da je ublažavala.

Uskoro odluči da prati bolničare po bojnom polju. Na vrhu brega svirao je za

ranjenike na mesečevoj svetlosti, gajeći nadu da su i mrtvi u stanju da ga čuju.

Kad se oporavio od rane, vratio se u trupu. Zatekao je svet živih, snažnih i

zdravih ljudi, većinu zaista prekaljenih. Ljude koje su užasi rata učinili bezosećajnim.

Prve večeri, pod šatorom, uze svoju violinu i poče da svira. Drugovi ga
zgromiše pogledom. Za njih, rat je zvučao sasvim drugačije, u njihovom srcu, sviklom
na zvuke pucnjave i bes borbe, nije bilo mesta za blagost.
 - Stani s tim! - dobaci mu jedan od njih. - Rasplakaćeš nas svojom muzikom.
Bolje sviraj trubu!

Gudalo osta u vazduhu, potom pade na žice ugušujući rezonancu. Bez reči,
Karelski ode da se opruži na svom ležaju.

Sutradan, Johanes se probudi i nađe svoju violinu polomljenu, na ivici

kreveta. Nikad nije saznao ko je to učinio.

Nikome nije ništa rekao, a nije ni pokušavao da nađe krivca za počinjeno

nedelo. Znao je da će rat, najzad, i njega slomiti, kao što je slomio i violinu.
 11

Kad je francuska vojska prodrla u Veneciju 16. maja 1797, grad kao da je
zanemeo. Pljačka, buka i bes ljudi kao da su se, pred lepotom i nepomičnošću grada,
sledili u kristale. Johanesa je od prvog časa iznenadio taj mir kojim su odisale uličice,
smirenost koju nije osetio već mesecima.

Presvetla Republika je tokom jedanaest vekova odolevala varvarskim

najezdama i, oslanjajući se na pomorsku silu, proširila svoju prevlast sve do Istoka. A
sad je, najednom, izbrisana s mape Evrope. I eto, naoružani stranci hteli su da je se
dočepaju.

- Venecija - reče Karelski, obraćajući se glavnom lekaru - nije to grad, već san
spušten na morsku obalu.

Prvi put od ranjavanja rat mu je doneo malo radosti. Radost da kao pobednik
uđe u grad svojih snova.

Toliko divota iz daleke prošlosti, toliko zlata, toliko remek-dela se nudilo

pogledima tih prljavih, smrdljivih ljudi, smlavljenih umorom, da je sve moglo biti
samo plod sna.

Pošto je čuo tišinu grada, Johanes uzviknu:

- Evo Venecije kojoj sam se nadao!

U stvari, varao se. Samo, on to nije znao. Venecija je bila divan brod. Ali taj
brod propuštao je vodu sa svih strana.

Venecija je lepa. Prepuna je zlata, nakita, slika, palata, tišine i vode. Za

nekoliko dana Napoleonova vojska se dočepa zlata, nakita i slika. Zaposede palate,
razbi tišinu. Pa nastavi svoj marš ostatkom Evrope. Bonaparta, već na putu ka Beču,
nije hteo da se zadržava u Veneciji. Znao je koliko je Hanibala stajao boravak kohorti
u Kapui.

Vojska se pokrete i napusti blizinu grada. Ostavi samo nekoliko okupacijskih

jedinica. Ranjen u borbi, Johanes Karelski je bio u njima.

Ostaće šest meseci u najtišem gradu sveta. Idealnom mestu za vraćanje

muzici. Idealnom mestu za pisanje opere.
 12

Smestili su ga kod starca koji je imao prostrani stan u Mojsijevoj ulici na

nekoliko koraka od Trga Svetog Marka.

Kad se Johanes pojavio s nalogom za useljenje, on shvati da rat nije bio isti za
sve.

- Johanese Karelski, milo mi je što smo se upoznali.

- Erazmo, šta mogu da učinim za vas? Ja sam Francuz. Treba ovde da

stanujem dok budem boravio u Veneciji.

Starac ništa ne odgovori. Stajao je ukočeno.

- Ne bih želeo da vam moj upad bude neprijatan - reče Johanes. - Biću
nenametljiv koliko god je to moguće i trudiću se da vas ne uznemiravam.

Erazmo se onda stidljivo osmehnu, dovoljno da obraduje Johanesovo srce.

- Zahvaljujem vam na pažnji, gospodine, ali suviše sam star da bi me ovaj rat
zanimao. Čuo sam, svakako, da se pominje Bonaparta, i ako je Venecija od sad
francuska, samo mogu da se pokorim.

Starac je govorio dobar francuski. Izmače se pred Karelskim i pozva ga da uđe.

Johanes klimnu glavom u znak zahvalnosti i osmehnu se i sam.

- Gde ste naučili naš jezik, gospodine?

- U Parizu. Nekad davno.

- Šta ste radili u Parizu, ako nisam preterano radoznao?

- Bavio sam se svojim zanatom. Ja sam majstor. pravim violine.

Johanes pogleda Erazma kao da ga tek sad vidi prvi put.

- Kažete pravite violine?

- Da. Šta je u tome čudno?

- Ništa. Mislim da su u naš susret bogovi umešali prste.

 13

Na tom splavu tišine kakav je Venecija, koja svakog dana pomalo tone u more,
veliki je broj muzičarskih duša.

Prva je bila Johanesa Karelskog.

Druga Erazmova.

Treća duša rata.

Ali o toj muzici ova dvojica ljudi nikad nisu govorili.

Svakog jutra je Johanes iz Erazmove kuće skoro sa žaljenjem odlazio u

garnizon. Bilo mu je zaista dosadno. Uglavnom ništa nije radio. Ponekad se od njega
tražilo da ispunjava neke formulare, a to mu je bilo još dosadnije.

Na Duhove, 4. juna, bila je raskošna proslava na Trgu Svetog Marka, gde su se

izmešali italijanski i francuski oficiri. Venecijanske zastave su zamenjene plamenim
trobojkama Francuske Republike. Na kraju svečanosti spalili su Zlatnu knjigu i
oznake duždeve vlasti. Bila je predviđena i divna opera u pozorištu Feniče. Bilo je to
prikazivanje gospodstvenosti i raskoši. Pozorište je bilo prepuno svile, brokata i
čipke. Pod vlašću svog novog gospodara Venecija je htela da bude srećna.

Johanes je učestvovao u tim praznovanjima samo prinuđen i nateran. Rat, sa

svojim užasima i prekoračenjima svega, najzad ga je zamorio. Posle službe je odbijao
da se opija s drugovima i žurio je Erazmovoj kući.

- Tako vas nije briga da li ste Austrijanac ili Francuz ili Italijan? - upita
Johanes prve večeri kad su se dvojica ljudi našli licem u lice.

Nagnut nad svoju tezgu, violinar je s beskrajnom pažnjom glačao harmonijsku

tablu.

- Moja prava otadžbina je muzika. Ostalo za mene nije važno. Ali vi, ratnik, to
svakako ne možete razumeti.

- Ne treba tako da mislite. Samo sam nesrećom postao vojnik. Uistinu, ja sam
muzičar.

Iznenađen, Erazmo diže pogled ka Johanesu.

- Koji instrument svirate?

Nastupi duga tišina dok su se dvojica ljudi uporno gledali. Violinar se vrati
glačanju komada drveta koji je držao u rukama, a Johanes odgovori:

- Violinu.

Erazmo odmah zaustavi svoj pokret. Johanesov glas je uzdrhtao izgovarajući

tu reč. Starac zaroni svoje crne oči u oči Francuza i vide da ovaj govori istinu. Onda
uze instrument okačen iznad svoje tezge i pruži ga Johanesu s rečima:

- Hajde, pokažite mi.

Karelski, koji nije dirnuo violinu već mesecima, lagano omirisa drvo. Milovao
ga je dugo kao da je žena. Potom s elegancijom i tačnošću smesti violinu između
ramena i brade, uze gudalo i poče da svira. Lagano. Potom sve brže. Do vrtoglavice.
Bilo je to kratko i divno, a kad se zaustavi, posle niza natprirodnom brzinom
izvedenih pizzicato, nekoliko dugih sekundi je stajao nepomično, sklopljenih očiju
drhteći od radosti, kao opijen muzikom. Otvori oči i uhvati prodorni pogled starca.
Hladan, Erazmo kao da nije znao šta da kaže. Nije se micao iz naslonjače. Poče da se
osmehuje i, posle beskrajne pauze, uzviknu:

- Dobro došao u zemlju muzike! Dobro došao u Erazmov dom.

 14

Kuća Erazma, violinara, bila je verovatno najstarija i najneudobnija od svih u

Veneciji, ali je ona imala prekaljenu dušu. U uličici nižoj od nivoa lagune sigurno će
prva nestati onog dana kad Veneciju proguta voda. Erazmu je bilo malo potrebno za
život. Skoro da bi se reklo kako se hrani muzikom. Ubrzo nije mogao bez Johanesa.

Erazmo se hvalio da ima tri izuzetne stvari: jednu crnu violinu neobičnog
zvuka, šahovsku tablu za koju je tvrdio da je čarobna i beskrajno staru rakiju. Starac
je pored toga imao i tri izuzetna dara: bez ikakve sumnje je bio najbolji violinar
Venecije, nikad nije gubio partiju šaha i pekao je najčudniju rakiju u Italiji. Za to je
smestio retortu u zadnju sobu iza radionice. Pre podne bi opravljao ili pravio violine,
po podne je pekao rakiju, a uveče je igrao šah, sav opijen ovim svojim strastima.
Nikad ga nije bilo moguće zateći sasvim treznog. Uvek je bio obuzet bilo muzikom,
bilo pićem, bilo šahom.

Kad bi bio pijan, govorio je i govorio bez prestanka. Kad nije govorio o
violinama, govorio je o rakiji. Kad nije govorio o rakiji, govorio je o šahu. Kad nije
govorio o šahu, govorio je muzici. A kad nije govorio o muzici, onda je ćutao.

Tu, u radionici starca s kojim se sprijateljio, tokom beskrajne partije šaha,

Karelski je iz večeri u veče crpeo nadahnuće neophodno za stvaranje svog dela.
 15

- A da li je zanimljivo peći rakiju? - upita jedne večeri Karelski svog prijatelja.

- Opojno! - odgovori Erazmo.

Na tabli je crni lovac štitio kraljicu.

- Da bi se dobila kvalitetna rakija, treba ljubavi i vremena.

Johanes za trenutak diže glavu i lagano ponovi:

- Ljubavi i vremena...

Potom povuče lovca i tako lepo otkri svog kralja da mu je Erazmo odmah dao
šah. Posle još tri poteza bio je mat.

- A treba li mnogo ljubavi i vremena?

- Ni suviše, ni premalo. To zavisi od godina. Mat!

Potom ustade, uze dve čaše i napuni ih tečnošću boje meda i jednu pruži
violinisti.

- Probajte, Johanese! Prvi gutljaj je oganj! Drugi somot! Treći san!

Karelski popi tačno tri gutljaja, sa sračunatom sporošću, dok ga je violinar

gledao očinskim pogledom.

- Vremena - reče Erazmo kao sa žaljenjem - nemam više mnogo... A što se tiče
ljubavi...

I ugrize se za usnu, namršti i duboko uzdahnu.

 16

- A da li je šah zanimljiv? - upita Johanes sutradan.

- Očaravajući! Da bi neko postao dobar šahista, treba da je pomalo lud. Treba

u glavi da nosi table sa šezdeset i četiri crna i bela polja sve dok ne izgubi razum. To
je jedina igra koja priziva ludilo. Zato ja igram šah.

- Ne znam da li sam dovoljno lud za tu igru.

- Ako svake večeri budete igrali s izmišljenim protivnikom, kao što ja to činim
već pedeset i četiri godine, poludećete, budite u to sigurni.

Uistinu, Johanes je bio ravnodušan i prema alkoholu i prema šahu. O tome je

govorio samo da bi udovoljio Erazmu. Za uzvrat, muzika ga je strasno zanimala. A
iznad svega ga je kopkala crna violina na zidu iznad majstorove tezge, tako lepa, tako
uzbudljiva, tako ljudska da je izgledala skoro živa.
 17

- A da li je zanimljivo svirati ovu crnu violinu? - upita Johanes trećeg dana.

- Ne bih vam savetovao da dirnete i jednu jedinu njenu žicu.

- Zašto? Zar je toliko prosečna da ne zaslužuje da se na njoj svira?

- Baš naprotiv! To je najčudesniji instrument za koji znam. I sam dah je

dovoljan da ona zatreperi. Ali muzika koja iz nje izlazi tako je neobična da može
izmeniti život onoga koji svira. To vam je kao sreća. Kad je upoznate jednom, žigoše
vas zauvek. Sviranje na crnoj violini je to isto.

- Jeste li na njoj svirali?

- Samo jednom. Vrlo davno. Od tada je nikad više nisam dirnuo. To vam je kao
ljubav. Kad je doživite jednom - govorim o pravoj ljubavi, velikoj ljubavi - sve treba
učiniti da je zaboravite. Nema ničeg goreg do biti srećan jednom u životu. Posle vam
sve ostalo, čak i nešto beznačajno, postaje prava nesreća.
 18

Vrativši se u svoju sobu, te večeri Johanes baci nekoliko nota na partituru

svoje opere. Potom je legao. Sanjao je crnu violinu.

Sutradan ujutru, čim je ustao, baci nemaran pogled na svoj rad i zaključi nešto
čudno: sveska je bila netaknuta kao onog dana kad ju je kupio. Sav njegov rad je
nestao tokom noći.

Zapanjen, Johanes dosta dugo nije mogao ni da razmišlja. Seti se razgovora od

sinoć i svog noćašnjeg sna. Sve to ga je zbunjivalo. Možda je sanjao duže nego što je
mislio? Možda ništa nije ni zapisao u tu svesku?

Tokom dana je obavljao svoje tekuće poslove i nije više na to mislio. Ali uveče,
kad se vratio Erazmu, prva stvar koju je ugledao ulazeći u kuću bila je crna violina
okačena o zid.

I Johanes shvati da je crna violina uzrok svemu. Prihvatao to razum ili ne

prihvatao.
 19

Nekoliko dana docnije, dok je govorio o svom nadahnuću, o toj unutrašnjoj

muzici koju je osećao kako narasta u njemu, ali koju iz nekog tajanstvenog razloga
nije uspevao da prenese na hartiju, Johanes, iznenađen, začu Erazmovo pitanje:

- A ta opera o kojoj toliko govorimo, hoćemo li je uskoro čuti?

Johanesa toliko zbuni ovo pitanje da nije mogao ni reč da izgovori. Prvi put
mu je Erazmo govorio o njegovoj muzici. Obično se zadovoljavao da na njegovo
pričanje klima glavom, tako da je Johanes dugo verovao da ga starac sluša ne
pokušavajući zaista da razume šta mu on to govori.

Erazmo ponovi pitanje:

- I kad će ta opera biti završena?

- Još je rano o tome govoriti, za mesec-dva, ako sve bude dobro.

Dva meseca kasnije starac opet krenu u napad.

- Koliko ste listova partiture napisali?

Johanes začu sebe kako najozbiljnije odgovara:

- Sto šezdeset i sedam.

- A koliko nota?

- Sedamnaest hiljada šest stotina dvadeset i tri, ne računajući uzdahe.

- A koliko ste ih već komponovali?

Johanes ne odgovori.

U stvari, što je više komponovao svoju operu, to je ona bivala sve više samo u
njegovoj mašti.
 20

Johanes je dugo oklevao pre no što se poverio starcu. Jedne večeri, međutim,
nije izdržao. Sedam puta je pokušavao da ispuni svesku. Sedam puta je opera
iščezavala.

Dvojica ljudi su bili za stolom, delili su fazana zalivajući ga vinom valpoličela.

Bio je početak oktobra. Sunce je svake večeri malo ranije zalazilo za lagunu. Nisu
ništa posebno slavili, sem možda kraj lepih dana i dolazak prvog inja. Vino, puno
mirisa italijanske zemlje, delovalo je kao slatki ostatak topline i nekog prijatnog
blagog osećanja koje će uskoro nestati. Kucnuo je čas za Johanesa da olakša srcu. Ali
Erazmo ga preteče:

- Osećam da imate nešto da mi kažete.

Mladić je nekoliko sekundi izgubljeno gledao u tanjir pre no što je digao

pogled i odgovorio:

- Kako si pogodio?

Prvi put se starcu obratio sa ti. Erazma to nije uvredilo. Upravo u tom času dva
čoveka su se osećali tako bliski jedan drugom da bi i ćutanje bilo dovoljno da sve
objasni.

- Nije čudo. Izgledaš tako zabrinut već izvesno vreme. Reci mi, šta to ne ide?

Johanes ispi čašu vina i objasni u nekoliko reči priču o svesci.

- Morao si sanjati, Johanese. Takve priče postoje samo u snu.

- Ne, mogu ti se zakleti. Mora postojati nešto što me sprečava da pišem.

- Neka čarolija?

Johanes je hteo da govori o crnoj violini, ali se u poslednjem trenutku

predomisli.

- Možda...
 Osećao je prisustvo crne violine iza sebe i to ga je na neki neobičan način
zbunjivalo.

- Onda treba sačekati - reče Erazmo ustajući od stola i sedajući u svoju

naslonjaču.

Pred njim, na šahovskoj tabli crni lovac je štitio kraljicu. Johanes se pridruži
violinaru i sede naspram njega. A ovaj izvadi bocu rakije i dvojica ljudi nastaviše
partiju započetu sinoć.

- Čekati šta?

- Da se nešto desi.

- Ne razumem.

- To se zove nada. Jednog dana ćeš napisati svoju operu. I ti ćeš je svirati.
Možda samo jednom, samo za sebe, ali ćeš je svirati. Bez nade, sreća nije moguća na
zemlji.

Johanes ponovi lagano Erazmove reči:

- ... sreća nije moguća na zemlji... Ali sreća postoji u snovima! Znaš, nikad ti
nisam o tome govorio, ali jedne noći - one čuvene noći kad sam bio ranjen na bojnom
polju - obišla me je jedna žena... u snu, mislim, i od tada opseda moje noći.

- Sačekaj da se san ostvari i oslobodićeš se. To se, najzad, uvek dešava.

Dovoljno je čekati.

- Dugo?

- Vreme nije važno. Nekoliko sekundi ili nekoliko vekova - ne računa se.
Očekivanje se najzad uvek ispuni.

- Uvek? - upita Johanes.

- Uvek! - odgovori Erazmo.

Johanes uzdahnu i povuče potez. Crnom damom.

- Ne znam hoću li imati strpljenja - reče.

I odluči da čeka.
 21

Sutradan za šahovskom tablom tokom igre koju su prekidali svake večeri,

Erazmo reče Johanesu:

- Pre no što napišeš svoju operu, treba da je doživiš.

- Istina je - reče Johanes. - Nisam na to pomišljao. Čak nikad nisam mislio da

doživljaj može nečemu koristiti.

- Ja znam kako da ti život bude zanimljiv.

- Zar? A kako to?

- Tražeći deo sna koji ti po pravu pripada.

- A gde je taj deo?

- Pomalo svuda po svetu. A pre svega u tebi!

Johanes iznenađeno diže pogled ka violinaru. Potom bez razmišljanja pomeri

svog lovca i vrati ga za sedam polja unazad.

- Svaka duša ima svoj deo sna. Sanjajući svake noći tu neobičnu i lepu ženu, i
ti se držiš tog načela.

- Ono što je u snovima, lepo je zato što nema granica, što pruža svakakve moći.

- Razume se. U snu je sve moguće.

- A šta učiniti da se to desi u životu?

Erazmo ne odgovori odmah. Dugo je gledao u šahovsku tablu. Kraljicom uze

Johanesovog lovca. Potom dobro otpi rakije, pa pogleda u crnu violinu na zidu.
Najzad, obraćajući se Johanesu, reče:

- Vidiš, snove najzad treba razbiti.

 22

Jedne nedelje novembra 1797, dok je sneg vejao na Veneciju, Johanes se uputi
u Svetog Zaharija, gde je prisustvovao večernjem. Potom, pošto je ostao sam u Božijoj
kući, kleče i utonu u molitvu.

Tada začu kako se lagano diže ženski glas: krhka i lepa pesma. Celim telom mu
prođe drhtaj. Bio je to nebeski glas. Slušajući ga, čovek nije mogao da ne misli na
Boga. Nije znao odakle glas dolazi, ni kome je upućen. Ne, ništa od svega toga nije
znao. Ali je znao, sasvim sigurno, da je taj glas u svemu isti kao onaj koji je čuo i koji
mu je u noći posle bitke za Montenote dao vode za telo i pesmu za dušu i spasao ga
sigurne smrti. Ta muzika i ta boja, koje je tako često sanjao, mogle su pripadati samo
tom uzvišenom glasu. Bila je to ona. Johanesu se povrati dah dok je muzika
ispunjavala crkvu, ispunjavala mu dušu, strujala njegovim telom i duhom. Tako često
se nadao tom događaju, tom času, a samo pre nekoliko sekundi smatrao ga je
nemogućim.

Taj glas nije pevao samo Bogu. Johanes je znao da peva i za njega. To je bio
glas njegove opere, kao što je njegova opera bila namenjena tom glasu. Ta žena, ta
neznanka, imala je delić onog sna koji je nosio u sebi. A on je imao nešto od njene
duše. Tako je to bilo.

Johanes je i dalje klečao savladan uzbuđenjem, trepereći od zadovoljstva i

sreće. Nije smeo da otvori oči u strahu da će čar nestati, da će se glas prekinuti. Nije
hteo da pesma prestane. Trebalo je čekati, čekati da se nešto desi, da se nešto uobliči,
zaživi i naraste u njemu. Kao nekakvo rađanje. Kao donošenje deteta na svet. Kao
rascep. Porođaj jednog dela njegove duše u bolu i zadovoljstvu.

Kad se pesma završi, on otvori oči. Lagano, oklevajući, ustade, potom potraži
nepoznatu pogledom. Ali ne vide nikoga. Čak ni senku. Samo nepostojanje muzike i
nestanak tog glasa.
 Bio je sam. Sam s tim glasom u sebi i oko sebe. Opet mu je pobegla. Obuzet
vrtoglavicom pobeže Erazmovoj kući.
 23

Kad je o tom glasu ispričao starcu, Johanes vide kako u njegovom pogledu
zasvetle iskra.

- Dakle, i ti si je sreo? I ti si najzad razbio san? Prva pauza. Johanes nije znao
šta da kaže.

- Znaš li ko je ona? - upita Erazmo. - Znaš li čiji je to glas?

Druga pauza.

- Bojim se da...

Pogledi dvojice ljudi skretoše ka određenoj tački na zidu.

- Sedi, Johanese, sad ću ti nešto ispričati.

Mladić posluša. Dok mu je Erazmo sipao piće, on shvati da je došlo vreme da

mu stari majstor oda tajnu crne violine.
II
 24

Neka neobična sklonost duha, koja je ponekad bila na granici ludila, nikad mi
nije dala drugi cilj u životu do da muziku pretvorim u život. Hteo sam da se za mene
kaže: Erazmo - najveći lautar svih vremena. Znao sam da imam polet genija.

U doba kad ova priča počinje, bio sam samo običan mladić. Živeo sam daleko
od Venecije, u gradu koji se naziva Kremona i koji je ništa manje do kolevka
violinarstva. U tom kraju, gde se početkom XVI veka violina rodila, naučio sam
veštinu violinarstva.

Namenili su mi karijeru violinara, ali ja sam, u stvari, težio nečem drugom.

Nečem većem, bezmernijem. Hteo sam da napravim najlepšu violinu na svetu:
savršenu violinu tako plemenite zvučnosti da će se svako ko na njoj bude svirao
obraćati nebu i govoriti Bogu.
 25

Od samog detinjstva voleo sam muziku i služio joj. A služeći muziku, hteo sam
da služim Boga. Ne iz sujete, već zaista ubeđen da imam neobičan dar, nesvakidašnju
volju i onaj suvišak duše koji od ljudi stvara genije ili ludake - što je, kako je dobro
znano, skoro isto.

Nikad nisam prestajao da se posvećujem usavršavanju svoje veštine. Samo

tome. Ustajao sam, jeo, hodao, spavao, živeo za muziku. Neobičnu muziku koju sam
hteo da zarobim u svoje violine.

Zaista, ta savršena muzika je bila ljudski glas. Glas jedne žene. Jedne žene,
koju sam poznavao bolje od samog sebe. Glas koji sam poznavao bolje od sopstvenog
glasa, a na svoju nesreću čuo sam ga samo u snu.
 26

Znam za samo jedan instrument koji se može porediti s ljudskim glasom: to je

violina. Od časa kad sam osetio treperenje susreta gudala sa četiri žice violine, nikad
me strast prema tom instrumentu nije izneverila. Violina je glas.

Jednog dana moj otac je preda mnom izveo jedan komad koji me je duboko
potresao.

- Eto, upravo to bih da radim - rekoh mu čim je spustio gudalo.

- Hoćeš da budeš violinista?

- Ne samo to. Hoću da pravim violine koje govore srcu ljudi. Pa čak da
napravim i najlepšu violinu sveta!

On me je gledao s izvesnom strogošću, ipak umekšanom zanimanjem koje je u

njemu pobudio moj zahtev.

- Zaista je to zanat kojim želiš da se baviš?

- Da - rekoh mu nepokolebljivim tonom.

- Vrlo dobro. Videćemo da li si za to sposoban.

Sutradan me je odveo u radionicu Frančeska Stradivarija, čiji je otac, Antonio,

zvani Stradivarijus, upravo umro.
 27

Frančesko Stradivari je bio čovek nekog drugog vremena. Mada velikog

znanja, ipak nije ni u čemu bio ravan vatrenom geniju svog slavnog oca. Kad me je
uzeo za šegrta, porodično preduzeće je već bilo u opadanju. A Frančesku je ostalo još
samo godinu dana života. Zlatnom veku kremonskog lautarstva bližio se kraj.

Frančesko je malo govorio. Svoju radost ili tugu umeo je da izrazi samo
muzikom. Tako je često svirao da je svojim učenicima prepuštao pravljenje violina.
Ipak, potpisivao ih je svojim imenom, čak i imenom svog oca, kad bi bila u pitanju
porudžbina neke visoke ličnosti.

Uskoro su svi velikaši ovog sveta želeli da imaju jednog „stradivarijusa” ma

koja mu bila cena. Dvorski orkestar, koji nije imao majstorovih instrumenata, često
je bio meta prezira, a veliki solisti su jednostavno odbijali da u njemu sviraju. Tako su
kraljevi, prinčevi i vojvode, kao prave mecene, bili spremni da potroše ogromne pare
da bi svom orkestru nabavili jednu ili više violina s potpisom velikog violinara.

Jednog dana kralj Švedske posla vođu svog orkestra da naruči malu violu koju
je namenio svom sinu. Izaslanik tačno reče da kralj želi da to bude „stradivarijus”. A
sve majstorove violine već su bile prodate. Frančesko razreši pitanje predloživši
glasniku da za visoku cenu uzme instrument koji tek što je završio. Na violi je bila
etiketa s natpisom:

Franciscus Stradivarius Cremonensis

Filius Antonii facebiat Anno 1742

Dva meseca kasnije izaslanik kralja Švedske se vrati.

- Njegovo veličanstvo kralj Švedske se ozbiljno naljutio. Viola koju je naručio

nije pravi „stradivarijus”.
 Izvadi kesu punu zlata i baci je na tezgu.

- Pretpostavljam da će ovo biti dovoljno.

Bez ijedne reči Frančesko uze violu i pogleda tužno u svoje delo.

Uznemirena pogleda, izaslanik je posmatrao violinara, jer je izgledalo da kipi

od besa.

- Pravi „stradivarijus”! - prosikta kroz zube. - Daću vam ja pravog

„stradivarijusa”!

Otrča u radionicu i zatvori se. Čulo se kako prevrće alat. Najzad, posle dužeg
vremena, izađe s instrumentom skoro istim kao prvi. Ali se na etiketi moglo pročitati:

Antonius Stradivarius Cremonensis

Facebiat anno 1737

Priča se da je kralj Švedske pustio glas po celoj Evropi da je kupio po cenu

zlata poslednji dragulj majstora iz Kremone.

Frančesko se svakako zadovoljio izmenom etiketa na violi udvostručujući

jednostavnim pokretom vrednost instrumenta.

Tako se, zahvaljujući kralju Švedske, Frančesko obogatio. Ali je samim tim i
postao gorak.

Sve je u njemu odavalo razočaranje i gorčinu čoveka koji gleda kako njegovo
neuporedivo znanje, svakim danom sve više nestaje. Ugled njegovog oca bacao je na
njega senku koja ga je sprečavala da u potpunosti i srećno radi svoj umetnički posao.
Uskoro je ostavio alatke i zadovoljavao se nadgledanjem rada svojih učenika.

Ujutru bi, čim se probudi, zgrabio instrument, izveo nekoliko arpeđa na violini
omekšavajući živahno prste. Potom bi prešao na teže komade i najzad bi se, uveče,
usudio da izvede i nekoliko arija koje je sam komponovao.

Kad bi se neko od njegovih učenika usudio da mu postavi neko pitanje, uzeo bi

violinu i svirao dok ne bi osetio nemir kod slušaoca. Tada bi se zaustavio i rekao
jednostavno:
 - Kad budete u stanju da do suza uzbudite nekoga svirajući, onda će vam
sopstveni glas izgledati nepotreban.

Mislim da ga je činjenica što je samo sin najvećeg violinara svih vremena, i

samo to, bacala u duboko očajanje.

Nasuprot tom ćutljivom profesoru, ja sam bio vatren mladić. Moja unutrašnja
muzika se izražavala stalnim brbljanjem, uzvicima ljutnje, smehom, vibracijama svih
vrsta. Dok je duša Frančeska Stradivarija težila tišini, moja je upijala zvuke kao
sunđer.

Muzika između praznine i vibracija ne zna za bolji instrument od violine, a to

je moja strast. Strast tako slična strasti onog Stradivarijusa koga nikad nisam
upoznao, ali sam znao da ga poznajem bolje nego iko.
 28

Još dugo posle njegove smrti radionica pokojnog Antonija Stradivarija

treperila je njegovom izuzetnom energijom.

Te treptaje, neosetne za obične smrtnike, ali prisutne za osetljive duše, osećao

sam svaki put kad bih ušao u majstorovo skrovište. Dok je Frančesko u toj
nagomilanosti razvašarenih instrumenata, u tim harmonijskim tablama, u tim
vezivnim daščicama, tim lukovima rasutim po radionici, video samo gomilu komada
drveta namenjenih stvaranju predmeta koji će proizvoditi zvuk, ma kako on bio
jedinstven, ja sam video čudesnu ravnotežu: mogućnost stvaranja zvuka koji
povezuje ljudski svet s nebeskim.
 29

Do pravljenja crne violine doveo me je jedan san.

Bio sam nepopravljivi sanjar. Kad nisam budan sanjao u radionici, ostajala mi
je cela noć za san. Osim pravljenja violina, to je bila jedina stvar koja mi je donosila
sreću na ovoj zemlji.

Svake noći moj je san bio isti. Priča bez kraja.

Jedna žena bi mi dolazila u san. Ništa o njoj nisam znao, ništa o njenom liku,
ništa o njenom telu. Ali njen zlatni glas, koji je opsedao moje noći, probadao mi je
srce svaki put kada bih ga čuo.

U stvari, bio sam zaljubljen u ženu koja nije postojala.

Ponavljanje tog istog sna trajalo je godinama. Išao bih nepoznatim gradom,
gde bih na zavoju uličice čuo pesmu violine. Tad bih pustio da me taj glas vodi i išao
bih pustim ulicama, sleđenim mesečinom, otvorenim za san, i dolazio do kamenog
mosta koji je opkoračivao kanal, čija je nepomična voda odražavala lice pod maskom.
Žena koja je svirala stajala bi na mostu. Meni okrenuta leđima. Prišao bih joj lagano,
dodirnuo joj rame dok bi muzika začaravala moje telo, moju dušu. Mlada žena bi se
okrenula i tad bih otkrivao nešto nečuveno: ona nije svirala violinu! Ona sama je bila
violina! Od kukova do struka, od trbuha do vrata. Njeno telo, sve u oblinama, imalo
je oblik violine. A glas joj je bio zvuk instrumenta, glas tako kristalan da je izgledao
nadljudski. U rukama je držala partituru neke opere, a arija koju je pevala, ta
čudesna muzika, izbijala je iz nje kao božanska muzika. Raširila bi ruke, priklanjajući
mi se i, u času kad bih da je zagrlim, i žena, i violina, i muzika i san nestajali su u
plamenu. Počeo bih onda da vičem i najzad bih se probudio.

Svakog jutra sam pokušavao da nađem na nekoj od svojih violina jedinstvenu

zvučnost tog glasa, ali nikad nisam uspevao da dostignem takav stepen savršenstva.

Nisam nikom govorio o tom čudnom snu. Ni Frančesku Stradivariju - koga

sam, međutim, voleo prijateljski, nežno i iskreno - ni drugovima koji su radili kraj
mene.
 30

Godine 1743. Frančesko je umro i slavna loza Stradivarija se s njim ugasila.

Drugovi napustiše Kremonu da bi se nastanili u drugim gradovima Evrope.

Našao sam se sam u radionici. Posao je išao da ne može biti gore.

Jednog jutra neki Venecijanac, grof Ferenci, na prolasku kroz Kremonu dođe
da naruči violinu. Bio je to pomalo zastrašujući čovek, prilično samosvestan i
neverovatno bogat. Putovao je kočijama s dvojicom slugu, koji su ga pratili na
putovanjima. Kratko se zadržao u radionici i objasnio mi da treba odmah da ide u
Veneciju.

- Želim da budete vrlo vredni i da bezuslovno isporučite naručenu violinu prve

nedelje meseca oktobra.

- To mi zaista ostavlja malo vremena...

- Za cenu ne pitam.

Razmislih nekoliko trenutaka i shvatih da zaista nemam izbora. Uostalom,

dobro sam znao zanat i imao dovoljno iskustva, da bih samostalno prihvatio ovu
bezuslovnu porudžbinu.

- Radiću i danju i noću ako treba. Doći ću lično u Veneciju da vam donesem
violinu u rečeni dan i čas.

Grof se oprosti pošto me je isplatio.

Zatvorih se u radionicu i odmah se bacih na posao.

Nameravao sam da napravim violinu po ugledu na Stradivarijev nacrt. Pre no

što sam započeo posao, dugo sam proučavao majstorova složena pravila. Za nekoliko
sedmica dobio sam sirovi instrument. Pošto sam mu proverio akustične vrednosti, za
koje sam procenio da su odlične, prešao sam na lakiranje. Najzad sam postavio žice i
našao se sa svojom prvom violinom u rukama. Odahnuvši, mogao sam da joj čujem
zvuk i shvatio da sam i ja postao pravi violinar.

Danonoćno nagnut nad tezgom, za neverovatno kratko vreme uspeo sam da

obavim veoma uspešan posao.

Prve nedelje meseca oktobra, u zoru, krenuo sam u Veneciju.

 31

Tog dana mi je bilo dvadeset godina, a Veneciju sam prvi put otkrio. Osećao
sam se kao neko ko ima dve čiste i lepe stvari: jednu violinu i jedno srce. Nisam znao
da ću i jedno i drugo slomiti. Zauvek.
 32

Na ulasku u Veneciju najviše me je iznenadilo osećanje lakoće koje je obuzelo

moje biće, oduševljenje čula, iznenadna radost življenja i voljenja. Bio je to savršen
okvir za ljubav.

Bio je početak jeseni. Karneval je upravo počeo. Ljudi su bili srećni. Tokom
šest meseci Venecija će biti prava maštarija. Svi će se materijalno upropastiti do
poklada, samo zbog zadovoljstva očiju.

U grad sam ušao čamcem i došao do palate Ferenci. Bila je to lepa

venecijanska zgrada na dva sprata, čiji je glavni ulaz bio na Velikom kanalu.
Zlatnožuta fasada, mada mestimično opala, veličanstveno se odražavala na crnoj
vodi. Iskočih na suvo i zazvonih na vrata. Otvorio mi je sluga u livreji.

- Zovem se Erazmo i tražim grofa Ferencija. Treba da mu predam jednu

violinu.

- Samo čas, molim vas. Obavestiću gospodina grofa. Izvolite, uđite...

Ušao sam u ogromno predsoblje. Sluga me zamoli da sačekam i uspe se uz

stepenice. Ja iskoristih njegovo odsustvo da bih zadovoljio radoznalost i razgledao
prostoriju do najmanjih sitnica.

Pod je bio od lepog crnog i belog fajansa raspoređenog u šahovska polja.

Zidovi toplih boja bejahu ukrašeni slikama, najčešće s motivima lagune u različitim
godišnjim dobima. U ponekom uglu bio je kip ženskog akta. Otvarajući se prema
Velikom kanalu, zasvođeni prozori su nudili dosta neobičan prizor uprkos jutarnjoj
magli. U dnu stepeništa primetih divnu konsolu od ružičastog mermera na kojoj je
ležala srebrna kutija za duvan. Predsoblje je tek najavljivalo čudesne lepote palate.

Međutim, kao i cela Venecija, stan Ferencijevih nije uspevao da istisne iz

svesti da ovaj arhitektonski dragulj leži na drvenim šipovima zarivenim u mulj i da
sve zlato sveta ne bi moglo da ga spase od brodoloma. Stareći, varoš je krila svoje
bore pod maskom raskoši, svile i zavesa. Htela je da bude lepa i moćna, a takva je bila
samo po glasu. Primetio sam da je zid stepeništa mestimično napukao i da lak bivše
lepote više ne uspeva da prikrije pukotine vremena.

Uskoro se pojavi grof.

Učinio mi se isto onako neobičan kao i prvi put. I on je, kao i njegov dom, hteo
da ostavi utisak, ali se osećalo da je star i bolestan.

- Šta mogu da učinim za vas?

- Zovem se Erazmo. Došao sam da vam donesem violinu koju ste naručili.

- Ah, da, sećam se. Nije to za mene, već za moju ćerku Karlu. Želeo sam da joj
je poklonim za rođendan, koji se poklapa s početkom karnevala. Svake godine je to
isti problem. Već ima toliko stvari! Ne znam šta da joj poklonim: nakit, dragulje,
haljine... Mislim da sam ovoga puta pokazao malo originalnosti.

Potom će tiše, kao u poverenju:

- Vratiće se tek večeras, a hteo bih da joj je lično predate. A ja moram odmah
da idem u Veronu, gde me čekaju poslovi. Biću, nažalost, odsutan nekoliko dana.
Smem li vas uznemiriti još jednom?

- Samo izvolite.

- Vrlo dobro. Vratite se predveče. Večeras ovde priređujem veliko slavlje

povodom otvaranja karnevala. Maskirajte se kako hoćete. I poklonite s moje strane tu
violu Karli. Bio bih vam zahvalan.

- Biću večeras ovde, gospodine grofe.

On mi zahvali i dodade, kao za sebe:

- Ovi poslovi su zaista neprijatni. Moja ćerka peva sutra uveče u Feničeu i bio
bih tako srećan da je slušam.

- Vaša ćerka je pevačica?

- Nije, ali sam zakupio pozorište Feniče za nju. Ima lepu boju soprana. Ako
imate vremena, ne propustite da odete da je čujete. Kažu da ima zlatan glas! Kad ga
budete čuli, nećete više moći da ga zaboravite.

Obećah da ću poslušati njegov savet.

 - Vrlo dobro, vrlo dobro. A sad mi oprostite, jer vreme ne čeka. Zbogom,
gospodine.

Pozdravismo se i ja napustih palatu.

 33

Šetao sam se Venecijom do večeri. Slavlje je tek počinjalo. Osećao se u

vazduhu miris slobode tu i tamo, poneki lakomisleni prizvuk.

Kraj trga San Anđelo uživao sam u „šporkoj sipi” na terasi jedne krčme.

Popodne sam nasumce lutao uličicama i mostovima ne brinući za put,

spreman da se u gradu izgubim.

Zaogrnute dugim crnim ogrtačem s trorogim šeširima i belim maskama,

nekoliko kurtizana se okrete za mnom smejući se mom odelu.

Zamoren dobacivanjima, raspitah se za radnju s kostimima da bih se i sam

prerušio.

Uparađen u svoj novi kostim, dođoh do centra gde je slavlje bilo u jeku, s
maskama, žonglerima, akrobatama i muzikom.

Karneval je upravo počeo pod kišom serpentina i konfeta. Na keju se

predstavljao gutač vatre, a ubrzo ga je smenila trupa glumaca.

Umešao sam se u povorku, čak sam ponekad stupao u razgovor s

nepoznatima. Pod maskom se nije znalo kome se obraćaš. Možda vojvotkinji, pralji,
čoveku, ženi? Ko sam bio i ja sam pod ovim kostimom?

Nisu li i mene, s ovom maskom, mogli smatrati za nekog dostojanstvenika,

patrijarha, ili i samog dužda? Ili čak za špijuna, ili najgoreg razbojnika?

Ulazeći u ovaj grad, uronio sam u ludilo karnevala. I odsad ništa više nije bilo
nemoguće.

Na uglu ulice sukobili su se igrači kockica. Jedan od njih je stiskao pred sobom
gomilu cekina, dok su drugi, smrknuti, pokušavali da umilostive sudbinu stavljajući
na kocku svoju mršavu imovinu poslednji put. Upola ležeći po ogradama mostova,
maske su začikivale prolaznike dobacujući im smele predloge. Veseli komedijaši
pokušavali su svojim lakrdijama da od mene izvuku neku paru. Sav u belom, igrač na
žici lagano je klizio iznad vode. Na uglu neke ulice naćulih uši začuvši ariju flaute, a
uporni Pulčinela me uze za ruku i uvuče u kolo. Ceo grad je bio veliko pozorište gde
se san takmičio s ludošću.

Uskoro pade noć.

Kanali se zamračiše gutajući u svoje crno mastilo odsjaj meseca. Uličice se

isprazniše, a palate se, jedna po jedna, osvetliše.

Hladnoća je postajala sve britkija. Bilo je vreme da se slavlje nastavi pod

krovom palata.

Jedan Arlekin me je sačekao pred stanom Ferencijevih.

- Maskama nije dopušteno da nose mač - reče on.

Pogledah svoje bedro, iznenađen. A onda shvatih njegovu zabunu.

- Nije to mač - odgovorih smejući se - već violina.

I pokazah mu je.

- Zakasnili ste. Muzičari su već stigli.

Nisam ništa odgovorio. Arlekin se skloni te ja uđoh u kuću.

Svečanost je bila u salonima. Postavljeni su, u nizu, stolovi u tri prostorije

ispred velikih mermernih kamina. Sasvim u dnu, na estradi, orkestar je svirao valcer.

Bilo je to neverovatno prikazivanje raskoši: po stolovima, među srebrnim

priborom presvučenim zlatom i zlatnim sudovima bilo je obilje sitnih kolača, slanih
đakonija svake vrste, da ne spominjem upečatljiv broj boca belog i crnog vina. Još
više me je zasenila odeća žena. Njihovi su se kostimi nadmetali u boji i originalnosti.

Bio sam pomalo izgubljen, kad iznenada ugledah slugu koga sam video jutros.
Upitao sam ga:

- Gde mogu da nađem grofovu ćerku, Karlu Ferenci?

On diže ruke.

- Otkud ja znam? Svi su se prerušili!

I ode prema kuhinji.

Gledao sam oko sebe. Bilo je preko dvesta ljudi i svi su bili neprepoznatljivi.
Kako da nađem Karlu?

Obeshrabren reših da odem, pošto ostavim violinu nekom od posluge, kad mi

sinu jedna misao. Stavio sam instrument uz obraz i počeo da sviram čežnjivo i tužno.

Nekoliko osoba se okupi oko mene. Ko se krio pod maskom?

Kad sam prestao da sviram, jedna me žena, još pod utiskom muzike, upita:

- Ko ste vi? Nikad nisam čula tako lepu muziku.

- A vi, da niste vi Karla Ferenci?

Mlada žena prsnu u smeh.

- Ko zna? - samo reče.

I nestade u vrtlogu slavlja.

- Tražite Karlu? - prošaputa neki stvor, polu-čovek polu-ptica, koji je čuo naš
razgovor.

- Da. Treba da joj predam ovu violinu, poklon od oca.

- Naći ćete je u njenoj sobi - reče maska pokazujući mi velelepno stepenište.

- Ne učestvuje u slavlju?

- Karla? Ne. To bi suviše zamorilo njen glas. Sutra uveče peva u La Feničeu.

- Hoćete da kažete da se povukla u sobu dok se grad zabavlja, samo da bi

sačuvala glas?

Maska, iza svog orlovskog kljuna, kao da se smejala mom neznanju.

- Vidi se da nikad niste čuli kako peva prima donna.

 34

Napustio sam salone i krenuo stepenicama.

Na prvom spratu ugledah odškrinuta vrata slabo osvetljene sobe. Uđoh bez
šuma.

Karla je sedela u velikoj naslonjači, duboko zadremala. Nije na njoj bilo

neobične maske kakve sam sretao nekoliko časaka ranije. Nije zaista spavala i
primetila je moje prisustvo u času kad sam ušao u prostoriju. Čim je digla oči ka
meni, opčini me njihova lepota. Bile su vrlo crne, beskrajno duboke i izuzetno žive.
Kosa, i ona crna, odudarala je od beline njene kože. A bila je u crnoj velurskoj haljini,
koja se talasasto spuštala do poda.

Uputi mi malo hladan pogled, kao da me pita za razlog mog prisustva na tom
mestu. Otvorih usta i čuh sebe kako kažem:

- Gospođice, evo violine koju mi je vaš otac naručio za vas. To je rođendanski

poklon. Stalo mu je do toga da vam ga predam u ruke.

Njoj kao da je odmah laknulo.

- Violina? Zaista divna zamisao! Mislila sam da je otac zaboravio moj

rođendan.

Upravo u trenutku kad sam začuo zvuk njenog glasa, shvatih da imam pred
sobom ženu koja mi je već godinama dolazila u san i poželeh da umrem za nju.

Priđoh Karli, izvukoh predmet iz navlake i pružih joj ga.

Ona dodade:

- Ljubazno od vas što ste mi je doneli.

Potom prisloni violinu uz obraz i upita:

- Mogu li odmah da je isprobam?

 - Molim vas.

Pružih joj gudalo i ona poče da svira. Sviranje joj je bilo zaista početničko, ali
je u pokretu bilo ljupkosti.

- Ovaj instrument ima iznenađujuću zvučnost - reče smirujući žice. - Mogu

samo da vam čestitam na ostvarenju. Ali sigurno nalazite da ja užasno loše sviram?

To je svakako bilo istina, ali to u mojim očima nije imalo nikakvog značaja.

- Ova je violina zaista za vas stvorena. Navići ćete se vrlo brzo, siguran sam.

Svirala je još nekoliko trenutaka, potom spusti gudalo i instrument na stočić

kraj tanano izrađene drvene šahovske table.

- Divan predmet - rekoh posmatrajući šahovske figure.

Ona se osmehnu.

- Igrate li šah? - upita me.

- Nažalost, ne.

- Mogu vas naučiti, ako želite.

- Ako hoćete. A ja ću vas naučiti da svirate violinu.

Ona se kratko nasmeja i okrete glavu ka meni. Njene crne oči, duboko
ispitivačke, uroniše u moje. Kroz poluotovorena vrata dopirali su zvuci slavlja.

- Zar sva ova gužva ne remeti vaš odmor?

- Ne - odgovori ona. - Volim tu muziku, te pesme, taj smeh. To me čini

srećnom.

- Ne dosađujete se ovde, sasvim sami, dok se cela kuća zabavlja?

- Šta ćete, večeras moram da se odmorim. A onda, karneval je tek počeo.

Nadoknadiću kasnije.

- Svoj glas time štitite?

- Otac vam je rekao da pevam?

- Da. I posebno mi je otkrio da imate nezaboravan glas. Zlatan glas.

- On uvek preteruje! U stvari, imam mali dar, sopran, i često mi se događa da

pevam za prijatelje, u njihovoj kući ili ovde, u palati Ferenci. Ali sutra uveče, na moj
rođendan, pevaću u La Feničeu. Otac je rezervisao operu za tu priliku. Pristajete li da
dođete i slušate me?

Dugo sam ćutao prosto srećan što mogu da je posmatram.

- Gospođice, moram priznati da sam radoznao i da s nestrpljenjem očekujem

da vas čujem. Budite sigurni da ću biti u La Feničeu.

- Dakle, do viđenja do sutra uveče.

- Do viđenja do sutra.

Pozdravih je, napustih sobu koračajući unatraške i siđoh niz stepenice

uznemirena duha.

Po salonima je slavlje bilo u jeku. Ali moje srce bilo je na drugoj strani.
 35

Cele noći nisam oka sklopio, toliko je sećanje na tu ženu obuzelo moj duh.
Karla je bila u meni tako prisutna, tako stvarna da nisam mogao čak ni u san da je
zatvorim.

Ujutru joj se uputih. Sedeći u gondoli, koja se ljuljala na vodi, vrebao sam neki
znak života na prozoru prvog sprata gde su kapci još bili zatvoreni.

Uspavan u svežini zore, Veliki kanal je bio obavijen lakom maglom.

Gondolijeri su, prevozeći robu ka pijacama, prolazili u tišini kraj mene klizeći po vodi
kao preteće senke i najzad nestajali u lavirintu grada.

Dugo sam stajao pogleda prikovanog za njen prozor. Bio sam zaljubljen kao
što čovek biva u tom dobu, ne mareći za vreme koje teče.

U čitavom svom životu nikad nisam bio tako srećan kao tog jutra, za tog tajnog
čekanja, vezan samo za čas kad ništa nije važno osim voljenog bića. Moj život nikada
nije imao žestinu kao u tim trenucima. Nisam više bio sam.

Kad Karla najzad otvori kapke svoje sobe, primeti me. Izgledala je iznenađena
što me vidi.

- Šta radite tu? - doviknu mi.

Sav zbunjen, mogao sam samo da slažem.

- Mislim da sam zaboravio navlaku, sinoć.

Trenutak kasnije pridruži mi se na pragu kuće.

- Navlaku, kažete? Kakvu vrstu navlake?

- Za violinu koju sam vam doneo.

- A, znam gde je.

Krete da uđe u kuću da je potraži, ali je ja zadržah uhvativši je za ruku.

 - Pustite - rekoh. - Biće vam korisnija nego meni. A imam i toliko drugih u
Kremoni.

Ona se osmehnu.

- Pošto ste tako velikodušni... Sačekajte, odmah se vraćam.

Nestade na nekoliko trenutaka, koliko joj je trebalo da ode do svoje sobe, i

vrati se noseći šahovsku tablu.

- Ova šahovska garnitura je za vas. Činilo mi se da ste se divili figurama sinoć,

a još imate vremena da naučite da igrate. Tako smo se uzajamno razdužili.

Hteo sam da joj kažem hiljadu stvari. Ali sam samo uspeo da promucam:

- Karla... hteo bih da vam kažem... Vi ste...

Ona stavi prst na moja usta.

- Ne govorite ništa, molim vas. Uzmite ovo i idite. Videćemo se večeras u

pozorištu.

Pa nestade smejući se. A magla obavi Veneciju i njenu lagunu.

 36

Život je pozorište, a ima samo jednu predstavu.

Te večeri glas Karle Ferenci bio je najčistiji i najbožanskiji od svih ljudskih

glasova. Glas isti kao onaj iz mojih snova.

Cela se Venecija slegla u La Feniče koristeći privilegiju da čuje taj glas. Ulaz je
bio besplatan pod uslovom da se nosi maska.

Svuda, od balkona do partera, ljudi su se tiskali, brbljali, pevali ponekad, u

sveopštoj gužvi. Samo se o Karli govorilo.

- Kažu da je to najlepši glas na svetu!

Ubrzo su se svetlosti pogasile i nastala je tišina. Digla se zavesa. Orkestar

započe uvertiru i opera poče.

Nastupio je niz od nekolicine pevača s nejednakim uspehom. Pri kraju prvog

čina publika poče da uzvikuje:

- Primadona! Primadona!

Čekala je Karlu. Svi su bili tu samo zbog nje.

Njena uloga je započela u drugom činu. Kad je izašla na scenu, tihi žamor
prostruja dvoranom.

- Evo je!

- To je ona! Karla Ferenci.

Napetost i uzbuđenje dostigoše vrhunac.

Karla, sva vazdušasta, priđe obasjana svetlošću i lagano se uzdiže njen glas.
Odmah se uzbuđenje moglo čitati na svim licima. Glas mlade žene ispuni pozorište.

Pri kraju arije glas se uspeo tako visoko i tako je dugo držala taj ton da mi se
krv ledila u žilama.
 Za tren gomili zastade dah. Zavlada teška tišina, kao neka čudna obamrlost.
Potom se začu stidljivi šapat komentara, praćen odmah opštom burom odobravanja.

Najzad prasnuše uzvici ura, i grmljavina pljeska ispuni pozorište.

- Brava!

- Evviva la prima donna!

Karla je pevala još samo jednom. I čarolija se ponovila.

Na kraju otrčah do njene lože.

Kad me ugleda, kad oseti da hoću nešto da joj kažem, ona mi ne dade
vremena:

- Ćutite, molim vas. Ne recite ništa, nikad. Ne govorite nikad o mom glasu.

Kao i svi ostali, bio sam opčinjen i ona je to znala.

- Zar nisam promašila svoj nastup? Možda sam mogla da držim ton neki
trenutak duže?

- Bilo je savršeno! Kakav trijumf!

- Znate li da je jedan od violinista u orkestru svirao na vašoj violini i kaže da je

zadivljen kvalitetom izrade.

Zahvalio sam joj na komplimentu promrmljavši nekoliko nečujnih reči.

Popravljajući frizuru ona mi se okrete:

- Da bih proslavila svoj uspeh, večeras dajem mali „bis”. Hoćete li nam se
pridružiti?

Nisam znao šta da odgovorim.

- Ne brinite, ništa zvanično. Pozivam samo nekoliko prijatelja, sasvim

jednostavno.

- S najvećim zadovoljstvom. Ovo mi je poslednja noć u Veneciji i nema za

mene većeg zadovoljstva do da je provedem u vašem društvu.

- Onda smo se dogovorili. Budite kod mene u ponoć. Čekam vas.

Osmehnu se i okrete glavu da bi se pogledala u ogledalu. Neko zakuca na

vrata. Loža bi zauzeta na juriš i Karla nestade u mnoštvu svojih obožavalaca.

Povukoh se u času najveće kakofonije.

Napuštajući pozorište, bio sam razdiran između sreće što ću je opet videti i
tuge što je napuštam zauvek.
 37

U času kad je otkucavala ponoć, zakucao sam na njena vrata znajući da mi

Karla nikad neće pripadati, da je ona nedostižan san. Bio sam samo skromni violinar,
a ona ćerka venecijanskog grofa. Bio sam samo nepoznati zanatlija, koji radi u
tajnovitosti svoje radionice, dok je sve što je vredno u Veneciji dolazilo u La Feniče da
joj kliče. Zašto je, koga đavola, trebalo da je sretnem i da se u nju zaljubim?

Sluga mi otvori i prepoznade me.

- Gospođica vas očekuje - reče.

Uđoh i, ostavljajući ogrtač, začuh smeh iz salona. Prilazio sam tihim korakom.

Kad je ugledah, bila je poluopružena na kanabeu, s jednom savijenom nogom,

a drugom ispruženom na jastuk, vrlo uspravnog gornjeg dela tela, s jednom rukom
na rukunici, dok je drugom blago milovala svoju sjajnu kosu. Stojeći oko nje,
šestorica zasenjenih mladića su upijali njene reči kao nektar. Ubrzo primetiše moje
prisustvo i brbljanje presta.

- Gospodo, evo Erazma. Evo violinara o kome sam vam govorila - reče Karla.

- Vama na službi, gospođice!

Ona me predstavi, a ja osetih da sve te venecijanske plemiće nije briga za

skromnog graditelja violina, čak i kad je iz najbolje škole Kremone.

Tek što sam stigao da se pozdravim, kad me jedan od njih napade:

- Karla tvrdi da ste, uprkos mladosti, jedan od najdarovitijih lautara svoje

generacije i da je violina, za nju izrađena, komad velike vrednosti. Da li sam dobro
razumeo da ste veštinu naučili od velikog Antonija Stradivarija?

- Ne neposredno od njega, ali je tačno da sam se obrazovao u njegovoj

radionici. Ja sam učenik njegovog sina Frančeska.

- Onda - reče drugi - to je upravo ono što sam mislio. Ovaj primerak liči na
jedan od onih koje sam imao priliku da primetim u Kremoni. Vi dakle, kako mislim,
sve dugujete daru vaših prethodnika. Verovatno ste se zadovoljili samo
podražavanjem?

Okretoh se drzniku i odmerih ga pogledom.

- Treba da znate da violinarstvo zahteva i druge darove osim podražavanja.

Svaka violina ima posebnu zvučnost, jedinstvene kvalitete, koje duguje samo svom
stvaraocu. Znajte i to da ma koliko sve violine ličile jedna na drugu, svaka je od njih
jedinstvena.

- Hajde, gospodo - umeša se Karla, očigledno uživajući u ovom malom sukobu

- kad će ljudi prestati da se glože i da odmeravaju svoju oholost?

Zavlada tišina pritiskajući sve.

- Karla - reče neko - a da nam otpevate neku ariju?

- Da, pevajte nam nešto.

Ona se malo dala moliti, ali pred našom upornošću i uverena u potrebu da
malo opusti atmosferu, najzad se povinova našoj volji.

- Onda samo odlomak, jer se plašim da mi je ostao tek mali tračak glasa.

Potom, zatvorivši oči, duboko udahnu, lagano rastavi usne i odmah dragocena
pesma poteče iz njenog grla.

Njen glas! Zvuk njenog glasa! Bio sam zaista zaluđen tim glasom. Opijen tom
muzikom, potresen tim čarobnim glasom, koji mi je pružao toliko sreće.

Pošto je pesma završena takmičili smo se ko će jače pljeskati.

- E pa - reče onaj drski mladić okrenuvši se meni - jedno je sigurno: to je glas

kome nijedan instrument nikad neće moći da bude ravan.

Ja odgovorih razdraženo:

- Varate se. Violina je instrument koji je najbliži ženskom glasu. Uostalom,

pokriva ceo registar od soprana do kontraalta. Postoji i zbunjujuća sličnost ženskog
tela i tela violine.

- Hoćete reći da su žena i violina jedno?

- Siguran sam da je tako.

 - Istina je - prihvati mladić. - Treba priznati da ima iznenađujućih sličnosti. Ali
odatle pa do pretpostavke da je moguće proizvesti glas - i to kakav glas - komadom
drveta, postoji raskorak koji nećete uspeti da premostite.

- Ništa ja ne pretpostavljam - rekoh oštrim tonom. - Ja to tvrdim!

- Preterujete, gospodine lautaru.

Shvatajući da razgovor preti da se zatruje, Karla odluči da se umeša. Zaronivši

pogled svojih krupnih očiju u moje, reče:

- Da li biste, dragi Erazmo, bili spremni da dokažete to što priznajete i da

proizvedete zvuk mog glasa na jednom od svojih instrumenata?

Mladić, misleći da je Karla na njegovoj strani, nasmeja se na moj račun.

Nastupi duga i užasna tišina, tokom koje osetih da su svi pogledi upereni u
mene.

- Pa, Erazmo, odgovorite molim vas - mlada žena je bila uporna.

Možda sam otišao predaleko u svojoj oholosti, ali nisam imao drugog načina
da izjavim ljubav toj ženi, pa rekoh ove bezumne reči:

- Karla, stvoriću najlepšu violinu na svetu. Samo za vas. I ona će imati vaš glas.

Nisam znao da ću je s tom željom izgubiti zauvek, gubeći i samog sebe.

 38

Vratio sam se kući u Kremonu, gde sam se odmah bacio na posao.

Kao jedine uspomene na Karlu, poneo sam zvuk njenog glasa i nežne obrise
njene siluete. Na osnovu tih slika stavih sebi u zadatak da napravim jedinstvenu
violinu.

Nabavio sam iz Tirola drvo najplemenitije omorike za table, l’âme et la barre.

Izabrao sam najotporniji javor iz Češke za čivije, kobilicu i dršku. Od najtvrđeg
abonosa izradio sam vrat, podlogu za prste na žicama i mesto vezivanja žica. Najzad,
posle dugih meseci rada i pošto sam uspeo da sastavim delove, odlučio sam se za lak
od biljnih sastojaka.

Čekao sam više nedelja pre no što sam se usudio da zasviram na toj violini.
Jednog jutra sa strepnjom izvukoh iz nje prvi ton. Bio je katastrofalan.

Odmah sam shvatio da sam se prevario. Zvuk violine ni u čemu nije bio sličan
Karlinom glasu.

U svom besu bacih violinu na tle, gde se razbi uz zvuke žica i polomljenog
drveta.

Tada smelo izgovorih tu ludu opkladu zbog koje još i danas žalim.

- Kunem se da ću početi od početka opet, i opet, sve dok ne proizvedem njen

glas na violini crnoj kao njene oči.

Upravo u tom trenutku rodila mi se misao o crnoj violini.

 39

Stajao sam pred tezgom kad mi munjevita svetlost prostruja kroz glavu.

Zašto ne bih stvorio violinu potpuno istu kao Karla? Ako hoću da proizvedem
njen glas, zar ne bi trebalo da počnem nadahnut njenim telom?

Trebalo bi, bio sam ubeđen, da stvorim violinu crnu kao njene oči i njena kosa.

Setio sam se da imam u biblioteci radionice jednu malu raspravu, pisanu

rukom Antonija Stradivarija, koja je govorila o pravljenju violine gde je abonos
upotrebljen u velikoj meri. Nađoh je i sav srećan otkrih da delce daje, povrh svega, i
tajni recept za pravljenje crnog laka, laka koji nikad dotad nisam koristio. Ohrabren
tim dragocenim podacima, bacih se na posao.

Oblikovanje tela instrumenta, a posebno rezonantnog dela, nije bilo mala

stvar. Abonos je drvo neverovatno tvrdo i zahteva istovremeno i energiju i potpunu
tačnost. Nije ni sklapanje išlo najlakše, ali sam, s mnogo strpljenja, uspeo. Najzad,
faza prelaženja lakom, kojoj sam posvetio mnogo pažnje i vremena, trajala je više
nedelja.

Dva meseca kasnije prvi put u životu imao sam divnu crnu violinu.

Odlučih da je isprobam jedne olujne večeri.

Napolju su munje osvetljavale nebo, a vetar je duvao u naletima. I poslednji

sloj laka se osušio. Bilo je vreme da okušam zvučnost instrumenta.

Uzeh instrument u ruke i nežno pomilovah lak. Pod rukom drvo poče da peva.
Shvatio sam da držim izuzetan instrument.

Tada, uzevši jedno gudalo, počeh da sviram.

Kao pero koje se spušta na prelive vode, gudalo kliznu po žicama. Diže se prvi
zvuk: bio je to ženski glas. Sopran.

Drhteći od sreće, stajao sam nekoliko trenutaka nepomično, shvativši da sam

ostvario svoj najmiliji san.

Te noći sam svirao na crnoj violini kako nikad nisam svirao ni na jednom
instrumentu. Činilo mi se da u svojim rukama držim Karlino telo.
 40

Vratio sam se u Veneciju poslednji put nekoliko dana potom. Bila je zima.
Aqua alta je preplavila grad, mestimično je bilo više od metra vode u uličicama
Presvetle. Međutim, ja sam pred tim prizorom bio ravnodušan. Samo me je jedna
žurba mučila: da prikažem zvuk violine Karli.

Palata Ferenci kao da je lagano tonula u vode lagune. Morao sam da privežem
gondolu za rešetke prozora, jer je pristan bio poplavljen. Talasi su taložili zelene alge
sve do ulaznih stepenica.

Nije mi vrata otvorio sluga, već grof Ferenci lično. Na moje veliko iznenađenje,
lice mu je bilo ispijeno, oči staklaste, a koža je dobila boju voska. Izgledao je užasno
utučen težinom neke ogromne tuge.

- A, gospodin Erazmo - reče ugledavši me - samo vas nebo šalje. Možda ćete
nam vi pomoći.

- Šta se zbiva? Da niste bolesni?

On izvadi maramicu iz džepa i obrisa čelo.

- Ja nisam, ja sam kako-tako dobro.

Upola zatvori usta i šapnu:

- U pitanju je Karla.

- Karla? Šta joj se desilo?

- Kad bih samo mogao znati. Naglo se razbolela. Već deset dana je u krevetu.

- Mogu li da je vidim?

I ne čekajući njegov odgovor, uđoh u predsoblje, jurnuh stubištem sve

preskačući po četiri stepenika. Odgurnuh sobna vrata i otkrih mladu ženu opruženu
na krevetu, bleda lica, bolesnu. Izgledala je - ne može biti gore. Priđoh joj na
vrhovima prstiju.
 - Karla - upitah zadržavajući dah - šta to s vama biva?

Ona lagano okrete glavu ka meni i po izrazu očiju shvatih koliko pati.

- Gledajte, doneo sam vam violinu koju sam vam obećao. Slušajte taj zvuk!
Slušajte tu muziku!

Samo prevukoh gudalo preko jedne žice i Karla odmah dobi užasnut izraz.
Pokretom zaustavi moju ruku i kao da me je preklinjala pogledom.

- Velika je to nesreća - reče mi grof, koji mi se najzad pridružio. Ćerku mi trese

uporna groznica otkako joj je pozlilo, a lekari nisu u stanju da otkriju uzrok bolesti.
Već nedelju dana nesrećno dete se bori između života i smrti.

Gledao sam Karlu opruženu na postelji, lica preplavljenog tugom.

- A najgore je - dodade Ferenci - što je od večeri, kad se razbolela, izgubila

glas!

Uhvati me vrtoglavica, osetih kako mi tle izmiče ispod nogu i morah da se

uhvatim za vrata, inače bih pao.

- Šta vam je? - upita Ferenci.

- Ništa, ništa. Trenutak slabosti.

Pogledah poslednji put Karlino lice i videh da plače. Izađoh iz sobe teturajući
se i napustih palatu.
III
 41

Johanes je dugo sedeo ne izgovarajući ni reči.

Ispi čašu rakije gledajući Erazma pravo u oči, pa nastaviše partiju šaha.

- Jesi li je video ponovo od tada?

- Ne, nikada.

- Međutim, ti si se zbog Karle Ferenci nastanio u Veneciji?

- Da. Zbog nje. Ali nisam odmah prešao u Veneciju. Putovao sam, to sam ti već
rekao. Iz Kremone sam otišao u Pariz da bih se bavio svojom umetnošću, ali pre
svega pokušavajući da zaboravim tu priču. Kad sam shvatio da to nikad neću moći,
vratio sam se u Veneciju. Ali bilo je kasno.

Kasno za sve. Karla je umrla.

Erazmo ućuta, a Johanesu bi jasno da starac više neće pričati.

Te večeri Erazmo izgubi partiju šaha. Desilo se to prvi put.

Prvi put je, takođe, govorio o sebi. Prvi put je zaista pričao.

S prvom svetlošću zore, kad je partija bila završena, Erazmo reče Johanesu:

- Znaš li šta je to čarobna šahovska tabla?

- Ne.

- To je tabla zahvaljujući kojoj nikad ne gubiš. Sve dok je ne izdaš. Evo, odsad
je tvoja.
 42

Dani su prolazili zimskom sporošću. Između dvojice ljudi nikad više nije bilo
reči o Karli.

Jedne decembarske večeri Erazmo pade u postelju kao žrtva neke čudne
bolesti. Uhvati ga groznica.

U buncanju je izgovarao jedno ime, u po daha:

- Karla... Karla... Karla...

Kraj njegovog uzglavlja Johanes je sedeo stegnuta srca.

Sutradan je starac izgubio moć govora.

 43

Erazmo je umro u snu 1. januara 1798. ujutru.

Za sahranu je pozvan dečji hor. Jedno od dece je imalo posebnu boju glasa,
punu tuge, s naglascima bola koje samo najbolje majstorske violine mogu da
postignu. S Erazmom, dostojnim učenikom Antonija Stradivarija, nestajala je tajna
velikih violina sveta.

Posle obreda u Svetom Zahariju kovčeg je stavljen u crnu barku i pogrebna

gondola napusti centar grada upućujući se ka groblju San Mikele. Johanes je bio u
povorci s utiskom da prisustvuje sopstvenoj sahrani.

Na Veneciju je padala sitna gusta kiša. Na kanalu se čuo samo zvuk kapi,
pljuskanje vode koja je udarala u bokove gondola i vetar koji je ponekad plakao među
kamenjem.

Pogrebna povorka pristade uz molo grobljanskog vrta, gde je kovčeg

sahranjen. Violinista baci malo crne zemlje u grob lautara. Prekrsti se. Potom žurno
napusti ostrvo i vrati se u Veneciju ne osvrćući se.
 44

U Erazmovoj radionici Johanes je koračao gore-dole posmatrajući svaki

predmet u majstorovom skrovištu. Potom tužna srca sede pred šahovsku tablu i
pokretom punim gorčine rasu figure po podu.

Tada začu neki čudan zvuk. Muziku za koju se nije znalo odakle dolazi.

Johanes priđe lagano tamnom uglu odakle se, kako je izgledalo, čula muzika.
Upali sveću i lagano krete ka toj tajni. Muzika je poticala od crne violine.

Vrlo, vrlo pažljivo Johanes uhvati instrument, poče da ga posmatra, pa uze

neko gudalo i, zatvorivši oči, poče da svira. Od prvog tona uzdrhta. Ma kako to moglo
izgledati neobično, ova violina, sad je u to bio siguran, imala je moć da onoga ko na
njoj svira dovede do ludila.

Ipak je svirao još jednom, iz inata, potom se trže i, besan, baci violinu na
zemlju.

Udarivši o tle, instrument se razbi i ispusti čudan zvuk, kao jauk žene.

Uhvaćen vrtoglavicom, Johanes izađe na uličicu i potrča bez daha.

 45

Posle nekoliko dana Johanes napusti Veneciju s francuskom vojskom i vrati se

u Pariz.

Nije mu bilo dato da ponovo vidi Italiju.

Johanesu Karelskom je trebala trideset i jedna godina da komponuje svoju

jedinu operu. Trideset i jedna godina u pokušajima da se oslobodi jednog glasa,
jednog sna i nastojanja da zaboravi i Erazmovu priču i crnu violinu.

Onog dana kad je napisao poslednji takt svoje opere, shvati da je sav njegov
rad bio uzaludan. Niko neće moći da je peva kao Karla Ferenci.

Onda ga nekakva čudna sklonost duha, zaista na granici ludila, natera da

uzme svesku u kojoj je tako dugo beležio note i baci je u kamin. Za nekoliko sekundi
je video kako u plamenu nestaje delo njegovog života.

- Eto - reče u sebi - završio sam s tom pričom.

Potom se opruži na krevetu, umornog tela, ali vedre duše, i prvi put u životu bi
svestan da je srećan.

Napisao je svoju zamišljenu operu.

Iste noći je umro neosetno, u dubini sna, sav obuzet njegovom toplinom.

I niko nikad nije saznao da je bio genije.