Univerzitet umetnosti u Novom Sadu

Akademija umetnosti
Departman muzičke umetnosti
Studijski program: Muzička pedagogija
Nastavni predmet: Analiza savremene muzike

Seminarski rad iz predmeta Analiza

savremene muzike
Tema:
Analiza savremenog muzičkog dela -
Karlhainc Štokhauzen - Klavierstück I

Student: Antić Srđan

Nastavnik: Smiljana Vlajić

Jun 2016

O KOMPOZITORU
 Karlheinz Stockhausen - (1928 - 2007) je Nemački kompozitor
koga kritičari smatraju jednim od najznačajnijih kompozitora 20og i
početka 21og veka, smatran je vizionarom.
On pripada generaciji nastavljača Druge Bečke škole ekspresionista
(Šemberg, Berg i Vebern), toj generaciji pripadaju i Mesijan i Bulez.
U periodu od oko 60 godina, koliko on komponuje, oprobao se i uticao
na skoro sve avangardne stilove koji su se pojavili u 20om veku.
Štokhauzen je u svom ranijem muzičkom obrazovanju bio pijanista, i
u početku je izvodio uglavnom džez standarde. Na muzičkom
konzervatorijumu je bio izloženiji klasičnijem klavirskom repertoaru:
Ravel, Šemberg, Bartok, Hindemit... i često je analizirao dela Debisija,
Bartoka i Veberna. Kada se Šembergova 12-tonska lestvica pojavila
Štokhauzen je bio fasciniran. Neke od njegovih prvih kompozicija (koje
nije prikazivao javnosti sve do 1971.) su bile pisane Šembergovom 12-
tonskom tehnikom komponovanja.

O STILU KOMPONOVANJA

Štokhauzenov dalji razvoj u ovom stilu bio je izazvan Mesijanovom

daljom nadogradnjom na Šembergovu tehniku. Kada je Štokhauzen
video da je moguće, pored visine tonova, serijalizovati i trajanja i
dinamiku, potpuno se posvetio daljem razvoju ovog stila.
U svojim studentskim danima komponovao je dela koja je, zajedno sa
delima istomišljenika, nazivao punktualizam (integralni serijalizam). Ta
tehnika je bila atonalna i serijalna, ali je u toj meri nadograđivala i
menjala Šembergov stil, da ga je praktično odbacivala.
Punktualizam je podrazumevao tonove, ili tonske grupe, koje su bile
postavljene individualno, bez ikakvog plana veće melodije, Svaki ton je
imao svoju dinamiku, trajanje, artikulaciju i dr. Kada bi se kompozicije
analizirale, mogle bi se prepoznati serije tonskih visina, ritmova,
artikulacija i dinamika koje su se koristile, međusobno se preplićući, u
nekim slučajevima tako da je uvek jedan ton vezan za jednu visinu i
jednu artikulaciju, a nekad je cilj bio iskombinovati svaki deo serije
(tonske) sa svakim delom svih drugih serija (dinamičkih, ritmičkih...), da
bi se čule sve potencijallne kombinacije.
 Štokhauzen je smatrao da serije ritma koje su razvijene nisu bile
dovoljno precizne tako da je hteo da ih unapredi. Izračunao je
frekvencije osam oktava koje možemo da čujemo, od 16 do 6000
treptaja u sekundi. Matematičkim proračunima je prema tim vrednostima
u hercima napravio novu skalu trajanja koja je bila izuzetno precizna i
zapisivala se metronomski, u sekundama.
Jasno je da je ovako precizan ritam zahtevao neki drugi način izvođenja,
tako da je Štokhauzen ubrzo počeo da komponuje elektronsku muziku,
koja mu je u kasnijim godinama postala glavna orijentacija.
Pored elektronske muzike, oprobao se u komponovanju aleatorike.

O DELU

Delo koje ovde analiziramo je Klavierstück I (Prvi klavirski komad) i u mapi Štokhauzenovog
stvaralaštva nalazi se pri početku, u toku i malo posle studentskih dana. Klavierstück je niz komada (19 napisanih,
planirao je 21) za klavir koji su pisani u stilu koji je on nazivao punktualizam. Kanije analize su utvrdile da taj stil
nije zapravo bio punktualizam, jer su se individualni tonovi vrlo brzo spojili u grupe tonova koje su bile izlagane.
Klavirski komad br 1 je zapravo napisan poslednji, i originalno je namenjen kao zaključak tog opusa, koji je imao
svoj tok od individualnih tonova do grupa tonova koje su bivale zastupljene. Zato u ovom komadu možemo
očekivati pretežno grupe tonova, ali time ćemo se više baviti pri samoj analizi. Ovo delo napisano je u periodu od
samo dva dana.

ANALIZA

Kada je muzika koju analiziramo atematska i atonalna, tradicionalni načini analize neće biti izvodljivi.
Štokhauzen je imao veliku potrebu da ritam izražava što preciznije moguće u odnosu na svoje zamisli, tako je
kasnije došao do svog sistema zapisivanja ritma u sekundama. Ali pre nego što je do toga gošao, napisao je ovo delo,
i u njemu se može uočiti ta potreba za preciziranjem ritma. Ona je vidljiva u samoj činjenici da se vrsta takta menja
u skoro svakom taktu u kompoziciji i da su trajanja tonova vrlo specifično određena (na primer, pojavljuje se
šesnaestina na kraju kvintole, gde joj predhode pauze - drugi takt). Dodatno, zapisane su proporcijske oznake (11:10,
5:4...) koje označavaju tempo tog takta u odnosu na predhodni.
Sam Štokhauzen je savetovao da se njegovi klavirski komadi slušaju kao grupe tonova oivičene pauzama.
Pauze i dugi tonovi su ti koji ograničavaju i određuju delove kompozicije.
Da bismo odredili oblik, ili bar deljivost ove kompozicije, koristićemo veće i manje pauze koje se
pojavljuju. S obzirom da se samim slušanjem malo može utvrditi o obliku, koristićemo note u kojima obeležavamo
mesta većih pauza ili dugo izdržanih tonova, u kombinaciji sa slušanjem. Kada to uradimo možemo da uočimo da se
u kompoziciji pojavljuju šest većih pauza. Da bismo to uočili potrebno je slušati i izvođenje. Razlog toga jeste što se
u notama ne mogu uočiti ta usporenja muzičkog toga, zbog nepreglednih promena tempa, koje se ne vide u notama,
ali se čuju u izvođenju.
Kada pauze koje smo čuli u izvođenju obeležimo u notama, možemo primetiti da se muzički tok deli na
četiri velike i tri manje celine. Za veće je karakteristično da se izlaže neki oblik 12-tonskog niza, (koji je kompozitor
napisao i izložio u prvom taktu) a u manjima su pretežno intervalske ili akordske strukture (naravno, i one su
netradicionalne, čujemo velike septime, prekomerne kvinte...).
Manje celine su tako postavljene da izgleda kao da služe kao vezivna tkiva između većih delova. Te manje
celine ćemo obeležavati sa M, kao međustav, iako su same daleko od onoga što tradicionalno odgovara ovom
nazivu. Samo na kraju možemo uočiti materijal koji podreća na te međustavove, po tome što koristi akorske
stukture, a oivičen je pauzom na taj način da je i po obimu kratak, pa ga možemo smatrati vidom kode.

Ti delovi su raspoređeni ovako:

1. deo 1-8 takt Kompozicija počinje izlaganjem 12-tonskog niza

koji je kompozitor rasporedio tako da je
obuhvatio kompletan slušni spektar, od najnižih
do najviših tonova koji će se pojavljivati u stavu.
Ako bismo po ritmu dalje delili ovaj deo, on bi
bio organizovan kao 3+2+3 takta.

1. M. 9-11 Deo koji bismo smatrali prelazom sastoji se od

dva dugo izdržana akorda. Kompozitorova
preciznost u zapisivanju dinamike je ovde
izražena, u 11om taktu možemo videti da je
svaki ton akorda obeležen dinamičkom oznakom,
tako da ih u okviru jednog akorda imamo
ukupno šest.

2. Deo 12-18 Ovaj deo sadrži brži tok melodije.

3. Deo 19-33 Sledeći deo ritmičkom sturkturom podseća

na predhodni, jednako je bržeg tempa, ali se
završava usporenjem.

2. M 33-37 Ovaj prelaz bi se mogao smatrati smirenjem

ovog napetog muzičkog toka.

4. Deo 34-49 Poslednji veliki deo je ispunjen malo izdržanijim

tonovima u odnosu na prethodne delove.

Coda 49-55 Ponovo akordske sturkure, koje usporavaju

muzički tok i privode ga kraju.

Sam Štokhauzen smatra da je ova kompozicija, za razliku od nekih prošlih (homogena dela, bez mnogo
pauza), lakša za pregled, zbog samih tih pauza. Fraze koje se izvode je osmišljavao kao “dahove” ili “talase”. Oni su
određeni po visini, smeru kretanja melodije, tempu i nagoveštaju akorada.
Sam redosled pojavljivanja tonova u nizovima nije uvek uslovljen nekom verzijom 12-tonskog niza, u
nekim izlaganjima se zasniva na tom nizu, ali se često ne može utvrditi nikakva povezanost osnovnog niza sa
određenom melodijom koja se pojavljuje.
Naravno da je ova organizacija osmišljena radi lakšeg pregleda muzičkog sadržaja i ne mora predstavljati
“pravu”, konkretnu analizu oblika.