U istoriji muzike svaka epoha je imala svoje određene karakteristike — svoj 

stil,[1] po kojem se
prepoznaje. A genijalni stvaraoci — kompozitori, pišući u duhu vremena, dali su svojim delima i lični
pečat, tj. ostvarili i svoj lični stil. Zato se kaže da je stil u muzici način muzičkog mišljenja nekog doba
ili pojedinca u njemu.[2]
Kratak pregled karakteristika muzičkih epoha započećemo renesansom.

Sadržaj/Садржај

 1Renesansa
 2Barok
 3Klasicizam
 4Romantizam
 5Impresionizam
 6Muzika 20. veka
 7Povezano
 8Izvori

Renesansa[uredi - уреди | uredi kôd]

U renesansi (15. i 16. vek) se javlja težnja da se strara umetnost (antika) prikaže u novom
preporođenom ruhu (eng. renaissance znači preporod)[3]. To je vreme kada se štampaju prve note
(Johan Gutenberg). Najznačajniji predstavnici renesanse su Đovani Pjerluiđi da Palestrina i Orlando
di Laso.

Barok[uredi - уреди | uredi kôd]

U baroku (kraj 16. i početak 18. veka) prvi put se snažno razvlla instrumentalna muzika. Kao što u
slikarstvu i arhitekturi baroknu umetnost karakterišu sjaj i veličina, mnoštvo ukrasa i nemirnih,
prepletenih linija, kontrasti svetlog i tamnog, tako se slične odlike zapažaju i u muzici te epohe: ona
je prepuna ornamenata (ukrasa), jednovremeno zvuče melodijski samostalni glasovi (polifonija),
kontrasti f i p su nagli (bez krešenda i dekrešenda), a ritam teče u stalnom pokretu (motorički ritam).
Najznačajniji kompozitori baroka su Johan Sebastijan Bah i Georg Fridrih Hendl, kao i Klaudio
Monteverdi, Antonio Vivaldi, Žan Batist Lili, Ditrih Bukstehude i mnogi drugi. U Baruku su takođe
živeli graditelji gudačkih instrumenata: Amati, Gvarneri i Stradivari.

Klasicizam[uredi - уреди | uredi kôd]

U klasicizmu (druga polovina 18. i početak 19. veka) preovlađuje intelekt nad osećajnošću. Teški i
kitnjasti barok ustupa mesto klasičarskoj lakoći, jasnoći i pravilnosti u melodiji, ritmu i obliku.
Vodeća melodija se izdvaja od harmonske pratnje. U ovo doba nastaju prvi koncerti za klarinet.
Najznačajniji predstavnici muzičkog klasicizma: Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart i Ludvig van
Betoven, od kojih poslednji već umnogome nagoveštava romantizam.

Romantizam[uredi - уреди | uredi kôd]

U romantizmu (19. vek) preovlađuju fantazija i osećajnost, nasuprot klasicizmu. Stvaraoci poniru u
sebe, povlače se u svet mašte, obraćaju se legendarnoj prošlosti, opisuju lepote prirode. Melodija
postaje šira, raspevanija, obojena hromatikom i dinamičkim kontrastima.
Instrumentalni virtuozitet doživljava svoj procvat, te se pišu i mnogi koncerti. Predstavnici ranog
romantizma prve polovine 19. veka su Karl Marija fon Veber, Franc Šubert, Đoakino Rosini, Luis
Špor, Robert Šuman, Frederik Šopen, Feliks Mendelson.
U poznom romantizmu se kompozitori rado inspirišu za svoja dela sadržajima iz književnosti,
likovnih umetnosti ili prirode (tzv. programska muzika). U melodiji i harmoniji ima sve više hromatike
i disonanci, kao izraz naglašene emotivnosti. Ovom periodu pripadaju u Nemačkoj Franc List, Rihard
Vagner, Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Maks Reger, Rihard Štraus, u
Francuskoj Hektor Berlioz, Sezar Frank, u Italiji (opera!) Đuzepe Verdi, Đakomo Pučini.
Granu romantizma čine i tzv. nacionalne škole, pre svega ruska (Mihail Glinka, Petar Ilič
Čajkovski, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov, Aleksandar Borodin) i češka (Bedžih
Smetana, Antonjin Dvoržak) ali i Norveški nacionalni-romantizam (Edvard Grig i Jan Sibelius),
španska nacionalna škola (Isak Albeniz, Enrike Granados, Pablo de Sarasate) i Srbija (Josif
Marinković, Stevan Stojanović Mokranjac itd). Ovi kompozitori rado koriste živopisne elemente
muzičkog folklora svog naroda. prožeta kroz umetničku praksu.

Impresionizam[uredi - уреди | uredi kôd]

Impresionizam (kraj 19. i početak 20. veka) dobio je svoj naziv po reči impresija, što znači utisak.
Muzika se povodi za slikarstvom: utisci iz prirode se opisuju, doživljavaju i iskazuju na poseban, nov
način, sa novim shvatanjem zvučnog kolorita. Melodija se zapostavlja — ona je često rascepkana,
fragmentarna, a prednost se daje tonskoj boji, harmoniji i obično složenom ritmu. Najznačajniji
predstavnici su Francuzi: Klod Debisi i Moris Ravel..

Muzika 20. veka[uredi - уреди | uredi kôd]

Muzika 20. veka odražava duh i tempo života našeg vremena, ali i njegove protivrečnosti. Iako bi se
kao njene opšte odlike mogle navesti: naglašena uloga ritma, slobodna i slikovita melodija,
disonantna sazvučja — ipak u XX veku naporedo postoje različiti muzički stilovi. Ekspresionizam
(Arnold Šenberg, Alban Berg) daje prednost krajnjoj uzbuđenosti i najoštrijim disonancama,
negirajući tradiciju (napušta se tonalitet). Neoklasicizam (Igor Fjodorovič Stravinski, Paul
Hindemit, Sergej Prokofjev) vraća se klasičnim idealima sklada i uravnoteženosti, ali u novom,
modernom zvučnom duhu, dok se Bela Bartok inspiriše folklorom svog (mađarskog) naroda.

Povezano[uredi - уреди | uredi kôd]

 Čemu služi i kako se stiče poznavanje stilova
 Podela muzike
 Umetnik (muzika)
 Koncert (muzička kompozicija)
 Koncert (muzička priredba)
 Kompozicija (muzika)
 Reproduktivni umetnik (muzika)
 Solistička kadenca
 Improvizacija (muzika)
 Orkestracija