BENDŽAMIN BRITN (1913-1976)

Engleski kompozitor, spada u najznačajnije predstavnike muzike 20. veka. Kao izvanredan dirigent i
poznavalac savremenog orkestra, dao je zančajna ostvarenja na polju simfonijske muzike, ali je
najuspešniji kao kompozitor vokalno-instrumentalinih dela. Među njima se izdvajaju opera Piter Grajms i
komične opere Albert Hering i Glorijana, napisana povodom krunisanja engleske kraljice Elizabete.
Posebno je monumentalan, sa svojom porukom mira, Ratni rekvijem, koji se smatra jednim od najlepših
rekvijema u muzici 20. veka. Za gudački orkestar napisao je Varijacije na temu Frenka Bridža. Posebno
edukativan Vodič za orkestar, delo koje je namenio mlađoj generaciji da bi se upoznala s orkestarskim
instrumentima. Pisao je i horske kompozicije.

OLIVIJE MESIJAN (1908-1992)

Jedan od najznačajnijih francuskih kompozitora 20. veka. Bio je odličan orguljaš i pijanista i veoma
ugledan profesor na Konzervatorijumu u Parizu. Već od prvih kompozicija Mesijan pokazuje afinitet
prema proučavanju tonova. Izučava četvrtonske pojave, pevanje ptica i ritmiku indijske muzike.
Istraživao je muziku Indije i Jave, koja ga je inspirisala da komponuje na osnovu indijskih modusa i
lestvica. Mesijan je veoma značajan za rezvoj serijalne muzike. Ako je dodekafonija značila
komponovanje sa serijama od dvanaest tonova čiji se raspored nije smeo poklopiti s lestvičastim nizom
nijednog tonaliteta, on je odlazio korak dalje. Po uzoru na serije tonova, pravio je serije ritmičkih i
agogičkih vrednosti i vezivao ih za serije tonova. Većina dela ovog kompozitora čvrsto je povezana s
religijskom tematikom.

BOHUSLAV MARTINU (1890-1959)

Češki stvaralac, koji je svojim opusom obeležio muziku 20. veka. Talenat je pokazao još u ranoj mladosti.
Kompoziciju je učio u orguljskoj školi u Pragu, a potom svirao u Češkoj filharmoniji. Prve uspehe
doživljava u Parizu, gde su njegov talenat prepoznali vodeći dirigenti, među kojima je bio i Sergej
Kusevicki. Potom odlazi u Amerik, gde se bavi pedagoškim radom na istaknutim koledžima i komponuje
neka od svojih najznačajnijih dela. Godine 1953. vraća se u Francusku. Martinu je pošao od poznog
romantizma i potom istraživao u okviru ekspresionizma, ali većina njegovih dela ipak je okrenuta
neoklasicizmu. Martinuov opus obuhvata gotovo sve žanrove, a posebno se izdvaja instrumentalna
muzika pisana za orkestar: Sinfonia concertante za dva orkestra, Freske i Parabole.
KARL ORF (1890-1982)

Jedinstvena ličnost u nemačkoj muzici 20. veka. Njegovu muziku karakteriše intenzivan ritam. Melodije
su jednostavne i tonalne. Dela su zasnovana na specifičnom koloritu orkestra u kome udarački
instrumenti iamju značajnu ulogu. Orf svesno odbacuje kompoziciona sredstva 20. veka i formira
sopstveni muzički stil, u kome dominiraju ostinantne figure, česta ponavljanja muzičkih fraza, ležeći
tonovi. Intresuju ga teme iz antike i legend srednjeg veka. Najznačajnija Orfova dela jesu Karmina
burana, Katuli karmina i Trijumf Afrodite.

DIMITRIJ ŠOSTAKOVIČ (1906-1975)

Najveći simfoničar 20. veka i uz Stravinskog i Prokofjeva jedan od najznačajnijih ruskih kompozitora tog
doba. Njegov životni put bio je izuzetno tegoban, pun uspona i padova u profesionalnom životu, zbog
političkih pritisaka koje je trpeo za vreme Staljina. Njegovo stvaralaštvo stilski pripada i ekspresionizmu i
neoklasicizmu. Napisao je petnaest simfonija, od kojih su najznačajnije Prva, Peta, Sedma
(“Lenjingradska”), i Osma simfonija. Pisao je koncerte za klavir i violin, gudačke kvartete i kamernu
muziku. Posebno se izdvajaju njegova dela za klavir – Aforizmi i 24 preludijuma i fuga. Napisao je balete
Zlatno doba i Bistri potok, kao i opera Nos i Ledi Magbet Mcenskog okruga, poznatu pod imenom
Katarina Izmajlova.

VITOLD LUTOSLAVSKI (1913-1994)

Poljski kompozitor, jedno od največih imena muzike druge polovine 20. veka. Stvaralački rad započeo je
30-ih godina, u period koji je karakterisalo traženje novih izražajnih sredstava. Krenuo je od
neoklasicizma, a 50-ih godina inspirisao se i muzikom Bele Bartoka. Njegov talenat došao je do posebnog
izražaja tek posle Drugog svetskog rata, kako u delima s prizvukom poljskog folklore, poput Male svite za
orkestar, tako i u delima u kojima formira svoj individualni muzički stil, kao što je Muzika žalobna za
orkestar. Dela Lutosavskog karakterišu neobične polimetrijske i poliritmičke kombinacije, a poseban
afinitet taj stvaralac pokazivao je i prema novim zvučnim bojim istraživajući različite mogućnosti
instrumenata. U njegovom opusu posebno se izdvajaju vokalno-instrumentalno delo Tri poeme Anri
Mišoa za hor i orkestar, Koncert za orkestar i Uvertira za gudače.