Feliks Mendelson

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Feliks Mendelson

Feliks Mendelson (nem. Felix Mendelssohn) (Hamburg, 3. februara 1809 – Lajpcig, 4.

novembra 1847) je bio nemački kompozitor ranog romantizma. Njegova dela uključuju
simfonije, koncerte, oratorijume, klavirsku i kamernu muziku. Nakon dugog perioda
relativnog klevetanja zbog promene muzičkih ukusa i antisemitizma u kasnom 19. i
ranom 20. veku, njegova stvaralačka originalnost se prepoznaje i ponovo vrednuje i on je
danas među najpopularnijim kompozitorima romantizma.Sadržaj [sakrij]
1 Život
2 Procvat Bahove i Šubertove muzike
3 Dela
3.1 Simfonije

[uredi]
Život

Feliks Mendelson je rođen u Hamburgu kao sin Abrahama Mendelsona Bartoldija,

bankara i sina Mozesa Mendelsona, i Lee Salomon, pripadnice porodice Icig i sestre
Jakoba Salomona Bartoldija.

Abraham je nastojao da se odrekne jevrejske vere; njegova deca su isprva vaspitavana

bez verskog obrazovanja i kršteni su kao luterani 1816. godine (tada je Feliks dobio
dodatno ime Jakob Ludvig). Ime Bartoldi je prihvaćeno na sugestiju Leinog brata Jakoba,
koji je stekao pravo na to ime i usvojio ga kao vlastitio prezime. Kasnije u jednom pismu
Feliksu, Abraham je objasnio da ova odluka predstavlja odlučan prekid sa tradicijom
njegovog oca Mozesa: 'Nema hrišćanskog Mendelsona gde ima jevrejskog Konfučija'.
Iako je Feliks nastavio da se potpisuje kao 'Mendelson Bartoldi' uprkos očevim
naredbama, izgleda da se nije ustručavao da koristi samo 'Mendelson'.

Porodica se preselila u Berlin 1812. godine. Abraham i Lea Mendelson nastojali su da

Feliksu, njegovom bratu Paulu i sestrama Fani i Rebeka pruže najbolje moguće
obrazovanje. Njegova sestra Fani Mendelson (kasnije Fani Hensel) postala je poznata
pijanistkinja i amaterski kompozitor; isprva je Abraham mislio je ona muzikalnija od
brata. U to vreme, međutim, nije se smatralo prikladnim za ženu da ima muzičku karijeru,
tako da je Fani ostala amaterski muzičar.

Mendelson se često smatra najvećim muzičkim vunderkindom nakon Volfganga

Amadeusa Mocarta. Prve časove klavira davala mu je majka. U sedmoj godini
podučavala ga je Mari Bigot u Parizu. Od 1817. godine studirao je kompoziciju kod
Karla Fridriha Celtera u Berlinu. Prvi javni koncertni nastup je verovatno umao u devetoj
godini, kada je učestvovao na koncertu kamerne muzike. Kao dete bio je plodan
kompozitor i u trinaestoj godini je napisao prvo objavljeno delo, klavirski kvartet. Celter
je upoznao Mendelsona sa svojim prijateljem, ostarelim Geteom. Kasnije mu je časove
držao kompozitor i klavirski virtuoz Ignjac Mošeles, koji je u svojim dnevnicima priznao
da nije morao puno da ga podučava. Mošeles i Mendelson su postali bliski saradnici i
prijatelji.

Pored muzike, Mendelsonovo obrazovanje uključivalo je umetnost, književnost, jezike i

filozofiju. Bio je vešt u crtanju olovkom i slikanju akvarela, mogao je da govori (pored
maternjeg nemačkog) engleski, italijanski i latinski i bio je zainteresovan za klasičnu
književnost.

U doba adolescencije, njegova dela je izvodio privatni kućni orkestar za saradnike

njegovih bogatih roditelja iz redova intelektualne elite Berlina. Mendelson je napisao 12
gudačkih simfonija između dvanaeste i četrnaeste godine. Ta dela su ignorisaona gotovo
jedan vek, ali se danas povremeno mogu čuti na koncertnom repertoaru. Godine 1824,
dok je još imao 15 godina, napisao je svoju prvu simfoniju za ceo orkestar (u ce-molu,
op. 11). U šesnaestoj godini naspisao je Gudački oktet u Es-duru, prvo delo koje
pokazuje punu snagu njegove genijalnosti. Gudački oktet i njegova uvertira na
Šekspirovu dramu San letnje noći, koju je napisao godinu dana kasnije, njegova su
najpoznatija rana dela. (Napisao je muziku za dramu 16 godina kasnije, uključujući i
poznati Svadbeni marš). Godine 1827. izvedena je njegova opera Die Hochzeit des
Camacho. Fijasko opere ga je odvratio da se ponovo oproba u ovom žanru; kasnije je
jedno vreme tokom četrdesetih godina eksperimentisao sa libretom Eugena Skribea
zasnovanog na Šekspirovoj Oluji, ali ga je odbacio kao neprikladnog.

Od 1826. do 1829. godine Mendelson je studirao na Berlinskom univerzitetu, gde je

prisustvovao Hegelovim predavanjima o estetici, Gansovim o istoriji i Riterovim o
geografiji.

Godine 1829. Medelson je prvi put posetio Britaniju, gde ga je Mošeles, koji se već
nastanio u Londonu, uveo u uticajne muzičke krugove. Imao je ogroman uspeh; dirigovao
je svojom Prvom simfonijom i svirao na javnim i privatnim koncertima. U leto je posetio
Edinburg i postao je prijatelj kompozitora Džona Tomsona. Prilikom narednih poseta
upoznao je kraljicu Viktoriju i njenog supruga princa Alberta, koji su se divili njegovoj
muzici. Posete Britaniji su ga inspirisale da napiše dva čuvena dela, uvertiru Hebridi i
Škotsku simfoniju (Treća simfonija). Njegov oratorijum Ilija premijerno je izveden u
Birmingemu na Muzičkom trijenalu 26. avgusta 1846.

Nakon Celterove smrti, postojali su izgledi da Mendelson postane dirigent Berlinske

muzičke akademije sa kojom je oživeo Bahovu Pasiju po Mateju (vidi dole). Međutim, na
to mesto je postavljen Karl Rungenhagem. Razlog može biti Mendelsonova mladost i
strah od mogućih novina; takođe se pretpostavlja da je razlog njegovo jevrejsko poreklo.

Bez obzira na to, 1835. godine postavljen je za dirigenta Lajpciškog orkestra. Ovo
postavljenje je bilo od izuzetnog značaja za njega; osećao se Nemcem i želeo je ima
vodeću ulogu u muzičkom životu svoje zemlje. To je na neki način bila naknada za
prethodno razočaranje. Uprkos naporima pruskog kralja da ga dovede u Berlin,
Mendelson je svoju pažnju usmeravao na razvoj muzičkog života u Lajpcigu i 1843. je
osnovao Lajpciški konzervatorijum, gde je uspešno privoleo Ignjaca Mošelesa i Roberta
Šumana.

Mendelsonov lični život je bio konvencionalan. Njegov brak sa Sesil Žanreno je bio
veoma srećan i imali su petoro dece: Karla, Mari, Paula, Feliksa i Lili. Mendelson je bio
izvrstan slikar akvarela i njegova obimna prepiska - praćena smešnim skicama i crtežima
- pokazuje da je takođe mogao biti duhovit pisac.

Medelson je poslednjih godina života bio ozbiljno bolestan, verovatno usled nervnih
problema i prevelikog rada. Takođe ga je smrt sestre Fani u maju 1847. duboko potresla.
Mendelson je umro 4. novembra 1847. godine u Lajpcigu nakon serije srčanih udara.
Opelo je održano u Crkvi Svetog Pavla, a sahranjen je na Groblju Svetog Trojstva u
Berlinu.
[uredi]
Procvat Bahove i Šubertove muzike

Mendelsonova dela pokazuju njegovo proučavanje baroka i rane klasične muzike.

Njegove fuge i njegovi korali odražavaju tonalnu jasnoću i korišćenje kontrapunkta
Johana Sebastijana Baha, koji je na njega duboko uticao. Njegova baba-tetka Sara Levi
(devojačko Icig) bila je učenica Bahovog sina Vilhelma Fridemana Baha. Ona je sakupila
mnoštvo Bahovih rukopisa. Muziku Johana Sebastijana Baha, koja je skoro pala u
zaborav na prelazu u devetnaesti vek, duboko je cenio Mendelsonov učitelj Celter.
Mendelson je 1829. godine, uz podršku Celtera, dirigovao izvođenjem Bahove Pasije po
Mateju u Berlinu. Orkestar i hor sačinjavali su članovi Berlinske muzičke akademije.
Uspeh izvođenja (prvog nakon Bahove smrti 1750. godine) predstavljao je važan element
u procvatu Bahove muzike u Nemačkoj i širom Evrope. Zahvaljujući tome Mendelson je
bio široko prihvaćen.

Mendelson je takođe oživoe interesovanje za delo Franca Šuberta. Robert Šuman je

otkrio rukopis Šubertove Devete simfonije i poslao ga Mendelsonu koji ju je premijerno
izveo u Lajpcigu 21. marta 1839, više od jedne decenije nakon kompozitorove smrti.
[uredi]
Dela
[uredi]
Simfonije

Redosled simfonija je sledeći: 1, 5, 4, 2, 3.

Simfonija br. 1 (1824). U njoj se uočava uticaj Baha, Mocarta i Betovena.
Simfonija br. 5 "Reformatorska" (1829-1830). Napisana je povodom 300. godišnjice
Reformacije)
Simfonija br. 4 "Italijanska" (1833). Mendelson je inspiraciju za stvaranje ovog dela
dobio tokom putovanja u Italiju.
Simfonija br. 2 (1840-1841)
Simfonija br. 3 "Škotska" (1830, rev. 1842). Delo evocira atmosferu Škotske u
romatničarskom duhu, ali bez škotskih narodnih melodija.
Kategorije stranica: Rođeni 1809. · Umrli 1847. · Nemački kompozitori