СОНАТНИ ЦИКЛУС

Циклични облик класичне сонате састоји се од три или четири става и за разлику од
свите поседује дубљи садржај, већу сложеност и разрађеност облика, као и чвршћу
повезаност ставова. Јако је битно разликовати познату форму сонатног облика од
темина „сонатни циклус“, јер она подразумева само форму у којем може бити један од
ставова сонатног циклуса.

Сонатни циклус од три става карактеристичан је за већину концерата и соната

класичне епохе, а његов типичан распоред ставова према темпима је брз – лаган – брз.
Циклус од четири става присутан је такође код неких соната, али чешћи је код
симфонија и камерних дела у форми сонатног циклуса. Његов распоред ставова гласи:
брз – лаган – менует или скерцо – брз.

Грађа сонатног циклуса

 Први став је у брзом темпу са формом сонатног облика. Отуда и чест назив
„сонатни Allegro“.
 Други став контрастира лаганим темпом и према форми може бити песма
(троделна, ретко дводелна, прелазни облик између дводела и тродела, сложена
троделна и сложена троделна песма са епизодом уместо трија), сонатни облик
(потпун или без развојног дела), тема с варијацијама и рондо у лаганом темпу
(или слободнији тип песме).
 Трећи став у циклусу од четири става може бити менует (код старијих
класичара) или скерцо (од Бетовена), а уобичајена форма је сложена троделна
песма.
 Четврти став или Finale представља завршни став троставачног или
четвороставачног сонатног циклуса. Њега одликује брз темпо и форме ронда (са
једном, две, три теме или сонатног ронда) и сонатног облика. Ретке су тема с
варијацијама (нпр. Моцартова Соната у Де-дуру К. 284, Дворжак Симфонија бр.
4 и Брамсова пасакаља у Четвртој симфонији) и фуга (нпр. Бетовенова соната
оп. 110 и соната за виолончело бр. 2 оп. 102, као и Хиндемитова трећа
клавирска соната).
 Тонални план сонатног циклуса

Циклус тежи тоналној заокружености која се огледа у спољашним ставовима, те ће

тако први и четврти став бити у основном тоналитету. Такође је пристуна појава
истоименог дура на месту финала, уколико је први став у молу. Познати пример је
Бетовенова Симфонија бр. 5 у це-молу чији последњи став завршава у Це-дуру, што
представља одлику „бетовеновске драмске концепције сонате и симфоније“ (од
борбе ка тријумфу). Требало би споменути изузетне појаве циклуса који не
завршавају у основном тоналитету (нпр. Малерова Симфонијаа бр. 5 – цис-мол/Де-
дур). Други став редовно контрастира и тонално, те је његов избор тоналитета
налик трију у сложеној троделној песми или трећој теми ронда – субдоминантни,
доминантни, истоимени, паралелни или терцно сродни (чешће у делима
романтизма). У случају четвороставачног циклуса трећи став (менует или скерцо) је
обично у основном тоналитету, иако се већ од Бетовенове Симфоније бр- 7 у А-
дуру скерцо пише у Еф-дуру, док удаљени тоналитети постају уобичајена појава
код романтичара.

Према свему наведеном, можемо закључити да је тежиште сонатног циклуса,

нарочито према садржају, на месту првог става. Други и трећи став представљају
лирску и играчку епизоду, док су за финале карактеристична ведрина и покрет, али
такође врло често завршни став може бити и врхунац циклуса (расплет), нарочито
ако је у форми сонатног облика (Бетовеново ширење димензија финала и повећање
оркестра у финалу Симфоније бр. 5, као и последњи став његове Симфоније бр. 9 за
коју аутор бира обимну кантату са хором и солистима.

Одступања од наведене схеме сонатог циклуса

Сонатни циклус заузима централно место у инструменталној музици од бечких

класичара до XX века, а разлог томе крије се и у капацитету да његова основна
схема буде модификована. Изузеци или одступања од типичне схеме сонатног
циклуса могу бити остварена у виду другачијег распореда, облика и броја ставова:
  Менует или скерцо се налази на месту другог, а лагани став на позицији
трећег става (Шопенове клавирске сонате у бе-молу и ха-молу, Моцартови
гудачки квартети);
 На месту другог, лаганог става Бетовен ставља Allegretto (Бетовен
Симфонија бр. 7 и 8), док су у сонати бр. 1 оп. 14 сва три става брза.
 Лагани први став појављује се сасвим изузетно, а као такав није у форми
сонатног облика већ је обликован као тема с варијацијама или песма. (нпр.
Моцарт Соната у А-дуру – варијације, менует и турски марш и Бетовен оп.
26 које чак не садрже ниједан сонатни облик).
 Први став може бити и фуга у лаганом темпу (нпр. Бетовенов гудачки
квартет оп. 131 и Квартет бр. 1 Јосипа Славенског).
 Финале у лаганом темпу у облику варијација или песме (нпр. Чајковски
Симфонија бр. 5);
 Сонате од два става (први став је сонатни облик, а други може бити рондо,
тема с варијацијама, ретко песма или опет сонатни облик). Оба става су у
истом тоналитету или је други став у истоименом;
 Сонатни циклуси са више од четири става, што је у неким случајевима
последица програмности (Хајдн „Опроштајна“ симфонија, Бетовен
„Пасторална“ 6. симфонија, Берлиоз „Фантастична“ симфонија – све имају
по пет ставова).

Као што смо већ напоменули, ставови сонатног циклуса одговарају један другом
према садржају и пропорцијама, а истовремено садрже и контрасте без којих не
може постојати тако обимна целина. Међутим, од Бетовена се појављује тежња да
се сви ставови конкретније повежу уклањањем уобичајених прекида између ставова
(attacca – без паузе) или употребом истих тематских материјала, што у
роматнтизму постаје веома честа појава. Појава исте тематике у ставовима може
указати и на реминисценцију (подсећање) на тему из неког ранијег става које се
уводе тако да не нарушавају његову структурну схему. Корак даље иде Лист који
теме појединих ставова ствара из истог мотивског језгра помоћу ритмичких и
ситнијих мелодијских промена, а овај поступак назива се монотематизам.