1 Socijalnopreduzetnitvo1

See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.
net/publication/355983781
Znanja i veštine neophodne za upravljanje socijalnim preduzećem (str. 84-

100) u: Jovanović, J. (urednik). Socijalno preduzetništvo 1 – Početni kurs –
Kako pokrenuti socijalno predu...
Chapter · January 2019
CITATION READS
1 3
1 author:
Jelena Lukić
Modern Business School, Belgrade
66 PUBLICATIONS 154 CITATIONS
SEE PROFILE
Some of the authors of this publication are also working on these related projects:
Open Access to Scientific Information View project
Banking sector analysis View project
All content following this page was uploaded by Jelena Lukić on 08 November 2021.
The user has requested enhancement of the downloaded file.

Младен Р. Перић
Нина В. Максимовић Секулић
Јелена М. Лукић
Социјално предузетништво 1
Почетни курс – Kако покренути социјално предузеће?
Београд, 2019.
Аутори
Младен Р. Перић
Нина В. Максимовић Секулић
Јелена М. Лукић
Социјално предузетништво 1
Почетни курс – Kако покренути социјално предузеће?
Издавач
Удружење “Limitless”, Београд
Уредник
Јован Јовановић
Лектор
Марија Мијаиловић
Рецензент
Дејан Глиговић
Штампа
Stonicom DOO, Београд
Тираж
300 примерака
ISBN
CIP
“Ова публикација је направљена уз финансијску помоћ Европске уније. Садржај ове

публикације искључиво је одговорност Удружења “Limitless” и Форума младих са
инвалидитетом Србије и не представља званичне ставове Европске уније”
Реч рецензената
Kао што наводе аутор и ауторке овог приручника, живимо у периоду

потпуне доминације капиталистичког начина привређивања, где је основни
мотив бављења послом остварење профита. Међутим, као што то они успешно
показују у тексту, такав приступ је једностран и редуктиван. Последице су
запостављање, али и угрожавање права радника, штетан утицај на друштвену
заједницу, еколошки проблеми, искљученост депривилегованих слојева
становништва, смањење јавног сектора и јавне сфере друштва, угрожавање
снабдевања јавним добрима и сл. Решење за наведене проблеме и пропусте
савремених капиталистичких економија би могло да се потражи у социјалном
предузетништву и оснивању социјалних бизниса који би на инклузивнији начин
могли да обухвате све поменуте аспекте, уз уважавање хуманистичких и
вредности очувања природног окружења.
Приручник је намењен почетницима и предузетницима који имају одређено
пословно искуство, а посебно онима који су стекли спознају да конвенционално
пословање са искључиво профитним консидерацијама није добар и одржив
концепт за њихове друштвене заједнице. Другим речима, примарна публика су
људи који желе да интегришу ту социјалну и хуманистичку димензију у своје
пословање.
Аутор и ауторке су се прихватили тешког задатка да на читаоцима
пријемчив начин приближе проблематику покретања и управљања социјалним
бизнисима. То је важна тема с обзиром да социјални предузетнички подухвати
већ сада утичу на економску и друштвену сферу живота, а у будућности ће то
свакако бити још израженије. Мишљења само да се ради о значајном доприносу
науци на нашим просторима, јер је тема социјалног предузетништва још увек
нова за нас. Иако у пракси постоје одређени пионирски пројекти из тог домена
(„Caritas” из Шапца, „Женски центар” из Ужица, „Catalyst” из Београда и сл.), утисак
је да теорија каска за тим храбрим пројектима из праксе. Управо овај приручник,
између осталог, треба да попуни ту празнину.
Доц. др Дејан Глиговић

ПРЕДГОВОР
XX и XXI век су донели брзи индустријски и технолошки напредак, бројна

открића и изуме, али ни продукција економских доктрина, филозофија и покушаја да
се разумеју те велике промене није недостајало. Живимо у ери економског
индивидуализма који у први план истиче моралне вредности индивидуе.
Преовлађујући економски дискурс глорификује “слободна тржишта”, профитни
мотив и немешање државне бирократије у економске токове. То је тако од успона
конзервативних снага у САД и Великој Британији крајем 70-их и почетком 80-их
година XX века (на челу са Роналдом Реганом и Маргарет Тачер). 1
Такав приступ занемарује људску друштвену природу и у први план ставља
себичне прохтеве ега, чији је примарни фокус оријентисан на преживљавање (како
оно физичко у основном значењу те речи, тако и одржавање нашег идентитета и
прихватање од стране заједнице). Довођење индивидуализма до крајњих
консеквенци је живот и рад претворило у неизвесност, еколошки и економски колапс
су постале реалне претње чије последице већ осећамо, а климатске промене, нове
болести, тероризам, ратни сукоби, насилне миграције становништва и слични
проблеми нас терају на поново промишљање и тражење нових алтернатива за
организовање економског и друштвеног поретка.
Показало се да су институције система неспособне да преокрену наведене
деструктивне трендове. Наша најбоља нада за будућност човечанства лежи у моћи
и ефикасности социјално мотивисаних, високо оснажених појединаца да се боре за
промене у начину на који живимо, мислимо и радимо.
У том контексту треба разумети појаву социјалног предузетништва и напоре
да се пословање и предузетништво реформишу. Показало се да искључиво
профитно оријентисано предузетништво намеће велике екстерналије друштву.
Ради се о ненамераваним утицајима и трошковима производње и пословања који се
испостављају друштвеној заједници где се налази пословни ентитет. Типичан
пример су трошкови санације нарушавања еколошког система услед употребе
контаминативних материјала у производњи, али не треба заборавити ни економско
раслојавање становништва (на богате и сиромашне, уз готово ишчезавање средње
класе), повећање незапослености услед аутоматизације све већег броја радних
1
Те промене се још називају и неолиберални заокрет. Иначе, неолиберални или финансијски
капитализам је последња фаза у развоју капитализма; када власништво над финансијском активом
постаје уносније од организовања индустријске производње, приватна својина снажно потискује
државну, јавну и друштвену својину, када се догађа економско и социјално раслојавање,
деиндустријализација, раст важности услуга, укидање социјалних функција државе, итд.
i
места, стрес радника настао услед потреба убрзања процеса акумулације капитала
због којег трпе њихове породице и најближа околина, и сл.
Социјално предузетништво настоји да превазиђе поменуте проблеме. Оно је
приступ оснивања нових пословних подухвата и компанија (тзв. startup фирми), где
се развијају, финансирају и имплементирају решења за друштвене, културне и
еколошке проблеме. Kонцепт може бити примењен на широком спектру
организација, а оне могу бити и различите по величини, стратегијама, циљевима и
вредносним системима. Профитно оријентисани предузетници мере учинак
пословања користец́и стандардну профитну метрику као што је остварена добит,
приходи, слободни новчани токови и раст вредности њихове инвестиције. Са друге
стране, социјални предузетници су или непрофитне организације, или успешно
комбинују профитне циљеве са бенефитима друштвене заједнице. Самим тиме,
успех њиховог пословања није тако једноставан за мерење и једнодимензионалан.
Социјално предузетништво покушава да ради и на друштвеним, културним и
еколошким циљевима, а они су неминовно повезани са добровољним сектором у
областима као што су заштита животне средине, ублажавање сиромаштва,
здравствена заштита, развој заједнице и другим друштвено корисним циљевима.
Дакле, ради се о приступу са израженим хуманистичким вредностима, као

што су:
1. брига о депривилегованим слојевима становништва
2. емпатија према индивидуама које су изложене неком облику патње
3. неговање људског достојанства
4. заштита људских права
5. људски развој и усавршавање
6. правда и социјална правда
Приручник које се налази пред Вама је намењен потенцијалним и

реализованим предузетницима који желе да интегришу ту социјалну и хуманистичку
димензију у своје пословање. То значи да је он погодан за људе који су схватили да
пуко “јурење за профитом” по сваку цену није добро за људску заједницу и
екосистем и желе да оплемене сопствени бизнис поменутим вредностима.
Овај приручник ће обухватити шест целина. То су:
1. Увод и концептуализација социјалног предузетништва и социјалног

пословања. Ту ће се читалац увести у основне појмове као што су: социјално
ii
пословање, социјално предузетништво и друштвена инклузија. Затим, биће
обрађен кратак историјат и теорије феномена који имају додирне тачке са
социјалним предузетништвом. На крају, анализираће се и основни економски
и социјални аспекти социјалног предузетништва, уз осврт на тешко
запошљиве групе становништва и питања и проблеме који се ту јављају.
2. Стратегијски, односно правни оквир социјалног предузетништва. Овај део ће
се позабавити законском регулативом социјалног предузетништва у
Републици Србији, али и сличностима са регулативом суседних и европских
држава. Ту ће, такође, бити анализиране и стратегије и акциони планови за
промовисање социјалног предузетништва.
3. Трећи део донеће форме и моделе организације социјалног предузећа, уз
представљање тих модела и њихових карактеристика.
4. Четврти део се бави припремом за покретање социјалног предузећа. Он ће
обухватити мотивацију, генерисање предзтетничких идеја, дефинисање
разлога за улазак у социјално предузетништво и подршку младима да се
охрабре и мотивишу да започну сопствени посао. Ту може да се научи како
се формира пословни модел; анализира пословно окружење, конкуренција и
ризици; организација и правне форме социјалног бизниса; финансирање
бизниса, фискални намети; финансијски документи које треба припремити;
итд.
5. Пети део анализира процес покретања социјалног предузећа. Задатак овог
поглавља ће бити да вам скрене пажњу на практичне аспекте процеса
покретања социјалног бизниса. Ту је обрађена студија изводљивости, израда
гантограма (као временског плана покретања бизниса), само оснивање
предузећа, узимање кредита код банака, области управљања у социјалном
предузећу, маркетиншке изазове, управљање људским ресурсима,
управљање операцијама и технологијом и управљање финансијама.
6. Последњи, шести део, представља вештине и знања неопходна за
управљање социјалним предузећем: вештине преговарања, комуницирања,
управљање временом, управљање стресом, вештине за успешно
функционисање у тимовима и опште особине успешних социјалних
предузетника.
iii
На крају, аутори желе да се захвале Високој школи модерног бизниса из
Београда и удружењу “Limitless” из Београда на подршци за израду овог
приручника.
iv
САДРЖАЈ
1. УВОД У KОНЦЕПТ СОЦИЈАЛНОГ ПОСЛОВАЊА .................................................................. 1

1.1. Димензије социјалног пословања .................................................................................... 3
1.2. Принципи социјалног предузетништва ............................................................................ 6
1.3. Разлике између комерцијалног и социјалног предузетништва ....................................... 7
1.4. Kратак историјат социјалног предузетништва ................................................................10
1.5. Kратак осврт на теоријски дискурс социјалног предузетништва и кључних
димензија ................................................................................................................................12
1.6. Проблеми тешко запошљивих друштвених група ..........................................................14
СПИСАК ЛИТЕРАТУРЕ ..........................................................................................................16
2. ПРАВНИ АСПЕKТИ СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕТНИШТВА .....................................................18
2.1. Стратегијски оквир социјалног предузетништва у Републици Србији ...........................18
2.2. Нацрт Закона о социјалном предузетништву и његови недостаци ................................20
2.3. Недостаци у правном регуилисању социјалног предузетништва РС .............................22
2.4. Kомпаративни преглед правног регулисања социјалног предузетништва ....................23
2.5. Институционална подршка социјалном предузетништву – ............................................31
компаративни преглед............................................................................................................31
3. ФОРМЕ И МОДЕЛИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СОЦИЈАЛНИХ ПРЕДУЗЕЋА ....................................36
3.1. Спектар организација социјалног предузетништва ........................................................38
3.2. Модели социјалног предузетништва ...............................................................................39
3.3. Типови организација цивилног друштва .........................................................................48
4. ПРИПРЕМА ЗА ПОKРЕТАЊЕ СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕЋА .................................................52
4.1. Kако доћи до нових пословних идеја? ............................................................................53
4.2. Технике за развој нових идеја .........................................................................................55
4.3. Употреба технике “Лажних лица” у стимулисању социјалног предузетништва .............56
4.4. Пословни модел ..............................................................................................................58
4.5. Анализа конкуренције, окружења и ризика .....................................................................59
4.6 Организација и правне форме социјалног бизниса .........................................................61
4.7. Финансирање социјалног бизниса ..................................................................................64
4.8. Фискални намети .............................................................................................................66
4.9. Финансијски документи које треба припремити ..............................................................67
5.ПРОЦЕС ПОKРЕТАЊА СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕЋА ............................................................69
5.1. Студија изводљивости.....................................................................................................69
5.2. Израда гантограма за оснивање социјалног бизниса.....................................................71
5.3. Оснивање социјалног бизниса ........................................................................................72
5.4. Узимање кредита код банака ..........................................................................................73
5.5. Управљање у социјалном предузећу ..............................................................................74
5.6. Маркетиншки изазови ......................................................................................................76
5.7. Људски ресурси ...............................................................................................................78
5.8. Управљање операцијама ................................................................................................81
5.9. Финансије.........................................................................................................................81
6. ЗНАЊА И ВЕШТИНЕ НЕОПХОДНЕ ЗА УПРАВЉАЊЕ СОЦИЈАЛНИМ ПРЕДУЗЕЋЕМ ......84
6.1. Развој основних знања и вештина за управљање социјалним предузећем ..................84
6.2. Управљање временом.....................................................................................................88
6.3. Управљање стресом........................................................................................................89
6.4. Правила за успешан тимски рад .....................................................................................90
6.5. Комуникационе вештине социјалних предузетника ........................................................92
6.6. Oснове пословног преговарања ......................................................................................96
СПИСАК ЛИТЕРАТУРЕ ........................................................................................................100
1. УВОД У KОНЦЕПТ СОЦИЈАЛНОГ ПОСЛОВАЊА
аутор: проф. др Младен Р. Перић
Да ли сте се икада запитали како би изгледао свет у којем бизнис не би

искључиво био организован око профитних вредности по сваку цену? Kако би
изгледало људско друштво ако би свака особа посветила највећи део својих
менталних и физичких ресурса и напора на решавање данас већ нагомиланих
друштвених проблема? Одговоре на та питања даје социјално предузетништво и
социјални предузетници и предузетнице као појединци који имају свест о проблемима
сопствене друштвене заједнице.
Можемо рећи да су социјални или друштвени предузетници практични сањари
са талентом, вештинама, визијом и стратегијом за решавање перципираних
друштвених проблема, са намером да побољшају свет око себе на боље. Социјално
предузетништво подразумева како еволутивни, тако и револуционарни приступ, а циљ
је, не само остварење што веће финансијске добити, него и побољшање квалитета
живота људи, решавање уочених проблема и помоћ угроженим друштвеним групама.
Оно прилагођава постојеће економске и финансијске парадигме и моделе и
прилагођава их добробити заједница, посматрајући пословање холистички, односно
системским сагледавањем свих последица пословних активности и настојањем да се
оне уклопе и не нарушавају интегритет индивидуе, друштвену кохезију и природну
околину.
Уопштено говорећи, економија је подељена у три категорије (Pearce 2003):
1. приватни сектор - у приватном власништву, укључен у трговање, тржишно и

профитно оријентисан;
2. јавни/државни сектор - у јавном власништву, није примарно тржишно
оријентисан, а главна намера му је олакшавање снабдевања производима и
услугама од ширег друштвеног значаја;
3. друштвени или добровољни сектор - у друштвеном власништву и има за циљ
стварање заједничког (неличног) профита, самопомоћи, узајамности и социјалне
сврхе.
Социјално предузетништво повезује све три претходно наведене области и

може се јавити у било ком сектору, а може сублимирати и карактеристике више од
једног сектора. Оно подразумијева препознавање друштвених проблема и постизање
друштвене промене применом предузетничких принципа, процеса и операција. Ради се
1
о активностима које настоје да у потпуности дефинишу одређени друштвени проблем а
затим се организује, креира и управља друштвено-предузетничким подухватом како би
се постигла жељена друштвена промена.
Област социјалног предузетништва убрзано расте и привлачи пажњу бројних
волонтера. Она је сада постала уобичајени термин у светским универзитетским
кампусима. Разлог за све већу популарност овог концепта је то што појединци добију
шансу да раде оно што су одувек желели да раде.
Примере успешних социјалних предузетничких подухвата и социјалних
предузећа можемо пронаћи широм света. Један такав пример се може пронаћи у
Индији. Ранг Де пример је непрофитног социјалног предузећа (шире видети: Тhomas,
2018). Основано је 2008. године од стране социјалних предузетника Рамакришне
(Ramakrishna) и Смите Рама (Smita Ram). Ради се о онлајн платформи где сиромашни
људи у Индији из градских и сеоских средина могу добити микрокредите (кредите
релативно малих износа) уз повољну каматну стопу од само 2% годишње.
Посредством те фирме кредитори из читаве земље могу директно позајмљивати новац
дужницима, пратити сопствене инвестиције и примати редовне онлине уплате од
кредита.
Други пример је подухват Скота Херисона (Scott Harrison). Њега је мотивисао
недостатак чисте и приступачне воде за пиће на глобалном нивоу. То је проблем са
којим се свакодневно суочавају милиони људи широм света. Након тренутка
инспирације у Либерији, Харисон је одлучио да његова мисија буде да промени ту
ситуацију. Он је створио непрофитну организацију у добротворне сврхе чија је мисија
снабдевање пијаћом водом становништва. Од када је почела, хуманитарна
организација је испоручила чисту воду за пиће више од милиону људи у 17 различитих
земаља широм света. Он је можда један од најуспјешнијих социјалних подузетника
свих времена, а његова организација је расла више од 100% у првом кварталу 2011.
године, упркос притисцима још увек неразрешене економске кризе (Велике рецесије)
која је паралисала многе сличне пројекте. Харисонов мото је био: „Вода као профитни
startup који нема профит“ (Water as a for-profit startup that has no profits). Он 100% своје
добити улаже у земље које немају чисту пијаћу воду, а многи социјални предузетници
су кренули његовим стопама, тако да можемо рећи да је он био један од пионира у овој
области (шире видети: Harrison, 2018).
Трећи пример успешног социјалног предузетника је Џефри Холандер (Jefferi
Hollender). Он је 1988. године основао компанију за чишћење, папир и производе за
личну негу названу Седма генерација (Seventh Generation)2. Kомпанија се фокусира на
2
Седму генерацију је преузела компанија Unilever 2016. године
2
производњу производа без негативног утицаја на животну средину, избегавајући грубе
хемикалије које су део водећих производа за чишћење и личну негу.
Такође, компанија донира 10% профита (пре плаћања пореза) за финансирање
непрофитних организација и компанија фокусираних на заједницу, животну средину и
друге одговорне праксе. Упркос поштовању пракси за које многе компаније тврде да им
ограничавају профите, Холандер и његови сарадници су изградили Седму генерацију у
велику корпоративну силу. Иако се од 2010. године више не налази на челној позицији
у Седмој генерацији, то не значи да више није активан у социјалном предузетништву.
Он помаже Америчком савету за одрживи бизнис (American Sustainable Business
Council), пише књиге о одговорним пословним праксама (нпр.: Hollender i Breen, 2010) и
члан је Мреже за друштвено пословање (Social Venture Network) и оснивач Банке
капитала заједнице (Community Capital Bank).
1.1. Димензије социјалног пословања
Социјално пословање је неодвојиво од концепта одрживог развоја. “Одрживо” у

тој синтагми се односи на нешто што може да траје без наметања великих трошкова и
негативних екстерналија. Развој у економском контексту је у суштини економски раст
(који се мери бруто домаћим производом – БДП-ом3). Да би економија могла одрживо
да расте и развија се, неопходно је да постоји сталан извор физичких, финансијских,
али и људских, еколошких и нематеријалних (нпр. иновативна пословна култура)
ресурса.
У сваком случају, одрживи развој подразумева економску, друштвену и
еколошку димензију. А оне се допуњују и прожимају са три пожељне карактеристике
које се наслањају на те димензије: подношљивост, једнакост и изводљивост. То се
може представити следећом шемом.
3
БДП је једнак вредности свих производа и услуга који су произведени у једној државу у периоду од једне
године. Годишњи раст БДП-а је згодна мера раста једне економије, али он има и недостатке. Најзначајнији
је то што нам ништа не говори о расподели оствареног дохотка, па се онда може догодити да једна
економија има солидан раст, али полодови тог раста не стижу до најширег становништва јер сви резултати
одлазе најбогатијима. Тај недостатак отклања Џини коефицијент (Gini Coefficient).
3
Шема 1. Димензије одрживог развоја
Све што важи за одрживи развој на макронивоу (нивоу економије једне земље)
важи и на микронивоу (нивоу појединачног економског субјекта, у овом случају фирме)
када говоримо о социјалном пословању. Социјална компанија се може дефинисати као:
“Kомпанија која не исплаћује дивиденде4 и створена је да би третирала и решила неки
друштвени проблем” (Muhammad Yunus, цитирано у: Information Resources Management
Association, 2019, Vol. 1:215).
У социјалном бизнису, инвеститори/власници могу постепено надокнадити
уложени новац, али не могу остварити приносе након преласка те преломне тачке.
Сврха инвестиције је искључиво остваривање једног или више друштвених циљева
кроз рад компаније. Инвеститори нису мотивисани личном добити. Kомпанија мора да
покрије све трошкове и буде финансијски одржива, док остварује друштвени циљ у
секторима као што су здравствена заштита, образовање, борба против сиромаштва,
заштита животне средине, становање, заштита животне средине, итд. Kада се
првобитна инвестиција врати инвеститору, остварени профити након тога остају у
компанији да прошире своју величину и опсег и повећају утицај.
4
Поред капиталног добитка (позитивне разлике између цена акција приликом продаје и куповине),
дивиденде су приноси које остварују власници акција (власничких хартија од вредности). Разликујемо
дивиденде у ужем смислу – доходак од акција и у ширем смислу – принос на било коју инвестицију. У овој
дефиницији се мисли на шири смисао
4
Инфографик 1. Основне карактеристике социјалног бизниса
Социјално предузетништво је поље економских наука које још увек тражи

дефиницију и самоодређење кроз основну праксу и истраживање (Nicholls, 2008). Ипак,
у стручној литератури (Bouchard, 2012; Biggeri, et al., 2018; ReyMartí, 2016; Irawan,
Suryanto i Mashud, 2019) су се искристалисале његове основне димензије.
Њих можемо сумирати на следећи начин:
1. друштвене мисије
2. друштвене промене
3. акција
4. иновација
5. одговорност
6. адаптација
7. учење
8. друштвена свест
9. социјално пословање
10. социјална одговорност
11. савест
5
12. хуманост
13. духовност
14. поузданост и
15. социјално учење.
Дакле, ради се о комбинацији алтруистичких и пословних вредности које

синергијски треба да допринесу одрживом пословању.
1.2. Принципи социјалног предузетништва
Дуго времена, већина предузетника је акумулирала богатство у искључиво

приватном сектору. Изградња компаније, запошљавање радника, производња
производа и вођење “добро подмазане машине” био је најбољи приступ за успешног
предузетника у скорашњој прошлости. Данас, предузетници могу паралелно са
вођењем традиционалног бизниса радити и на решавању друштвених и еколошких
проблема. Појавио се нови пословни модел који се повезује са државним и
друштвеним организацијама. Непрофитне организације и бизниси удружили су се како
би створили хибридни пословни модел, који предводи нова генерација социјалних
предузетника.
Социјални предузетници користе своје знање и пословну интелигенцију да би
свет учинили бољим местом за живот. Они комбинују традиционалне пословне моделе
са важном друштвеном мисијом да би са једне стране запослили људе и обезбедили
им егзистенцију, а са друге да та пословна активност доприноси смањењу или
потпуном решавању друштвеног изазова.
Задатак социјалног предузетништва је елиминација уочених друштвених
проблема (ту је посебан нагласак на сиромаштву). Друго, да би се неко пословно
улагање окарактерисало као социјално предузетништво, неопходно је да бизнис буде
одржив, што у крајњој линији значи да он не сме губити новац. Треће, остварена добит
мора да се реинвестира у бизнис, а не да се одмах враћа улагачима.
Основни принципи социјалног предузетништва су (“What is Social Business?”,

2019):
1. Циљ пословања је превазилажење сиромаштва или других друштвених
проблема који прете људима и друштву, а не максимизација профита.
2. Финансијска и економска одрживост.
3. Инвеститори добијају уложено, али не и принос на инвестицију.
6
4. Kада се уложено врати инвеститору, добит компаније остаје са њом за
развој и побољшање бизниса.
5. Родно осетљив и свестан животне околине.
6. Радна снага добија тржишне најамнине, уз боље радне услове.
7. Ради се са задовољством!
Социјални предузетници могу успешно решити друштвена питања, истовремено
стварајући добит за улагаче. У том пословном моделу је распрострањено коришћење
етичких пракси, као што је инвестирање са сврхом (impact investing)5, свесни
конзумеризам (consious consumerism)6, и програми корпоративне друштвене
одговорности.
1.3. Разлике између комерцијалног и социјалног предузетништва
Kомерцијално (профитно) и социјално предузетништво имају сличности и

разлика. Оно што се појављује код оба вида предузетништва је то што резултат може
имати позитиван друштвени ефекат. Производња производа и услуга на
комерцијалним основама, такође, може решити неки друштвени проблем: на пример,
персонални рачунари се производе ради остварења профита, али они доприносе
повећању рачунарске писмености и олакшавају и аутоматизују одређене послове и
задатке.
Уопштено, предузетништво је скуп менталних квалитета појединца (или
одређене друштвене заједнице) који се наједноставније могу представити као
капацитет и воља за развој, организовање и управљање пословним подухватом,
заједно са припадајућим ризицима, а све у циљу професионалне и личне афирмације
и реализовања профита (Perić i Dejanović, 2016:7). Предузетник је особа која организује
и управља одређеним пословним подухватом на основу сопствене иницијативе и
преузима значајне пословне ризике. Стручњаци се често шале и да је предузетник
особа која не види довољно добро пословне ризике, очигледне другим људима. На
овај начин се наглашава да је спремност на преузимање ризика једна од основних
пожељних особина будућег предузетника (ibid.).
5
Ради се о ослобађању значајних износа приватног инвестиционог капитала како би се допунили јавни
ресурси и уложило у филантропске циљеве и решавање горућих глобалних проблема
6
Свесни потрошач је агент промена који разматра друштвени, еколошки и политички утицај своје куповине
или бојкота одређених производа и услуга
7
Сваки предузетник треба да има одређени скуп личних особина и вештина
којеће му осигурати опстанак у пословном свету. Шема 2. показује те пожељне
особине.
Шема 2. Особине успешних предузетника
Извор: Barringer, R. B. i Ireland, D. R. (2012), Entrepreneurship: Successfully Launching

New Ventures, Boston: Pearson, стр. 10.
Све што је речено важи за предузетништво уопште, међутим, још увек нисмо
дали одговор на питање које су то разлике између комерцијалног и социјалног
предузетништва. Основни пресек разлика даје следећа шема.
Tабела 1. Разлике између традиционалног, непрофитног и социјалног бизниса
Непрофитни Социјални Традиционални

Циљеви Социјалана Социјалана Максимизација
максимизација максимизација профита
Средства Донације Самоодрживо Самоодрживо
Извор: “What is Social Business?” (2019), Yunus Youth, https://yunusandyouth.com/social-
business/ (последњи приступ 15. 09. 2019).
Дакле, социјално предузетништво и социјални бизнис дели неке карактеристике
са непрофитним и добротворним организацијама, али и са традиционалним
(комерцијалним и профитним) бизнисима. Можемо рећи и да се оно налази између та
два екстрема и да представља њихову комбинацију. Социјално предузетништво се
8
односи на подухвате и интервенције усмерене на слојеве становништва које тржиште
посматра као недовољно атрактивне (недовољно платежно способне), смањујући јаз
између оних који имају приступ економским и социјалним услугама и оних који то
немају. Са једне стране, комерцијално предузетништво се фокусира на тржишне
прилике где се може остварити брза и висока добит, док социјално предузетништво
тражи ситуације у којима тржиште није дало добар одговор на уочене људске
проблеме. Такође, социјално предузетништво је више окупирано друштвеним утицајем
који ће остварити него профитом, али се овде не може направити згодна биполарна
црно-бела категоризација и једнозначно се додељивати епитети социјалног и
комерцијалног за различите бизнисе. Овде се пракса опире таквој једноставној
симболизацији и у конкретним компанијама из праксе се могу пронаћи елементи једног
и другог.
Социјални подузетници суочавају се с истим изазовима као и традиционални
предузетници: препознавање шанси, алокација средстава на инвестиције и стварање
новог бизниса и компаније. Разлика је у додатној сложености и димензији постизања
социјалних циљева. Важно је споменути и то да, иако популарна имагинација
социјалне предузетнике готово увек доживљава као појединце са филантропском
мотивацијом (јер је на тај начин визуализација олакшана), социјално предузетништво
се рађа и из динамике друштвених група, група грађана, мрежа, организација или чак и
шире заједнице (Portales, 2019:84).
Можемо идентификовати три врсте социјалних предузетника (ibid.:87):
1. социални мајстор (social bricoleur): локално оријентисани

предузетник чији су примарни фокус проблеми локалне заједнице;
2. социјални градитељ (social bulider): има шири фокус и способност
идентификовања прилика на ширем тржишту и способност увођења
системских промена;
3. социјални инжењер (social engineer): уводи драматичне промене у
социјалној сфери које личе на оно што велики предузетници у свету
комерцијалних бизниса раде.
9
Шематски се то може представити на следећи начин:
Шема 3. Врсте социјалних предузетника према врсти утицаја које могу постићи
Извор: Portales, L. (2019), Social Innovation and Social Entrepreneurship: Fundamentals,

Concepts, and Tools, Cham: Palgrave Macmillan, str. 87.
На крају, можемо рећи да за разлику од традиционалних бизниса и

комерцијалног предузетништва социјални предузетници преузимају иницијативу да
идентификују и реше друштвене проблеме у својој заједници, дајући предност визији,
енергији и способности да развијају нове начине за борбу против друштвених
проблема (Korosec I Berman, 2006).
1.4. Kратак историјат социјалног предузетништва
Историја социјалног предузетништва је стара колико и само предузетништво и

настојање човека да обезбеди материјалне услове сопствене егзистенције. Не треба
нам велики скок историјске имагинације да схватимо да је социјално предузетништво
настало када и идеје солидарности, праведности, једнакости и социјалне правде. Оног
тренутка када су се оне сусреле са пословањем створили су се услови за појаву
социјалног предузетништва. Kао што смо рекли, клицу његовог настанка можемо
тражити у ситуацијама када су се догодили тржишни пропусти, односно, када тржиште
није одиграло улогу арбитра у складу са претходно поменутим вредностима.
Дакле, пословање са социјалним циљевима има дугу традицију. Добротворна
удружења датирају још из средњег века, а пољопривредне задруге, кредитне уније,
10
узајамна друштва, задужбине и фондације постоје у различитим облицима кроз векове
(Banjac i Dojčinović, 2016). У Западној Европи се социјална предузећа појављују крајем
седамдесетих, када се овај регион суочио са проблемима нарастајуће неједнакости и
социјалне искључености (ibid.).
Само социјално предузетништво је релативно нови термин. Али, као што смо
видели, његова историја је знатно дужа. У прошлости се могу пронаћи примери
предузетника који су основали социјална предузећа како би елиминисали социјалне
проблеме или донели позитивне промене у друштву. Виноба Баве (Vinoba Bhave),
оснивач индијског Покрета поклона земље; Роберт Овен (Rober Owen), индустријалац,
друштвени реформатор, утопијски социјалиста7 и оснивач утопијских комуна; Флоренс
Најтинггејл (Florence Nightingale) оснивачица прве школе медицинских сестара и
креатор те савремене праксе могу бити укључени у ову категорију. Они су у XIX веку
основали такве организације и фондације које су радиле на принципима социјалног
предузетништва много пре него што је почело да се употребљава у менаџменту као
научној дисциплини.
Једно од најпознатијих социјални предузећа у Сједињеним Државама на
почетку XX века било је Goodvill Industries. Оно постоји од 1902. године и оснивач је
Edgar J. Helms, методистички свештеник. Он је покренуо организацију у Бостону како
би прикупио средства и предмете која су донирали богати и запослио сиромашније
градске становнике да поправе и продају те предмете. То је био начин да се
финансирају његови програми у заједници и обезбиједи обука за запослене у
заједницама у неповољном положају. Сличне, али и мање организације су постојале у
САД током раног и средњег XX века (Doeringer, 2011).
Међу првима који су издвојили простор за савремено социјално предузетништво
у другој половини XX века био је Бил Дрејтон (Bill Draiton), који је 1980. основао
непрофитно социјално предузеће Ashoka. Дрејтон је активиста за грађанска права и
познавалац рада Махатме Гандија (Mahatma Gandhi)8. Такав вредносни систем му је
помогао да открије иноваторе чије креативне идеје су ишле испред њиховог времена,
па самим тиме њихове заједнице нису биле у стању да разумеју њихове иновације.
7
Утопијски социјализам је термин који су сковали Kарл Маркс ( Karl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels)
у свом делу под називом Kомунистички манифест да би описали претходнике социјалистичког покрета -
међу које спада и Овен - и направили разлику између њиховог - утопијског и свог научног погледа на
социјализам.
8
Махатма Ганди (mahatma – велика душа) (2.10.1869. - 30.1.1948.), чије је право име било Mohandas
Karamchand Gandhi, био је индијски мислилац и политички лидер познат по томе што је водио покрет за
ослобођење Индије од британске колонијалне власти и промовисао ненасилне методе у остваривању
политичких циљева.
11
Дрејтон је промовисао те иноваторе и управо се тада први пут јавља појам „социјалног
предузетника“. Данас, његова компанија подржава више од 2.000 предузетничких
стипендиста у више од 60 земаља.
У последње две деценије дошло је до повећања броја и раста социјалних
компанија са троструким циљем – људи, планета и профит (Stankorb, 2012). Земља
која се посебно истиче по развоју социјалног предузетништва у последњој деценији је
Индија и због тога је неки зову “суперсила социјалног пословања” (A Social Enterprise
Superpower) (Think Blog u: Poon, 2011). Са друге стране, земља са сличном структуром
становништва, Kина, није забележила сличне резултате и тамо се социјално
предузетништво још увек налази у зачетку.
1.5. Kратак осврт на теоријски дискурс социјалног предузетништва и кључних

димензија
Социјално предузетништво је феномен који се динамички развија и укључује

широк спектар заинтересованих страна и артикулише се кроз различите организационе
приступе. Ипак, упркос порасту значаја социјалног предузетништва као средства за
решавање критичних друштвених питања на глобалном нивоу, до данас наше
разумевање области остаје у великој мери ограничено на анегдотске студије случаја и
инструменталне анализе ефикасности и најбољих пракси рада.
Основно теоријско место социјалног предузетништва се налази у оквиру
пословних (бизнис) студија (нарочито предузетништва и менаџмента), а главни правци
истраживања су специфични примери иновативних пословних пракси које се најчешће
посматрају кроз визуру „херојских“ социјалних предузетника. Такав приступ јесте
сместио социјално предузетништво на менталну мапу многим истраживачима и
теоретичарима, али се кохерентан теоријски дискурс још увек није у потпуности
развио. Kао младо, још увијек настајуће и подручје праксе и истраживања, оно је још
увијек у процесу самоодређења. Упркос томе, ми ћемо овде назначити повезане
феномене који ће нам помоћи у одређењу поља истраживања.
Три елемента или димензије: друштвеност, тржишна оријентација и иновације,
мапирају скуп концептуалних димензија за област социјалног предузетништва (Nicholls
i Hyunbae Cho, 2006:103). Њихови међусобни односи и резултирајућа поља примене се
могу видети у наредној шеми.
12
Шема 4. Димензије социјалног предузетништва
Извор: Nicholls, A. i Hyunbae Cho, A. (2006), “Social Entrepreneurship: The Structuration of

a Field”, u: Social Entrepreneurship: New Models of Sustainable Social Change, Oxford:
Oxford University Press, стр. 99-118.
Можемо видети да су неке организације друштвено оријентисане и иновативне,
али им недостаје јака тржишна оријентација, као што је иницијална иновација
палијативног збрињавања тешких болесника. Други могу бити друштвено и тржишно
оријентисани, али они репродукују постојеће концепте и стога нису иновативни (нпр.
као што је копирање микрофинансијског модела). Треће могу бити тржишно
оријентисане и иновативне, али имају мање јасно дефинисану или оспорену
друштвену припадност, као што су пројекти заштите животне средине који се
фокусирају на обновљиве изворе енергије или пројекти усмерени на већу доступност
медицинских интервенција из области репродуктивног здравља.
Економска теорија није значајније третирала феномен социјалног
предузетништва (Hamid, Hengchao i Mhd-Sarif, 2017). То је чудно с обзиром на његову
важност у подизању животног стандарда сиромашних заједница, третирању
екстерналија у економији и праведној расподели ресурса, али и благостања заједнице.
Упркос неразвијености, теорију социјалног предузетништва можемо посматрати као
критични део знања за будуће практичаре и креаторе политике за здраво друштво. У
том смислу се очекују будући теоријски доприноси.
13
1.6. Проблеми тешко запошљивих друштвених група
Социјално предузетништво се бави покретањем пројеката чији је задатак да

поред позитивних промена у друштву запосли и људе на које је тржиште “заборавило”.
Будући да се број корисника услуга државе благостања9 смањивао током протеклих
неколико деценија, креатори политике и државна администрација се све више
фокусирају на тзв. тешко запошљиве групације становништва. Ради се о дугорочно
тешко запошљивим људима који нису остварили стабилну транзицију од живота од
социјалне помоћи ка запослењу на тржишним принципима. Многи од њих се суочавају
са озбиљним препрекама за запослење, као што су физички и ментални проблеми,
злоупотреба психоактивних супстанци и нестимулативно радно и образовно окружење
у којем су се формирали. Они чине окосницу тог маргинализованог слоја друштва које
без адекватне помоћи неће моћи да се укључи на савремено тржиште рада.
Људи са ниским социо-економским статусом, као што су бескућници, мигранти и
особе са инвалидитетом могу доживети самопоткрепљујући циклус лошег положаја у
друштву: нпр.: низак социо-економски статус доводи до лошег здравственог стања што
заузврат одржава низак социо-економски статус. Због тога је у том домену неопходна
интервенција како би се изједначиле шансе тим људима да опет равноправно могу да
се појаве на тржишту рада.
Пажљиво усмерене иницијативе у домену социјалног предузетништва и
корпоративне одговорност могу помоћи да се прекине тај самопоткрепљујући циклус, а
резултат ће бити здравије и складније заједнице са већом мобилношћу
најсиромашнијих слојева становништва. Свакако је један од најучинковитијих начина
интервенција у том домену запошљавање. Међутим, профитно оријентисане фирме
нису мотивисане да ангажују тешко запошљиве групе. Због тога им је неопходно
понудити подстицаје (као што су нпр. субвенције и ослобађање од пореза и
доприноса), али ту и социјални бизниси морају одиграти активну улогу.
Депривилеговане групе на тржишту рада мање су укључене у подузетништво него
становништво у целини, иако подузетништво пружа приступ запошљавању.
Истраживања у Европској унији показују (OECD/Еuropean Union, 2017) да се
жене, млади, мигранти, бивши незапослени и старије особе и даље суочавају са
неколико препрека за покретање сопственог бизниса:
9
То је облик владавине у којој држава штити и промовише економску и друштвену добробит грађана,
засновану на принципима једнаких могућности, праведне расподеле богатства и јавне одговорности за
грађане који не могу да дођу до минималних услова живота у складу са усвојеним цивилизацијским
нормама. Неолибералним реформама се држава благостања “истањила”: под изговором мотивисања на
рад су се та права постепено укидала.
14
1. имају потешкоћа у приступу финансијама,
2. имају потешкоћа у стицању предузетничких вештина и
3. имају потешкоћа у изградњи предузетничких мрежа.
Фирме којима управљају особе из угрожених група, такође, су често слабије: она
су мање, имају нижи ниво промета и ниже стопе преживљавања од оних где је
покретач главна популација (ibid.). Због тога се доносе политике инклузивног
предузетништва како би се пружиле фер шансе за тешко запошљиве људе. Оне
имају за циљ да депривилегованима пруже могућности за стварање одрживог бизниса,
без обзира на њихову припадност друштвеним групама или пореклу. Ово је важан
услов за постизање циља паметног, одрживог и инклузивног раста утврђеног у још увек
актуелној стратегији Европа 2020 (ЕU Comission, 2010). Та стратегија је препознала
важност борбе за отварање радних места за тешко запошљиве друштвене групације и
смањење друштвене и финансијске искључености.
15
СПИСАК ЛИТЕРАТУРЕ
Banjac, J., i Dojčinović, M. (2016), “Socijalno preduzetništvo”, Socijalna politika, Vol.

51, No. 3, 41-54.
Barringer, R. B., & Ireland, D. R. (2012), Entrepreneurship: Successfully Launching
New Ventures, Boston: Pearson,
Biggeri, M., Testi, E., Bellucci, M., During, H., & Persson, R. T. (redaktori) (2018),
Social Entrepreneurship and Social Innovation: Ecosystems for Inclusion in Europe, London:
Routledge.
Bouchard, M. J. (2012), “Social innovation, an analytical grid for understanding the
social economy: The example of the Quebec housing sector”, Servive Business, Vol. 6, 47–
59.
Doeringer M. F. (2011), “Fostering Social Enterprise: A historical and International
Analysis”, Duke Journal of Comparative & International Law, No. 20.
EU Commission (2010), EUROPE 2020: A strategy for smart, sustainable and
inclusive growth, Communication from the Commission, Brussels, March, 3th.
Hamid, Z., Hengchao, Z., & Mhd-Sarif, S. (2017), “Economic Theories of Social
Entrepreneurship”, International Journal of Accounting, Finance and Business, Vol. 2, Issue:
6, December, 110-122.
Harrison, S. (2018), Thirst: A Story of Redemption, Compassion, and a Mission to
Bring Clean Water to the World, New York: Charity Global.
Hollender, J., & Breen, B. (2010), The Responsibility Revolution: How the Next
Generation of Businesses Will Win, San Fransisco: Jossey-Bass.
Information Resources Management Association (2019), Corporate Social
Responsibility: Concept, Methodologies, Tools, and Applications, Hershey: IGI Global.
Irawan, A., Suryanto, S., & Mashud, M. (2019), “The Dimensions of Social
Entrepreneurship”, Journal of Economics Business and Political Researches, Vol. 4, No. 8,
91-100.
Korosec, L. R., & Berman, M. E. (2006), “Municipal Support for Social
Entrepreneurship”, Public Administration Review, Vol. 66, No. 3, May-June, 448-462.
Nicholls, A., & Hyunbae Cho, A. (2006), “Social Entrepreneurship: The Structuration
of a Field”, u: Social Entrepreneurship: New Models of Sustainable Social Change, Oxford:
Oxford University Press.
Nicholls, A. (2008). Social Entrepreneurship: New Models of Sustainable Social
Change, Oxford: Oxford University Press, 99-118.
16
OECD/European Union (2017), The Missing Entrepreneurs 2017: Policies for
Inclusive Entrepreneurship, Paris: OECD Publishing,
http://dx.doi.org/10.1787/9789264283602-en (последњи приступ: 20. 09. 2019).
Pearce, J. (2003), Social Enterprise in Any Town, London: Calouste Gulbenkian
Foundation.
Perić, R. M., i Dejanović, A. (2016), Budi sam svoj gazda: preduzetnički priručnik za
pokretanje sopstvenog biznisa, Beograd: Visoka škola modernog biznisa.
Poon, D. (2011), “The Emergence and Development of Social Enterprise Sectors”,
Social Impact Research Experience (SIRE), Vol. 8, http://repository.upenn.edu/sire/8
(последњи приступ: 17. 09. 2019).
Portales, L. (2019), Social Innovation and Social Entrepreneurship: Fundamentals,
Concepts, and Tools, Cham: Palgrave Macmillan.
Rey-Martí, A., Ribeiro-Soriano, D., & Sánchez-García, J. L. (2016), “Giving back to
society: Job creation through social entrepreneurship”, Journal of Business Research, Vol.
69, No. 6, 2067–2072.
Stankorb, S. (2012), “Where did Social Enterprises Come Form, Anyway?”, Good,
March, 10th, https://www.good.is/articles/where-did-social-enterprise-come-from-anyway
Thomas, A. (2008), “How Rang De is using crowdsourcing to make micro loans
cheaper”, Economic Times, September, 27 th, https://economictimes.indiatimes.com/small-
biz/money/how-rang-de-is-using-crowdsourcing-to-make-micro-loans-
cheaper/articleshow/58509858.cms?from=mdr (последњи приступ: 13. 09. 2019).
“What is Social Business?” (2019), Yunus Youth, https://yunusandyouth.com/social-
business/ (poslednji pristup 15. 09. 2019).
17
2. ПРАВНИ АСПЕKТИ СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕТНИШТВА
аутор: Доц. др Нина В. Максимовић Секулић
2.1. Стратегијски оквир социјалног предузетништва у Републици Србији
Kонцепт „социјалног предузетништва“ није на адекватан начин препознат од

стране правног система Републике Србије, иако су значај концепта и његови позитивни
ефекти препознати у друштву. Велика незапосленост и лош статус одређених
друштвених група, захтевају да се проблем адекватно реши, односно, да се овим
категоријама пре свега путем запошљавања омогући социјално укључивање, а тиме
допринесе и напретку друштва у целини. Kонцепт социјалне инклузије мотивисан је и
опредељењем Републике Србије за спровођење процеса европских интеграција и
усаглашавање како законодавства тако и политика са европском стратегијом
инклузивног и одрживог развоја, али и документима Европског парламента, Европске
комисије, Економско-социјалног комитета. У Републици Србији постоје специфична
„социјална предузећа” (око 1.200) међу којима су најбројније задруге, удружења
грађана, предузећа за запошљавање особа са инвалидитетом и зависна тзв. „спин-оф”
предузећа чији су оснивачи удружења грађана. Међу најважнијим циљевима ових
предузећа су подршка различитим осетљивим групама, локални развој и развој
предузетништва.
За сада постоји само нацрт закона о социјалном предузетништву, дакле, РС и
даље без правног прописа који регулише ову материју, али у неколико закона и
стратегија постоје одредбе које су основа и подршка будућег развоја социјалног
предузетништва.
Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са
инвалидитетом („Sl. glasnik RS", br. 36/2009 и 32/2013) прописано је да посебни облици
запошљавања и радног ангажовања особа са инвалидитетом могу бити организовани
као ‘социјално предузеће’, радни центар, или као предузеће (привредно друштво) за
професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом (čl.34., čl.
45.). Kао и у случају Хрватске, прописани су посебни критеријуми да би једно
привредно друштво имало статус предузећа за професионалну рехабилитацију и
запошљавање особа са инвалидитетом, како би се квалификовало за субвенције
прописане законом. Под социјалним предузећем подразумева се привредно друштво
које се оснива за обављање делатности која је усмерена на задовољење потреба
особа са инвалидитетом, и које, независно од укупног броја запослених, запошљава
најмање једну особу са инвалидитетом. Ова одредба би требало да усвајањем
18
Закона о социјаном предузетиштву буде стављена ван снаге, јер текст нацрта
препознаје и особе са инвалидитетом као кориснике социјалног предузетништва. Закон
прописује да део остварених прихода предузеће мора да инвестира у интеграцију
сопствених корисника у друштво и побољшање њиховог животног стандарда, услова
рада, радних вештина и задовољавање потреба особа са инвалидитетом. Закон не
прописује о ком се делу прихода ради, што значи да су за ово питање меродавне
одредбе оснивачког акта. Даље, Закон не прописује који се минимални део добити
мора инвестирати у остваривање основних циљева предузећа. Социјално предузеће
не може добијати субвенције и друге врсте подршке које закон прописује за предузећа
за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом.
Социјално предузеће препознато је и у одредбама Закона о удружењима (“Sl.
glasnik RS", br. 51/2009, 99/2011 - dr. zakoni и 44/2018 - dr. zakon). Удружење се
дефинише као добровољна и невладина недобитна организација заснована на
слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и
унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису
забрањени Уставом или законом (čl. 2.). Удружење може непосредно да обавља и
привредну или другу делатност којом се стиче добит, под следећим условима: 1) да је
делатност у вези са његовим статутарним циљевима; 2) да је делатност предвиђена
статутом; 3) да је делатност мањег обима, односно да се делатност обавља у обиму
потребном за остваривање циљева удружења. (чл.37.)
Даље, Закон о задругама (“Sl. glasnik RS", br. 112/2015) дефинише задруге као
правно лице, које представља посебан облик организовања физичких лица које
пословањем на задружним принципима остварује своје економске, социјалне,
културне и друге интересе (čl.2.). Задруге се оснивају као земљорадничке или
пољопривредне, стамбене, потрошачке, занатске, радничке, студентско-
омладинске, социјалне, здравствене, као и друге врсте задруга за обављање
производње, промета робе, вршења услуга и других делатности (čl.10.). Према
досадашњем истраживању највећи број ‘социјалних предузећа’ (оних који се
идентификују са овим концептом) у Србији послују као задруге. Од 1200
идентификованих социјалних предузећа, око 800 чине задруге.
Закон о порезу на добит правних лица (“Sl. glasnik RS", br. 25/2001, 80/2002,
80/2002 – dr. zakon, 43/2003, 84/2004, 18/2010, 101/2011, 119/2012, 47/2013, 108/2013,
68/2014 - dr. zakon, 142/2014, 91/2015 – autentično tumačenje, 112/2015, 113/2017 i
95/2018) предвиђа ослобађање од пореза на добит предузећа за професионалну
рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, сразмерно учешћу тих лица
у укупном броју запослених (čl.46). Плаћања пореза на добит ослобађа се недобитна
организација за порески период у којем остварени вишак прихода над расходима није
19
већи од 400.000 динара, под условом да: 1) не расподељује остварени вишак својим
оснивачима, члановима, директорима, запосленима или са њима повезаним лицима;
2) годишњи износ личних примања која исплаћује запосленима, директорима и са
њима повезаним лицима није већи од двоструког износа просечне годишње зараде по
запосленом у Републици у години за коју се утврђује право на пореско ослобођење,
према подацима републичког органа надлежног за послове статистике; 3) не
расподељује имовину у корист својих оснивача, чланова, директора, запослених или
са њима повезаних лица; 4) да нема монополски или доминантан положај на
тржишту у смислу закона којим се уређује заштита конкуренције (čl.44). Задруге су
обвезници пореза на добит настале обављањем привредне делатности под истим
условима као и привредна друштва. Давања правних лица у здравствене, образовне,
научне, хуманитарне, верске испортске намене, заштиту животне средине, као и
давања учињена установама, односно пружаоцима услуга социјалне заштите; 2)
хуманитарну помоћ, односно отклањање последица насталих у случају ванредне
ситуације, који су учињени Републици, аутономној покрајини, односно јединици
локалне самоуправе, признају се као расход у износу највише до 5% од укупног
прихода (čl.15).
2.2. Нацрт Закона о социјалном предузетништву и његови недостаци
Предлогом закона о социјалном предузетништву оно се дефинише као

делатност којом се задовољава општи интерес на националном, регионалном или
локалном нивоу кроз производњу добара, односно пружање услуга и запошљавање
корисника, у циљу остваривања већег степена социјалне укључености. Социјално
привредно друштво је друштво које обавља делатност социјалног предузетништва
уз ограничену расподелу добити и одлучивање запослених о улагању дела
расположиве добити и њиховом радноправном статусу, ради остваривања циљева
социјалног предузетништва (čl.3). Kорисници су радно способна лица која се налазе у
систему социјалне заштите, теже запошљива незапослена лица у складу са
прописима из области запошљавања и остала теже запошљива лица из посебно
осетљивих категорија.
Социјално привредно друштво, односно социјални предузетник може
обављати делатност социјалног предузетништва под условом да у радном односу
има одређени број корисника, да обавља делатност од општег интереса на
националном, регионалном или локалном нивоу и да има одговарајући простор и
одговарајућу опрему за обављање делатности. Услов је и да оснивачки акт
привредног друштва, односно изјава предузетника садржи одредбе које прописују
20
социјални карактер предузећа, да има план развоја делатности, као и да у
пословном имену садржи ознаку социјално привредно друштво, односно социјални
предузетник и да пословна писма и друга документа обавезно садрже ознаку
социјално привредно друштво, односно социјални предузетник
Kоји су то послови које социјално предузеће може и треба да обавља наведено
је у најопштијем смислу: област социјалне и дечије заштите, борачко-инвалидске
заштите, заштите интерно расељених лица са подручја KиМ, заштите особа са
инвалидитетом, заштита избеглица и тражилаца азила; област заштите и унапређења
здравља, науке, информисања, образовања и васпитања, културе и уметности; област
очувања природе, заштите животне средине, заштите животиња, комунална и
делатност сакупљања секундарних сировина и рециклаже, као и коришћење
алтернативних извора енергије; област пољопривреде, угоститељства, туризма;
промоција, развоја и обнове старих заната и домаће радиности.
Услови за статус социјалног предузећа подразумевају да: у радном односу има
најмање три корисника;у односу на укупан број запослених има у радном односу
најмање 50% корисника; обавља делатност од општег интереса на националном,
регионалном или локалном нивоу; има одговарајући простор и одговарајућу техничку и
другу опрему за обављање делатности; оснивачки акт има одредбе социјалног
карактера, начин одлучивања скупштине и одредбу о ограничењу улагања дела
расположиве добити ради остваривања циљева социјалног предузетништва;има план
развоја делатности; у пословном имену садржи ознаку социјално привредно друштво
као и у државном промету.
Kао једна од специфичности социјалних предузећа је учешће запослених у
управљању и одлучивању о њиховом радноправном статусу. Тако је законом
предвиђено да запослени у социјалном предузећу имају право да буду информисани и
консултовани, односно да учествују у управљању и одлучивању о битним питањима у
вези са њиховим радноправним статусом.
Министарство задужено за запошљавање води електронску базу података о
социјалним предузећима, која садржи податке који се односе на социјално предузеће,
односно социјалног предузетника. Влада оснива Савет за подстицање развоја
социјалног предузетништва као саветодавно тело које даје мишљења у вези са
питањима подстицања социјалног предузетништва, пројектима развоја социјалног
предузетништва, умрежавања социјалних привредних друштава и социјалних
предузетника. Савет чине представници удружења, органа и организација од значаја
за област социјалног предузетништва, стручњаци из области запошљавања,
социјалног предузетништва и социјалне заштите, репрезентативних синдиката,
репрезентативних удружења послодаваца, јединица локалне самоуправе.
21
Нацрт предвиђа да социјална привредна друштва могу да аплицирају за
буџетска средства у циљу проширења својих капацитета, побољшања услова рада.
2.3. Недостаци у правном регуилисању социјалног предузетништва РС
Текст нацрта закона, појам социјалног предузетништва ограничава искључиво

на „радну интеграцију“ (самозапошљавање), занемарујући, између осталог, његову
социјалну димензију, што је супротно пракси већине европских земаља. Нацрт је
усмерен понајвише ка решавању проблема незапослености припадника социјално
угрожених група, док је занемарен елемент утицаја социјалног предузетништва на
решавање приоритетних проблема у заједници.
Даље, предложени нацрт закона не препознаје удружења, фондације и задруге,
као носиоце социопредузетничких активности. Закон у овом случају не би требало да
прописује статусне облике, већ да предвиди услове под којима се постојећи правни
облици могу идентификовати са социјалним предузећима за радну интеграцију. Нацрт
не онемогућава да друга правна лица буду оснивачи социјалних привредних друштава,
али им се не дозвољава да законски послују по принципима социјалног
предузетништва у свом изворном облику. У социјалној економији се сви актери могу
бавити скоро сваком врстом пословне делатности.
Супротно актуелној пракси у Европској унији и досадашњој пракси у Србији,
предложени текст будућег закона омогућава да социјална предузећа оснивају локалне
самоуправе и покрајине, чиме се директно задире у природу социјалног
предузетништва. Социјално предузетништво је у Европи настало као одговор
заједнице и појединаца на нарастајуће проблеме у заједници, односно, цивилног и
пословног сектора, где је улога државе сведена на стварање нормативног оквира и
подстицајног амбијента за пословање социјалних привредних друштава и
предузетника. Спорно је и то што нема значајних и стимулативних мера због којих би
неко желео да покрене социјално предузеће.
Сама начела закона указују да је намера законодавца да се обухвате различите
области у којима социјална предузећа могу да послују, не само област социјалне
заштите или заштите одређених група.
Даље, бројна удружења из ове области замерају, да је назив нацрта
неодговарајући, будући да, иако је одомаћен, израз „социјално предузетништво” није
најадекватнији избор за означавање врсте пословања на коју се односи. Изрази који се
најчешће користе (социјална економија, социјална предузећа, социјално
предузетништво) представљају исправан превод оригиналних израза, али не потпуно
одговарајући духу српског језика. Они предлажу назив “солидарна економија”.
22
Нацрт предвиђа инклузивни модел управљања социјалних привредних
друштава од стране запослених и чланова. Овај модел јесте препоручен од стране
Европске комисије, али није у складу са пословном традицијом и културом у РС,
сматрају чланови невладиних организација.
На централном и локалном нивоу треба пронаћи одговарајуће институционално
решење за потребе подршке, координације, праћења и управљања социјалним
предузетништвом. На централном нивоу, при Радној групи за социјално укључивање
потребно је успоставити радну групу за социјално предузетништво коју би чинили
представници Министарства економије, Министарства рада, Министарства финансија,
Парламентарних одбора који се баве сиромаштвом, социјалним укључивањем и
запошљавањем и европским интеграцијама, Тима Потпредседника владе за социјално
укључивање и смањење сиромаштва, Сталне конференције градова и општина и ОЦД.
Ова радна група би требало да дефинише одговарајућа законска решења, успостави
система праћења развоја сектора, подстицање и подршку у комуникацији између
централних и локалних институција и социјалних предузећа, међународну сарадњу.
Радна група за социјално предузетништво треба да формулише Стратегију развоја
социјалног предузетништва у Републици Србији.
На локалном нивоу би требало основати регионалне центре за подршку
социјалном предузетништву. Њихова улога би била да пружају конкретну подршку
локалним самоуправама у препознавању улоге социјалних предузећа и планирању
њиховог ангажовања у јавном сектору, као и социјалним предузећима у јачању
капацитета и успостављању партнерства са јавним и приватним сектором.
2.4. Kомпаративни преглед правног регулисања социјалног предузетништва
На нивоу Европске уније не постоји посебна правна регулатива о социјалном

предузетништву. Чињеница да таква регулатива постоји за одређене статусне облике у
којима „социјална предузећа“ могу да делују на територији две или више држава-
чланица (првенствено задруге и фондације у Италији, Великој Британији, Немачкој и
Шпанији) не утиче на ову констатацију. Недостатак посебне правне регулативе
последица је несагласности земаља-чланица ЕУ у погледу саме садржине појма и
концепта социјалног предузетништва/социјалних предузећа, као и чињенице да је
социјално предузетништво неравномерно развијено у овим државама.
23
Италија
Kонцепт социјалног предузећа први пут је у Италији правно нормиран

доношењем Закона о социјалним задругама (1991) који је служио као узор и шпанском
државном Закону о социјалним задругама (1999). Доношење Закона о социјалним
задругама последица је децентрализације система социјалне заштите у Италији. Тиме
се социјална политика у Италији приближила англосаксонском дуалном моделу, у
којем држава и локална самоуправа имају одговорност за задовољавање потреба
посебно рањивих група, док ОЦД и друге приватно-правне особе пружају социјалне
услуге другим категоријама становништва којима су ове услуге потребне. Социјалне
задруге (cooperative sociale) се оснивају ради задовољавања општих циљева заједнице
и социјалне интеграције посебно рањивих и маргинализираних група. У том смислу,
социјалне задруге представљају инститиционални хибрид универзалних задружних
принципа и битних карактеристика социјалних предузећа. Оне покривају широк
дијапазон услуга: од социјално-здравственог старања, кућног старања, смештаја
угрожених категорија, чувања и бриге о деци, до услуга у области радне интеграције
посебно рањивих друштвених група, образовања, културе и заштите животне средине.
Закон је предвиђао две врсте социјалних задруга: задруге типа "А", - услуге у области
социјалне заштите, здравства и образовања (80% регистрованих социјалних задруга) и
задруге типа "Б", - производња робе и пружање услуга, економске активности које
омогућују радну интеграцију посебно рањивих група, осим економских активности у
области социјалне заштите, здравства и образовања. Задруге типа "А" послују као
привредна друштва, задруге типа "Б" имају другачију улогу, организована као
предузећа за запошљавање или радни центри за обуку посебно рањивих група.
Најмање 30% радника у социјалним задругама типа "Б" мора припадати посебно
рањивим групама (особе физички или ментално ометене у развоју, слепе или
слабовиде особе, особе отпуштене из психијатријских установа, лечене од менталних
болести, болести зависности, као и особе које су осуђене на алтернативне законске
казне). Радници у задругама типа "Б" истовремено су и чланови задруге. Уколико
социјална задруга типа ‘Б’ запошљава најмање 30% припадника маргинализованих
група, које као такве нису изричито препознате у закону као рањиве групе (бескућници,
лица која су незапослена више година, избеглице, азиланти, итд), оне не уживају
пореске повластице које су иначе прописане за социјалне задруге. Ово је велики
недостатак овог закона, јер неоправдано дискриминише ове задруге. Основни разлог
увођења задруге типа "Б" као нове статусно-правне форме за социјално
предузетништво јесте промовисање концепта партиципације корисника и чланова
његове породице, у пружању социјалних услуга (е.г. учешће родитеља особа која су
24
физички или ментално ометена у развоју). Оне омогућавају трансформацију
традиционалног режима социјалних услуга, у којем корисници имају пасивну улогу, у
систем у којем ће корисници активно учестовати у креирању начина на које се ове
услуге пружају.
Социјалну задругу могу основати најмање три физичка или правна лица.
Јединице локалне самоуправе често се јављају као оснивачи социјалних задруга,
нарочито типа "А". Закон не прописује минимални износ оснивачког капитала за
оснивање социјалне задруге. Основно је правило да сви чланови социјалне задруге
имају једнако право гласа, независно од њиховог учешча у основном капиталу.
Социјална задруга мора издвојити најмање 30% остварене годишње добити у средства
обавезне резерве. Овим се правилом превасходно штите повериоци задруге, имајући у
виду да Закон не прописује минимални износ основног капитала. Социјална задруга
мора издвојити 3% остварене годишње добити у заједнички фонд којим управља
кровна организација социјалних задруга, а који служи за промовисање културе и развој
задругарства и оснивање других социјалих задруга.
Изменама Закона о социјалним задругама (2003) изједначене су социјалне
задруге са друштвом са ограниченом одговорношћу. Оне су створиле претпоставке за
већу одрживост социјалних задруга на растућем и све конкурентнијем тржишту
социјалних услуга. Међутим, оне су исто тако ослабиле принцип демократског
одлучивања у задрузи као једног од основних принципа задругарства. Даље, доводи се
у питање режим пореских и других повластица које уживају социјалне задруге као
непрофитна правна лица.
Статус социјалног предузећа може добити ОЦД (удружење или фондација) или
социјална задруга која аплицира за овај статус и која делује у области од јавног
интереса. Она се уписује се у Регистар организација од јавног интереса које води
Министарство финансија. Kонцепт организација које делују у јавном интересу
рефлексија је принципа субсидијарности у задовољавању социјалних потреба, који
омогућава овим организацијама да учествује у задовољавању социјалних потреба које
су превасходно одговорност државе.
Декретом се ближе прописују области у којем могу деловати социјална
предузећа: социјална заштита, здравство, образовање, професионална обука и
тренинг, заштита животне средине и екосистема, промоција и заштита културне
баштине, пружање услуга у области културе, социјални туризам, високо образовање.
Поред тога, правно лице се сматра социјалним предузећем ако делује и у другим
областима, уколико је њен основни статутарни циљ радна интеграција или обука за
припаднике посебно рањивих група, у ком случају најмање 30% запослених у
25
предузећу мора припадати овој категорији, сагласно релевантним прописима Европске
уније којим се прецизира шта се сматра посебно рањивим групама.
Социјално предузеће се уписује у Регистар привредних друштва и мора имати
префикс: ‘социјално предузеће’ у називу фирме. Правила о надзору и извештавању
слична су правилима које се примјењују на организације које делују у јавном интересу
– обавеза подношења финансијског извештаја који је верификован од стране спољног
ревизора. Међутим, за разлику од организација које делују у јавном интересу, Закон не
прописује јединствену садржину финансијског извештаја. Подноси се и извештај о раду
који треба да измери социјални ефекат активности социјалног предузећа.
Стицање статуса социјалног предузећа не доноси никакве посебне пореске
повластице, осим оних које су већ прописане за организације које делују у јавном
интерсу. Сходно томе, не постоје никакви убедљиви разлози или очигледна корист да
би се правно лице регистровало као социјално предузеће. Социјалне задруге посебно
немају иницијативу да се региструју као социјално предузеће, имајући у виду њихов
привилегирани статус у односу на друга социјална предузећа (могућност делимичне
распођеле добити и приступ финансијском тржишту).
Словенија
Закон о социјалном предузетништву дефинише социјално предузетништво као

трајно обављање предузетничких активности које су у јавном интересу (општекорисна
сврха), као и обављање других активности које за циљ имају запошљавање посебно
рањивих група (особе са инвалидитетом, теже запошљиве особе које имају трајне
менталне и физичке тешкоће, лица која траже посао дуже од две године, особе које
први пут траже посао, незапослени изнад 55 године, Роми, особе које су напустиле
основно и средње образовање, зависници који се налазе или су били у програму
рехабилитације, бивиши осуђеници, избеглице у програму интеграције и бескућници).
Овако дефинисан концепт социјалног предузетништва на трагу је концепта социјалних
задруга у Италији, али је дефиниција посебно рањивих група шира него у случају
италијанских задруга типа ‘Б’. Подзаконским актом (2012) ближе се прописују услови за
обављање делатности предузећа типа ‘А’. Само ОЦД, односно непрофитна правна
лица (задруге, приватне установе, удружења, фондације, али и непрофитна привредна
друштва), могу добити статус социјалног предузећа. Даље, нужно је да предузеће
запосли најмање једног радника у првој години обављања делатности, односно
најмање два радника након прве године.
Привредно друштво не може бити оснивач социјалног предузећа, уколико је
циљ овог оснивања пренос дела имовине и делатности тог друштва на социјално
26
предузеће. Међутим, оно може основати социјално предузеће чији је циљ решавање
проблема вишка запослених радника у том друштву. Поред тога, ОЦД која има статус
радног центра или предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање
особа са инвалидитетом не може добити статус социјалног предузећа, уколико се над
њим спроводи стечајни поступак, или није платило доспеле доприносе за своје
раднике.
Социјално предузеће може у следећим областима: социјална заштита;
породична заштита; заштита особа са инвалидитетом; наука, образовање и васпитање;
заштита и промоција здравља; социјална инклузија; подстицање запошљавања;
укључивање на тржиште рада посебно угрожених група; производња органске хране;
заштита животиња, заштита животне средине; ‘социјални туризам’.
ОЦД (удружење, фондација или приватна установа) може аплицирати за статус
социјалног предузећа приликом самог оснивања, или након уписа у одговарајући
регистар недобитних правних особмепрофитних правних лица. Уколико ОЦД жели
аплицирати за статус социјалног предузећа приликом самог оснивања, суд или друго
регистарско тело надлежно за упис тог облика ОЦД у регистар недобитних правних
лица по службеној дужности проверава да ли су испуњени општи услови за упис у
регистар. Нејасно је у који се (конститутивни) регистар ова друштва уписују, пре него
што аплицирају за статус социјалног предузећа.
Општи надзор над радом социјалних предузећа врши Министарство рада. У
случају да не поштује услове прописане Законом, Министарство може покренути
поступак брисања предузећа из Регистра, у ком случају се из назива фирме ОЦД
брише префикс социјално предузеће. У случају губитка статуса, оно је дужно да врати
преостала средства која је добила из јавних фондова за подстицај својој делатности.
Социјално предузеће је обавезно да поднесе годишњи финансијски извештај. Уколико
предузеће остварује приходе и по другом основу, дужно је да ове приходе посебно
искаже у финансијском извештају; исто се односи и на средства из јавних фондова.
Закон прописује посебне рачуноводствене стандарде за социјална предузећа. На робу
купљену за обављање своје делатности социјално предузеће плаћа снижену стопу
ПДВ-а у износу од 8,5%.
Анализом одредби Закона отвара се низ питања:
 Претерана концентрација овлашћења Министарства рада има за последицу да

се у пракси концепт социјалног предузетништва своди на запошљавање
посебно рањивих група. Друга министарства не препознају социјално
предузетништво као погодан инструмент за њихове развојне политике.
27
 Плуралитет правних форми у којем могу деловати социјална предузећа
институционално је ограничен обавезом демократског одлучивања (један члан –
један глас), као једним од кумулативних услова које социјално предузеће мора
да испуњава. Сходно томе, фондације, приватне установе и једночлано
предузеће не могу добити статус социјалног предузећа, с обзиром да се ради о
нечланским облицима организирања.
 Нефлексибилни подстицајни инструменти за запошљавање посебно рањивих
група. Социјалним предузећима нису доступни подстицајни инструменти за
покретање нових (‘старт уп’) предузетничких подухвата који имају искључиво
комерцијални карактер;
 Мала тржишна видљивост и препознатљивост социјалних предузећа и њихових
производа и услуга, као и вриједности за које се залажу, а која би мотивирала
јавност на куповину ових производа и услуга;
 Недовољна заинтересованост општина за сарадњу са социјалним предузећима;
 С обзиром да социјална предузећа имају приступ јавним фондовима под
привилегованим условима, Законом су ограничене области у којима ова
предузећа могу обављати социјално-предузетничке активности. Ово
ограничење се у пракси показало контраверзним. На једној страни од социјалног
предузећа се тражи да, након иницијалног периода рада подржаног средствима
из јавних фондова и субвенцијама, постане финансијски одрживо. На другој
страни, њихове предузетничке активности ограничене су на области које нису
атрактивне за трговачка друштва, што угрожава њихов опстанак на тржишту. На
пример, социјално предузеће се може бавити социјалним туризмом, али не и
класичним туризмом.
Велика Британија
Социјално предузеће у Енглеској није правно дефинисано. Влада под

социјалним предузећем подразумева: "привредну делатност чија се добит користи за
остваривање социјалних циљева, пре него за расподелу између оснивача и чланова“.
Република Аустрија
Аустрија нема посебан правни оквир за социјално предузетништво. Осим тога,

концепт социјалног предузетништва уско је постављен, јер је превасходно фокусиран
на радну интеграцију посебно рањивих група. У оквиру овако постављеног концепта,
28
социјална предузећа могу деловати као непрофитна друштва са ограниченом
одговорношћу и удружења.
Довољно је да привредном друштву Регистар дозволи да се може оснивати
ради остваривања социјалних циљева и оно ужива статус социјаног предузећа, те се
тиме смањују трансакциони трошкови за деловање социјалних предузећа. Осим тога,
ова друштва уживају исте пореске повластице као и ОЦД које делују у јавном интересу,
што није случај у Великој Британији.
Хрватска
Влада Републике Хрватске усвојила је Стратегију развоја друштвеног

предузетништва за период 2015-2020. Имајући у виду да социјално
предузетништво/предузеће није у Хрватској правно дефинисано, Стратегија дефинише
да друштвени (социјални) предузетник може бити физичко или правно лице које:
остварује равнотежу друштвених, еколошких и економских циљева пословања; обавља
делатност производње и промета роба, пружања услуга, уметничку делатност којом се
остварује приход на тржишту и која има повољан утицај на околину, доприноси
унапређењу развоја локалне заједнице и друштва у целини; ствара нову вредност и
осигурава финансијску одрживост на начин да у трогодишњем раздобљу пословања
најмање 25% годишњег прихода планира остварити или остварује обављањем своје
предузетничке делатности; најмање 75% годишње добити, односно вишак прихода
остварен обављањем своје делатности, улаже у остваривање и развој циљева
пословања; одликује добровољно и отворено чланство (ако је предузетник правна
особа) те аутономија пословања, односно деловања.
Република Хрватска, јединица локалне и подручне (регионалне) самоуправе или
тело јавне власти не може бити искључиви оснивач социјалног предузећа. Стратегијом
је предвиђен демократски начин одлучивања, односно одлучивање које није
искључиво везано уз власничке уделе или чланске улоге већ обухвата раднике,
чланове, кориснике или потрошаче.
У Стратегији се користи термин друштвено, уместо социјалног предузетништва.
Усвојен је појам друштвено предузетништва да би се обухватиле све предузетничке
праксе са друштвеним циљем у односу на појам социјално предузетништво које може
имати конотацију искључиве ангажованости у социјалној сфери.
Стратегија предвиђа вођење Евиденције друштвених предузетника, коју води
надлежно тело. Уписом у евиденцију стиче се право пријављивања на посебне
конкурсе и подстицаје који су намењени друштвеним предузетницима.
29
Стратегија није идентификовала посебне правне препреке за развој социјалног
предузетништва, нити предвиђа додатне повластице. Она дефинише удружења
(удруге), задруге, установе и привредна друштва која се оснивају са циљем
запошљавања особа с инвалидитетом као основне носиоце социјалног предзетништва.
Закон о задругама (2014) посебно дефинише социјалне задруге као задруге
основане ради обављања делатности којима се пружа помоћ у задовољењу основних
животних потреба социјално угроженим, немоћним и другим физичким особама, које
оне саме или уз помоћ чланова обитељи не могу задовољити због неповољних
особних, економских, социјалних и других околности; или ради укључивања у радне и
економске процесе особа са умањеном радном способношћу и других физичких особа
које немају довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а нису у
могућности остварити их својим радом или приходом од имовине или из других извора.
Закон следи италијански концепт социјалних задруга типа ‘А' и 'Б'. Међутим, за разлику
од италијанског концепта, закон не предвиђа никакве посебне повластице за овај тип
задруга. Посебан модел задругарства је бранитељска социјално-радна задруга која се
оснива ради остваривања психосоцијалног оснаживања и здравствене рехабилитације,
односно лакше и брже реинтеграције њених чланова у друштво и укључивања у радне
и економске процесе чланова с умањеном радном способношћу и незапослених особа.
Закон о професионалној рехабилитацији предвиђа пореске олакшице, новчане
подстицаје за запошљавање особа са инвалидитетом. ОЦД нису обвезници пореза на
добит, када је реч о приходима оствареним обављањем њихове основне статутарне
делатности. Од пореза на добит изузета су давања правних и физичких лица- пореских
обвезника за културне, научне, васпитно-образовне, здравствене, хуманитарне,
спортске, верске, еколошке и друге општекорисне сврхе, а која нису већа од 2%
прихода оствареног у претходној години.
Босна и Херцеговина
БиХ нема задовољавајући правни оквир за социјално предузетништво. Оно је

сведено на запошљавање и обуку особа са инвалидитетом. Запошљавање других
рањивих група (Роми и друге посебно угрожене социјалне групе, лечени зависници,
итд.) није стимулисано никаквим олакшицама. Не само што је концепт социјалног
предузетништва тренутно сведен на предузеће тип ‘Б’, већ се и концепт предузећа ‘Б’
примењује у својој редуцираној форми (запошљавање особа са инвалидитетом).
Оквирни закон о задругама препознаје социјалне задруге, али ови облици
организовања нису уређени на нивоу ентитета. Адекватна статусна регулативе за
задруге могла би значајно да допринесе развоју социјалног предузетништва у БиХ.
30
ОЦД не уживају пореске повластице на приходе које остваре непосредним обављањем
привредне делатности, чак и ако те приходе користе за своје статутарне,
општекорисне сврхе. Ово ограничење неповољно делује на финасијску одрживост
ОЦД, укључујући и оних које су активне у области социјалног предузетништва.
Прописивање неопорезивог номиналног износа вишка прихода над расходима од такве
делатности који не подлијеже опорезивању, могло би повољно ђеловати на развој
социјалног предузетништва, водећи рачуна да ове олакшице нису у колизији са
прописима који забрањују нелојалну утакмицу на тржишту.
2.5. Институционална подршка социјалном предузетништву –

компаративни преглед
У Словенији, Закон о социјалном предузетништву предвиђа оснивање

‘пословних инкубатора’ који пружају техничку подршку оснивању и деловању
социјалних предузећа. Слични облици подршке постоје и у Италији и Великој
Британији. У Шпанији је Влада, у сарадњи са Привредном комором, иницирала
пројекат чији је циљ да се у јавно-приватном партнерству понуди интегрисана техничка
услуга малим и средњим предузећима, укључујући и социјална предузећа.
У Италији и Словенији министарство које је надлежно за упис у Регистар
социјалних предузећа истовремено пружа стручну и техничку подршку деловању
социјалних предузећа. У Енглеској, ову улогу врши Kомисија (Charity Commission) за
све организације које делују у јавном интересу, укључујући и социјална предузећа. У
Хрватској делује Хрватски задружни центар, као јавна установа која, води
централну евиденцију задуга; пружа стручну, техничку и саветодавну подршку
задругама; прати стање у области задругарства и предлаже мере за њихово
унапређење.
У Шпанији и Словенији влада је основала посебно саветодавно тело како би
олакшало структуирани дијалог у овој области. На пример, у Словенији је основан
владин Савет за социјално предузетништво, којег чине представници ресорних
министарстава, социјалних предузећа, социјалних партнера и један експерт. Савет
анализира примену јавних политика за развој социјалног предузетништва и потребу за
доношењем нових политика у овој области, анализира и предлаже мере за
укључивање општина у примену политика за развој социјалног предузетништва,
учествују у припреми развојних докумената, израду стратегије и акционих мера у овој
области, прати њихово спровођење, прати коришћење јавних средстава из домаћих и
европских извора у овој области и предлаже приоритете за финансирање.
31
Италијански Закон о социјалним предузећима који предвиђа успоставу система
надзора при Министарству рада у циљу подршке квалиту рада социјалних предузећа,
њихових производа и услуга. У том смислу, годишњи извештај о раду социјалних
предузећа (social mission report), поред редовне комуникације са корисницима услуга,
представаља извор информација у погледу избора мера које треба предузети у циљу
подизања квалитета услуга социјалних предузећа.
Израда стратешких докумената може бити значајан инструмент развоја јавних
политика у овој области. Словенија је прва земља у региону која је донела
Стратегију за развој социјалног предузетништва за период 2013-2016.
Стратегија има три основна циља: промоција социјалног предузетништва и његова
већа видљивост; даље унапређење подстицајног оквира за деловање социјалног
предузетништва; подстицање запошљавању посебно рањивих група. Стратегијом се
дефинишу мере за реализацију ових циљева и идентификују њихови носиоци: ресорна
министарства, јавни фондови, јавне установе и друге јавно-правне особе. Хрватска је,
такође, усвојила стратегију у овој области за период 2015-2020. О чему је већ било
речи.
Презентовани регулациони модели показују тешкоће са којима се законодавац
суочава у покушају нормирања социјалног предузетништва. Ове тешкоће превасходно
су последица чињенице да је социјално предузетништво комплексан концепт, који није
без контраверзи. Добар пример за ову констатацију је Италија, у којој могућност да
спољни инвеститори имају вишеструко право гласа у социјалним задругама угрожава
њихов демократски карактер и сужава разлику између социјалног предузећа и
трговачког друштва. Овим се доводи у питање режим пореских и других повластица
које ове задруге уживају, које могу резултирати у нелојалној утакмици на тржишту.
Аустрија је са друге стране пример државе, где посебан правни оквир за
социјално предузетништво није услов његовог успешног развоја, те да овај оквир може
бити препрека његовом развоју као што је случај у Словенији.
Искуства анализираних земаља, такође, показују да социјалном
предузетништву одговара плуралитет правних форми (задруге, удружења, приватне
установе, итд.). Непрофитним привредним друштвима треба признати статус
социјалних предузећа (Аустрија). Хрватска представља добар пример како признавање
социјалних задруга није нужно повезано са режимом посебних повластица за ове
задруге (Италија). Хрватски модел задругарства додатно погодује социјалном
предузетништву јер омогућава и другим облицима задруга да делују као социјално
предузеће.
Захтев да социјално предузеће буде демократски устројено (Словенија, Србија
по новом нацрту Закона) може представљати препреку за развој социјалног
32
предузетништва, с обзиром да овај захтев има пуно оправдање само код удружења и
задруга. Стога, нужна је одређена флексибилност у формулирању овог захтева.
Kонцепт социјалног предузетништва блиско је повезан са концептом
организација које делују у јавном интересу. У том смислу, изричито признање
социјалног предузетништва као једне од делатности од јавног интереса у пореским
прописма који уређују ову област погодно делује на финансијску одрживост социјалних
предузећа.
Европска унија у својим стратешким документима и иницијативама (Европа
2020: Европска стратегија за паметни, одрживи и инклузивни развој, Иницијатива за
социјалну економију, Програм за запошљавање и социјалне иновације 2014-2020)
препознаје социјално предузетништво као важан инструменат социјалне кохезије. Од
посебног значаја је Резолуција о социјалном предузетништву (2009) у којој се, између
осталог, констатује да је социјално предузетништво хетерогени концепт, који се
различито регулише у земљама-чланицама и за које се користе и други називи
(економија солидарности, трећи сектор, социјална економија, итд), али да, незвисно од
националних разлика, овај концепт има одређене заједничке црте, које укључују:
демократски начин организовања, радничка партиципација, социоекономски циљеви (а
не стицање добити), начело солидарности, волонтирања и друштвене одговорности.
У документу Европа до 2020: Европска стратегија за паметан, инклузивни и
одрживи раст се идентификују приоритети и циљеви ЕУ у наредних десет година, како
би се превазишле последице глобалне економске кризе и осигурало водеће место у
међународној подели рада, те се предлажу три узајамно комплементарна приоритета у
циљу даљег развоја социјално-тржишне економије: паметни развој (економија
заснована на знању и иновацијама); одрживи развој (промоција ефикасније,
компетативније и еколошки напредне економије); и инклузивни развој (висока стопа
запослености, у функцији територијалне и социјалне кохезије). Kада је реч о
инклузивном развоју, истиче се нужност преузимања мера којим ће се обезбедити
континуирано образовање и преквалификација радне снаге, повећати процентуално
учешће запослених жена, обезбедити јачање концепта социјалне одговорности
предузећа и смањити сиромаштво.
Европска комисија је и у оквиру Платформе за борбу против сиромаштва и
социјалне искључености покренула Иницијативу за социјално пословање која
дефинише социјално предузетништво и социјална предузећа као она која треба да
служе интересима локалних заједница (нпр. социјални, еколошки циљеви), а не
стицању профита. Наводи се да да ова предузећа запошљавају најрањивије групе и
тако доприносе социјалној кохезији, запошљавању и смањивању неједнакости.
33
Велику улогу у промовисању социјалног предузетништва на нивоу ЕУ има
Економско-социјални комитет. У „Мишљењу о социјалној економији и социјалном
предузетништву” (2011.), истиче да су социјална предузећа кључни елемент
европског социјалног модела, подржавају се напори Европске комисије за стварање
политичког оквира и акционог плана за промоцију социјалних предузећа, сугерише да
следећи циклус програмирања структуралних фондова ЕУ експлиците садржи подршку
оснивању и деловању социјалних предузећа, предлаже реформа правила о јавним
набавкама, како би се боље уважиле специфичности социјалних предузећа.
Сходно томе, за буџетско раздобље 2014-2020, у Европском социјалном фонду,
издвојено је 80 милијарди евра, у циљу помоћи државама – чланицама нарочито у
области социјалне инклузије, промоције једнакости и запошљавања младих. Ово
представља шансу и за новије чланице Европске уније за повлачење значајних
средстава у циљу промоције социјалног предузетништва у рјешавању приоритетних
социјалних питања. На другој страни, растућа улога социјалног предузетништва у
јавним политикама Европске уније и износ средстава које се издваја за ове намене
представља ризик за његову дугорочну одрживост, из разлога који је већ препознат у
Словенији - оснивање социјалних предузећа мотивисано је повлачењем европских и
других расположивих фондова, пре него искреном социјалном мисијом, што може
негативно утицати на њихову дугорочну одрживост.
34
“Europe 2020: A European Strategy for Smart, Sustainable and Inclusive Growth”
(2010), European Commission, http://ec.europa.eu (последњи приступ 21.09.2019).
“European Union Explained, Europe 2020: Europe Growth Strategy" (2012),
Brussels, June, http://ec.europa.eu (последњи приступ 25.09.2019).
Golubović D., (2015) Pravni i institucionalni aspekti socijalnog preduzetništva:
komparativni pregled i stanje u Bosni i Hercegovini, TACSO BiH Office.
IRIS, Social Enterpirse in Italy.
Jacques Defourny Marthe Nyssens, The EMES Approach of Social Enterprise in A
Comparative Perspective, WP No. 12.
Nacrt Zakona o socijalnom preduzetništvu RS
“Social Business Initiative. Creating a favourable climate for social enterprises, key
stakeholders in the social economy and innovation” (2011), http://eur-lex.europa.eu
(poslednji pristup 28. 08. 2019).
Socijalno preduzetništvo: modeli, komparativna praksa i pravni okvir socijalnog
preduzetništva u Srbiji, (2011), Grupa 484, Beograd.
Trbanc M., Polajner B., Experiences with social entrepreneurship in Slovenia so far.
Zakon o porezu na dobit pravnih lica (Sl. glasnik RS", br. 25/2001, 80/2002, 80/2002 -
dr. zakon, 43/2003, 84/2004, 18/2010, 101/2011, 119/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014 - dr.
zakon, 142/2014, 91/2015 - autentično tumačenje, 112/2015, 113/2017 i 95/2018).
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ("Sl.
glasnik RS", br. 36/2009 i 32/2013).
Zakon o udruženjima (Sl. glasnik RS", br. 51/2009, 99/2011 - dr. zakoni i 44/2018 -
dr. zakon).
Zakon o zadrugama (Sl. glasnik RS", br. 112/2015).
.
35
3. ФОРМЕ И МОДЕЛИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СОЦИЈАЛНИХ ПРЕДУЗЕЋА
Последњих година је забележен пораст интереса за предузетништво у

непрофитним секторима економије. Наравно, поставља се питање како применити
концепте предузетништва у пракси без угрожавања вредности непрофитног
пословања. Повећање броја приватних пружалаца услуга у области пружања
социјалне заштите обновило је интерес за комбиновани приступ какав нуди социјално
предузетништво. Они су се постепено морали прилагодити јавним набавкама и
политикама јавних предузећа у области социјалне заштите. Не треба посебно
наглашавати и да је сам језик подвргнут трансформацији, а са њим и пословна
филозофија и методологије мерења учинка.
Шема 5. Веза предузетништва са различитим секторима и сферама у друштву
Извор: Gawell, M. (2014), “Soci(et)al Entrepreneurship and Different Forms of Social

Enterprise”, u: Lundström, A.; von Friedrichs, Y.; Zhou, C. i Sundin, E. (redaktori), Social
Entrepreneurship: Leveraging Economic, Political, and Cultural Dimensions, New York:
Springer, str. 23-42.
36
Различити сектори економије и друштва пружају различите оквире, праксе и
правне структуре за предузетничке иницијативе. Та окружења се морају имати у виду
када се почиње са предузетничким подухватом. Свакако је најзначајнији аспект тога
законска регулатива која прописује начине пословања и организовања. Из тога следи
да организационе форме, правне структуре и карактеристике сектора нису толико
одређене предузетничком иницијативом, колико је обрнуто. Због тога, предузетничке
иницијативе се могу сматрати елементом који утиче на све остале (видити Шему 5):
процес се спроводи из центра и, ако се развија како треба, рађа се организација која је
у великој мери прилагођена прописима и нормама успостављених структура (Gawell,
2014).
Можемо видети да се предузетничке иницијативе рађају и развијају у
различитим сферама. То су: привреда, јавни сектор, непрофитне организације и
удружења, кооперативе и окружење породице и пријатеља. Разграничења између
различитих сектори нису једнозначна, тако да ни линије разграничења не треба
схватати буквално. У сваком случају постоје и могућности, упркос институционалном
притиску, да предузетници комбинују логику из различитих сектора.
37
3.1. Спектар организација социјалног предузетништва
Организације социјалног предузетништва се деле на основу:
1. мотива пословања,
2. одговорности и
3. употребе оствареног прихода.
На једном крају спектра социјалних предузећа налази се друштвено одговорно

пословање, односно профитни оријентисани субјекти који послују уважавајући
социјалне циљеве. Мотиви друштвено одговорне компаније теже ка стварању профита,
али без негативних последица на друштво и екосистем. Оне морају да створе
адекватан приход и да након покривања трошкова својим акционарима исплате
дивиденду. На супротном крају су невладине организације са активностима чији је
резултат стварање прихода, али им је примарна мотивација да допринесу друштвеним
циљевима користећи зарађени приход за покретање социјалних програма које диктира
мандат акционара. То се може видети на следећој шеми.
Шема 6. Спектар социјалног бизниса
Извор: Alter, K. S. (2003), “Social Enterprise: A Typology of the Field Contextualized

in Latin America”, working paper, Washington, str. 9
38
3.2. Модели социјалног предузетништва
Постоји неколико модела на основу којих се могу структурирати компаније из

области социјалног предузетништва. Заједно са припадајућим шемама, то су (Four
Lenses Strategic Framework):10
Модел подршке – за предузетнике се обезбеђује пословна подршку и
финансијске услуге за циљну популацију или “клијенте”, самозапослене појединце или
фирме. Kлијенти социјалних предузећа, затим, продају своје производе и услуге на
отвореном тржишту.
Модел подршке предузетницима је обично уграђен у пословање: социјални
програм је бизнис, а његова мисија је да олакша финансијску сигурност својих
клијената подржавајући њихове предузетничке активности. Социјално предузеће
постиже финансијску одрживост кроз продају својих услуга клијентима и користи овај
приход за покривање трошкова везаних за пружање услуга подршке предузетницима,
као и трошкова пословања.
Шема 7. Модел подршке социјалним предузећима
Извор: Four Lenses Strategic Framework: Toward an Integrated Social Enterprise

Methodology, http://www.4lenses.org/setypology/fundamental_models (последњи приступ
23. 09. 2019).
Организације за економски развој, укључујући финансијске институције које

одобравају микрокредите, програми за развој малих и средњих предузећа и службе за
пружање услуга за развој бизниса користе модел подршке предузетницима.
Организације које, такође, често примењују овај модел су: финансијске институције,
менаџмент консалтинг фирме, фирме за пружање професионалних услуга
(рачуноводствене, правне и услуге истраживања тржишта), фирме специјаизоване за
развој технологија и производа који пружају подршку предузетницима.
10
Текст који следи заједно са припадајућим шемама се заснива на наведеном извору.
39
Теоријски пример модела подршке би могао бити произвођач и дистрибутер
јефтиних пумпи за наводњавање који продаје своје пумпе и саветодавне услуге
сеоским пољопривредницима са ниским примањима. Те пумпе омогућавају
пољопривредницима да драматично повећају продуктивност и профитабилност своје
земље. Приходи које остварује социјално предузеће користе се за покривање
оперативних трошкова, укључујући ту и високе трошкове маркетинга за руралне, мале
пољопривреднике, улагање у истраживање и развој нових производа и маркетиншке
кампање за едукацију.
Тржишно-посреднички модел – услуге се пружају циљној популацији или
“клијентима”, малим произвођачима (појединци, фирме или задруге), како би им се
помогло да приступе тржиштима. Услуге социјалног предузетништва додају вредност
производима које производе клијенти. Те услуге укључују: развој производа, помоћ у
производњи и маркетингу и кредитирање. Тржишни посредник или купује производе
које је направио клијент, или их преузима на консигнацију, а затим продаје производе
на тржишту уз надокнаду.
Шема 8. Тржишно-посреднички модел
Извор: ibid.
Kао у претходном случају, и овај модел је уграђен у пословање. Његова мисија

се базира на јачању тржишта и побољшавању финансијске сигурности клијената,
помажући им да развију и продају своје производе. Социјално предузеће остварује
финансијску одрживост кроз продају производа које производи клијент. Приходи се
користе за плаћање трошкова пословања и за покривање програмских трошкова
пружања услуга развоја производа, маркетинга и кредитирања клијената.
Задруге за тржишни пласман производа, као и организације праведне трговине,
пољопривреде и занатства често користе тржишно-посреднички модел социјалног
предузећа. Најчешће се овај модел примењује у: маркетиншким, фирмама за пласман
производа финалне потрошње, или у индустрији прераде хране и пољопривредне
производње.
40
Теоријски пример овог модела би могла да буде задруга за пласирање
занатских производа која ствара економске прилике за сеоске занатлије куповином
ручно рађених тепиха, корпи и скулптура, а затим их пласира у иностранство. Задруга
одмах купује производе по правичним ценама, а затим их продаје уз надокнаду за
покривање оперативних трошкова и пословног развоја. Зарађени приход користи се од
стране задруге за друштвене активности везане за пословни успех: помоћ занатлијама
у развоју производа и осигурању квалитета, те обезбеђивању кредита за обртни
капитал клијентима за куповину сировина и материјала за производњу квалитетних
производа.
Модел запошљавања – пружа могућности запошљавања и обуку на послу
циљној популацији или “клијентима”, односно особама са високим препрекама за
запошљавање, као што су особе са инвалидитетом, бескућници, ризичне младе особе
и бивше преступнике. Организација управља предузећем које запошљава своје
клијенте и продаје своје производе или услуге на отвореном тржишту. Та врста
пословања је заснована на прикладности послова које ствара за своје клијенте, у
погледу развоја вештина и прилагођености способностима и ограничењима клијената,
као и комерцијалне одрживости самог бизниса.
Шема 9. Модел запошљавања
Извор: ibid.
Модел је уграђен у пословање: сам социјални програм је бизнис, а његова

мисија је стварање могућности за запошљавање клијената. Услуге социјалне подршке
за запослене као што су тренери за проналажење посла, обука за тзв. меке вештине,
физикална терапија, саветовање за ментално здравље или прелазно становање
уграђени су у модел предузећа и стварају радно окружење за клијенте. Социјално
предузеће остварује финансијску одрживост кроз продају својих производа и услуга.
Приходи се користе за плаћање стандардних оперативних трошкова повезаних са
пословањем и додатних социјалних трошкова насталих запошљавањем клијената.
41
Модел запошљавања је широко коришћен код организација које се баве
инвалидитетом и омладином, као и код организација за социјални рад које служе
женама са ниским примањима, опоравак овисника, бивших бескућника и тамо где се
пружа социјална помоћ за незапослене. Популарне врсте бизниса које користе овај
модел су предузећа за чишћење, туристичке агенције, кафићи, књижаре, трафике,
курирске службе, пекаре, обрада дрвета и механичке поправке.
Теоријски пример је социјално предузеће за производњу инвалидских колица
које воде клијенти, жртве незгода у рудницима. Они се суочавају са дискриминацијом и
маргинализацијом на отвореном тржишту. Kолица су посебно опремљена за
прилагођавање потребама и хендикепима клијената. Организација помаже клијентима
да науче вештине које се траже на тржишту као што су заваривање, изливање и
монтажа. Социјално предузеће продаје инвалидска колица болницама и медицинским
фирмама. Приходи се користе за реинвестирање у бизнис, за финансирање јавних
образовних кампања о рударству и покривање трошкова социјалних услуга за
физикалну терапију и саветовање за клијенте.
Модел провизија-за-услугу – комерцијализује своје социјалне услуге, а затим
их продаје директно циљној популацији или “клијентима”, појединцима, фирмама,
заједницама или било којој трец́ој страни која је спремна да плати.
Шема 10. Model provizija-za-uslugu
Извор: ibid.
Модел је обично уграђен у пословање: социјални програм је бизнис, а његова

мисија је усмерена на пружање социјалних услуга у сектору у којем ради (као што су
нпр. здравство или образовање). Социјално предузеће остварује финансијску
одрживост путем накнада за услуге. Приход се користи као механизам за поврат
трошкова како би организација платила трошкове за пружање услуга и пословних
трошкова као што је маркетинг повезан са комерцијализацијом социјалне услуге.
Вишкови (нето добит) могу се користити за субвенционисање социјалних програма који
немају уграђену компоненту за поврат трошкова.
42
Модел провизија-за-услугу је један од најчешће коришћених модела социјалног
предузећа међу непрофитним организацијама. Организације које подразумевају
чланство, трговинска удружења, школе, музеји, болнице и клинике су типични примери
овог модела.
Теоријски пример би могао бити универзитет који наплаћује школарину за своје
образовне услуге, а надокнађује трошкове као што су плате професора и одржавање
зграда и земљишта. Међутим, накнаде од студената су недовољне за финансирање
изградње нових објеката или академских истраживања. Стога, универзитет допуњава
приход од школарина другим предузећем које функционише на принципу провизија за
услугу. На пример, комерцијални научни и инжењерски истраживачки и развојни
уговори су осигурани фармацеутским и технолошким компанијама.
Модел клијената са ниским примањима као циљног тржишта – је варијација
претходног модела (модела провизије-за-услугу), који препознаје циљну популацију
или „клијенте“ тржишта за продају робе или услуга. Нагласак овог модела је на
пружању приступа производима и услугама сиромашним и клијенатима са ниским
примањима; при чему цена, дистрибуција, карактеристике производа, итд.
представљају баријеру за то циљно тржиште. Примери производа и услуга могу да
обухватају: здравствену заштиту (вакцинацију, лекове на рецепт, операцију ока) и
здравствене и хигијенске производе (јодизоване соли, сапун, наочаре, помагала за
слух, хигијенски улошци), комуналне услуге (електрична енергија, биомаса и вода),
итд., које иначе плаћају.
Шема 11. Модел клијената са ниским примањима као циљног тржишта
Извор: ibid.
Kлијенти са ниским примањима као циљна популација овог модела се могу

описати као они који живе у “бази пирамиде”. Ово је друштвено-економска одредница
за око 4 милијарде људи који живе првенствено у земљама у развоју и чији се годишњи
43
доходак по глави становника налази испод 1500 долара паритета куповне моћи11; и са
зарадама мањим од 5 $ дневно. Људи у овој групацији не могу да остваре економију
куповине на велико, а парадокслно је да они плаћају за око 30% више за производе и
услуге од потрошача са средњим приходима.
Социјални програм је уграђен у активност обезбеђујући приступ производима и
услугама које повећавају здравље клијената, образовање, квалитет живота и
могућности. Приходи се остварују продајом производа и користе се за покривање
оперативних трошкова и трошкова маркетинга и дистрибуције. Међутим, због ниских
прихода циљне популације у овом моделу, постизање финансијске одрживости може
бити изазов. Социјално предузеће се мора ослањати на развој креативних
дистрибутивних система, смањење трошкова производње и маркетинга, постизање
високе оперативне ефикасности, унакрсно субвенционисање, итд. Здравље,
образовање, технологија, јавни сектор често користе овај модел.
Теоријски пример би могао да буде непрофитна болница која пружа приступ
висококвалитетној здравственој заштити без обзира на могућност плаћања пацијената.
Болница је фокусирана на неколико специјализованих услуга које би пружиле значајне
користи клијентима; услуге могу бити стандардизоване ради веће ефикасности; са
њима се успешно може такмичити у квалитету на отвореном тржишту. Цене се
заснивају на способности плаћања, при чему клијенти који могу платити пуну цену
субвенционишу оне који не могу платити или могу платити само део пуне цијене. Да би
уклонила додатне баријере приступа за сиромашне клијенте, болница пружа услуге
превоза које доводе клијенте из сеоских подручја у болницу или чак оснива
привремене клинике у њима.
Kооперативни модел – пружа директну корист својој циљној популацији или
"клијентима", члановима задруге, кроз услуге чланства: тржишне информације,
техничку помоћ/услуге за проширење, моћ колективног преговарања, економије
обима12, приступа производима и услугама, приступ на страна тржишта за производе и
услуге произведене од стране чланова, итд. Чланство у задругама често се састоји од
малих произвођача у истом инудстријском сектору или заједнице са заједничким
потребама (нпр. приступ капиталу или здравственим услугама). Чланови задруге су
11
Паритет куповне моћи (Purchasing power parity - PPP) изједначава цену корпе идентичних производа и
услуга у две земље. ППП обезбеђује стандардно поређење реалних цена између земаља.
12
То је економски концепт који подразумева да неко предузеће има велике производне могућности и да уз
помоћ тога може да снизи трошкове производње по јединици производа. Фиксни трошкови једног
предузећа су из периода у период исти, па се увек тежи да се произведе што више, да би ови трошкови
(који се иначе калкулишу у цену производа или се третирају као расход периода, зависи од метода
калкулације) по јединици производа били сто нижи (тзв. дегресија фиксних трошкова). Предузеће које
успева да ове трошкове држи на ниском нивоу по јединици производа остварује економију обима.
44
примарни актери у задрузи, остварујући користи од прихода, запослења или услуга,
као и улагањем у задругу властитих ресурса као што су време, новац, производи, рад,
итд.
Шема 12. Kооперативни модел
Извор: ibid.
Теоријски пример су вођени системи штедње и кредитирања у заједници у

заједничком власништву клијената13. То су облици аутохтоних кредитних унија које
имају дугу традицију пословања широм света, а основни циљ им је осигурање приступа
финансијским услугама њиховим члановима. Самоорганизовани системи штедње и
кредитирања у заједници обезбеђују средства кроз улагања и штедњу чланова, који се
затим мобилишу као зајмови који носе камате (од суфицитарних ка дефицитарним
члановима). Власништво је комунално и чланови су равноправни. Удружењима
штедње и кредитирања у заједници управља демократски изабрани одбор чланова
који су одговорни за финансијски надзор и одобравање кредита и администрацију.
Финансијска одрживост се обезбеђује кроз зарађени приход од камата на кредите.
Модел тржишног повезивања – олакшава трговинске односе између циљне
популације или „клијената”, малих произвођача, локалних фирми и задруга и екстерног
тржишта. Социјално предузеће функционише као посредник који повезује купце са
произвођачима и обрнуто, и наплаћује накнаде за ову услугу. Продаја тржишних
информација и услуга истраживања је други тип пословања који је уобичајен у моделу
тржишног повезивања. За разлику од тржишног посредничког модела, овај тип
социјалног предузећа не продаје или пласира производе клијената; већ повезује
клијенте са тржиштима.
13
Ротирајуће штедне и кредитне асоцијације (Rotating Savings and Credit Associations) из Латинске
Америке, Тонтини (Tontins) из Западне Африке и Задругас са Балкана су примери примене кооперативног
модела.
45
Шема 13. Модел тржишног повезивања
Извор: ibid.
Теоријски пример би могла бити пољопривредна задруга која узгаја производе

од воћа и поврћа и хортикултуре, које продаје на домаћим и страним тржиштима. У
почетку су само чланови задруге имали приступ свеобухватном тржишту информација;
међутим, процењено је да би произвођачи и купци могли имати користи од тих вредних
информација. Дакле, задруга покреће социјално предузеће за истраживање тржишта
као средство за проширење својих социјалних програма и на тај начин се шире услуге
нечлановима. Социјално предузеће продаје информације о локалном и извозном
тржишту за пољопривредне производе, укључујући купце и произвођаче, цене, извозне
дажбине, транспорт и прописе о хемијским производима и ђубривима, складиштење
итд. Предузеће има две главне услуге: претраживање базе података и ажурирање
тржишних информација (које се могу купити појединачно или претплатом) и услуге
истраживања тржишта (као што су анализе изводљивости и студије тржишта). Већина
клијената социјалног предузећа су пољопривредници, друге задруге, синдикати, групе
произвођача, мале пољопривредне фирме и прерађивачи хране. Задруга користи
приход који остварује од свог социјалног предузећа за субвенционисање услуга које се
односе на побољшање усева, одрживу пољопривреду, сточарство и пољопривредне
кредите.
Модел субвенционисања услуга – врши се продаја производа или услуга
екстерном тржишту, а остварени приходи се користе за финансирање сопствених
социјалних програма.
46
Шема 14. Модел субвенционисања услуга
Извор: ibid.
Теоријски пример би могла да буде мајка организација за пружање услуга која

има два социјална предузећа ћерке. Она остварују приходе за субвенционисање
њених социјалних програма који служе болесним старијим особама. Организацијин
“бизнис за бригу о старијима” комерцијализује услуге управљања предметима које
бесплатно пружа својим клијентима. То социјално предузеће продаје услуге “премијске
бриге за старе”, користећи стручност организације у области пружања услуга
медицинских сестара, терапије и wellnessa за старије на тржиштима где или старији
(или њихова одрасла деца) имају финансијска средства да плате пуну накнаду, или су
осигурани од стране компаније која покрива те услуге. На тај начин, предузеће
побољшава мисију организације тако што досеже већи број старијих, иако они нису
клијенти организације. Друго социјално предузеће има 10 путничких комбија који
превозе клијенте на излете, на састанке лекара и шопинг. Организација изнајмљује
комбије ноћу другој непрофитној организацији која ради на смањењу незгода у вожњи
под утицајем алкохола тако што уговара са кафићима да одвози пијане госте кући
након краја радног времена. Иако друго социјално предузеће пружа друштвено корисне
услуге, оно нема везе са мисијом матичне организације. Ова два предузећа заједно
генеришу 45% буџета организације, покривајући велики део трошкова програма.
Модел организационе подршке – ту се продају производи и услуге спољном
тржишту, компанијама или широј јавности. У неким случајевима циљна популација или
“клијент” је крајњи потрошач.
47
Шема 15. Модел организационе подршке
Извор: ibid.
Теоријски пример би могла бити организација за заштиту животне средине која је

оформила посебну комерцијалну подружницу. Она склапа уговоре са владом о
спровођењу мониторинга животне средине и процене усклађености са стандардима
приватних компанија. Добит након опорезивања и реинвестирања у бизнис се преноси
на непрофитног родитеља. Ови приходи представљају главни извор финансирања,
додељеног за оперативне трошкове непрофитне организације, као и за програме
промовисања заштите животне средине за које организација није у могућности да
добије донаторска средства.
3.3. Типови организација цивилног друштва
Социјални предузетници и предузећа која покрећу су важан део ширег

друштвеног феномена, познатог под називом цивилно друштво (сектор волонтерског
заједништва и изградње институција цивилног друштва које постоје изван државног и
приватног сектора). Сврха наредне номенклатуре цивилног друштва је да да пресек
праваца за оснивање и развој организација социјалног предузетништва из ове области.
Дакле, организације цивилног друштва у којима се могу применити принципи

социјалног предузетништва су (Durieux i Stebbins, 2010:6 poglavlje):
1. Пружање услуга депривилегованим слојевима становништва, рад на

друштвено-политичким циљевима заједнице и оснивање и развијање
друштвених организација – су кровна категорија за организације којима
управљају волонтери и оне се специјализују за пружање помоћи члановима
48
заједнице, било путем практичног рада и ангажовања, или прикупљања новца
за друге организације. Примери укључују извиђаче (Boy Scouts i Girl Scouts)14,
асоцијације локалних заједница које планирају будуц́ност својих насеља, и
организацију United Way15. Такве организације су стубови цивилног друштва.
2. Здравствене и тзв. wellness организације – су организације фокусиране на
побољшање здравља и ублажавање здравствених проблема. Примери укључују
службе за помоћ жртвама насиља, групе за подршку трансплантације органа, па
све до рекреативних удружења за промоцију физичких вежби и здраве исхране.
3. Организације за подршку породице, деце и омладине – ту спадају организације
чувене YWCA16 и YWCА17 организације, програми друштвених активности за
децу предшколског узраста у заједници и многе друге верске установе.
4. Женске и мањинске организације - у ову категорију се укључују групе као што су
Америчко удружење универзитетских жена (Амеricаn Association of University
Women), Женског форума Азије и Пацифика (Pacific and Asian Women’s Forum)
i l NAACP-a18.
5. Борба против сиромаштва, хуманитарна помоц́ и развој – организације у овој
области укључују удружења за помоћ породицама са ниским и умереним
14
То је највећа организација за извиђање и једна од највец́их омладинских организација у САД, са око 2,3
милиона младих учесника и око милион одраслих волонтера. Мисија извиђача је да “припреми младе
људе да доносе етичке и моралне одлуке током свог живота, учећи их вредностима Извиђачке заклетве и
Закона”. Млади се обучавају да буду одговорни грађани; да развијају карактер и самопоуздање кроз
учешће у широком спектру активности у природи; образовним програмима; и, у старијим годинама,
програме оријентисане ка каријери у партнерству са организацијама у заједници.
15
Са седиштем у Александрији, Вирџинија (САД), United Way је непрофитна организација која има око
1.200 локалних уреда широм САД. Главни циљ јој је да у коалицији добротворних организација удружи
напоре у прикупљању средстава и подршци филантропских пословних иницијатива. Унитед Wаy се
фокусира на препознавање и решавање хитних питања у заједници и на мјерљиве промене у заједницама
кроз партнерства са школама, владиним агенцијама, предузец́има, синдикатима, финансијским
институцијама, компанијама за развој заједница, добровољним и суседским удружењима, верским
заједницама и др. Главне области укључују образовање, доходак и здравље
16
Хришћанска асоцијација младих људи (Young Men's Christian Association) је светска организација са
седиштем у Женеви, Швајцарска, са више од 64 милиона корисника из 120 националних удружења.
Организација се бави организовањем пројеката и услуга усмерених на развој младих кроз широк спектар
омладинских активности, укључујући организовање спортских садржаја, одржавање предавања за широк
спектар знања и вештина, промоција хришћанства и хуманитарног рада и сл.
17
Светско удружење младих хришћанки (World Young Women's Christian Association) је покрет који ради
на правима жена и оснаживању и вођењу младих жена кроз родну равноправност у више од 120 земаља
18
Национална асоцијација за унапређење обојених људи (The National Association for the Advancement of
Colored People) је организација за грађанска права у САД, формирана 1909. године као удружење за борбу
против расне дискриминације.
49
приходима. Пример је Национални пројекат индијанског омладинског
лидерства (National Indian Youth Leadership Project)19 који покушава да ублажи
рурално сиромаштво и групе за заштиту историјских зграда, споменика и
насеља као што су као што су Pittsburgh History i Landmarks Foundation.
6. Организације за заштиту животне средине – те организације бране екосистем
од претњи на свим фронтовима. Примери су Еколошка коалиција пријатеља
реке Фокс (Friends of the Fox River Environmental Coalition), Асоцијација за
рециклирање из Чикага (Illinois Recycling Association), и Америчка фондација за
чисту воду (America’s Clean Water Foundation).
19
Основна делатност је организовање авантура на отвореном (планинарење, курс за руковање са
канапима, брдски бициклизам, вижња кануа, итд.)
50
Alter, K. S. (2003), “Social Enterprise: A Typology of the Field Contextualized in Latin

America”, working paper, Washington.
Durieux, B. M. i Stebbins, A. R. (2010), Social Entrepreneurship for Dummies,
Indianapolis: Wiley Publishing.
Four Lenses Strategic Framework: Toward an Integrated Social Enterprise
Methodology, http://www.4lenses.org/setypology/fundamental_models (последњи приступ: .
07.09.2019).
Gawell, M. (2014), “Soci(et)al Entrepreneurship and Different Forms of Social
Enterprise”, u: Lundström, A.; von Friedrichs, Y.; Zhou, C. i Sundin, E. (redaktori), Social
Entrepreneurship: Leveraging Economic, Political, and Cultural Dimensions, New York:
Springer, стр. 23-42.
51
4. ПРИПРЕМА ЗА ПОKРЕТАЊЕ СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕЋА
Чињеница да у просеку 80% новооснованих фирми преживљава и улази у другу

годину пословања20 (Mansfield, 2019) и да је страх од самосталног отискивања у
предузетничке воде релативно висок недвосмислено указује да сама мотивација
предузетника није довољна за вођење успешне компаније. Скуп предузетничких
потенцијала – тзв. предузетничка интелигенција – јесте претпоставка покретања
бизниса, али уколико желимо да тај бизнис буде одржив, неопходно је развијати
специфична знања из области финансија, маркетинга, стратегије пословања,
управљања, организације, технолошких и правних аспеката пословања, итд. Ова
знања ће нам омогућити сналажење у комплексним изазовима савременог
предузетништва и свакодневног пословног функционисања основане компаније.
Наиме, добра вест је да је за разлику од когнитивне (сазнајне - IQ) и емоционалне
(препознавање сопствених и туђих емоција и управљање њима - ЕQ), предузетничка
интелигенција у доброј мери може стећи професионалном обуком (Perić I Dejanović,
2016а:8 и 9).
Међутим, треба се ослободити тзв. предузетничких слабости. Ричард Фелони
(Richard Feloni) (2014) у познатом часопису Business Insider описује 15 особина
неуспешних предузетника: 1/ Они налазе изговоре; 2/ Они криве друге за свој неуспех;
3/ Нису искрени; 4/ Лењи су; 5/ Убеђени су да знају све; 6/ Оклевају у одлучивању; 7/
Нису дефинисали јасну визију, односно правац развоја своје компаније; 8/ Не
делегирају, желе све сами да ураде; 9/ Изабрали су део тржишта који се не шири и
нема перспективу; 10/ Нису способни да решавају конфликте; 11/ Нису организовани и
губе време; 12/ Баве се послом који није профитабилан, јер су заборавили или нису
добро урадили калкулације; 13/ Испоручују лош производ, односно услугу; 14/ Нису
довољно компетентни у маркетингу и у областима које су од кључне важности за
њихов бизнис; 15/ Игноришу чињенице, већ интуитивно доносе одлуке.
Поред тих недостатака, значајан непријатељ предузетништва је и страх. Не
улазећи у узроке страха од неуспеха (као што су рецимо критички настројени људи из
нашег најближег окружења у периоду одрастања и недостатак њихове подршке),
можемо рећи да он може имати паралишући утицај и да је то фактор који је сигурно
“потписао највише смртних пресуда” предузетничким идејама.
20
У трећу годину уђе 70% новооснованих фирми, у четврту 62%, у пету 56%. Дакле, након пет година
готово половина фирми пропадне.
52
Показатељи да имамо проблем са страхом од неуспеха су следећи (Perić i
Dejanović, 2016:13):
1. Неспремност да пробамо нове ствари и да учествујемо у новим друштвеним

ситуацијама и изазовним пројектима,
2. Само-саботажа, односно активирање несвесних баријера,
3. Kонстантно одлагање почетка новог пројекта,
4. Активирање страха и анксиозности на помисао о започињању новог пословног
подухвата,
5. Перфекционизам – неспремност да почнемо нови предузетнички подухват, ако
нисмо потпуно сигурни да ће све бити онако како смо замислили (што је у
пракси тешко обезбедити),
6. Недостатак самопоуздања,
7. Измишљање услова које је неопходно задовољити пре него што започнемо
предузетнички подухват.
Међутим, стручњаци истичу да је неуспех саставни део крајњег успеха и да не

постоје успешни предузетници који никада нису направили грешке. Из грешака можемо
много научити и оне су најбољи путоказ о томе како не треба радити. Због тога, на
грешке треба гледати као на неминовне успутне станице ка успеху – наравно, под
претпоставком да предузетничка идеја има економски потенцијал. Такође, стах од
неуспеха са паралишућим дејством је много штетнији за предузетника од грешке.
Грешка се може исправити, док одустајање од предузетничког подухвата може имати
велике опортунитетне трошкове (трошкове изгубљење пословне прилике) уколико је
пројекат имао велики потенцијал.
4.1. Kако доћи до нових пословних идеја?
Kада размишљамо о социјалном предузетништву и покретању нових

предузетничких подухвата прво треба да одредимо чиме ћемо се бавити, односно
треба да смислимо посао/производ/услугу који ће бити успешан на тржишту и
остварити наш друштвени циљ. Само такав производ нам може донети позитивне
комерцијалне ефекте (добру зараду) и сатисфакцију. У супротном, резултат ће бити
финансијски, али и психолошки и емотивни губици. Због тога, проблематика креирања
нових пословних идеја не може да се препусти случајности и налетима насумичне
инспирације. Kреативни процес настанка нових пословних идеја мора да се негује како
на индивидуалном, тако и на нивоу пословних организација, али и читавих друштвених
53
заједница (као што су државе и други облици друштвеног организовања). Само тако
појединци и организације могу одржати корак са техничко-технолошким прогресом и
захтевима турбулентног пословног окружења.
Иновациона клима ретко настаје спонтано. Знатно чешће је она резултат доброг
управљања у пословним организацијама. То значи да се она “узгаја”, односно да је
треба унапређивати оптималним миксом апликативних предузетничких и управљачких
метода и техника.
Према једном приступу (Foster, 2007), предузетник треба да прође кроз следеће
фазе да би стимулисао стварање нових идеја:
1. Дефинисање проблема - с обзиром да сваки проблем има решење (мада

не увек савршено), важно је тачно дефинисати проблем. Такође,
проналазачи често долазе до решења проблема када промене
иницијалну дефиницију проблема, јер се она показала неадекватном.
2. Прикупљање информација - кључне информације о проблему и
потенцијалним решењима је потребно прикупити из различитих извора.
То су најчешће: интернет, стручне публикације, магазини, интервјуи са
потрошачима и добављачима, итд.
3. Потрага за идејом - идеје не треба пасивно чекати. У принципу, идеје се
често јављају у доколици, али тек након уложеног менталног напора да
решимо неки проблем. Идеје треба активно тражити и вероватноћу
постизања успеха треба подизати употребом техника за развој
креативног процеса.
4. Заборављање и на проблем и на идеју - уколико идеја не настане
активним менталним напором, најбоље је бавити се нечим другим како
би несвесни ум и интуиција “прорадили”. Другим речима, дистанцирање
од проблема и идеја и одмор омогућавају несвесним менталним
процесима да дођу до изражаја, а они су чест извор најбољих идеја.
5. Активирање идеје - суштинске разлике између поседовања идеје и
нечињења ништа да се та идеја операционализује и немања никакве
идеје нема. Дакле, идеја која није примењена, лансирана на тржиште и
успешно комерцијализована нема важност за нас. Само идеје које су
постали производи и услуге се броје.
54
Поставља се питање како развијати и неговати пословну креативност.
Најједноставнији, али уједно и најефикаснији начин је практиковање техника за развој
креативности.
4.2. Технике за развој нових идеја
Постоје бројне методе и технике за развој нових пословних идеја. Све њих
можемо сврстати у четири велике групације (Perić i Dejanović, 2016b:9):
1. Еволуција - То је метод инкременталног побољшања постојећих

решења. До нових идеја се долази на основу претходних решења, а
нове идеје су нешто побољшана решења проблема у односу на
претходна. Многи софистицирани производи и услуге које данас
користимо настали су током дугог периода инкременталне еволуције.
Мала побољшања у дужем временском периоду често доводе и до
потпуно нових квалитета и нови производи и услуге престају да личе на
оригинале.
2. Синтеза - подразумева комбиновање две или више идеја и настанак
потпуно нове идеје на основу тога.
3. Револуција - је развој потпуно нових идеја које немају везе са
претходним решењима проблема. У пракси је ова групација најређа, јер
су великој већини новонастале идеје производ претходних идеја.
Револуционарне идеје имају потенцијал да потпуно промене постојећа
решења, обичаје, обрасце понашања потрошача и само тржиште, али
само ако су комерцијално и тржишно изводљиве.
4. Обнављање - посматрање старих идеја и проблема на нови начин. Оно
укључује превазилажење постојећих и очигледних решења и откривање
како она могу бити обновљена на нешто измењен начин.
Технике за генерисање идеја могу се поделити на аналитичке и интуитивне

(ibid.). Аналитичке технике су устројене према прецизно дефинисаној процедури и
омогућавају аналитички прилаз проблему. Интуитивне технике нису тако строго
устројене. Базирају се више на машти и интуицији, а мање на рационалном
размишљању и анализи. Постоји још и класификација на индивидуалне и групне
технике. Индивидуалне технике примењује појединац, а групне технике генеришу
креативност у оквиру групе.
55
Начин на који раде ове технике ћемо најбоље сагледати на примеру примене
технике која се зове “Лажна лица” (False Faces). Објашњење следи у наставку.
4.3. Употреба технике “Лажних лица” у стимулисању социјалног предузетништва
Техника се ослања искључиво на наше рационалне (свесне) менталне

капацитете. То је техника која је проистекла из корпуса brainstorming metodologije
(познатог начина за стимулисање креативног процеса) и – као што је то случај и са том
традиционалном методом – овде је циљ преиспитивање претпоставки које се налазе у
основи конвенционалног размишљања.
Проблем са конвенционалним размишљањем се налази у чињеници да је такав
систем просуђивања историјски (Perić, 2017). То значи да су претпоставке које се
налазе у основи таквог размишљања настале у прошлости, а да бисмо дошли до нове
идеје потребно је да понудимо неки нови одговор на утврђени предузетнички пробем.
Због тога, ми треба да доведемо у питање конвенционалне претпоставке и да на тај
начин ослободимо сопствену креативност. Тиме долазимо и до имена наше технике:
све претпоставке у примени технике “Лажних лица” посматрамо као неистините
(лажне) и настојимо да “поломимо” наше менталне парадигме (уобичајене начине
размишљања). На тај начин претпоставке постају “лажна лица” проблема и техником
стижемо до за нас “правог лица”, односно новог решења предузетничког проблема.
Фазе примене “Лажних лица” су (Мichalco, 2011):
1. Дефинисање проблема
2. Навођење претпоставки
3. Проблематизовање и довођење у питање основних претпоставки
4. Окретање претпоставки (дефинисање супротних претпоставки)
5. Бележење корисних обрнутих претпоставки
6. Навођење начина на који можемо реализовати обрнуте претпоставке.
На пример, желимо да отворимо штедионицу која би кредитирала сиромашне

слојеве становништва који нису атрактивни за профитно оријентисане финансијске
институције и тиме смо отпочели и завршили прву фазу.
56
У другој фази бисмо могли да наведемо конвенционалне претпоставке везане
за штедионице:
1. Основна делатност штедионице је прикупљање и пласман штедње најширих

слојева становништва.
2. Штедионице прикупљају мале, али бројне улоге (депозите), које, због своје
величине и расцепканост нису интересантне за остале финанцијске
институције.
3. Штедионице имају велики број експозитура и шалтера у готово сваком месту.
У трећој фази наводимо обрнуте претпоставке:
1. Делатност штедионице је да прикупља штедњу мањег броја људи.

2. Штедионица прикупља мањи број депозита са великим деноминацијама
(износима).
3. Штедионица нема физичке објекте и физички није лоцирана (дислоцирана).
Разрадом обрнутих претпоставки можемо да дођемо до следећих идеја:
1. Наша штедионица може бити оријентисана ка филантропски оријентисаним

богатим појединцима који желе да уложе новац у сопствену заједницу по
условима који су повољнији од тржишних. Тиме са једне стране могу да
пласирају вишак средстава, а са друге да допринесу заједници у којој живе.
2. Наша штедионица није у неком физичком објекту, него можда може да буде
софтверска апликација, вебсајт, онлајн платформа и/или пословна страница
на друштвеним мрежама.
Навођењем претходних обрнутих претпоставки смо показали само један правац

примене технике “Лажних лица”, а креативни процес размишљања нас је могао
одвести и у неке потпуно друге правце имагинације. Такође, није нужно да користимо
све обрнуте претпоставке, него можемо извршити одабир само оних које нам делују
интересантно. Kао што можемо видети, правци примене технике су потенцијално
неограничени, а једино ограничење је наша сопствена машта.
57
4.4. Пословни модел
У припремном периоду је потребно дефинисати и пословни модел. То је план за

успешно пословање предузећа, идентификовање извора прихода, планиране базе
клијената, производа и детаља о финансирању.
Два професора са Харвардске пословне школе су понудила следећу

концептуалну матрицу и димензије за дефинисање пословног модела (Chesbrough i
Rosenbloom, 2002):
1. Предлог за стварање вредности - ту се мисли на потрошаче проблем који

бизнис треба да реши и начин решавања.
2. Тржишни сегмент - или дефинисање циљног тржишта и његових
карактеристика.
3. Структура ланца вредности - овде се претпоставља да постоји „ланац“
активности између произвођача производа или услуге и крајњег корисника
(клијента). Да би успела, компанија треба да схвати где се уклапа у том
ланцу.21
4. Генерисање прихода и маржи - та димензија одговара на питање како
компанија остварује своје приходе и добит?22
5. Kонкурентска стратегија - описује јединствени приступ који компанија
користи да би била испред других компанија у њеном тржишном простору 23.
Пре покретања било каквог бизниса потребно је дати јасне и једнозначне

одговоре на све елементе ове матрице.
21
На пример, у случају неке комуналне штедионице, њен ланац вредности почиње капиталом који
мобилише, било од стране донатора или инвеститора, и завршава се са клијентом који прима и врац́а
кредит. Она може своју позицију у ланцу вредности да дефинише као „малопродајног зајмодавца“,
односно, даје кредите индивидуалним клијентима
22
То може бити комбинација донација и корисничких накнада које покривају све или неке трошкове
пружања услуга. Непрофитна организација, такође, може остварити приходе из других извора, потпуно
неповезаних са својом мисијом, све док плаћа порез на те приходе.
23
Иако се ради о социјалном предузетништву, конкуренција је и ту постала све израженија. На пример,
микрокредити данас све више личе на стандардну банкарску услугу и због тога зајмодавци морају да се
надмећу квалитетом услуге, условима и ценом са конкуренцијом
58
4.5. Анализа конкуренције, окружења и ризика
Анализа конкуренције је област стратегијског управљања бизнисом. Ту се

прикупљају и систематизују информација о конкурентским фирмама и како се то
одражава на положај ваше фирме. Такође, у оквиру тога се пажљиво и објективно
анализирају конкурентски производи. На основу такве анализе може се формулисати
нова идеја, односно модел за развој нових или унапређење постојећих производа.
Једноставан начин да се то учини је упоређивање конкурентских производа према
утврђеним критеријумима. Ово поређење најчешће може бити реализовано у форми
мапе перцепције.
Мапа перцепције се креира у складу са следећим правилима (Perić i Dejanović,
2016б:23): (1) дефинишу се кључни фактори тј. карактеристике производа; (2) утврђује
се мерна скала; (3) изабере се 3 до 5 конкурентских производа; (4) оцењује се сваки
производ. Резултати се најчешће приказују у форми дијаграма. На основу тога могу се
јасно сагледати карактеристике производа, њихове предности и слабости у односу на
конкурентске и алтернативне производе. Захваљујући томе, генеришу се идеје за
развој нових или модификацију постојећих производа. Међутим, осим овакве анализе
постоје и другачији облици истраживања који се заснивају на систематском
прикупљању података о конкуренцији. Нарочито су драгоцени подаци о новим
производима који су у припреми. Тако је настао нови облик индустријске (привредне)
шпијунаже чији је основни циљ да открије нове производе које припрема конкуренција
(innovation intelligence). Нпр. консултантска фирма Goldfire се специјализовала за ову
врсту истраживања. Ова фирма има приступ базама података о 15 милиона патената и
резултатима преко 8.000 научних истраживања. Kлијентима нуди драгоцене
информације о научним сазнањима и новим трендовима у развоју производа.
Захваљујући томе, корисници оваквих услуга могу лакше да анализирају и дефинишу
проблем, али и да генеришу нова решења.
Даље, анализа конкуренција подразумева анализу и одговоре на следећа
питања: Kо су ваши конкуренти? Kоје производе или услуге продају? Kоји је тржишни
удео сваког конкурента? Kоје су њихове претходне стратегије? Kоје су њихове
тренутне стратегије? Kоји се медији користе за пласирање њихових производа или
услуга? Kолико сати недељно купују за оглашавање путем медија који се користе на
овом тржишту? Kоје су предности и слабости сваког конкурента? Kоје потенцијалне
претње могу доћи од ваших конкурената? Kоје потенцијалне могућности вам пружају?
Aнализа окружења подразумева макроекономску анализу. Она се првенствено
фокусира на друштвени бруто производ и његову стопу раста, незапосленост радне
снаге и стопу незапослености и инфлације и стопе инфлације. То су основне
59
макроекономске варијабле и сагледавањем њихових трендова и пројекција се може
видети каква је економска ситуација и шта се може очекивати у том погледу у ближој
будућности. Поред тога се у анализу могу укључити анализа економске политике
(монетарна политика централне банке и фискална политика владе), потрошачке
тражње, расположиви доходак и сл.
Основни пословни ризици су:
1. Физички ризици - укључују све ризике за ваше запослене, зграде и имовину.

Уобичајени физички ризици са којима се ваш посао може суочити су
пожари, оштецћење имовине и крађа или вандализам. Физичка штета ће
резултирати трошковима поправке или замене, а може довести и до судских
трошкова ако се на неки начин утврди да сте одговорни.
2. Стратешки ризик - свака пословна одлука има неки стратешки ризик.
Менаџери доносе одлуке које су дизајниране тако да доведу ближе
пословним циљевима, али увек постоји ризик да неће. То може бити зато
што је сама одлука погрешна, али може бити и због лошег извршења,
недостатка ресурса или промена у пословном окружењу. Ово пак може
довести до низа лоших последица као што су губитак профита, лош новчани
ток, пропуштени рокови или ниска продаја.
3. Ризик усклађености са регулативом - свако пословање је регулисано
неким обликом законодавства и регулативе. Могућност непоштовања ових
правила и смерница је ризик усклађености и наравно може довести до
новчаних казни, кривичног гоњења и негативних последица лоше
репутације.
4. Људски ризик - запослени могу створити ризик за пословање на више
начина. Њихове активности на радном месту могу створити ризик ако нису
довољно обучени или неусклађени, док њихово понашање изван радног
места може утицати на радни учинак - нпр. ако злоупотребљавају дроге или
алкохол. Предузећа се, такође, морају заштитити од ризика преваре или
проневере.
5. Технолошки ризик - технологија може бити узрок неких од најчешћих ризика
с којима се суочавају савремени бизниси. Ови ризици се могу кретати од
нестанка струје до хардверског и софтверског квара и сајбер напада. Такви
ризици могу довести до прекида производње, губитка или оштецћење
података и сл.
60
6. Финансијски ризик – постоји више различитих начина на које се предузеће
може суочити са финансијским ризиком. Неки могу бити интерни, а други
могу бити вођени екстерним факторима као што су промене тржишних
каматних стопа или девизних курсева. Неплаћање клијената ствара
финансијски ризик, али и лоше финансијско планирање и пројекције могу
увести фирму у проблеме. Сви ти ризици могу довести до губитка прихода и
негативног новчаног тока; што, ако неповољни трендови буду значајни,
може увести фирму у неликвидност, несолвентност и стечај.
Ризици социјалног предузетништва у поређењу са традиционалним бизнисима

су свакако различити у неким кључним аспектима, а често могу бити и већи. На
пример, оне компаније које су се обавезале да ће им већина запослених бити из
редова бескућника, сигурно се суочавају са проблемима са којима се њихови
традиционални конкуренти не морају бавити. Поред традиционалних аспеката
конкуренције, социјални предузетник, такође, мора да се суочи са чињеницом да су
њихови показатељи учинка различити и сложенији од традиционалног предузећа. Kао
што смо рекли, добит није једини показатељ успеха.
4.6 Организација и правне форме социјалног бизниса
Пословни модел, укључујући ту и одабрану конкурентску стратегију, треба да

буде кључна одредница организационе структуре.
Kоје су основне опције за организовање социјалног предузећа? Оне се своде на

(Scofield, 2011):
1. централизовану,
2. децентрализовану или
3. матричну организацију.
Финансијске организације имају тенденцију да фаворизују централизацију, јер

им то дају осећај – често само умишљене – контроле. Оперативни предузетници и
радници преферирају слободу децентрализације, јер им то омогућава брзо доношење
одлука, на основу уочених тржишних сигнала. Неке организације “мире”
супротстављене поларитете децентрализације и централизације стварањем матричне
структуре. Опасност тог хибридног облика је што се ту лако губе линије одговорности и
лако може доћи до скупих неспоразума.
61
Уколико желимо да легално послујемо на тржишту важно је да наш предузетнички
подухват добије одговарајућу правну форму или облик.
То се може остварити усвајањем једног од наредних облика организовања:
1. Предузетник - пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу

остваривања прихода, као и физичко лице уписано у посебан регистар, које
обавља делатност слободне професије. Он/она одговара за обавезе пословања
целокупном личном имовином.
2. Ортачко друштво - друштво два или више ортака, физичких и/или правних
лица, који су неограничено солидарно одговорни својом целокупном имовином
за обавезе друштва.
3. Kомандитно друштво - привредно друштво које има најмање два члана, од
којих најмање једно лице одговара неограничено солидарно за обавезе друштва
(комплементар), а најмање једно лице одговара ограничено до висине свог
уговореног улога (командитор).
4. Друштво са ограниченом одговорношћу - друштво у коме један или више
чланова (физичких и/или правних лица) имају уделе у основном капиталу.
Чланови друштва не одговарају својом имовином за обавезе друштва, осим у
случају злоупотребе правила о ограниченој одговорности.
5. Акционарско друштво - облик привредног друштва код кога је капитал подељен
на акције (власничке хартије од вредности). Акционари као власници акција и
друштва не одговарају за његове обавезе, док само акционарско друштво
одговара за своје обавезе целокупном пословном имовином.
Предузетници се још називају и инокосна предузећа, ортачка и командитна

друштва спадају у друштва лица, док друштва капитала обухватају друштва са
ограниченом одговорношћу и акционарска друштва. Свака од ових форми има своје
предности и недостатке, са којима будући привредник треба да буде упознат пре
доношења одлуке о оснивању предузећа.
Приликом одабира конкретног облика, предузетник мора водити рачуна о:
а) висини капитала који ће бити потребан за његов пословни подухват,

б) величини фирме,
ц) ризицима и одговорности за преузете обавезе.
д) трошковима будуће организације фирме,
62
е) висини пореских обавеза које зависе од облика правног
организовањапредузећа.
Социјални бизниси имају одређених специфичности које нећемо пронаћи код

конвенционалног предузетништва и привредних друштава. Тако и, што се тиче правних
форми, у социјалном предузетништву можемо срести и:
1. Kомпаније за промовисање интереса заједнице (Community Interest Company)

- оне су дизајниране за социјална предузећа која желе да користе свој профит
и имовину за јавно добро. Лако се оснивају и флексибилна су, а имају и неке
посебне карактеристике којима се осигурава рад у корист заједнице.
Остварена добит се реинвестира у посао или заједницу, а максимизација
профита за власнике није у првом плану.
2. Регистрована друштва (Registered Societies) – су традиционално
демократски правни облик са великим бројем чланова. Временом су стекла
репутацију друштвено одговорних, филантропских и кооперативних типова
пословања. Иако су базирана на акцијама као гласачким хартијама од
вредности, регистрована друштва су демократска. Уместо система “једна
акција, један глас”, као што је то код других правних облика заснованих на
акцијама, овде је приступ “један члан, један глас”24.
3. Добротворне организације (Charitable Incorporated Organization) – је новији
облик правног лица намењен непрофитним организацијама у Уједињеном
Kраљевству. Главне циљне предности су то да има правни субјективитет,
способност да послује у своје име и ограничену одговорност, тако да његови
чланови и повериоци неће морати да доприносе својом имовином у случају
финансијских губитака.
4. Задужбине и фондације - обе су нечланског типа, с том разликом што је
задужбина организација где оснивач намењује одређену имовину за
доброчинства и остваривање општекорисних циљеве или приватног интереса,
односно личне етичке норме.25 Фондација је правно лице без чланова и
имовине основано је ради остваривања општекорисног циља који није
забрањен Уставом (Bobić i Rakić, 2016:39).
24
Регистрована друштва се јављају у два облика: а) Kооперативно друштво (Co-operative Society) -
усмерено на пружање бенефита члановима самог друштва и б) Друштво за пружање бенефита заједници
(Community Benefit Society) - где је примарни фокус заједница и њени интереси.
25
Минимална вредност имовине коју оснивач улаже у задужбину је 30.000 евра
63
Након навођења свих правних форми, навешћемо још неке хибридне типове
бизниса који се јављају у социјалном предузетништву:
1. Невладине организације – непрофитне организације и удружења грађана које

се боре за одређене друштвене циљеве. Оне излазе из својих традиционалних
граница као што су здравље, санитарије, образовање, планирање породице,
заштита животне средине, итд. Данас се оне могу искористити за развој
пројеката социјалног предузетништва.
2. Kооперативе – засноване на аутономном удруживању лица у заједничко и
демократски контролисано предузеће. Kооперативе раде добровољно како би
задовољиле заједничке економске, социјалне и културне потребе. Овај облик
се може поделити у многе поткатегорије: а) радничке задруге су у власништву
и њима управљају њихови радници, б) стамбене задруге су у власништву и
њима управљају њихови станари, ц) потрошачке задруге су у власништву
својих клијената и они њима и управљају, д) задружни конзорцијуми су у
власништву и њима управљају други бизниси који користе услуге тог
предузећа, е) мултистејкхолдерске задруге могу бити мешавина било ког или
свих горе наведених модела.
3. Трастови комуналног земљишта - организација створена да управља
земљиштем као имовином за употребу у заједници.
4. Kредитне уније - непрофитне финансијске институције које су у власништву и
чијом имовином у потпуности управљају њихови чланови.
5. Развојни трастови - социјална предузећа са седиштем у заједници која
обезбеђују и управљају имовином заједнице.
4.7. Финансирање социјалног бизниса
Сваки почетак пословања подразумева настанак одређених трошкова. На

старту треба да платимо изнајмљивање пословног простора (уколико не поседујемо
властити), комуналне трошкове, куповину материјала и опреме, зараде запосленима
које смо ангажовали) и сл. Због тога, важно је да имамо почетни капитал – средства
која треба иницијално да уложимо у покретање пословања.
64
Извори почетног капитала могу бити (Dejanović i Perić, 2016а:19):
1. Пријатељи и породица - уколико имају потребна средства и вољни су да нам

их позајме, то је свакако најјефтинији извор финансирања (с обзиром да су то
углавном бескаматни извори),
2. Kредитне картице - уколико поседујемо Visa, MasterCard и др. картице на
којима имамо неискоришћених средстава, оне могу постати извор за
финансирање иницијалних трошкова,
3. Банке - уколико банке процене да је наша предузетничка идеја исплатива,
можемо се њима обратити и добити кредит,
4. Инвеститори „Анђели“ - то су инвеститори са искуством улагања у нове и
младе бизнисе,
5. Фондови предузетничког капитала (venture capital funds) - то су
специјализовани инвестициони фондови за улагање у нове и младе бизнисе.
То су конвенционални начини финансирања бизниса. У оквиру социјалног

предузетништва се и ту налазе одређене специфичности. Предузетници којима профит
није једини циљ често морају бити креативни у начину на који прикупљају новац и зато
је тзв. crowdfunding популарна опција. Уместо да траже велику суму од једног извора,
попут инвеститора “анђела” или банке, crowdfunding прикупља мале количине новца од
великог броја људи – често у замену за директне награде – који желе да пројекат успе.
Kонцепт прикупљања средстава путем crowdfundingа а није нов, али током последњих
деценија, интернет платформе попут Kickstarter, Indiegogo, GoFundMe и Crowdfunder
учиниле су процес прикупљања новца на интернету за посао, производ или
добротворни циљ, лак и доступан свима. Ти сервиси служе као виртуални упаривачи за
предузетнике и инвеститоре, пружају структуру и простор за кампању прикупљање
новца и могућност доласка до потребних средстава за почетак бизниса.
Crowdfunding платформе нуде место за вођење кампање финансирања обично
у замену за проценат прикупљеног новца. Посредници који проналазе финансијере
добијају различите награде на основу нивоа финансирања који обезбеде. Већина
crowdfundera захтева од вас да поставите финансијски циљ своје кампање, као и
временски оквир у коме бисте достигли тај циљ - обично између 30 и 90 дана. Неке
платформе вам омогућавају да задржите сав прикупљени новац током кампање, било
да испуњавате свој циљ или не. Други, попут Kickstartera, користе модел “све или
ништа”. Он враћа средства инвеститорима ако кампања буде неуспешна.
65
4.8. Фискални намети
Сваки легално основани привредни субјект има фискалне намете које је

обавезан да измири. Претходно споменуте правне форме предузећа подлежу
различитим пореским обавезама (разлике у висини пореских стопа и начину
утврђивања пореске основице). Kод инокосних предузећа и друштва лица опорезује се
остварени доходак, док се код друштва капитала опорезује остварени добитак.
У Републици Србији предузетници (инокосна предузећа) треба да измире

следеће намете (порезе и доприносе):
1. порез на доходак,
2. доприноси за пензијско-инвалидско осигурање
3. доприноси за здравствено осигурање
4. осигурање у случају незапослености.
Пореске обавезе се утврђују на два начина:
1. паушално и
2. кроз систем пореза на додату вредност (ПДВ).
Паушално опорезивање је резервисано за предузетнике чији је укупан годишњи

промет (приход) мањи од утврђеног пореског цензуса и при томе су постављени још
неки технички услови. То значи да пореским органима не треба доказивати колики су
наши приходи и расходи, него они одређују основицу за плаћање пореза на остварени
приход од самосталне делатности. Предузетници којима је одобрен статус паушалног
обвезника не морају да воде пословне књиге, осим књиге промета.
ПДВ је општи порез на потрошњу који се обрачунава и плаћа на испоруку
добара и пружање услуга, у свим фазама производње и промета добара и услуга, као
и на увоз добара. Порез се плаћа на онај део вредности који је додат у последњој
фази. Привредници постају обвезници ПДВ-а или добровољно (када сами подносе
захтев да им се додели тај статус) или ако премаше утврђени цензус (обавеза настаје
аутоматски).
Социјални бизниси могу остварити одређена ослобађања и пореска умањења и
уштеде. То је нарочито случај ако нису организовани као привредна друштва, него као
удружења, кооперативе, невладине организације, итд.
66
4.9. Финансијски документи које треба припремити
Финансијске стратегије заснивају се на информацијама које пружају одређени

основни финансијски документи. Ови финансијски документи су кључни део пословног
плана. Подаци коришћени у овим документима често су пројекције засноване или на
прошлом учинку или на истраживању тржишта. Финансијски документи који се користе
у пројекцијама називају се про форме.
Основни финансијски документи су:
1. Биланс успеха: Извештај о финансијском пословању који садржи

пројектоване приходе и пројектоване издатке социјалног предузећа који
се очекују током одређеног временског оквира.
2. Извештај о токовима готовине: Приказује ток новца у и из социјалног
предузећа током одређеног периода. Укључује податке о томе када и где
ће новац доћи и на шта ће се трошити. То је најреалнија слика
одрживости друштвеног предузећа јер указује колико ће новца бити
доступно у датом тренутку.
3. Анализа преломне тачке: Показује колики посао социјално предузеће
мора да изврши да би покрило трошкове. На преломној тачки не долази
до губитка или профита друштвеног предузећа.
4. Биланс стања: Ово је извештај о статусу или “фотографија”
финансијског стања социјалног предузећа у датом тренутку. Показује шта
социјално предузец́е поседује (имовина), шта дугује (обавезе) и шта
преостаје када се од имовине одузму обавезе (капитал).
Ови документи треба да буду припремљени веома пажљиво, јер су кључ успеха
социјалног предузећа и готово сви стејкхолдери ће их прегледати, а нарочито они од
којих се очекује да пруже финансирање.
67
Bobić, M. i Rakin, D. (2016), Društveno, korisno, održivo: kako osnovati socijalno

preduzeće u Srbiji, Beograd: Evropski pokret u Srbiji.
Chesbrough, H. i Rosenbloom, S. R. (2002), “The Role of the Business Model in
Capturing Value from Innovation: Evidence from Xerox Corporation’s Technology Spin-Off
Companies”, Industrial and Corporate Change, Vol. 11, No. 3, str. 529–555.
Feloni, R. (2014), “Strategy: 15 Traits of Entrepreneurs Who Fail”, Business Insider,
June, 9th, www.businessinsider.com (последњи приступ: 24. 09. 2019).
Foster, J. (2007), How to Get Ideas, San Francisco: Berrett-Koehler Publishers.
Handford, P. (2018), Guide to Financing for Social Enterprise, Small Business BC,
European Commission, https://www.fi-compass.eu/sites/default/files/publications/guide-to-
finance-social-enterprises.pdf (последњи приступ: 29. 09. 2019.).
Mansfield, M. (2019), “STARTUP STATISTICS – The Numbers You Need to Know”,
Small Business Trends, March, 28th, https://smallbiztrends.com/2019/03/startup-statistics-
small-business.html (последњи приступ: 25. 09. 2019).
Michalko, M. (2011), Creative Thinkering: Putting Your Imagination to Work, Novato:
New World Library.
Perić, R. M. i Dejanović, A. (2016a), Budi sam svoj gazda: preduzetnički priručnik za
Perić, R. M. i Dejanović, A. (2016b), Kako doći do novih poslovnih ideja?: priručnik za
preduzetništvo, Beograd: Visoka škola modernog biznisa.
Perić, R. M. (2017), “Upotreba tehnike ‘Lažnih lica’ u stimulisanju preduzetničkih
ideja”, Blog Visoke škole modernog biznisa, 5. maj, https://mbs.edu.rs/mbsblog/upotreba-
tehnike-laznih-lica-u-stimulisanju-preduzetnickih-ideja/ (последни приступ 28. 09. 2019).
Scofield, R. (2011), The Social Entrepreneur’s Handbook: How to Start, Build, and
Run a Business That Improves the World, New York: McGraw-Hill.
68
5.ПРОЦЕС ПОKРЕТАЊА СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕЋА
Дакле, имате идеју за коју мислите да би могла да учини свет бољим местом.
Још боље, мислите да она може да вам донесе и новац. Kако можете претворити своју
идеју у прави посао?
Задатак овог поглавља ће бити да вам скрене пажњу на практичне аспекте
процеса покретања социјалног бизниса. Kао што смо више пута рекли, социјална
предузећа имају неке јединствене изазове у односу на типична комерцијална. На
пример, у социјалном предузећу не морате само да бринете о задовољењу потреба
купаца. Морате задовољити и своје друштвене амбиције - било да то значи служити
заједници, заштитити животну средину или решити неки друштвени проблем.
Чак и ако имате лично искуство са друштвеним питањем које се надате да ћете
решити, то вас не чини експертом. Морате у потпуности схватити природу вашег посла,
зато одвојите време да га добро истражите. Због тога крените од студије
изводљивости.
5.1. Студија изводљивости
Пре него што покренете социјално предузеће, урадите студију изводљивости.

Она је тест да бисте видели да ли ће ваша пословна идеја функционисати. То није
гаранција за успех, али можете умањити преузете ризике кроз истраживање и
планирање пре него што се обавежете. Студије изводљивости су пођеднако важне за
социјална предузећа као и било који други облик пословања (Berry, 2017). У ствари,
добра студија изводљивости биће врло корисна када тражите средства за
финансирање неке идеје.
Студија изводљивости ће дати критички осврт на производ или услуге које
планирате да продате и указаће да ли ће пословање бити одрживо или не.
Укратко, студија даје пресек следећих области (How to carry out a feasibility study
for a Social Enterprise, 2015):
1. роба или услуга коју желите да испоручите;

2. трошкови за производњу робе или пружање услуге;
3. тражња за робом или услугом;
69
4. оно што је јединствена продајна позиција (unique selling point)26; која треба
да привуче купце
5. како ћете дистрибуирати робу или услугу;
6. против какве конкуренције се борите;
7. шта ћете наплатити својим купцима;
8. да ли има довољно купаца који ће платити вашу робу или услугу.
Да бисте успешно припремили студију изводљивости, неопходно је да прођете

кроз следећих седам фаза: Извршите прелиминарну анализу:
1. Припремите пројектовани биланс успеха;

2. Спроведете истраживање тржишта “за столом” или “теренско”;
3. Планирајте организацију и пословање предузећа;
4. Припремите биланс стања за дан отварања;
5. Прегледате и анализирајте све податке;
6. Донесете одлуку о изводљивости.
На крају, сама студија треба да има следеће делове:
1. Резиме,
2. Опис производа/услуге,
3. Опис технологије,
4. Тржиште производа/услуга,
5. Маркетинг стратегија,
6. Организација/особље,
7. Распоред,
8. Финансијске пројекције и
9. Налази и препоруке (технологија, организација, маркетинг и финансије).
Kада довршите студију изводљивости, увек је добро имати план непредвиђених

догађаја који тестирате како бисте били сигурни да је то одржива алтернатива.
26
Kонцепт полази од тога да ако не можете да одредите шта чини ваше предузеће и производе и услуге
које нудите јединственим у свету хомогених конкурената, не можете успешно циљати продајне напоре.
Дакле, то је фактор који разликује производ од конкуренције, попут најниже цене, највишег квалитета или
првог производа те врсте. Успешна продајна позиција потрошачима обећава јасно артикулисану корист,
нуди им нешто што конкурентни производи не могу или не нуде и довољно је привлачан да привуче нове
купце.
70
5.2. Израда гантограма за оснивање социјалног бизниса
Гантов дијаграм или Гантограм је дијаграм који сликовито илуструје план

пројекта и његове фазе које треба проћи да би се тај пројекат успешно финализовао.
Назван је по свом проналазачу, Хенрију Ганту (Henry Gant - 1861-1919), а он је први
такав дијаграм дизајнирао у периоду од 1910. до 1915. године.
Једноставно речено, Гантограм је визуелни приказ задатака који су заказани
током времена. Он се користе за управљање пројектима и практично се може
применити за планирање пројеката свих величина. Гантограм је и користан начин
приказивања послова које треба обавити одређеног дана. То визуелно помагало вам
може на једноставан начин и у једном приказу показати почетни датум, ток и
финализацију пројекта.
Гантограм нам може помоћи да визуелно мапирамо фазе кроз које треба да
прођемо да бисмо основали наш социјални бизнис. У наставку можемо видети како то
изгледа.
Дијаграм 1. Гантограм
71
5.3. Оснивање социјалног бизниса
Оснивање, организација и регистрација привредних друштава и осталих облика

организовања у Републици Србији уређени су Законом о привредним друштвима („Sl.
Glasnik RS” br. 36/11 i 99/11), Законом о поступку регистрације у Агенцији за
привредне регистре („Sl. Glasnik RS” br. 99/11), Правилником о садржини регистра
привредних субјеката и документацији потребној за регистрацију („Sl. Glasnik RS” br.
6/12) и Одлуком о накнадама за послове регистрације и друге услуге које пружа
Агенција за привредне регистре („Sl. Glasnik RS” br. 5/12). Одредбе Закона о
привредним друштвима примењују се и на облике обављања привредних делатности
који су основани и послују у складу с посебним законима.
Предузетничке радње (инокосна предузећа) и друштва са ограниченом

одговорношћу, као најчешћи облици нових бизниса, се оснивају у четири корака:
1. Пријава у Агенцији за привредне регистре (АПР) и добијање матичног броја -

тамо треба попунити и предати регистрациону пријаву за оснивање фирме и
платити прописане таксе.
2. Израда печата - предузетник треба да изради печат код печаторесца (по свом
избору) којим ће потврђивати своју веродостојност.
3. Отварање рачуна у пословној банци - предузетник отвара пословни рачун у
банци како би могао да врши уплате и исплате добављачима и државним
органима.
4. Отварање картице пореског обвезника и добијање пореског идентификационог
броја (ПИБ) - предузетник отвара картицу како би могле да се утврде пореске
обавезе.
Предузетник може сам основати предузетничку радњу и друштво са

ограниченом одговорношћу, а може се обратити и специјализованим агенцијама које
пружају стручну помоћ у том домену.
Оснивање невладиних организација и грађанских удружења је регулисано
Законом о удруживању ("Sl. Glasnik RS” br. 51/2009, 99/2011 - dr. zakoni i 44/2018 - dr.
zakon). Према њему, упис у регистар није услов за почетак деловања удружења, што
значи да рок за регистрацију не постоји. Међутим, док се не упише у регистар, не може
да добије статус правног лица.
72
Поступак се покреће подношењем:
1. Пријаве за упис удружења у Регистар удружења

2. Јединствене регистрационе пријаве оснивања правних лица и других
субјеката и регистрације у једниствени регистар пореских обвезника
(образац ЈРППС - 2) - подношењем ове пријаве удружење добија
пореско идентификациони број (ПИБ) од Пореске управе
3. Уз уредно попуњене пријаве за упис оснивања удружења у Регистар
удружења подноси се: оснивачки акт удружења, статут, записник са
оснивачке скупштине, акт о избору заступника удружења, оверена
фотокопија личне карте заступника удружења, доказ о уплати накнаде за
упис удружења у Регистар и доказ о уплати таксе за матични/регистарски
број.
Са друге стране, задруге се не могу организовати као привредна друштва.

Њихово оснивање је регулисано Законом о задругама ("Sl. Glasnik RS” br. 112/2015).
Задруга се оснива на оснивачкој скупштини, закључењем уговора о оснивању,
усвајањем задружних правила и избором органа.
5.4. Узимање кредита код банака
Kада планирате да узмете кредит од банака, прво што треба да урадите је да

посматрате ваш социјални бизнис из њиховог угла. Ту може бити од помоћи тзв. Листа
од 5Ц, која је добила назив од првих слова пожељних карактеристика зајмопримца
(дужника). Модел је током времена доживео одређене модификације, па су неки
банкари додали додатне Ц-ове, али је основни модел и даље актуелан. Kада
банкарски службеник има информације о сваком елементу, одлука о кредиту заснива
се на равнотежи међусобних позиција.
Елементи 5Ц модела су (Handford, 2018:23):
1. Kарактер (Character) - Зајмодавци су увек забринути за карактер својих

корисника. Јесу ли искрени? Да ли ће уложити све напоре потребне за
испуњавање своје финансијске обавезе према зајмодавцу? Углавном, не
постоје мерљиви индикатори на основу којих би се поуздано
математички могао просуђивати карактер. Међутим, зајмодавац ће
прегледати квалификације, искуство и вештине управљања зајмопримца,
73
као и прошло искуство плаћања (нарочито код зајмодавца) и прегледати
извештај кредитног бироа. Пошто је процена карактера у великој мери
субјективна, она је под утицајем општег утиска који дужник оставља на
зајмодавца. Због тога, важно је да се припремите пре састанка са
зајмодавцем, како бисте направили добар први утисак.
2. Kапацитет (Capacity) - Зајмодавац ће размотрити финансијску
способност социјалног предузећа да врати зајам на основу историје
пословања, текућег новчаног тока и имовине. Профитабилност и новчани
ток су од критичног интереса за зајмодавца који ће гледати има ли
предузеће новчани ток за краткорочне обавезе и солвентност за
дугорочно испуњавање дужничких обавеза.
3. Обезбеђење (Collateral) - То су средства и имовина која зајмодавац
користи као резерву за надокнаду средстава ако предузеће не испуне
услове зајма. Ликвидациона вредност ове имовине (износ готовине који
би средство реализовало ако би било продато) мора да буде довољна за
компензирање зајмодавца у случају неиспуњења обавеза. У неким
ситуацијама је обезбеђење средство (кућа, возило) које је и купљено
одобреним кредитом и онда банка има право да га прода да би намирила
сопствено потраживање.
4. Kапитал (Capital) - То су сопствена средства. Што је већи сопствени
капитал, то је мања потреба за туђим екстерним изворима. Kапитал има
улогу “јастучета” (cushion), односно средстава која служе да осигурају
континуитет пословања у случају губитака.
5. Услови (Conditions) - Услови зајма, попут његове каматне стопе и висине
главнице, утичу на жељу зајмодавца да финансира зајмопримца. Услови
се могу односити на то како дужник намерава да искористи новац. Уз то,
зајмодавци могу да размотре услове који су ван контроле зајмопримца,
као што су стање у економији, трендови у индустрији или услова у току
законодавне промене.
5.5. Управљање у социјалном предузећу
Управљање малим и социјалним бизнисом има специфичности коју су везане за

величину и природу таквог вида пословања. Социјални предузетник треба да има
стручне квалификације у многим областима и способност да организује производњу,
продају и испоруку робе и услуга водећи рачуна о оствареним финансијским и
друштвеним резултатима. Такође, у почетним стадијумима се не можете ослонити на
74
већу помоћ запослених радника јер бизнис није створио довољно вредности да би
могли да их радно ангажујете. Другим речима, почетак није лак, али уколико успемо
све добро да координирамо, финансијске и психолошке награде неће изостати.
С обзиром да је управљање компанијама сложено, у пракси се показало да је
корисно сачинити бизнис план како бисмо систематично структурирали наше послове и
обавезе. Иначе, бизнис план је плански документ где су представљене прошле,
садашње и будуће активности предузећа и њиме је мапиран најефикаснији начин како
да из прошлости (садашњости) стигнемо до будућности. Служи за пажљиво планирање
и тестирање пословне идеје, а крајњи резултат бизнис плана треба да буде оцена о
успешности и одрживости пројекта уз свестрано сагледавање технолошких,
организационих, маркетиншких и финансијских претпоставки. Уколико немамо
довољно сопствених средстава и принуђени смо да подухват финансирамо из туђих
извора (позајмљеним средствима), прво што ће банке тражити приликом одобравања
кредита је управо бизнис план.
Питања из кључних области управљања малим социјалним бизнисом се у

значајној мери поклапају са деловима бизнис плана. Њих можемо сврстати у четири
велике групације:
1. маркетинг,
2. операције,
3. људски ресурси (људски потенцијали) i потенцијали (људски ресурси) и
4. финансије.
Наравно, социјалном предузетнику су потребна и друга знања и вештине као

нпр. управљање временом (time management); затим управљања пројектима (project
management), основна знања из области корпоративног права, компјутерска писменост,
познавање једног или више страних језика и сл. Стицање и продубљивање ових знања
и вештина захтевају од предузетника да непрекидно учи, тј. да се усавршава. У томе
му могу помоћи различити интензивни курсеви и семинари који предузетницима нуде
да, за релативно кратко време, овладају знањима и вештинама неопходним за
решавање конкретних пословних проблема у пракси. Осим тога, стручна литература
намењена социјалним предузетницима је све богатија и доступнија тако да
представља значајан извор знања за све који се баве сопственим бизнисом.
75
5.6. Маркетиншки изазови
У свом најосновнијем смислу, маркетинг настоји ускладити производе и услуге

компаније са купцима који желе приступ тим производима. У ширем смислу, маркетинг
као дисциплина укључује све акције које предузеће предузима како би привукло купце
и одржало односе са њима. Умрежавање с потенцијалним или садашњим клијентима
је, такође, део маркетинга, укључујући ту и писање захвалница електронском поштом,
одлазак на куглање са потенцијалним клијентима, брзо одговарање на е-маилове, као
и неформални састанци са клијентима и посредницима до клијената у кафићу или
ресторану.
Маркетинг се може посматрати и као уметност, јер настоји да допре до емоција
са циљем да скрене пажњу потрошачима; да пробуди њихов интерес, да их мотивише
и покрене у правцу доношења одлука о куповини. При томе, креативност има веома
значајну улогу у маркетингу. Основни креативни садржаји су дизајн, писање
(copywriting), аудиовизуелне комуникације и сл. У том смислу, маркетинг се
приближава уметности. Један од најзначајнијих аутора у овој области, Philip Kotler,
посматра управљање маркетингом и као науку и као уметност примене кључних
маркетинг концепција ради избора циљних тржишта, односно стицања, задржавања и
повећавања броја потрошача кроз стварање, испоруку и комуницирање супериорне
вредности за купца (Kotler, 2000:4).
Основни услов успешног развоја бизниса је добро вођење маркетиншких

активности компаније. Улога маркетинга је стално подсећање на потрошачке потребе и
његови основни принципи су:
1. обавезно утврђивање потрошачких потреба кроз маркетинг

истраживање,
2. развијање маркетинг стратегије на основу утврђених конкурентских
предности и недостатака,
3. одабир и фокусирање на циљна тржишта и
4. утврђивање маркетинг микса, као конкретне тактике за задовољење
потрошача.
Појам на који треба нарочито обратити пажњу је маркетинг микс. Њега чине 4П
(McCarthy, 1960):
1. производ (product);
76
2. цена (price);
3. дистрибуција (placement);
4. промоција (promotion).27
Сваки елеменат маркетинг микса се може посматрати као „састојак“, а њихова

комбинација као „рецептура“. Предузеће на основу својих процена, односно
специфичности, треба да пронађе свој „рецепт“ за успех: треба да развије
одговарајући производ, да га понуди по одговарајућој цени, да га испоручи на
одговарајуће место и да га промовише на одговарајући начин. Дакле, маркетинг микс
представља оптималну комбинацију маркетинг варијабли да би предузеће унапредило
позицију на тржишту. Ефективан маркетиншки микс треба да испуњава 4 услова: (1) да
буде усмерен према потрошачу (2) да омогући предузећу да стекне конкурентску
предност; (3) да елементи буду међусобно усклађени; (4) да постоје одговарајући
ресурси у предузећу који омогућавају примену маркетинг микса.
И у овом делу постоје специфичности у социјалном предузетништву. За разлику
од већине комерцијалних предузећа, многа социјална предузећа не покрећу свој посао
стварањем производа који испуњава незадовољене потребе потрошача. За већину
социјалних предузећа полазна основа је мисија. Све док су производ или услуга у
складу са мисијом, програмом обуке и подршке и могу да остваре довољан приход,
скоро да није важно шта је производ. За многа социјална предузећа која су фокусирана
на запошљавање, сврха је, дакле, нека варијација аксиома: „Не ангажујемо људе да
производе, него производимо за запошљавање људи“.
Због тога, одговор на питање шта се продаје треба тражити у међусобном

односу 4 елемента:
1. производ,
2. бренд,
3. мисија/друштвени циљ и
4. социјални бизнис.
27
Bernard H. Booms i Mary J. Bitner (1981) су показали да традиционални концепт маркетинг микса (4П)
није усклађен са потребама савременог пословања у којем доминирају услуге. Закључили су да је
потребно проширити концепцију „4П“ са три нова елемента: људи (people), процеси (process) и опипљиви
доказ (пхyсицал евиденце). Тако је настао проширени маркетинг микс за услуге који је назван „7П“
77
То се може представити следећим шематским приказом:
Шема 16. 4 елемента маркетинга социјалног предузећа
5.7. Људски ресурси
У контексту пословања, људски потенцијали - или како се још назива и људски

капитал - је мера економске вредности вештина запослених радника. То значи да
допринос појединих групација радника није једнак и да се улагањем у развој знања и
вештина он може увећати. Искуство, образовање и способности имају економску
вредност за послодавца и управо то признаје концепт људских потенцијала или
капитала.
У анализи управљања људским ресурсима могу се препознати три тока: (1)
Улазни ток; (2) Интерни ток и (3) Излазни ток. Сваки од наведених токова обухвата
посебне активности како је то приказано на следећој шеми.
78
Шема 17. Токови управљања људским ресурсима
Извор: Bredin, K. i Söderlund, J. (2012.), HRM in Project Based Organizations - The HR

Quadriad Framework, New York: Palgrave Macmillan.
Kао што се може видети, управљање људским ресурсима подразумева

навигацију кроз следеће фазе (прилагођено према: Perić i Dejanović, 2016:41-45):
1. Регрутовање: представља процес идентификације и привлачења

кандидата чије способности, вештине и личне особине (карактер)
задовољавају критеријуме неопходне за одређене послове у
организацији. Такође, треба истаћи да на овај процес у значајној мери
утиче законска регулатива (обавезност конкурса, одређена најнижа
старосна граница, забрана дискриминације која је заснована на раси,
полу, религији, старости или националном пореклу). Почетна фаза у
процесу регрутовања је оглашавање које треба да привуче најбоље
кандидате. Овај оглас мора да буде концизан, јасан, атрактиван,
позитиван, релевантан, искрен и легалан, као и да садржи следеће битне
елементе (Mudie i Cottam, 2010): /1/ јасно описивање пословне
спецификације - назив посла и главна подручја одговорности; /2/ изјава о
посебним захтевима - искуство, квалификације и сл. /3/ какву
перспективу компанија нуди кандидатима; /4/ опис културе и мисије
компаније.
2. Селекција: то је процес избора кандидата који у потпуности, или у
највећој мери, задовољавају критеријуме одређеног посла. Овај процес
обухвата неколико фаза: (1) преглед пријава; (2) прелиминарни интервју;
79
(3) тестирање; (4) дубински интервју; (5) испитивање референци; (6)
лекарски преглед и (7) понуда за закључење уговора о раду. У процесу
селекције потребно је критички проценити способности кандидата које
подразумевају знање, вештине, понашање, мотивацију и ставове.
3. Оријентација и социјализација особља: треба да помогне новим
радницима да разумеју циљеве организације, односно да се што пре
адаптирају на услове у организацији. Са друге стране, социјализација
особља треба да помогне новим радницима да разумеју циљеве
организације, односно да се што пре адаптирају на услове у
организацији.
4. Евалуација перформанси и потенцијала запослених: представља
праћење, односно вредновање запослених на основу постављених
стандарда. Ове активности су изузетно значајне, јер се тако поставља
основа за утврђивање награђивања или кажњавања у организацији.
Такође, мерење успеха на послу мотивише запослене (јача њихово
уверење да ће њихови резултати бити примећени и адекватно
вредновани).
5. Мотивација: се може посматрати као психолошка категорија, а
мотивисање као управљачки процес који подстиче и усмерава понашање
људи. Мотивисани људи улажу много више напра да обаве одређени
посао, односно постигну постављени циљ у односу на немотивисане
људе. Фактори који мотивишу су: натпросечна зарада, интересантан
посао, добри услови рада, широка аутономија (овлашћења), односно
указано поверење. У социјалним бизнисима значајан мотиватор је и
друштвена мисија и циљеви.
6. Тренинг и едукација: омогућавају оспособљавање и развој особља. На
почетку каријере запосленог треба припремити за рад у предузећу, а
касније развијати његове потенцијале. Знање се постижу, пре свега,
едукацијом, (образовањем), док се вештине стичу тренингом. Посебни
тренинзи и едукације се користе приликом преквалификација запослених
и увођења нових технологија у организацију.
7. Управљање процесом напуштања организације: обухвата активности
као што су пензионисање, давање отказа запосленима, добровољно
напуштање организације и сл.
80
5.8. Управљање операцијама
Управљење операцијама подразумева осмишљавање и имплементацију

техничко-технолошког процеса за производњу производа и/или услуга. У том смислу
управљање операцијама усмерено је на постизање два циља: (1) да се осигура
ефикасност, односно постизање резултата уз што мање употребљених ресурса; (2) да
се обезбеди ефективност, тј. постизање резултата који су усклађени са захтевима
корисника. Управљање операцијама се бави управљањем процесом који претвара
улазне ресурсе (материјал, рад и енергије) у резултате (производи и услуге). Према
томе, у овом процесу треба да прецизно дефинишемо како ћемо оптимално и
конкретно доћи до финалног производа или услуге.
У оквиру овог дела управљања и бизнис плана неопходно је дефинисати

следеће елементе:
1. потребне сировине,
2. машине,
3. радну снагу
4. систем производње,
5. временски оквир производног процеса и
6. капацитет.
5.9. Финансије
Финансије се сматрају “крвотоком” савремених предузећа, јер оне омогућавају

реализацију и окончање дужничко-поверилачких пословних односа. Између осталог,
финансије нам омогућавају да квантитативно и монетарно изразимо економске односе,
односно да са речи и визуелних информација пређемо на конкретне бројеве и новчане
износе. Финансијска компонента управљања и планирања треба да нам да
недвосмислени одговор на питање да ли ће наш пословни подухват остварити
позитиван финансијски резултат, или ћемо узалудно расипати ресурсе и сопствену
енергију.
Свакодневно пословање ће од нас као предузетника често захтевати да
пројектујемо (предвидимо) приходе, новчане токове, буџете и финансијске извештаје
како бисмо знали какве резултате можемо очекивати у будућности. Такође, те
пројекције ће од нас тражити и потенцијални инвеститори и банке, јер и они желе да
81
знају колико ће наш бизнис вредети у будућности. Шира верзија финансијског плана
обично укључује:
1. Буџет: процена прихода и расхода током одређеног будућег периода;

саставља се и преиспитује периодично.
2. Инвестициона улагања: преглед планираних инвестиција у фиксни и
обртни капитал.
3. Извори финансирања: планирање обезбеђења потребних средстава из
сопствених (власнички капитал) и туђих извора (кредити обвезнице и
други краткорочни дужнички инструменти).
4. Обрачун резултата пословања: до њега се долази помоћу Рачуна
добити и губитка. Сам обрачун је финанцијски извјештај који приказује
активности подузећа у одређеном раздобљу. Основни елементи тог
извјештаја су приходи, расходи, те њихова разлика односно добит или
губитак.
5. Финансијски извештаји: темељни документи финансијског
рачуноводства и финансија. Они су кључни не само за те области, него и
за управљање уопште. Kао што смо рекли, ту спадају биланс стања,
биланс успеха, извештај о токовима готовине, извештај о променама на
капиталу и напомене.
6. Показатеље ефикасности: то су тзв. рацио коефицијенти (односи
између различитих билансних позиција) помоћу којих може да се оцени
да ли је бизнис профитабилан; солвентан; ликвидан; да ли је ефикасан у
наплати потраживања; какви су му новчани токови и сл.
7. Анализу у условима неизвесности: то је анализа која треба да покаже да
ли је предузетнички подухват одржив у различитим сценаријима (од
оптимистичког до песимистичног). Она укључује и преломну тачку
рентабилности (ниво производње уз који се постиже добит) и анализа
сензитивности (проучавање начина на који се неизвесност у излазу
математичког модела или система може поделити и доделити
различитим изворима несигурности у његовим улазима)).
82
Berry, G. (2017), “Feasibility Analysis for the New Venture Nonprofit Enterprise”, New
England Journal of Entrepreneurship, Vol. 20 No. 2, str. 52-70.
Booms, H., i Bitner, M. (1981), “Marketing Strategies and Organizational Structures
for Service Firms” u: Donnelly, H. J. i W. R. George, R. W. (redaktori), Marketing of Services,
Chicago: American Marketing Association, str. 47-51.
Bredin, K. i Söderlund, J. (2012.), HRM in Project Based Organizations - The HR
Quadriad Framework, New York: Palgrave Macmillan.
Handford, P. (2018), Guide to Financing for Social Enterprise, Small Business BC,
European Commission, https://www.fi-compass.eu/sites/default/files/publications/guide-to-
finance-social-enterprises.pdf (последњи приступ 29. 09. 2019.).
How to carry out a feasibility study for a Social Enterprise (2015), SEEAhead,
https://seeahead.co.uk/wp-content/uploads/2015/01/Carrying-out-a-feasibility-study-DGL.pdf
Kotler, P. (2000), Marketing Management, New York: Prentice-Hall.
McCarthy, J. E. (1960), Basic Marketing: A Managerial Approach, Ilinois: Richard D.
Irwin.
Mudie, P. i Cottam, A. (2010), The Management and Marketing of Services, New
York: Taylor & Francis.
Odluka o naknadama za poslove registracije i druge usluge koje pruža Agencija za
privredne registre („Sl. glasnik RS” br. 5/12).
Perić, R. M. i Dejanović, A. (2016), Budi sam svoj gazda: preduzetnički priručnik za
Pravilnik o sadržini registra privrednih subjekata i dokumentaciji potrebnoj za
registraciju („Sl. glasnik RS” br. 6/12).
Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS” br.
99/11).
Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS” br. 36/11 i 99/11).
Zakonom o udruživanju ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009, 99/2011 - dr. zakoni i 44/2018 -
dr. zakon).
Zakon o zadrugama ("Sl. glasnik RS", br. 112/2015).
83
6. ЗНАЊА И ВЕШТИНЕ НЕОПХОДНЕ ЗА УПРАВЉАЊЕ СОЦИЈАЛНИМ
ПРЕДУЗЕЋЕМ
аутор: доц. др Jелена M. Лукић
Сваки успешан предузетник треба да поседује одређена знања, вештине, али и

личне особине које ће му омогућити да успешно води социјално предузеће на путу ка
успеху. Специфичност социјалних предузетника јесте то што желе да разреше питања
која утичу на друштво - омогућавају његово несметано функционисање или позитивно
утичу на његов развој. Социјални предузетници предлажу иновативна решења за
друштвене проблеме имајући у виду питања колико ће људи имати користи и колика ће
та корист бити. Уврежено је мишљење да је сваки социјални предузетник подстицајан
за своје окружење, да је носилац и генератор промена и да је у стању да мотивише и
инспирише друге. У наставку ће бити приказана основна знања и вештине која се
сматрају неопходним за успешне социјалне предузетнике.
6.1. Развој основних знања и вештина за управљање социјалним предузећем
Поред доброг познавања области у којој покреће социјално предузеће,

законских оквира, пореске политике, израде бизнис плана, писања пројеката,
управљања пројектима, управљања ризицима, креирања буџета, основа маркетинга,
односа са јавношћу, пожељно је и познавање неког страног језика – најчешће
енглеског. Међутим, сваки успешан социјални предузетник мора да поседује и „нека
знања и вештине“ као што су: управљање временом, управљање стресом,
оријентисаност ка тимском раду, пословно комуницирање и преговарање. Иако је сваки
предузетник посебан, могуће је издвојити одређене личне карактеристике и особине
које су заједничке за све успешне социјалне предузетнике.
Kључне особине које су пожељне за успех социјалног предузетника:
Визија Kомуникација
Иницијатива Страст
Мотивација Спремност ка сталном учењу
Одлучност Самоиницијатива
Иновативност Тимски дух
Харизма Спремност за прихватање ризика
84
Прилагодљивост Упорност
Ентузијазам Спремност за напоран рад
Организованост Истрајност
Kреативност Прихватање одговорности
Реални оптимизам Усмереност на решавање проблема
Енергичност Флексибилност
Социјални предузетници се најчешће описују као појединци пуни ентузијазма и

страсти. Ентузијазам и страст проистичу из чињенице да је социјалним
предузетницима заиста стало до онога што желе да постигну.
„Ентузијазам је један од најмоћнијих покретача успеха. Kад нешто радите, радите

то из све снаге. Унесите душу у то. Обележите то сопственом личношћу. Будите
активни, енергични, полетни и верни и остварићете циљ. Нешто велико никад није
постигнуто без ентузијазма“. - Ралф Валдо Емерсон
Покретачка основа многих предузетника који развијају социјално предузеће

јесте посвећеност социјалној правди, равноправности и настојање да се побољшају
услови живота оних социјалних група које се свакодневно суочавају са бројним
изазовима/препрекама. Велика улога социјалних предузетника јесте у томе што шире
свест о потребама различитих социјалних група у целом друштву.
Уколико планирате да се упустите у воде социјалног предузетништва, покушајте
да одговорите на следећа питања:
 Да ли желите да управљате социјалним предузећем?

 Да ли имате јасан друштвени циљ?
 Да ли имате јак мотив?
 Да ли имате самопоуздање?
 Да ли сте у стању да доносите одлуке?
 Да ли сте реално сагледали све своје способности?
 Да ли сте спремни да учите из својих грешака?
 Да ли сте спремни за напоран рад?
 Да ли слушате савете?
 Да ли сте сагледали све ризике?
85
 Да ли сте довољно одлучни и спремни да не одустајете када ствари постану
тешке?
 Да ли је за Вас промена узбудљива?
 Да ли имате пуну подршку својих колега/чланова породице?
 Да ли можете да мотивишете друге?
Ви сте идеалан предузетник ако сте на сва питања одговорили са ДА. Међутим, нема
разлога за бригу уколико нисте одговорили са ДА на сва питања. Напротив, добро је
уколико сте препознали она поља у којима сте јачи и она поља у којима сте слабији. На
тај начин можете да унапредите своја знања и вештине у оним пољима у којима сте
слабији и да их на дуги рок претворите у своју предност.
*** Питања прилагођена према Селаковић, Б. (2013). Процес пословног развоја

социјалног предузећа. У: Бизнис по мери човека, водич за покретање социјалног
предузећа. Београд: Смарт колектив.
Битно је нагласити да постоје значајне разлике између предузетника и

менаџера. Социјално предузетништво представља начин живота. То није обичан посао
и хоби, већ начин на који социјални предузетник дише. У следећој табели су приказане
кључне разлике социјалног предузетника и менаџера које су везане за однос према
идејама, ауторитет, став према окружењу и однос према ризику.
Табела 2. Kључне разлике социјалног предузетника и менаџера

АСПЕКТ СОЦИЈАЛНИ ПРЕДУЗЕТНИК МЕНАЏЕР
Однос према идејама Генерише идеје Реализује идеје
Aуторитет Изворни ауторитет Стечени (додељени)
ауторитет
Став према окружењу Mења окружење Прилагођава се окружењу
Однос према ризику Сноси део ризика Сноси део ризика
Неки од цитата који на прави начин осликавају понашање успешних социјалних

предузетника су:
„Ако вам брод не доплови, отпливајте му у сусрет.“

-Џонатан Винтерс, комичар, глумац, писац и уметник
86
„Тајна напредовања је у томе да почнете. Тајна у почињању је у томе да уситните
своје сложене, велике задатке у мале, изводљиве задатке, а затим почнете са
првим“. -Марк Твен, прослављени писац и хумориста
Предузетници упркос препрекама са којима се суоче, настоје да увек истрају, да

промене окружење на боље и да наставе да развијају предузеће.
Идеја о „Т стручњаку“ коју је 1991. године представио Дејвид Гест је данас и

више него неопходна за све оне који желе да уплове у воде социјалног
предузетништва. Социјални предузетник мора поседовати експертско знање из оне
области у којој покреће и развија социјално предузеће (вертикална линија слова Т) док
истовремено мора имати и широк дијапазон знања и вештина из других области и
дисциплина (хоризонтална линија слова Т) (Lukić, 2013).
Генерално посматрано, разликују се три типа предузетничких вештина (Katz,

1974):
1) Техничке вештине које се односе на познавање технологије производа/услуга

(начина на који се нешто производи или функционише) и вештине неопходне за
успешно функционисање предузећа из конкретне индустрије.
2) Друштвене вештине се односе на способност да се ефикасно ради са људима,
односно оне подразумевају способност успешне сарадње са интерном
организацијом и спољним окружењем. За социјалне предузетнике је од велике
важности поседовање ових вештина јер су они усмерени на сарадњу са
великим бројем различитих стејкхолдера.
3) Kонцептуалне вештине се дефинишу као способност да се увек обухвати цела
слика и да се предузеће сагледа као целина. Ове вештине обухватају
холистичко планирање, вештине препознавања пословних шанси и брзог
реаговања на промене из окружења. Социјални предузетници морају
примењивати холистички приступ у целокупном пословању и функционисању
предузећа.
У зависности од знања, утицаја и учињених напора, у пракси се разликују три типа

социјалних предузетника: занатлије, креатори и инжењери. Њихове кључне
карактеристике су приказане у следећој табели
87
Табела 3. Типови социјалних предузетника
Tип Oпис
Имају специфична знања која примењују да реше свакодневне
Занатлије - проблеме на локалном нивоу помоћу ресурса које имају на
„од ничега располагању.
направе Добро познају локално окружење и услове пословања, уочавају
нешто“ друштвене потребе које нису решене, добро алоцирају
расположиве ресурсе.
Идентификују проблеме/потребе друштва које нису задовољене,
Kреатори -
уводе системске промене кроз оснивање социјалних предузећа
„граде нове
која добијају подршку владе, невладиних организација, разних
могућности“
удружења. Њихов обухват је шири од локалног нивоа
Инжењери - Доводе до драстичних промена у друштву кроз радикалне
„доводе до иновације и промене. Имају значајан утицај на цело друштво, а
драстичних због систематичног решавања проблема њихов утицај може имати
промена“ и глобални карактер.
Прилагођено према: Portales, L. (2019). Social Innovation and Social Entrepreneurship.
Fundamentals, Concepts, and Tools. London: Palgrave MacMillan.
6.2. Управљање временом
Управљање временом је битна вештина коју социјални предузетници морају да

савладају јер време неумољиво тече без могућности да се врати, заустави или увећа.
Сваки успешан социјални предузетник је свестан да мора добро да управља својим
временом и да зато треба да направи план својих обавеза по приоритетима. Многи
успешни социјални предузетници устају сат времена раније да би на миру и у тишини
направили план рада и одредили приоритетне циљеве и задатке за тај дан. Нека
истраживања су показала да је оптимално обавити шест радних обавеза на дневном
нивоу јер се толико обавеза може обавити са пуном пажњом и посвећеношћу. Све
преко тога може бити контрапродуктивно (Petrović, 2006). Још један користан савет
јесте да се постави сат на канцеларијском столу који ће бити видљив и
клијентима/сарадницима како би се указало на то да је време битна ствар у пословном
односу. Није препоручљиво да се током састанка гледа на ручни сат јер то може да
иритира саговорника и учини га нервозним.
Поред времена за обављање радних задатака и обавеза, за социјалне
предузетнике је веома битно да имају планирано време за размишљање (то може бити
88
и 15-ак минута дневно), односно време које ће провести у потпуном миру, без
прекидања и ометања, за опуштање и потпуну сконцентрисаност на наредне кораке.
Kључне активности које могу помоћи социјалном предузетнику да боље

управља временом су:
 Формирање листе задатака и активности које треба обавити на дневном и/или

недељном нивоу;
 Одређивање приоритетних задатака и активности;
 Елиминисање ствари и појава које одвлаче пажњу и одузимају време.
У ометајуће факторе који одвлаче пажњу и одузимају време спада све оно што
социјалног предузетника прекида док је у послу. Најчешћи ометајући фактор је везан
за савремена средства комуникације – паметни мобилни телефон (позиви, поруке,
имејл) који континуирано шаље разне нотификације. Уколико социјални предузетници
навикну друге да су им стално на располагању путем мобилних телефона - позива и
мејлова, мале су шансе да ће моћи да се сконцентришу на своје кључне задатке и
активности. Исто тако, препорука је да социјални предузетник одвоји време које ће
бити намењено одговарању на пристигле имејлове, уместо да одмах одговара на њих у
току обављања других
6.3. Управљање стресом
Иако је стрес на радном месту само један од видова стреса којима социјални
предузетник може бити изложен, сматра се да је он један од најизраженијих, јер
предузетници проводе највећи део свог времена у раду. Стрес може да има позитиван
утицај само до нивоа до којег га предузетници доживљавају као мотивациони фактор
или до граница њихове психофизичке издржљивости. Након тог нивоа, стрес постаје
негативан (Britt i Jex, 2015).
Kада су социјални предузетници суочени са радним задацима и задужењима
која превазилазе њихова стечена знања, вештине и способности јављају се први
симптоми стреса који се одражавају на промену понашања: губитак смисла за хумор,
недостатак концентрације, фрустрираност, отежано доношење одлука, недостатак
мотивације, хроничан умор, незаинтересованост и суздржаност у односу са
сарадницима и партнерима. Следећи ниво стреса почиње да утиче на физичко стање и
односи се на: недостатак сна, смањење или појачање апетита, главобоље,
тахикардије, презнојавања, кашаљ. Уколико се стресогени фактори појачавају или
89
остају дужи временски период на истом нивоу, социјални предузетници могу оболети
од психолошких, кардиоваскуларних, дигестивних болести, поремећаја имуног система
и других болести (Claridge i Cooper, 2014). Правилно управљање стресом ће постати
кључан фактор за здрав и складан живот, али и за остваривање добрих пословних
резултата (Lukić i Lazarević, 2018). Из тог разлога је важно за сваког социјалног
предузетника да научи основне методе и технике за управљање стресом.
Kао идеалан начин за елиминисање и смањење стреса препоручује се физичка
активност – шетња, џогинг, вожња бицикла, јога, аеробик, пливање и друге
активности.
Од релаксационих техника издвајају се различити облици дубоког дисања и
медитације са циљем да се достигне ниво опште релаксације и да се сва енергија
усмери на опуштање мишића.
Афирмације у виду позитивних реченица и мисли, такође, представљају
користан алат за елиминисање стреса јер охрабрују и подстичу позитивне мисли,
доводе до јачања самопоуздања и сигурности.
Активно дружење и разговори са пријатељима, члановима породице и
терапеутом се, такође, сматрају погодним за елиминисање или смањење стреса.
Поред тога, препоручује се гледање хумористичних филмова, серија, читање
занимљивих књига и часописа, слушање музике и певање, смех, квалитетан сан.
Kод управљања стресом посебно је значајно вођење дневника, што
подразумева да предузетник бележи кључне стресне догађаје у свом животу и на
послу. На тај начин може лакше да сагледа изворе стреса и своје реакције на стрес.
Једна од препорука да се избегне стрес јесте самоконтрола и ограничавање
комуникације са другима када су присутни умор и раздражљивост (Maxwell, 2013).
6.4. Правила за успешан тимски рад
Постоји неколико битних правила која су од значаја за сваког социјалног

предузетника који жели да буде добар тимски играч или да развије добар тим. Након
што оснују предузеће, социјални предузетници постају свесни да не могу све сами да
обаве и да су им потребни други људи који ће им у томе помоћи. Зато морају да
постану добри тимски играчи и да имају у виду следећа правила (Маxwелл, 2013):
1. Правило важности
Правило важности говори о важности тима у односу на појединца. Ништа значајно и
важно није постигнуто заслугом појединца, већ захваљујући већем броју људи. Тимски
рад је увек био неопходан за велике резултате.
90
2. Правило шире слике
Правило шире слике указује да је крајњи циљ знатно важнији од појединачних улога у
његовом постизању. Да би неки тим био успешан, сви чланови тима морају бити свесни
да је крајњи циљ важнији од појединачне улоге и славе. Другим речима, сваки члан
тима мора подредити своје личне циљеве добробити тима.
3. Правило праве улоге

Добре ствари се догађају тиму кад члан заузме место на којем може највише да пружи
и допринесе. Добри резултати се остварују када сви чланови тима обављају улоге које
истичу њихове јаке стране, таленат, искуство и вештину. Kада је прави члан тима на
правом месту, свако има корист.
4. Правило најслабије карике

Правило најслабије карике говори о томе да снага тима зависи од његовог најслабијег
члана - карике. Иако често тим мери своје успехе својим најбољим људима, истина је
да је снага тима одређена његовом најслабијом кариком. Слабе карике, за разлику од
јаких, нису свесне својих слабости и мана и више енергије улажу на чување својих
личних позиција него на тимски рад.
5. Правило покретача
Тимови не могу постати бољи сами од себе. Сваком тиму је потребан покретач ако
жели да остварује циљеве и буде бољи. Без покретача, чак ни тим са талентованим
члановима не може постати успешан тим. Успешни тимови имају играче који
једноставно могу учинити да се одређене ствари догоде. Ти „играчи“ имају одређене
карактеристике које их разликују од осталих играча у тиму. То су: интуиција,
комуникативност, страственост, надареност, креативност, проактивност, одговорност,
племенитост, утицај и сл.
6. Правило компаса (визије)

Правило компаса говори о важности визије. Сваком великом достигнућу претходи
велика визија. Сваки тим треба да има визију која ће одредити његов смер. Поред тога,
тим који има визију је фокусиран, пун енергије и самоуверен јер зна куда и зашто иде.
7. Правило труле јабуке

Правило труле јабуке указује да позитивни ставови не гарантују успех тима, али да
лоши ставови гарантују његову пропаст. Ако је предузетнику стало до његовог тима и
91
ако жели да помогне свим члановима у њему, не може и не сме да игнорише лош став
(трулу јабуку).
8. Правило „можемо рачунати једни на друге“

Ово правило говори о томе да чланови тима морају изградити такав однос да могу
рачунати једни на друге када је потребно. Свим члановима у тиму треба да буде јасно
да они не раде једни за друге, него раде заједно.
9. Правило праве цене (жртве)

Сваки члан тима треба да зна колика је цена успеха тима. Да би постали тимски
играчи, цена тимског рада огледа се кроз очекивања: жртва (онај ко жели постићи мало
- мора жртвовати мало, онај ко жели постићи пуно - пуно мора и жртвовати), временска
преданост (тимски рад захтева време и посвећеност), лични развој (тим ће испунити
своје могућности само ако сви чланови испуне своје личне могућности), несебичност
(ако тим жели да оствари своје могућности, његови играчи морају потребе тима
ставити испред својих личних потреба).
10. Правило идентитета

Правило идентитета истиче да заједничка визија и заједничке вредности одређују тим.
Ако свако успе да прихвати исте вредности, чланови тима могу бити међусобно
повезани. Вредности могу помоћи тиму да постане повезанији и делотворнији.
Вредности одређују тим и дају члановима тима јединствени идентитет.
11. Правило доброг лидера

Да би био успешан, тиму је потребно и снажно лидерство. Разлику између два
пођеднако надарена тима чини лидерство. Добар лидер мора да зна да разуме
чланове тима, повеже их, усмери и мотивише да играју као тим како би остварили свој
пун потенцијал.
12. Правило комуникације

Правило комуникације истиче да само добром комуникацијом чланова тима тим може
постићи успех.
6.5. Комуникационе вештине социјалних предузетника
Реч комуникација потиче од латинске речи „communicare“ што значи саопштити,

делити или стварати нешто заједничко. Kомуникација представља процес преношења
92
поруке од једне особе до друге особе или места (Williams, 2010, стр. 272). Сам процес
комуникације подразумева размену чињеница, идеја и мишљења између људи.
Kомуникација почиње када пошиљалац креира поруку коју жели да пренесе
другој особи и када ту поруку пребаци у вербални (писани или усмени) или симболички
облик који прималац може да препозна и разуме. Пошиљалац, затим, преноси поруку
путем одређеног канала комуникације – телефонска комуникација, комуникација
лицем у лице, електронска комуникација, дописи, писма. Следећи корак јесте да
прималац поруке дешифрује поруку, односно да преведе вербални или симболички
облик поруке у поруку коју он разуме. Последњи корак у процесу комуникације јесте
када прималац поруке даје повратну информацију пошиљаоцу у погледу тога како је
разумео поруку.
Вербална комуникација се заснива на употреби речи и може бити усмена и
писана. Усмена комуникација је брза, пружа могућност да се све одмах разјасни и да
се избегну неспоразуми, док писана комуникација подразумева писање мејлова,
писама, дописа, извештаја и често може бити превише обимна, али оставља траг
комуницирања.
За разлику од вербалне, невербална комуникација је било који облик
комуникације у којој се не користе речи, већ одређени изрази лица и покрети тела. Ова
врста комуникације увек прати вербалну комуникацију и може да подржи или оповргне
вербалну поруку. У следећој табели су дати примери израза лица и покрета тела у
невербалној комуникацији..
Табела 4. Примери израза лица и покрета тела у невербалној комуникацији

Осећања Израз лица и покрети тела
Скидање и брисање наочара, гледање преко наочара,
Размишљање/анализирање
трљање браде, шетање поред стола
Прочишћавање грла, држање руке преко усана током
Нервоза/напетост
говора, знојење, уздисање, кршење прстију
Фрустрација Чврсто стиснуте руке, провлачење руку кроз косу
Прекрштене ноге и клаћење стопала, лупкање по столу,
Досада
глава наслоњена на дланове
Прилагођено према: Forsyth, P. (2000). The Negotiator’s Pocketbook. Alresford Hampsire:
Management Pocketbooks.
93
Сви облици комуникације могу да се посматрају као:
1) Вертикална комуникација према доле - одвија се од људи на вишим

позицијама у организацији ка онима на нижим позицијама.
2) Вертикална комуникација према горе - обухвата повратне информације са
нижих нивоа у организацији ка вишим нивоима.
3) Хоризонтална комуникација - подразумева размену информација између
запослених који се налазе на истим нивоима организационе хијерархије.
4) Латерална комуникација - подразумева размену информација између
запослених који се налазе на различитим нивоима организационе хијерархије.
Неформална комуникација се одвија мимо формалних правила и канала

организације, настаје спонтано и представља ствар личног избора појединаца.
Међутим, треба имати у виду да информације које се добијају неформалним каналима
често могу бити делимично истините или неистините.
Једно од кључних правила успешне комуникације јесте да се одреди циљ

разговора и да се припреми за све могуће исходе разговора. Предузетник треба да уђе
спреман у процес комуникације и да зна шта је потребно постићи неким разговором. На
тај начин се може успешно водити ток разговора и бити на добром путу ка остварењу
постављених циљева.
Предности добре комуникације су (Thill i Bovee, 2011):
1. Брже и ефикасније решавање проблема;

2. Правовремено упозоравање на потенцијалне проблеме и опасности;
3. Већа способност доношења добрих одлука, заснованих на правовременим и
релевантним информацијама;
4. Раст продуктивности;
5. Смањење трошкова;
6. Јачање сарадње и пословних односа;
7. Развој професионалног имиџа;
8. Бољи резултати.
94
Kључна правила успешне комуникације које сваки социјални предузетник треба да
савлада су:
1. Јасноћа током комуницирања. Порука која се шаље саговорнику мора бити

јасна и прецизна, посебно јер социјални предузетник комуницира са великим
бројем стејкхолдера.
2. Одабир правог канала комуникације сходно ситуацији и особи до које порука
треба да дође. Предузетници који покрећу социјално предузеће посебно морају
да воде рачуна о одабиру правог канала комуникације како би на прави начин
послали своју поруку жељеној социјалној групи.
3. Прилагођавање тона ситуацији и току разговора. Тон којим социјални
предузетник комуницира представља део поруке коју преноси саговорницима.
Повишен тон неће помоћи у решавању неке конфликтне ситуације, осим што ће
саговорнику показати да је предузетник изгубио контролу над својим емоцијама.
4. Kоришћење умерених израза. Постоји много различитих начина да социјални
предузетник каже оно што жели, планира и мисли. Неки изрази су умерени, али
неки изрази могу да буду непримерени и неадекватни ситуацији. Социјални
предузетник увек треба да има у виду да негативне речи, оптужбе и увреде неће
бити од помоћи.
5. Активно слушање саговорника подразумева гледање саговорника у очи,
постављање питања, понављање кључних закључака.
6. Давање и примање повратне информације.
Давање и примање повратне информације је од посебне важности за социјалне

предузетнике. Повратна информација може да буде конструктивна или деструктивна
(Williams, 2010). Kонструктивне повратне информације пружају се са циљем да
неком помогну да буде бољи у извршавању својих радних задатака и активности. Да би
повратна информација имала позитивне ефекте, мора да буде тачна, објективна,
правовремена, конкретна, усмерена на понашање, искрена, веродостојна и мора
мотивисати на боље резултате (Lukić, 2014). Kонкретне повратне информације су
усмерене на одређене поступке који су под контролом запосленог. Такође, тренутна
повратна информација је много ефективнија од одложене повратне информације која
се упућује након што прође одређено време - када се неки догађај или ситуација
забораве. Постоје и деструктивне повратне информације које садрже само критику и
у којима не постоји никаква намера да буду корисне, што изазива негативан ефекат код
запослених који их добију (Williams, 2010).
95
6.6. Oснове пословног преговарања
Социјални предузетник мора да сарађује са великим бројем различитих

стејкхолдера. У процесу пословног преговарања, социјални предузетник треба да
настоји да створи добре и дугорочне пословне односе. Бен Стајн (писац, глумац и
водитељ разних квизова) је рекао „Везе су плодно тло из кога расту сва
напредовања, успеси и сва достигнућа у животу“.
Многи сматрају да је способност преговарања урођена вештина – или се неко
родио да буде вешт преговарач или није. У пракси, способност преговарања
представља стечену вештину која се учи и вежба (Benoliel, 2006). Kључне вештине које
појединац мора поседовати да би успешно водио преговоре су: управљање собом и
сопственом репутацијом, развијање добрих односа, тимски рад, креативно решавање
проблема, уверавање, стратегијско планирање, управљање променама, управљање
временом, постављање питања и активно слушање (Parker i Stone, 2003). Током
вођења пословних преговора је веома важан начин комуницирања. Свака комуникација
током преговора треба да се заснива на поруци која је јасна и сажета, на
конструктивном постављању питања и тражењу појашњења, активном слушању,
позитивној невербалној комуникацији.
Добар преговарач треба да (Benoliel, 2006):
 Води рачуна о својим интересима, али и о интересима друге стране;

 Постави реалне и достижне циљеве које жели да постигне током преговора;
 Буде иновативан и креативан;
 Предосети када преговоре треба да приведе крају и заврши;
 Буде флексибилан и спреман да ради на више поља у исто време.
Социјални предузетници поред горе наведених карактеристика треба да

пронађу све могуће начине да креирају и одрже вредност за друштво – решавањем
неког друштвеног проблема или побољшањем положаја одређених категорија
друштва. Својим понашањем и активностима током преговора, социјални предузетници
често инспиришу и мотивишу и друге да им се придруже у њиховим активностима.
Процес преговарања се састоји из неколико фаза (Shell, 2006):
Фаза припреме и планирања. Припрема и планирање представљају

најважнији део преговора јер се током ове фазе мора водити рачуна о сопственим
96
интересима, али и о интересима супротне стране. У овој фази се прикупљају све битне
информације везане за предмет преговора.
Фаза размене информација. Преговарачи треба међусобно да размене
информације и јасно предоче који су им циљеви и интереси.
Фаза уговарања. Ова фаза се односи на уговарање и постизање договора око
свих битних ставки.
Фаза закључивања уговора. Након уговарања сви битних ставки и елемената
следи фаза закључивања уговора који постаје обавезујући за све стране које су га
потписале.
Све врсте пословних преговора се одвијају на састанцима. Због тога је важно да

се сагледају основна правила и законитости успешних пословних састанака. Постоје
одређени кораци који су битни да би неки састанак био успешан. То су (Morgan, 2009):
1. Припрема пред састанак - дефинисање циљева састанка и дневног реда;

2. Организација састанка;
3. Усмеравање тока састанка;
4. Усмеравање завршетка састанка;
5. Извештавање након одржаног састанка.
Припрема пред састанак подразумева да се одреди циљ састанка, односно због

чега се уопште састанак сазива. Након тога је потребно одредити учеснике који треба
да присуствују састанку. Препорука је да се на састанак позову сви они који имају
релевантне информације или знања, као и сви они на које одлука може да утиче.
Након што се одреде циљ састанка и учесници, дефинишу се време и место

одржавања састанка и креира се позив на састанак који се шаље свим учесницима.
Позив на састанак треба да садржи:
1. Датум, време, место, тему/циљ састанка, учеснике на састанку;

2. Дневни ред (агенду) састанка.
Дневни ред састанка треба доставити учесницима пре одржавања састанка

(идеално неколико дана раније, а најкасније два дана пред одржавање састанка), како
би учесници имали довољно времена да се упознају са дневним редом и припреме за
састанак.
97
Почетак (отварање) састанка увек треба да буде у договорено време и
подразумева добродошлицу и уводну реч (успостављање контакта и добре атмосфере,
представљање начина рада, дефинисање правила, упознавање са дневним редом).
Током састанка треба охрабрити све учеснике да дају своје идеје, предлоге, сугестије,
коментаре.
Најчешће грешке које се могу јавити током састанака су:
1. Скретање са теме, односно са тачака дневног реда;

2. Неприпремљеност учесника - учесници се нису упознали са тачкама дневног
реда;
3. Kашњење на састанак, улазак/излазак учесника током састанка;
4. Доминација најгласнијих појединаца;
5. Пасивност и незаинтересованост већине учесника.
Састанак треба да се заврши у предвиђено време, или раније, ако су све тачке
дневног реда завршене. Да би састанак био успешно завршен, потребно је:
1. Сумирати кључне ствари које су договорене на састанку;

2. Упоредити оно што је постигнуто са оним што је планирано;
3. Идентификовати тачке у дневном реду које нису реализоване и начине на које
ће бити реализоване (или заказати нови састанак који ће бити посвећен овим
тачкама);
4. Направити акциони план – списак задужења и задатака које треба реализовати;
5. Дефинисати ко је одговоран за реализацију акционог плана и у оквиру којих
рокова.
Након одржаног састанка треба написати извештај о одржаном састанку и

послати га свим учесницима састанка. Извештај са одржаног састанка треба да садржи
(Morgan, 2009):
1. Време и место одржаног састанка;

2. Имена и презимена присутних;
3. Циљеве, најважнија питања и теме на састанку;
4. Kључне одлуке и план активности – план реализације;
5. Датум следећег састанка;
6. Изразити захвалност учесницима.
98
Свим учесницима састанка треба дати задатак да прегледају извештај са
одржаног састанка и да пошаљу своје коментаре. Уколико након овог састанка следи
наредни састанак на исту тему, овај извештај постаје део следећег састанка.
99
Benoliel, M. (2006). The Upper Hand. Massachusetts: Platinum Press.

Britt, T. W., & Jex, S. M. (2015). Thriving under Stress, Harnesing Demands in
the Workplace. Oxford: Oxford University Press.
Claridge, B., & Cooper, C. L. (2014). Stress in the Spotlight, Managing and Coping
with Stress in the Workplace. New York: Palgrave Macmillan.
Forsyth, P. (2000). The Negotiator’s Pocketbook. Alresford Hampsire: Management
Pocketbooks.
Katz, R.L. (1974). Skills of an effective administrator. Harvard Business Review,
52(5), 90–102.
Lukić, J. (2013). Istraživač podataka – zanimanje za 21. vek. u: Levi Jakšić M., Lečić-
Cvetković D. Nova industrijalizacija, reinženjering i održivost: IX Skup privrednika i
naučnika – SPIN 13, Fakultet organizacionih nauka i Privredna komora Srbije, Beograd.
Lukić J. (2014). Motivacione strategije rešavanja agencijskog problema, Zbornik
radova Finansijsko izveštavanje u funkciji korporativnog upravljanja, Univerzitet
Singidunum, Beograd, str. 91-93.
Lukić, J., & Lazarević, S. (2018). Sources of Workplace Stress in Service Sector
Organizations. Facta Universitatis: Series Economics and Organization, 15(3), 217-229.
Maxwell, J. (2013). The 17 Indisputable Laws of Teamwork. New York: HarperCollins
Leadership.
Morgan, N. (2009). Džepni mentor – Kako održati sastanak. Beograd: Data Status.
Parker, C., & Stone, B. (2003). Developing Management Skills for Leadershp.
Glasgow: Prentice Hall/Financial Times.
Petar, S. (2013). Sastankom do cilja. Vještine vođenja uspješnih sastanaka. Zagreb:
Školska knjiga.
Petrović, Ž. (2006). Budi guru menadžer. Otkijte osobine koje ga čine najboljim.
Beograd: GSM Public.
Portales, L. (2019). Social Innovation and Social Entrepreneurship. Fundamentals,
Concepts, and Tools. London: Palgrave MacMillan.
Selaković, B. (2013). Proces poslovnog razvoja socijalnog preduzeća. U: Biznis po
meri čoveka, vodič za pokretanje socijalnog preduzeća. Beograd: Smart kolektiv.
Shell, G.R. (2006). Bargaining for Advantage: Negotiation Strategies for Reasonable
People. New Baskerville: Penguin.
Thill, J. V., & Bovee, C. L. (2011). Excellence in Business Communication. New
Jersey: Pearson Education.
Williams, Ch. (2010). Principi menadžmenta – MGMT. Beograd: Data Status.
100
View publication stats

1 Socijalnopreduzetnitvo1

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

1 Socijalnopreduzetnitvo1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

Znanja i veštine neophodne za upravljanje socijalnim preduzećem (str. 84-

Chapter · January 2019

Open Access to Scientific Information View project

Banking sector analysis View project

The user has requested enhancement of the downloaded file.

“Ова публикација је направљена уз финансијску помоћ Европске уније. Садржај ове

Kао што наводе аутор и ауторке овог приручника, живимо у периоду

Доц. др Дејан Глиговић

XX и XXI век су донели брзи индустријски и технолошки напредак, бројна

Дакле, ради се о приступу са израженим хуманистичким вредностима, као

Приручник које се налази пред Вама је намењен потенцијалним и

Овај приручник ће обухватити шест целина. То су:

1. Увод и концептуализација социјалног предузетништва и социјалног

1. УВОД У KОНЦЕПТ СОЦИЈАЛНОГ ПОСЛОВАЊА .................................................................. 1

Да ли сте се икада запитали како би изгледао свет у којем бизнис не би

Уопштено говорећи, економија је подељена у три категорије (Pearce 2003):

1. приватни сектор - у приватном власништву, укључен у трговање, тржишно и

Социјално предузетништво повезује све три претходно наведене области и

1.1. Димензије социјалног пословања

Социјално пословање је неодвојиво од концепта одрживог развоја. “Одрживо” у

Социјално предузетништво је поље економских наука које још увек тражи

Њих можемо сумирати на следећи начин:

Дакле, ради се о комбинацији алтруистичких и пословних вредности које

1.2. Принципи социјалног предузетништва

Дуго времена, већина предузетника је акумулирала богатство у искључиво

Основни принципи социјалног предузетништва су (“What is Social Business?”,

Kомерцијално (профитно) и социјално предузетништво имају сличности и

Извор: Barringer, R. B. i Ireland, D. R. (2012), Entrepreneurship: Successfully Launching

Tабела 1. Разлике између традиционалног, непрофитног и социјалног бизниса

Непрофитни Социјални Традиционални

Можемо идентификовати три врсте социјалних предузетника (ibid.:87):

1. социални мајстор (social bricoleur): локално оријентисани

Извор: Portales, L. (2019), Social Innovation and Social Entrepreneurship: Fundamentals,

На крају, можемо рећи да за разлику од традиционалних бизниса и

1.4. Kратак историјат социјалног предузетништва

Историја социјалног предузетништва је стара колико и само предузетништво и

1.5. Kратак осврт на теоријски дискурс социјалног предузетништва и кључних

Социјално предузетништво је феномен који се динамички развија и укључује

Извор: Nicholls, A. i Hyunbae Cho, A. (2006), “Social Entrepreneurship: The Structuration of

Социјално предузетништво се бави покретањем пројеката чији је задатак да

Banjac, J., i Dojčinović, M. (2016), “Socijalno preduzetništvo”, Socijalna politika, Vol.

2.1. Стратегијски оквир социјалног предузетништва у Републици Србији

Kонцепт „социјалног предузетништва“ није на адекватан начин препознат од

2.2. Нацрт Закона о социјалном предузетништву и његови недостаци

Предлогом закона о социјалном предузетништву оно се дефинише као

2.3. Недостаци у правном регуилисању социјалног предузетништва РС

Текст нацрта закона, појам социјалног предузетништва ограничава искључиво

2.4. Kомпаративни преглед правног регулисања социјалног предузетништва

На нивоу Европске уније не постоји посебна правна регулатива о социјалном

Kонцепт социјалног предузећа први пут је у Италији правно нормиран

Закон о социјалном предузетништву дефинише социјално предузетништво као

Анализом одредби Закона отвара се низ питања:

 Претерана концентрација овлашћења Министарства рада има за последицу да

Социјално предузеће у Енглеској није правно дефинисано. Влада под

Аустрија нема посебан правни оквир за социјално предузетништво. Осим тога,

Влада Републике Хрватске усвојила је Стратегију развоја друштвеног

БиХ нема задовољавајући правни оквир за социјално предузетништво. Оно је

2.5. Институционална подршка социјалном предузетништву –

У Словенији, Закон о социјалном предузетништву предвиђа оснивање

Последњих година је забележен пораст интереса за предузетништво у

Шема 5. Веза предузетништва са различитим секторима и сферама у друштву

Извор: Gawell, M. (2014), “Soci(et)al Entrepreneurship and Different Forms of Social