Prva pesma „Veče na školju“ Druga pesma „Suncokreti“

Obe pesme se odvijaju u nekom krugu, njihova dešavanja se čine kao da se večno ponavljaju. Jedino
što je to u prvoj pesmi naznačeno time što i sami stihovi prave neku vrstu kruga, u drugoj pesmi mi to
pretpostavljamo jer se suncokreti, i ovako u prirodi, svake noći povijaju. U prvoj pesmi ima više opisa
prirode dok u su drugoj opisani samo suncokreti. U obe pesme se likovi (ljudi i suncokreti) slepo mole
nekoj višoj sili. U prvoj Bogu a u drugoj Suncu (koje je bog za suncokrete), ta molitva je prikazana više
očajno nego uzvišeno, oni koji se mole su kao primorani ili zavisni od te molitve i kao što se
suncokreti poviju kad nema sunca tako se i u prvoj pesmi čini da će ovi ljudi nestati kad nestane
„zadnji rumeni zrak“. U prvoj pesmi ljudi su prikazani jadni, mršavih glava, dok u drugoj, iako
sumorno, izgledaju kao da su nekada bili uzvišeni „S istoka kralji, obučeni : U teško zlato, stoje
plačni“. Pesme se razlikuju po tome što se u drugoj pojavljuje pesnik : „Te tužne oči suncokreta : U
mom su srcu otvorene“. Takođe se druga pesma završava optimistično za razliku od prve, u prvoj se
sa tugom posmatra zadnji zrak svetla i dok on nestaje nemamo nikakvu nadu za neku promenu,
očekujemo neko propadanje čim nade odlaze. U drugoj se takođe gleda sa tugom na nestajanje
poslednjeg zraka, ali iako suncokreti umiru u njima ostaju sva sunca ovog sveta : „Pomreće noćas
širom vrti, : Dvoredi sjajnih suncokreta, : Ali će biti u toj smrti : Sva žarka sunca ovog sveta.“ Tako da
nam ova pesma ne ostavlja gorak ukus u ustima već nam daje nadu, jer suncokreti će se svakog jutra
ponovo uzdignuti ali će svaki izlazak sunca biti važan jer ostaje u njima, za razliku od prve pesme koja
ostavlja osećaj beznađa, ni jedan dan nije bitan i svugde je tuga.