Professional Documents
Culture Documents
Садржај
1 Биографија
2 Књижевни опус
3 Дела
3.2 Романи
3.4 Комедије
4 Види још
5 Референце
6 Спољашње везе
Биографија
Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом.[3] У исто
време, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а
његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустроугарске. Кад му је
било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да
живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.
Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од
учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са
неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су
„Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.[4]
Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928.
године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањој Луци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а
Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на
себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог
светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом
својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у
свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе
народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним
пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.
После рата неко време је био уредник дечјих листова у Београду, а потом почео професионално
да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским
просторима.
Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је
често путовао по Југославији и другим европским државама.
За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972).
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.
Свој стан у Београду, улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је
САНУ.[5]
Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“
посвећен Бранку Ћопићу.[6]
Књижевни опус
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота,
познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво
упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи
свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају.
Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци,
деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким
разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао
херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.
Почетком 1950их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао
ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“
која је покренула лавину осуда са врха партије и власти, а у хајци на писца учествовао је и Броз
који је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ни ухапшен.[8]
Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је
детаљно описана цела хајка на писца.
Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више
одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају
учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих
сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.
Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким
даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима
босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та
Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено
рађање домовине“.
Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за
спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је
преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.
Дела
Збирке приповедака
Планинци (1940),
Романи
Пролом (1952),
Збирке песама
Пјесме (1945),
Комедије
Одумирање међеда
Дела за децу
Сабрана дела
Види још
Референце
Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем („Вечерње новости“, 29. новембар 2015)
„Branko Ćopić: Moj život i književni rad”. Архивирано из оригинала на датум 26. 06. 2009.
Приступљено 18. 03. 2009.
Стан Бранка Ћопића зврји празан („Вечерње новости“, 19. јун 2013)
„Симпозијум о Бранку Ћопићу у Бечу”. Б92. 12. 9. 2019. Приступљено 13. 9. 2019.
Бранко Ћопић
Медији на Остави
Цитати на Викицитату
Подаци на Википодацима
„Јеретичка прича“
Бранко Ћопић скочио док је звонило са Саборне цркве („Вечерње новости“, 4. децембар 2015)