Artur Šopenhauer

Šopenhauer se vraća antičkoj filozofiji, pre svega Platonu i Aristotelu. On

preuzima Platonov terim eidos, ali ga koristi u Aristotelovom smislu – svet eidosa ne
nalazi se van sveta stvari, već je njegov deo: svaka stvar u sebi sadrži svoj eidos. A
eidos je za Šopenhauera, konkretnije, stupanj opredmećenja volje. Tako su najniže ideje
one sadržane u neživoj prirodi, zatim slede ideje biljnog sveta, pa životinjskog, a
poslednji stupanj čine ideje ljudske prirode.
Za Šopenhauera ono što je istinito, to je i lepo. Tačnije, pošto je potkrepljen
Kantovim „kopernikanskim obrtom“, Šopenhauer tvrdi da je lepota u svesnom dolaženju
do istine, do eidosa. U dolaženju do ideja čovek se oslobađa sopstvene volje i time ulazi
u stanje odsustva bola, što je za Šopenhauera radost. On kaže da čovekova svest ima
dve strane: prvu koja je svest o našem Ja, dakle svest o volji, i drugu koja je svest o
stvarima van nas. Ove dve strane svesti međusobno se isključuju – što je jedna
izraženija, druga je neaktivnija. Zato se prilikom estetskog saznavanja oslobađamo volje.
Stvari su lepše ako smo svesniji njih nego nas samih. Ovim je Šopenhauer
kontemplaciju nedvosmisleno vezao sa estetičkom radošću.
U ovom smislu umetnost je jedan izlaz iz pesimizma, jer nas oslobađa volje. Ona
je i pozicionirana izuzetno visoko. Ipak, Šopenhauer se prema umetnosti ne odnosi uvek
isto. Njegov stav jeste da umetnost i filozofija idu zajedno. Šopenhauer smatra da je
pesništvo oslonac filozofiji zato što je za nju izvor primera, sredstvo koje podstiče na
razmišljanje ali i probni kamen filozofskih principa. Pesništvo se prema filozofiji odnosi
kao iskustvo prema nauci, zato između njih vlada potpun sklad. Ipak, na drugom mestu
Šopenhauer kaže da je umetnost niža od filozofije zato što ne govori jezikom refleksije.
Umetnost daje primere umesto pravila, nije u stanju da dâ celinu zato što se ona nalazi
samo u pojmu. Mudrost je u umetnosti sadržana implicitno, a u filozofiji eksplicitno.
No, visok položaj umetnosti ostaje. Prilikom estetičkog zadovoljstva čovek
pretvara svet iz volje u predstavu, i to predstavu čiji je predmet vredan gledanja.
Estetička radost je stanje potpune dovoljnosti i konačnog zadovoljstva zato što subjekt u
ovoj situaciji postaje čist subjekt saznanja – čisti se od samog sebe u potpunoj predaji
posmatranom predmetu. Ovakvo stanje čoveka Šopenhauer naziva objektivnim. Ipak,
većina ljudi nije sposobna za ovakvu objektivnost. To je prvenstveno sposobnost genija,
koji su ili filozofi ili umetnici.
 Predstavna moć, intelekt, time što postaje objektivan prestaje da se stara o svom
subjektu. Do ovoga dolazi usled toga što intelekt, koji je obično podređen, sada potiskuje
nadređenog, volju, a volja je ta koja se stara za naše blagostanje. Zbog ovoga
objektivnost nužno nije trajna, jer nas egzistencijalno ugrožava. Šopenhauer smatra da
su zbog ovoga umetniku potrebni ili Mecena ili umerenost želja. Zato što je u geniju
izraženiji intelekt od volje, on stvari intelekta ozbiljnije shvata od stvari volje te se
neozbiljno postavlja prema egzistencijalnom blagostanju. Obični ljudi usled toga genija
često smatraju ludim. Najsrećnija sudbina koja može da zadesi jednog genija jeste da
bude oslobođen rada, a najveći poklon koji društvo može da mu dâ jeste on sâm, tj.
vreme da se slobodno raspolaže sobom i svojom umetnošću. Geniju je njegova
umetnost cilj. Zato što je ona cilj a ne sredstvo dolaska do novca, ona kao takva ne sme
biti korišćena. Insistiranjem na umetnosti radi umetnosti Šopenhauer anticipira
larpurlartizam.
Jedino u saznavanju lepog, tj. istine, intelektu nije potrebno da bude podstaknut
voljom, zato što lepo nije korisno. Proces saznavanja lepog je, time što je bez volje, i bez
namera. I proces stvaranja je nenameran zato što je umetnost svrha samoj sebi. Ideje
su dostupnije u umetničkim delima nego u spoljašnjem svetu upravo zato što umetnička
dela uvek posmatramo nezainteresovano, dok prema svetu takvi nismo. U posmatranju
spojašnjih stvari volja kontaminira opažanje, a to je kod umetničkih dela dodatno
ublaženo i time što je umetnik u samom činu stvaranja pokušao da istakne suštinsko a
da ukolni nesuštinsko. Zato Šopenhauer kaže: „Sve je lepo samo dotle dok nas se ne
tiče.“ Iz ovog razloga život ne može biti lep. On je lep samo u preobražajnom ogledalu
umetnosti.
Prilikom posmatranja objekta posmatrač postaje ogledalom objekta, tj.
medijumom objektivizacije volje. Zato se posmatranjem volja crpi i iz samog predmeta i
on na kraju postaje čist objekt. Tako su krajnja posledica estetičke kontemplacije čist
subjekt saznanja i čist objekt saznanja. Umetnost prečišćava svet od volje i prevodi ga u
čisti svet predstava.
Lepo je ono što jasno izražava svoju ideju. To je sholastički claritas, kategorija
koja nužno povezuje estetiku i gnoseologiju. Sve stvari su lepe, jer sve stvari izražavaju
ideje. Kao lepo nećemo videti samo one stvari koje nismo u stanju objektivno da
sagledamo, pa ne možemo doći do njihove ideje. Na primer, majmun verovatno ne može
biti smatran lepim zato što previše liči na čoveka, pa nam njegova ideja nije jasna.
Jasnost mora biti i kriterijum u vrednovanju umetničkog dela. Umetičko delo prikazuje
istinu, a omiljeni ukras istine je nagost. Šopenhauer kritikuje korišćenje ukrasa, zato što
remete jasnoću. Zbog ovoga je, po njegovom mišljenju, vredniji antički hram od gotičke
katedrale, ali i proza od poezija.
Svaka umetnost prikazuje ideju, ali te ideje nisu iste. Postoji hijerarhija ideja,
zavisno od stupnja njihovog opredmećenja. Analogno stupnju opredmećenja volje u
prirodi Šopenhauer vrednuje i umetnosti. Arhitektura je najniža umetnost jer je njena
suština, kao i suština beživotne prirode.
Pesništvo najbolje pokazuje čoveka. Šopenhauer ga definiše kao moć da se
pomoću reči razigra mašta. Zato što se služi maštom, pesništvo je u prednosti u odnosu
na likovne umetnosti, koje se uvek odnose na stvari u svetu. Šopenhauer redefiniše
Aristotela: tragediji su strah i sažaljenje sredstva, a ne cilj. Cilj joj je odvraćanje volje od
života.
Najviša od svih umetnosti, i neuporediva sa ostalim umetnostima, jeste muzika.
Ona je za Šopenhauera sveopšti jezik koji se svuda razume. Ona ne govori o stvarima u
svetu, već o sreći i patnji kao takvim. Ne obraća se glavi već isključivo srcu. Zbog toga je
ometa mešanje sa stvarima koje govore glavi, kao što su fabula, tekst i ples. Zato
Šopenhauer u operi vidi smrt muzike. Šopenhauer kaže da je muzika slepo
praktikovanje metafizike, tj. nesvesno filozofiranje.
On je lepo i umetnost pozicionirao izuzetno visoko, možda i na istoj visini sa
najvišom čovekovom delatnošću po mišljenju većine filozofa – filozofijom. Umetnost i
uživanje u lepom za njega su verovatno najoptimističniji izlaz iz surovosti sveta, zato što
podrazumevaju kreaciju i zadovoljstvo, pa je kroz viđenje lepog i umetnosti moguće
problematizovati shvatanje Šopenhauerove filozofije kao pesimistične.