У приповеци Ветар Лазу Лазаревића интересују унутрашња стања јунака, подсвесни

механизми и путеви којима подсвест излази на површину. Главни јунак Јанко насликан је више
кроз његове снове него кроз јаву. Он углавном ћути и тако штити идиличан однос са мајком.
Снови откривају његове жеље, страхове, незадовољство.

Јанко живи са мајком и неожењен је упркос озбиљним годинама и лепој служби у министарству.
Његов живот је монотон, дружи се са доктором Јоцом, а вечери проводи у разговору или све
чешће у ћутању са мајком. Патријахална и побожна мајка је веома доминантна, пуна
самопоуздања и строгих принципа. Према њему се опходи са нежношћу као према детету, и жали
за временом када је био дете. Она га прекорева што се не жени, али и што мало времена проводи
са њом. Под њеним великим утицајем Јанко није у стању да направи ни један одлучан корак, а да
њу не пита.

Промену у Јанков живот доноси сусрет са однекуд познатим лицем слепог човека и његовом
кћерком у Јоциној болници. Јанко се заљубљује у непознату девојку. "При првом сусрету са њом
осећа некакав ветар из њених дубоких црних очију који испуни сву просторију и његову утробу."
Сан и разговор са мајком открива да је непознати човек породични пријатељ Ђорђе који им је
помагао у невољи након смрти Јанковог оца.

У Јанкову подсвесну жељу да освоји непознату девојку се уплиће други подсвесни ток који га
спречава да ту жељу оствари. Подсвест проговара кроз сан и он се у сну гуши у црној води . Он
жели о нечему да разговора са мајком, али га је стид. Он сања Јоцу у загрљају са девојком, и свом
пријатељу даје улогу моралне препреке у остварењу те љубави. Опорављајући се од сна присећа
се својих бивших љубави, девојака које је много волео и увиђа да је љубав према девојци коју је
срео другачија и посебна.

Јанко се колеба између две искључиве тежње. Његовој потреби и жељи да живот испуни љубављу
се супротставља осећање дужности, али и страх да ће повредити мајку. Он нема храбрости да
преокрене устаљени модел понашања и зато чека на позитиван знак мајке. Када се врата за
гостима, старим Ђорђем и његовом кћерком затворе Јанко у паници признаје мајци да воли
девојку очекујући њен подстрек и благослов. Пре него што ће ишта изговорити мајка покретом
руке зауставља сина у намери да потрчи за девојком. Јанко нема снаге да следи глас свог срца, јер
мајчин поглед говори другачије. Мајка га је речима подстицала да пође за девојком, "али у њеним
очима стајала је друкчија пресуда". Њено касније недефинисано наговарање, прекори
генерализовани на данашњи младеж, извињавања што девојци "баца грану на пут" неће имати
такву снагу као тај гест. Уместо да у његовом понашању препозна заљубљеност она му
наговештава као разлог милосрђе што је пожелео да се ожени Ђорђевом кћерком, да се одужи за
доброчинство у детињству.

Јанко се одриче своје среће зарад мајчиног мира. И уместо да криви себе или своју мајку за
неуспешност и самоћу он се оправдава "вишим разлозима" на које не може да утиче: Њему се
"учини" да на крају улице види Јоцу који чека девојку.