Универзитет у Нишу

Филозофски факултет
Департман за српску и компаративну књижевност

Песме различне Петра Прерадовића

Семинарски рад из предмета Упоредно проучавање јужнословенских књижевности

Ментор: Студент::
Проф. Данијела Костадиновић Александра Крстић
Бр. индекса: 2007

Ниш 2012.

САДРЖАЈ

0
1.0. УВОД ...............................................................................................................................................2

2. 0. ИЛИРСКИ ПОКРЕТ И ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ.........................................................................3

3. 0. ПОЕЗИЈА ПЕТРА ПРЕРАДОВИЋА....................................................................................... 6

4. 0. ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................................. 15

5.0. ЛИТЕРАТУРА .............................................................................................................................16

1. 0. УВОД
1
 Илирски покрет, који је имао за циљ прихватање властитог језика и јачање националне
свести Хрвата, изродио је не само велике револуционере и политичаре, већ и велике књижевне
ствараоце који су се језиком борили против подчинитеља. Чак и они који су, школујући се за
рат са непријатељима на војним академијама, заборавили матерњи језик, ипак су као најјаче
оружје употребили управо језик свога народа. Иако се касно прикључио одбрани националног
духа javlja se Preradović kao novo značajno ime: pjesnik koji će ostvariti određenu sintezu vizije
slavenstva pjesničkom riječi, ali će isto tako progovoriti i glasom senzibilne ličnosti o svojim intimnim,
društvenim, nacionalnim i filozofskim preokuopacijama 1. Позив на национално освешћење, на
поштовање своје домовине и свога језика, али и најинтимније боли и мисли истекле су кроз перо
Петра Прерадовића па и дан-данас живе.
Za Preradovićevu poeziju karakterističan je prividni mir, iza koga se vrlo često skriva napeta
unutrašnja borba, obuzimanje i samosavlađivanje. U nioj spolja sve teče odmjeren, promišljeno i
spokojno; površnom oku mnogi takvi stihovi čine se hladni i rutinski, a ipak u njima ključa život. (...)
Preradović po prirodi nije bio borac, već mislilac. Nije bio borac, a život ga je nagonio na neprestanu
borbu. Možda mu je upravo zato vajna služba tako teško pala. (...) Rat je mrzio, kao i vojsku, ali je
svoju prisutnost u tom krugu primio kao udes i tražio utjehu u poeziji2. Све емоције једног
талентованог кадета који је сам у туђини изгубио сам себе, нису се дале потиснути већ су се
пројектовале у његовој поезији.
Илирски покрет је у песнику Петру Прерадовићу имао значајног представника,
гласника и проповедника илирских идеја. Врло рано је проглашен великим лиричерем хрватске
поезије (...) Рано је постао уџбенички песник и његове су песме за вријеме Аустро-угарске
сачињавале најзначајнији сео хрватских читанака за средње школе3 што је потврдило његове
стихове из песме Празна књига:
Ако поље по жељи уроди,
те сва књига напуњена буде
одличними таковими плоди:
онда књига нами свједок буди,
да Хрватска зна из своје руде
злато вадит – и да има људи!4

2.0. ИЛИРСКИ ПОКРЕТ И ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ

1
М. Шицел, Хрватска књижевност, Загреб, 1982. стр. 66-67.
2
М.Живанчевић, И.Франгеш, Повијест хрватске књижевности, Загреб, стр. 134-135.
3
С.Обрадовић, (П)огледи из хрватске књижевности, Прокупље,1996. стр. 13.
4
Извор из кога су наведени стихови: М.Живанчевић, Изабрана дела, Београд, 1966.

2
 Хрватски народни књижевни препород или илирски покрет трајао је од 30-тих до 60-тих
година 19. века. То је и политички покрет за осамостаљење Хрватске али је и културни и
књижевни покрет. Имао је за циљ супротставити се германизацији и мађаризацији не само у
политичком већ и у културном смислу. Све институције у Хрватској неговале су немачки и
мађарски језик, тако да је положај Хрвата био веома тежак. Књижевност у Хрватској је била
веома оскудна. Уопште се није писало на хрватском језику, није било новина, листова нити
књижевних гласника. Међутим, илиризам је почео јачати svijest o vrijednosti vlastitog narodnog
jezika i osjećanja nacionalnog bića uopćе.
... Narodni preporod u Hrvatskoj započeli su (. . .) mladi intelektualci, uglavnom građanskog i
seljačkog porekla, a javio se kao odjek na pojavu sličnih nacionalnih pokreta u Evropi, pošto su ideje
francuske revolucije ostavile dubok trag kod svih naroda koji su posredno ili neposredno došli s njom
u dodir.5 Међу тим младим интелектуалцима нашао се Људевит Гај као предводник покрета, али
и Драгутин Раковац, Матија Смодек, Људeвит Фаркаш Вукотиновић, Иван Деркос, Јанко
Драшковић и многи други. Име овог покрета Гај је објаснио на следећи начин, упоређујући
Европу са девојком која у руци држи лиру: Ova Europe lira jest Ilirija, na tri ugle med Skadrom,
Varnom i Bjelakom оsnovana. Odapete nesložne strune na ovoj liri jesu: Koruška, Gorica, Istrija,
Kranjska, Štajerska, Horvatska, Slavonija, Dalmacija, Bosna, Crna Gora, Hercegovina, Srbija,
Bulgarija i donja Ugarska (. . .) Prestanimo svaki na svoju stranu brnkati, složimo liru u jedno
soglasje (. . .) Otvorimo staru naroda našega knjigu, u njoj su duhom slavjanskim zabilježeni lire naše
nekadašnji slatki glasovi, polag njih složimo ponovljenom soglasjem Europe dragocenu liru Iliriju. 6
Назив овог покрета може се објаснити и тиме да се у то време сматрало да Јужни Словени воде
порекло од илирског племена, те одатле илиризам с обзиром на то да се тада јавља идеја о
панславизму, односно уједињењу свих Словена. Tako je Gaj uveo naziv ilirizam i pod imenom
ilirskog pokreta od 1836. godine i cijeli pokret nastavlja svoje delovanje, prije svega putem novina,
odnosno ›› Danice ‹‹ .U njoj se najčešće javljaju mladi Gajevi istomišljenici i pišu budnice i davorije,
podižući tako duh narodnosti motivima ili iz narodne prošlosti ili plamenim pozivima u borbu za
nacionalno opredeljenje.7
Иако Гај никада није дефинисао конкретне циљеве илирског покрета , Јанко Драшковић
инсистира на томе, па су циљеви илирског покрета следећи:
1. јединство хрватских и јужнословенских земаља под илирским именом;
2. посебан положај Хрвата према Угарској и тражити посебну државу;
3. штокавско наречје и један језик;
4. мере за унапређење трговине, односно решавање сељачког питања.
Главно оружје у борби за политичке, али и културне и књижевне идеје, била је на првом
месту поезија пуна бунтовних песама, будница, родољубивих песама, рефлексивних песама,
епова заснованих на мотивиа из народне традиције ...
Иако се у илирски покрет укључио касно, тек у другој његовој фази, Петар Прерадовић
је илирски покрет прихватио искреније од неких његових поборника који су живели у домовини.
За њега је илирски покрет био део борбе за срећу и слободу не само словенских народа, већ и
свих људи.8

Петер Прерадовић рођен је 19. марта 1818. године у селу Грабровници. Отац му је био
Иван Прерадовић а мајка Пелагија. Будући да му је отац рано преминуо, живео је са мајком и
сестром. Школу је учио у Грубишком Пољу и Ђурђевцу, а када је напунио дванаест година
5
М. Шицел, Хрватска књижевност, Загреб, 1982. стр. 52-53.
6
Исто, стр. 54-55.
7
Исто, стр. 55.
8
С.Обрадовић, (П)огледи из хрватске књижевности, Прокупље,1996. стр. 18.

3
уписао је Војну академију у Бечком Нојштату. По обичају онога доба сваки је ђак те школе
записан као римокатолик, па је тако и вођена белешка из године у годину.9 Živeći za vreme
školovanja u akademiji u tuđem svijetu i razvijajući one karakterne crte koje su odgovarale novoj
sredini, Preradović je nužno morao potiskivati u zaborav svoje znanje maternjeg jezika, a zajedno sa
njim i svijet koji mu se u mladosti preko zvuka tog jezika bio uselio u biće. Otuda prve njegove pјesme
neće biti ispevane na srpskohrvatskom nego na njemačkom jeziku.10 Тај први сусрет младог кадета
са поезијом десио се приликом једне несрећне околности која је задесила град у коме се Петар
Прерадовић школовао. Наиме, 1834. године Нојштат је задесио пожар и готово да је читав град
изгорео. Питомци војне академије добили су задатак од професора песништва Томаша Бурјана
,, koji je nastojao odgajati svoje pitomcе Slavene u duhu nacionalne romantike i slavenske
uzajamnosti“11 да опишу тај догађај. Перар Прерадовић је тада написао песму, своју прву песму и
то на немачком језику. Професору се допала и похвалио је младог Прерадовића. То је била и
прва искра која је у Прерадовићу разгорела жељу за песништвом. Како каже у својој
биографији: Подстакнут тим успјехом нисам касније више могао мировати, те сам увијек о
пјесмама снивао, по гдјекоју и саставио, али већим бројем само започео, а не довршио. Био сам
од својих суучесника за пјесника признат, и кад је каква прилика дошла (...) ту сам ја морао
пјесму честитку начинити, и могу рећи да су ми се пјесме другима допадале12.
Тако је Прерадовић, одгајан са свим у немачком духу, почео стварати на немачком
језику, ни не помисливши на то да би могао писати на свом матерњем језику. Али то није ни
могао јер је боравећи у туђини сасвим заборавио свој језик. Иако је чуо нешто о хрватској
(илирској) књижевности njemu se to nije nikako dalo, jer je mislio da ne pozna dovoljno narodnoga
jezika, a i drukčije mu se činilo čudno, da bi pisao u jeziku, koji po njegovu mišljenju nije dorastao
izobraženosti vladajućih europskih jezika 13. Међутим, у његову пуковнију дошао је Иван
Кукуљевић, који се и сам бавио народном књижевношћу, и сазнавши да пише песме стаде га
наговарати да ствара на хрватском језику. На тај начин, подстакнут Кукуљевићевим радом, али
и после сусрета са мајком и сестром са којим је нажалост врло слабо могао комуницирати,
Прерадовић поново почиње учити свој језик и стварати на њему. Прва његова штампана песма
настала на хрватском језику је Зора пуца, бит ће дана написана за први број ››Зоре
Далматинске‹‹ 1844. године.
Још се сјећам збуњености своје и оног часа кад сам сјео да ту пјесму напишем; – нисам
био сигуран у језику, а бојао сам се јако јавности.
Међутим пјесма Зора пуца, бит ће дана пође ми чисто лако за руком и свану у првом
листу Зоре с опћим одобрењем14, каже Прерадовић у својој биографији.
Већ 1846. године Прерадовић објављује своју прву збирку песама под називом Првенци, у
којој се налази дотадашње његово стваралаштво. Prvenci se dele u tri česti: u ››Cvijeće‹‹ , ››Bilje‹‹
i ››Presade‹‹. ››Cvijećem‹‹ je prozvao ljubavne pjesme, ››Biljem‹‹ pjesme rodoljubive, a ››Presade‹‹
prijevodi.
Pjesniku i u pjesmama poslije Prvenaca lebdele pred očima iste glavne ideje: ljubav i to prema svojoj
ženi i domovini, ali njegova ljubav kao da počinje sve većma da obuhvata cijelo široko Slovenstvo.
Gotovo sve pjesme što ih je ispevao poslije Prvenaca sabrane su u drugoj njegovoj zbirci Nove pjesme
(1851) ... Razdijeljene su Nove pjesme u tri dela. U prvom su većinom ljubavne pjesme pa Sitnice i
Nadgrobnice, u drugom su većinom patriotske pjesme pa Dvosloži, od kojih su neki postali kao

9
А.Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд, 2006, стр. 273-274.
10
Univ.
11
М.Живанчевић, И.Франгеш, Повијест хрватске књижевности, Загреб, стр. 125.
12
М.Живанчевић, Изабрана дела, Београд, 1966, стр. 5.
13
Др Д.Богдановић, Преглед књижевности хрватске и српске, Загреб, 1916, стр. 302.
14
М.Живанчевић, Изабрана дела, Београд, 1966, стр. 7.

4
narodne poslovice, a u trećem su odjelu različne prigodnice. 15 Oсим лирских песама Прерадовић је
написао и драму под насловом Краљевић Марко те либрето Владимир и Косара., подстакнут
непознавањем духа свога народа и жељом да то открије.
Za Preradovićevu poeziju karakterističan je prividni mir, iza koga se vrlo često skriva vrlo
napeta unutrašњa borba, obuzimanje i samosavlađivanje. U njoj spolja sve teče odmjereno,
promišljeno i spokojno; površnom oku mnogi takvi stihovi čine se hladni i rutinski, a ipak u njima
kljuca život.16
Претар Прерадовић је умро 18. августа 1872. у Фахрафелду, а покопан је у Бечу. Zakopan
bi pjesnik u Beču 21. augusta 1872. 13. jula 1879. dopremi vlak u Zagreb pjesnikove ostatke. U isto
vreme, kad je sahrawen, otkriven mu je i nadgrobni spomenik, što je izgradila umjetnička ruka
Rendićeva (...) Uz ovo priliku srpski pjesnik Zmaj. J.j. ispevao je u čast velikom pjesniku krasnu pjesmu
,,Petru Preradoviću“ (o prenošenju mošti iz Beča u Zagreb).
Pjesnik mu Zmaj šalje ovu pjesmu kao vijenac iz srpskih krajeva: Kad je jedna dika – nek je
jedna tuga a taj vijenac prati jedan usklik, da ga ljube Srbi kao i Hrvati.17

3. 0. ПОЕЗИЈА ПЕТРА ПРЕРАДОВИЋА

15
Др Д.Богдановић, Преглед књижевности хрватске и српске, Загреб, 1916, стр. 306.
16
М.Живанчевић, И.Франгеш, Повијест хрватске књижевности, Загреб, стр. 134.
17
Др Д.Богдановић, Преглед књижевности хрватске и српске, Загреб, 1916, стр. 300.

5
 Сетивши се, након осам година проведених у туђини, своје младости, свога језика и
упознавши се са духом свога народа, Прерадовићу није било тешко одлучити се за стварање на
народном језику. Ušao je Preradović u hrvatsku književnost izravno iz njemačke poezije, u kojoj se
već bio formirao kao pjesnik... Prijelaz iz njemačke u preporodnu poeziju, iz byronizma u rodoljubivu
romantiku, ujedno je prijelaz iz lirskog subjektivizma u objektivizam, iz pesimizma u optimizam, često i
protiv raspoloženja pjesnikova; iz neobuzdanih strasti u mirnu refleksuju, iz kompolitizma u
nacionalizam, iz nesapetog individualizma u nacionalni kolektivizam, iz revolucionarstva socijalnog u
borbu političku, iz čiste umjetnoszi u poeziju nacionalnih tendencija, iz bogate i bujne dikcije u,
građene na osnovu lektire velikih svjetskih pjesnika, u dikciju početničku, jezika oskudna, bez žive
tradicije i bez velikih umjetničkih izgleda18. Истина, било је тешко поново учити матерњи језик и
износити у јавнст песме за које није био сигуран да ли су исправно написане, јер било је у
његовим песмама и синтаксичких, метричких и акценатских грешака, али и недоречености и
нејасних кованица. Ipak, zanimljivo je da je u tome traganju u lutanju upravo Preradović unio u
hrvatski književni jezik niz uspjelih neologizama... Sve te kovanice daju njegovoj leksici neobičnu
poetsku boju.19 Пре свега, будући да се као песник прикључио илирском покрету, његове песме
су родољубиве, буднице, пригоднице али писао је и љубавне и рефлексивне песме и све су одјек
како његовог друштвеног тако и интимног живота.
Preradović je samokritički znao priznati svoj veliki problem: nedovoljno poznavanje vlastita
jezika koji bi mu omogućio primjereno I neposredno izražavanje emocija.20 О томе ће писати у песми
Радост и мука пјесникова.Она има две строфе од по деветнаест стихова осмераца. Упоређујући
мајку као родитељку лепих кћери и песника као родитеља лепих мисли, казује радости али и
муке ових двају стваралаца. Највећа радост за једну мајку је када одгаји кћери и већ наслућује
како ће се удати јер ће свима бити допадљиве.За песника је пак највећа радост да његови
стихови буду прихваћени од света.

,,Мајка има лијепе кћери Има пјесник лијепе мисли.

на удају успоредо, узнешених чувства има,
кћери су јој сан и бдјење, у њих му је сан и бдење,
свеђ х пази и огледа, свеђ их пази и његује,
љуби, мази и његује, мази, љуби, обожава,
а у срцу већ нагађа: и високе смјере снује:
како која удат ће се, како ће се допаднути
јер не двоји ни најмање кад изађу у свијет бијели
да ће свијет се јагмит за ње. и развију чар свој цијели.
То је радост срећне мајке. То је радост пјесникова“.
(. . .)
Међутим, како је мајка сирота и не може оденути своје лепе кћери у свилу и кадифу како
би њихова лепота била потпуна, већ их пред светом мора показати оденуте у прње. Исто тако и
песник који не разуме добро језик, не може наћи одговарајуће речи како би свету исказао
најлепше мисли и ,,узвишена чувства“. Прерадовић, научен својим искуством неразумевања
матерњег језика зна да То је мука пјесникова.

,,Али мајка убога је, Али пјесник оскудева

нејма свиле ни кадиве на изразу, на, одјеву
нејма реса ни накита својим мислим, својим чувством.
18
М.Живанчевић, И.Франгеш, Повијест хрватске књижевности, Загреб, стр. 131.
19
Исто, стр. 131.
20
М. Шицел, Повијест хрватске књижевности, Загреб, 2004. стр. 189.

6
 да би кћерке одјенула
и пристојно изводила
бијелом свијету на угледе,
веће мора, јадна мати,
Прњем их одијевати.
То је мука тужне мајке.
(...)
Узор стоји над њим јасно,
али тужан не достиже
да му ријечју обик схвати
крпеж мора у свијет слати!
То је мука пјесникова“.

Али за Прерадовића кога је живот у туђини одвојио од себе самога, и који је био заиста
тежак, као и сам позив за који се школовао а који није толико волео, писање песама представља
благо које му нико не може отети. Песма Пјесникова коб управо о томе говори.
У првих седам картена, од укупно десет, пева о тој немилој коби која га мучи и која је тога
незасита, која му је сузе до мозга испила / крв до задње капи / у жуч претворила.
Трећи, четврти и пети катрен алудирају на туђу земљу где је небо без звезда, где је свака мајка
туђинка, где се и у друштву осећа тужно и усамљено.

Под небом без звијезде,

по земљи без цвијета
водиш мене сужња
већ толико љета.

Гдије постељу нађем,

не даш ми починка,
гдије год мајку сретнем
свака је туђинка.

У самоћи тужан,
у друштву без друга,
у весељу сваком
жалосна поруга.

Али оно што песнику нико не може узети, нити забранити ни на који начин, јесте моћ да пева и
да се његове речи чују свуда по свету.

У пустихи сухој,
на камену голу,
пјеват јоште могу
пјесмицу охолу!

Вјетри ме слушају,
јека се одзива,
по широком свијету
пјесан се разлива.

О песми као јединој утехи у празним часовима иза дана мучног пословања пише Прерадовић и
у песми Пјесмица. Pjesnik je u pjesmi, u rijetkim časovima odmora, nalazio ravnovjesje u svom

7
duševnom životu, odvraćajući oči od javnih događaja, što su gvozdenom silom razbijali narodne
tekovinee preporoda.21 Песникова душа која у песми заборавља ваје пореди се са дететом које:

... кад школа престаје,

пПрвим скоком из немилог стања
заборавља претрпело шта је,
и лептира опет свог нагаља.

Нераскидиву везу између песника и песме Прерадовић описује на следећи начин:

Ој, пјесмице, мила сруго моја,

вјеренице од бога ми дата,
које гласом за јадом удата

Одахива душа иза боја,

ти једина, а друга никоја,
утјеха си души обилата.

Као што је раније поменуто, кривац за Прерадовићево познавање народне књижевности

је Иван Кукуљевић, који се и сам бавио народном књижевношћу. Упознавши се касније не само
са језиком већ и са духом свога народа почео је и сам стварати на народном језику и у духу
свога народа. Како каже Мирослав Шицел: Poznanstvo s Kukuljevićem u Milanu 1840. bilo je
presudno i za Preradovićevo upoznavanje hrvatske knjizevne baštine, posebice narodne poezije, što je
rezultiralo i prijevodima nekih pjesama iz našeg u smenog stvaralaštva na nemački jezik. 22 Резултат
тога су и Ноћне пјесмице које на само да метрички већ су и стлски написане у духу народне
лирске поезије. Не само да су персонификовене слике у којима звезда разговара са земљом,
ружа са славујем, момак са коњем, ноћ са даном, већ су то алегоричне слике у којима је опевана
жеља за мајком и родном земљом. Таква је и песмица :

Бијели данак пита ноћцу црну:

,,Мила мајко, што си тако тужна,
да у црно завијеш си лице,
нит га мени икад показујеш,
да те видим каква си ми мајка.“
Бијелом данку ноћца одговара:
,,Што ме питаш, то ми и јест туга,
свако јутро копрену ми скидаш,
Ал’ ми тужној не угледаш лица“.

О Прерадовићевом певању професор Славољуб Обрадовић говори: Он пева о трајним

вредностима, као што су: слобода, језик, братство, слога, потреба жртвовања за добро
народа, правда.23
Тако је у песми Двије птице, на алегоричан начин испевао љубав према домовони ма
каква она била. У једанаест лирских осмераца опева сусрет заблуделе морске птице и птице
косовице која слатко пева у свом пустом гају. На питање морске птице:

21
Б.Водник, Дјела Петра Прерадовића, Загреб, 1919. стр. 26.
22
М. Шицел, Хрватска књижевност, Загреб, 1982. стр. 184.
23
С.Обрадовић, (П)огледи из хрватске књижевности, Прокупље,1996. стр. 13.

8
 Како можеш пјеват тужна
у пустињи овој сухој,
гдје ни капи воде нема?
косовица одговара:

Пјеваху и моји стари

У истоме овом гају.

Да би на крају закључак био : Домовина, каква била,

Рођеном је синку мила.

У не баш успелој песми Мајци, у њених петнаест строф, описана су она лична песникова
осећања према мајци, жеља за повратком у њено крило и њеном нежношћу. У туђини, одвојен
од свега што је он, песнику се мајчино лице чини као месечина у тамној ноћи. У тој месечини он
налази уточиштесваки пут када жели побећи од туге. Павши тако мајци у крил, поново се осећа
безбрижо, и поново постаје дете које мајка, као некада, чешка по коси, глади чело и љуби га док
не заспи. Чак и тако у мислима она је његов заштитник. Зато каже :

Па како да те не жалим,ој!
Како да те не завидим сени,
кад си јоште и сад, у спомени,
заштит мили мој.

Након овог сећања на срећно детињство, сигурно и спокојно доба, следи исповест преминулој
мајци о садашњој боји и незаштићености:

Мајко! Многе године сломи,

нагомила већ на гроб ти вријеме,
али јоште не удуши тијеме
бол за тобом ми.

Свеудиљ још она — бијући

билом срца —задаје ми ране,
тер престат ће само кад престане
срце ми тући.

Када би могао поново да види њено лице, да је се наљуби и нагрли срећан би био. Али пошто их
,, дијеле различити свијети“ он жели да макар вила каже мајци оно о чему поје. Нека му буде
анђео чувар као и до сада. У завршној строфи исказује жељу да када дође крај његовом путу на
земљи, нека му гроб буде мајчино крило:

А земаљском путу на своме

када клоне уморан ти синак,
први дај му за гробом починак
крилу на твоме!

9
 У неким Прерадовићевим песмама, њихови тумачи кажу да би мајка могла бити
метафора за домовину, јер сам повратак мајци родитељки значи повратак мајци домовини.
Иначе се у многим песмама Петра Прерадовића среће обраћање домовини као мајци. Kao što od
ravnodušnosti tuđine bježi u zagrljaj domovine tako se i ispred nemilja i tuge sklanja u materino
krilo. ...Tim više je kod njega rasla želja da se vrati majci-roditeljki i majci-domovini, želja da nanovo
bude dijete okruženo pažnjom i toplinom svoje prirodne sredine. ...nije slučajna ni želja da i u smrti
počiva u polju domovine ili u majčinom krilu.24

Ima u pjesnikovim stihovima mnogo bola, grčeva i suza, teških i sumornih atmosfera, ima
nečeg što nas ostavlja bespomoćnima i nеsretnima25. И својим најинтимнијим тренуцима, губитку
најближих и ломовима који су га задесили у вези са тим, опет је нашао место у својим песмама.
,,Proživljavao je on, pjesnik, vedrine i nade, u ono očajno doba narodnoga života i u svome
porodičnom životu tihu tragediju. (...) Kad je pjesnik u Italiji vojevao, umrije mu draga majka
(1848.);malo zatim promjeni svijetom njegov prvorođenac Čedomil i trećem mjesecu (1849.), što je
teško ojadilo Pavicu i pjesnika. A sada, za boravka Pavičina u Italiji radi zdravlja, obolje joj srednje
od troje djece, Slavica, djevojčica od tri i po godine, i umrije, a majci se to tako na žao dalo, te joj duh
posve klonu i ona u 28. dgodini života promijeni svijetom (1855.) , ostavivši pjesniku dvoje nejake
djece: Milicu i Dušana.26
Своју тугу за прерано изгубљеним сином опевао је у песми Свому прворођенцу. Иако је је свет
напустио Кад му тек се о животу снило , успомена на сина за песника је као звоно милога звона
кога и даље чује, јер је успомена трајна када нам је драга :

Спомен ми је не тебе ко она

Погласница од милога звона,
које часком позвонило мени.

Али ми се чини кано да га

Још свеудиљ слушам; – ој, спомени,
Трајна ли си, када си нам драга!

Трагична судбина задесила је и песникову сестру којој такође пише песму Својој сестри
јединици.

Да су песме слика онога што се у одређеном тренутку збива у песниковој душии да јe

pjesnik umom skladao, najčešće, ono što mu je srce govorilo 27 и да treba u njegovim pjesmama čuti i
govor srca a ne samo govor uma28 исказао је Прерадовић у песмама Људско срце и Памет и срце.
Људско срце коме

...увијек нешто треба,

задовољно никад посве није:
чим жељеног циља се довреба,
опет из њег сто му жеља клије.

24
Мр М.Гарић, Др С.Леовац, Др Ј.Лешић, Др Б.Пејовић, Петар Прерадовић,Поезија, Сарајево, 1977. стр. 10.
25
М. Шицел, Хрватска књижевност, Загреб, 1982. стр. 68.
26
Б.Водник, Дјела Петра Прерадовића, Загреб, 1919. стр. 29.
27
Мр М.Гарић, Др С.Леовац, Др Ј.Лешић, Др Б.Пејовић, Петар Прерадовић,Поезија, Сарајево, 1977. стр. 11.
28
Исто, стр. 11.

10
јесте творац енергије која ствара песму. Зато је оно увек гладно, увек незасито:

Увијек дршће жељом све једнаком,

мислећ увијек: земља има сласти
која неће ш њиме у гроб пасти!

Са друге стране је охола памет која стоји на престолу у глави и физички је изнад срца. Зато
памет наређује срцу да је остави осећаља од којих мозак боли. Bol mozga... najčešće nije
intelektualna bol. Ispod površinske impresonalnosti izraza krije se žestoki krik pjesnikovog srca i
životnog udesa.29 Али иако је испод памети у неком тренуцима оно управља главом иако
подређено, односно kad pamet propišti, srce je krivo.30 Јер као што ни брегови, иако су изнад
мора, не могу наредити мору да својим таласима не бије о њих, тако је и памет немоћна према
срцу. Зато срце одговара:

Твоју висост бог ти благослови,

Ал’ не дирај у право ничије,
Из мог жара ти си свјетло божје!

Овдије Прерадовић у клици изрекао мисао, коју ће у зрелије дане распрести у величанствену
слику о великој задаћи ››љубави‹‹ на земљи. Из те клице никло је зелено дрво, под којим је радо
боравила пјесникова вила Нада, у којој без строгога јединства описује њезине чаре.31
Лична разочарења, трагедије које су му се догодиле, све те сузе су се кроз песниково
перо слиле на папир и ту остале да заувек живе.Али оне не нуде само огледало боли и душевног
стања песника, већ и много дубља размишљања и зазиру у најинтимније и најдубље сфере
човеково личности. U tom dramatičnom unutrašwem doživqaju života i qudi, u sukobima sa samim
sobom i nepretanom osjećanju rascjepa u vlastitoj ličnosti, Prersdović je povremeno znao odlutati u
religiozno-mistične ili okultne svjetove.32 Прерадовић је у пследњој фази свога стваралаштва
тражио светлост у етици спиритизма. Спиритизам верује у то да је човек састављен од духа и
тела и да је важна та веза између тела и духа. Верује у метаморфозу и да се људи непрестано
усавршавају док се не приближе Богу, а онда, на оном свету, постају анђели.
Према томе сврха људи је поправљање људи. Спиритизам жели искоренити у људи
страсти и погрешке, а укоријенити милосрђе и смјерност 33. У Прерадовићевом прихватању
спиритизма може се приметити помантичарска склоност да се продре у најскривеније одаје
људског бића, да се рефлексијама и алегоричним сликама дотакне тема људске судбине, као
вечита тема свих праваца и сваког доба. Прерадовићеву поезију у ово доба karakteriše velika
sklonost k apstrakciji, supranaturalizam, dublja filozofska refleksija, religioznost i trženje odgonetaka
svega što je tajno i nedokučivo... 34 Отоме певају песме Црни дан, Земља сунцу, Моја лађа, Лаку
ноћ, Старац клесар, Змија, Сухо дрво, Смрт... У овим песмама preko pjesnikovog suočenja sa
smrću ili sa crnom bojom kao smrću veselijih boja života, zapretena je neka lična pjesnikova drama
uzdignuta do univerzalnih značenja35

29
Исто, стр. 14.
30
Исто, стр. 12.
31
Др Д.Богдановић, Преглед књижевности хрватске и српске, Загреб, 1916, стр. 309.
32
М. Шицел, Хрватска књижевност, Загреб, 1982. стр. 68.
33
Др Д.Богдановић, Преглед књижевности хрватске и српске, Загреб, 1916, стр. 324.
34
Б.Водник, Дјела Петра Прерадовића, Загреб, 1919. стр. 33.
35
Мр М.Гарић, Др С.Леовац, Др Ј.Лешић, Др Б.Пејовић, Петар Прерадовић,Поезија, Сарајево, 1977. стр. 14.

11
 Страшни црни дани записани су у сећању лирског субјекта, а сви остали јасни, бели
дани само су успомена. Свака светла мисао не може светла продрети, већ се окамени, црним
словима бива записана. О бремену и немоћи коју црни дан доноси сведоче следећи стихови:
Из раја ме на земљицу црну
ти обори по црном облаку,
моје очи ти у понор сврну,

моје жеље ти стисну у раку,

моје сласти ти у јад преврну,
моју наду ти сагну на штаку.
Придеви црн/а који се понављају ( црна земља, црн облак) појачавају снагу несреће која је
задесила лирског субјекта.
Чежња за тамом услед несреће која гаси жељу за животом јавља се и у алегоријском
обраћању земљи сунцу. Бедна, јадна и чемерна земља позива сунце, ,, свијета сјајно око“, и
признаје:
Већа ми је мука,
испод твоје лучи,
жалост бјелодано
своју гледајући.
Сумња да ће икада видети сунчан да, и да ће кише икада престат, присутна је у песми Олуја. А
ли вечно сећање на тешке дане је природна ствар, тако увек бива и као помирење са тиме јесте
чињеница:
Природа се увијек прима
нашег срца
у њег зрца
јасност своју и свој мрак.

Јасни дани, да не знамо,

прођу лако,
мрачни пако
остављају увијек знак.

Врховне интелектуалне боли над раскрвављеним срцем видљиве су у апострофичној

песми Смрт. Обраћаљем смрти као најјачој сили над којом је ,,вјечност само –бог!“ лирски
субјект се пита:
Што си, кад си окрурница толи?
Чему пород, кад си црв у њему?
Чему живот, кад тобом доболи?
Чему сав свијет? Зар да сав у свему
само буде твојој жетви сад?
( ... )
Чему, дакле, постојање, живот, краћи или дужи, ако је смрт једина вечност и ако човек након
свих борби у једном тренутку мора јој предати оружје и плати харач својим животом.
I dok pjesme nastale iz spiritističkogživota imaju u sebi i ljudski drhtavog i čežnjivog glasa,
dotle one izrazitog refleksivnog karaktera (Starac klesar, Suho drvo) doimaju se, prije svega,
alegorijskim krojem vizije ljudske sudbine potekle iz intelektualnog bola pjesnikovog 36. Људска
пролазност је неминовна, то је судбина као што је судбина младог и зеленог дрвета да једном

36
Исто, стр. 14.

12
својим голим и осзшеним гранама не може пружити хлад. И све што лирски субјекат жели да
уради да заштити дрво од коначног краја не може му вратити зеленило.Чак и да га сузама
залива и срцем огрева, да му да своју крв неће то успети јер је и његово срце пропада, и његова
крв није више тако врела.
Затим мало још времена,
па ти неће бит спомена,
а ни мени можда већ,
у постељу хладна гроба
скупа ћемо можда оба,
да спавамо, скупа лећ.
Али као што је људски живот на жемљи пролазан, тако је живот после смрти вечан. Лирски
субјекат верује, а у духу спиритизма :

Јербо ништа и никада

с божјег свијета не пропада,
већ промјеном има тијек
напретку си даљем само,
да све љепше буде тамо,
гдје је свему вјечит вијек!

Или како каже завршни део песме Старац клесар:

Вијечност – то је каменара,
божја провид луч у сриједи,
људски удес старац сиједи;
од камена мноштво дара
то су судбе и судбине
људској срећи или биједи,
с које сваки пут свој слиједи,
путујући сваки гине,
док у гробу не почине!

U poslednjim godinama napisao je i nekoliko pjesama s dominantno egzotičnim motivima

(Zmija, Mujezin) koje ispovijedaju prevlast zla u zbiljskom svijetu ali samo ljudske društvene strane.
Takvi egzotični, orijentalni motivi približavaju ga Byronu, Shelleyu, Puškinu i Michekicru 37. За
несрећног бедуина, љеговог коњ, жену и дете змија је оличење тог вечног човековог удеса.
Пошто је најпре ујела коња, па бедуина, па несрећну жену која је узалуд покушавала да се
супродстави несрећи и помогне мужу, најзад је ујела и дете које је трчало за мајком ненавикнуто
на њено одсуство. Ветар је нанео песак преко гомиле мртвих тела, па је све изгледало као да их
није ни било. А змија, тај вечити симбол несреће, наставља да се пржи на сунцу на пешчаној
гомили, и по природи својој спрема отров за нову жртву. Sudbina, koja ga nije štedela dovela je
pesnika do fatalističkih gledišta, do doživljaja života kao nužnog zla u kojem ne postoji ništa drugo do
neprestane prolaznosti, dok vječan ostaje samo udes – hladan, nelogičan i krut38.
Znatno prijr Bodlera Preradović je došao do misli i pjesme o raspetom pjesniku. Dok
Bodlerovom pjesniku silna krila ne daju da hoda, dotle Preradovićevom zemqa ne da da leti, a zo su
samo dvije strane iste pjesničke tragičnosti, Preradovićev pjesnik, kao i sam Preradović, doista je bio
37
А.Башић, Преглед нове хрватске књижевности, Загреб 2004, стр. 28.
38
М. Шицел, Хрватска књижевност, Загреб, 1982. стр. 67-68.

13
dopola ukopan iu svoju ilirsku zemljuKad se ta zemqa za Bahovog apsolutizma ugnula pod
despodskom stopom, i kad je pjesniku naopako pošlo u život, strah ga je izdigao u zvjezdane svjetove
spiritizma.39 Preradović je osjećao, da je bačen na pučinu kao brodolom mornar, pa se u pjesmi
››Moja lađa‹‹ (1850.) podaje nekomu fatalizmu: cilja svojoj lađi nije našao; kada ju je sudbina već
amo zanesala, neka raspne jedra i plovi dan i noć. Ali to nije fatalizam očajnika jer pjesnik svršava
optimistično, uzdajući se u višu silu nadzemaljsku, u Boga.40

Уздај се у вјетра вољу

и валова бијег,
у будућност гледај бољу,
к небу дигни стијег!

4. 0. ЗАКЉУЧАК
39
Мр М.Гарић, Др С.Леовац, Др Ј.Лешић, Др Б.Пејовић, Петар Прерадовић,Поезија, Сарајево, 1977. стр. 13.
40
Б.Водник, Дјела Петра Прерадовића, Загреб, 1919. стр. 25.

14
 Имајући у виду лични живот Петра Прерсдовића, као и време и околности у којима је
живео, може се рећи да његова поезија анализира један егзистенцијални проблем и наглашава
суштину човековог постојања. У његовим песмама рефлектује се и родољубље, и њубав, и
родитељство,и моћ песниковог пера, и најдубље мисли о човековом постојаљу и трајаљу. Иако
је своју лирику испевао у доба илирског покрета, испевао је трајне вредности, опште у сваком
времену.
Gledano cjelovito, pjesničo djelo Preradovićevo predstavlja svojevrstan i značajan pokušaj da
se usred vijeka romantike u naših naroda ostavi distancirani romantički izraz, da se naglašeni lirski
subjekt objektivizuje i univerzalizuje poistovećivanjem sa svijetom izvan sebe. Otuda su najintimnije
strane Preradovićeve poezije skriveno sadržane ispod površinskog govora opštih mjesta njegovih
pjesama koje ga tom svojom spoqašqom stranom prividno bez ostatka vezuju za duh ilirskog pokreta.
Po tom spoljašnjem govoru njegove poezije on bi ostao u povijesti ilirskog preporoda, ali po onom što
se u njoj još živo miče, što je glas stalnog dramatičnog lomljenja pjesnikove duše, njegovo dijelo u
izabranim stranicama, ne brojnim, još živi i govori modernom senzibilitetu današnjeg čovjeka41.

5. 0. ЛИТЕРАТУРА
Изворна литература:

41
Мр М.Гарић, Др С.Леовац, Др Ј.Лешић, Др Б.Пејовић, Петар Прерадовић,Поезија, Сарајево, 1977. стр. 15.

15
 1. Живанчевић, Милорад, Изабрана дела, Београд, 1966.

Посебна литература:

1. Башић, Анте, Преглед нове хрватске књижевности, Загреб 2004.

2. Богдановић, Давид, Преглед књижевности хрватске и српске, књига II, Загреб, 1916.

3. Водник, Бранко, Дјела Петра Прерадовића, књига I, Загреб, 1919.

4. Гавриловић, Андра, Знаменити Срби XIX века, Београд, 2006.

5. Гарић Мевлида, ЛеовацСлавко, Лешић Јосип, Пејовић Божидар, Петар

Прерадовић,Поезија, Сарајево, 1977.

6. Живанчевић, Милорад, Изабрана дела, Београд, 1966.

7. Живанчевић Милорад, Франгеш Иво, Повијест хрватске књижевности, књига IV

Загреб.

8. Обрадовић, Славољуб, (П)огледи из хрватске књижевности, Прокупље,1996.

9. Шицел, Мирослав, Хрватска књижевност, Загреб, 1982.

10. Шицел, Мирослав, Повијест хрватске књижевности, књига I, Загреб, 2004

16