Ropstvo Janković Stojana

Ova epska narodna pesma pripada ciklusu pesama o hajducima i uskocima. Njen glavni junak,
Janković Stojan, je istorijska ličnost i događaji o kojima se peva su zasnovani na stvarnim
istorijskim podacima.

Uskoci su bili Srbi koji su izbegli sa osmanlijske teritorije i nastanili se u pograničnim krajevima
susednih zemalja. Naziv “uskoci” dolazi od njihovog načina borbe. Naime, oni bi “uskakali” na
teritoriju koja je pripadala Osmanskom carstvu i napadali Turke.

Narodne epske pesme o hajducima i uskocima predstavljaju ciklus srpske narodne epske
poezije iz vremena kada su balkanski krajevi bili pod osmanlijskom vlašću. Ponekad se nazivaju
i “pesmama srednjih vremena”. Mnoge od ovih pesama za osnov imaju istorijski događaj sa
umetničnom nadgradnjom i mogu se podeliti na tematske krugove vezane uz određene junake.
Jedan od takvih tematskih krugova bio bi onaj o Janković Stojanu.

Stojan Mitrović Janković živeo je tokom 17. veka i bio je jedan od vođa uskoka u Ravnim
Kotarima. Proslavio se kao vojskovođa u ratovima protiv Turaka. Nakon bitke kod reke Cetine,
zarobljen je i odveden u Carigrad, odakle je uspeo da se oslobodi za 14 meseci.

Radnja pesme u osnovi ima Stojanov povratak kući iz ropstva, koje je u svetu pesme trajalo 9
godina i 7 meseci (takozvana epska amplifikacija). Kod kuće on zatiče svadbu na kojoj udaju
njegovu ženu, ali situaciju razrešava na miran i razuman način.

Ovu je pesmu Vuk Stefanović Karadžić čuo od Tešana Podrugovića i objavio u svojoj zbirci
„Srpske narodne pjesme (3)“ 1894. godine.

Vrsta dela: narodna epska junačka pesma. Zbog mnoštva lirskih detalja, ponekad se svrstava u
balade
Vreme radnje: 17. vek
Mesto radnje: Stambol (za vreme Stojanovog ropstva), Ravni Kotar (pre i posle ropstva)
Stih: Pesma je ispevana u asimetričnom desetercu, sa pauzom nakon četvrtog sloga, što je
najčešći oblik stiha u našoj narodnoj epskoj poeziji.
Tema: povratak uskoka Stojana Jankovića iz dugogodišnjeg ropstva
Ideja: Snalažljivošću, razumevanjem i ljubavlju sve se nedaće mogu prevazići

Kratak sadržaj

Naslov pesme “Ropstvo Janković Stojana” je u određenoj meri u neskladu sa njenim sadržajem.
Stojanovo robovanje u Carigradu nije glavna tema pesme i brzo se razrešava njegovim
bekstvom. Akcenat je na onome što nakon ropstva dolazi - Stojanov povratak kući i njegov
ponovni susret sa majkom, ženom i sestrom.

U uvodnim stihovima opisuje se kako su Turci u Kotaru zarobili Janković Stojana i Smiljanić Iliju,
njegovog brata od strica. Ilija Smiljanić je takođe istorijska ličnost, narodni junak iz Dalmacije,
koji je živio i vojevao u isto doba kada i Stojan. O njemu su ispevane i zasebne pesme (primer:
“Smrt Ilije Smiljanića”).
Tragedija njihovog ropstva prikazana je i kroz činjenicu da oni kod kuće morali da ostavi i svoje
tek venčane neveste:

Kadno Turci Kotar porobiše,

poaraše dvore Jankovića,
zarobiše Smiljanić-Iliju,
zarobiše Janković-Stojana.
U Ilije mlada osta ljuba
mlada ljuba od petnaest dana;
u Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od neđelje dana.

Turci se prema njima ponašaju sa određenim poštovanjem, car im je čak i dvore sagradio nakon
što ih je poturčio.

U Stambol i' odvedoše Turci,

pokloniše caru čestitome.
Tamo bili za devet godina
i desete za sedam mjeseci,
tamo i' je care poturčio,
kod sebe im dvore sagradio

Nakon 9 godina i 7 meseci, Ilija predlaže Stojanu da pobegnu iz Carigrada, dok su Turci pri
molitvi. Brojevi 9 i 7 su mistični brojevi koji se veoma često pokavljuje u svim oblicima narodnog
stvaralaštva (iza sedam gora, iza sedam mora, devet braće Jugovića i slično).
Oni uspešno beže, uzevši sa sobom dva konja i mnoštvo blaga iz carske riznice.
Prvo što Stojan želi da učini nakon oslobođenja je da poseti svoj vinograd. Taj vinograd on je
svojim rukama zasadio i uvek je vodio brigu o njemu, te sada želi videti šta se sa lozama
dogodilo, da li je vinogram opusteo i propao. Ovaj vinograd je simbol svega onoga što je Stojan
ostavio bivši odveden u ropstvo.
U vinogradu zatiče staricu, svoju majku, kako reže svoju kosu i njome povezuje lozice, a
suzama ih zaliva. U prenesenom značenju, njegova majka je svim svojim bićem održavala
njihov dom da ne propadne i držala je porodicu na okopu.
Majka kroz plač pominje sina Stojana, ali i svoju dragu snahu Jelu:
 "Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Majka te je već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću;
snajo Jelo, nenošeno zlato!"

U ovim rečima primećujemo koliko starica poštuje svoju snahu, koja je njenoga sina čekala
tolike godine, dok ga je i sama majka zaboravila. Ona Stojana oslovljava “neznanim delijom”, jer
ga onako ostarela nakon skoro 10 godina nije prepoznala. Govori mu o svome sinu i o tome šta
ju je nateralo da onako stara dođe u vinograd:

“Moja snaša adamsko koljeno,

čekala ga za devet godina
i deseta za sedam mjeseci
danas mi se mlada preudaje;
ja ne mogo od jada gledati,
već pobego sadu vinogradu."

Čuvši ove reči, Stojan brzo odlazi svome dvoru, gde zatiče svatove koji su njegovu ženu
isprosili. Ovaj deo pesme veoma je sličan Odisejevom povratku njegovom domu nakon dugog
lutanja, ali Stojan je potpuno drugačiji tip ličnosti nego što je to bio Odisej. Odisej zatiče svadbu
svoje žene i, ljitit, osvećuje se proscima tako što ih sve zatvori u dvor i poseče. Stojan ne
postupa na taj način, on pokazuje razumevanje prema ljudima koji su došli da odvedu njegovu
Jelu. On seda sa njima za trpezu i, napivši se vina, upita ih može li zapevati. Dobivši odobrenje
on peva sledeće stihove:

"Vila gnjezdo tica lastavica,

Vila ga je za devet godina,
A jutros ga poče da razvija;
Doleti joj siv-zelen sokole
Od stolice cara čestitoga,
Pa joj ne da gnjezdo da razvija".

Njegova žena, čuvši pesmu, shvata da joj se muž nakon dugogodišnjeg ropstva vratio kući.
Istoga trena ona pušta deverovu ruku i zove Stojanovu sestru. Sestra trči da vidi brata, ali ga ne
prepoznaje odmah. Pogledavši sve goste za trpezom tri puta, prepozna svoga brata i ono što
sledi je veoma dirljiva scena njihovog ponovnog susreta.

Ruke šire, u lice se ljube,

jedno drugo suzama umiva
od radosti i od želje žive.
Ono što vodi ka raspletu radnje je pitanje svatova šta da oni sada čine, pošto su veliko blago
uložili u prosidbu Stojanove žene. On sve prihvata mirno. naziva ih braćom i kaže:
“Lasno ćemo mi za vaše blago,
lasno ćemo, ako jesmo ljudi.”

On ih sve redom dariva, a mladoženji za ženu daje svoju voljenu sestru. Time je rasplet
okončan, svatovi odlaze, a on kući ostaje sa svojom Jelom. Na ovaj način, Stojan je prikazan
kao čovek velikog srca, strpljiv i brižan.

U epilogu, starica majka se vraća iz vinograda gorko plačući i naričući. Jela joj trči u susret i
govori kako je njen sin živ, kako se vratio. Ali čim je majka ugledala svog Stojana, pada mrtva, a
on je sahranjuje “kako carski valja i trebuje.”
Majčino srce prepuklo je od silne radosti, ali prisutno je i razrešenje njene uloge kao nekoga ko
celu porodicu drži na okupu – sada kada se Stojan vratio, ona više ne mora sama da veže
svojom kosom loze u vinogradu, sada će se o tome brinuti novi naraštaji.

Manje poznate reči:

Testir (tur.) – odobrenje
Sovra (tur.) – trpeza