Lelejska gora AUTOR: MIHAILO LALIĆ Mihailo Lalić pisac je romana “Lelejska gora”.

Ovaj pisac razlikuje se

od drugih po tome što se često vraća već napisanim romanima i pripovetkama. Često je nezadovoljan
svojim delima pa ih prerađuje ili dorađuje, daje im neku novu dušu oduzimajući ili dodajući im odlomke i
poglavlja, i to sve s ciljem da postigne savršenstvo kojem teži. Takvu sudbinu imao je i Lalićev roman
“Lelejska gora” koji je izašao 1957. godine, dok je onu opširniju, dorađenu i poboljšanu verziju, dobio
1962. godine. Roman “Lelejska gora” govori nam priču o jednoj godini, 1942. godini. To je godina kada je
trajao pratizanski rat u Crnoj Gori. Što se tiče strukture, roman je podeljen u 5 celina, a to su: “Bješe
tama”, “Sam”,”S đavlom”, “Đavao lično” i “Prođe ljeto”. Svaka od tih celina ima 12 naslovljenih
poglavlja. Radnja se odvija s malo dešavanja i jako malo preokreta koje pripoveda glavni junak romana
Lado Tajović. Kod njegovog pripovedanja nema događanja ni priče, a što tiče prošlih događaja o njima
pripoveda sam Lado ili pripovedaju drugi. U središtu radnje je analiza egzistencije koja mora prevazići
granice. Vrsta dela: roman Vreme radnje: 1942. godina Mesto radnje: Crna Gora Kratak sadržaj
prepričano Radnja romana odvija se 1942. godine. Vreme je to kada su se partizanske jedinice koje su
bile stacionirane u Crnoj Gori povukle u Bosnu. Ipak, u ilegali je ostalo čak nekoliko grupa partizana. Oni
su ostali da bi širili ideologiju parizanskog pokreta među narodom. Oni koji su ostali tako su lutali
Lelejskom gorom, izbegavali su neprijatelje te su bili suočeni s velikim strahom, bili su gladni, a nisu znali
niti što ih sve čeka. Manju grupu partizana činili su Lado Tajović, Ivan Vidrić, Vasilj, Niko Sajkov i Jakša.
Grupa partizana ostala je na okupiranom teritoriju od Italijana i četnika. Suočeni su s brojnim
problemima i nedaćama. Naime, suočeni su neprijateljem, izdajom i mržnjom brojnih prijatelja i rođaka
od kojih je velika većina stala na stranu neprijatelja. Ivan, Lado i Vasilj tražili su po Lelejskoj gori Niku
Doselića koji se negde sakrio. Naime, Niko je bio protiv toga da se s povlačenjem partizana vrate s Tare u
zavičaj. On je smatrao da bi trebali okupiti preostale grupe i probiti se do borbenih jedinica. Kada su se
ipak vratili u svoj zavičaj, nije imao podršku i osećao se kao stranac. Neko je vreme usamljen lutao gorom
pa je u svemu vidio nevolju. Sve više je patio… Kada su ga konačno pronašli dali su mu zadatak i obećali
su mu da će se vratiti po njega za sedam dana. Niko je bio uveren kako bi trebao da pođe s njima. U sebi
je osećao da će da se dogodi neka nevolja. Smatrao je da bi mogao kada je sam da učini neku
neobjašnjivu glupost. Tako je grupa ostavila Niku u samoći, a oni su krenuli na sastanak preostalih
partizana u Lom. Putem su susreli Jakšu i dali su mu predlog da se pridruži Niki. No, on je to odbio i rekao
im da je sam sebi dovoljan. Susret partizana dao im je veru u moguću uspešnost njihove borbe. Dogovor
je bio da sve drugove koji su ostali sami, kao što to je bio slučaj s Nikom i Jakšom, udruže u grupe. Po
završetku sastanka, Ivan, Lado i Vasilj krenuli se da se vrate po Niku, no s puta ih je skrenula četnička
patrola pa je Niko ponovo ostao sam. Grupa se smestila u Pustari i dani koji su usledili tekli su mirno.
Nakon nekog vremena odluka je pala da bi trebao netko da ode po Niku. Lado se ponudio da će ga on
pronaći pa je otišao u selo u koje se ponekad sakrivao partizan Veljo Plećović. Nadao se da će mu on
pomoći kako bi mogao pronaći Niku. Kada je Lado tamo stigao, od Nede je saznao da je Veljo ubijen, a
izdao ga je njen svekar. Lado se nakon toga pitao tko je sledeći, Niko, Jakša ili on. Razmišljao je o tome
kako prvo stradavaju stranci, a potom oni u grupama. Tada mu je bilo jasno da nikome ne može da
veruje, čak niti svojoj rodbini i prijateljima. Otišao je do pećine potražiti Niku, ali njega više tamo nije
bilo. Otišao je do Masnika ne bi li saznao više informacija. Masnik mu je otkrio kako se Niko sam predao
neprijatelju i kako se nalazi u zatvoru. Već neko vrijeme, Manik je bio sumnjiv Ladi i njegovim drugovima.
Smatrali su da sarađuje s okupatorom. Za Masnikom je poslana potera u kojoj je on ranjen. Sve to
upućivalo je Ladi da je Masnik uistinu izdajica. Lado je bio svestan da se osloniti može samo na sebe. U
Nikinoj nesreći dobio je snage da se prilagodi na samoću. Bio je ranjen i jako iscrpljen te je otišao do
Nedine kolibe. Nedin svekar pridružio se poteri koja je tragala za Ladom. Kada se Lado oporavio vratio se
nazad u šumu. Pokušavao je iščitati tragove koje je za sobom ostavio Jakša. No, na putu je bilo mnogo
nepredvidivih pustolovina i četničkih zamka pa je uvek bio odlvačen na drugu stranu. Bio je usamljen, a
nakon mnogo lutanja Lelejskom gorom shvatio je da ako će se držati partiznaskih naredbi da se ne
osvećuje neprijatelju i da se krije, neće ostati dugo živ. Odluči stati na svoje noge i boriti se kako bi
opstao. Prvi korak prema novom preobražaju bio je lov na bika koji je lutao Lelejskim šumama. U njemu
je to probudilo osećaje njegovih pretaka koji su bili vešti u klanju. U snu, ali i na javi počeo je da mu se
priviđa Niko koji je imao uplašen pogled. Lado je zbog toga osećao grižnju savesti što nije učinio sve što
je mogao za Niku. Ponekad je osećao prisutnost đavla u svojim lutanjima. Doneo je odluku da će se
osvetiti svima onima koji su krivi za njegovu nesreću i nesreću njegovih drugova. Provalio je u kuću Boje
Mila i ukrao je odeću. Više nije ličio na sebe. Obrijao je dugu bradu zbog koje je ličio na četnika i odbacio
je svoju staru odeću. Znao je povremeno otići do Nede s kojom je bio započeo ljubavnu vezu. Ređe je
odlazio do svoga sela kako bi posetio bratovu ženu Ivu koja je tamo živela sa sinom. Ivu je zlostavljao
jedan italijanski simpatizer. Razmišljao je o svojim drugovima koji sarađuju s okupatorom i tako se
dosetio tko bi Ivi mogao da pomogne. Otišao je posvetiti nekadašnjeg komunista Galju kojemu je leđa
čuvao jedan ugledni rođak. Lado mu je rekao da mu poruči da Ivu ostavi na miru ili će mu zapaliti njive.
Isto tako zahtevao je da iz zatvora puste njegovog strica Luku. Pretnja je urodila plodom, i Ivu su pustili
na miru, a i Luku su pustili iz zatvora. Lado je bio uveren da je Masnik kriv za to što se Niko predao pa je
odlučio da mu postavi zamku. Masnika je uverio da Galjo sarađuje s partizanima i da mu treba dostaviti
pismo. Ukoliko je Masnik dobih namera, pismo će stići do primaoca, a ukoliko nije stići će do neprijatelja.
Pokazalo se da se Masniku nikako ne može verovati. Galjo je završio u zatvoru, a u Ladino skrovište su
poslali poteru. Postavljene su zasede po Lelejskim šumama, a Lado je znao gde se nalazi Masnik pa mu
se odlučio osvetiti. Masnik se sakrio na drvo, a Lado je gađao granu. Masnik je pao i na mestu umro od
zadobijenih ozleda. Kada je Lado pretresao telo umrlog Masnika pronašao je dvije isprave, italijansku i
četničku. Prilikom jedne posete, Neda je propćila Ladi da je trudna i da nema smisla da više ostaje kod
svekra. Lado joj je rekao da se skloni kod Ive dok rat ne završi. Nakon toga kontrole su se pojačale.
Jednom kada je izbegavao poteru, Lado je nabasao na Jakšu. Jakša je umoran i nepoverljiv. Teško mu je
bilo verovati da više nije sam. Privikavali su se jedan na drugoga i pronalazili zajednički jezik. Jakša se nije
mogao privkinuti na Ladin način borbe. Tako su se skrivali u skrovištu, kada je jednom netko naišao. To je
bila Neda. Javila im je da je Vasilj ranjen jer je bio naišao na zasedu. Našli su se ponovo na okupu i
zajedno su odlučili naći izlaz iz Lelejske gore. U zadnjem poglavlju naslova “Iz magle” završava njihovo
lutanje. Pronašli su stazu i izašli su iz tame. Likovi: Lado Tajović, Ivan Vidrić, Vasilj, Niko Sajkov i Jakša,
Masnik, Galjo, Neda, Iva… Analiza likova Lado Tajović – protangonist romana. Partizan koji sa svojim
drugovima ostaje u Crnoj Gori, 1942. godine kako bi širili partizansku ideologiju. Bitno se razlikuje od
svojih drugova. Odvaja se od drugova i sam se mora snaći u divljini šuma Lelejske gore. Uvidio je da ne
može nikome da veruje, čak niti rodbini i prijateljima. Shvatio je da kao pošten čovek ne može opstati.
Najednom se njegova ličnost podvojila. U njemu su dvojica koji se međusobno optužuju. Glavni krivac za
to bila je samoća. Smatrao je da su svi u zaveri i da je sve protiv njega. Njegovo drugo ja, ponekad je i
sam Đavo. Sve negativno u njemu delo je Đava – lik kradljivca, ubice i otuđenika. Beleška o autoru
Mihailo Lalić savremeni je crnogorski književnik. Rodio se 1914. godine u selu Trepči u Crnoj Gori.
Osnovnu školu pohađao je u selu, dok je gimnaziju pohađao u Beranama. Pravni fakultet pohađao je u
Beogradu. Sve do početka Drugog svetskog rata boravio je u Beogradu gde je i počeo da se bavi
književnošću. Pisao je za listove na fakultetu: “Student”, “Pravda”, “Mlada kultura” i drugi. Kada je izbio
rat vratio se u Crnu Goru i priključio se partizanima. 1942. godine zarobili su ga četnici. U zarobljeništvu
je bio sve do 1944. godine te se tada priključio Grčkom narodnoolobodlačkom pokretu. Po završetku
rata radio je kao novinar, a neko vreme i kao urednik “Borbe”. 1964. godine bio je izabran za člana
srpske akademije nauka i umetnosti, a 1974. godine bio je jedan od osnivača i članova Crnogorske
akademije nauka i umetnosti. Općenito u književenom stvaralaštvu Mihaila Lalića, rat se često spominje,
a u romanu “Lelejska gora” okosnica je događanja. Ratom je izradio motiv samoće. Književno
stvaralaštvo započeo je zbirkom pesama “Staze slobode” koju je objavio 1948. godine. A nakon toga
objavljivao je samo prozu. Objavio je i nekoliko pripovedaka i romana. Njegova najpoznaatija dela su:
“Izvidnica”, ” Prvi snijeg”, “Poslednje brdo”,”Lelejska gora”, “Hajka”, “pramen tame”, “Ratna sreća”,
“Zatočenici” i mnoga druga. Život je proveo naizmence radeći u Beogradu i Herceg-Novom gde je i umro
1993. godine.