Lik Lade Tajevića

Lado Tajević iz Međe je lik intelektualca, revolucionara i partizana, koji je sa gripom drugova poslan na
prostore Crne Gore u leto 1942. Oni lutaju po šumi stalno izloženi progonima i zamkama. U bedi rata
spopale su ih vaške i rđa, izgubili su volju za životom, ne briju se i ne umivaju, stalno im se spava.
Ponekad bi samo primorani glađu provalili u neprijateljsku kuću, ili ukrali kakvu ovcu da zadovolji njihove
skromne apetite. "Gladan čovek je pogana zverka. Prvo izgubi stid, a posle pamet i strah, a onda je to
strašno nešto - može od gladi da učini što ni sam ne bi verovao".

On prestaje da o sebi razmišlja kao o borcu i komunisti, jer je duboko depresivan što je sveden na ovakav
položaj. O sebi razmišlja kao o bedi koju svi tmurno gledaju, jer traži hleba. Ubrzo je počeo da shvata da
pošten čovek ne može da se održi u nepoštenom svetu, nespretan je i nesnalažljiv, podvaljuju mu sve
dok ga ne unište u potpunosti.

- Tada sam prihvatio grabljive zakone okoline: uzmi, otimaj, ščepaj, zgrabi i ne žali. To me je spasilo.

U drugom delu knjige Lado ostaje sam i bori se za goli život. Tu se razmatra najvažniji problem dela -
probem samoće. Na početku dela, kada se rastaju sa Nikom Sajkovom, on je vrlo uplašen. Boji se za
samog sebe jer je već dva meseca proveo u samoći. Međutim Lado ga ne shvata i misli da je samoća
mučna samo na početku. Malo mu je trebalo da uvidi da je pogrešio, da samoća pretvara čitav svet oko
čoveka u zaveru, tišinu i vrebanje, a svaki njegov pokret u pretnju smrću. Čovek je slobodan da čini šta
hoće, ali uvek dođe trenutak kada mu treba podrška i pomoć drugih. - Samoća je prazno vreme, koje
nema ništa da ponudi i obeća. Sa tim vremenom čovek ne zna šta će. Zbog svega ovog, često je menjao
raspoloženje: Nekad ga uhvati griža što uludo troši dane, a ipak ne može ništa učiniti, ako je u šumi -
skriva se, ako izađe, uhvati li ga nepažnja - izazvaće protivnika, ako ubije nekog - daje povod i drugima da
ubijaju. Kada ovo prođe zahvati ga neko suludo ushićenje. Između ove dve krajnosti postoji i prelazno
stanje kada normalno razmišlja. Ali očigledno je da mu je samoća poremetila ravnotežu sa stvarnim
svetom. Želeo bi da nađe neki oslonac, jer kao što se drvo na drvo oslanja, tako je i njemu potreban
čovek. Iz te potrebe javlja se đavo, kao dobrodošao drug umesto preteće smrtonosno praznine.

Đavo je simbolička uzrečica i poštapalica iz narodnog govora i umotvorina, kojom se objašnjava sve što
je čudno, zlo i naopako u zbivanjima u prirodi. U strukturi romana pojam đavola se javlja od samog
početka i ponavlja se konstantno u svakoj glavi, da bi se postepeno kao biće nastanilo u Tajovićevim
mislima. Lado Tajović je dvostruka ličnost: prvi je lik intelektualca, koji je ideološki stabilan, ali i sujetan,
a drugi je đavo - to je sve ono negativno u njemu, tj. lik otuđenog usamljenika, kradljivca i ubice. Đavo je
u stvari njegov dvojnik. On se pojavljuje u romanu da isprovocira i pokoleba Ladu. U glavi Jači - tlači,
đavo mu priča o večitoj nepravdi i tako se pojavljuje kao njegov sagovornik. Svaki put pre nego što će se
on pojaviti Lado preživljava psihičke i fizičke krize. Moglo bi se na neki način reći da je on uzrok tome, ali
je Ladi potreban đavo jer je nesiguran i slab.

On je čovek koji voli žene, bilo da je to Maga, Neda ili neka druga. Njega su rat i revolucija menjali, ali
nisu uspeli da mu ubiju Vidru. Ona u stvari živi kroz Nedu. Ona mu je ulivala snagu i stvorila saznanje da
nije uzalud živeo. - Glavno je da si živa Vidra. Sama pomisao da si živa ispunjava me slašću nade koja je
bila izgubljena.

Čovek i priroda - Lelejska gora kao metafora

Lelejska gora ima mitsko poreklo i simbolično značenje. Ona oličava mitsku sliku provalija, pretećih
stena, umiranja prirode, odsustva života. Ona je prastari eho đavolje gore, čije su tajne nepoznate pa
zato izazivaju zebnju i strah. Simbol je zagubljenog puta, bezizlaza, hladnoće i pretnje.

Lelejska gora je i više od sredstva za metaforičku karakterizaciju junaka, ona je široko razvijena metafora
ratnog haosa i stranputica, moralnog mraka i bezizlaza, složenosti i tajnovitosti ljudske prirode. Ona je
prirodni ambijent koji okružuje čoveka izgubljenog u svetu i otuđenog od ljudi, ali je ona i slika duhovnih
i moralnih avantura čoveka pritisnutog samoćom, glađu, strepnjom i strahom. Urvine i doline Lelejske
gore su metafora moralnih sunovraćanja Lada Tajovića. Njen mrak i zagubljene staze metaforička su slika
duševnog nemira i psihološke nemoći da se razreši situacija i nađe izlaz iz nje.

Iz čitanja romana čitalac izvlači neka saznanja kao što su:

- rat ne uništava čoveka samo fizički nego i duhovno;

- čovek je društveno biće i izvan društva prestaje biti ljudsko biće;
- čovek je u stanju da pobedi sve okolnosti, ali je u stanju da pobedi i samoga sebe - a to je najveća i
najdraža pobeda.