Prikaz ludosti u Šeskpirovom Magbetu

Magbet Vilijama Šekspira je priča o pohlepi, izdaji i krivici. Priča nas vodi kroz
Jakobinsko vreme, vreme Jamesa Stuarta Prvog, gde se upoznajemo sa našim protagonistom
Magbetom, koji pomoću ubistva stiže do vlasti. Sa prvim ubistvom, to jest ubistvom kralja
Dankana započinje se niz ubistava koje dovode Magbeta i takođe njegovu ženu Ledi Magbet
do granice ludila. Ludilo i halucinacija je ono što vodi dramu sve do tragičnog kraja. Većina
Šekspirovih drama se bavi pitanjima ludosti, međutim u ovoj drami je prikaz potpun, zbog
samog razloga da su tragični junaci smatrani ludima zbog razloga koji proizlaze iz stvarnih
verovanja.
Ludost u ovoj drami je rezultat ponavljanja istog čina i svaki put očekujući drugi
rezultat. Ovo je posebno karakteristično za Magbeta, koji započinje lanac ubistava sa ubistvom
kralja Dankana i nastavljaljući tako što ubija svaku osobu u koju posumnja da zna o njegovom
zločinu.
„Ranili smo zmiju, al’ je ne ubismo;
Zarašće,biti ista; a naša bedna pakost
Ostati pod pretnjom zuba joj ko pre.“ 1
Magbet je uveren u to da ako ubije zmiju on će biti slobodan i bezbedan. Međutim ovo mu ne
uspeva i ne samo da ne uspeva da ubije zmiju već ona postaje veća i strašnija. On smatra da će
sa lošim činima spasiti sebe od strašne sudbine. Ovo mu ne uspeva i baš zbog toga pada u
moralnu dekadenciju. Magbet izbegava socialani život, ostaje sam sa svojim mislima jer se kaje
što je ubio, ali se već sprema na sledeće ubistvo. Ovaj neprekidni ciklus i uverenje u to da se
ništa ne može promeniti na bolje je ono što ga plaši najviše. Štaviše, muče ga nesanice i košmari,
čak i smatra da bi bilo bolje da opet vidi mrtvaca nego da mu se ovoliko boli duša.
Pored toga što Magbet gubi svest o svemu, on još I halucinira. Prva halucinacija se javlja
pre prvog ubistva, nagoveštavajući ubistvo. Vidimo prikaz Magbeta koji drži u rukama nož sa
kojim je kako kasnije saznajemo bio ubijen kralj Dankan. Kako se drama razvija Magbetov
strah i grč je intezivniji, i to se posebno vidi po samim halucinacijama, koje se sve češće
dešavaju. Halucinacije eskaliraju do tačke da Magbet vidi duhove svojih žrtava. Nakon što su
ubice završili ubistvom Banka, Magbet vidi njegov duh, koji sedi na Magbetovo mesto.
„MAGBET: Odlazi! Idi mi s očiju! Nek te zemlja
Pokrije! Tvoje kostu su bez srži,
Krv hladna, nemaš vida u očoma
Kojima zveraš.“2

U ovoj sceni Magbet gubi svoju svest potpuno, stojeći na stolu viče i psuje u pravcu gde smatra
da je Bankov duh, međutim on je jedini ko vidi njegov duh, dok ga ostali Lordovi i Ledi Magbet

1
Vilijam Šekspir, Četiri tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Magbet, Kralj Lir, Beograd,2012: Treći čin – Druga
scena
2
Isto : Treći čin – četvrta scena
uopšte ne vide. To je trenutak kada i svi ostali primećuju da nešto sasvim nije u redu sa
Magbetom, čak i smatraju da je potpuno poludeo.
Na kraju 16. veka i početkom 17. veka halucinacije i ludost su bili smatrani profanim
delima. U to vreme crka je imala veliku moć nad socijanim i privatnim životom pojedinaca.
Vera je bila jedini pokazatelj pravilnog i duhovnog življenja u skladu sa Božjim zakonima. Te
je sasvim razumljivo da je crkva smatrala da su lude osobe ili osobe koje sui male halucinacije
zapravo zaposednute samim Đavolom ili da su veštice u službi zla. Ovako verovanje je bilo
popularno sve do 19. veka. Šekspir, pod uticajem ovih verovanja, vešto je koristio motive
ludosti i halucinacija u svojim tragedijama da ukaže na grešnu stranu svojih likova.
Ledi Magbet je takođe jedna od glavnih likova koji postepeno postaje lud. Početak njene
ludosti je prikazan odmah na početku same drame. Ona poziva određene duhove da joj
pomognu u nasilnom činu, odnosno ubistvu.

„Dođi mi, gusta noći, ogrni se u najcrnji dim

Pakla, da moj oštri nož ne vidi
Ranu koju zada, da nebo ne proviri
kroz plašt mraka i ne vikne:
„Stoj,stani!“ „3

Uzimajući u ubzir kako je ludilo bilo shvaćeno u 16. i 17. veku, kao da demoni imaju moć nad
ljudima, Ledi Magbet bi definitivno bila klasifikovana kao luda. Duhovi s kojima priča,
odnosno koje priziva su demoni. Oni imaju moć nad njom, ali ona to ne smatra lošim čak i žudi
za tim.
U ovoj drami često vidimo prikaz krvi, koja ima važnu ulogu kao savest, savest Magbeta
i Ledi Magbet. Oboje se muče nakon ubistva Dankana. Sledeća scena nam prikazuje baš to:

„LEDI MAGBET: Ovde je još zadah krvi; svi mirisi Arabije

Ne mogu namirisati ovu malu ruku. Oh! Oh! Oh!“4

Koliko god Ledi Magbet pokušava da očisti svoje ruke, ne uspeva da ih opere od krvi, jer ta krv
ne postoji, jer je samo halucinacija, simbol njene savesti. Ona se muči nesanicom baš kao i
Magbet. Ovde zapravo vidimo koliko ljudi u to vreme ništa nisu znali o mentalnim problemima.
Vidimo lekara koji apsolutno ne zna kako da pomogne, ne razume zašto se Ledi Magbet ponaša
onako kako se ponaša. Njena bolest je zapravo prevazišlo njegovo znanje o medicini. Međutim,
motiv krvi je ono što vodi ludost likova kroz dramu, jer bez te krvi oni bi mogli da operu ruke
od svojih grešaka i mogli bi da nastave bez patnje.
Magbet je Šespirova najtamnija drama, koja počinje sa ubistvom i završava se isto tako,
sa ubistvom. Nema prirodne svetlosti, međutim to i odgovara karakterima, jer prikazuje njihovo
duhovno stanje. Šekspir prikazuje tragične karaktere, Magbet i Ledi Magbet, koji su poludeli

3
Isto: Prvi čin – Sedma scena
4
Isto: Peti čin – Prva scena
zbog tragičnih okolnosti. Ubijaju zbog straha i želje da izađu iz košmara, međutim samo ubistvo
je razlog zašto oni toliko strašno pate. Postaju tragični karakteri jer osećamo sažalenje prema
njima.
Literatura:
1. Vilijam Šekspir, Četiri Tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Magbet, Kralj Lir, Beograd,
2012
2. Review in History, Madness in the Seventeenth – Century, 2008