Aleksandar Knežević i Vojislav Tufegdžić

KRIMINAL KOJI JE IZMENIO SRBIJU

Beograd, 1995.
Izdavač:
Radio B-92
Edicija:
Istraživačko novinarstvo
Za izdavača:
Veran Matić
Recenzenti:
Dr Vladan Vasilijević, Mr Marko Nicović
Fotografije u knjizi:
Slobodan Potić, Rade Kovač, Vican Vicanović,
Mića Smiljanić, Anđelko Vasiljević, Goran Tomašević
Fotografija na naslovnoj strani:
Vican Vicanović
Dizajn korica:
ŠKART
Priprema korica:
BZ
Lektura i korektura:
Vladimir Gajtović
Kompjuterski unos teksta:
Neđelka Obradović
Kompjuterska obrada teksta:
Momčilo Petrović i ćerka
Štampa:
Publikum Beograd
Tiraž 3.000
NA POČETKU
Posle poluvekovnog komunističkog sna, obistinila su se predviđanja realista i zloslutnika. Magična metoda
ponavljanja fraza: bratstvo i jedinstvo, od Vardara pa do Triglava nije u slučaju SFRJ blagotvorno delovala na
stvarnost. Naprotiv, zle snage su se u obrnutoj srazmeri gomilale u podsvesti naših naroda . Katarza buđenja
je, u jugoslovenskoj priči, bila neminovno krvava. U proleće 1991. godine, Jugoslavija je, po drugi put u svom
sedamdesetogodišnjem životu, počela da se raspada i na najneposredniji način uz grmljavinu oružja.
U najbrutalnijem vojnom vidu, rat nije zahvatio Srbiju u avnojevskim granicama. Ali, Drina je propuštala
duhove iz podzemnog sveta. Vojne i policijske barikade nisu uspele da u svom rešetu zadrže klicu bolesti.
Epidemija se ogledala u lakoći i otupelosti koje su pratile oduzimanje tuđeg života.
Beograd je u sebi sažeo Čikago dvadesetih godina, ekonomsku krizu Berlina tridesetih, obaveštajne spletke u
Kazablanci četrdesetih i kataklizmični hedonizam iz Vijetnama šezdesetih.
Ikonografija njegovih ulica opisivala je putanju od Nešvila do Istanbula. Nikada nije viđeno toliko prosjaka i
skupocenih automobila na jednom mestu. Siromašilo se i bogatilo preko noći. Ali, bogati su predstavljali
samo tri odsto stanovništva.
Naposletku, preprodavci deviza izmileli su i u Knez Mihailovu ulicu. Šapat devize, devize odzvanjao je kao
opelo dinaru i državi koju je ovaj simbolisao. Povremene policijske racije tek su povećavale utisak
bespomoćnosti. Preprodavci su delovali po zakonu spojenih sudova: privedene su, tek posle nekoliko
minuta, zamenjivali drugi.
Penzioneri, oni koji nisu po buvljacima prodavali šrafove, porodične fotografije, ribu upecanu u Savi,
kampovali su pred hramovima zvaničnih dilera, Jezde i Dafine. Usred gomile razdraženih, neki su skončavali
na pločniku. Statistike govore da su penzioneri izbili na prvo mesto po broju samoubistava. Lekarski izveštaji
pominju pojedince koji su pili sedative, da bi manje jeli, a duže spavali.
U vremenu prevare, vrhunac opsene predstavljala su zamandaljena Jezdina i Dafinina vrata. Ljudima,
naviklim da veruju samo u ono što se vidi i može dodirnuti, tlo se izmaklo pod nogama. Rasipnički
opremljene zgrade banaka bile su na mestu, ali novac je iščezao.
Beogradom su vladali iskonski strahovi. Beograđani su pokušavali da zavladaju njima, zastrašujući druge. Po
pravilu faune, menjali su izgled, delovali su preteći. Nakazno podšišani, nabreklih mišica, hodali su na onaj
ukrućeni, srpski način. Iako nikada nije bio u Srbiji, ali se ovdašnjeg sveta nagledao u svom gradu, jedan Grk
je rekao: Po hodu mogu da prepoznam Srbina .
Pretpostavlja se da je Srbiju za dve godine napustilo tri stotine hiljada mladih i obrazovanih. Preostali su,
neprimetno se povodeći za većinom, prihvatali nove vrednosti. Nije se proživljavalo sopstvenim osećanjima.
Govorilo se tuđim rečima i razmišljalo nečijim drugim načinom. Čak je i smrt postala nesopstvena. Umrlice
su pokušavale da govore o onome o čemu se jedino ćuti.
Jedan dinar, za koji ništa nije moglo da se kupi, na kraju 1993. bio je za 313 miliona odsto manje vredan
nego na početku godine.
Dečaci iz srednje škole Nikola Tesla su razmišljali:
Moram da valjam tu naftu. Za godinu dana ili ću imati milion maraka, ili ću biti u zatvoru, ili ću biti mrtav.
Knjiga je posvećena mladićima koje smo poznavali, a koji su izgubili živote. Nismo želeli da sudimo, verujući
da smo prema drugima onoliko strogi, koliko malo o sebi znamo.
PRVA KRV
Ubistvo Branislava Matića Belog upamćeno je ne samo zbog toga što je bilo prvo javno smaknuće viđenijeg
beogradskog mahera u poslovima mimo zakona, već i zbog načina na koji je izvedeno: bila je to pedantno
isplanirana, do tog trenutka i najbrutalnija, likvidacija u Beogradu. Upravo zbog saznanja da je rat, u zemlji
koja u ratu zvanično nije učestvovala, doneo surove manire u obračune među protivnicima, javnost nove
Jugoslavije ovom ubistvu je munjevito dala kvalifikaciju klasična politička likvidacija. Razlozi na osnovu kojih
su mnogi mislili da je baš tako, utemeljeni su u meri u kojoj su sve druge pretpostavke neuverljive.
Poslednjih godina života Matić je postao politički veoma angažovan, uveren da svom narodu i državi,
svakodnevno sakaćenoj za poneki pedalj suvereniteta, može pomoći. Veliki simpatizer srpskog predsednika,
u čiju čast je štampao i kalendar sa njegovim likom, vremenom je postao ubeđeni opozicionar, odlučivši da u
povratak vrednosti zapostavljenog srpstva uloži i sopstveni kapital. Upravo promena političkog dresa,
prestrojavanje sa jedne na drugu stranu, tvrde oni koji su ga lično poznavali, bio je jedini razlog zbog kog bi
neko želeo da ga ukloni.
Matić je usmrćen ispred svoje kuće na Voždovcu, u ulici Milana Raspopovića, rafalnom paljbom iz, kažu
očevici, automatskih pušaka dvojice napadača Tog dana, 3. avgusta 91. godine, u Topoli je održan skup
Srpske garde. Okupilo se oko sedam hiljada nesuđenih pitomaca, po svim obeležjima i zamislima, prve
srpske vojske nakon Drugog svetskog rata. Uz Matića, koji je bio zadužen za sve potrebe Srpske garde, osim
za izvođenje vojne obuke, paradi nove vojne formacije prisustvovali su Đorđe Božović Giška, njen
komandant, i Aleksandar Knežević Knele. Kako priča Kneletov otac Dušan, po povratku u Beograd svi
zajedno su svratili do njega, namerni da kasnije zajedno odu do Matićeve kuće. Ipak su se razdvojili, a
nepunih pola časa posle toga saznali su da je Beli ubijen. Dušan Knežević je siguran da je zamka za Belog u
stvari bila stupica za svu trojicu, ali je sticaj okolnosti hteo da tom prilikom Giška i Knele prežive.
Došavši pred kuću, Beli je sačekao da iz automobila izađu njegova supruga, komšinica s dvoje dece i Giškina
devojka. Zatim je i sam izašao. Začuvši prve pucnje, stigao je tek da dovikne: Lezite! Nakon ispaljenih hitaca
ubice su uskočile u beli mercedes bez registracije i nestale. Na mestu ubistva pronađeno je 27 čaura. Zbog
činjenice da je ubistvo usledilo posle povratka sa skupa u Topoli, mnogi su odbacivali tezu da je reč o
namirivanju mafijaških računa . Prema njihovom sudu, druga pretpostavka bliža je tačnom tumačenju državi
pritisnutoj svakojakim nevoljama, najmanje je odgovaralo da ima opozicione bogataše, voljne i sposobne da
iz svog džepa finansiraju hiljade ideološki neusmerenih dobrovoljaca.
U Beogradu se dobro znalo da je Beli bogat čovek. On to nije ni skrivao, niti ostajao gluv na skoro
svakodnevne molbe prijatelja i poznanika u nevolji, da im pruži finansijsku injekciju. Bio je galantan i u životu
i u pozajmicama. Dobro raspoloženje često je, seća se njegova majka Milica, pokazivao tako što je čistače
ulica čašćavao svotama koje nisu bili u stanju da zarade ni za dva meseca.
Reputaciju čoveka iz podzemlja, Matić je stekao na potpuno drugačiji način od onog kojim su do takve slave
stigli njegovi prijatelji, pre svih Đorđe Božović Giška. Za razliku od većine, Beli je bio sposoban da novac prvo
zaradi, obrne ga nekoliko puta i tek potom troši. Zato je njegova galantnost imala pokriće, jer nijednog
trenutka nije ostajao bez novca za sebe, ali i za druge.
Postoji nekoliko verzija o tome kako je Beli uspeo da zaradi prvi veliki novac. Iako ga većina poznaje kao
vlasnika više auto-otpada u Beogradu, njegovi prijatelji iz mladosti pričaju da je u taj posao ozbiljnije krenuo
kasnije, kad je već uspeo da sakupi dovoljno para i uloži ih u, koliko-toliko, legalne aranžmane. Jedan od
mladića s kojim je odrastao, tvrdi da je lično učestvovao u transakcijama uz čiju pomoć je Matić sakupio
početni kapital:
Bilo je to u vreme prvog uvođenja bonova za benzin, u tada još postojećoj Jugoslaviji. Beli je bio sposoban,
sve poslove je završavao uz razgovor i papire, a na pumpama je po čitavoj Srbiji imao svoje veze. Uspevao je
da za smešne pare, često i besplatno, nabavlja devizne bonove, i unovči ih kod prodavaca na benzinskim
pumpama. Svakodnevno smo prelazili stotine kilometara i znam da je tada pare skupljao u džakove. Ko god
priča da je do novca došao drugim poslovima, pogotovo da je radio s drogom, laže. Iako sa svetom u kome
se kasnije pojavljivao nisam imao ništa zajedničko, siguran sam da je Beli ostao isti kao u početku nikad
nikog nije prevario, a svi su se od njega grebali za novac. Smešno je što su mnogi pokušavali da pare iskamče
najčudnijim razlozima, ali je to njega zabavljalo. Ko god je uspeo da izmisli neku nebuloznu priču kojom bi ga
nasmejao, dobijao bi novac bez roka za vraćanje.
Druga varijanta koja kruži gradom o poreklu Matićevog bogatstva, vezana je za njegov odlazak u
Amsterdam. Put u Holandiju vremenski se poklapa sa slučajem Nana , a bivši operativac Saveznog DB kaže
da je Beli otputovao zbog straha da bi na suđenju učesnicima ove afere i njegovo ime moglo biti pomenuto.
U Amsterdamu je, tokom nekoliko meseci boravka, uspeo da pokrene posao sa auto-otpadom, uspostavivši
veze koje je kasnije koristio kao kanale za dopremanje delova iz inostranstva u Jugoslaviju. Pričalo se da je
upravo tamo upoznao ljude koji su ga snabdevali kradenim vozilima i motorima, ali to Zoran Mijatović, koji
je s Belim radio na otpadu u Holandiji, pobija:
Ni slučajno nije moglo da se dogodi da u radnju uđu kradena kola, jer bi to automatski značilo zatvaranje
prodavnice, da ne govorim o drugim posledicama. Svi delovi koje je Beli iz Amsterdama slao za Beograd
imali su prateću dokumentaciju. Pri izlasku iz Holandije, preko kompjutera su praćeni serijski brojevi šasije i
blokova motora. Takvu kontrolu vršila je i jugoslovenska policija, i nikad nije pronađeno nešto u suprotnosti
sa zakonom. Samo jednom se dogodio takav slučaj, s nekim BMW-om, ali se ubrzo ispostavilo da je to bilo
namešteno.
Amsterdam je, prema mišljenju policajaca koji za svoje sumnje nisu imali nikakve čvrste dokaze, za Belog
predstavljao prelomnu tačku u karijeri . Njihove sumnje, koje u beogradskom podzemlju nisu smatrane
ozbiljnim, govorile su da je Matić stekao poznanstva sa trgovcima narkotika, te je njegova likvidacija u jeku
žestokih političkih razmirica u Srbiji, zapravo bila osveta za nenamirene dugove narko-dilerima. Ovakva teza
nije bog zna koliko prihvatljiva, jer je Beli i pre odlaska u Holandiju imao dosta para. Iznenadno uplitanje u
poslove kakvim se nikad ranije nije bavio, bilo bi, u najmanju ruku, neoprezno od čoveka kojem bogato
iskustvo nije davalo pravo na greške. Bar ne u svetu u kome je živeo.
Matićeva majka Milica kaže da je još u vreme prvih krivičnih prekršaja i odlazaka u zatvor njenog sina, ipak
imala utehu i razlog za neku vrstu zadovoljstva: Nije mi bilo lako što sam morala da ga obilazim u zatvoru i
nosim pakete, ali sam bar Bogu bila zahvalna što ga politika ne interesuje. Kasnije, kad je shvatila da
Branislav i njegovi najbliži drugovi nisu ostali imuni na zahuktalu republičku diferencijaciju i srpsko
višestranačje, često im je postavljala isto pitanje: Pa dobro, što vama, kad imate sve u životu, treba petljanje
s tom Gardom i politikom? Redovno je dobijala isti odgovor: Pa kad smo muškarci.
Za Belog se, kao uostalom i za mnoge njegove vršnjake i parnjake po kalibru, pričalo da je ljubav prema
domovini prvo iskazao kroz saradnju sa tadašnjom Saveznom službom DB. Nameru da pomogne državi s
čijim zakonima je više puta pre toga bio u sukobu, Beli je, po priči Božidara Spasića, bivšeg inspektora SDB
zaduženog za specijalne akcije u inostranstvu, ispoljio na sasvim konkretan način. Spasić, koga je sa
Matićem, po svom povratku iz italijanskog zatvora, upoznao Giška, objašnjava da je 89. godine, tokom
zlatnog perioda akcija prema emigrantima, Beli učestvovao u operaciji na kojoj mu je Služba bila zahvalna. U
pitanju je bio poznati albanski aktivista, Džavid Halitaj, koji je zahvaljujući statusu političkog emigranta
obezbedio boravak u Cirihu. Operacija je, prema Spasićevom sećanju, imala za cilj da Halitaja kompromituje
kod tamošnjih vlasti. Išlo se na to da eksces izazove utisak da je emigrant sam prouzrokovao nevolju, kako bi
naplatio osiguranje ili uknjižio neke poene za svoju stvar . Naravno, vlasti u zapadnoevropskim zemljama
nisu imale razumevanje ni za jedno ni za drugo, pa su obično, u takvim situacijama, štićeniku otkazivale
gostoprimstvo. Nekoliko hrvatskih emigranata kojima su restorani izgoreli u podmetnutim požarima, tako je
ostalo bez prilike da ih renovira. Istovremeno, tvrdi Spasić, Služba je, u duhu saradnje , obaveštavala kolege
sa Zapada da u tim događajima nije imala učešća.
O akciji u čijem izvođenju je Beli, sa saradnikom kojeg je sam izabrao, neposredno učestvovao, Spasić priča:
U mojoj kancelariji smo sve dogovorili u detalje, jer sam, kao i uvek do tada, mesto za akciju sam obišao. Beli
je bio inteligentan, ali pomalo i sujetan, pa je jednostavno hteo da i on uzme učešće u onom čime su se tada
hvalili mnogi beogradski mangupi. Halitaja nismo nameravali da ubijemo, već da ga upozorimo i da mu
iskomplikujemo boravak u Cirihu. U Beogradu smo kod jednog majstora za popravljanje tehničkih uređaja
napravili eksplozivnu napravu. U telefon smo smestili eksploziv, a daljinski upravljač stavili u slušalicu. Njih
dvojica su putovali razdvojeno i svaki je nosio svoj deo Beli aparat, a njegov kompanjon slušalicu.
Spasić je, sa još jednim kolegom, Matića ispratio na železničku stanicu. Kaže da je imao neograničeno
poverenje u momke iz sive zone , jer je znao da njihova drskost garantuje izvršenje akcije do kraja: Nikad mi
se nije dogodilo da me neko od njih nazove usred puta i kaže ne mogu, uplašio sam se. Kad su stigli u Cirih,
Beli i njegov drug uputili su se pravo pred Halitajevu zgradu. Razbili su staklo na ulaznim vratima, otišli do
stana i eksploziv, skriven u telefonu, prilepili na vrata. Udaljili su se do obližnje telefonske govornice, oko
dvesta metara od zgrade, i odmah aktivirali eksploziv.
To je, objašnjava Spasić, strahovito odjeknulo. Količina eksploziva bila je predviđena da napravi ogromnu
štetu, preplaši učmale Švajcarce, ali nipošto da ubije nekog. Halitaj je dobio šut-kartu jer je postao opasan
po okolinu, a to vlasti tamo ne tolerišu. Istog dana Beli i njegov saradnik su došli u Beograd. Znam da je to
bilo onog dana kad je u Rumuniji ubijen Čaušesku. Seli smo i otvorili flašu viskija.
Prema priči Bože Spasića, to je bila jedina akcija u kojoj je Beli učestvovao. Lično mu je, u znak zahvalnosti,
predao pasoš u ruke, jer je u Beogradu tada posedovanje isprava koje je izdala Služba bilo pitanje prestiža.
Spasić kaže da je Beli u to vreme na teretu imao dva meseca zatvora u Padinskoj Skeli, ali da to uopšte nije
pomenuo kao revanš za svoj doprinos borbi protiv državnih neprijatelja. Sam je snosio troškove puta u
Švajcarsku, odbivši da mu bar to Služba nadoknadi. Poslednja rečenica koju Spasić pamti iz razgovora sa
Matićem, bilo je njegovo pitanje: Da li će za ovo saznati Sloba?
Nama je bio cilj kaže Spasić da svi asovi budu u našim redovima, jer za njima idu klinci. Belom je iskreno bilo
stalo do toga da Milošević sazna za njegovu pomoć Službi, jer im je gotovo svima u to vreme bio uzor.
Iskreno sam se iznenadio kad sam saznao da su se ubrzo priklonili opoziciji, s uverenjem da smo mi neka
komunistička služba. Giška mi je prilikom poslednjeg susreta rekao: Sad sam sa njima. Pitao sam ga s kim to,
a on mi je odgovorio: Sa SPO. Tada smo se definitivno razišli.
Ubeđenje da je baš Služba bila naručilac, ako ne i izvršilac likvidacije Branislava Matića, Spasić izričito
opovrgava:
Ja sam za njegovu smrt saznao iz novina. Uostalom, SDB je u vreme njegove pogibije bila gotovo rasturena,
tako da nije bilo razloga, bar ne s naše strane, da se organizuje tako nešto. Znam za čuvenu parolu da se
Služba tako odužuje ljudima koji je napuste, ali tvrdim da ovde toga nije bilo, jer se sigurno ne bismo na taj
način odrekli čoveka kojem smo u jednom trenutku bili veoma zahvalim. Mislim da su njegove ubice iz sveta
podzemlja.
Spasić se slaže s većinom svojih kolega da je Matićevo ubistvo izvršeno profesionalno, da je, bez sumnje, od
nekog i naručeno, ali da iza toga ne stoje tada još postojeće, iako polovično, savezne institucije: Podzemlje je
uveliko počelo da koristi naše metode ubice dovode iz inostranstva, plate im i vrate ih. To je u Beogradu i
ranije viđano. Ipak, i sam veruje da je policija namerno zapostavila istragu oko ovog ubistva, dozvoljavajući
da se rašire glasine da pripadnost opoziciji nosi povećani rizik .
Međutim, različitost svog pristupa ubistvu Branislava Matića Belog, Spasićev anonimni kolega izneo je
veoma sažeto:
Policija svakom ubistvu prilazi istovetno, ali čim uoči da je potpis za izvršeno delo krajnje profesionalan, što
je ovde još uvek retkost, slučaj stavlja u fioku. Jednostavno, postoji realan strah da bi preveliko angažovanje
i kopanje oko slučaja moglo da odvede do neke visoke institucije ili ličnosti, pa se od potrage odustaje na
vreme.
Uporna nastojanja da se pogibija kralja beogradskih auto-otpada veže uz malverzacije za njegov posao, nisu
dala opipljivijeg traga. Beli je u Beogradu posedovao četiri otpada, nezvanično mnogo više, ali niko nije
uperio prstom u konkurenciju tvrdeći da tu leži povod ubistvu, mada se spekulisalo i takvim verzijama.
Matićeva majka Milica ipak kaže da je njen sin u nekoliko navrata pominjao mogućnost da mu neko od ljudi
iz okruženja dođe glave, jer ih je, prema njenom objašnjenju, pohlepa za onim što je Beli posedovao
dovodila u iskušenje. Uverava da je većina od šest otpada, za koliko je znala, kao i strugara koju je Beli na
ime prijatelja podigao između Bajine Bašte i Perućca, otišla u tuđe ruke. Od svega toga ona danas nema ni
dinara, kako kaže, niti je posećuju oni koji su se silno kleli u prijateljstvo sa njenim sinom, a koje je pomagao
i darivao.
Već 90. godine, Matić je od darodavca za privredni preporod Srbije postao ogorčeni protivnik stranke na
vlasti. Prežalio je, prema priznanju, deset hiljada maraka poklonjenih državnim preduzećima, ali je sa još
većim žarom ulagao novac u najveću opozicionu stranku SPO. Ubrzo je, s početkom ratnih sukoba u bivšim
republikama, prihvatio ideju formiranja Srpske garde, uzevši na sebe obavezu da pokrije većinu izdataka za
njene potrebe. Njegova majka Milica kaže da je iz fabrike u Vučju naručio deset hiljada uniformi, te da je
nakon toga direktor fabrike imao neugodne razgovore u policiji, zbog prihvatanja naručenog posla.
Istovremeno, šuškalo se da je Matić finansijski pokrivao i nabavku naoružanja, da je većinu svojih obaveza
ispunio na vreme, ali i da je u ponečem prekoračio rokove. Jedno vreme je neispunjavanje obaveza prema
prodavcima oružja, smatrano mogućim razlogom zbog kog je upao u neprilike. Uopšte, uplitanje u to kolo
pominjano je, u raznim kontekstima, kao vatra na kojoj su se opekli i mnogi iskusniji. Jedino nije bilo sumnje
oko toga da je Matić na sebe preuzeo obavezu kakvu niko drugi nije mogao, možda ni želeo, da prihvati.
Milica Matić takođe pominje i nadaleko čuveni tajni spisak za likvidaciju , na kom je, navodno, bilo i ime
njenog sina:
Kad je poginuo, u novčaniku mu se nalazio neki papirić sa imenima. U prvom trenutku na to nisam obratila
pažnju, jer mi je u smrti sve drugo bilo nevažno. Zvao me je Lainović i rekao da će sutradan doći da mi kaže
ko je ubio mog sina. Stigao je, ništa mi nije rekao, ali je uzeo taj papir i odneo sa sobom. Posle sam u nekom
njegovom intervjuu pročitala da priznaje kako je to uradio.
SPO izdaje saopštenje u kom kao neposrednog izvršioca ubistva pominje državu, tvrdeći da su ubice pobegle
u Crnu Goru. Stranački advokat Borivoje Borović kaže da je posetio gradski SUP, ali da nikakvu informaciju
nije dobio:
Beli je tada bio član Stranke, pa sam hteo da znam o čemu se radi. To je bilo monstruozno ubistvo, pred
porodicom, u po bela dana. Siguran sam da su to učinili ljudi koji su došli sa strane, koji uopšte nisu s ove
teritorije. Mislim da je tu prste uplelo neko odeljenje za likvidaciju koje potiče još iz starih vremena, snaga
koja želi da opstane.
Na pitanje da li ima podatke o tome da se kao pokrovitelj ubistva pojavljuje neko iz aktuelne politike,
Borović jednostavno kaže: To ću ostaviti bez odgovora. Možda je to s moje strane neuobičajeno afirmativno
za ovu vlast, ali verujem da neko hoće da se otarasi novog MUP-a i nove politike.
Koliko je Matić ostavio povoljan utisak u stranci kojoj je pripadao, svedoči rečenica Vuka Draškovića
izgovorena posle njegove pogibije: To je bio najbolji čovek kojeg sam ja upoznao i pisaću o njemu u knjizi.
Međutim, Milica Matić ljutito reaguje na to podsećanje, donoseći u posebnoj čuvanoj kutiji prigodni
novogodišnji paketić koji je stigao iz SPO-a na ime Matićevog sina. Uz napomenu da će jednog dana lično
vratiti paket pošiljaocu, žustro pretura po njegovoj sadržini: reklamni materijal stranke, brošure, nalepnice
sa stranačkim obeležjima, kokarda, stranačka zastava
Teško je otkriti koliko novca je Matić, ne računajući izdatke za Srpsku gardu, uložio u ono što je stranci, čiju
je člansku kartu s ponosom nosio, bilo potrebno. Supruga Tanja je u novinama potvrđivala priče da su imali
međusobnih razmirica zbog prevelike materijalne podrške koju je davao SPO-u, nabavivši pre svega
skupoceni BMW , jer je bilo sramota da se predsednik najvećeg opozicionog bloka vozi u polovnom
zastavinom automobilu . Tanja Matić negira saradnju svog supruga sa policijom, argumentujući to
neprekidnim pokušajima da mu upravo policija oteža život. Nekoliko puta su, kaže, po njihovom nalogu,
dolazili takozvani urbanisti i rušili kuću od četristo kvadrata koju je gradio na zrenjaninskom putu. Jedinu
vezu s policijom Beli je, uverava, imao kad su ovi dolazili i besplatno odnosili delove za svoja privatna vozila.
To potvrđuju i neki od inspektora s kojima smo razgovarali, ali uz opasku da je i Beli tu imao pozitivnu
računicu , jer su ga poštedeli podrobnih provera oko papira .
Krunski dokaz koji je SPO izneo kao tvrdnju da je ubistvo Branislava Matića naručeno odozgo , bilo je
skupštinsko istupanje, u tom trenutku omraženog protivnika, dr Vojislava Šešelja. Vođa radikala je samo
deset dana pre Matićeve pogibije pred skupštinskim mikrofonima govorio o njemu i Giški kao o poznatim
kriminalcima i plaćenim ubicama, što je u SPO-u protumačeno kao ubistvo naručeno u Parlamentu . Sledile
su optužbe na račun države koja želi reprizu Drugog svetskog rata, kada su Srbi pucali na Srbe.
Sa zvanične strane stizale su kontraoptužbe: SPO je u svoje redove primio najveće beogradske kriminalce.
Mada je stradao tačno 45 dana posle pogibije svog velikog prijatelja, Đorđe Božović Giška je ipak imao
vremena da objasni svoje i Matićevo učešće u Gardi i stranci:
U Srpskoj gardi kriminalnu prošlost imao sam ja, imao ju je pokojni Branislav Matić Čovek prošlost ne može
da promeni. U Srpskoj gardi ja vam se zaklinjem ne postoje kriminalci. U svim oslobodilačkim i pokretima
otpora u svetu, u prve borbene redove uskakali su nacionalno opredeljeni kriminalci i davali nemerljiv
doprinos, i to doprinos kakav samo oni, u takvim uslovima, mogu dati Oni stranka na vlasti prim. a. to
kukavičje jaje o mafiji i revoluciji pokušavaju da poture SPO-u.
Prijatelji pokojnog Belog kažu da mu je, neposredno uoči pogibije, prećeno, ali da on to nije ozbiljno
shvatao, odnosno da to nije bio dovoljan razlog da se opaše pištoljem, jer ga nikad nije nosio. Mladić iz
generacije koja je tek sticala znanja koja su Matićevi vršnjaci usavršili, ispričao nam je svoj jedini neprijatni
susret sa Belim. Ne znajući o kome se radi, bio je odviše smeo i na jednu pedagošku pljusku koju mu je Beli
ovlaš dao po glavi, reagovao je udarcem iz sve snage. Nedeljama posle toga Matić je imao vidan trag od
udarca, ali je svom nedoraslom izazivaču još iste večeri oprostio ispad. Pričaju da su njegovi prijatelji uporno
hteli da saznaju odakle mu podliv na licu, kako bi sami namirili račune , ali je Beli odbio da im kaže ime
mladića. Rečenica koju mu je Beli to veče rekao, bila je dovoljno uverljiva: Ne valja ti što si pomislio da se
probijaš preko mene. Izbegao je da reaguje na drugi način, što njegovi prijatelji iz mladosti ističu kao bitnu
razliku između Belog i sveta s kojim su ga, tako kažu, poistovećivali bez osnova.
Dodatnu komplikaciju slučaja Beli izazvala je iznenadna pogibija inspektora beogradskog SUP-a, Radovana
Avramovskog, koji je među prijateljima govorio da je upravo on zadužen za istragu Matićeve pogibije.
Navodno je, pričaju, s pokojnim Matićem bio odličan prijatelj, i izjavio da se neće smiriti dok ne pronađe
ubice. Međutim, stariji voždovački mangupi kažu da se Avramovski s pokojnim Matićem jedva poznavao, i da
njegova pogibija nema nikakve veze sa ovim slučajem. Takođe, tvrde da u vezi sa ubistvom nije imao nikakvo
zaduženje. Prema kazivanju ovih momaka, njegova smrt bila je slučajna, jer se zadesio na mestu odakle je,
samo nekoliko minuta ranije, otišao mladić koji je, zapravo, trebalo da bude meta napada. Inspektor je
usmrćen u kafiću Bananas na Voždovcu, u neposrednoj blizini kuće u kojoj je Beli stanovao. Dok je sedeo i
razgovarao s vlasnikom kafića, neko je unutra ubacio bombu. Imena njegovih ubica takođe su ostala
nepoznata, a slučaj nerešen.
Mada su se posle ubistva u ulici Milana Raspopovića pojavili svakojaki tumači tehnike likvidacije, izvesno je
ostalo samo to da su ubice vične svom poslu. Sa nekoliko strana dobili smo informaciju da je beogradska
policija uspela da napravi foto-robote likvidatora. Međutim, tako nešto u kartotekama u vezi sa ovim
slučajem ne postoji, ili, kako bi pojedinci puni sumnje precizirali ne postoji više. Retki, koji za sebe tvrde da
su lično imali priliku da vide grube crteže napadača, kažu da su likovi ubica ipak dovoljno jasni da bi svaki
policajac, u susretu s njima, bio u stanju da ih prepozna. Na žalost, umeće stručnjaka gradskog SUP, ukoliko
su foto-prikazi ubica zaista načinjeni, nije viđeno u javnosti.
Napadači su za samo nekoliko sekundi ispalili rafale ka Belom. Neki od hitaca završili su u sobi u kojoj je
boravio njegov sinčić, a više metaka pogodilo je automobil. Ubice su istrčale iza obližnjeg parkiranog
kombija, a da li su se u njemu skrivale, ili im je poslužio samo kao paravan, nije saopšteno. Neki novinari su
objavili podatak da je kombi od Jugoagenta iznajmila upravo policija, ali je pomenuta firma odmah
demantovala ovu tvrdnju. Po zapažanju slučajnih prolaznika, policajci koji su obavljali uviđaj, kombi,
navodno, nisu ni pogledali, a čaure su, umesto pincetama, skupljali rukama. Na osnovu njihovog opisa,
mogao se steći utisak da je čitav uviđaj izveden prilično neprofesionalno, što se, možda, ne može smatrati
namerom onih koji su ga radili.
Verovatno najbizarnija varijanta razloga za njegovu pogibiju, oslanjala se na priču o rivalstvu s Giškom.
Pomisao na mogućnost nemogućeg intrigirala je maštu neupućenih, pa se Beogradom naveliko raspredalo i
o tome. Od svojih 39 godina života, Beli je punih 27 prijateljevao s Giškom, pomažući mu, po pamćenju
Giškine majke, u trenucima kad su ga gotovo svi drugi zaboravljali. Redovno mu je slao novac i garderobu
tokom zatvorskih dana, upućivao devojke iz Biograda da mu u vreme poseta prave društvo, plaćao troškove
puta onima koji su ga obilazili kad sam to nije mogao da učini Milica Matić uverava da je od svih prijatelja
njenog pokojnog sina, jedino u Gišku imala puno poverenje. Čak i oni koji su njihovo prijateljstvo samo
posmatrali sa strane, odbacuju kao potpunu izmišljotinu ideju o nekom rivalstvu. Nije tajna da je Giškinu
nemarnost s novcem Beli nadoknađivao iz svog džepa, dajući prijatelju pare o kojima nikakvu evidenciju nije
vodio. Verovatno je konstrukcija o tihoj netrpeljivosti , kažu bolje upućeni, potekla od ljudi kojima su
imponovali Giškin nastup i status, dok je njegovo vezivanje za prijatelja donekle suprotnih manira, smetalo
zavidljivcima koji su želeli da zauzmu Matićevo mesto. Ipak, Giška i Beli su do smrti ostali odani jedan
drugom, uvažavajući svu različitost svojih karaktera.
Matićeva majka ubeđena je da je njen sin i u smrt otišao zbog drugih Pamti da tog 3. avgusta 91. godine
Branislav zapravo i nije hteo da ide na put u Topolu, da je imao neko čudno predosećanje, četiri puta se
vraćao u kuću ne želeći da pođe. Popustio je na uporno insistiranje prijatelja IZ najbližeg komšiluka.
Posle njegove, a ubrzo i Giškine pogibije, Srpska garda ostala je tek simbolično sećanje na spremnost
ovdašnjih mladića da pomognu braći preko Drine. Njihovog učinka u toj borbi danas su se gotovo svi odrekli
Ljuti politički protivnici su se izmirili i mnoga obećanja i optužbe namah zaboravili.
GIŠKINO ISKUPLJENJE
Smrću Đorđa Božovića Giške zaključena je poslednja stranica hronike odmetničke epohe beogradskog
podzemlja. Posle Božovića, više nema nijednog izdanka doba kada se kriminalom manje bavilo iz koristi, a
više zbog ozlojeđenosti, traganja koje se najčešće završavalo na stranputici, zbog ponesenosti naslućenom
idejom o nesputanosti. Mnogi njegovi vršnjaci su živi, ali retki su kadri da svom životu daju dimenziju koja bi
prevazišla puko kriminalno delanje. Jer, svaki kriminal bez ideje jeste tek puki zločin.
Kažu da nije bitno šta se čini, već ko to čini. Tvrde, takođe, da se veličina jednog naroda meri njegovim
mitovima i pesništvom, kao i da se čovek uzdigao u meri u kojoj su njegovi postupci čvršće povezani nitima
zamisli. Giška je bio jedan od retkih u svom svetu koji je mogao da činjenje artikuliše rečima. Već i po tome,
nadilazilo je milje kriminala.
Od njega se, međutim, potpuno udaljio sa prvim ugrizima savesti zbog nedostojne prošlosti. Pokušavao je
sebe da umiri priznavanjem počinjenog i stidom:
Onima koji me optužuju da sam kriminalac, kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser,
vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži
ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka. Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim
glupiranjem i ja se toga danas stidim i nisam nimalo ponosan na taj deo prošlosti. Ali, ja to časno zovem
pravim imenom: Ne bavim se ljigavostima, kao naši proslavljeni junaci socijalističkog rada, koji su tobože
besprekorni i čisti kao suze, a svi odreda daleko su veći kriminalci od mene.
Ipak, Giška sebi nije oprostio. Kao i mnogi pre njega, nije bio dovoljno veliki cinik da ne zagrize udicu mitskog
obrasca o samožrtvovanju. Njegovoj prirodi bilo je nemoguće da samo proživi u sebi, on je to morao i da
učini. Kako je to već tačno primećeno, žurilo mu se da neko napiše kako je Lika bila njegovo Kosovo .
Dok drugi nisu primećivali ni trn govorio je ja sam video balvan u svom oku i zbog toga sam znao da se nikad
ne bih mogao baviti politikom, što ne znači da ne želim da završim u borbi za oslobođenje Srbije.
Verovatno je samo on znao sve razloge zbog kojih je u borbi za Srbiju, iza svih racionalizacija, na prvom
mestu video sopstveno iskupljenje.
Većina Giškinih drugova se slaže da najtačnije podatke o njegovim potucanjima zna Boris Petkov:
Prvi put je otišao preko granice još kao klinac, sa dvanaest godina, u Italiju. To je bilo nešto sasvim klinački.
Još smo išli u istu osnovnu školu. Sa ozbiljnijim namerama se zaputio u Nemačku četiri godine kasnije, sa
Zoranom Robijom i Asimom Čauševićem. Ostao je nekoliko meseci, nisam smeo da ga posećujem, bio sam
školarac i tata mi nije dao.
Koliko Boris zna, ali kaže da ga ne držimo za reč jer je zaista bilo davno , Giška je prvi put uhapšen u Briselu,
zajedno sa Svetom Marašem, ali je ovaj poznati kockar uspeo da se izvuče. Giška je ležao šest meseci u
istražnom zatvoru, pa su ga pustili jer nisu imali dokaze. U Briselu se upoznao sa Arkanom i Vlastimirom
Denićem Metom, koji je kasnije umro u Nemačkoj.
Giška je u Beogradu retko boravio duže od nekoliko meseci odjednom. Boris mu se na višemesečnim
turnejama po Evropi pridružuje 1977. godine.
Tih godina Interpol beleži dva Giškina bekstva: iz suda u Nici, i iz Zinare, sicilijanskog zatvora. U Ženevi je, sa
još nekoliko drugova, zbog pljačke uhapšen 1979. godine. Odredili su mu zloglasni Šandolon, i danas jedan
od najsavremenije obezbeđenih zatvora, iz koga, niko pre Giške, nije uspeo da pobegne.
Liči na lovačke priče kaže Petkov ali Giška je stvarno pobegao pomoću drvenog pištolja. Jedan umetnik je
tako uspešno izradio kopiju, da ga niko nije provalio Kad je stražar doneo hranu, Giška ga je razoružao.
Trebalo je da se spusti konopcem, koji je obezbedio izvesni Vita. Međutim, konopac je bio isuviše tanak, a
Đorđe je imao koji kilogram više, pa je isekao ruke. Ipak, naterao je stražare da otvore sva vrata na zatvoru.
Sa njim je bežao i Donadoni, čuveni italijanski kriminalac, osuđen na doživotnu robiju.
Bojan Petrović, dugogodišnji Giškin prijatelj, ovako opisuje Giškino bekstvo:
Oteo je stražara i uzeo službena kola. Uspeo je, nekako, da se prebaci do Francuske. Stigao je u Pariz.
Međutim, Giška je ličio na čuvenog francuskog kriminalca Žaka Mesrina, koji je u to vreme važio za državnog
neprijatelja broj 1 . Policija je, zato, zaustavila Giškin automobil i naredila mu da se preda. On je pomislio da
ga hapse zbog bekstva iz zatvora. Izašao je iz kola, pucao na policiju i dao se u beg. Trčao je nekoliko
kilometara, ali je imao neviđen maler: za petama mu je bio policajac, francuski prvak u maratonu. Verovatno
sam ne bi mogao da ga uhapsi, ali je imao radio-stanicu i sve vreme prenosio kuda trči za Giškom.
Zbog pucnjave do koje je došlo prilikom bekstva, sud mu dodaje godinu dana, kao i devet meseci zbog
bekstva iz zatvora. Željan slobode, po povratku u Beograd je ipak morao da odleži u CZ-u neku zaostalu
kaznu. Provodi nekoliko relativno mirnih godina, to jest živi na slobodi, obavljajući povremeno tajanstvene
zadatke u interesu države. Maleri su ga u nizu ponovo poterali, posle čuvene tuče sa Rankom Rubežićem, u
blizini kluba Nana 1985. godine.
Giška i ja smo priča Bojan Petrović u to vreme voleli da zujimo celu noć. Obilazili smo po nekoliko puta
Mažestik , Metropol , Topčidersku noć Te večeri Giška, njegov kum Žak i ja stižemo pred Nanu . Kao
najmlađeg, poslali su me da vidim da li ima nekog poznatog Pred vratima naletim na Džambu i on me
upozori da ne ulazim, jer je unutra Ranko i sve odreda maltretira. Giška je u to vreme izbegavao Ranka, jer je
ovaj pravio izgrede, a Giška je bio veoma fin, nikoga nije hteo da uvredi. Čini mi se da su zbog toga Ranku
proradili kompleksi, pa je počeo da ga traži, želeo je da se rasprave. Počela su i ogovaranja. Te večeri, Giška
pošalje jednog klinca da kaže Ranku da izađe, kako bi njih dvojica to sami rešili, jer nema potrebe da se drugi
u to mešaju. Međutim, ovaj nije imao čuku da mu to kaže, nego mu poruči da ga Giška zove da razgovaraju.
Svi smo imali utoke , pa je Giška prišao Ranku i dogovorili su se da odu sami. U međuvremenu, Džamba je
poslao po svoje ljude sa Dorćola, došlo je troje kola, svi su nosili puške. Ovi Rankovi su hteli da krenu, ali smo
ih upozorili da će to njih dvojica rešiti.
Bojan objašnjava da je Džamba stao uz Gišku zato što je već imao dva poraza od Ranka, koji ga je tukao
ispred Cepelina i Čuburske česme , tako da je sad hteo da mu uzvrati. Džamba je, kaže, bio izuzetno hrabar,
ratovao je sa svima: Giškom, Ljubom ali nije imao podršku samo zato što je bio ofarban .
Pili smo i čekali nastavlja Bojan kad se posle 40 minuta začuo pucanj. Svi smo se pohvatali za pištolje. Hteli
smo da proverimo da li je neko ranjen, ali je onda Giška dotrčao. Odmah smo seli u kola i našli se sa ekipom
kod starog Akvarijusa . U to vreme, pucanje je predstavljalo skandal. Giška je odmah zapalio za Nemačku.
Prebacio ga je Ratko Đukić, nekadašnji automobilski as. U Nanu je stigao Biža, opalio par šamara i ovi su sve
otpevali, pa smo se štekovali par dana.
Iako su se Giška i Ranko dogovorili da idu na fer dvoboj, Rubežić, Dač Šulc kako su ga zvali, odmah je
potegao pištolj i rekao: Sta je, Debeli, hoćeš da te upucam!
Giška je bio veoma inteligentan, rekao mu je da treba da se stidi, toliko je puta jeo kod njegove majke
Milene. I Ranko vrati pištolj. Giška mu ga odmah iščupa i uperi u njega. Bio je to specifičan pištolj, kolt 41 ,
samo dve fabrike u Evropi su proizvodile municiju za njega. Giška je imao astigmatizam, nije dobro video, pa
je čekao da svane. Međutim, kad mu je oteo pištolj, počeo je da ga zavitlava, kako će o tome pričati po
celom gradu. Ranko je poludeo i pokušao je da ga udari glavom. Skočio je na Gišku iako je ovaj držao 357 i
kolt 41 . Giška ga je zveknuo iz kolta i bacio na zemlju, ali se Ranko nije onesvestio. Odmah je pritrčao
Džamba i počeo da pomaže Ranku, iako ga je ovaj ranije tukao. Došla murija i pita Ranka ko ga je ranio, a on
kaže: Ljuba Zemunac! A i deca su znala da je Ljuba tada bio u zatvoru. Ranka operišu i ja javim Giški da je
ostao živ. Izašao je iz bolnice posle dve nedelje. Kako je izašao, tako je pola grada zapalilo preko završava
Bojan.
Priča se da je Giška u Nemačkoj živeo na visokoj nozi, pošto su on i njegovi prijatelji uzimali veliki procenat
od cuheltera , makroa koji su držali lanac sauna u kojima su radile atraktivne devojke. Međutim, jedan od
drčnijih nemačkih makroa se pobunio i izazvao Gišku na ferku . Iako uglavnom svi ponavljaju da mu je Giška
izašao na dvoboj, Bojan objašnjava da to nije tačno. Giška je, zapravo, ležao sa visokom temperaturom, pa
se pred Nemcem pojavio jedan njegov prijatelj, sada ugledni crnogorski političar. Kaže da je makroa odrao
od batina, ali da je nemačka policija čekala bilo kakav povod da Gišku strpa u zatvor.
Uhapsili su ga kaže Petkov za reket i zbog teških povreda nanetih Nemcu. Teretili su ga i za Đurekovićevo
ubistvo, ali ništa nisu mogli da dokažu. Ipak je smešten u zloglasni Štraubing, zatvor koji je posebno
sagrađen za članove Crvenih brigada . Dve godine nije imao pravo na posetu. Došao sam na suđenje i Giška
me je zapanjio: branio se bez tumača. A pre toga nije znao nemački.
Sve nemačke novine pisale su u to vreme da je uhapšen glavni čovek beogradskog podzemlja. Nagađali su,
kivni što to ne mogu da dokažu, da je Božović zaista učestvovao u, do danas nerazjašnjenom, ubistvu
direktora Ine , Stjepana Đurekovića. Interpol je iskazao živo zanimanje za Gišku, tako da, umesto da se nađe
na slobodi, biva izručen Italiji, zbog bekstva iz Zinare, kao i zbog navodne pljačke centralne banke u Milanu.
Tek kad je odležao šest godina i vratio se u Beograd, dokazano je da se u vreme navedene pljačke nalazio u
jednoj zagrebačkoj bolnici.
Giška to vreme ovako opisuje:
U Italiji sam izveo prvu oružanu pljačku. Tu je bilo raznih stvari o kojima ne mogu otvoreno da pričam. To se
kad-tad plaća. Ja sam, nevin, zatvorom platio ono što nisam uradio, a za ono što jesam, nisam bio u zatvoru.
Nikada u životu nisam imao koristi od bilo koje pljačke. Svaka se završavala uveče, u noćnom klubu,
kupanjem u šampanjcu. U životu nisam ništa uštedeo, niti imao makar na trenutak sigurnost, spokoj i
bogatstvo od tih para.
Giškini prijatelji uveravaju da je, između ostalog, i zbog takvog odnosa prema novcu, bio poštovan kao malo
ko u njihovom svetu. Umeo je, kažu, da u zatvoru podeli hranu i sa najvećim smradom , ali, zato, ako Giški
nešto zatreba, da vidiš kako đubre gine za njega . Znao je da odmeri mesto svakom čoveku, a da ga pri tom
ničim ne uvredi. Prema ljudima je, pričaju, imao korektan odnos, iako nije imao obavezu da se tako ponaša.
Momci iz mlađe generacije sećaju se da je pri susretima, uglavnom po restoranima i diskotekama, ustajao da
ih pozdravi, ponudi pićem i sedenjem za svojim stolom. Tako im je iz samo njemu znanih razloga, dizao cenu
i popravljao imidž. Trudili su se da mu kasnije, bar donekle, vrate istom merom. Ako u tome nisu uspeli dok
je bio živ, onda mu se danas sigurno odužuju u pamćenju ovog grada Giškina legenda postoji bez ijedne crne
mrlje. Ono što sam sebi nije oprostio, drugi su mu zaboravili.
Tvrde da je zadužio skoro čitav grad, da mu ništa nije bilo teško da uradi. Nestašni dečaci objašnjavaju kako
ih je često vadio iz škripca, krio od potera, mirio kad su dolazili u sukobe, kojima su obično prethodila
banalna sporenja. Radio je za druge ono što bi retko ko učinio, i to bez ikakvog interesa ovako se danas
opisuje Giškino ponašanje i objašnjava Stečeni ugled.
Čak i dok je bio u zatvoru, vladao je Beogradom. Petkov kaže da su mnogi Giškini prijatelji, ili oni koji su se za
takve izdavali, upućivali karavane u Italiju: šaneri su ga oblačili, a oni preduzimljiviji dovodili mu u zatvor
devojke.
Godinama se javno prećutkuje, a privatno šuška, da je Đorđe Božović svesrdno sarađivao sa Službom
državne bezbednosti, te da je, između ostalog, bio i glavni izvršilac ubistva Stjepana Đurekovića. S obzirom
da su učesnici ove akcije još živi i veoma eksponirani , niko od ljudi iz SDB nije se, sve do sada, usudio da
iznese barem osnovne pojedinosti.
Radio sam u SSUP-u više od dve decenije i bio sam jedan od operativaca koji su osmislili likvidaciju Stjepana
Đurekovića. Stigao je nalog da se prema njemu primene najstrože mere , zato što je odneo iz zemlje 40
miliona maraka, kao i agremane za kupovinu nafte u Severnom moru kaže naš sagovornik, koji želi da ostane
anoniman.
Donedavno se smatralo da je razlog za Đurekovićevo smaknuće bilo to što je direktor Ine bio ustaša i
izdajnik. Međutim, neki radnici SSUP-a, koji tvrde da su Đurekovića i lično poznavali, kažu da je to bio samo
paravan za javnost. Glavni razlog za preuzimanje najstrožih mera bila je Đurekovićeva namera da se vrati u
Jugoslaviju i da, potom, na suđenju, svedoči o kriminalnim radnjama vrha Komunističke partije Jugoslavije.
Sem toga, Đureković je, kao komercijalni direktor INA, prema rečima čoveka iz SDB bio važniji od nekih
članova CK . Po funkciji je bio član Ratnog saveta i raspolagao je tačnim podacima o vojnim trebovanjima
nafte. Kad se načulo o njegovom povratku u zemlju, Pavle Gaži, sekretar RSUP Hrvatske, sreo se s njim u
Bukureštu, što je saznao Josip Vrhovec, pa je smenio Gažija. Odlučeno je da se prema Đurekoviću primeni
mera predviđena za izdajnike otadžbine.
Giška je od rane mladosti tvrdi navedeni sagovornik sarađivao sa SDB, tačnije, počeo je u crnogorskoj Službi.
Pojavio se u Parizu neki emigrant, Spasić, koji je mnogo pričao. To nam je dobro došlo, jer se dugo nismo
pojavljivali u Francuskoj. Nazvao sam Ratka Mićunovića i pitao ga da li imaju nekog za takav i takav zadatak. I
tako sam upoznao Gišku, bilo je to 1982. godine. Dobio je povratnu avio-kartu, 400 dolara i 300 franaka. Već
sam mislio da je sve završeno, kad mi zazvoni telefon u dva sata posle ponoći. Zove me Rade Pejović, da me
pita da li Spasić nosi štap. Otkud bih ja to znao, pa mi smo imali samo njegovu fotografiju iz lične karte,
izdate 1934. godine. Nazove me i Giška, i ja mu predložim da pozove tog gospodina telefonom, da proveri da
li je u stanu, pa da ga sačeka. On tako i uradi, a čiča krenuo po novine u 9:30. Giška ga je pretukao nasred
ulice, naročito mu je povredio levu nogu. Posle sam ga pitao zašto se na nju okomio, a on kaže da je hteo da
mu je iščupa. Gospodin Spasić je u bolnici proveo šest meseci. Prema dogovoru, Giška se sakrio u najbližu
zgradu, pričekao nekoliko sati, a onda, kako je bio u trenerci, glumeći džogera otrčao do jednog prijatelja.
Bivši operativac SDB objašnjava da su povremeno delovali i protiv četničke emigracije ali, ako mu je verovati,
lično se trudio da pravi razmeru 1:10 na štetu ustaša.
Giška je to vreme slikovito opisao:
Mi smo bili tako idealistički trovani, misleći kako radimo dobro za otadžbinu. A otadžbina se tada računala
od Đevđelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti što je tada nešto uradio zaslepljen ljubavlju prema
otadžbini. Drugačije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti, da nikad
ne zamere volu koji je gazio kupus, već onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek vo.
Naravno, mislim isključivo na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo dužni nikakva izvinjenja, jer je
među nama večni rat.
Ni jednog od učesnika Đurekovićeve likvidacije ne smem da pomenem osim Giške koji je, nažalost, mrtav i
Staneta Dolanca, koji nam je posle svega čestitao, jer su svi ostali danas poznati biznismeni, umetnici,
političari Mnogi od njih će biti zabrinuti i što akciju Dunav , kako je Služba krstila Đurekovićevu likvidaciju,
uopšte pominjem. Bio je uključen i jedan Nemac, koji je kasnije likvidiran, a telo mu je zabetonirano , kaže
naš sagovornik i nastavlja:
Podrobno smo se pripremili, tako da sam i ja obišao samo mesto, u gradiću Volfarthauzen, 26 kilometara od
Minhena. Tu se nalazila i štamparija Ivana Jelića, poznatog emigranta kod koga je Đureković, pre nego što će
i sam doći, smestio sina Damira. Giška je predložio sastav ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu
bili najbolji, pa je čak, kasnije u Beogradu, došlo i do svađe. Ipak, akcija je jedna od najboljih u istoriji Službe,
što potvrđuje i podatak da, kada su ga uhapsili 1985. u Minhenu, Giški ništa nisu mogli da dokažu. Kako smo
to postigli? Prvo, imali smo ključ od Đurekovićeve garaže, što je, mislim, podatak koji do sada nigde nije
javno iznesen. Obezbedio ga nam je naš saradnik, inače Đurekovićev prijatelj. Sa njim smo se sastali u
Briselu. Automobile smo kupili 24 sata pre akcije. Potpisali smo ugovor o kupoprodaji, u slučaju da nas
policija zaustavi, ali ih nismo preneli na naša imena. Posle akcije smo ih ostavili na ulici. Ja sam se sa još
jednim čovekom za posebnu namenu nalazio prekoputa kuće, u kombiju namenjenom za duža putovanja,
tako da je bio opremljen i krevetima. Osmatrao sam ulicu. Đureković je kasnio, ispostavilo se docnije da je
imao sastanak sa nekom prijateljicom. Ipak se pojavio i kolima ušao u garažu, zatvorio vrata. Tamo su ga
očekivali. Kada ih je ugledao, stao je da zapomaže, pričali su mi, čak im je nudio i ogromnu svotu novca.
Ispalili su u njega, prema nalazima BND, nemačke obaveštajne službe, šest metaka iz različitih oružja. Na
kraju, dobio je i udarac sekirom po glavi. Dva čoveka su odmah izašla i odvezla se. Na scenu je stupio naš
saradnik sa posebnom namenom, čiji je zadatak bio da sve počisti, ukloni i najmanji trag. Posao je sjajno
obavio i nemačka policija se do danas bavi samo nagađanjima. Kad su otkrili leš, svi smo već bili u Beogradu
otkriva nam detalje čovek iz DB
Po njegovim rečima, akcija Dunav koštala je 150 hiljada maraka. Neposrednim učesnicima Služba je isplatila
po pet hiljada dolara.
Fama oko Đurekovićevog ubistva ni danas ne jenjava. Desetak poznatih članova podzemlja hvalilo se da je
učestvovalo u akciji, dok su pravi učesnici ćutali kao zaliveni. Nemačka štampa i policija u prvo vreme
optuživale su Željka Ražnatovića Arkana, iako je on imao neoborivi alibi. Na njihovoj meti našao se čak i Rade
Čaldović Ćenta, koji u akciji nije ni mogao da učestvuje, između ostalog i zbog toga što on i Giška nisu bili u
velikoj ljubavi.
Sam Giška se, manje ili više direktno, poveravao nekolicini bliskih prijatelja, ali oni ne pristaju da to i javno
potvrde.
Posle šest godina provedenih u nemačkom i italijanskom zatvoru, Giška se vraća u Beograd. U
Interkontinentalu se ponovo sreo sa pomenutim udbašem:
Bio je veoma zadovoljan kad je čuo da Služba dobro sarađuje sa GSUP-om i, na taj način, i sa kriminalcima.
Otišli smo kod Belog i tek tada sam saznao da su tako dobri prijatelji i da mu je Beli redovno slao novac u
zatvor. Uostalom, Giška je primao i apanažu od nas, iako će to neko sigurno poricati. Lično sam njegovoj
majci redovno nosio koverat u kome je, u ono vreme, bilo novca u vrednosti polovine moje plate. Poslednji
put smo se sreli u našoj zgradi, razgovarali smo u prijemnoj sobi, jer Giška nije mogao da uđe u zgradu, s
obzirom da je imao američki pasoš. Rekao mi je da više ne može da radi za nas. Začudio sam se, a on mi je
kazao da je sada sa njima . Sa kim to? Pa, sa SPO To je bila njihova pogrešna procena da je Služba
komunistička i da ne radi za srpski narod. Ipak, pitao me je da li se sprema neka dobra akcija, želeo je da
pomogne. Rekao je da je u međuvremenu postao stručnjak za kidnapovanje. Iznenadio sam se kada sam ga
video na demonstracijama 9. marta.
Boris Petkov priča da je Giška počeo da ispoljava srpski nacionalizam kad i većina, u vreme događanja
naroda . Boris ga je upozoravao da se ne zaleće, ali je Giška želeo da ispravi svoje zablude, da se što pre
otarasi ljubavi prema SFRJ i Titu, za koga je bio spreman i da pogine . Kao najveća stvar, u vreme moje
mladosti, računalo se biti od koristi komunističkoj državi, ići preko grane da se boriš protiv ustaša i političkih
emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa , objašnjavao je Giška.
Imao je i dublji razlog da se politički angažuje. Komunisti su mu, tvrdio je, ubili oca Gavrila 1963. godine.
Tukli su ga čarapama ispunjenim mokrim peskom i ostavili ga da se 11 meseci raspada . To sam, možda, i
mogao da im oprostim, ali im nikada neću zaboraviti što su me učili da se stidim oca .
Već 1990. godine Giška se opredeljuje za opoziciju, za Vuka Draškovića, za koga je govorio da je pravi srpski
apostol, iako možda nije za političara, jer mu nedostaje dvoličnosti. Giškine izjave iz tog vremena su
oprečne: tvrdi istovremeno da je Srpska garda jasno antikomunistička i, ako pobedi, komunizmu u Srbiji
mesta neće biti , ali i da se njegova jedina partija zove Srbija .
To je vreme najžešćeg rata u Hrvatskoj, stvaranja partijskih vojnih formacija, raspada JNA koja je volšebno
trebalo da postane srpska vojska. Srpska garda je imala ambiciju da bude njena okosnica, ako ne i više od
toga. Posle prvih reportaža koje su prikazivale vežbe njenih maskiranih boraca, u vreme još
nekompromitovanog nacionalnog zanosa, mladi se .masovno učlanjuju u Gardu. Giška izjavljuje da nisu još
pokrili celu Srbiju, već samo veće centre. Recimo, cela Vojvodina je pokrivena Svi koje smo, shodno
mogućnostima, dosad primili, a to je neuporedivo manje od broja prijavljenih, uključeni su u pripreme za
stvaranje Srpske garde. Po mom proračunu, sada vežba oko 7.000 članova Srpske garde.
Uvidevši da je vrag odneo šalu, vlast pokušava da parira, promovišući sjajnu opremljenost i obučenost
Teritorijalne odbrane Srbije. Prilike su toliko ozbiljne da je Slobodan Milošević prinuđen da prošeta pored
stroja TO, da izvrši smotru ratnog sastava IV banatske udarne brigade TO Srbije.
Navodno, primenjene su i delotvornije mere:
Izloženi smo raznim oblicima sputavanja i opstrukcije. Već dugo ima zastrašivanja, pretnji, pokušaja da se
likvidiraju ključni ljudi. Ko to radi? , upitao se komandant Srpske garde, i dodao:
To je, van svake sumnje, srpski komunistički režim. Taj režim javlja se trenutno u četiri agregatna stanja, ali
je supstanca ista. Najpodmuklije od tih stanja jeste Srpska dobrovoljačka garda, stvorena radi opstrukcije
Srpske garde.
Giška je smatrao da bi Gardu, na čijem se čelu nalazio Željko Ražnatović Arkan, trebalo zapravo zvati
Srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom. Tvrdio je da SDG naoružava general u penziji Jovo
Popović, a da je njen predstavnik u javnosti general Dušan Pekić, koji koordinira rad sa Šešeljevim crvenim
četnicima i Jovićevim Pazovčanima . Srpskoj gardi je, prema njegovim rečima, učinjena slična ponuda, ali je
bilo potcenjivački predlagati da se stavimo pod komandu komunističkih generala .
Boris Petkov kaže: nisam sasvim siguran, ali mislim kako su Giška i Arkan pregovarali oko osnivanja
zajedničke garde . Pojedinosti razgovora mu nisu potpuno poznate ali, po njegovom sudu, Željko mu nije
nudio lošu kombinaciju . Dodaje da do dogovora, najverovatnije, nije došlo zbog sujete.
Da je bilo pregovora između komunističkih generala i Srpske garde potvrđuje i Borivoje Borović, advokat i
član Izvršnog odbora SPO:
Srpska garda nije bila pod okriljem SPO, ali je naša stranka dala ideju za njeno osnivanje. Gišku je za
komandanta predložio SPO, ali su u Gardi bili članovi i drugih stranaka, prvenstveno radikala, čak i dvojica iz
SPS. Zamisao je bila da se stvori srpska vojska. U svakom slučaju, to je bilo osuđeno na propast, jer kada su
bili pregovori sa nekim aktivnim generalima, kao i sa g. Pekićem, generalom u penziji, i predstavnicima
drugih stranaka, mi smo doneli kompjuterski spisak 10 hiljada članova Srpske garde, odmah spremnih da se
bore. Na licima generala video sam zaprepašćenje, druge stranke su donele spiskove sa tridesetak, stotinak
dobrovoljaca. Bili su uplašeni i nisu želeli da dozvole da jedna stranka, navodno, kontroliše toliko naoružanih
ljudi. Verovali su da oni neće biti poslati na front, već da će se boriti za vlast u Beogradu Zato su predlagali
da se po 100 boraca razbaca u razne jedinice JNA, ali SPO nije to mogao da prihvati, jer se tako nije mogla
stvoriti srpska vojska kaže Borović.
Učestali su kompromitujući napadi na Srpsku gardu u kojima je najglasniji bio Vojislav Šešelj, lider Srpske
radikalne stranke. Vođa radikala je, u prepoznatljivom maniru, napao najbolniju tačku Garde kriminalnu
prošlost nekih njenih članova:
Đorđe Božović Giška, više puta osuđivan, odležao 11 godina robije, glavni kriminalac u beogradskom
podzemlju, glavni trgovac drogom i slično. Zatim, ubijeni Branislav Matić Beli, takođe jedan od vodećih
beogradskih kriminalaca. Bio je svojevremeno plaćeni ubica u Holandiji, od toga se i obogatio Ovde u
Beogradu bogatio se i preprodajom ukradenih automobila. Zatim, Predrag Brkić, zvani Lale Robija, takođe
više puta osuđivan Njega je Vuk postavio za komandanta Komitskih odreda. Jednom je u zatvoru zaradio
novu robiju jer je tamo silovao nekog mladića
Šešelj je čak izneo svoja strahovanja na jednoj od sednica Narodne skupštine Srbije, postavivši pitanja MUP-
u: Kako režim uopšte tako nešto može da toleriše, zašto se ništa ne preduzima? Vođa radikala je upozorio da
je Srpska garda naoružana najsavremenijim igračkama rata i da bi Beograd, samo zbog toga, mogao da
postane poprište sukoba koji bi podsećali na Čikago dvadesetih .
I, vidite, nije prošlo ni nekoliko dana, nešto se već desilo. Na ulici je ubijen Beli Mečka Branislav Matić, prim.
aut. . To je izvedeno do te mere profesionalno, da je vrlo malo ljudi u beogradskom podzemlju u stanju da
tako nešto uradi. Ja lično mislim da je već počeo obračun među njima samima , zaključio je lider crvenih
četnika posle Matićevog ubistva.
Tako je u javnost puštena priča o sukobu u podzemlju, koja je u konačnoj verziji tvrdila da je Giška, uz pomoć
dva svoja čoveka, likvidirao Belog. Međutim, u ovu fabulu ne uklapa se činjenica da su Božoviću dva puta
pripremali atentat, tako što su mu, kao i Krcunu , čačkali oko automobila, kao i da je više desetina policajaca
bezuspešno pokušavalo da ga uhapsi u hotelu Slavija , samo dan pre ubistva Belog.
Giška je pošao u rat, potpuno svestan da će mu najveća opasnost dolaziti upravo s leđa. Na sahrani
Branislava Matića Belog, tačno 45 dana pre svoje pogibije, Giška je pred svedocima doslovce izjavio: Idem na
front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog
obračuna u podzemlju. Znao je da će Gardu razmeštati po najtežim položajima, onim koje su svi izbegavali,
iako njegovi borci nisu mogli postati profesionalni vojnici posle nekoliko meseci obuke. Bio je siguran da će
Garda biti žrtvovana, a potvrdu za to video je u činjenici da su se dobro obavešteni prijatelji sunčali na
Svetom Stefanu dok je on ratovao u Slavoniji. Bio je duboko razočaran, svedoči Petkov, ali ih je sve
opravdavao:
Zvao me je više puta da mu se pridružim, ali, meni kao Bugarinu, taj rat je od početka bio sumnjiv. Rekao
sam mu da ću doći kad mi ovi pozadinci pokažu kako se ratuje, ovi što su ostali da pripremaju sahrane.
Rekao im je: Ko ide zbog Srbije, neka dođe, a ko će zbog mene, ne mora. Neki su ovakvu širokogrudost jedva
dočekali, ali bilo ih je koji su krenuli. Recimo, pokojni Knele kaže Petkov.
Njegova sumnja da će ga protivnici smaknuti baš na bojnom polju, potvrđena je 15. septembra 1991.
godine. Izdišući na rukama svojih saboraca, u blizini Gospića, izustio je: Gotov sam.
Do danas nisu rasvetljene okolnosti njegove pogibije. S obzirom da obdukcija nije obavljena, tajnu
Božovićeve smrti čuva nekoliko izabranih. Veruje se da je pogođen ispod leve miške i da mu je metak prošao
kroz srce. Sve ostalo je samo priča svedoka koji su se pored njega zatekli.
Po priči Giškinih saboraca, nekoliko tenkova je usred borbe otkazalo poslušnost. Jedno oklopno vozilo JNA je
čak počelo da se povlači, pa je Giška poslao Milovana Mićkovića da ubedi posadu da se vrati u borbu.
Međutim, Mićković je tada pogođen u nogu, a njegov komandant je ranjen u ruku. Odmah zatim, Gišku
pogađa i smrtonosni hitac koji je, prema nikada potvrđenim pričama, ispaljen iz puške SAR singapurske
proizvodnje Sanduci sa ovim oružjem prethodno su zaplenjeni u avionu ugandske kompanije, u kome se
nalazio i Antun Kikaš, hrvatski emigrant. Pošto su pale u ruke organa bezbednosti JNA, sudbina sarovki je
nepoznata.
Boris Petkov je razgovarao sa borcima koji su se zatekli pored Giške u času kad je pogođen. Ironično
primećuje da su im priče neobično istovetne , ali da ništa ne može da tvrdi bez dokaza:
Obdukcija nije izvršena, iako sam to zahtevao. Znam i da je beogradska policija uporno tražila obdukciju, ali
je neko nagovorio majku Milenu da je ne odobri. Navođeni su joj besmisleni razlozi.
Borivoje Borović objašnjava:
To veče kad je doneto Giškino telo, istražni sudija je i formalno morao da konstatuje smrt, s obzirom da će
Đorđe biti sahranjen u Beogradu. Došli su i inspektori iz Odeljenja za krvne delikte i doktor iz Sudske
medicine. Bio sam prisutan kad je doktor pregledao telo, ustanovivši da postoje tri povrede: na ruci, rebrima
i u blizini kičme. Prve dve nisu bile smrtonosne, a sve tri rane su očigledno poticale od različitih kalibara.
Rana na leđima bila je ogromna, prečnika pet santimetara. Kako sam razgovarao sa očevicima, bilo mi je
jasno da su prve dve rane zadobijene od hitaca ispaljenih iz pravca ka kome je Giška bio okrenut, a da je
smrtonosni metak stigao sa leđa. Tog trenutka, njemu su iza leđa bili dobrovoljci Srpske garde, koje
isključujem kao moguće vinovnike, kao i pripadnici JNA i neki delovi Martićeve vojske. Taj zapisnik mora da
postoji u SUP Beograda.
Borović dodaje da je GSUP nastojao da se obavi obdukcija, da je i Milena Božović, posavetovavši se sa
sveštenikom pristala na to. Ali, iz neobjašnjivih razloga, neko je zvao Gradski SUP i to zabranio.
Gospođa Milena Božović, koja je u prvom trenutku odustala od obdukcije, otvoreno kaže čiji je savet
poslušala:
Kad su ga doneli Vuk Drašković mi je rekao da obavezno vidimo kako je ubijen. Skočili su njegovi vajni
prijatelji, koji su sa njim ratovali. Nisu dali da se otvori. Tada sam bila ošamućena, nisam mogla da mislim
svojom glavom, pa sam ih poslušala. Uveravali su me da nipošto ne skrnavimo telo jednog junaka, da ne
pristanem na obdukciju. Mogu oni sada da kažu šta hoće, ali tvrdim da oni nisu dali da se otvori. Uostalom,
gde su stvari koje su mom Đorđu pripadale? Gde su pištolj, puška, njegova dokumenta? Kako ovi koji su bili
pored njega kad je ubijen to nisu doneli? Ničeg nema, neko je sve to pokupio. A ko je to mogao, ako nisu ovi
što su bili najbliži?
Giškina majka priseća se dana koje je Đorđe proveo kod kuće, kad je prosto nemoguće bilo ući u stan od
gužve. Kaže da se užasno razočarala u većinu njegovih dugogodišnjih prijatelja, jer sem praznih obećanja i
zaklinjanja na Giškinom grobu, ništa nisu učinili. Nisu je ni pitali da li joj je pomoć potrebna. Objašnjava kako
veliki novac, zarađen od prodaje majica i bedževa sa njegovim likom, do nje nikad nije stigao. Ono što su joj
davali njegovi prijatelji, bilo je, kaže, sramotno i bedno . Smatra da je puno toga Giška shvatio pre pogibije,
jer joj je u poslednje vreme često ponavljao: Majko, ovaj život je tako ljigav.
Uverena je da joj je država ubila sina. Tvrdnju podupire sledećom pričom:
U subotu, 14. septembra, u posetu mi je došao Đorđev prijatelj, odavde, iz voždovačkog kruga. Ne znam
zašto je to uradio, ali mi je odmah rekao: Majko, otišli su da ga ubiju, više ga nećeš videti. Možda će on
jednog dana reći kako je to znao. Sutradan, 15. septembra Đorđe je poginuo. Dan posle pogibije, na njegov
rođendan, doneli su ga u Beograd.
Borović nedvosmisleno tvrdi da su za Giškinu smrt odgovorni oni koji su želeli da spreče da se Srpska garda
razvije u srpsku vojsku:
Na već pomenutom sastanku sa generalima bili su prisutni i Mirko Jović, Šešelj, Dragoš Kalajić, Gojko Đogo,
Goran Hadžić Da budem pošten: u to vreme i Mirko Jović i Šešelj iskreno žele stvaranje srpske vojske. Čak je
Šešelj rekao da bi mu bilo veliko zadovoljstvo kad bi u tom štabu bio i Vuk Drašković, pa da zajedno ratuju.
Međutim, Vojsci i političkom vrhu Jugoslavije nije odgovaralo da dobrovoljačka vojska postane kičma
buduće srpske armije, a to je platio i general Simović, koji je primao članove Srpske garde na razgovor. Na
tom sastanku bio je i Ilija Končarević, ministar u SAO Baranja i zapadni Srem. Tražili smo od njega oružje za
deset hiljada ljudi, pristali smo i da Gardom komanduje neki aktivni general. On je doslovce rekao da se svi
dobrovoljci mogu boriti, samo ne može SPO. Ako budete išli sami, pucaćemo vam u leđa , rekao je. I ja to
povezujem. Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, koju su neki stalno zlobno isticali, Giška je odlučio da
sve preokrene u svom životu. Najiskrenije pobude vode ga da se stavi na čelo Srpske garde. Za pola godine,
sigurno bi imali 50 hiljada vojnika. Posle njegove smrti, Udba je preuzela Gardu i pocepala je na tri krila.
Samo je formalno održavana, iz pijeteta prema Giški. Mislim da je on jedini išao iskreno, iako su mu
savetovali da se mane rata. Ali, on je govorio: Znam, oni će mene da ubiju, ali ću koliko-toliko pomoći tom
narodu.
Giška je često ponavljao, kao lajtmotiv koji ga je onespokojavao, da mu zbog njegove prošlosti zabranjuju da
se bori za srpsku budućnost. Znao je da ga komunisti neće kanonizovati iz mržnje, a narod iz neznanja. Ko bi
mogao da shvati prirodu čoveka koji u tuči odgrize protivniku parče obraza i proguta ga, u Srbiji, gde
izgladneli heroji, naravno, ne beru ni tuđe trešnje?
PRAŠNJAVI DOSIJE
Iso Lero Džamba slovio je u Beogradu za vrsnog individualca, pripadnika generacije s prepoznatljivim
životnim stilom, mladića s dovoljno kuraži da se istoumlju od pre dvadesetak godina suprotstave načinom
koji je, bar ponekad, dozvoljavao iluziju pobednika. Stasao je u najboljem duhu umeća uličnog preživljavanja
, opisujući svoje postupke kao pitanje časti:
I kad sam se bavio kriminalom, bio sam, da tako kažem pošten kriminalac. Nikad nisam napadao nedužne i
slabe
Upravo njegova generacija neprimereno je kažnjena za bojkot učmale jednoobraznosti. Džambini vršnjaci
bežali su iz zemlje zbog jednog šamara, ili tuče za kojom se danas ni prolaznici ne bi osvrnuli. Otadžbina im je
naknadno opraštala grehe, uporno negirajući svoje učešće u njima.
Džamba je svojim primerom pokušao da opovrgne zakonitost prema kojoj jedan korak u svet kriminala
određuje životnu putanju. Verovao je da tako ne mora da bude. U skladu s godinama, vremenom je menjao
način života, trudeći se da zaboravi prošlost. Sve svoje dugove sam vratio , govorio je, pa neka moji bivši
gresi, ipak, ostanu prošlost.
Trudio se da u rodnom Beogradu, posebno na Dorćolu, afirmiše duh kaldrmisanih ulica, vreme kada je
odvažnost podrazumevala starateljski odnos prema okolini, nošenje pijačnih cegera i odlazak po duvan
starijoj gospodi Uz to, naravno, i žestoku zaštitu svoje teritorije od uljeza. Opisuju ga kao gancija velikog srca
, spremnog da svakom izađe na megdan, a posle primljenih i zadatih batina protivnika časti pićem.
Verovatno da su i takve uspomene više bile odraz simpatija prema vremenu koje je nepovratno za nama,
nego tačan opis događaja. Jedni kažu da nije bio zlopamtilo, drugi uveravaju da je i te kako znao da bude
prek: na pištolju i na rečima kao kada je u restoranu Marakana , kraj Zvezdinog stadiona, dobio metak u šaku
zbog previše slobodne opaske na račun prisutnih Crnogoraca.
U epizode za koje se tvrdilo da mu ne mogu služiti na čast, upućeni ubrajaju razbijanje štrajkova u nekim
preduzećima. Nije negirao svoje učešće, objašnjavajući da je s drugovima retko primenjivao silu, ali je to
opravdavao s donekle ideološkim žarom i pitanjem na koje je unapred znao odgovor:
Gde bi nam bio kraj kad bi sve firme štrajkovale i obustavljale rad. Uostalom, zašto se ti radnici nisu pobunili
i javno rekli da ih tabamo ?
Može se samo nagađati na kakve je sve načine uspevao da zaradi veliki novac. Izvesno je, ipak, da je u vreme
kad je mnogima ustrebala zaštita, Džamba bio od onih koji su sigurnost mogli da garantuju bez obzira da li je
čuvao ljude ili njihov imetak. Govorilo se da je pametnije Džambi dati, po cenovniku, kako bi štitio od
iznuđivača, nego reketašima isplatiti onoliko koliko im se prohte da traže.
Iso Lero je poslednji put viđen u ranim jutarnjim satima 23. septembra 92. godine, ispred ulaza u kockarnicu
na šestom spratu palate Beograđanka . Čim je iskoračio iz lifta sukobio se s mladićima iz obezbeđenja
kockarnice. Nekolicina neimenovanih posetilaca kasnije je pričala kako je Džamba teško pretučen. Iste noći
gubi mu se svaki trag. Više od dve i po godine nakon nestanka, o njegovoj sudbini ne zna se ništa pouzdano,
mada, bez ikakve rezerve, Džambini prijatelji veruju da je ubijen, a telo uklonjeno bez traga. Drugo
objašnjenje, sigurni su, ne postoji.
Različitost njegovog nestanka od slučajeva iz crnih novinskih hronika, ogleda se pre svega u nejasnom
motivu ubistva. Preciznije rečeno, motiv je svakako postojao, ali za njegovo obznanjivanje upućeni nisu imali
dovoljno smelosti, a verovatno ni dokaza. Kako reče dobar Džambin poznanik: Ipak smo mi mali miševi , što
bi delimično trebalo da znači kako nestanak nije ti potpunosti obavijen velom misterije. Pet meseci po
Džambinom uklanjanju, njegova supruga Snežana iznela je neobičan podatak u tom periodu GSUP je na
Lerinom slučaju promenio tri ekipe sa šest inspektora, ali rezultata nije bilo. Odani Džambini prijatelji,
šuškalo se, obilazili su neke viđene face , moleći bar za informaciju o mestu gde se nalazi telo. Nikakav
odgovor nisu dobili.
Džambin vršnjak, ne samo po godinama već i po stažu u svetu kriminala, kaže da mu iskustvo stečeno na
Zapadu govori da nestanak poznatog Dorćolca, po tamošnjim kriterijumima, nije ništa neobično. Policija je ,
priča, surova u takvim situacijama. Na Zapadu ne čine gotovo ništa da bi pronašli ljude koji su u policijskim
kartotekama ostavili upečatljiv trag. Znam da se Džamba još pre otvaranja agencije Karmen povukao, ali to
verovatno nije bila dovoljna preporuka da se policija zdušno uključi u potragu
O izgredu čiji su akteri te septembarske noći bili Džamba i momci iz agencije Delije , zaduženi za bezbednost
kockarnice, postoje dve oprečne verzije. Vule Gojak, šef obezbeđenja, tvrdi da je Lero nešto posle ponoći
stigao pripit, raspoložen da napravi incident:
Momak na vratima mu je zatražio ulaznicu, ali je on samo nešto promrmljao. Momak mu je onda rekao:
Gospodine, pretres je obavezan , na šta ga je Lero udario levom rukom u glavu, a desnom je potegao
nekakav mali pištolj. Uperio mu ga je u čelo. Morao sam da reagujem, udario sam ga sečicom po zglobu i
izbio mu pištolj. Potom sam ga udario pesnicom još nekoliko puta da bih ga onesposobio.
Gojak objašnjava da je došlo do gušanja kada je Lera pokušao da ubaci u lift. To je primetio još jedan čovek
iz obezbeđenja i pritekao mu u pomoć U prizemlju su ga, kaže, izbacili iz lifta na ulicu, vratili se na šesti sprat,
a lift-boju naredili da do pet sati ujutru nikog više ne pušta u kazino. Na ovakav postupak Gojak je, uverava,
bio prinuđen:
Znao sam kako su Džamba i njegovi gadni kad se napiju i kad su naoružani, pa sam preduzeo mere
predostrožnosti. U pet sati smo naručili taksi, pa smo, moji ljudi i ja, napustili kazino.
Šef obezbeđenja kaže da ne zna šta se sa Džambom dogodilo posle izbacivanja iz kockarnice. Lerovi prijatelji
iz Karmena uporno su narednih dana obilazili bolnice i domove zdravlja po čitavom gradu, ali nigde nije
ostalo zabeleženo da je Isu Lem pružena pomoć. Ipak, brzo su, zahvaljujući razgovorima sa svedocima, došli i
do svog opisa događaja:
Džambu je tuklo desetak ljudi, drškama od pištolja i heklera . Onako, na smrt pretučenog i u lokvi krvi,
ostavili su ga da leži bez pomoći. Niko nije smeo da mu priđe. Potom su ga bukvalno izbacili na ulicu. Neko
se onda dosetio, pa su ga strpali u njegov džip suzuki vitara , a jedan mladić ga je potom odvezao u
nepoznatom pravcu. Čuli smo da Lera čuvaju, navodno, u Arkanovoj kući, drugi kažu da su ga odveli u zatvor
Srpske dobrovoljačke garde u Erdut tvrdili su ljudi iz Karmena , tražeći, takođe, da ostanu anonimni.
Na osnovu njihove priče, ali i činjenice da su Džambu poslednji videli, i pretukli, momci iz Delija , čiji je
direktor Željko Ražnatović, gradom su krenule priče o Arkanovoj umešanosti u Lerov nestanak. Ubrzo se
saznalo da je između Arkana i Džambe odranije postojala neka zavada, a povod je, navodno, bio eksces iz
Zone Zamfirove , kada je Džamba pucao u fotografiju Željka Ražnatovića.
Naknadno se ispostavilo da je to više bila priča po ukusu čaršije, nego pravi opis događaja. Poslednjih dana
marta 92. godine, Džambi je u pomenutom restoranu prišla jedna od zaposlenih devojaka, upozorivši ga da
nošenje oružja na tom mestu nije dozvoljeno. Prema sećanju Džambinog druga, njega je to revoltiralo, ustao
je i ispalio nekoliko metaka uvis. Pogodio je, između ostalog, i Arkanovu sliku Njegov prijatelj je, uz pomoć
Juse, vlasnika restorana, uspeo da ga umiri i izvede napolje. Već i pre tog događaja, Džamba je navodno
načuo da neko želi da ga zavadi sa Arkanom.
Spor sa Arkanom je, međutim, po sećanju Lerove supruge Snežane, izglađen mnogo pre događaja u
Beograđanki :
Posle toga u restoranu Zona Zamfirova , kao što se zna, Arkan mu je preko telefona rekao: Džamba, ja
nemam ništa protiv tebe, nemoj da slušaš priče, ti čuvaj svoj Dorćol, a ja ću moje Dedinje.
Preispitujući, po ko zna koji put, događaje u noći Džambinog nestanka, njegovi poznanici tvrde da ništa
neobično nisu uočili. Džamba je zatvorio kancelariju, posle toga obavio ranije ugovorenu kupovinu džipa,
svratio do kuće i rekao supruzi da s društvom ide da proslavi obavljeni posao. Kupovinu su zalili u restoranu
STB, samo sprat ispod kockarnice odakle je, nekoliko časova kasnije, nestao. Po kazivanju mladića s kojima je
bio te večeri, zajedno su napustili zgradu Džamba ih je ostavio u Jovanovoj ulici, uz dogovor da se sutra na
poslu nađu u deset sati. Rekao im je da ide pravo kući jer je umoran. Ipak, vratio se u Beograđanku . Niko ne
zna šta ga je odvuklo nazad
Džamba je to veče zaista imao pištolj, ali po priči Dušana Ivanovića Džonija, to je bio neispravni dilindžer 38
specijal , sa dva metka, a s njim, kako reče, sigurno nije išao da se sa nekim obračunava . Po uveravanju
jednog od posetilaca kazina, s kojim je Džoni kasnije razgovarao, Džamba je posle dobijenih batina imao
velike rasekotine i otvorene rane po glavi. Nije pokazivao znake života. Isti sagovornik mu je saopštio da su
Džambu ispred Beograđanke ubacili u beli pik ap i odvezli. Njegov džip je, nekoliko dana kasnije, pronađen u
jednom od novobeogradskih blokova.
Za kratko vreme, gradom su se proširile glasine o pravoj verziji događaja i mestu gde je skriveno Lerovo telo.
Pričalo se da je zakopan na Bežaniji, zatim da je bačen u Dunav, naposletku i da mu je telo zabetonirano u
nekom od temelja novopodignutih kuća u Republici Srpskoj Krajini.
Poslednjih godina Iso Lero je, kažu, zadužio mnoge mladiće u Beogradu. Pomažući njima, posredno je činio
usluge i policiji, s kojom je godinama pre toga bio u sukobu. U širokim krugovima, posebno među mlađom
generacijom spremnoj da još posluša iskusnije, njegova reč i pojava uvažavani su bez pogovora. Priča se da
je izmirio neke zavađene klanove, da se svojski zalagao za prestanak besmislenih revolveraških obračuna, i
pogibija kojima je kumovala sujeta mladih desperadosa. Smatrao je svojom neispunjenom obavezom to što
nije mogao da spreči pogibiju Mlađe Đurića i Olge Vulić u Višnjici, kao i Olginog brata Aleksandra u Novom
Beogradu. Tvrdio je da su mladići malo preterali, ali da tako krvavo nije moralo da se završi, da bi bilo
drugačije da je, u tom trenutku, bio na slobodi Ostavljao je utisak čoveka za kojeg u beogradskom podzemlju
nema tajni.
Kažu da slavu svojih vršnjaka koji su ime potvrdili i unovčili na Zapadu, nije mogao dostići samo zbog tamne
puti. Njegov nedostatak je, smatrali su, bilo romsko poreklo, zbog čega ponekad nije imao podršku kakvu
drugi jesu, mada je neki od njih nisu zaslužili. Tukao se, dok je to bilo merilo srčanosti, sa Ljubom, Giškom,
Rankom ali je i pomagao kad bi bilo potrebno. Umeo je da se nameri na jače od sebe, da u tuči bude
poražen. Nešto sasvim drugo mu je bilo važnije:
Nikad se nikoga nisam plašio. Oni koji su želeli da me ukantaju , pokušali su i prilično loše prošli.
Rešio je, po okončanju zatvorskih dana, da pokrene detektivsku agenciju Karmen i uposli mladiće čiju je
energiju i sposobnost usmerio na koristan način. Skućio se, na neki način i otrgao porocima kocki na prvom
mestu. Ulozi koje je gubio samo za jednu noć dostizali su nezamislive sume. Supruga Snežana kaže da je
jednom prilikom za tri dana izgubio novac u vrednosti dve solidne kuće. I za to je imao razložno objašnjenje:
Što više gubim, to sve više para pravim , govorio je.
S novinarima je razgovarao retko. Tek pošto je otvorio Karmen pristao je da javno iznese sećanja iz vremena
koje golica maštu običnih čitalaca. Nije se ustezao da prizna:
Moj dosije je već dosta prašine uhvatio. Ipak najviše volim lep i miran život. Moja prošlost je crna i ružna.
Bavio sam se kriminalom ne zato što sam hteo, nego zato što me detinjstvo gurnulo u tako surov život.
Danas pokazujem svoje pravo lice, trudeći se da dokažem ovom društvu koliko mogu da mu doprinesem.
Možda na sasvim drugi način od onoga kako je nameravao, bio je od pomoći: puno pištolja oduzeo je
mladićima koji su njima rukovali pre nego žiletom za brijanje; mnogo besmislenih sukoba, stvorenih
mladalačkom brzopletošću i naopakim vremenom, uspeo je da spreči; dovoljno poučnih reči, za koje je
garantovao svojim iskustvom, uputio je svima koji su spremni, naravno i voljni, da ih čuju. Pre svih, hteo je
da ga razumeju mladići kojima to lično nije mogao da kaže:
Svi ti momci treba da znaju da ništa na svetu nije toliko vredno da bi oni sedeli u zatvoru makar i mesec
dana, a da i ne spominjem, daleko bilo, godinu, tri ili pet. Mnogi su otišli u zatvor, drugi su ranjeni ili
sahranjeni, a ništa nije bilo vredno toga. Duša me boli Bez obzira što su mladi, moraju da misle na to. Danas
je mnogo oružja, a ubiti čoveka je najlakše. Kao ubiti muvu Treba misliti na braću, sestre, prijatelje. Nije lako
majci da godinama nosi pakete sinu u zatvor. Mogu bratski da im poručim da se prihvate bilo kakvog posla
mimo kriminala, a takvih poslova je bezbroj. Tako će sebi i svojima obezbediti miran život.
NAJBRŽI KRUG
U apartmanu 331 hotela Hajat u Novom Beogradu, 28. oktobra 1992. godine ubijen je Aleksandar Knežević
Knele, dvadeset jednogodišnjak iz naselja Braće Jerković. Kneletovo telo je pronađeno sledećeg dana u 15
časova.
Kako stoji u službenoj belešci SUP Beograda od 6. novembra 1992. godine, razgovarano je sa sobaricom
hotela Hajat S.V. koja je pronašla Kneževićevo telo. Prema njenoj izjavi, pošto je u tri navrata bezuspešno
pokušavala da otključa vrata sobe, a kako u tome nije mogao da joj pomogne ni mladić koji se stara o mini-
baru, poziva svog menadžera. Ubrzo čovek iz hotelskog servisa uspeva da otvori sobu a devojci saopštava da
je primetio gosta kako leži na podu, uz komentar da je najverovatnije pijan, jer je iz sobe osetio kiselkast
miris.
Najavljujući se još jednom, sobarica ulazi, i između tv-seta i kreveta vidi Kneževićev leš: Knele je ležao na
stomaku, blago raširenih nogu i ruku savijenih u laktovima. Glava mu je bila u lokvi krvi, okrenuta levom
stranom lica ka podu, a na sebi je imao trenerku i crne najk patike Izjavila je da ga je videla samo na trenutak
i da je u stanju šoka istrčala iz sobe.
Obdukcionim nalazom Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, načinjenim istog dana kada je pronađen
pokojni Knežević, laičkim jezikom rečeno, utvrđene su tri smrtonosne rane: dve sa desne i jedna sa leve
strane potiljka
Na osnovu podataka iz obdukcionog zapisnika, može se zaključiti da je Knele bio primoran da legne na pod
pre nego što je likvidiran.
Iz izveštaja o kriminalističko-tehničkom pregledu mesta očigledno je da je pucano iz dva pištolja. U sobi su
pronađene četiri čaure: prva, neposredno pored ormara sa televizorom, druga i treća su nađene pored
kreveta, a četvrta pored zida, naspram ulaza u sobu Sve su imale istovetnu oznaku 14.54, koja govori da su
ispaljene iz kolta 45 .Tri projektila su pronađena u itisonu ispod Kneževićevog tela, dok je četvrti završio
ispred ormara sa televizorom.
Do danas nije protumačeno šta bi trebalo da predstavlja krvlju ispisan broj 1 u dnu ogledala.
Prema svedočenjima Dušana Kneževića, Kneletovog oca, kao i bliskih prijatelja, Knele se nikada nije
razdvajao od pištolja. U sobi, međutim, taj pištolj, iz koga su, najverovatnije, ispaljena tri hica, nije
pronađen. Ubice su ga, pretpostavlja se, ponele sa sobom. U sobi je nađen samo okvir sa osam metaka, kao
i kutija sa 25 zrna.
Knele je u Hajatu boravio od 21. septembra. U noći kada je ubijen zabeležen je samo jedan telefonski poziv,
nešto posle 03 časa, na koji Knežević nije odgovorio. Tražio ga je njegov bliski prijatelj Romeo Savić, ostavivši
poruku na recepciji da mu se javi.
Odeljenje krim-tehnike ustanovilo je da ne postoji oštećenje vrata, kao ni brave na sobi 331.
U vreme Kneletovog ubistva, susedna soba 330 bila je izdata engleskoj državljanki, gospođi Voren, novinarki
Skaj njuza , koja te noći nije bila u svojoj, već u sobi 340, kod svog kolege Van Lindena, takođe iz Skaj njuza .
Prethodnog dana, prema njihovoj izjavi, Linden je imao saobraćajnu nesreću u Subotici, pa je gospođa Voren
zato noć provela kod njega.
U sobi 332 boravio je gospodin Dejvid Nejbor, službenik američke ambasade, koji je te večeri, a i narednih
dana bio službeno odsutan iz Beograda.
Iz informativnog razgovora sa Darkom Ašaninom, obavljenog 8. decembra 1992. godine, vidi se da ga je
Knežević 28. oktobra u popodnevnim časovima posetio u Krnješevcima, zajedno sa, sada već pokojnim,
Slavkom Bikićem Jogijem. Ašanin je Kneževiću poklonio trenerku, a ovaj se u susednoj sobi odmah
presvukao. Između 20 i 21 časa, Jogi i Knele su se spremali da pođu za Beograd, ali se Knežević setio da je
kod Ašanina ostavio kesu sa svojom odećom i pištoljem. Ašanin nije siguran, ali misli da je Knele kod sebe
imao zastavin pištolj 7,62. Zatim je Kneževića i Bikića do Beograda u golfu prevezao Ašaninov rođak.
U Kneževićevom slučaju SUP je u saopštenjima bio šturiji nego inače. U Odeljenju za krvne delikte rekli su
nam da bi i samo iznošenje činjenica o ranijim Kneletovim sukobima sa zakonom samo štetilo policiji. Kako
bi štetilo, nisu objasnili. Prvo saopštenje beogradske policije do danas je i jedino. U njemu se navodi samo
ono što je Politika prethodnog dana već objavila, to jest, da je Knežević ubijen u Hajatu .
Nekoliko dana posle ubistva niko od Kneževićevih prijatelja nije mogao da pretpostavi ko bi mogao da bude
ubica. Pojedinost koja je sve zbunjivala bio je podatak daje Knežević, očigledno, pustio ubice u sobu. Bilo je
poznato da je inače izuzetno oprezan, da više puta proverava koga pušta u sobu, da je pištolj držao čak i
kada bi primao bliske prijatelje.
U Freski , omiljenom Kneletovom kafiću, pošto se čulo za ubistvo, nije bilo muzike. Velika grupa mladića, koji
su izgledom oponašali Kneleta, odbijala je svaki razgovor.
Tih dana, novine su se čitale od zadnjih stranica. Čitulje posvećene Kneletu, kojih je u jednom broju Politike
bilo 162, zasenile su rat u Hrvatskoj i Bosni, domaću političku scenu, ekonomsku bedu Knele se razlikovao od
svih predstava o običnom momku sa asfalta, o čemu svedoče i tekstovi u kojima su autori očigledno imali
probleme da odrede svoje moralno stanovište.
Džej je pred 35 hiljada ljudi na Sajmištu rekao: Evo jedna pesma koju je napisao moj brat Džamba, a ja je
večeras pevam za njega i za mog prijatelja Kneleta, koji nisu večeras sa nama
Publika je skandirala Kneletovo ime
Ako možda i nije bio prvi u nizu, generacije samo Beogradu svojstvenih desperadosa, onih koji su hteli sve, i
to odmah, Knele je ubrzo zauzeo vodeće mesto. Svojim izgledom i načinom života iskazao je najdublje želje
velikog dela svojih vršnjaka.
Njegov otac svedoči da ga je više puta upozoravao na opasnosti. Knele mu je odgovarao: Bolje da živim
jedan dan kao čovek, nego ceo život kao bednik. Pusti me, ovo je moj život.
O Kneletu se pisalo svakojako: kao o tamnom cvetu, kao o Robinu Hudu i Džemsu Dinu, kao o čoveku koji se
razbacivao novcem, bio umešan u nedozvoljene poslove Kakav je to svet iz kojeg je on ponikao? Na
Kneletovu sahranu došlo je nekoliko hiljada ljudi. To je svet koji ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane
zakone. Svi su ozbiljni, napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko ošišani, poput Kneleta Puno lepih
devojaka koje neprekidno plaču
Rezignirani inspektor SUP-a nam je u to vreme izjavio: Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi
da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu porše , vredan 80
hiljada maraka, novac da menja hotele. Možda je radio preko omladinske zadruge?
Ironija citiranog inspektora ni najmanje ne objašnjava šta je bio pravi Kneletov posao . Činjenica je, novac
mu nije nedostajao.
Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija rekao nam je
Dušan Knežević.
Ipak, po gradu se pričalo da ima restorana koji su Kneletu plaćali, samo da ih ne posećuje. Oni koji ga nisu
voleli, pominjali su poslove oko automobila, droge Bliski drug pokojnog Kneževića tvrdi, sa čime se većina
slaže, da je Knele zaista otimao kola, ali samo ona za koja je znao da su prljava . Naposletku, Knele je
posedovao zavidan vozni park, u kome su se nalazili porše , golf , subaru Tvrdi se da nikada nije napadao
običan svet i da oni od kojih je uzimao to nikada nisu smeli da prijave, jer im savest nije bila čista.
Knele nikada nije osuđivan, mada su protiv njega podnošene krivične prijave, čak i jedna za silovanje.
Međutim, njegovi prijatelji su se na to smejali: Zar je on imao potrebu da nekoga siluje? Isto tvrdi nekadašnji
inspektor Trećeg i Četvrtog odeljenja beogradske policije Ljuba Milanović: Knele je bio izuzetno zgodan
mladić, devojke su ga jurile. Ja njega nisam smatrao kriminalcem. Kad bi me sreo, bio je kao dete, smejao bi
se i rekao: Gde si, Ljupče! On je bolji od svih sadašnjih momaka. Da je imao vremena da sazri, postigao bi
najviše od svojih vršnjaka. Ali, od Kneleta se uvek očekivalo da rešava konfliktne situacije, i to je bilo teško
breme koje je morao da nosi. On je imao harizmu, bio je predvodnik.
Romeo Savić priča da je Knele uvek postupao drugačije od svojih drugova. Kada je trebalo da reši neki
problem, uvek je išao sam. Nije nikoga zvao, premda bi svako krenuo sa njim.
Ne zna se, međutim, ko stoji iza napada na Kneleta ispred kluba Nana na Senjaku, kada su dve maskirane
osobe, naoružane kalašnjikovima, istrčale pred Kneževićev porše . Kažu da se Knele podvukao pod volan, i
tako izbegao rafale. Porše je bio na više mesta oštećen hicima.
Kneletovo ime se u novinama pominje i povodom pucnjave u kafiću Freska , maja 1992. godine. Posvađao
se, kažu, zbog sitnice, sa dva Crnogorca za koja se ispostavilo da ne pripadaju nijednoj od gradskih ekipa.
Zbog više ispražnjenih šaržera, a i ratne psihoze, isprva se gradom proneo glas da nekakav snajperista puca
sa krova Srpske akademije nauka. Čitav kraj je opkoljen, a docnije se ispostavilo da je Knele ranjen u
prepone. Očevici pričaju da je u jednom trenutku bio prinuđen da skoči sa galerije kafića na stolove u bašti.
Knele je bio Voždovčanin, Giškin mezimac. Rame uz rame sa pokojnim Đorđem Božovićem i Branislavom
Matićem Belim učestvovao je na devetomartovskim demonstracijama 1991. godine. Uveren da njegovi idoli
rade ispravno, Knele se vezao za opoziciju. Barem do smrti Giške i Belog.
Posle smrti dva voždovačka lidera i finansijera Srpske garde i, jednim delom, SPO-a, na čelo voždovačke
ekipe je spontano primljen Goran Vuković, kao najstariji i najiskusniji. Vuković se tada upravo vratio iz
Nemačke, gde je odležao četiri godine i osam meseci za ubistvo Ljubomira Magaša. Ma ko da je bio na čelu
Voždovčana, Knežević je do svoje pogibije predstavljao njihov simbol.
Čim su saznali da je ubijen, Kneževićevi prijatelji su pohrlili u hotel Hajat . Priča se da je u gnevu Mirko Tomić
Bosanac polupao stakla na dva mercedesa parkirana ispred hotela, od kojih je jedan pripadao Jezdimiru
Vasiljeviću. Od službe obezbeđenja su zahtevali da im se preda video-traka, na kojoj je zabeležena svaka
osoba koja je ulazila u hotel. Tražili su i da uđu u sobu, ali ni to, kao ni traku slika sa monitora se ne snima na
video-rikorderu , nisu mogli da dobiju.
Odmah posle ubistva policija je raspisala poternicu za golfom strane registracije, koji se u kasnijoj istrazi
uopšte ne pominje.
Jedno od prvih objašnjenja Kneletovog ubistva, trebalo je da bude njegova veza sa Belim i Giškom, odnosno
njihovim političkim uverenjima. Kneletov otac je u to vreme tvrdio da likvidacija ima isključivo političku
pozadinu. Po njegovom uveravanju, još u vreme pogibije Belog, postojao je plan da Beli, Giška, Goran i Knele
budu likvidirani iste večeri po povratku sa skupa Srpske garde održanog u Topoli. Po dolasku u Beograd njih
četvorica su svratila na benzinsku pumpu, gde inače radi Kneletov otac. Iako je prema ranijem dogovoru
trebalo da svi zajedno odu do kuće Belog, ipak su se razdvojili. Nepunih pola časa posle toga, ispred svoje
kuće Branislav Matić Beli je ubijen. Ovu tezu trebalo je da potvrdi i činjenica da je Giška ubijen metkom
ispaljenim iz puške singapurske proizvodnje SAR , a da je kasnije, u različitim prilikama, na Gorana Vukovića i
Kneleta pucano iz istog oružja.
Nikad im nisu zaboravili demonstracije od 9. marta 91. godine. Znaju da je svako od njih Giška, Beli, Knele
mogao da okupi oko sebe po pet hiljada klinaca spremnih da se bore tumačenje je Dušana Kneževića, a on
ujedno opisuje i način na koji je pripremano Kneletovo ubistvo:
Deset dana pre toga, u sobu 331 hotela Hajat upali su specijalci, nateravši Kneževića i njegovog prijatelja
Mirka Bosanca da legnu na pod. Rekli su da proveravaju alarmne uređaje, ali im je zapravo bilo važno da
vide kako će Knele reagovati pred policijom. Kada je uveče, 28. oktobra, Knele ušao u Hajat , preko toki-
vokija se mogla čuti kratka poruka: Knele ide sam .
Dušan Knežević se, takođe, pita ko je pet dana pred pogibiju dao nalog da se Knele likvidira, što se, prema
priči njegovog prijatelja iz policije, navodno, čulo preko toki-vokija.
Kneleta su jurili kaže Dušan pa je bio prinuđen da tu noć, pet dana pred pogibiju, prespava u jednom
novobeogradskom podrumu. Tvrdim da on nikada ne bi dozvolio da ga ubiju na takav način, osim ukoliko u
sobi nisu bili specijalci. Da ga je napalo više njih, ubili bi ga, ali bi se sigurno branio. Da je osveta bila u
pitanju, uzeli bi mu pet hiljada maraka iz džepa i zlato vredno oko osamdeset hiljada.
Izvor blizak samom vrhu beogradske policije, koji tvrdi da zna, uz još samo dva čoveka u gradu, sve
pojedinosti o ubistvima Kneževića i Matića, potvrđuje ovu tezu. Prema njegovim rečima, ova dva ubistva,
kao i Giškina pogibija, organizovana su u nameri da se obezglavi militantno krilo SPO-a. Vlastima je,
navodno, zvonilo na uzbunu onog trenutka kada se na skupu u Topoli okupilo dve i po hiljade naoružanih
mladića.
Naš sagovornik tvrdi da su Kneletove ubice iste večeri prebačene u Mađarsku. Isplaćeni su u gradiću Baji, a
odmah nakon toga likvidirani, kako bi se o ovom slučaju obezbedilo potpuno ćutanje.
S obzirom na osobenost posla kojim se naš sagovornik godinama bavio, a koji se odvijao u trouglu
beogradske policije, SDB-a i podzemlja, te znajući njegov ugled koji i danas ima u zemlji, navedeni podaci se
ne mogu olako odbaciti. Postoji, naravno, pitanje njegovih motiva da nam sve to ispriča.
I pored svih logičnih obrazloženja, lako se uočavaju nedoslednosti u ovoj verziji događaja.
Kneletovo vezivanje uz srpsku opoziciju, prvenstveno SPO, okončano je onog trenutka kada pored njega više
nije bilo Giške i Belog. Uskoro je stekao nova poznanstva i prijatelje, koji su ga privoleli suprotnom
političkom taboru. Pitanje je, naravno, koliko je, s obzirom na Kneževićeve godine, uopšte moglo biti reči o
ozbiljnom političkom angažmanu.
Čovek koji je ubio Kneleta neprijatelj je Srbije i srpskog naroda. Tvom sinu su vrata moje kuće bila otvorena
u svako doba. Naći ćemo ubicu i uklonićemo ga. Ti ili ja. Kako tvrdi Dušan Knežević, ovo su reči jednog tada
visokog službenika SSUP-a. Tokom letovanja na Svetom Stefanu 92. godine, prema iskazima mnogobrojnih
očevidaca, Knele se video i sa Mihaljom Kertesom, koji je boravio u obližnjem odmaralištu Saveznog SUP-a.
Čitavo jedno popodne proveli su u razgovoru na terasi hotela. Pitanje na koje nije umeo da odgovori ni
Kneletov otac, a koje je sebi često postavljao, jeste da li je Knele sarađivao sa SDB-om. On kaže da su mu dva
inspektora SDB izjavila: On je bio naš čovek , odbijajući da navedu šta je tačno radio za njih. Trebalo bi imati
u vidu da je u to vreme Savezni DB još bio u punoj moći. Isti inspektori su mu, navodno, još dok je Knele bio
uz Gišku i Belog, pokazali i misteriozni spisak sa imenima tridesetak beogradskih mladića određenih za
likvidaciju Na njemu je bilo i Kneletovo ime.
Nekoliko meseci posle Kneletove pogibije, dva prijatelja njegovog sina su mu se poverila:
Nas trojica smo bili zaduženi za likvidaciju Milana Panića. Trebalo je da to obavimo oktobra 92. godine, onog
dana kada se Panić vraćao sa londonske konferencije. Čekali smo ga na surčinskom aerodromu, ali iz nekog
razloga ljudi iz njegovog obezbeđenja su kasnili. Naknadno smo saznali da je prethodnog dana republička
milicija upala u zgradu Saveznog SUP-a, tako da su i kola ostala zarobljena u garaži. Kada je napokon stiglo
Panićevo obezbeđenje, odvojili smo se od Kneleta, a on ga je pratio do njegove kuće u Užičkoj ulici.
Kada smo svojevremeno pitali Dušana Kneževića za odobrenje da objavimo iznete podatke, odgovorio je: S
tim se ne slažu Radojica i Kertes .
Drugi moćni zaštitnik Kneleta u to vreme, pored Kertesa, bio je Radojica Nikčević, direktor stambene
zadruge Šumadija , i čovek koji je, navodno, za SDB obavljao poslove od izuzetne važnosti. Prema
saznanjima, upravo je Radojica Nikčević bio zaslužan za Kneletovo učešće u razbijanju studentskih
demonstracija 92. Godine, mada je samo godinu dana pre toga bio na drugoj strani.
U kasnijim razgovorima sa mnogim Kneletovim bliskim prijateljima, lako je bilo uočiti da se Knele nikome, pa
ni svom ocu, nije u potpunosti poveravao. Niko nije tačno znao njegov redosled poteza i namere, pa je
utoliko teže bilo pronići u prave razloge njegovog ubistva.
Slabosti verzije prema kojoj je SDB likvidirao Kneževića, moguće je prvenstveno pronaći u nelogičnosti da
Služba likvidira čoveka koji je u tom trenutku očigledno na njenoj strani, odnosno u samoj Službi. Drugi
valjan argument protiv ove teze jesu Kneletove godine i njegov, u krajnjoj liniji, tek usputni politički
angažman. Da li je mladić u dvadesetprvoj godini života zaista mogao biti politički neprijatelj broj 1?
Održivost priče o gotovo spontanom atentatu na tadašnjeg premijera Panića, kao i pitanje kome bi u tako
delikatnom trenutku bio potreban skandal takvih razmera, jeste najneuverljiviji dokaz o Kneletovoj
spremnosti da učini sve za otadžbinu.
Bivši inspektor Ljuba Milanović, koji je dužio ovo ubistvo, kaže da se oko slučaja Knele pravila fama. Slučaj je
policijski rešen, to jest, napisana je krivična prijava u kojoj se navodi ime osumnjičenog Miodraga
Cvjetinovića.
Bili smo na zadatku kad nam je preko motorole stigla vest: Ubistvo u Hajatu . Knele je ubijen! Kad sam stigao
na lice mesta, soba je već bila puna svih mogućih načelnika. Ništa tu nije moglo da se radi, pa sam izašao i
seo u hol. Nije bilo nikakvih pritisaka tokom istrage. Nije tačno da je Kneletova trenerka odneta na hemijsko
čišćenje, tehnika je mogla nesmetano da radi. Druga je stvar što krim-tehnika nema sredstva pomoću kojih
na Zapadu rešavaju 80 odsto ubistava kaže Milanović.
Kako se može videti iz policijskog zapisnika od 6. novembra 1992. godine, jedan od svedoka je na parkingu
ispred hotela Hajat razgovarao sa mladićem koji mu se predstavio kao Miša, a odgovara opisu Miodraga
Cvjetinovića. Miša je izjavio da je sa Karaburme, ali da već 7 godina živi u Frankfurtu. Mladić je rekao
svedoku da čeka Aleksandra Kneževića Kneleta, Gorana Vukovića ili Darka verovatno Darka Stanojevića,
prim. a. . Kako je rekao, Knele mu je prišao tog jutra, dok je on razgovarao sa Goranom Vukovićem, i zatražio
ključeve njegovog džipa. Miša je rekao da mu je dao ključeve, a u zamenu, Knele mu je poverio ključeve
BMW 316, beogradske registracije. Po priči tog mladića, Knele se vratio posle nekoliko minuta, zatraživši
ključeve od BMW-a, samo da bi iz njega nešto uzeo. Posle toga se, međutim, nije vratio. Miša je jasno rekao
svedoku da čeka Kneleta, kako bi mu vratio džip, a da od Gorana Vukovića i Darka očekuje da u tom smislu
utiču na svog prijatelja.
Miša se iste večeri vratio pred hotel Hajat , vozeći crni džip nisan patrol . Međutim, to nije bio isti automobil
koji mu je Knele oduzeo.
Svrha Kneletove posete Darku Ašaninu, u popodnevnim časovima 28. oktobra bila je, kako je Ašanin izjavio
inspektorima, ponuda za prodaju džipa crne boje, marke nisan patrol , sa nemačkim registracijama. Knele je
Ašaninu rekao da auto nije ukraden i zatražio od njega 15 hiljada maraka. Ašanin je isplatio pet hiljada i
Knele je, zajedno sa Bikićem, kako smo pomenuli, napustio Krnješevce. Tokom iste noći, Ašanina je posetio
njegov poznanik Rade Čaldović Ćenta. Ašanin je policiji izjavio da je Ćenta bio, i inače, čest gost njegovog
lokala. Odmah po dolasku, Čaldović je video u dvorištu džip, pa je došlo do rasprave. Ašanin nije policiji
želeo pobliže da opiše svađu, ali je naveo da je iz svog pištolja ispalio nekoliko metaka u džip. Posle toga je
telefonom pozvao Bikića i rekao mu da džip što pre odveze iz njegovog dvorišta. Nije želeo, navodi se, da
ima bilo kakve veze sa tim vozilom. Džip je, navodno, tek posle dan-dva odvezen.
Inspektori su hteli da znaju kako je moguće da Ašanin ne zna ko je odvezao vozilo. On je izjavio da džip nije
pomerao, da je u dvorištu stajao onako kako ga je Knele dovezao. Knele je ostavio ključeve u kontakt bravi,
kao i saobraćajnu dozvolu na sedištu. Ašanin je, navodi se u policijskom izveštaju, rekao svojim radnicima
da, ko god dođe po vozilo, što se njega tiče, može slobodno da ga odveze.
Rešenje zagonetke oko dolaska Radeta Čaldovića na Ašaninovo imanje izgledalo je na prvi pogled
jednostavno: Miodrag Cvjetinović i Čaldović su u porodičnoj vezi, pa je pretpostavka da je Cvjetinović,
ostavši bez džipa, zamolio Ćentu za pomoć. Međutim, istraga je nedvosmisleno utvrdila da Čaldović, pre
nego što se zaputio u Krnješevce, nije ništa znao o otmici. Nije utvrđena nikakva njegova veza sa slučajem,
iako su neke novine u početku najavljivale takvu mogućnost.
Cvjetinović je otputovao za Frankfurt već 29. oktobra, odakle je odgovorio na optužbe da je bio umešan u
ubistvo:
Ne pripadam ljudima koji se bave odmazdom i likvidacijom. Govorim ovo zbog istine, a ne zbog straha za
moju užu i širu porodicu i brojne prijatelje.
Nagađajući oko pozadine Kneževićeve likvidacije, čaršija nije verovala u mogućnost Cvjetinovićeve
umešanosti. Govorilo se: Ko još ubija zbog džipa ili: Ubistvo je izvedeno isuviše profesionalno .
Ovakvo razmišljanje je, međutim, osobeno samo za običan svet . Među momcima koji drže do sebe, koji su
jednom za svagda odlučili da život provedu na asfaltu, vladaju sasvim drugačija pravila. Posle obračuna u
podzemlju, zavađene strane uglavnom poštuju dogovor da se policiji ne prijavljuje slučaj. Čak i ako je neko
teško ranjen, dešava se, odbija da prijavi napadača. Oni kažu: To je naša stvar.
Prepustiti državnim činovnicima rešavanje ličnih problema predstavljalo bi poniženje. Zato su neki Kneletovi
prijatelji izjavili da bi se on prevrtao u grobu kada bi neko robijao zbog njega . To, naravno, podrazumeva da
ubica mora da plati glavom.
Mladići sa asfalta dobro znaju da će se odmah pročuti, ako samo jednom popuste, uzmaknu, ne odgovorivši
na poniženje ili napad. Njihovim pojmovima prosuđivano, lična svojina je svetinja. To je neprikosnoveno
polje u koje niko nekažnjeno ne sme da stupi. Kada bi samo jedan uljez prošao bez posledica, to bi bio znak
drugima da su otkrili slabo mesto na koje se može udariti.
U podzemlju kažu da je Knele pogrešio jer je mislio da je Cvjetinović mek : Nije ga poznavao, ovaj je dugo
živeo u Nemačkoj. Uopšte nije naivan, tamo je imao i velike akcije kažu.
Ako se zna da Cvjetinović ima i sasvim ozbiljno iskustvo s one strane zakona, tada ne stoji ni primedba da je
ubistvo isuviše profesionalno obavljeno , te da ga on nije mogao izvesti. Niko od zastupnika ove teze,
uostalom, i ne sumnja da je Cvjetinović morao da ima saučesnike. Najzad, kad je u avgustu 1993. godine
uhapšen u Frankfurtu, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Darka Stanojevića u Diseldorfu, 21. marta
1993. , nemačka policija je tom prilikom zatvorila još tri osobe. Sumnja se da su neki od uhapšenih
učestvovali i u likvidaciji Aleksandra Kneževića Kneleta.
Zašto bi Cvjetinović želeo smrt Darka Stanojevića?
Odgovor na ovo pitanje možda leži i u podatku iz policijskog izveštaja o Kneletovom ubistvu, u kome se
navodi da brava na apartmanu 331 nije obijena. Knele je, očigledno, pustio ubice u sobu.
Knele i Darko su se upoznali u avgustu 1992. godine u Budvi i, premda je Stanojević bio nekoliko godina
stariji, postali su izuzetno bliski. Knele se ne bi premišljao da Darku otvori vrata svoje sobe, pogotovo što su
se dogovorili da se vide 28. oktobra uveče.
Prema zastupnicima ove verzije događaja, mozak akcije Knele pretpostavio je da je Darko najslabija tačka
među Kneževićevim prijateljima.
Ko god da je likvidirao Kneleta, pre toga je, kažu pouzdani izvori, kidnapovao Darka i odveo ga u restoran
Mihajlovac . Zbog sasvim ozbiljnih pretnji, koje su verovatno uključivale i Darkovu porodicu koja živi u
Beogradu, on je pristao, kažu, da pokuca na Kneletova vrata.
Ako su ovi podaci tačni, Darko Stanojević je bio jedini i ključni svedok Kneletovog ubistva. S obzirom da je,
prema svedočenju njegovih prijatelja, teško podneo smrt svoga druga, postojala je opasnost da opiše
događaj, po cenu da to i njemu naškodi. Možda su ga zato i napale četiri osobe, posle boks-meča u
Diseldorfu. Prvo je ranjen njegov prijatelj, Nemac, a zatim je Darko pogođen u leđa, da bi bio dokrajčen dok
je ležao na zemlji, u gotovo istovetnom položaju kao njegov pokojni i mlađi drug.
Nemačka policija je sprovela opsežnu istragu. Pregledan je i snimak boks-meča, a u publici su primećene
četiri osumnjičene osobe. Dva muškarca, jugoslovenska državljanina, puštena su da se brane sa slobode, dok
se Cvjetinović i još jedan muškarac kažu, sa debelim krivičnim dosijeom , nalaze u istražnom zatvoru. Za dva
Cvjetinovićeva saučesnika kažu da su sa teritorije Hrvatske.
Bojan Petrović, koji je bio blizak koliko sa Kneletom, toliko i sa Darkom Stanojevićem, opovrgava tezu o
Stanojevićevom izdajstvu:
Ja sam bio najbolji od svih sa Darkom. Išli smo u istu srednju školu i ja sam ga, kasnije, doveo iz Nemačke.
Bio je takav karakter da nikada ne bi podlegao ucenama, pogotovo što je obožavao Kneleta. Međutim, on je,
sva je prilika, video Kneletove ubice. Jedno veče je sedeo na terasi hotela Metropol sa Dušanom
Kneževićem, ali se uzdržao i nije mu se poverio. Ubili su ga zato što su verovali da će im se osvetiti.
Cvjetinović nije poricao da se u Hajatu video sa Kneletom, u sobi 331 oko 21 čas. Kaže, međutim, da je po
njegovom odlasku Knele bio živ i zdrav. I Darko Stanojević je svojim prijateljima rekao da je to veče posetio
Kneleta.
Rekao nam je da je pokucao na njegova vrata, ali da niko nije odgovarao. Odjednom su ga prošli trnci, celim
telom je osetio da se nalazi u neposrednoj blizini smrti. Uplašio se i napustio hotel.
Prema njihovim rečima, prebacivanje zbog izdaje Darku nije dalo mira, pa je u februaru 1993. godine
doputovao u Beograd da bi se objasnio sa Kneletovim najbližim prijateljima. Kažu da se vratio još tužniji i
zabrinutiji.
Prema izvorima iz beogradske policije, crni džip nisan patrol nije bio Cvjetinovićevo vlasništvo. Pozajmio ga
je od prijatelja u Nemačkoj, da bi krenuo na put u Beograd.
Džip je, kažu isti izvori, iz Ašaninovog dvorišta odvezao pokojni Slavko Bikić. Vozilo se nalazilo nekoliko dana
u Novom Sadu, da bi ga Bikić kasnije dovezao u garažu SUP-a Beograd. Duhovi su bili uznemireni posle
Kneletovog ubistva. Priča se da je mogla da strada i Cvjetinovićeva rodbina u Beogradu, ali se od tog plana,
zbog nedostatka dokaza o njegovoj umešanosti, odustalo. U tako delikatnoj situaciji, niko se nije usuđivao
da posreduje i zatraži od Kneževićevih prijatelja da džip bude vraćen. U poslednjem trenutku se ipak
umešala jedna važna politička ličnost. Džip je predat Cvjetinovićevom prijatelju u garaži SUP-a. Ta osoba je
džip odvezla u Nemačku, a do Šida joj je društvo pravio jedan inspektor beogradske policije.
Pobija se mogućnost da je Darko Stanojević bio ucenjen i primoran da pokuca na Kneletova vrata. Da se to
dogodilo, verovatno bi i on bio ubijen na licu mesta. Dvostruko ubistvo bi u tom slučaju lako bilo prikazano
kao svađa između Kneževića i Stanojevića. Pretpostavlja se, ipak, da je Stanojević nazvao Kneleta i,
lakomisleno, ubedio ga da bi trebalo da se izmiri sa Cvjetinovićem.
Ako je tačna verzija prema kojoj je motiv za likvidaciju bilo otimanje džipa, akcija je munjevito planirana:
Knele je oteo vozilo oko podneva. Prodao ga je oko 18 časova, a već dva časa kasnije bio je u Beogradu.
Istovremeno, organizovana je, najverovatnije, trojka zadužena za likvidaciju, obezbeđeno je čisto oružje,
Stanojević je nagovoren da telefonom pozove Kneleta i ubedi ga da goste pusti u sobu.
Nepunih dvanaest časova pošto je uzeo automobil, Knežević je surovo kažnjen za svoju nepromišljenost.
Novine su 12. januara 1995. godine objavile vest da je Nemačka, na zahtev jugoslovenskih pravosudnih
organa, pristala da našoj zemlji izruči Miodraga Cvjetinovića, osumnjičenog za ubistvo Aleksandra Kneževića
Kneleta. Koliko se moglo saznati, na prvom saslušanju u zgradi Okružnog zatvora u Beogradu, Cvjetinović je
ponovo porekao svoje učešće u ovom ubistvu.
UZLETI I SUMNJE
Radojica Nikčević je, više nego bilo koja druga žrtva beogradskih obračuna, predstavljao simbol prelomnih
devedesetih godina. Za nepunu deceniju postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, počevši ni od čega ,
kao činovnik JIK banke sa višom ekonomskom školom Njegov srpski san počeo je da se ostvaruje kada,
sredinom osamdesetih, postaje prinudni upravnik stambene zadruge Šumadija , koja je bila pred
likvidacijom. Nikčević, kao iz rukava, uz pomoć uticajnih prijatelja, bar tako kažu, obezbeđuje ekskluzivne
lokacije na Senjaku i Dedinju. Zadruga se ubrzo iseljava iz baraka, prvo u centar, u Ulicu Svetozara
Markovića, potom i u novu, luksuznu zgradu na prestižnom Dedinju. Šumadija postaje osnivač i suvlasnik, a
zatim i jedini vlasnik radio-stanice Pingvin .
Nikčević, međutim, nije bio poput većine biznismena. Njegove želje, koje je uglavnom i ostvarivao, bile su
maštovite i raznovrsne. Bio je član rukovodstva fudbalskog i predsednik košarkaškog kluba Partizan , upravo
u vreme kada su crno-beli osvojili Evropski kup šampiona u košarci. Postao je i prvi čovek vazduhoplovnog
kluba Savski venac , a kažu da je svoju letačku diplomu overavao i kao dobrovoljac iznad Slavonskog Broda.
Od 1994. Nikčeviću u čast organizuje se i memorijalni aero-miting koji nosi njegovo ime.
Nikčević je među prijateljima važio za velikog patriotu i to ne samo na rečima. Nameravao je, pored ostalog,
da finansira filmove o genocidu nad Srbima, kao i da ispuni želju Nikole Pašića i podigne spomenik ruskom
caru Nikolaju II Romanovu.
Nikčevićevo ime, koje je bilo sinonim za bogatstvo, vezuje se u to vreme i za moć. Sudbina ovog uspešnog
čoveka je, na nesreću, zatvorila simbolični krug onog trenutka kada je ubijen pred Šumadijom , posvedočivši
na najgori način o dvoseklosti moći u ovom dobu.
Kada su ubili Radojicu, čoveka koji je bio toliko moćan, onda tvoj ili moj život ništa ne vrede , rekao nam je
jedan Nikčevićev prijatelj.
Četrdesetpetogodišnji biznismen ubijen je 7. oktobra 1993. godine u Ulici Vase Pelagića na Dedinju, u
neposrednoj blizini Šumadije . Kao i svakog jutra, u 8 i 15 parkirao je svoj mercedes u garažu i uputio se
prema sedištu preduzeća. Mimoišao se sa dve osobe obučene u radničke kombinezone. Radnici nisu bili
upadljivi, s obzirom da su se u blizini izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se okrenuo i ispalio hitac iz
kolta 44 Nikčeviću u glavu.
Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je hitac iz revolvera. Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je
dva čoveka kako se udaljavaju ulicom i ulaze u beli jugo . Zatekao je direktora Šumadije na zemlji, koji nije
davao znake života.
Jugo je pronađen na kraju slepe ulice. Na osnovu ovog podatka, pretpostavljalo se da ubice nisu poznavale
grad i da nisu iz Beograda.
Policijska istraga nije dala nikakve rezultate. Ispitani su svedoci, stotine prijatelja i poznanika ubijenog, ali
SUP Beograda nije saopštio da se bar i za korak pomerio u rasvetljavanju ovog slučaja. Upravo zbog toga,
govorkalo se da je policiji stigao znak sa uticajnog mesta kako Nikčevićevo ubistvo, za sada, ne bi trebalo
rešavati.
Čaršija je odmah iskazala maštovitost u pronalaženju motiva za likvidaciju jednog od najbogatijih ljudi u
zemlji Nikčevićev san je, navodno, bio da dostigne 70 miliona dolara, koliko je iznosilo bogatstvo njegovog
prijatelja, američkog biznismena srpskog porekla Miše Ćulafića . Nije daleko od istine pretpostavka da su
neka govorkanja puštana u javnost sa namerom da se Nikčević diskredituje, ali i da bi se zavarao trag.
S obzirom da je ovaj Srbin crnogorskog porekla, rodom Nikšićanin, nedugo pre ubistva, u novinama napao
ratne profitere, najavivši državnu odmazdu, pričalo se da mu je neko od njih, naročito pogođen, došao
glave.
Nadahnuta kombinatorika čaršije poigravala se i mogućnošću da su Nikčevićevu likvidaciju naručili masoni.
Red slobodnih zidara mu je, naime, ozbiljno zamerio ideju da u Beogradu podigne već pominjani spomenik
Nikolaju II Romanovu.
Izvori bliski Službi državne bezbednosti koji, inače, u opisu radnog mesta, pored ostalog, imaju i plansko
širenje lažnih podataka, objašnjavali su nam da se iza ove tajanstvene likvidacije krije složeni splet motiva.
Njihova priča počinje sa Nikčevićevim putem u Maleziju.
Biznismen je, navodno, tri godine letovao u ovoj dalekoj, muslimanskoj zemlji. S obzirom da je bio veoma
blizak sa vrhom crnogorskog rukovodstva, oni su ga povezali sa malezijskim kraljem. Kažu da se na stolu u
njegovom kabinetu moglo videti pismo ovog suverena u kome se izražavaju simpatije i prijateljstvo prema
Srbiji. U to vreme odnosi Jugoslavije sa ovom muslimanskom zemljom bili su normalni. Nikčević je, tvrdi se,
u Maleziji sklopio posao za jedno crnogorsko preduzeće koje se bavi kopanjem kanala za navodnjavanje.
Malezijski kralj je, po toj verziji, ubrzo obećao i 150 miliona dolara kredita za Srbiju. Ovi izvori, ne navodeći
bilo kakve dokaze, tvrde da je u isto vreme Nikčević ugovarao daleko unosnije poslove kupovine velikih
količina opijuma i heroina, koji bi se uvezli preko crnogorskih luka.
Sledeći, izuzetno sumnjiv put odveo je direktora Šumadije u Bogotu, glavni grad Kolumbije. Zli jezici su
odmah shvatili da bi jedini razlog tog putovanja mogao biti susret sa, danas već pokojnim, najmoćnijim
kokainskim baronom Pablom Eskobarom.
Đovani Di Stefano, italijanski biznismen koji je odrastao u Engleskoj i dugo živeo u Americi, putovao je
zajedno sa Nikčevićem. Navodni susret sa Eskobarom on je ovako prokomentarisao:
U Bogotu smo putovali iznajmljenim privatnim avionom. Granicu smo prešli sa našim pasošima, na
regularnom aerodromu u glavnom gradu Kolumbije. Poznato je da mnogobrojne obaveštajne službe prate
svaki avion koji sleće na taj aerodrom. Bila bi uvreda za moju inteligenciju da sam na takav način pokušao da
se sastanem sa Eskobarom koga su, uostalom, u tom trenutku bezuspešno tražili i sateliti CIA i DEA. Drug
Enforcement Administration, američka služba specijalizovana za borbu protiv trgovine narkoticima prim. aut
.
Di Stefano tvrdi da su u Bogoti obišli jednu banku, kao i kompaniju u kojoj on poseduje akcije. Odseli su u
Bogota Royal hotelu koji je Eskobar, sasvim slučajno, bombardovao tri dana pošto su oni otišli.
Gospodin Di Stefano, međutim, nije bio jedini saputnik Radojice Nikčevića. Tokom boravka u Kolumbiji
društvo su im pravila dvojica poznatih veterana s asfalta , sa zadatkom da brinu o bezbednosti biznismena. O
tom izletu pričao nam je jedan od ovih momaka, ne s namerom da učestvuje u čaršijskim polemikama već
da, bar naše upućenosti radi , ne nasedamo srpskim mistifikacijama. S obzirom da mu se reč u beogradskom
podzemlju vrednuje visoko kao i poznanstva sa uticajnim svetom , a da nije dozvoljavao da mu se čak i ime
pominje u novinskim tekstovima, svedočenje vredi uzeti ozbiljno:
Nas četvorica smo u Bogotu stigli privatnim avionom. Po čitav dan Nikčević i Di Stefano su obilazili banke, a
nas dvojica smo se zapravo dosađivali. Nikakve droge nije bilo. To je smešno. Čak smo, kako se to po pravilu
radi kad si u Kolumbiji, unajmili ljude da nam čuvaju avion. Narko-dileri su tamo razradili dobar mehanizam
poturaju drogu u privatne avione, pa ako tako prođe granicu, odlično. Onda, pošto lako mogu da saznaju
odrednicu svakog aviona, organizuju doček u mestu gde stiže i jednostavno pokupe svoju robu. Ali, ako na
kontroli droga bude otkrivena, ništa na svetu ne može da opere mučenike kojima je podmetnuta. Tako su
naše sekuritatee po 24 sata dnevno čuvale avion. Sve drugo su čiste gluposti, jer je ovde ljudima lako prodati
praznu priču. Kad tamo izađeš na ulicu vodiš računa da ti ne ode glava zbog dobrog sata, ili običnog zlatnog
lanca, a ne da razmišljaš o nekim kombinacijama. Zato smo se sve vreme ponašali krajnje skromno, da
nikom ne upadamo u oči.
Već navođeni izvori SDB, međutim, i ne tvrde da se Nikčević susretao sa Eskobarom. Takav susret, da bi se
ugovarali poslovi, mogao se obaviti i sa nekim ko je niži na hijerarhijskoj lestvici, kažu upućeni.
Prema ovim pričama, Nikčevića je sa kolumbijskim kartelima povezao jedan od njegovih poslovnih partnera
iz MGM, za koga se, opet, tvrdi da je u vrhu crnogorskog lobija u Njujorku .
Ne navode se pojedinosti o mogućim putevima kojima bi kokain mogao da dođe do Crne Gore ili Srbije, ali
nas ubeđuju da su pošiljke iz Crne Gore išle u Sandžak, gde već decenijama gotovo nesmetano radi kanal za
doturanje heroina u Zapadnu Evropu. Crnogorska mafija, tvrde neki, nije u svađi sa šiptarskom, pa su kolege
našle zajednički jezik. Navodno, kokain je najbolje kupce našao na ogromnom nemačkom tržištu, gde su
ostvareni veliki profiti.
Kao jedini dokaz ako se u ovoj vrsti poslova uopšte ostavljaju dokazi za svoje tvrdnje, izvori bliski Službi
navode Nikčevićevo otvoreno hvalisanje da je dnevno u kasu stavljao 100 hiljada dolara. Navodno, samo u
poslednjih godinu dana zaradio je 10 miliona dolara, novac koji se može sakupiti samo u određenim
poslovima za tako kratko vreme.
Uostalom, Nikčević nikada i nije pokušavao da sakrije svoje bogatstvo. Kažu da je bio jedan od pet
Beograđana sa inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, i jedan od trojice koji su tromesečno plaćali
pet hiljada dolara za konzularne tablice. Samo ono što je imao na sebi roleks sa brilijantima, brilijantski
prsten izrađen u Amsterdamu, Kartijeove naočare, dugmad za košulje od platine vredelo je preko dva
miliona maraka.
Đovani Di Stefano, međutim, smatra da bi se po kriterijumima bogatstva za sumnjive poslove mogli optužiti i
potpuno nevini ljudi:
Mi zarađujemo velike pare. Reč je o milijardama dolara. Ne povezujemo se sa malim kompanijama i
korporacijama. Sve smo delili po pola.
Italijan jugoslovenskog državljanstva, u poslednje dve godine najbliži Nikčevićev prijatelj, objašnjava da ne bi
trebalo mistifikovati ni put u Maleziju. Navodno, Di Stefanov partner u Metro Goldvin Majer -u, a Nikčevićev
prijatelj, Miša Ćulafić imao je u Maleziji kompaniju za proizvodnju nameštaja od pletenog pruća. Nikčević je
uložio u ovaj posao desetak hiljada maraka, što je bila simbolična svota, jer ga taj posao nije previše
zanimao. Namera im je bila, kaže Di Stefano, da povežu malezijski i jugoslovenski Golden Club . Ćulafić je, po
njegovoj priči, prijatelj malezijskog kralja, pa je obećao Nikčeviću da će ga ovome predstaviti. Međutim,
Radojica je osam dana dokon sedeo u hotelu, ali do audijencije nije došlo.
Di Stefano ne želi da direktno kaže koji je bio najkrupniji posao njegovog pokojnog prijatelja, ali navodi
primer bioskopa u Velikoj Britaniji koji godišnje obraduju vlasnika sa 140 miliona dolara. Sredovečni južnjak
kaže da mu je poznata glasina o Nikčevićevim poslovima u Hongkongu, ali je to, tvrdi, bio potpuno legalan
posao sa firmom Busy Dragan oko uvoza nameštaja od bambusa.
Po svemu sudeći, Radojica Nikčević se nikada nije zadovoljavao postignutim u životu. Njegova ambicija i
uobrazilja gonile su ga da ostvari nešto što je pre njega izgledalo nemoguće. Bio je nemirnog,
avanturističkog duha, kažu njegovi poznanici iz SDB, i to ga je odvelo u sivu zonu . Gotovo svakodnevno je
dolazio u zgradu Službe državne bezbednosti u Ulici Kneza Miloša, izazivajući uzbunu na parkingu, s obzirom
da je na automobilu imao registarske tablice kineskog konzula. Posećivao je, kažu, svog bliskog prijatelja koji
se u to vreme nalazio na visokom položaju u SSUP-u.
Očevici su nam ispričali da je Nikčević jednom prilikom bio posebno uzbuđen. Svom prijatelju je poverio
razlog za zabrinutost: načuo je za upravo održani ručak nekih ljudi iz političkog rukovodstva Srbije u kafani
Rubin . Uticajni političari su, navodno, razmatrali potrebu i mogućnost smenjivanja nekolicine izuzetno
uspešnih crnogorskih direktora koji su žarili i palili Beogradom. Kažu da je verovatno povezao zasedanje
kriznog štaba sa ozloglašenim spiskom za likvidaciju , listom nepodobnih osoba koja je, navodno, tih dana
kružila gradom. Uveravaju nas da se na tom zlokobnom listu papira iako je teško poverovati da je neko bio
toliko neoprezan i ostavljao pisane tragove nalazilo i ime direktora Šumadije .
Od mnogobrojnih teza o motivima za Nikčevićevo ubistvo, navedeni izvori su skloni da istaknu poslove koje
je započeo u Rusiji. Narko-mafija, tvrde, ne oprašta dugovanja. A direktor se, navodno, opustio, znajući da
ima svoje ljude u policiji i podzemlju. Kako tvrde prirodom posla upućeni i u najoštrije metode , u načinu
ubistva prepoznaju se znakovi brižljivo i profesionalno planirane likvidacije.
Di Stefano pobija ovu tezu:
Radojica je bio patriota, verovatno najveći koga ste imali. Nisu ga zanimali političari, već dobrobit ovog
naroda. Bio je izuzetno uspešan biznismen. Nikada nisam video, to stalno tvrdim, da je imao veze bilo sa
policijom, bilo sa nekom tajnom službom. Istina, on je poznavao mnogo moćnih ljudi u Jugoslaviji. Samo sam
u jedno siguran: ko god je to učinio i pomislio da će uništiti i njegovu porodicu, ženu ili prijatelje, grdno se
prevario. Nikome nije dugovao, ali nema tog duga koji nije mogao da isplati. Ne mogu da se setim nijednog
razloga zbog kojeg bi ga neko ubio. Koliko znam, nije imao neprijatelje tvrdi.
Nije nikakva tajna da je Nikčević bio blizak sa mnogim ljudima koji su imali bumu prošlost . Ipak, priča se,
niko mu nije bio bliži od Aleksandra Kneževića Kneleta.
Navodno se, zbog tvrdog momka iz naselja Braće Jerković, Nikčević ozbiljno naljutio na jednog visokog
funkcionera u SDB. Nikako nije mogao da oprosti Službi što tadašnjem načelniku SUP Beograda Radetu
Markoviću dozvoljava da hapsi Kneževića, kad se zna da SUP, odmah posle hapšenja, pušta saradnike tajne
policije . Zahtevao je za Kneleta poseban tretman , dok je njegov prijatelj iz SSUP-a nastojao da ga izmiri sa
funkcionerom SDB. Posle izgreda koje je pokojni Knežević napravio u Budvi, Nikčević je pozvao pomenutog
gospodina, koji se u to vreme nalazio na letovanju u odmaralištu SSUP-a, pa je slučaj izglađen.
Nikčević nije krio da je imao udela u organizaciji razbijanja demonstracija ispred Terazijske česme 1991.
godine. Priča se da je ovaj zadatak bio poveren Kneletu i on ga je uspešno izvršio. Zato direktoru Šumadije
nije bilo svejedno kada je Knežević ranjen u kafiću Freska , u maju 1992. godine, pa je posle toga zadržan u
pritvoru. Nikčević je došao besan u SSUP, ponovo je pominjao načelnika SUP-a, tako da je Knežević, na
intervenciju sa višeg mesta, ubrzo pušten.
Navedeni izvori opisuju Nikčevića kao čoveka koji je bio na svoju ruku . Navodno, nameravao je da oko sebe
okupi grupu debejaca , uporno tražeći i za sebe plavu službenu legitimaciju. Međutim, čak ni njegov moćni
prijatelj iz Saveznog SUP-a nije mogao da ovoj želji izađe u susret.
Umeo je da se oduži svojim prijateljima koji su uglavnom pripadali policijskom i političkom vrhu. Kadaje
1992. godine smenjen njegov prijatelj u SSUP-u, obećao mu je mesto šefa obezbeđenja u hotelu Hajat . Zli
jezici tvrde da mu je, u vreme najveće inflacije, bila obezbeđena plata od 5.300 maraka. Ipak, policijski
funkcioner se udomio kao šef obezbeđenja jedne privatne banke.
U svom neposrednom susedstvu Nikčević je obezbedio stan nekolicini značajnih ljudi iz policije. O kvalitetu i
lokaciji budućeg doma jednog od čelnih ljudi RTV Srbije u krugu Nikčevićevih prijatelja većalo se šest časova.
Zahvaljujući ovakvim vezama, direktor Šumadije uspeo je da proda deset stanova u Ovči, koji su bili na
začelju potražnje, i da dobije mesto za gradnju u Durmitorskoj ulici koja je, inače, poznata kao policijska ,
zbog više objekata u vlasništvu MUP-a Srbije.
Još jedna, posebno neverovatna verzija razloga za Nikčevićevo ubistvo, potiče iz vrlo visokih policijskih
krugova koji pripadaju onom ekskluzivnom klubu ljudi upućenih u tajne političke partije šaha. Uveravaju nas
da Nikčević nije imao udela u državnoj trgovini narkoticima. Nije morao da se muči i putuje čak u Kolumbiju,
kad je kokain mogao da kupi u Beogradu, kažu ovi policajci, iako ne objašnjavaju otkuda toliko koke u
glavnom gradu SR Jugoslavije.
Dugo se slušalo o navodnoj umešanosti značajnih ličnosti iz vojske i policije u tobožnju prodaju oružja
Muslimanima u Bosni, u Sandžaku i na Kosovu. Onda je i inspektor Dragan Mladenović zapretio da će izneti
dokaze o ovim rabotama, uključujući i trgovinu drogom i ukradenim vozilima. Od poslednjeg koraka se
odustalo najverovatnije iz straha da će i druga strana posegnuti za dosijeima.
Naši izvori tvrde da je Nikčević bio umešan u ove poslove, tačnije da je bio zadužen za organizovanje prodaje
oružja bosanskim Muslimanima.
Budući da je, prema svedočenju njegovih poznanika, imao izraženo osećanje pripadnosti svom narodu,
Nikčević je počeo da sumnja u državni interes koji nalaže da se naoružava neprijatelj. Bio je ozlojeđen i nije
više želeo da se bavi poslom koji se kosi sa njegovom savešću. Verovatno bi se priča o prodaji naoružanja tu i
završila, da Nikčevića nije počela da izjeda želja za razotkrivanjem pravih motiva ovog sumnjivog posla. Kažu
da je počeo da se raspituje ko je nalogodavac i da mu je to ubrzo došlo glave.
Akcija je izvedena po klasičnim pravilima iz obaveštajnih udžbenika. Zbog tri automobila koja se koriste
posle ubistva, od kojih su prva dva obično kradena, dok je treći legalno registrovan, naziva se akcijom tri
prstena . Zato je, objašnjavaju, pogrešna pretpostavka da ubice, usled nepoznavanja grada, ulaze u slepu
ulicu, gde su primorani da izađu iz automobila. Naprotiv, promenivši prva, a zatim i druga kola, mogu biti
sigurni da više ne može da im se uđe u trag.
Radojica je znao da mu se može svašta desiti, ali je to jednostano bio život koji je odgovarao njegovom
nemirnom temperamentu. Nekoliko dana pred smrt čuo sam ga kako, više za sebe, kaže: Ne znam više za
koga radim zaključuje naš sagovornik, Nikčevićev poznanik iz SSUP.
Đovani Di Stefano nazvao je ubistvo svog prijatelja klasičnom likvidacijom sa umišljajem . Objasnio nam je da
je poslednji put u januaru 1994. godine razgovarao sa inspektorom Gagićem iz Odeljenja za krvne i
seksualne delikte, koji vodi ovaj slučaj. Saopšteno mu je da policija radi kao na pokretnoj traci, započnu rad
na jednom ubistvu, a već se desi drugo. Pravdali su se i nedostatkom tehničkih sredstava. Italijan objašnjava
da je uzalud vršio pritisak i preko najmoćnijih ljudi koje poznaje. Čudi ga da je Radojičino ubistvo nerešeno,
iako je on bio prijatelj sa mnogim policijskim i političkim uglednicima. Upravo to saznanje otvara mogućnost
raznim spekulacijama o Nikčevićevom ubistvu, kao činu od kojeg je neko moćniji i uticajniji od njega, imao
koristi.
Priča o Radojici Nikčeviću bila bi nepotpuna bez pokušaja da se razotkrije misterija koja okružuje njegovog
stalnog pratioca, Di Stefana, koji je, kako sam kaže, sa njim provodio više vremena nego sa bilo kim drugim.
Ko je gospodin Đovani Di Stefano, vlasnik crvenog pasoša u kome je ispisana adresa Tolstojeva 31?
Sa svojim pokojnim prijateljem upoznao se preko Miše Ćulafića, u dvorcu Barija Komfelda u Francuskoj,
novembra 1992. Godine. Nikčević i on su ubrzo uvideli da imaju mnogo toga zajedničkog, pa Italijan odlučuje
da se, pored toliko razvijenijih zemalja, doseli u Beograd i uzme jugoslovensko državljanstvo.
Di Stefano je u početku predstavljen na državnoj televiziji egzaltiranim tonom, kao jedan od stranaca koji se
usudio da ličnim primerom svedoči o nepravednosti sankcija. Ipak, bio je čudo za tri dana, ili je neko shvatio
da bi državni mediji ipak trebalo da se drže podalje od čoveka kome je, posle finansijskog skandala,
zabranjen ulazak u Ameriku. Di Stefano, međutim, tvrdi da je sam odlučio da ne izlazi pred kamere.
Prijatelj Azila Nadira, engleskog gazda Jezde , tvrdi da je ponosan na svoj jugoslovenski pasoš, a da mu je
zajednička osobina sa Srbima netrpeljivost prema svemu što je nemačko:
Moj ujak je proveo četiri godine u nemačkom logoru, a u mom rodnom selu na jugu Italije Nemci su tokom
rata ubili 100 meštana, samo zato što je moj otac, inače siromašni zemljoradnik, spasao jednog Jevrejina
Ako svi već ovde mrzimo Nemce, nije mi jasno zašto je nemačka marka postala zvanično sredstvo plaćanja.
Zašto ne američki dolar? Ovako, pomažemo nemačku privredu.
Početkom 1994. godine Di Stefano je uhapšen, navodno, zbog šticunga. Proveo je deset dana u zatvoru.
Smatra da je uhapšen iz političkih razloga, ali ne zna koja je stranka stajala iza toga. Uhapšen je uprkos tome
što je, kako kaže, uspeo da postigne da se dinar priznaje u svetu: Priznali su time i Jugoslaviju. Nije važno
pošto i kako sam to uradio. Važan je rezultat koji sam postigao. Mogao sam da platim za to ili da ih ucenim:
mogao sam da uradim hiljadu drugih stvari. To je nebitno! Sve radim isključivo iz državnih interesa.
Naime, posle toliko sušnih meseci, Jugoslovene je sa stranica časopisa USA Today obasjalo sunce: dinar je
bio na kursnoj listi. Dežurni skeptici su odmah iščeprkali da je jedan od deoničara ovog časopisa i Di Stefano
lično.
Krepki južnjak, međutim, i dalje jaše. Hvalio se da je uspeo da ubedi mnoge inostrane partnere da kršenje
sankcija i nije neki greh, a njegovu kompaniju, jer zna da je u pravu , nisu tužili u Americi zbog nepoštovanja
odluka Saveta bezbednosti UN.
Nameravao je da kupi 51 odsto deonica u Genex -u, ali za sada nije zaslužio toliki zalogaj. Tvrdi da ga politika
ne zanima, međutim, bio je blizak prijatelj sa Emilijom Kolombom, nekadašnjim ministrom inostranih
poslova Italije, a kažu i da je imao izvestan uticaj na britansku vladu. Sumnjalo se da je u Jugoslaviju poslat
po zadatku, ali on tvrdi, i pored svega, da je samo biznismen. Ipak
Najvažnije je da se narod ujedini. Po mom mišljenju, iako ja nisam političar, predsednik Milošević radi svoj
posao dobro kao i bilo koji njegov kolega. Ali, ne dozvoljavaju mu da radi. Trebalo bi mu dati 10 godina da
ostvari svoj zadatak. Po meni, poslovi ove opozicije su glupost. To nije nikakva opozicija. Zbog toga ja
podržavam Miloševića. Kad bi naredio i da ostanem 100 godina u zatvoru, ja bih ga i dalje podržavao, jer
verujem u njega izjavio je u jednom intervjuu.
Čaršija, navikla da dobrotvori ovog naroda, kada im prigusti, obično zbrišu a la gazda Jezda, sa koferom
punim para, motrila je na svaki Di Stefanov korak. Čim bi Italijan prešao jugoslovensku granicu, čulo bi se:
Vidiš, šta sam ti rekao
U oktobru 1994. godine Di Stefano zaista nestaje , a već sledećeg dana to otkriva i obaveštajna služba rekla-
kazala. Našli smo ga, ipak, u Rimu gde je, kako kaže, osnivao italijansko-jugoslovensku avio-kompaniju. Ni na
kraj pameti mu nije bilo da zauvek napušta domovinu , to jest, da ne bude dvosmislenosti, Jugoslaviju.
Nevernici se ne zbunjuju tek tako. Više puta je empirijski dokazano da čovek može biti u ovoj zemlji ujutru
heroj , a uveče izdajica . Večita je jedino jednokratna upotreba .
FRANKFURTSKI GREH
Goran Vuković je upisao svoje ime u istoriju srpskog podzemlja onog trenutka kad je 1986. godine u
Frankfurtu ispalio smrtonosne hice u Ljubomira Magaša Ljubu Zemunca. Ubistvo legendarnog Zemunca
stvoriće mu, utisak je, doživotne neprijatelje. O njemu će kao o izdajniku i saradniku Nemaca govoriti čak i
oni koji nikad nisu videli pokojnog Magaša. Odjek dva hica iz kolta 38 , koja je Vuković ispalio 10. novembra
ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu, pratiće ga i pet godina kasnije, kad se 1991. godine vraća u Beograd.
Od 22. aprila 1992. do 14. januara 1993. godine srećno je preživeo nekoliko atentata.
Vuković je postao najprogonjeniji čovek beogradskog asfalta, premda su on i njegovi drugovi poricali da je
reč o osveti prijatelja Ljube Zemunca. Sumnjalo se na zakulisne radnje tajnih policija, ali ta teza nikada nije
potkrepljena ozbiljnijim dokazima, budući da ni sam Vuković nije mogao da kaže zašto bi neko iz, recimo
SMUP-a, želeo njegovu smrt. Zli jezici kažu da je neke od atentata izmislio, pokušavajući da utiče na javnost
i, posredno, na policiju, ne bi li dobio dozvolu za nošenje oružja.
Ipak, 14. januara 1993. godine, u blizini diskoteke Luv , Vuković se u mrklom mraku sukobio sa dva federalna
policajca, Radojicom Dožićem i Milovanom Zorićem, što je bio krunski argument za njegove tvrdnje da mu se
ozbiljno radi o glavi. Napadi na Gorana Vukovića i dalje su jedna od velikih nepoznanica beogradskog asfalta.
Još dok se samo nagađalo o njegovom povratku u domovinu, čaršija je bila ubeđena da je osveta sasvim
izvesna, samo što se još ne zna tačan datum . Pričalo se da će Ljubini najbliži prijatelji vrlo brzo osvetiti svog
ubijenog druga.
Kad je Vuković napadnut prvi put, 22. aprila 1992. godine, novine su, iako bez čvrstih dokaza, ovu tezu iznele
kao jedino moguću. Oko devet uveče, Vuković i njegov zet Vasko Veličković došli su do ford sijere , parkirane
na ulici u blizini Vukovićevog stana, u naselju Braće Jerković. Zvanična verzija SUP Beograd navodi da je
došlo do eksplozije, najverovatnije kad je Vuković otvorio vrata automobila. Eksploziv je, navodno, bio
postavljen ispod komandne table. Automobil je izgoreo, a Vuković i Veličković su lakše ranjeni po nogama.
Ubrzo je postalo jasno da je policija javnosti namerno servirala pogrešnu priču, kako se to obično čini, ne bi li
atentatori poverovali kako se trag udaljuje od njih. Stručnjak iz Krim-tehnike SUP Beograd objasnio nam je
da su se Vukovićeva kola, zapravo, zapalila od kumulativnog projektila, ispaljenog iz protivoklopnog bacača
zolje . Projektil je proleteo između sedišta i Vukovićevih nogu, izašao na drugu stranu i pogodio obližnji reno
4.
Vuković je i sam opisao ovaj događaj: Čim sam ušao u kola i upalio ih, nešto je puklo. Moj komšija je video
da nešto doleće sa livade. Policija je posle pronašla mesto sa kog je pucano, a počinilac je ostao nepoznat.
Čak i da je znao ko stoji iza napada na njega, Vuković to nije želeo, ili nije mogao, da saopšti novinarima.
Izjavio je da mu niko nije pretio jer bi, u tom slučaju, odgovorio:
Da sam u tom trenutku znao ko me je napao, ne bih imao obzira. Ni prema njemu, ni prema njegovoj
porodici. Jer, nemaju ni oni prema mojoj. U kolima mi je bio zet, a mogao je da bude i neko drugi. Zbog toga
neću imati milosti prema njima i njihovim porodicama.
U to vreme, Vuković je objašnjavao kako mora da bude izuzetno oprezan prilikom utvrđivanja identiteta
pravog napadača, jer postoji mogućnost da zbog spletke strada neko nedužan. U podzemlju je to gotovo
redovna pojava i svako promućurniji o tome vodi računa. Problem osvete se usložnjava, jer je svaki mladić,
koji drži do sebe, primoran da uzvrati, premda samo nagađa ko bi mogao i morao da bude meta njegove
osvete.
Samo dva meseca kasnije, ime Gorana Vukovića ponovo je u novinama. Pošto se vratio iz Španije, gde se
oporavljao od povrede zadobijene od gelera, pažnja mu je, prema sopstvenom priznanju, popustila. Na
izlazu iz poznatog voždovačkog restorana Tifani u ulici Vojvode Stepe, Gorana je jedan od momaka upozorio
da je ispod njegovog automobila podmetnuta bomba.
Ispod automobila je bilo postavljeno 400 grama plastičnog eksploziva. Kako nam je posvedočio jedan
specijalista Odeljenja kriminalističke tehnike beogradske policije, u prvom trenutku nije se moglo znati po
kom principu je mogao biti aktiviran eksploziv: da li je bila reč o poteznoj, vremenski tempiranoj napravi, ili
eksplozivu koji se aktivira daljinskim upaljačem. Stoga je najjednostavnije rešenje bilo upotrebiti vodeni
šmrk. Pošto je eksploziv odvojen od patosa automobila, ispostavilo se da je trebalo da bude aktiviran
daljinskim upaljačem. Naš sagovornik nije mogao da objasni zašto nije došlo do eksplozije. Atentatori su,
najverovatnije, napravu postavili ispred Vukoućevog stana, gde su kola prethodno bila parkirana. Goran je,
ništa ne sluteći, vozio do kafića SM u Njegoševoj ulici, a odatle na Voždovac. Priča se da je Vukovićev
suvozač bio sin jednog generala i da su atentatori, možda, zbog toga odustali od namere.
Ubrzo, Vuković je još u dva navrata meta neuspešnih atentata. O njemu se već širi priča da je čovek sa devet
života .
Prema Vukovićevom sećanju, kad je Boris Petkov izašao iz zatvora, spremali su se da otputuju na Kopaonik.
Tri dana pre polaska, izlazeći iz diskoteke Luv sa svojim sestrićem, začuo je pucnjeve. Legli su iza automobila
i povadili pištolje, ali su se napadači odmah udaljili. Goran tvrdi da je na njega tada pucano iz popularne
kikače , singapurske puške SAR . Ove puške zaplenjene su u avionu ugandske kompanije na zagrebačkom
aerodromu. Tada je uhapšen hrvatski emigrant Antun Kikaš, optužen za šverc oružja prim. aut. Vukovića je
teško bilo demantovati povodom ove pojedinosti, s obzirom da se samo nagađalo gde su sarovke završile.
Tri nedelje kasnije, tek pošto su se Vuković i Petkov vratili sa odmora, priča se ponovila do detalja: pločnik
ispred diskoteke Luv , pucanj iz nepoznatog pravca, ponovo neprecizan. Jedan od stanara je svedočio o dva
mladića koja su pucala iz parka do njegove zgrade. Policija je pronašla čaure, navodno i jednu koja potiče iz
prve pucnjave. Ustanovljeno je, rekao je Vuković, da je oba puta pucano iz kikače .
Naselje Braće Jerković , doduše, slovi za ozloglašeni kraj Beograda, ali su stanovnici ipak bili iznenađeni
žestinom okršaja na srpsku Novu 1993. godinu. Znajući da se u kraju oružje poteže u svakoj zgodnoj i
svečanoj prilici, niko se nije potrudio da izađe na ulicu. Da su kojim slučajem bili radoznaliji, postali bi
svedoci jednog od najneobičnijih obračuna u Beogradu.
Pretpostavljajući da mu dolazak u diskoteku više nije bezbedan, Vuković i njegov drug Mirsad Jovanović
odabrali su neuobičajen put. Sećajući se dva prethodna napada, odlučili su da moguće atentatore iznenade,
prolazeći kroz mali park i prilazeći im s leđa. Priznao nam je kasnije da je i sam bio iznenađen što su se
njegova strahovanja obistinila: u potpunom mraku, pokraj ugla zgrade naspram diskoteke, ugledao je nečije
obrise.
Uhvatio sam ga u neposrednoj blizini mesta gde su pronađene one dve čaure. Našao sam kod njega
škorpion sa prigušivačem. Hvatam ga i znam koga sam uhvatio, ali ne mogu da verujem. Mirza mu je oteo
škorpion , a ja legitimacije. I vidim da je to Savezni SUP, čovek se zove Milovan Zorić. U to nailazi i onaj drugi,
Radojica Dožić, dolazi do obračuna. Dok smo razoružavali Zorića, molio je. Nemojte da me ubijete, joj, u šta
su me uvalili! Čim je naišao, Dožić je potegao pištolj i pucao na Mirzu. Zorić se u tom trenutku otrgao, počeli
smo da se rvemo. Pored škorpiona , imao je još jedan pištolj. Uspeo je da mi oružje izbije iz ruke. Pokušao
sam da pobegnem, ali me je ranio u glavu i prišao mi na dva koraka. Pomislio sam da je gotovo. Zaklonio
sam rukama glavu i čuo kako pištolj škljoca na prazno. Skočio sam na noge i uhvatio Zorića nelsonom ,
podvukao sam mu ruke ispod miški i sklopio šake na njegovom potiljku. Nisam verovao da mi se može oteti.
Pokazalo se, međutim, da je bio izuzetno utreniran. Otrgao še i, na moje iznenađenje, napravio salto
unazad, pobegavši pričao nam je Vuković.
Za to vreme, Mirsad Jovanović odgovara na Dožićevu vatru i ranjava ga, što je utvrđeno i u istrazi. Međutim,
od svih učesnika obračuna, samo Jovanović završava u pritvoru.
Radojica Dožić rođen je u Novoj Varoši. Završio je srednju elektrotehničku školu u Nikšiću, a potom milicijski
kurs od šest meseci. Radio je na poslovima obezbeđenja zgrada Federacije i zadužen je pištoljem TT 7,62
milimetara.
Milovan Zorić je rođen u Vinkovcima. Kadetsku milicijsku školu završio je u Zagrebu, gde je kasnije radio u
Gradskom SUP-u. Kao ispomoć, došao je 1990. u Beograd. Zadužio je pištolj CZ 7,65 milimetara. Ni Dožić, a
ni Zorić, nisu disciplinski kažnjavani, premda je drugi učestvovao u obračunu na Konjarniku, kad je sa šest
metaka u stomak ranjen policajac Savić iz obezbeđenja Aerodroma Beograd . Savić je preminuo nekoliko
godina kasnije 1993 , najverovatnije od posledica ovog ranjavanja.
Pomenute večeri, Zorić je bio naoružan škorpionom sa prigušivačem, oko koga je bio nalepljen selotejp , dok
je Dožić nosio svoj službeni pištolj. Nisu bili na dužnosti. Prema Dožićevoj izjavi ranjen je sa šest metaka , on i
njegov kolega su u naselje došli u posetu prijatelju. Kad je video da se Zorić zadržao, krenuo je po njega, i u
parku ga ugledao pored dvojice mladića. Policijski izveštaj poriče deo njegove izjave, u kojoj tvrdi da se jedan
od dva nepoznata momka okrenuo ka njemu, i počeo da puca U spisima istražnog sudije Mladena
Anđelkovića stoji da je u parku pronađeno četrdesetak čaura različitih kalibara: 7,62, 7,65, duga devetka i
kratka devetka . Osim toga, jedan od stanara iz obližnje zgrade pronašao je u svom stanu zrno magnuma 357
. Izjave Vukovića i Jovanovića da su kod Zorića pronašli automatski pištolj škorpion potvrdio je Mirko Jokić,
komandir brigade milicije SMUP-a.
Od pomenute večeri, Milovan Zorić se nalazi u bekstvu. Kako tvrdi Borivoje Borović, Vukovićev advokat,
policija se tek na njegovo insistiranje dosetila da za Zorićem izda poternicu. To je prvi put kod nas da je
raspisana poternica za jednim federalnim policajcem. SMUP se u međuvremenu ogradio od svojih radnika.
Mirko Jokić je povodom tog slučaja doslovce izjavio:
SMUP, odnosno Brigada i ja kao njen komandir, nismo strana u ovom slučaju. Strane su poznate imenom i
prezimenom. Ja bih se u ime SMUP-a i ove Brigade ogradio od bilo kakve veze sa Dožićem i Zorićem.
Mada je Dožić uporno tvrdio da nema ni reči o njegovoj suspenziji, Jokić je bio nedvosmislen:
Kad smo saznali daje protiv Dožića poveden krivični postupak, predložili smo da bude suspendovan Tražili
smo i da Zoriću prestane radni odnos. Razlog nije isključivo incident ispred diskoteke Luv .
Dožić se u to vreme lečio u banji Selters kod Gornjeg Milanovca. U telefonskom razgovoru je poricao
nameru da 14. januara likvidira Gorana Vukovića: Kakve ja veze mogu imati sa njim?
Isto pitanje postavio je i Vuković, odgovorivši da zna kako Dožić i Zorić s njim lično nemaju ništa, ali ima onaj
ko ih je poslao da ga ubiju: Kad bi nesrećnici došli i rekli mi da su plaćeni da to urade, verujte mi, ne bi im
dlaka s glave falila. Ali pod uslovom da mi lepo kažu ime onog ko je od njih to naručio.
Dožića je zanimalo šta je o njemu rekao komandir Jokić, očigledno očekujući da će i sa te strane dobiti
podršku. Isprva je pristao da se sretnemo u Seltersu, ali se naknadno predomislio i otkazao sastanak. Od
sredine 1994. godine, iako ga se SMUP odrekao , Dožić je ponovo u službi.
Odnos SMUP-a prema ovakvoj vrsti likvidacija nije nepoznat. Šezdesetih godina Savezna SDB bavila se
likvidacijama emigranata i terorista, ali od tada, kako sami tvrde, to više ne rade. Posebno ne danas, kad
Savezna SDB predstavlja marginalnu instituciju u SRJ. Dožićeve i Zorićeve kolege zato više veruju da je u
ovom slučaju reč o nesporazumu. Sličnog ubeđenja bio je i istražni sudija Mladen Anđelković.
Da li Brigada SMUP-a ima običaj da svoje ljude pozajmljuje SDB-u? Komandir Jokić nam je objasnio da se to,
koliko zna, do sada nije dešavalo, ali, ako bi zatražili, Brigada bi im dala ljude na raspolaganje . Jokić je,
takođe, imao podatke o Zorićevom učestvovanju u ratnim okršajima u Bosni, ali je napomenuo da se Zorić
nije borio u sastavu SMUP-a, već privatno.
Vuković i njegovi prijatelji su tvrdili da imaju pouzdane dokaze o Zorićevoj umešanosti u smaknuće 46 osoba
u Bosni, kao i da je u Nikšiću kriv za smrt dva čoveka. Navodno, ove dokaze će izneti na suđenju.
Kako to da policajci idu na dužnost sa škorpionom i zašto su, ako su bili u poseti , ostavili kola u poprečnoj
ulici, sto metara dalje pita se Boris Petkov.
Jedan od motiva za napade na Vukovića nađen je i u pisanju pojedinih novina da je blizak SPO-u i čelnicima
te stranke. Iako ga je Giška, navodno još dok je izdržavao zatvorsku kaznu za ubistvo Ljube Zemunca, pozivao
da ide na front, Goran je odbio. Prijateljstvo sa Giškom nije moglo da nadvlada uverenje da u Gardi I
stranačkom obezbeđenju ima mnogo ljudi kojima tu nije mesto. Ipak, Vukovića smo u jun 1994. godine
zatekli na ručku sa Milanom Komnenićem i Borivojem Borovićem, bliskim saradnicima Vuka Draškovića. U
neformalnom razgovoru poverio nam je da namerava, mada su njegovi prijatelji protiv toga, da se politički
angažuje, tako što će biti kandidat za poslaničku listu SPO na opštini Voždovac. Njegovu nameru da se
politički aktivira potvrdio nam je i advokat Borivoje Borović:
On to zaista želi da uradi, i da zajedno sa svojim prijateljima pristupi SPO.
Međutim, izvesne rezerve prema takvom potezu svog klijenta, Borović je pomenuo iz sasvim drugih razloga:
Zamolio sam ga da o tome dobro razmisli, da malo odloži ili se uopšte ne uključi u rad SPO. Predočio sam mu
da su mnogi ljudi iz opozicije ili izgubili posao, ili, u goroj varijanti glavu. Vuković je sada u fazi razmišljanja.
Zanimanje javnosti za Gorana Vukovića može se ilustrovati i namerom TV Politika da o njemu prikaže
dokumentarni film. Posle svih nedaća koje su ga snašle, prihvatio je da pred kamerama iznese svoju verziju
događaja oko neuspešnih atentata. Snimljen je dvadesetominutni film, ali Aleksandar Tijanić, tadašnji
direktor ove televizije, dva meseca nije hteo ni da ga pogleda, iako ga je sam naručio. Neemitovanje emisije
obrazložio je meteorološkim problemima, jer, zaboga, nije po svetskim standardima emisija je snimana
usred zime, po snegu, a u međuvremenu su nastupili topliji dani. Uostalom, ima tu i nekih stvari koje vi ne
znate izneo nam je svoju enciklopedijsku upućenost tv-urednik.
Posle pogibije Đorđa Božovića Giške, glavnog čoveka beogradskog podzemlja , kako su ga nazivale nemačke
novine, i legendarnog predvodnika voždovačkih mladića sa asfalta, Vuković je spontano zauzeo njegovo
mesto. Za Vukovića kažu da je, koliko opasan, toliko i sposoban da pravi novac. Sada već u ozbiljnim
godinama 35 , on je oženjen i, poput većine iz svoje generacije, nije mu više do sitnih, lokalnih dokazivanja.
Vuković je, naravno, s obzirom na svoju reputaciju, primoran da drži do sebe . Ljudi koji ga dobro poznaju
tvrde da u poslovima, koje uglavnom pravi preko , mesečno zarađuje između 50 i 100 hiljada maraka.
Istovremeno, ni prihodi od ovdašnjih poslova nisu ništa manji. Ubeđen je da može više i bolje od drugih.
Mada ga je u nekoliko navrata samo sreća sačuvala, Vuković se može sresti na više prometnih mesta u
Beogradu. Kreće se uvek oprezno, ali bez posebnog obezbeđenja, mada su u njegovoj blizini uglavnom
momci spremni na sve.
Goranovu drskost da se pojavljuje na gotovo svim mestima u gradu, bliski prijatelji tumače kao izuzetnu
hrabrost. Pogotovo su oni mlađi skloni da to objasne njegovom nesalomivošću. S druge strane, nekoliko
naših poznanika, koji su prethodnih godina čitali tekstove u kojima Goranovi prijatelji veličaju njegovu moć,
savetovalo nam je da ne preterujemo u glorifikovanju. Čak je i kod njih postojalo uverenje da napisano
predstavlja deo našeg mišljenja, a ne onoga što Vukovićevi prijatelji zaista kazuju. Upozorenje je za cilj imalo
da nam pokaže kako u Beogradu žive i ljudi koji mu nikada neće oprostiti Magaševo ubistvo, a da naše
pisanje mogu smatrati rđavim postupkom koji može da nam se obije o glavu. Oni o Vukoviću ne misle ništa
lepo, a to je suvišno obrazlagati, jer su u godinama iza nas njihove ocene i međusobna nipodaštavanja
objavljivana u štampi.
Sredinom 1994. godine Vuković najzad dobija i toliko priželjkivanu dozvolu za pištolj iako, sasvim sigurno,
nije čekao papire da bi išao naoružan. U nekoliko navrata to je novinarima i priznao, otvoreno rekavši da mu
mogu oduzeti hiljadu pištolja, ali će hiljadu prvi opet biti kod njega . U međuvremenu je neke od napada, uz
saradnju sa advokatom Borovićem, umešno koristio kako bi preko novina vršio pritisak na policiju da mu
izda dozvolu. Žalio se da njegove drugove, a pogotovo njega samog, beogradska policija razoružava, kako bi
ih goloruke prepustila brojnim zavidljivcima. Tako je, uvidevši da ovakva vrsta pritisaka nema efekta, po
dozvolu otišao u Crnu Goru. Posle toga su mu prebacivali da je liberal , a srpski policajci su crnogorske
kolege optužili da su izdale dozvolu najvećem jugoslovenskom kriminalcu . Policija je od njega tražila i
određene usluge, uslovljavajući njima odobrenje za nošenje oružja. To im, po svemu sudeći, nije pošlo za
rukom, jer je Vuković ostao dosledan izjavi da s policijom nikada ne bi sarađivao. Njegovi oponenti s
podsmehom reaguju na takvu tvrdnju Zbog klevete da je policijski doušnik, jula 94. godine tužio je jedan
beogradski nedeljnik.
Nije moj nivo da jurim novinara koji se nije potpisao ispod teksta prim. aut. , ali ću tražiti da se otkrije njegov
identitet. Od lista ću zahtevati odštetu. Nisam ja bilo kakav uličar da me mogu pljuvati rekao nam je tih dana
vidno uzbuđen i besan. Prema reakciji mladića s kojima se dobro poznaje, a čija je gestikulacija odražavala
uverenje da zaista misli ono što govori, mogli smo pretpostaviti da od namere neće odustati.
O spremnosti da pronađe ljude koji mu se direktno ili posredno zamere, govori i jedna proverena priča. Kad
je u stan njegovog dugogodišnjeg prijatelja, upućeni kažu poslovnog saradnika koji mu gura najviše novca u
džep, ubačena bomba, Goran je za informaciju o bombašu nudio nagradu od pet hiljada maraka. Kasnije
smo, iz sasvim pouzdanog izvora, saznali da je nagrada bila daleko veća, ali i da nije bila izražena samo u
čvrstoj valuti.
Pošto je, konačno, mogao da nosi oružje, Vuković je počeo ozbiljno da trenira u jednoj privatnoj streljani.
Ništa nije želeo da prepusti slučaju. Pogotovo u danima kad gradom lutaju klinci željni revolveraške slave.
Tokom letošnjeg susreta pred Freskom , Goran i njegov prijatelj pozvali su nas da prisustvujemo vežbanju,
predloživši da potencijalnim protivnicima ukažemo na njihovu umešnost. Tvrdili su da u Beogradu postoji
samo jedan ozbiljan takmac koji bi im mogao parirati u preciznosti: Ako vam Miroslav Bižić ponudi opkladu u
gađanju, nikad je ne prihvatajte, makar rekao da će od sto metaka svi pogoditi u desetku .
Ipak, Vukoviću će se pamtiti hici koje je u Nemačkoj ispalio na Ljubu Zemunca. To je najčuvenije ubistvo u
srpskom podzemlju. Oko njegove pozadine duhovi se još ne smiruju, s obzirom da obe strane imaju
argumente za svoje tvrdnje. U vreme suđenja za ovo ubistvo, nemačka štampa je obračun opisivala borbom
za prevlast u srpskom podzemlju. Lakomisleni novinari živeli su u uverenju da je reč o sukobu za mesto broj
1 među jugoslovenskim gangovima, što su činjenice, a i sam Vuković, negirali. Odnos snaga u tom trenutku
nije ni bio sporan, jer je Magaš u svakom pogledu važio za neprikosnovenog. Današnji hroničari misle da je
ubistvom Zemunca, Vuković sebi trasirao put za bolju poziciju, bar kad je Beograd u pitanju. Pojedini poslovi
koji sada donose veliki profit, tvrde upućeni gradski momci, danas su u Goranovoj nadležnosti. Naravno, uz
svu ljubaznost s kojom će proćaskati u društvu novinara o koječemu, nijednog momenta neće dozvoliti da
naslutimo o kakvim se zapravo kombinacijama radi.
Goran Vuković tvrdi da, još od dolaska u Nemačku 1983. godine, nije imao sukoba sa Magašem, iako su
pokušavali da ih zavade. Spletkarenja su, kaže, navela Ljubu da pokuša da ga ubije. Navodno ga je, preko
prijatelja, na prevaru izveo iz stana, gde ga je čekala zaseda. Pogođen je u leđa, ali kaže da Ljuba tada nije
pucao, što je pokazala i istraga. Zato nije imao razloga da mu se sveti. Međutim, svedoci tog događaja kažu
da Magaš u tom trenutku nije bio prisutan, niti je mogao biti, jer se nalazio u drugom gradu. Vuković je
bolnicu napustio jedanaest dana posle ranjavanja i sa Ljubom se nije video sve do susreta ispred
frankfurtskog suda:
Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U
jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12-13. Nešto su se domunđavali. Tek kad
sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: Šta
je? Šta hoćeš? Planuo je: Šta je, hoćeš da se svetiš? Nisam ga se ni malo bojao: Misliš da neću da ti se
svetim? Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga
je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao
Mnogi nisu spremni da poveruju kako je ovo ubistvo posledica jednog uzgrednog susreta. Za razliku od
Vukovića, koji je kobni susret opisao kao sasvim slučajan, Ljubini prijatelji tvrde da iza svega stoji saradnja sa
nemačkom policijom. Uvereni su da se Vuković na tako rizičan potez bez dobre zaleđine nikad ne bi odlučio.
Zemunčevim ubistvom, kažu, odradio je posao za druge, nepovratno promenivši odnos snaga u nemačkom
podzemlju na srpsku štetu. Ljubini prijatelji veruju da je ovo smaknuće isplanirano u vrhu nemačke policije,
jer su, nemoćni da Magašu doskoče na drugi način, iskoristili po njih najbezbolniju varijantu međusobni
obračun kriminalaca.
Slično stanovište zastupao je i nemački časopis Der Spiegel , jedini ustvrdivši da ubistvo nije samo obračun
dva šefa kriminalističkih bandi, već da je urađeno po nalogu Državne bezbednosti ali jugoslovenske.
Suprotno od Vukovićevog opisa događaja, Ljubini prijatelji su se zaklinjali da je ubistvo bilo pedantno
isplanirano. Čim je u Magaša ispalio dva hica, prema njihovoj priči, kao po komandi su se pojavila dva
policajca u civilu, kojima se Vuković predao rečima: Ja sam vaš saradnik . Kad su Ljubini prijatelji pokušali da
ga otmu iz ruku inspektora, odnekud su se stvorili i policajci u uniformama i sa uperenim mašinkama.
Tvrdnju da je Magaševa likvidacija bila uigrana i isplanirana, ilustruju i sudskim procesom protiv Vukovića,
nazvavši ga pravom farsom koja je uznemirila i nemačku javnost. Javni tužilac je, naime, za Vukovića zatražio
kaznu od dve godine i devet meseci zatvora, mada je, prema uveravanju upućenih u tamošnje pravosuđe, u
Nemačkoj za takvo ubistvo predviđena kazna od 15 godina do doživotne robije. Vukovićeva osuda na sedam
godina zatvora, koliko je na kraju dobio, predstavljala je solomonsko rešenje. Magaševi prijatelji pričaju kako
je zatvor zapravo bio apartmanski smeštaj, u kome je Goranovoj supruzi bilo dozvoljeno da ga svakodnevno
posećuje. Posle četiri godine i osam meseci deportovan je u Jugoslaviju, a relativno blaga kazna postala je
povod za priče o saradnji s nemačkom policijom.
Mnogi imenuju Ota Ledera, šefa BKA, nemačke federalne policije u Visbadenu, kao čoveka koji je bio mozak
akcije. Njegova namera bila je da razbije jugoslovensko, tačnije srpsko, podzemlje u Nemačkoj, a kao najbolji
način da to učini bilo je da ih međusobno zavadi. Ledera, na asfaltu u Beogradu redovno pominjanog po zlu,
još dvojica ljudi imenuju kao čoveka koji je vršljao u našem podzemlju. Navodno je čak i viđen u jednom
voždovačkom kafiću, u društvu bivšeg inspektora beogradske policije. Nevezano za slučaj Vukovića i Ljube
Zemunca, Lederu je jedan od naših najtvrđih momaka, u četiri oka obećao vraćanje duga za sve nažao što im
je učinio. Respektujući svakog policajca ponaosob, imenujući i nekolicinu nemačkih policajaca kao vrsne i
čestite profesionalce, zakleo se da sitnoj duši i jajari kakav je Leder , nikako ne može da oprosti učinjeno.
Kažu da je Leder, s obzirom na reputaciju čoveka koji mu je uputio pretnju, to shvatio sasvim ozbiljno.
Niz kvalifikacija izrečenih na Vukovićev račun, uglavnom su bile reakcija na Goranove izjave u kojima nije
štedeo Magaševe prijatelje. Vuković objašnjava da se i sam iznenadio kaznom koju je tražio tužilac, znajući
da će posle toga ljudi misliti svašta. Kaže da mu je laknulo kad je umesto manje od tri, dobio sedam godina
zatvora, i pita imaju li smisla tvrdnje da je saradnik nemačke policije, kad ga je upravo ona prognala iz
Nemačke?
Intervjuom u jednom beogradskom magazinu, Vuković je razgnevio Ljubine prijatelje, ali i iznenadio delom
priče koji se odnosio na Željka Ražnatovića Arkana: Sa Arkanom sam isuviše dobar prijatelj Kao kriminalac
imao je veliku reputaciju, kao srpski komandant takođe Od naših je najtiše banki opljačkao Da je ubica, ubica
je Bio je primoran da se prihvati mnogih stvari
Posle objavljivanja intervjua, Vuković nam je u razgovoru objasnio da to i nije trebalo da se pojavi pred
javnošću: Ja sam tu novinarku lepo primio i ispričao neke detalje o podzemlju. Ne da bi to bilo napisano i
objavljeno, već da bi njoj bilo jasno o čemu se radi i ko je ko. Ona je zapravo prekršila dogovor. Dobro,
prevarila me je, a pošto je žensko nisam ni pomišljao da se s njom naknadno objasnim. Ali je bilo pokvareno
to što je učinila. Samo zato od tog trenutka s novinarima razgovaram isključivo u prisustvu advokata.
Godinu dana posle tog intervjua priznao nam je da se neposredno po objavljivanju teksta čuo preko telefona
sa Željkom Ražnatovićem. Priznao mu je kao svoju grešku to što je novinarki, pomalo neoprezno, rekao.
Objasnio nam je da je Arkan, kao njegov stari poznanik, to razumeo na pravi način. Razgovor je završio bez
povišenog tona, mada su gradom kružile priče da je na njihovom izmirenju radila posebna dvočlana
delegacija .
Posle prvog pokušaja ubistva Gorana Vukovića, prilikom slučajnog susreta, pitali smo prijatelja pokojnog
Magaša, da li zna ko pokušava da likvidira Ljubinog ubicu? I kako to, da pored zakletvi na osvetu, izrečenih
na Ljubinom grobu, Vuković bez straha šeta gradom? Puno pitate Uostalom, zašto bih ja oduzimao to
zadovoljstvo i privilegiju ljudima koji su Ljubi bili mnogo bliži od mene?
Utisak je da sve pretnje, koje do Gorana Vukovića stižu ekspresnom brzinom, nisu bile dovoljno uverljive da
bi ga zabrinule. Ili bar ne odaje takav utisak. Tu sam gde me vidite, tu me svako može pronaći, pa ako žele
neka dođu . Boris Petkov, jedno vreme veoma blizak Vukovićev prijatelj, bio je izričit:
Kad bi se samo proneo glas da neko određen stoji iza tih pokušaja, ne bi živeo m dva dana.
Pozadinu napada na Gorana Vukovića teško je odgonetnuti. Svako ima svoje sigurne pokazatelje i trag za
naručiocem atentata, ali u svakoj od verzija ima i šupljina. Jedna od poslednjih izjava Vukovićevog dobrog
poznanika, koji nas je zamolio da mu ne pomenemo ime, glasi:
Tek prošlog proleća, 94. godine, Goran je saznao da mu sve to dolazi od jednog Ljubinog prijatelja.
U naknadnim susretima sa Goranom Vukovićem, nismo uspeli da dobijemo komentar na zaključak njegovog
prijatelja. I dalje je tvrdio da mu nije jasno ko i zašto želi njegovu glavu.
Goran Vuković ubijen je u kasnim satima 12. decembra 1994. godine u centru Beograda. U neposrednoj
blizini Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dok je ulazio u svoj automobil BMW 850 , napadači su na njega i
dvojicu prijatelja sa kojima je bio u društvu, ispalili 25 hitaca iz automatskog oružja. Vuković je usmrćen na
mestu, dok je Duško Malović, ranjen sa četiri metka, sutradan ujutru izdahnuo u bolnici. Drugi Vukovićev
saputnik prošao je bez povreda.
Očevici kažu da je Vuković, po navici, pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut
eksploziv. U trenutku kad je na sedište iza vozačevog pustio Malovića, a zatim i sam seo za upravljač, iz
parka pored pozorišta istrčali su mladići i odmah osuli paljbu. Ubice su posle ispaljenih rafala pobegle u
nepoznatom pravcu.
AKCIJA BEOGRAD
Operacija Studenti je bila jedna od vrhunski izvedenih akcija beogradske policije, samo se ubrzo pretvorila u
političku igru. Obično čuvam novinske članke o akcijama u kojima sam učestvovao, ali sam posle nekoliko
napisa o ovom slučaju prestao da čitam štampu izjavio je dve godine posle akcije Ljuba Milanović, bivši
inspektor Odeljenja za krvne delikte koji je vodio ovaj slučaj. U nekoliko susreta, tokom kojih je bilo reči i o
famoznoj grupi s Pravnog fakulteta , kako je prozvana u štampi, Milanović je detaljno govorio o nepravdi
učinjenoj policiji. Premda je tako nešto teško zamisliti, ovoga puta se nesumnjivi policijski uspeh okrenuo
protiv njih samih. Razbojništva sa smrtnim posledicama nekima su, bez obzira na morbidnost situacije,
postala tek zgodan povod za politikantsko nadigravanje. Policijska brzopletost u saopštavanju rezultata
istrage, proglašena je većim grehom od onog kojeg su počinile ubice. Sama policija, osim u nekoliko
nemuštih pokušaja da se opravda pred delom javnosti, i nije pokazala preteranu želju da se sve postavi na
svoje mesto. Tako je, zapravo, ko zna koji put širom otvorila vrata nagađanjima i veštački stvorenim
nedoumicama. Dokonim hroničarima ovdašnjih zbivanja upravo je to i bilo potrebno.
Počelo je 17. decembra 91. godine, kada su dvojica napadača na Voždovcu premlatila poštara Dragana
Miletića. Od nesrećnog poštara, onesvešćenog udarcima u glavu, razbojnici su oteli torbu u kojoj je bio
novac namenjen penzionerima. Sledeća žrtva, 1. februara 92. godine, takođe je bio poštar, Milovan Đurić, a
sadržaj otete torbe isti. U to vreme poštanski čelnici su krivcima za ove napade proglasili novinare. Jer,
logika je nedvosmislena mediji obaveštavaju javnost o vremenu isplata penzija, pa je to signal huliganima
kada da stupe u napad. Prema njihovom mišljenju, igra žmurke s vremenom podele penzija bio je najbolji
način da novac sigurno stigne do onih kojima je i namenjen. No, kada je 2. marta stradao i treći poštar,
ovoga puta pokošen sa sedam metaka ispaljenih iz škorpiona u leđa, postalo je izvesno da napadi imaju istog
počinioca. U tom trenutku policija je bila nemoćna. Bez dokaza i svedoka nije bilo traga kojim bi se istraga
uputila. Samo jedan od trojice napadnutih poštara uspeo je na kratko da vidi jednog od napadača, ali je to
bilo nedovoljno. Izrešetani Vlasta Kostić samo je čudom uspeo da preživi, ali je zbog oštećenja unutrašnjih
organa ostao trajni invalid.
U gotovo pravilnom razmaku od mesec dana, usledio je još jedan napad. I prva žrtva. Na parkingu ispred
zgrade u kojoj je stanovao, 6. aprila 92. ubijen je Branislav Karadžić, direktor Mladost-turista . Niko nije čuo
hitac koji je
Karadžića pogodio u potiljak dok je zaključavao vrata svog automobila fiat uno . Pretpostavljalo se da je
ubica imao jasnu nameru krađu vozila, ali u tome nije uspeo, jer je uno bio obezbeđen mehanizmom za
zatvaranje dovoda goriva u karburator. Policija je jedino uspela da utvrdi da zrno potiče iz škorpiona . Dalje,
opet, nije mogla, osim da pretpostavi da između Karadžićevog ubistva i Kostićevog ranjavanja postoji veza
isto oružje.
Samo nedelju dana nakon toga u Zemunu je ponovo pucano na poštara ovog puta žrtva je bio Milovan
Krstić. I opet škorpionom . Po ulasku u jednu zgradu da preda pismo i novčanu pošiljku, Kostić je čuo
prigušen pucanj. Ni njemu samom nije bilo jasno, izjavio je kasnije, kako je ostao pri svesti i uspeo da otpuzi
na ulicu. Metak, ispaljen iz škorpiona sa prigušivačem, ušao mu je ispod desnog oka, a izašao ispod levog
uva.
Policija je u tom momentu računala da postoje već tri žrtve, jer su izgledi dvojice poštara da prežive bili
minimalni. Na žalost, i dalje nije bilo nikakvih tragova i nijednog svedoka, pa se strahovalo da će krvava
serija biti nastavljena. Najviše su strepeli poštari, mada nisu znali da od tog trenutka mogu da odahnu već je
bila odabrana druga meta. Crne slutnje su se obistinile 23. jula 92. godine. U sred dana opljačkana je Zlatara
Majdanpek u ulici Proleterskih brigada, a prodavačica Borjanka Tatić ubijena. Niko od prolaznika niti radnika
na obližnjoj skeli nije uočio ništa neobično, osim što su primetili mladića koji je nedaleko od zlatare turirao
motor. Nesrećnoj prodavačici pljačkaš je iz neposredne blizine pucao u teme škorpionom sa prigušivačem!
Prošlo je čitavih 45 minuta pre nego što je jedan prolaznik, slučajno pogledavši u zlataru, ugledao telo
Borjanke Tatić. Prilikom uviđaja policija je ustanovila da je iz prodavnice odneto oko četiri kilograma zlatnog
nakita.
Do ovog događaja beogradski policajci već su ispitali više od hiljadu njima poznatih pljačkaša, ali o ovim
zločincima niko ništa nije znao Posle ubistva u zlatan pokrenute su sve veze u podzemlju, angažovani ljudi na
području čitave Jugoslavije, kontaktirane crne berze na kojima se otkupljivalo zlato. U poštare, vlasnika una i
prodavačicu u zlatari napadači su pucali iz istog oružja, utvrdili su stručnjaci na osnovu zrna pronađenih u
telima nastradalih i čaurama nađenim na mestima napada Operacija je isprva bila nazvana Škorpion , zbog
oružja koje je korišćeno, ali se ubrzo odustalo od ovog imena. Postojao je opravdan strah da se naziv
operacije ne pročuje po gradu, te da se pljačkaši ne uplaše i oslobode oružja. Preimenovana je u operaciju
Beograd , jer je, zapravo, čitav grad i bio sumnjiv. Tadašnji pomoćnik načelnika SUP-a, Marko Nicović,
ispričao je nekoliko zanimljivih detalja:
Operacija je morala da bude vođena u najvećoj tajnosti, s obzirom na to da je postojala opasnost da se
napadači oslobode oružja iz kojeg su pucali. Dokaza, tada, ne bi bilo. Mafija uvek vodi računa da uništi oružje
iz kojeg je izvršeno ubistvo. Međutim, poznato je da se neki kriminalci patološki vezuju za svoje oružje.
Upravo taj rezon, ispostavilo se na kraju, bio je presudan:
Svi su bili sumnjivi. Ne radi se o preterivanju: na ulicama verovatno stotine škorpiona , nemamo opis
napadača, očevidaca nije bilo, nikakvih tragova sem zrna i čaura. Ispostavilo se da niko od kriminalaca nije
umešan. Zbog surovosti izvršenih zločina proverili smo i sve psihopate i opet ništa. Jedina nada ukazala se
posle pljačke Zlatare Majdanpek . To je značilo da će kad-tad morati da puste na crnu berzu neki komad
ukradenog nakita. Od 23. jula, kada je pljačka izvršena, svakodnevno smo, preko naših ljudi u podzemlju,
proveravali svaki komad nakita koji se pojavio. Imali smo za to vreme više od hiljadu poziva, ali nijedan nije
bio pravi rekao je Nicović.
Beograd sigurno ne pamti veće tržište zlatnim nakitom, nego u to vreme. Tragična socijalna kriza ljude je
primorala da na ulicu iznesu ono malo dragocenosti koje su posedovali. Stotine hiljada izbeglica, koje su
neprekidno pristizale u Beograd, od svog imetka su takođe, u većini slučajeva, nosile samo zlato. Čekali smo
gotovo dva meseca , kaže Nicović, tačnije do 11. septembra, kada nam je veza dojavila da se na tržištu
pojavio deo nakita koji odgovara opisu ukradenog zlata. Dobili smo i opis čoveka koji ga je nudio na prodaju,
a ostalo je išlo rutinski .
Bivši istaknuti inspektor beogradske policije, Miroslav Bižić, koji među kolegama od ugleda slovi za jednog
od najsposobnijih policajaca koje je grad imao, u to vreme razmišljao je ovako:
Kada smo čuli da je ubijen prvi poštar bili smo iznenađeni, jer se nikada ranije nije dešavalo da neko zbog
para puca tako svirepo, čoveku u leđa. A kada je opljačkana Zlatara Majdanpek , pored policije i građana,
uznemirilo se i samo beogradsko podzemlje, zbog načina na koji je ta žena ubijena. Takav zločin Beograd ne
pamti od slučaja Gutić Lisovac pre trideset godina. Čim sam čuo za zlataru rekao sam sebi: ovaj će razbojnik
brzo pasti. Iz iskustva znam da se veoma teško pronalazi kradljivac novca, jer pare ne ostavljaju trag. Lako ih
je potrošiti a da te niko ne pita odakle ti. Kada je napadač oteo četiri kilograma zlata, znalo se da će se taj
nakit pojaviti na ulici. I pojavila se narukvica. U takvim slučajevima, kada neki zločin poprimi razmere
monstruoznosti i svireposti, u nezavidnom položaju se zbog pritiska javnosti nađu i policija i podzemlje. Zato
među njima u tim trenucima i postoji interes da se slučaj reši. Policija koristi takav momenat i racijama,
saslušavanjima desetina delinkvenata, pritiscima na njih zbog ranijih krivičnih dela, nelegalnog posedovanja
oružja ili auta, traži da samo podzemlje otkrije i izbaci počinioce zločina. To se ovoga puta i dogodilo. Neko iz
podzemlja je dojavio policiji da se na crnom tržištu nudi kradena narukvica u pola cene. U Beogradu, kao i u
svim metropolama, postoje ljudi koji trguju ukradenom robom. Zna se dobro ko trguje zlatom i srebrom, ko
tehničkom robom, a ko oružjem objašnjavao je Bižić.
Ono što je inspektor Nicović nazvao rutinskim, predstavljalo je pronalaženje i hapšenje čoveka koji je nudio
narukvicu na prodaju. Ubrzo pošto je zlato ušlo u uličnu ponudu, policajci su identifikovali prodavca Branka
Gajića. A onda je klupko počelo da se odmotava. Za samo nekoliko časova pohapšeno je sedmoro
osumnjičenih za napade i ubistva na poštare, vlasnika fiata i prodavačicu u zlatari. Policija gotovo
istovremeno daje saopštenje za javnost. Bar u prvi mah ljudi su ostali zatečeni, bez komentara ubice su
studenti. Niz brutalnih ubistava za koje su bili osumnjičeni, u suštini je bio bez jasnih motiva. Od trenutka
kada su u medijima objavljena njihova imena ovaj, policijski gotovo rešen slučaj, prerasta u politički
obračun.
Policija, verovatno željna priznanja za uspešno obavljen posao, prebrzo pred javnost izleće sa dokazima do
kojih je došla. U prvi mah štampa ih naziva bandom s Pravnog fakulteta , da bi se naknadno ispostavilo,
posle detaljne provere evidencije, da je samo troje od njih imalo indeks ovog fakulteta. Na spisku
osumnjičenih našli su se Vojislav Božilović, Dalibor Guberinić, Miladin Živković, Mileta Rakočević-Pašić, Zoran
Vučenović i Snežana Rajšić. Aleksandar Žunić je kasnije priključen grupi, koju je, izuzmemo li prvootkrivenog
i nešto starijeg Gajića, činilo sedmoro mladih između 20. i 22. godine. Tračevi su krenuli Beogradom:
petorica uhapšenih su članovi SPS, Snežana je član SPO i DEPOS-a, čitav slučaj ima političku pozadinu Nicović
je bio izričit: Mi smo kriminalistička, a ne politička policija, a kada neko iz škorpiona iz koristoljublja liši života
tri čoveka, onda tu svaka politika prestaje da važi. Ali, nije bilo tako. Posebno zanimanje javnost je pokazala
za Snežanu Rajšić, studenta-prodekana na Pravnom fakultetu. Njeno učešće u zločinima sastojalo se u
držanju dela opljačkanog nakita u svom stanu. Nedoumica je bila: svesno ili sasvim slučajno. Hapšenje čitave
grupe dogodilo se upravo u vreme održavanja Studentskog protesta 92, a Snežana je u njemu imala
zapaženu ulogu. Da bi se otklonili povodi za sumnju, Glavni štab protesta izjavio je da se ograđuje od slučaja
studenata i postupka Rajšićeve. Dobronamernim i razumnim posmatračima takvo saopštenje nije ni bilo
potrebno.
Međutim, upravo afera studenata s Pravnog pokazala je morbidnu potrebu da se oko tema, o kojima je
suvišno polemisati, ukrste koplja. Bilo je jasno da policija izdatim saopštenjem prejudicira krivicu
osumnjičenih. Ali je krajnje neumesna kanonada najgorih optužbi na njen račun, zapravo odslikavala i onu
drugu, samoproklamovanu pravnu stranu u verbalnom sporu. Narednih nekoliko meseci, uporedo sa
saslušanjem optuženih, ali i potpuno nevezano za njih, u štampi je tekao pravi rat između jednih, koji su
krivicu prihvatili bez ograda, i drugih, koji su za osumnjičene pronalazili najfantastičnija opravdanja. Čak je u
jednom beogradskom nedeljniku, ne tako velikog tiraža i ugleda, postavljeno i sledeće pitanje: Da li studente
, sve da su im zločini i dokazani, ima smisla hapsiti u jeku Studentskog protesta? Ne, moglo se ostaviti za
narednu školsku godinu! Primedbe su iznošene svakodnevno to su sve mladi ljudi, pa ih je potrebno zaštititi
; njihova generacija je najugroženija, pa ih je donekle i moguće shvatiti ; vrednosti su poremećene, pa su i
oni pali pod takav uticaj ; ima i većih kriminalaca, pa im se ne daje toliki publicitet Uz svu opravdanost
iznetih zapažanja, koja je trebalo da pokažu i određen stepen razumevanja, kao da su promakla tumačenja
uglednih advokata: I pored propusta policije, ovo su teška krivična dela, koja sigurno ne mogu da se
montiraju . Poznati beogradski advokat Toma Fila, bio je veoma precizan:
U saopštenju SUP-a nije smelo da stoji da su privedena lica izvršioci zločina, već samo da postoji osnovana
sumnja. Pošto je reč o mlađim punoletnicima, najveća kazna koju mogu dobiti je 20 godina zatvora, što je
inače zamena za smrtnu kaznu. Poređenja radi, u američkim državama koje dozvoljavaju smrtnu kaznu, za
ovakve zločine bi se ona i primenila, bez obzira na starost počinioca.
Prepucavanja na temu da li su uhapšeni uopšte krivi, ili je to ujdurma vlasti zbog studentskih zahteva, nisu
prestajala. Nepotrebno je i govoriti o onima koji su, daleko od etike, zagovarali skoro javni linč, bez
nepotrebne sudske procedure . Ništa manje sulude teze nisu ni one o mogućoj satanizaciji studenata, jer,
zaboga, to bi moglo da okrene javnost protiv akademskih građana u celini. Ukratko, pred svakojakim
novinskim forumima, krajem 92. godine, prodefilovali su najrazličitiji stručnjaci, za koje je javnost tek tom
prilikom i saznala da postoje. Njihov greh, ako je na takav način moguće suditi, samo je utoliko značajan
ukoliko su pred druge, ali i sebe same, izneli sumnjičenja na koja nisu imali odgovor. U svemu tome, sudski
proces na koji niko od zainteresovanih nije imao većih primedbi, ostao je u drugom planu. Kao i težina
zločina, o kojoj gotovo da nije bilo reči.
Poseban deo priče predstavljali su advokati angažovani od strane optuženih. Ispostavilo se da je sudnica
pretesna za različita politička uverenja i ideološku netrpeljivost, koja je išla i do insinuacija na temu
seksualnih sklonosti nekih branilaca. Kompletan cirkuski repertoar je za kratko vreme preseljen iz novina u
samu sudnicu, pa su porodice optuženih bile primorane da razmišljaju o angažovanju novih advokata. Pošto
je sve prekoračilo meru dobrog ukusa, jedino rešenje bilo je da interesovanje za ovaj slučaj splasne samo od
sebe. Tako se i dogodilo. Stručnjaci su se posle kratke medijske upotrebe povukli gde su i dotad bili,
politikanti su pronašli još neistrošene teme za prepucavanja, a studenti su napušteni od svojih medijskih
branilaca . Već u tom trenutku čitava javnost je zaboravila na žrtve ovih zločina.
Suđenje optuženima za teška krivična dela proteklo je, ako se tako može reći, uobičajeno. Već u istražnom
postupku priznali su gotovo sve za šta ih je teretila policija. Nekoliko čarki izbilo je između prvog i
drugooptuženog, Vojislava Božilovića i Dalibora Guberinića. Božilović je poricao učešće u ubistvu vlasnika
fiata una Branislava Karadžića, a njihove izjave nisu bile podudarne ni oko toga ko je dao ideju za prvi napad.
Ubrzo su, ipak, dokazi koje je policija iznela, ali i svedočenja samih optuženih, bili dovoljni da se sastavi
kompletan mozaik. Osumnjičeni su do tančina opisali zločine, ali ne i odgovorili na pitanje zašto su to učinili,
kada je većina njih iz prilično situiranih porodica. Zanimljiv je i utisak koji su, svako na svoj način, ostavili na
policajce koji su ih ispiti vali. Ne želeći da ih imenujemo niti citiramo, objasnili su da, profesionalno gledano,
saslušanje nije bilo problematično, jer su sve priznali. Zbunilo ih je nešto drugo pribranost i ravnodušnost s
kojom su se osumnjičeni prisećali relevantnih detalja. Po sudu policajaca, Božilović je tipičan hladnokrvni
ubica, ako takvi postoje. Preterano uzbuđenje nisu uočili ni kod drugih, koji oroz nisu povlačili, ali su znali da
njihov drug to čini u zajedničkom interesu .
Hapšenje osumnjičenih nije bilo spektakularno, mada su neke novine pokušavale da ga prikažu upravo
takvim. Policija nije naišla na otpor, izvesno zbog sposobnosti da to predupredi. Najopasniji u grupi,
Božilović, uhvaćen je u kafiću Lakost , u naizgled rutinskoj raciji. Svoju navodnu kooperativnost nameravao
je da iskaže i time što će sam, ispod kauča u garaži, izvući torbu sa ukradenim nakitom. Inspektori su odbili
ponuđenu ljubaznost , a kada su među plenom iz zlatare pronašli ručnu bombu, bilo im je jasno kako rekoše
s kim imaju posla. Na pitanje šta bi učinio da su mu dopustili da izvadi torbu, Božilović jednostavno nije
odgovorio.
U međuvremenu je razjašnjen još jedan detalj pljačka stana Snežane Rajšić 26. juna 92. godine. Ispostavilo
se da su joj to priredili poznanici. Iz stana je odneta tehnička roba, nešto zlatnog nakita, a duplikatom ključa,
sa plenom koji su poneli, odvezena je i tojota porodice Rajšić. Snežana je o krađi obavestila Božilovića,
posumnjavši da su joj stan opelješili upravo zajednički drugari. Guberinić je stvari odvezao u Božilovićev
stan, dok je Aleksandar Žunić, čuvar straže u toj akciji, nagrađen otetim televizorom. Spekulacije štampe, ali
i samog Božilovića koji je nejasno govorio o odnosu sa Snežanom Rajšić, išle su na to da dokažu ljubavnu
vezu između njih dvoje. Time se, kasnije, objašnjavala Snežanina nespremnost da za češljanje svog stana
posumnja i na Božilovića, ali i njen pristanak da kod sebe čuva deo opljačkanog zlata.
Posle prva dva napada na poštare, koje su izveli goloruki, Božilović odlučuje da nabavi škorpion . Postaje
nemilosrdan, jer u naredna četiri napada hicima iz škorpiona usmrćuje dvoje ljudi prodavačicu Borjanku
Tatić i vlasnika fiata una Branislava Karadžića. Poštari Vlasta Kostić i Milovan Krstić bivaju teško ranjeni, ali
uspevaju da prežive. Prilikom svakog od napada Božilovićev pratilac je bio Dalibor Guberinić. Kako je došlo
do ubistva Karadžića, opisao je Guberinić, iako je Božilović, bar u početku, negirao ulogu egzekutora. Pošto
su dobili porudžbinu za takav automobil, krenuli su da špartaju gradom kako bi ga pronašli. Guberinićev
zadatak bio je da vozi. Prvog una na koji su naišli nisu uspeli da ukradu jer je imao mehanizam za
obezbeđivanje menjača. Zatim su na Slaviji ugledali drugi auto i pratili ga do Novog Beograda. Dok je vlasnik
kružio parkingom tražeći slobodno mesto, Božilović je izašao iz juga kojim su krenuli u akciju. Da ne bi
ostavio otiske, na rukama je nosio hirurške rukavice. Vratio se neobavljenog posla i Guberiniću kratko
objasnio da auto nije mogao da pokrene. Ubistvo nije pomenuo.
Najveće zanimanje javnosti, mada je surovost između svakog od ovih slučajeva besmisleno porediti, bilo je
vezano za ubistvo u Zlatari Majdanpek . Ovaj napad je, prema Božilovićevom priznanju, bila isključivo
njegova zamisao:
Potpuno samostalno sam došao na ideju da je opljačkam, što sam i učinio nedelju dana kasnije, 23. jula 92.
godine. Sa pletenom kapom navučenom preko lica ušao sam u prodavnicu, i prodavačici pokazao škorpion ,
rekavši joj da se ne plaši, jer hoću samo da pokupim nakit. Kada sam primetio da želi da da znak prolaznici
napolju, pokušao sam da pomeranjem kočnice na pištolju proizvedem zvuk metala, da je uplašim. Tada sam
osetio trzaj. Borjanka Tatić nije pala. Video sam da je klekla. Tada sam istrčao iz radnje. Tek sutradan sam,
preko sredstava informisanja, čuo da je smrtno stradala.
Božilović je u svom iskazu čitavu krivicu preuzeo na sebe, tvrdeći da trećeoptuženi Miladin Živković, koji je u
vreme pljačke nedaleko od zlatare turirao motor, sa tim nema veze. Policija je, međutim, Živkovića optužila
za saučesništvo u pljački, tvrdeći da je na motoru čekao Božilovića, a bukom skretao pažnju okoline.
Utvrđeno je da se Božilović i Živković poznaju od osnovne škole i da su jedno vreme trenirali zajedno.
Premda je Božilović direktno negirao deo optužnice koja tereti Živkovića, ovaj je u istražnom postupku
priznao svoje učešće.
U pokušaju da preproda ukradeni zlatni nakit Božiloviću je pomogao Branko Gajić, automehaničar čijim
hvatanjem je čitav slučaj i otkriven. Od Božilovića je uzeo oko dva kilograma zlata, koje su merili na
kuhinjskoj vagi. Gajić, upoznat sa poreklom zlata koje je pokušao da proda, kao posrednika angažuje Zorana
Vučenovića. Božilović jedan deo nakita, za koji je tvrdio da je želeo da ga se što pre otrese zbog naknadnog
saznanja da je prodavačica ubijena, poklanja, ili prodaje prijateljima na odloženo plaćanje . Tako se kod
Snežane Rajšić našlo više komada različitog zlatnog nakita, uz njenu i Božilovićevu saglasnost da se radilo o
poklonu.
Prvooptuženi Vojislav Božilović optužba za razbojničke krađe i razbojništva prilikom kojih su ubijeni Borjanka
Tatić i Branislav Karadžić , osuđen je na 20 godina zatvora.
Drugooptuženi Dalibor Guberinić razbojničke krađe i razbojništva osuđen je na 14 godina zatvora.
Trećeoptuženi Miladin Živković osuđen je na tri, a četvrtooptuženi Mileta Rakočević Pašić obojica za
razbojničke krađe i razbojništva na godinu dana zatvora.
Uslovne osude u trajanju od po 10 meseci dobili su Aleksandar Žunić teška krađa , Zoran Vučenović i Branko
Gajić obojica zbog prikrivanja i proturanja zlatnog nakita . Osam meseci uslovne kazne određeno je Snežani
Rajšić prikrivanje i proturanje zlatnog nakita .
Na kraju procesa, svi optuženi su priznali dela za koja ih je policija teretila. U završnoj reči sudija je
napomenuo da je bilo propusta SUP-a, ali da su činjenice dokazale da su počinjena teška krivična dela, te da
su ih izvršili veoma mladi ljudi koji do tog trenutka nikad nisu bili osuđivani. Za Vojislava Božilovića, koji je u
trenutku izvršenja dela bio mlađi punoletnik, nije određena smrtna kazna jer nisu bili ispunjeni uslovi za
njeno izricanje.
Tako je završeno suđenje praćeno sa zanimanjem javnosti kakvu ona, bez dileme, ranije nikad nije
pokazivala. Međutim, s obzirom na količinu gneva koja se u vreme hapšenja osumnjičenih pojavila u
ideološki suprotstavljenim medijima, epilog je propraćen krajnje skromno, reklo bi se gotovo nezapaženo.
Na najbolji način se pokazalo da je afera, čast izuzecima, većini poslužila kao zabava i politički argument u
trajanju od nekoliko dana. Tako su se zagriženi borci za ljudska prava i pravnu državu odužili svima, posebno
žrtvama i njihovim porodicama, koje čak ni uzgred nisu pomenuli. O drvlju i kamenju bačenom na policiju
koja je, sve do preranog i pogrešno intoniranog saopštenja, perfektno obavila svoj deo posla, da ne
govorimo. Kao i o lažnoj, neprimerenoj pomoći i razumevanju upućenoj optuženima.
Pred slučajem studenata s Pravnog nisu se istakli ni ne tako malobrojni sociolozi, psiholozi i kriminolozi.
Većina je zazirala možda zbog okolnosti, s punim pravom od bilo kakvog učešća u raspravama na tu temu.
Ali je njihovo odsustvo, nažalost, otvorilo prostor za ekspanziju najsramnijih tumača ovog vremena i ove
situacije . Imajući u vidu okolnosti koje su prethodile pomenutim ubistvima, vredi razmisliti zbog čega jedino
stručnjaci, pozvani da baš to urade, ne daju odgovore ni na jedno od pitanja koja je slučaj studenata s
Pravnog postavio. Ili je i za to krivica unapred pripisana policiji?
POHORSKA
Opšte uverenje, godinu dana posle hapšenja grupe studenata s Pravnog , bilo je da se tako okrutna i surova
ubistva ne mogu ponoviti. Ako ništa drugo, pretpostavljalo se da policija, bar u slučajevima kada se čitava
služba diže na uzbunu, ima garanciju za hvatanje zločinaca. Na žalost, ispostavilo se da je ovakvo uverenje
pogrešno. Prvog dana decembra 93. godine, novine su objavile vest o zverskom zločinu u Pohorskoj ulici u
Novom Beogradu. Vera Židić i njen trinaestogodišnji sin Davor pronađeni su ubijeni u svom stanu, a policija
je zatekla i ustreljenog kućnog ljubimca koker-španijela. Isprva niko nije mogao da nasluti razloge ubistva,
jer se porodica Židić nikakvim gestom niti načinom življenja nije izdvajala od okoline. Policiji od pomoći nisu
bili ni Verin suprug ni drugi maloletni sin, koji se kobnog prepodneva nisu nalazili u stanu. Kao po pravilu,
najbliže komšije u Pohorskoj 33 niti su čule niti uočile išta sumnjivo, tako da je od samog početka ovo
ubistvo svrstano u red onih bez svedoka.
Istraga je, u takvoj situaciji, mogla samo da tapka u mestu. Međutim, uskoro je, što zahvaljujući novinarskoj
ljubopitljivosti, što policijskoj upornosti, ponešto počelo da se otkriva. Koliko bezazleno, toliko i neverovatno
bilo je saznanje da su školski drugovi malih Židića verovali da su ovi deca pravih bogataša. Razlog takvom
mišljenju bile su nove patike u kojima su mališani dolazili u školu. A teško je zaboraviti vreme kada je i
sendvič u đačkoj torbi predstavljao klasni simbol, verovatno i povod za ljubomoru onih koji nisu imali ništa.
Ukratko, oko braće Židić stvoren je oreol, naravno bez ikakvog pravog razloga, dece iz imućne porodice.
Glasine su prvo počele da kruže po školi, a onda brzinom kojom je i nemaština rasla, iz osnovačkih klupa
krenula širom Novog Beograda. Ubrzo je uverenje o strašnom bogatstvu Židića, postala tema razgovora
dokonih probisveta u lokalnim kafićima. Porodica nije ni slutila kakvo im se zlo sprema.
Po otvaranju istrage o Pohorskoj , o kojoj štampa nije ni mogla da ima drugačije ubeđenje sem da je reč o
delu psihopata, bilo je jasno da je povod ubistvima koristoljublje. Ali nije bilo odgovora na pitanje zašto su
ubijeni Davor i Vera, kada u stanu nije bilo nikakvog plena. Očigledno je bilo da napadačima nisu pružili
otpor, pa je psihički profil ubica mogao da se objasni jedino atributima monstruozni i poremećeni . Jer, Veri
Židić je pucano u grudi, a zatim u potiljak, dok je trinaestogodišnji Davor ubijen jednim hicem ispaljenim u
grudi. Ubistvo psa je tek dokaz više u prilog iznetoj tezi o poremećenosti napadača. Jedinu nedoumicu
stvorilo je saznanje da ubice u stan nisu ušle nasilno, već im je, neoprezno, Vera Židić otvorila vrata.
Kao i u prethodnom slučaju policija je računala na pomoć beogradskog podzemlja, za koje su iskusni
inspektori znali da sa slučajem nema ništa. Na nesreću, niko od poznatih crnih bisera nije mogao da uputi na
počinioce zločina. Ostvarila se pretpostavka od koje je policija najviše strahovala ubice su potpuno
nepoznate. I policiji i kriminalcima. Inspektori koji su radili na ovom slučaju ipak nisu odustajali. Nikakvog
dokaza nije bilo, sem saznanja da je u vezi sa porodicom Židić kružila fama o fantastičnom bogatstvu.
Sistemom od usta do usta , njihov imetak procenjen je na 300 hiljada, pa na 500, a zatim dogurao i do milion
maraka. Iako su novine detaljno pisale o nepostojećim parama kao o povodu za ubistvo, gradom su neko
vreme kolale priče kako to nije istina, već je njihovo nenalaženje pripisano nesposobnošću ubica. Ma kako
da je bolesno bilo uopšte raspravljati o takvim detaljima, upravo zahvaljujući tračevima istraga je pronašla
trag. Policijski operativac načuo je da se u nekom od zemunskih kafića preterano raspreda o ovom slučaju.
Čak je u razgovorima među stalnim gostima, bila uočljiva upućenost u detalje koje policija, u tom trenutku,
nije znala.
Prisećajući se čitavog slučaja, jedan od inspektora koji su svakodnevno satima obilazili grad u potrazi za bilo
kakvim podatkom, ili bar slutnjom, priznaje da je bio zatečen. Ono što su saznali u pomenutom kafiću,
zbunilo lh je sve odreda: gotovo svi redovni posetioci znali su imena ubica, ali niko nije smatrao potrebnim
da o tome obavesti inspektore!
Ni dan-danas to nisam u stanju da shvatim. Među gostima koji su znali sve objašnjava Ljuba Milanović koji je
radio i na ovom slučaju mnogo ranije nego što nas je trag naveo tamo, bilo je sasvim običnog, što kažemo
normalnog sveta: službenici, majstori, apotekari To su ljudi iz kraja, porodičan svet. Pitamo ih: Pa, dobro
ljudi, kako ste mogli da ne prijavite takve zlikovce, kad ste znali šta su učinili? Oni belo gledaju i ništa ne
odgovaraju. A sa njima su, gotovo svako veče posle zločina, i dalje mimo sedele ubice. Čak su imale smelosti
da najbližim poznanicima objašnjavaju kako je informacija bila lažna, inače bi om sada bili bogataši. Mislim
da su sve moje kolege tih dana bile u šoku, jer na koji način objasniti takvu zaveru ćutanja? Naravno da smo
se svi pitali u kakvom to vremenu i gradu živimo. I kakav je smisao tog začaranog kruga pljuju nas da smo i
sami umešani u kriminal, mi radimo dvadeset sati dnevno kako bismo pokazali da nije tako, a na kraju nam
isti oni što nas sumnjiče podmeću nogu. Nije u pitanju bila čak ni loša saradnja s policijom, jer nje odavno
nema, već direktna zaštita najsvirepijih ubica koje ovaj grad pamti. Da su im ubice bar pretile, možda bismo
mogli da ih razumemo. Ali ni toga nije bilo. Jednostavno neobjašnjivo, sramno i poučno za sve nas.
U nekoliko susreta sa inspektorima koji su imali učešća u akciji Pohorska , naišli smo na potpuno istu
reakciju. Nevoljno su se vraćali toj temi. Pogotovo zbog sledeće činjenice među posetiocima lokalnog kafića
nalazio se i jedan inspektor SDB-a. Inspektor Milanović je ovaj podatak izneo u javnost, ali to kao da nikoga
posebno nije uzbudilo. Koliko se iz nekih šturih izvora moglo saznati, zbog učešća neimenovanog čoveka iz
SDB-a u opštoj zaveri ćutanja, gradska policija uputila je oštar protest Službi državne bezbednosti. Tačnije,
izbio je žestok sukob i prepirka. Policiji je bilo neshvatljivo da Služba može imati bilo kakve koristi od poteza
svog čoveka, pa je za njega tražila oštru kaznu. Međutim, reakcija je bila neočekivana. SDB je potpuno stala
iza svog čoveka, ni ne potrudivši se da objasni njegov postupak. Jedino što se kao razumno moglo naslutiti iz
takvog ponašanja, bilo je da i po cenu prećutkivanja imena ubica, SDB želi da sačuva poziciju svoga
inspektora, odnosno njegovih eventualnih saradnika ubica Davora i Vere Židić. Kakvu god težinu imala takva
pretpostavka i kvalifikacija, SDB nije imala nameru ni da je opovrgava, niti da je drugačije objasni.
O počiniocima zločina iz Pohorske 33 nema ništa posebno da se kaže. Ilija Vujić i Darko Lončarić imali su u
trenutku izvršenja zverskog ubistva 26, odnosno 25 godina. Tokom saslušanja priznali su delo za koje ih je
policija teretila. Prema njihovom opisu događaja, akciju su brižljivo pripremali, verujući da plen koji ih
očekuje vredi onoga što će počiniti. Glasine o bogatstvu porodice Židić stigle su i do društva u kome su se
Vujić i Lončarić kretali. Lako su doznali da, i pored silnog imetka , Židići ne preduzimaju nikakve posebne
mere opreza. Njihova pronicljivost govorila im je da Židići to rade namerno, kako ne bi privukli pažnju
okoline. I dalje je jedini dokaz bogatstva nesrećne porodice bio pristojan izgled dvojice osnovaca, ali su ubice
više verovale u ono u šta su htele. Suma po koju su, na kraju, pošli Vujić i Lončarić, iznosila je 500 hiljada
maraka. Vujić je zbog predstojeće akcije rentirao pištolj od Branimira Mijovića, a u zemunskom bilijar-klubu
od Srđana Rodića kupio 25 metaka. Kada je slučaj okončan, saznali su se svi detalji koji su prethodili ubistvu.
Borislav Jakić, optužen u međuvremenu za podstrekavanje, dvojici zlikovaca je praktično izložio čitav plan,
istovremeno ih nagovorivši da iza sebe ne ostavljaju svedoke, a od plena njemu je trebalo da pripadne
trideset procenata. Vladan Nikolić i Ivan Vujić znali su za planiranu pljačku, i delimično učestvovali u njenoj
pripremi.
Vujić i Lončarić su 1. decembra 93. pozvonili na vrata porodice Židić. Rekli su da Žarku Židiću nose knjige,
koje mu je poslao njegov prijatelj profesor. Ubedivši Veru da im otvori, odmah su je ugurali u stan i istog
trenutka joj je Vujić pucao u grudi. Kako su objasnili, namera im nije bila da je ubiju, već na taj način prisile
da otkrije mesto gde drže novac. Dok je trajalo saslušanje ranjene žene iz sobe je izašao mali Davor. Istog
trenutka Vujić je pucao, usmrtivši mališana na mestu. Naknadno je u policiji objašnjavao kako mu to nije bila
namera, ali je oroz povukao mahinalno, ugledavši senku. Shvativši da od šokirane žene neće dobiti
informaciju, Vujić još jednom puca. Ovaj put Vera zadobija smrtonosnu ranu u potiljak. Veštaci su naknadno
utvrdili da je Vera, sve do tog trenutka, bila svesna onoga što se dešava, trpeći intenzivan bol i znajući da su
napadači usmrtili malog Davora. Bukvalno shvativši uveravanja da iza sebe ne smeju ostaviti nijednog
svedoka, ustremljuju se na psa, jure ga po stanu i uspevaju da ga ustrele. Počinjena ubistva ih ni na trenutak
ne dekoncentrišu. Rastrčavaju se po stanu u paničnoj potrazi za bogatstvom, koje im je sada na dohvat ruke.
I pored svih nastojanja ne uspevaju da pronađu ništa od onoga o čemu su sanjali. Neopaženo odlaze sa
mesta zločina, vraćaju pozajmljeni pištolj, a prijateljima saopštavaju kako akcija nije bila vredna truda. Posle
svega ponašaju se sasvim normalno, ne uzbuđujući se zbog toga što veći broj ljudi u njihovoj okolini vrlo
dobro zna da su upravo oni počinioci ubistva. Nakaradnost čitave situacije odražava i pravdanje koje su
redovni gosti kafića u koji su dolazili Vujić i Lončarić, izneli tužiocu Nebojši Markoviću: Čuli smo od njih da su
počinili ta ubistva, ali im nismo verovali.
Čim su Vujić i Lončarić privedeni u stanicu milicije, počelo je njihovo saslušanje. I ponovo nešto što
inspektori sa pozamašnim stažom prvi put sreću. Bez velikog uzbuđenja Vujić je odmah priznao ubistvo, a na
pitanje kako je mogao da ubije dete, odgovorio je doslovno: Ko ga jebe, ionako nije trebao da bude tu, već u
školi . Bar tako je, prema svedočenju jednog od policajaca, teklo isleđivanje. Isti čovek nam je, valjda svoje
savesti radi, priznao da u 29. novembra niko u životu nije toliko batinan kao Vujić i Lončarić: Pokušavao sam
da što manje budem s njima u kontaktu, jer bih reagovao emotivno, a onda ne bih uspeo da se kontrolišem.
Mislim da su tih dana svi zaposleni u miliciji dolazili da ih tuku. Znam kako pojedinci biju kada to rade po
zadatku , ali tada su udarali jer im se štošta prelomilo u duši .
Početak suđenja ovom tandemu nekoliko puta je odlagan, a koliko se iz prikrajka moglo naslutiti, između
ostalog i zbog teških povreda koje su imali. Čak se šuškalo da je Iliji Vujiću u toku policijskog tretmana
odbijen bubreg Naravno, takve vesti nije bilo moguće proveriti. Šest meseci kasnije jedan ugledni beogradski
advokat priznao nam je da nije želeo da bude angažovan u ovom procesu, a da su tako razmišljale još neke
njegove kolege. Mada su u gradu poznati baš kao advokati koji su zadužili mnoge veterane s asfalta , takav
čin je trebalo da odslika elementarnu razliku između kriminalaca i naoružanih psihopata. Jedan od mlađih
gradskih desperadosa, prepoznatljiv po žestini s kojom se obračunava sa protivnicima, tih dana je bio u CZ-u.
Prema prepričavanju njegovih poznanika, svakodnevno je upravniku zatvora slao molećive poroke: Dajte mi
Vujića samo na pet minuta. Nezainteresovanost štampe, koja je donekle pokazala otvorenu odbojnost da
podrobnije izveštava o ovom zločinu, bila je najbolji odraz opšteg prezira prema optuženima.
Upravo zbog toga, potrebno je još jednom valjano razmisliti o slučaju Pohorska . Policija je i ovog puta
uspela da bez ijednog putokaza stigne do rešenja, ali i do krajnje poražavajućeg saznanja ugled joj je toliko
narušen, da se građani i u ekstremnim situacijama ustežu da joj pomognu. Inspektor SDB-a branio se time
da o slučaju ništa ne zna mada se upravo njegove esnafske kolege hvale da znaju sve i svakoga , a na
Milanovićevu tvrdnju da je svesno prikrivao ubice, niko iz Službe nije našao za shodno da odgovori. Na kraju,
najbolnija tačka. Bilo je dovoljno da grupa osnovaca poveruje u dubok džep roditelja svojih drugara, pa da se
besmislena glasina pretvori u svirepo ubistvo. O tome je do sada najmanje bilo govora, mada je zlo vreme u
kome se zločin dogodio, time najbolje oslikano. Beograd je, u vremenu koje je, valjda, za nama, bio
prestonica najmorbidnijih zločina.
Ilija Vujić i Darko Lončarić osuđeni su na smrt. Većina advokata s kojima smo razgovarali i pre donošenja
presude smatrala je da će sud doneti ovakvu odluku. Utemeljenje za najstrožu kaznu advokati nalaze u
činjenicama da se optuženi nikako ne mogu braniti time da im je uračunljivost u momentu izvršenja bila
smanjena. Svesno su, posle ubistva Davora i Vere Židić, nastavili potragu za plenom, iako im je bilo shvatljivo
kakvo su delo učinili. Ta okolnost imala je odlučujuću težinu pri izricanju presude. Prvi put u ovom slučaju,
nijedan od advokata nije se ustezao da prekrši pravilo i o presudi govori pre njenog donošenja. Od petorice
mladića osumnjičenih za saučesništvo, trojici su izrečene vremenske kazne zatvora, u trajanju od jedne do
šest godina, a ostaloj dvojici uslovne kazne.
KOKAINSKI BARON
Jugoslavija nikad nije važila za zemlju u kojoj je droga jedno od bitnih obeležja kriminala Niti je, bar
donedavno, broj narkomana u nas mogao da se meri sa evropskim prosekom. U dokumentima svetskih
policija današnja, kao i nekadašnja, Jugoslavija upisana je pre svega zbog važnosti tranzitnog pravca kojim
droga, pretežno heroin, sa Istoka stiže na najskuplje svetsko tržište Evropu. Do početka najnovijeg rata na
ovim prostorima, naša granica predstavljala je čvrst bedem i noćnu moru trgovaca narkoticima. Poput svega
ostalog, ratna agonija učinila je da i to postane tek deo sećanja na, ne tako davne, uspehe jugoslovenske
policije i carine.
Jedan od inspektora koji su nekada radili u Odeljenju za narkotike gradskog SUP-a, kaže da je sasvim
razumljivo što danas više nema spektakularnih zaplena velikih pošiljki droge na granicama prema Bugarskoj i
Rumuniji:
Ne znači to, naravno, da droga više ne prolazi putem kojim je oduvek išla. Suština je u drugom: otkako je
ovdašnja policija isključena iz Interpolovih kompjutera, nikakvih podataka, o eventualnim isporukama koje
ovuda prolaze, nema. Ostalo je da se naši policajci u istrazi oslanjaju na sreću, pa ako nešto pronađu puna
kapa. Jer, drogu je nemoguće pronaći kad već uđe u zemlju. Da bi se otkrila pošiljka, potrebno je unapred
znati ceo put kojim ide, njeno polazište i cilj, a otkrivanje na granici je samo tehničko pitanje. Pošto u ovim
okolnostima nema uslova za takav rad, može se samo nagađati o količinama koje nam prolaze ispred nosa
rezignirano zaključuje.
Koliko se neozbiljno pristupa problemu narko-trgovine i narkomanije. govore razlike između zvaničnih i
nezvaničnih procena o broju zavisnika u Beogradu Krajem 1994. godine, policija je pominjala šest hiljada
osoba koje su na bilo koji način došle u dodir sa drogom . U privatnim razgovorima, isti inspektori tvrde da
zavisnika ima oko četrdeset hiljada, dok je neredovnih uživalaca dva puta više. Zvanična brojka, šest hiljada,
za koju može, u šali, da se kaže da je tačna, ali za 1971. godinu , verovatno ukazuje na nespremnost MUP-a
da se pozabavi na pravi način narko-trgovinom.
Policija veruje da u prestonici živi i radi petnaestak većih dilera. Ozbiljniji trgovac narkoticima, smatra se,
sposoban je da kupi i preproda i više od kilograma neke od teških droga heroin i kokain . Da nevolja bude
veća, ne može se ni naslutiti koliko je finansijera u ovom poslu, u kome je dobit oko 1000 odsto. Kako kažu
sami dileri, svi poznatiji i bogatiji beogradski kriminalci imaju udela u narko-biznisu. Njihove ruke su vrlo
daleko od prljavih, terenskih poslova.
Dileri važe za najprepredeniju vrstu kriminalaca, ali ovdašnji zakon im pruža i dodatnu pomoć. Naime,
Krivični zakon je donet 1979. godine, kada su samo retki predviđali nevolje sa teškim drogama. Otuda i
apsurd da posedovanje heroina ili kokaina, nekada i u znatnijim količinama, može biti samo prekršaj ako
uhapšeni izjavi da je droga za ličnu upotrebu.
S obzirom da je svedoke kupovine moguće naći, ali gotovo nemoguće navesti da svedoče, policiji jedino
preostaje da dilere hapse na delu, sa rukama punim robe . Naravno, to se vrlo retko događa.
Policajci mogu da navuku dilera, ugovore i obave posao, ali zastareli Zakon o krivičnom postupku ne
dozvoljava im da to na sudu i priznaju. Na taj način, njihova svedočenja potpuno gube smisao. Veruje se da,
bez unošenja člana o under cover agentima policajcima kojima bi bilo odobreno da se ubace među dilere i
trguju , nema borbe protiv narko-mafije.
Beogradska policija je početkom 1994. godine uhapsila čoveka kojeg već godinama sumnjiči za trgovinu
narkoticima. U njegovoj kući pronađeno je 153 grama heroina, 33 grama kokaina, protivoklopni bacač zolja ,
automatski pištolj škorpion sa prigušivačem, pištolj sa izbrisanim serijskim brojem Jedan od inspektora koji
je učestvovao u akciji kaže da je vrednost tehničke opreme koju je zapazio oko 50 hiljada maraka, da
uhapšeni vozi najnoviji model džipa, kao i da je vlasnik velike fotografske radnje u centru grada ali, ipak je
ocenjeno kako nema osnova za krivičnu prijavu.
Tek uslovnog poređenja radi, DEA Drug Enforcement Administration , posebna američka služba za borbu
protiv narko-mafije, koja radi pod okriljem Ministarstva pravde SAD, 1993. godine utrošila je 12,5 milijardi
dolara. Ova organizacija ima svoje ispostave u 53 zemlje i zapošljava 5700 policajaca. U odnosu na uloženo,
učinak DEA je te godine bio desetostruk: od narko-mafije zaplenjeno je narkotika, zlata, dijamanata, jahti i
sličnog, u vrednosti od 114 milijardi dolara.
U američkom Kongresu i Senatu, borba za zakon prema kome radi DEA vođena je od 1983. do 1985. godine.
Danas, američka policija može osumnjičenom za trgovinu narkoticima da zapleni svu imovinu za koju ovaj
nema pokriće. Sistem rada službi specijalizovanih za ovaj problem je da idu uzvodno , od dilera do bosa. S
obzirom da su gazde u većini slučajeva zaštićene, putem ucena, podmićivanja, učešće u trgovini im se ne
može dokazati. Međutim, zaplene imovine ih finansijski potpuno uništavaju, trajno ih sprečavajući da se
vrate u posao . U našoj zemlji nije zabeležen slučaj da je uhapšeni i osuđeni diler ostao bez svoje imovine.
Trgovina narkoticima za najkraće vreme donosi najveće prihode. Prema sasvim slobodnoj proceni zvanična
ispitivanja ove vrste ne postoje u našoj zemlji , u Beogradu može da se ostvari, samo na prodaji heroina i
kokaina, dnevni bruto prihod od 1,5 miliona maraka. Na osnovu ovakve procene, može se pretpostaviti u
kojoj meri srpski narko-lobi jača iz dana u dan.
U SAD, primera radi, ujedinjena narko-mafija, koja bi se nazvala, recimo, Drug and company , na listi
najuspešnijih divovskih preduzeća zauzela bi četvrto mesto. Prema podacima Ujedinjenih nacija, 1993.
godine svetski narko-trgovci zaradili su 640 milijardi dolara, više od zbira nacionalnih prihoda 53 najmanje
razvijene zemlje sveta.
Procenjuje se da je u SAD oko 17 miliona ljudi bar jednom probalo drogu Zdravstvene organizacije u SAD ovu
brojku množe sa tri, razmišljajući o potomstvu zavisnika i mogućim posledicama po genetski kod.
Pre ekonomske blokade, kroz Beograd je godišnje prolazilo između 80 i 100 hiljada stranih vozila, tutnjeći
ozloglašenim balkanskim putem heroina. Sankcije Saveta bezbednosti UN mnogima su nanele štetu, ali ne i
ovdašnjoj narko-trgovini. Kao i u drugim vrstama biznisa, pronađeni su alternativni putevi. Utisak je da se
srpski narko-lobi, u nemogućim uslovima, iskalio u dostojnog partnera nekim zapadnim organizacijama.
Detalji ovog posla naziru se na najneposredniji način i u svedočenju jednog beogradskog preprodavca većeg
kalibra.
U početku, on nije imao nameru da bude anoniman. Međutim, posle nerazjašnjenih smrti nekih njegovih
poznanika, promenio je mišljenje. Čvrsto je uveren da bi mu i samo pominjanje imena u javnosti, moglo doći
glave.
Poput osoba koje su sebi mogle da priušte sve u životu, potpuno je opušten dok razgovara o temi od koje
mnoge podilaze žmarci. Njegov mir, kao i blagi prezir i ravnodušnost prema stvarima koje je uspevao da
dobije zahvaljujući svom bogatstvu, zasnovani su na činjenici da još malo šta u životu može da ga iznenadi.
Pravo je čudo, kaže, da ljude nije omrznuo: rešenošću da učine sve zbog jednog fiksa , zavisnici su ga
nebrojeno puta uverili da ne postoji donja granica ljudskog poniženja. Ipak, valjda zbog sujeverja, jer se u
njegovom zanatu čovek bar jednom mora osloniti na sreću, ne želi da unizi već osramoćene:
Mnogi su pokušali od mene da se ogrebu. Pravio sam se da ne shvatam, pa sam im pomagao i nikada se
nisam pokajao. Nikoga nisam ostavio u krizi, iako ljudi svašta rade. Čim uđu u moj stan, znam kakvu će
pesmu da pevaju, toliko je moje iskustvo. Ali, prelazim preko toga. Često sam gledao predivne devojčice koje
su doživele da kljucaju , da im glava pada jer su nemoćne da se kontrolišu. Kad ih gledaš, lepe su kao anđeli,
ali ja znam da su unutra mrtve. Tobože vode ljubav, a ništa ne osećaju, jedva čekaju da to odrade. Toliko je
lepih žena koje su propale, dopustivši sebi da se daju za jedan fiks. Ali, ja nisam tip čoveka koji će to da
iskoristi. Nikad nisam ucenjivao Ljudi su ljudi. A valjda ima i neki inženjer gore, koji sve to gleda.
Dok nabraja imena svojih redovnih mušterija, poznatih ličnosti rok i folk muzike, filma i estrade, utisak je da
pokušava da sakrije povređenost, jer su mnogi u njemu videli samo trgovca drogom:
Poznati me nisu privlačili, jer su škrtice. Džigericu će da daju, ali ne i lovu. Mogu da ih častim jednom, dva
puta. Ako su redovni kupci da im dam za nižu cenu. Ali, oni bi hteli za badava. Koliko je bilo samo žurki kad
su me pozivali, kao uzgred dodajući da bi voleli da počaste svoje prijatelje heroinom ili kokainom. Kavaljer
sam kad vidim da su ljudi iskreni. Nikad ne dozvoljavam da neko u društvu plati piće, a muzici, ponekad,
umem da ostavim i po deset hiljada maraka za veče. Uostalom, milioni maraka su mi prošli kroz ruke, kupio
sam dosta umetničkih vrednosti. Možda nisam najbogatiji čovek u gradu, ali najviše trošim. Izdržavam puno
ljudi Sinu sam kupio veliki stan i platio još 500 hiljada maraka za njegovo uređenje. Supruzi sam kupio lokal
od 700 hiljada maraka, bivšoj devojci dva lokala. Ali, kakvi ljudi mogu da budu: poklonio sam joj prsten sa
brilijantima vredan sto hiljada maraka, a ona ga je izgubila. To stvarno ne može svako! Posedujem puno
zlata, 57 prstenova sa brilijantima. Imam četiri-pet najskupljih automobila
Izvesno je da je jedan od razloga velikodušnosti našeg sagovornika i, tek delimično prikrivena, griža savesti
zbog prirode posla kojim se bavi. Trudi se da izbegne samozavaravanje i jeftine moralne i skeptične stavove:
Nikad nisam osećao grižu savesti. Razmišljao sam da čovek, na kraju, mora nečim da se bavi, a meni je ovo
bilo najlakše. Kad ne bih ja prodavao, neko bi drugi. Nikog ne teram da dođe kod mene. Kad se već ovim
bavim, trudim se da za pare dam kvalitet. Ne kao oni koji prodaju šećer. Jer, šećera ima i u prodavnici. Ako
bih baš morao da nađem opravdanje nemam ga. Trudim se da radim pošteno, ako ima poštenja u
prodavanju heroina.
O samoj količini droge koja je u opticaju, ni on nema određenu pretpostavku:
Droge, u svakom slučaju, ima puno u gradu. Kokain je sada postao moda. Gotovo svaka druga devojčica bi
volela da šmrče, ili je već probala. Sada više ne možete da napravite žurku bez kokaina, ako držite do sebe.
Prodajom se bave i oni za koje nikada ne biste sanjali: advokati, lekari, estradni umetnici Svi bi da zarade
preko noći. Ali, to je nemoguće, treba raditi tvrdi.
Ovaj preprodavac je jedan od nekolicine upućenih u tajne trgovine heroinom i kokainom. Jedan je od retkih,
takođe, koji o ovom najunosnijem i najopasnijem poslu govori, koliko može, otvoreno. Svakako, jedinstven
je po tome što priznaje da je i sam bio umešan:
Preko noći može da se zaradi samo ako ti neko donese pet kilograma, a ti mu odmah daš novac. Međutim,
malo je ljudi u gradu koji mogu da plate 100 grama, možda ih ima desetak, petnaest Ozbiljni dileri su oni koji
su u svako doba sposobni da kupe kilogram, i više U Beogradu je, možda, trojica takvih, koji bez problema
mogu da mi daju kilogram na poverenje. Postoji među nama neki kodeks.
Prve količine kokaina, koji se u Beogradu pojavio početkom devedesetih, do kupaca su došle preko njega.
Kao i svaki dobar trgovac, on je znao da je na početku neophodno upoznati tržište sa novim artiklom . Zato
je stvarao klijentelu deleći kokain besplatno.
Ja sam, mislim, prvi koji je počeo da kokain prodaje javno, kao što se do tada radilo s heroinom. Ubacio sam
ga u igru tako što sam u početku radio sa manjkom Moj tanjir, na kome se nalazila gomila kokaina, bio je
bum u celom gradu. Mnogi koji su probali, postali su svakodnevne mušterije.
Logično je pretpostaviti da se najunosnijim poslom koji svet poznaje, mogu baviti samo najmoćniji. On je u
tom lancu verovatno treća ruka . Govoriti o prvome u nizu nije poželjno, čak ni u šali:
Govorim o ogromnim parama. Od kilograma se obično naprave tri, a gram kokaina se prodaje za 200
maraka. Za razliku od heroina, kokain ne stvara fizičku zavisnost, a može da se neograničeno šmrče, čak i po
50 grama dnevno. To je strahovito veliki obrt love. Možda kokain uvozi vojska, policija ? Možda je Crna Gora
glavna luka za uvoz, a možda su umešane i veoma visoke ličnosti? U Crnoj Gori sve može, postoji i zamenik
narodnog heroja Kako god bilo, ja ga nabavljam ovde. Dovoljno je samo da okrenem jedan broj telefona.
Ako naručim jedan kilogram, čekaću 24 časa. Uvek dobijem najčistiju robu. Gotovo se nikad nije desilo da
zafali.
Ovo svedočenje je dragoceno zato što se u njemu jasno ocrtavaju konci organizovanog kriminala u Srbiji. U
sudbini donedavnog štićenika izvesnih struktura, odnedavno čestog stanara Centralnog zatvora, prelamaju
se protivrečnosti najtajnijeg nezakonitog poslovanja:
Samo dva naša čoveka rade tranzit droge na Zapad. Sad, ako su ljudi iz jedne ustanove meni nudili dobit, za
lokalne poslove, šta li je tek njima predlagano? A svi veći ljudi u podzemlju trguju, između ostalog, i drogom,
i zato se taj problem ne rešava. Hapse samo jajare, i to uvek iste ljude. Nekada uhvate jedan kamion, ali
deset prođe, i to policija zna bolje od nas.
Priznaje da je imao operativni dogovor sa beogradskom policijom, prema kome je on bio zadužen da im
namesti nekog Turčina ili Šiptara , dok je, zauzvrat, mogao slobodno da radi. Međutim, nekim ljudima je bilo
stalo da prošire ovu saradnju, predlažući veću dobit, ali i rizičnije poslove.
Prilikom upoznavanja i prvog razgovora sa nama, nije hteo da govori o pojedinostima svoje saradnje sa
beogradskom policijom, svestan da bi to moglo da dodatno pogorša njegovu situaciju. Želeo je da se
posavetuje sa advokatom. Međutim, naredne večeri je uhapšen.
Kod njega je pronađeno oružje bez dozvole i manji paket heroina. Tek što je pušten da se brani sa slobode, a
pošto smo dogovorili ponovni susret, opet se našao u Centralnom zatvoru, odakle nam je poručio da bi,
konačno, želeo da se obelodane kompromitujući detalji o pojedinim ljudima iz beogradske policije. Nije
nemoguće da je njegov pritvor potrajao duže upravo zato što je policija predvidela, ili saznala, za njegovu
nameru. Tokom razgovora, ipak je bio nedvosmislen:
Bilo je tu svega: neki ljudi su putovali u Ženevu na moj račun, plaćao sam drugima godišnje odmore. Neki su
od mene pozajmljivali novac, a nikada mi ga nisu vratili. Ima i onih kojima sam davao prigodne poklone. Ti
ljudi znaju da su u delikatnom položaju. Ne verujem da će se usuditi da me izvedu na sud. Jer, zamislite: pet
godina prodajem drogu, a niko me ne hapsi! Imam milione maraka, a ni dana radnog staža! Zar je potreban
jači dokaz da sam sa nekim sarađivao? Mnoge imam u rukama, i oni to znaju.
Priču o njegovoj saradnji s pojedinim policajcima i davanju novca na zajam , u potpunosti potvrđuju neki
inspektori, koji, razumljivo, ne žele da imenuju kolege sa platnog spiska ovog dilera. Navodeći samo
ponešto, on sam želi da upozori svoje nekadašnje saradnike. Kad bi zaista došlo do suđenja, verovatno bi se
prvi put kod nas izneli podaci o povezanosti policije i podzemlja, kao i potpori koja se pruža organizovanom
kriminalu.
Veruje da je ubistvo, sredinom 1994. godine, u njegovom stanu, bar delimično delo policije, jer je ona
zaboravila da pronađe počinioca:
Ipak sam našao tog čoveka, samo sam ga tukao, a ostao je živ sticajem okolnosti, jer nisam sklon surovijim
metodama. Ali, čini mi se da je zaslužio daleko strožu kaznu, kada je mogao da baci dve bombe u stan.
Unutra je mogao biti moj sin, ili bilo ko drugi, a poginuo je jedan divan mladi čovek. Policija je pokušavala da
incident prikaže kao moje delo. Navodno, bombe nisu ubačene, već sam ih ja aktivirao u stanu. Ja, čak,
sumnjam da je taj mladić ubijen iz puške, jer geler nije mogao da mu odnese pola glave i da mu raspe mozak
po plafonu i zidovima. Pošto sam pustio tog čoveka koji je bacio bombu, policija ga je uhapsila i strpala u CZ,
valjda da ga zaštiti. Čuo sam da se hvalio svojim nedelom.
Posle ovog pokušaja da mu se, kako kaže, napakuje zločin, policija je htela i da ga uhapsi sa šest kilograma
heroina u njegovom stanu:
Neko od mojih prijatelja, a tačno znam ko je, pevao je da imam šest kilograma heroina u stanu, što je bila
laž. Kao, kupio sam četiri kilograma u Kumanovu, a dva sam uzeo od jednog momka sa Zvezdare. Ja sam
izašao na ulicu sa pancirom i pištoljem, nisu me dirali, ušao sam u kola i odvezao se do Luva . Ipak, tu su me
digli i tražili da predam tih izmišljenih šest kilograma. Nisu ništa mogli da mi dokažu.
Posle još jednog bezuspešnog pokušaja da ga uzme pod svoje, policija je odlučila, kaže, da ga optuži za
trgovinu narkoticima. Kako po našem zakonu posedovanje narkotika, čak i u većim količinama, nije krivično
delo, izvesni inspektori su bili primorani da pronađu svedoke koji bi potvrdili kupovinu:
Pronašli su dvoje narkomana koji su pre toga pali sa 15 grama. Zapretili su im, i oni su pristali da kažu kako
su drogu kupili od mene. Međutim, kad su se suočili sa mojim advokatima, priznali su da je izjava data pod
pretnjom. Bila su tu i tri grama koja je moja devojka bacila sa terase kad je videla policiju, pa sam to uzeo na
sebe. Međutim, bilo je smešno da me hapse sa tri grama, a da me onda u novinama proglase za narko-bosa .
Valjda je i deci jasno da me nisu dirali jer sam im valjao, a okrenuli su list čim sam odbio neke ponude.
O nevoljama koje su mu, kad je policija zbog nekooperativnosti odlučila da ga odstrani iz posla, stvarali čak i
dokazani prijatelji, govori njegov dobar poznanik:
Pao je na svedočenje narkomana kojem je policija dala dnevnu dozu u zamenu za izmišljeno priznanje. Taj
svedok se nama pravdao kako je to morao da učini, zbog straha od batina. Tražili smo da povuče izjavu zato
što je lažna, i jer je optužio čoveka s kojim je drug od detinjstva. Obećao je da će to uraditi, pa smo se
rastrčali tražeći mu dozu, da bi sutradan imao hrabrosti. Kako god okreneš, policija i mi mu nabavljamo
drogu, a on za badava dva dana ufiksan.
Ovaj diler kaže:
Ima malo profesionalaca, a tu i sebe ubrajam, koji se bave trgovinom droge, jer ne može svako to da radi.
Prodaju pet grama, pa padnu Za taj posao čovek mora da je posebno oprezan i lukav. Čim mi preti opasnost,
mene nešto počinje u stomaku da grize. I uopšte me ne zanimaju količine droge koje bacam u toalet kad
policija naiđe. Zato me nikad nisu uhvatili sa drogom, ako se ne računa slučaj sa ova tri grama.
Prodajući drogu, dileri teško mogu da odole izazovu velikih količina koje im se, gotovo svakodnevno, nalaze
na stolu. Mnogi od njih i sami postaju zavisnici. Ta slabost se obično smatra nedostatkom profesionalizma.
Iskušenje je bilo preveliko i za njega:
Tokom tri godine uzimao sam između 20 i 30 grama kokaina dnevno. Bilo je dana kada se količina penjala i
na 50 grama. Taj peh sam imao zbog devojke u koju sam se zaljubio. Sa 115 kilograma pao sam na 85.
Jednog dana sam jednostavno prestao i nikad više neću uzimati tu hemiju. Valjda mi je takva odlučnost u
karakteru. Retko ko može na taj način da prekine.
Posle više godina, Zavod za bolesti zavisnosti u Beogradu sredinom novembra 94. prestao je sa
heptanonskom terapijom. Iako pojedinosti nisu objavljene, u saopštenju istražnih organa navodi se da su
otkrivene neke nezakonitosti u radu sa pacijentima kojima se daju redovne doze heptanona. Ovu vrstu
terapije, bez sumnje jednu od retko primenjivanih u svetu, mogli su da dobiju samo registrovani narkomani,
te oni koji su zbog krivičnih prekršaja zavedeni u policijske spise. Naš sagovornik smatra da je ova terapija
bila, zapravo, ozakonjeno trgovanje narkoticima, a da se o uspešnom lečenju ne može ni govoriti.
Kakvo je to lečenje koje traje pet godina? A toliko traje tretman moje devojke. I posle toliko godina ona
uzima pet heptanona dnevno. Ja mislim da joj je to već ušlo u metabolizam, i da nikad neće moći da
prestane. Doktori u Zavodu su veći dileri od mene, a još ih zakon štiti. Pacijentima mešaju lekove, pa na
kraju ni ne znaju sa čega da ih skidaju.
Poznavaoci prilika tvrde da danas za ovog čuvenog preprodavca više nema posla. Kažu da se pojedincima u
policiji zamerio za sva vremena, odbijajući da prihvati nove zadatke i da daje bespovratne kredite . Od
sredine septembra 94. godine hapšen je tri puta, ali ni jednom pod optužbom da se bavi onim što zaista
radi. Težinu njegovog eventualnog svedočenja upućeni upoređuju sa slučajem Nana i suđenjem inspektoru
Miroslavu Bižiću, kad je prvi put progovoreno o saradnji policije i doušnika u podzemlju. U ovom slučaju s
pravom bi se moglo postaviti pitanje o rastegljivosti operativnih ovlašćenja beogradske policije, kao i o
njihovoj zloupotrebi.
Stručnjaci za ovu oblast objašnjavaju da je saradnja sa podzemljem, prirodno, neophodnost, ali to ne znači
da se saradnici i njihovi pokrovitelji mogu bogatiti. Naša zemlja je u poslednje četiri godine, između ostalog,
osobena i po tome što su pojedini policijski saradnici za svoje usluge napravili tako dobar pazar, da su postali
najbogatiji ljudi sadašnje Jugoslavije.
BERMUDSKI TROUGAO
Ako vam kažem da krađe automobila čine 60 odsto kriminala u Beogradu, pomislićete da preterujem A ne
izmišljam čak sam uveren, na osnovu onoga što sam lično video, da posao s njima donosi više novca nego
droga
U protekle četiri godine 91 94 , desetine hiljada Beograđana ostalo je, trajno, bez svojih četvorotočkaša. S
obzirom na to da zvanični podaci o automobilskom Eldoradu u Srbiji nikad nisu objavljeni u potpunosti,
uverljivost našeg sagovornika teško je osporiti. Sa debelim dosijeom i dvanaestogodišnjim iskustvom u svetu
kriminala, uostalom i sam vozi skupoceni auto koji je za male pare sredio na papire , tvrdi da je reč o poslu
od kog ne samo kriminalci imaju koristi . Odnosno, kako se ispravio: Kriminalci od krađa automobila imaju
tek deo .
Pretpostavka da policija ne saopštava tačne podatke o autopoharama u glavnom gradu, zasnovana je na
brojkama dobijenim s druge strane. Mladići kojima treba verovati kada se o upućenosti u ove poslove radi,
iskreno su se nasmejali policijskoj statistici. A prema njoj, u rubrici otetih automobila tokom 1993. godine
stoji 6.000. Ako nije četiri, onda je ukradeno bar tri puta više nego što priznaju , uverava nas jedan od njih.
Ali, mogu da ih razumem, neće da ispadnu smešni .
Nagli porast krađa automobila u čitavoj Srbiji, ne samo Beogradu, zabeležen je neposredno po izbijanju rata
u bivšoj Jugoslaviji U to vreme su na auto-pijacu, u Bubanj potok, kao deo ratnog plena, stizali automobili iz
Hrvatske i Bosne, ali i iz Slovenije, jer su Slovenci odlučili da se otarase prvenstveno zastavinih modela. Da u
tome ne bi gubili, često su i sami pribegavali mahinacijama: prvo su osiguravali svoja vozila, a onda
dozvoljavali, verovatno i sami pripomogavši u organizovanju, da ih mangupi pokradu i odvezu. Zatim su
proradili kanali iz Makedonije i Republike Srpske Krajine. Poseban deo priče odnosi se na vozila prispela iz
Nemačke, Francuske, Austrije, Mađarske
Znak da je otvorena sezona lova na automobile , bio je, još pre rata, ogroman porast krađa delova. Kradljivci
se nisu ustezali da za nekoliko minuta ponesu sve što bi uspeli da skinu prvo kasetofone i točkove, zatim
brisače, retrovizore, na kraju i šoferšajbne. Po sistemu lako ćemo , čuvari naše imovine nisu se previše
uzbuđivali, uveravajući građanstvo da je u pitanju prolazna moda. Smirivali su pokradene tvrdnjom: lopovi
moraju da prodaju ukradeno, ali će im to teško ići od ruke jer se zna odakle roba potiče . Naravno da nije
bilo tako.
Ubrzo su kradljivci shvatili da skidanje automobilskih delova i ne vredi tolikog truda. Jer, ako je za tri ili pet
minuta moguće opelješiti pola automobila, pri tom reskirajući da budu zatečeni usred posla, jednostavnije je
čitav auto prevesti na bezbedno mesto, pa na miru odraditi započeto. Tako se povećava efikasnost, ukradeni
delovi neće biti oštećeni, a sve će biti završeno bez straha od nailaska policije ili vlasnika automobila. Pošto
su ustanovili da je čak i skelet vozila upotrebljiv, rešili su da automobile prodaju ucelo , u stanju u kakvom su
ga podigli . Čitav posao sa odvijačima, ključevima, dizalicama zamenili su nabavkom lažnih isprava i dozvola.
Za nepune dve godine, auto-mafija nas je oslobodila straha da ćemo sutradan ljubimca pronaći sa manjim ili
većim oštećenjima. Ili je bio netaknut, ili ga uopšte nije bilo! Gotovo neopaženo, i na to smo se navikli preko
noći. Da nevolja bude veća, opet se na delu pokazala srpska solidarnost i sposobnost racionalnog
rasuđivanja: najveći broj onih koji na ulici imaju santo poštansko sanduče, gotovo javno je likovao: Pa neka
im i kradu kad imaju para. Odakle im, da nisu uštedeli od plate?
Retki stranci koji su u Beograd zalazili u doba najčvršće blokade, nisu uspevali da sakriju zbunjenost
kvalitetom automobila koji se ovde voze. Enormno bogaćenje ljudi kojima je rat i prateći haos pretovario
džepove, propraćeno je i odgovarajućom ikonografijom bogatstvom na točkovima. Jer, ako ne pokažeš da
imaš novac, kao i da ga nemaš. Tako su iz Beograda nestajali luksuzni automobili, a u grad pristizali još
luksuzniji. Danas, kad su fordovi , mercedesi ili bemvejci česti na ulicama koliko i vozila gradskog saobraćaja,
tek malobrojni se sećaju da je sve počelo sa ladama i škodama švercovanim za istočno tržište.
Odmah nakon pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi, bilo je jasno da tamošnje organizovane bande
imaju dobro razrađeno tržište kradenih automobila. Pošto su 89 90. godine u Jugoslaviji još dobro
funkcionisale pogranične službe, međunarodni maheri pribegli su polulegalnom načinu trgovine. Ovde su za
relativno male pare kupovali automobile koji su na Istoku u vrhu tražnje, a tamo ih, sa ko zna kako overenim
papirima, prodavali za mnogo višu sumu. Jedno vreme su vlasnici lada morali da strepe za svoje ljubimce, ali
kako je standard u istočnoevropskim zemljama rastao, potražnja za ovim modelom naglo je splasnula. Od
tog trenutka, u igri su bili isključivo mezimci rađeni po ukusu zapadnoevropskih kupaca. U veoma kratkom
roku beogradski parkinzi postali su bermudski trougao za golfove , opele , audije , mercedese Nastala je
panika među vlasnicima skupih automobila, ali je i od toga neko imao koristi. Ceo grad je, za samo nekoliko
meseci, zabrujao od nesnosnih alarmnih uređaja, ugrađivanih u nadi da će to sprečiti lopove.
Mada su predani statističari izračunali da je tokom 1991. godine u Beogradu svake noći nestajalo
dvadesetak automobila, policija je vodila svoju evidenciju za tu godinu upisano je 5.000 krađa. U odnosu na
prethodnu, kad je ukradeno 2.000, to je ipak bilo mnogo. Sledeće, 1992. godine, nestalo je 9.000 vozila, što
je za policiju već bio poražavajući podatak. A kada je jedan novinar u televizijskoj emisiji upitao sagovornika
iz SUP-a o broju ukradenih vozila za 93. godinu, dobio je odgovor šest hiljada. Po završetku emisije, kako
nam je kolega ispričao, prišao je gostu i upitao ga zašto je slagao, kad su obojica znali da je prava brojka
25.000? Jednostavno, nisam mogao da kažem , odgovorio je. Prema ciničnom uveravanju mladića kroz čije
su ruke prošla mnoga tuđa vozila, policija prećutkuje prave podatke, da je ne bi optužili zbog uznemiravanja
javnosti . Od ovog sagovornika, ali i od policajaca koji se svojski trude da uđu u trag ovim bandama, čuli smo
da su najbolje ekipe za ovu vrstu krađa iz Surčina, Zemuna i Novog Beograda.
Za svojim prestoničkim kolegama ne zaostaju ni momci iz Šapca, Sremske Mitrovice i Niša. Svojevremeno su
se Šapčani hvalili kako puno Beograđana dolazi kod njih i pazari vozila, znajući da ih niko neće provaliti . Na
šabačko tržište kola najčešće stižu iz Češke i Mađarske, a nešto ređe iz Holandije. Slavu su stekli i Mitrovčani,
pogotovo posle otkrića policije da je gotovo čitav grad bio upućen u detalje pranja dokumenata za vozila.
Znali su čak i imena ljudi iz policije zaduženih za sređivanje papira . Otkriveni su tek kad su se toliko osilili, da
više nisu ni želeli da prikrivaju posao koji rade. Neki su svakodnevno menjali automobile, trošili po nekoliko
hiljada maraka za večernje provode u kockarnicama i kafićima, preterivali u svakom pogledu , kako tvrdi
jedan Mitrovčanin. U policijskoj akciji krajem oktobra 93. godine, oduzeto im je oko 70 vozila, a veruje se da
su iste godine na području Srema prodali oko 130 kola. U Mitrovici, Rumi i Inđiji pronađeno je i tridesetak
automobila iščezlih u Beogradu.
Vrednost pokradenih vozila za 93. godinu predstavlja pravo bogatstvo. Računamo li da prosečna cena
svakog pojedinačno iznosi 20.000 maraka a izvesno da je mnogo veća , onda je ukupna suma za koju su
lopovi ojadili Beograđane 40 miliona maraka. Da ova vrsta krađe nema premca, priznao je i Goran Jakšić, šef
Odseka za suzbijanje kriminaliteta u gradskom SUP-u:
Krađa automobila je vrlo unosan posao. Ko danas može da obije stan i odnese plen težak više desetina
hiljada maraka? A toliko vredi svaki bolji auto koji uspeju da preprodaju. Zato je krađa automobila pravi
organizovani kriminal, to mogu da tvrdim, bar kad je reč o Beogradu.
Međutim, organizovani kanali kojima oteti automobili odlaze van Jugoslavije, još su nepoznanica.
Jednostavno pitanje zar je moguće da konvoji ukradenih vozila tek tako napuštaju državu, nadležni redovno
izbegavaju.
Krajem 94. godine jednom od iskusnijih mladića s podzemne scene, ukraden je, verovatno zahvaljujući
neupućenosti otimača, skupoceni automobil. Istog dana, objasnio nam je kasnije, obišao je ljude koji
pokrivaju kanale za odlazak vozila u inostranstvo. Posetio je petoricu koji su glavni posrednici u tom poslu i
saopštio im do kog roka imaju vremena da vozilo vrate pred njegovu kuću. Sutradan ga je automobil čekao
na ulici a obaveštenje o tome dao mu je preko telefona nepoznat glas. Njegov prijatelj to komentariše:
Ako on zna kanale i ljude koji rade taj posao, naravno sa autoritetom da im utera strah i da mu uz izvinjenje
vrate auto, kako objasniti da policija, navodno, o tome nema pojma, i da krađama ne može stati na put? To
je smešno. Ukoliko bi hteli a očigledno neće jer neke glavonje od toga imaju koristi, sve kanale bi mogli da
zatvore za pet minuta. Šta je još uopšte potrebno kao dokaz da neki ljudi u policiji debelo zarađuju od
kradenih vozila?
Nije nepoznat mehanizam i hijerarhija po kojoj su ustrojene ekipe za likvidaciju vozila . Pojednostavljeno, na
dnu lestvice su operativci, po pravilu veoma mladi momci kojima su alarmi usputna zabava, a čiji je zadatak
da ukradu automobil i odvezu na sigurno mesto. S kakvim nevoljama se mogu sresti golobradi dečaci koji
obavljaju najrizičniji deo posla uklanjanje automobila sa ulice, javnost je saznala prvih dana 95. godine:
dobivši nalog da odveze mercedes koji je već nekoliko dana stajao pred poznatim beogradskim hotelom,
jedan sedamnaestogodišnjak i njegov još mlađi pajtaš uspeli su da, rutinski, čitav posao urade neopaženo.
Po običaju da pre isporuke za sebe zadrže sitnice koje se u autu zateknu, otvorili su gepek u nadi da će
pronaći dodatni honorar . Bili su bukvalno šokirani kad su u prtljažniku otkrili leš. Nastavak priče je sledeći:
stariji u ovom dvojcu je otišao kući, prijavio majci šta je uradio, dobio od nje zaslužene batine, a onda su
obavestili policiju koja je donekle i sama bila iznenađena neobičnim otkrićem. Pedagozi su odmah zaključili
da ovaj događaj ima i dobru stranu bar ovoj dvojici maloletnika, posle ovakve lekcije, nikad više neće pasti
na um da ukradu automobil.
Kad klinci obaveste višu instancu o obavljenom poslu, u igru ulazi ekipa stručnjaka zaduženih da preuzmu
vozilo i opreme ga falsifikovanim ispravama. Slede prodavci, a na vrhu je organizator čitavog lanca, koji
najveći deo para, prirodno, stavlja sebi u džep. Nije lako da se nasluti, a kamoli odgonetne, ko je prvi čovek
organizacije. Otkad su novine češće počele da pišu o uhapšenim policajcima i inspektorima koji su lopove
snabdevali originalnim dozvolama i neophodnim papirima, uz pomoć kojih se kradena vozila peru , postalo
je jasno koliko je lanac komplikovan. Tako opremljeni automobili prelaze u susedne zemlje iste večeri kad su
i ukradeni, a da policija na granici ništa neregularno ne može da primeti. Vozila iz Srbije pretežno odlaze u
Bugarsku i Rumuniju, a ukoliko se tamo ne zadrže, nastavljaju put Bliskog Istoka. Na ovom području, ali i u
Rusiji, vlada prava jagma za jeftinim vozilima pridošlim iz Jugoslavije, a kupci su pretežno unapred poznati.
Bivši inspektor Državne bezbednosti ispričao nam je o postojanju kanala za Damask, u koji se, putem kroz
Bugarsku, stiže za osam časova vožnje. Praktično, čovek koji odveze automobil istog dana se, sa nekoliko
hiljada dolara, vraća kući. Najdelikatnije pitanje je svakako: kome toliki novac odlazi u džep? I da li su bosovi
auto-mafije prekonoć postali milioneri? Naš sagovornik ima zanimljivo objašnjenje:
Pošteno da vam kažem, lično poznajem čoveka koji je u Beogradu, a verujem i u Srbiji, broj jedan u tom
poslu. Znam da je 1993. zaradio 800.000 maraka, što nije malo para, ali nije ni ono o čemu ljudi pričaju. E
sad, gde je sva ona razlika u lovi koju je uzeo on, i koja je u stvari zarađena od tolikih ukradenih automobila?
Kod nekog mora biti, ali ja znam da niko od ljudi koji to rade nije postao milioner. I ko još ostaje u igri?
Policija i država. Neću da kažem policija u celini, jer je tamo mnogo ljudi koji pošteno rade za svoju platu, ali
ne mogu tolike pare da nestanu bez traga. Neki od njih su se zahvaljujući toj šljaci muški oparili. Ako država
tvrdi da takvih nema laže. Samo, nisu to oni mučenici što izdaju dozvole i koje prve hapse zbog pet-šest
vozila i nekoliko hiljada maraka. Oni pravi su mnogo više, al ko će njih da uhapsi?
Već pominjani inspektor Službe državne bezbednosti na neki način je objasnio bar deo priče o nestalim
vozilima:
Policija, razumljivo, ima svoje potrebe. U ovako bednoj situaciji nemaju para ni za plate, da ne pričamo o
obnavljanju voznog parka Zato, kad je zgodna prilika, kad im u ruke dopadnu automobili ukradeni u
inostranstvu ili bivšim jugoslovenskim republikama, oni ih jednostavno uzimaju za sebe. To je, donekle,
normalno. Jer, kako bi drugačije mogli da rade ako nemaju ni automobile. Pošto nema pravih vlasnika,
registruju ih kao službena Drugo je to što neki od načelnika sumnjiva vozila uzimaju lično za sebe. Neka
njihovi o tome vode računa. A to što ne mogu da pronađu kanale za ovdašnje krađe, jeste stvarno njihova
greška. Pa, njima je više stalo da se međusobno prisluškuju republički SUP savezni, ovi vojnu bezbednost,
vojna osluškuje Državnu bezbednost, ovi nadgledaju gradsku policiju, i tako u krug nego da rade pametne
poslove. Država se raspada, a oni međusobno love jedni druge, kao da će naći ne znam šta kaže.
Javna je tajna da je Beograd prepun skupocenih vozila kojima je nemoguće ući u trag, jer dolaze iz
inostranstva. Kada se već pojave u zemlji, kako ih ne registrovati ako imaju regularne dozvole izdate u
inostranstvu? Međutim, regularnost podnetih papira ovdašnja policija ne može da proveri. Sredovečni
Beograđanin, od priličnog ugleda među ljudima slobodnih profesija kod nas i u inostranstvu, kaže da razume
caku:
Ja znam da je našoj policiji teško da prizna kako je nemoćna, ali je baš tako. Od trenutka kad su je isključili iz
svih kompjutera Interpola, ponaša se kao ćorava koka. Pa šta ubode. Na koji način oni mogu da provere da li
je automobil ukraden negde preko? Nikako. A kada uđu u zemlju, i operu se kroz papire, onda je kasno. Isto
je i sa drogom. Za takve poslove informacije se dobijaju mnogo pre no što vozila i stignu do granice.
I danas je, prema svedočenju znalaca, Jugoslavija izvanredan kanal za međunarodni šverc automobila. Pre
svega, jer se u novostvorenim državama najlakše obavlja najteži deo operacije nabavljanje lažnih isprava, ili
se podmićivanjem dolazi do originalnih blanko dokumenata, u koja se ispisuju podaci. Nije potrebno biti
posebno promućuran i shvatiti da putevi šverca automobila jesu isti oni kojima prolazi i droga, pa i oružje. U
smeru ka Istoku vozila i cevi , u suprotnom heroin i kokain. Pretpostavka upućenih je da se svim ovim
vrstama šverca bave iste organizacije, a da su specijalnosti za određenu vrstu delatnosti izgubile na značaju.
Broj ukradenih automobila u Jugoslaviji opasno se približava evropskim standardima. Ukoliko je samo u
Beogradu za jednu godinu nestalo 25.000 vozila, logično je pretpostaviti da je još toliko ukradeno u čitavoj
zemlji. A primera radi, u Nemačkoj godišnje nestane 87.000 vozila, u Švedskoj 47.000, dok su Italija 367.000 i
Britanija 490.000 daleko iznad proseka. Utešna činjenica za tamošnje vlasnike automobila je da se broj
pronađenih vozila kreće između 33 i 43 procenta. U Jugoslaviji takvi podaci, iako verovatno postoje, nisu
objavljeni. Vlasnici privatnih agencija tvrde da se više od 60 procenata nestalih vozila nikada ne pronađe,
mada izgleda da je taj procenat mnogo viši, jer su retki oni koji se hvale da im je auto vraćen. Otimačima,
izvesno, na ruku idu i blage kazne, pa se ne zabrinu previše ni kad ih policija uhapsi. Ali to već nije policijski
greh. Najgore prolaze nedužni kupci automobila s falsifikovanim ispravama, kojima zakon nalaže da vozila
vrate pravom vlasniku, bez mogućnosti obeštećenja od, po pravilu, nepoznatog prevaranta.
O brojnosti organizovanih bandi koje vršljaju beogradskim parkinzima postoje različite procene. Upućeni u
ovo tržište radne snage, govore o tri-četiri ozbiljne ekipe, ali i o nebrojenim grupicama koje povremeno rade
poneki automobil. Međutim, na kraju su i oni prinuđeni da se obrate za pomoć pravim bosovima, jer im je,
kao slobodnim strelcima, teško da uskoče u već razrađene kanale.
U pravcu prema Jugoslaviji vozila uglavnom stižu iz Bratislave i Budimpešte, gde beogradsko podzemlje ima
baze. Automobili pokradeni širom Evrope dopremaju se čak i preko bivše BiH. Zbog opšteg haosa,
automobile je moguće registrovati bez većih teškoća i prevesti preko teritorija svih zaraćenih strana.
Jedan od sistema krađe je sasvim jednostavan: kola se, sa lažnim dokumentima, iznajme od rent-a-kara.
Čovek ih parkira ispred motela u kome odsedne, a dupli ključevi su već kod njegovih prijatelja. Ujutru, kad se
probudi i iznenađen i šokiran vidi da automobila nema, vozilo je uveliko prešlo granicu. Ovako drzak i
jednostavan princip nestanka unajmljenih vozila ojedio je strane policije i osiguravajuća društva. U
nedostatku drugih metoda, u Nemačkoj su odlučili da automobile više ne iznajmljuju strankama sa
jugoslovenskim pasošima. Efikasnost ove mere je pod velikim znakom pitanja, jer naši maheri širom Evrope
imaju prijatelje kojima je najmanja teškoća nabavka lažnih isprava njihovih zemalja.
Drugi način otimanja je ništa manje rasprostranjen. Posrednici u inostranstvu povezuju naše kriminalce sa
vlasnicima automobila koji žele da se otarase svojih ljubimaca. Da bi, recimo, nemački vlasnici odložili
prijavljivanje krađe vozila, iz beogradske centrale dobijaju naknadu od jedne, ili dve hiljade maraka. Za to
vreme kola su već u Beogradu. Nemac kasnije dobija obeštećenje od osiguravajućeg društva. Po pravilu, to
se radi sa automobilima koje vlasnici žele da prodaju, ali u ovoj varijanti dodatno zarađuju.
Takozvana bosanska veza odličan je primer saradnje srpskih i muslimanskih kriminalaca. U vreme dok rat u
bivšoj BiH još nije bio teritorijalno jasno razgraničen, kradljivci sa obe strane razradili su nepogrešivu
formulu uspeha. Međusobno su razmenjivali dozvole i tablice sa svojih područja. Tako se u Republici
Srpskoj, ali i u Jugoslaviji, pojavilo puno skupih automobila sa bihaćkim i tuzlanskim registracijama i
dokumentima, a kod poslovnih saboraca s druge strane vozila iz Bijeljine, Zvornika, Doboja Navodno, sve su
to bili automobili s kojima su dolazile izbeglice. Policije sa obe strane ratišta nisu mogle da provere poreklo
automobila i ispravnost dokumenata. Nemoguće je i pretpostaviti broj kradenih automobila koji su na ovaj
način legalno promenili vlasnika i državu.
O čuvenom nestanku nekoliko hiljada golfova iz Vogošće svedočio je Vojin Vučković Žuća, pripadnik vojne
formacije Žuta osa . Podatke je dobio od vojnog policajca iz RS. Vrednost ovog kontingenta vozila iznosila je
oko 90 miliona maraka, i na svaki način je pokušano da se afera zataška. Prema Žućinoj priči, kanal od
Vogošće, kojim je prošlo četiri-pet hiljada folksvagenovih vozila, nastavljao se preko Pala, Sokolca, Han
Pijeska, Vlasenice, Šekovića, Zvornika, Malog Zvornika do Loznice. U tamošnjem SUP-u, tvrdi Vučković, za
njih je bio zadužen policajac pod prismotrom Državne bezbednosti. Žućine informacije kažu da je 520
golfova otišlo u Rumu, za Borovica trans , u Inđiju 36, a veliki broj u Šabac i gradove u kojima je auto-mafija
u velikom zamahu. Samo na prvi pogled to bi bio kraj priče o golfovima iz Vogošće. Najsvežiji podaci kažu da
se automobili sada kradu od novih vlasnika i više puta preprodaju, a zatim voze za Bugarsku i Belorusiju, gde
im se gubi trag.
Mladići koji su duže vreme na ovoj tezgi, posebno su kivni na policiju, mada je takva vrsta ljutnje, blago
rečeno, smešna. Priznaju da su im već poduže za vratom, ali i da im oduzimaju automobile za koje nemaju
nikakve dokaze da su kradeni. Nekima se, uveravaju, neretko, događalo da bez ikakvog obrazloženja ostanu
bez vozila, a istu primedbu izneli su i pojedini građani, za koje se nikako ne bi moglo reći da pripadaju krugu
kriminalaca.
Nekolicina beogradskih advokata, koji su i u vreme blokade uspevali da sarađuju sa stranim osiguravajućim
društvima, pokazali su nam spiskove sa stotinak registarskih brojeva vozila, za koje evropske policije imaju
saznanja da su u Jugoslaviji. Njihov oprez je sasvim razumljiv, jer im se dešavalo da vozila pronađu kod
ovdašnjih novih vlasnika , ali da policija u takvim slućajevima prosto ne želi da reaguje. U svakom trenutku
sa spiskova stranih osiguranja, moguće je, bez ikakvih teškoća, polovinu pronaći u našoj zemlji. Usluge i
ispomoć koje bi im u pomenutim primerima mogle pružiti pojedine detektivske agencije, koštaju tri do četiri
hiljade maraka. A već je bilo prilika da advokati od agencija budu obavešteni o pronalaženju kradenog auta,
ali i da zbog nespremnosti da sarađuju sa takvim svetom , kako kažu, ostanu kratkih rukava.
U oktobru 1994. otkrivena je vukovarska veza , preko koje je u Jugoslaviju prebačeno više od četiri hiljade
ukradenih automobila.
MITOVI PODZEMLJA
Najveći cinik u svetu koji se hrani legendama i mitovima.
Mit o pobratimstvu:
Ne verujem u prijateljstva koja traju kraće od 10 godina. I to od detinjstva, kad je sve bilo čisto. Ostalo je goli
interes. Istina je da se više ne viđam sa nekadašnjim prijateljima i pobratimima. Tačno je i da smo se
posvađali oko gluposti. Ali, uvek se traži neki izgovor da bi se suparnik uklonio iz igre.
Boris Petkov je bio nerazdvojan sa Goranom Vukovićem, Bojanom Petrovićem Međutim, kad je ranjen, 7.
oktobra 1993. godine, u Urgentnom centru, među mnogobrojnim posetiocima, nije bilo najbližih prijatelja. I
pored racionalnog stava o prijateljstvu , ipak mu se, iz bolesničke postelje, otelo: Goran me nije posetio .
Dok smo ga pratili prema rendgen-sali, nastojao je da ne ostavi utisak napuštenog i probuđenog iz iluzija. U
njemu je, čini se konačno, dozrevalo saznanje:
Ima jedan čovek kome verujem. Verovatno hoćete da znate njegovo ime? Boris Petkov!
Međutim, izuzetak je postojao:
Sa Giškom sam se družio od petog razreda osnovne škole. Naše prijateljstvo nema nikakve veze sa životom i
poznanstvima u podzemlju. To je nešto sasvim drugo
Na zidu Borisove sobe vise samo dve fotografije: Giškina i Kneletova. Dvojica koju je život preselio u legendu.
Dve osobe koje ga nisu razočarale a nikada i neće. Dva okamenjena principa. Dva tragična junaka, simboli
mučkog ubistva i izdaje. U njima se krije odgonetka Borisove podeljenosti na osećanja i ratio. U životu u
kome je puno izdaja i u kome samo mrtvi nikada ne mogu da iznevere, u svetu privida. Boris opstaje punih
20 godina, ne dozvoljavajući osećanjima da istrčavaju ispred iskustva.
Nisam učestvovao u ratu. Giška me je zvao nekoliko puta telefonom, u to vreme sam živeo u Beču i
Bratislavi. Jedanput smo se i ozbiljno posvađali. Postavio sam jedan uslov za odlazak na front: da se Giškina i
Arkanova garda izmire, da bih ja mogao sa njima, pošto kao Bugarin ne mogu da se opredelim dok se Srbi ne
pomire. Da je to bio privatni rat, ja bih, naravno, krenuo sa Giškom. Ali, rat je vodila država koja meni ništa
dobro nije učinila. Zašto bih ja ginuo za nju? Pokušavao sam da odvratim Gišku, ali je u njemu proradio
patriotizam. Pitao sam ga ko je od drugova krenuo sa njim? Kada sam shvatio da su mnogi, koji su se u njega
kleli, ostali da deluju iz pozadine, jer je to njihov resor i tu su najuspešniji, shvatio sam da ni meni nema
mesta u Gardi Poginuo je zato što me nije poslušao. Rekao sam mu: Debeli, mani Gardu, politiku, dođi da
radimo što smo i do sada radili. Često smo razgovarali telefonom dok je ratovao, pa mi je govorio da su svi
protiv njih i da se bore u nemogućim uslovima. Rekao mi je, jednom prilikom, da se spremaju u Borovo Selo,
ali da ne veruje da će stići ni do Novog Sada. Zvao sam ratni štab SPO i tražio da me spoje sa Vukom, ali nisu
to učinili. Rekao sam im da ne dozvole Gardi da ide, jer će to biti klanica. Nije to ulična tuča, ipak su morali
da prođu nekakve obuke, da nauče strategiju kazuje Boris.
Đorđe Božović je ubijen u blizini Gospića, 15. septembra 1991. godine Petkov je bio u inostranstvu. Kaže da
dugo nije mogao da poveruje u smrt svog druga, a potom je pozvao Milenu, Giškinu majku. Nema više tvoga
druga. Ubili su ga , saopštila mu je.
Nekoliko dana je proveo telefonirajući, raspitujući se za okolnosti Giškine pogibije. Poslao je nekoliko
drugova u Beograd, da bi i sam došao 19. septembra, na dan sahrane. Nije želeo da se pojavi ranije i da,
možda, bude uhapšen, pošto je za njim bila raspisana poternica.
Isto veče, ranjen je ispred hotela Slavija . Odmah se pročulo da je to bila osveta za Ranka Rubežića, napisana
je i krivična prijava, ali ju je javni tužilac odbacio u nedostatku dokaza. Boris je prebačen u Urgentni centar, a
potom u bolnicu Centralnog zatvora.
Petkov je zakleti i suđeni individualac. Kaže da se čovek samo u sebe može pouzdati, jer svoje sposobnosti
poznaješ i možeš im odrediti granicu, dok na druge ništa od sopstvenih kvaliteta ne možeš da preneseš .
Delom urođeno, njegovo samotnjaštvo mu je i nametnuto. Utisak je da žig nepravde nosi iz detinjstva, od
trenutka kada njegov otac, rvački reprezentativac, samo zbog prezimena ne odlazi na Olimpijadu u Tokio, a
posle, redom, tušira selektorovog izabranika i olimpijskog pobednika. Kao dvadesetdvogodišnjak, Boris je u
Austriji osuđen na 11 godina robije. Kaže da su ga sumnjičili za pljačku zlatare, i osudili, isključivo na osnovu
otiska cipele broj 43.
Kako je to fabrički model, tražio sam podatke od fabrike pa se ispostavilo da je bilo 300 hiljada pari takvih
cipela. Onda sam upitao svedoka koji me je teretio koji broj cipela on nosi. Sudija se jako naljutio kad se
ispostavilo, kao na filmu, da i on ima isti broj 43.
Petkov nikada nije priznao, ni sebi ni drugima, krivicu za ubistvo Ranka Rubežića. Ipak, osuđen je na pet, a
potom je kazna pojačana na sedam godina. Odmah posle ubistva napustio je zemlju, preko graničnog
prelaza Šentilj, i obreo se u Pragu, jer Čehoslovačka nije bila članica Interpola. Međutim, dve države, od kojih
jedna i zvanično komunistička, sklopile su poseban ugovor, pa je Petkov uhapšen u Pragu, posle dobro
isplanirane akcije.
Do danas, osuđivan je na 18 godina robije. Uspeo je, na razne načine, da se iza rešetaka zadrži tek devet.
Zato kaže da mu život izgleda kao pauza između dva zatvora i da se uglavnom bavio izdržavanjem kazni .
U zatvorima je uvek bio antiprotivan : dok je bataljon robijaša četvrtog maja mimo stajao slušajući sirenu, on
je pitao da li je to praznik ili neko odista žali druga Tita.
Među nama je bilo bivših političara, disidenata, ubica, velikih kriminalaca, jajara, ali sam se samo ja bunio.
Nisam mogao da pristanem na to da smo svi isti. Neka sam i najgori, ali nisam kao drugi Austrijanci su me
osudili bez dokaza. Tako je to u mom slučaju, uvek se nađe neki paragraf pomoću koga mogu da me osude
samo na osnovu indicija. U ovom slučaju, znali su da sam ja opljačkao zlataru, ali su imali samo otisak cipele.
Uhvatili su i neke od saučesnika, ali oni nisu smeli da svedoče. Austrijanci su i u ono vreme otvoreno
izražavali svoj šovinizam, naročito prema ljudima iz ovog dela ondašnje SFRJ. Ja sam im posle pisao i
objašnjavao da ja nisam kriv za raspad austrougarske monarhije, naprotiv, da su moji Bugari bili njihovi
saveznici. Od jedanaest, odležao sam pet godina, obnovio proces i oborio presudu, ali sam dobio i doživotni
izgon iz Austrije.
Zbog svog dugog jezika, Petkov je svih pet godina proveo u samici. Psiholog, iskompleksirana žena, grbava ,
kako ju je upamtio i opisao, videla je da ne liči na klasičnog kriminalca, bar po tome što nije bio istetoviran i
nije imao ožiljke. Zanimalo ju je zašto nije sklon samopovređivanju, a on joj je objasnio da za to nema
potrebe, s obzirom da ga uglavnom povređuju drugi. Šaleći se, rekao joj je da bi on druge, doduše, sekao. Na
primer nju, ako bi to zaslužila. Gospođa to nije shvatila kao duhovitost i zabeležila je da je Petkov na ivici
ludila .
Smeštaj u zatvoru Landesgeriht 1 bio je na nivou: ćelija četiri sa dva, krevet zauzima više od pola sobe,
stolica je zakovana za pod da njome ne bi mogao da povredi stražara. Klozetska šolja i pribor za higijenu.
Stražari, zadrigli i obesni, neprekidno su ga posmatrali kroz špijunku, zabranjujući mu da legne, radi sklekove
Atmosfera je, ipak, bila nešto bolja nego u srpskim zatvorima, nije bilo nepotrebnog dokazivanja, ko je jači i
ko je gazda.
Boris i Giška su dugo bili odlični prijatelji sa Rankom Rubežićem. Prihvatili su ga kad je iz Nemačke došao u
Beograd:
Ranko je bio vanserijski čovek, jedan od najhrabrijih. Njegova hrabrost se već graničila sa bezosećajnošću.
Žao mi je jako tog momka. Posvađao sam se sa njim zbog gluposti, kao što je učinio i Giška. Nije tačno da je
osnovni razlog našeg sukoba bila izvesna gospođa. Nije tačno da sam ga pozvao telefonom, saopštivši mu da
sam je imao. On je mene pozvao, bio je ljut, a ja sam ga opsovao.
Odmah je došao u moj stan, ali sam ga sačekao sa pištoljem i razoružao ga. Upitao me je, sa onim
crnogorskim naglaskom: Tako li se gost dočekuje? Uzvratio sam: Tako li se u goste dolazi? Popričali smo i
dogovorili da se jedno vreme izbegavamo, jer bi posledice mogle da budu ozbiljne. Nikada nismo imali
fizičke sukobe, nije to bio naš nivo. Sa Giškom se takođe posvađao zbog glasina, zbog trećeg lica. Na primer,
trenutno su novinari aktuelni kao treće lice. Ali, nisu ni svesni da ih iskorišćavaju, niti će to ikada saznati
siguran je Petkov.
Puno neprijatnosti u životu Boris je imao zbog devojaka. Kad bi spavao sa tuđom devojkom, nije mogao to
da zadrži za sebe. Tako, pozove nas da dođemo u Prag, kaže nam da je super provod. Mi dođemo i
zateknemo neviđenu frku. Borisa juri dve hiljade Šiptara. Spavao je sa ribom jednog Šiptara, snimio je to
kamerom, pa je pokazao nekom tipu iz njihovog klana. Tolika frka je bila, da smo u diskotekama morali da
nosimo utoke na efnen : preko pištolja smo navlačili torbice za ping-pong rekete i sve vreme smo ih držali u
ruci seća se Bojan Petrović.
O samom činu Rubežićevog ubistva Petkov, sa izvesnim sujeverjem, ali, čini se, i dubokim poštovanjem pred
smrću ljudskog bića, odbija da govori. Kaže, tek, da je to bila izuzetno, izuzetno ružna scena.
Pištolji koje je, posle ubistva, predao Vujisiću i Popoviću, nikada nisu nađeni. Tvrdi da im je dao dva pištolja
zato što mu nisu bili potrebni, imao je treći, koji je ostavio trag u stanu njihovog prijatelja, gde su se krili,
pošto je nehotice opalio. Kaže i da je pobegao iz zemlje, ne zato što se osećao krivim, već da ga krivim ne bi
proglasili.
Pošto je uhapšen u Pragu, na osnovu međudržavnog dogovora, odležao je 14 dana u podrumu policijske
stanice. Po njega je u Prag došao, u to vreme još veoma aktivan, Miroslav Bižić.
Prebačen je u CZ, a posle suđenja ugostila ga je Zabela . Osećao se, doslovce, kao na slobodi, jer su oko
njega bili ljudi koje je, samo neku godinu ranije, svakodnevno viđao u Skadarliji. Gde se nalazi, postajalo bi
mu jasno tek kad bi pogledao svoje zatvoreničko odelo. Dve godine je razmišljao i ispitivao teren za
najbezbolnije napuštanje zatvora. Ne želi da potanko opiše svoj beg, koji je, zapravo, predstavljao uobičajeni
odlazak na vikend, s obzirom da su neki od onih koji su mu omogućili izlazak još aktivni. Pošto izlazak iz
zatvora, pod uslovom da se ne povrede stražari i da se ne uništava društvena imovina, nije krivično delo, već
prekršaj, za Petkovim je, još jednom, raspisana poternica zbog ubistva Ranka Rubežića. On je, međutim,
posetivši prethodno kćer u Švedskoj, u to vreme vežbao slalom u jednom austrijskom zimskom centru.
U Beograd se vratio tek dve godine kasnije, 19. septembra 1990. godine, na Giškinu sahranu. Ne deluje
preterano ubedljivo kada kaže da ne zna ko ga je tada ranio ispred Slavije , i šta bi mogao da bude razlog
napada na njega.
Knele je odmah otišao do mojih roditelja i javio im da sam ranjen. Digao je iz kreveta hirurga koji me je
operisao u Urgentnom centru. Posle su me prebacili u bolnicu Centralnog zatvora, a zbog onog napuštanja
Zabele kaznili su me i sa mesec dana samice. Kaznu sam odslužio 15. decembra 1992.
Za razliku od većine svojih kolega, Petkov smatra da je na ludilo u beogradskom podzemlju, više od sankcija,
uticao rat. Po njegovom mišljenju, puke su priče da mladići ne mogu da putuju u inostranstvo. Svako ko to
zaista želi može da kupi lažnu šaru . Međutim, tamo će se susresti sa osnovnim problemom: neće imati
policiju kao zaštitu.
Zašto da se pate u Nemačkoj, kad su ovde u kombinacijama sa policijom, što im obezbeđuje lagodan život.
Mnogi od ovih momaka bi se vrlo brzo vratili odande u kovčegu, jer bi bili prepušteni sami sebi. Rat je
odigrao presudnu ulogu u stvaranju ove ludačke atmosfere. Setite se samo kako je propaganda svakog dana
javljala o stotinama mrtvih na kraju ljudi su bili nezadovoljni kad čuju da su se dogodila samo dva ubistva.
U njegovo vreme, kaže, u Nemačkoj nisu postojale podele između grupa iz Srbije. Znalo se ko se sa kim
druži, ali ako se ne viđate, ne znači da ste u zavadi. On je, na primer, bio u dobrim odnosima sa nekim
prijateljima Ljube Zemunca, ali se nisu družili jer su imali različite puteve. Želi da demistifikuje priče o snazi
nekih ekipa, jer Ljuba i njegovi ljudi su zaista bili jaki, ali je budućnost većine drugih zavisila od toga kome su
se zamerili.
Čim je neko toliko poznat, to mu stvara dodatne probleme. Zna se da najveću moć imaju ljudi iz senke. Ljuba
nije bio u senci, ali je kao individualac imao dovoljno sposobnosti da ponekad deluje čak i bez svojih ljudi Bio
je izuzetan tip priča Petkov.
Objašnjava nam da se haotično stanje u društvu preslikalo i na podzemlje u kome više ne vlada hijerarhija.
Kada bi država sredila svoje redove, navodni kriminalci ubrzo bi odlepršali . Njih, za sada, štiti policija, ali
samo dok su joj potrebni, posle čega njihovo mesto zauzimaju novi i upotrebljivijoj i. Veću zbrku, kaže,
stvara pojava policajaca koji se ponašaju kao kriminalci. Istina je, smatra, da bi policija za kratko vreme
mogla da reši problem kriminala, premda lično nije ljubitelj policije i ne bi želeo da se to desi.
Problem kriminalizovanih policajaca mogao bi da se ukloni jednim hirurškim rezom ali, istinu govoreći, meni
se više dopada postojeće stanje. Između kriminalaca i policajaca neprekidno se vodi borba ko će koga privući
na svoju stranu. Kad nekom pubu otkriješ slabu tačku, a poznato je da svako od nas ima neku cenu, možeš
da tražiš protivuslugu. Međutim, jedan policajac to ne može da odradi , time se bave timovi, sarađujući sa
advokatima i sudijama. Nisam do sada imao potrebu da nekom policajcu uđem u džep da ga podmiti prim.
aut. , ali bih vrlo rado to učinio kada bih bio primoran Postoji jedna složenija stvar: ne sarađivati. Onda si
između dve vatre. Ja više ne mogu da razlikujem policajce od kriminalaca, čast izuzecima. Zamisli da
kriminalac može da me uhapsi, a ja ne smem da reagujem, jer ga zakon štiti.
Boris smatra da je nešto sasvim drugo kad kriminalci sarađuju sa Službom državne bezbednosti: Služba
pažljivo bira svoje saradnike, ili bi bar tako trebalo da bude, uzimajući u obzir njihove sposobnosti i
inteligenciju. Oni koji se hvale da rade za SDB uglavnom nisu među saradnicima.
Svi bi hteli da rade za de-be , ali malo ko može, a još manje se kome nudi. Ništa ne mogu da zamerim tim
ljudima, jer časno je pomoći državi u kojoj, uostalom, živiš. Momci to, donekle, posmatraju i kao čast. Iako se
pričalo da su mi nudili saradnju, to nije tačno. Ne verujem u one priče da je, kada jednom uđeš, nemoguće
napustiti vrzino kolo: sve zavisi kakav dogovor postigneš.
Nećemo pogrešiti ako za Petkova kažemo da je živa enciklopedija srpskog kriminala, tačnije, njegove srednje
generacije. Za ljubitelje odmetničkih hronika Borisov kofer, pun fotografija, predstavlja isto što i za istoričara
književnosti zaostavština nekog čuvenog pisca.
Družio se sa legendama svog zanata: Giškom, Rankom Rubežićem, Vlastimirom Denićem Metom, Dujom
Bećirovićem, Jusom Bulićem, Darkom Ašaninom, ali i izdancima nove generacije, među kojima su i pokojni
Knele, Pirke, Gara Posle 20 godina provedenih na prvoj liniji , svet odmetnutih za njega više nema tajni.
Tačno je da sam se družio, ili barem da sam poznavao sve ozbiljnije momke iz tog sveta. Pitaš me ko je bio
najkvalitetniji? Da bi neko bio pravi kriminalac, mora biti i kompletan čovek. Ne želim da poredim žive, mogu
se naljutiti. Sigurno je da su najviše postigli ili mogli da postignu Giška, Ranko, Ljuba Nekada se jasno znala
ova hijerarhija. Danas se ne priznaje, ali je svi podsvesno poštuju. Prilike u društvu i politici se, nekim nitima,
prenose i na podzemlje u kome je, takođe, zavladao nered. Ipak, i u haosu se jasno naziru veliki tipovi. U
gradu ih ima desetak, petnaest i, na žalost, svi su moji neprijatelji. Među njima ne postoji neki zvanični
dogovor o nenapadanju. Gleda se na to ko prvi pozove i traži pregovore, i njega uvek smatraju za slabijeg,
iako je to meni glupo. Uglavnom se pregovara preko posrednika Tačno se zna šta kome pripada, poznato je
ko neće prekršiti ta pravila, ali se znaju i oni koji su na to spremni. Međutim, postoje i treći ljudi , koji su
najpametniji i izvlače korist od obe strane. Kad bi mene pitali, ja bih samo njih udarao po guzi
Boris uverava da se ljudi iz podzemlja ne smeju posmatrati u grupi, jer, kako kaže, kvalitetan vođa prenosi
svoje vrline na ekipu i oni postaju dobri ratnici:
Ali, ako većinu njih zamisliš posebno, recimo na bazenu u kupaćim gaćama, i mene pored njih, sve će ti biti
jasno U gradu ima više dobrih individualaca nego jakih ekipa. Ja sam oduvek bio individualac, jer teško da ti
neko drugi može nadoknaditi ono što ti nedostaje. Međutim, samotnjaci moraju da se prilagode. Ma koliko
da si hrabar, možeš da staneš pred tramvaj i on će te zgaziti. Zato je neophodno da si veoma inteligentan
Ako se priča da više nisam u kombinacijama sa nekim starim prijateljima, da sam bačen u zapećak, to je
verovatno tačno. Tačno je i da sam trenutno prinuđen da zamrznem neke svoje poslove. Međutim, kad
želim da ostvarim neku svoju kombinaciju, teško da mi iko može stati na put. Naravno, imam plan, imam
jedan strašan plan, ali mi se čini da me veoma potcenjujete kad me pitate o njegovim pojedinostima Kažete
da ste čuli kako sam nekada važio za najvećeg narko-dilera? Nikada nisam dilovao, ali se pričalo, čak je i
policija to govorila, da sam imao ljude koji su se time bavili. Ipak, nikada nisam osuđivan za to krivično delo i
moram svečano da izjavim da će tako biti i ubuduće kaže Petkov.
Gradom su kružile glasine kako je Boris namestio Dragana Ugarčića Ugara, koji je u februaru 94. bio
izrešetan u voždovačkom restoranu Tifani . Zli jezici su tvrdili da je, prethodne večeri, u Borisovoj kući
održano zasedanje ratnog štaba . Njegovi neprijatelji su za to saznali pa je, navodno, strahujući za svoj život i
poklekavši pod pretnjama, izdao. Okrenuo je broj Tifanija i rekao: Ugar dolazi .
Sistem rekla-kazala , koji u beogradskom podzemlju, svi se slažu, kosi najviše života, mogli smo s naličja
najbolje da sagledamo na sledećem primeru. Prilikom jedne posete Borisu zazvonio je telefon. Ispostavilo se
da ga je pozvao Ugarčić. Ugar nam je objasnio da zna šta se priča po gradu, ali da on nije naseo na glasine:
Pokušali su da nam uvale kosku, ali nisam ja malo dete. Po gradu se svašta priča. Međutim, ako je čovek
pametan, nikad neće reagovati na prvu loptu. Ljudi su danas spremni na sve, glasine su samo sitnica. Mene
su izrešetali, iako sam bio nenaoružan, i pored toga što sam u Tifani došao da bih izmirio dva čoveka rekao
nam je Ugarčić.
U Srbiji je počelo da se širi odmetničko, sicilijansko, uverenje da država i policija, u svakom trenutku, rade
protiv naroda. Danas je sasvim prirodna pojava da se čak i deca iz uglednih porodica upuštaju u kriminal, kao
u nešto što nije obavezno kažnjivo. Jer, samo budale dozvoljavaju da budu uhapšene . Ugledne gospođe
skrivaju drugove svoje dece, i štekuju pakete droge, a njihovi sinovi, iako do u detalje upoznati sa
provalama, čak i pljačkama, ni na trenutak ne pomišljaju da obaveste policiju.
U svakoj generaciji se nađe oko hiljadu kriminalaca. Pogotovo danas, kad je stvorena lažna slika o životu
kriminalaca: sjaj, žene, kola, novac Međutim, to je samo mukotrpan rad, rad, bez trenutka u kojima možeš
da se potpuno opustiš. Od hiljadu kriminalaca na kraju uspeju najviše dvojica kaže Petkov.
On na svojoj koži najbolje oseća težinu ovih reči. Njegovi prijatelji, tačnije, bivši prijatelji, kažu da su ga,
pošto je u decembru 1992. izašao iz zatvora, prihvatili i pomagali, iako je ispao iz kombinacija i nije nam bio
od velike koristi . Kažu da su posredovali prilikom izmirenja sa nekim tvrdim momcima, ali da je Boris posle
slao svoje ljude na njih, da je igrao na dupljaka i ogovarao prijatelje .
Bio je među tri, četiri najjača čoveka, ali mu se onda dogodio kokain. U redu je kada uradiš crtu subotom
uveče i izađeš u diskoteku, ali on je preterivao. Da je mogao da se zauzda, danas bi bio multimilioner, kao
oni koji su to postali zahvaljujući upravo njegovim kombinacijama, kakve je on, na primer, imao u Austriji
kaže dugogodišnji Borisov prijatelj.
Petkov, uostalom, ne krije da su mu prijatelji pomagali kada je izašao iz zatvora, da ga je posebno zadužio
Goran Vuković. Međutim, stiče se utisak da je bio isuviše ponosan da bi, dok mu je nekadašnji prijatelj bio
živ, tražio pomirenje.
Razočarano, ali i iskreno, kaže: Sve sam ih međusobno upoznao, kakva sam budala bio, a oni sada prave
kombinacije bez mene.
Većina momaka ne može da sakrije zanimanje za tok Borisovog fizičkog i psihičkog oporavka, posle
ranjavanja.
Jedan od njegovih mlađih, bivših prijatelja, kaže:
Drago mi je što se vraća u kondiciju. Znaš, pričaju da je gotov, da se nikada više neće povratiti. Ali, ne može
čovek koji je proveo 20 godina u ovom poslu, koji je svašta radio u inostranstvu, dok smo mi još bili deca, da
bude tek tako otpisan. Takvi ljudi se nikada ne predaju, idu do kraja
Iz pouzdanih izvora saznajemo da Borisa odnedavno posećuju neki stari prijatelji koje je zadužio, upravo oni
koji su zahvaljujući njegovim kombinacijama postali multimilioneri.
LAKOĆA OPSTAJANJA
Beograd je sedamdesetih i osamdesetih godina važio za jednu od najbezbednijih prestonica. U vreme o
kojem svedoči Bojan Petrović, gradske ekipe su se trudile da budu čiste kod kuće, jer im je to bila baza za
gerilske upade, a ponekad i dužu rovovsku bitku u bogatim zapadnim zemljama. U Frankfurtu, po njegovim
rečima, Ljuba Zemunac je bio kralj:
Šiptari su nešto pokušavali, ali ih je Magaš isprašio, Nemce je zlostavljao i otimao im pare. Kad Italijani dođu
u Nemačku, postanu Nemci. To važi za sve strance osim Srba, Grka i Turaka. Zatvaranjem granica izbile su na
površinu najgore osobine kod naših ljudi. Nova generacija je primorana da se bori za sitne pare, i zato je
razumem. Međutim, oni ne umeju da se opuste, ne umeju da žive, da se smeju. Previše su opterećeni i
namršteni kaže.
Većina mladića koji danas važe za podzemne zvezde Beograda, nikad nije imala priliku da okusi raskoš i
raspusnost zapadnjačkog života, koji je Bojan godinama vodio. Kad je stigao u Švedsku, otac mu je bio u
zatvoru bio je napadnut u svom noćnom klubu i ubio je u samoodbrani. Bojan preuzima posao koji je
donosio ogromnu zaradu Klub je bio na najvišem nivou i posećivali su ga predstavnici džet-seta: Borg, Krojf
Imao je samo 22 godine i mesto ga nije držalo. Radio je petnaest dana, a dvadeset provodio na putovanjima:
Kopenhagen, Amsterdam, Hamburg, Frankfurt
Bolje od ikog opisao ga je bivši policajac, poznanik sa druge strane iz vremena ranih radova : Svaki opasan
kriminalac u gradu želeo bi da izgleda kao on.
Kad bi posle neke velike pljačke policija sve odreda hapsila na ulici, Bojan bi mogao inspektorima da pokaže
pravac kuda su utekli razbojnici , pa da mimo odšeta do skrivenog plena. To što nije bio ni nalik na
uobičajenu predstavu o kriminalcima umeo je, poput Feliksa Krula, da iskoristi u najtežim trenucima, kad su
nevini osmeh i lice dobrog dečaka dragoceniji od pištolja. Baš kao u filmovima o momcima koje prati nešto
od naklonosti zvezda, kad bi upadao u bezizlazan položaj, u pomoć su mu priticale žene, poznate i one koje
sreće po prvi put.
Neko bi rekao da postoje samo dve vrste odmetnika: oni koji završe u zatvoru i drugi, koje takođe zatvaraju,
ali se elegantno izvlače. Prva grupa je daleko brojnija. Jer, lakoća s kojom je, i kad je izgledalo da je to
nemoguće, Bojan izmicao poterama i sa lažnom šarom prelazio nekoliko granica, ne može se iskustvom
steći. Ona je urođena. Možda su mu unutrašnji mir i samopouzdanje omogućili osećaj da, čak i kad je bio na
višegodišnjoj robiji, on tu ne pripada, da ga sreća tek na trenutak stavlja na iskušenja. Zato se na njegovom
licu ne nazire trag zatvorskih zajednica i onaj osobeni znak ozlojeđenosti i pretrpljene nepravde.
Utisak da je, istovremeno, u svetu odmetnika ali i van njega, podaren mu je i poreklom: njegov otac, Vlasta
Petrović, iako od 1966. godine ne živi u Srbiji, i dalje važi za jednu od naših obaveštajnih legendi. Kažu da je
on stvorio neke od najuspešnijih operativaca ondašnje, ali i sadašnje SDB.
Poznanstva njegovog oca obeležila su već i prve dane Bojanovog punoletstva.
Prvi koraci Bojana Petrovića u inostranstvu, Nemačkoj, vezani su za kumove njegovog oca Slobodana i Branu
Šaranovića. Te 1979. godine, Nemci su osudili Branu Šaranovića za krivično delo organizovanog kriminala,
posle čega je, sve do spektakularnog bekstva, odležao osam i po godina u vupertalskom zatvoru. Nemačka
policija je Slobu Šaranovića proglasila za šefa srpskog podzemlja, dobio je nadimak Doktor i Interpol ga je
uporno tražio. Prijatelji su ga prebacili iz Diseldorfa u jedan frankfurtski hotel, a odatle je čovek broj 1 na listi
Interpola prebačen u privatnu kuću u Kopenhagen. U glavnom gradu Danske čekao ga je privatni avion koji
će poleteti za Siciliju. Ubrzo je ostvaren kontakt sa crnogorskom SDB, koja je Šaranoviću dozvolila da se
smesti u Budvi. Godinu i po dana proveo je u stanu Vlaste Petrovića, sve dok mu nije pošlo za rukom da
organizuje bekstvo svog brata iz Vupertala.
Bojan se zatim zaputio u Švedsku: Malme, Geteborg, Stokholm, gde je, kako kaže, sa Čarlijem i pokojnim
Hasom bivšim šefom obezbeđenja Dafine Milanović, koji je poginuo 1993. u saobraćajnoj nesreći , živeo
uglavnom od pljački.
Imao sam u početku osmoricu drugova oko sebe, što je zavidan broj. Moram da priznam da sam se osećao
nadmoćnije od svih. Došli su Čarli i Hasa, posle velike frke koju su imali u Nemačkoj. Napravio sam
kombinaciju, tako da nismo bili prinuđeni da pravimo pljačke.
Posle samo nedelju dana, mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana, jer su nas se plašili. Lično
sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana Bahus , Vangelisom i Jorgosom, ali oni nisu poslušali moj
predlog Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Restoran je radio od
četvrtka do nedelje i uzimao je ogromnu lovu. Mi smo ušli baš u subotu uveče, kad je bio prepun Počeli smo
da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist.
Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada, ako se uzme u obzir da
je restoran imao 500 stolova priča Bojan o svojim švedskim danima .
U Stokholmu je bio zvezda jednog od najspektakularnijih hapšenja, samo nekoliko dana pre nego što je,
prema planu, trebalo da sa Hasom i Čarlijem opljačka Turčina teškog dva miliona kruna:
Tipovao nas je jedan naš čovek. Niko drugi nije mogao, s obzirom da je samo on znao za naš plan. Bili smo u
šteku iz kojeg smo odlazili da pratimo Turčina. Akcija je bila teška, jer je živeo sa mnogobrojnom porodicom.
Tog jutra me je probudio pucanj, pogledao sam kroz prozor i video pet kombija, specijalce sa šlemovima i
pancirima. Ispalili su suzavac, pa je Čarli zgrabio dva pištolja i poleteo na vrata. Morao sam da ga zaustavim
jer nismo imali šanse, pobili bi nas kao zečeve. Pogledao sam kroz špijunku i video tridesetak specijalaca u
ulazu. Pozivali su nas preko megafona da se predamo. Otvorio sam vrata i jedan od njih me je udario
kundakom po čelu. Vezali su nas lisicama koje na dnu imaju sajlu, a sve to snimala je televizijska ekipa kaže.
Bio je to kraj petnaestodnevne potrage za grupom mladića koja je, usred grada, prebila policijsku patrolu,
razoružala je i odvezla se službenim kolima. U to vreme, u Stokholmu su pregovarali Regan i Gorbačov, pa se
posumnjalo da je reč o teroristima.
Zaustavili su nas u rutinskoj kontroli objašnjava Bojan i sve bi bilo u redu, da nisu pronašli maske i bravice,
pomoću kojih smo krali golfove kojima smo išli u akcije. Izmislio sam neku priču, ali su oni odlučili da nas
pretresu. U tom trenutku, prolazio je kamion, pa je Čarli to iskoristio i potegao svoj kolt 44 . Jedan murijaš se
uhvatio za utoku, ali sam mu zgrabio ruku i udario ga po glavi. Čarli je tukao onog drugog koltom . Kako ga
udari, revolver opali. To je bilo u centru grada, posmatra hiljadu ljudi. Razoružamo ih, u to vreme su
specijalci nosili valtere PPK , ostavimo ih okrvavljene i pobegnemo njihovim kolima. Slušao sam stanicu i,
kako odlično govorim švedski, tačno sam znao gde nas čekaju. Zapalili smo za Malme, gde nam je pomogao
jedan Arkanov kum. Čovek ima restorane, baš mu nismo bili potrebni, ali nam je pomogao, dao dosta novca,
valjda samo da što pre odemo.
S obzirom na ozbiljnost s kojom je pripremano i izvedeno njihovo hapšenje, tri mladića su bila ubeđena da ih
najteže batine tek čekaju u policiji. Međutim, tamo su ih ponudili kafom i čajem, što je kod njih izazvalo
samo još veće sumnje. Suđenje je, zbog izuzetnog obezbeđenja, obavljeno u policijskoj stanici koja je, opet,
bila okružena službenim psima i snajperistima. Pokojni Hasa nije hteo da sudiji kaže ime i ponavljao je kako
je došao u Švedsku da ubije Ulofa Palmea. Osuđeni su na sedam godina robije u zemlji gde je najduža kazna
12 godina. Nijednu od pljački koje su do tada izveli nisu hteli da priznaju, policija nije imala dokaze, ali je
Šveđanima ipak bilo jasno s kim imaju posla.
Pošto su im osujećena dva pokušaja bekstva, grupa je razmeštena u posebne zatvore. Kad je ostao sam,
Bojan se, kaže, iznervirao i odlučio da pobegne . Iz ćelija se na rad u pogon išlo podzemnim hodnikom.
Pogon, u kome je pravio plastične omote za sveske, bio je gotovo hermetički zatvoren. Šanse za bekstvo iz
kruga za šetnju su takođe bile minimalne, s obzirom da je zid bio visok pet i po metara. Bojan je ipak
primetio da su u drugom krilu zatvora, gde se nalazila ludnica, na zidu obavljani radovi i da su postavljene
skele. Bilo je potrebno naći nekoga ko će iseći žicu između dva krila. U švedskim zatvorima mogu da rade
samo Šveđani, ali je Bojan pronašao jednog Jugoslovena koji je imao njihovo državljanstvo već dvadesetak
godina. Za razumnu cenu, zemljak je pristao da mu učini uslugu.
Preostalo mu je još da reši problem kako da dođe do prostora između dva zatvorska krila, gde se nalazila
isečena žica. Jedini prilaz su predstavljala dvoja vrata koja su čuvali stražari. Ali, spremajući bekstvo, Bojan je
otkrio da šef zatvora ne voli da gubi vreme oko otključavanja dvoja vrata, pa je koristio treća, samo njemu
namenjena.
Jednog dana sam ga čekao, i čim je odškrinuo krilo, lupio sam ga svom snagom, pa sam mu dao još jedan
pun udarac nogom u glavu. Potrčao sam kroz žicu i prešao preko skele, gde su me čekala kola, pasoš i odeća.
Međutim Rekao sam svom čoveku da mi ostavi neku alfu ili BMW , a on mi našao nekog ostina alegra , kola
koja u životu nisam vozio. Verovatno je hteo da uštedi. Bila je zima i nikako da ga upalim. Dok sam ja našao
sauh, već su me opkolili. Sva sreća da nisu bili naoružani, pa su uzeli da lupaju prozore. Pokušavam da
nađem rikverc: iza prve nije, iza četvrte, opet nije, pa ga nađem iza druge. Oduševim se, ali na kratko. Rekao
sam onom idiotu da mi parkira kola, pošto je to bila kratka ulica, na kraju ili na početku. A on lh stavio u
sredinu i dvojica me zagradila. Šestorica policajaca već pokušavaju da me prevrnu, pa sam dao gas i odvalio
kola iza mene. Posle dvadeset metara sam stao i mahnuo im
S obzirom da je Malme mali grad sa puno cinkaroša , pretpostavljao je da će izlazi biti blokirani. Ipak,
nesmetano je došao do autoputa i krenuo prema Stokholmu. Vozio je 60 kilometara pa mu je ostin
odjednom prokuvao . Tek tada je shvatio da se ova engleska kola mogu voziti i petom brzinom.
Pola kilometra pored auto-puta nalazila se šuma. Ništa drugo mu nije preostalo, nego da vreću sa stvarima
prebaci preko leđa i krene u nepoznatom pravcu. U robijaškom odelu dugo je gacao koritom neke rečice, jer
je znao da će psi biti u poteri. Ubrzo je video i helikopter koji kruži oko njegovog automobila.
Presvukao se i ušao na seosko imanje na kome je živeo stariji bračni par. U Švedskoj, kaže, treba samo
pričati da si radnik, da žuriš na posao i sve će ti učiniti. Rekao im je da su mu se pokvarila kola i seljaci su
pozvali taksi:
Slušao sam da li će slučajno zvati muriju, ali je sve bilo u redu, stigao je taksi. Pošto je Geteborg bio udaljen
200 kilometara, bilo bi sumnjivo da se tamo uputim, pa sam bezobrazno krenuo nazad u Malme. Prošao sam
pored mog automobila upravo kad su ga stavljali na kola šlep-službe. Smestio sam se kod jedne Poljakinje,
ali joj nisam verovao, pa sam pozvao jednog druga. Došao je kombijem, prekrio me je u gepeku nekim
ponjavama i prebacio do gradića 30 kilometara od Malmea, kod našeg čoveka koji je radio u fabrici. To je bio
neprovaljeni štek, trebalo je da ostanem samo nekoliko dana dok se ne smiri frka, jer je sve bilo na televiziji i
u novinama. Međutim, čovek je pao u klasičnu paranoju, pomislio je da ga prate, da mu prisluškuju telefon.
Tako sam morao ponovo u gepek i odvezli su me kod neke Makedonke, koja me je puno zadužila. Ostao sam
kod nje sedam dana, ponudila se i da me vozi, ali je u poslednji čas priznala da nikad nije držala volan u
rukama. Morao sam sa onim drugom da iznajmim kola. Uzeli smo saab , jer Šveđani obično voze to ili volvo .
Švedska ima samo tri granična prelaza, ne računajući one prema Norveškoj. Znao sam da će me tražiti s
kerovima, pa sam u gepek prosuo alevu papriku i biber. Nisam hteo u Nemačku, tamo bih sigurno riknuo, pa
sam trajektom prešao u Dansku, a onda u Svinjeušće u Poljskoj. Nisam imao nikakav prtljag, bukvalno, samo
novac i ono odela na sebi, a u zatvoru sam se ošišao do glave, da ne bi posumnjali kako spremam bekstvo.
Na poljskoj granici trkeljisao me je jedan mlad carinik, pitao me zašto sam tako podšišan, a ja mu kažem da
sam sportista, košarkaš. Pala žvaka, on kaže ovo nije tvoja slika na pasošu. Bila je moja slika, ali retuširana,
šaru je radio jedan naš poznati umetnik dok sam bio u zatvoru, pa mi je stigla poštom. Kažem mu da mi vrati
pasoš, tutnem u njega 500 maraka, vratim mu ga i pitam ga da li je sada to moja slika. On mi kaže đenkuju i
mahne mi da prođem priča sa osmehom.
U Šćećinu na stanici prišao je šesnaestogodišnjoj Poljakinji koja mu se učinila usamljenom i izgladnelom.
Zamolio ju je da mu malo pokaže grad, odveo je na ručak, a onda joj predložio da odu u hotel. Pristala je
odmah. Kupio je sebi i devojci kostime za kupanje, pa su sišli u hotelski bazen. Nije bilo puno kupača, ali je
želeo da budu sami. To zadovoljstvo ga je koštalo 100 maraka.
Na varšavskom aerodromu let za Beograd je bio otkazan , upoznaje još jednu Poljakinju:
Mislio sam da je naša, nosila je farmerke i bundu od lisice. Pitam je da li zna engleski, ona počne nešto da
priča, neki šiptarski engleski. Zamolim je da mi pokaže neku dobru diskoteku, pošto ne poznajem Varšavu,
ona kaže da nema problema. U to, pojavljuje se jedan frajer i ona ga predstavlja kao svog druga. On joj nešto
objašnjava na poljskom i ja provaljujem da tu nešto nije kako treba. Zatim mi predlože da idem kod njih. Bilo
je glupo, ali kažem sebi da nema veze. Vozili smo se u neko predgrađe rasklimatanim autobusom, nigde
taksi da pronađeš. Ona mi posle predoči da frajer hoće da pali na našu šaru . Pogledao sam mu pasoš, bio je
dobro urađen. Platio ga je dve hiljade maraka, što i nije bilo mnogo, cena se kretala i do pet hiljada. U
međuvremenu, pitali su me da li razumem poljski, a ja sam rekao da nemam pojma, što nije bilo tačno.
Hvatao sam svaku treću, četvrtu reč. Provalim da on nju nagovara da spava sa mnom, sve najjače, samo da
mu sutra pomognem. Posle me odvela u svoj stan, upoznala sa kevom, matori joj je živeo u Americi. Baš su
bili bumbari, za njihove uslove, živeli su lepo, imali šestosobni stan, veliki petrof klavir. Poljak je otišao ranije
na spavanje, mama je nešto svirala klavir pa se i ona povukla
Bojan je svome saputniku savetovao da ćuti i povremeno govori da, da . Na varšavskom aerodromu primetio
je jugoslovensku ekonomsku delegaciju i odmah im je prišao. Kako je bio ošišan do glave, naši poslovni ljudi
su sklanjali akt-tašne, a on je i dalje pričao kako je košarkaš. Poljaka je uhvatila frka i sve češće je ponavljao
da, da , pa je morao da ga smiruje. Ipak su se provukli kroz carinsku i policijsku kontrolu. Mladog Poljaka više
nikad nije video. Poslednji put mu se javio iz Trsta, odakle je nameravao da ide u Austriju i Nemačku.
Poljska je u ono vreme bila svedoči Bojan kao stvorena za nekog ko je bio u zatvoru i željan svega. Plate su
im bile 60 maraka, a mi smo imali po džepovima i nekoliko desetina hiljada. Pošto je Šćećin lučki grad, ima
puno opasnih tipova koji bi i da ubiju za zlatan lančić. Nisam hteo da razmišljam, a malo sam se i iživljavao,
pa sam iznajmio tri murijaša da me neprekidno prate, za po sto maraka. Znali smo da zakupimo celu
diskoteku, da jedemo kavijar i pijemo šampanjac do jutra i na kraju, zajednički račun za nas petnaestak nije
prelazio dve hiljade maraka. Jednom smo Giška i ja išli u Šćećin, on je imao 60 hiljada maraka i 10 hiljada
dolara, a ja 15 hiljada maraka. Ljudi su tada bili bukvalno gladni. Da su znali šta imamo u džepovima, sigurno
bi nas ubili Prostitutku pozoveš prstom sa dvadeset metara, a ona sva srećna odmah dotrči. Ne znam kako
se to pročulo, ali saznali Poljaci da je Giška došao, pa se pojavio neki najjači tip, neka nabildovana budala i
hoće sa njim da se bije na ferku, a da polože 200 hiljada zlota. To je u ono vreme bilo oko tri hiljade maraka.
Giška izvadi tri soma i kaže mu da uzme lovu, da je jači, i tako izbegne nepotrebnu tuču. Posle nas je ovaj
zavoleo i svuda pratio, njegovi ljudi nas čuvali.
O svojim uspomenama Bojan priča kao da je reč o dečijoj igri Kad im se događaju neprijatnosti, ljudi
njegovog kova trude se da ih ignorišu, zaborave. U ovoj vrsti posla razmišljanje o posledicama može čoveka
da učini opreznijim, ali i da ga sputa. Na naše primedbe da o prebijanju policajaca i otimanju automobila
govori kao o doživljaju s letovanja, zamislio se i ozbiljno zaključio:
Pa, preterivali smo.
Da to nije samo način da se dođe do novca, ili izbegne policija, već i inspiracija za svaki naredni korak,
govore događaji kojih se Bojan rado seća:
Giška, Hasa i Čarli su prelazili nemačko-dansku granicu. Đorđe je imao francusku šaru , ali nije bilo šanse da
mu Danac poveruje da je Francuz. Ubeđivali su se, pa mu carinik kaže da otpeva nešto na francuskom i
poverovaće u njegovu priču. U to vreme Rokeri s Moravu pevali su Milovanu noge smrdu i Giška mu to
otpeva sa onim francuskim r . Danac, valjda, više nije imao srca da ga ne pusti Jedna od najsmešnijih pljački
bila je u Švedskoj kad sam počinjao. Išli smo Čarli, Hasa i ja, trebalo je da ide i Giška, ali je on bio mnogo
krupan, sigurno bi ga posle prepoznali. Bio je katolički Božić, kad se u njihovim samoposlugama prave
ogromni pazari. Ušli smo sat pre zatvaranja i štekovali se u podrum. Kad su ostali samo prodavci, iskočili
smo: Ovoje pljačka! . Bili smo maskirani. Čarli je obožavao da nosi velike pištolje, tada je imao onaj Prljavi
Hari , kolt 44 . Izvadi ga on na jednu babu koja je radila na kasi, a ona nema više od 40 kila. Kad, baba digla
frku i ogrebe ga po licu. Čarli vrati pištolj u džep, priđe joj i ugrize je za čelo. I tu se baba smiri. Uzeo je široki
flaster i zalepio joj preko usta, sve smo ih vezali i počeli da trpamo lovu u kese. Međutim, Čarli je totalna
dileja, nikad nisam video flegmatičnijeg čoveka: mi guramo lovu, a on uzima čipseve, konzerve, pita nas šta
ćemo za večeru da pravimo. Na kraju, nije hteo da im ostavi ni onu najmanju paru, eru.
Upravo kad su okončali posao, primetili su mladića koji je stajao ispred samoposluge U vreme Božića ulice
švedskih gradova su puste, bilo im je jasno da mladić nekoga čeka. Hasa je izleteo na ulicu i uvukao čoveka u
samoposlugu, udario ga pištoljem po glavi i onesvestio. Vezao ga je i bacio niz stepenice u podrum. Kratko
se premišljao, pa je sišao, vezao mu ruke iza leđa i, baš za kanape oko ručnih zglobova, okačio ga da visi.
Mogli su samo da pretpostave šta se nesrećnom mladiću, koji je čekao svoju baku, dogodilo sa ramenima, s
obzirom da je policija stigla tek dva sata kasnije.
Bojan je shvatio da se može elegantnije dolaziti do značajnog džeparca: varanjem u kockarnicama. Upoznao
se sa jednim poznatim beogradskim kockarom današnjim milionerom , koji mu je objasnio da se u bakari ,
koja se najviše igra u Švedskoj, može uspešno manipulisati. Treba samo, s obzirom da se bakara igra sa 12
špilova, nabaviti 24, koji će se pre igre ubaciti u čizmu , kutiju iz koje se dele karte.
Sistem je kao u svim velikim prevarama bio jednostavan: male karte su bile crvene, velike plave, tako da je
kockar znao koju kartu može da vuče. Pre nego što su počeli igru, Bojan je u plan uputio i čoveka koji je bio
zadužen za kontrolu kockarnice. Svog prijatelja je predstavio kao nemačkog milionera. Prvo veče, kockar je
igrao na sreću i izgubio šest hiljada maraka. Stalni posetioci, odreda profesionalci i ljudi dubokih džepova,
pomislili su da je stigla ovca i da joj predstoji šišanje. Sledeće veče Bojanov prijatelj odnosi 100 hiljada
maraka, a naredno još 70. Kockari su posumnjali, doneli lupe i proveravali špilove, ali ništa nisu mogli da
utvrde, budući da karte nisu bile cvikovane niti markirane. Tek posle nedelju dana uspeli su da otkriju kako
se ni u jednom špilu velike karte ne pojavljuju u crvenoj boji Do tog trenutka su, međutim, svi bili u minusu
više stotina hiljada
Bojan i njegov prijatelj su se preselili u drugu kockarnicu. Primenili su isti metod. Bojan je uspeo da se ušunja
u kockarnicu pre otvaranja, ali su mu špilovi ispali na drugu stranu čizme i rasuli se u lavabo . Naišao je gazda
i otkrio ga.
Odmah sam ga ščepao i rekao mu da je završio ako nešto pisne. Igra je počela, a ja se ne odvajam od gazde.
On se preznojava, ali ne sme da zucne. Odrali smo ih do gole kože, ali to nam je bila poslednja kombinacija,
provalili su da je moj prijatelj falš igrač kaže.
Posle godinu dana i više desetina sličnih akcija, Čarli, Hasa i Bojan su uhapšeni, na već opisani način. Da
nesreća bude veća, u stanu su pronađene novine od prethodne godine, koje su donele članak o pljački
samoposluge, pa su tri mladića terećena i za to delo. Policija nije imala nikakve jače dokaze, osim što je
jedan od radnika prepoznao Čarlija po konstituciji. Šveđani su onda otkrili da Čarli ima jedan slomljen zub i
odlučili su da ga vode na veštačenje. Nije bilo izlaza, Čarli je u ćeliji uspeo da nabavi turpiju i izvede blagu
zubarsku korekciju, doduše, na uštrb osmeha.
Ne mogu da kažem da smo uzimali po akciji veliku lovu, ali smo zato često radili. Imali smo tip i za jednog
biznismena, na primer, koji je odseo u dobro čuvanom hotelu. Uvukli smo se iz diskoteke u restoran, koji je
bio zatvoren, pa smo puzali po podu ispod recepcijskog pulta i upali u sobu. Bio je sa ženskom, njega smo
odmah vezali, ali nikako kurvu da savladamo. Otima se kao besna. Uzeli smo mu 60 hiljada maraka.
Međutim, propala nam je akcija od koje smo očekivali dva miliona. Planirali smo je baš profesionalno, 43
dana smo proveli u šteku i pratili tipove koji su skupljali pare od firmi koje prodaju na veliko: Soni , BMW To
je veliki deo grada u kome se nalaze samo prodavnice na veliko, lova se skuplja i nosi u banku Kupili smo
dvoglede i osmatrali, jer ako jednom kiksneš, nema šanse da ponovo odradiš, promenili bi čitav sistem
Sačekali smo ih da pokupe lovu, to su radili svakog četvrtka, i taman što smo izleteli, provalimo da su imali
dupljak, druga kola. Onda se iznerviramo, pratili smo ih do banke, ali tu nismo smeli da ih napadnemo. Jedan
je iznosio vreće sa lovom, dok je drugi iz njih vadio koverte i ubacivao ih u otvor: merio sam, on je
neprekidno ubacivao sedam minuta. Posle smo im popamtili sva kola, ali nas je murija pohapsila Kasnije sam
pročitao da su neki Crnogorci uradili našu šljaku. Oni su umesto nas uleteli u kombinaciju, a ja sam o tome
samo mogao da čitam u novinama priča Petrović.
Onda je Čarli odlučio da beži iz istražnog zatvora koji se nalazio u istoj zgradi u kojoj i policijska stanica, na
sedmom spratu. To je zatvor C kategorije, što znači da je imao najjače obezbeđenje i u njega su uglavnom
smeštane ubice i teroristi. Tek posle mesec dana, dozvoljeno im je da u sobi drže televizor i radio. Čarli je
rasklopio televizor i sastavio od delova nekakvu spravu pomoću koje je trebalo da otvori hermetičke prozore
sa dva krila:
Uspeo je da otvori prvo krilo, drugo razbio, ali šta mu to vredi kad je prozor na 17 metara visine. Pošto smo
mesečno u zatvoru primali samo 300 kruna, oko 100 maraka, morali smo da radimo, pa smo pravili pelene.
Čarli je od pelena napravio uže, ali je imao jedan kiks: pustio je glasno muziku, da se ne bi čulo razbijanje
prozora. Došao je pandur da ga opomene jer su se žalili iz susednih ćelija, i vidi da nema Čarlija. On se već
spuštao, ali je murija izletela dole sa kerovima. I on ništa, doskoči, napravi jedan čučanj i protegne se kazuje.
Sledećeg dana, novine su bile pune članaka o njemu, jer niko ranije nije ni pokušao bekstvo iz tog zatvora.
Onda su mu dodelili ćeliju bez prozora.
Bojan nije bio primoran da se bavi kriminalom, jer mu je otac, ubrzo pošto je 1966. stigao u Švedsku, zaradio
dovoljno novca. Imaju danas kuću i stan na crnogorskom primorju, kuću i dva stana u Beogradu. Međutim,
kad je 1985. godine uštedeo nešto novca, poželevši da sitne krađe ostavi za sobom i kupi lokal u Balkanskoj
ulici, čuvena tuča između Giške i Ranka Rubežića promenila mu je planove.
U to vreme mu, verovatno, na pamet nije padalo da će baš on biti jedan od četvorice Rubežićevih
egzekutora. U usmenoj istoriji beogradskog podzemlja Rubežićeva likvidacija slovi za najčuvenije i prvo u
nizu velikih ubistava, s kojim se može porediti jedino smrt Ljube Zemunca.
Posle petogodišnje robije u Austriji, Boris Petkov se vratio u Beograd, i Rubežić ga je, zbog nekih sukoba,
proganjao.
Može on da poriče tvrdi Bojan ali bio je u zentu od Ranka i jedanput je jedva izvukao živu glavu, spasao ga je
Danilo Radonjić. Jedno veče pratio sam ga kući i provalili smo tragove u snegu. Bila je jaka zima i to su bili
specifični tragovi od marsovki , koje je Ranko nosio. Rekao sam mu da je sad imao sreće, ali da možda
sledeći put neće biti tako.
Bojan kaže da nikakvog drugog razloga, osim prijateljstva koje je osećao prema Borisu, nije imao za napad
na Rubežića. Smatrao je da moraju prvi da udare, dobili su čak i tip od jednog narkomana koji im je pokazao
govornicu iz koje Rubežić često telefonira, ali Boris je bio neodlučan:
Među njima je puklo kad je Boris spavao sa Rankovom devojkom, pa mu je to još i saopštio preko telefona.
Ranko je odmah uzeo taksi i došao do njegovog stana, ali ga je Boris video, pa se štekovao iza vrata. Kad je
Ranko ušao, stavio mu je pištolj na potiljak i razoružao ga. Rekao sam mu da je tada trebalo da ga zvekne i
da mu stavi pištolj u ruku. Ali, on mu je vratio prazan pištolj i posle je pokušavao na sve načine da se izmire,
ali povratka nije bilo.
Vraćajući se od Borisove kuće, nekoliko dana kasnije, na bulevaru Revolucije Bojan je ugledao parkiranu ladu
: tri čoveka su sedela, a jedan je nešto, tobože, gledao pod haubu. Prepoznao je Ranka i njegove, u tom
trenutku, verne drugove Vuju i Dadilju:
Pozvao sam Borisa i rekao mu: Brate, sačekuša! Odmah je uzeo dve puške i došao u moj stan.
Prema Bojanovom viđenju događaja, Vuji i Dadilji Milovan Vujisić i Dragan Popović , prekipelo je od prekog
Rubežićevog karaktera. Navodno, Ranko je čak i potezao pištolj na njih. Najzad, tražio je da smaknu
policajca, koji mu se zamerio, kao i sina jednog generala u ono vreme glavnog čoveka u organima
bezbednosti . Primoravao ih je i da odu u bolnicu i izvređaju mladića kojeg je on prethodno ranio u nogu,
nedaleko od diskoteke Luv . Nisu smeli, a ni hteli da izvrše njegova naređenja. Bojan objašnjava:
Boris i ja smo slučajno upali u njihovu kombinaciju. Bili smo kod ranjenog druga u poseti i tamo smo videli
Dadilju. Nije to bio pravi dogovor, ali je ostalo da se vidimo u Romansi kod Dare Ružić. Sastanemo se Boris,
Dadilja i ja, ali nema Vuje, pa smo se dali u potragu. Vratimo se u Romansu i nađemo Vuju, koji nam kaže da
se Ranko javljao i da zahteva da njih dvojica odmah dođu po njega. Nismo im verovali, jer su mu zaista bili
dobri drugovi. Međutim, kleli su nam se da im je dozlogrdio i da nema druge varijante nego da ga roknu.
Predložili su da oni krenu jednim, a mi drugim kolima, što je Boris odmah odbio. Tražio je da ja idem sa
Dadiljom a on sa Vujom. Mislio sam da će odnos snaga biti tri prema dva i hteli smo da ih tako kontrolišemo.
Bojan nas uverava da je osnovni motiv svađe između Borisa i Ranka bila devojka, premda je Rubežić pre
toga, navodno, oteo Borisovog oca, a imali su i svađu oko duga od 60 hiljada maraka. Oko ovih pojedinosti
ne slažu se Borisova i Bojanova priča: Petkov nam je izričito rekao da je priča o preotimanju devojke
servirana samo za naivne . Međutim, nije hteo da nam objasni pravi razlog svoje zavade sa Rubežićem.
Došli smo do Kapija na Konjarniku opisuje ubistvo Bojan pošto je Ranko bio kod Slobe Šaranovića. Posle 20
minuta, izašao je jedan iz Rankove ekipe. Vuja i Dadilja su izašli iz kola. Vuja je bio u mantilu i ispod je imao
luparu , a Dadilja je imao utoku. Javili su nam da je izašao klinac, a Boris im je rekao da ga eskiviraju. Vuja ga
pošalje niz ulicu da šatro čuva stražu, u slučaju da naiđe murija, i ovaj papak ode. U tom trenutku nailazi
Ranko, trčao je malo poguren, bilo je hladno, padao je sneg. U jednoj ruci je držao bombu, u drugoj pištolj sa
metkom u cevi. Pičke, prodali ste me po treći put , rekao im je. Vuja se nasmejao: Gde si, pobratime, čekamo
te pola sata. Smrzli smo se! Onda je izvadio luparu i opalio u njega. Ranko je riknuo kao lav, udarac ga je
bacio metar i po unazad. Nastala je pucnjava, istrčali smo Boris i ja, ispaljeno je šezdesetak metaka, a
pogodilo ga je bar trideset. Nije stigao da puca. Umro je sa pištoljem u ruci, bomba mu je ispala.
Bojan Petrović i Boris Petkov nikad nisu priznali da su, pošto su čuli pucnjeve i izašli iz kola, i sami ispalili hice
u Ranka Rubežića, koji je već bio usmrćen. Ipak, osuđeni su za saučesništvo i kažnjeni sa po pet godina
zatvora. Žalili su se, ali im je Vrhovni sud produžio kazne, Petkovu na sedam, a Petroviću na šest godina. Sud
nikad nije utvrdio da li su Petrović i Petkov pucali, iako je javni tužilac, kako se navodi u sudskim spisima, bez
dokaza teretio Bojana Petrovića.
Vujisić i Popović su se istog dana predali policiji. Petkov je ovoj dvojici predao svoje pištolje, verujući da će
na taj način dokazati da nije pucao. Ipak, pobegao je iz zemlje i nastanio se u Pragu. Pritvoren je gotovo
godinu dana kasnije ubistvo se dogodilo 15. februara 1985. , 16. januara 1986. Bojan Petrović je uhapšen
deset dana posle ubistva.
BIZNIS I MAFIJA
Samo uslovno Željko Rutović, tridesetogodišnjak čije ime nikada nije pomenuto u crnim novinskim
hronikama, mogao bi da se nađe u nekoj priči o kriminalu. I to samo ako govori o onome što pouzdano zna,
a o čemu većina gaji tek nejasne slutnje. Uprošćeno rečeno, Željko je jedan od retkih Jugoslovena koji
poslovno sarađuje sa jermenskom i gruzijskom mafijom. Ovo, na prvi pogled, izgleda kao težak greh, zbog
toga što su nam znanja o organizovanom kriminalu sa Istoka, donosili ljudi čiji je životni domet bio prodaja
na malo žvakaćih guma i hula-hop čarapa u bivšem SSSR-u.
Željko pripada generaciji mladih ljudi između 30. i 40. godine života, iz koje je nekoliko njih postiglo uspehe
o kojima bi vredelo pisati. Oni sami nisu voljni da to drugima guraju pod nos. Zbog toga nevericu može da
izazove podatak da nekoliko desetina mladih Jugoslovena, širom istočnog i zapadnog dela Starog
kontinenta, u svom vlasništvu, ponaosob, ima više miliona maraka. Ili dolara, ako je tako lakše. Mnogo
važnije je, naravno, istaći da do bogatstva nisu stigli prečicom koja bi ih odvela do prepunih policijskih
kartoteka. Nažalost, vredni novinski poslenici, sposobni da u najgorim svetskim zabitima pronalaze
nadahnute multimedijalce i nove životne suštine, tome nisu pridali značaja. Kako god bilo, mladići o kojima
je ovde reč, svetom krstare sa crvenim pasošem, onim kog se najviše stide ljudi koji su ga takvim stvorili.
U razgovoru Rutović nijednog trenutka ne dopušta da između njega i sagovornika stoji barijera sažeta u
onom imati i nemati . Estradnu nametljivost, bahatost i samoreklamerstvo, tipično za ukus naopakih
vremena, ne dozvoljava ni ljudima s kojima se sreće, a kamoli kao odliku svog okruženja. Prema sopstvenom
kazivanju, biografija mu nije naročito komplikovana. Rođen je u brojnoj porodici, siromašnoj, a po sopstveni
hleb je iz Bijelog Polja u Beograd krenuo u 15. godini. Cesto sam bio u situaciji da spasavam glavu i to je sve
što želi da kaže o vremenu stasavanja. Posle je u Beograd doveo dva rođena i braću od stričeva, prijatelje i
rođake iz Bosne i Crne Gore. Čak je, kako to dolikuje bratu koji je prvi stekao imetak, sestri posle završenih
studija medicine u SAD, pomogao da tamo otvori privatnu ordinaciju:
Ljude oko sebe poštedeo sam onoga kroz šta sam ja nekada morao da prođem. A teško sam se borio da
stvorim sve ovo. Ono što sam ja prelamao, drugi ne moraju. Ovaj grad je dovoljno veliki, ima puno pametnih
mladića i moguće je takmičiti se na pravi način ko napravi više para i zdravih kombinacija, a ne ko koga
upuca zbog neke nerazumne slave.
Svoja ubeđenja ilustruje konkretnim činjenjem, prvenstveno ulažući novac u poslove na kakve ovdašnji
mladići nisu navikli. Sredinom 94. iz fabrike u Zrenjaninu stigao je takozvani volan za poneti, a kumovao mu
je upravo Rutović. Namenio ga je bogatoj klijenteli, nespremnoj da svoje skupocene statusne simbole na
četiri točka olako prepusti otimačima. Volan se, bar do sada, pokazao kao besprekorna zaštita za
automobile, pa iako fabrička postrojenja prvih meseci nisu bila dovoljno uposlena, Rutović veruje da će se za
njegov proizvod zainteresovati veliki proizvođači vozila. To bi, u svakoj računici, donelo pozamašnu zaradu.
Od kako je pre četiri godine pod zakup uzeo veći broj lokala u blizini železničke i autobuske stanice u
Beogradu, ovaj, do tada veoma neprijatan deo grada, mnogo je pitomiji. O bezbednosti je suvišno i govoriti.
Svako od pomenutih mesta danonoćno je pod prismotrom nekog od Željkovih prijatelja ili rođaka. Tokom
obilaska restorana i kockarnica jedan od njih nam je prepričao svoju nekadašnju nedoumicu. Radio je u
društvenoj firmi, sa suprugom bez posla i ćerkicom stanovao je u iznajmljenoj šupi, i iščekivao ostvarenje
obećanja o boljim danima. A onda, u krajnjoj nuždi, prihvatio je ponudu da dođe u Beograd i preuzme
nadgledanje i organizovanje rada u kockarnicama. Sa neskrivenom zahvalnošću govori o tome kako je
svakom čoveku kojeg je uposlio, Rutović obezbedio stan, dobar automobil, zbrinuo porodicu
Krajem 1993. godine odlučio je da uloži novac u najveće rusko letovalište Soči, baš tamo gde mnogi ne bi
uložili ni paru. Tu zapravo počinje priča o saradnji s mafijom Uprkos našim saznanjima da u Rusiji maloletni
gangsteri plutonijum prodaju na svakom ćošku podzemne železnice, pravo stanje je drugačije. Pogotovo u
legalnim poslovima, kakav je i turizam, gde su mogućnosti za zaradu najveće. Svake godine između maja i
oktobra, Soči i deo primorja u dužini od 140 kilometara, poseti četiri do pet miliona turista. Uglavnom,
prilično imućnih, jer, primera radi, dvokrevetna soba u jednom od tamošnjih hotela košta 200 do 250 dolara
dnevno. Sam grad je podeljen na dva dela, tačnije dve interesne sfere, koje pokrivaju gruzijska i jermenska
mafija, ali to, uprkos predrasudama, nipošto ne znači da su međusobno suprotstavljene. Pre bi moglo da se
zaključi da su zajedničkim naporom praktično proterali Ruse, kojih je u Sočiju sedam do deset procenata, a
pretežno su zaposleni u beznadežno loše plaćenoj državnoj administraciji. Njihovu potkupljivost, na neki
način, garantuje sama država koja ih je dovela u takav položaj. Prva kockarnica u Sočiju, otvorena 1993.
godine, u vlasništvu je Željka Rutovića. Nešto pre toga, radi svojih ali i potreba drugih kockarnica u Rusiji,
Željko je u ukrajinskom gradu Valvovu započeo proizvodnju poker-aparata.
Sa pokretanjem posla u popularnom letovalištu nije sve išlo glatko. Dogovor je sklopio sa zamenikom
predsednika krasnodarske oblasti Amerihanovom, direktorom hotelskih kompleksa u Adleru, delu Sočija,
Idžanom, i Grišom, vođom jermenske mafije koja drži ovo gradsko područje. Idžana je čak ugostio u
Beogradu, pa je, pokazavši se pravim domaćinom, dobio saglasnost da u Soči uloži kapital. Zatim je u
kockarnice poveo Jugoslovene krupijee, organizatore i direktore. Kada je sve privedeno kraju, sukobio se sa
grupom Jermena iz istog društva.
Nas trojica uspeli smo da porazimo tu grupu, došla je policija, a od našeg dogovora kao da ništa nije bilo. Ko
zna šta bi se dogodilo da nismo uspeli da pobegnemo u drugi grad. Ostali smo tamo nedelju dana, a
Jermenima sam poručio da možemo da nastavimo razgovor. Ako neće povlačim čitavu opremu i sve što sam
uložio. To je bilo pred sezonu, očekivala se najezda turista. Na kraju sam ugovorio ponovni susret. Našli smo
se u njihovom hotelu. U društvu lh nikada nema ispod 50. To važi i za Jermene i za Gruzine, nikada ih na
sastanku nećete videti dvojicu-trojicu. Objasnio sam im da se ne plašim, da ne mislim na svoj život ako sam u
pravu, da sam ranije imao mnogo šansi da ga izgubim. Šteta je da ne pravimo posao, jer prilika postoji,
klijentela je bogata Povukli su se na dogovor, vratili posle kratkog vremena i izgrlili me. Onda su me
imenovali bratom, kao da se ništa nije dogodilo, zahvalili što sam baš kod njih došao da investiram, čak su
dali za pravo meni, jer je sukob izbio zato što sam branio rođenog brata priča Rutović.
Posmatrajući ga u sali za trening, shvatili smo da postoji način da zaštiti sebi bliske. Atletska figura,
poznavanje borilačkih veština, gimnastičarska razgibanost, lice i ponašanje pažljivo negovanog deteta iz
dobrostojeće porodice i uzgred dobačena opaska da je on rekreativac u godinama. Puno od svoje volje
pokušava da ulije Jovi Pudaru, dvadesetjednogodišnjem mladiću, svom miljeniku super-teške kategorije, za
kojeg tvrdi da mu neće biti ravnog. Željkov stariji brat, na našu molbu da opiše svoju mlađu krv, ozbiljno
razmišlja nekoliko trenutaka i sa bratskim smislom za humor odgovara: On je totalni ludak . Sav svoj životni
učinak sam Željko objašnjava dvema idejama: ako nešto počinješ, nipošto nemoj da odustaneš. Druga je,
pogotovo za trenutak u kom jesmo, možda i više no poučna:
Tragedija svih ovih ubistava i stradanja po Beogradu je što ljudi ne shvataju da je nekoga lako napraviti
invalidom, ali mu je teško pomoći kada mu je najpotrebnije.
Kasnije smo kroz razgovor saznali da je u Željkovim mladalačkim sukobljavanjima bilo ljudi s kojima do
dogovora nije došlo, ali o tome, u maniru koji odudara od uobičajene samohvale, ne želi da govori. Zanimala
nas je, pre svega, priča o ruskoj mafiji:
Kod njih je sasvim drugačije nego u Jugoslaviji. Nema rata između ljudi zbog toga što bi neko hteo ime preko
noći, jer od takvih stvari nema koristi. Ne vole nered i zbrku, jer to vodi umanjivanju prihoda. Od poslednjeg
klošara na ulici, preko načelnika policije, gradonačelnika, do jakih ljudi u oblasti svi imaju svoj deo posla i
zarade. Neko dobija tri, neko 30 procenata. Ne postoji reket u smislu kakav je ovde društvo ode u kafanu,
razbije dve čaše i naredi gazdi da od sutra plaća hiljadu maraka. Kad nešto tražiš, logično je da čoveku
zauzvrat nešto i ponudiš, kako bi obe strane bile zadovoljne. U Rusiji i Ukrajini će za smešno mali procenat
prihvatiti da ti štite lokale, da obavljaju mnoge poslove umesto tebe, spajaju sa najznačajnijim ljudima, a ti
dolaziš na gotovo. Pošto ja tako radim s njima, izračunao sam da me sve košta pet puta jeftinije nego kad bih
odavde vodio svoje ljude. Pri tome su maksimalno korektni. Sve što kažu, ispoštuju. Kad god odem tamo da
bih nešto završio, sve je unapred sređeno. Rusi takođe imaju dobro organizovanu mafiju, ali su uglavnom
koncentrisani u dva-tri velika grada. Po primorju, gde je po pravilu najveći biznis, poslove su preuzeli
Jermeni. Sada je takva situacija da Jermeni i Gruzini dolaze u Moskvu i sve veće gradove, tako da šire
teritorije. Rusi čak ne drže sve poslove ni u Moskvi i Sankt Petersburgu. Ne znam da li imaju slične probleme
međusobno, kao mi ovde, samo je činjenica da se drugi bolje organizuju, da Rusi moraju da se povlače i u
nekim poslovima i na nekim teritorijama priča.
Svi trgovački putevi u Rusiji nezaobilazno vode preko mafije. Ona kontroliše gotovo svakog trgovca pa je
neizvodljivo da neko sebično radi samo za sebe. Svako iz lanca uzima procenat, ali su u krajnjoj računici svi
zadovoljni. Sve više je lepih automobila i velikih kuća u izgradnji, mada je opšti utisak o stanju u
nekadašnjem SSSR-u loš.
Željko objašnjava da je kriminal u njihovim uslovima postao institucionalna vrednost. Uveliko rade fondovi u
koji svaki od privatnika ima obavezu ulaganja. Sindikat mu, zauzvrat, pomaže u slučaju da propadne u poslu
Bez članarine nema dozvole za rad, a ona mu garantuje zaštitu u svakom pogledu. Posebna odlika doduše u
suprotnosti sa onim o čemu izveštavaju zapadni mediji jeste sve manji broj ubistava u bivšim sovjetskim
republikama. Primer Sočija je ilustrativan za čitavu državu. Ukoliko jermenske partnere zanima posao u delu
grada pod kontrolom Gruzina, dovoljan je dogovor. A on podrazumeva da Jermeni u sličnoj situaciji udovolje
konkurentskom taboru. Bar u tom delu primorja, jedinu opasnost predstavljaju upadi čečenskih bandi iz
Moldavije. Iako ih ubrajaju u opasnu mafiju, vek trajanja na području gde su uloge već podeljene nije im duži
od dva-tri dana. Udruženi, Jermeni i Gruzini ih proteruju, a ukoliko zaključe da nemaju drugog izbora
likvidiraju.
Rutovićev poznanik iz Bugarske kaže nam da je sličan koncept organizovanog podzemlja odskora usvojen i u
toj zemlji. Čak bi se moglo reći da su Bugari otišli korak dalje. Gangovi su se međusobno potpuno povezali,
organizovali i stvorili zajedničke fondove. Ubistva odavno nisu svakodnevna pojava, poslovi su podeljeni,
ustoličena je neophodna hijerarhija. Svaka kockarnica u naših istočnih suseda uplaćuje postotak u fond.
Vrhunsku organizovanost, koja pre svega podrazumeva apsolutno poštovanje usvojenih pravila, odslikava
sledeći podatak samo od bugarskih prostitutki za sindikat se dnevno sakupi 60.000 dolara. To je ogroman
novac koji se odmah investira u dalje poslove. Naravno, svaki pojedini član sindikata ima garanciju da će mu,
ustreba li kakva pomoć, organizacija stati iza leđa. Tako su istočnoevropske mafije na najbolji način
iskoristile strah zapadnih partnera da ulažu u ovo područje. Ishitreno, i donekle prostačko, rasuđivanje
tvoraca zapadnoevropskog javnog mnjenja, koje je prostor Istočne Evrope označilo gorim od svih geta i
favela zapadne hemisfere, nekom je ipak išlo u prilog. Organizovani kriminal ima dovoljno početnog
kapitala, od kojeg bi, sve je izvesnije, i same države želele da imaju koristi. Utoliko je razumljiva izjava jednog
od ruskih zvaničnika, da u budućnosti, ako je potrebno, računaju i na mafiju.
Ovakve inovacije još nisu uvedene na ovdašnjim prostorima. Zato naši ljudi, čiji se imetak i iskustvo priznaju
u svetu, i zaobilaze svoju zemlju. Od Željka slušamo zanimljivu priču o braći Marković, poreklom Budvanima.
Posle dužeg boravka u Engleskoj uputili su se, kao veliki ulagači i pokretači značajnih poslova, u Kijev.
Poslovanje su započeli sa nekadašnjim načelnikom KGB-a. Za kratko vreme ostvarili su ogromne prihode i
osvojili simpatije domaćina. Oni sigurno mogu da pitaju , kaže Rutović, pošto je Beograd. Toliko su jaki.
Ukrajinska štampa našla je povod da o petorici braće Marković piše na način kako bi samo mogli da požele.
Mada lično nema razloga za jadikovanje kako ovde ništa ne može da se postigne, Rutović je vidno
nezadovoljan situacijom:
Kako to objasniti? Ja sam prvi automat u Rusiji postavio pre godinu dana, njihova mafija mi obezbeđuje
kockarnicu i do sada nijedna plastična dirka na aparatima nije slomljena. Tamo se posao ozbiljno shvata, a
ovde se zbog ogovaranja ubijaju nedužni mladići. Da postoji interes, ja bih to shvatio ja sam prvi koji štiti
svoje. Za svoj hleb se borim i nema šanse da mi neko uzme parče ako mu ja ne dozvolim. Meni nije potrebno
ime, niko u mojoj blizini nema kompleks zbog toga što ljudi ne drhte pri spomenu njegovog imena. Kad bi
bilo drugačije, ja bih ga prvi oterao. S druge strane, puno je sposobnih mladića u Beogradu i šteta je što se
ne bore za dobre poslove, za velike pare A znam da to mogu. U principu, svako bi trebalo da na svojoj
teritoriji otvori što više lokala, pokrene razne poslove, da se udružujemo, sarađujemo, pomažemo jedni
drugima. Doduše, za to je potrebno poverenje, a njega nema, jer je mnogima važnije šta je ko rekao. Da nije
tako, garantujem da bi bilo mirnije, bez ovoliko ubistava. Moje bogatstvo je u tome što me niko ne gleda sa
strahopoštovanjem Poslovi se mogu praviti samo na korektan način. Ljudi oko mene poštuju svoj posao,
svakog čoveka s kojim se sretnu. Snagu i veštinu ne koriste da bi se iživljavali na ulici. Vaspitao sam ih da
svakome pomognu, priđu, da uvek budu na strani slabijih. Ja se ne hranim strahom nemoćnih. Ali, ako je
neko od mojih prinuđen da odgovori na provokaciju, stvari se menjaju bolje da poraziš ti njega nego on tebe
kaže.
Nekoliko mladića je pokušalo da nam objasni razliku između svojih i Rutovićevih pokretačkih motiva. Svoje
često nalaženje u prilici da odgovore na pucnjeve, ili prvi potegnu oroz, oni tumače iskrenom potrebom da
baš tako rade . Duboko veruju da drugačije ne bi mogli da opstanu i funkcionišu, i nalaze malo razumevanja
za krug ljudi kojima pripada Željko, a kojima je biznis, a ne akcija , na prvom mestu. Oni ne razumeju nas, a ni
mi se ne trudimo da shvatimo njih
veoma precizno zaključuje jedan od iskusnijih uličnih heroja. No, s druge strane, isti sagovornik ubeđen je da
u gradu kad-tad mora doći do susreta i razgovora svih zaraćenih strana i neke vrste opšteg primirja: Možda
ja to neću doživeti, ali će se sigurno desiti . Žalosno je, objašnjava dalje, što veliki broj ljudi za to neće ni da
čuje, iako će morati da na to pristanu u trenutku kad budu u slabijem položaju. Takvo mišljenje, u najvećem
delu, podudarno je sa Rutovićevim stavovima, ali ni kod jednog sagovornika, pa ni kod Željka, nismo našli
odgovor na pitanja: u kom trenutku bi to trebalo da se dogodi i, možda pre toga, ko bi takvu ulogu mogao i
smeo da preuzme na sebe?
Nekako je to ovde teško, jer smo mi takvi ljudi. Ja sam, iskreno, prvi za to da se pojedinci od autoriteta
dogovore o globalnim stvarima, a da oni koji ne žele tako da se ponašaju, budu isključeni. Međutim, uvek se
čeka da za takav potez neko drugi poturi leđa. Ljudi računaju
ako se poturi, pa se dogovor negativno okrene i sve propadne, onda će svi pričati o tome, i krivicu svaliti na
njega. Najteže je prvom. Ja bih, ipak, bio srećan da tako bude, da se sklopi sporazum. Drugo rešenje ne
vidim. Ako neko zaista veruje da je sposoban da sam kontroliše čitav grad, onda on nije normalan ubeđen je
Željko Rutović.
Zanimljivost vezana za momke koji odavno nemaju egzistencijalne probleme, jeste ulaganje kapitala u
sportske klubove i pojedince u individualnim disciplinama. Pretežno je, bar u poslednje dve-tri godine, reč o
fudbalu, mada ponešto para ode i u kase rukometnih i odbojkaških klubova. Tako se, naizgled, dogodio
paradoks, da dečaci u kopačkama nižerazrednih timova imaju veća primanja od prvoligaških kolega. Dežurni
dušebrižnici pohitali su sa rešenjem zagonetke finansiranje sportista predstavlja masku za pranje novca.
Kada se naknadno ispostavilo da računica u završnom bilansu ne daje pozitivnu sumu, shvatilo se da sport,
bar za sada, i u ovim uslovima, ostaje opšte mesto za trošenje, nikako za sticanje novca. Naravno, aluzije na
veze sporta i kriminala imaju osnovu. Ali, sklone brzom zaboravljanju podsećamo da su najcrnje radnje
obavljane pod zvaničnim patronatom kojekakvih sportskih organizacija, i da se iz crnih fondova bez javnog
znanja i pristupa uzimalo i davalo prema nahođenju i simpatijama. A za ovo, svakako, nema smisla krivce
tražiti među današnjim ulagačima. Uostalom, Željkova priča o davanju u sport, donekle otkriva pozadinu:
To je samo hobi, nikakvog posla u tome nema. Uzeo sam nekoliko momaka, a jednog, Jovu Pudara,
superteškaša, posebno forsiram. Ne bih želeo da se iživljavam na bilo kojem od tih ljudi, jer je njima najteže.
U fudbalu čovek možda može da se folira, a bokser kad izađe na ring nespreman, može samo da dobije
batine, da bude ponižen od protivnika. Napravio sam neke kontakte sa sportistima iz Rusije. Gledaću da
dovedem njihove najbolje borce, da organizujemo dobre mečeve. Stvarno radim iz ljubavi, jer tim ljudima
treba pomoći. Jova ima 21. godinu, došao je iz Bosne, prihvatio sam ga i on to poštuje. To su pravi momci.
Nije samo o sportistima reč. Evo ga Veljko Cerović, kažu da je bio među najbogatijim Srbima u Sarajevu.
Imao je diskoteku za 2.000 ljudi, počeo da pravi svoj tržni centar u Sarajevu, podiže kuće Puno je pomogao
našim Srbima i ja to cenim. Izvukao je Karadžića kad je bilo najteže. A u Beograd je stigao sa jednim
izlupanim jugom i srećan sam što sam mogao da mu pomognem. Siguran sam da će za nekoliko godina da
povrati sve što je izgubio u Sarajevu E, to je ono što vredi, da daš drugom kako bi i tebi sutra pomogli. Isto je
i sa onim o čemu smo pričali, sa mafijom u Rusiji. O tome se svašta piše. Otišao sam u Rusiju, ja dao njima,
oni meni. To je izvanredno tržište, ali niko nema smelosti da ode i vidi kako to stvarno izgleda na licu mesta.
U Beogradu me često pitaju kako izlazim na kraj sa njihovom mafijom. Verovatno misle da sam ja jači
mafijaš od njih tamo. Glupost, ne mogu svakom to da objašnjavam. A kada objasnim kako stvari stoje, ljudi
promene mišljenje, jer znaju da ne pričam prazne priče. Na Zapadu se plaše Rusije baš zbog toga što još nije
država sa jakim garancijama, ali ljudi koji su ih meni dali održali su ih sto posto. Ispunili su sve što su obećali,
a to je za biznis, ipak, najvažnije.
ZATVORSKE PRIČE
Viđeniji momci mlađe generacije rado bi, s manje-više opravdanim argumentima, sebi pripisali epitete kao
što su hrabrost, srčanost, odvažnost, čestitost U godinama u kojima jesu, ipak, teško shvataju da sve te
osobine mogu da se pretvore u neko čudno prokletstvo, da postanu zla kob onoga ko ih poseduje. U poslu u
kome su iznenađenja česta, a svaku pojedinost nemoguće u tančine isplanirati, postoji jedan faktor važniji
od svih ljudskih karakteristika, često presudan sreća. Ukoliko ona okrene leđa, sve drugo pada u vodu.
Životno iskustvo Đure Radonjića Grofa bi za tu tvrdnju moglo da bude pravi dokaz.
Njegov blizak prijatelj kaže:
Grof je najveći maler koji čovek može da bude. Ležao je za sve što je uradio, pa i za tuđe prekršaje koje su
mu pripisali. Ja nikad nisam bio u zatvoru, čupao sam se iz neviđenih čuda, jer mi je zvezda bila naklonjena.
Ovo nije preterivanje: naš sagovornik je uspeo da utekne nemačkoj policiji u trenutku kad je to izgledalo
neostvarivo. Na simsu minhenske dvospratnice nemoćno je očekivao da dođu po njega i stave mu lisice na
ruke. Kao na dlanu posmatrao je policajce koji su dotrčali ispred ulaza u zgradu i zastali kraj slučajnog
prolaznika. Nepunih pola minuta pre toga i sam je protrčao kraj njega. Bio je uveren da je došao kraj , jer je
čovek tačno video mesto gde se sakrio A onda se prosto ukočio od neverice nestrpljivoj policijskoj poteri
prolaznik je rukom pokazao u suprotnom smeru, gde su za tren oka i otrčali. I danas nema drugog
objašnjenja sem da je svom spasiocu, u trenutnom susretu u paničnom begu bio simpatičan, te je odlučio da
mu pomogne. To što mu se dogodilo naziva ludom srećom, svestan da bez nje, ma koliko sposobnosti bile
velike, nema ništa od posla .
U svojoj petnaestoj godini Đura Radonjić je, lepuškast i željan svega, sa Kosova stigao u Beograd. Počeo je da
se dokazuje u okolini železničke stanice: pobij se s jednim, pobij s drugim, stekneš afirmaciju, stalno pristižu
novi, hoće da zauzmu tvoje mesto, ti to braniš . Nadimak su mu dali poznanici, zbog utiska koji je ostavljao
na okolinu: kicoško oblačenje, skupi provodi, lepe pratilje, odlučnost da sve to brani Grofov uzlet vremenski
je trajao koliko i zadovoljstvo onim što mu je Beograd pružio. Kad je prvi put zakoračio preko granice,
nameran da oseti užitke za koje je verovao da mu domovina nikad neće pružiti, krenulo je loše. Umesto čari
njemu nepoznatog i zanosnog sveta, o kojima su tako lepo pričali mladići koji su sve češće odlazili u Zapadnu
Evropu, Đura je upoznao nesreću dugogodišnjeg robijanja po zatvorima Nemačke, Italije, Austrije i
Holandije. Ukupno jedanaest i po godina.
Prvi susret sa tamošnjim pravilima predstavljao je iznenađenje:
Čim su me strpali u zatvor raspitao sam se ko je tu najjači. Pokazali su mi, a ja sam ga onda isprebijao. Mislio
sam da, kao u našim zatvorima, mora da se zna ko je ko, da mi slučajno neko ne bi pravio neprilike. U startu
sam se prešao smestili su me u samicu, za kaznu što sam bez razloga istukao čoveka.
Do prvih velikih para u Beogradu, Grof je došao zahvaljujući prostitutkama, koje bi mu drugovi, kad bi bili
uhapšeni, ostavljali na čuvanje . U vreme kad je brinuo o njima, prostitucija se odvijala daleko od očiju
javnosti, danas svikle na svakodnevna oglašavanja poslovne pratnje .
Čuvao sam ponekad priča Grof po sedam-osam, i do deset devojaka. Zaista ne mogu da se setim koliko mi je
para prošlo kroz ruke. Na Starom sajmištu sam imao kućicu, unutra radni sto u kome sam držao novac.
Jednostavno sam otvarao fioku i uzimao koliko je moglo da stane u džep. Jedno vreme sam imao devojku
koja je radila u Metropolu , sa odabranom klijentelom. Samo ona je za veče mogla da zaradi pet, šest osam
stotina maraka. Ali je bila ljubomorna kao pas, pa sam bio prinuđen da od nje krijem druge devojke. Ni njima
nisam smeo da kažem za ovu. Radila je fantastično. Čak i kad ne bi uhvatila mušterije umela je da im izvuče
lovu. Kaže im, recimo: Prebiće me Grof ako ne daš toliko , i ovi joj daju pare, iako je nikad nisam udario.
Teško je bilo potrošiti toliko novca koliko sam zarađivao, ali sam ja pronalazio način
Ništa ga u Beogradu nije sputavalo. Na Zapad je krenuo iz želje da upozna život tamo , nipošto zbog toga što
mu je ovde nešto manjkalo. Čak mu ni pokušaji SDB da ga zavrbuje, nisu previše smetali:
Oni nikad ne rade ono što se priča po gradu dobićeš to i to. Postupak izgleda drugačije: recimo, kad je
Miteran dolazio u Beograd, plašili su se da Arapi svašta mogu da učine. Raspitivali su se u podzemlju da li je
neko čuo da Arapi nešto spremaju, pa su došli i kod mene, jer sam preko prostitutki saznavao mnogo toga.
Jedan od njih, valjda neki važan, dao mi je posetnicu i broj telefona na koji u svakom trenutku mogu da ga
pozovem. Zadržao sam posetnicu i obećao da ću mu javiti čim nešto saznam, ali mi, normalno, to nije padalo
na pamet. E sad, poznavao sam Arapina za kojeg su sumnjali da ima udela u atentatu na turskog
ambasadora. Imao sam ključ od njegovog stana, držao sam tu neke stvari, pa sam i kad nije kod kuće
odlazio. Jednom prilikom me zaskoči policija, tvrdeći da sam došao da obijem gajbu . Shvatim tada da su ga
neprestano nadgledali. Da bih se iščupao, zatražim od inspektora da okrenem telefon, ali mi on uzme
cedulju od onog debejca. Vratio se u sobu posle dva minuta. Vidim ga, skroz pobeleo, i kaže mi: Nisi
normalan, ovaj broj telefona nemoj nikom da daješ u ruke. Na tu foru sam zavlačio muriju još nekoliko
meseci, dok me nisu provalili.
Iako je znao da postoje momci koji su, zajedno sa Službom, učestvovali u nekim ubistvima, prvenstveno u
Nemačkoj, Grof nije imao želju da se priključi odabranima Bio je, uglavnom, slobodan strelac, nevoljan da
prihvati pravila timskog rada. Teško mu je pao prvi duži boravak u bečkom zatvoru, pogotovo što u to vreme
ni nemački jezik nije dobro znao. Od 20 meseci pritvora, koliko je trajala istraga, godinu dana je proveo u
samici.
Velika je razlika objašnjava Grof između izolacije i samice. U izolaciji dobijaš sve, u samici nema ničeg: nema
cigareta, ne vidiš nikog, donose ti hranu, sam si u šetnji
Ipak, i u najgorim prilikama, uspevao je da poboljša uslove zatočeništva:
U Austriji sam, recimo, do cigareta dolazio tako što su ih oni, pre mene u šetnji, sakrivali, pa sam ih ja kupio.
Ali, u Holandiji je bilo problema. Tamo sam ležao zajedno sa Ugarom. Nisu me uopšte zarezivali, pa sam
posle deset uveče udarao svom snagom u vrata. Nisam nikom dao da spava dok mi ne daju cigarete. Udarao
je i Ugar, mada on nije pušio, ali se solidarisao. Međutim, ne reaguju. Posle nekog vremena pojedini čuvari
su omekšali, ali se pojavio neki džukac mogu da lupam, radim šta hoću, ne da cigarete. Setim se ja da
Holanđani strašno mrze Nemce, da nemački niko ne govori, iako ga svi znaju. I Ugar mu jedno veče vikne da
je gori od njegovog brata Hitlera. Ovoga to neviđeno pogodi. Ode i vrati se sa havanom , kafom i paklicom
svojih cigareta. Dao nam je to i ljutito rekao: Nisam Hitler.
Verovatno jedina tragično neuspela zatvorska šala koje se seća, dogodila se s mladićem kojeg su privremeno
ubacili u ćeliju sa zemljacima veteranima . Uhapsili su ga na austrijskoj granici s dva-tri grama marihuane u
džepu. Sunarodnici su ga potom, iz čiste dosade, uveravali kako mu za tako neviđenu ludost ne gine nekoliko
godina najteže robije, mada su znali da će ga zbog banalnosti prekršaja odmah sutradan pustiti. Ujutru su
preplašenog momka pronašli obešenog. Učinio je to u očajanju i strahu od dugogodišnjeg zatvora .
Mada nije razlog zbog kog bi Đura Radonjić trebalo da bude zadovoljan, vredi istaći da je on jedini
Jugosloven koji u nemačkim zatvorima nije dobio ni dan skraćenja kazne. Ponašanje u tamošnjim
kazamatima i te kako ima uticaja na smanjivanje zatvorskog boravka, ali Grofa nijednog trenutka nije
odlikovalo primerno ophođenje prema okolini:
Ja sam jedini stranac, ne samo Jugosloven, u čitavoj Nemačkoj koji nije dobio trećinu zatvora skraćenja prim.
aut. . Čak je i Giška to dobio, a pisali su o njemu kao o glavnom čoveku jugo-mafije. Ugar je dobio skoro
polovinu. Meni nisu dali ni dana. Valjda zbog toga kažu da sam malerozan. A bilo je ljudi koji su pravili veće
probleme od mene, pa su dobijali trećinu.
Svoje samačke dane Grof je provodio po tačno utvrđenom redosledu: treniranje, čitanje, slušanje muzike,
spavanje. Sem jednosatne šetnje sve drugo vreme provodio je u ćeliji:
Mora čovek nekako da organizuje vreme. Noću sam slušao radio, ustajao oko 12 za ručak, zavisno od
raspoloženja trenirao i čitao. Obično jednom dnevno hvata kriza, ludilo, kako ga zovemo, kad se skupi sav
bes. Posle prođe.
Za razliku od mnogih kojima je padalo na pamet da prekrate muke, on se time nije opterećivao. Jesam se
sekao, ali to dođe u naletima . Imao je dovoljno snage da, u trenucima kad nije bio u samici, razmišlja o
bekstvu. I u Traunštajnu u Nemačkoj je oprobao sreću:
U ćeliji nas je bilo šestorica, sve Jugosloveni. Od svih, ja osuđen na najdužu kaznu, zatim Lolo iz Podgorice,
ostalima se imena ne sećam, i jedan Makedonac kome je ostalo samo 15 dana do izlaska. Dogovorimo se da
bežimo. Naš Švaba, kome smo davali novac, nabavi nam sav alat za beg. Prozor je imao duple rešetke i znao
sam da su one druge nekako obezbeđene, ali sam odlučio da probamo ne košta mnogo. Do četiri ujutru sve
završimo, pa i te druge rešetke, niko ne spava, svi čekamo muriju da dođe ujutru. Donesoše nam doručak i ja
vidim da je jedan provalio šta smo uradili, ali ne sme odmah da reaguje. Kad, posle pet minuta opšta frka,
dolazi i upravnik zatvora. Na brzinu se dogovorimo kako da se čupamo. Kažem upravniku da ćemo, ako
pokušaju da nas razdvoje, iseći i stražare i sebe. Pa on kako hoće A kažem Makedoncu da delo uzme na
sebe, jer tu ima caka: kod njih u zakonu postoji član koji se odnosi na pobunu. Ako više zatvorenika pokuša
bekstvo, onda može da im se sudi. A ako neko to radi sam, ne mogu mu ništa. Šta će Makedonac, nego
prihvati. I svi se iščupamo. Makedonac preostalih 15 dana provede u samici i ode Svima je bila frka zbog
mogućeg slanja u Štraubing , odakle onda više nema šanse za bežanje.
Posle neuspešnog bega Grofa su ipak prebacili u drugi zatvor. Na njegovu nevericu, tamo nije bilo
Jugoslovena, nemaš sa kim domaću reč da prozboriš , kako kaže. Samo na trenutak sreća mu se nasmešila,
jer je uspeo da pronađe jednog Hrvata. Međutim, počeo je rat i prijateljstvo nije potrajalo:
Provalim ja da je Hrvat počeo da se izdvaja Mene su žandari stalno davili pitanjima oko rata, jer su znali
samo za Tita i Jugoslaviju. Pojma nisu imali šta je Hrvatska a šta Slovenija. I ispriča taj Hrvat nešto Švabi
stražaru, ovaj mi to prenese. Dohvatim ga, pitam ga šta je lajao, on počne da laže, da se pravda, pa mu
prilepim šamarčinu. Nisam video da je tu pub. Pođe pub na mene, ja na njega, on pobegne i napiše prijavu.
Tužio me i Hrvat, pa sam opet opalio deset dana samice.
Među mnogim pismima koje je dobijao za vreme robijanja, posebno mesto zauzimaju Giškina. Prijateljevali
su još od dečačkih dana, pa je Giškin patriotski zanos zarazio i Grofa:
Zatvor mi je spasao život. Jer, da nisam bio u njemu, sigurno bih sa Giškom otišao na front, a verujem da mi
se tamo ništa lepo ne bi dogodilo.
Razmišljajući o tome šta je od kriminala ostalo u današnjem Beogradu, gotovo setno zaključuje.
Nema više ljudi formata Ljube, Giške ili Ranka, koji bi mogli da zavedu red u gradu, izmire sukobljene strane.
Zato je ovoliko divljanja. Toga je, doduše, bilo i ranije, ali u manjoj meri. Uvek naiđeš na jačeg, pa ako ne
možeš drugačije, vratiš mu s leđa. Ali ne kao danas. Nije bilo prepucavanja preko novina, to im je samo da
izginu bez veze, a mogu svi da žive. Da podele grad kako hoće i svi da imaju novca. Verovatno su mladi pa to
ne shvataju, a razumeće ako dožive.
Razočarenje u momke koji su sada na glasu, za Grofa je usledilo kad je sa nekima od njih krenuo u jedan
posao. Nameračili su da akciju odrade na prilično prometnom mestu, ali su mu trojica saboraca, svi odreda
sa zatvorskim iskustvom, u poslednjem momentu okrenuli leđa. Valjda iz inata, sam je učinio ono za šta
trojica mnogo poznatijih nisu imali smelosti.
Zatvor omekša ljude zaključuje i nikom se tamo ne vraća. Oni što pričaju suprotno lažu, a ja sam to video
svojim očima. Pomoglo mi je da ih bolje upoznam.
I pored toga što je dobar deo radnog veka proveo u zatvorima, upoznao je prilike u takozvanom jugo-
podzemlju Zapadne Evrope:
Bili smo dosta jaki, sad to ne izgleda nikako. Držali smo sve u Nemačkoj, ali su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Od
kada je Ljuba poginuo, počelo je loše. To je bilo presudno. Još tu i tamo ima nekog, recimo, jedan Crnogorac
u Štutgartu A stvarno smo bili moćni. Sad, io zavisi od čoveka do čoveka i od ekipe do ekipe. Ne možemo da
poredimo Duju, Meta, Jogija sa nekom ekipom koja je otišla da šanira, krade garderobu. Duja je bio ime u
Amsterdamu, da ne pričamo šta su bili Ljuba i Ćenta za Nemačku. Giška takođe, mada je on u Nemačkoj
proveo malo vremena.
Jedan od presudnih razloga zbog kojih je jugoslovensko podzemlje izgubilo na jačini, Đura nalazi u spoju za
koji je naknadno shvatio da ne valja u vezivanju kriminalaca sa običnim svetom, koji je nemaština oterala na
rad u strane fabrike:
Naši ljudi se tamo stravično rednjare cinkare prim. aut. jer strahuju za papire, koji su im najvažniji. Naši koji
tamo rade pošteno imaju papire za ograničen ili neograničen boravak. Nikom nije do toga da ostane bez
njih. A opet, kad momci odavde odu tamo, informacije o tome gde ima love, zlata, dobrih kombinacija,
mogu da im daju samo zemljaci koji tamo žive. Kad policija provali da je podatke lopovima dao neko od
običnog sveta, onda ga pritisnu, zaprete oduzimanjem prava na boravak i šupiranjem iz Švabije ukoliko ne
kaže ko je uradio krađu.. Nema više rednjarenja među našima nego u Austriji. Kriminalci su se pokazali i
dobro i loše. Ovi drugi su većinom ljudi sišli s brda. Oni sve otkucavaju da ne bi izgubili egzistenciju. To sam
ja kasno shvatio. To je moja greška što sam opalio desetak godina zatvora u Austriji i Nemačkoj.
Puno toga na šta je nailazio, zbunjivalo ga je. Italijani su , kaže, jaki u Italiji. U Nemačkoj i Austriji drže
picerije. Ćim dođe kod Germana više nije Žabar, već počinje da razmišlja kao Nemac. U zatvorima je sretao
kriminalce za koje se znalo da su evropskog formata, ali nije video da u robijaškim uslovima uspevaju da
vode poslove van zidina, kako se inače priča: Nemoguće je voditi posao uspešno, kao kad si na slobodi .
Snalazio se dobro, i u jednom zatvoru je pokrenuo malu manufakturu za proizvodnju rakije:
Bilo je to u Kajshajmu, u Nemačkoj. Slučajno sam saznao da se ispod naše ćelije nalazi veliki prostor kroz koji
prolaze cevi za grejanje. Izrezali smo pod tako da se u otvor mogla spustiti naprava za pečenje rakije. Kad
bismo obavili posao, rupu na podu smo dobro prikrivali.
Seća se da je u početku imao čak i originalni kondenzator, ali su mu ga stražari pronašli i oduzeli. Napravu za
hlađenje morao je da improvizuje. Takođe, gumeno crevo pomoću kojeg je napravio nekoliko pokušaja,
pokazalo se neupotrebljivo. Doduše, od rakije se moglo napiti, ali bi sledećeg jutra glavobolja bila
nepodnošljiva.
Imao sam kanister od dvadeset litara nastavlja priču koji sam zagrevao pomoću dve žice na čijim krajevima
su bili žileti. Rakiju smo pravili od voća, parfema, kikirikija svega što je moglo da se upotrebi. Litar takvog
napitka prodavao sam za sto maraka, što je bilo prilično skupo, ako se zna da je zatvorenička plata mesečno
iznosila dvesta maraka. Ponekad sam rakiju menjao i za boksove cigareta. U zatvoru je moglo sve da se kupi:
viski, hašiš, heroin, kokain Samo, cene su, u skladu sa rizikom koji je nosilo krijumčarenje, bile astronomske.
Recimo, gram heroina koštao je hiljadu maraka, deset puta više nego na ulici. Međutim, nikad nisam trgovao
teškim drogama, jer su se, u slučaju da vas otkrije straža, određivale teške kazne.
Kažnjavan je suvom sobom , samicom sa podnim grejanjem, gde je, kako kaže, i beton topao, ne možeš da
spavaš, da poludiš . I skoro redovno je upadao u neprilike. Kad je opet dospeo u zatvor gde nije bilo naših
ljudi, uspevao je da samoću nadoknadi čitanjem naših novina. Sve dok mu jedan Nemac, autoritet među
domaćim zatvorenicima, novine nije bacio preko zida Tukao sam ga kao konja , kaže Đura, a ostali su stajali i
gledali. Ni to mi nije bilo jasno.
O svojim zatvorskim danima, kaže još:
U tamošnjim zatvorima proveo sam godine, a upoznao sam samo jednog Nemca da vredi, nekog Ričija, bio
je dobar s Giškom. Ostali su sačuvaj bože. Ako padne za jednu pljačku, daće mu papir i olovku i on će
napisati sve što zna. To je za njih sasvim normalno, tako su vaspitani. Niko ga tamo ne tuče. Ovde u SUP-u
kriminalce tri dana lome, pa ako ne mogu da izdrže batine, oni povuku izjavu na sudu. U Nemačkoj ih niko
ne dira, a oni opet sve pevaju. U početku sam se u tome teško snalazio. Padne Švaba prvi put, tačno se
sećam da se zvao Hari. Stalno mu drhti ruka. Padne kod mene u ćeliju i kaže mi: Prepoznala me neka žena .
Pitam ga kako kad je imao masku, a on odgovori po tome što mu drhti ruka. Mučenik je, u stvari, pošten
čovek, ali je izgubio silne pare na kocki, pretili mu da će ga ubiti, pa je bio primoran da pljačka kako bi vratio
lovu. Kažem mu ne priznaj, budalo, nemaju nikakav dokaz na sudu. I on mi obeća da neće priznati. Vrati se
sa suđenja, sve rekao. I više nego što su tražili. Kaže mi za ovu jednu pljačku, ako bi mu nekad dokazali,
dobio bi šest-sedam godina, a on je rekao za sve koje je imao, pa će ukupno dobiti devet. To je njihova
računica, jer su u stalnom strahu da će im delo kad-tad biti dokazano
Grof često ponavlja da čovek posle tri godine zatvora nije isti. To je i nauka dokazala. Ipak, nakon više od
jedanaest godina tamnovanja, deluje sasvim smireno. Jedino ga je kosa napustila pre vremena. I pored
svega što je bilo, mogu mimo da se pogledam u ogledalo. Niko zbog mene nije stradao, iako sam ja ležao i za
druge. Nemoguće je, naravno, prepričati kodeks čoveka koji u nemačkim i austrijskim zatvorima, za razliku
od svih stranaca koji su tamo dopali, nije dobio ni jedan jedini dan skraćenja kazne. Danas je oženjen, ima
ćerkicu i relativno unosne privatne poslove. Učio je, dodaje, na svojim greškama. I zaključuje:
Ipak je ovako bolje. Da sam sve to znao, verovatno bih radio drugačije.
SLOBODNA PROFESIJA
Poslednjih dvadesetak godina Voždovac važi za kraj u čijem su okrilju odrasli prestupnici velikog formata.
Poetici skloni novinari tumače to posebnom atmosferom nekadašnjih udžerica gde se, kažu sa simpatijama,
sve i o svakome znalo, ali nikom nije zlo mislilo, i gde je mladež odgajana na robinhudovski, po današnjim
merilima reklo bi se opozicioni, način. Ispunjeni žudnjom za nedostižnim, mladići iz tog kraja spojem jake
volje i pesnica, što je podrazumevalo česte sukobe sa zakonom, tražili su svoj put, odnosno prečicu, do
uspeha. Mnogi nisu stigli kuda su se uputili, ili, ako jesu, tamo su ostajali prekratko da bi u postignutom
uživali.
Na neki neobjašnjiv način Voždovac je do danas ostao primamljiv regrutni centar za mladiće s nedostatkom
strpljenja, spremne da reskiraju gotovo sve, kako bi živeli po svom izboru i zamisli. Oni sami ne vide zašto bi
im drugi zamerali na opredeljenju koje s ponosom ističu, tumačeći primedbe na svoj račun kao odraz tuđe
slabosti, zavisti i nedostatka odvažnosti.
Novija istorija Voždovca, kad je o čvrstim momcima reč, nerazdvojno je vezana za Gišku. Usmeno predanje,
u vreme dok je gazdovao Beogradom, kaže da se svakog jutra u njegovoj ulici formirala duga kolona
automobila, u kojima su momci iz svih delova grada strpljivo čekali na podnošenje jutarnjeg raporta o
događajima od prethodne noći. Međutim, otkako je prvo njega, zatim i one koji su ga sledili, inficirao
patriotski zanos, Voždovčanima su se ređale nevolje. Jedan za drugim, u nepune četiri godine, stradali su
Žabac, Beli, Giška, Knele a pred kraj 94. i Goran Vuković. Stekao se utisak da voždovačkoj ekipi, kako sebe
nazivaju, trudeći se da žive i rade kao tim, malo šta polazi za rukom.
Mija Baškalović, koji je u kvartetu sa Žućom, Žapcem i Kneletom, činio prve izlete po gradu, seća se da je
Giška u rekordnom roku saznavao za njihove nesporazume . Trudio se da im prenese bar deo ličnog iskustva,
ali su njegove savete slušali u zavisnosti od toga koliko su uspevali da se obuzdaju. Istovremeno, Giška im je
predstavljao zaleđinu kakvu su samo mogli da požele.
Po Mijinim rečima, od vršnjaka s kojima je počinjao, desetak više nije među živima. Većina ih je poginula u
obračunima s protivničkim taborima. Ipak, misli da su Voždovčani preboleli nedaće kojih se drugi još nisu
oslobodili:
U našem kraju jedino je Giška bio s Voždovca, a većina drugih iz Braće Jerković, koji je poslednjih godina
Voždovcu povratio ugled. Giška je dugo bio u zatvoru, momci s Voždovca su upali u neke probleme, počelo
je drogiranje. Onda smo mi iz Braće Jerković preuzeli glavnu ulogu, krenuli po gradu i povratili ono što nam
je pripadalo. Droge je svuda po Beogradu, imali smo i mi drugare koji su s tim započeli, ali više nisu s nama.
Jednostavno, nemamo poverenja u takve ljude. Ove podlosti po gradu se dešavaju jer mnogi nisu bili u vezi
sa starijima od kojih bi nešto videli i naučili. Trebalo je da na Voždovcu prođu tu obuku i budu časni, da ne
pucaju na žene. Nema više tog viteštva, takvo je vreme konstatuje Mija.
Oni koji ih pominju po dobru, kažu da su jaka ekipa, da nadgledaju ne samo svoj atar, nego i sam centar
Beograda. Tu se, uostalom, najčešće mogu videti. Iskazujući uticaj u procentima, njihov prijatelj iz Novog
Beograda kaže da Voždovčani kontrolišu 70 odsto beogradskog podzemlja. Drugi, pak, to smatraju
preterivanjem.
Mada se kao ekipa mogu sresti u gotovo svim delovima grada, veliki je broj onih koji od tih susreta zaziru.
Zoran Dimitrov Žuća kaže da nije baš tačno da su sa mnogima u zavadi: Tačnije bi bilo reći da u svakom delu
grada imamo puno prijatelja, što je lako proveriti . Na primedbu da je gužva s Voždovčanima u beogradskom
podzemlju započela po povratku Gorana Vukovića iz nemačkog zatvora, odgovara:
Mi smo u ratu s pojedinim gradskim ekipama bili i pre nego što je Goran došao iz Nemačke. On je, faktički, u
svađu ušao zbog nas, a ne mi zbog njega. To što se povlačilo po novinama je glupost. Kad je stigao, 91.
godine, on nas je samo podržao i stao na našu stranu. O njemu najgore govore oni koji su Ljubu Zemunca
viđali samo na slikama, kao što sam ga i ja viđao. A to rade da bi se dodvorili nekim starijim mangupima.
Ljubini drugovi su imali pravo na ljutnju, niko drugi sem njih. Sada nema ni jednog ni drugog, glupo je o tome
govoriti.
Pojam pravi kriminalac , na osnovu događanja tokom protekle tri-četiri godine, Voždovčani jasno definišu:
da imaš nešto iza sebe , neki dobro urađen posao u inostranstvu, dobru pljačku, neko upucavanje , da nisi
cinkaroš, da si karakter Kažu da je njihov deo grada u tome oduvek prednjačio, da se tamo niko nije ogrebao
o tuđi učinak, što je u Beogradu inače česta pojava.
Tokom više susreta s mladićima iz ove ekipe moglo se zaključiti da slobodno govore o svemu, ne ustežući se
da pomenu i detalje koji bi im mogli doneti nevolje. Njihova razgovorljivost nekima nije po ukusu, ali tome
ne pridaju važnost. Svesni su, kako objašnjava Mija, situacije u kojoj se nalaze:
Nas politika ne interesuje iz prostog razloga, koji drugi sebi neće da priznaju u svakom sistemu mi ćemo biti
otpad društva . Tako je to čim imaš karton u policiji. I ako dođe nova vlast, i ako ostane ova, mi smo
etiketiranu i kao kriminalci i tako ostaje. Sad, možemo mi to i da ne budemo, ali ko nas pita. Ne mislimo:
ajde, doći će ovi drugi na vlast, pa će oni da nas vole. Oni nas isto neće voleti, kao ni ovi. Uvek će biti borbe
protiv kriminala i to je normalno. Ali mi nismo protiv države, nismo ni protiv zakona, samo volimo da što pre
dođemo do para, a da ne idemo u rudnik. Slobodna profesija, posao bez obaveza.
Većinu vremena provode zajedno, obilazeći kafiće i restorane, premeštajući se s jednog na drugo mesto,
obavljajući, obavezno po strani i u pola glasa, poneki poverljiv razgovor. Ni slučajno da im se omakne sitnica
o konkretnom poslu. Ili kombinaciji , kako vole da kažu. I pored toga upadljiva je predusretljivost spram
novinara u koje imaju poverenja, ne ustežući se da prozovu i one koji im nisu po ukusu. Ponekad je teško
odgonetnuti razgovaraju li ozbiljno, ili je to tek način da se zabave.
O suprotstavljenim ekipama govore s nipodaštavanjem, pominjući ih poimence uz najraznovrsnije opaske i
primedbe. Kad osete potrebu da se dokažu, spremni su da to učine odmah, ma koliko druge i sebe doveli u
neprijatnu situaciju. Kažu da s vremena na vreme rizik i zadovoljstvo dolaze ispred interesa. Svesno smo u
tome , objašnjava Milan Janković Guta. Opasnost nam je stalno nad glavom. Vremenom to postane navika,
oguglaš, onda ide samo od sebe. Nekad je bolje, nekad gore. Nije, naravno, svejedno, ali kad si već u tome,
onda se odlučiš .
Mija se ne usteže da prizna ono o čemu većina mladića nerado razmišlja:
Roditelji uvek misle da njihova deca nisu uradila ono što u stvari jesu. To pogotovo ovi mlađi znaju. Ruku na
srce, ovako uzbudljiv život svako osuđuje, a roditelji veruju da je njihovu decu na to nagovorilo loše društvo .
Neki su pokušavali da krenu s nama, pa odustali, shvatili su da nisu za to. Normalno, niko im ne zamera što
su se povukli.
Ozbiljniji deo takvog života predstavlja podela rizika i dobiti. I za ove mladiće važi pravilo da je neukusno
pitati s koliko novca raspolažu, mada su njihovi simboli sasvim rečiti svako vozi dobar automobil, nosi malo
žutog , oblači stvari s originalnom etiketom Ponosni su na to što u svom okruženju nemaju ni vojnika ni
oficira , ustrojstvo kakvo je moguće sresti na nekim drugim mestima u gradu. Kod nas u društvu svako ima
novac, ima za pristojan život, za izlazak i provod. Mi smo jednostavno drugovi, bez obzira da li je nekom 15,
a drugom 30 godina. Niko ne može drugom da kaže: idi i završi ono, a ja ću ovo. Kad je frka, ide se zajedno ,
objašnjava Mija. Žuća dodaje:
A šta se po gradu radi? Trista ekipa je bilo i stalno se stvaraju kao neke nove. Naravno, ima onih koje
poštujemo i s kojima smo dobri. Kod nas je već deset godina isto društvo, niko se nije posvađao, nego nam
stalno prilaze novi. Po nekim društvima, kao imaju hijerarhiju, vojnike i šefove. A vođe su im toliko hrabre da
ne smeju ništa da urade, već traže klince koji hoće da se dokažu.
Bojan Banović, iako mu je tek 19 godina, već neko vreme je nerazdvojan sa ovom družinom. Uveren je da
odnos naredbodavaca i izvršilaca zapravo pokazuje kakve su relacije u pitanju:
Vidite i sami koliko se većina tih mangupa po Beogradu međusobno poštuje, kad se dele na bednike i one
koji će im udeliti povremeno po neku paru. U stvari, samo gazda ima novac. Na račun klinaca sebi pravi pare,
a ovi mučenici nemaju ni dinara. Misle kako će jednog dana biti i za njih, a dobro znam da nikad neće dobiti
ništa.
Otprilike takve relacije trebalo bi da predstavljaju bar deo preporuka koje ih, po njihovoj proceni, izdvajaju
od nekih beogradskih gangova. Gotovo u isti glas govore o iskustvima koja su im pomogla da se međusobno
namire, a da pri tom niko ne ostane zakinut, bez obzira na to koliko njih deli novac. U nekim gradskim
prepričavanjima protivnici tvrde da ova skupina ume da zaradi, i to prvenstveno prodajući drogu. Čuo sam
da to, mislim droga, postoji, ali , neuverljivo objašnjava Žuća svoju neupućenost: Bez šale, to nema veze,
pričaju zlikovci .
Na još češću optužbu, da u Beogradu slove za reketaše , Guta, sem uveravanja da nijedan vlasnik lokala u
gradu ne može reći da su mu dužni pare, izvodi i logičnu računicu:
Koga da reketiram ako mesečno zarađuje hiljadu-dve maraka? I u policiji mogu da provere da niko od nas
nije prijavljivan za reket . Zaštitu pružamo prijateljima, vlasnicima lokala, da ih neka ekipa sa strane ne bi
maltretirala. To je čisto prijateljstvo, nema protivusluge. Stalno obrćemo pare, troši se, a mislim da među
nama još niko ne ostavlja sa strane. Sad, za advokata uvek moraš da imaš, da misliš na nešto nepredviđeno.
Uvek moraš da razmišljaš korak unapred.
Mija je, kad je reč o novcu, sasvim konkretan:
Ja na benzin nedeljno potrošim koliko prosečan kafić donese za mesec dana. I šta bih onda od njih mogao da
uzmem? Treba mi dosta para za život. Izračunajte svaki dan benzin, odlasci po kafićima, na ručak i večeru u
restoran sve to košta. Niko od nas dnevno ne potroši manje od 200 maraka. Mi smo najbolji potrošači u
gradu, samo to ljudi, osim onih kod kojih odlazimo, još ne shvataju. Pare su samo sredstvo da se bolje živi.
Po uzoru na svoje nešto iskusnije prijatelje, Bojan s protivnicima otvoreno ulazi u sukob. Žuća za njega kaže
da sa osmehom odlazi i u opasne okršaje, a čaršija priča da za svoje godine prečesto poteže pištolj. O njemu
se nešto više čulo onog trenutka kad je, po sopstvenom priznanju, ranio poznatog beogradskog momka,
Kristijana Golubovića. Čak i to prepričava kao nebitnu epizodu, ne pridajući značaj svemu što se dogodilo:
Sukob s njim je nastao najviše zbog mojih drugova, a onda i zbog njegovog ophođenja, jer voli da ponižava
momke u svojoj okolini. Ipak, nismo se dirali, dolazio je na mesta gde smo se i mi okupljali. Tako je bilo dok
se nismo posvađali, a onda smo se jednog jutra sreli na Karaburmi, i bilo je neminovno to što se desilo.
U leto 94. godine Bojan Banović i sam biva ranjen. Pred ulazom u zgradu u kojoj stanuje čekali su ga u
zasedi, otvorivši paljbu iz kalašnjikova . Metak ga je pogodio u ruku, zbog čega je imao komplikovanu
operaciju i bio prinuđen da čitavo leto nosi teški fiksator za bolje zarastanje kosti. Odavao je utisak čoveka
koji se zaista ne trudi da glumi napregnutost: Sitnica, proći će, idemo dalje.
Zbog toga što rade, a pojedinci misle i zbog onoga što otvoreno pričaju novinarima, Voždovčani su već
godinama u raskoraku s policijom. S jedne strane to smatraju dokazom svoje čestitosti, jer policija takvim
postupcima, kažu, otvoreno tipuje na to ko im smeta, a ko je s njima u dosluhu. Opet, nije im svejedno što
su neprestano na tapetu . O cinkarenju, doušništvu, saradnji sa organima reda nemaju nijednu lepu reč,
tvrdeći da čitav Beograd poodavno zna kome policija drži leđa . Po njihovim kriterijumima to je neoprostivo,
u krajnjoj liniji poražavajuće za mangupe koji su bez toga niko i ništa . Žuća i za to ima pravu meru vrednosti:
Ovako su tek totalne nule .
Sredinom novembra prošle godine Voždovčani su kolektivno pohapšeni. Policija je upala u njihovo omiljeno
sastajalište na Senjaku, pronašavši u kafiću četiri pištolja, ali su momci uporno negirali da je oružje njihovo
vlasništvo. Kako su naknadno objasnili novinarima, u policijskoj stanici su imali različit tretman. Oni stariji
zadržani su nešto kraće uz, ističu, korektan odnos, dok su Vladan Kontić i Srđan Kačavenda, obojica
dvadesetogodišnjaci, doživeli pravu torturu. Kačavendin opis događaja zvuči gotovo neverovatno:
Inspektor je počeo da me bije po glavi i telu, a kad nije mogao da me slomi krenuo je sa šamarima i
pesnicama. Rekao je da je video moju sliku na nekoj poternici u Mađarskoj i da navodno ja dovozim kola
odande. Kad nije mogao da mi na taj način izvuče priznanje o oružju, vezao mi je jednu ruku za sef, a drugu
za sto. Naredio je kolegi da vuče sto i tako su mi rastezali ruke. Tako vezanog me je udarao u pleksus, šutirao
me Onda mi je naredio da kleknem. Odbio sam. Smejao se: Šta je, ne da ti ponos ? Prišao mi je s leđa i
oborio me sa četiri snažna udarca u potiljak
Valjda pod utiskom svežih sećanja, neposredno nakon puštanja iz policije, prvi među Voždovčanima u to
vreme, Goran Vuković, dao je sledeću izjavu:
Oni nas izazivaju, a svi mi molimo Boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički, već da se
bijemo s policijom, kao što je to onda radio Giška .
Nekoliko meseci kasnije, mladić iz ove družine naveo je ovu rečenicu kao glavni razlog za Vukovićevu
pogibiju:
To što je rekao ubrzalo je realizaciju plana da mu dođu glave, jer je već postajao opasan protivnik u svakom
pogledu.
U sećanjima ovih momaka, posebno mesto rezervisano je za Kneleta, o kome su Mija i Žuća, udarni tandem
voždovačke ekipe, u više navrata govorili gotovo isto:
Knele je u 21. godini dosegao vrh u kriminalu, respekt i poštovanje čitavog grada. Bio je hrabar, srčan,
dopadao se devojkama. Po umrlicama se odmah videlo da je s razlogom postao najmlađa legenda Beograda.
O njemu se svašta pisalo i pričalo, ali većina toga nije bilo tačno. Nije bio podmukao, poput onih što o sebi
pričaju lovačke priče. Knele nikad svog druga nije puštao da ide ispred njega, već je išao sam da rešava
probleme. Upucavao je ljude, ali je to bilo s razlogom. Prozivaju ga zbog 9. marta i demonstracija na
Terazijama. Pa, svi mladi s Voždovca išli su na Trg Republike iz ljubavi prema Giški. Razbijanje demonstracija
na Terazijama je nešto drugo. Možda je i on nešto morao da uradi, ali to uopšte nije važno.
Do smrti Gorana Vukovića, prvog među jednakima u ovom društvu, Voždovčani su donekle drčno ispoljavali
svoju spremnost da svakom, ukoliko zaželi, izađu na megdan. Kad je u kasnim satima 12. decembra 94.
godine, iz šestog pokušaja, Vuković ubijen, jednom od mladića koji su ubrzo stigli na mesto ubistva, oteo se
uzdah: Vidi šta nam rade. To je trebalo da znači da u Beogradu, i to van sveta u kome se kreću, postoji neko
ko želi da im dođe glave. Pojedinci otvoreno upiru prstom u policiju, mada s te strane nikad nije stigla
reakcija na ovakve prozivke.
Istovremeno, šuškalo se da će momci koje su Voždovčani zadužili , osokoljeni Vukovićevom pogibijom,
krenuti u namirivanje računa. Tih dana su novinari skloni prognozama uveliko raspredali o novom
voždovačkom bosu , pominjući sasvim konkretna imena. Posle neugodnih poseta njihovim redakcijama,
odustali su od takve vrste nagađanja. Uostalom, gotovo da nema mladića koji se neće nasmejati na
povremenu medijsku promociju beogradskih kumova i bosova .
Ko će biti kum u Beogradu? Pa zna se, onaj ko se izreklamira. Na žalost, svaki kum opstane mesec ili dva, igra
samo jednu polusezonu , primećuje Žuća. Mija naslućuje da bi kraj obračunima u glavnom gradu mogao, ako
to policija istinski želi, da dođe veoma brzo:
Pucnjava po Beogradu će prestati kad policija počne da oduzima nelegalno oružje po gradu i kad postanemo
svi jednaki pred zakonom, a ne da nas dele prema lojalnosti Ministarstvu unutrašnjih poslova. Mi smo samo
svoji, jer je kod nas najveći greh nekog ocinkariti, pa makar se radilo i o ljudima s kojima smo u najgoroj
zavadi.
O nekakvom drugom životu, možda podsvesno prisutnom u razmišljanjima, Guta kaže:
Vremenom će verovatno doći i porodica, žena i deca, pa moraš da misliš i na druge. Da li će to nešto
promeniti? Pa to je samo obaveza više, u suštini to ne menja mnogo. U našem društvu ima nekoliko
momaka sa porodicom, ali smo i dalje zajedno. Bilo bi besmisleno da to nešto promeni u našim odnosima i
druženju. Prijateljstvo zbog toga ne sme da trpi, to ostaje zauvek.
Niko od nas objašnjava Mija ne razmišlja: skupiću milion maraka, otići ću u penziju , obrezivaću voćke. Nikad
se nisam pokajao zbog ovakvog života, a koliko znam, nije ni neko od mojih drugova. Možda to malo surovo
zvuči, ali kad vodiš ovakav život uvek možeš da očekuješ metak. Međutim, znam da kad odem iz Beograda,
ovakvog kakav upravo jeste, pa bilo to i na samo pet dana, jednostavno hoću da umrem od dosade.
Bojan je još precizniji:
Ne mogu danas da budem ovo, sutra nešto drugo. Odlučuješ se samo jednom. Nema povlačenja.
Žuća to posmatra s vedrije strane, objašnjavajući, na svoj način, da posao može biti pošten od početka do
kraja, ili da opet može biti napravljen, ali, zavisno od raspoloženja, s krajem kakav on poželi da režira. Kao
razlog za česte nesporazume s policijom, upravo kad je o legalnim poslovima reč, Žuća je prilikom
poslednjeg zajedničkog susreta s Goranom Vukovićem, naveo:
Svaki otvoren kiosk ili radnja, prodavnica, bilo šta, jeste strašna borba za dobijanje prostora i dozvole.
Gorana su često pitali zašto on pomaže bilo kome da do tih dozvola dođe. Zašto ne bi? Zar je normalnije da
momci upadaju u nevolje umesto da legalno krenu u posao? Znamo svi šta je bolje, ali i šta ih muči kad
nekom od nas treba da izdaju dozvolu: problem je što kod nas ne mogu da se grebu.
Kad je o praštanju tuđih grešaka reč, a to je često na dnevnom redu, nema previše kalkulacija računi se
moraju platiti. Mirenja nema, izričit je Mija, sve dok se nesporazum ne reši na zadovoljavajući način:
Daleko od toga da nema praštanja. Postoje ljudi s kojima smo se izmirili, ali su to dobri momci, pravi
kriminalci, karakterni ljudi
kojima možeš da veruješ. Normalno je da oni koji su nam se zamerili moraju da plate. To nije nikakva tajna.
Pa, kako bi to izgledalo da nas neko kači, a onda kao nema veze odoh ja, nikom ništa. Tako ne može. Nek
misle na vreme, da ne bi bilo kasno kad shvate šta su uradili.
U nedelju, 27. novembra 1994. godine, u obračunu na beogradskom splavu Lukas poginuo je
devetnaestogodišnji Bojan Banović. Tom prilikom teško je ranjen Miodrag Mija Baškalović.
Prema policijskom saopštenju, za Banovićevo ubistvo osumnjičen je Goran Mrdeljić, koji je i sam ranjen.
Beogradom kruže priče kako je na dvojicu Voždovčana, za koje se priča da su inicirali sukob, u prepunom
restoranu, pucano sa više strana. Mrdeljić je prebačen u Urgentni centar, odakle je posle nepuna dva dana, i
pored policijskog obezbeđenja, nestao na spektakularan način. Kasnije je saopšteno, pa demantovano, da su
ga prijatelji sklonili na sigurno mesto, negde na jugu Srbije.
NA IVICI
U izjavama za novine, nekolicina mladića sa Zvezdare sebe je brzopleto nazvala predsednicima opštine i
kraljevima , aludirajući na svoj uticaj u beogradskom podzemlju. Nesrećan izbor trenutka i, izgleda, pogrešno
uverenje, skupo je platio Dejan Marjanović Šaban, kojem je neočekivano, kako to biva, hicima iz pištolja
presudio maloletnik iz njegovog najužeg kruga prijatelja i saradnika . Najavljivanje krvavih obračuna, preko
novina voljnih da tome ustupe prostor, pokazalo se kobnim po momke koji su ih prognozirali.
Promućurniji su se, posle bukačkih i razmetljivih izjava, bar privremeno povukli u medijsku senku. Njihovi
ogorčeni protivnici ubeđeni su da iz nje nikad više neće ni izaći, kamoli napredovati u poslu i uvećati
reputaciju. I pored svega, neki nisu odustali od olako datih garancija da će gradom zagospodariti kada i kako
budu hteli. Primer ovih mladića najbolje ilustruje činjenicu da je nekoliko javno izgovorenih opaski dovoljno
da pokrene sukob koji je gotovo nemoguće zaustaviti.
Bez obzira na pojedinačne verbalne istupe, Zvezdara poslednjih godina slovi za jednu od mirnijih gradskih
opština. Moglo bi se reći da Beograđani iz ovog kraja žive gotovo bezbrižno, bez straha od večernjih izlazaka.
Većini mladića koji žive na Zvezdari, ili se tu sastaju, ni na kraj pameti nije da učine nešto po čemu bi njihov
kraj bio svrstan u zonu crnih gradskih područja. Možda izgleda ironično proglašavati ih povučenim i
miroljubivim, ali se oni svojski trude da baš tako budu prihvaćeni, da ostave utisak dobrih dečaka iz
susedstva. Običan svet se sklanja sa mesta gde se okupljaju ljudi iz drugih ekipa, jer su preplašeni od njih ,
uverava Božidar Ristanović, jedan od mlađih iz ove ekipe sa Zvezdare Međutim, tu gde se mi nalazimo
dolaze normalni ljudi, navrate da popijemo kafu ili porazgovaramo.
O odnosu prema drugim gradskim gangovima Boža neće da govori. Ističe da ni sa kim nemaju nesporazuma,
da svoj odnos sa ostalima zasnivaju na ličnim prijateljstvima. Nema povoda da s drugima budemo loši , kaže
on, osim što onima koji nam se mešaju u interes damo po guzi. Ali nikog ne potcenjujemo i ne prozivamo.
Krećemo se po čitavom gradu, odlazimo gde i kad hoćemo. Neprijatelji su nam oni koji to sami žele da budu.
Svaki od ovih mladića imao je, donekle, zaseban put sticanja životnog iskustva. Nenad Branković, ne samo
po godinama stariji od mnogih, na ratištu je od samog početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Kaže, nije mogao
mimo da sedi u Beogradu dok Srbi u Hrvatskoj i Bosni ginu. U svoje 33 godine uspeo je da utka i 11 godina
boravka u zatvoru, zbog, kako govore njegovi poznanici stvari za koje danas ne bi dobio ni jedanaest meseci.
O nepisanom pravilu da u rat kao dobrovoljci prvi odlaze momci van zakona, kaže:
Nema drugog objašnjenja nego da oni imaju najviše hrabrosti. Čista je laž da su išli zbog pljačke, bar ne
većina. Opet, mnogi koji su tamo odlazili ovde su gubili posao. Niko od nas nije ni mogao da ima ratno
iskustvo, ali se ubrzo ispostavilo da o ratu najmanje znaju oficiri na koje smo nailazili. Kunem se da za više od
tri godine rata nisam video nijednog ubijenog civila, sem na našoj strani. Jer, kad u tebe puca čovek u
civilnom odelu, šta je on? Ja sam još za vreme rata u Hrvatskoj proglašen nepoželjnom osobom. To me
uopšte ne sekira. Međutim, prema nama su se najgore ponele vlasti. Ako treba akcija, kada treba pomoć
dobrovoljaca, onda smo dobrodošli. Kad toga nema, proglašavaju nas četničkom bandom. Protiv momka
kojem u Šapcu sude za ratne zločine, navodno zbog ubistva civila u Zvorniku, nema nikakvih dokaza, nema
svedoka To je politički proces. Mislim da bi nešto slično mogli da urade i drugim dobrovoljcima, s namerom
da se tako operu i otarase takozvanih kriminalaca.
Povratak u Beograd za Nešu nije bio neobičan, premda postoji uverenje da se ratnici teško prilagođavaju
mirnodopskim uslovima života. Pričaju o vijetnamskom sindromu , kaže, ali to je čista glupost Malo je
labilnih ličnosti koje sada ne mogu da se prilagode. Rat nema nikakve direktne veze sa ubistvima po
Beogradu.
Kao samouki stručnjak za eksploziv, procenio je da bomba, podmetnuta u proleće 94. godine u kafić As ,
sadrži bar kilogram razornog TNT-a. Kafić u ulici Albanske spomenice, vlasništvo Nešinog dobrog prijatelja
Zorana Manojlovića, apsolutnog prvaka Jugoslavije u boksu, potpuno je uništen. Od siline eksplozije, srećom
nedovoljno stručno postavljenog eksploziva, stradali su i stanovi u istoj zgradi. Motive za ovu bombašku
akciju, jedan bivši debejac pronašao je u nenamirenom dugu od hiljadu nemačkih maraka, ali je njegovo
saznanje samo izazvalo podsmeh mladića sa Zvezdare.
Prema Nešinom mišljenju, stanje u gradu moglo bi da se objasni onom zavadi pa vladaj. Razloge nalazi u
međusobnoj ljubomori kod nekih ekipa, ali, verovatno, i u nečijem interesu. Ima bacanja koski sa strane ,
kaže, mnoge štiti policija, pa oni misle da nešto vrede, da mogu da uđu u tuđe dvorište. Po pravilu je,
međutim, najviše zavade zbog priče, psovke, ogovaranja. U suštini su sve to kompleksi onih koji ništa nisu
uradili, a s tim ne mogu da se pomire.
Svi se slažu u tome da organizovanog kriminala, onakvog kakav postoji u svetu, u Beogradu nema.
Potkupljivanje postoji , objašnjava Neša, ali to nije pravilo. I sudstvo i policija imaju male plate. Nije im
svejedno kad im neko ponudi cifru koju inače ne mogu da zarade za pet godina. Ukratko, ovo su idealni
uslovi za nastanak organizovanog kriminala.
Potrebno je razlikovati pojam kriminalca od uličara i kompleksaša. U gradu se veoma malo ljudi bavi pravim
kriminalom, i to samo nekim njegovim vidovima. Većina ostalog je detinjasto, nezrelo dodaje Neša.
Boža priča o tome kako su neki njegovi vršnjaci bili spremni da potegnu pištolj samo da bi ih posle veličali u
lokalnim razgovorima. Ja to ne razumem i ne opravdavam, iako se radi i o mojim prijateljima , kaže. Mislim
da je to, pogotovo danas, velika glupost. Od leta se nešto promenilo. Na svakom ćošku interventna jedinica,
postalo je opasno nositi pištolj, jer će te sigurno zatvoriti ako ga nađu.
Birane reči, kojima ih mladići iz drugih gradskih kvartova opisuju, momci sa Zvezdare ne doživljavaju kao
kurtoaziju, već kao odraz realnog stanja. U ovoj grupi, nesumnjivo najveći ugled uživaju Velja Jovović i Zoran
Manojlović, mada svi s ponosom ističu prijateljstvo sa Mihajlom Divcem. Po nekom, uslovno rečeno,
geografskom rasporedu, Divac je iz Novog Beograda, ali takve podele na Zvezdari ne priznaju. Tri pomenuta
mladića bila su škrta na rečima, prvenstveno zbog opreza da nekom uzgrednom izjavom nepotrebno ne
uzburkaju duhove. Velja i Zoran su svoja gradska poznanstva započeli kao izbacivači na splavu Triton . Jedno
vreme družili su se i sa pokojnim Giškom Na samoj Zvezdari, najslavniji u to vreme bio je Ciki, čije ponašanje
i nadmenost mnogi nisu mogli da istrpe. Sukob Velje i Cikija, Boža smatra prelomnim trenutkom u
uspostavljanju novog odnosa snaga na Zvezdari. Od tog trenutka , priča Boža, Ciki se povukao, a čitav kraj je
mogao normalno da živi. Velja ima harizmu, okuplja oko sebe izvanredne ljude. Ne mislim kriminalce i ubice,
već potpuno običan svet. Kiza je prvak u boksu, sportista, potpuno na svom mestu. Tvrdim da u gradu niko
za njih neće reći ružnu reč. Samo, ne daj bože da se nekom od njih bilo šta desi, bilo bi neviđeno velikog
stradanja.
Velja je u međuvremenu, poput ozbiljnih momaka koji su se finansijski konsolidovali, uložio novac u FK
Beograd . Zajedno sa Zoranom poseduje još i kazino, stovarište i diskoteku u Nemačkoj, ali ne zbog
statusnog simbola već, kako misle njegovi bliski poznanici da bi izdržavao svoju, ali i porodice svojih
prijatelja.
Divac je drugi tip. On je eksplozivan nastavlja Boža uvek su oko njega neke afere. Ali je dobar kao panja.
Mislim da se po srčanosti u gradu malo ko može sa njim porediti. Kad je bio ranjen, potrčao je goloruk na
pištolj. A sam nikada ne bi napao nekog ko ne može da se brani.
Tokom tri godine blokade žila kucavica ne samo Zvezdare, nego čitavog Beograda, bila je najduža gradska
ulica, Bulevar revolucije. Hiljade uličnih tezgi na kojima su dileri, šverceri, preprodavci i nakupci snabdevali
Beograđane onim čega na drugom mestu nije bilo, predstavljalo je idealan milje za probleme svih vrsta.
Bulevar je, međutim, i tada, u doba najgore neimaštine, ostao pošteđen takvih iskustava. Pretpostavljalo se
da, sem opšteg interesa da tako bude, deo zasluge za to pripada i ekipi iz kraja.
Nema to nikakve veze. Puno je poznatih ljudi iz kraja koji su zakupili tezge i prodavali svoju robu. Znam da su
neki mislili kako mi udaramo reket , ali to nema veze. Tim ljudima smo jedino bili garancija da im niko neće
oteti onu sirotinju što prodaju da bi preživeli. Normalno je da bližnjima pomogneš kad je gusto. Zato nas i
poštuju izričit je Boža.
Osvrnuvši se na postojeće stanje u gradu, Neša uverava da je daleko za nama vreme kada su na ruke
odlučivali Bulbuder i Dorćol, Voždovac ili Karaburma Meni je drago što nas niko ne zna po pucanju, polovina
i ne nosi pištolj. S druge strane, koliko god se policija trudila da suzbije nošenje oružja, drugi se bore da ga
nabave. Ako mu uzmu jedan pištolj, ubiće drugim, koji nigde nije registrovan. To pucanje po gradu nema
ništa zajedničko sa interesom, bogaćenjem. Mislim kao i većina drugih, da je u pitanju bezvezna slava. Ali za
to je kriva država. Policija juri jajare, a ne hapsi prave lopove. Ali, ne mogu ja da vam pričam ko je veliki
lopov. Problem je što nisu počeli da lh hvataju na vreme, pa su stalno korak ispred policije. Šta god policija
nauči, kriminalci su već savladali sledeću lekciju. Da nema cinkaroša, ne znam da li bi policija ikog uhvatila ,
kaže Neša.
Smatra da samozvani kraljevi i kumovi ničim ne zaslužuju da ih pomene. Oni slavni stiču maltretiranjem
običnih ljudi, dece koja im ne mogu ništa , kaže. Kad im neko pruži pravi otpor, tu i završavaju karijeru. Svaka
čast izuzecima.
Opšte ubeđenje ovih mladića je da su osnovane priče kako neki proslavljeni kriminalci iz mlađe garde,
zapravo odrađuju poslove za ljude iz senke. Većinom su to stariji kriminalci koji su se vratili od preko. Oni su
doneli novac i sada za svoje potrebe sponzorišu pucače. To je već biznis, ali su takvi retki.
Ovde su, kaže Neša, mnogi propali zbog droge, a bili su poštovani: S takvima je ranije bio prestiž družiti se,
ali sad lh je žalosno videti. Koliko imam prijatelja od kojih danas pobegnem, okrenem glavu da me ne bi
videli.
Peđa Vladušić, Divčev mlađi brat, kaže da je takvo stanje najuočljivije u Novom Beogradu:
Tamo ima par klinaca koji imaju svoje bosove, a oni ih navode na gluposti. Stave im pištolj za pojas, daju da
ušmrču drogu, pošalju na svoje neprijatelje. Ti klinci, ni krivi ni dužni, mogu začas da stradaju. Drogirani, idu
k o muve bez glave. Ne znam šta misle ljudi koji ih šalju u propast. Uostalom, meni je jedan narkoman bacio
bombu u stan, a u njemu su tad bili majka i brat, i Divčeva majka. Našao sam ga, a vi ga pitajte kako je
prošao! To su klasične jajare. Ako imaju nešto, nek udare na mene, a ne da šalju pucače. Nas ima tri brata u
ekipi i držimo se. Nije nam potreban niko drugi, jer se trudimo da sami budemo dovoljno jaki. Ne pada nam
na pamet da u naše probleme uvlačimo ortake sa Zvezdare ili nekog drugog. A kako policija reaguje? Kad je
bačena bomba kasnili su 45 minuta, a onda upali u stan i bacili Divčevu i moju majku na pod. Tražili su naše
oružje. Proveli smo dan i noć u MUP-u kao oštećeni.
Divci, kako ih popularno zovu, imali su i peh sa splavom Estrada . Izgoreo je, ali ne od opuška , kako obično
kažu izbegavajući da prozovu vinovnike, već zbog podmetnutog požara. Peđa žustro uverava kako je to
posledica puke borbe za vlast, a policiju proziva i kao neposrednog učesnika u potapanju Estrade :
Maltretirali su nam goste svako veče, uveravali ih stalnim racijama da smo opasni kriminalci. Ljudi su prestali
da dolaze. Kad su počeli da se okupljaju naši prijatelji iz grada, racije su učestale. Na kraju je i splav otišao,
jer nisu mogli ništa drugo. Kakav sad tu interes može da bude? Da uništiš drugom imovinu i da niko od toga
nema koristi? Eto, to je biznis koji umobolnici rade.
Zbog eksplozije bombe neprijatnosti je imao i Boža, kad su u vazduh dignute prostorije PP Karmen , prve
detektivske agencije u Beogradu. Boža je jedan od zaposlenih i, kako kaže, osnovna delatnost im se svodi na
finansijska potraživanja i zaštitu pravnih lica. Od kraja 93. godine, kada se dogodila eksplozija, nikakvih
tragova koji bi uputili na počinioce nije bilo. Ni policijska istraga nije dala rezultate. Uverava nas da oni, kao
agencija, nisu imali neprijatelje, ali da je moguće da nepoznati bombaš sa nekim od njih ima lične razmirice.
U ekipi sa Zvezdare i Boža bi, na neki način, mogao da se oseća kao dođoš. Ja sam sa Karaburme , kaže, ali se
tamo ne družim s ljudima, ne zato što ih ne volim, nego zato što nemamo ništa zajedničko. Svako je otišao
svojim putem. Zato mislim da je grad i nemoguće podeliti na Novi Beograd, Voždovac, Zvezdaru Sve je to
izmešano, i ja poznajem i poštujem puno ljudi iz drugih krajeva.
Najviše vremena provodio je u dušanovačkim kafićima i lokalnoj teretani sa Nilom, zatim sa Banetom,
Ćirom, Dembom i Pekom. Danas je druženje drugačije , kaže, jer momci sa tridesetak godina već imaju
porodice i obaveze koje uz to idu. Tradicija je da se Dušanovac priklanja Voždovcu, ali smo se zbog teretane i
međusobnog druženja priklonili Zvezdari. Tamo su bili naši uzori. Pre nekoliko godina to su bili Adžim, Kiza,
Ciki Vremenom su neki otišli u druge kombinacije. Ne družimo se, ali i ne mrzimo da bismo skakali jedni na
druge.
Boža priznaje da se ne živi dobro kao nekad, ali da je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena
većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje naravno nisu za
priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba kaže. Sa ortacima sa Zvezdare presudno je prijateljstvo, ali,
nekako nerado priznaje, verovatno i neki zajednički biznis . Tvrdi da je to dvoje u ovakvoj vezi nerazdvojivo:
Ako pravim novac, podeliću ga sa drugovima. Podeliću i kombinaciju, a znam da će i oni sa mnom. Ako ja
imam, imaće svi.
Mihajlo Divac nikad nije želeo da govori za novine, mada je umeo da se ljuti zbog onoga što pišu. I nije hteo
da, kako kaže, bude novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave . Takvu vrstu popularizacije smatra
prolaznom modom. Kad čitam novine i gledam njihove slike , dodaje podsmešljivo, prosto me podilazi jeza .
Pojavom i čuvenjem nesumnjivo spada u red intrigantnijih gradskih mladića, a opis događanja u
novobeogradskom podzemlju daje na sebi svojstven način:
Stanje je ludo. Postoje dve-tri grupice zavađenih ljudi. Zna se koji su, ne treba ih pominjati.
Divac objašnjava da se zapravo jedino na Novom Beogradu sve zna i ko je ko, i koliko vredi. Mangupi koji bi
preko noći da postanu ime, moraju da vode računa o tome da oni koji su već stekli pozicije, to neće lako
dozvoliti kaže. Praznim pričama naziva glasine o umešanosti u Pirketovo ubistvo, u bašti FK Bežanija . A svoje
ranjavanje s proleća 94. ispred kafića Trozubac , u centru grada, prepričava bez ikakvog uzbuđenja:
Ništa spektakularno, sedeo sam u bašti i čekao druga. Indijanac me je popreko pogledao, pitao sam ga šta
nije jasno, a on je nešto bezobrazno odgovorio. Uplašio se kad sam ustao i pošao prema njemu. Za stolom ih
je bilo pet-šest. Potegao je pištolj iz velikog straha. Prvi metak me je pogodio u stomak, drugi je prošao kroz
ruku i takođe ušao u stomak. Onda su se razbežali. To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u
nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se
uplašio.
Mihajlova ljutnja na neke beogradske novinare bila je opravdana Iako su, na osnovu policijskog saopštenja,
objavili da je posle prvog hica pokušao da pobegne napadaču, situacija je bila obrnuta. S metkom u stomaku
potrčao je za mladićem za kojim, tvrdi, policija intenzivno traga. Od potere je odustao tek pošto je malaksao
usled krvarenja. U novinama je ostalo zabeleženo da je napadač sin poznate javne ličnosti , ali taj trag je
policiji bio nedovoljan, mada je čitav grad tačno znao o kome se radi.
Svoje neprijatelje naziva bezopasnim, jer način na koji mu se suprotstavljaju smatra podmuklim. To su neki
imovinski kriminalci, jer napadaju na stan, splav, restoran To je bedno, ponižavajuće. Kaže da ne zna da li do
pomirenja može doći, jer su ovo postale igre bez granica, a nije siguran ni da li datu reč njegovi suparnici
mogu da održe. Međutim, u Divčevom slučaju nije iznenađujuće što više od neprijatelja, ne podnosi one koji
bi da ih izmire.
Nikako ne volim te što hoće da mire, te unproforce . Uvek bi trebalo da se opredeliš gde ćeš i s kim ćeš. Ne
možeš da budeš dobar sa obe strane u zavadi Ne možeš da sediš na dve stolice kaže.
Kao jednu od glavnih Divčevih odlika, njegovi prijatelji ističu srčanost, kakvu malo ko u gradu ima.
Neuobičajenost njegovog karaktera najbolje odslikava događaj tokom poslednjeg boravka u zatvoru. Tada
mu je, po sećanju zatvorenika iz susednih ćelija, nadzornik straže obećao propisne batine, na šta je Divac
neočekivano reagovao i udario zatvorskog generala . Stražari su nasrnuli na njega, ali je nastavio da se bori,
odbijajući da se preda bez otpora.
Kad je reč o temi koja je za većinu mladića od prvorazrednog značaja, o cinkarenju i doušništvu, saradnji s
policijom, Divac je sasvim konkretan:
Čitav grad zna da ima mnogo onih koji se prodaju za mangupe, a pokriva ih policija. Šta o njima uopšte može
da se kaže? Čak je i u novinama pisano o nabeđenim mangupima koji su policijski tasteri. Sad se i definitivno
zna da je tako. Oni su inspektorima potrebni da bi im pričali šta se dešava po Beogradu, ko je koga upucao ili
ranio. Normalno je da takve informacije prvo dođu do nas. Policija, da bi saznala, mora da ima informatore.
Iskoristi ih i odbaci. Naravno, ne vrbuju svakog, već kukavice koje će u zamenu za olakšavajuće okolnosti da
im pevaju sve po redu. Meni, na opštu sreću, to nisu ni ponudili. Videli su da ne volim da sarađujem. Kao što
od rođenja imaš zdravstvenu knjižicu, tako i kod njih od prvog pojavljivanja imaš svoj pregradak. A oni se
lepo odužuju svojim cinkarošima. I to piše po novinama. Ne mora ni da piše, samo se zapitajte šta pojedinci
rade po Beogradu, i zašto za to ne odgovaraju. Ja sam pošteno odgovarao za svaki šamar.
Misli da je takav način života uzbudljiviji, ali i da je pametno razmišljati o budućnosti, osnivanju porodice.
Pod uslovom da se steknu uslovi prvenstveno novac. O kriminalu ne razmišlja kao o sticanju radnog staža ,
niti ga posmatra kao vrzino kolo iz kojeg nema izlaska:
Povlačenja nema, jer ako si tako počeo, onda ćeš tako i živeti dok postojiš. Nećeš praviti gluposti kao kad si
imao 17 godina, nećeš se bespotrebno izlagati riziku, ali time nikad nećeš prestati da se baviš. Ko nema
snage i energije ne može da opstane. Nisam bio oprezan u jednom trenutku i dozvolio sam da me anonimac
rani iz očaja. To više ne mogu da dozvolim. Samo da se oporavim, idemo dalje.
A da li se, po njegovom sudu, sve to isplati? Nije siguran, ali kaže da drugačiji život ne poznaje:
Meni je sve to izazov zaključuje a bez njega ne bih mogao da živim. To je moj način života. Nije sudbina,
izabrao sam tako. Kao što ste vi novinari, ja sam izabrao da budem na margini. Na ivici.
Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu Putnik 12. februara 1995. godine, oko 8
časova ujutru. Po tvrđenju njegovog druga, tog jutra je do hotela otišao kako bi od svog prijatelja, boksera
Slaviše Popovića, uzeo fotografiju s posvetom Napuštajući hotel, zasmetalo mu je što ga je pogledao bokser
Radovan Radusinović. Posle nekoliko izgovorenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog
prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže, jer je izranjavio
ljude Pogođen je metkom u leđa.
Mada je deo štampe na svaki način pokušavao da ovo ubistvo prikaže kao obračun u bokserskom podzemlju,
jer su tog dana održavane finalne borbe Beogradskog pobednika , ispostavilo se da Divčeva pogibija s takvim
nagađanjima nema ništa zajedničko.
Najbolju ocenu njegovog karaktera dali su mladići s kojima je provodio većinu svog vremena: Gore nego
prema svojim neprijateljima, odnosio se jedino prema sebi samom.
TRAGEDIJA POROKA
Kada je pre nekoliko decenija rođen Novi Beograd, niko nije mogao da predvidi da će kulise najveće
balkanske spavaonice biti idealno poprište i simbol obračuna devedesetih. Pokušaj da se jednolični betonski
predeli izbrazdaju novim načinom numerisanja, skončao je u košmarnom neredu. Ogoljeni arhitektonski
pragmatizam savršeno je odslikavao vreme u kome su pobeđivali samo bezobzirni, na čijem su se vrhu
lestvice vrednosti našla najniža osećanja i porivi.
Na vrhuncu opšte nesreće Novi Beograd je postao sinonim surovosti i besmisla, scena krvavih obračuna.
Mladići dvadesetogodišnji i mlađi ranjavaju se međusobno pred stotinama svedoka, na autobuskim
stajalište bacaju bombe na stvarne i umišljene neprijatelje, oroze povlače zbog neizmirenih računa, ružnog
pogleda, gaženja travnjaka i loše parkiranog automobila, psa koji susedima nije po volji Spavaonica se noću
pretvara u strašionicu, porazivši nade koje su arhitekte socijalizma uložile u grad budućnosti .
Jedan prvoligaš opisivao nam je svog sredovečnog prijatelja, Italijana, koji važi za jednog od najuspešnijih
evropskih pljačkaša banaka:
On je multimilioner, ne mora da radi do kraja života, obezbedio je decu i unuke. Zanimalo me je zašto i dalje
rizikuje, s vremena na vreme organizujući akcije: Shvatio sam da cirkulaciji krvi pomažu dve pljačke godišnje
.
Postoji li nešto poput predodređenosti za kriminal? Gagi se nikada nije bavio naukom završio je srednju
školu za saobraćajne tehničare, zbog roditelja , ali veruje da, kao što se neko rodi za pilota ili pekara, postoje
ljudi kojima je kriminal sudbina.
Ja mislim da je to nešto genetski Nisam imao neki izraziti socijalni motiv, iako sam uvek želeo više nego što
su roditelji mogli da mi pruže. Međutim, danas i ništa da ne radim, bukvalno, pristizalo bi mi pet, šest hiljada
maraka mesečno. Mogu tako da provedem nekoliko dana, ali se onda probudim i osećam da mi nešto
nedostaje
Policajci su ga ubeđivali da nije kriminalac, da ne liči na takvog, čudili se kako sa tako nežnim rukama može
da počini krupne zločine, savetovali ga da se promeni, da nije kasno, divili se literarnom opusu koji je
pročitao Potvrdno je klimao glavom. Prilikom sledećeg susreta tražili su nešto drugo bez saradnje nema
opstanka, daleko opasniji tipovi to rade da bi preživeli. Ne mogu nazad, zar je onoliko ranjavanja bilo uzalud,
zar sam toliko drugova izgubio nizašta?
Gagi je još sa osamnaest godina krenuo utabanim stazama ka Italiji, Nemačkoj, Austriji Zajedno sa pokojnim
Slavišom Pavićem Pirketom obilazio je uglavnom gradove u kojima su postojale baze srpskih mladića, odakle
su odlazili u provale i pljačke. Kaže da su dnevno, ponekad, imali i po desetak akcija. Robu su ostavljali u
bazama, dok su se oni vraćali u Beograd. Tek kad bi se prašina slegla, ukradeno je u nekoliko navrata
prebacivano preko granice.
Prvi put su pucali na mene kad sam imao 19 godina, u Italiji. Sa Pirketom i još dva druga odlučili smo da
orobimo robnu kuću. Ušli smo i osmotrili je preko dana, pa smo upali isto veče, kad je već bila zatvorena.
Potrpali smo u torbe oko 500 pari, što patika, što cipela, a to je veliki novac, otprilike 50 hiljada maraka.
Upravo smo se spremali za pokret, kad pred robnu kuću dođoše karabinjeri. Prišunjao sam se vratima i
ugledao trojicu. Kažem drugovima da smo pali i da je najbolje da svako beži na svoju stranu, jer ne mogu sve
da nas pohapse. Izleteli smo napolje, karabinjeri su povikali da se predamo. Uperili smo pištolje u njih ali
nismo pucali. Naša dva druga su se predala, a Pirke i ja uhvatimo da palimo. Nikada pre toga nisam bio
ranjen. Sve je praštalo oko nas i očekivao sam da prepoznam taj osećaj koji su mi neki drugovi opisali. Ali,
izvukli smo se bez posledica, dokopali se kola, da bi ustanovili kako su ključevi ostali kod one dvojice
Bilo im je potrebno tri dana da pešačeći stignu do jugoslovenske granice kod Kopra. Prešli su 70 kilometara,
spavali u jarugama pored puta, kukuruzima, napuštenim kućama Upali su na bogato imanje i zatekli novi
model askone . Ali, sreća im nije bila naklonjena: otvorili su vrata, ali je unutra bilo kao u svemirskom brodu,
nije bilo šanse da upalimo kola na žice .
Dvojica saučesnika osuđena su na šest meseci zatvora. Na suđenju su, kao pravi Jugovići školovani u dobrom
maniru , tvrdili da su bili zavedeni i primorani na pljačku. Kao i da su je izveli sa dvojicom Italijana. Međutim,
policija je u robnoj kući pronašla Gagijeve stare patike i trenerku, jer je on voleo da kao gospodin čovek
izađe u novom odelu sa šljake . A ono staro, koje su nosili Italijani , imalo je markicu made in Yugoslavia . Iz
vremena druženja sa Latinima, Gagi pominje i jedan veliki posao, urađen u društvu Miška Nicovića. O
učinjenom ne želi da govori, sem o praktičnom ishodu: zaradili su nekoliko stotina hiljada maraka. To je već
bila, kako kažu prava kombinacija. Dovoljno dobra da okuša sreću u Austriji.
U Beču smo radili našeg gastarbajtera na klasičan tip . Jedan mladić nam je rekao da će naš čovek toga dana
iznositi iz svoje prodavnice 200 hiljada maraka u šilinzima. Još jedan dečko i ja imali smo vozača. Obukli smo
se sportski, navukli kačkete i iskočili pred njega kad je izlazio iz prodavnice. Bilo je to u jednoj od prometnih
bečkih ulica. Počeo je da se otima i zapomaže hilfe , što me je iznerviralo, jer je bio Srbin. Morao sam da ga
pljasnem u nogu i tako otmem vreću. Kad, u kolima, ispostavilo se da je bilo samo oko dve hiljade. Užasno
razočaranje. Istog trenutka odemo u kafić u kome je radio dečko što nam je dao tip . Pita me koliko je bilo,
kažem baš koliko je i rekao. Zamolim ga da izađe napolje, pa i njega pljasnem. Posle ovog iskustva, više ne
volim da radim na tip .
Za Gagijem je krajem avgusta 94. godine raspisana poternica zbog sumnje da je izvršio krivično delo ubistva
u pokušaju. Priča se da je jedan mladić iz surčinskog ganga ranjen u Bežaniji, ali Gagi poriče da je bio
umešan. Ko god da je to učinio, objašnjava, dobro je postupio jer je napadnuti momak uzimao u usta
pokojne Pirketa i Garu, pa je to bila moralna obaveza .
Gagi je optimista, veruje da će mladić da shvati svoju zabludu, promeni izjavu datu policiji i da ga neće
nevinog teretiti . Kaže da nepisana pravila života na asfaltu podrazumevaju da su ovakvi obračuni naša stvar
, da se ne prijavljuju policiji i razrešavaju isključivo među zainteresovanim stranama .
Ja sam nekoliko puta bio ranjen. Pretposlednji put, u taksiju. Stali smo na semaforu, a pored nas su se
zaustavila kola i jedan mladić je pucao na mene. Metak je prošao kroz vrata i pogodio me u nogu. Dobro
poznajem tog momka, ali ga nisam teretio. Izjavio sam kako mi je pištolj slučajno opalio, pa mi je zbog toga
pisana krivična prijava.
Dok se njegov slučaj ne reši na zadovoljavajući način , Gagi se sklonio u gradić dovoljno udaljen od Beograda.
Sa njim su supruga i ćerkica. Kaže da nije neobično što u bekstvu živi sa porodicom jer, kako je govorio Al
Kapone, kada su potrebe mafije u pitanju, one su važnije od crkve, porodice i potomaka . Naravno, mnogi se
s tim nipošto ne bi složili.
Čak i u vanrednim okolnostima ne odustaje od navika: na obližnjem salašu, gde nas je i dočekao, trči, vežba
sa tegovima, posećuje streljanu u prirodi.
I kada smo u inostranstvu imali pauze između akcija, nastojao sam da treniram, išao u bioskope. Nisam
prekidao način života koji inače vodim. Bilo je i čašćavanja posle dobrih poslova, ali ja ne pijem, ne volim
drogu, a iživljavanje sa novcem mi je strano.
Kada su se, krajem osamdesetih, pojavili na novobeogradskoj sceni, Gagi, Pirke i njihovi drugovi predstavljali
su najjači gang. Prvi su shvatili snagu naoružane grupe i moć organizacije, iako je ova u začetku. Živeli su,
kaže, banditski , spavajući po štekovima, organizujući se u trojke. Pirke je u tome bio najrevnosniji tri godine
nije noćio u svom domu.
Pobožan sam i redovno idem u crkvu. Zbog toga, a verovatno i načina na koji živim, sklon sam sujeverju.
Verujem da je droga zlo, i da samo nesreću može doneti. Bili smo najjača ekipa, ali su onda neki moji drugovi
počeli da se drogiraju, krišom, jer su znali da sam protiv toga. Dok sam bio u Zabeli, to je uzelo maha.
Šestorica mojih drugova su, neposredno ili posredno, nastradali zbog tog zla.
Možda je, bar tako sada razmišlja, greška bila u tome što nikom nije želeo da popuje, da ih otima od loših
navika. Danas mu je 28 godina, a bilo bi lakše, veruje, da su u ono vreme imali sadašnje iskustvo. Kada je
krenulo loše, bio je nemoćan.
Pokojni Gara mi je došao u posetu veče pre nego što će biti ubijen u Asteriksu . Nismo se viđali nekoliko
meseci, opustio se, izašao je iz naših kombinacija. Znao je da sam emotivan i da ću mu pomoći, iako sam
osuđivao njegovo ponašanje. Došao je kod mene nenaoružan, zamolio me je da mu sredim da ode preko ,
jer je znao da imam puno prijatelja u inostranstvu. Rekao sam mu da mnogo greši što ide bez utoke, iako se
povukao. Jer, dovoljno je što se u gradu zna da je on moj drug, pa da ga neko napadne. Ako moji neprijatelji
ne mogu meni da dođu glave, probaće tebi da naude Uzmi prangiju, za svaki slučaj. Ako naoružaš dete od 16
godina, obučeš ga u pancir, pa uz njega staviš još jednog naoružanog klinca, već to je rebus koji treba rešiti,
a kamoli kada odrastao i iskusan čovek ima oružje. Nije me poslušao i naredne večeri je ubijen. Da je bio u
normalnom stanju, lako bi savladao dečka koji ga je napao. Gara je bio sportista, bio je duplo jači od njega,
pogotovo što je ovaj, kako sam čuo, pao sa motora, pri čemu je polomio ruku iznad lakta seća se Gagi.
Ne želeći da podseća na proroka, Gagi objašnjava kako je i sa Pirketom, samo nekoliko dana pred njegovu
pogibiju, razgovarao o ovom poroku. Rekao mu je da su dva puta pucali na njega, jednom ga ranivši, ali da
treći put možda neće imati sreće. Ili ćeš ti nastradati, ili ćeš nekoga od nas dovesti u bezizlaznu situaciju .
U trenutku kada je, 16. avgusta 1993. godine zapraštalo u bašti FK Bežanija , Pirke je sedeo pola metra od
Gagija, sa desne strane, dok se sa leve nalazila konobarica. Ona i Pirke su odmah pogođeni i to učvršćuje
Gagijevo uverenje da je droga maler zbog koga sam izgubio još i Nišliju, Peđu, Spaleta Možda je moj prezir
prema tom poroku toliki, s obzirom da mi je Pirke bio najbolji drug, a nisam uspeo da ga spasem.
Pucnjava u kojoj je ubijen Slaviša Pavić Pirke mogla je da bude jedan od najkrvavijih obračuna u
beogradskom podzemlju. Samo pukim slučajem nije bilo više mrtvih, iako je svako od deset ranjenih mogao
da pogine. Napadači nisu otkriveni, a pucali su iz kalašnjikova , škorpiona i pištolja, iako je u bašti restorana
bilo i osoba koje nisu bile u društvu sa Pavićem.
Gagi je bio pogođen sa dva metka u noge, ali nije pristao da mu se pomoć ukaže u Urgentnom centru.
Prebacivao je sebi što nije poslušao predosećaj i poslao momke da obiđu okolinu restorana Bežanija .
Stigli smo u restoran u 22 i 45 i, pre nego što smo seli, Pirke i ja smo stajali na ulici. Da je ubica već bio u
zasedi, mogao nas je pogoditi bez problema. Međutim, tek će uslediti telefonski poziv koji ga obaveštava da
smo stigli Iznenada je zagrmelo: video sam kako je sa moje leve strane puklo staklo na zgradi restorana.
Bacio sam se na zemlju i ugledao šokiranu devojku koja je sedela za našim stolom. Povukao sam je na zemlju
i bacio se preko nje. Potom sam je odvukao prema ulazu u stadion.
Udaljavajući se, Gagi je čuo Pirketov glas:
Brate, pusti! Ja ću.
Okrenuo se i video Pirketa kako puzi. Već je bio ranjen. Tada su i njega pogodila dva metka u noge. I pored
toga, uspeo je da skloni devojku na igralište. Kad se vratio, zatekao je druga kako leži na leđima. Bio je
mrtav. Gagi ga je okrenuo i ugledao dve rane na levoj plećki. Pre nego što je smrtno pogođen, uspeo je da
ispali nekoliko hitaca iz svog smit-vesona od šest inča.
Odmah posle obračuna, Gagi i njegovi drugovi, među kojima pokojni Dragan Garić, kao i Paun Sredojević koji
je u Beograd došao da bi bio uz svoje prijatelje, sklonili su se u kuću Borisa Petkova. Dva momka su
neprekidno stražarila u dvorištu, naoružani škorpionima . Podrobno su osmotrili taksi kojim smo stigli, pa su
nas sproveli u kuću. Mere predostrožnosti nisu bile bez razloga očekivali su da će napadači pokušati da
dovrše posao započet u Bežaniji.
Te avgustovske noći, Gagi nije mogao da kaže ko ih je izdao, niti ko su bili napadači. Moglo se pretpostaviti
da je to bila jedna od suparničkih ekipa iz Novog Beograda, ali je postojala i mogućnost da neko treći koristi
njihovu zavadu. Ipak, više od godinu dana posle obračuna, Gagi nam tvrdi da se krug oko čoveka koji ih je
tipovao sužava, da će uskoro znati ko je on .
Pirke je živeo kriminalno, godinama nije spavao kod kuće. I pored toga, nameravao je da se povuče, jer mu
je devojka bila u petom mesecu trudnoće. Venčanje je bilo zakazano. Cesto smo razgovarali o životu koji
vodimo i bilo nam je jasno kako možemo završiti. Znali smo šta znači latiti se mača. U takvim okolnostima,
ništa nije pametno zakazivati, planirati. Na žalost, ispostavilo se da je to tačno. Kada čovek stupi na ovaj put,
kao da je stao na pokretnu traku napredovanje više ne zavisi od njegove odluke. Ne može da siđe sa nje, jer
se svi računi, pre ili kasnije, ispostavljaju Ipak, jedno je kada mi o tome razmišljamo, verujući da shvatamo
svu ozbiljnost, a drugo kad neko od nas, kad tvoj najbolji drug, nastrada kaže Gagi.
Puno je mladića koji nisu dočekali svoju pravu priliku , ali su se oni iskusniji povezali Gagija često viđamo u
društvu Voždovčana, pre svega Mije i Žuće, kako Gagi kaže Bebeta i Romaria beogradskog podzemlja . Njih
dvojica za svog prijatelja kažu:
Nekoliko puta smo pokušavali da Gagija izmirimo sa nekim novobeogradskim momcima. Šteta je da takvi
ljudi budu u zavadi. I Gagi i oni su potpuno u redu, ali razlog njihovog sukoba je dubok, vezan za ranije
obračune u kojima su im stradali bliski ljudi. Mi inače nismo poznati kao unproforci , ali u ovom slučaju ne
možemo da budemo ravnodušni. Dao Bog da to ispadne kako treba.
Još avgusta 1993. Gagi je pričao kako se u Novom Beogradu uveče sve ređe izlazi, sa devojkama i ženama
nikako. Predviđao je da će za godinu dana ljudi zazirati od izlazaka na ulicu posle deset uveče. Usledila je
zima koju će, valjda, svi dugo pamtiti. Ledenim novobeogradskim bulevarima lutale su spodobe, upadale
usred dana u stanove, ubijale i za šaku neizvesnosti. Novi Beograd je tih dana bio epicentar epidemije
srpskog ludila.
Konkurencija je postala žestoka, kao, uostalom, i u celom gradu. Teško se ide napolje , svi kriminalci su u
gradu. Došlo je do prezasićenja, iznenada je nastupila glad. Prirodno, sada se vodi borba za goli život. Za
opstanak rekao je tada.
Serija novobeogradskih gangsterskih obračuna otpočela je 1991. godine na Tritonu . Do svađe između dve
grupe došlo je zbog otimanja zlatnog nakita. Novobeograđani su na Tritonu postrojili Zemunce i oduzeli im
nakit. Te noći, 8. aprila 1991. godine, Slaviša Pavić, Dragan Garić i Paun Sredojević došli su na splav i smestili
se u separe. Nedaleko od njih selo je, nešto kasnije, desetak Zemunaca. Do pucnjave je došlo iznenada: kako
je tvrdio Paun Sredojević, Dejan Ulemek je prišao njihovom stolu i ispalio hitac Draganu Gariću u vrat. Paun
je dograbio pištolj svog druga i pripucao. Priča se i da je Pirke potegao kratež , ali da ga je puška izneverila.
Prema zvaničnoj verziji SUP Beograda, Ulemek je ubio Zorana Novakovića Kenca. Na podu su ostala
četvorica ranjenih: Garić, Zoran Tatarević, Nebojša Sekulović i Borko Novaković.
Paun Sredojević je osumnjičen za pokušaj ubistva na Tritonu , zbog čega je pobegao u Holandiju. Holandska
policija ga je uhapsila i deportovala, ali je on u blizini Vinkovaca, uspeo da pobegne iz voza, iako je bio vezan
lisicama.
U bašti kafića Delfin u Ulici 27. marta, 12. juna 1991. godine obračun na Tritonu dobija epilog. Paun, Predrag
Đorđević i još jedan mladić sedeli su zajedno. Prišao im je, prema zvaničnoj verziji, Miša Popović, i prislonio
Sredojeviću pištolj na slepoočnicu. Đorđević je pokušao da pomogne svom prijatelju, ali je pogođen u glavu.
Ne računajući najranije egzibicije, prvo ozbiljno pucanje imao sam u oktobru 1990. godine u Novom
Beogradu, kod kafića Feniks . Sve je, zapravo, kao po nekom pravilu, započelo na Tritonu . Moj drug Pera
Milošević je prišao jednoj novinarki koja je pravila nekakav prilog za televiziju. Ona se u to vreme zabavljala
sa mladićem iz suparničke grupe. Pera je nešto popričao sa njom, pa su izašli iz Tritona . Kasnije je ona
tvrdila da je bila primorana da izađe, i da je silovana, što je čista glupost. Došao je i njen dečko sa
drugovima, pa su čuli da je ona otišla sa Perom. Tražili su ga, i bilo je jasno da će se, kad-tad, sresti. Zato sam
mu rekao: Brate, uz tebe sam, bolje da mi njih prvi napadnemo. Sačekali smo ih ispred njihove zgrade, pre
nego što će ući u automobil. Nosili smo maske, rukavice, krateže i utoke. Počelo je žestoko prangijanje, ali su
i oni bili dobro naoružani, bilo ih je četvorica. Ranili smo Sašu Minića u glavu, a Pera je dobio u pancir i u
ruku. Potom smo uskočili u kola i stali da se jurimo po Novom Beogradu. Trka je trajala sigurno pola sata, niz
Ulicu Jurija Gagarina Nismo bili zadovoljni, pa smo uleteli u kafić Feniks , jer je i gazda bio umešan. Isterali
smo sve goste napolje i ispalili nekoliko hitaca. Danas se viđam sa tim momcima, javljamo se na ulici seća se
Gagi.
Gagi i Pirke su dugo bili u ekipi sa Kristijanom Golubovićem, zajedno stvarajući ime na beogradskom asfaltu.
Iako je Kristijan u to vreme, 1989. godine, bio samo jedan od jednakih, iskazivao je estradnu sposobnost
zbog koje je i njegovo ime najbolje upamćeno , kaže Gagi.
Pre nego što smo upali u Mažestik , imali smo dva obračuna u kafanama na Voždovcu. Đavo nam nije dao
mira, hteli smo još malo da se razdrmamo. Kažem Kristijanu: Brate, da ne idemo bez veze, šta imaš od
oružja? Svi smo imali po dva pištolja, krateže Diskoteka je bila prepuna, pet, šest stotina ljudi. Naterali smo
ih sve da poležu na pod, nisu se protivili. Pica je ispalio hitac iz krateža u plafon ali, takav je život, to je
pripisano Kristijanu. Čovek je harizmatičan. To veče je iskazao svoje oratorske kvalitete. Viknuo je: Ovde
Kristijan! Svi na pod! Bila je to, naravno, čista potreba za egzibicijom, da se pročuje za nas u gradu
konstatuje.
Iako je sve do jeseni 1993. godine bio blizak sa Kristijanom, priča se da je nekoliko meseci posle svađe došlo i
do sukoba, bez posledica, doduše. Kristijan je, navodno, sačekao Gagija ispred njegovog stana i pripucao iz
heklera . Gagi ga je pozvao telefonom, kažu, zanimalo ga je čime je zaslužio da se na njega puca. Brate,
priznaj da sam te iznenadio. Znam sve tvoje navike , rekao je navodno Kristijan. Kada te ja budem iznenadio,
bićeš ladan dva metra pod zemljom , priča se da mu je odgovorio Gagi. On sam ovo, naravno, poriče uz
smešak i kaže da ne zna ništa o napadu.
Posle dve i po godine provedene u Zabeli, zbog izgreda u Feniksu , Gagi se još jednom našao u zatvoru,
ovoga puta u Bjeljini. Sa još dva prijatelja, na tip , upali su u kuću jednog Muslimana. Kako kaže, rečeno im je
da njihova žrtva pomaže SDA i da se, zapravo, radi o patriotskom činu.
Izvesni kapetan Lala, koji nam je dao informaciju, nagovarao nas je i da ubijemo celu porodicu, na šta nismo
pristali. Izneli smo iz kuće novac i oko dva kilograma zlata. Trebalo je, potom, da čamcem pređemo Drinu.
Čekali smo našeg čoveka, ali je kasnio. Kada se, najzad, pojavio, rekao nam je da je sve sređeno i da možemo
natrag u Bjeljinu. Seli smo u kola, ali već posle dvadesetak metara opkolili su nas vojni policajci. Takvu
zasedu nisam video u životu: skakali su sa drveća, u trenu su nas pohvatali i odrali nas od batina. Tukli su nas
pištoljima, nogama, kundacima Tortura se nastavila i u pritvoru, dok su u zatvoru bili ljubazniji. Mislio sam
da ću ostaviti kosti u Bjeljini: neprekidno su nam pričali da nas vode na streljanje, stavljali mi pištolj u usta
Posle tog hapšenja, jasno mi je kako su stvorili državu i očuvali granice.
Neprekidni život na asfaltu, poput, recimo, godina provedenih u ratu, primorava čoveka da koristi neke
zapostavljene instinkte. Gagi objašnjava da je zatvor za njega bio škola, a ne mučilište:
Za običnog čoveka, zatvor može biti pakao. Međutim, u našem svetu sve se zna, pa je tako poznato i ko su
pridošlice u zatvorskoj zajednici. Nikada se ne dešava da baš nikoga ne poznajemo. Po pravilu čeka nas već
sve na gotovo. Najvažnije što sam naučio bilo je da procenjujem ljude. Neprekidno sam bio upućen na njih,
osobe od zle majke i još goreg oca. A nije bilo vremena da ih dobro upoznam. Morao sam da verujem
osećanjima, da posle nekoliko minuta već znam o kakvom je karakteru reč. Čini mi se da danas mogu vrlo
pouzdano da prozrem svakog čoveka.
Takav život, kaže, naterao ga je da neprekidno bude na oprezu:
U gradu, dok se šetam, ili dok vozim kola, srećem neke prijatelje. Oni me puno puta uopšte ne primete u
gužvi, jer ne moraju da se osvrću, da gledaju levo-desno, pilje u svako lice Moj izlazak iz stana i zgrade traje
desetak minuta. Nikada ne koristim lift, čovek ne može izabrati sigurniji način da padne u klopku i bude
ubijen. Spuštam se, zaustavljam i osluškujem. Često u hodniku, iako je noć, nema svetla. Preostaje mi jedino
da se pouzdam u svoja čula i predosećaje
ŽIVOT U GETU
Poslednji put smo se sa Batom Trlajićem sreli u Novoj Pazovi, krajem oktobra 94. godine. Tokom razgovora,
pomenuo je da je krajnje vreme da se pali preko . U Novom Beogradu i Bežaniji, gde sa svojim drugovima
slovi za jednu od jačih ekipa , sve teže je praviti kombinacije koje im zadovoljavaju apetite. Naročito posle
izbijanja rata, ova gradska područja pokazala su se siromašnijim od ostalih, a pojavili su se i novi, žestoki
momci, željni slave i brzo stečenog novca. Novobeogradski atar pročuo se po mnogobrojnim ubistvima.
Pojavljivanje ovih momaka u javnosti često je bilo kobno. Ubistva Slaviše Pavića i Dragana Garića to su
nedvosmisleno potvrdila. U potrazi za unosnijim poslovima Bata i njegovi drugovi često dolaze u Novu
Pazovu, mesto sa najjačom opozicijom u Srbiji , kako kažu.
Prilike se objašnjava Bata zaoštravaju iz dana u dan. Da se razumemo: mala bara, puno krokodila. Socijalno
su svi ugroženi, a tužno je što ne umeju da prave pare, da pronađu sebe. Najjeftinija zabava im je da kupe
tetejac za 300-400 maraka, da pucaju kako bi svoje ime videli u novinama. Devedeset odsto svega što rade
nije finansijski motivisano. Sve zajedno da ih isteraš iz gaća ne bi našao 10 maraka. E, ne mogu ja da idem i
javno pucam, a posle toga kao pravim neki biznis. Kakav biznis? Oni prave zajebanciju. Najlakše im je da se
našmrču heroina ili kokaina, zapašu oružje i upucavaju ljude bez razloga. Zna se kad Italijan ubija, kad ubijaju
Kolumbijci Kad ih ispale za milion dolara. A ovi? Da ih pitaš zašto to rade, ne bi znali da kažu. To vam
garantujem.
Bata tvrdi da vrlo dobro poznaje većinu mladića u Novom Beogradu, jer su počinjali da vežbaju u njegovoj
teretani. Tu se, priča, negovao kult viteštva i sporta. Momke je prihvatao prijateljski, bez obzira na razliku u
godinama, ali su ga mnogi napustili kada je počeo da sumnja da se drogiraju. Devedeset odsto onih koji su
pobegli od mene, učinili su to jer sam im zabranjivao poroke , uverava Bata, i nastavlja:
Nemaju ljudi razloga da se plaše mojih drugova, iako nose pištolje. Jer, za napad mora da postoji razlog. Ne
može niko da strada bez razloga, ako ima zdravog razuma. Oni neće potezati pištolj ni na koga, ako ne
moraju. To će učiniti samo u samoodbrani. Evo, Vuča je deset godina mlađi od mene, Čaša takođe, i oni su
na prvom mestu sportisti. A što nose po dva pištolja, to je zato što moraju da se brane. Ne piju, ne puše, ne
drogiraju se zdravo razmišljaju. Tragedija je u tome što sam izgubio nekolicinu prijatelja, koji su ubijeni
podmuklo, s leđa, iz zasede. Zato sad ništa ne prepuštamo slučaju.
U Beogradu se, do pre nekoliko godina, prema Batinoj priči, tačno znalo ko je ko. Međusobno su se
poštovali, ponekad izbegavali, ali većih kačenja nije bilo. U međuvremenu su, misli, pre svega proradili
kompleksi, jer su ljudi želeli da se dokažu, pa im je jedan od lakših načina bio da naprave, na primer, gužvu
na Tritonu . Po njegovom mišljenju, to je učinjeno uz pomoć stimulativnih sredstava, malo alkohola, malo
droge. Drugima je smetalo što smo bili jedinstveni, pa su počeli da bacaju koske, pale vatre bez potrebe .
Nema dokaze da je to činila policija, ali sumnjičavo vrti glavom i na tu mogućnost. Seća se svog druženja sa
Mihajlom Divcem, momkom koji je u Beogradu stekao zavidnu reputaciju. On je porastao pored mene , kaže
Bata, i zahvaljujući tom druženju postao je sportista, zdrav momak. Međutim, u poslednje vreme Verovatno
mu je neko napunio uši, napujdao ga na mene. On je hrabar dečko, ali veoma povodljiv. Gotovo da se i bez
priče može naslutiti da Bati, poput većine mladića kojima se to dogodilo, nije svejedno što su mu nekadašnji
dobri prijatelji sada ljuti protivnici.
To što se događa u gradu Bata Trlajić ne smatra kriminalom, već pukim huliganstvom. Upravo u njegovom
restoranu, u bašti FK Bežanija , zbio se možda i najkrvaviji obračun u Beogradu od rafalne paljbe iz više
oružja poginuo je Slaviša Pavić Pirke, a teško ranjeno još deset ljudi.
Tada je priča Bata ranjeno pet mojih muzičara. Bubnjar je dobio šest metaka, čovek koji nikad mrava nije
zgazio. Snežana, pevačica, dobila je tri metka, Kaća konobarica dva hica u stomak Gde je tu čast, viteštvo,
ljudskost? Kako da to nazovem, osim idiotizmom i kretenizmom. To su uradili narkomani i alkoholičari.
Zažmurili su i ošinuli rafalom, pa kome šta Bog da. Taj kretenizam je počeo sa ratom. Mnogi su na front otišli
da bi naučili da pucaju, da bi to zloupotrebili ov de. A onda se umešala i droga. Znam da niko zdrav ne može
da puca na mene kad su mi žena i dete u kolima. Ali može kad droga uđe u mozak. Onda mozga više i nema.
Trlaja ne voli da ga nazivaju kriminalcem, jer se tako ne oseća. Osuđen je za oružanu pljačku u Bjeljini, ali se,
zbog spleta okolnosti i preovlađujućeg stava o ratu u bivšoj BiH, ne oseća krivim zbog počinjenog.
Opljačkali smo priča jednog baliju, islamskog fundamentalistu. Uzeli smo mu nekoliko kilograma zlata, ali je
to urađeno zato što je on pomagao islam i balije. Prvo je trebalo da mu se uzme kuća. On je bio najbogatiji
čovek u Bjeljini. Imao je lanac pekarskih i zlatarskih radnji, kuću na četiri sprata, a naš drug Bosanac je
ratovao tri godine, sve mu je spaljeno, ubijeno, zgarište mu bez ičega ostalo. Trebalo je njega da smestimo,
jer je bio u specijalnim jedinicama u Bosni i imao je velike zasluge. Hteli smo njega da zbrinemo, a Turčina da
iselimo. Međutim, kad smo ušli u tu tursku kuću balija se prekrstio, sve je uradio samo da bi nam se
namestila igra, pa da dobijemo po desetak godina robije. Od Ferida je postao Filip. Nas četvorica smo sa
mašinkama ušli u kuću i u hodniku videli iscrtane polumesece i nekakve arapske natpise po zidovima Shvatili
smo da je to pravi balija. Pitali smo ga šta radi, gde mu je porodica? Kad je moj prijatelj saznao da mu je pola
familije u zelenim beretkama , da su borci džihada, hteo je da ga likvidira.
Srećom i po njih same što to nisu učinili. Bata je, ipak, ubeđen da je Bosanac imao prirodno pravo da mu
uzme kuću . Jer, balija pravi pare po Bjeljini i na kvarno pomaže islam , kaže, odbacujući kao izmišljene i
pakosne priče o tome da momci iz Srbije u rat idu samo da bi pljačkali. Objašnjava da njegovi drugovi i on u
Bosni imaju puno poznanika, te da im je namera bila da im pomognu. Kad su, međutim, ušli u tu kuću, s
ciljem da baliju primoraju na pakovanje stvari i put pod noge , ovaj im je ponudio da Bosancu kupi kuću na
drugom mestu.
Pitali smo ga nastavlja Bata kako on to može da plati? Izvadio je nekoliko kilograma zlata u nakitu, pominjao
je neku veliku sumu novca. Uzeli smo mu sve to i ostavili 48 sati da se iseli iz kuće, da sve to napusti, jer on
nije za Srbiju. Rekli smo mu da ide kod svojih. Onda je u igru upala tamošnja vlast. Potplatio je u njoj neke
ljude i mi smo spektakularno pohapšeni. Verovatno je trebalo i da budemo pobijeni. Kasnije smo zaista
saznali da nam je spremana likvidacija, da bismo bili prikazani kao razbojnici, otimači, pljačkaši Turčin je to
debelo platio našim vlastima tamo. Ko zna tačno koliko. Pretpostavljam dve-tri stotine hiljada maraka
Boravak na ratištu bio je prilika da Bata s prijateljima pomogne jednom od poznatijih gradskih desperadosa
Kristijanu Goluboviću. Kad već pitate jeste, i Kristijan je bio s nama na ratištu! , priznaje Trlaja. Objašnjava
kako je tamo dospeo:
Kad je pobegao policiji i iskočio iz Petog suda, mi smo ga sačekali na ulici. Ja sam ga nosio na leđima, jer je
obe noge slomio, a znate koliki je bizgov. Najviše su mu pomogli njegovi prijatelji iz detinjstva, pokojni Pirke,
zatim Gagi i ja uz njih. Oni su me pozvali da mu budemo pri ruci. Do tada ga nisam ni poznavao. Bio je u
velikoj nevolji noge slomljene, nema kome da se obrati za pomoć, sem nama. Neki naši drugovi uopšte nisu
bili za to da mu tražimo smeštaj, da ga lečimo, nabavljamo što je potrebno. Ipak smo ga prihvatili, krili ga,
delili, što kažu, poslednje parče hleba. Tako je bilo mesec i po do dva. U to vreme svi su mu okrenuli leđa,
niko nije hteo da mu odgovori na telefonski poziv, na poruke preko pejdžera. Bežali su od njega kao od kuge.
Zvao je svoje velike prijatelje, ne volim da ih pominjem, to su jako poznati i čuveni kriminalci širom Evrope.
Spuštali su mu slušalicu!
Trlaja tvrdi da je Kristijan bio u beznadežnoj situaciji, da je u batajničkom parku doslovce pitao: Gde ću ja,
braćo moja, da spavam noćas? U šumi, u parku na klupi? Bata mu je odgovorio: Kristijane, dok smo mi tu,
nećeš spavati ni u šumi ni u parku. Ubrzo su se, dodaje, pokajali zbog pružene pomoći:
Smestili smo ga kod naših prijatelja, gde je dočekan kao najrođeniji. Klali su mu prasiće, jagnjad, gostili ga na
sve načine. Onda smo mi doživeli tu nameštaljku u Bosni. Bili smo u zatvoru tri meseca, a on nam je poharao
sve prijatelje. Oteo je automobile onima koji nisu mogli da mu pruže otpor, a ove malo drčnije pokrao,
namestio da im opelješe kuće. Maltretirao je ljude, iživljavao se, divljao po Batajnici, Pazovi, Inđiji Dok smo
bili tu, tako nešto mu na pamet nije padalo. Ja sam mu lično dao nov auto, slupao ga je. Nije zbog auta, nego
zbog toga što je pljunuo na sve što smo učinili za njega. Kad je bilo najteže, sem nas pomagali su mu i naši
drugovi sa Voždovca, Mija, Žuća, Goran iako su od početka mislili da grešimo što se toliko trudimo. Kasnije
se pokazalo da su bili u pravu.
Od kako su, prema Trlajinom opisu, u Beogradu počele neke druge struje, bacanje koski , stanje je postalo
veoma komplikovano, za neke i beznadežno. Bata se skućio, dobio dete, ali i pored prijateljstava, i garancija
koje mu ona pružaju, nevoljno, s obzirom na godine, zaključuje: Vreme je da se pali preko!
UMEĆE MARKETINGA
Izjavom: Ja sam legenda za sebe, ne mangup koji dođe i ode , Kristijan Golubović uznemirio je, tačnije
rečeno žestoko iritirao, momke kojima je, kako sami kažu, dojadio svojim drčnim ponašanjem .
Nesvakidašnjim opservacijama o ratu, policiji, kriminalu i državi, njihovoj međusobnoj vezi i isprepletenosti,
postigao je zavidnu medijsku slavu: nedeljama je bio najčešće citiran kriminalac u Jugoslaviji. I, začudo,
gotovo da nije bilo prekora upućenih na njegovu adresu.
Nimalo slučajno izborio je status medijskog miljenika. U svetu kojem pripada nazivaju ga kraljem marketinga
i ceremonijal-majstorom, promoterom postmoderne srpskog kriminala . Ne ustručava se da sebe predstavi
kao kriminalca, jer po njegovim merilima to ima afirmativno značenje. Ali isključivo ukoliko podrazumeva
kodeks čestitosti. A njega objašnjava negativnim odrednicama ne piti, ne drogirati se, ne biti sitna duša ni u
mišljenju ni u činjenju.
Priču ilustruje svakodnevnim dešavanjima, pronalazi kopču među teško spojivim delovima, tumači teoriju i
praksu ovdašnjeg, i kriminala na drugim podnebljima, uspešno barata rečima. Svestan je da ima poduži
spisak neprijatelja, ali uverljivo deluje kad kaže da tome ne pridaje veliku pažnju. Članovi suprotnih tabora
mu osporavaju upravo osobine do kojih mu je najviše stalo, ali i na to ima jednostavan odgovor ljubomora,
zavist, odraz nekulture Mladići koji ga poznaju, a opisuju s manje negativnih emocija, tvrde da je nekada
zaista bio nešto . Sada, kažu, nije više u igri . Promena pravila , objašnjava Kristijan, ali mediokritetima ne
vredi pričati da svaki pravi kriminalac stalno ide stepenicu više . Ne trudi se da uštedi po koju grubu reč kada
govori o onima s kojima deli uzajamnu netrpeljivost.
Svojih ponositih stotinak i nešto kilograma nosi sa iskustvom od 25 godina. Napunio je, kako tvrdi, i 14
godina radnog staža u struci . Nemačka mu je kao maloletniku podarila za delo razbojništva osam godina
robije. Tri i po je proveo u samici. Prvenstveno u tome vidi potporu svoje priče o kriminalnosti koja mu je
svojstvena, jer, ubeđen je: U Nemačkom pravosuđu i zakonu nema rupa. Mene su kao maloletnika osudili
strože nego nekog hladnokrvnog ubicu.
Oponenti mu često unapred odbijaju pola na praznu priču . Jedan od starijih veruje da to posmatra realno:
Neka i bude tako, ali Kristijan je radio na Zapadu, tamo sticao iskustvo, dok najveći deo ovdašnjih kritičara
nije ni pomislio da pređe granicu .
Postoje ljudi kaže Kristijan koji su prošli mnoge evropske kazamate. Evropa je poslednjih godina postala
fašistička prema Srbima, prema našim ljudima koji leže u njihovim zatvorima. Znam još nekoliko ljudi koji su
pored mene prošli užasne torture. Neki nisu izdržali: poludeli su ili izvršili samoubistvo. To što sam doživeo u
nemačkom zatvoru zaista može da se poredi s paklom. Tri i po godine u terorističkom zatvoru, u strogoj
izolaciji, vezan lancima za zid, prinuđen da nuždu obavljam u gaće, 18 dana neprekidno pod narkoticima,
traneksom , tavorom Upucavali su me gumenim mecima, tako mi je i vilica slomljena. Sav kontakt sa svetom
svodio se na otvaranje klapne kroz koju su mi doturali hranu. Imao sam jednu bednu posetu od 45 minuta
mesečno i to je sve. Jedino tad bez lanaca. A na njima alarm koji reaguje kad se zategne. Prostorija tri sa tri,
a lanac od šest metara, pa kako i da se zategne? U ćeliji krevet, sto, lavabo i šolja, rešetke ozvučene, ne
smem da ih taknem. Na vratima trosistemski alarm: na udar, na vakuum i na buku.
Kristijan objašnjava kako su Nemci pre suđenja morali da izvrše pedantnu psiho-fizičku analizu njegove
ličnosti. Posle su na suđenju priložili rezultate.
Oni su nastavlja priču na suđenju tvrdili da oblik takve kriminalne energije nije viđen u poslednjih 10 godina
prakse nemačkog pravosuđa. Tad su prvi put imali priliku da me bliže upoznaju, jer smo im pre toga nakon
svake akcije bežali bez traga. To ih je zbunjivalo, taj kvalitet obavljenog posla. Kad sam uhapšen, čovek iz
komesarijata mi je rekao: Ti nisi Ljuba Zemunac, nisi Giška, nisi Ćenta ti si nešto što prevazilazi njihove
karakteristike za te godine . Bio je zbunjen našom organizacijom, sistemom za uzimanje i pravljenje novca
bez povreda, bez mnogo buke. Nastala je fama: kriminalci su tu, grupa ta i ta, jugo-mafija Imali smo podršku
Italijana, Japanaca, dosta smo pustili korene Uglavnom, na osnovu moje kriminalne energije odredili su mi i
zatvor. E, to nema veze s mozgom. To je klasična birokratska odluka. Jer, čim ste tamo obeleženi u štampi, ili
kad je delo veće, idete u zatvor prvog stepena pod kamerama, obezbeđeni psima-čuvarima, specijalcima,
helikopterima. Potpuno obezbeđenje koje onemogućuje beg.
Početnu nevolju za tada maloletnog Kristijana, prema njegovom izričitom uveravanju, nisu predstavljali čak
ni nemogući zatvorski uslovi, već jedan psiholog. I sa distance od nekoliko godina, nerado se seća poniženja
koje mu je ovaj priredio. Naravno, zbog različitog tumačenja psihologije i svega ostalog od strane nemačkog
psihologa i srpskog kriminalca:
Jedan magarac koji nije pročitao ni desetinu knjiga koje ja jesam, dolazi da mi postavi nekoliko pitanja da bi
odredio koeficijent moje inteligencije. Po tome onda određuje u koji deo će da me stave. Stojim, gledam
idiota koji je došao u izlizanim farmerkama, neuredne frizure, ne sme u oči da me pogleda. Ne liči mi ni na
šta, kakav crni intelektualac! Tada mi je palo na pamet da je on u stvari samo drugačija vrsta kriminalca. Ali
onaj najbedniji sloj, koji nema nikog ispod sebe, a svi su mu nadređeni. Tačno mi je delovao kao poremećen
čovek kojeg je sistem stavio tu da definiše boljeg od sebe. Sramota me je da se uopšte prisećam pitanja koje
mi je mentolac postavljao: da li ste kroz ključaonicu kupatila gledali rođenu sestru kad se kupa i
masturbirali? Da li ste slušali pred vratima roditeljske sobe majku i oca kako vode ljubav? Da li ste nekada
sebi probali da gurnete prst u čmar? Ne znam da li sam više poludeo ili mi se zgadilo, kao što bi se zgadilo
svakom pravom čoveku. Znao sam da se Nemci kad im postave takva pitanja nasmeju, odgovore ovako ili
onako. Ja znam šta su normalni testovi za takve stvari, ali ovo nije ličilo ni na šta. Rekao sam mu da me ne
teroriše s takvim glupostima, jer ću ga fizički napasti, pošto pitanja smatram provokativnim. Onda mi je on
dao test u ruke i ja sam video da su ta pitanja stvarno napisana. I šta? Shvatio sam đa sam u sistemu gde mi
nikako nije mesto. Tek tad čovek razume mučne situacije u koje zapada baveći se kriminalom. A dospeti u
nemački zatvor, pogotovo u ovakvoj situaciji nemam reči. Samo znam da ne postoji nacija koja nas toliko
mrzi.
Ipak, kod onih koji nas najviše mrze, jugovići su razradili odlične poslove. I Kristijanova ekipa je, prema
njegovom detaljnom opisu, počinjala pljačkama. Sem srca i smelosti tada nisu imali ništa drugo, ali je i to
bilo dovoljno da u svoj klinački imidž , ugrade ponešto što su viđali u filmovima ili načuli od starijih. Gledali
su druge i upijali tajne zanata. Kristijan objašnjava kako su u to vreme imali jednog mladića čiji je osnovni
zadatak bio da ostvari kontakt sa drugim ekipama. Morao je da nađe pet-šest kombinacija mesečno, da nas
poveže sa onima koji su bili talentovani za neka dela koja će doneti solidan prihod , kaže Kristijan. Tako su
upoznali i momke koji su za japanske jakuze obavljali sitnije poslove. Krenuli su od malog, da bi ipak došli do
unosnih kombinacija. Počelo je od pirinča , nastavlja, a onda se došlo i do transakcija sa lažnim novcem. Tad
smo još bili klinci, ali smo upali u sistem. Nije me stid da priznam da su nas tada ljudi mnogo više cenili nego
što smo vredeli. Ali, bili smo suroviji, opasniji, srčaniji i to nas je vodilo cilju brže nego sve ostale. Zato smo i
zauzeli bolje pozicije.
Po povratku u Beograd promenio je štošta u svom ponašanju, ali ga je većina pamtila po dva događaja
kojima se proslavio: upadom u diskoteku hotela Mažestik i begom iz Petog opštinskog suda. Sa nekolicinom
drugara, primorao je više stotina ljudi u diskoteci da legne na pod, tražeći, navodno, među njima svog
čoveka. Pri begu iz suda policiji je umakao skokom sa drugog sprata, ostavivši čaršiji da nagađa da li je to bilo
sa sedam, deset, ili petnaest metara visine. Danas mu, međutim, oprez ne manjka. Stanu mu je teško prići
neopaženo, jer kamera registruje svakog posetioca, a u svojoj blizini u svakom trenutku ima bar jednog
drugara od poverenja. Zlobnici tvrde da je u stan uložio više nego u prijateljstva, no, kako god bilo, živi
raskošno. Uveren je da tako zaslužuje, jer: U kriminalu za mene nema nepoznatih stvari , kaže, i nastavlja:
Ljudi u ovom poslu moraju da nauče da poštuju jedni druge, da ne budu alkoholičari i narkomani, da su
istrajni u svemu. Sam posao bi trebalo da bude cilj, a zna se kakvi su principi. Toga kod nas nema, jer osim
kod malog broja, kod ostalih vladaju nezrelost, beskarakternost, kompleksi i oni se ne mogu ni nazvati
kriminalcima, već banditima, razbojnicima.
Osnovni razlog tome je, prema njegovom tumačenju, koje odudara od pedagoških normi na koje se sam
poziva, zakasnelo opredeljivanje za ovaj poziv :
S kriminalom se počinje od osnovne škole, petog-šestog razreda. Ono što smo mi radili sa trinaest ili
petnaest godina, to sada rade ovi klošari sa 19 ili 20. U njihovim godinama mi smo već bili u velikim
kombinacijama. Ako brzo shvati neke stvari, recimo do osamnaeste, plati školu između 20. i 25. godine, tek
onda sazreva kao kriminalac. Tek tada se zarađuje veliki novac, ulazi u prave kombinacije
Kokain je, tvrdi Kristijan, najgora stvar koja se Beogradu dogodila poslednjih godina. U njemu, kao glavnom
krivcu, vidi nemogućnost sadašnjih fajtera da postignu veći stepen profesionalnosti. Garantujem da sem
mene i još deset ljudi koji u sebi imaju nešto što vredi, sve resto je uzimalo kokain ili je zavisno od njega .
Ni ukupna ikonografija današnjih kriminalaca, jednostavno rečeno, nije normalna: To šišanje do glave,
trenerke uvučene u farmerke to je sačuvaj bože kultura. Taj vid kriminala ne postoji u Evropi. Takva vrsta
ljudi na Zapadu ne bi opstala ni tri sata. Najobičniji saobraćajac bi ih legitimisao Pa, čim te vide na ulici u
onim letećim patikama, odmah sumnjaju da bežiš, ili ćeš tek nešto da uradiš, da ti zato trebaju .
Međusobna netrpeljivost mladića u raskoraku sa zakonom, brine najveći broj ljudi u gradu. Kristijan, kaže,
nije izuzetak. Međutim, verovatno da u Beogradu nema čoveka čije ime kod suprotstavljenih tabora izaziva
toliko gneva, kao što je slučaj sa Golubovićem. Neobično je da je nepomirljiv postao, Što po svom, što po
tuđem izboru, upravo sa momcima s kojima je nekada bio nerazdvojan. Ali, i to je deo beogradskog
specifikuma, kao i da se zbog spletki nepotrebno gube glave.
Kristijan detaljno i opširno objašnjava o čemu se, po njegovom dubokom uverenju, radi:
Rekla-kazala je jedna grana narkomanije. A to vuče čoveka da uzme drogu, da stekne iluziju kako je jači i
hrabriji. Mene narkomani ne zanimaju, ali me ne interesuju ni ovi s Novog Beograda i Voždovca što kažu da
sam ih izdao. Da se razumemo nisam ja nikoga izdao. Jednostavno sam shvatio da nisu sposobni za moje
kombinacije, da nisu mogli da pruže ono što sam očekivao. Šta njima smeta? Njima je poznat Kristijan
bandit, a ne možete objasniti malograđanštini da sve vremenom ide. Nekada sam se tukao, pa sam počeo da
bodem, onda da pucam, pa da organizujem grupe da pucaju za mene, da pajserišu, reketiraju. To je bilo
nekad. Mogu i ja da stvorim dvesta klinaca oko sebe, jednima da dajem drogu, drugima kombinacije da
uteruju dugove, uzimaju dva-tri soma mesečno. A šta će mi to? Ja danas imam sve što mi treba: lovu, žuto ,
lokale, stan, automobile mogu da živim na foru. A šta imaju oni? Sa 30 godina još stanuju kod roditelja. Moji
neprijatelji i ja smo dva različita sveta. Ja, i ovi momci koji su sa mnom, sigurno smo napredniji, bogatiji,
moćniji, inteligentniji. Mi smo u prednosti zbog čistog razuma i bistre svesti. Apsurdno je upoređivati nas.
Svaki naš konflikt može da bude koban po njih, a štetan za nas, jer ćemo ih toliko povrediti da ćemo imati
problema sa zakonom. Ko se sa mnom zakači, skupo će platiti na ovaj ili onaj način.
Verovatno da Kristijan može da proceni težinu izgovorenih reči, kao što zna i težinu mladića na čiji račun su
upućene. Međutim, ne želi ni da razmišlja o tome. Priznaje da su mu Gagi, pokojni Pirke i pokojni Aca
Marinčić pomogli posle bega iz zatvora, da je u ispomoć dolazio i Bata Trlaja, pa Voždovčani mada od
početka s velikom rezervom prema Kristijanu, ali sebe opravdava na sledeći način: Od momenta kad sam
pobegao samo sam jednu misao imao u glavi, iako sam ih gotivio na svoj način da se sklonim od tog društva.
Zato sam i otišao kod jednog velikog gospodina
Uoči izlaska iz nemačkog zatvora i povratka u Beograd najavljivan je njegov veliki obračun sa Kneletom. Do
toga nije došlo jer je Knežević u međuvremenu ubijen. Međutim, Kristijanova priča o superiornosti u odnosu
na svog nekadašnjeg dobrog drugara, razgnevila je neke gradske mladiće. Iz nekoliko razgovora koje smo
vodili sa Kristijanom, pre bismo mogli da zaključimo da je pominjanjem Kneleta pre imao nameru da istakne
svoje vrednosti, nego da omalovaži njegov posmrtni kult. Ali, za Kneževićeve prijatelje nema lepe reči:
Ako čovek nekog zna u dušu, onda tu strah i gnev ne postoje. Kako bi se jedan hrabar i ispravan momak
bojao od ljudi koji su fizički, psihički i finansijski slabiji od njega? Na mene su gnevni oni koji nikada neće
imati što ja imam. Tu je ceo problem između mene i, uslovno rečeno, ekipe s Voždovca. Večito sam tukao
ljude po Braće Jerković. Tu leži kompleks, što me niko od njih nije pobedio. Vidite, ja nikada nisam pucao u
svog prijatelja. Kod njih je bilo da se posvađaju i međusobno upucavaju. Toliko su zla naneli jedni drugima.
Pođimo od Giške i Ranka Rubežića oni to tako rade. Kad-tad dođu u konflikt. To je poznato kod
dušanovačko-voždovačkih mangupa. Uostalom, ko je sem njih u čitavom gradu sa mnom u zavadi? Niko.
Arkana sam prozivao u vreme kad sam bio niko za njega. Mogli su za jedan dan, i on i Mijović, da me pokupe
kao stari veš, ali sam odolevao srcem. To su džentlmeni, provalili su da mene mogu da ubiju ili da me ne
diraju. A zašto bi jedan fin potencijal, hrabar potencijal nestao? Pitajte bilo kog jačeg kriminalca u gradu šta
misli, kako će se završiti taj rat
Uveren je da do pomirenja među pojedinim gradskim ekipama nikada neće doći. Kaže: Pomirenje ne,
umirenje da . Smatra da zbog svega naopakog što se događa, i mnogi dobri mladići potpadaju pod loš uticaj:
napadi na familije, bacanje bombi u prepune kafiće To je iživljavanje, za tim nema potrebe, ali to otkriva
slabost tih ekipa. Dalje objašnjava kako svako koristi priliku da brzo dođe do novca, do slave koja bi mu
otvorila vrata za nove kombinacije. Upravo tako misli o mladiću koji ga je ranio u nogu:
Time što je ranio mene otvorio je sebi tri-četiri kombinacije, jer su ljudi čuli šta je uradio. Kao klinci i mi smo
radili isto: opljačkamo ovog ili ranimo onog i ljudi nas se plaše, zaziru od nas. Onda odemo na vrata,
pokucamo i tražimo da nam plate strah koji smo uterali. To je fama koja se stvara negativno ime na kojem u
ovoj situaciji jedino možeš brzo da zaradiš pare. Samo, taj koji je mene ranio, učinio je veoma glupu stvar, a
možda će biti kasno kad to bude shvatio.
Kristijan, izvesno, u trenutku kad je o tome govorio, nije mogao ni da nasluti koliko brzo će se nešto od ove
priče ostvariti. Momak o kojem je pričao ubijen je, sasvim drugim povodom, na jednom od beogradskih
splavova
O saradnji policije i kriminalaca kaže:
Postoje činjenice i ne treba rekla-kazala da bi se videlo ko je cinkaroš i ko sarađuje sa policijom. Ima puno
takvih u gradu. Moguće da se radi o sitnim policajcima, koji završavaju tu i tamo neki pištolj, neka kola na
konto simpatija ili doušništva. Ali, pogledajmo činjenice kome se daju dozvole za pištolj? Kako se uzimaju i
vraćaju kradeni automobili? Koliko se zna o delima koja su pojedinci počinili i kako se za njih izlazi iz zatvora?
Tvrdim, da sam ja uradio nešto od onoga što se čini po gradu, dobio bih mnogo veliku robiju i možda više
nikada iz zatvora ne bih izašao. Samo da sam uradio nešto podmuklo. Ja uradim džentlmenski, pa u situaciji
kad ne postoji ekstradicija, oni me za delo izazivanja opšte opasnosti šupiraju iz jedne države u drugu. Po
samoj toj reputaciji vidite ko radi za policiju, a ko ne. Pa, ljudi, ja ne bih skakao sa ne znam koliko metara da
sam imao jednog jedinog čoveka u policiji. Uživao bih, radio sklekove u CZ-u i jeo pakete koje desetorica ne
bi mogla da pojedu. Najlakše je danas za nekoga reći da je cinkaroš. Tako ćeš ga najbolje isprljati, jer mi
pripadamo svetu u kome je to vrhovni greh. Policija ne mora u svemu da učestvuje direktno. Dovoljno je ne
osuditi čoveka iz suprotne ekipe za ono što je počinio, a mene osuditi. Tu je gotovo cinkaroši za pokušaj
ubistva izlaze iz zatvora, a nama su našli utoke i dali tri meseca Padinske Skele. Dovoljne su simpatije u
muriji. A zašto ih imaju, to niko ne zna. To stvara gnev. Onda momci vele kad pravim sranje, napraviću ga do
jaja. Smučila im se ta igra između policije i nazovi kriminalaca. Tu stradaju momci koji su potencijal, zalete
se, povuče ih srce i stradaju. S druge strane, murija sve zna. Tačno znaju ko je s kim u zavadi, odakle je
metak došao. Zato i kažem da je pravda veoma nepravedna i u Americi se masovne ubice puštaju na
slobodu usled takozvanog nedostatka dokaza.
O kriminalu kakav jeste i kakav bi, po njegovoj zamisli, trebalo da bude, priča:
Žalosno je što se banditizam forsira i što mu se daje peka cena. Gde to ima na svetu da stradaju nedužni
ljudi? Sudija Falkone je ubijen tonom dinamita, a pored njega stradao je još samo telohranitelj. Gledam,
svakodnevno se u Beogradu ispale tri-četiri metka, strada devojka, prostreli se policajac Pirke je ubijen pošto
je devetoro ljudi ranjeno. A dajem vam informaciju da je onaj ko je hteo da ga ukloni, mogao da ga uhvati
svaki dan kad i gde je hteo. To nije kriminal, to je greška onoga koji je hteo da pokaže surovost. Tako radi
poslednji šljam, kad može da napravi tako gnusan čin. Sad, smatra se da će sve ovo ići još gore. Ali ne, biće
upravo suprotno, jer gore ne može da bude. Zna se ko je pravi šmeker onaj koji ima lovu, lokale, stanove,
kuće, dobre devojke, zlato, dobru garderobu, koji živi mimo, lepo, slaže se sa svima, svakog poštuje i od
svakog je poštovan. Zdrava kombinacija je napraviti novac, s ove ili one strane zakona. Pa, tome svi težimo.
Da li je bolje siledžijstvo? Ja bih davno nekima bacio bombu u stan da to nečemu vodi. Mogu to da uradim,
jer nije nikakav problem Ali, treba ispasti džentlmen, odraditi, kad ste već sudareni sa šljamom, tako da ne
nastradaju nevini ljudi. Da pokažete kako vam nisu ravni Zato sve ovo i radim. Zato i cenim stariju
generaciju. To su pravi šmekeri. Svaki od njih danas ima kuću, lokal, ženu, decu i uživa. A polovinu od njih,
zna se, niko nije pobedio ni ponizio. Kad je trebalo da robijaju, odrobijali su, bez cinkarenja, doušništva, bez
dozvola za pištolj i tako dalje. Tvrdim da znajući sve to, policiji nije potrebno više od šest meseci da saseče
kriminal kakav trenutno jeste u Beogradu. Ako kažu da to nije moguće, neka samo dopuste meni da
izaberem desetoricu iz drugih ekipa s kojima bih radio, pa da vide kako je to vrlo lako izvodljivo.
O društvu, državi, ratu, budućnosti mlade generacije misli:
Najmanje što je moglo da se desi sa ovim ratnim stanjem, to je enormno povećanje najgore vrste kriminala.
Takav kriminal potpomaže tešku situaciju u kojoj se država nalazi. Čitav sistem učestvuje u podsticanju
kriminala, što je loše za svaku državu. Zemlja je pod sankcijama i devedeset odsto stanovništva oseća svu
tragediju rata, dok kriminalci i ljudi koji ih podržavaju bujaju. Stalno je u porastu kriminal potpomagan
kojekakvim načelnicima, policajcima ove ili one veličine. U pravosuđu rupe, u tužilaštvu rupe, advokatura
kompletno korumpirana. Jedna država ne može tako da funkcioniše. Ako pričamo o kriminalu u Beogradu,
njega, u stvari, nema. Radi se o opstanku, vlada besparica, droga i neograničeno naoružavanje. Ovde se
dešavaju refleksne radnje, refleksna bogaćenja, upadanja u poslove koji preko noći donose veliki novac.
Svako je neki general, svako je danas neki heroj, a to treba da posluži za otvaranje pravih vrata, iza kojih stoji
novac. Sve se svelo na interes. Svako gleda sebe, opšte je rasulo. Političari na jednoj strani, policija na
drugoj, narod na trećoj, kriminal na četvrtoj U Beogradu je takvo stanje da ko zna koliko će vremena trebati
ovom narodu da se oporavi. Kad bi se objavila u novinama svaka sitnica koja se dogodi, nastali bi još veći
strah i panika. Omladina drastično bira taj put do sticanja sredstava za život. To su dve-tri generacije između
66. i 76. godišta. Oni nemaju nikakav drugi izbor sem da putem kriminala dođu do para. Oteti nekom
fudbaleru auto, jer znaju da je verovatno divljak od preko, oteti drugom lanac jer je iz kriminalnih poslova,
ne sme da prijavi policiji Svako koristi priliku, grabi bilo kakav način da se brzo opari. Međutim, sve će to biti
promenjeno u jednom trenutku. Država će biti prinuđena da pojača zakonske mere, odstraniće se kriminal
među političarima, pravosuđe će odbaciti i pomisao na mito i korupciju. Nije to nemoguće, jer kao što se
naglo uđe u rat, tako se, ma koliko bolelo, iz njega i izađe.
O spletkarenju na njegov račun:
Ja sam u životu uvek imao velike uzore, makar oni imali i neku negativnu stranu. A mnogi ne znaju ni dan-
danas šta bi zapravo hteli. Zbog mene su mnogi stekli kompleks, pa je tu i počelo ogovaranje to je smrad,
treba mu mater, Kristina Takve nazive ja ne bih smeo ni najgorem Ciganinu da dajem, a pogotovo ne čoveku
moga kova, čoveku koji ima opasnih argumenata. Zašto bih se, uostalom, verbalno obračunavao sa onima
koji mi nisu dorasli i pričao kakav je ko pojedinačno? To meni nije potrebno, niti je moj rečnik onaj koji oni
koriste sisa, rednjara, mindžosava To su njihove lične stvari. U tome je razlika između tih kriminalaca i mene.
A nije im pametno što su na suprotnoj strani.
DO KRAJA
U spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima, krije se osobenost ljudske vrste, primetio je neko.
Zimskih noći 1993. godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša stavilo je na proveru ovu tezu.
Možda im se do svesti probilo da su ostarili, ali da mudrost nisu stekli.
Mladi su izvlačili pouku. Njihova mudrost bila je surova i očajnička. Ako je život prevara, zašto se ne prikloniti
varanju? Ako je bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka eutanazije?
Nisu želeli da nađu opravdanje za one koji su pri kraju života dozvolili da im se dodeli uloga dvorske lude.
Dok još nije prekasno, pokušaće da život uzmu u svoje ruke.
Ovakva razmišljanja ne mogu opravdati njihove postupke. Ali, ozvaničivši model beskrupuloznosti, država im
je podarila izgovor.
Svako je imao svoj način. Mladić, čiji dosije govori o stotinama sitnih krađa, uporno je zivkao novinara
jednog dnevnog lista, preklinjući ga da mu obezbedi pojavljivanje u Crnim biserima . Novinar je čuo da
mladić nije bio umešan u ubistva, da ne zna pozadinu nekih likvidacija i akcija, pa mu je kao razlog da ga
odbije saopštio da nema šanse . Posle serije hladnokrvnih likvidacija u septembru 1994. mladić je ponovo
telefonirao. Rekao je da sad zna celu priču . Sve je, naravno, bilo plod njegove mašte. Bio je spreman na sve,
ne bi li obezbedio trenutak večnosti u popularnoj emisiji.
Momci iz novog talasa u beogradskom podzemlju razlikuju se od starijih po sazrevanju koje su doživeli preko
noći. Ubrzano odrastanje iznedrilo je neobične mlade ljude, naizgled golobrade dečake iz dobrih porodica,
koji bezobzirno likvidiraju suparnike u kombinacijama , ponekad vrednim više stotina hiljada maraka.
Oni nisu odmetnici od korumpiranog i učmalog društva, avanturisti koji bi sebi dozvolili da se oko četrdesete
skrase na Čuburi ili Lionu, praznog džepa ali sa puno uspomena. Njima nisu potrebne tuče na ferku koje će ih
uvrstiti među čaršijske legende.
Bane Grebenarević, dvadesetogodišnjak i pripadnik tog novog talasa , kaže:
Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio kako nema nikog u gradu ko ga može pobediti na ruke . Mora
biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.
Donedavno, važilo je pravilo da je crne hronike teško pisati, s obzirom da kriminalci ne žele da govore.
Ukoliko su značajniji, utoliko im je teže prići. Međutim, nisu isti svi koji pristanu da im se fotografije pojave u
novinama, ponekad se izjašnjavajući kao kriminalci . Podzemlje je, mnogo pre policije, shvatilo važnost
marketinga i odnosa sa javnošću. Starija generacija, kada želi da utiče na tok sudskog procesa, brižljivo beleži
telefonske brojeve novinara, kojima se, kasnije, javljaju njihovi advokati nudeći ekskluzivne vesti. Mlađi
uviđaju da uz pomoć medija neće morati da potežu oružje, niti da se pretržu od posla:
Kad jednom dođeš na glas, možeš da sklapaš velike poslove, da posreduješ, živiš na guzove . Nezakoniti
poslovi mogu postati izlišni, budući da ti autoritet pruža mnoge kombinacije kaže Bane.
On ima svog čoveka za odnose sa javnošću , koji nas dočekuje na budimpeštanskom aerodromu. Verovatno
mu je to prvi susret sa novinarima, pa je naglašeno formalan. Versaćijev komplet bi trebalo da ostavi
poseban utisak. Kaže nam da nas njegov prijatelj očekuje u jednom od najboljih budimskih restorana.
Iako ima tek 20 godina, Bane naslućuje veštinu stvaranja veličine . Verovatno oseća i važnost medija, budući
da nas je, bez izlišnih izgovora, pozvao da mu budemo gosti.
Za nekoga, ko je u mađarskoj prestonici poslednji put bio 1990. godine, Budimpešta u leto 1994. predstavlja
iznenađenje koje bi ponovo poželeo. Dok iz audija 100 sa klima uređajima posmatramo umivene ulice i
opuštene prolaznike, sećamo se beogradskih trojki u trenerkama, koje ovde ne bi imali koga da plaše, i
blajhanih plavuša u iznošenim patikama, koje veruju da su dizel i najk vrhunac glamuroznosti. Potpuno
odbacujemo onaj neprekidni i neprimetni beogradski strah, kad nam Zoran to je ime našeg domaćina kaže
da prtljag možemo slobodno ostaviti u automobilu:
Ovde niko ne krade i nema pucnjave.
Bane nas dočekuje u prostranoj, senovitoj bašti restorana čiji je vlasnik Subotičanin, diplomac beogradskog
Ekonomskog fakulteta. Iako se trudi da izgleda starije, Banetu to ne polazi za rukom. Njegovi vršnjaci polažu
ispite i razmišljaju o novcu samo kada ga traže od roditelja. Najveće životno iskušenje im, obično, predstavlja
odlazak u London i pranje sudova u tamošnjim restoranima. Bane se, međutim, u Budimpešti obreo bežeći
od policije. Po Beogradu se priča da je početkom leta 1994. godine upao u jednu beogradsku teretanu i
ispalio nekoliko hitaca u svog neprijatelja
On i njegovi drugovi, pokraj peštanskih vršnjaka deluju umorno i sredovečno. Zaboravili su da se smeju i
ponekad nam se učini da sa zavišću posmatraju mlade Mađare.
Kao da je Beograd udaljen tek dvadesetak kilometara, za našim stolom se prepričavaju obračuni gangova na
njegovim ulicama, napisi u štampi. Ponekad nije dovoljno otputovati da bi se neko mesto zaista napustilo.
Najbitnije je da čovek zna šta hoće priča Bane i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može
zaobići. Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali, to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv, teško
ga je porediti sa drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si
poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom
nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu.
Sledećeg dana, na dunavskom ostrvu Marget-Siget izletište poput Ade Ciganlije, samo ukusno i kultivisano ,
snimamo kadrove za dokumentarni film o beogradskom podzemlju. Bane se hladnokrvno kreće ispred
kamere koja nas prati u hodu, kao da je potpuno prirodna stvar što je neko došao u Budimpeštu samo da bi
njega snimao. Mladići iz njegovog sveta već se navikavaju na svetlosti pozornice i slavu, koju im je društvo
poljuljanih vrednosti dodelilo.
Ovo je ozbiljan posao. Međutim, danas je kriminal postao moda. Svaki mladić u Srbiji poželi da je bar pet
dana kriminalac. Odmah žele zlato, skupa kola i najlepše devojke, odabrana mesta u restoranima. Studenti
nose pištolje. Želeli bi da vikendom budu kriminalci, a tokom nedelje mamini i tatini sinovi. To je nemoguće.
Oni vide samo lepšu stranu našeg života. Ne znaju kako izgleda u samicama, kada ostanemo bez nogu, kada
nam prospu utrobu kaže.
Smatra da se novokomponovani kriminalci razlikuju od profesionalaca po tome što nikada nisu ranjavani i ne
osećaju težinu života. Kad pošmrču dva grama kokaina, uobražavaju da im metak ne može ništa. Ubistvo
čoveka za njih je poput scene iz crtanog filma: kad neko padne sa dvanaestog sprata, ustane i otrese
prašinu.
Odmah iznad njih su banditi . Iako imaju i po tridesetak godina, pejdžere ne nose zbog poslovnih dogovora,
već da bi pripremali akcije. Njima je najvažnije da nekoga tri sata tuširaju hladnom vodom, da ga u gepeku
provozaju gradom, da bi mu na kraju bezbol palicom prebili ruke i noge nastavlja klasifikaciju kriminalaca.
Sezonce poredi sa nekim bivšim filozofima i piscima, koji se politikom bave samo dok ne sruše Slobu . A
posle bi da se vrate pisanju
Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: Ideš do kraja! priseća se Bane Grebenarević.
Kad je posle nedelju dana obišla stan koji je Banetu i Zoranu iznajmila u jednom peštanskom predgrađu,
rentijerka nije mogla da zadrži suze. Na podu jednog autentičnog šteka zatekla je kore od lubenice,
rasparene čarape, iskrivljenu viljušku, polupane tanjire, razbijenu teglu marmelade od kupina, ogrizak pice
Zarekla se da stan nikad više neće izdavati Srbima. Njih su, uostalom, nekoliko dana ranije optužili za
podmetanje eksploziva uz zid jedne budimske katedrale. Ne želeći da i njen stan slučajno bude dignut u
vazduh, pozvala je policiju.
Kad smo predveče ušli u ovo sklonište, Bane i Zoran su zaključili da im je neko premetao stvari, trudeći se da
ih vrati na mesto. Ceo dan proveden u građu, po užasnoj vrućini, otupeo je instinkte. Mladići su zanemarili
ovaj znak upozorenja. Zoran je čitav sat razgovarao telefonom sa prijateljicom u Beogradu, opisujući joj
nabildovane i elegantne Žabare, koje su nedavno upoznali u Milanu. Naročit utisak na njega ostavio je novi
način tetoviranja, prilikom kojeg se ubacuju i sedefaste intarzije. Žabari su počeli, opisivao je, čak i zube da
tetoviraju!
Tek što je završio razgovor, telefon je zazvonio: konsiljeri , stariji prijatelj sa vezama u peštanskoj policiji,
pokušava već ceo sat da im javi važnu vest: policija samo što nije upala u stan.
U torbe je za minut potrpano samo najnužnije. Iskrenosti radi, priznaćemo da smo se tužno osvrnuli za
nekim versaćijevim krpicama koje su momci ostavljali. Bane se cerekao:
Biće fora ako vas uhapse!
Tek što smo otvorili vrata lifta, na ulici se začula škripa kočnica, baš kao u nekom predvidivom filmu. Murija ,
procedio je Zoran. Baneta već nije bilo. Zoran nam je predložio da se spustimo liftom, velikodušno nam
prepustivši da ponesemo jednu torbu.
Lift je krenuo, kad smo shvatili da se upravo u toj torbi nalazi oružje. U prizemlju smo otvorili vrata spremni
da kažemo kako su nas prokleti kriminalci primorali da im ponesemo deo prtljaga, da smo novinari i slično,
ali hodnik je bio pust.
Išunjali smo se na sporedni izlaz, kad se ponovo začula škripa kočnica. Ne samo što moramo taksijem u
hotel, nego propustismo da snimimo i hapšenje , žalosno reče snimatelj.
Jutro smo ipak sačekali sa Banetom i njegovim prijateljem, u jednom noćnom klubu. Da je često potrebnije
imati više sreće nego pameti, pokazalo se i sada. Policija je greškom upala u susedni ulaz, a oni su se mimo
odšetali do automobila.
U klubu, društvo nam je pravio i sredovečni gospodin, koji je u Peštu stigao sa Beverli Hilsa, da bi se sreo sa
suprugom. Iz određenih razloga, nije mogao da je poseti u Beogradu. Ispostavilo se da mu Budimpešta prija.
Za dva meseca, potrošio je celu ušteđevinu: 150 hiljada dolara. Međutim, nije izgledao preterano uzbuđen.
Kad vidiš ovakvu devojku od 19 godina, savršenu, kako da ne potrošiš?
Njegova ljubimica je, samo u tangi , igrala na šanku.
Imao sam sve ove devojke, pa su mi i dosadile. Ona se tek nedavno zaposlila. Tarifa je 300 maraka za noć.
Njoj sam odmah ponudio duplo, ali me je odbila. Naposletku, davao sam joj 1000 maraka za jedan sat, ali je
rekla da ima dečka priča markantni gospodin sa Beverli Hilsa.
Te noći, Bane i Zoran nisu mogli da nađu sobu u našem hotelu. Sve što su posedovali, tog trenutka se
nalazilo u prtljažniku automobila. Bili su iscrpljeni, a već je svitalo.
Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko. Osvrtati se na ulici, ne izlaziti iz stana po
mesec dana, bežati od murije. Ali, nećemo da budemo obični smrtnici . Za ceo život oni ne prožive što mi za
jedan dan. Ponekad, desi se da ujutru imaš sve: novac, kola, devojku, a uveče uzalud tražiš prenoćište. To je
stvar izbora. Ako se čovek samo jednom oseti jakim, ne poželi nikada više da je slab. Po bilo koju cenu.
ZANOS I ROMANTIZAM
Dela kojima se Romeo Savić svrstao u red zapaženih antiheroja današnjice, pretežno su vezana za policiju.
Optužbe koje iznosi na račun pojedinaca u plavoj uniformi teške su bar toliko koliko i mogućnost da se
provere ili dokažu. Njegovo tumačenje onoga što je činio, specifično je: Koliko je bilo protiv zakona, bar
dvaput toliko je bilo pošteno. Loše sam prošao, ali sam radio ispravno.
Besprekoran nije kaže da to zna i sam, ali nipošto ne dozvoljava da ga drugi nazivaju kriminalcem One koji za
sebe tako kažu , dodaje, ne mogu da razumem. Na pitanje kako bi, onda, objasnio to što radi, i šta zapravo
jeste, odgovara:
Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan.
Ali, para imam, a ako Bog da, imaću ih i više.
Priča mu je prožeta uverenjem da je činio dobro, da bi mu zlom bilo vraćeno. Siguran je da je radio po
pravdi, da Bog to vidi, ali da mu je, bar do sada, nanošena nepravda. Rastrzan je između dva grada i dve
ljubavi: rodnog Beograda i Novog Sada, u kome živi devojka s kojom bi želeo da bude. U Beogradu ga znaju
kao jednog od bližih prijatelja pokojnog Kneleta, ali i kao jednog od retkih koji je prihvatio pomirenje sa
dvojicom mladića, koje je prethodno ranio. Za svoje neprijatelje ima opravdanje, gotovo zaboravljeno na
ovim prostorima: Ako sam ih stvorio, to je, donekle, moja greška . Objašnjava kako je do toga došlo:
Jednostavno, otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam
da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene.
Možda sam i preterivao u toj želji, ali se kunem da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam
otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle
me je i to puno koštalo.
Prema sopstvenom kazivanju, dobio je nekoliko opomena da s tim prekine. Nije hteo da posluša. Ne zbog
tvrdoglavosti, kaže, već zbog obraza, zbog ponosa i namere da uvek učini onako kako se zarekao da bi
trebalo da bude. A znaš kako su mi se suprotstavili? , pita, i odmah nastavlja:
Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo. Ljudi iz policije gurali su je protiv mene, jer su,
navodno, mislili da puno zna. Onda su joj pokazivali svakakve fotografije U svakoj prilici nađu se neki
prijatelji koji vole da slikaju, uključe kameru, kao fol nešto bezazleno pitaju. Ne mogu ni da zamislim kako su
me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila. Svašta su radili da bi mi rasturili privatan život, da me
drugima prikažu kao totalnog ludaka.
Romeo objašnjava kako mu je u ličnom ratu protiv inspektora-kriminalaca, čojstvo nalagalo da im otme sve
što su bespravno stekli. Kaže da im je trebalo puno vremena dok su smogli hrabrosti da mu se suprotstave.
Prekipelo im je, naslućuje, kada je njihovim dilerima počeo da otima drogu. Ali i tada je, tvrdi, mogao da ih
zaskoči:
Pet minuta pre nego što je u Novom Sadu izdata poternica za mnom, njihov službenik, njihova prodana
duša, javio mi je da se sklonim. Jurili su me inspektori iz narkotika, jer su hteli da mi uvale drogu s kojom
nisam imao nikakve veze. Odnosno jesam ali sa njihovom drogom robom koju sam otimao od njihovih
preprodavaca.
Kad je u novinama objavljena njegova ispovest, u gradu ga je bilo nemoguće pronaći nekoliko nedelja.
Romeovi dobri prijatelji uveravali su nas da je u međuvremenu pozvan u policiju. Tražili su da demantuje
svoju priču. Odbio je, rekavši da može jedino da je dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-
dilerima. Povukli su zahtev. Strast u potrazi za, kako kaže, policijskom drogom, teško je razumljiva.
Očigledno je, ipak, da uživa u tome što radi, a povodi su uvek novi. Šest i po meseci je proveo u
novosadskom istražnom zatvoru, oduzeli su mu automobil i, to kaže da zna sasvim pouzdano, njegovim
kolima išli u akcije. Kad sam izašao , priča, uzeo sam kola nazad. Izađem u grad i nastane opšta panika među
dilerima kad vide moj auto. Iako na priču o Romeovom sukobu s policijom nekolicina beogradskih mangupa
gleda s podozrenjem, on sam za takva mišljenja ne haje. Objašnjava kako uniformu ne mrzi kao takvu, već
pojedince koji se kriju iza nje. A o inspektorima govori i na jedan i na drugi način:
Ljudi greše kad misle da su policajci koji se bave kriminalom naivni. Namazani su, a nisu ni glupi. Kad nešto
hoće, ne biraju način da do toga dođu. Čitav grad zna da je Beograd pun policijske droge, a jedan inspektor
mi je rekao da neko za to mora odgovarati. Mislio je na mene i na neke moje prijatelje koji s tim nemaju
veze, ali neko mora pasti da bi drugi prošao. Ima u policiji čestitih ljudi, šmekera kojima je jasno šta se
dešava, koji ne prodaju savest za 50 ili 100 maraka. Zašto bi poginuo za 200 maraka ili nekog ubio za te
pare? Ali ima i onih koji bi da uzmu što im ne pripada. Samo im nije jasno da niko, pa ni oni, na silu ne mogu
da dobiju tuđe. Imam tri prijatelja inspektora, potpuno normalne ljude s kojima popijem kafu i piće. Nije
potrebno ni da mi kažu da bi me prvi strpali u zatvor kad bi imali dokaze. Ja to znam i ne zameram im, jer su
pravi policajci. A u Beogradu je za policajca sada smrtni greh ako sedne s nekim koga oni smatraju
kriminalcem. Takva pravila su uveli upravo oni koji su upleteni u kriminal
Priseća se prijateljstva koje ga je puno koštalo ali, bar tako misli, i naučilo. Čoveku s kojim se u Novom Sadu
svakodnevno družio nabavio je sve. Uverava da mu je svojim kombinacijama podigao kuću, obezbedio auto,
novac, sve što mu je bilo potrebno da bi na kraju shvatio da ovaj radi za suprotnu stranu. Sada je, priča,
postao veliki lopov koji mešetari sa oružjem, naftom, drogom, svim i svačim, i direktor je jedne vršačke
firme. Takvih je, prema njegovim saznanjima, puno. Da bi nas ubedio kako je droga preplavila gradske ulice,
navodi primer jednog novinara, koji je ponudio da mu proda drogu: Pitao me je mogu li da mu učinim
uslugu, pošto je imao 100 grama heroina. Možete onda zamisliti kakvo je stanje. Ali, bilo mu je slađe da
nastavi sa onim s čim je i započeo, jer, kaže s neskrivenim zadovoljstvom zna kakva je uvreda za ljude u tom
poslu kad im otmu robu. Dileri koje je hapsio uvek su mu otkrivali po neki zanimljiv detalj:
Upravo od njih sam saznao da su se i mnogi inspektori navukli na iglu. Lično poznajem neke, a oni ne
pretpostavljaju da i to znam. Njihovi dileri vole da pričaju, pogotovo kad su u krizi i kad im uz šamare
ponudiš i malo droge. To je isti sistem kojim se policija služi kad uhvati narkomana, a on neće da priča. Prvo
ga prebiju, pa ga bace u krizu deset sati, a onda na sto stave špric i iglu. Takav čovek, ako se uopšte čovekom
može zvati, peva sve što oni hoće kaže.
Stara je priča da svetske policije u redovnim, ali ne i suviše kratkim, intervalima, inspektore iz odeljenja za
narkotike prebacuju na druga mesta. Ma koliko uspešni bili, strah da se neki od njih ne uključe u kolo droge i
potkupljivanja, sasvim je realan. Uzgredne izjave pojedinaca da u Jugoslaviji to postoji kao dokazana praksa,
teško je proveriti i potvrditi. Međutim, problem je istovetan i sa druge strane puno je mladića koji su se
olako upustili u trgovinu narkoticima, ali još lakše pali pod uticaj robe koju su prodavali. I za Romea su se
pronosile glasine da nije odoleo iskušenju, da mu je kokain postao svakodnevna potreba. Međutim, on je
izričit:
Ja ne podnosim narkomane, a mnogi moji prijatelji su navučeni da to postanu. Podelim im pare, ako su im
potrebne, a znam da bi me prodali budzašto, jer je droga čudo.
Poznavaoci beogradskog podzemlja ubeđeni su da je u mnogim ubistvima u gradu droga imala presudan
uticaj. Idući istom logikom, tvrde da ni policajci koji su predugo u kontaktu sa gudrom , ne uspevaju da
potpuno ostanu imuni iskušenje je preveliko. U tome naslućuju verodostojnost Romeovog svedočenja.
Od policije nikada nećeš čuti da kaže objašnjava Romeo kako niko od njihovih nema veze s drogom. To ne
smeju, jer bi bila velika laž. Za neke njihove rade čak i dileri koji su navodno na sasvim drugoj strani. Pa ih
pohapse kad im dosade. Ali, ne dilere sa dva ili pet kilograma, već onu siću sa 10 ili 50 grama. Naravno, veliki
trgovci prolaze bez problema. Imaju jaka leđa ili rade u dogovoru. Ko to još ne zna? Ja sam upadao u kuće u
kojima se gotovo javno valjala roba, otimao sve što sam zaticao. Jedanput, dvaput, triput i ko bi normalan to
trpeo? Niko, ali sam vrlo dobro znao kome to pripada i kako je do toga došao. Morali su da budu kao bubice,
bar dok me nisu napali sa strane.
Njegov angažman oko finansijske ispomoći braći s druge obale Drine, neprijatelji su, priča, pokušali da
iskoriste kako bi mu došli glave. Nekoliko puta je boravio u Brčkom, poklonio nešto novca, da bi ubrzo
shvatio kako je sve bila nameštaljka za likvidaciju:
Obećao sam im neke radio-stanice, hteo da pomognem na svaki način, a onda saznao da načelnik s kojim
pregovaram ima 300 hiljada maraka. Bio je toliko opušten da me je zamolio da mu u Beogradu nađem stan
za ćerku, jer je upisala studije. Ne stan za iznajmljivanje, već za kupovinu. Posle sam od njega zatražio da mi
izda službenu legitimaciju i oružani list, jer su mi bili neophodni kako bi sve što smo se dogovorili uspeo da
uradim. Nikad me više nije pozvao na razgovor! Dogovor je bio da im, između ostalog, iz Beograda dovezem
i neki automobil, jer nisu imali kola. A onda sam shvatio da im je namera bila da sve to lepo doteram, da im
predam, a da me, zauzvrat, pojede mrak.
Za svoje 24 godine, kaže, izučio je dobru školu. Od toga da je s momcima s kojima je razmenjivao hice iz
pištolja postao odličan prijatelj, do poražavajućeg saznanja oni bliski su mu okretali leđa. Dvojica mladića sa
beogradske Zvezdare pitali su nas da li ih je Romeo pomenuo imenom i prezimenom, ali i uz blagi smešak
odmahnuli rukom sećajući se trenutka obostrane slabosti . Romeo veruje da je izmirenje vredelo. Uvređen
je, međutim, postupkom onih koji su ga se naprečac odrekli: Ovde, na Banovom brdu, u Žarkovu, da tražim
krevet za jednu noć, daće mi metak. S nekima se uz razgovor može, s drugima, koji ne drže do dogovora, ne
vredi ni pričati. Jedan prijatelj mi kaže: Neko ima šta da izgubi, neko nema. To nije tačno. Svi imamo da
izgubimo glavu. A u vreme kad glava baš i nije na ceni, Romeo je ostao bez dobrog prijatelja Kneleta. Izlišno
je prepričavati sa kakvim pijetetom se priseća vremena kada je pobratim žario Beogradom, kad su gradom
hodali kako su hteli. Utoliko mu teže pada što danas, dve godine od kako je Knele ubijen i ustoličen za
najmlađu legendu odnegovanu na beogradskoj ulici, gradom lutaju momci koji ranije nisu smeli nos da
promole . To mu pada veoma teško, a uveren je da bi sve bilo drugačije samo da su oni pravi poživeli.
Umesto toga, objašnjava, ološ za koji niko nije čuo oglašava se po nekim divljim novinama .
Istražni zatvor, u kome je opet imao susret, veruje pažljivo isplaniran, sa onima koji su ga svakodnevno
nameštali policiji, bio mu je nauk i za druge stvari. Shvatio je, kaže, koliko je lako prevariti se u prijatelje. Dok
je boravio u zatvoru ljudi su mu pomagali, ali nije pouzdano znao ko. Razumeo je tek po izlasku:
Svi su se prsili kad sam izašao, a ja sad tačno znam ko je bio uz mene. Čovek pogine, pa ga posle mesec dana
svi zaborave, a kamoli kada ode u zatvor. Kad ovde ideš ka boljem, kad pokušavaš da nešto uradiš, svi te
pokopavaju, pa i oni koji su te do tada voleli. Crnogorci, na primer, rade pametnije: svi će da ti pomognu, jer
znaju da ćeš sutra i ti njih pomoći. Mi u Beogradu nismo takvi. Najveći deo grada samo gleda šta drugi imaju,
pitaju se zašto on ima kad ja nemam, zašto njemu više nego meni? A to već nije normalno. Svakome ko ima
obraz i reč ja skidam kapu. Trudim se da se samo sa takvima družim.
Poznanstva i prijateljstva u gradu, Romea pretežno vežu za Voždovčane, naravno, i za sve sa kojima su oni
dobri. Ali ni druge koje je upoznao ranije, kaže, ne zaboravlja. Ma koliko da greši što ih i dalje prihvata, jer je,
kaže, imao ne malo problema samo zarad njihove obesti , neće im okrenuti leđa. Kune se da svaki prijatelj
na njega može večno da računa, makar ga tuđa ludost skupo stajala. Nije mi žao ničega što sam činio , priča,
jer sam radio samostalno i svojeglavo. I nije mi žao ničega što sam učinio zbog prijateljstva. Nadam se da će
mi tako biti vraćeno. Jedino nije siguran da će ono čime je druge zadužio, stići u pravo vreme. I pored svega
bi da, na sebi svojstven način, drugima pruži više nego što traže:
U ovom gradu se stvarno svašta dešava, mnogi stradaju bez ikakvog smisla. Evo, ja bih dao svoju glavu za sve
glave u ovom gradu. Da padne moja, a da druge ostanu. Neki će se smejati, jer bi voleli da svi izginu. Ako
neko prihvata moju ponudu neka dođe, ja nemam strahove i tripove, ne krijem se. Uvek je bilo da zbog dve
tražene i ucenjene glave, padne sto nedužnih. Boga ima, ostvariće se ono što želim, promeniće se puno
toga, pa i u SUP-u Ostaće pravi, i onda će ovaj grad živeti normalno.
Razgovor sa Romeom Savićem vođen je početkom septembra 1994. godine. Dva meseca kasnije, 8.
novembra, Romeo je iznenada preminuo, pod, tvrde njegovi prijatelji neobičnim okolnostima. Prethodnog
dana se, prema priči, vratio kući nešto pre ponoći. U petnaest minuta pre tri ujutru dobio je poruku preko
pejdžera da se javi dvema devojkama. Nepun sat kasnije izašao je iz kuće, a tačno u šest časova pronađen je
mrtav ispred vrata svog stana. Obdukcijom je, navodno, utvrđeno da je imao tragove kokaina u krvi, što
njegova majka poriče. Ubeđena je da je požrtvovanijom lekarskom intervencijom život njenog sina mogao
da bude spasen. Jedna od devojaka, čije je ime stajalo ispod poruke na pejdžeru, saopštila je Romeovoj
majci da ona nikakvu poruku nije slala, i da je to uradio neko drugi. Sumnju da je prekomerna doza kokaina
prouzrokovala smrt, odnosno, kako se pričalo u gradu, da je Romeo posle preteranog uzleta kokainom
pokušao da se spusti nekim tabletama, jedan njegov prijatelj kratko je prokomentarisao:
Znam da ljudi mogu da overe s heroinom, ali da je to neko uradio s kokainom, čujem prvi put u životu.
DVOSTRUKE IGRE
Svako spektakularno, po pravilu nerazjašnjeno, ubistvo poznatih ličnosti, hranilo je maštu građana Srbije i
izazivalo raznovrsna nagađanja. Što je nepoznanica bilo više, uobrazilja je, podsticana strahovima i
sistematskim glasinama, sebi davala više na volju.
Da li zaista u Srbiji postoje ljudi čije je zanimanje plaćeni ubica? Da li u zgradi SDB, kako nam je tvrdio bivši
operativac tajne policije , postoji čak posebna soba u kojoj se ovi stručnjaci za brzu i, po potrebi tihu, smrt
okupljaju, primaju zadatke i dogovaraju?
Ko su osobe spremne da ubiju, iako, ponekad, nisu čule za ime svoje žrtve? Ko ih regrutuje i na koji način?
Bivši operativac savezne SDB objašnjava:
U početku, tačnije do kraja šezdesetih, likvidacije su obavljali isključivo ljudi iz redova Službe. Aleksandar
Ranković je na tome insistirao i verovatno ima mnogo razloga koji potvrđuju da je bio u pravu. Međutim, i
Ozna i Udba, kao i SDB, imale su posebno odeljenje, sektor za takozvani kriminalni faktor. Kriminalci su često
korišćeni kao informatori, jer su dolazili u dodir sa stranim diplomatama, njihovim suprugama, decom. Jedna
od legendi beogradskog podzemlja, na primer, imao je ljubavne veze sa kćerkom bugarskog atašea za
ekonomske odnose koji je stanovao u Ulici Lole Ribara. Veliki deo rada sa ljudima iz podzemlja svodio se na
međucrnogorske odnose: Crnogorac je operativac, njegov saradnik iz podzemlja takođe. Moj utisak je da
crnogorska Služba nekada nije znala drugačije da radi, nego sa kriminalcima.
Po rečima našeg drugog sagovornika, koji je dvadesetak godina uspešno plivao mutnim vodama policije, DB-
a i podzemlja, stekavši zavidno bogatstvo, kako u informacijama, tako i u finansijskom pogledu, plaćenici se
uglavnom nalaze u podzemlju:
Oko devedeset odsto likvidatora Služba regrutuje iz redova kriminalaca. Postoje tri osnovna metoda kako se
sa njima pregovara. Pni bih mogao nazvati ucenom: kriminalac je učinio nešto nevaljalo i policija je to
saznala. Predočava mu da će to biti zaboravljeno, ako izvrši određeni zadatak. U zavisnosti od inteligencije,
kriminalci uspevaju da ostvare loš ili, čak, veoma dobar pazar. Tako, neki od njih imaju na savesti ubistva
koja nisu izvršili po nalogu, ali ih Služba štiti zbog minulog rada. Ipak, upozoravaju se, barem za ove koje ja
znam, da previše ne štrče, i obično im je ograničeno kretanje. Žive u nekoj vrsti rezervata i obezbeđena su
im stalna primanja, recimo, tako što su vlasnici kockarnica ili privatnih preduzeća.
Drugi način za nalaženje zajedničkog jezika je usluga za uslugu , objašnjava bivši policajac. Plaćeniku se, u
ovom slučaju, obećavaju sasvim opipljive nagrade. Nekada je reč o novcu ali, ako dođe do duže saradnje,
najamnik može da traži i trajniji oblik pomoći, poput podrške prilikom pokretanja privatnog preduzeća.
Treći oblik saradnje je, po saznanju našeg sagovornika, najčešći i o njemu nema visoko mišljenje: unajmljeni
pristaju da obave zadatak, kako on kaže, iz naivnosti, to jest, veruju u viši interes . Objašnjava o čemu je reč:
U prva dva slučaja plaćenici uglavnom uspevaju da se obezbede, tako što o nalogodavcu imaju dovoljno
kompromitujućih podataka. Obično se u tim prilikama daje do znanja: Ja te ne diram, nemoj ni ti mene.
Poslednja grupa najgore prolazi. Ljudi ovog tipa su izvršili neke od poznatih likvidacija, recimo Belog, Giške
Jednog trenutka, oni postaju balast za vlast i ona ih pušta niz vodu. To je, recimo, već učinjeno sa jednim
delom generacije ovog rata.
Drugačije svedočenje izneo je visoki službenik i dugogodišnji operativac republičke SDB. Smatra da se u
javnosti ustalilo uverenje da se iza svake tajnovite smrti krije Služba. Do toga je, po njegovom sudu, došlo
spontano, ali ne može da previdi i sistematsko upiranje prstom:
Posle svakog ubistva, ili čak samoubistva koje nekome izgleda sumnjivo, u gradu se priča da ga je izvršila
Služba. Kao da mi nemamo važnija posla i dovoljno naših briga, nego lutamo naokolo i likvidiramo. Vi ste
prvi novinari koje sam zvanično primio mislim, ušli ste na glavni ulaz i sa kojima o tome razgovaram. To je,
izvesno, i naša greška. Ipak, mislim da je bilo kakvo pisanje o Službi štetno.
Po svedočenju Božidara Spasića, koji je 25 godina bio službenik Savezne SDB, ljudi iz podzemlja za likvidacije
počinju da se koriste naročito 1972. godine, odnosno posle upada devetnaestorice ustaških terorista u
Jugoslaviju. To su godine kada je emigracija najmarljivije obavljala svoj posao, pa su nadležni odlučili da
uzvrate ravnom merom.
Rukovodstvo Službe i političari nisu verovali da nešto, kao taj upad 1972. godine, može da nas zadesi. I mi
smo bili zatečeni. Imali smo informaciju, ali je nismo u početku ozbiljno shvatili. Nismo znali gde se teroristi
nalaze kaže Spasić.
Objašnjava da je tada održan sastanak sa predsednikom Republike, Josipom Brozom, koji je, kako je pisalo u
stenogramu, rekao Bakariću, tadašnjem predsedniku Saveta za zaštitu ustavnog poretka: Hajde, Vlado,
budite malo radikalniji prema ustaškoj emigraciji.
Ja sam 1980. godine nastavlja Spasić postao glavni inspektor za specijalna dejstva, znači šef specijalnog tima
koji je formiran. Te godine, na mesto Dimitrija Krajgera, šefa Službe, dolazi Srdan Andrejević. Laknulo nam
je, jer je bio iz Srbije, i znali smo da ćemo moći slobodnije da radimo. Do tada je već bio poznat metod rada
sa emigrantima: sačinjavali smo liste A, B i C. A lista se sastojala od imena osoba koje je trebalo eliminisati
jer ubijaju naše ljude, unose eksploziv u zemlju, ukratko, imaju militantne namere. B lista je predviđala
stabilizaciju , tako što bismo ih upozoravali da ih u svakom času možemo zaskočiti ako se ne smire.
Kako objašnjava Spasić, C listu su sačinjavali emigranti predviđeni da budu pod stalnim nadzorom.
Tvrdi da je zanemario staro pravilo Službe: ne upozoravaj emigranta ako ćeš prema njemu preduzimati
akcije.
Moja ideja je bila: upozorimo ga da ćemo izvesti neku akciju prema njemu ako nastavi da provocira. Neka
zna da smo jači i superiorniji i da ćemo našu zamisao sigurno ostvariti. To se puno puta pokazalo kao tačno.
Recimo, kad jedan hrvatski emigrant nije uzeo u obzir naš savet da mirnje, bacili smo mu kiselinu u oči.
Spasić priča kako je shvatio da se mora, gotovo u potpunosti, osloniti na kadrove iz podzemlja. Jer, verovao
je da su prošla vremena kad su, recimo, obični ljudi izvršavali najteže zadatke. Poput izvesnog lekara,
Vojvođanina, koji je u Americi obavio jedanaest likvidacija, a da nikad nije napravio grešku, pa sada mimo
živi u jednom gradiću na severu Srbije.
Međutim, krajem osamdesetih Spasić nailazi na probleme prilikom odabira ljudi iz podzemlja. U to vreme,
kaže, u Beogradu su ratovale policije: gradska, republička, savezna i vojna.
Bižić je prisluškivao moj telefon, ja njegov. Oni su imali odobrenje Branka Kostića, tadašnjeg načelnika SUP-
a, da se prikače na moju liniju, jer su znali da sam u stalnom kontaktu sa kriminalcima. Jurili su ih
pokušavajući da ustanove šta rade za Udbu, a ne da li se bave kriminalom.
Spasić je tada izvesno vreme bio primoran da nove saradnike potraži među sarajevskim momcima, od kojih
su se neki, prema njegovim podacima, istakli i tokom aktuelnog rata. Ipak, vraća se Beograđanima, koji su
bez premca :
Beograđani su bili i ostali najjači. Značili su nešto u Minhenu, Frankfurtu, Štutgartu, Hamburgu, Amsterdamu
Recimo, pokojni Duja Bećirović je bio jedan od najznačajnijih ljudi iz podzemlja koji je pristao da sarađuje sa
nama. On je bio informator. Nije išao ni u jednu akciju, jer smo se upoznali nekoliko meseci pre nego što je,
u Amsterdamu, likvidiran iz snajpera, zbog nekih poslova vezanih za podzemlje. Bio je izuzetno inteligentan,
pa sam smatrao da ga je šteta slati u crne akcije. Upoznali smo se u Interkontinentalu , bilo je reči o pomoći
u borbi protiv terorizma. Odmah je pristao. Davao nam je podatke o braći Majić iz Imotskog. Oni su utovarili
veliku količinu oružja u roterdamskoj luci, a Duja i njegovi ljudi su ih pratili, zapisivali brojeve registarskih
tablica i ostale nama važne podatke. O tom utovaru smo obavestili JNA, ali ništa nije učinjeno.
Bivši šef grupe za specijalne akcije i danas žali što nije ostvarena njegova zamisao o napadu na poznatog, po
njegovom mišljenju zloglasnog, nemačkog novinara Hansa Petera Rulmana. Rulman je bio dopisnik Šterna iz
Zagreba, a u Beogradu je osuđen zbog špijunaže:
Preko jednog beogradskog policajca upoznao sam pokojnog Bobana Pantelića Palačinku. Odmah mi se
dopao jer je bio hrabar. Predvideo sam ga za akciju Korzo , koja je tako nazvana jer se Rulman često viđao u
istoimenoj zagrebačkoj kafani. Pantelić je snimio njegovu kuću i redakciju u Hamburgu. Ja sam 1988. sačinio
dve varijante plana za akciju: za likvidaciju i za poslednje upozorenje pred likvidaciju, ali nisam naišao na
podršku za onaj radikalniji pristup, iako sam to zahtevao. Rekli su mi da bi bilo nezgodno, jer je Rulman
nemački državljanin. Kakav je to Nemac, pitao sam ih, koji štampa Hrvatsku domovinu ? Naposletku,
zahtevao sam da mu barem zapalimo redakciju, ali akcija nikad nije izvedena.
Spasić kaže da su za Službu mogli da rade samo asovi , ali da su ponekad dovodili i ljude manjih sposobnosti.
Navodno, nikad nije saradniku isplatio više od pet hiljada dolara. Tvrdi da je većina radila iz ideala, ali i želje
da se razmeće sa lažnim pasošem koji bi im Služba izdavala. To je, kaže Spasić, njima bila najveća nagrada.
Izdao sam 90 lažnih pasoša, toliko je bilo dobrih saradnika iz podzemlja. Najboljima sam davao i vozačke
dozvole. Pasoš sam dao i jednom sadašnjem suvlasniku poznatog splava na Savi, koji je izvršio akciju u
Švajcarskoj. Sastali smo se u Trstu i ja sam mu predao konzervu koka-kole u kojoj je bila eksplozivna
naprava. U avionu do Ženeve on se sa njom poigravao u ruci, a tamo ju je bacio na grupu šiptarskih
emigranata. Šaru je od mene dobio i pokojni Branislav Matić Beli, koji je zaslužan za sjajnu akciju u Cirihu
protiv Džavida Halitaja, kome smo razneli stan i napravili ogromnu štetu kaže.
Upravo u trenutku kad je Srbiji bila potrebna neprekidna pomoć ljudi iz podzemlja, jer se sadašnji rat već
zahuktavao, dogodila se, 24. marta 1990. godine, Nana .
Po svedočenju jednog od aktera ove afere, Zdravko Mustać, tadašnji šef Službe, vešto je iskoristio slučaj
ubistva Andrije Lakonića, kao i puštanje nekih od učesnika sukoba da pobegnu sa lažnim pasošima, da bi
proneo priču kako Marko Nicović, tada visoki inspektor GSUP-a, trguje sa kriminalcima. Isti izvor tvrdi da je
Mustać bio primoran da prvi napadne, jer je Nicović, navodno, saznao da je šefa jugoslovenske SDB
zavrbovala nemačka tajna policija BND. Radmilo Bogdanović, tadašnji republički ministar unutrašnjih
poslova, tvrdi naš izvor, poverovao je u ovu priču, kao i u krivicu Miroslava Bižića, koji je neposredno
koordinirao saradnju podzemlja i SDB. Navodno, Bogdanović je kasnije priznao da je naseo na Mustaćevu
priču. A Mustać je, pošto je prebegao u Hrvatsku, tvrdi se, za samo tri meseca provalio stočetrdesetsedam
jugoslovenskih obaveštajaca u inostranstvu. Naš izvor veruje da nijedna obaveštajna služba od takvog
udarca ne bi mogla godinama da se oporavi.
Prvi put je, upravo na suđenju osumnjičenima za ubistvo Andrije Lakonića, obelodanjena sprega pojedinih
kriminalaca s jedne, i policije i SDB Jugoslavije, s druge strane. Otac pokojnog Lakonića je pred sudijom
Vladanom Vukčevićem doslovce izjavio:
U junu 89. sin mi je rekao da radi za SDB Jugoslavije. Da je za tu službu išao u inostranstvo, u Švajcarsku,
Austriju i treće zemlje se ne sećam. Imao je dva-tri pasoša. O kakvim se poslovima radi, ne želim da kažem
pred publikom. Mogu samo sudiji, u četiri oka.
Čitav tok suđenja predstavljao je, na neki način, prebacivanje nadležnosti i odgovornosti za saradnju s
podzemljem, s jedne na drugu stranu, odnosno s Gradskog SUP-a na nivo SDBJ i obratno. Novine su tih dana
o suđenju pisale kao o policijskom striptizu . Raško Đukić, nekadašnji načelnik Odseka potrage u GSUP zato
je, očajan, tada primetio:
Ovo je suđenje policiji i operativnom radu. Ono će naneti štetu i policiji i državi, i neko zbog toga mora da
odgovara.
Spasić, povodom ovog slučaja, tvrdi:
Već posle šest meseci Radmilo Bogdanović je shvatio svoju grešku, to jest da se bez ljudi sa one strane
zakona ne može.
Radmilo Bogdanović nikad javno nije prihvatio krivicu koju mu je Spasić dodelio, mada u širokim krugovima
slovi za čoveka kojem priznanje pogreški nije strano.
Ipak, Spasić je uveren da je njegova argumentacija neoboriva:
Bogdanović je svojevremeno pošto-poto hteo da sazna ko je ubio Envera Hadrija šiptarski emigrant koji je u
to vreme likvidiran prim. aut , jer je smatrao da je ta akcija nanela ogromnu štetu ugledu Srbije .
Neposredno nakon okršaja u Nani , rekli su mu da je Miroslav Bižić jedan od organizatora Hadrijevog
ubistva. Petru Gračaninu, saveznom sekretaru za unutrašnje poslove, rekao je: Vi ste ga ubili. Ja ću uhapsiti
onog Bižića. Iako mu je predočeno da mu nijedan policajac u kafani više neće sedeti sa kriminalcem, ako
uhapsi Bižića, on je to ipak učinio. Tek tri dana posle Bižićevog hapšenja, kad je kod mene došla njegova
supruga, saznao sam šta se dešava. Odem do Gračanina i vidim da on već zna. Mustać o Bižićevom hapšenju
nije imao pojma, muvao se negde po zemlji sa švedskom policijom. Bogdanović je poverovao da je Mustać
naručio Lakonićevo ubistvo, što je bila izmišljotina. Lakonić je bio naš čovek i trebalo je tih dana da obavi
jednu akciju. Posle Hadrijeve likvidacije, inače, sve je bilo u najboljem redu. Od Gračanina sam dobio poruku:
Samo nastavite, ali oprezno .
Lično sam u GSUP vežbao pucanje sa čovekom koji je likvidirao Hadrija i valjalo je nastaviti, ali
Boža Spasić objašnjava da je tada usledilo davanje zvaničnih izjava, i to tako što su njegov kolega Zoran
Savićevio, jedan od visokih inspektora SDBJ u to vreme, i on, bili prinuđeni da dođu na saslušanje u jedan čas
posle ponoći. Međutim, njihove izjave nikada, tvrdi, nisu prosleđene istražnom sudiji, jer su rekli da je
saradnja sa podzemljem zaista bila dogovorena:
Čini mi se da je slučaj Nana imao dalekosežnije posledice nego što se to shvata. Nije samo u pitanju rat
između GSUP i MUP, razbijanje autonomije beogradske policije i njena sadašnja nesposobnost. Jer, da tada
nismo prekinuti, mogli smo da likvidiramo Tuđmana i sve njegove saradnike, kad su bili na predizbornoj
kampanji u Nemačkoj. Postojao je sasvim razrađen plan. Beli nam je dao audi koji smo napunili plinskim
bocama i sve je bilo spremno. Valjda se to vozilo i danas nalazi na ulici u Štutgartu. Ali, akcija koja je mogla
promeniti tok istorije nikada nije izvedena
TREĆA POKRAJINA
Kako protiv organizovanog kriminala mogu da se bore policija i država koje ne priznaju njegovo postojanje?
Mnogi opozicioni političari veruju da je policija de facto vojna snaga SPS dr Vladan Vasilijević , te stoga
nikada neće priznati očiglednost organizovanog kriminala i njegove povezanosti sa politikom. Jer, ko još
hapsi samog sebe?
Komunisti primećuju:
Mi smo sada u fazi kad su političko-finansijske oligarhije povezane sa kriminalom i to će se u jednom
momentu, kao u svakoj normalnoj državi, razdvojiti. Nije nemoguće da neko iz kriminalne oligarhije pređe u
finansijsku, a da se ovi drugi kriminalizuju ubeđen je Zoran Čičak, iz SK-PJ i Jugoslovenske udružene levice.
I kad bi se naivno pretpostavilo da je ministarska afera bila jedina i pojedinačna slabost političara na vlasti,
ona je ipak dokaz njihove upletenosti u nezakonite poslove. Zato je teško shvatiti potrebu mr Nebojše
Čovića, gradonačelnika Beograda i člana SPS, da se, najavljujući borbu protiv korupcionaštva, ogradi i kaže:
ako tako nešto zaista postoji .
Verovatno procenivši da je ovakvim zaključkom bio previše blag prema lopovskoj nomenklaturi, gospodin
Čović se ubrzo ispravio, davši potpuno drugačiju ocenu:
Organizovani kriminal se odvija uz podršku velikih finansijskih moćnika i evidentno je da su centri tog
kriminala u privredi i bankama. Odatle počinje niz drugih aktivnosti i, naravno, direktno povezivanje sa
mafijom, za koju mora da se kaže da postoji.
Ovo je najoštrija izjava nekog od visokih čelnika vladajuće stranke o sprezi kriminala i, uslovno rečeno,
državnih nameštenika. Nadalje bi, verujući da saznanje o postojanju mafije nije tek uzgred izrečeno, vredelo
očekivati i konkretne korake. Prvi bi, po opštem uverenju, trebalo da bude sledeći: da policijski činovnici
zaključe što i političari. No, bar za sada, nije tako.
Petar Zeković, načelnik beogradske policije, veruje da organizovanog kriminala nema jer, po njegovom
saznanju, to podrazumeva značajan uticaj podzemlja u policiji, sudstvu i političkom vrhu. A tako nešto,
smatra, ovde ne postoji.
Poleđina umešanosti države u kriminal se, međutim, nazire samo kad dođe do sukoba između onih koji su
na istoj strani. Tada se delovi dosijea, zavijeni u opštenarodnu stvar borbe protiv kriminala, objavljuju kroz
izjave ozlojeđenih, onih kojima je dozlogrdilo, likova sumnjive motivacije. Na primer, preko inspektora
Dragana Mladenovića, kome se ipak mora skinuti kapa, bez obzira ko bio njegov zaštitnik, jer je govorio,
većini se čini, o neverovatnim mahinacijama Radovana Stojičića Badže, zamenika ministra unutrašnjih
poslova i svakako jednog od najmoćnijih ljudi u zemlji.
Pošto je početkom 1993. godine Slobodan Milošević, srpski predsednik, kao jedan od tri najvažnija zadatka
države najavio i borbu protiv kriminala, Zoran Sokolović, ministar unutrašnjih poslova, pokazao je kako se
izvršavaju naredbe. Samo tri meseca posle Miloševićevog govora, na sednici Narodne skupštine Srbije
posvećene bezbednosti i kriminalu, on izjavljuje:
Ukupno stanje bezbednosti u Republici Srbiji relativno je stabilno, a talas kriminala koji je poprimio široke
razmere, posebno u Beogradu, zaustavljen je.
Brojke koje je izneo g. Sokolović bile su za divljenje, ali teško da se za samo deset dana , oduzimanjem,
recimo, 243 komada oružja, i pronalaženjem 85 ukradenih automobila, mogu preseći dobro uhodani kanali
kojima se vozila, naoružanje i droga dopremaju u zemlju. Ili se izvoze iz nje.
Mnoge prljave radnje, posebno one vezane za uvoz i prodaju nafte i oružja, opravdavaju se čarobnom rečju
rodoljublje . Međutim, stotine privilegovanih ko omogućuje privilegije? , obogatile su se bukvalno za
nekoliko nedelja, uvoženjem cisterni nafte koju su svome narodu , gotovo tražeći zahvalnost, prodavali sa
neverovatnom zaradom od 500 odsto.
Nije kriminal ako neko nabavi naftu, ocarini je i proda, plati porez i na kraju zaradi. Neprihvatljivo je da se
nafta i drugi proizvodi ne carine, da se na njih ne plaća porez na promet i povrh svega, da se zbog nestašice
udari astronomska cena i ubere enormna zarada. Velika sumnja je pala na državu posle ministarske afere i
sve dok se ona ne razreši, sumnje će se podgrevati. Ja ne mogu da tvrdim da nije bilo pojedinačnih slučajeva
u koje su umešani ljudi iz vrha uprave. Moraju se i mali slučajevi kriminala rasvetliti, jer će narod posumnjati
da država, zbilja, nije u stanju da izađe na kraj sa kriminalcima.
Ovo su reči Radmila Bogdanovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, za koga iskusni policajci kažu da je
bio dobar u odnosu na svoje naslednike .
Bogdanović je dao ostavku iz moralnih razloga, posle demonstracija 9. marta 1991. godine, ali đa je bio
zaista samokritičan, kažu oponenti, dao bi je godinu dana ranije, pošto je pukla bruka oko afere Nana .
Poslužio sam kao povod za obračun sa GSUP-om, pre svega Nikolom Ćurčićem, gradskim sekretarom SUP-a, i
Markom Nicovićem i Miroslavom Gojkovićem, bivšim načelnicima GSUP-a kaže Miroslav Bižić, ondašnji
načelnik Odeljenja za maloletničku delikvenciju, optužen za prekoračenje službene dužnosti i prikrivanje
ubistva Andrije Lakonića.
Prvog januara 1990. godine, autonomnost GSUP-a je i zvanično ukinuta, a republički MUP je postao
nadležan za dešavanja u Beogradu. Tačnije, gradska policija je svedena na nivo samo jedne od ispostava,
ravnopravne sa svim ostalim. Tadašnji prvi čovek srpske policije, Radmilo Bogdanović, uporno je negirao
tezu da je slučaj Nana u direktnoj vezi sa promenama unutar policije. Kao zlonamernu je ocenio tvrdnju da je
Nana bila povod republičkom MUP-u da raskine saradnju SUP Beograd i saveznog SUP, odnosno SDBJ, o
čemu republička policija nije imala nikakva saznanja:
SUP Beograd je radio na svoju ruku, to je bila privatizovana služba. Opraštanje kazne kriminalcima je posao
državnih organa, a ne gradskih policija. Kakva je profesionalnost Bižića, kad njegova žena zna za neke akcije
SDB Jugoslavije i ulogu kriminalaca u tim akcijama? Čak i ako pojedini kriminalci preko Bižića rade za SDBJ, to
ne bi trebalo niko da zna.
Jedna od optužbi na račun GSUP-a odnosila se i na poslovnu saradnju nekih inspektora sa kriminalcima.
Mada tako teška kvalifikacija nikad nije potvrđena, iz republičkog MUP-a upućivani su i ovakvi prekori:
Dobro je kad operativac u podzemlju ima svog informatora, ali je loše kad sa njim posluje.
Miroslav Gojković, bivši zamenik načelnika Uprave za suzbijanje kriminaliteta GSUP, ozlojeđeno je zaključio:
Zbog tih lažnih tvrdnji, stvorena je fama da smo mi u GSUP-u mafija. Zato su nas zlurado nazivali treća srpska
pokrajina .
Posle ubistva u klubu Nana na Senjaku, na optuženičkoj klupi našao se Miroslav Bižić, policajac kog su se
kriminalci najviše plašili, a sudilo se, zapravo, svim samostalnim, profesionalnim, prekaljenim inspektorima.
Sudilo se, tačnije, dobro uigranim timovima koji se nisu plašili preuzimanja odgovornosti za greške, dok su
zasluge za dobre poslove primali kao nešto najprirodnije i bez velike pompe. Sudili su im, tvrde hroničari,
ljudi koji su se bojali sopstvenog mišljenja, ambicije, ličnosti. Onda kada su policajci, zastrašeni Bižićevim
žrtvovanjem, dva puta počeli da mere pre nego što će početi da izvode ozbiljnije akcije sa doušnicima iz
podzemlja, kada su ginuli razmišljajući da li da pucaju, jer bi mogli biti suspendovani, počela je agonija
policije.
Ono što sam radio, rade svi policajci sveta. Da bi se dobile informacije, kriminalcu mora da se plati, ili da mu
se učini sitna usluga. Nijedan kriminalac ne voli policiju i neće sa njom da sarađuje ako ne mora, jer smo na
različitim stranama kaže Bižić.
Bivši načelnik Odeljenja za maloletničku delinkvenciju optužen je zato što je dozvolio Veselinu Vukotiću,
osumnjičenom za Lakonićevo ubistvo, da sa lažnim pasošem pobegne iz zemlje. Optužnica za prikrivanje
ubistva ipak je preimenovana u zloupotrebu službenog položaja, sa ciljem pribavljanja neimovinske koristi .
Bižić je svoje postupke obrazložio:
Nisam ni u čemu pogrešio. Veselina Vukotića oslobodio sam iz pritvora uz svoj potpis, jer je to zahtevao
Božidar Spasić, radnik SDB Jugoslavije. Naravno, reč je o usmenom zahtevu, jer je besmisleno očekivati
pisani trag. Vukotić je bio predviđen da za SDBJ obavi određeni zadatak. Za to vreme, centralna poternica
nije ukidana. Sve vreme dok nije otišao na izvršenje zadatka znao sam gde se nalazi i bio mi je svakog
trenutka dostupan. Zašto nije uhapšen posle obavljenog posla, to neka objasni Božidar Spasić.
Po njegovom mišljenju, osnovni motiv sudskog procesa bila je želja tadašnjeg Republičkog SUP-a da svoju
superiornost na teritoriji Republike dokaže i u Beogradu .
Posle ovog sudskog procesa jasno je šta su i ko su ljudi iz RSUP-a. Osuđen sam na tri meseca, uslovno na
godinu dana, kao poslednji šaner koji je ukrao sto grama kafe izjavio je Bižić.
Policajci najozbiljnije prihvataju sud podzemlja o sebi. Da bi neki inspektor zaista uspeo u svom poslu, mora
da stekne ugled među ljudima sa ulice. Onog trenutka kad izgube to poštovanje, prestaje i fer igra između
lopova i žandara : inspektori se osećaju inferiorno, povlađuju uglednijim prestupnicima, dok ponižavaju one
koji nemaju ime, stvarajući doživotne protivnike. Kriminalci tada uviđaju da nasuprot sebi imaju
beskičmenjake i kodeks koji je do tada važio stavlja se van snage. Kako je to primetio jedan dugogodišnji
policajac: Kad bi davali dozvole za oružje pravim momcima, a takvih ima u podzemlju, oni bi to umeli da
cene. Trudili bi se da drže na uzdi svoje pucače, čak bi nastojali da i njihova teritorija bude što mirnija.
Darko Ašanin, jedan od optuženih pa oslobođenih za Lakonićevo ubistvo, posle suđenja je primetio da se
beogradsko podzemlje užurbano naoružava, da se mnogo više puca, jer je u gradu sve manje policajaca koji
uživaju ugled. Oni kojih su se plašili, iako u punoj snazi, penzionisani su. Gradu je potrebna čvrsta ruka ,
rekao je Ašanin, čije mišljenje je, pogotovo sa ove vremenske distance, imalo proročansku težinu.
Usvajanjem novog Zakona o unutrašnjim poslovima Gradski sekretarijat unutrašnjih poslova preimenovan je
u SUP Beograd, dakle, postaje samo jedan od mnogobrojnih pod okriljem Ministarstva. U praksi, to znači da
MUP isto postupa prema beogradskim policajcima, isto ih plaća, kao i njihove kolege iz gradova u
unutrašnjosti, gde se profesionalna ubistva događaju veoma retko, ili, na sreću, gotovo nikako.
Miroslav Gojković, penzionisan odmah posle slučaja Nana , objašnjava:
RSUP je oduvek imao neke ingerencije nad GSUP-om. Ali, od ukupnog broja izvršenih krivičnih dela u Srbiji,
50 do 60 odsto događalo se u Beogradu. Ljudi u GSUP-u su imali najviše posla, bili su najiskusniji, znači
najbolji policajci, jer je u našem poslu iskustvo neprocenjivo. U RSUP su, međutim, uvek dolazili ljudi koji
nisu imali veze sa operativom. Dovlačili su ih iz unutrašnjosti po nekim vezama. Jednom ili dva puta godišnje
popunjavali su neke kolone za izveštaje i uvek su nastupali snishodljivo. Da su bili razumni, pronašli bi neki
zajednički jezik. Postojala je, međutim, neka netrpeljivost između tadašnjeg gradskog sekretara Nikole
Ćurčića i Radmila Bogdanovića, i RSUP je iz kompleksa hteo da razbije taj imidž gradske policije kaže
Gojković.
Od 1989. godine u javnosti se povremeno pojavljuju izjave bivših inspektora iz zlatnog doba GSUP-a, u
kojima uzalud primećuju neophodnost da se, kako je to svugde u svetu, velegradskoj policiji pruži operativna
autonomnost, manevarski prostor , kako kažu. Čak se i u Gradskoj skupštini vodila rasprava o ovom pitanju,
ali MUP je neumoljiv. Petar Zeković, načelnik beogradske policije, smatra:
Ne postoji nijedan utemeljeniji razlog za povratak beogradske policije, pod čim se verovatno podrazumeva
Gradski SUP, koji je imao određenu autonomiju u odnosu na MUP. Ustavom je bezbednost na nivou
Republike poverena Ministarstvu.
Razbijanje imidža velegradske policije bilo je i više od toga. Prvi potez je bio dovođenje čoveka iz
Ministarstva na mesto načelnika za kadrove. Upućeni taj trenutak porede sa dolaskom neiskusnog trenera u
tim koji je pobeđivao, pa sada bek igra centarfora, a krilo libera.
Kao što se neke novine kupuju, to svako zna, zbog dva-tri novinara, tako su i GSUP vukle uigrane ekipe u
najvažnijim odeljenjima. Onda su oterani najiskusniji, a inspektori koji su, recimo, radili na ubistvima,
prebačeni su na droge. Svaki policajac, međutim, ima određene sklonosti. Da bi se posvetio borbi protiv
narko-dilera, važno je da u trenutku osmisli igru za preprodavca. Ubistva, naprotiv, rešavaju izuzetno strpljivi
policajci koji su u stanju da razgovaraju sa stotinama svedoka i da ne propuste ni najsitniji detalj objašnjava
bivši inspektor, koji je napustio policiju mada je za sobom imao 18 godina rada i stotine zamršenih slučajeva.
Po bodovnom sistemu Interpola , beogradska policija je pre 1989. godine važila za jednu od tri najuspešnije
organizacije u Evropi. Imala je najmanje nerešenih krivičnih dela koja se kažnjavaju velikim brojem
negativnih bodova: ubistava, silovanja, razbojništava. Kada bi jedno ubistvo godišnje bilo nerešeno, to je bio
presedan. Osamdesete i devedesete godine se, naravno, ne mogu porediti. Ali, može se primetiti neosporna
činjenica: inspektori masovno napuštaju SUP u Beogradu.
Kriza je zahvatila celo društvo, ali država koja drži do svoje ozbiljnosti ne može dozvoliti da joj klone jedan od
stubova policija nevolje u sudstvu su druga, ali ne i potpuno drugačija tema .
Prema podacima iz februara 1993. godine, najsvežijim, s obzirom da nam MUP nije dozvolio razgovor sa
načelnikom SUP Beograda, između ostalog i o poginulim inspektorima Upravu za suzbijanje kriminaliteta
beogradske policije je u tokom prethodne godine napustilo 30 ljudi, uglavnom inspektora. Istovremeno,
primljeno je 20 novih radnika, dok je iz drugih organizacionih jedinica prebačeno još 15 ljudi.
Ljuba Milanović, dugogodišnji inspektor u odeljenjima za droge i ubistva, kaže:
Iz Trećeg odeljenja Odeljenje za krvne delikte prim. aut. za kratko vreme otišlo je pet ljudi sa velikim
iskustvom. To je nenadoknadiv gubitak. Znate li šta znači kada ode čovek koji je radio na 200 ubistava? Šta
on sve ima u glavi? Otišao je jedan, drugi, treći, i tako redom, a niko se nije zapitao zašto. Oni razmišljaju po
principu doći će drugi . Ali, pitanje je da li će tom pripravniku biti potrebno 200, ili četiri hiljade ubistava da
bi dostigao njegov nivo. Po ovoj iščašenoj logici, puno ljudi treba da bude ubijeno da bi stasao dobar
policajac, kojeg su oni već imali. Policija je zanat, a oni su otišli kad su ga imali u malom prstu. Bili su
zaljubljenici u posao. Stara priča o sukobu SUP-a i MUP-a svodi se na ono: došao krojač kod sajdžije i
naređivao mu kako da popravlja satove.
Svaki policajac će se složiti da se pravi plodovi u ovom poslu ubiraju tek posle pet godina, kada je operativac
uspeo da osnuje dovoljno široku mrežu saradnika u podzemlju i među njima stekao ugled.
Sigurno je kaže Zeković da se oseća odlazak jednog broja stručnjaka sa velikim iskustvom i dobrim
rezultatima, što se odražava i na rad. Upravo zato, naša je trajna obaveza da posvećujemo više pažnje
obrazovanju mladih. Trenutno, u Sekretarijatu imamo veliki broj vrsnih profesionalaca, o čemu govore
rezultati. Ja sam vatreni zagovornik timskog rada jer se, na taj način, mogu nadoknaditi nedostaci.
Među pozitivne rezultate beogradske policije Zeković ubraja: veliku količinu zaplenjenog oružja, dve hiljade
lica uhvaćenih na delu, rasvetljavanje 33 odsto od ukupnog broja krivičnih dela sa nepoznatim izvršiocem,
što je za 12 odsto više nego 1992. godine:
Sa stanovišta višegodišnjeg proseka, 1993. godine zabeležen je neuobičajeno veliki broj razbojništava i
ubistava. U 1993. godini dogodilo se 71 ubistvo, za četiri manje nego prethodne godine. Do kraja 1993. rešili
smo 48 slučajeva, 1994. još pet izvršenih lane, što znači daje ostalo još 18. Od tog broja, pet je već rešeno u
policijskom smislu. Ako se zna da smo 1993. rešili neka ubistva iz 1992. godine, jasno je da ne stavljamo
nijedan slučaj ad acta, da se ova dela ne prepuštaju zaboravu objašnjava načelnik beogradske policije.
Tokom tri ratne godine 1991-1993 u Beogradu je zabeleženo 230 ubistava. Od tog broja, do sredine 1994.
godine ostalo je nerešeno četrdesetak slučajeva. Inspektori koji su iskusili kako izgleda raditi u SUP-u, kažu
da je policija i uspešna, ako se ima u vidu u kakvim uslovima radi. Jedan od bivših inspektora Odeljenja za
krvne delikte kaže:
Žena hoće da me ostavi jer se viđamo samo kad dođem da prespavam. Misli da je varam. Nije mi verovala
da su se u oktobru 1993. godine gotovo svakodnevno događala ubistva. Mom kolegi dete je okrenulo leđa,
nije ga prepoznalo. Od četrdesetak inspektora u našem odeljenju, samo su četvorica imali rešeno stambeno
pitanje. Ali, nije im ga MUP rešio. Opet, piše se i narod veruje, da je policija zastrašujuće opremljena. To je
tačno samo za uniformisani deo, za momke u dresovima . Međutim, oni se zanimaju samo čuvanjem javnog
reda i mira, niko od njih nije školovan da otkriva ubistva, hapsi dilere Od pet hiljada zaposlenih u SUP
Beograd, samo je 800 inspektora.
Neki sadašnji inspektori tvrde da beogradska policija ne poseduje ni najneophodnija tehnička sredstva,
poput foto-robota, ili mogućnosti da skida otiske prstiju sa pištolja. Zaposleni u Odeljenju kriminalističke
tehnike, iz kog su krajem 94. otišli načelnik i balističar, žale se da nemaju novca ni za aceton. Nedavno je
jednom od njih bio potreban kabl određene debljine, pa ga je slučajno pronašao u kancelariji svog kolege.
Prethodnog dana, o taj kabl se obesio čovek, pa je čuvan kao dokazni materijal.
O uslovima u kojima rade beogradski inspektori, Ljuba Milanović kaže:
Tvrdim da bi svaki evropski policajac ovde posle mesec dana izvršio samoubistvo. Poznato je da tehnika na
Zapadu rešava i do osamdeset odsto slučajeva. Kad naši već rade u nenormalnim uslovima, moglo bi im se
pomagati na simbolične načine. Predlagao sam, na primer, da se ljudi šalju u policijska odmarališta na moru.
Ako su puna leti, neka im zimi daju sobe. Dovoljno je tim fanaticima pokazati da ih ceniš, pa bi bili
zadovoljni. Međutim, atmosferu određuju mediokriteti, kojima je jedino važno da se niko ne ističe. Dali su
sve od sebe da se javno ne pohvali kolega pomoću čijeg podatka smo rešili dvostruko ubistvo u Pohorskoj
ulici. Kada sam ja, kao šef grupe, dobio pištolj za nagradu, rekao sam da ga je zaslužio moj čovek. Nisu hteli
da mu ga daju. Pošto sam otišao iz policije, a čuvši za ogovaranja, bacio sam taj pištolj u Dunav.
Milanović je imao deset ideja zahteva za unapređenje rada Odeljenja za droge. Svi su odbačeni. Promene se
u policiji prihvataju teže nego u Vatikanu. Pogotovo kad dolaze od ljudi koji bi, po nečijem sudu, želeli da se
na taj način istaknu. Ovaj bivši inspektor ne želi da navede svih deset predloga, kaže da je sve jasno kada se
čuje o onom prvom, najjednostavnijem i odbijenom. Odnosio se na jasno obeležavanje inspektora u
akcijama, tako što bi se na zaštitnim prslucima ispisalo policija što, inače, se primenjuje u celom svetu. Jedan
inspektor iz Dežurne službe imao je ozbiljnih nevolja samo zato što je na svom kačketu ispisao policija .
Možda su nadležni želeli da vide anahroni naziv milicija , koji se krajem 1994. pojavio i na toliko iščekivanim
policijskim značkama sa ličnim brojem svakog pripadnika MUP-a. Tvrdoglavost onih koji odlučuju skupo će
koštati Ministarstvo, pošto će hiljade značaka uskoro morati da bude zamenjeno, da bi pisalo policija , ime
sa ideološkim prizvukom toliko omraženim među reliktima titoizma.
Promene će, ako do njih dođe, u policiji trajati godinama Decenije negativne selekcije pokazale su tokom
rata koliko fiktivna snaga neke formacije malo znači JNA, tobožnja treća po snazi armija u Evropi , raspala se
neočekivano lako. Srpska policija u teškim mukama preživljava prvo veliko iskušenje, umnogome i zato što je
kadrove crpela iz istog sloja ljudi kao i JNA: sloja, čast izuzecima, kome su povlastice bile na prvom mestu.
Paradoksalno, oni koji su u policiju došli zbog lagodnog života danas je ne napuštaju, jer uviđaju svoju
nesposobnost i nespremnost da se snađu na tržištu radne snage, dok zaljubljenici u ovaj teški zanat odlaze i
bave se unosnijim poslovima. Pritisnuti nemaštinom, ovi prvi sve češće se pominju u crnim hronikama kao
izvršioci krivičnih dela.
Protiv pripadnika beogradske policije tokom 1993. godine podneto je 213 prijava kojima je obuhvaćeno 228
lica. Do okončanja postupka 57 radnika je udaljeno sa posla. U poređenju sa 1992. godinom, porast povreda
radnih dužnosti iznosi 30 odsto. Policajci su izvršili 21 krivično delo, a SUP Beograd je po tom osnovu udaljio
iz službe 17 radnika.
Pripadnici MUP-a učestvovali su u ubistvima Miše Šejića na Zelenom Vencu u Beogradu, na primer , teškim
razbojništvima u stanu Branka Miljkovića, Čelebićka ulica u Beogradu Teško je pretučena i glumica Nadežda
Bulatović, ali je disciplinska komisija u prvom stepenu oslobodila odgovornosti radnika OUP-a Voždovac.
Mnogi novinari i slučajni prolaznici dugo će se sećati 1. juna 1993. godine i demonstracija ispred Savezne
skupštine, kada su im pojedine osobe u plavom, uz prepoznatljiv povik Đe ćeš? , prebrojavale kosti.
Nikome nije palo na pamet da se zapita: ako mi danas na ovaj način suprotstavljamo narod i miliciju, kako će
sutra ti građani da imaju poverenja u milicionera, da mu pruže podatke ili da ga zaštite? rekao je posle
devetomartovskih demonstracija Miroslav Gojković.
Tomislav Trajilović, pomoćnik načelnika Uprave milicije SUP Beograd kaže da su merila za prijem kandidata
uvek ista: podvrgavaju se lekarskom pregledu i oceni psihofizičkih sposobnosti, a svakog meseca analizira se
njihov rad. Starešine se trude da im objasne kako samo jedan loš primer može da naruši ugled cele službe.
Trajilović priznaje i činjenicu da u beogradskoj policiji radi i izvestan broj ljudi iz Republike Srpske i Republike
Srpske Krajine, i to zbog nedostatka domaćih kadrova. Petar Zeković je obelodanio podatak da se na jedan
od poslednjih konkursa prijavilo samo 12 Beograđana.
Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, smatra da policija, ipak,
nema odgovarajuće kriterijume za prijem novih ljudi:
Provlače se agresivci, ljudi koji ne znaju ništa o osnovnim ljudskim pravima. To je stari komunistički
mentalitet: policija je Bog a građanin kriminalac.
Budimir Babović, savetnik Interpola, objašnjava:
Dok je milicija dopunska snaga za očuvanje vlasti, policija se javlja kao izraz opšte potrebe društva da živi u
miru i predstavlja element kontrole društvenog sistema. U svetu, a pogotovo kod nas, daleko više pažnje
pridaje se očuvanju javnog reda i mira, što je prevashodno politička kategorija, nego što se poklanja borbi
protiv kriminala.
Vladan Vasilijević je posle demonstracija 1. juna 93. izjavio da je na delu bilo nesputano nasilje, dok je
policija, ponovo se pokazalo, izmakla društvenoj kontroli. Policija je vaspitavana kao nedodirljiva, nema
profesionalne norme. Vlast je od nje načinila mezimče.
Živojin Aleksić, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, primetio je kako je ceo svet zapljusnut talasom
koji tek dolazi pitanje je da li će se zaustaviti ili ne a to je kriminalitet policajaca. On dolazi kao posledica loše
rešenog materijalnog položaja, brzine pri odabiru, slabe psihološke i druge kontrole ljudi. Ali, svuda u svetu
postoje odbori u skupštini koji kontrolišu policiju i njen rad, i postoje interne policije u policiji koje su
najefikasnije.
Gospodin Bogdanović opovrgavao je priče da su pridošli kadrovi u SUP nestručni i nesposobni:
Otpustili smo , izjavio je u novinama krajem 1990. godine, one koji nemaju odgovarajuću stručnu spremu.
Primili smo mlade i školovane ljude iz Beograda, ali i iz unutrašnjosti. Ja sam lično mnogo puta čuo te
primedbe o policajcima-amaterima, aktivistima i političarima koji nam uništavaju službu . Čak se i meni priča
da sam profesor a ne policajac. Ima u tome dosta zluradosti i otpora prema promenama. Naročito kod ljudi
u GSUP Beograd, koji su godinama bili van kontrole RSUP Srbije i koji su navikli da rade na svoju ruku,
prestavši da profesionalno rade svoj posao. Poslednjih godina, zbog toga, na primer, u Beogradu nije
otkriveno ni jedno veće i značajnije delo privrednog kriminala. Oni po gradu jure kokošare, a ne kriminalce.
Ko, zaista, danas kontroliše srpsku policiju?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje, ali je uočljivo da MUP dobija alergiju kada se pomene polaganje računa .
Da je policija zaista vaspitavana kao nedodirljiva i da joj ni na kraj pameti nije da se za svoje postupke pravda
pred narodom, pokazuje i osoran odnos prema sredstvima informisanja. Zabarikadirani u svojim kabinetima,
ministar i njegovi zamenici bili su i ostali potpuno neuhvatljivi za novinare. Zato je i tragikomično izgledao
urednički nalog jednom novinaru da, posle prvojunskih demonstracija, zove Sokolovića . Urednik se,
prirodno, vodio praksom da ostali novinari bez većih teškoća komuniciraju sa drugim ministrima. MUP
Srbije, međutim, drži se kao masonska loža čak i prema molbama za razgovor o najbanalnijim temama, čak i
onim koje bi mu mogle biti od neposredne koristi: nerešenim stambenim pitanjima, slabom materijalnom
položaju, kao i tragično nastradalim policajcima
Kad, posle desetak dana i mnogobrojnih ljubaznih konverzacija sa šefom kabineta ministra unutrašnjih
poslova MUP je, valjda, jedino ministarstvo u Srbiji koje je ukinulo službu za informisanje , novinari u
trenutku očaja i nadahnuća otkriju metaforičnu bliskost zgrade u Ulici Kneza Miloša i Kafkinog Zamka , pa se
drznu da izuste i koju reč kritike, postaju neprijatelji Srbije i svega što je srpsko . Kad uporniji više puta hule
na MUP, moćnicima prekipi, pa zahtevaju od listova da kazne drske novinare, a pojedincima zabranjuju
posetu zgradi beogradske policije. Nije baš da MUP vodi kadrovsku politiku u medijima, ali je urednik Drugog
programa Radio Beograda, na primer, verovatno po preporuci, usvojio listu nepoželjnih gostiju iz drugih
redakcija.
Javnost je u prilici da sazna nešto više o svojoj policiji jedino kad dođe do zavade između dva tabora, jer se
tada otkrivaju pravi nečasni poslovi, a ne prekoračenja dužnosti i zloupotrebe službenog položaja.
U vreme ozbiljnih razračunavanja unutar MUP-a događa se i afera sa Draganom Mladenovićem,
inspektorom Drugog odeljenja SUP Beograd. Dvadesetpetogodišnji policajac izneo je senzacionalnu priču o
akciji hapšenja pljačkaša trezora Jugoskandika , čija je kruna, navodno, trebalo da bude i privođenje
Radovana Stojičića Badže, zamenika ministra Sokolovića. Mladenović je tvrdio da akciju vodi crnogorski klan
u policiji, na čijem operativnom čelu se nalazi Slaviša Šćekić, načelnik Odeljenja za razbojništva.
Praćenje, hapšenje i ispitivanje osumnjičenih izvedeno je u najvećoj tajnosti. Tamara Melović, optužena za
pomaganje u pljački stoleća, priča Mladenović, otkrila im je sve saučesnike:
Kada smo uhapsili Tamaru, to veče smo imali sastanak sa Šćekićem i još dvojicom njegovih pulena. Tada
nam je Šćekić rekao da niko za akciju i Tamaru ne sme da sazna, da pucamo na svakog kolegu ako želi da je
vidi i da ćemo biti ubijeni ako nešto procuri od nas.
Akciju ipak otkriva Milorad Vlahović, načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta SUP Beograd i to saopštava
na kolegijumu. Šćekić, besan, dolazi kod Mladenovića i optužuje ga da je on izdao Navodno, nastaje obrt i
Mladenovića proglašavaju za mozak nerealizovane operacije hapšenja zamenika ministra. Za kaznu,
premeštaju ga na Kosovo, kako je sam izjavio, poslavši za njim jednog Arkanovog čoveka da ga likvidira .
Ipak, inspektor je izvukao živu glavu i odlučio da progovori o skandaloznim poslovima Radovana Stojičića.
Mladenović tvrdi da su rezervisti MUP Srbije, Lukić i Pavlović, bili neposredni izvršioci naloga Radovana
Stojičića, čak i da su iz zemlje izneli milion maraka. Kaže da danas žive u Pragu, vlasnici su kockarnice i štiti ih
država.
Posle njegovog prvog istupa u javnosti, u MUP-u je, kaže, nastala panika:
Danima su u hotelu Mažestik , čiji je direktor ugledni kriminalac i policijski doušnik Miodrag Batričević, zvani
Gavran, u posebnoj sali većale prozvane glavešine MUP Srbije. Zamenik ministra gospodin Stojičić u
razgovoru sa svojim saradnicima iz podzemlja, i mafijašima iz MUP-a, uporno gura predlog da se prema
meni primeni krajnja mera . Pretpostavljate da je reč o ubistvu. U Mažestiku se, inače, pripadnici mafijaškog
klana Radovana Stojičića redovno sastaju, a njihovim kriminalcima, za kojima je raspisana poternica, pruža
se gostoprimstvo u sobama hotela.
Mladenović objašnjava i da Batričević sve razgovore koje vodi klan Radovana Stojičića snima i da ih za
debele pare prodaje drugoj strani, kao i drugim službama. To je, navodno, i ključ za otvaranje tajnih poslova
kojima se Stojičić bavi:
Otuda se i zna čime se sve bavi gospodin Stojičić: koliko oružja, dopremljenog sa ratišta, prodaje Hrvatskoj i
Muslimanima u Bosni, koliko se droge rasturi po Beogradu preko njegovih ljudi, a koliko pošalje specijalnim
vezama u inostranstvo a novac stavi na račune u ino-bankama kaže Mladenović.
Da čak ni idealistički nastrojeni inspektori ne idu sami u borbu protiv sistema postalo je očigledno kada se uz
Mladenovića pojavio i njegov konsiljero Milovan Brkić, novinar Balkan ekspresa . Brkić je, svakako, jedna od
najzagonetnijih pojava srpskog novinarstva: u Balkan ekspresu i drugim novinama, optuživao je desetine
poznatih javnih ličnosti za, neko bi rekao, neverovatne stvari , a da nikad nije odgovarao za klevetu.
Zli jezici tvrde da je staroj struji u MUP-u dozlogrdilo sadašnje stanje, da je spoznala svoje greške i da je sada
voljna da u policiju vrati neke ljude koje je pre pet godina isterala. Navodno, sprema se prava , profesionalna
policija, na čijem će čelu biti provereni inspektori SUP Beograd, tačnije, GSUP-a. Kad smo jednog od njih
upitali da li mu je, zaista, nuđeno mesto zamenika ministra, rekao je:
Ništa me ne pitaj! Rekli su mi da ćutim i da ne jedem g .!
Kako Mladenović, sasvim nezavisno od svoje trenutne uloge, gleda na stručnost nekih ljudi iz MUP-a?
Radmilo Bogdanović je bio pozitivna struja u policiji, i kada je otišao stvari su krenule naopako. Badžinom
naimenovanju na mesto zamenika ministra kumovao je Senta, telohranitelj predsednika Miloševića, i tako su
džudisti stupili na scenu Predsednik se, pošto je to bilo na brzinu, a nije baš znao za ljude iz policijskog sveta,
odlučio za Badžu kaže.
Bogdanović ima lepo mišljenje o svom bivšem kolegi Stojičiću. Ipak, svojevremeno se složio sa primedbom
novinara da bi neko u MUP-u trebalo da odgovori na napade:
Tu se neko mora oglasiti. Jer, mnogo je rečeno o zameniku ministra Radovanu Stojičiću Badži, odličnom
specijalcu koji je sišao u Stari trg i izvukao one Šiptare uoči suđenja Azemu Vlasiju. Taj Badža je bio, a ja hoću
da verujem da je i dalje, pošten čovek, pa prema tome i on mora da reaguje Ne kažem da je to zakovano.
Znam ga ovakvog kakvog ga opisujem. Dok se ne dokaže da je istina ono što navodi Mladenović, pa se
pokrene postupak, ili ne odgovara neko ko ga je oklevetao, ni ja neću biti načisto šta je to.
Prema Mladenovićevom mišljenju, ima još poštenih policajaca, a on posebno ističe Jovicu Stanišića,
načelnika Službe državne bezbednosti i Mihalja Kertesa, nekada zamenika saveznog ministra za unutrašnje
poslove, danas načelnika Uprave carina.
Inspektor Mladenović je u prvo vreme pokušavao da proda i priču o tome kako ga prozvani do sada nisu
likvidirali jer ne znaju ko stoji iza njega . Mislili su, tobože, da ga čuva vojna bezbednost, zato što su ga
jednog dana na posao, kada se nalazio na Kosovu, dovezla vojna kola. Onda je promenio ploču, pa sada kaže
da mu je glavu spasla samo odlična saradnja sa podzemljem:
Da nisam u sinhronizaciji sa određenim ljudima iz podzemlja, bio bih odavno mrtav. Ovako, preko tih
kontakata, u svakom trenutku znam šta Šćekić i Badža smeraju. Na primer, Slaviša Šćekić je u Zemun Polju
izjavio u izvesnom krugu ljudi da će ići do kraja dok me ne smaknu, te da je za dva meseca zaradio dvadeset
miliona maraka, što je sve snimljeno.
I tako, podzemlje javlja Mladenoviću ono što policija priča, a uz to još i sve snima. Naravno, sasvim je
moguće da neki ljudi iz podzemlja mogu u svojim lokalima da instaliraju prislušne uređaje, ali za to im je,
ipak, potrebno nečije odobrenje.
Kako je ubrzo posle Mladenovićevih izjava javio Balkan ekspres , Badžin i Sokolovićev pad ne bi trebalo da
predstavljaju iznenađenje. Na njihovo mesto, ne sasvim bez smisla za realne prognoze, ovaj list postavlja
Rođu Đorđevića i Radeta Markovića. Poslednji, inače bivši načelnik SUP Beograd, koga je, kažu, lično Badža
smenio, već poziva svoje bivše kolege sa kojima će obrazovati kabinet.
Stojičić bi, prema ovoj priči, bio kažnjen mestom dekana na Policijskoj akademiji, a Sokolović će na zasluženi
odmor u ambasadore.
Kažu da se ni Mladenović neće požaliti na novu policijsku kombinatoriku.
Tako bi vuci bili siti, a policajci na broju. Ali, šta ako je Mladenović zaista iznosio istinite podatke?
KRIMINALIZACIJA POLITIKE, POLITIZACIJA KRIMINALA
Na VIII kongresu UN o sprečavanju kriminala i postupku sa prestupnicima Havana, avgust septembar 1990
članovi delegacija Belorusije i Ukrajine su upozorili stručnjake na katastrofu koja se nadnela nad te države
nekadašnjeg SSSR. Kriminal i siva ekonomija u nekim širim, više sociopatološkim iskazivanjima, razjedali su
društveno i državotvorno tkivo. Država je bila nemoćna da se suprotstavi, jer su i njene ustanove urušavane
predano, sistematski. Eventualno zaustavljanje opake epidemije bil je samo predmet snoviđenja; nikako ne i
osmišljenje, sadržajno obogaćene i uverljive stvarnosti. Nije rečeno izričito, ali se bez napora mogla
prepoznati poruka: post-totalitarni svet najlakše izlazi iz zaostalosti u području kriminala i socijalne
patologije u celini, uklapajući se više nego uspešno u najsavremenije međunarodne tokove. Drugi deo
poruke je bio glasan: iz ruske sredine iz koje je ranije najupornije vršena opstrukcija ideje o međunarodnom
krivičnom kodeksu i međunarodnom krivičnom sudstvu, zatraženo je što brže osnivanje stalnog
međunarodnog krivičnog suda koji bi rasteretio domaće sudove prevelikog tereta suprotstavljanja onom
delu organizovanog kriminala čije su granice, u prenosnom i u faktičkom smislu, bile neodredive; odnosno
već tada sasvim izvesno globalno, u svetskim razmerama, određene. Nije bilo osnova da se već tada sa
saznajnog stanovišta predvidi budući, sasvim skori razvoj događaja. Ali, naslućivano je da predstojeći potresi
ne mogu da budu lokalizovani, da nespremno započeta detotalitarizacija može da ima daleko teže posledice
od onih koje su osvedočeni pesimisti više nagoveštavali nego što su ih preciznije predočavali. Uostalom,
euforija oko rušenja Berlinskog zida pomutila je razum svima; najviše onima koji su, ako se tako može reći,
bili predodređeni da sebi pripišu uspehe oko prekida ideja o očuvanju interesnih sfera i očajničke
nesposobnosti da se prekrati skoro poluvekovni oružani sukob dva moćnika iza zida nazvanog hladni rat.
Iznenađujućom žestinom doći će do bitnih promena i unutar međunarodne kriminalne organizacije.
Ukrajinska, beloruska, ruska mafija ravnopravno se uključuju u preraspodelu poslova i dobiti, stiču čak i
određenu, ne beznačajnu prednost u odnosu, naročito na organizacije u Evropi, ali i izvan tih okvira.
Među moćne sicilijanske, napuljske, severnoitalijanske, korzikanske porodice umešali su se i nepoznati
gospodari podzemlja sa evropskog istoka. Tome su značajno doprineli: raspad istočno i srednjoevropskog
bloka i oružani sukobi na prostorima nekadašnje Jugoslavije, praćeni dalekim odjecima ratova na Kavkazu i
Zakavkazju, od čijeg se proširivanja i rasplamsavanja sasvim osnovano strahuje još od 1992. godine. Kada je
negde krajem oktobra ili početkom novembra 1993. godine održan sastanak šefova policija u Amsterdamu i
Beču, na kome je saopšteno da značajan deo prihoda ruske mafije od droge i prostitucije služi za finansiranje
rata u Bosni i Hercegovini, dobijena je konačno jasnija slika o savremenim zbivanjima u svetskom podzemlju.
Treba se podsetiti da su danas najunosniji poslovi organizovanog kriminala: pranje novca, ilegalno
skladištenje i razni oblici transfera nuklearnog otpada, trgovina oružjem i nedozvoljena proizvodnja i promet
droge.
Stalno i sve ozbiljnije pogoršanje, uprkos sistematskih mera prevencije koje su sprovođene u skladu sa
dogovorima u okviru OUN, podstaklo je i dodatne napore u traženju trajnijih rešenja. Ovo tim pre što su
posledice najtežih oblika prestupničkog ponašanja postajale iz dana u dan dalekosežnije i skoro neotklonive.
Nedugo pre održavanja redovnog IX kongresa OUN za borbu protiv kriminala i postupak sa prestupnicima
maj 1995. godine u Tunisu , u Napulju je, od 21. do 23. novembra 1994. godine održana svetska ministarska
konferencija o transnacionalnom organizovanom kriminalu. Njene poruke su zastrašujuće: zlo koje dolazi s
te strane dovodi u pitanje čitav sistem međunarodnih vrednosti i neposredno ugrožava neotuđiva ljudska
prava.
Još je poraznija saznanja ponudio okrugli sto Kriminalizacija politike , održan 15. i 16. decembra 1994.
godine u Parizu. Bilo da je reč o sredinama u neprekinutom, uobičajenom razvoju, ili pak o onima koje su
pogođene krizama i ratovima, ruše se tabui doskorašnjih nivelisanja i zaštićenih zona društvenog jezgra.
Svemoć kriminalnog ganga nadrasta klasičnu državnu organizaciju. Sprega vojnog establišmenta i krupnog
kapitala sa kriminalnom organizacijom odlučujuće deluje na političke tokove i sudbine, na svakodnevicu
zemalja različitog stepena razvijenosti i različitih državotvornih opredeljenja i unutrašnjih odnosa Južna
Afrika, Japan, Indija, Kina, Liban itd. .
Stanje u Jugoslaviji do 1991. godine je smatrano povoljnim. Kao deo ukupne politike kriminalna politika se u
potpunosti priklanjala probirljivom ukusu vlasti i zahtevima koji su s te strane dolazili. Posmatrana kroz broj
osuđenih lica i krivičnih dela, u sklopu stalnih statističkih praćenja, masa kriminala je bila manje-više
ustaljena: kretala se oko 100.000 osuđenih godišnje. Odstupanja su, kada je do njih i dolazilo, neznatna.
Najzastupljeniji je tzv. bagatelni kriminal: više od polovine ukupne mase. Masovno su se javljala i krivična
dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, što je i razumljivo. Krvni delikti, tipični za kriminal nasilja, kao i
imovinski kriminal uz upotrebu nasilja, spadali su u brojnije grupe, ali ne i među alarmantno učestale. Isto je
i sa poslovnim kriminalom u to vreme sasvim nejasno definisanim kao privredni kriminal , uz karakteristiku
da je, po ovim pokazateljima, lična imovina bila manje ugrožena od tzv. društvene nad kojom nikada nisu ni
ustanovljeni pravi svojinski odnosi . Istovremeno, javljala su se sasvim retko dela primanja i davanja mita,
mada je korupcija hvatala maha i zadirala u sve pore društva. Beleženi su otkriveni slučajevi i u veoma
osetljivim službama kakve su policija, sudstvo, javno tužilaštvo, da bi se onda preko toga neodgovorno
prelazilo. Sistem društvenih antivrednosti pretvoren je u sistem priznatih vrednosti. Moralna osuda, koja
inače treba da ima veće uticaje od kazne u pravu je sasvim zaboravljena. Obrasci ponašanja na kojima se
izgrađuju moralne norme, a oni uvek moraju da dolaze odozgo, da su poduprti velikim ugledom i
autoritetom, gotovo bez izuzetaka su bili napravljeni i stalno su se pogoršavali. Granice dozvoljenog i
zabranjenog uzajamno su se opasno približavale da bi se na kraju sasvim izgubile. Snalažljivost, korisne
malverzacije , kao apsurdna floskula, primitivna pohlepa za materijalnim dobrima, skorojevićki odnos,
odnosno antiodnos prema duhovnim vrednostima, davali su boje noći toj poraznoj, strogo prikrivanoj
svakidašnjici i njenim osnovnim atributima. Farsa najbezbednijeg društva morala je da opstane na svaki
način. Ko bi se drznuo da potraži istinu bio je proskribovan; doživljavao je neprijatnosti, a neretko i više,
mnogo više, od toga. Saučesnici u jednoj falsifikovanoj kriminalnoj politici i kriminologiji, u smislu i teorije, i
prakse, bili su pored pravosuđa, tužilaštva i policije, i naučne ustanove i univerziteti sa njihovim relevantnim
fakultetima, uvek spremni da naučnim konstrukcijama podupru ili prikriju političke proizvoljnosti na štetu i
uz žrtvovanje postulata nauke i profesionalne etike.
Još nešto što je obeležilo razdoblje nekadašnje Jugoslavije u vezi sa kriminalom, u kome se i nalaze koreni zla
o kojima danas kazuju A. Knežević i V. Tufegdžić u zbirci tekstova Kriminal koji je izmenio Srbiju .
Obmanjujuća predstava o kriminalu bila je propraćena mnogim okolnostima kojima se u svakom kriminalno-
političkom ili kriminološkom istraživanju itekako mora posvetiti pažnja. Crna brojka je pokazivala tendencije
ka veoma velikoj vrednosti. To je masa ne samo neotkrivenog kriminala, već i kriminala za koji se zna, ali
počinioci nisu krivično gonjeni. Rasprostranjena je pojava da poslovodni organi svojim odlukama ne
prijavljuju dela uslovljavajući takvu odluku naknadom šteta ili bez ikakvih uslovljavanja. Tome je doprinosila i
inače selektivna politika kaznenog progona od strane tužilaštva, podređena političkoj samovolji moćnika.
Nezadovoljavajući rezultati su prisutni i kod otkrivanja nepoznatih učinilaca krivičnih dela oko 40 i više ostalo
je neotkriveno . Na zvanično stanje kriminala sigurno su uticali i veoma sporo vođen krivični postupak i
neažurnost sudova Međutim, znatno više od toga, tu sliku je iskrivljavala neprimerena kriminalna politika, u
onom delu koji se odnosi na zakonodavnu praksu. Naime, u zastarelom, arhaičnom krivičnom
zakonodavstvu nije bilo inkriminacija na osnovu kojih bi se gonile i kažnjavale alarmantno rasprostranjene
socio-patološke pojave u širem smislu, sa nesagledivo teškim posledicama Samo primera radi: trošenje bez
kontrole ogromnih fondova reprezentacije, putni troškovi koji su često prelazili granice objektivno mogućih
dana za putovanje tokom godine, duple naknade putnih troškova na gradilištima van zemlje, zloupotrebe sa
službenim vozilima, nekontrolisano korišćenje flote specijalnih aviona itd. U suštini u prostom socijalne
patologije nalazila su se opasnija i štetnija ponašanja od inkriminisanih ponašanja. Već tada je država svim
svojim autoritetom stala na pozicije sistematske i duboke kriminalizacije društva. Potvrda za to naćiće se i u
Kneževićevim i Tufegdžićevim pričama, iako su identifikacije prestupnika vezane za niže, lokalne nivoe, što je
odgovaralo njihovim saznanjima, kulturnom i opšteobrazovnom nivou i potrebama.
Kada je reč o ovom valja imati u vidu i odnos između prestupnika i same policije, zadužene prevashodno za
otkrivanje kriminala. Policijski saradnici, doušnici, računaju sa određenim pogodnostima iz te saradnje. Vrsta
i količina pogodnosti zavisi od različitih činilaca i obično je stvar arbitriranih odluka operativnih službi. Tek u
poslednje vreme, naročito prilikom nanošenja odlučujućeg poraza Crvenim brigadama u Italiji, posle otmice
američkog generala Dorijera, pitanju doušnika se pristupilo sistematičnije. Mnoga zakonodavstva su
izmenjena i dopunjena upravo da bi se i na taj način sprečile eventualne zloupotrebe Italija. Francuska,
Švajcarska itd . Jugoslovenska praksa se i tu u priličnoj meri razlikovala. Radilo se bez ikakvog rada. Krupni i
osetljivi poslovi koje je prestupnicima, kao svojim saradnicima, poveravala naročito politička policija
utiskivali su preduboke tragove u mnoga zbivanja: od onemogućavanja da pojedinci među njima dođu na
izuzetno visoke društvene položaje, a opet oni nepoćudni, preopasni zbog moći koju su obezbedili da
postanu žrtve nemilosrdnih obračuna, za javnost uvek pripisivanih isključivo unutrašnjim sukobima u
podzemlju. Autori knjige Kriminal koji je izmenio Srbiju su upravo dobro zapazili i tu karakteristiku ranijeg
jugoslovenskog podzemlja koja se višestruko i u još kudikamo nepovoljnijem obliku prenosi na kriminalni tok
sadašnje Jugoslavije. U procenama uticaja koji dolaze odatle, autori su veoma realni, promišljeni, sa retkom
osobinom da ne budu nametljivi i sami uobličavaju završni sud. Oni prepuštaju drugima da iz ovlaš,
uglavnom u krokiju, ispričanog dela priče izvlače dalje zaključke. Zahvaljujući tom pristupu pouzdani zaključci
će bez većih napora biti dostupni i laicima i uplašenim ili nesigurnim u sopstvena znanja stručnjacima.
Inače, poseban tabu je postojao u odnosu na organizovani kriminal. Uporno se tvrdilo da njega na ovim
prostorima nema. Takvi stavovi su u ime nauke obrazlagani na besmislene načine: nisu se stekli elementi za
ponavljanje organizacionih obrazaca američkog, italijanskog, evropskih ili japanskog ganga, izostaju
spektakularni obračuni za prevlast, neprepoznatljive su organizacije koje dugo traju i slično. Gubilo se iz vida
da su stereotipi u toj oblasti isključeni, da ima razlika i unutar pojedinih sredina kakav je slučaj, na primer, sa
Italijom od Cosa Nostra, preko N drangheta do Camore, a da se ne govori o američkom gangu, italijanskoj
mafiji i japanskoj jakuzi. Uostalom, totalitarni i autoritarni sistemi nesporno obezbeđuju posebne
pretpostavke za organizovani kriminal. Fiktivni poslovi u skladu sa propisima koji su zaklon za glavne,
ilegalne delatnosti od kojih se ostvaruju ključni profiti ovde nisu neophodni, jer sve se podvodi pod propis
kada je reč o najmoćnijim organizacijama pod kontrolom same države. Nezakonite dobiti ostaju nekažnjive
zbog očuvanja socijalnog mira, pri čemu poslovodni organi prisvajaju najveći deo sredstava. Svakako,
dvojstvo legalnog i ilegalnog poslovanja prisutno je pre svega van društvenog sektora, u privatnim
preduzećima koja su veoma rano postala središta za okupljanje veoma uticajnih grupa iz podzemlja.
Rauferova istraživanja ukazuju da je Zagreb među važnim centrima u Evropi u kome delaju ogranci
italijanske mafije i to za poslove ilegalne trgovine droge i oružja. On upozorava na prisustvo istih grupa i u
Bosni i Hercegovini i duž crnogorskog dela obale. Sa ovim upozorenjima se poklapa i premeštanje direkcije
Jugoskandika na Sveti Stefan, što može da bude slučajnost, ali i ne mora.
Posle 1991. godine spale su sve obrazine Na samom početku sukoba, kada je tek pripremana katastrofa u
koju će se ubrzo ući, sve sukobljene strane računaju sa potporom iskusnih gospodara podzemlja. Ovima je
opet to dobro došlo za njihove planove i podstaklo političke ambicije. Nastaje novi spoj politike i kriminala
koji konačno uklanja svaku razliku između podzemlja i ustanova države. A to nije moglo da se dogodi bez
prethodnih priprema na obe strane, koje nisu trajale kratko, što ponovo upućuje na pogubne posledice
ranije trpeljivosti, sigurno i dobro promišljene, u odnosu na uobličavanje i snaženje kriminalne organizacije.
Snaženje organizovanog kriminala i nagli porast kriminala u celini u novonastalim uslovima u Jugoslaviji, pa i
na drugim stranama na nekadašnjem jugoslovenskom prostom, ima nekoliko karakterističnih iskaza. Mere iz
Glave VII Povelje UN, uvedene prema Srbiji i Crnoj Gori rezolucijom Saveta bezbednosti br. 757 1992 , samo
su dodatni podsticaj već uveliko otvorenom procesu kriminalizacije politike i politizacije kriminala. Haos u
nacionalnoj ekonomiji iskoristio je zvanični politički i državni vrh za bezobzirnu pljačku tzv. društvenih
dobara. Svojinski preobražaji nisu ništa drugo nego ozakonjeni oblici otimanja ogromnih vrednosti od strane
povlašćenog menadžerskog lobija koji je odranije raspolagao enormnim sredstvima sticanim zahvaljujući
uobičajenim malverzacijama, cinično nazivanim i korisnim, naravno bez bližeg određenja ko je od njih imao
korist. Socijalna raslojavanja koja su u drugoj polovini 80-ih godina bila zastrašujuća, sada su se povećavala.
Novi stari bogataši treba čitati ceo komunističko-socijalistički mnogoljudni establišment, sa vojnim i
policijskim establišmentom obezbedili su sebi probrana mesta u evropskom i svetskom visokom društvu
Kipar, Grčka, Švajcarska, Rusija, Ekvador u žargonu dnevne politike korisnim malverzacijama i iznošenjem iz
zemlje, pre svega, ogromnih suma novca, a na jeziku krivičnog prava pljačkama za koje se nije moglo
odgovarati, jer su bile vešto legalizovane. Na to se nadovezuju tzv. vojne liferacije uz neuobičajene profite,
nezakonite preraspodele vojnog, vojno-sanitetskog materijala, humanitarne pomoći. Od ove poslednje,
najveći deo završava na crnom tržištu pod kontrolom mafije iz Srbije, Crne Gore, Krajine i srpskog dela
Bosne.
Mere iz Glave VII Povelje UN, pogotovu kada su strože primenjene na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti
br. 820 1993 podstakle su kriminalna ponašanja. Može se postaviti pitanje u kojoj meri su one i svesno
isprovocirane, s obzirom na tvrdoglava oglušavanja vlasti u Beogradu o veoma ozbiljna upozorenja
diplomatskih predstavnika iz Vašingtona, Otave i sa drugih strana bilo je i ostavki zbog takvog stava . Vlada
Srbije je potresana ministarskom i ostalim aferama, Jugoskandik i Dafiment banka uveliko su razvijali svoje
delatnosti pod zaštitom ustanova države. Postoje sigurni podaci međunarodnih nevladinih organizacija o
prenošenju novčanih sredstava velikog broja preduzeća na račune pojedinaca u inostranim bankama kako bi
se izbegla ograničenja u raspolaganju. Tim sredstvima i njihovom kretanju gube se tragovi, a zloupotrebe se
same po sebi nameću. Nijedna unutrašnja institucija nije u položaju da ih prati. Samo za neupućene i naivne,
naravno, pored posvećenih moćnika koji odatle profitiraju, predstavlja tajnu munjevito bogaćenje uglednih
poslovnih ljudi koji izlaze iz društvenih preduzeća, staju na vodeća mesta sopstvenih, u zemlji ili
inostranstvu, ili kombinovano, a onda i formalno ulaze u politiku, stvarajući dodatno pozicije za što bolju
zaštitu i korišćenje svojih interesa i uslova koji im pogoduju. Sa kriminološkog i kriminalno-političkog
stanovišta veoma je zanimljivo da umrtvljeno i obogaljeno pravosuđe izuzetno brzo štiti ugled i čast
pojedinaca iz tih krugova.
Nasilje dominira. Broj ubistava, telesnih povreda, razbojništava po apsolutnim i relativnim pokazateljima
osetno nadmaša sve što se događalo do 1991. godine na celom nekadašnjem jugoslovenskom prostoru.
Sukobi koji se rešavaju najsavremenijim oružjem, korišćenje takvog oružja u rukama dobro naoružanih
običnih građana, bilo povratnika s ratišta, nekultivisanih i neadaptiranih doseljenika, pogotovu u metropole,
ili, uslovno rečeno, starosedelaca za nasrtaje na život, telesni integritet i materijalna dobra drugih, donose
učestalo veliki broj žrtava. Beograd, Novi Sad, Subotica, Kragujevac, Niš, i ne samo ti gradovi, postaju
prepoznatljivi po starim obrascima kao nesigurni za život i to znatno iznad svih pragova tolerancije te vrste.
Dodatno, uveliko se može govoriti o kritičnim tačkama unutar samih naselja, na kojima je povećan rizik
življenja i uobičajenih aktivnosti. Grupe u podzemlju se identifikuju po teritorijalnoj pripadnosti, kakav je
slučaj sa Voždovačkom grupom , na primer. Događa se i dogodilo se upravo ono što je pouzdano merilo za
procene bezbednosti, odnosno nebezbednosti naselja u pogledu kriminala i socijalne patologije.
U tom opštem mrtvilu, lutanjima, stvaranju praznina u nauci i praksi u ovoj oblasti, koje nisu slučajne, jer
država sa lojalnim poslušnicima ulaže ogroman napor da izbriše prljave tragove za sobom, kao što je već
uglavnom učinila kod teških povreda međunarodnog humanitarnog prava u još nedovršenim
jugoslovenskim ratovima, knjiga Kriminal koji je izmenio Srbiju postaje dragocen dokument, tamo gde nauka
nije sama za sebe obezbedila potke za prava naučna pregnuća, dobrim delom će njene propuste da
nadoknade kazivanja autora o Kneletu, Giški, Belom, Vukoviću i mnogim drugima. Omogućiće ona nauci
kada se vrati sebi i postane svoja, da ne počinje ni od čega, da ne luta po stranputicama bez potrebe. Ta
kazivanja su dobar, pouzdan putokaz i za teoriju i za praksu, jer antiheroji na koje se odnose nisu pojedinci,
sami sebi i za priču dovoljni; to je čitav jedan svet, jedno mračno i bezumno vreme u kome je nešto mnogo
više od sticaja okolnosti da se ne pominje sudbina propustilo, možda i nepovratno, da zaustavi hod miliona
nedužnih u pakao, iako je pakao tražio samo probrane po tamo važećim merilima. Za propuste se krive
antiheroji ili posvećeni heroji? Verovatno ne celu istinu, ali nje nemali deo moguće je otkriti ili bar naslutiti
na stranicama ove knjige. I zbog toga će ona biti i polazište i izazov za svakog stručnjaka koji je u sebi
pomirio nezaobilazne nedoumice: znanje, ili moralni dignitet, ili oboje kao jedina zaloga valjanog bavljenja
pozivom. U rukama takvih istraživača i jeste da napor autora dalje dograde i prevedu ga u sferu nove vrste
pragmatike: viši stepen uopštavanja i uvođenje rezultata u svakodnevni, istrajan napor prevencije i represije
kriminala i prevencije socijalne patologije, idući ka još jednoj, nužnoj izmeni Srbije, izmeni za kojom
neumorno tragaju sva savremena društva.
Beograd, januara 1995.
Vladan A. Vasilijević
Kraj
Obrada: Disco Ninja
Izvod iz recenzije
Po prvi put iznose se svedočenja ličnosti sa podzemne beogradske scene, što može na ovaj način imati
pozitivan uticaj. Kriminalci su u mutna vremena isplivali na površinu, postajući heroji i zvezde, ali ne zadugo.
Distancirani, profesionalni način na koji su oslikane njihove ispovesti, pored uzbudljivosti, daje i realnu,
višedimenzionalnu, sliku podzemlja bez harizmatičnog oreola.
Kriminal koji je izmenio Srbiju postavlja, na osnovu iscrpne obaveštenosti, niz pitanja o najzamršenijim
ubistvima koja su, budući više godina nerešena, izazvala strepnju i pažnju javnosti. Pogotovo što su imala i
političku dimenziju. Zbog toga, ova knjiga predstavlja više od istraživanja pojedinačnih slučajeva: napor da se
predstavi društvo u godinama krize, kao i doprinos borbi protiv kriminala.
Mr Marko NICOVIĆ
Po motivima ove knjige snimljen je i dokumentarni film Vidimo se u čitulji produkcija B92, koji je na 42.
Festivalu jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma osvojio Grand Prix i YUFIPRESCI specijalnu
nagradu filmskih kritičara .
ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, rođen 1963. godine u Šapcu. Zaposlen kao novinar u listu Politika
VOJISLAV TUFEGDŽIĆ, rođen 1962. godine u Šapcu. Zaposlen kao novinar u magazinu Intervju .
CIP Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
Knežević A. Tufegdžić V.
KRIMINAL KOJI JE IZMENIO SRBIJU
Beograd, Radio B-92, 1995.
272 str. ilustracija 77,14 cm

Opis knjige
Sve o erupciji kriminala u Srbiji početkom devedesetih godina XX veka. Više od pukih biografija i intervjua sa
najčuvenijim glavama srpskog podzemlja. Kompletan presek stanja jedne kriminalizovane, pale države i
haosa koji je u njoj vladao.
Knjiga na osnovu koje je snimljen kultni dokumentarni film Vidimo se u čitulji".