Средњи век

Људска историја

↑ Преисторија

Забележена историја

Стари век

 Најранији записи
 Африка
 Америке
 Источна Азија
 Јужна Азија
 Југоисточна Азија
 Западна Азија
 Медитеран

Средњи век

 Африка
 Америке
 Океанија
 Источна Азија
 Јужна Азија
 Централна Азија
 Југоисточна Азија
 Западна Азија
 Европа

Нови век

 Рани нови век

 Нови век

Види још
  Савремено/Модерно доба
 Футурологија

↓ Будућност

 п
 р
 у

Матилдин крст, који је направљен за Матилду од Есена (973–1011). Она је приказана на коленима пред
Девицом и дететом на плочи од емајла. Крст, који је веројатно био направљен у Келну или Есену,
приказује неколико средњовековних техника: ливење фигуративних кипова, филигран, емајлирање,
полирање и полирање драгуља и поновну упорабу класичних камеја и резбарених драгуља.

Средњи век обухвата историјски период од V до XV века. Ово раздобље у

историји људског друштва и културе представља заокружену целину. То је
раздобље почело падом Западног римског царства и окончало се ренесансом и
раздобљем великих географских открића. Ратнички народ Хуна је 375. године
из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика
сеоба народа. На згаришту Западног римског царства у V веку почеле су да ничу
нове државе. Током VII и VIII века створена је снажна држава Арабљана. У развоју
друштва XV век се сматра прекретницом. Средином XV века, тачније 1453.
године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства.
Крајем XV века поморци су открили нови свет - амерички континент. На почетку
средњег века, док Европу потреса сеоба народа, на америчком континенту се
развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у
Кини. Средњи је век средње раздобље у класичној подели историје западног
света, која се дели на стари, средњи и нови век. Само средњовековно раздобље
може се поделити на рани, развијени и позни средњи век.[1][2]
Депопулација, деурбанизација, инвазије и сеобе народа, које су почеле
током касне антике, наставиле су се током раног средњег
века. Варварски освајачи, међу којима су доминирали разни германски народи,
формирали су нова краљевства у остацима Западног римског царства. [3] У 7.
веку северна Африка и Блиски исток, који су некад припадали Источном римском
царству, потпали су под власт Калифата, исламске државе.[4] Премда су се у
друштву и политичким структурама догодиле значајне промене, до потпуног
раскида с антиком није дошло. На Истоку је преживело и као важна сила
опстало Византијско царство.[5] Византијска кодификација римског права, позната
као Јустинијанов кодекс, на Западу је поновно откривена у северној Италији 1070.
године и отад је вршила велики утицај током читавог средњег века. На Западу
већина нових краљевстава инкорпорисала је оно мало преосталих римских
државних установа. Основани су самостани као део покрета усмереног
ка покрштавању „паганске Европе”. Франци су под каролиншком
династијом накратко успоставили царство, које се крајем VIII и почетком IX века
простирало на већем делу западне Европе. Међутим, то је царство касније
подлегло притисцима унутрашњих грађанских ратова и спољашњих инвазија
— Викинзи су нападали са севера, Мађари с истока, а Сарацени с југа.
Током развијеног средњег века, који је почео након 1000. године, европска се
популација знатно увећала, јер су технолошки и пољопривредни изуми омогућили
процват трговине, а промена климе средњовековног топлог раздобља омогућила
је повећање приноса усева. Кметство, тј. систем сељака организованих у село
које властели дугује најам и натурални рад, те феудализам, тј. политички систем у
којем витезови и ниже племство дугују војну службу својим господарима у замену
за право закупа земљишта и племићких кућа, представљали су две темељне
врсте организације друштва у развијеном средњем веку. Крсташи, први пут
споменути 1095. године, означили су прве покушаје западноевропских хришћана
да од муслимана војним путем поврате контролу над блискоисточном Светом
земљом. Краљеви су постали поглавари централизованих држава и утицали на
смањивање криминала и насиља, али и на све веће удаљавање од
јединственог хришћанства. Теологија Томе Аквинског, слике Ђота из Бондоне,
песништво Дантеа Алигијерија и Џефрија Чосера, путовања Марка Пола и
архитектура готских катедрала, попут Шартра, спадају у изванредна достигнућа
раздобља развијеног средњег века.
Позни средњи век обележиле су тешкоће и несреће, међу којима су били глад,
куга и ратови, што је све утицало на значајно смањење броја становника западне
Европе; између 1347. и 1350. црна смрт однела је животе око једне трећине
Европљана. Црквени сукоби, јереси и шизма унутар хришћанске цркве одвијали су
се упоредо с ратовима између различитих држава, грађанским сукобима и
побунама сељака. Напредак на подручју културе и технологије трансформирао је
европско друштво и означио крај средњег века и почетак раног новог века.