Nagrada za Miloševića podeljena u vladi i

MUP
Slobodana Miloševića niko nije hapsio - napravio je dogovor sa onima koji su ga posle izdali

Među pitanjima Miloradu Ulemeku - čak i da ih je bilo mnogo manje od 400 - svakako su se morala naći i ona koja

se tiču „apela” koje mu je u poslednje vreme upućivao bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i

Legijine uloge u hapšenju i izručivanju Hagu Slobodana Miloševića.

Da li ste imali priliku da pročitate sve što je prethodnih nekoliko nedelja, pošto se „dokačio” sa

Vladimirom - Bebom Popovićem i Radetom Terzićem, izgovorio i napisao Dušan Mihajlović o pozadini

onoga što je prethodilo ubistvu?

- Imao sam, dakako, priliku da pročitam mudroserije gospodina eksministra, koji se dosad nije oglasio samo u

Kekecu i Mikijevom almanahu. Sva ostala izdanja je okupirao da bi svojim naricanjem i žalopojkama nas

primitivne Srbe naterao da čitamo između redova. Jedan lik je ovde u zatvoru povodom njegove pisanije rekao:

„Jebem ti lebarnik, šta je ovo ‘teo da kaže”?! Inače, taj lik je iz njegovog Valjeva.

Da li ste u Mihajlovićevim rečima pronašli nešto važno ili zanimljivo?

- Ništa novo, niti iznenađujuće! Valjda je njegova poruka trebalo da bude: „Beba je najveći kriminalac, Čume i

Legija su njegovi poslušnici”. Samo, Čeda Jovanović je bio Valjevčev ljubimac! To je i sam izjavio.

Ali zašto bi Mihajlović izmišljao i podmetao?

- Dule Valjevac želi svima da pokaže kako je jedino on bezgrešno stvorenje koje je u sve zalutalo sasvim

slučajno. To je kod njega otprilike to. Ide mu naruku što je „Koraćeva komisija” utvrdila da eksministar tobože nije

ništa kriv za sve što se događalo. Tu je najvažnije da je Zare Perika, alijas Peškir, utvrdio da Dule Izviđač nije kriv.

Zapravo, gospodin ministar bi da Srbiju prisili da čita „između redova”. Da poveruje kako je za sve kriv nekakav

„momenat”. Samo, nešto nisam primetio da se dotični „momenat” pojavio na suđenju i da mu se sudilo!

Za šta, zapravo, krivite Mihajlovića? Aludirate li na njegovu odgovornost, kao ministra policije, za ubistvo

Zorana Đinđića?
- Veoma je zanimljiv Mihajlovićev, doduše, krajnje (ne)vešt pokušaj zamene teza. Jer, da otprilike parafraziram,

gospodin ministar tvrdi: „Đinđić ne bi bio ubijen, odnosno bio bi danas živ da Dušan Spasojević i Mile Luković

Kum nisu 2001. pušteni iz pritvora”. Eto, lupi čovek i osta živ! Ali, tu svoju maglu nikome neće prodati. Kako je

umeo Sloba da kaže: „Uspeće mu to malo morgen”! Iskoristiću pero svog advokata da se i direktno obratim

gospodinu ministru. I da mu poručim: „Ne, gosn’ ministre, opet ste, kao mnogo puta do sada, lupili glupost. Zoran

Đinđić bi danas bio živ da ste vi kao ministar policije radili svoj posao kako treba”!

Možda ga uopšte nećete previše uzbuditi. I za njega ste čovek osuđen na 137 godina zatvora...

- Sigurno neću, ali hoću da Srbija zna da je gospodin eksministar policije imao preča posla od čuvanja Đinđića.

Da je morao više da vodi računa o svojim firmama i firmicama, lutrama i lutricama, nego o bezbednosti pokojnog

premijera. Uostalom, sve je to Mlađa Dinkić onomad lepo objasnio i prikazao na onim šemama, na konferenciji za

štampu, još pre skoro četiri godine. Zato bi gospodinu eksministru bilo najpametnije da se popne u svoju

vikendicu i da nastavi da sondira Povlensku maglu iako ona, očigledno, utiče na njegove vidike.

Kakva je bila prava priroda vaših odnosa sa Slobodanom Miloševićem?

- S pokojnim predsednikom Miloševićem nisam imao nikakve odnose. Video sam ga svega tri puta u životu. Svaki

put - isključivo službeno. Uprkos tome, poslednjih godina pojavljivale su se spekulacije da sam sa njime, maltene,

redovno pio viski i pušio tompus. To su sve podmetanja bolesnih umova koji gaze i preko leševa samo da bi za

sebe ostvarili korist.

Kojim povodom ste se sa Miloševićem videli tri puta, kada i gde?

- Prvi put sam ga video u Kuli 1997. godine, kada je došao u posetu JSO. Sledeća dva puta sam ga sreo prilikom

dodele odlikovanja u zgradi Predsedništva Srbije. To su bili svi naši susreti. A sreli smo se i one famozne večeri u

vili „Mir”.

Socijalisti i njihovi simpatizeri sigurno bi vam postavili i pitanje - ako ste ga prilikom hapšenja (radi

izručenja Hagu) nazvali svojim komandantom, u ime čega i u ime kog interesa zemlje ste onda

učestvovali u njegovom odvođenju u zatvor?

- Mogao bih i ja da postavim pitanje socijalistima: „Gde ste bili, drugovi socijalisti, te sramotne noći za Srbiju!?

Zašto nije došlo desetine hiljada na lice mesta?!”

Kako je proteklo hapšenje?

- I to sa „hapšenjem” je malo izvrnuta teza. Miloševića niko nije hapsio! Napravio je dogovor s onima koji su ga

posle izdali! Izdvojio bih posebno Branislava Ivkovića, koji je sa Čedom Jovanovićem bio glavni zaverenik.

Uostalom, za to je posle bio nagrađen. Što novčano, što u parlamentu. Ali, to je zanimljiva i dugačka priča, koja je

više za knjigu nego za intervjue i novine. Ipak, ta knjiga će svakako biti napisana jednog dana.

Da li su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum učestvovali u hapšenju Miloševića i kakvu su ulogu

odigrali? Ko ih je za to angažovao i da li su u tome učestvovali i neki drugi ljudi koji se toga danas

odriču?

- To je, takođe, još jedna u nizu spekulacija koje lansiraju određeni političko-društveni pigmeji. Jer, koliko se

sećam, cela ta „priča” počela je posle onog nesrećnog i tragičnog 12. marta 2003. godine. U cirkusijadi sa
„hapšenjem” učestvovala su, nažalost, trideset i dva pripadnika JSO. Ta akcija i spisak učesnika su

dokumentovani. Zavedeni su u Službi iliti današnjoj BIA.

OPOMENA MARIČIĆU

Da li ste i sami nešto dobili za „Miloševićevu glavu?

- Ne! Ne samo zato što tada više nisam bio u Službi, iako su i država i

Služba još koristile moje usluge. Već zato što me takav novac nije

interesovao. Inače, deo novca je trebalo da dobiju i oni pripadnici JSO

koji su učestvovali u akciji te noći. Tadašnji komadant JSO Dušan

Maričić me je pitao za mišljenje. Rekao sam mu: „Ako uzmeš te pare, ni

ti ni Jedinica za mene više nećete postojati”!

A kolika je to cifra i u kojoj valuti?

- Ona koja je i bila predviđena i obećana za Miloševićevu glavu!

NIJE BILO „ZEMUNACA”!

Uprkos svemu što tvrdite, teško da će prestati govorkanja da su u

izručivanju Slobodana Miloševića Hagu učestvovali „zemunci”...

- Mogu samo da ponovim - niko te sramne večeri za Srbiju izvan

policijskih struktura nije učestvovao, niti je bio na licu mesta. E sad

- ko je s kim sedeo po raznoraznim kancelarijama - to stvarno ne znam.

Kome su takva „lansiranja” potrebna?

- Onima koji su shvatili da od takve priče mogu da profitiraju. I to na štetu pokojnog premijera. Međutim, meni je u

toj celoj priči zanimljivo nešto drugo. A to je hoće li ikada doći do suđenja svima koji su te sramne noći bili sa

druge strane zida. Ja sam za takvo suđenje spreman. Zato me baš zanima kako je vođena istraga i ko je tu

istragu vodio? Pitam se kako je moguće da tokom te istrage, ako je uopšte vođena, nismo saslušani ni ja, kao

neko ko je bio vođa te sramne akcije, niti pripadnici JSO koji su u njoj učestvovali?! Jer, ako sam bio prisutan

tamo sve vreme, od prve do poslednje sekunde tih dešavanja, onda bi bilo logično da dam iskaz u istrazi

povodom tog slučaja. Samo, ni razglednicu mi nisu poslali!

Neki misle da prave istrage o tome verovatno nikada neće ni biti...

- Koliko vidim, ništa još ne može da počne jer su pokretači cele „priče” shvatili da bi na kraju ostali spuštenih

gaća. Baš bih voleo da me pozovu kao svedoka! Imao bih štošta da kažem. Mnogima od toga ne bi bilo dobro!

Inače, odgovorno tvrdim da Dušan Spasojević i Mile Luković, niti bilo ko drugi van policijsko-bezbednosnih

struktura nisu učestvovali u operaciji, niti su bili „na licu mesta” te noći.

Da li su i kome, posle Miloševićevog izručenja, bile podeljene nagrade?

- Da, pare za Miloševićevu glavu su stigle u Srbiju početkom 2002. godine. Podeljene su između pojedinaca iz

vlade i MUP-a.

Lucidni ste. Ali, pošto znate da su pare upravo tako podeljene, iako niste bili prisutni, što ste onda

tajanstveni?

- Lucidan ili ne, samo govorim ono o čemu imam saznanja.

Ko je iz vlade, a ko iz policije i po koliko dobio? Da li je deo tog novca možda pripao i samom Đinđiću?

- Nisam „držao sveću” kada su se talili.

Ubica Đinđića prebačen u London!
Pravi ubica Zorana Đinđića evakuisan je iz Beograda 12. marta 2003. privatnim avionom, koji
je sa surčinskog aerodroma odleteo za London. Ako budem prisiljen, pravdu ću i za atentat i za
ostalo potražiti u Strazburu. A, dotle, i ovde ćemo se, bogami, ćerati još!

Osuđen, zasad, na svih 137 godina robije, Milorad Ulemek Legija ipak ne gubi nadu da će na kraju dokazati da

nevin čami u samici Okružnog zatvora u Beogradu. I više od toga. Namerava da dokaže ne samo da sam nema

nikakve veze sa likvidacijom Zorana Đinđića, već i da ubica uopšte nije bio Zvezdan Jovanović, nego neko

sasvim drugi. Neko ko je - samo nekoliko sati posle ubistva - evakuisan za London. Privatnim avionom koji je

poleteo sa surčinskog aerodroma.

U ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti i Kurir, Ulemek odgovara na oko 400 pitanja koja se odnose na ubistva

Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, kao i na

petnaestak ubistava na “beogradskom asfaltu” i tri otmice - za šta je sve optužen. Ali, istovremeno, iznosi i neku

vrstu vlastite kontraoptužnice, polemišući sa Dušanom Mihajlovićem, Vladimirom-Bebom Popovićem, Čedomirom

Jovanovićem i drugima. Pri tom, ukazujući, pored ostalog, da je Dejana Milenkovića Bagzija, jednog od četvorice

svedoka saradnika u procesu za ubistvo, pola godine u Grčkoj “trenirala” jedna strana obaveštajna služba,

najverovatnije američka.

Izjavili ste povodom svoje predaje: “došao sam da kažem istinu i tražim korektno i fer suđenje”. Takvo

suđenje, kako tvrdite, niste imali ni u jednom procesu. Šta ćete uraditi ako Vrhovni sud Srbije na kraju

svih krajeva odbaci i vaše buduće žalbe na, sada još nenapisanu presudu za ubistvo Đinđića? Hoćete li

pravdu tražiti u Strazburu?

- Došao sam i rekao istinu. Fer suđenje nisam imao, niti sam mogao da imam, sa ovakvim stanjem u državi! Kad

je reč o Vrhovnom sudu, opet ne očekujem ništa posebno. Očekujem da će postupiti po direktivi, da će i one

njegove sudije koje se budu bavile ubistvom tako sačuvati svoje fotelje. To je linija manjeg otpora koja je kod nas i

dalje popularna. A Strazbur? Pa, o tom - potom. Imamo ovde još da se ćeramo! I, bogami, ćeraćemo se!

Ako je baš svaki proces u kome ste optuženi, kako tvrdite, “režija” - zašto bi Strazbur bio van domašaja

tako moćnih “režisera”?

-Da li vi to upoređujete pravosuđe EU sa našim?! Dobro ste me nasmejali!

ŽIVKOVIĆU, CEDI GROŽĐE!

Bivši premijer Zoran Živković tvorac je, na prvi pogled paradoksalne, tvrdnje: da ćete vi, a možda i neki

drugi osuđeni za atentat, “otvoriti dušu” tek kada se suočite sa pravosnažnim osuđujućim presudama.

Znači li ovo da je Živković već tada znao nešto više i bio u pravu?

- Što se tiče te izjave mudrosera, gospodina Živkovića, pa i sami kažete da je to paradoks. Gospodin Živković

ćuti, ćuti i onda odjednom odvali nešto i verovatno čeka da se zemlja zatrese. Međutim, ništa od zemljotresa!

Svoje znanje i umeće dotični gospodin je pokazao tako što se Vlada Srbije raspala za samo šest meseci

njegovog vođstva. Prema tome, neka cedi grožđe i nek ne lupeta gluposti!

Da li ste sada spremni da kažete bar nešto što niste bili spremni, ili niste smeli, da kažete u krivičnim

postupcima? Pogotovo ako ste znali da se i zbog vas gradi zatvor u Požarevcu i da možete da računate

na nekoliko puta po 40 godina robije? Da li se, možda, nešto krupno u međuvremenu dogodilo, nešto što

bi promenilo vaš gard?

- Malo ste naporni, ali dobro. Takvi ste vi novinari. Sve za slavu, i tiraž! Svojom predajom dokazao sam spremnost

za punu istinu. NJu sam, takođe, dokazao i odgovaranjem u sudnicama na sva postavljena pitanja. Kao što sada

odgovaram i vama. I, kao što sam spreman da odgovorim sutra. Bilo kome.

A zatvor?

- Vi, novinari opet, kao i mnogo puta do sada, pokušavate ovom narodu ili građanima (kako to vole da kažu ove

bajne demokrate), da utuvite u mali mozak razne predrasude. Jer, totalna je glupost i neistina da je taj novi zatvor

izgrađen zbog moje malenkosti. Čisto sumnjam da bi se država bacala u takav trošak zbog mene! Po mojim

saznanjima, taj zatvor je izgrađen da bi “pratio” novi zakon o organizovanom kriminalu. Na zahtev Evropske unije,

u koju tako grčevito želimo da uđemo. Tako smo, eto, počeli od gradnje zatvora, umesto od porodilišta, bolnica i

škola! Ali, dobro. I to je Srbija.

Da li se u međuvremenu zaista išta krupno dogodilo?

- Krupno se nije dogodilo ništa, osim što sam dobio ukupno 137 godina robije. Na stranu ta sitnica, želim da se

čuje i druga strana priče.

KAO PAPA NA EGZITU

Kako izgleda jedan vaš zatvorski dan? Kako održavate duh i telo? Šta čitate?
- Zatvorski dan, kao zatvorski dan. Ako se čovek ne organizuje dobro, može da se smori kao Papa na Egzitu. Kod

mene je ovako: puno čitanja i pisanja, malo sporta i rekreacije. Duhovne molitve pre svega. I, prođe dan. Pa onda

sutradan - sve ispočetka. To vam je kao u začaranom krugu. Trenutno čitam klasike: Gintera Grasa, Alaji,

Salamana Ruždija, Amos Oza i tako. Lagana literatura.

l o kojim duhovnim molitvama govorite?

- Govorim o molitvama iz našeg, pravoslavnog molitvenika. Nije sigurno iz Korana! Pobožan sam. Verujem u

jednog jedinog Gospoda Boga.

DALEKO OD FILARETA

Danica Drašković javno tvrdi da vas je vladika Filaret mesecima skrivao u crkvi, u banji kod Priboja. Ima li istine u

tome?

-Baba Dana, kao po običaju, mora da promoviše svoju pamet preko mojih leđa. Sve vreme svog skrivanja boravio

sam u svojoj kući!

KAO ĐAVO OD KRSTA!

Šta je bilo ono što ste govorili u sudnicama: delimična istina, ili laž (na koju imate pravo i po ZKP),

kombinovana, možda, sa svesnim skretanjem sudskih postupaka na krivu stranu? Ili odvraćanje

pravosuđa od nekih okolnosti, aktera i događaja?

- Nikada nisam pred sudom govorio laži ili delimičnu istinu! Problem je samo u tome što mene nisu hteli baš

mnogo da slušaju. Za ove četiri godine i malo više, koliko traje ova cirkusijada, sudije koje su sudile meni i ostalim

pripadnicima JSO-a nisu bile baš mnogo zainteresovane da čuju istinu i da prime k znanju ono što mi imamo da

kažemo. A, i zašto bi - kad su presude nama najverovatnije donete još pre 12. marta 2003. godine! Na sudijama

je bilo samo da odrade proceduru. Dokaz za to je i ovo što se događa sa presudom Vrhovnog suda u slučaju

Stambolić-Drašković.

Šta imate u vidu?

- Jedan jedini sudija je tu stvar hteo da istera do kraja. Pa, kada je video da nema s kime, jer su danas fotelje i

funkcije najvažnija stvar u zemlji Srbiji, upravo taj sudija je morao da podnese ostavku, jer je to i u pravosuđu,

izgleda, jedini način da se sačuvaju čast i dostojanstvo profesije. Siguran sam da danas mnoge kolege tog sudije,

Milene Inić-Drecun, govore ispod glasa: “Budala!” Ali, u tome je razlika između velikih i malih ljudi. Veliki ljudi
ispadaju “budale”, a mali i poslušnici kao da postaju primer novih vrednosti današnjeg društva. Šta da se radi: I to

je Srbija!

Hoće li se vaša buduća žalba Vrhovnom sudu “vezivati” i za predmet “Politička pozadina ubistva na

premijera Zorana Đinđića”, kojeg je formirao Slobodan Radovanović, pre nego što je otišao sa funkcije

Specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala?

- Moja dobra volja da odogovorim na pitanja koja mi postavljate nema ama baš nikakve veze sa spekulacijama

koje lansiraju razni pojedinci. Hoću, jednostavno, da se čuje i druga strana priče. Svaka medalja ima dve strane.

Šta kažete za potez tužioca Radovanovića?

- Predmet “Politička pozadina ubistva” priča je za sebe. Pitam: zašto to nije razrešeno u toku samog procesa?!

Ako je to suđenje bilo “proces veka” zašto se nije išlo do kraja, već se prelomilo preko kolena?! Moje lično

mišljenje je da je to bila “cirkuska predstava veka”! Uveren sam da slično misle svi koji su ga ozbiljno pratili.

Zar vama razotkrivanje “pozadine” ne bi trebalo da odgovara?

- Prema mojim informacijama, taj predmet je formiran samo da bi se zamazala presuda i da bi se pažnja odvukla

na drugu stranu. Jer, ako hipotetički uzmemo, zapravo, zdravo za gotovo, teze koje pokušavaju da plasiraju

Čedomir Jovanović i ovi njegovi hašišari, pitanje je: kako će pozadinu tog ubistva da istraži neko, ko je na neki

način (po lupetanju Čedice), umešan u to ubistvo?! Međutim, to su same gluposti, koje se lansiraju po sistemu

“držite lopova”. Zato može da se pita samo: zašto istraga u tom tzv. “Predmetu” nije vođena od samog starta?

Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se neke stvari isterale na čistac, a posle toga bi mnogo šta bilo jasnije.

Na šta ciljate?

- Na ovo: zašto je sud grčevito izbegavao rekonstrukciju samog ubistva? Utoliko pre što bi posle nje mnogima bila

začepljena usta! Ali, sud je bežao od rekonstrukcije kao đavo od krsta! Zato što je i sudijama bilo jasno da

rekonstrukcija ruši zvaničnu optužnicu! Da je vlast stvarno bila zainteresovana za rasvetljavanje političke

pozadine ubistva Đinđića - istraga bi od starta krenula sasvim drugim pravcem!

OD KOŠTUNICE - NIŠTA
Kojim to drugim pravcem?

- Veoma jednostavnim. Trebalo bi do kraja ispitati mnoge činjenice. Zašto je Vladimir-Beba Popović tražio od

Milana Veruovića da zaboravi i ne pominje famozni treći metak? Kome je telefonirao Spasoje Vulović - tadašnji

vođa akcije “Meljak”, sada komandant SAJ-a i ko je osoba koja mu je aminovala ili naredila ubistvo Dušana

Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su u tom trenutku imali status uhapšenih osoba? Zašto za Bagzijem nije bila

izdata Interpolova poternica? Kome je bilo u interesu da Bagzi onda ne bude izručen našim pravosudnim

organima? Valjalo bi setiti se: on je u Grčkoj proveo više od šest meseci i mnogo se natezalo s njegovim

izručenjem Srbiji. A, primera radi, “francuska petorka”, uhapšena zbog falsifikovanih pasoša, bila je izručena posle

dva dana. Što znači: Bagzi je, iako optužen za učešće u ubistvu najvišeg državnog funkcionera, “čekao” duže od

pola godine!

Šta bi još trebalo proveriti ?

- Mnogo toga! Ko je izvršio strahovit pritisak na sud da se Bagziju da status svedoka saradnika, uprkos tome što

on nije rekao ništa što se već do tada nije čulo na suđenju? Tim pre što je dobio status kao ponavljač, iz drugog

puta. Dalje, kako je bilo moguće da on bude pušten iz pritvora za slučaj “Limes” ako su, kako sada tvrde, svi

odmah znali da je to bio pokušaj ubistva? Šta su nadležni organi uradili za tih dvadeset dana koliko je prošlo od

“Limesa”, do 12. marta 2003. da zaštite pokojnog premijera Đinđića?

Je li to, najzad, sve?

- Nije! Ako je tužilac Jovan Prijić raspolagao jakim dokazima - zbog čega su mu bila potrebna čak četiri svedoka

saradnika?! Zar jedan, uz sve te “dokaze”, nije bio sasvim dovoljan? Još je puno pitanja na koja bi trebalo pronaći

odgovore, ali se očigledno, krenulo sasvim drugim putem. Kao što rekoh: Srbija nije spremna za pravu istinu! To

što je tužilac Radovanović naprasno sklonjen na tzv. više radno mesto - samo ukazuje da su moje tvrdnje tačne.

Ne menja se konj koji dobija trke i pobeđuje!

Ne potvrđuju li pitanja koja otvarate javno izgovorena očekivanja Čedomira Jovanovića, Rajka Danilovića,

Srđe Popovića, Vladimira-Bebe Popovića i drugih: da ste kalkulisali tokom svih procesa, nadajući se da

će vas zaštititi premijer Vojislav Koštunica, za čiji ste račun, navodno, izvršili političke likvidacije?

- Prvo, nisam otvarač ili otvaračica usta kao neki! Uvek sam govorio bez dlake na jeziku! A, drugo,

pretpostavkama političkih i društvenih pigmeja čija ste imena naveli svaki komentar je izlišan. Ta stara i zla priča

da sam se predao zato što sam dobio nekakvu zaštitu od pojedinih političkih struktura - obična je glupost! Pa
meni, za ono za šta sam optužen, ne bi mogao da pomogne ni Savet bezbednosti UN! Niti bih ja prihvatio njegova

obećanja i zaštitu! Utoliko mi je manje bila potrebna zaštita sitnih mudrosera sa naše političke scene.

Znači, tvrdite da vas niko nije ostavio na cedilu?!

- Upravo tako. Nisam imao nikakav dogovor, niti ičiju zaštitu! Samim tim, mene niko nije ni mogao ostaviti na

cedilu! Imao sam dovoljno muda da se predam dobrovoljno. I zato što sam kao vojnik naučen, još u ranoj

mladosti, da prihvatim svaku odgovornost. Osim toga, smučilo mi se da više slušam kako blate i moju porodicu i

JSO! Najvažnije je, uprkos tome, ipak bilo to što je istina na mojoj strani! I, za razliku od mnogih drugih, ne krijem

se iza tuđih skuta i imena. Ja sam svoj na svome. Mogu svakoga, u bilo koje doba, da pogledam u oči. Ma, ne

plašim se nikoga, osim Boga i žene!

Pedeset susreta sa Zoranom Đinđićem

Nikada nisam rekao da sam se sa Đinđićem video samo jedanput i to 6. oktobra. Susreli smo se
ukupno pedesetak puta - nisam brojao. LJubiša - Buha Čume i Dušan Spasojević, koji su bili
naoružani do zuba, odveli su me do džipa u kome se nalazio Đinđić lllPolovina od jajara koje
danas grade karijeru preko mrtvih ljudi pred Đinđićem, iako nije bio autokrata, nije smela ni da
otvori usta. Đinđić je Gorana Petrovića, tog grbavog, izbacio iz kancelarije u stranci kada je
ovaj počeo da nešto kevće. Prema Jovici Stanišiću je učinjena velika nepravda, ali tako je to u
Srbiji - dok si potreban i valjaš, dobar si, a kad te sažvaću i ispljunu - onda ko te jebe

Milorad Ulemek Legija nije osuđen samo na 137 godina zatvora već i na - samo desetak kvadratnih metara

„slobodnog prostora“ u beogradskom Centralnom zatvoru. A imao je kontakte i susrete sa ličnostima koje su

tokom protekle decenije i po uticale na sudbinu Srbije.

Imali ste kao komandant JSO trojicu pretpostavljenih - Jovicu Stanišića, Radeta Markovića i Zorana

Mijatovića sa Goranom Petrovićem. Možete li da ih uporedite i otkrijete prirodu svojih odnosa sa svakim

od njih ponaosob? Kako vidite njihove međusobne odnose, posebno - odnose između Stanišića i

Markovića, kao i uticaj njih četvorice na događaje uoči 5. oktobra 2000. i sve što je potom prethodilo

onome što deo političkog spektra uporno naziva „oružanom pobunom JSO“, a i 12. martu 2003?

- Mislim da bi sa današnje tačke gledišta bilo nekorektno upoređivati te ljude. Ipak, evo ponešto. Svi su oni bili na

čelu Službe kada je Srbija proživljavala razne teške periode. Stanišić je čovek koji me je primio u Službu i bio mi

prvi pretpostavljeni. Sa njime sam imao izuzetno konkretne i profesionalne odnose. Smatram da je prema tom

čoveku učinjena velika nepravda, ali tako je to u Srbiji. Dok si potreban i valjaš - dobar si, kad te sažvaću i

ispljunu - onda ko te jebe.

Ni Marković nije prošao mnogo bolje, samo što i za njega mnogi misle da je svoju sadašnju sudbinu

zaslužio...

- On je prošao slično, a nasledio je Stanišića, kao što se zna, u najtežem momentu u kojem se Srbija nalazila. Pet

meseci posle njegovog stupanja na dužnost počeo je rat i on, jednostavno, nije ni imao vremena da upozna

Službu. Pogotovo što je došao iz resora Javne bezbednosti. Međutim, i pored toga - pokazao je da je veliki

profesionalac i čovek.

Šta znate o odnosima između Stanišića i Slobodana Miloševića?

- O njihovim odnosima ne mogu da kažem ništa. Nismo bili toliko bliski da bi meni poveravali ono što je njih

spajalo ili razdvajalo.

A Petrović i Mijatović?

- NJih dvojicu ne poznajem dovoljno, osim što smo imali priliku da sarađujemo u onih nekoliko meseci koliko su

nam se putevi ukrstili. Danas vidim da su u stroju sa svim onim dramoserima koji viču: „Ma, ja sam Đinđiću

rekao...“ To su sve odreda priče za malu decu. Možda oni to mogu da pričaju široj javnosti i običnim smrtnicima,

ali postoje i ljudi koji poznaju skriveniju stranu te „priče“. Pa, bre, sećam se da je Đinđić Petrovića, tog grbavog,

izbacio iz svoje kancelarije u stranci kada je ovaj počeo da nešto kevće. I sad on nešto tu kao dramoseriše.

Nemojte da me vučete za jezik!

Nije valjda baš sve „kevtanje“?

- Petrović i Mijatović su bili postavljeni da odrade sve prljave poslove DOS-manlija. Uostalom, koliko su valjali,

toliko su i trajali! Da li su oni imali nekakav uticaj na dešavanja oko petog oktobra - to ne znam. Ali, što se tiče

protesta JSO - Petrović i Mijatović su bili deo uzroka koji su doveli do tog protesta. Zato mogu oni danas da

pričaju šta hoće i da se opijaju svojim hvalospevima, ali činjenice govore drugačije. Tada su ispali prave sise! Jer,

lagali su za hapšenje braće Banovića, a vidim da lažu i danas. I to debelo! A o svemu što je vezano za nesrećni

12. mart 2003. godine - e, to njih morate da pitate.

Odakle uopšte znate da je Đinđić Petrovića izbacio iz kancelarije ako se s pokojnim premijerom, kao što

neki tvrde, niste viđali osim jednom (6. oktobra 2000)?

- To za Petrovića, naprosto, znam. Uostalom, nikada nisam rekao da sam se sa Đinđićem video samo jedanput i

to - 6. oktobra 2003 godine. To je bilo prvi put da smo se videli. A susreli smo se ukupno pedesetak puta! Nisam

brojao.

Kada ste se upoznali sa Đinđićem i pod kojim okolnostima? Koliko ste se puta i zbog čega sretali posle 5.

oktobra 2000, u kakvim ste odnosima bili za vreme 5. oktobra i kasnije? Zbog čega je konkretno došlo do

hlađenja vaših odnosa i razlaza?

- S pokojnim premijerom sam se prvi put video, a samim tim i upoznao 6. oktobra 2000. posle ponoći. Taj susret

sam više puta do sada i opisivao i objašnjavao. Spekulacije su da smo se sretali pre 5. oktobra, neistine koje su

lansirane kasnije. U cilju kompromitacije kako mene, tako i JSO-a. Podmeće se da smo se sreli pre svih tih

dešavanja i dogovorili se. A ja se nisam ništa dogovarao ni s kim. Ni pre, ni posle 5. oktobra!

Možete li da detaljnije opišete taj svoj prvi susret sa Đinđićem, bar malo podrobnije nego u Specijalnom

sudu?

- Vi, novinari, volite da pomalo gušite, ali dobro. Sreli smo se posle ponoći - na insistiranje i uz posredovanje

LJubiše Buhe i Dušana Spasojevića. Taj susret se desio u ulici pored Republičkog parlamenta. Kada sam došao

do Ulice narodnog fronta, tu su me sačekali Čume i Dušan, koji su bili naoružani do zuba, i odveli me do džipa u

kome se nalazio Đinđić. Tada smo se prvi put videli i upoznali. Ostalo je već istorija.

Kakvi su bili vaši kontakti i odnosi sa Đinđićem posle 6. oktobra kad tako samouvereno govorite da drugi

javno lažu kako su mu kao premijeru govorili u oči i ono što nije voleo da čuje? Otkud znate da drugi lažu

ili ne lažu?

- Naša viđanja su odmah posle 6. oktobra bila česta. Kasnije se to proredilo. A šta stvarno znam i odakle? Pa,

prilikom nekih od tih susreta bio sam u prilici da vidim kakav je bio Đinđićev odnos prema mnogima od ovih što se

danas kurče i busaju u grudi, kako su mu govorili ovo i ono.

O kojim ljudima i kakvim „epizodama“ se radi?

- Danas premijer nije živ i ne želim da se stavljam u isti stroj sa jajarama kojima su puna usta Zorana Đinđića.

Sada, kad vidim kako neki seru i proseravaju - pričama tipa „Da je mene slušao danas bi bio živ“... - dođe mi da

se ispovraćam! Jer, polovina od tih jajara, koje danas grade karijeru preko mrtvih ljudi, pred njim nije smela ni da

otvori usta! Ne zato što je Đinđić bio nekakav autokrata, već zbog toga što su se plašili da ne ispadnu glupi, kao

što danas ispadaju. Samo ću još reći, moji su odnosi sa Đinđićem bili korektni.
Mira nije ubila Slavka Ćuruviju
Mira Marković i Ćuruvija su bili kućni prijatelji - tu su bile kućne čajanke i na kraju ispraćaj sa
suzama Zatone stoji ona smešna priča da je Ćuruvija likvidiran po nalogu Mire Marković i
Radeta Markovića .

Ubistvo Slavka Ćuruvije - vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina - enigma je sve do danas. Milorad Ulemek

ima svoje viđenje i o tom zločinu.

Tokom suđenja uporno ste poricali učešće u likvidaciji Ivana Stambolića, organizaciju zločina na Ibarskoj

magistrali i odgovornost za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Imate li neki zaista novi, do sada

nepoznati materijalni, ili neki drugi dokaz koji bi potvrdio vašu odbranu pred sudijama?

- Tokom suđenja sam pokušao da kažem istinu koja, nažalost, tek sada stidljivo i polako izlazi na videlo. Međutim,

očigledno je da istina nikoga ne zanima. Iako sam dokazivao - kako činjenično, tako i materijalno - da nisam

učestvovao u tim zločinima, to nije nikoga zanimalo. Ni tada, a koliko vidim - ni danas.

Predsednik nadležnog veća Vrhovnog suda, Milena Inić- Drecun, svojom ostavkom je pokazala celoj

javnosti da je nekome, ipak, stalo!

- To i jeste tužno da ne kažem jadno u celoj stvari. Zar ona jedna mora - podnošenjem ostavke - da spasava kako

svoj tako i obraz i čast pravosuđa u kojem, očigledno, sede sve sami mumificirani poslušnici?! Jebeš takav sud, a

i državu, koja sudi po dvostrukim aršinima. Očigledno je da u ovoj državi sud primenjuje jedna pravila kada su

pripadnici JSO u pitanju, a neka sasvim druga kada su drugi ljudi u pitanju.

Ako je tako, onda ćete uzalud ići na vanredni pravni lek protiv pravosnažne presude Vrhovnog suda...

- Istina ipak počinje da curi i da se probija napolje iz zakulisnih konstrukcija. Iz kuloara polako izlazi na videlo.

Uprkos tome što i danas gotovo svi i dalje ćute kao pičke. Zato što i jesu pičke.

Kako komentarišete tvrdnju Danice Drašković da je sudija Ivić-Drecun ucenjena od strane „Službe“ i da

su njene izjave, koje su se pojavile po medijima, davane po nalogu, zna se koje „Službe“?

- Baba Dana ne bi bila baba Dana kad ne bi davala izjave tog tipa. Očigledno je fascinirana Službom. Izgleda da

je ipak trebalo da je puste da bude malo na čelu BIA! Možda bi to pomoglo da malo izleči svoje komplekse.
Ovako, ona sada tek povremeno izađe iz mišje rupe. Zapljuje po svima, ali sa efektom po onoj narodnoj „psi laju

karavani prolaze“. Ali dobro, razumem je, klimaks je čudo.

Ona i Vuk Drašković imaju svoj pogled na „Ibarsku“, svoju argumentaciju. I imaju pravo na to...

- To je u redu, ali ta njihova argumentacija umnogome ne drži vodu. Srbija je u takvom stanju da bi me čudilo da

se povodom gesta Milene Inić-Drecun - našlo više ljudi koji su rekli: svaka čast sudija, tako se brani obraz i čast

profesije! Ja sam uvek govorio da za hrabra dela treba imati muda. Ali, evo: gospođa Drecun me je demantovala.

Jedna žena je lupila šamar celom sistemu. Mogu samo da kažem: svaka čast!

Izlažete se prigovoru, verovatno ne samo Draškovića, da pokušavate da izbegnete odgovornost...

- U redu, ali zašto je onda započeto drugo suđenje u kome sam ja i dalje imao ulogu svedoka, uprkos tome što je

tada uveliko postojala ona čuvena „izjava“ u kojoj me terete za ceo taj cirkus?! Postao sam sa drugima odjednom

optuženi i naprasno smo ubačeni u ceo postupak koji je pokrenut na veoma čudan način, da bi onda počeo

ispočetka. A i da ne govorim o tome da protiv mene ni na tom suđenju nije iznetnijedan konkretan materijalni

dokaz! Ni jedan jedini!

Zbog čega tvrdite da je sve počelo sa ubistvom Ćuruvije?

- Zašto je on ubijen baš na Vaskrs? Samo zato da bi se posle reklo: „Evo, crveni ubijaju na najveći hrišćanski

praznik, ništa im nije sveto“. Međutim, ta im se stvar izjalovila. Ubistvo Ćuruvije nije podiglo opoziciju i narodne

mase protiv Miloševića. Malo su se režiseri preračunali! Zaboravili su da je tada trajao rat i da će se ta vest

„izgubiti“ u mnoštvu drugih. Pola opozicije je tada pobeglo u inostranstvo, odakle su zdušno navijali da se

bombardovanje nastavi. Što žešće - to bolje. Da skratim, danas je za to ubistvo optužena Služba, doduše samo

medijski, ali to je i bio prvobitni cilj mozgova cele te operacije.

Od „Službe“ su mnogo gore prošli neki drugi...

- Da. Kao glavni nalogodavac je označena Mira Marković. Pazite, ne Slobodan Milošević nego Mira Marković! Ni

to nije slučajno. Jer, ko bi mogao da poveruje u to da je Milošević dao nalog da se ubije neki novinarčić, kada je u

to vreme vladalo ratno stanje?!

Slavko Ćuruvija nije bio nikakav novinarčić!

- Nisam hteo da ga uvredim. Ne, samo sam hteo da kažem da je Milošević mogao da Ćuruviju skloni sa scene na

hiljadu drugih načina. I to zakonski! U ratnom stanju, mogao je da ga strpa u zatvor i da do kraja rata ne vidi ni

sunca ni meseca. I, stvar bi bila rešena! Zato je i bila pronađena „alternativa“ u Miri Marković. Jer, ona i Ćuruvija

su bili kućni prijatelji. Tu su bile kućne čajanke i na kraju - ispraćaj sa suzama. Posle navodne svađe...

Ali, tu ništa nije jasno ni o ulozi „Službe“!

- Služba, koja u vreme ratnog stanja radi svoj posao, prati lice koje se otvoreno bavi nekim subverzivnim

delatnostima protiv svoje zemlje. Današnji cilj nekih je, zapravo, da se ta Služba anatemiše i izvrgne ruglu kao

načisto diletantska, što svakako nije bila. Jer, zašto bi Služba celim svojim pratećim aparatom pratila određeno

lice da bi ga samo minut pre ubistva povukla?! Mislim da tako ne bi radili ni najveći amateri!

Čime možete dokazati tvrdnju da i iza likvidacije Ćuruvije stoji „strani faktor“?

- Opšte je poznato da je pokojni Ćuruvija živeo normalno. Bez ikakvog obezbeđenja, da se kretao opušteno, tako

da je njega, nažalost, mogao da ubije i moj deda. Nije za to uopšte bila potrebna Služba. I u ovom slučaju: neko

je pažljivo pratio stvari, analizirao i vukao konce. Zato ne stoji ona smešna priča da je sve urađeno po nalogu Mire

Marković i Radeta Markovića. Služba je bila logistika, a pucači su bili kriminalci koji su danas mrtvi.

Koji kriminalci?

- Oni koje je Mihajlović pominjao kada je rekao da je slučaj rešen i da se sve zna, ali da su ubice mrtve. Pominjao

je Luku Pejovića i Malog Priku.

Kada su likvidirani i po čijem nalogu?

- Ubijeni su za vreme vladavine DOS-a, koji je ubistvo Ćuruvije tobože razrešio. Samo, fali im i tu svedok-

saradnik! Sedam godina sve je to „službena tajna“, a procesuiraće se kad na vrbi rodi grožđe!

SUDIJA GLEDAO KAO TELE

Vi Službu čas branite i veličate, a čas optužujete...

- Govorim samo istinu. Jer, odakle tadašnjoj Službi uopšte zakonsko

pravo da vodi bilo kakvu istragu u tom slučaju? Uostalom, ako su Dušan

Mihajlović, Goran Petrović i Mijatović lagali na suđenju - sud je naš

predlog za njihovo suočavanje odbacio kao neosnovan. Zamislite

samostalnost tog suda kada je Vuk Drašković, svedočeći, usred rečenice

izašao iz sudnice bez dozvole sudije! Sudija je za njim gledao kao

tele. Nije smeo ništa da mu kaže. Da li bi tako smeo da ode sa suđenja

i neki običan smrtnik!?

Nije li sve na šta ukazujete premalo da bi teorija „stranog faktora“ sa domaćim pucačima-kriminalcima

većini bila shvatljiva?

- Nemojte da zaboravljate da je u to vreme u Službi postojao i određeni broj krtica koje su bile u vezi sa stranim

obaveštajnim službama.

Možete li to dokazati? Kako je sve to funkcionisalo?

- Preko tadašnjih opozicionih stranaka. Pre svega, preko DS i SPO.

Ko su ljudi preko kojih se upravljalo „krticama“? Da li je tako nešto ozbiljnim stranim obaveštajnim

službama uopšte bilo potrebno?

- Zbog nečega verovatno jeste. A te ljude danas možemo naći na veoma visokim funkcijama, u raznim firmama.

NJihov rad je nagrađen.

Čeda pustio Spasojevića

Ako je Rade Terzić bio pripadnik tzv. zemunskog klana, onda je Čedomir Jovanović bio
istaknuti pripadnik mnogih klanova, pogotovo zemunskog lllTerzića nisam nikada video u
Šilerovoj - za razliku od Čede koji nije izbijao odandelllApsolutno sam siguran da je Terzić imao
sa Đinđićem nekakav dogovor povodom puštanja Spasojevića i ostalih iz pritvora lllOslobađanje
Spasojevića ipak je završio Čeda, bio sam sa njim u CZ

Mnogi su ubeđeni da je postojao trougao Đinđić-Terzić-Čeda i da je bitno uticao na neke događaje iz najnovije

istorije Srbije.

Kako ste primili deo optužnice protiv bivšeg Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radeta Terzića da je

bio, kako ga sumnjiče, pripadnik zemunskog klana? Imate li vi takva saznanja? Da li je i on održavao

odnose sa Dušanom Spasojevićem i bio jedan od posetilaca Šilerove?

- Cela ta priča je potpuno smešna! To je očigledan dokaz da je tandrkanje o predmetu politička pozadina atentata

- obična farsa. Jer, kako je to, i zašto, odjednom baš sada postalo aktuelno? Postavlja se i pitanje: kako to nije

bilo istraženo odmah, 2001. godine, kada je Spasojević sa ostalima bio pušten iz pritvora?! A i pitanje je: zašto

eks ministar policije Dušan Mihajlović nije tada pokrenuo istragu o tome, kako je došlo do svega toga, već se to

čini danas, skoro šest godina kasnije? Mihajlović još nariče po novinama kako on, eto, nije ni znao neke stvari. A

sve je to najobičnije bla, bla, bla koje Srbija mora da čita i sluša od tog „bezgrešnika“.

Niste rekli ni reč direktno o samom Terziću...

- Pa, nisam od onih što izmišljaju da bi zadovoljili nečiju maštu. Što znam: to i govorim. A znam samo da Terzić

nije bio pripadnik nikakvog klana. On jeste na ličnu urgenciju izdejstvovao da Dušan Spasojević i ostali budu

pušteni iz zatvora, ali to ne znači da je sa bilo kim bio kompanjon. On je radio ono što su od njega tražili političari,

kao što to danas rade neki drugi u pravosuđu i tužilaštvu. Uostalom, šta bi sa svom onom silnom galamom i

halabukom oko Terzića?! Možda su se samo šalili?! Ili su se možda dogovorili?!

Srbija je u gorem stanju od mnogih okolnih zemalja, a čini se da „bezgrešnika“ ima više nego sve one

zajedno. Neki će vam zameriti - da od Terzića pravite „bezgrešnika“...

- Ne pada mi na pamet da „perem Terzića“, niti bilo koga drugog! Naš problem je što se danas ovako lako lepe

etikete ljudima da su pripadnici ovog ili onog klana, ove ili one mafije. Kako je krenulo s mafijama, mislim da ćemo

na kraju biti zemlja sa najviše mafija na svetu! Italija je već mala beba za nas! Danas su mafije postale moda,

kako za tužilaštvo tako i za medije. Kad namerače da nekoga sigurno ocrne - onda ga prvo isprozivaju da je bio

pripadnik ovog ili onog klana, a pri tom niko i ne pokušava da makar izanalizira ni definiciju pripadnosti klanu ili

mafiji.

Da se ne stekne utisak da u Srbiji nema nikakvih klanova?!

- Ako je Terzić bio pripadnik tzv. zemunskog klana, onda je Čedomir Jovanović bio istaknuti pripadnik mnogih

klanova! A pogotovo tzv. zemunskog. Nezavisno od svega, Terzića, za kojeg tvrde da je bio „pripadnik“, nisam

nikada video u Šilerovoj. Za razliku od Čede koji, eto, kao nije „pripadnik“, iako nije izbijao odande! To je očiti

primer dvostrukih aršina koji se danas primenjuju u našem pravosuđu i politici.

Da li je LJiljana Buha, kao što neki tvrde, zaista dovođena kod Terzića i Nebojše Maraša da se žali na

muža (LJubišu Buhu Čumeta)?

- Zaista ne znam da li je ona išla da se vidi sa Terzićem, ali znam da se sa Marašem videla i da je dala obiman

iskaz. I, to je jedan od glavnih razloga zbog kojih je Maraš pobegao sa suđenja. Zamislite situaciju: LJilja, koja je

u to vreme bila prijavljena kao nestala ili oteta (o tome su i mediji tada dosta pisali), dolazi na zakazani sastanak

sa državnim tužiocem, koji od nje uzima iskaz i to ne prijavljuje nikome. Tada je, kao što se zna, već uveliko trajao

medijski rat između Spasojevića i LJubiše Buhe Čumeta i prosto je neverovatno da Maraš, tadašnji tužilac, nije

obavestio policiju ko mu sedi u kancelariji.

Da li bi se i time morali pozabaviti oni koji sada istražuju političku pozadinu atentata?

- Naravno. To je jedan od pravaca istrage kojim bi tužilac trebalo da krene. Jer, postavlja se pitanje: otkud taj isti

Maraš u predmetu za ubistvo pokojnog premijera Đinđića?! Tim pre što malo ljudi zna da su Maraš i, recimo, Miša

Milićević bili prve komšije, a da je optužnica za atentat pisana u sedištu BIA i da se Jovan Prijić uopšte nije ni oko

čega bitnog pitao. Ima toga još dosta, ali je sve teško isterati na čistac. Mnoge maske još nisu pale.

A da li je Terzić mig za puštanje Spasojevića i ostalih zaista mogao dobiti od Đinđića?

- Apsolutno sam siguran da je Terzić imao sa Đinđićem nekakav dogovor o tome, ili da ga je pitao za mišljenje

povodom puštanja Spasojevića i ostalih iz pritvora. Samo, ne verujem da mu je to premijer rekao onako u prolazu,

kako je to Terzić opisao. Ne zaboravite: to je tada bio najviše eksponirani slučaj u javnosti. Zar ministar Mihajlović

nije mahao ostavkom ako taj slučaj ne bude rešen?!

Ako je zaista bilo tako, neki će biti spremni da kažu kako je Terzić onda manje kriv nego što izgleda...

- Terzićeva greška je u tome što on pokušava da se ponaša i da igra po principu „hoću kakim, neću kakim“.

Doduše, on drugačije i ne može. I ima taj premnogo putera na glavi! Tako, uostalom, prolaze mnogi poslušnici.

Po prirodi stvari, za izlazak Spasojevića i ostalih iz pritvora malo su bila i Terzićeva „obavezujuća

uputstva“. Odluke su donosile sudije, imate li saznanja ko je njima u tom smislu davao instrukcije i

naloge?

- Prvo, cela ta priča o tužiocima i sudijama koji su potpisivali razna uputstva i raznorazne papire čisto je

protokolarno-administrativne prirode. Sve je to moralo da bude odrađeno da bi se zadovoljila zakonska forma.

Celu priču o puštanju Spasojevića iz zatvora završio je Čeda Jovanović! Zato stvarno ne znam dokle ćemo više

da se kurvamo i pravimo blesavi!? Da je Čeda bio u glavnoj ulozi, a ne nekakvi Terzići, to znaju i mala deca!
Po vama, Čeda je izgleda naređivao i sudijama, bez čijeg potpisa Spasojević ipak nije mogao da izađe iz

zatvora...

- Ne kažem da je Čeda naređivao bilo kome. Samo kažem da je vršio ogroman pritisak na pravosuđe da se

Spasojević i njegovi puste napolje. I sam sam prisustvovao jednom takvom telefonskom razgovoru između njega i

Terzića. Uostalom, ovo o čemu govorim dobro zna i Dušan Mihajlović, iako se sada femka kao da ni o čemu

nema pojma. Pa zar nije Čeda obavestio Mihajlovića kako Slobodan Pažin ima neka druga saznanja o toj otmici?!

I, danas se Pažinu sudi zato što je radio svoj posao, a Čeda ladi jaja na Mikonosu. Ipak je politika čudo!

U ISTOM SMO „HOTELU“

Terzić i Goran Kljajević su posle 5. oktobra, a donekle i posle

protesta opozicije zbog izborne krađe 1996/97, bili važni Đinđićevi

ljudi, a onda se obojica našla u pritvoru. Kakvi su bili njihovi

međusobni, i odnosi sa samim Đinđićem? Da li je tačno da su Terzić i

Kljajević rođaci?

- Odgovore na takva pitanja zaista ne znam. To ćete morati Terzića i

Kljajevića da pitate. Ako hoćete, mogu i ja da ponešto pitam Kljajevića

pošto smo još komšije. Boravimo u istom hotelu. A mogao sam donedavno i

Terzića...

Otkud sve to znate, otkud tolika kategoričnost?

- Lično sam sa Jovanovićem dolazio u Okružni zatvor kada je kod upravnika, u njegovoj kancelariji, urgirao da

Spasojević bude pušten! Čeda je tada pokojnom Dušanu govorio kako mu je njegovo izvlačenje iz CZ „prioritet

broj jedan“. Ne razumem, posle svega, šta je tu uopšte više nejasno i kome je danas još potrebno da se kurva

oko te „epizode“?!

Ako je sve tako jasno, zašto se policija i tužilac nisu time ozbiljnije pozabavili?

- Znam da će mnogi možda reći kako ja povodom te „epizode“ lažem. Već vidim histeriju pojedinaca. Dobro, ne

mora se verovati meni. Ali, šta ćemo sa desetinama drugih svedoka koji sve to mogu potvrditi?! Šta ćemo sa

službenim beleškama, šta ćemo sa izjavama svedoka-saradnika koji su potvrdili ovu priču?! Neće biti valjda da

naš narod uzalud govori: „ako laže koza, ne laže rog“.

Zar bi to bilo prvo „laganje rogova“?

- Naravno da ne bi. I sam sam svestan da, očigledno, nije politički interes da se ide jedinim mogućim pravcem.

Pravcem istine. Istina boli. Uostalom, da li postoji iko ko misli da je tamo neki sudija nekog opštinskog suda smeo

da napiše takvo rešenje, a da pre toga nije dobio odobrenje ili nalog sa vrha?! Nemojte, molim vas! Evo, neka me

Terzić pogleda u oči i neka kaže da lažem, pa da sednemo za poligraf. Bilo bi veoma zanimljivo.

Nestali zlato i 15 kg heroina

Odgovorno tvrdim da od heroina iz Komercijalne banke u obrenovačkoj Termoelektrani nije
bilo spaljeno - oko 15 kilograma lll Droga je prvo iznesena iz sefa - uz prisustvo malog broja
odabranih ljudi - da bi potom bila „vraćena“ nazad, a novinari su tek tada bili pozvani da to
slikaju lll Istovremeno je na volšeban način nestala i velika količina zlata, tajnu zna - znameniti
kolekcionar Dragan Karleuša lll „Sukob“ između mene i Caneta Subotića je iskonstruisao
bolesni um Bebe Popovića - da bi ubedio Srbiju kako je on imao monopol nad Đinđićem

Kao i tokom suđenja, Milorad Ulemek Legija i u megaintervjuu uporno tvrdi da je sa „momcima iz JSO prebacio

veliku količinu droge u Hrvatsku, BiH i Rumuniju“.

Sa kojim ste liderima DOS najviše i na čemu sarađivali?

- Osim s pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem, sarađivao sam i sa Dušanom Mihajlovićem, Nebojšom

Čovićem i Čedom Jovanovićem. Sa drugima, iako sam ih poznavao, nisam sarađivao jer je moj posao bio

isključivo vezan za bezbednost.

Sve s kojima ste sarađivali do sada ste pominjali u ovom ili onom kontekstu, jedino niste Nebojšu

Čovića...

- Zašto bih ga pominjao samo da bih ga pomenuo?! Čovića poznajem isključivo službeno. Sarađivali smo samo

povodom bezbednosne situacije na jugu Srbije. Ne poznajem ga, dakle, dovoljno dobro, a ne znam ni šta sada

radi i čime se bavi. Nemam šta da komentarišem.

Kako je stvarno protekao razgovor sa Stankom Subotićem Canetom, uz učešće Zorana Đinđića, o kome je

govorio Vladimir - Beba Popović?

- Celu tu stvar oko nekakvog sukoba između mene i Subotića je iskonstruisao bolesni um Bebe Popovića. Iz

samo njemu znanih razloga. Valjda je hteo da tom pričom umanji i diskredituje moj nastup na sudu. Moguće je i
da je hteo da ubedi Srbiju kako je on imao monopol nad Đinđićem. Kako, dakle, jedino on govori istinu, što nam

zapravo i ukazuje na manipulaciju celim slučajem.

Šta je, po vašim saznanjima, zaista istina o spaljivanju droge koja je čuvana u sefovima Komercijalne

banke, tim pre što je sve urađeno bez obaveznog prisustva istražnog sudije? Ostajete li i dalje pri odbrani

u Specijalnom sudu da ste sa roniocima prebacivali drogu u državnoj režiji u Hrvatsku?

- Okolnosti pod kojima je sve to urađeno same po sebi govore da je javnost bila prevarena. Veoma je zanimljivo

koliko su se tužilaštvo, a i sam sud trudili da uvere javnost kako ja lažem. Međutim, ima i detalja koji se kriju i do

danas.

Kojih „detalja“ i ko ih krije?

- Javnost, recimo, ne zna da je ta droga prvo iznesena iz sefa banke - uz prisustvo malog broja odabranih ljudi -

da bi posle određenog vremena bila „vraćena“ nazad! Javnost takođe ne zna da su tek tada pozvani novinari da

to slikaju!

U tome je, izgleda, bila čista jedino Komercijalna banka...

- Na suđenju smo mogli da vidimo fotodokumentaciju koja je „pravljena“ i više liči na špansku seriju nego na

ozbiljan dokument. Oni su bukvalno slikali svaki momenat kuda se ta droga kretala. To je sve rađeno sa

psihološkom kalkulacijom da će vizuelni efekat uticati na onoga ko to gleda. I zaista je veoma zanimljivo koliko su

se potrudili da marketinški proprate ceo taj događaj, a recimo nisu uradili osnovnu stvar. Nisu pozvali istražnog

sudiju, niti napravili potrebnu zakonsku dokumentaciju.

Možda im se previše žurilo...

- Upravo je tako i bilo. Bukvalno su trčali da sve odrade za samo dvadeset četiri sata. Ali, pošto je ta droga stajala

četiri-pet godina u raznoraznim budžacima, čemu tolika žurba? A postoji i treća, najbitnija stvar. Ni u jednom

dokumentu ne postoji trag kolika je bila čistoća heroina prilikom merenja u samoj Termoelektrani u Obrenovcu! U

tome je glavna caka i fora. Zato se i danas krije odgovor na ključno pitanje: Gde se izgubilo petnaestak kilograma

heroina sa te „gomile“?

POD KAPOM DOS!

U slučaju ubistva Ivana Stambolića preostao vam je samo vanredni pravni

lek. Imate li u rukama neki novi dokaz ili saznanje? Dokaz ili saznanje

da je primarna Stambolićeva grobnica možda bila u Republici Srpskoj?

- Ono što znam i imam - sačuvaću za svoju dalju bitku za istinu o

tom zločinu. Pogotovo što sam danas, kada sve analiziram, i sagledavam

neke činjenice, apsolutno ubeđen da je ideja o ubistvu Slavka Ćuruvije

i Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića došla od stranog

faktora. Da je sve to bilo realizovano radi rušenja Slobodana

Miloševića. Pod kapom pojedinaca iz DOS-a.

Kojih „pojedinaca iz DOS“ i pod kakvom „kapom“?

- Zna se ko su bili organizatori i rukovodioci posla!

Ako se zaista „zna“, zašto onda to otvoreno ne kažete, kad već, navodno, ništa ne krijete od javnosti?

- Pa, nešto zaključite i sami. Ne mora baš sve da vam se nacrta!

PREKO NOVINA - NEUKUSNO

Kako biste uporedili Koštunicu, Zorana Đinđića, Vojislava Šešelja, Borisa Tadića, Slobodana Miloševića i Tomu

Nikolića?

- Neukusno je upoređivati ljude preko medija i novina. Pogotovo što

dvojica od pomenutih više nisu među živima. A pošto se Vojislav Šešelj

trenutno bori u najvećoj bici za sebe i svoju porodicu, a i za čast

Srbije, utoliko bi bilo kakvo poređenje preko medija bilo još više
„degute“.

Šta hoćete da kažete?

- Samo to da je količina koja je nestala bila upotrebljena da bi se zavarali oni koji su izvršili probne reakcije pred

spaljivanje. Zato nikada ni u jednom dokumentu nismo dobili podatak kolika je čistoća onoga što je spaljeno. Ako

stavite u određenu smesu pogodnu za miksovanje 10 grama izuzetno čistog heroina - svako probno merenje će

pokazati reakciju na prisustvo heroina i to je upravo urađeno i u ovom slučaju. Odgovorno tvrdim da sav heroin

nije bio spaljen onoga dana u obrenovačkoj Termoelektrani. Takođe, stojim iza svojih tvrdnji da sam sa momcima

iz JSO prebacio veliku količinu droge u Hrvatsku, BiH i Rumuniju!

Sa čijim znanjem i odobrenjem? Ako je tačno da ste naloge za to dobijali, kako ste tvrdili, u kući
Dragoljuba Markovića, vlasnika „Krmivo produkta“, možete li objasniti pod kojim okolnostima ste i u

prisustvu kojih ličnosti pristajali da i vama i JSO „komanduju“ oni koji za to nisu bili po zakonu nadležni?

- Sve je bilo izvođeno uz znanje i odobrenje pojedinaca iz DOS-a. Naravno, i uz znanje tadašnjeg rukovodstva

Službe. Naravno, jajare to nikada neće priznati! Za takvo priznanje treba imati muda koja oni nemaju. Treba imati

i obraz i čast - što oni takođe nemaju. Treba biti čovek i prihvatiti odgovornost za sve što si radio u životu. Makar

to iz jednog ugla izgledalo dobro, a iz drugoga loše.

Nastupate kao da imate to što kažete da „oni nemaju“. Utoliko pre, otkrijte imena onih koji su to znali i

naredili!

- O tome sam detaljno govorio pred sudom i svi su se odmah bečili. Brže bolje su pozvali da svedoče sve one koji

imaju direktnu vezu s tim slučajem. Čedu Jovanovića, Bebu Popovića, Zorana Janjuševića, Zorana Mijatovića...

„Zaboravili“ su nekoliko pojedinaca, ali je u svemu bilo glavno to što su „oprani“ gorepomenuti...

Šta znači „uz znanje i odobrenje“? Je li tu bilo nečije komande?

- Meni niko tada nije komandovao! Ali, sve je zaista bilo urađeno uz saglasnost rukovodstva Službe.

Teško se oteti utisku da je u svemu tome bilo previše nejasnog, skrivenog i mutnog...

- U celoj toj priči je posebno zanimljivo zlato. Reč je o velikoj količini zlata koje je tada nestalo na volšeban način.

Tu je bilo komada zlatnog nakita neprocenjive vrednosti još iz iz Drugog svetskog rata.

Koliko je tog zlata bilo i gde se nalazilo?

- Taj odgovor zna Dragan Karleuša.

Odakle to i toliko zlato i koga bi o njegovoj sudbini trebalo pitati?

- Deo tog zlata je oduzet Jevrejima. I to je, međutim, takođe bilo zataškano. Nije li malo čudno što je i u tome

učestvovao znameniti kolekcionar Dragan Karleuša?!

Stambolić ubijen zbog Miloševića

Kao što se i moglo očekivati, Milorad Ulemek ima svoju istinu i o tome kako je i zašto ubijen Ivan Stambolić.
Poricali ste i svoje, a i učešće JSO u otmici i likvidaciji Ivana Stambolića. Ko je onda i zašto „odradio“ sve

što je pripisano vama? I, po čijem nalogu?

- Neke dokaze, do kojih smo došli u međuvremenu, ne želim da otkrivam preko medija. To ostavljam za sud.

Uprkos tome što se sudovi, bar kada je o meni reč, nisu baš pokazali na visini zadatka. Ali, ipak su i dalje jedine

institucije koje su merodavne za sve ove predmete. Mediji su do sada samo komplikovali situaciju.

Hoće li vam to poći za rukom, s obzirom na to da naši sudovi, kako tvrdite, nisu sudovi koliko su to,

recimo, italijanski?

- Da bih temeljnije odgovorio na pitanje, moram opet da se vratim na režisere iz senke koji su i tom likvidacijom

rukovodili i napravili scenario za dovođenje tadašnjeg DOS-a na vlast. Za njih je, pošto su zaista više nego dobro

pratili i analizirali celu tadašnju scenu u Srbiji, pokojni Stambolić bio idealan za zamišljeni scenario.

Neki su poslednjih meseci počeli da taj zločin povezuju sa Stambolićevim navodnim poslovima sa naftom

između Bugarske i Republike Srpske. Isto tako, krenule su „priče“ da je Stambolić neposredno pre otmice

tražio krupnu pozajmicu u Podgorici...

- Zasad mogu da kažem samo ovoliko - Stambolić uopšte nije trebalo da bude ubijen već samo otet i kasnije

pušten da bi optužio Slobodana Miloševića za svoje kidnapovanje. Samo, stvari su u nekom momentu počele da

se „navijaju“ na drugu stranu. Bez obaziranja na sve što je bilo, pripisano je pokojnom Miloševiću.

Zbog čega tvrdite da Stambolić nije trebalo da bude ubijen?

- To tvrdim na osnovu priče koji mi je krajem 2002. godine pomenuo pokojni Dušan Spasojević. Kada je Buha

počeo ovu priču - da JSO ima veze sa tom otmicom - pitao sam Dušana o čemu se radi. On se i sam jako plašio

da priča o tome. Između nekoliko šturih rečenica koje je provukao o toj temi bila je i ona da Stambolić nije trebalo

da bude ubijen. Kasnije smo na suđenju predložili Buhu kao svedoka jer je on, kako u medijima tako i u svojim

svedočenjima u nekim drugim predmetima, pominjao tu priču. Sud, međutim, nije uvažio naš predlog. Bio je

„neosnovan“.

Kako bi to Stambolić, da je ostao živ, optuživao Miloševića? Zar bi za njega strani režiseri ostali

nepoznanica? Zar on ne bi bio u stanju da „pročita“ tuđu režiju čak i sa domaćim „otmičarima“?
- Pokojni Stambolić je očigledno izabran da bude mačka u džaku. Odnosno, potrošna roba. Kakav je trebalo da

bude nastavak te priče? Ne znam, mogu samo da naslutim. I teško je da ćemo to ikada saznati jer su glavni akteri

mrtvi.

Izgleda da ste uvereni da „podmetanje Stambolića“ ipak neće proći...

- I neće! Uprkos tome što Milošević više nije među živima, mnogi se i dalje upinju da baš njega prikažu kao

naredbodavca. Nastoje da istoriju usmere u pravcu kojim u „slučaju Stambolić“ ne bi smela da ide. Samo što će

im to teško poći za rukom! J... ih to što im je cela priča jako tanka i bukvalno isforsirana mimo zakona i logike. Na

silu.

Čemu se onda uopšte nadate?

- Istina je - i ovde je na delu ona prokleta formula da istoriju pišu pobednici. Samo, uveren sam da će je u ovom

slučaju pisati gubitnici, a ne „pobednici“ i koji su već prisiljeni da se očajnički održe na vlasti, koji se noktima drže

za nju. Ne bih im bio u koži kada sve ovo počne da se raspetljava!

Da niste preterano sigurni u svoje procene i prognoze?

- Ako grešim, postavlja se pitanje zašto nam na suđenju nije bila dozvoljena analiza tadašnje političke scene.

Uostalom, navodni motiv za ubistvo bio je Miloševićev strah od Stambolićeve kandidature na predsedničkim

izborima. To priču je guralo tužilaštvo tokom celog suđenja. Međutim, ako se uzme u obzir da je 4. avgusta 2000.

godine, na sastanku svih tih budućih lidera DOS, umesto Stambolića, bio nominovan Vojislav Koštunica, a da je

Stambolić nestao 25. avgusta, gde je onda taj motiv?! Gde su razlozi za Miloševićev strah od Stambolića?!

Uzvratiće vam da, svim što govorite, samo pokušavate da sebi pomognete...

- Uopšte nije tako! Ukazujem na realne okolnosti. Na to da Stambolić više nije bio nikakav „pretedent na presto“!

Uostalom, ko je u to vreme uopšte bio Stambolić da bi se tada Milošević baš njega u to vreme plašio?!

Stambolić je, uprkos svemu na šta ukazujete, ipak imao sačuvanu reputaciju, a i istupio je nekoliko puta

protiv Miloševića...

- Možda, ali, po svedočenjima iz njegove najbliže okoline, mogli smo da zaključimo da je čovek posle one

famozne 8. sednice, na kojoj je, kako to kod nas već vekovima biva, kum zeznuo kuma, živeo totalno mirno i
povučeno. Porodica, posao. A i taj posao mu je, uzgred rečeno, taj isti Milošević „namestio“. Tek nešto pred same

tadašnje izbore, Stambolić se kao nešto angažovao u pljuckanju prema Miloševiću. Malo po novinama, malo sa

neke televizije. I, to je bilo sve što se tiče njegovog političkog angažmana. I zbog čega bi se njega i tako nečega

Milošević plašio?!

ČUME SVEDOK ZA AVALU

S obzirom na to da je LJubiša Buha Čume kazao da je primarna grobnica

bila na Avali, a u sudskim spisima nema dokaza da je policija

„prekopavala“ i tu primarnu grobnicu, kao potom sekundarnu na Fruškoj

gori, raspolažete li makar naknadnim saznanjima i eventualnim dokazima

koji bi vam omogućili da u ovom slučaju preko branilaca stavite zahtev

za zaštitu zakonitosti ili zahtev za vanredno preispitivanje

pravosnažne presude?

- Nije LJubiša Buha Čume tek onako govorio o grobnici na Avali. Ali,

kada smo sudu predložili Buhu kao svedoka na okolnosti koje su mu o

tome poznate, o kojima je, uostalom, govorio preko medija i na nekim

drugim procesima, sud je i taj predlog odbacio (pretpostavljam da

pogađate) kao neosnovan.

Šta će onda režiserima i njihovim pomagačima iz zemlje tako problematična i „tanka“ konstrukcija?

- Bolju, očito, nisu smislili, niti - koliko god da su moćni - bili u stanju da realizuju! Zato su se uhvatili za bajatu

priču o famoznom razlazu Miloševića i Stambolića na 8. sednici. Ostalo im se na to samo nadovezivalo. A

zamislite apsurd: Miloševića su optužili kao nalogodavca a da Sud nije dozvolio njegovo saslušanje! Ni preko

video-linka koji smo predložili!

Sud je za to imao svoje razloge...

- Kakvi razlozi! Nisu se čak usudili ni da pročitaju izjavu koju je dao pred istražnim sudijom koji ga je posetio

povodom toga u Hagu! Pa o kakvom, bre, pravednom suđenju govorimo?! Sudije su produžene ruke režima!

Šta je sa pričama o sekundarnoj grobnici na Fruškoj gori? Da li je, kao što ste tvrdili tokom suđenja,

Stambolić ubijen na nekom drugom mestu pa kasnije prebačen na Frušku goru?

- Nije to nikakva „priča“. I za to smo hteli da izvedemo dokaze, ali je sud i to ocenio kao neosnovano! Uostalom,

sve je to sudija Milena Inić-Drecun spakovala u jednu rečenicu. U rečenicu koja sve veoma slikovito objašnjava.
Da parafraziram, rekla je: „Da li ćemo poverenje pokloniti svedoku saradniku (koji uzgred rečeno nije ni bio tamo)

ili ćemo verovati posmrtnim ostacima“. Eto, sve je rečeno i objašnjeno u jednoj rečenici!

Tajnu zna onaj ko je isključio kamere

Kamere na zgradi Vlade Srbije uopšte nisu morale da budu isključivane zbog renoviranja - nije
to satelit u svemiru - a kad budemo dobili odgovor ko je dao nalog da se isključe - onda ćemo
znati i zašto. Optužnica za atentat je bila potpuno neargumentovana, smešna i amaterski
urađena, ali su svi gledali u svedoke saradnike kao u televizor. Čista je nebuloza objašnjenje B92
da se snimak sa mesta atentata morao čuvati samo mesec dana - pretpostavljam da je ceo „film“
sklonjen u neku najmračniju arhivu. Zašto je ubijen Đinđić - odgovor treba tražiti i u ovim
njegovim rečima: „Danas čovek mora imati prijatelje i u raju i u paklu“ jer je poznato da se ne
može sedeti na dve stolice

Milorad Ulemek Legija ima, dakako, i svoje viđenje ubistva premijera Zorana Đinđića.

Da li je onda slučajno što „političku pozadinu“ - oni koji je traže - traže samo u zemlji?

- Iza toga stoje isključivo govnarčići iz domaćeg klozeta, pa ne znam šta je tu nejasno. Opšte je poznato da se u

Srbiji od pamtiveka politička karijera gradila preko tuđih leđa. Najbolja su za to mrtva leđa. Mi smo uvek morali da

imamo žrtve i dželate jer je onda borba spektakularnija. Bez krvi nije zanimljivo. I, ako se izostavi klasični politički

marketing, kojim nas sluđuju, navedite mi, molim vas, ko to još na „političkoj pozadini“ realno zaista insistira?!

Verujete li da će pokrenuta istraga o „političkoj pozadini atentata“ ipak do nečega dovesti i čime bi

morala da se pozabavi, kojim „epizodama“ iz bliske prošlosti Srbije i zbog čega?

- Da je stvarno postojala namera da se tako nešto uradi, to bi se već odavno uradilo. Zar nije bilo logično da se to

uradi na samom početku istrage i da se istera do kraja na samom suđenju?! To što neki, zna se koji, sada

zamajavaju javnost nekim trećerazrednim pričama - to je za malu decu. Danas se zapravo postavlja pitanje da li

je uopšte postojala politička pozadina. Ako ipak jeste, koji su to politički faktori ili uticaji imali udela u svemu tome?

Jer, ko je spreman da poveruje u priču Čede Jovanovića o Vojislavu Koštunici i u ostalo bla-bla?

Ako je „politička pozadina“ problematična, zbog čega je onda, prema vašem mišljenju, izvršen atentat na

Zorana Đinđića?

- Eeee, kada bih to znao, verovatno danas ne bih bio ovde gde jesam. Mada se neki širi zaključak može izvući iz

jedne rečenice koju je on sam izgovorio. Otprilike, da parafraziram, rekao je u svoje vreme: „Danas čovek mora

imati prijatelje i u raju i u paklu“. Mislim da tu treba tražiti neke odgovore, ali zaista u širem kontekstu. Jer, opšte je

poznato da se ne može sedeti na dve stolice. Uvek se jedna izmakne!

Delujete kao verziran čovek u problematici i izmicanja stolica. Je li se vama neka izmakla, s obzirom na

to da ste sada u CZ, a izjavljujete da ste po svim optužnicama nevini?

- Još pokušavam to da dokučim!

TRAGOVE ZLOČINA - SVI UNIŠTAVALI

Imate li ikakva saznanja koji su sve tragovi na mestu atentata bili uništavani neposredno posle ubistva Zorana

Đinđića, ko je to radio, zašto i za čiji račun? Da li je u tome bilo nečije režije, posebno iz inostranstva?

- Tragove na licu mesta su uništavali gotovo svi koji su se tu zatekli, a neki nisu imali šta tamo da traže.

Možete li navesti bar neka imena? Janjušević, Koprivica...

- Pogledajte samo snimke koji postoje i videćete ko se sve tamo na licu mesta muvao.

Kako su se držala „službena lica“? Zašto makar nešto od toga nisu sprečila?

- Tragove su uništavali čak i inspektori koji su vršili uviđaj! Setite se samo ubuđale krvi. Zbog tih ubuđalih tragova

nam je, između ostalog, onemogućeno da sklopimo: gde je ko stajao u trenutku zločina. Verujem da su mnogi

nesvesno, iz neznanja, učestvovali u uništavanju tragova, ali sam siguran da je tu bilo i onih likova koji su mnoge

stvari radili namerno. Sad, ko je upravo to radio i za čiji račun - za to je potrebna dodatna istraga i mnogo dublja

analiza.

Koliko su navodi optužnice za atentat, generalno gledano, bili istiniti i argumentovani?

- Navodi te optužnice su totalno neistiniti i neargumentovani! „Isterana“ je bukvalno na silu. Mnogim argumentima,

činjenicama, dokazima i svedocima pokušali smo da na to ukažemo, međutim - niko to nije slušao. Svi su gledali

u svedoke saradnike kao u televizor. Blago rečeno, optužnica je potpuno smešna i amaterski urađena, ali imajući

u vidu ko je tu optužnicu zastupao - bolje nije ni moglo!

Kako se, prema vašim saznanjima, dogodilo da na dan atentata bezbednosne kamere ispred Vlade Srbije

budu isključene, a da u neposrednoj blizini ulaza broj pet, u trenucima ubistva Zorana Đinđića, budu

kamere RTV B 92? Verujete li da je to bila puka koincidencija?

- Prvo, kad je B92 u pitanju - ne postoje koincidencije! Oni rade sve po nalogu i planski. Na samom suđenju smo

pokušali da dobijemo odgovor - ko je bio odgovoran za isključenje kamera na zgradi vlade - ali ga, naravno,

nismo dobili. Zavlačili su nas između Koprivice i BIA, pa preko Maje Vasić. Sve u svemu, odgovor nismo dobili.
Verujete li da je vladin video-nadzor bio isključen tri dana pre atentata samo zbog renoviranja zgrade,

kako je na sudu objasnio tužilac Jovan Prijić, a da je od svega što su snimile kamere pomenute televizije

sačuvano samo ono što se do sada povremeno vrtelo, pa i u sudnici Specijalnog suda?

- Te kamere nisu morale da budu isključivane ni zbog renoviranja! NJihovo funkcionisanje je moglo i moralo da

bude „premošteno“, odnosno obezbeđeno na više načina. Nije to satelit u svemiru. Kada budemo dobili odgovor

ko je dao nalog da se kamere isključe - onda ćemo znati i zašto!

Kako objašnjavate da vi znate nešto tako krupno što tužilac Jovan Prijić nije znao ili nije hteo da vidi i

zna?

- Tužilac Prijić je u toku suđenja postao „stručnjak“ i za bezbednost. A taj Prijić nije rekao ni tri prostoproširene

rečenice u toku suđenja, a da nije izvalio neku glupost! On je najveća sramota svoje profesije! Totalni diletant!

Poslušnik.

Imate li ikakva saznanja: ko je mogao dati nalog da se kamere isključe?

- Kao što sam rekao, pokušali smo da to saznamo posle suđenja, ali bezuspešno. To je izgleda tabu tema.

Da li verujete u objašnjenje direktora TV B92 Verana Matića dato sudu da je „ostatak filma“ - kadrovi na

kojima se vidi, prema nekima, i kako Đinđić izlazi iz službenog automobila, i kako biva pogođen i pada, a

navodno i položaj premijerovog tela - čuvan samo mesec dana jer je B92 po zakonu i bio obavezan da ga

samo toliko čuva?

- Samo to objašnjenje dovoljno govori o tome da je postojao ceo snimak kompletnog događaja. A „priča“ o

obavezi čuvanja snimaka samo mesec dana - tek to je nebuloza! Da li mislite da jedna lešinarska TV, kao što je
B92, takav snimak nije sačuvala? Čisto sumnjam da nije! Ali, tada su postojale razne direktive. Zato i

pretpostavljam da je ceo „film“ sklonjen u neku najmračniju arhivu. Čak sam uveren da će kad-tad ugledati

svetlost dana.

Kako je moguće da te kapitalne kadrove nisu zaštitili i sačuvali MUP, specijalni tužilac i istražni sudija?

Kako objašnjavate da su od celog „filma“ ipak sačuvani neki, za utvrđivanje „sudske istine“ manje bitni

TV kadrovi (na kojima se vidi kako odvoze smrtno ranjenog premijera u Urgentni centar i ko se sve

vrzmao na mestu atentata desetak minuta posle odvoženja premijera i ranjenog Milana Veruovića), a ne

sam momenat ubistva Đinđića?

- Zato što to za MUP i specijalnog tužioca nisu bili kapitalni dokazi već - kompromitujući! Zato i nisu nikada

prikazani. Ti snimci bi pokazali pravu sliku svega. Kako je stajao pokojni premijer u momentu kada je pogođen, a i

sve ostalo što se dešavalo u tim trenucima. Isečeni su i „vrte“ se samo oni kadrovi koji su totalno nebitni i kojima

je javnost danima zamajavana, kao i svi mi tokom celog suđenja.

Bolje da je i to sačuvano i prikazano nego ništa...

- Svakako, i ono što je prikazano donekle je pomoglo da sklopimo neke kockice. Bar što se tiče samog uviđaja.

Jer, pokazao je da se istražni sudija nije baš nešto isticao u toku uviđaja, a ni kasnije.

Duća i kum likvidirani

Po Srbiji od 5. oktobra vršljaju razne službe i to uz odobrenje onih koji su na vlasti. Jedan od
advokata odbrane uhvatio se kao davljenik za slamku za priču o Vojislavu Koštunici kao
politički odgovornom za ubistvo. Postoji nekoliko učesnika operacije „Meljak“ koji su za
likvidaciju Spasojevića i Lukovića primili novac i pokušavali da o tome govore, ali su i oni bili
ućutkani. Zna se ko je podelio novac tim likvidatorima u kabinetu eksministra policije Dušana
Mihajlovića. Javnost bi već jednom trebalo da sazna ko je komandantu operacije „Meljak“ dao
naređenje za pogubljenje Spasojevića i Lukovića

Do danas u javnosti postoje sporovi šta se stvarno dogodilo u Meljaku prilikom pokušaja hapšenja vođa

zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma. U ovom nastavku megaintervjua Milorad Ulemek

Legija govori i o tome.

Možete li navesti neki realan primer za svoju tvrdnju da su izjave svedoka saradnika zamenjivale

materijalne dokaze?

- Ima dosta toga. Ali, navešću samo jedan. Očigledan primer. Tiče se stana „desetke“. Taj stan se pominjao kao

ključno mesto gde je navodno napravljen plan za „Limes“. Za stvarni ili navodni pokušaj ubistva premijera Zorana

Đinđića kod Beogradske arene.

Šta s tom „desetkom“ tokom istrage i „procesa veka“ nije bilo u redu?

- U tom stanu je kao održan glavni sastanak, gde su svi osumnjičeni bili prisutni. Pominjani su Zvezdan, Žmigi,

Dušan i drugi. Iz tog stana se tobože krenulo ka „Limesu“...

Šta je tu bilo nejasno i sporno?

- E, vidite, taj „sastanak“ je trebalo da bude ključno mesto za svaku normalnu istragu. Ali, taj dokaz uopšte nije bio

izveden do kraja suđenja. Ostalo je nerazjašnjeno zašto tužilac to nije izveo kao dokaz. A da sve bude smešnije,

ne postoji ni jedna jedina slika tog stana u policijskim izveštajima! Ne postoji ništa osim šest slika fantomki koje su

kobajagi nađene u tom stanu.

Zar te fantomke nisu materijalni dokaz?

- Nisu! Na njima ne postoji nijedna dlaka! U celom tom stanu ne postoji ni jedan jedini otisak, niti trag bilo kog

osumnjičenog!
To znači ni vaš?

- Upravo tako. Uostalom, kad su svedočili vlasnici tog stana, rekli su da su ih pozvali. Samo se datum nije

uklapao! Ako uzmemo u obzir da smo tokom procesa videli gomilu stanova - sve sa slikama i policijskim

izveštajima sa pronađenim tragovima - onda moram da zapitam u čemu je fora oko tog famoznog stana „deset“?

Imate li vi svoju verziju tog događaja?

- Imam, mada to ne bih zvao nikakvom verzijom. Jer, da sve bude smešnije - u izjavi malog Dušana Krsmanovića

piše da je on došao u taj stan sa vlasnikom i da je tom prilikom u stanu bio Žmigi. Kad smo pitali vlasnika pred

sudom da li je tačno to rekao, on je izjavio da ne poznaje nikoga od optuženih i da nikada nije sreo u tom stanu

nikoga osim Suvajdžića.

Da li je to sve, da li je u tome cela vaša „verzija“?

- Ima još dosta toga vezano za taj famozni stan. Ali, sve rupe i nelogičnosti je svojom pričom pokrio Dejan

Milenković Bagzi. Prisetite se samo priče o „babi“ iz Birčaninove. Sve su to „biseri“ koji su se kotrljali po sudnici

kao po kuglani, ali koga je bilo briga za to?! Bilo je - lomi preko kolena i pakuj im. Eto, tako nam se sudilo.

Kako ste primili tvrdnju advokata Srđe Popovića da se cela odbrana optuženih svela samo na - sve je

montirano, materijalni dokazi su podmetnuti, priznanja iznuđena, svedoci naučeni da lažu, veštaci

pristrasni, dokazi o nevinosti optuženih - uništeni?

- Čovek je sve lepo rekao! Samo što to nikoga ne zanima. Lakše je ovako. Optužiti propale muzičare, bravare i

polupismene klince sa ulice... Samo što ja ne bih rekao da se cela odbrana svela isključivo na to. Izneli smo i

predložili mnogo toga, ali...

Advokat Popović je pri tom tvrdio da ste sa razlogom osuđeni, a da je jedino šteta što nisu pronađeni

naručioci i finansijeri atentata...

- Pa, to mu je bilo i zaduženje kao punomoćnika. Odjednom je, eto, progledao na kraju suđenja. Pri tom se

uhvatio za priču o Vojislavu Koštunici kao davljenik za slamku.

Kopaonik (gde je Đinđiću, dok je igrao fudbal sa žandarmima, povređena noga), navodno pripremani

atentati na njega kod naplatne rampe u Bubanj potoku, ispred bivše Savezne skupštine i pored

Beogradske arene - koja nit sve to spaja? Imate li nešto da kažete o svemu tome? Čija je to režija bila?

Vaša i Spasojevićeva, ili...

- Sve to spaja nit bolesnih umova koji su napisali nakaradnu optužnicu. J... ih samo to što činjenice iz tog

vremena ukazuju na drugačije stanje stvari. Ne uklapa im se optužnica u činjenično stanje! Pogotovo slučaj

„Limes“. O „Bubanj potoku“ i „Saveznoj skupštini“ još je izlišnije govoriti. Debakl tih „slučajeva“ smo mogli da
vidimo upravo na onom famoznom filmu kojim se, zapravo, otkrivaju sve namere režisera. Taj film, ako se pažljivo

analizira i uporedi sa tvrdnjama mnogih svedoka, zaista razotkriva o kakvoj se ovde monstruoznoj montaži radi.

Advokat Rajko Danilović je u Specijalnom sudu rekao: Đinđićeva smrt je dokaz neefikasnosti službi, ali

možda i dokaz umešanosti kriptoslužbi ili delova legalnih službi. Kojih i čijih? Ima li Srbija zaista posla i

sa „kriptoslužbama“? Šta su radile do 5. oktobra, a šta posle tog „demokratskog događanja naroda“?

- To je jedna od retko pametnih izjava dotičnog gospodina. Da su službe podbacile, podbacile su, e, sad - da li iz

neznanja ili sa nekakvom jasnom namerom - to je već drugo pitanje. Kako je dotični gospodin fasciniran Službom,

on uvek mora da na račun Službe ubaci po nekog rovca, pa onda - neka drugi razmišlja šta je hteo da kaže.

A šta je sa stranim obaveštajnim službama i „kriptoslužbama“?

- Opšte je poznato da po Srbiji od 5. oktobra vršljaju razne službe i to uz odobrenje onih koji su na vlasti. A šta

mislite šta rade tajne službe? Ne borave ovde da bi se divile znamenitostima naše zemlje!

Strane službe nisu premrežile samo Srbiju već i celu bivšu SFRJ i Balkan...

- Pa, šta je tu sporno? Zar nisu?!

Aleksandar Tijanić je svojevremeno izjavio da je pripadnicima jedinice koja je u Meljaku likvidirala

Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma isplaćeno 50.000 evra i da on zna „ko je to platio“. Znate li

vi? Imate li saznanja o onome što se dogodilo u Meljaku?

- Tijanić je dobro obavešten čovek i sigurno jednu takvu informaciju ne bi plasirao napamet. Ono što tu upadu u

oči jeste da se ta informacija odmah posle pojavljivanja u etru naprasno izgubila. Verovatno mu je savetovano da

ne talasa mnogo kada je o tome reč. Međutim, nije on jedini izneo tu informaciju.

Prema vašim saznanjima, da li su učesnici te „operacije“ zaista uzeli novac?

- Postoji nekoliko i samih učesnika te „operacije“ koji su primili taj novac i pokušavali da o tome govore, ali su i oni

bili ućutkani. A zna se ko je delio novac u kabinetu eksministra policije Dušana Mihajlovića. To je još jedna javna

tajna o kojoj se ne govori!

Javnost ne zna „ko je delio novac u Mihajlovićevom kabinetu“. Otkrijte to, ukoliko ste i sami među onima

koji znaju...

- Među onima kojima je bio podeljen novac bili su, naravno, direktni likvidatori. A Milan Obradović i Nenad Milić bili

su među tapšačima, momcima koji su likvidirali Spasojevića i Lukovića. Govorili su im da ne treba da brinu i da će

sve biti u redu. Bilo im je rečeno da samo ćute i sve će biti okej. Ali, neki nisu mogli da ćute! Pa je priča isplivala.
Vi „operaciju“ u Meljaku proglašavate za likvidaciju? Imate li ikakve dokaze?

- O onome što se dogodilo u Meljaku - faktički se gotovo sve zna. Samo što bi sad trebalo da neki državni organ

sve to skupi na gomilu i poveže. A javnost bi već jednom trebalo upoznati ko je osoba koja je komandantu te

akcije dala naređenje za pogubljenje. Kada bi bilo volje, želje ili, recimo, interesa - za pet dana sve bi bilo rešeno!

Ovako...

Kasete iz Šilerove u Švajcarskoj?

Kuća u Šilerovoj je srušena zbog paničnog straha pojedinaca, pre svega Čede Jovanovića, od
onoga šta je tamo moglo da se otkrije. Policija je trebalo da izvrne naglavačke kuću jer je to bila
zgrada dokaz, ali je tada vladao strah. Čeda je samo uživao u blagodetima Šilerove, bio je i
potapan u njenom bazenu, ali - samo prilikom igranja vaterpola i odbojke. Dušan Spasojević je
bukvalno sve snimao - i dolaske i odlaske posetilaca. Moguće je da kopije kaseta poseduje jedan
čovek iz Švajcarske, u koga je Spasojević imao neograničeno poverenje. Radim na tome da tim
kasetama uđemo u trag

Mnogi misle da su događanja u zemunskoj Šilerovoj ulici - gde je bio „štab“ Dušana Spasojevića - ključ za

dešifrovanje svega što je dovelo do ubistva Zorana Đinđića. Od ovoga je, u dobroj meri, pošla i optužnica, ali

Milorad Ulemek Legija tvrdi da su taj „ključ uticajni pojedinci iz vrha DOS“ pokušali da zauvek unište.

Da li je tačno da su Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum snimali i beležili sve što se događalo u Šilerovoj?

Ko krije te snimke i zašto?

- O tome se dosta govorilo tokom samog suđenja. Pre svega, govorili su ljudi koji su dosta vremena provodili u

Šilerovoj jer su tu radili. Ponajpre mislim na pokojnog Zorana Vukojevića Vuka. Ali, glavno se zna i nesumnjivo je

utvrđeno da je bukvalno sve snimano, svi dolasci i odlasci posetilaca.

Gde su ti audio i video zapisi „nestali“ i zašto, po vašem mišljenju, taj „materijal“ nije bio dostavljen

deliocima pravde iz Specijalnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala? Jesu li bili nedostupni ili

njihovo korišćenje naprosto nije bilo u nečijem interesu?

- Tajna tih snimaka je, po nekima, otišla zajedno sa Vukojevićem. Postoje, međutim, određeni podaci da kopije tih

kaseta poseduje jedan čovek iz Švajcarske u koga je Dušan imao neograničeno poverenje i trenutno radimo na

tome da uđemo u trag. Inače, specijalnom tužiocu nije išlo u račun da se kasete iz Šilerove pojave na suđenju.

Zbog čega?

- To ćete morati da pitate Jovana Prijića i njegove nalogodavce i mentore.

Možete li, uprkos svemu, prognozirati kad će te kasete ugledati svetlost dana?
- Ako budemo uspeli da ih pronađemo, svakako će biti na odgovarajući način predočene pravosudnim organima,

možda i široj javnosti!

Kada bi se to moglo dogoditi?

- Kada se dogodi, bićete prvi obavešteni.

Imate li svoju istinu o rušenju zgrade u Šilerovoj? Kome je to bilo potrebno?

- O rušenju Šilerove ne postoje ni „moja“ ili nečija druga istina. Postoji samo jedna - Šilerova je srušena navrat-

nanos iz paničnog straha pojedinaca, pre svega Čede Jovanovića, od toga šta bi sve tamo moglo da se otkrije!

Umesto da policija, posle ubistva premijera, celu Šilerovu izvrne naglavačke, u potrazi za dokazima, ta zgrada

dokaz se pompezno ruši pred TV kamerama! Veliki je strah tada vladao! Mnogima se jako žurilo da se to zdanje

sruši. Danas saznajemo da je to urađeno potpuno nelegalno. Nažalost, štetu neće platiti Jovanović, Dušan

Mihajlović i ostali „heroji“ tog događaja već poreski obveznici. Čitaj: narod Srbije.

VAŽI I ZA ĐINĐIĆA!

Vratimo se još jednom Andriji Draškoviću, pošto neki pretpostavljaju da bi i on mogao dobiti status svedoka

saradnika i da je za to zainteresovan zvanični Beograd da bi „pritisnuo“ Mila Đukanovića. Da li su politički i

kriminalni klanovi iz Srbije i Crne Gore proteklih godina uspešnije sarađivali od državnih institucija i može li se

praviti jasna razlika šta je u tome bilo političko, a šta kriminalno? Ko su bili njihovi glavni akteri sa obe strane i nisu

li ti klanovi nastupali kao svojevrsni zajednički „orkestar za svadbe i sahrane“?

- Šta drugi pretpostavljaju, to stvarno ne znam. Čisto sumnjam da će Drašković pristati na tako nešto. Jedino ako

mu svrake nisu popile mozak. Čisto sumnjam i da bi on tek tako lako pljunuo na svoje dostojanstvo i olako izgubio
renome koji je pažljivo gradio godinama. A drugi ljudi, na koje aludirate, u priličnom broju više nisu među živima.

Naš narod pravilno kaže, o mrtvima sve najbolje. Jedini orkestar za svadbe i sahrane za koji ja znam je orkestar

Gorana Bregovića.

Neki će vas verovatno upitati a zašto to - „o mrtvima sve najbolje“ - ne bi važilo za sve, recimo - i za Zorana

Đinđića?

- Pa, ko kaže da za pokojnog premijera ne važi?!

Zašto je u tome učestvovala i Vojska SCG? Po čijoj je naredbi sve bilo izvedeno? Neki su u direktnom TV

prenosu rušenja prepoznali, kako tvrde, komandanta Inženjerijske brigade Vojske SCG, iako je bio u

civilu...

- Vojska je učestvovala iz logističkih razloga jer MUP nije imao dovoljno kapaciteta da to završi. Mnogo im se,

brate, žurilo, pa su i Vojsku uprljali.

Zar je moguće da je sve to bilo samo zbog Jovanovićevog „paničnog straha“, tim pre što govorite i o

drugim „Pojedincima“? Možete li da navedete i neka druga imena?

- Sami će se prepoznati!

Neki tvrde da se „uživanje u blagodetima Šilerove“ nije sastojalo samo od lepih stvari. Ti isti „nabacuju“

da je Jovanović čak bio i potapan u Spasojevićev bazen. Znate li vi nešto o tome? Ako je istina, to nisu

mogle da budu „prijateljske šale“, to nisu mogle da budu „gluposti“...

- Što se tiče Čede, on je definitivno samo uživao u blagodetima Šilerove. I bio je potapan u bazenu. To je tačno.

Ali, samo prilikom igranja vaterpola i odbojke u bazenu.

Zašto je vaša supruga ispred specijalne sudnice tašnom udarila Čedomira Jovanovića i rekla mu da je

„đubre jedno lažljivo“? Zašto samo njega? Šta su te reči značile?

- Mogu samo, poznajući svoju suprugu, da kažem da je Čeda još dobro prošao. Ne znam kako bi se proveo da se

to odigralo na nekom drugom mestu. Koliko znam, ona je to uradila iz revolta. Jednostavno joj je pao mrak na oči

kada je videla koliko čovek laže i to - gledajući sudiju u oči. Bila je očigledno upućena u Čedine i moje relacije.

Čeda je, u najmanju ruku, dobio ono što je za takvo laganje zaslužio. Kad već sudija nije imao muda da ga

opomene za sva njegova proseravanja i kurčenja u sudnici, dobro je što to je uradila moja supruga. Rekao sam

joj da sledeći put stavi ciglu u torbu.

Da li je tačno da vam je Čeda Jovanović, dok ste bili u pritvoru zbog incidenta u „Stupici“, dovodio u

„vanrednu posetu“ ženu i decu?

- Da, tačno je da mi je Čeda Jovanović, dok sam bio nekoliko dana u pritvoru, dovodio suprugu u posetu. Samu
bez dece. Decu je dovodio Dušanu Spasojeviću. Uostalom, o tome postoje službene beleške, a postoje i svedoci

koji su prisustvovali tim susretima. Ali, to je već bajata priča.

Ima li imalo istine u beogradskim čaršijskim pričama da ste u jednom periodu, čak i bukvalno, „Čedi

udarali čvrge“, navodno mu davali i „po turu“ sve dok nije postao šef poslaničkog kluba DOS u

republičkom parlamentu? Da li to nečije podmetanje ili istina da su Jovanovića u Šilerovoj ponekad i

bukvalno tukli, zašto su ga tukli i koliko puta? Koliko je to uopšte trajalo i šta je bilo u pozadini?

- To sa „čvrgama“ malo je prenaduvano! Čeda i ja smo se šišali kod istog frizera i jednom sam naišao kada je on

bio upravo završio šišanje. Lupio sam mu čvrgu. Vidim da se sada od toga prave pretparačke priče. Ali, dobro.

Beograd je samo jedno veliko selo i to da je Čedica navodno maltretiran pri svojim dolascima u Šilerovu ulicu - to

su gluposti! Pa, Čeda je tamo bio rado viđen gost! Ponavljam, uživao je u svim blagodetima tog zdanja!
Kakve su bile prave vaše „relacije“ sa Čedomirom Jovanovićem u koje je, kako naglašavate, dobro

upućena vaša supruga?

- Naše relacije su u početku bile, pa mogu da kažem, prijateljske. Sve do momenta dok on nije osetio šta je to

vlast i moć. Tada sam shvatio da je zbog svojih ambicija koje su toliko bolesne da je spreman proda rođenu

majku. Definitivno su naši odnosi zahladneli posle slučaja sa „Makinom grupom“.

Šta je istina o mojoj predaji

Nisam se predao da bih bio zaštićeni svedok - da li vam ličim na nekog ko bi na to pristao?
Nisam se predao ni zato što sam se bojao hapšenja. Ako sumnjate da hoće da vas uhapse, onda se
sklonite, odete iz zemlje - ne ubija se zbog toga premijer. Da li je RTS nešto snimao prilikom
mog ulaska u Centralni zatvor - to ne znam, valjda jeste - zašto narod plaća pretplatu?! Ako
Rade Bulatović tvrdi da je bio kad sam se predao - prihvatam, ali se ja njega od te večeri zaista
ne sećam

Za mnoge je i dalje enigma kako se i zašto predao Milorad Ulemek Legija. Nismo, naravno, mogli a da ga ne

pitamo i za tu „epizodu“.

Zašto ste se i pod kojim okolnostima predali? Zato što ste ostali bez novca za dalje skrivanje? Zato što

vam je to neko posavetovao? Ili, možda, zato što vam je bio obećan status zaštićenog svedoka?

- Da li vam ličim na nekog ko bi pristao da bude zaštićeni svedok?! I protiv koga zaštićeni svedok? Što se tiče

moje predaje, to je već bajata tema i to sam već objašnjavao više puta.

Ipak, kako su izgledali prvi minuti i sati posle predaje? Ko je s vama razgovarao i šta je tom prilikom bilo

uistinu rečeno? Tvrdilo se da je šef BIA Rade Bulatović zbog vaše predaje doleteo iz Herceg Novog, a

ministar policije Dragan Jočić sa Zlatibora.

- Pa, sve oko moje predaje objašnjavao sam već više puta. Do detalja. Nema tu ništa novo. Izjavu o svojoj predaji

čak sam davao i pred inspektorima iz unutrašnje kontrole MUP, koje je poslao onaj mali debilko Božović. Setio se

čovek da bi dve godine posle moje predaje mogao da mi uzme izjavu! Ali, ne zato što ga je zanimala neka istina,

već što je, valjda, računao da bi nešto iz te izjave mogao da iskoristi u obračunu sa Jočićem. NJih dvojica su u to

vreme vodila bitku čija je kita veća.

Neki misle da je u svemu tome svoje „prste“ umešala i jedna strana obaveštajna služba i da će „pravi

rezultat“ tog razgovora isplivati tek kada se vaša žalba na prvostepenu sudsku odluku za ubistvo nađe

pred Vrhovnim sudom Srbije...

- Ako neki misle da su prste u to umešale strane službe, pa - živi bili! Ne mogu da im zabranim da misle!
Ima li istine u nagađanjima da vas je Bulatović odveo do Centralnog zatvora i da je RTS to snimio? Ako je

to istina, znate li šta je bilo sa snimkom?

- To je čista nebuloza! U zatvor su me dovezli pripadnici MUP-a. Valjda je novinarsku maštu pobudilo to što sam

dovezen u dva mercedesova „puha“ G klase, pa je odmah bila napakovana priča. A da li je RTS nešto snimao - to

ne znam, valjda jeste. To im je posao, zar ne? Zašto narod plaća pretplatu!

Javnost će teško poverovati da se u noći kad ste se predali uopšte niste videli sa Bulatovićem, Jočićem i

ostalima. Ili da ste tek onako, ćuteći sedeli. Kako je taj „susret“ stvarno izgledao?

- Nikada nisam rekao da se te noći nisam video sa Jočićem. A ne znam ko su ti ostali. Detaljno sam ispričao sa

kim sam se video i o čemu smo pričali. Vidim da je Rade Bulatović nedavno izjavio da je i on bio tu, ali ja, evo,

danima premotavam film, ali njega nikako ne mogu da se setim!

Da vas ipak nije izdalo pamćenje?

- Sve je moguće, mada ne verujem. To veče je bilo pomalo konfuzno i za mene samog. Jer, posle 14 meseci

totalne izolacije, tokom koje sam viđao samo suprugu i sina, odjednom sam dospeo u zgradu koja je vrvela od

ljudi. Svi ti ljudi su ulazili-izlazili-ulazili, tako da se Bulatovića od te večeri ne sećam. A zašto bih krio taj susret? Pa

nije se to desilo na pustoj livadi već usred zgrade MUP-a. Ako on kaže da je bio - prihvatam. Valjda čovek zna da

li je bio ili nije bio. Sve u svemu, ja se njega od te večeri zaista ne sećam.

Tokom „procesa veka“ odbacili ste tvrdnju tužioca Jovana Prijića da ste organizovali likvidaciju Zorana

Đinđića zato što ste se „plašili hapšenja.

- To je bila totalna nebuloza! Još jedan od „bisera“ gospodina Prijića. Zar ne bi trebalo da bude ovako, ako
sumnjate da hoće da vas uhapse, onda se sklonite, odete iz zemlje, pobegnete, znate već. Ne ubija se zbog toga

premijer!

Niste pristali ni da vas naziva „vođom bande“...

KO JE POZVAO VIZBADEN?

Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića, izjavio je za Glas javnosti da su neki stručnjaci iz Vizbadena bili

u Beogradu već 13. marta 2003. godine, ponajviše zato da njihovoj zemlji neko ne bi „nešto podmetnuo“. Šta

kažete?

- Nije uopšte sporno da su oni bili tu. A ni zbog čega su bili. Sporno je što se ni dan danas ne zna ko ih je zvao.

Ko je iz države naredio ili predložio da dođu? Ko im je poturio pogrešne parametre vezane za uviđaj? Te stvari su

sporne. Iako smo se trudili da na ova pitanja dobijemo odgovore tokom suđenja, bojim se ih nikada nećemo

dobiti.
- Tokom celog suđenja nisam čuo ni jedan jedini put da me je bilo ko nazvao bilo kakvim „vođom“, a kamoli

„vođom bande“! To valjda nešto govori!

Naveli ste da ni Mile Novaković, ni Rodoljub Milović, ni Dušan Mihajlović nisu imali šta da kažu o vašim

„kriminalnim aktivnostima“...

- Kada sam pitao i Mihajlovića, i Novakovića, i Milovića - da li imaju bilo kakvih saznanja o bilo kakvim kriminalima

kojima sam se ja bavio - niko od njih nije imao odgovor na to pitanje. Kada sam ih pitao - da li sam ja bio

prisluškivan, praćen, posmatran, ili operativno obrađivan - svi su odgovorili „ne“. A pričali su kako su sve

informacije o tome ko se bavi kriminalom, ko ubija po Srbiji, ko otima... imali još od 2001. godine. Čekajte, ko je

ovde onda lud?!

U redu, ko je u svemu tome „lud“?

- Tu se, zapravo, radi o sasvim drugoj stvari. Kada su ubili Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma bila im je

potrebna, kako je to rekao rahmetli tužilac Milan Radovanović, „kapa“ za optužnicu. I, gle čuda, odjednom sam ja

postao „vođa bande“. Samo od sebe se nameće pitanje: ako niko tokom procesa nije izjavio da sam mu bilo šta

naredio ili ga uputio na bilo koji zadatak - kakav sam ja to onda vođa bio. Ali, njima je očigledno bilo potrebno

neko zvučno ime.

Ako sve bili tako, onda vaša predaja nekima može izgledati još čudnije...

- Moguće je. Neki su verovatno bili pomislili da sam ispario u vidu magle. Kad ono, duh iz boce se pojavio! Na

njihovo zgražavanje. Međutim, jednostavno nisam imao razloga da se plašim hapšenja!

Zar se zaista nikada niste plašili da bi vas mogli uhapsiti? Zar ni u danima kada je počelo po Srbiji
vrbovanje ljudi za „konačni obračun sa „zemuncima“ i JSO, kada je LJubiša Buha Čume već bio počeo da

daje prve tajne iskaze, a Prijić faktički već bio izabran za specijalnog tužioca?

- Jedino vrbovanje bilo je Čumetovo. Ali, danas vidimo kako je to izgledalo. Nisu hteli da mu uzmu iskaz sve dok

Đinđić nije bio, maltene, ubijen! To je veoma čudna koincidencija!

Šta je čudno u tom uzimanju iskaza?

- Bilo bi veoma zanimljivo razjasniti ko su bili ljudi o kojima je pričao Milović, ljudi koji su u septembru 2002.

godine, kada je Buha pristao da da taj famozni iskaz, govorili „još nije vreme“. Taj iskaz smo, uostalom, čuli u toku

oba procesa i, osim neargumentovanog pljuvanja po Dušanu Spasojeviću, Miloradu Bracanoviću, Radetu

Markoviću i, naravno, meni, Buha ništa nije rekao!

Možete li argumentovati to „ništa nije rekao“?

- NJegov iskaz se sveo na to da je on, zapravo, jedan ugledni biznismen spreman da pomogne policiji i državi da

se reše organizovanog kriminala. I sudije su, naravno, poverovale u tu priču. Postavljale su mu neka piljarska

pitanja. A kada je odbrana zatražila suočavanje između njega i Dejana Milenkovića Bagzija, čiji iskaz potpuno

demantuje Buhino svedočenje i teško ga optužuje za mnoga dela koje ovaj nije ni pomenuo, sud je to odbio bez

ikakvog obrazloženja. Jebeš takav sud!

Ako se zaista niste plašili hapšenja, zašto ste se onda skrivali prilično dugo?

- Već sam rekao, nije bilo lako doneti jednu takvu odluku, pogotovo posle cele one medijske histerije i linča.

Kakvu su konkretno ulogu - i zbog čega (sa kakvim motivima, po čijem nalogu i u čijem interesu) - u

„montažama“ protiv vas, kako tvrdite, igrali Novaković, Milović i Mihajlović?

- To morate njih da pitate!

Nemoguće je da o tim „montažama“ nemate sami šta da kažete!

- Imam. Te montaže su im jadne i bedne. Pre svega, providne.

Đinđić nije ubijen iz Gepratove 14!

Već potpuno nesporno: da Đinđić nije pogođen iz Gepratove 14, a da on i Milan Veruović uopšte
nisu pogođeni iz oružja istog kalibra. Ceo proces za atentat na Đinđića je jasno pokazao da je
postojao dirigent koji je uticao i na uviđaj i na sam tok suđenja. Za tvrdnju da su postojale
zavera i režija, posle svega, nisu potrebni nikakvi novi dokazi, a da li će me neka podguzna
muva za ovo tužiti, evo - baš sam se naježio

U svom megaintervjuu Milorad Ulemek Legija je najviše pažnje posvetio atentatu na Zorana Đinđića. Nimalo

slučajno.

Pokušali ste da uverite sudska veća Marka Kljajevića i Nate Mesarović da je MUP Srbije stručnjacima iz

Visbadena dao „potpuno pogrešne stajne tačke i opis povreda“ Zorana Đinđića i Milana Veruovića i da to

nije bilo „slučajna greška“. Tvrdili ste da je „ceo uviđaj namerno urađen manjkavo“. Šta je tu sve, i zašto,

bilo „potpuno pogrešno“?

- Naravno da sam pokušavao da ukažem na tako očiglednu sabotažu koja je gurnuta u ruke stručnjacima iz

Nemačke koji su u Beograd došli odmah sutradan posle 12. marta. A tako su došli da ni dan danas ne znamo po

čijem nalogu ili preporuci.

Ko je dirigovao tom „sabotažom“, odnosno „namerno manjkavim“ uviđajem? Hoćete li, zapravo, da

kažete da je neko istragu od samog početka namerno skretao u krivom pravcu? Faktički, da je „dirigent“
unapred znao koje puteve treba zatvoriti, koje činjenice izbegavati, koja i čija svedočenja potapati, a koja i

čija favorizovati?

- Pazite ovako. Ubiju prvog čoveka države. Iz nekog razloga, država ili neko u njeno ime, poziva najeminentnije

stručnjake na svetu. Oni dolaze na lice mesta, rade deo uviđaja. Pritom im se daju totalno pogrešni parametri

stajnih tačaka premijera i šefa njegovog obezbeđenja Milana Veruovića. Šta je to, ako nije dirigovanje istragom?

Kako se to zove?

Ne vuče li sve na šta ukazujete na tvrdnju da su pravi inspiratori i organizatori atentata bili u mogućnosti da utiču i

na uviđaj, i na istragu, i na pisanje optužnice i na sam tok sudskog procesa?

- Po svemu što znam i mogu da zaključim: jesu. Ne tvrdim da se to odnosi i na stručnjake iz Visbadena. Ali, zar

nije čudno što još ne samo da ne znamo ko je Nemcima dao pogrešne podatke, nego ne znamo ni ko je sve sa

njima bio na „licu mesta“. Sve je još čudnije što ti stručnjaci - samo dan kasnije - odlaze. Pa, posle dugo vremena

šalju izveštaj. I, gle čuda: glavni deo tog izveštaja, deo koji treba da sve objasni - potpuno je pogrešan!

Imate u vidu prvi izveštaj iz Visbadena?

- Da. A usledila je agonija čekanja od skoro dve godine. Tek po protoku tolikog vremena dobijamo dopunu

izveštaja koja se svodi na sledeće: pretpostavlja se da je bilo ovako i zato je moguće da je bilo ovako. Sramota!

Faktički tvrdite da je i u Visbadenu istina o atentatu bila, u najmanju ruku, frizirana. U čemu je bilo

friziranje i namera? Raspolažete li ikakvim saznanjima i dokazima koji bi ukazivali na realno postojanje

zavere sa domaćim i stranim učesnicima? Ako nemate, izlažete se realnoj optužbi da klevećete državne

organe i funkcionere, tužioca Jovana Prijića, sud i neke svedoke...

MARKO KLJAJEVIĆ - POBEGAO!

Na kakve misli vas je naveo prilično nagli i neočekivani odlazak Marka Kljajevića iz predmeta „atentat“ u

advokaturu?

- Očigledno da je Marko Kljajević iskoristio momenat hapšenja svog brata da bi pobegao iz kaljuge „procesa

veka“. Očigledno mu je bio važniji obraz od fotelje.

Možete li biti konkretniji?

- On je shvatio - kako god presudio - da će mu se to obiti o glavu! Na njemu se videla promena kada je odbio da

status svedoka saradnika da Dejanu Milenkoviću Bagziju. Kljajević posle toga nije bio onaj isti čovek. Možda to

nisu mogli da uoče oni koji su suđenje pratili sa margina, ali smo to odmah „snimili“ svi mi koji smo u sudnici

provodili godine.

Može li makar malo konkretnije?

- Pretpostavljam da se Marko Kljajević povukao verovatno zato što nije hteo da trpi pritisak odozgo oko davanja

statusa Milenkoviću. Stoga je čovek i odlučio da izađe iz te cele žabokrečine. Inače, smatram da je šteta što je

napustio proces. Majstorski ga je vodio i nisam siguran da bi - sa njim na čelu veća - ovako bilo završeno. Mislim

da bi sa njime mnoge stvari bile isterane na čistac. Ovako, možemo samo da žalimo...

ZAHTEV DODIKU

Znate li išta o tome da je od Milorada Dodika, za Đinđićevog života, iz Beograda bilo traženo „stotinak u ratu

prekaljenih momaka“? Ko je to uradio i zbog čega?

- Nisam čuo za takvu priču.

- O zaveri ću u žalbi Vrhovnom sudu. Ali, gde su u svemu ovome klevete?! Mi tražimo da Nemci dođu i da

svedoče pred „Specijalnim sudom“. Opet sledi agonija i natezanje: hoće-neće. Na kraju svedoče, ali samo

ograničeno i to - samo ako im se unapred postavi pitanje. Sud, naravno, opet u panici i ne dozvoljava nijedno

pitanje koje bi slučajno osporilo taj famozni izveštaj koji, na kraju krajeva, nije potvrdio ništa.

To „ograničeno“ uopšte ne mora da signalizira postojanje bilo kakve zavere!

- Tek će se videti - bar što se domaćih aktera i dirigenata tiče - da li je bilo ili nije bilo! Jer, da sve bude smešnije,

Nemci su ključne delove svog izveštaja bazirali na informacijama koje su u Visbadenu sastavili Lolek i Bolek -

Dušan Dunjić i Milan Kunjadić.

Zašto bi to, bar u načelu, izazivalo podozrenje?

- Kako da ne izaziva kad su ta dvojica veliki deo svog izveštaja bazirala - na Visbadenu!? Eto tako, sve u krug.

Jebe lud zbunjenog!

Kao da opet aludirate da je „režijom“ bio obuhvaćen i Visbaden i da je sve bilo dobro sinhronizovano?

- Neka vaši čitaoci zaključe sami. Pazite, ja sam možda rođen prirodno glup, ali nisam baš toliko glup da bih

„pojeo“ sranja koja su pokušali da nam serviraju tokom suđenja! Ceo proces je jasno pokazao da i te kako postoji

„dirigent“ i da nije uticao samo na uviđaj već i na sam tok suđenja.

Imate li dokaze?

- Mislim da za ovo, posle svega, nisu potrebni nikakvi novi dokazi! A da li će me tužiti neka od podguznih muva,

evo - baš sam se naježio. Neka budu srećne i zadovoljne što ih, za sada, napušavam verbalno.
U „Specijalnom sudu“ ste ocenili: „Niko, ni Visbaden ni Kunjadić, nije dao nijedan dokaz da su Đinđić i

Veruović pogođeni iz puške koja je bila pokazana u sudnici“. Možete li danas da podrobnije objasnite to

svoje „niko“ i „nijedan dokaz“? Zašto baš „nijedan“?

- Nisam baš tako rekao. Rekao sam da ne postoji nijedan neposredni dokaz koji nesumnjivo dokazuje da su njih

dvojica pogođena iz sporne puške, kao što stvarno i ne postoji. Postoje, doduše, posredni dokazi koji - preko

nekih izjava i čaura (čije je samo pronalaženje bilo krajnje sporno) - možda nekome nešto mogu značiti. Ali, sve je

to malo za ozbiljan sud!

Zbog čega ne smatrate dokazima ono što je bilo ponuđeno sudu?

- Kome može ličiti na dokaz „priča“ o ćebetu u Gepratovoj 14?! Tim pre što nesuvislosti ima još.

Imate li nova saznanja povezana sa tom puškom i rukama kroz koje je prolazila u mesecima koji su

prethodili atentatu?

- O „novim saznanjima“ ću u žalbi. Zasad ukazujem na to da niko nije mogao da dokaže sledeće - da su delovi

zrna koji su pronađeni na licu mesta ispaljeni iz sporne puške. Ama, ljudi: različitost u veličini i izgledu rana kod

Đinđića i Veruovića objašnjiva je samo ako su bili pogođeni iz - različitog oružja!

Opet zavera i dirigenti?

- Neka o tome misli šta ko hoće, ali je neoboriva činjenica - da su tolike i takve razlike moguće samo kad se radi o

različitom oružju! Samo, sud i oni koji su ostali u senci - imali su svoje kerbere u vidu Kunjadića i Dunjića koji su

pokušali sve da zamaskiraju pričama o rotirajućem metku i „obvoju prepreka“ kroz koje je taj metak prošao. A sve

je to, načisto, bla, bla, bla. Jedini im je problem što činjenice govore nešto sasvim drugo.

Šta to govore činjenice?

- Da Đinđić nije pogođen iz Gepratove 14 i da on i Veruović nisu pogođeni iz oružja istog kalibra! To je fakat

Zvezdan namamljen kod Sretena Lukića

Zvezdan Jovanović nikada nije dao nikakav iskaz o ubistvu u pravom smislu reči - on je samo
potpisao ono na šta su ga primorali. Britanski obaveštajac Entoni Monkton bio je u nekoj od
susednih kancelarija i sklapao Zvezdanovu i druge „izjave“ - to bi mogao da nam pojasni vrli
ministar Dušan Mihajlović. Nadam se da ćemo istinu uskoro čuti i od samog Zvezdana - neka on
ispriča ono što zna najbolje. Upitao sam sudiju: Ko će „materijal“ za DNK analizu da mi uzme
na silu, a on je samo slegao ramenima i spustio glavu. Iskreno sam se nadao da će sa sobom
dovesti izvršioca „za silu“ - bila bi to supertuča, ali su u sve uvalili komandire koji me čuvaju, pa
nisam imao srca da se s njima bijem
Milorad Ulemek Legija ne može, naravno, biti svedok u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Ali, on i o tome ima svoju

„priču“.

Sud ste upozorili da „postoji dosad skrivana priča o pikavcima koji su potureni Zvezdanu Jovanoviću“.

Dodali ste da su ti pikavci uzeti iz pepeljare u kabinetu generala policije Sretena Lukića.

- Ti pikavci jesu uzeti iz Lukićevog kabineta da bi bili podmetnuti Zvezdanu. Ali, očigledno da im pokušaj nije

uspeo.

Tvrdili ste, takođe, da je Zvezdan Jovanović bio namamljen u Lukićev kabinet. Kako, pod kojim

okolnostima? Je li došao trenutak da se o tome više sazna? Kako je to realno izgledalo?

- Nije samo on bio tako namamljen kod generala Lukića! I, nije džabe za to bio izabran general Lukić. Sreten je

naš stari ratni drug, koji je u tom momentu bio klasično ucenjen Hagom, pa je morao da radi ono što mu se kaže.

Stavili su mu do znanja da, u suprotnom, dobija kartu u jednom pravcu!

Da li se to dogodilo samo Zvezdanu Jovanoviću?

- Ne. Gotovi svi pripadnici JSO bili su namamljivani na isti način baš kod Lukića. U suštini, bila je namamljena

cela komanda. Tobože, radi dogovora o nekakvom angažovanju JSO.

Šta se događalo posle „namamljivanja“?

- Svi su odmah pohapšeni! Logističari i manje bitni su odmah pušteni, a operativni oficiri su odvedeni u zatvor. Tu

je Zvezdanu bilo rečeno da „znaju“ da je umešan u ubistvo. Zvezdan se samo nasmešio i pružio ruke. Čovek nije

mogao da veruje koju priču mu serviraju! Mislim da je tek kasnije, kada su počeli da mu prete preko porodice,

shvatio kakvu mu igru pakuju. Nadam da ćemo ovo uskoro čuti i od samog Zvezdana. Neka on ispriča ono što

zna najbolje.

Da li je tačno da je njegovom davanju iskaza prisustvovao jedan visoki britanski obaveštajac? Postoje li

za to svedoci i dokazi? Kako su realno stajale stvari sa tim britanskim obaveštajcem?

- Taj famozni obaveštajac se zove Entoni Monkton. On nije bio prisutan kada je Zvezdan davao iskaz. Uostalom,

Zvezdan nikada nije ni dao nikakav iskaz u pravom smislu reči. On je samo potpisao ono što su ga primorali da

potpiše. Inače, dotični gospodin je bio u nekoj od susednih kancelarija i sklapao njegovu i druge „izjave“. To bi

mogao dosta da pojasni vrli bivši ministar policije Dušan Mihajlović.

Na osnovu čega ste tvrdili da „snimak ubistva premijera“, pored B 92, ima i TV Pink i da ključni ljudi obe

televizije „znaju zašto ih kriju“?

- To sam tvrdio na osnovu prostih i logičnih činjenica. Prema mnogim izjavama, kako policajaca koji su

obezbeđivali zgradu vlade, pa preko izjava ljudi iz premijerovog obezbeđenja, nesporno je utvrđeno da su se

preko puta vlade - i to na mestu koje tačno gleda na ulaz br. 5 - nalazile ekipe novinara s postavljenim kamerama.

Nesporno je utvrđeno da su među tim ekipama bili ljudi pomenutih TV stanica.

Znate li išta o okolnostima pod kojima su ti kadrovi mogli da budu snimljeni, pogotovo što ste ocenili da

Pink „laže sud da su izbrisali nešto što predstavlja arhivski snimak“?

- Detalje ne znam, ali je prosto nemoguće i neverovatno da profi-snimatelji nisu snimili dolazak kolone vozila sa

pokojnim premijerom i njegov izlazak iz kola. Tako nešto nijedan kamerman ne bi propustio.

Zbog čega su te okolnosti vama tokom procesa bile toliko važne?

- Kako ne bi bile! Vratite se na „sačuvane“ scene unošenja premijera u vozilo i svega što se zatim događalo.

Neizbežno je pitanje šta je sa snimljenim materijalom pre toga? Kako to da je obrazloženje dotičnih stanica bilo

da je obrisano?! Da li iko normalan može da poveruje da su takvi istorijski arhivski snimci obrisani?! Što, da im

možda nije falila kaseta, pa su, eto, morali i da brišu! Ne, to su obične budalaštine, ako nije nešto mnogo gore!

Šta „mnogo gore“?

- Deo nečije režije i montaža. Jer, zašto nam nije bilo dozvoljeno da saslušamo direktno kamermane koji su to

snimali? Zašto je sud odbio te predloge?

Šta bi ti nestali (izbrisani kadrovi) otkrili i kako je moguće da za njihovo uništavanje (ako su zaista

uništeni) niko nije krivično odgovarao?

- Ti snimci bi nam pokazali najveću spornu stvar u ovom procesu, kako je uistinu stajao pokojni premijer u

trenutku kada je pogođen. Međutim, to očigledno nekome nije odgovaralo.

Ako ti snimci, koji su realno istorijski, nisu uništeni, u čijim rukama bi se danas mogli nalaziti i zbog

čega, u tom slučaju, država Srbija pokazuje nezainteresovanost za njihovu sudbinu?

- Sve to bih i ja voleo da znam!

U međuvremenu, razotkrilo se da su pikavci koji su bili pripisani Zvezdanu Jovanoviću mogli pripadati

vama i da je DNK-bris uziman od vaše majke posle ubistva Momira Gavrilovića? Da li je to tačno? Zbog

čega ste na procesu zagonetno rekli - „otvoriće se ova priča u nekom životu“? Nespretnost u

formulisanju, ili ste, možda, imali razloga da strahujete za sebe ili za porodicu?

- Šta vredi što sam na okolnosti sa pikavcima upozoravao sud i što je isto činila čitava odbrana?! Kome bi mogli

da pripadaju drugi pikavci koje pominjete? Tu ste malo pomešali priče. Poseban problem su pikavci koji je trebalo
da budu podmetnuti meni. Ti pikavci su u vezi sa ubistvom Momira Gavrilovića. To su, navodno, bili pikavci koji su

pronađeni na licu mesta. Tobože je na njima bio DNK moje majke ili se DNK na njima poklapao sa DNK moje

majke.

Šta je tačno bilo po sredi? Šta u pozadini?

- Ne znam nešto posebno više. Mnogo su to zapetljali. A sud, zamislite, to uopšte nije zanimalo. To nije bilo u

domenu njegovog interesovanja. Sudu je bilo važno samo da potvrdi optužnicu!

Ko je i zašto zapetljavao još tada? Da li je vama u pritvoru uziman takav „bris“ i kakav je rezultat bio?

Niste li, možda, već u vreme ubistva Gavrilovića bili na nečijem nišanu?

- Moguće je. U svakom slučaju, kada sam dobio rešenje da treba da dam DNK da bi se napravilo upoređenje sa

tim pikavcima pitao sam - odakle vam DNK moje majke? Da li li ga imate u bazi podataka i da li je bilo kada od

nje uziman DNK? Nisu znali odgovor. Rekao sam onima koji su došli kod mene kada saznate odgovor, onda

dođite ponovo.

Jesu li došli?

- Došli su, samo sa novim rešenjem u kome se nije pominjala moja majka već je stajala klauzula: u slučaju da

odbijem da dam uzorak za analizu, da mi se uzme na silu.

Pa, je li bilo „na silu“?

- Pitao sam, ko će da mi uzorak uzme na silu? Sudija je samo slegao ramenima i spustio glavu. Iskreno sam se
nadao da će sudija sa sobom dovesti izvršioca „za silu“. Bila bi to supertuča! Međutim, u sve su uvalili komandire
koji me čuvaju i koji sa mnom provode veći deo vremena, pa nisam imao srca da se s njima bijem. Naravno,
uvalili su mi tako vruć krompir i na kraju sam dao DNK. Nisu očekivali, ali sam izašao čist i iz tog pokušaja nove

Dokazaću da „beretke“ nisu ubile

podmetačine.

Đinđića!
Čeda Jovanović je urgirao kod Dušana Mihajlovića da se Dušanu Spasojeviću dodeli
obezbeđenje, a bezgrešni ministar je to odobrio. Ko kaže da Mihajlović i Đinđić nisu znali da
Spasojević ima policijsko obezbeđenje. Više me ne zanima ni odakle je ubijen premijer Đinđić,
ni ko ga je ubio, ni koliko je ubica bilo. Zanima me jedino da dokažem da Đinđić nije ubijen iz
Gepratove, da ga nije ubio Zvezdan Jovanović i da ni pripadnici JSO ni ja nemamo ništa s tim
ubistvom. Za to postoje kako materijalni dokazi, tako i živi svedoci. Šta Srbiji za utvrđivanje
istine još treba - možda da sam Isus siđe s nebesa i da svedoči. Nikada nisam rekao da je Đinđić
ubijen iz Nemanjine
Legija je pred sudom uporno ponavljao: „Nisam organizovao ubistvo Zorana Đinđića“. Evo šta Milorad Ulemek

danas o tome govori.

Pred sudom ste izgovorili i ovo da se „svi prave nemušti kada je reč o Dušanu Spasojeviću i neće da kažu

da je on bio moćan jer su drugi bili slabi“. Ko je sve u ono vreme i iz današnjeg vrha Srbije pred

Spasojevićem bio „slab“? U čemu se to ogledalo? Ko je pred njim „padao na sto evra“, ko na televizore,

ko na fenove, ko na pegle, ko je, naprosto, voleo da bude viđen u Šilerovoj?

- O tome je najopširnije govorio Miladin Suvajdžić, alijas Đura Mutavi. Takođe, i pokojni Zoran Vukojević. Samo

što su se i oni veoma pravili nemušti oko mnogih imena iako se u njihovim iskazima tačno opisivalo kolika je

količina poklona deljena desetinama raznih likova koji su defilovali kroz Šilerovu. Opet kažem, nisam sedeo 24

časa u Šilerovoj i držao sveću Spasojeviću da bih znao - kako i s kime je pravio razne kombinacije. Ali, sigurno je

to bio jedan od glavnih razloga što je to zdanje ekspresno srušeno.

Kako je bilo realno moguće da Spasojeviću, kako ste tvrdili, obezbeđenje iz JSO da Čeda Jovanović?
Kako je to bilo moguće uraditi mimo tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i premijera Zorana

Đinđića?

- Prvo, nikada nisam rekao da je Čeda dao Spasojeviću obezbeđenje, već - da je on urgirao kod Dušana

Mihajlovića da mu se to obezbeđenje dodeli. I, bezgrešni ministar je to i odobrio. Drugo, ko kaže da Mihajlović i

Đinđić nisu znali da Spasojević ima policijsko obezbeđenje?! Doduše, vrli ministar je to pokušao da prebaci na

neki drugi kolosek, ali ga opet j... neosporne činjenice.

Na šta aludirate?

- Mihajlović je i te kako znao da policija obezbeđuje i Šilerovu i Spasojevića! O tome su govorili i mnogi svedoci

na suđenju, tako da je nesporno da je znao i da je to prećutno odobravao. A to samo pokazuje koliki je bio njegov

cinizam kada je govorio da je puštanje Spasojevića izvedeno mimo njegovog znanja. Sada vidim da i to

pokušavaju da svale na tadašnjeg komandanta JSO Dušana Maričića.

Hoćete li da kažete da Maričić s tim nema nikakve veze?

- I nema! Tvrditi tako nešto je potpuno besmisleno budući da on za to nije imao ovlašćenja. Zato oni sada mogu

da se peru koliko hoće. Fakat je i da su pominjani odobrili! Uostalom, to je u Beogradu i Srbiji bila javna tajna.

Vidi se da imate pik na Mihajlovića. A da li je i on, možda, bio posetilac Šilerove i „srebroljubac“ ili

„samo“ ministar policije za čijeg je mandata ubijen predsednik vlade?

- Nemam ja nikakav pik ni na koga, daleko bilo, pa ni na gospodina Mihajlovića. Nisam ja kriv što se sam

namestio. Jer, ako misli da svi treba da progutaju njegovo vađenje, onda mi je žao. Ja se ne kopčam na leđa.

Nisam ga ja terao da bude u svakoj čorbi mirođija.

Da li je britanski obaveštajac kojeg ste pominjali Entoni Monkton u Mihajlovićevom kabinetu bio slučajno

ili je obavljao svoj „redovni posao“?

- Pre bih rekao - to drugo!

Gde je tačno i odakle ubijen Zoran Đinđić? Imate li saznanja koja bi išla u prilog pretpostavkama koje su

se pojavile proteklih dana - da atentator nije pucao ni iz Gepratove 14, ni iz Birčaninove 6, već - iz

Nemanjine 6, Nemanjine 9 ili, čak, iz zgrade Vlade Srbije, iznutra iz njenog petog ulaza?

- Posle svega što sam doživeo tokom ove četiri godine - posle svih maltretiranja i napada koji traju i dan-danas,

posle celog onog cirkusa koji su neki smatrali suđenjem - više me ne zanima ni odakle je ubijen premijer, ni ko ga

je ubio, ni koliko je atentatora bilo! Znači, ni to da li je bio jedan, ili ih je bilo 23 ili 33!

Pa, šta vas onda više uopšte zanima?

VRTIMO SE U KRUG

Ako atentator u petom ulazu nije izmišljotina i podmetanje, šta se 12. marta 2003. moglo realno događati u tom

ulazu i u unutrašnjosti zgrade Vlade Srbije? O čemu su još i istraga, i tužilac Prijić, i sudsko veće morali pitati

Zorana Janjuševića i ostale koji su iznutra prvi stigli na mesto velikog zločina?

- Da je sud imao volje, energije i hrabrosti da prihvati naš predlog za rekonstrukciju - takva pitanja bi danas bila

izlišna. Ovako, možemo da se vrtimo u krug beskrajno.

- Zanima me jedino da isteram istinu do kraja! I zbog sebe i zbog Srbije, želim da konačno postane jasno da

Zoran Đinđić nije ubijen iz Gepratove, da ga nije ubio Zvezdan Jovanović i da ni pripadnici JSO ni ja nemamo

ništa sa tim atentatom. To je sve što me zanima. I verujte mi da ću to i dokazati!

Koliko je, prema vašim saznanjima i pretpostavkama, učesnika u atentatu realno bilo, gde su i kako i sa

kojim ulogama mogli da budu raspoređeni?

- Kao što rekoh, to me ne zanima jer mi ne pada na pamet da radim tuđ posao i da vodim svoju istragu o ubistvu.

To pitanje ćete morati da postavite nadležnim organima. Možete odmah, a možete i da čekate da ja dokažem da

Đinđić nije bio ubijen iz Gepratove i da bude pokrenuta nova istraga.

Ipak, ako je Đinđić bio ubijen iz Nemanjine ili iznutra, iz vlade, kakva je to onda zavera morala da bude?

Kog obuhvata, s kojim približno učesnicima? Koliko su duboko morali da prodru u državne institucije i u
samo Đinđićevo okruženje? Koje pozicije su morali prethodno da osvoje i kakve pripremne poteze da

povlače u nedeljama i danima pred atentat?

- Ni to nisu pitanja za mene. Nikada nisam rekao da je Đinđić ubijen iz Nemanjine! To pitajte one koji lansiraju

takve priče!

Treba li ovo shvatiti kao polutvrdnju da ubica nije pucao iz Nemanjine? Ako dokažete da Đinđić nije ubijen

iz Gepratove, otvoriće se pitanje - a odakle je onda? Iz Birčaninove ili s neke druge strane?

- Ništa ne želim da tvrdim! Kao što sam već rekao, danas posle svega ne zanima me ni odakle, ni ko, ni šta!

Jedino što mogu sa sigurnošću da tvrdim jeste da ni Đinđić nije pogođen iz Gepratove! Za to, uostalom, postoje

kako materijalni dokazi, tako i živi svedoci. Šta Srbiji za utvrđivanje istine još treba? Možda sam Isus siđe s

nebesa i da svedoči?!

Ako eventualno i uspete da dokažete da Đinđić nije ubijen iz Gepratove i da na njega nije pucao Zvezdan

Jovanović, ostaće nerazjašnjeno kako su pravi organizatori i izvršioci zločina uspeli da ostvare

prodemonstrirani stepen konspirativnosti? Kako im je uspelo - ukoliko priča o zaveri oko premijera i ubici

sa neke druge lokacije, ili atentatoru skrivenom u petom ulazu nije „bajka“ ili plod nečije namere, da

zločin podmetne drugima kao kukavičje jaje? Da li je tako nešto moglo uopšte da se izvede bez logistike i

„daljinskog upravljača“ iz inostranstva?

- Da li je to bajka i čija - ne znam, ali svakako ne dolazi ni od mene, ni od mojih branilaca! Te priče puštaju dokone

mutivode!

Sudu ste rekli da Milan Veruović govori istinu i da su zaista bila tri metka. Na osnovu čega? Kako ste

primili pretpostavke da je pred petim ulazom i unutar njega moglo da bude ispaljeno do sedam metaka?

- Na samom suđenju nikada nisam potencirao priču o trećem metku. Da ne bi ispalo da se ja, kao prvooptuženi,

hvatam za nju kao davljenik za slamku. Sudu sam postavio pitanje: Kako je moguće da se ne veruje Veruoviću i

ostalim momcima iz Đinđićevog obezbeđenja, koji su bili na licu mesta i koji su ispričali priču o trećem metku

odmah i bez ikakvog dvoumljenja?

Pa, kako je to bilo moguće?

- Zato što je sud poverovao veštacima Milanu Kunjadiću i Dušanu Dunjiću koji su svoj izveštaj radili kao pacovi u

kancelarijama! Uprkos tome što je njihov izveštaj, uzgred rečeno, totalno nebulozan i ne odgovara ni činjeničnom

stanju, ni izjavama svedoka koji su bili na licu mesta. Mislim da to dovoljno govori o načinu kako je sud vodio ovaj

postupak. Tužno, ali istinito.

Vladu je trebalo blokirati!

Odmah posle ubistva trebalo je blokirati zgradu Vlade Srbije tako da niko ne može ni da uđe ni
da izađe sve dok se ne uzmu izjave od svih i ne utvrdi gde je ko bio i šta je ko radio. „Strani
faktor“ se mešao i u sam tok suđenja za atentat - njegovi ljudi nisu izbijali iz sudnice i pratili su i
beležili pomno sve šta se dešavalo. Beba i Čeda su u sudu danima lagali za zlatnu medalju i
pokušavali da nam ispiraju mozak, pa su neupućeni mogli steći utisak da su oni bili glavni, a da
je Zoran Đinđić, u odnosu na njih, bio običan marginalac. Pravo pitanje je imaju li Popović,
Jovanović i Janjušević uopšte morala - uostalom, neka me tuže, ionako se u poslednje vreme
tužakaju kao plačipičke

Sve što su „službena lica“ 12. marta 2003. radila ispred zdrade Vlade Srbije i unutar nje - trebalo je raditi. U

najmanju ruku, drukčije. Z ovu svoju tvrdnju Milorad Ulemek legija ima i objašnjenje.

Nije li, na najprecizniji mogući način, moralo da bude utvrđeno ko je sve 12. marta 2003. godine - u

momentu ubistva Zorana Đinđića - bio u zgradi Vladi Srbije, gde se ko tačno nalazio u minutima koji su

prethodili atentatu i u momentu kada su se začula dva, tri ili više pucnjeva? Ko nema, a ko ima i kakav
alibi?

- Trebalo je da bude upravo tako, ali - nije bilo. Po pravilima, čim se to desilo - odmah je trebalo blokirati ceo taj

perimetar. Niko nije smeo ni da uđe ni da izađe iz zgrade vlade! Sve dok se ne uzmu izjave od svih! I dok se ne

utvrdi ko je gde bio i ko je šta radio. Ali, to nije urađeno jer je taj haos nekome i te kako odgovarao.

Da li se tu radilo samo o haosu koji je nekome odgovarao? Nije li sve to - pogotovo ako Đinđić zaista nije

ubijen iz Gepratove i ako je atentat podmetnut i vama i Zvezdanu Jovanoviću - bilo mnogo, mnogo

ozbiljnije i komplikovanije od svakog haosa? Nije li, u tom slučaju, i „haos“ bio deo nečije velike režije?

- Sigurno da je sve to mnogo ozbiljnije od samog haosa. Ali, taj haos i konfuzija koja je nastala od početka su bili

idealni za režiju, uništavanje i zametanje tragova. Taj haos je omogućio rezultate istrage kakvima se neki jesu, a

neki nisu nadali. U znaku tog prvobitnog haosa su protekli i uviđaj i početak istrage. Zbog toga haosa smo izgubili

mnoge dokaze i činjenice, ali smo, sa druge strane, i dobili. Uspeli smo da svetlo da se vidi o čemu se, zapravo,

radi.

Zbog čega i istragu i sud realno nije interesovalo zašto je uoči atentata bilo posečeno nekoliko drveta

koja su potencijalnom strelcu iz Nemanjine 9 mogla zaklanjati peti ulaz, ko je prao krv na mestu zločina i

pomerao Đinđićevo beživotno telo?

- To su, nažalost, samo „detalji“ koji nisu bili obuhvaćeni ni istragom ni kasnijim sudskim postupkom. I to pokazuje

koliko je sudu bilo stalo do otkrivanja istine. Premnogo toga se u toku suđenja pojavljivalo kao „čudno“, ali sve to

„čudno“, što je realno kontriralo optužnici, a što je moglo da pokaže da nije baš sve bilo onako kako u optužnici

piše, sud je proglašavao za „neosnovano“. Ili je to blokirao, uz obrazloženje da bi vodilo nepotrebnom

odugovlačenju postupka.
Kakve zaključke danas izvlačite iz okolnosti da se dogodilo i moglo dogoditi da niko zvanično o atentatu

ne obavesti ni dežurnog istražnog sudiju, ni dežurnog tužioca, a da uviđajni sudija pre ode u Urgentni

centar, nego što mu je bilo omogućeno da počne sa svojim jedinim poslom u takvim situacijama? Da li je

i to moglo da bude deo režije i zavere o kojima uporno govorite?

- Te okolnosti upućuju na jedan jedini mogući zaključak - da je neko od samog početka svesno poturao klipove u

mehanizam koji je morao da počiva samo na jasnoj i gotovo šablonskoj proceduri! Činjenica da je istražni sudija o

samom događaju saznao preko televizije - o svemu više nego dovoljno govori.

Zar je to sve?

- Nipošto. Šta je istražni sudija uopšte tražio u Urgentnom centru? Ko je bila osoba koja mu je rekla da ide tamo?

Jer, da li ste nekad čuli da istražni sudija, kada se nešto desi i kad je njegov izlazak na „lice mesta“ zakonska

obaveza, prvo ode u bolnicu pa onda na „lice mesta“?!

Unosite li danas možda i neki dodatni sadržaj i smisao u svoje reči s kraja suđenja za ubistvo premijera -

da su Đinđićevi „najbliži saradnici“ - Čeda Jovanović, Vladimir - Beba Popović i Zoran Janjušević - svojim

„lažnim iskazima naneli štetu i procesu i utvrđivanju istine“? U čemu su konkretno i čime njih trojica i sa

kakvim namerama obmanjivali sud?

- Sama činjenica da je punomomoćnik pozvao za svedoke prvu dvojicu, a ne tužilaštvo dovoljno govori o tome

koliko su oni bili bitni svedoci. Oni su pozvani da bi dobili priliku da sami sebe opravdaju pred javnošću. Zato

uopšte i nije bilo potrebe da se povodom njih utvrđuju neki novi detalji.

Ako nemate ništa konkretno, postavlja se pitanje - niste li se upustili u njihovo zakonski i moralno

nedopustivo diskreditovanje?

- Ama, kakvo diskreditovanje?! Treba samo pročitati njihove iskaze sa suđenja i odmah će sve biti jasno. Tokom

procesa oni su sami sebi pokušali da ispevaju ode. Dok su danima pokušavali da nam ispiraju mozak, neupućeni

su mogli steći utisak da su oni bili glavni, a da je Zoran Đinđić, u odnosu na njih, bio običan marginalac! Lagali su

svi za zlatnu medalju!

Šta im je, ako ste u pravu, bio motiv?

- Namera im je bila da još više zamute već zamućeno! Zbog čega, recimo, sud nije dopustio suočavanje između

Bebe Popovića i Milana Veruovića koji je tvrdio da je Popović na njega vršio pritisak da zaboravi treći metak?!

Zbog čega je bilo blokirano i suočavanje između Čede Jovanovića i Dejana Milenkovića Bagzija koji ga je i te

kako kompromitovao u svom iskazu?!

To su propusti suda, a ne Popovića, Jovanovića i Janjuševića...

- Nemojte opet o diskreditaciji i mom moralu! Pravo pitanje je imaju li ta trojica uopšte morala! Uostalom, neka me

tuže! To je ionako jedino što rade u poslednje vreme. Tužakaju se kao plačipičke!

Imate li nova saznanja i dokaze koji bi potvrđivali vašu optužbu da veće Nate Mesarović nije imalo

„dovoljno dobre volje, hrabrosti ili čak i energije“ za traganje za istinom, da se kod Jovana Prijića i u

samom sudu redovno „pojavljivao paničan strah“ kad god su optuženi i njihovi branioci „prilazili

optužnici na način koji ukazuje da nije bilo baš tako kako piše gospodin tužilac“?

- Jesu li uopšte potrebni novi dokazi za bežanje suda od otkrivanja istine?!

Šta je od onoga što ste tražili i predlagali, i na čemu ste (najčešće) uzalud insistirali, izazivalo „paničan

strah“? U čemu se taj strah ogledao?

- Zar i ovako nije očigledno, ako ja nisam u pravu, zbog čega je onda sud bežao panično i od samog pomena

rekonstrukcije?! Zbog čega nam je sud odbio 70 odsto predloga kao neosnovano?!

Faktički tvrdite da se tokom procesa, za vreme suđenja i u njegovim pauzama štošta i zakulisno

događalo. Ako su strani obaveštajci zaista odigrali određenu ulogu u davanju prve izjave Zvezdana

Jovanovića, jesu li i na koji način uticali i na ta zakulisna dešavanja? Zar, ako su bili tako moćni, nisu

mogli i da elimišu razloge za „paničan strah“ o kojem govorite?

- Izgleda da ipak nisu bili toliko moćni. Da jesu, ne bi sud morao da se spušta tako nisko da neke predloge

odbacuje kao neosnovane, a da dokaz nije ni izveden! Da jesu, ne bi sud morao da arogancijom - ponašajući se

kao i sudija i kadija - pokriva zajednički strah sa Prijićem čija je produžena ruka bio!

Zašto baš „produžena ruka“?

- Ako to nije bio, zbog čega nije dozvolio nova medicinska i balistička veštačenja nekih drugih stručnjaka iz nekih

drugih oblasti?! Da li su Milan Kunjadić i Dušan Dunjić jedini stručnjaci u Srbiji? Ko toj dvojici je omogućio

monopol nad svim veštačenjima u posebnom odeljenju? A svi su imali priliku da posmatraju kako se od takvih

naših zahteva diže i ono malo kose na Prijićevoj glavi!

Džek Rubi“ u meljaku ubio Duću i Kuma!

Kako je moguće da su Zvezdana Jovanovića vodali na sva ona druga mesta, a nisu ga vodili u
Gepratovu 14, odakle je tobože ubio Zorana Đinđića. Rekonstrukcija je bila, i još uvek je bauk,
zato što bi dovela do nečeg drugog, a to „drugo“ je - ono što ih jebe. Ubistva Džona Kenedija i
Đinđića imaju mnogo sličnosti - i mi imamo priču o putanji metaka, o broju metaka, o raznim
pozicijama atentatora i atentatorskih gnezdalllImamo i svog Harvija Li Osvalda - to su zajedno
Dušan-Duća Spasojević i Mile Luković Kum. A imamo čak i svog Džeka Rubija - to je onaj ko je
njih dvojicu likvidirao u Meljaku
Kako, posle svih svedočenja, dokaza i saznanja, svojih i tuđih, vidite tragične događaje od 12. marta?

- Kao farsu i montažu sa presudnim uticajem stranog faktora. Ali, o tome ćemo ja i moji branioci u žalbi Vrhovnom

sudu Srbije.

Ako sve niste organizovali vi i ako bar ponešto krupno nije bilo onako kako stoji u optužnici i

prvostepenoj presudi, kako je onda stvarno ubijen prvi demokratski predsednik vlade Srbije Zoran

Đinđić?

- To je glavno pitanje od milion dolara! Učiniću sve da se to istera na čistac. I zbog istine! I zbog Srbije! I zbog

sebe! I zbog Zorana Đinđića! Kao što sam već napisao: ništa još nije gotovo, slede nastavci!

Kako je Đinđić u momentu ubistva bio okrenut petom ulazu u zgradu Vlade Srbije? Koliko je hitaca bilo

ispaljeno i sa kojih tačaka? Odakle je pucao pravi ubica i ko je to mogao biti ako nije Zvezdan Jovanović?

- Danas je potpuno jasno da je Đinđić bio licem okrenut ka vratima zgrade vlade i da su vrata bila otvorena. O

tome su svedočili živi ljudi. Istina o tome se uporno blokira. Prisetite se samo kako je sud pokušao da skrši, da

zbuni onog mučenika Sašu Simića, vozača Gaša Kneževića.

Zašto bi ga sud kršio i zbunjivao?

- Možda bi i to tek neka istraga rasvetlila. U svakom slučaju, Simića su izvukli iz naftalina i namerno doveli na sam

kraj suđenja. A čovek je nedvosmisleno odgovorio na sto puta postavljeno pitanje - kako je bio pozicioniran

premijer u momentu kada je pogođen? NJegovo odgovor je uvek bio isti: licem prema petom ulazu! Ali, za sud ni

to nije bio razlog da se bar malo zamisli - gde to neke stvari ne štimaju! Umesto da bar tada naloži rekonstrukciju i

definitivno otkloni svaku sumnju - „sud“ sve lomi preko kolena i završava proces.

Ko i zbog čega nije dozvolio rekonstrukciju događaja od 12. marta 2003. godine? Da li, možda, zbog toga

što bi se ispostavilo da rekonstrukcija mora „zaći“ i u unutrašnjost vladinog zdanja?

VELIKI CIRKUS

Suđenje „zemuncima“ je Marko Kljajević odbio da razdvoji od suđenja za ubistvo Đinđića kad su to tražili

advokati optuženih, ali je nedugo zatim prihvatio isti zahtev tužioca Milana Radovanovića, sa čime se složila i

premijerova majka Mila Đinđić. Pre toga, tužilac je sa svoje optužnice morao da izbriše generala Acu Tomića,

privrednika Borisava Mikelića, grupu advokata i jednog novinara. Šta ste zaključili iz ovolike „doslednosti“?

- Samo jedno da je suđenje bilo samo jedan veliki cirkus za narodne mase. U početku je to trebalo da bude

predstavljeno kao neka ogromna zavera u koju je maltene bilo uključeno pola beogradskog kriminalnog miljea u

koji su hteli da uguraju i neke svoje tada aktuelne političke protivnike. Kasnije se verovatno uvidelo da takva priča
može da usmeri proces u sasvim drugom pravcu, pa su to brže bolje razdvojili da ne bi ispalo da su Đinđića ubili

kriminalci. Jer, opšte je poznato da kriminalci ubijaju zbog kriminala, a ne zbog politike. To je moralo da se uvije u

političke oblande.

GDE JE NOVAC OD OTMICA?

Kuda i kome su otišli silni milioni evra prikupljeni otmicama posle pada Miloševićevog režima? U državnu kasu ili

privatne džepove, i čije?

- To zaista ne znam, jer u nikakvim otmicama nisam učestvovao. Samim tim i ne znam gde je taj novac odlazio.

PRIMARNA GROBNICA

Imate li neki novi dokaz ili saznanje da je tzv. primarna grobnica Ivana Stambolića možda negde u Republici

Srpskoj? Ima nagoveštaja da vaša odbrana „radi u tom pravcu“. Možete li bar delimično da otkrijete da li ste nešto

do sada kapitalno novo saznali?

- O novim saznanjima do kojih smo došli ne bih ništa preko medija!

UHAPSILI MI I SVE KUMOVE!

Zašto su posle ubistva bila uhapšena dva vaša telohranitelja, i koja?

- Za vreme „Sablje“ je uhapšeno kompletno moje obezbeđenje. Preko dvadeset ljudi. Hapšeni su svi koji su me

maltene samo poznavali. Svi moji kumovi su prošli kroz CZ. Šta da vam kažem: uhapsili su i čoveka koji je bio

mesar u jednoj prodavnici, samo zato što je isporučio meso za moju kuću! Da sad ne nabrajam sva šikaniranja

koja su doživela moja deca. Ali, nema veze, to neka ide na obraz onih koji su to radili. Ako ga uopšte imaju.

- To je još jedno pitanje od milion dolara! Svi koji treba da znaju, dobro znaju: da je opšta praksa - kada neki

počinilac prizna ubistvo i kada se ima oružje iz kojeg je pucano - da se obavezno pristupa rekonstrukciji samog

„događaja“. E, sada - ako je , kako to policija tvrdi Zvezdan „priznao“, ako su imali „pušku“ iz koje je pucano, ako

su, kako opet uveravaju, imali „sve“ materijalne dokaze i ako su za mesec dana potpuno rasvetlili ceo taj slučaj -

zašto nije izvršena rekonstrukcija?! Čega su se bojali?

Imate li sopstvenu pretpostavku „čega su se bojali“?

- Imam, ali još nije trenutak da o tome javno govorim. Zasad postavljam pitanje: kako je moguće da su Zvezdana

vodali na sva ona druga mesta, a samo ga nisu vodili u Gepratovu 14?! Ko koga jebe u celoj toj priči? U krajnjem

slučaju, zašto sud nije dozvolio da se rekonstrukcija izvrši? Zaista je ključno pitanje: ko se to smrtno plaši

rekonstrukcije? Zar je toliki problem? Zar se upravo njome ne bi zapušila usta svim sumnjičavcima u ovom
postupku?! Zar to nije bio i najbolji i zakonom predviđen način da se konačno dođe do prave istine, da se

kompletira ceo slučaj?

Kako je moguće da sud nije dozvolio rekonstrukciju atentata - čak da je svima osim vas bilo kristalno

jasno da je potpuno nepotrebna - makar samo zato da vama zapuši usta?

- Meni svakako ne bi začepili usta jer bi se upravo rekonstrukcijom dokazalo da su moje tvrdnje tačne! U to sam

postao još uvereniji izlaskom na lice mesta prilikom onda čuvenog „merenja“ ispred Vlade Srbije. Tada mi je bilo

definitivno jasno da Đinđić nije pogođen iz Gepratove 14. To je izgleda postalo jasno i tužiocu i sudijama koji su

tamo bili.

Ali, sud - baš zato što je sud - nema razloga da zazire od rekonstrukcije! Čak i ako je tužilac Jovan Prijić

možda imao razloga da od nje strepi...

- Tako bi bilo u normalnoj državi u čije institucije se nije uvukla strana agentura. U državi čiji premijeri se ne ubijaju

po režiji izvana. Sve u svemu, rekonstrukcija je bila, i još je, bauk zato što bi dovela do nečeg drugog. E, to

„drugo“ je ono što ih jebe!

U sudu ste napravili paralelu između ubistvaĐinđića i američkog predsednika Džona Kenedija. Ne plaši li

vas to poređenje, s obzirom na to da „veliko ubistvo“, sve do danas nije do kraja razjašnjeno, a možda i

neće nikada? Nije li i u tome bila vaša aluzija na zaveru iznutra?

- U tome i jeste poenta! Ubistvo Kenedija, odnosno sve ono što se događalo u smislu istrage i s njom povezanih

špekulacija, zaista neodoljivo podseća na sve što se kod nas povodom 12. marta 2003. još uvek dešava. Evo, i

mi imamo sličnu priču o putanji metaka, o broju metaka, o raznim pozicijama atentatora i atentatorskih gnezda.

Imamo svog Havrija Li Osvalda. I da ugođaj bude kompletan imamo čak i svog Džeka Rubija. To je onaj ko je

likvidirao Dušana-Duću Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku! Zar je sve ovo malo za paralelu između ta dva

slučaja?!

Šta će sa našim „Džekom Rubijem“ biti na kraju?

- Naš „Li Osvald“ su zajedno Duća i Kum. Ali, kao što se zna, sa njima je sve već završeno. Našeg „Li Osvalda“
je, izgleda, ubio državni „Džek Rubi“ u Meljaku. A da li baš on, kako i po čijem nalogu saznaće se kad-tad, a ja ću

učiniti sve da to bude što pre. Tražiću da me sahrane

uspravno!
Ja, svakako, nisam ni isplanirao ni organizovao likvidaciju Zorana Đinđića, a kada bih znao ko
je - sigurno ne bih sedeo skrštenih ruku. Kada bi vlasnik „Krmivoprodukta“ Dragoljub
Marković, kome su kumovi Đinđić i Čume, bio iskren - mogao bi dosta toga da posvedoči o
svemu što se dešavalo u periodu do 5. oktobra 2000. i o Đinđićevim aktivnostima van politike.
Izgleda da je nama Srbima suđeno da se kroz čitavu svoju istoriju dižemo sa kolena na koja nas
drugi bacaju - zato ću tražiti da me sahrane uspravno, a boriću se do kraja i da bih oprao obraz
svojoj deci

Među neizbežnim pitanjima Miloradu Ulemeku Legiji, glavno je, naravno, bilo ako niste vi organizovali ubistvo

Zorana Đinđića ko je onda? Evo šta je on tim povodom rekao.

Pojavile su se pretpostavke pored one za koju ste osuđeni zajedno sa Zvezdanom Jovanovićem i

ostalima da je Zoran Đinđić ubijen zbog Kosova i Metohije i namere da spoljnu politiku Srbije osamostali

prema Zapadu, Čuju se i „nabacivanja“ da je mogao biti likvidiran zbog prodaje „Sartida“ i(li) Duvanske

industrije Niš. Ukoliko se i dalje ne osećate krivim, na koju mogućnost tipujete?

- Bilo bi zanimljivo čuti šta o tim pretpostavkama kažu oni koji ih lansiraju. Koliko vidim svi sve znaju, opet imamo

navalu analitičara dramosera koji pokušavaju da izmisle rupu na saksiji. Gde su bili za vreme istrage i samog

suđenja da se proseravaju sa svojim tezama?! Stvarno me sve to danas, posle svega, ne zanima. Zanima me

samo to što ni ja niti bilo ko iz JSO nemamo ništa sa onim za šta nas osuđuju. I to ćemo dokazati!

Kako, ako ste u pravu? Kako, ako „valjak“ koji je prešao preko „procesa veka“ pregazi i Vrhovni sud

Srbije?

- Nije taj valjak prošao samo preko „cirkusa veka“! Prošao je preko cele Srbije! Izgleda da je nama Srbima suđeno

da se kroz čitavu svoju istoriju dižemo sa kolena na koja nas drugi bacaju! Zato ću tražiti da me sahrane

uspravno! Boriću se do kraja, jer to više nije pitanje ni moje, ni ostalih iz JSO. To je pitanje budućih generacija.

Borićemo se da bismo oprali obraz svojoj deci.

Ako zaista niste vi, ko je isplanirao i organizovao ubistvo Zorana Đinđića? Zbog čega? Šta je bio osnovni
motiv? Da li je bilo i drugih?

- Problem s motivom pokazuje koliko je Tužilaštvo providno. Prvo se pojavila ona čuvena priča o Hagu, ono tipa

„stop Hagu“. Tvrdili su da je trebalo da budu deljeni nekakvi pamfleti ili leci. Onda se to u nekom delu suđenja

malo izgubilo. Korigovali su se kad su videli da niko od pripadnika JSO nije bio tražen iz Haga. Onda su pokušali

da proguraju kao motiv to da sam se ja, kobajagi, plašio hapšenja zbog nekakvih navodnih istraga o ubistvu Ivana

Stambolića, Budvi, Ibarskoj. Jebe ih to što svi dobro znaju da tada nikakve istrage nisu vođene! Onda su se opet

vratili na Hag...

Opet kao da se vraćate na montažu. Hoćete li da kažete da je i to s motivom bilo deo zavere i nečije

režije? Ako je tako, kako je ta zavera, po onome što znate, realno izgledala?

- Radilo se o režiji, naravno. Zato su sve vreme pokušavali da sami izmisle „naš„ motiv. Videćemo kako će to biti

obrazloženo u samoj presudi. Ja, svakako, nisam ni isplanirao ni organizovao likvidaciju Zorana Đinđića! A ko je,
kada bih to znao sigurno ne bih sedeo skrštenih ruku! Motiv? Pa, motiv je bio onaj koji je Jovan Prijić pokušavao

da udene tokom čitavog suđenja, a koji je usput menjao nekoliko puta.

Koji? Šta je pokušavao da udene?

- Pitajte njega. Još bolje bi bilo da ga o tome pita sud!

Već ste ukazivali da je ispred petog ulaza u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003. vladao haos koji je bitno

uticao na uviđaj, početak i dalji tok istrage. Da li je i taj hao bio sastavni deo istog „udevanja“?

- Haos koji je stvoren posle ubistva omogućio je zatiranje mnogih važnih tragova koje nismo mogli da vidimo u

postupku, a koji bi bili veoma važni. A šta je još bio i kome je za šta poslužio - istražićemo!

U Glasu javnosti od 19. marta 2003. bilo je objavljeno da su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum

uhapšeni, ali je 28. marta iste godine objavljeno saopštenje da su obojica ubijeni u obračunu sa policijom

jer su pružali otpor...

- Čudi me da postavljate to pitanje. Urednici Glasa bi valjda trebalo da znaju ko im je bio izvor, ili izvori, te

informacije.

Takođe, u Glasu javnosti 29. marta 2003. je objavljen razgovor sa komšijom vlasnika kuće u Meljaku, u

kojoj su se skrivali Spasojević i Luković. Taj komšija je ispričao da na kući ispred koje su ubijena njih

dvojica nije bilo tragova metaka. Vaš komentar?

- Pa, nije ni moglo da ih bude jer nikakve pucnjave nije ni bilo! Bar ne onakve kakvu pokušavaju da nam poture u

„zvaničnoj“ verziji.

Na suđenju za ubistvo, Dejan Milenković Bagzi je rekao da su Spasojević i Luković imali pištolj i pare,

dok se na fotografijama sa lica mesta, koje su objavljene i u štampi, vide bomba i puškomitraljez ili AK-47

(„kalašnjikov“). Otkud bomba i puškomitraljez (AK-47), a gde su nestale pare? Zašto tokom procesa niko

nije pominjao puškomitraljez („kalašnjikov“)? A ako je to bio „kalašnjikov“, zašto nije bio evidentiran u

JSO?

- Prvo, ne znam zašto bi taj puškomitraljez trebalo da bude evidentiran u JSO! Zna se tačan broj tog oružja, pa se

onda postavlja pitanje zašto nikada nije provereno kome pripada?! A razlika između Bagzijeve izjave i „zvanične

verzije“ dovoljno govori kako je sud sudio. Pogotovo kad se suočavao sa dve istine. Pitanje je samo da li će se do

sudnjeg dana verovati sitnoj jajari Bagziju ili državnoj verziji sa tim fotografijama?

Šta će puška u kamenjaru, zašto nije bila mnogo bolje sakrivena ili vraćena u magacin JSO?
- Pošto ta puška ne pripada JSO, ne vidim ni zašto bi bila vraćena u magacin JSO! A šta će u kamenjaru - to

pitajte Mileta Novakovića i njegove kerbere!

Hoćete li u žalbi tražiti da se dodatno rasvetli kako je Bagzi stvarno pobegao iz Meljaka i gde su evri koje

je on pominjao da su sa sobom imali Spasojević i Luković Kum? Posebno, kako su njih dvojica bila

likvidirana?

- Nismo još dobili prvostepenu presudu, pa ne želim da otkrivam nijedan element buduće žalbe.

Da li je u vreme akcije Meljak postojao dežurni u policiji i da li je o likvidaciji Spasojevića i Lukovića bio

obavešten? Jesu li u toku akcije bili upućeni Dušan Mihajlović i Nenad Milić, čelnici MUP Srbije?

- Dežurni je svakako postojao. I ne može biti sumnje da su Mihajlović i Milić sve znali, da su bili upućeni u

dešavanja u Meljaku!

Aleksandar Simović tvrdi da je Spasojević više od 20 miliona evra sakrio preko njega i ostalih. Znate li

išta o tom novcu, i gde bi mogao biti?

- To sam prvi put čuo na suđenju!

A šta bi danas vlasnik „Krmivoprodukta“ Dragoljub Marković, koji je bio ministar bez portfelja u

Đinđićevoj vladi, mogao da ispriča svemu što je dovelo do ubistva i o odnosima u Surčinu, za koji tvrdite

da je jedno vreme bio glavni pukt šverca cigareta? Za to svedočenje ne bilo zanimljivo i zato što su

Markoviću venčani kumovi u surčinskoj crkvi bili Đinđić i LJubiša Buha Čume?

- Pa, ako bi bio sasvim iskren mogao bi dosta toga da posvedoči o svemu što se dešavalo u periodu do 5. oktobra

2000, a i kasnije. Mogao bi, na primer, da objasni kako je došlo do upoznavanja Čumeta i Đinđića, a kasnije i do

susreta Đinđića i Spasojevića. Šta je bilo i iz kojih razloga. Naravno, mogao bi dosta da kaže i o Đinđićevim

aktivnostima van politike.

Možete li malo konkretnije?

- Radi se o Đinđićevim „poslovnim“ aktivnostima. Marković bi bio dragocen svedok, utoliko dragoceniji što i danas

imamo „priču“ koja dosta liči na tu. Govorim pre svega o relaciji Đilas - Tadić. Čudna koincidencija, ili ...

Srbija se stidi mene i Mladića

Da je premijer ubijen, recimo, u Japanu - pola vlade i MUP-a bi izvršilo samoubistvo. Prozivam
državu da još jednom - ako smatra da je to čisto - javno stane iza verzije MUP o ubistvu Dušana
Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma u Meljaku. Za otvaranje arhiva „stranog faktora“ koji je
organizovao zločine po Srbiji biće potrebno 50 godina, pa je jasno da većina zainteresovanih za
istinu o ubistvu Đinđića tada neće biti među živima. Bojim se čak da se istina o atentatu - mislim
na pravu istinu - neće saznati nikada

Problem sa istinom o ubistvu Zorana Đinđića, iako je prvostepena presuda već izrečena, za neke ipak

postoji. Očito, i za vas s obzirom na to da vaš branilac najavljuje žalbu Vrhovnom sudu Srbije ....

- Problem je što prava istina ne odgovara svima onima koji su na jedan krajnje providan način iskonstruisali sve

ove afere o ubistvu premijera i dešavanja koja su mu prethodila. Ali, to je već druga stvar i odgovore na pitanja

koja to otvara - ne treba tražiti od mene. Dobro je što sve to počinje polako da se kruni i osipa i što će na kraju

sve izaći na videlo. A onda će se mnogi češati!

Vi se već „češete“...

- Može neko na sve tako da gleda. Samo, da nisam bio spreman da pogledam istini u oči - svakako se ne bih

predavao. Sedeo bih ispod neke palme pio „kuba libre“. A vama i drugim medijima - slao bih izjave, o koje bi se

verovatno svi otimali da ih objave. Ali, evo, tu sam gde jesam. Svojom voljom!

Objasnite onda: zbog čega kao da se slažete sa zvaničnom verzijom da su Dušan Spasojević i Mile

Luković Kum ubijeni u Meljaku? Kao da niste skloni da poverujete u uporna „šaputanja“ da su oni

likvidirani na nekom drugom mestu, pa u Meljak samo bili doneti „radi fotografisanja“...

- Već sam rekao da smo gotovo sklopili celu tu „storiju“. Zato, evo, prozivam državu: da još jednom - ako smatra

da je sve čisto - javno stane iza „zvanične“ verzije koju je tadašnji MUP prodao i sudu i javnosti!

Posle atentata smenjen je načelnik SUP Zemun, zbog „zemunaca“, ali načelnku OUP Savski venac, na

čijoj teritoriji je likvidiran premijer, niko ništa nije prigovorio?

- Ma, i to smenjivanje je bilo radi bacanja prašine u oči javnosti. Stradala je, kao i uvek, sitna riba - da bi oni

najodgovorniji ostali na svojim položajima. Uostalom, ni načelnik OUP Zemun ni Savskog venca nemaju ama baš

nikakve veze sa celom „pričom“. A i da su imali, pravo je pitanje: šta je sa najodgovornijim ljudima iz MUP-a i BIA

na kojima je ležala odgovornost za premijerovu bezbednost? Stvarno se nekada pitam: Da li su nam, kao narodu,

svrake popile mozak ili postajemo zombirano društvo?

Kako tumačite činjenicu da niko od zaduženih za obezbeđivanje premijera Đinđića (MUP, odnosno RDB)

nije krivično odgovarao za „propuste“ zbog kojih je ova likvidacija i bila moguća? A i što niko nije barem

iz moralnih razloga napustio funkciju posle atentata, već su pokažnjavani samo neki policajci iz Zemuna

jer nisu dobro motrili na Šilerovu...

PENZIJA MISTERIOZNO NESTALA

Kog ste tačno datuma 2000. godine otišli u penziju, po kom zakonu i po čijem rešenju - sa 35 godina života i

deset godina staža? Ko vam je potpisao i uručio rešenje o penzionisanju, kada i gde?

- Rešenje za penziju sam dobio 2002. godine, antidatirano na dan mog odlaska iz Službe. To je bila, kako su mi

rekli, penzija po zasluzi. Primio sam rešenje u kabinetu načelnika Službe. Inače, te penzije sam se odrekao u

korist Fonda za pomoć porodicama poginulih policajaca. Nikada nisam uzeo nijedan dinar te penzije! Bilo me je

sramota da ja konj, zdrav i prav, u 35 godina živim na grbači naroda. Danas vidim da ta penzija nikada nije ni

postojala. Misteriozno je nestala za vreme „Sablje“! Izgleda da smo general Mladić i ja jedini Srbi kojih se

zvanična Srbija stidi, pa nam zbog toga oduzima penzije.

CIRKUS OD „PROCESA VEKA“

U NIN-u je objavljena fotografija kamenjara na Novom Beogradu gde se pored „hekler i koha“ i „kalašnjikova“ vidi

i jedna torba. Znate li nešto o toj torbi? Zašto je tokom suđenja niko nije pominjao iako se i ta fotografija nalazi u

sudskim spisima?

- To je pre pitanje za tužilaštvo i sudije nego li za mene. To je još jedan dokaz kako se neozbiljno baratalo

dokazima u velikom cirkusu koji neki vole da nazivaju „procesom veka“.

NEKA BABA DANA NE SMARA

Pošto Danica Drašković tvrdi da vas je čuvao vladika Filaret, da li ste se možda predali ispred manastira Mileševa

kod Prijepolja, a ne kod svoje kuće?

- Sa baba Danom stvarno ne želim da polemišem na ovaj način. Ona je već žena u godinama i ne bih želeo da se

previše uzbuđuje. Ako to tvrdi - neka iznese konkretne dokaze. Ako ih nema, onda neka ne smara više...

- Te činjenice, najbolje tumače same sebe. Da se to desilo, recimo, u Japanu-pola vlade i MUP-a bi izvršilo

samoubistvo! I atentat je pokazao od kakvog su profesionalnog i ljudskog „materijala“ bili rukovodeći ljudi u

tadašnjoj vlasti. Pre svega mislim na MUP. Da li je moguće, ponovo se pitam, da te DOS-ove glavonje danas

horski pevaju kako su znale da je kod Limesa „pokušano ubistvo“, a pravo ubistvo se zaista desilo samo

dvadesetak dana kasnije, a da za takav „propust“ u radu nije odgovoran?! Neki su ustrelili jednog mučenika, a oni

se međusobno poiznagrađivali!

Odakle vi, kao penzioner, na saslušanju Dragana Ilića Limara zajedno sa Čedomirom Jovanovićem,

Miloradom Bracanovićem i Milanom Obradovićem, a povodom likvidacije generala Buhe? Da li je tu bio i

Vladimir-Beba Popović?
- Bebu u toj priči nisam video. Da li je učestvovao negde iza kulisa to ne znam. Ali, ne bi me začudilo da je bio

negde u prikrajku. U celu tu priču sam, inače, upao tako što su me dotični zvali da im pomognem. Kako sam sa

pokojnim Buhom bio u prijateljskim odnosima, pristao sam i opet, kao mnogo puta do tada, ispao naivna budala!

Zašto ste to na sudu priznali i zašto policija (tada je šef beogradske policije bio Milan Obradović) nije

utvrdila ko je tukao Limara? Zbog čega se to ozbiljno „kopalo“ s obzirom na to da postoji krivična prijava

protiv NN izvršioca?

- A zašto da ne priznam?! Već sam rekao da sam uvek pred sudom govorio istinu. Uvek sam bio spreman da

preuzmem odgovornost za sve što sam uradio u životu. Bilo dobro ili loše. Samo, isto tako, nikada neću prihvatiti

da mi na leđa svaljuju ono što nisam uradio. Mogao sam, naravno, i da lažem kao neki koji su prozivani u vezi sa

tim slučajem. A nisam i zato što sebe smatram isuviše odgovornim i ozbiljnim da bih lagao sud.

Mnogi na sud, svedočenja i laganja gledaju drukčije. Da nije tako - već odavno bi se znalo ko je ubio

Slavka Ćuruviju. Istražni organi kao da još ne znaju šta da urade s činjenicom da su Ćuruviju do samog
momenta likvidacije pratili brojni pripadnici Službe državne bezbednosti, koji su opozvani samo koji

sekund pre ubistva?

- Tu činjenicu niko ne osporava. To je fakat. I upravo to i bode oči. Zašto bi Služba pratila Ćuruviju sa celim svojim

aparatom u kojem je učestvovalo mnogo ljudi, a onda ga ubila pred kućom naočigled celog tog pratećeg

aparata?! To je kao kada biste ubili nekog i stavili mu svoju ličnu kartu u zube.

Ko je onda ubio Ćuruviju, kome je njegova likvidacija bila potrebna?

- „Posao“ je odradio neko ko je bio krtica u Službi i ko je bio na vezi onima koji su to organizovali. Za ubistvo

Ćuruvije Službi uopšte nije bio potreban toliki broj ljudi! Da ponovim: on je živeo najnormalnije i to ubistvo je

mogao da „odradi“ jedan jedini čovek. Tog jednog čoveka je neki pametan planer gurnuo u zločin Službi ispred

nosa i tako postigao ono što mu je i bio cilj. Kompromitovao je Službu. Kada se tome doda i da je ubistvo

odrađeno na najveći hrišćanski praznik. Eto dodatnog zapleta.

Šta ćemo o ubistvu saznati tek kad budu otvorene strane arhive?

- Pošto će biti potrebno 50 godina za otvaranje arhiva država koje imam u vidu kada ukazujem na presudnu ulogu

„stranog faktora“ u organizaciji zločina po Srbiji - jasno je da većina zainteresovanih za to tada verovatno neće biti

među živima. Nezavisno od toga, bojim se da se istina neće saznati nikada! Mislim na pravu istinu!

Glavom sam već platio

Da se nisam predao, nikada me ne bi ni našli, a imao sam utisak da me preterano nisu ni tražili,
da jesu - zar bih mogao da se krijem u rođenoj kući 14 meseci. - Sa Dušanom Mihajlovićem,
Vladimirom - Bebom Popovićem i Zoranom Mijatovićem bih, uprkos svemu, popio piće - nisam
ni sujetan ni zlopamtilo - ali je za to potrebno ili da ja izađem na slobodu ili da oni dođu ovde u
zatvor, a nije isključeno ni jedno ni drugo. Moja knjiga „Čopor“ je izašla iz štampe, a polovinom
decembra će se pojaviti i „Mađioničar“. Nikoga se ne bojim osim Boga i svoje žene, a što se tiče
„plaćanja glavom“ - ja sam svojom već odavno platio

Pri kraju je suđenje „zemuncima“, u kojem vas tužilac tretira kao organizatora oko 15 ubistava „na

beogradskom asfaltu“ i tri otmice (Milija Babović, Suad Musić, Vuk Bajrušević), uz učešće nekih

pripadnika JSO. Odgovarate i za pokušaj ubistva LJubiše Buhe Čumeta. Kakve su bile veze JSO i

„zemunaca“, u čemu se sve i zašto sarađivalo, po čijem nalogu?

- Pošto je to suđenje još u toku, ne želim da dajem nikakve izjave niti da to komentarišem. Za razliku od mnogih

drugih, koji sve znaju čak i pre kraja suđenja, ja ću sud - kakvo god mišljenje o njemu imao - ispoštovati do kraja

ovoga procesa. Ukoliko budem smatrao da nešto treba komentarisati - uradiću to posle izricanja presude.

Iz „procesa Đinđić“ otišao je predsednik veća Kljajević; jedan zamenik tužioca (Radovanović) je uhapšen
pod nedokazanom optužbom da je odao službenu tajnu; drugi zamenik tužioca (Nebojša Maraš)

„pobegao“ je u advokate, pa sad imamo trećeg tužioca (Jovan Prijić). Previše „kadrovskih promena“ za

predmet tog kalibra.

- Ceo taj galimatijas upravo pokazuje koliko su sve te priče providne. NJih jedino održava u životu to što imaju

zaleđinu aktuelne vlasti, koja je pre spremna da pravo dobije slon nego da sebi dopusti neku kritiku javnosti.

Šta te promene, prema vašoj oceni, zapravo govore? Pogotovo, ako se na to dodaju i „ne“ presudi za

Ivana Stambolića i Budvu koje je jasno izrekla sudija Milena Inić-Drecun, zajedno sa ponavljanjem

suđenja za zločin na Ibarskoj magistrali i smenjivanje sudija i u tom predmetu...

- Proces za ubistvo premijera, za svakog tužioca koji sebe smatra za pravog profesionalca, bio bi slučaj koji bi

isterao do kraja i to bi mu bio ili vrh karijere ili auto-put za dalje napredovanje. A ovde su svi pre bežali od

„procesa veka“ nego što su se otimali za njega. Sve se izdogađalo zato što je ceo taj postupak izgrađen pomoću

podmetanja, prevara, iznuda i pritisaka.

Ne igrate li sa sudom i sudijama toplo-hladno?

- Nije mi do igara. Stvari, naprosto, ovako stoje. Ako su sudska i izvršna vlast ubeđene da je sve bilo onako kako

se tvrdi, zbog čega su onda histerične kada se kaže nešto što se ne uklapa u zvaničnu verziju?! Čemu, bolan,

panika?! Đe je, ba, zapelo?!

„Zemunci“, koji su još na slobodi, kao da su najveštiji u skrivanju. Veštiji i od vas. Ili se, možda, radi o

nečemu sasvim drugom - da ih neko dovoljno moćan prikriva ili da ih država i ne traži ozbiljno? Šta je

najbliže istini?
NE ZNAM NIŠTA ZA VELJU

Često pominjete „naftalin“. U slučaju vojnog presretanja švercovanih cigareta kod LJiga, da li je u tome bio, kako

neki tvrde, i ministar Velja Ilić, kojeg je kao predsednika opštine obezbeđivala ni manje ni više, nego Vojska!

- Takvih infromacija zaista nemam.

PITANJE ZA MILION EVRA

Citiramo jedan vaš odgovor: „Uf! Pitanje vam je baš iz naftalina. Prvo, opšte je poznato da su se švercom

cigareta bavili svi, pa samim tim i svi koje ste pomenuli. E, sad, istinski novo pitanje od milion evra bi glasilo: Ko je

u tome u kolikoj meri učestvovao?“ A, kako li glasi vaš odgovor na to pitanje od milion evra?

- Pa, ako imate milion evra - odgovoriću. Šalim se, naravno. To je jedna opsežna priča i bilo bi nemoguće objasniti

je u dvadesetak rečenica. A pomenuti samo određena imena bez ozbiljnog obrazloženja bilo bi zaista neozbiljno

sa moje strane. Tako da se ne bih upuštao u to preko novina.

- Ne treba tu mnogo veštine. Potrebno je da imate dva ili tri čoveka od neograničenog poverenja. Dalje, morate

poštovati nekoliko nepisanih pravila koja se nameću u takvim situacijama. I na kraju, imati gvozdenu

samodisciplinu i samokontrolu. Pod tim uslovima, možete biti mirni. Čak vam ne treba ni veliki novac. U tome je

poenta. Da se nisam predao, nikada me ne bi ni našli! Uzgred, imao sam utisak da me preterano nisu ni tražili.

Otkud „utisak“ da vas nisu ni tražili „preterano“?

- Pa da jesu, zar bih mogao da se krijem u rođenoj kući 14 meseci?!

Jeste li imali priliku da pročitate knjige koje su objavili Vladimir - Beba Popović i Zoran Mijatović? Koliko

je u njima verodostojnog, ima li izvrtanja i montaža? Kako vam oni izgledaju kao „pisci“ u poređenju sa

Dušanom Mihajlovićem?

- Nisam imao priliku da pročitam nijednu njihovu knjigu, ali ne zato što smatram da nisu za čitanje. Jednostavno,

nisu mi došle pod ruku. Pošto nisam imao priliku da pročitam, ne mogu ni da upoređujem pisanje kolega pisaca.

Da li biste sa nekim od njih trojice popili piće, šta bi moralo da se dogodi da bi to bilo moguće?

- Da, popio bih s njima piće. Već sam rekao da nisam ni sujetan, a ni zlopamtilo. Iskoristio bih priliku da

razjasnimo neke stvari. A šta bi trebalo da se desi? Pa, za početak dve stvari - ili da ja izađem na slobodu ili da

oni dođu ovde u zatvor. Nije isključeno ni jedno ni drugo!

Mislite li da bi sva trojica mogla zaglaviti u zatvoru ili samo neko od njih? Ko i zbog čega?
- Da je prava i pravde - oni bi čak i po trenutno važećim aršinima trebalo da budu u zatvoru! Zbog laganja,

neodgovornosti, prikrivanja istine, obmanjivanja i laganja sudova. Lista je dugačka. Na slobodi su isključivo zbog

nejednakih aršina.

Pišete li sami nešto novo i šta? Dolaze li i do vas zlurada „nabacivanja“ da vam sve što napišete neko

veštiji „doteruje“?

- I čitam i pišem. I to mnogo. Eto, trebalo je da se nađem u ovakvoj situaciji pa da se zaljubim u knjigu. Često me

neko od komandira pecne u stilu: „Da si toliko čitao i pisao, ne bi bio ovde“. Obično im odgovorim: To je tačno, ali

uvek uz dodatak - isto se može reći i za vas! Inače, već je izašla iz štampe moja šesta knjiga „Momci iz Brazila“ II

deo. Pod naslovom „Čopor“. A upravo završavam i sledeću, koja će se pojaviti najverovatnije polovinom

decembra.

Kako će se zvati? O čemu će tematski biti?

- Naslov je „Mađioničar“. Ostalo ostavimo čitaocima.

A šta je sa „nabacivanjima“ da vam neko pomaže u pisanju?

- Što se tiče „nabacivanja“ - to su mi najomiljenije i najdraže kritike! To samo znači da ono što pišem ima nekakav

kvalitet. Ja sam skromna duša...

Dobro, kako ste doživeli ocenu Dušana Mihajlovića da ste istorijska ličnost?

- Ako me gospodin Mihajlović smatra i vidi kao istorijsku ličnost - lepo od njega. Lično sebe ne smatram niti vidim

kao istorijsku ličnost. Da li je to tako - vreme će pokazati. Vreme je najmerodavniji sudija istorije.

Kako vidite svoje zasluge i prema kome? U čemu su vaši gresi?

- Svoje zasluge nikada nisam isticao, pa neću ni sada. Ako ih imam, to neka procene drugi. Za vreme onih

nesrećnih ratova - radio sam ono što sam najbolje znao. Borio sam se rame uz rame sa ostalim hrabrim

momcima koji su bili spremni da svoj život polože na otlar otadžbine. Ranjavan sam sedam puta, jednom sam bio

zarobljen. Davao sam sebe maksimalno, gde god je to bilo potrebno i kad god je narod bio ugrožen. Ako neko

bude smatrao da su to nekakve zasluge - neka to oceni kako misli da treba. A što se tiče grehova, po današnjim

merilima moji gresi su u tome što sam se usudio da se bacam u vatru kad god je Srpski narod bio ugrožen. Ali,

opet bih isto uradio! Moja glava je najmanje vredna.

Ono što ste dosad rekli - sami ste priznali - nije sve što biste još mogli da kažete... Ne dozirate li, možda,

ponešto zato što se pribojavate za svoj život i glavu?

- Svoje karte sam već otvorio i da nemam šta da krijem. Da sam hteo da nešto krijem i stvaram bilo kakvu

konfuziju, slao bih vam redovno razne pamflete. Naravno, ima stvari koje se ne odnose direktno na ove slučajeve,

već su to neke životne situacije - to će otići sa mnom u grob. To je stvar principa, a ne straha ili bojazni.

Đinđićev ubica evakuisan privatnim

avionom za London
Kako su evakuisane sa mesta zločina „ekipe“ koje su učestvovale u likvidaciji Zorana Đinđića
možda bismo dobili odgovor kada bismo znali ko se nalazio u privatnom avionu koji je 12.
marta 2003. godine, oko 19.30, poleteo iz Beograda za London. Taj misteriozni avion nisam
pominjao tokom suđenja zato što sam u toku suđenja shvatio da to nikoga ne bi naročito
zanimalo. To bi se već otkrilo, pa nije taj avion poleteo sa livade nego sa - državnog aerodroma
usred vanrednog stanja. Dolazak Kolina Pauela u Beograd 12. marta 2003. godine ne tumačim
nikako. Suviše sam mali smrtnik da bih mogao da tumačim poteze američkog državnog
sekretara, mada vidim da samo fali da nam kažu i koji je šampanjac pio povodom sklapanja
ugovora o „Sartidu“ . Kakav Koštunica, kakvi bakrači - što bih se ja predavao zbog njega,
čoveka ne poznajem

Neki ljudi, dobro upućeni u sve što nam se zbilo rezonuju približno ovako: postoji mnogo zvaničnih i

nezvaničnih verzija o atentatu na Zorana Đinđića, ali je Milorad Ulemek Legija verovatno jedini koji zna

potpunu istinu. Da li je tako?

- Poznata mi je ta vrsta „dobro upućenih ljudi“. To su razni analitičari, „eksperti“ za sve i svašta, plus ostali

dramoseri i kenjatori. Oni malo-malo pa „snesu“ neku „teoriju“ za medije. Verovatno kasnije, dok čitaju sopstvene

reči, odu pred ogledalo pa onanišu i viču naglas kako su pametni. To je klasično bacanje prašine u oči! Takvi

redovno kažu: „Ma, samo Legija zna sve“. A sve je to najobičnije bla, bla bla. Muka mi je od takvih likova što samo

još više sluđuju već ionako sluđeni narod.

Znači, definitivno, ništa bitno niste prećutali?! Može li se dogoditi da ponešto iznesete, ako do toga dođe,

tek pred sudom za ljudska prava u Strazburu? Ili da možda sačuvate za memoare?

- Ništa što bi bilo za sud! Ne znam zašto bih nešto prećutkivao pred sudovima svoje zemlje, a iznosio pred

stranim?! Ali, već sam rekao: otom-potom. A što se tiče pravde, u nju više ne verujem! Da li nešto ostavljam za

istoriju? Pa, ona će se svakako iznova pisati kada više ne budem među živima...

Kako tumačite dolazak Kolina Pauela u Beograd posle atentata 12. marta 2003. godine? Ima li taj dolazak

veze sa uticajem „stranog faktora“ i „američkom linijom“?

RUŽA NA VRATU

Šta simbolizuje ruža na vašem vratu? A šta paukova mreža istetovirana na podlaktici?
- Pa, to je moja intimna stvar.

PROTIV ULASKA U NATO

S obzirom na vašu profesionalnu karijeru, da li ste za ulazak Srbije u NATO, pogotovo ako i Brisel i Vašington

nastave da otimaju Kosmet? Jeste li za dalje približavanje Putinovoj Rusiji? Hoće li nas pustiti u EU ako se ne

odreknemo južne pokrajine i ne odustanemo od „specijalnih veza“ sa Rusijom?

- Apsolutno sam protiv ulaska Srbije u NATO! Ne zbog toga što mrzim NATO i Vašington. Protiv sam jer to Srbiji

ne donosi nikakvu privilegiju niti korist, već nam, naprotiv, može samo doneti teške obaveze i naneti nemerljivu

štetu u strateško-političkom smislu. Štetu, pre svega, za našu budućnost. Smešne su mi priče koje lansiraju neki

naši političari: da nam je NATO prijatelj. Nema tu prijateljstva već samo goli interes i to onaj najbezobzirniji i surovi

interes.

SRBIJA JE ZEMLJA ČUDA

Ako govorite istinu, zašto je za metu - i u Budvi i na Ibarskoj magistrali - bio izabran baš Vuk Drašković i kome je

to bilo potrebno?

- Režiseri su očigledno odlučili da njega potroše radi viših ciljeva. Ponavljam: „Ibarsku“ su režirali tako da je ispalo

da je Služba uzela svoj kamion, stavila svoje tablice i - kada je navodno uradila sve što je uradila - onda je taj isti

kamion i te iste tablice ostavila na licu mesta. To nijedna specijalna služba u svetu ne bi uradila! Ali, eto - tvrdi se

da je upravo to kod nas bilo moguće! Stranom faktoru je bilo važno da baš to progura u javnost. Pre svega, kroz

medije koji i dan-danas bombarduju javnost takvim tvrdnjama, utuvljujući ih ionako sluđenom narodu u mali

mozak. Nažalost, ovo je Srbija - zemlja čuda.

- Ne tumačim nikako. Suviše sam mali smrtnik da bih mogao da tumačim poteze američkog državnog sekretara.

Mada vidim da i to znaju da protumače. Samo fali da nam kažu i koji je šampanjac pio povodom sklapanja

ugovora o „Sartidu“.

Kako su „ekipe“ koje su učestvovale u likvidaciji Đinđića „evakuisane“ sa mesta zločina, a možda i iz

Srbije, ako sve nije bilo onako kako je označeno u optužnici i prvostepenoj presudi?

- Na to pitanje bismo možda dobili odgovor kada bismo znali ko se nalazio u privatnom avioni koji je 12. marta

2003. godine, oko 19.30 poleteo iz Beograda za London.

Želite li da kažete da su tim avionom bili evakuisani pravi ubica i njegovi pomagači?

- Ništa ja ne želim da kažem. Ja samo postavljam pitanje ko je bio u tom avionu.

Na osnovu kojih saznanja tvrdite da su za „evakuaciju“ poslužili baš taj avion i taj let? Da li je taj let bio

unapred prijavljen?

- Nisam rekao da je taj avion služio za evakuaciju bilo koga. Informaciju sam dobi desetak dana posle ubistva.

Zbog čega se ni istraga ni sud tim letom nisu bavili? Ko je bio dovoljno moćan da to osujeti i da sve

skrene u sasvim drugom pravcu?

- Država bi trebalo da se zapita da li su istraga i sud - ako se i tako krupnim stvarima ne bave - uopšte istraga i

sud? A i u čijim su rukama?

Znate li bar u čijem je vlasništvu taj avion bio?

- Avion nije imao nikakve oznake.

Hoćete li, zajedno sa braniocem, u žalbi Vrhovnom sudu insistirati da se taj avion i njegovi tajanstveni

„putnici“ stave pod reflektor dopunske istrage i ponovljenog suđenja?

- Otom-potom.

Zbog čega taj misteriozni avion, koji je na dan atentata uveče odleteo za London, niste pominjali tokom

suđenja?

- Zato što sam shvatio u toku suđenja da to nikoga ne bi naročito zanimalo! Jer, da je zanimalo - to bi se već

otkrilo. Pa, nije taj avion poleteo sa livade, nego sa - državnog aerodroma usred vanrednog stanja!

Koliko god, u masovnoj svesti, bili Legija, ne plaši li vas - ako ste zaista nevini, kao što uporno tvrdite -

blokada istine?

- Tokom celog procesa sam osećao kako pokušavaju da nas dresiraju. Sad zamislite, ako su takve očigledne

činjenice ignorisane na jednom tako važnom suđenju, kakvo je trebalo da bude „cirkus veka“ - šta onda rade i šta

li će sve raditi na nekim manjim suđenjima?! Bojim se da je sve ovo sa mnom i Zvezdanom Jovanovićem bilo

samo probni balon. Da se vidi do kojih krajnosti bezobrazluka i arogancije i preko sudova može da ide. Bojim se

da će se sa takvim „suđenjima“ u Srbiji nastaviti.

Bojite li se za sebe?

- Blokada istine bila je očigledna od samog početka. Ne strepim, naravno, ali me više plaši kako će se odraziti

posledice te blokade i „cirkusa veka“ na čitavo društvo, na životne vrednosti uopšte. Na vek koji je pred Srbijom. A

to da je Srbija u provaliji - to nije ništa novo. I dalje nastavljamo da padamo. Samo su „zidovi“ provalije promenili

boju.
Već ste izjavljivali da možete pobeći iz zatvora, ali nećete“! Ostajete li pri tim rečima i nadalje?

- To sam izjavio i nemam tome šta ni da dodam ni da oduzmem!

Vaši oponenti ne prestaju da tvrde da ste se predali zbog prvog izbora Vojislava Koštunice za premijera.

Ima li u tome imalo istine? Kako se odnosite prema predsedniku Vlade Srbije?

- Te tvrdnje samo pokazuju na koji način funkcionišu njihovi mozgovi. Kakav Koštunica, kakvi bakrači! Što bih se

ja predavao zbog njega?! Već sam rekao da sa političarima nisam sklapao nikakve dilove. A odnos? Nemam

nikakav odnos. Čoveka suštinski i ne poznajem!

(kraj)