Kroz mećavu

Seljak je na svoj način složen čovek. Njegov život na selu je intenzivan i pun komplikacija, sa svim
iznenađenjima koja mogu snaći jednog čoveka. Seljak se bori sa svim pojavama u prirodi, sa vetrovima,
nerodnom godinom, bolestima, nemaštinom, sa žandarima i poreznicima, prijateljima i neprijateljima,
svojim nasleđem i strastima. Ovaj seljak se bori protiv režima koji mu je nametnut. Kočić nam donosi
takvog čoveka, ogorčenog, zatvorenog protivnika režima, izlomljenog borbom i mučeništvom. Seljak se
buni protiv austrijskog režima koji mu uzima sve ono što svojim radom  stvori. Nezadovoljan je na
sopstvenom tlu, gde nema svoje zemlje, sve mu uzmu poreznici. Sve to ovaj seljak nosi u sebi, pomešano
sa starim legendama o carevima koji su nekada vladali Balkanom, pomešano sa starim junaštvom koje
zamagljuje vidik srpskom čoveku i omađijava ga.

Književni elementi
Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: planina Zmijanje, Bosna

Vreme radnje: početak 20. veka

Tema: borba čoveka sa životnom sudbinom i surovom prirodom.

Ideja: ne trebamo da budemo zatočenici svojim strastima i narodnim običajima, treba se boriti
protiv režima koji nam je nametnut

Prepričano delo
Pripovetka nam donosi Relju Kneževića i njegovog sinovca koji se bore protiv stihije prirode i
životnih nedaća koje su ih pogodile. Relja je čitavog života bio spreman za borbu, ali njegova
borba sa prirodom nije mogla proći bez gubitka. Iako nam deluje da je priča jednostavna, ispod
nje možemo pronaći mnogo dublju ideju. Pripovetka počinje pred sumrak, veče je. Relja i njegov
sinovac kreću na put. Već na početku pisac nam iznosi njihov težak položaj. Saznajemo da kreću
sa pijace u varoši gde su išli da bi prodali kravu, ali niko ih čak ni za cenu nije pitao. Relja bi od
bola zaplakao da je bilo suza. To ga je ljuto zabolelo i zbog deteta pored sebe samo je uzdahnuo i
poveo svoju steonu kravicu sa trga.

Sa njim je putovao njegov sinovac, od dvanaest godina. Dečakove promrzle ruke govore nam
koliko je njihov položaj bio težak. Uzaludan je sav trud da prodaju kravu. Kočić je bio veoma
vešt u opisu izgleda likova. Daje nam Reljin izgled. On je sed, koščat, ali krupan kao stena.
Njegov izgled se poredi sa planinama koje se muklo uzdižu u njegovom selu. Zima oko njih sve
više steže. Sneg pod njihovim nogama rušti i sve je prikazano u nekoj turobnoj i teškoj atmosferi.
Sneg u skladu sa celom slikom cvileo je žalosno i ugibao se pod nogama.
Starac Relja veoma je vodio računa o svom sinovcu. Pokušavao je pričati sa njim, ali dečak od
hladnoće nije mogao odgovarati. Samo je nemo koračao za čičom i kravom. Dečak je kao i
njegov vođa Relja, nakostrešen i ukočen. Sitne, meke dlačice na licu su mu se naježile, a male
ruke od zime pocrnele. Iz reči koje starac Relja izgovara izbija nešto bolno i očajno. U čitavoj toj
atmosferi kao da se naslućuje naka tragedija, neka zla sudbina koja ih čeka. Relju obuzimaju crne
misli i čitava okolina i događaj ga nagone da kopa po svojoj duši.

Zatim sledi retrospektivni osvrt na na dane iz Reljine mladosti. Nekada je Relja bio najnapredniji
i najzgodniji domaćin. Po dalekim gradovima, kasabama, mehanama, drumovima, svuda se
pričalo o Reljinoj zgodi. Njegova porodica imala je i do četrdeset, pedeset čeljadi, toliko ih je bilo
na njivama, svi snažni i zabrekli, raspevani i veseli. To su ljudi neobuzdane planinske snage,
belog grla, rasli ispod pomodrelih gorskih visova.  Govori nam se o bogatstvu koje je Relja imao.
Krda ovaca, goveda, bika Jablana poznatog po svom junaštvu. Relja je tada rastao i razvijao se,
kao čitava njegova porodica, sve mu je napredovalo. Čak se na slavljima, kada ljudi drže
zdravicu, svima želelo da im rodi kao u Relje Kneževića.

Njegova stoka je slata caru. Njegova su muška čeljad sva do zuba bila naoružana i niko im nije
tražio dozvolu za to. Relja nikada nije prihvatio da bude knez, ni za kakve pare. On je potomak
Rajka sa Zmijanja što se u pesmama peva. Mrzeo je čaršiju i retko silazio u nju. Unapred bi se
znalo kada će Relja Knežević da siđe u grad. Svi su se divili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u
njegovoj duši je vladala toplina i slast.

Zatim se dešava obrt. Jednog kobnog dana u selu su se digli jaki planinski vetrovi i njegova stoka
je stradala, tama se nadvila nad Reljinu kuću. Ubijen nenadanim jadom i čemerom Relja je hodao
nemoćno. I Jablana je našao mrtvog i zbog tog događaja prva žrtva je potekla iz Reljine kuće.
Mali Đoko, zbog velike žalosti za Jablanom, bolom je iskidao svoju dušu. Iza Đoke, deca su mu
se u kući počela razboljevati i padati. Relja je tamneo u obrazima kao kakav grešnik i iznemoglo
je šaputao i mrmljao.

Nakon tih događaja Relja je retko izlazio iz kuće. Svet je gledao na njega kao na nekakvo čudno
strašilo. Na zborovima se više nije pominjalo njegovo ime. Za svoju pomrlu porodicu Relja je
napravio groblje i lepo ga uredio. Nije imao nikog sem sinovca Vuje, pazio ga je i brinuo o
njemu, mučio se i radio za nadnicu.

Zatim nas pisac vraća na pripovedanje i nastavlja se započeti događaj. Relji je najteže bilo što su
sutra Zadušnice i što će grobovi njegove dece biti neosvetljeni, nema novca ni sveće da kupi. Sve
je on to pričao Vuji, ali ovaj ga nije slušao, samo se tresao i cvokotao zubima. Sneg je bivao sve
jači dok su se peli na planinu da bi se spustili u polje. Starac se stalno okretao i Vuju pitao: „Ideš
li rode“, a Vujo bi odgovarao: „Idem, idem“. Spremala se velika mećava, a Relja je svo svoje
toplo odelo dao malom Vuji, jer Relju su gonile i bile silne mećave, pa mu nisu ništa mogle.
Umorni i malaksali zastajali su da se odmore. Tada se ništa nije čulo sem njihovog disanja, cela
priroda je bila mrtva.

Kada su se spustili u polje svi putevi su bili zavejani, nigde nije bilo ni daha od života. Relja
primeti das u zalutali pa viknu iz sve snage: „Pomagajte, zabasali smo…Pomete nas mećava“.
Ispred kuće Nakomića, koji su odvajkada navikli da spasavaju ljude u mećavi, zasja svetlo i ču
se: „Na desno braćo…“ Starac je stalno proveravao ide li Vujo iza njega, sve dok u jednom
trenutku nije bilo odgovora od njega, i Relja okrenuvši se iza sebe nije video ni Vuju ni kravu.
Relja je bio bos i skoro go, silno je jauknuo i pao kraj deteta u sneg. Mali Relja nije izdržao
hladnoću i vetrove koji su ga bili razneli.

Poslednji pasus donosi nam svu jačinu i silu prirode koja čoveka može odvesti u smrt.
„Polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti…“ Sva zla kob je iskazana u ovoj poslednoj
rečenici. Relju je pobedila mećava. Daje nam se kontrast između pobesnele prirode i izmučenog
Relje i deteta Vuje. Jedno od najemotivnijih trenutaka u pripoveci jeste Reljino sećanje na prošle
dane i momenat na kraju pripovetke kada Relja leži pored izmučenog tela deteta i usta koja se
ljube u poslednjim trzajima života.

Pisac nam daje bogatu sliku pejzaža sa elementima akustične i vizuelne senzacije. Time pisac
pokušava da nam verodostojno predoči situaciju u kojoj se nalaze junaci pripovetke. Borba sa
prirodom puna je simbolike i to je borba čoveka za život. Na početku nas pisac odmah uvodi u
središte stvari, Relja sa kravom, koju nije uspeo da proda, i detetom vraća se sa pijace.

Analiza likova
Likovi: Relja Knežević, Vujo

Relja Knežević – Relja je prostodušni , dobroćudni seljak iz Bosne. Nekada, dok je bio bogat,
bio je ugledan seljak. Život ga nije mazio i u starosti je postao siromašan i očajan starac. Njegova
tragična sudbina uvek ga je terala da misli na prošle, srećne dane i Relja je žalio za njima. Uprkos
svim nedaćama i siromaštvu koje ga je zadesilo, Relja je ostao dobar i pošten čovek. Uvek je bio
spreman za nove životne sudbine i borio se do kraja. Relja je hrabri seljak koga je hladnoća ubila
spolja, a tuga i samoća su ga pobedile psihički i Relja nije mogao izaći kao pobednik iz ove
borbe. Relja je pognuti starac, koščat ali krupan, nakostrešenih debelih obrva od zime. Njegove
oči su umorne, skoro umrtvljene, ali on i dalje grabi da pređe put koji je namerio. Požrtvovan i
borben starac, izuzetno jak i hrabar.

Vujo – dečak od dvanaest godina, slab dečak bez roditelja o kome je brinuo Relja. Oni su jedan
drugom bili porodica. Namučen dečak sa teškom sudbinaom koga na kraju priroda savladava i
vodi u smrt.

Vrste riječi u bosanskom jeziku su: imenice, zamjenice, pridjevi, glagoli, brojevi, prijedlozi, prilozi, uzvici,
veznici i riječce.