Петар Кочић, Кроз мећаву

- ликови: Реља Кнежевић, Вујо

- приповетка
- дијалог
- дескрипција
- поређење, персонификација, природа оживљава
- ретроспективно приповедање
- епизода
- хипербола, персонификација, градација
- симболички смисао борбе са мећавом

Реља Кнежевић и његов синовац Вујо се враћају из чаршије након што су безуспешно
покушали да продају краву. Њихова упорност и нада у то да ће наићи неки купац држала
их је у чаршији све до сумрака, што ће касније имати непоправљиве последице јер ће их
затећи мећавна ноћ у планини.
Већ на самом почетку дела до изражаја долази разочарање, немоћ и очај, које Реља осећа.
Касније у току приповетке открива се да му је било изразито важно да прода краву како би
зарадио новац за задушнице и одао пошту својим покојнима. Тамна осећања која су
обузела Рељу Кнежевића огледају се и у његовом ставу, и у његовим уздасима, начину
хода (хода погнуто, вуче ногу за ногом), а његово очајање долази до изражаја и у речима
које беспомоћно понавља о томе како им нико није пришао чак ни да се нашали са ценом.
Опис зимског пејзажа на почетку приповетке садржи мноштво акустичних и визуелних
елемената и у складу је са осећањима главног јунака, његовим унутрашњим немиром и
осећањем беспомоћности које га обузима.
,,Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен....”
Персонификацијом, ономатопејом, поређењима зима, хладноћа и студен се
оживљавају, а изражајност је толика да се готово може осетити немоћ коју људи морају
осећати пред природом и њеним моћима.

Реља Кнежевић је мршав али крупан старац; пореди се са комадом „непрекидно

мрачних и туробних планина” које се издижу изнад његовог села, а у његовим очима,
изнад којих се налазе густе седе обрве, огледају се сав бол и јад које је претрпео – зато у
тексту стоји да су му очи „готово умртвљене”. Касније у приповеци откривају се узроци
његове несреће, а посебно је упечатљив контраст у опису Реље Кнежевића из младости и
садашњег тренутка, у којем се он као старац пробија кроз мећаву. Након несреће која је
задесила некада богату и велику породицу Кнежевића, једино Реља остаје жив у беди, али
и даље води рачуна о покојним члановима своје породице. Његов издржљив карактер,
племенитост, велика туга и бол осликавају се и у његовом физичком изгледу, и у речима
које изговара и у бризи коју изражава према свом синовцу, још једином преживелом члану
породице.
Вуја је представљен као дечак од дванаест година – мршав и слабашан. Као једини
преживели синовац и као једина мушка глава породице, Вујо је уједно и једини Рељин
сапутник и једини чувар његовог некадашњег животног богатства. Реља се труди да своме
синовцу помогне да се пробију кроз хладну мећаву – даје му своју одећу како би га
утоплио и покушава да одржи разговор са њим, понављајући једноставно питање: „Идеш
ли, роде?”. Функција њиховог дијалога јесте управо међусобна подршка и уверење да се
заједно могу изборити против временских неприлика које су их задесиле. Обраћајући се
Вуји, Реља жели да му пружи подршку и да га подстакне да истраје. То је начин да Реља
провери како се Вујо осећа и да ли му је потребна помоћ, али је то истовремено и
својеврстан подсетник Рељи да није сам и да још увек постоји вредност која није
изгубљена и ради које има смисла борити се. Два лика, обојица мршави и нејаки, један
изразито стар а други изразито млад, заједно се крећу по немилосрдној планини кроз
хладну и мећавну зимску ноћ, али њихов пут није узалудан и бесмислен све док су
заједно.
Пејзаж у овој приповеци представљен је тако да се добија утисак како природа око
главних ликова оживљава у зимској ноћи – пахуљице снега укрштају се у лету и хује
изнад њихових глава, оморике се њишу и повијају, бука се појачава (имају утисак да се
планина тресе). Иако је Реља Кнежевић издржљив човек, спреман да се ухвати укоштац са
свим животним искушењима, природа је непредвидива и моћнија од човека, па Реља
почиње да стрепи пре свега за свог нејаког синовца. У срцу главног јунака јавља се слутња
надолазеће несреће, па су његове црне мисли повезане са тамом у природи која их
окружује.
Ретроспкецијом (ретроспективно приповедање је приповедање у садашњости о
догађајима који су се одиграли у прошлости), кроз епизоду о Рељином богатству и
несрећи, читаоци непосредно сазнају које су то муке из прошлости обузеле старца у
тренутку када се враћа кући преко планине кроз мећаву. Рељино сећање пружа увид у
унутрашње муке и превирања главног јунака. На овај начин сазнајемо о богатству,
материјалном и животном, које је поседовао Реља Кнежевић, па самим тим развија се
свест о величини његовог губитка и његове несреће. Ретроспективним приповедањем
наглашава се контраст између некадашњег богатства и потоњих страдања.

Како би нагласио величину богатства породице Кнежевић, писац употребљава

хиперболу: „И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле,
козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили пола поља, а
стаје се окупиле око једног заравањка као мала касаба”. Хиперболом и понављањима
ствара се упечатљива и уверљива приповедачка слика и истиче се богатство, статус и моћ
који из тог богатства произлазе. Изражајност је толико велика да и сам главни јунак
почиње у себи да стрепи од толиких дарова и благослова: „Све му је напредовало, расло,
бујало, множило се и ширило унедоглед. И њега би често, кад би погледао на свој мâл и
имање, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. „Ово се већ одавно пресипа...
прелијева!” – прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну, кобну мисао која би му
тада синула кроз главу.”

Показаће се да Рељине црне слутње нису биле неосноване и несреће ће почети да

се ређају у његовој кући – болест и смрт готово свих чланова породице и велика
материјална пропаст.
У безизлазној и очајничкој позицији Реља се прво обраћа Богу, покрећући вечно
питање божје правде, а потом узвикује птицама, орловима, да се напију његове снаге и да
разгласе свуда по свету несрећу која га је задесила. Након свеопштег губитка, Реља
проналази смисао у бризи о себи и о својим мртвима – подиже им споменике, обележава
задушнице, прави даће. Он води рачуна о сваком члану своје породице, о свим мртвима и
о Вуји као једином живом.

Реља слути значај надолазеће мећаве и предосећа несрећу и таму, стрепи од тог
предосећаја и настоји да му се одупре свом преосталом снагом. Неизвесност и страх
градацијски расту у приповеци, а Рељина борба са природом је симболична. Говорећи о
мећавама које су га гониле, он говори о свеопштој несрећи која је задесила његову
породицу. У једном тренутку мећава за Рељу постаје синоним за тешку судбину и
неправду која га је обузела. На спољашњем плану, Реља се физички бори са мећавом, али
на унутрашњем плану то је борба против очаја и туге који га обузимају.
Кроз изражајне описе ветра, студени и снега приказује се човекова беспомоћност
пред судбином, али буди се и осећање дивљења према Рељи, који у тој борби не посустаје.
Међутим, оног тренутка када схвати да је Вуја остао завејан, Реља губи и последњу
животну борбу.
Борећи се и пркосећи снегу, Реља Кнежевић пркоси неправди и тами, па и његово
пробијање кроз мећаву и потреба за светлошћу и сунцем има симболичку функцију и
смисао, што је у складу и са насловом дела.