НА ТРПЕЗИ КРАЉЕВИЋА МАРКА

Као једно од општих места наше народне епике истиче се

карактеризација епског јунака посредством елемената његове трпезе,
нарочито у приликама када се он припрема за бој. Типичан, што ће рећи
савршен пример ове карактеризације јесте одломак из песме Марко
Краљевић и Муса Кесеџија.
У много чему ова песма сведочи о истанчаној психологизацији и
дубоком познавању живота, као и о песничком умећу народног певача.
Муса Кесеџија већи је јунак од Марка и ближи је народном певачу по свом
друштвеном пореклу. Он поседује натприродне моћи. Да би га савладао,
Марко мора да затражи помоћ од посестриме виле, али још пре тога он
мора да поврати снагу након трогодишњег тамновања. Зато се Марко
султану који га унајмљује обраћа следећим речима:

Намјести ме ђегођ у механу,

примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота љеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана.

"У народном стихy сачуван је говор и претворен у вечност живот

свих нараштаја од Перунове деце до Карађорђевих ратника (...) Песнички
геније деловао је подједнако у поезији и стварности." - забележио је
Војислав Ђурић у предговору Народних епских песама.
У овом напису који не заслужује да носи име есеја, изложићемо у
виду цртица нека запажања о нашем епском јунаку.

Карактеризација лика Краљевића Марка помоћу елемената

његове трпезе

Тумачење елемената који сачињавају Маркову трпезу (сваког од њих

посебно, као и њихових међусобних комбинација) показаће сву дубину и
ингениозност карактеризације овог јунака опеваног у нашој епици. (Поље
симбола које се шири пред читаоцем овде је битно сужено, односно,
сведено је на простор за дату аргументацију).

"ВИНА И РАКИЈЕ"
Ова пића поседују јасну симболику која, пре свега, указује на снагу
сунца и "душу" плодова од којих се добијају. Семантичка веза: "љута
ракија" – "љути бој" – "љута гуја" (на срцу Мусе Кесе џије) указује на
неопходност иницијације епског јунака у низ судбоносних одлука које му
предстоје.
Вино, које готово увек носи епитет "рујно", симболише крв и
човекову животну енергију, повезујући га са природом, али и са самим
Богом. Оно узноси срце јуначко до коначне, неопозиве одлуке о
спремности на жртву и погибију.

"ДЕБЕЛА МЕСА ОВНУЈСКОГА"

Месо овна симболише мужевност и борбеност епског јунака.
Понудити јунаку месо овце или јагњета исто је толико неумесно колико и
понудити му бело вино уместо рујног. Епитет "дебело" само потенцира
његову снагу која је неретко натприродна.

"БЕШКОТА ЉЕБА БИЈЕЛОГА"

Хлеб представља основу човековог материјалног опстанка ("хлеб
наш насушни"). Он, такође, симболише преданост земљоделца и честитост
породичног живота. Посредством Мајке Земље, он бива и симбол
отаџбине, а његова белина сведочанство моралне чистоте. Заједно са
рујним вином, он се у Светој Евхаристији преображава у Тело и Крв
Господа Исуса Христа. "Бешкот љеб" који се помиње у песми, у ствари је
двопек - дакле, хлеб у чијој се свежини не ужива. Он је део војничке
хране.

Укратко о хришћанским и паганским мотивима у песмама о

Краљевићу Марку

„У доба деспота Стефана Лазаревића хришћанство је у Срба у пуном

успону. Лик кнеза Лазара у витешкој песми обликован је у складу са
хришћанским схватањем мучеништва. У XVI веку долази до знатне
митологизације наше јуначке епике. Уместо хришћанских мартира Лазара
и Милоша (Милош је још занимљивији, изражава хришћанску
трансетичност или схватање да је жртва испред моралности по реду

2
вредности), Марко постаје централна личност наше јуначке песме.
Насупрот мартирији и аскетизму Милоша и Лазара, код Марка доминира
паганска, пучка неумереност. Наравно, има код Марка и јаких ритерских и
јаких паганских наноса, док је хришћански принцип из њега отргнут и
траспонован у мајку Јевросиму, не без основа, угледну племкињу. Лик
паганизованог хришћанина, царевог посинка, настаје међу мартолозима,
српским војним трупама унутар отоманске војске, али се током времена
сели и на запад, међу Србе који чине граничну војску хришћанске
коалицијије против Турака. Отуда бешкот: итал. biscotto или нем. biscott.“
(Срђан Дамњановић, Есеји)

Модели одступања од елемената трпезе заступљених у песми

Једноставан експеримент уз помоћ имагинације, увериће нас да је

свако одступање од елемената трпезе који су заступљени у песми
погрешно. То значи да било која другачија комбинација тих елемената има
за последицу карактеризацију неког сасвим другог лика или улоге.

БЕЗ РАКИЈЕ немогуће је сести за "јуначку" трпезу, јер она својом

жестином представља неку врсту "ватреног крштења" и иницијације коју
јунак сваки пут изнова искушава када се окрепљује пред бој. Додајмо још
и то да изван оквира ових симбола ракија побуђује глад.

САМ ХЛЕБ довољан је изгладнелом просјаку и бескућнику, али не

и јунаку који обнавља своју надљудску снагу.

САМО ВИНО, нарочито после ракије, приличи неком пијанцу.

САМО МЕСО било би довољно некој звери, или, да не претерујемо,

неком дивљаку.

МЕСО И ВИНО јести и пити а ни мрву хлеба не окусити – то више

приличи неком префињеном племићу него јунаку спремном на подвиг.
Гледано из балканског културолошког контекста, недостатак „бешкота
љеба“ на трпези указује пре на двор него на механу. Уколико бисмо
инсистирали на томе да неки јунак једе месо и пије вино, био би то пре
јунак са Запада него балкански Краљевић Марко.

ХЛЕБ И МЕСО довољни су да се обичан човек пристојно насити и

настави мирно својим путем. Јунак, међутим, мора вином да затвори круг

3
који је ракијом отворио. Без вина, Маркова трпеза била би лишена управо
тог "јуначког" елемента: крв не би узаврела без рујног вина и душа
јунакова не би се испунила храброшћу.

ХЛЕБ И ВИНО јесу свети дарови који се на часној трпези при

светој евхаристији преображавају у Тело и Крв Госпда Исуса Христа. У
овом тренутку он још увек није причесник. У механи, на трпези, мора се
наћи и овнујско месо које му враћа овоземаљску снагу и јача ратнички
дух. Хришћански јунак ће се, како доликује, причестити у Цркви, а не у
механи.

ХЛЕБ, МЕСО, ВИНО И ПРИЛОГ (САЛАТА, СИР и сл.) чине,

безмало, праву гозбу. Ипак, Марко није сео у механу да би се брезбрижно
гостио. Ако му на трпезу поставимо још нешто поврх ракије, вина, меса и
хлеба, нарушићемо савршену меру коју је одредио народни песник. Наш
Марко био би тада све друго само не јунак: изјелица, сладокусац и
размаженко. Ни налик некоме ко је спреман на подвиг.

И заиста, да закључимо: психологизација је у овој песми потуна и

недвосмислена. Ништа се не може ни додати ни одузети овим
беспрекорним стиховима. Сви они, попут густога ткања на разбоју и
разбојишту наше историје, чине никад до краја одгонетнуту шару нашег
народног генија.

Дамир Малешев